KNjIGA ZA SVAKOGA

Urednik
Milan V. Dimić

PREDANjA
AZIJSKIH NARODA

Izabrao, preveo i priredio

Milan V. Dimić

Naslovna strana:
Ljubiša Odžaklijevski

Sken: Cyrano & jaske

Obrada: solicitor
www.BalkanDownload.org
www.StripZona.com

BEOGRAD
1994
 SADRŽAJ

PREDGOVOR ................................................................................................................................ 1
PREDANjA AZIJSKIH NARODA ................................................................................................ 19
RAT BOGOVA ....................................................................................................................... 20
IŠTAR SILAZI U DONjI SVET DA TRAŽI TAMUZA ........................................................... 31
KAKO JE POSTALA ZUBOBOLjA ........................................................................................ 35
BOG KOJI JE NESTAO ..........................................................................................................37
PRIČA O BALU ..................................................................................................................... 43
STVARANjE SVETA I ČOVEKA ........................................................................................... 59
PRVI GREH I ČOVEKOV PAD ............................................................................................. 62
PRVI ZLOČIN: KAIN UBIJA AVELjA .................................................................................. 64
POTOP ................................................................................................................................... 66
SULEJMAN, KRALj LjUDI, DUHOVA I PTICA I BELKIDA, KRALjICA SABE................... 71
BORBA DOBRA I ZLA ...........................................................................................................75
KAKO SU STVORENI SVET, ČOVEK, SUNCE I MESEC ................................................... 78
GAJUMART PRVI KRALj IRANA ......................................................................................... 81
HUŠENG I SVETKOVINA VATRE ....................................................................................... 84
TAHMURAS — POBEDNIK DEMONA ................................................................................ 86
PRIČA O DAHAKU I FERIDUNU ........................................................................................ 89
IZDIZANjE ZEMLjE ........................................................................................................... 108
KAKO SU POSTALE PLANINE .......................................................................................... 108
KAKO JE NASTALA NOĆ ....................................................................................................109
KAKO SU NASTALE MESEČEVE MENE I SUŠICA ..........................................................109
KAKO SU POSTALA ŽIVA BIĆA ......................................................................................... 110
SMOKVA .............................................................................................................................. 113
UŠANAS KAVJA PRILAZI BOGOVIMA.............................................................................. 113
KAKO JE INDRA POGUBIO NAMUČIJA ........................................................................... 114
POTOP .................................................................................................................................. 115
ČJAVANA I VODA MLADOSTI ........................................................................................... 118
RAZGOVOR MLADOG BRAHMANA NAČIKETE I SMRTI ...............................................120
KRALj VIPAŠČIT U PAKLU ................................................................................................ 124
PREDANjE O DELIMA BUDE ŠAKJAMUNIJA .................................................................128
KRAVAR I PRELjA............................................................................................................... 146
JANG ERLANG .................................................................................................................... 149
 KAKO JE POSTALA SVILENA BUBA ................................................................................. 151
KRALjICA NEBA .................................................................................................................. 152
NI VA .................................................................................................................................... 154
BOG VATRE ......................................................................................................................... 157
KONFUCE ............................................................................................................................ 157
BOG RATA............................................................................................................................160
LAOCE .................................................................................................................................. 162
DOŽIVLjAJI IZANAGIJA I IZANAMI ................................................................................ 164
PUSTOLOVINE SUSANOA I AMATERASU ...................................................................... 167
PUSTOLOVINE O-KUNI-NUŠIJA ...................................................................................... 170
STVARANjE SVETA ............................................................................................................. 173
KAKO JE POSTALA NOĆ .................................................................................................... 174
KAKO JE NASTAO REP SAZVEŽĐA SKORPIJE ............................................................... 175
GROTLO PILTADI I ČUDESNA ZMIJA VONAMBI .......................................................... 176
PRIČA O EMUU I DIVLjOJ ĆURKI .................................................................................... 178
ZAŠTO MEDVED ŽIVI PO KROŠNjAMA DRVEĆA........................................................... 179
REČNIK ..................................................................................................................................... 181
 PREDGOVOR
I

Drugo kolo serije Glasovi naroda biblioteke Knjiga za

svakog je mitolo kim predanjima. Pod mitom se u nauci
podrazumeva pri a o prastarim udesnim vremenima kada su se
javljali bogovi i heroji, kao termin za slikovite opise koji
su se zbili nekad i koji obja njavaju narodne predstave o
postanku i sveta, , i smrti, o bogovima,
herojima i junacima, nastanku obi aja i obreda, sujeverja i religije.
Po se izvr iti podela na mitove o postanku sveta
(kosmogonijske) delima bogova (teogonijske), sudbini du e posle
telesne smrti, propast sveta i njegovom u (eshatolo ke), na
tzv. etiolo ke, koji obja njavaju poreklo prirodnih pojava, npr.
groma, pojedinih i biljaka i njihovih osobina, ili za etak
verskih obi aja i obreda, zatim na istorijske, koji kroz dela heroja i
junaka govore o osnivanju roda i naroda, podizanju gradova,
ranim borbama i ratovima me pri tom istorijske uspomene
sa iniocima bajke, s jedne, i religije, s druge strane.
U formalnom pogledu uobi ajeno je da se razlikuje jo nekoliko
pojmova: op ti mitski motiv, pojedini motiv i splet motiva. Op ti
mitski motiv je, npr., postanak bogova i njihova borba; pojedina ni
motiv, naprotiv, na konkretan na in, ponekad pesni ki
uobli en, iznosi jednu pojedina nu povest, npr. o ;
splet, krug mitova grupi e pri e oko jednog sredi nog predmeta,
npr. sukoba Deva i Asura u indijskoj mitologiji.
Mit je tesno povezan sa religijom, s kojom deli dobar deo
predstava, ih dodu e bez dogmatske krutosti, i sa
narodnom , od koje preuzima mnoga tzv. op ta mesta.
Pravi mit je samo onaj u kome se jo priznaje priroda
nosilaca radnje; kada sasvim dobije ljudske razmere, postaje

1
legenda ako je vezan za podru je i pojavu, ili
bajka ako je uop ten.
Re mitologija je kovanica, gr kog porekla kao i izraz
mit ; pod mitologijom se podrazumeva ili skup svih mitova jednog
naroda ili nauka o mitovima.
Kriti ko bavljenje mitom po inje vrlo rano, im mislioci takva
predanja vi e nisu mogli da priznaju kao doslovnu istinu i veran
izve taj o stvarnim . Otada su po ela osvetljavanja
njegovog postanka i smisla; pod imenom mitologija" ovi napori su
se razvili u nau nu disciplinu. , koreni savremenih
teorija mogu se kod starih Grka.
podatke o glavnim mitolo kim teorijama iznosimo u
predgovoru za Predanja klasi ne starine . Istaknimo samo da
savremena nauka prou ava nit kao celinu koja je nastala
tokom vekova i koja je u sebe upila crte raznih doba i podneblja. Pri
tom uzima u obzir rezultate folkloristike, istorije religije i op te
istorije, psihologije i sociologije.
Nauka je utvrdila da mitovi uglavnom simboli ki
prirodne pojave i dru tveno-istorijske injenice,
obi no dru tveni poredak, obi aje i naravi.
Glavni stupnjevi mitologije odgovaraju osnovnim etapama u
razvitku religije: totemizmu, feti izmu, animizmu, mnogobo tvu i
jednobo tvu, koje opet fazu u razvitku ljudske misli
koja je uslovljena velikim promenama u dru tvenim odnosima i
na inu proizvodnje.
kao oblast narodne ili uop te,
mit i u esteti kom pogledu ima posebne odlike koje ga odvajaju od
drugih vidova pesni tva i pripovedanja. Po svojoj strukturi on ima
naro it prostor, vreme i kauzalnost; on govori o op tem
vi ezna nih slika.
Mistika slike se lako pogre no razumeti. Evropskom
itaocu nije, npr., odmah jasno za to kraljica Maja, u predanju o
Budi, sanja belo slon e; treba, , znati da je u Indiji slon
znak kraljevske (Indra ja e slona), i da su beli slonovi
Suncu (kao belci kod starih Grka i beli volovi kod
britanskih druida); sem toga, slon je simbol inteligencije i pesni ke

2
re itosti. Lotosov cvet, svet Budi i Ozirisu, sa svojih pet latica
predstavlja etiri uda i glavu, pet ula, pet prstiju, etiri pravca
sveta i zenit (kao egipatske piramide). Skrivena zna enja mita nisu,
dakle, jednostavna, ali nisu ni proizvoljna ni li ena razumnog
smisla.

II

Izbor koji je u itao evim rukama obuhvata glavne mitologije

Azije i Okeanije: asirsko-vavilonsku, hititsku, kanansko-
feni ansku, jevrejsku, arapsku, iransku, indijsku, budisti ku (koja
je nastala u Indiji, ali se ra irila kod mnogih isto nih i jugoisto nih
azijskih naroda), kinesku i japansku, kao i predanja sa ostrva
Benks i Nauru i iz Australije. Neke od tih mitologija su na
po etnom stupnju animizma i feti izma (okeanijske), je u
raznim fazama mnogobo tva, a pojedine su pretrpele odlu
uticaj jednobo tva (jevrejska i arapska). Raspoznaju se tri
mitolo ke oblasti: bliskoisto na semitska, iransko-indijska indo-
evropska i kinesko-japanska mongolska. Najbogatija i sa kulturno-
umetni kog stanovi ta najdragocenija je indijska: mada je mnogo
siroma nija, jevrejska mitologija je preko hri igrala
zna ajnu ulogu u duhovnom evropskih naroda.
prostor obavezao nas je da izostavimo zanimljiva
predanja drugih azijskih naroda i da se skoro u potpunosti
ograni imo na pri e o postanku i sveta, zatim o bogovima
i njihovim odnosima i dodirima sa ljudima; podvizi
heroja i junaka ostavljeni su za drugu svesku Predanja azijskih
naroda . Osnovne istorijske, geografske, religiozne i mitolo ke
podatke donosi Re nik mitolo kih i drugih manje poznatih
pojmova", tako da ovde samo baciti sinteti ki pogled na
mitologije i mitove koji su na im izborom.
Asirsko-vavilonska mitologija je starija od Vavilona i Asura i
je u izvesnoj meri od , semitskog naroda koji je
verovatno do ao iz severne Sirije, i od Sumeraca koji su se, po
svemu , doselili iz centralne Azije ili Sibira. Smatra se da je
na podru ju Vavilonije usledila semitizacija prastare sumerske
(azijske) religije.

3
 predanja sa uvana je u narodnim verskim pesmama i
spevovima na tablicama Asurbanipalove biblioteke u
Ninivi (oko VII veka pre n.e.); re je uglavnom o i
odlomcima koje su usaglasili nau nici na e epohe. Asirsko-
vavilonska mitologija, iji je duh odredila sve teni ka kasta,
poznaje mit o stvaranju sveta i ratu bogova (pri a o Apsuu,
Tijamati i Marduku). Bogovi su besmrtni, ali sa ljudskim strastima
i zemaljskim : pohlepom, , strahom; za
, imaju i decu. Tokom istorije se menjalo stupnjevito
(hijerarhijsko) vrednovanje bogova, jer u klasnom dru tvu stalno
nastaju novi mitovi ili se stari promenjenim interesima
grupe; zato postoje prvostepeni i drugostepeni bogovi, kao
to ljudima postoje razlike u zna aju slojeva i kasta, i zato
jedni bogovi potiskuju druge, kao to jedan grad podjarmljuje
drugi.
Isprva su najvi i bogovi Anu (ili Bel, nebo), Enlil (Zemlja) i Ea
(voda); kada je zavladao Vavilon, prvo mesto je pripalo Marduku,
a za prevlasti Asura vrhovni bog postaje A ur. nebeskim
telima po tovani su Mesec (Sin), zatim Sunce (Sama ) i Venera, tj.
zvezda Ve ernja a i Zornja a (I tar, ija je ljubav kobna);
su po tovana manja vatre, vode i zemlje, dok je glavni
bog bure prvo bio Enlil, zatim Adad. su stvorili bogovi da
bi imao ko da im , ali su se posle naljutili na njega i poslali
potop koji je samo Utanapi tim, od koga poti u sva
kasnija pokolenja. Ova pri a o gnevu i potopu
predstavlja mutno na prirodne , velike zemljotrese,
nepogode i poplave, ali svakako odgovara sve tenstva da
zastra i narod; sli ne pri e mogu se u mnogim drugim
mitologijama, npr. kod Jevreja i Indusa.
Postoji podzemlje kojim vladaju Nin-ki-gal (ili Ere kigal,
Kraljica velike zemlje") i njen Nergal. To je mra ni vilajet
praha i raspadanja iz koga nema povratka i spasenja: asirsko-
vavilonska mitologija poznaje samo dva izuzetka. Ea da
se vrate I tar i Tamuz, a junak Enkidu javlja se kao sen prijatelju
Gilgame u da mu stravi an opis zagrobnog koji je
pesni ki ravan slikama kojima biblijska Knjiga propovednika"
nagove tava starost i samrtni as ali i oni moraju da se vrate
4
boginji smrti: I tar i Tamuz jednom godi nje, a Enkidu zauvek. Ova
mitologija poznaje jo dobre i zle duhove, kao i heroje; heroji su prvi
vladari Etana i Adapa, a sve natkriljuje kralj junak Gilgame
koji traga za i besmrtno .
Vrlo bliski Sumerima su Elamiti ija je prestonica bila Susa;
njihova zemlja Elam prostirala se u planinskom kraju
severoisto no od u Eufrata i Tigra u Persijski zaliv i dostigla je
najvi i procvat u XIII i XII veku pre n. e.
Iz asirsko-vavilonske mitologije odabrali smo dva i jedno
predanje Rat bogova" je pri a u stihovima koja je
na tablicama od kojih su neke stare oko 4000 godina.
Zanimljivo je porediti ovaj sukob bogova sa borbom Titana i
Olimpijaca u gr koj mitologiji, kao i stvaranje oveka (o emu
Asirci i Vavilonci imaju i druk ijih predanja) sa biblijskom pri om;
telo palog Titana (diva) bogovima kao grada i u germanskoj
mitologiji koja je vremenski i prostorno vrlo udaljena. U pri i se
stapaju obredno-mitski inioci (koji procese u prirodi) sa
dru tvenim (treba bogovima, tj. sve tenicima, a bog je sli an
vladaru), nacionalnim (Marduk jer predstavlja Vavilon),
psiholo kim (karakteri bogova koji nisu bez straha i koji se ne
odri u lukavstva i niskih podvala) i folklornim. Pri a I tar silazi
u donji svet da Tamuza" predstavlja, ostalog, stalno
umiranje i , plodnosti i mladosti, neprekidno
nizanje cvetanja, venenja i ponovnog pupljenja; ovo su, u raznim
oblicima, pripovedale mnoge mitologije: kananska i egipatska,
gr ka, germanska i japanska kada govore o Balu i Motu, Ozirisu
i Apisu, Adonisu i Dionisu, Baldru i Amaterasu... u
podzemlje je op ti mitski motiv koji ostalog
kod , Grka, Germana i Japanaca. Predanje Kako je
postala zubobolja pripada etiolo kim motivima koji obja njavaju
kako je i za to ne to nastalo, a vezuje se za Eu kao boga le enja.
Hititski splet hiljadu bogova i boginja nije jo razja njen do
kraja. Veruje se da je ova mitologija bila pod jakim uticajem
susednih naroda i da je me ovitog porekla. Najvi e su
bog bure i njegova supruga, boginja plodnosti. Najpoznatiji su
mitovi o velikoj zmiji koja napada boga bure i o Telepinuu Bog
koji je nestao", pri a o Telepinuu, odgovara zemljoradni kim

5
mitovima o Tamuzu u Vaviloniji, Dumuziju u Siriji, Alejinu-Motu
i Adonisu u feni anskom Kanonu. Uz religiozno-mitske momente
(smena godi njih doba kao povla enje boga plodnosti), treba
dru tvene (npr., sve tenstvu odgovara isticanje ljudske kao
uzroka, jer otuda proisti e potreba pokornosti). Sem toga, ovo je
jedan od onih mitova koji u esteti kom smislu privla e i savremenog
itaoca, ostalog realizmom u crtanju karaktera (npr.
Vetra).
Feni ani ine deo kananskog sveta, o kome su poslednjih
decenija dobijena nova saznanja iskopinama u Biblosu
(Gubli) i Ras Samri (Ugaritu). izvora govore nam o
kananskim feni anskim predanjima: zapisi iz Biblosa (po etak III
milenije pre n.e.) i iz Ras Samre (polovina XIV v. pre n.e.), zatim
asirsko-vavilonski, egipatski, gr ki i drugi tekstovi i najzad bele ke
hri -krsta a. Mitovi iz Biblosa su tako bliski egipatskim da je
uzajaman uticaj siguran.
Predanja iz Ras Samre svedo e o prirodnih sila i
pojava. Vrhovni bogovi su El i Bal (ali oba naziva, kao kod starih
Jevreja, samo kriju pravo ime bo koje se ne sme
izgovoriti), zatim Mot, duh koga ubija, tj. Anata, ali
koji i koji se bori sa Balom (ili s njegovim sinom Alejinom).
Kao to smo videli, predanje o Motu ima mnoge paralele u
drugim mitologijama, a povezivanje predstave plodne i smrti
i prirodu gr kih mitova o Demetri. Uostalom, privremeno
su ubijeni i Bal i Alejin. Od boginja najzna ajnije su, pored Anate,
A erata koja je Elova savetnica i Balova mati, i Astarta, boginja
ljubavi (planeta Venera). Po mudrosti je skoro ravan A erati
nebeski graditelj Lapton el Dped. Postoje i pri e o herojima, npr.
Keretu, Elovom sinu, kralju Sidona, o kome je ispevan ep, pa o
Danelu. Sa uvana je i pesma o milostivih i lepih bogova.
U I mileniji pre n.e. svaki feni anski grad ima svog Bala", ali
mi poznajemo samo pustolovine jednoga: Adonisa, koga su primili
Grci. Uostalom, su neki gr ki autori, npr. Filon, primetili uticaj
feni anske kosmogonije na gr ku.
Pri a o Balu , koju smo odabrali, je iz dva izvora. Sem
mitolo kih podataka o svetu bogova i odnosima (u
kojima se naziru kasniji monoteizam i Hristova stradanja), o

6
 vodi kao osnovi svega, crvenom okeru kao magijskom sredstvu itd.,
i folklornih mesta (npr. dvorca traje sedam dana, Bal
mirno vlada est godina, ali sedme... topuz koji se kao Torov
u germanskoj mitologiji), ova pri a nas uvodi u tada nje
dru tvene obi aje i odnose: Astarta, boginja ljubavi, javlja se kao
naga svira ica, kralj bez dvorca ne o ekivati da e mu se
ukazati po tovanje, vladar dozvoljava ljubimcu da podigne
sopstvenu palatu, Bal ima tri koje igraju mnogo manju ulogu
od njegove majke i njegovih sestara itd.
U zapadnim zemljama jevrejsko-hri mitologija se
obi no ne unosi u ovakve antologije i preglede, jer religiozni krugovi
uporno poku avaju da sve delove Biblije tuma e samo kao neko
sveto pismo i otkrovenje, a ne kao narodna predanja
sli na drugim pri ama te vrste. Dok katoli ka crkva dogmatski
doslovno shvata svaku re o udima , a protestantska
izvesnom pre i , savremena nauka ipak
da u starijim slojevima Starog zaveta , naro ito u prvih jedanaest
glava Knjige postanja , ima mitskih pri a koje su pod o iglednim
uticajem bliskoisto nih verovanja, pre svega vavilonsko-asirskih i
op tekananskih, i da Novi zavet , osobito u Apokalipsi ,
obiluje folklornom . Naime, mada vrlo , jevrejske
ke (monoteisti ke) predstave nisu potpuno ugu ila
starija predanja koja druk iji verski svet.
Biblijska mitologija nosi upadljiv pe at dru tvenih odnosa.
Patrijarhalna na ela o inske i uop te mu ke vlasti zauzimaju vidno
mesto. Razli iti trenuci istorijskog razvitka dolaze do kada
se prvo govori o tome kako je bog istovremeno stvorio oveka i
(Knjiga postanja I.1.27,28), a posle da je tek stvorena od
mu kar evog rebra (I.2,5,7,18,21-23), jer je njen gospodar
(I.3,16). Iste dru tvene osnove, odn. mu kar ev povla ,
ima predanje da je greh prodro u svet preko koja je zavela
mu karca (I.3)1.

1
Nasuprot tome, neki grčki mitovi, npr. o Belerofontu, Meleagru, Amazonkama i Edipu
po Bahofenu odražavaju matrijarhat, društveno-pravni poredak u kome se srodstva i
privilegije određuju po majci i u kome žene imaju povlašćen položaj, dok mit o Orestu
odgovora trenutku smene matrijarhata i patrijarhata. Crte matrijarhata se mogu naći kod
nekih primitivnih plemena, ali je sporno da li je to nužan stupanj u razvitku društva.
7
 Drugi klasi an primer kako mit ovekove uje crte eksploatacije
nalazimo u pri i o stvaranju sveta, koja je sa uvana u dva oblika:
prvi je stariji, jahvisti ki (Knjiga postanja I.1.4-3.24), a drugi (isto
I.1.1-2.4) mladi, nastao u VI/V v. pre n.e. prekrajanjem starijeg u
duhu tada njeg judaizma, u kome su vladar i sve tenici igrali
odlu ulogu.
I u predanju o sukobu Kaina i Avelja pored op tih mesta
narodne ( brat je bolji i miliji) ima i socijalne
(borba ratara i sto ara).
Mit o Hristu, koji nije ovim izborom, nezavisno od
pitanja da li je Isus postojao kao istorijska li nost ili nije,
odli an primer kako izmenjeno predanje treba da odgovori novoj
dru tvenoj situaciji i da predstavama o zagrobnom , seobi
du e, hodu po mukama pomiri eksploatisane siromahe sa
poretkom. Jer mit o bogu koji umire i vaskrsava, o
koja iskupljuje, ali sada vi e nije simbol ili smene zime i leta,
nego pre svega u kasnijim crkvenim tuma enjima koja uklanjaju
svaku revolucionarnu crtu prvobitnog predanja primer
ljudskih stradanja na zemlji, koja biti
na onom svetu, tako da nije ni potrebna borba za pobolj anje
tnih uslova.
U predanjima koja smo odabrali ima i drugih op tih crta
motiva, npr. utemeljivanje obi aja (kao to bog radi est dana i
odmara se sedmog, tako treba da postupaju i ljudi) i obja njenja
prirodnih pojava (zmija puzi jer je ), kao i odlika narodnih
kazivanja uop te, npr. ponavljanje, geografsko
udesnih mesta (Edena) imenima stvarnih reka i klimom (bog se
eta Edenom uve e kad zahladni), dugove nost prvih nara taja i
smena razli itih pokolenja, potop uslovljen ljudskim gresima koji
nastupa u as (dan sedamnaesti, mesec sedmi), krv kao
nosilac du e ( ali ne jedite mesa s du om njegovom, a to je krv
I.9.4-6), duga kao znak....
Kulturnoistorijski zna aj ovih predanja je ogroman jer su
uticala na umetnost i filozofiju svih hri naroda. Stvaranje
sveta re ju, redosled nastajanja , ovek lika i
gospodar , kojima opet bilje, op ta svrsishodnost u
prirodi, ovek kap du a , mu karac i kao jedno ,

8
zabrana da se jede sa drveta , praroditeljski greh itd.2 o
svemu tome vodeno je ra una i diskutovano s ozbiljno i sa
koji danas izgledaju skoro nerazumljivi, ali koji su, gledano
istorijski, bili neminovni, a bez poznavanja tih pri a ne
razumeti ni mnoge modeme simbole (npr. golubicu s maslinovom
gran icom u kljunu).
Mnoga biblijska mesta, pa i ova odabrana, odlikuju se
izrazom; prevodi Dani (Starog zaveta) i Vuka
St. (Novog zaveta) imaju izuzetnu umetni ku vrednost,
mada ne odgovaraju svim rezultatima savremenog ispitivanja
Biblije . Lepota jezika je za nas, , u ovom slu aju mnogo
od ta nosti u pojedinostima, te smo preneli Dani
prevod bez ikakvih izmena.
Arapi su, kao drugi Semiti, imali malo prave mitologije,
zato to im je dru tvo bilo suvi e patrijarhalno a vera monoteisti ka
(prema Renanovoj opasci). U svakom slu aju, islamizam je delovao
u pravcu osiroma enja mitologije; on je zahtevao strogu veru u
jednoga boga (Alaha) i Mohameda kao njegovog izabranog
proroka, u ljudske sudbine (predestinaciju),
nagradu dobrih dela u raju i kaznu nedela u paklu, kao i vaskrs
mrtvih i stra ni sud. Glavni izvori su Koran , koji svesno
nastavlja jevrejske i hri tradicije i ogla ava sve osnovne
verske, dru tvene i nacionalne zakone, i Suna , predanja o
prorokovim izrekama i delima. Narodsko verovanje u dobre i zle
duhove (od kojih je vrhovni Iblis), arobnjake i vile sa uvano je,
ostalog, u uvenim bajkama Hiljadu i jedne ".
Po to smo na osnovu broja odlomaka iz Korana bili
sastavili pregledno izlaganje o raju, paklu i stra nom sudu, odlu ili
smo se ipak za zanimljivu povest o Sulejmanu i Belkidi, koja je
uticala ne samo na isto ne umetnike nego i na neke zapadne (npr.
na francuskog pesnika Nervala). Savremeni islamski teolozi
tuma e pri u simboli ki, bez uplitanja ptica, mrava i duhova, ali je
narod sigurno nekada shvatao ovo predanje kao istorijsku legendu
ili kao bajku u kojoj je sve istinito", pa i ptice koje govore i
vladaru.

2
Sve do uspavljivanja Adama kao „prve anestezije“.
9
 Stari Persijanci (Iranci) jesu Arijevci; do li su u dana nju
Persiju iz Rusije i jezik im je srodan indijskim Vedama. Prvi
put se pominju u IX veku pre n.e. Njihova religija i mitologija
pretrpela je velike promene; tri glavne faze su vladavinom
tri kraljevske , dinastija Ahemenjana (558 330. g. pre n.e.),
(250. pre n.e. 191. n.e.) i Sasanida (224 729. god.
n.e.).
vatre i besmrtnosti (haome, indijske some),
neke vrste ambrosije, pripada najstarijim obredima. U to prastaro
doba, pre Zaratustrine reforme, vrhovni bog je Mitra,
svetlosti i Sunca, slobodnog prostora i velikih pa njaka. Kao nizak
demon pominje se Indra, koji je kod Indusa deo vrhovnog trojstva.
Organizovano sve tenstvo, tzv. magi, uz koje su stali kraljevi i
Zaratustra, prepustilo je prvenstvo Mazdi (Ahura Mazdi,
Ormuzdu), simbolu iranske monarhije. Sem Zaratustra (660
583. pre n.e.), iji je legendarni pun uda i donekle sli an
Budinom, pomirio je veru kraljeva sa religijom maga i sagradio je
jedinstven sistem. U to vreme su zapisane pesme Zend-Aveste ,
glavnog izvora za poznavanje rane iranske religije i mitologije. Pa
ipak, dualizam dobra i zla, dvojstvo Ahura Mazde i Ahrimana,
su tek pod pritiskom Sasanida.
U Iranu su cvetale i sekte; naj uvenije su bile obnovljeni
mitraizam, koji je na ao dosta pristalica u poznom rimskom
carstvu, i maniheizam, hri jeres koju je u III v. n.e.
utemeljio Manije, naporedno i ravnopravno
postojanje carstva svetlosti (dobra) i mraka (zla).
Godine 636. Iran pokoravaju Arabljani i silom ga privode
islamu. Otada po inje irenje islamskih predanja, iitisti ki3
obojenih, o dvanaest imama, uticaju zvezda, dobrih i zlih duhova,
misti nim pojavama. Tada nji pesnici esto obraduju biblijska
predanja, ih u islamskom duhu i prema isto nja kom
ukusu.
Mitolo ke pri e, koje se naziru kroz Zend-Avestu", dostigle su
poslednji stupanj razvitka za vlade Sasanida. Uvek je re o borbi

3
Šiiti su muhamedanci koji priznaju kao zakonite kalife samo prorokove neposredne
naslednike, dok većina pristalica Islama, tzv. suniti, prihvataju prva četiri kalifa.
10
dobra i zla, Ormazda (Ahura Mazde) i Ahrimana; iz njihovog
sukoba je ceo svet i od njega zavisi sve to se zbiva u njemu.
Ormazd je stvoritelj i gospodar sveta, bog reda i poretka;
Sunce je njegovo oko, nebo zvezdani pla t; njegova supruga je Apo
(voda), a sin Atar (munja). mu sile dobra, bog bure Tistrja,
boginja pobede Veretraghna i stari bog Mitra, kao Sero ,
duhovi uvari (frava i) i svi pravednici, dok Ahrimanu,
zami ljanom u liku zmije, zlodusi (Deve), kojima su
najistaknutiji i Gnev, divovi i zlo inci, od kojih je bio
Dahak (Zohak). Predanja o postanku sveta i prvim vladarima koji
su uveli osnovne verske obi aje i prvu civilizaciju, koji su dakle
utemeljili vatre i izlaganje mrtvaca pticama (umesto
sahranjivanja i spaljivanja), nau ili ljude odevanju i boljoj ishrani,
zidanju i kopanju kanala za navodnjavanje, zemljoradnji i pismu,
pa o zlatnom dobu i kasnijem smutnom vremenu , sa uvana
su u Firdusijevom (Firdausi, 939 1020) spevu name"
(Knjiga kraljeva) koji, po mi ljenju nau nika, verno
stanje mitova iz poznog sasanidskog doba. U svakom slu aju, ne
samo muhamedanci, nego i pristalice Zaratustrinog u enja, pa i
dana nji Parsi, prihvataju njegov spev kao vernu obradu narodnih
predanja.
Pored mitolo kih i op te-folklornih elemenata, u spevu ima i
mutnih istorijskih nagove taja. Tako, npr., dela prvih vladara
odgovaraju prelasku sa stupnja sabiranja na lov i zemljoradnju, a
Dahak po ijem imenu je postala re podse na
orijentalnu sliku Nimroda, legendarnog haldejskog vladara, na
arapske navale, kao i na postanak Kaveovog barjaka. U svakom
slu aju, prve heroje i junake do propasti Sasanida,
ostalog slavnog i Rustema, Firdusi je stvorio delo
visoke umetni ke vrednosti, epsko ostvarenje iranske
. Poglavlja koja smo izabrali pesnik zavr ava
pesimisti kim razmi ljanjima; u tome treba manje gledati
mra nja tvo, a vi e opomenu da su i oni prolazni i
smrtni, a da ih samo dobra dela ili uspomena na
njihove zlo ine.
religiozna verovanja i vrlo razgranata mitologija
karakteri u indusko dru tvo od samog po etka, od dolaska
11
Arijevaca ( 3000. i 1500. g. pre n.e.) koji su sa sobom doneli
veru i mitologiju srodnu iranskoj, ali suprotnu po imenima za
dobra i zla (Indra je ovde veliki bog, Deve su zastupnici
dobra, a Asuri zla, dok je kod Iranaca obrnuto, tako da se
pretpostaviti da je za razdvajanje indijskih Arijevaca od iranskih
bilo i religioznih razloga). Arijevci su u Indiji nai li na plemena
Mundo, koja su bila na totemisti kom stupnju, i na Dravide, po
ne emu srodne Haldejcima, kod kojih su preovladavale crte
matrijarhata i plodnosti. , mitove Mundo
plemena i Dravida saznajemo samo kroz arijevske obrade, izvore od
kojih su najzna ajniji, u istorijskom redosledu, Vede, Brahmane,
Sutre i Upani ade, Purane.
Arijevska tradicija, u vidu vedisti ko-brahmanisti kog kulta,
je ustrojstva porodice, ratni kih obi aja i
dela dru tva. Tako su postale kaste, od kojih je
svaka imala svoj socijalno-religiozni zakon, tzv. dharmu, koju su
isticale i pojedine sekte.
Mitologija brahmanisti ke gharme ima vi e oblika. To je, pre
svega, mitologija ratni ke kaste u kojoj su sa uvana predanja
starija od same kaste. To su prastara verovanja u Indru, Mitru,
Vatunu i Nasatje. Indra je bog munje, ratnik koji nemani
od kojih je demon Vritra. Mitra i Varuna su bogovi
univerzalne , a shvatani su tada kao dijada (dvojstvo). Sporno
je tuma enje Nasatja (ili A vina), koji su donekle sli ni gr kim
Dioskurima. Bogovi su antropomorfni ( ovekoliki) i zoomorfni (u
liku ), a neki i polimorfni (mnogoliki) kao Soma; u svakom
slu aju, oni mogu po svojoj volji da menjaju izgled. Najstarijeg,
indoevropskog porekla su jo Djaus (nebo i svetlost) i
Prithivi (Zemlja).
Mitologija sve teni ke kaste isti e boga vatre Agnija, demona
Ravanu (koji ima tri inkarnacije), Pradiapatija, Brihaspatija i
Aditi, majku Aditja (od kojih je najja i Varuna). Po nekim
verovanjima svet je stvoren iz Puru e, koga su bogovi i
iskasapili, a po drugima je delo; su, po
jednom predanju, nastala i spaljivanjem Agnija.
Narodna mitologija nagla ava demone (Asure), arobne zmije
(Nage), kao i bogove Sivu i Vi nu.
12
 Posle vedskog perioda (oko 1500 600. pre n.e.), nastupio je
brahmanisti ki (oko 1000. pre n.e. druge polovine I milenije
n.e.), apstraktniji, ispunjen sve teni kim mudrovanjima o
bezli nom vrhovnom bogu Brahmi. Mitovi toga doba, u kome se
dalje razvijaju kaste i ja a sve tenstva, govore o sve tenicima i
herojima, od kojih su Angirasi sli ni , posrednici
bogova i ljudi, kao i o Manuovim potomcima, tj. ljudima, pored
ostalog o Jami. Ni u razna verovanja o postanku sveta
(kosmogoniji) i zagrobnom (eshatologiji), sa za ecima
dogme o seobi du e i spasenja kroz askezu (strogo
isposni tvo).
Od VIII v. pre n.e. nastaju mitologije jereti kih, otpadni kih
dharmi, koje su odgovor na nepodno ljive uslove.
Najpoznatiji su i budizam; obe religije su protiv
i kao zla i patnje, obe imaju eti ku usmerenost
protiv i povla . Prvobitnom , a jo vi e
budizmu, rano su priklju eni mitolo ki dodaci, tako da je u narodu
u stvari do lo do spoja budizma i hinduizma.
Mitologija hinduizma je u II polovini I milenijuma n.e.
potisnula budizam i vaspostavila brahmanizam, naporedo s novim
ja anjem kasta ije se postojanje sada opravdavalo i verom u seobu
du a. su narodna verovanja, pre svega
po tovanje Vi ne i njegovih razli itih pojavnih oblika (kao riba,
Kri na, Rama) i Sive.
Dok je budiisti ka mitologija tzv. male nauke osvojila zemlje
nekada nje Indokine, a tzv. velike nauke Tibet, Kinu, Japan i
ostrvlje, motivi hinduizma su se pro irili na
t Javu (o emu svedo i veli anstveni hram Angkor-Vat).
Od indijskih predanja koja su u la u ovu knjigu Izdisanje
Zemlje Kako su postale planine Kako je nastala Kako
su nastale mese eve mene i su ica Kako su postala i
Smokva pripadaju velikoj grupi mitova o postanku sveta, Sunca,
zvezda, Meseca, ostrva, ljudi, , biljaka, stihija. Pri e o
Indri i Agniju, borba Deva i Asura, sli ne su germanskim
predstavama o Toru i divovima, slovenskim o Perunu itd. Predanje
U anas Kavja prilazi bogovima , mada se vezuje za mitolo ke
borbe Deva i Asura, ima i op te motive narodne bajke (neko zna sve,
13
ali ga nadmudri neverna ). U Potopu indijski oblik
nama dobro poznatog mitskog motiva, opet uz primese narodne
pri e (riba govori i sklapa pogodbu sa ovekom). Predanje o
i A uvinima spaja mitsko obja njenje jednog verskog
obreda i kultskog obreda sa motivima bajke
(voda mladosti); obja njenje kultskog obreda i u drugim
mitovima; npr. o postanku i svuda gde se jak uticaj
sve tenstva.
Razgovor mladog Brahmana Na ikete i Smrti i Kralj
Vipa it u paklu spadaju najpoznatije i stranice
indijske narodne , pa i svetske uop te.
Mada je i u jednom i u drugom predanju re o privremenom
u podzemlje mrtvih i mada se u oba nagla ava eti ka
strana, ipak postoji bitna razlika: svet kralja Vipa ita nije li en
moralnog sklada i jasne zakonitosti nisu dovoljne , darovi,
pokajanja, neophodna su korisna dela, ali na kraju uporna ljudska
pravdi i mora da bude priznata i od bogova;
nasuprot tome, Na iketa oli ava tragi nu ljudsku za potpunim
saznanjem, faustovsku koja se ne utoliti primamljivim
poklanjanjem tri iz bajke, koja ne sa puta zbog
privla nosti zemaljskih i nadzemaljskih , nego uporno
zahteva odgovor na pitanje koje nerado uju i sami bogovi. Ova
sumnja o ovekovom posle smrti retka je u predanjima
koja su pod uticajem religije; u snazi je
samo u biblijskoj Knjizi o Jovu , a u misaonoj delatnosti u Knjizi
propovednika".
Predanje o delima Bude donosi neke od
najzanimljivijih i najpopularnijih epizoda iz mita o utemeljiva u
budizma. Op ta mesta narodne su lako uo ljiva: npr.
udesno i prvih sedam koraka (bogovi i heroji se uvek
na udesan na in), Asitina , zatvaranje
i uloga ljubavi koja vezuje za zemlju, isku enja kojima je
izabranik... Mada budizam ima neprijateljski stav prema
i premda je njegova istorijska uloga, op te uzev, pr
reakcionarna, ne treba zaboraviti da je kroz re i i dela svog
osniva a humanisti ki o tro osudio nemoral i
nepravednost kastinskth podela.
14
 Kineska mitologija je sme a budizma, taoizma i
konfu ijanizma. Osnovna odlika kineskog sveta bogova je njegovo
vero zemaljske vlasti, carske birokratske organizacije u
kojoj uloge i zadaci (funkcije) ostaju, ali se menjaju li nosti (u
funkcioneri, na nebu bogovi). i vrhovni bog Ji Huang Di
(Nefritni gospodar) imao je prethodnika, Uzvi enog gospodara
prvog stvaranja, a ga Uzvi eni gospodar nefrita zlatnih
vratnica; njegov dvor je slika carskog dvora, ak je njegova i
njegove porodice istovetna sa dvorskim ruhom (ali onim iz
doba).
Postoji itav niz b prirodnih pojava i nebeskih tela:
Sunce i Mesec, ki a, grom, vetar, etiri zmaja, vladara etiri svetska
mora, kao i bogovi zanata i zanimanja: i ispita, ,
tkanja i predenja (Prelja)... Poseban bog vodi brigu o ljudima i
jama; to je Veliki gospodar Isto nog brega (Taj ana u
Santungu). Uz njega stoje bogovi zidova i jarkova, pojedinih mesta,
ognji ta, vrata.
U narodu su bili naro ito omiljeni bogovi bogatstva, rata (car
Kuan-Ti), besmrtnosti, zemlje, vatre ( -Jung) i pojedinih zanata
(npr. boginja pomorstva Tien Hou). bogove su uzdignuti
Konfuce i Laoce; njihovi su dopunjeni mnogim
legendama.
Kineska mitologija poznaje pakao i raj, koji su zami ljani na
vrlo zemaljski na in: sa planinama, pokrajinama, gradovima,
vrtovima i putevima, mostovima i kapijama. Du e pokojnika
moraju da pred kraljevima pakla (Jamama) odgovaraju za sve
svoje ranije inkarnacije, se u ogledalu u kome vide sva
svoja dela.
Iz obilja kineskih mitova, od kojih su neki uticali ne samo na
isto nu nego i na zapadnu umetnost (npr. na Kubina i Kafku),
izabrali smo nekoliko Kravar i Prelja Jang Erlang" i Kako je
postala svilena buba obja njavaju postanak prirodnih pojava
( , Sunca) i utemeljivanje izvesnih radinosti (gajenje
svilene bube Kraljica neba . Ni Va Bog vatre" i Bog rata
govore o delima pojedinih bogova i uop te o tome kako osobiti
smrtni ljudi postaju , a Konfuce i Laoce prenose
legende koje se vezuju za ova dva mudraca. O li nostima predanja
15
 Bog rata , o tri pobratima koji se probijaju kroz te ka vremena
II/III veka n.e., godine raspadanja vlasti dinastije Han, napisan je
u Kini u XIV veku obiman roman od 120 poglavlja, sa uvan u
rukopisu iz XVI . Napomenimo da li nost Gun-Guna, koji
daje isto ni pravac re nim tokovima, pripada koja se
vezuju za prirodne pojave, dok Prelja i Ni Va idu u red mitskih
utemeljiva a kulture i civilizacije, kao gr ki Prometej (oganj) i
Dedal (mnogi alat i ve tina ), iranski prvi vladari itd.
Japanska mitologija ima tri izvora: predanja starosedela kih
plemena, zatim samih Japanaca i najzad Kineza. Preno ena je
dugo usmeno, a tek u nekoliko hronika o carskoj
porodici: Kojiki (s kraja VII i po etka VIII v. n.e.), Nihonshoki
(Nihongi, s po etka VIII v.), Kogo ui (s po etka IX v., ponavlja
mitove iz prve dve hronike) i dr. Sve sile koje prevazilaze oveka, u
prirodi i u heroja, zovu se kami. Postoji predstava o
zemaljskom , raju i paklu. Postanak bogova i sveta odigrao
se kroz vi e h nara taja, a od jednog od njih je potekla
carska porodica. Sem toga, ima mno tvo bogova koji oli avaju
prirodne pojave. U Japan je prodro i budizam, sa sopstvenom
mitologijom. koja je, dodu e, pretrpela znatnu obradu.
Iz japanskih hronika smo uzeli prva poglavlja o Izanagiju,
Izanami, Susanou, Amaterasu i O-Kuni-Nu iju, c sada
sam prepoznati neke op te mitske motive kao to su u
podzemlje i povla enje i ponovno Sunca (Amaterasu), kao
i druge op te crte narodnih kazivanja (kako Susano
vi eglavu zmiju, a O-Kuni-Nu i uz dragane sve
prepreke).
Okeanijska mitologija nije sasvim jedinstvena, ali uglavnom
odgovara totemizmu, feti izmu i ranim oblicima mnogobo tva.
Bogovi su esto vidljivi, naro ito u obliku , kamena, zvezde
i udovi ta; u na elu imaju svoja podru ja. Ljudi su ili
potomci bogova ili njihova stvorenja. Du a telesnu smrt
i duhovi mrtvih se javljaju na zemlji ili obitavaju na dalekom
zapadnom ostrvu". Plemena i narodi Okeanije i Australije imaju i
mitove koji su ponaj e kosmogonijski; najpoznatije
spada polinezijski mit o heroju Mauiju koji je ribarskom
izvukao ostrva iz morskih dubina. Okeanijska predanja se
16
prevashodno bave morem, nebom, Suncem, i Mesecom, zvezdama,
atmosferskim prilikama, Zemljom, , ovekom, ,
vatrom i dru tvenim obi ajima i odnosima.
Predanje stvaranje sveta kosmogonijski je mit sa
u obli ju Kako je postala pripada
pri ama kao to je mit o Mauiju, dok Kako je nastao rep
Skorpije povezuje etiolo ko predanje sa folklorom (obred
inicijacije, i tabu gledanja) i sa narodnim
pri ama (o zaljubljenima koji se spasu na nebo Grotlo Piltadi i
udesna zmija Vonambi etiolo ko obja njenje koje ima
dru tvene korene, sukob mu karaca i koje su obespravljene i
iskori ; tu ima i op tih mesta bajki (odnos mlade i starije
sestre, voljno pretvaranje u i nevoljno u drvo Pri a o
emuu i divljoj je etiolo ka basna, a Za to medved po
kro njama je primer predanja koje obja njava neophodnost
po tovanja totemske .

III

Kao to se vidi iz dosada njeg izlaganja, mitovi nisu sa uvani

na isti na in: kod primitivnih plemena i naroda oni su preno eni
usmenim putem sve do nedavne pro losti ili ak do dana dana njeg,
pa su od a onako kako se narodna,
usmena ; a kod naroda sa dugom istorijom i starom
pismeno , oni su rano prodrli u religiozne spise, i
umetnost, pa su dobrim delom do nas do li pretopljeni u dela
visoke esteti ke vrednosti. Naravno, vrlo je te ko odrediti ta nu
meru u kojoj tako pesni ki mit odgovara onome to je
narod verovao i pri ao, izvornom predanju koje je presahlo pre vi e
vekova ili hiljada godina, tim pre to se mit obi no razvijao, menjao
i selio , raniji oblik a ponekad i prvobitnu su tinu.
Dodatak pokazuje kako smo preneli izvore. Svesni smo
ograni enja koja su uslovljena prostorom, kao i
potrebom da se vodi ra una o naj irim itala kim slojevima kojima
ne mogu biti namenjene neke stranice Apokalipse", indijskih
Veda" i tibetanske Knjige mrtvih" da navedemo samo nekoliko

17
primera. , , stru ne nedostatke koje bi mogao da
otkloni samo kolektiv autora-orijentalista.
Pa ipak, uvereni smo da smo predanja do sada
nepristupa na na srpskohrvatskom, a koja imaju neocenjiv
kulturno-umetni ki zna aj. Sem toga, re je po pravilu o tivu ne
samo pou nom, nego i prijatnom.

Milan V.

18
PREDANjA AZIJSKIH NARODA

19
 RAT BOGOVA

N
EKAD davno nije bilo ni neba ni zemlje.
Postojali su tada samo voda i dva bića koja su vladala
njom: slatka voda bila je područje Apsua, a slana
njegove supruge Tijamate. Međutim, u to vreme ove
dve kraljevine nisu bile omeđene,-jer još nisu postojali
ni reke ni mora.
Bračna veza Apsua i Tijamate postala je najzad plodina; izrodili
su dva ogromna stvorenja: Lahmua i njegovu ženu Lahamuu, a oni
su onda izrodili Anšara i Kišaru. Anšar je oličavao sve što je na
visini, a Kišara sve što je u nizini. Od njih se rodio Anu, bog neba,
koji je začeo Ea. Ea je bio podjednako mudar i snažan i u svakom
pogledu nadmoćniji nad roditeljima i svim bićima koja su postojala
pre njega. Pošto je rođen Ea, božanska porodica je počela da se vrlo
brzo umnožava — a kakva je to samo bila bučna i galamdžijska
porodica!
Nebeska deca su se jurila u svim pravcima, plačući i vičući iz
svega glasa tako da su potpuno uništili živce svojoj jadnoj babi
Tijamati. Pa ipak, ona je tiho patila i nije ih grdila. To su ipak deca,
mislila je, i ponašaju se kao sva dečurlija, čovek mora da podnosi
ono što ne može da izmeni. Međutim, ded Apsu nije tako mislio; i
jednog lepog dana, kada više nije mogao da podnosi ovu huku i
buku, poslao je po Mumua, patuljka koji mu je davao savete i koji
ga je uveseljavao. Rekao mu je:
— Hajde, ići ćemo do Tijamate da govorimo s njom o svemu
tome.
I tako su krenuli Tijamati da se posavetuju o deci i unučićima.
Ali Apsu je bio toliko uzbuđen da nije mogao mirno da razgovara.
Viknuo je:

20
 — Slušaj, ne mogu više da izdržim, danju nemam ni trenutka
mira, a noću ni časka sna! Potrebni su nam mir i tišina i ja ću se zato
osloboditi čitave te svojte!
Kada je to čula, Tijamata je prebledela od ljutine.
— Šta ti to govoriš? — riknu ona. — Zar ćemo razoriti ono što
smo sami stvorili? Dosađuju nam, to je zbilja tačno, ali deca se uvek
tako ponašaju prema starijim osobama, pa nam ne ostaje ništa
drugo nego da se pomirimo sa sudbinom!
Ali njene reči nisu naišle na povoljan odjek. Tek što je završila,
Mumu se pribio uz svoga gospodara i šapnuo mu na uvo:
— Gospodaru, ne obraćaj pažnju na to što ona govori; ako hoćeš
da se odmoriš, otarasi se te svojte bez oklevanja.
Ovaj savet je oduševio Apsua; stavio je kepeca na kolena i
poljubio ga. Zatim su otišli zajedno da bogovima saopšte svoju
odluku.
Kada su bogovi saznali na čemu su, obuzeo ih je silan strah i
počeli su da bezglavo beže po nebeskom svodu u svim pravcima,
kršeći ruke i pokazujući divlje očajanje. Zatim su posedali i, još uvek
prestrašeni, počeli da razmišljaju o sudbini koja treba da ih snađe.
Pa ipak, Ea — najmudriji, najpronicljiviji, najoštroumniji među
stanovnicima neba — uopšte nije bio iznenađen, jer nije bilo
događaja koji on ne bi mogao da predvidi. Dok su njegova braća i
njegove sestre čučali stisnuti jedni uz druge obezglavljeni od straha,
on je razmišljao kako da predupredi nesreću.
Odjednom, ne rekavši nikome ni reči, ustade sa sedišta, uze
krčag i napuni ga vodom, pa nad njim izgovori vrlo snažnu i vrlo
svetu bajalicu. Zatim ponudi vodu Apsiuu i Mumuu i zamoli ih da
piju. Posle nekoliko trenutaka, Apsu je pao u dubok san, a Mumu je
odmahivao i klimao glavom, jer od sanjivosti nikako nije mogao da
drži otvorene oči. Ea nije gubio vreme: brzinom munje strgnuo je
Apsuu odeću i krunu, a zatim i oreol, pa je sve to stavio na sebe;
onda je svezao Apsua, ubio ga i osvojio njegovo stanište. Nije
zaboravio ni zlog savetnika Mumua; oborio ga je na tlo, provukao
mu prsten kroz nos i odvukao ga u mračnu tamnicu.
Pošto je tako pobedio neprijatelje i pošto je podigao stub u slavu
pobede, okitio je zelenilom jednu svetlu i raskošnu prostoriju i u nju
21
doveo svoju suprugu Damkinu. I tu su, u tom blagoslovenom
boravištu, rodili najmoćnijeg i najsnažnijeg boga, vladara nad
vladarima, kralja kraljeva, samog gospodara Marduka. Hranio se na
grudima boginja i on je s njihovim mlekom sisao veličanstvenost i
silinu. Bio je gibak i stasit, oči su mu svetlucale, a držanje mu je bilo
dostojanstveno; a istoga dana kada je rođen, već je bio sasvim zrela
duha. Čim ga je ugledao, otac mu se silno obradovao i lice mu je
obasjala radost. Podario mu je svoju milost i odlučio je da mu poveri
svetost dva puta veću od one drugih bogova.
Ea mu je dakle dao tako veličanstvenu i lepu spoljašnost da je
ljudski duh ne može zamisliti ni ljudski jezik izraziti. Marduk ima
četvore oči i uši, a kad god pokrene usne, iz usta mu poteče oganj.
Bio je grdna rasta, ogromnih udova i odavao je sjaj ravan sjaju deset
bogova kad bi se skupili na jednom mestu.
Doduše, strasno je voleo pustolovine i, kako je rastao, pokazivao
je sve veću sklonost prema opakim nestašlucima, koji su postajali
sve manje nestašni a sve više opaki. Jednom je, šale radi, okovao sve
vetrove na isti lanac, te više nisu mogli da duvaju bez njegove
dozvole. Drugi put je hladno otišao da stavi brnjicu zmaju koji je
čuvao nebesko prebivalište.
Bogovi, najzad, više nisu mogli trpeti njegova samovlašća, pa su
otišli Tijamati da se požale.
— Zar ne vidiš kako Marduk okreće tumbe ceo svet! — uzvikivali
su oni. — Poludećemo od njegovih lakrdijaških poteza. A ti ćutiš i
ništa ne preduzimaš. Oduvek si bila takva: kada su došli Apsu i
Mumu da ti se požale, odbila si da preduzmeš ma šta; imala si
moćno oružje koje je bio načinio sam Apsu, ali ni u času najveće
opasnosti nisi htela da se njime poslužiš. Vidiš i sama šta te je zato
snašlo, ostala si udovica. Čak ako i nisi volela muža, mogla bi se
pobrinuti za dobro svoje dece! Ustani i kazni Marduka!
Kada su je već tako zaokupili, Tijamata nije mogla odbiti:
— U redu — odgovorila je — poći ćemo zajedno na njega. Ali
opominjem vas: on je jači od svih nas zajedno, te nam je potrebna
pomoć. Zato ćemo uobličiti nova stvorenja.
I bogovi se okupiše Oko Tijamate da održe ratno savetovanje.
Danonoćno su se dogovarali i smišljali su ratne planove. Tijamata
22
je stvarala strašne zveri, čeličnih oštrih zuba, nemilosrdne koljače,
a u njihove žile je umesto krvi ulila opak otrov. Bile su to besomučne
nemani, okružene ognjem i plamenovima. Okružavao ih je takav
blesak da bi trebalo da im svi protivnici okrenu leđa čim ih ugledaju.
Čudovišta su se zvala: zmija, zmaj, mamut, džinovski lav, besni pas
i čovek-škorpija; tu su bili i stravični dusi bure, vampir i kentaur.
Ukupno je bilo jedanaest groznih nemani, ljutih bojovnika čijim
napadima niko ne bi mogao da se odupre.
Onda je Tijamata za zapovednika ovog odreda naimenovala
boga koji se zvao Kingu. Rekla mu je:
— Kingu, tebi je pripala čast da visoko podigneš naš steg, da
predvodiš napad i čuvaš plen. Tvoja naređenja biće izvršna; čujte
me svi: uzdižem te na visok položaj i bićeš od sada kao da si mi muž!
Dok je još govorila, predala mu je znake vlasti i pričvrstila mu
na grudi Tablice Zakona. Zatim su se Tijamata i Kinigu okrenuli
bogovima i zajedno uzviknuli:
— Neka besni oganj, neka gori vatra, vaš duh će ih ugasiti!
Najjači među jakima biće preobraćen u slabića, strugnuće oholi!
Borci su krenuli u rat, a u ušima su im odzvanjale ove reči.
U međuvremenu, sam Marduk nije ni sanjao šta se sprema. Ali
kada je Ea saznao kakva opasnost preti njegovom sinu-ljubimcu,
toliko se razjario i naljutio da nije mogao da sabere misli nego je
samo sedeo kao kip i bez reči razmišljao o sopstvenoj jarosti. Najzad
se umirio i počeo da smišlja: u glavi mu se javio nacrt moguće
odbrane. Odmah je ustao i otišao do Anšara, svog dede. Rekao mu
je:
— Tijamata se pobunila protiv nebeskog dvora!
Zatim je Anšaru izložio kao je Tijamata okupila sve bogove i
kako je stvorila grozna čudovišta i kako njena vojska već nastupa u
bojnom poretku.
Kada je Anšar čuo njegove reči, udario se po butini i ugrizao za
usnu u znak srdžbe, ali se i sam vrlo zabrinuo. Uzviknuo je:
— Ea, ti si već dokazao hrabrost pobedom nad Apsuom i
Mumuom, pokaži još jednom svoju smelost i pogubi Kingua i
Tijamatu!

23
 I Ea je zbilja krenuo u susret protivničkoj vojsci, ali kada je
ugledao čudovišta koja su stupala na čelu i spazio strašno
svetlucanje koje ih je okružavalo, uplašio se, dao pleća i stao bežati.
Kada je doznao šta se dogodilo, Anšar se grdno prestrašio, pa je
pozvao sina Anua. Ovako mu se obratio: .
— Anu, ti si moj prvenac, junak kome niko ne može da se
odupre. Idi i zaustavi Tijamatu. Pokušaj prvo da je umiriš i umeriš;
a ako odbije da te sasluša, reci joj da sam te ja poslao s naređenjem
da se pokori.
I Anu je smesta pošao u susret Tijamati. Ali kada je video koliko
je ljuta i kako je strašan izraz njena lica, uplašio se i on kao Ea i
pobegao je glavom bez obzira. Vratio se Anšaru i ispričao mu šta je
bilo. Sasvim očajan, Anšar se okrenuo Ei. A svi stanovnici neba su
se stiskali jedni uz druge i šaputali su jedni drugima na uvo:
— Avaj, niko ne može da se suprotstavi Tijamati i da se vrati živ!
Stajali su tako, preplašeni, i bez ikakve nade. Najzad, Anšar je
ustao sa prestola i pojavio se pred njima u punoj svojoj svetlosti i
moči.
— Samo jedan može biti naš zatočnik — reče on — a to je slavni
ratnik, neustrašivi borac, baš glavom smeli i siloviti Marduk!
Čim je čuo te reči, Ea je poslao po Marduka; pozvao ga je u
odvojenu sobu da bi mogli govoriti nasamo. Saopštio mu je sve o
Tijamatinoj zaveri, ali ni njemu nije rekao da je to zavera samo
protiv Mardukove ličnosti.
— U pitanju je pobuna protiv nebeskog dvora — uveravao je i
njega kao što je ranije ubedio Anšara. Zatim je Ea, sa brižnim
izrazom lica, naglašavajući svaku reč, dodao: — Marduče, sada ti
govori otac koga treba da pažljivo saslušaš i poslušaš. Zahtevam da
odeš svom pradedi Anšaru. Mada su mu tvoja braća i sestre
verovatno svašta govorili o tebi, Anšar te ipak najviše voli i ima
pravu slabost prema tebi; kada se budeš našao pred njim, ponosno
se uspravi, stupaj smelo i pokaži svoje najbolje vojničko držanje —
to će mu se naročito dopasti.
Marduk je tada ispunio očev zahtev; otišao je da vidi Anšara i
kočoperio se pred njim kao čovek vrlo siguran u sebe. Gledajući
njegovo vojničko držanje, Anšaru se zbilja istopilo srce od milja i on
24
je Marduka toplo poljubio u usta. Marduk je bio vrlo dirnut i
ljubazno se obratio pradedi:
— Anšare, ti znaš da sam te uvek voleo i da nema ničega što ne
bih učinio za tebe. Otac mi je ispričao šta se događa i kako je
Tijamata pokrenula zaveru protiv nebeskog dvora. Ali koga to može
zaplašiti? Tijamata je samo žena i ja sam spreman da se borim
protiv nje. Ako hoćeš, imaćeš je za tren oka pred nogama!
— Divno — odgovori Anšar — pođi joj onda u susret; pokušaj
prvo da je umiriš rečima, ili ljubaznošću ili nekim pobožnim
čarolijama, ali ako ti to ne pođe za rukom, sedi na kočije bure i
borbe!
Marduk je bio pravi sin svoga oca; ako je bio snažan i smeo, nije
bio ništa manje prepreden i častoljubiv. Pomislio je: „Pa ovo je
jedinstvena prilika koja mi se sama nameće. Što bih se ja bez ikakve
koristi za sebe borio protiv čudovišta i spasavao čast neba?“ Zato je
ispravio moćna ramena i smelo pogledao pretka:
— Anšare — reče on — spreman sam za borbu. Ali ako hoćeš da
budem tvoj zatočnik, ako treba da pobedim Tijamatu i sačuvam ti
život, onda moraš da mi daš prvenstvo među bogovima. Sazovi ih
sve i objavi im svoju volju! Od toga trenutka samo ću ja odlučivati i
sve što budem rekao imaće snagu zakona!
Kada je čuo ove reči, Anšar je odmah poslao po Gagu, svog
vernog glasnika. Naredio mu je:
— Idi mojim starim roditeljima, Lahmuu i Lahamui; naći ćeš ih
u morskim dubinama. Reci im da se Tijamata pobunila protiv
nebeskog dvora i da se Marduk ponudio da je suzbije, ali pod
uslovom da bude prvi među bogovima. Objasni im da takvu odluku
ne mogu doneti sam, jer ona zadire ne samo u prava onih koji caruju
u gornjim predelima, nego i onih koji vladaju u donjim carstvima.
Zatraži zato da sakupe sve bogove svoga carstva i da dođu s njima
da bismo se zajednički dogovorili.
Gaga je, dakle, krenuo i preneo poruku Lahmuu i Lahamui i
upoznao ih sa svim što se dogodilo; Lahmu i Lahamu su sa svoje
strane obavestili sve bogove svoga carstva i zamolili ih da se upute
nebeskom dvoru.

25
 Kada su bogovi doznali šta je u pitanju, jedva su mogli
poverovati ušima.
— Mora biti da se dogodilo nešto sasvim izuzetno kada je
Tijamata mogla da preduzme ovakve mere — govorili su oni. —
Bolje da lično odemo i vidimo šta se zbiva.
Uskoro su se nebesa ispunila bogovima i boginjama koji su
pristizali sa svih strana. Susretali su se, zastajali da se zagrle i
ispozdravljaju. Kada su se svi iskupili, izneta su pred njih jela i pića
i oni su posedali za trpezu da se veselo pogoste.
A kada su posle održali savetovanje, svi su bili bezbrižni i
predusretljivi; a kada su im bile podnete odluke, niko nije hteo da
im se suprotstavlja ili da ih čak odbije. Na brzinu je podignuto
postolje na koje se pobedonosno smestio Marduk, dok ga je čitav
skup obasipao pohvalama i izrazima poverenja.
— Izaberimo Marduka za vođu! — vikali su. — Svaka njegova reč
biće nam zakon. On će ukazivati počasti, on će kažnjavati! Neka mu
bude prepuštena sva vlast Anua! Neka Marduk bude gospodar sveta
i neka svaka njegova strela pogodi metu!
Zatim je neko doneo nekakvu odeću:
— Marduče — vikali su bogovi — ako hoćeš da pokažeš svoju
moć, izreci reč koja će uništiti ovu odeću, a onda drugu reč koja če
je vaskrsnuti!
Da bi ih zadovoljio, Marduk je izgovorio čarobnu reč i odeća se
raspala. Ponovio je istu reč i, gle, odeća je opet bila kao nova! Tada
su svi bogovi poverovali u Marduka, jer su se uverili da ima najveću
moć i oni se zato nisko pokloniše pred njim, uzvikujući:
— Marduk je kralj, Marduk je kralj!
Predali su mu žezlo, priveli ga prestolu i stavili mu u ruke znake
kraljevskog dostojanstva; poklonili su mu i strašnu sablju i rekli
mu:
— Idi, prereži grkljan Tijamati i neka vetrovi razveju njenu krv!
Čim su se bogovi vratili u svoja staništa, Marduk je brzo
pripremio oružje za borbu. Uzeo je u ruke luk i stavio strelu na
tetivu; pred njim je išla munja koja ga je obasjavala od glave do pete.

26
Zatim je pripremio mrežu u koju je hteo da uhvati neprijatelja, a
stvorio je i divlje oluje koje su mu stupale uz bok.
Kada je sve bilo spremno, uzeo je u ruku veliki buzdovan groma
i popeo se u kola bure koja su vukla četiri čudovišta: bes, svirepost,
naprasitost i brzina; svako je bilo prepunjeno otrovom, neukrotivo
i sverazorno. Marduk je premazao usne crvenim okerom koji štiti
od nečistih sila, a u ruku je uzeo mirisnu biljku koja je trebalo da ga
zaštiti od zadaha Tijamate i njenih zveri. Posle toga je krenuo.
A kada su Kingu i njegova prethodnica videli kako im se
približava Marduk, grdno su se prepali, jer to nisu bili predvideli;
ovo je okrenulo naglavce sve njihove naume. Međutim, sama
Tijamata nije ni oklevala ni ustulknula. Srčano je istupila i
zatalasala je vazduh ratničkom pesmom:
— Ti si vođ, sam si tražio ovo priznanje i hteo si da se svi povuku
pred tobom, ali evo naoružanih bogova koji će ti se suprotstaviti u
borbi prsa u prsa.
Tek što su mu ove reči doprle do ušiju, Marduk je izmahnuo
buzdovanom prema Tijamati i ričući odgovorio:
— Imala si moć i vlast, bila si kraljica sveta, ali tebe su privlačili
samo borba, kavga i rat! Ti, koju (nazivamo majkom, u duši kriješ
samo niske strasti, želiš da se brat zavadi sa bratom, sin podigne
ruku na oca. Svirepa, .niska, crne duše, podsmevaš se mrtvima i
živima. Tek što je Apsu otišao u carstvo senki, zamenila si ga
Kinguom kao mužem. Zar je to hrabrost ili vrlina prkositi precima i
nebesima, poveriti svoju čast čudovištima i naoružati ih protiv
bogova? Cikam te da istupiš sama; ukloni svoje miljenike, bori se
lično, otvoreno i smelo, budi borac a ne izdajica.
Ove reči su nadahnule Tijamatu nekim besomučnim ludilom, pa
je — ne obazirući se ni levo ni desno — zaslepljeno jurnula na
protivnika; razjapila je vilice kao da ga hoće progutati, a dok je ona
tako navaljivala, urlajući izazivanja i uvrede, bogovi koji su bili na
njenoj strani pripremali su oružje za borbu.
Ali Marduk nije oklevao: čim je video da se ona sručuje na njega
brzinom munje, raširio je mrežu i uhvatio je u nju brže nego što se
to može izreći. Uhvaćena u niti mreže, Tijamata se otimala iz sve
snage. Tada je Marduk prizvao divlju olujinu, koja je dotle išla na
27
začelju vojske, i naredio joj da istupi. Olujina je napala Tijamatu i
uvukla se među njene razjapljene čeljusti tako da više nije mogla da
zatvori usne. Istoga trena se Marduk latio luka i odapeo strelu u
zjapeća usta; strela je prodrla u utrobu, iskidala žile i probila srce.
Ogromna telesina se zanela i sručila, a Marduk ju je hitro okovao i
dotukao. Zatim je nogom stao na trupinu.
Kada su Tijamatini vojnici videli njenu pogibiju, raspršili su se
i pokušali da uteknu, ali Mardukova vojska ih je odmah opkolila,
okovala i polomila im oružje. Marduk ih je uzeo u ruku, stavio u
jednu veliku mrežu i bacio ih u dubine zemlje, gde su ostali kao
večiti zatočenici. A onih jedanaest čudovišta je svezao uzama i
izgazio ih tako da su izgubili svu oholost i postali kao domaće
životinje koje se vode na ularu. Za Kingua je odredio naročito tešku
kaznu: izbacio ga je iz roda besmrtnika.
Pošto se tako obračunao sa Tijamatinim saveznicima, Marduk
se vratio njenoj lešini. Visoko je podigao buzdovan i iz sve snage
udario po lobanji tako da je vetar razvejao krv koja je šiknula iz
pokidanih žila.
Kada su Anšar i Ea i svi njihovi prijatelji videli šta je učinio
Marduk, obradovali su se i odahnuli su; pohitali su mu u susret,
noseći darove i druge znake zahvalnosti.
Međutim, Marduk nije hteo da gubi vreme i da ih čeka, jer njega
su već obuzeli novi zadaci: za njega je Tijamatin kraj predstavljao
samo početak novog poretka stvari kojim će sada da upravlja on.
Zgrabio je trupinu palog neprijatelja i rasklopio je kao što se otvara
školjka ostrige. Podigao je u vazduh jednu polovinu i od nje
sagradio nebeski i zvezdani svod; zatim je koracima premerio
dužinu voda koje su se nalazile pod tim svodom, pa ih je pokrio
drugom polovinom Tijamatinog leša — i to su bili temelji Zemlje.
Ustoličio je Anua kao vladara carstva koje leži iznad svoda. Dao je
Enlilu područje između zvezdanog svoda i Zemlje, a Ea je postao
gospodar podzemnih voda. Tako je Anu postao bog neba, Enlil bog
vazduha i Ea bog dubina podzemlja.
Marduk je odredio i boravište drugih bogova, stvorio je nebeska
tela koja treba da obasjavaju svod (Sunce, Mesec i zvezde) i utvrdio
je trajanje i vreme njihovog kretanja; ustanovio je puteve zvezda i

28
dužinu meseca; probio je vratnice na istoku kroz koje Sunce ulazi
zorom i drugu kapiju na zapadu kroz koju se ono povlači u suton.
Međutim, kada je sve bilo završeno, bogovi su se okupili oko
Marduka i počeli da mu se ljuto žale:
— Gospodaru Marduče — uzvikivali su — podario si nam
stanište i svakome si odredio dužnost. Ali nisi našao nikoga ko bi
nama služio i pomagao nam u poslu. Ko će se starati o našim
boravištima i pripremati nam hranu?
Kada je čuo ove reči, Marduk je dugo razmišljao; odjednom mu
se razvedrilo lice. Pomislio je: „Znam šta ću preduzeti: uzeću kosti i
krv, pa ću načiniti malu lutku; nazvaću je čovek. Čovek će služiti
bogovima i brinuće se o njihovom boravištu dok oni budu obavljali
svoje dužnosti“.
Ali kada je ovaj naum izneo Ei, stari, mudri i lukavi bog mu je
odmah predložio kako će sebi olakšati zadatak:
— Što bi ti stvarao novu krv i nove kosti? upitao je Marduka.
Uzmi ih od nekog pobunjenika!
Marduk je onda naredio da mu se privedu uhvaćeni
pobunjenici, pa ih je podrobno saslušao, naređujući im da mu
iskreno kažu ko je najveći krivac, jer toga treba pogubiti.
Ustanici su bili samo obični vojnici Tijamatine armije, te nisu
uviđali zašto bi neko od njih trebalo da odgovara za izbijanje rata.
Zato su kao jedan odgovorili:
— Glavni krivac je Kingu. On nas je poveo i on nas je zaveo, on
je i pripremao napad i rukovodio njime!
Posle ovakvog svedočenja, Kingu je izvučen iz duboke tamnice i
predat Ei. Ea mu je odrubio glavu i otvorio žile; od kostiju i krvi
Kingua načinio je malo stvorenje koje se zove čovek i koje je
predodređeno da služi bogovima i da bdi nad njihovom ugodnošću.
Tada su se, beskrajno radosni, bogovi okupili oko Marduka.
— Gospodaru Marduče — uzviknuli su — ti si nam umanjio
breme i olakšao zadatak, pa bismo hteli da pokažemo našu
zahvalnost i sagradimo ti zemaljsko svetilište u kome bi se i ti
mogao ponekad odmoriti od svojih poslova. Tu bismo se okupljali
svake godine, klanjali ti se i pevali pesme pohvalnice.

29
 I duge dve godine radili su kao robovi, zidajući opekama i
malterom; a treće godine je stajao dovršen grad Vavilon, a njega je
nadvišavao dvorac Esagil, svetilište boga Marduka.
Kada je građevina bila dovršena, sastali su se u njoj svi bogovi i
pogostili se. Marduk je sedeo među njima i primao njihovo
podvorenje; odlučivao je o sudbini i udesima cele vaseljene. Uzeo je
divovski luk kojim je pobedio neprijatelja i pričvrstio ga na
nebeskom svodu u vidu sazvežđa da bi mu se svi mogli diviti.
I tako je bilo od toga časa pa do dana današnjeg: čovek je sluga
bogova. Svake Nove godine bogovi hitaju vavilonskom svetilištu da
se poklone Marduku; on ih onda podučava o sudbini sveta. A luk još
stoji na nebeskom svodu i svi mogu da ga posmatraju.
(Vavilonsko predanje)

30
 SILAZI U DONjI SVET
DA TAMUZA

K
SINA, boga Meseca, sestra Šamaša, boga Sunca, i
Nin-ki-gal, boginje mrtvih, velika boginja Ištar,
gospodarica rata i ljubavi, prirodnih sila i plodnosti,
ukrašena carskim žezlom i divnim vencem, zaljubi se u
mladosti u Tamuza, plavokosog boga žetve. Po naravi
preka, nehotice prouzrokova njegovu smrt, u cvetu mladosti i sjaju
lepote, pa ostade sama i neutešna.
Tamuzovu smrt oplakaše i ljudi i žene, jer on beše kao tamariska
koja u vrtu nije pila vodu, čija kruna u polju nije donela cvet, vrba
koja se ne raduje pored potoka, vrba čije je korenje iščupano, biljka
koja u vrtu nije pila vode. A kada zasvira frula, ona u stvari tuži zbog
njegovog nestanka. Pored svetlog kedra, koji raste na prostranom
mestu, u Eani, na visinama i u nizinama, ona tuži, slično tužaljci u
domu za gospodarom, ona tuži, slično tužaljci za gospodarom
grada, ona tuži, njena tužaljka je tužaljka za žitom koje ne raste u
leji, njena tužaljka je tužaljka za žitom koje ne vlata; njena odaja je
posed koji ništa ne donosi, umorna žena, umorno dete, prerano
klonulo. Njena tužaljka je za velikom rekom gde vrbe ne rastu, njena
tužaljka je za poljem u kome žito i biljke ne rastu, njena tužaljka je
za virom gde nema riba, njena tužaljka je za trščanim čestarom u
kome trske ne rastu, njena tužaljka je za šumama u kojima
tamariska ne raste, njena tužaljka je za pustinjom gde kiparisi ne
rastu, njena tužaljka je za velikim vrtom gde nema meda i grožđa,
njena tužaljka je za livadama gde trava ne raste, njena tužaljka je za
dvorom gde život kratko traje.
I zato Ištar, kći boga Meseca Sina, skrenu misli zemlji
podzemnoj, predelu boga Nergala i čvrsto reši da pođe tamo: kući
31
večnosti — staništu boga Nergala; kući u koju čovek uđe — a
napustiti je ne može; putem kojim čovek pođe — a vratiti se ne
može; boravištu mraka i gladovanja, gde im je zemlja hrana, glina
njihov obed, gde se svetlost ne vidi; oni u tami žive, duhovi, kao
ptice lepeću tamo krilima, a na stubovima vrata i kapija, na rezama
prašina leži nedirnuta.
Kad Ištar stiže na kapiju pakla, čuvaru kapije reče ovu reč:
— O, čuvaru ulaza! Otvori kapiju! Ako ne otvoriš kapiju i ja ne
uđem, udariću na vrata, polomiću kapiju, napašću ulaz, otvoriću
portale smrskavši ih, podići ću mrtve da raskidaju žive! Nad svim
što živi otimaće se mrtvi!
Tad vratar otvori usta i reče, i reče velikoj Ištar: — Stani,
gospođo! Nemoj lomiti vrata! Otići ću i reći ovo kraljici Nin-ki-gal.
I vratar uđe i reče Nin-ki-gal:
— Takve kletve tvoja sestra Ištar izgovara, ruži tebe velikim
kletvama!
Kada Nin-ki-gal začu ovo, ona poblede kao odsečeni cvet, ona
zadrhta kao struk rogoza:
— Izlečiću njenu jarost, reče, izlečiću njen bes: naplatiću od nje
te pogrde! Zapali razorne plamenove! Zapali bleštavu slamu! Neka
je snađe sudbina muževa koji napustiše žene! Neka je snađe
sudbina žena koje ostaviše muževe! Neka je snađe sudbina mladih
koji nečasno življahu! Idi, vrataru, otvori joj kapiju, ali je razgoliti,
kao druge pre nje.
Vratar ode i otvori kapiju:
— Uđi, gospodarice grada Tigabe! Dozvoljeno ti je! Neka se
kraljevstvo pakla raduje tvome prisustvu!
Prva je kapija propusti, i zaustaviše je; tu uzeše veliku krunu s
njene glave.
— Čuvaru! Ne uzimaj mi veliku krunu s glave!
— Oprosti, gospođo! Kraljica ove zemlje to zapoveda!
Druga je kapija propusti, i zaustaviše je; tu uzeše naušnice iz
njenih ušiju.
— Čuvaru! Ne uzimaj naušnice iz mojih ušiju!

32
 — Oprosti, gospođo! Kraljica ove zemlje to zapoveda!
Treća je kapija propusti, i zaustaviše je; tu uzeše drago kamenje
s njene glave.
— Čuvaru! Ne uzimaj mi drago kamenje s glave!
— Oprosti, gospođo! Kraljica ove zemlje to zapoveda!
Četvrta je kapija propusti, i zaustaviše je; tu uzeše divne male
dragulje s njena čela.
— Čuvaru! Ne uzimaj divne male dragulje s moga čela!
— Oprosti, gospođo! Kraljica ove zemlje to zapoveda!
Peta je kapija propusti, i zaustaviše je; tu uzeše pojas s njenih
bokova.
— Čuvaru! Ne uzimaj pojas s mojih bokova!
— Oprosti, gospođo! Kraljica ove zemlje to zapoveda!
Šesta je kapija propusti, i zaustaviše je; tu uzeše zlatne
prstenove s njenih ruku i nogu.
— Čuvaru! Ne uzimaj zlatne prstenove s mojih ruku i nogu!
— Oprosti, gospođo! Kraljica ove zemlje to zapoveda!
Sedma je kapija propusti, i zaustaviše je; tu uzeše košulju s
njenog tela.
— Čuvaru! Ne uzimaj košulju s moga tela!
— Oprosti, gospođo! Kraljica ove zemlje to zapoveda!
Posle toga Ištar siđe u carstvo mrtvih; Nin-ki-gal je vide i jurnu
na nju ljutito. Ištar izgubi zdrav razum i zasu sestru kletvama. Nin-
ki-gal otvori svoja usta i, govoreći, Namtaru, svome glasniku, ovu
zapovest dade:
— Pođi, Namtare! Odvedi je u najnižu tvrdu tamnicu i pusti na
nju svih šezdeset bolesti!
Okupi se skupština bogova, svi se sastadoše, dođe i Šamaš-
Sunce i njegov otac Sin-Mesec. Božanski glasnik bogova razdera lice
pred njim, pa Ei, kralju bogova, ovako plačući reče:
— Ištar je sišla pod zemlju; i više nije izišla; i otkad je majka Ištar
sišla u zemlju mrtvih bik nije tražio kravu, ni magarac magaricu,
ljudi se na ulici više nisu približavali sluškinjama, rob i gospodar

33
nisu više živeli kao ranije: gospodar prestade da zapoveda, rob
prestade da sluša.
Tada bog Ea u dubini svog duha sačini naum: on napravi, radi
njenog spasa, glineni oblik čoveka.
— Idi da je spaseš, Asušunamire! Pojavi se na vratima pakla;
sedam kapija pakla otvoriće se pred tobom, Nin-ki-gal će te videti i
biće tobom zadovoljna. Kada se njen duh ohladi i kada je prođe bes,
prestravi je imenima velikih bogova! Pripremi opsene! Podle
prevare smisli! Najteže podle varke! Vodene ribe izvadi iz prazne
posude! To će obezoružati Nin-ki-gal: tada će boginji Ištar vratiti
njeno ruho. Velika nagrada za ta dela neće omašiti. Idi, spasi je,
Asušunamire, i veliki skup ljudi krunisaće te! Mesa, najbolja u
gradu, biće tvoja hrana! Vino, najukusnije u gradu, biće tvoj
napitak! Da budeš vladar dvorca biće tvoja dužnost! Državni presto
biće tvoja stolica! Sveštenik i zakletnik klanjaće se pred tobom!
Zaputi se Asušunamir u podzemlje pakla, prodre kroz sedam
vratnica i sedam kapija, stade pred strašnu Nin-ki-gal i opseni je
teškim varkama, obezoruža je čarolijama moćnog boga Ea. Nin-ki-
gal otvori usta, i, govoreći, Namtaru, svome glasniku ovu zapovest
dade:
— Pođi, Namtare, podaj moć hramu pravde! Ukrasi likove
bogova i oltare! Natoči za Ištar vode života i pusti je iz moga
kraljevstva.
Namtar ode i dade moć hramu pravde, on ukrasi likove bogova
i oltare, on istoči za Ištar vode života i pusti je da ode.
Tada je na prvoj kapiji pustiše i vratiše joj — košulju s njenog
tela. Na drugoj je kapiji pustiše i vratiše joj — dragulje s njenih ruku
i nogu. Na trećoj je kapiji pustiše i vratiše joj — pojas sa njenih
bokova. Na četvrtoj je kapiji pustiše i vratiše joj — divne male
dragulje s njenog čela. Na petoj je kapiji pustiše i vratiše joj — drago
kamenje s njene glave. Na šestoj je kapiji pustiše i vratiše joj —
naušnice iz njenih ušiju. Na sedmoj je kapiji pustiše i vratiše joj —
veliku krunu s njene glave. Tako je Ištar opet morala proći kroz sve
kapije tamnog carstva, ali je sada njeno srce bilo ispunjeno radošću:
pored nje je stupao Tamuz, odeven u svečano ruho i svirao u frulu
od lapis-lazulija.

34
 Vrativši se u boravište bogova, Tamuz je postao čuvar pred
vratima Anua; ali i sada, svake godine, kada dođe vreme žetve, mora
da siđe u podzemlje koje opet napušta u proleće.

(Vavilonsko predanje)

35
 KAKO JE POSTALA ZUBOBOLjA

P
je bog stvorio nebo, nebo je stvorilo Zemlju,
Zemlja je stvorila rupe, rupe su stvorile blato, a blato je
stvorilo crva. Ali crv nije imao šta da jede, pa je otišao
bogu pravde i plakao, plakao; i prosipao je tako suze
pred Eom, bogom mudrosti.
— Šta ćeš mi dati da jedem — vapio je crv — i šta ćeš mi dati da
pijem?
— Daću ti zrele smokve — odgovorio mu je bog pravde — i daću
ti kajsije.
— Šta će mi zrele smokve? — uzviknuo je crv. — I šta će mi
kajsije? Izbavi me blata i stavi me u zube ljudi, nastani me u
njihovim vilicama da bih mogao da pijem krv iz njihovih zuba i da
se hranim korenjem vilica!
— Lepo — reče mu bog pravde — sam si izabrao sudbinu. Stanuj
po zubima ljudi, stanuj u njihovim vilicama. Ali odsada pa doveka
Ea će svu svoju moć upotrebiti da te uništi.

I zbilja je bilo tako sve do dana dana njeg: crv nagriza zube i napada
desni ljudi, ali zubar, Ein sluga, bori se protiv njega i ubija ga.
A to nije sve. Kada te bole zubi i kada priprema neki lek za njih, tri
puta glasno izgovori ovu pri u i sigurno ozdraviti.

(Asirsko predanje)

36
 BOG KOJI JE NESTAO

B
IO jednom moćni bog koji se zvao Telepinu i od koga je
zavisila plodnost Zemlje; naljutila ga je ljudska zloća, pa
je odlučio da nestane i da se sakrije. Bio je tako razjaren
da u žurbi nije čak obukao obuću kako treba, nego je
desnu sandalu stavio ina levu nogu, a levu sandalu na
desnu i tako otišao pucajući od besa. .
Ubrzo se na Zemlji sve promenilo. Izgledalo je da se nikada neće
vratiti proleće i leto. Reke i jezera ostajali su zaleđeni, sneg se nije
topio. Sve drveće je ostalo bez lišća a na poljima nije izbila ni vlat
trave. U štalama i torovima goveda i ovce su se tiskali preplašeni; u
kućama su se ljudi pribijali uz ognjišta na kojima se pepeo gomilao
sve do visine neke planine, a nije se moglo gledati kroz prozore, jer
su bili potpuno prekriveni čađu i dimom. Bilo je uz to tako hladno
da niko nije mogao da izađe napolje da baci otpatke i da nabavi
hranu, te je celom svetu pretila strašna glad.
Svuda je izgledalo da je izumro svaki život. Koze su napuštale
jarce i krave nisu htele da priđu bikovima; čak i životinje koje su već
nosile mladunce nisu htele da ih donesu na svet.
Kada je bog Sunca, koji vidi sve i čije oči počivaju na svim živim
stvorovima, doznao za ovo, pozvao je na gozbu sve druge bogove i
boginje. Pošto su se pogostili gospodskim jelima koja im je izneo i
pošto su iskapili mnoge čaše vina i raznih rakija, izložio im je
položaj i rekao im bez uvijanja:
— Moga sina Telepinua nema više nigde na Zemlji. Naljutio se i
otišao je; ali on je odneo sa sobom sve što je na svetu bilo plodno i
dobro.
Čim su čuli ove reči, bogovi — veliki i mali — odmah su počeli
da traže brata. Otišli su na visoravni i u doline, na planine i u rečne

37
doline i mada su ga tražili svuda i na svakom mestu, ipak nisu mogli
da ga pronađu. Vratili su se bogu Sunca i saopštili mu neuspeh.
Tada je bog Sunca pozvao brzog orla oštrog vida i naredio mu:
— Pretraži visoke planine, pretraži duboke doline, a kada
ugledaš uzburkanu vodu baci i na nju prodoran pogled, jer možda
su talasi odneli Telepinua.
Orao je onda poleteo, preleteo je preko visokih planina, spustio
se nad polja, a kad god bi ugledao uzburkanu vodu, bacio bi na nju
mnoge prodorne poglede; ali mada je leteo daleko i mada je bio vrlo
pažljiv, nije mogao da otkrije Telepinua. Orao se zato vratio bogu
Sunca i izvestio ga o svom porazu.
Za to vreme, Zemlja se i dalje zlopatila; sada su i bogovi, a ne
samo ljudi, bili u teškom položaju; jer, zbilja, ako bi stoka polipsala
i ako više ne bi bilo žetve, bogovima više ne bi bile prinošene žrtve
od kojih su živeli.
Kad su pomislili na to, bogovi su počeli da očajavaju i da krše
ruke, pa su se ushodali tamo-amo — toliko je bila velika njihova
zabrinutost.
Međutim, jedan bog je bio naročito uzbuđen i plah. Bio je to bog
vetrova koji nikada nije mogao da miruje i koga su drugi bogovi
obično viđali kako nekuda hita, ričući i urlajući, pušući i dahćući.
— Šta, zar da svi umremo od gladi — vikao je on — treba nešto
preduzeti!
— Zbilja, treba nešto preduzeti — odgovorila mu je majka,
blagotvorna kraljica bogova. — Idi onda i uradi to sam! Ti si moćan
i silan bog, sve potčinjavaš svojoj volji. Ti dopireš do krajnjeg kuta
najtamnije pećine, duvaš kroz sve pukotine, prodireš u sva
skrovišta, pokrećeš lišće, talasaš vodu, potresaš domove ljudi, a
pred tobom se povija sve klasje kada naiđeš na neko polje. Idi zato
i potraži sam Telepinua!
Bog vetra je pošao i jurio kroz svet sve dok nije na kraju došao
do grada u kome je obično obitavao Telepinu. „Možda je on u stvari
još uvek tu“, pomislio je bog. I zakucao je na rešetku stana, ali nije
bilo odgovora. Onda se iz sve snage zaleteo na vratnice i one su
ispale iz šaka i pale. Ali od Telepinua ni traga.

38
 Onda se bog vetra vratio u nebesa; bio je zlovoljan i razočaran,
seo je i ćutao. Više se nisu mogli čuti ni uzdasi lahora, ni šaputanje
vetrića, svuda je zavladala mučna tišina.
Međutim, ženski duh je brži od vetra i prodire dalje, pa kada je
Kraljica neba saznala da nijedan od moćnih bogova, pa ni sam vetar,
nije umeo đa pronađe Telepinua, odlučila je da stvari uzme u svoje
ruke. Naredila je da potraže pčelicu.
— Pčelice — reče joj — idi traži Telepinua! Kada ga budeš našla,
ubodi ga u ruke i noge. To će ga sigurno pokrenuti; istoga časa treba
da ga natrljaš svojim voskom i da ga dovedeš meni.
Kada je čuo da se Kraljica ovako obratila pčeli, Vetar je bio
uvređen i tužan.
— E baš lepo! — uzviknuo je on, podrugljivo se smejući. —
Telepinua su tražili veliki i mali bogovi i nisu ga pronašli. Zar
veruješ da će ova malecka pčela, koja ima slabačka krilca, moći da
postigne ono što svima drugim nije pošlo za rukom?
— Ćuti — odvrati mu boginja — ova će životinjica potražiti i naći
Telepinua!
Pčela se brzo vinula u vazduh, zujala je nad visokim planinama,
pevušila je prelećući duboke doline, pevuckala je duž rečnih tokova.
Najzad, kada je skoro već bila potrošila sav med i kada je umor
počeo da joj iscrpljuje i poslednje zalihe snage, stigla je do čistine u
nekoj šumi blizu grada Lihzine — i, boga mi, šta je spazila? Glavom
Telepinua, koji je ležao na leđima i spavao čvrstim snom. Brže nego
što se to može izreći, pčela je izujedala Telepinuove ruke i noge i
uskoro se bog pokrenuo i probudio, — ali bogovi se ponašaju kao
ljudi kada ih neko suviše naglo probudi; pa je i Telepinu bio žestoko
ljut.
— Zašto si došla da me uznemiriš? — zagrmeo je on. — Zar ne
vidiš da sam pokušavao da spavam? I zar ne znaš da neko ko je
sasvim zle volje kao ja više voli da bude ostavljen na miru? Veruješ
li zbilja da sam raspoložen za brbljanje?
Zaista, Telepinu je bio još mnogo ljući nego ranije, i čim je ustao,
ustumarao se po puteljku i počeo da uništava sve pred sobom. Reke,
koje su ranije bile samo zaleđene, sada su sasvim presušile, a izvori,
koji su dotle ipak davali koju kap vode, sada su potpuno presahnuli.
39
 Međutim, pčela nije samo jedno od najmanjih stvorenja na
svetu nego i jedno od najpametnijih, pa je odmah znala šta joj valja
činiti. Prikupila je preostalu snagu i smesta se vratila boginji:
— Našla sam Telepinua — saopštila je — ali sama ne mogu da ga
dovedem, jer bi ga trebalo preneti preko vrlo visokog vrha i preko
velikih vodopada, a to prevazilazi moju snagu. Neka orao pođe za
mnom, pokazaću mu gde je bog i on će ga poneti na krilima.
Na ove reči, boginja je naredila da pozovu orla, pa mu je naložila
da prati pčelu i dovede Telepinua. Ali boginja je dodala:
— Ipak, to je samo početak: bog je još uvek ljut i jarostan i biće
nam potrebne najjače čarolije neba i Zemlje da bi nam pošlo za
rukom da mu vratimo dobro raspoloženje!
Orao i pčela su preleteli bregove i doline, a bogovi su se za to
vreme okupljali na bedemima neba i brižno očekivali njihov
povratak.
Čekanje je bilo mučno i dugo, ali najzad se na vidiku pojavilo
nešto kao crni oblačak, a istoga časa se razlegla grmljavina i zasevale
su mnoge munje i vazduh se prolomio od prodornih i ljutitih
krikova. Uplašeni bogovi su se pribili jedni uz druge.
Sve više je ječao grom i krici su bili sve reskiji, munje sve češće
i sve su više zaslepljivale, reklo bi se da se nebo i Zemlja bore prsa u
prsa.
Odjednom, buku i huku je nadjačalo zujanje pčele koja brzo leti
i crni oblak je dobio jasniji oblik. Bogovi su bolje pogledali i ugledali
orla kako im se približava hitro kao strela, a na njegovim leđima je
jahao Telepinu; oko njih je zujala i pevušila pčelica, pobedonosno
ali i sa strepnjom.
Malo zatim ptica se spustila, a istoga časa je istupila čitava
počasna četa poslužitelja, noseći u rukama pehare nektara, posude
sa skorupom i medom, kotarice sa voćem; dok su poslužitelji
stavljali poklone pred Telepinua, boginja Kamrusepa je bila uz
njega i umilno mu pevušila odlomke pesama uz svaki pehar ili
posudu ili kotaricu.
Za smokve je pevala:

40
 — Opore smokve slađe su kad vremenom sazru, neka bi se i
tvoja ljuta i pogubna jarost pretvorila u blagost!
A za grožđe i masline:
— Maslina je puna ulja; iz grožđa teče vino; neka bi i tvoje srce
bilo tako prepuno svih blagotvornih darova na svetu!
Za skorup i med:
— Budi mek kao skorup i sladak kao med. Napusti brzo svaku
ljutnju i ozlojeđenost.
Telepinuu su ove pesme izgledale kao molbe i želje, ali te reči su
u stvari predstavljale bajalice, jer Kamrusepa je bila vrlo upućena u
umetnost vračanja; i zato, tek što je bog okusio zalogaj hrane i
srknuo koji gutljaj pića, već je bio omađijan. Izgledalo je da je
namah nestalo besa i jeda koji su vreli u njemu, a njihovo mesto je
zauzela nežna i topla blagonaklonost. Što je više jeo i pio, bio je sve
ljubazniji, a svaki put kada bi mu usne dodirnule neko začarano
jelo, dušom bi mu poteklo beskrajno blaženstvo.
Na kraju, kada su bogovi videli da je sasvim nestalo Telepinuove
ljutnje i da prema njima oseća samo ljubav i nežnost, ponovo su
postavili trpezu, opet rasporedili sedišta i nastavili gozbu koja je bila
tako neprijatno prekinuta. I opet su sedeli kao nekad, gosteći i
veseleći se; ali sada je među njima na počasnom mestu sedeo sam
Telepinu, primao njihovo podvorenje i veselo im uzvraćao.
Za to vreme, na Zemlji, smrtnici su takođe pokušavali da ugode
bogu, ali zbog nestašice i gladi nisu mogli da mu ponude namirnice
i napitke kojima su ga obasipala njegova nebeska braća i sestre; ipak
su u svakom domu širom otvorena vrata i prozori i svi su počeli da
u glas pevaju:
— Neka odu iz kuće kroz prozore, neka odu kroz prozore preko
dvorišta, neka odu preko dvorišta kroz vratnice, neka odu kroz
vratnice pa niz put, neka odu bes, jarost, ljutina! Neka odu putem i
neka ne skrenu sa njega, neka ne zastanu ni blizu bašte, ni blizu
polja, ni blizu voćnjaka, neka pohitaju prema mestu gde se dodiruju
Zemlja i nebo, i neka potamne kao što Sunce otpočine svake večeri
i neka nam nestanu sa očiju!

41
 Zatim je neko doneo veliku metalnu zdelu sa prekrupom; počeli
su da mešaju kašu drvenom kašikom, a za to vreme su ostali opet
zapevali u glas:
— Okreći, okreći, okreći bez prestanka, dokle god ima
grumuljica; okreni duh i okreni srce, da iz njih nestane svaka
surovost!
Na kraju su oprali i oribali unutrašnjost kuća, pa su prosuli
prljavu vodu po šljunku i zapevali:
— Voda jednom prosuta po zemlji, nikad se više neće vratiti u
vedro; prognaj jarost iz srca i neka ona ode za uvek.
I mada su ovi stihovi Telepinuu izgledali samo kao molitva i
želje, ipak su to bile čarobne reči i, odjednom, ledeni vetar zime kao
da se stišao, kroz otvorene prozore i vrata ušao je prvi dah proleća.
Na granama drveća i po živicama moglo se nazreti prvo zelenilo, a
odjednom su i hiljade zvukova oživele polja i šume: žuborenje
izvora, tapkanje nožica, prve nesigurne popevke mladih ptića koji
napuštaju gnezdo.
Nekoliko dana kasnije, sred dvorišta imanja podignut je lep
drveni stub i o njega je, u čast Telepinua, pričvršćeno neoskvrnuto
ruino tek rođenog jagnjeta.
(Hititsko predanje)

42
 O BALU

U
TAMNIM počecima vremena, ikada su bogovi među
sobom delili svet, Zemlja još nije imala ni cara ni
gospodara. Među bogovima dva su naročito
priželjkivali tu čast; jedan je bio Bal, bog vazduha i kiše,
drugi Jam, zmaj koji je vladao vodama.
Bal je govorio:
— Meni pripada Zemlja, jer nju oživljuju moje kiše.
Jam je govorio:
— Meni pripada Zemlja, jer nju natapaju i osvežavaju moje reke
i moji izvori.
Njihova raspra je bila tako duga i oštra da su se najzad obratili
bogu da on presudi šta je čije. Bog je pažljivo saslušao razloge sa
kojih polažu pravo na Zemlju. Na kraju je doneo odluku i zato je
okupio oko sebe sve bogove.
— Zemlja pripada Jamu — objavio je bog — jer voda je
najvažnija stvar na svetu.
A kada je to rekao, poslao je po nebeskog graditelja, gospodina
Veštog-i-lukavog, i zamolio ga da podigne dvorac Jamu, kao znak
njegovog prijateljstva.
Ali u tome času je nastalo neko komešanje u zadnjim redovima
bogova i istupilo je neko majušno stvorenje, probijajući se kroz skup
bogova. Bio je to Aštar, najmlađi bog, običan mladić od nepunih
dvadeset godina.
— Gospode — uzviknu on i pade ničice pred božjim prestolom
— ako ti je po volji, dopusti da ja budem kralj Zemlje. Nisam li ja
božanstvo potočića i olučića koji navodnjavaju zemlju za vreme
onih meseci kada Bal povlači svoje kiše i kada presuše reke i jezera?

43
Ne spasavam li ja život na zemlji kada ona kopni leti i kada izgleda
kao da će svakoga časa preminuti?
Međutim, bog mu se samo nasmejao u lice:
— Ti! — uskliknuo je, a oči su mu se svetlucale od suzdržanog
smeha. — Ali, molim te, ta ti nemaš ni godine potrebne za ženidbu,
a sigurno si još manje zreo da vladaš Zemljom!
I naredio je da mu više ne izlazi na oči.
Čim je bio ustoličen, Jam je počeo da se ponaša kao tiranin i da
zahteva preteran danak od svih bogova i boginja; njegovoj pohlepi
je trebalo žrtvovati čak i ogrlice koje nebeske gospe nose kao ukras.
Na kraju, bogovi to više nisu mogli trpeti, pa su se okupili da se
posavetuju šta im valja činiti. Dugo su raspravljali o tome pitanju i
prepirali se, ali su se svi složili da otvorena borba ne dolazi u obzir,
jer je zmaj jači od njih i jer niko ne može da mu se odupre.
Odjednom, kada su najzad zaćutali svi bogovi, pred njih je
stupila boginja Astarta.
— Braćo i sestre — reče ona, a glas joj je ličio na muziku tasova
— preklinjem vas, dopustite da ja siđem do mora. Pokušaću da
umilostivim zmaja svojom muzikom i svojim dražima, pa će možda
biti manje tvrda srca prema nama.
Pošto su bogovi pristali, Astarta je skinula odeću, doterala kosu,
orosila se skupocenim mirisima, uzela u ruku dugačak i tanak doboš
i pošla obali mora kao neka mlada sviračica.
Uskoro, kada su zvuci muzike doprli do ušiju zmaja, izronio je
iz morskih dubina na površinu i osmotrio boginju sa neskrivenim
čuđenjem.
— Kćeri melodije — uzviknu on — kako si ti zalutala ovamo tako
vesela i bezbrižna?
— Ja sam Astarta — odgovori boginja — a došla sam da te molim
da se smiluješ na moju braću i moje sestre. Pretežak je danak koji si
im nametnuo i oni ga više ne mogu plaćati. Možda bi mogao da
manje tražiš, kako bi im olakšao breme.
Dok je govorila, zmaj je posmatrao njenu lepotu, a nije bio
neosetljiv ni na ljupku muziku koja se otkidala sa njenih usana; u
njemu se probudila želja.

44
 — Boginjo — reče — ako ćeš mi se sama prepustiti kao danak,
neću više tražiti drugi. Idi reci bogovima i boginjama da ću im zbilja
olakšati breme ako su spremni da mi prepuste svoju sestru Astartu!
Astarta je onda otišla nebeskim prebivalištima i saopštila
zmajeve reči.
Samo što ih je čuo, Bal se razbesneo; otišao je zmaju, obasuo ga
uvredama i izazvao na dvoboj.
— Huljo — vikao je Bal — neka bi se na tebe sručili svi topuzi
neba i neka bi te izudarali! Neka bi ti bog pakla raspolutio glavu i
neka bi ti boginja bitaka smrskala lobanju! Neka bi naglavce pao sa
vrha strmog grebena i neka bi ležao dole sa zubima u pesnici!
Čuvši ove reči, zmaj je ustao sa prestola, pozvao dva glasnika i
naredio im da odu do dvorca boga i da zahtevaju da im se izruče Bal
i njegove pristalice. Međutim, kada su glasnici stigli do nebeskih
visina, Bal je već bio tu, držao se božjeg skuta i igrao je ulogu odanog
prvog doglavnika. Bogu nije bilo prijatno da Bala prepusti
neprijateljima. Rekao je zato:
— Ne, Bal je blage naravi i mada se često hvališe, nije
zlonameran. I čak ako bi se dogodilo da napadne vašeg gospodara,
Jam je snažniji i prema tome nema čega da se boji.
Međutim, Bal nikako nije bio ni tako blag ni tako miroljubiv kao
što je bog hteo da ga prikaže, i samo što su glasnici bili otišli, on je
počeo da preklinje svoje sestre Astartu i Anatu, moćne boginje
borbe, da mu pomognu u suprotstavljanju zmaju. Astarta mu je
odgovorila:
— Bale, uzaludan bi bio svaki pokušaj borbe prsa u prsa sa
Jamom, jer, kao što znaš, niko mu se ne može odupreti. Ako bih se
ja i latila svojih kopalja i pripremila sve oružje kojim raspolažem,
ipak bi to bilo nedovoljno, a ako bismo se nas dvoje i sami bacili u
borbu, ipak bismo i mi bili zgaženi u prašini. Pred nama je samo
jedan put kojim bismo mogli da savladamo Jama i da zadobijemo
carstvo zemaljsko.
Pošto je to rekla, Astarta je pozvala gospodina Veštog-i-lukavog,
čuvenog graditelja, i zamolila ga da Bal načini dva čarobna topuza
koji bi mu se sami vraćali u desnicu, ako bi ikada promašili metu.

45
 — Takvim oružjem — rekla je boginja — moći ćeš da napadneš
zmaja sa sigurnog odstojanja; na kraju ćeš ga pobediti i kraljevina
će ti pripasti zauvek!
Nebeski kovač je napustio kovaonicu i doneo topuze i predao ih
Balu; jedan se zvao napad, a drugi potera.
I Bal se latio topuza koji se zvao napad i zavitlao ga na zmaja,
vičući:
— Napade, napade, napadni Jama na prestolu, zbaci gospodara
mora sa kraljevskog sedišta!
Međutim, topuz je promašio metu i zmaj je bio neozleđen i
nastavio je da repom pljeska po vodi. Onda se Bal latio topuza koji
se zvao potera i zavitlao ga je na zmaja, vičući:
— Potero, potero, poteraj zmaja sa prestola, neka gospodar
mora bude proteran sa kraljevskog sedišta!
Ovoga puta je topuz zgodio metu, na zmajevoj glavi se slomio
rog, napravio je kiselo lice poražena čoveka, odvukao se nekako do
obale i sručio se na tlo.
— Gotovo je sa mnom — procedio je krkljajući — više sam mrtav
nego živ. Neka Bal bude kralj!
Kada je čuo ove reči, Bal se toliko zaneo pobedom da je potpuno
zaboravio na osvetu za braću i sestre, pa čak nije ni dotukao zmaja.
Ali u trenutku kada je hteo da krene, javio se Astartin glas; boginja
mu je oštro prebacila zbog takvog držanja:
— Zar te nije stid — uzviknula je ona — zar ćeš tako odustati od
osvete? I to mada nas je sve bio porobio ovaj strašni zmaj i mada
nam je bio oteo sva naša dobra!
Tada se Bal posramio, pa je udvojenom snagom počeo da udara
zmaja među oči i po potiljku sve dok čudovište nije onesvešćeno
ležalo pred njegovim nogama, iako je to bio kraj Jamove vladavine,
ipak to nije bio i kraj Balovih nevolja. Sada ga je, u stvari, obuzela
nova briga: zbilja, bio je kralj, ali kralj bez dvorca; a ako bi ostao bez
dvorca, nijedan bog ne bi hteo da mu ukaže dužno poštovanje. Bal
se zato obratio sestri Anati i počeo je preklinjati da posreduje kod
boga da mu dopusti podizanje staništa koje bi bilo ravno Jamovoj
palati.

46
 — Ali nemoj neposredno da ga moliš — savetovao je Bal sestri
— idi nađi prvo našu majku, kraljicu Ašeratu, pa neka ona iznese
moj zahtev. Jer, znaš, bog koji uživa njenu naklonost može očekivati
da će ubrzo biti naređeno gospodinu Veštom-i-lukavom da podigne
dvorac ljubimcu i da pri tom rasipnički troši zlato i srebro i da
obezbedi bogato postavljenu trpezu. Idi zato i pokušaj da zadobiješ
naklonost Ašerate.
Dok je Bal govorio, Anata je mislila na zmaja koji je ležao prostrt
kraj njenih nogu. Odjednom je primetila da je još uvek živ, pa je
uzela oštro koplje i udarila ga iz sve snage. Zatim mu je svukla dugi
ogrtač i gurnula zmaja u more, skočivši i sama pobedonosno u
uzburkane talase.
Posle se vratila na obalu i pripremila dragocene posude koje če
pokloniti majci, pa je poletela prema nebeskim staništima.
Kraljica Ašerata je sedela na prestolu ispunjena božanskom
vedrinom kada se pojavila dostojanstvena prilika mlade boginje
koja je brzo prišla majci. Međutim, kako je Anata bila boginja rata,
stara kraljica se prepala kad ju je ugledala i počela je da drhti, jer se
uplašila da nebesku porodicu nije snašla neka nesreća.
— Zašto mi dolaziš tako žurno — uzviknula je Ašerata — kakvo
se zlo zbilo na nebu?
Ali kada je mlada boginja pristupila, majka je videla da su joj
ruke pune zlatnih i srebrnih poklona, pa je nestalo njenih
strahovanja.
— Dođi — reče joj — jedi i pij, pa mi reci šta želiš.
Anata je onda iznela majci Balove pritužbe i izložila joj kako ga
bogovi stalno vređaju: stavljaju mu đubre na trpezu a za piće mu
podnose pehare pune pogani.
— U redu — rekla je milostivo kraljica — ispuniću ti želju. Ali
treba se čuvati zmaja; mogao bi se oporaviti i ponovo napasti.
Zato je odmah pozvala gospodina Veštog-i-lukavog i naredila
mu da načini veliku mrežu i da u nju uhvati čudovište.
Zatim je naložila sluzi, gospodinu Pobožnom-i-blagoslovenom,
da osedla ždrepca koji će je odneti do božjeg ličnog staništa; a kada
je sluga izvršio naređenje i pomogao joj da se popne u sedlo

47
izvezeno širitima svetlih boja, Kraljica neba je pošla u pratnji Anate
i Bala koji su peške išli za njom.
Putovanje je bilo dugo i zamorno; najzad su stigli do granice
vidika gde se spajaju zemaljske vode sa podzemnim rekama. Tu se,
na Svetom bregu severa, podizao božji dvorac. Boginje su ostavile
Bala i slugu na podnožju brega i same produžile do božjeg
prebivališta. Ali kada su stigle do unutrašnjih prostorija, Anata je
takođe umoljena da pričeka napolju. Ašerata je sama istupila pred
muža i pala ničice pred njim.
Pošto joj je bog poželeo dobrodošlicu i naredio da je posluže
osvežavajućim pićima, Ašerata je uzviknula:
— Gospode, ti si premudar i besmrtan, i tvoja mudrost te je
navela da Bala postaviš za našeg kralja nad kojim nema višeg
poglavara i koji je vladar kome nema ravna. Pa ipak, nedostaje mu
dvorac u koji bi mogao da smesti porodicu. Ti si sam prinuđen da u
sopstvenom domu trpiš njegovu decu, a njegove tri prelepe žene
moraju da stanuju kod mene! Preklinjem te, dozvoli da mu se
podigne stanište.
Kada je čuo ove reči, milostiv osmeh je ozario božje lice.
— Pa kako da ne! uzviknuo je bog. Zašto Bal ne bi imao dom?
Ali pod uslovom da ga podigne sam. Misli li on da je bog radnik a
Ašerata sluškinja i da će oni slagati opeke i nositi malter za njegov
dvorac?
— To i ne dolazi u obzir — odgovorila je boginja — biće srećan
ako mu dozvoliš da se sam potrudi. Gospode bože, ti si nam još
jednom dokazao svoju premudrost. Zbilja, pošto će Bal tako
stanovati na Zemlji, moći oe da se lično uveri šta se događa na njoj,
pa će svoje darove moći da podesi prema potrebama koje će mu biti
poznate! Tako više neće vladati nadahnuće i ćud trenutka. Odsada,
kada Bal bude poslao kišu, ona će padati u pravi čas i sneg će doći
samo kad mu je vreme.
Ašerata se brzo vratila Anati i saopštila joj dobru novost.
— Idi nađi Bala — uzviknula je — i reci mu da pošalje ljude na
Liban da izaberu najlepšu kedrovinu! Neka mu planine daju srebro,
a bregovi najčistije zlato; neka mu se donese drago kamenje i
adiđari i neka mu se podigne veličanstven dvorac!
48
 I Anata je pohitala da nađe Bala i da mu prenese prijatnu vest. I
Bal je poslao ljude na Liban da tu izaberu najlepšu kedrovinu, a
planine su mu dale srebro i bregovi najčistije zlato; i doneti su
adiđari koji treba da ukrase dvorac.
Kada je sve bilo spremno, Bal je pozvao nebeskog graditelja,
gospodina Veštog-i-lukavog, i rekao mu:
— Evo, tu je sve što ti je potrebno. Požuri sada i sagradi mi
dvorac. Podigni ga na Svetoj planini severa i neka on pokrije
površinu od deset hiljada jutara.
Međutim, gospodin Vešti-i-lukavi imao je i neke svoje naume.
— Bale — rekao je — podići ću dvorac koji će odgovarati svim
tvojim željama, ali ću na njemu otvoriti prekrasan prozor.
— Ne, nikako — uzviknuo je Bal — na mome dvorcu neće biti
prozora!
— Ali, Bale — navaljivao je nebeski graditelj — predlažem ti ovo
sa opravdana razloga i, kada dođe pravi čas, videćeš i sam šta time
hoću da kažem.
— Šta mari — odvratio je Bal počinjući i da se ljuti — i ja imam
svoje razloge. Ako otvorimo prozor na dvorcu, uvući će se zmaj i
oteće mi žene, pa će mi se svi smejati.
Graditelj je slegao ramenima:
— Biće po tvojoj volji — uzdahnuo je — ali doći će dan kada ćeš
se predomisliti.
Građenje je, dakle, počelo i dvorac je bio skoro završen posle
sedam dana. Bal je tada pozvao u goste sve bogove i boginje i
priredio im raskošnu svetkovinu. Međutim, odjednom“ usred
slavlja, strašna misao mu je sinula u glavi: „Zmaj nije mrtav,
pomislio je Bal; možda će se izbaviti iz mreže i uvući u dvorac. I ja
ću onda još na kraju izgubiti kraljevstvo!“
I dok su gosti nastavili da svetkuju, Bal se spustio do morske
obale; došao je do mesta gde je zmaj bio uhvaćen u mrežu,
izmahnuo je svojim strašnim trozupcem koji predstavlja grom, pa
je udarao zmaja po lobanji dok god je ovaj pokazivao ma i najmanji
znak života. Zatim se Bal vratio na Zemlju: putovao je od grada do

49
grada i od pokrajine do pokrajine, preuzimao je vlast u svojoj
kraljevini i proglašavao se svuda za vladara.
Najzad, vratio se dvorani u kojoj su svetkovali bogovi, posadio
se na počasno sedište i pozvao božanskog graditelja da sedne kraj
njega:
— Gospodine Vešti-i-lukavi — rekao mu je — opasnost je prošla.
Sada možeš da probiješ prozor na dvorcu, jer sada znam kako ću ga
upotrebiti: svaki put kada se otvori taj prozor, biće to znak da je
zemlji potrebna kiša: istoga časa rasklopićemo i prozore neba, pa će
se kiša izliti kroz njih.
Kada je čuo ove reči, gospodin Vešti-i-lukavi je jedva mogao da
obuzda radost:
— Gospodaru, to je i bila moja prvobitna zamisao — odgovorio
je nebeski graditelj. — Nisam li ti rekao da ćeš promeniti mišljenje?
Zatim je zapevao vrlo stari hvalospev koji je ovako glasio:
— Kada odjekuje Balov glas, kada ječi Balov gnev, Zemlja se
trese i planina podrhtava, ljulja se svemir. Njegovi neprijatelji se
kriju po planinskim gudurama ili beže u senovite šume, pleća daju
na svim stranama samo da ne bi susreli Bala.
I, vere mi, sam Bal nije mogao da se uzdrži da ne produži stihove
koje je pevao njegov sluga; podigao je glas i pridružio mu se u
poslednjim kiticama:
— Neprijatelji Bala, recite nam iskreno, zašto drhtite? Bojite se
jer ne možete uteći njegovom oku i jer je težak udarac njegove ruke.
Ko se ne povinuje njegovim željama, biće je na kraju kažnjen,
jednoga dana će njegov moćni dah oboriti i divovski kedar.
Zatim je zaćutao za trenutak i bacio pogled po bogovima i
boginjama koji su bili okupljeni oko njega; zadovoljan osmeh mu je
zaigrao oko usana. Dodao je:
— Odsada ću sam vladati bogovima i ljudima i to pravo mi neće
osporiti ni kralj ni podanik. Odsada će Zemlja biti moja baština i
niko neće moći da je ugrozi.
Ali Bal je odjednom promenio izraz lica, jer se setio suparnika
Mota, strasnog božanstva smrti i gladi, koji je živeo u donjim
vilajetima i u pustim krajevima, a koga hotimice nije bio pozvao na

50
gozbu. „Ko zna — pomislio je — ko zna, možda Mot baš sada kuje
zaveru protiv mene i priprema napad na moje carstvo?“
Pozvao je zato dva glasnika, duha vinograda i duha livada, i
naredio im da idu do na kraj sveta.
— Tamo ćete — rekao im je — naći planinu sa dva vrha blizanca;
ispod planine se prostire carstvo smrti, kojim vlada Mot. Podignite
tu planinu rukama i siđite u podzemlje. Ponašajte se kao mrtvaci
koji idu u grob i odnesite moju poruku Motu; ali nemojte suviše
prilaziti njegovom prestolu, jer bi vas mogao zgrabiti i prožderati
kao jagnje koje bi igrajući se samleo vilicama. Stanite dosta daleko
od njega i tako mu prenesite moje reči. Recite mu da njemu
pripadaju mračne dubine podzemlja i suve pustinje na zemlji i da
treba da i dalje ostane u tim predelima i samo u njima.
Kada je Mot primio ovu poruku, strašno se razbesneo:
— A, tako dakle! — zaurlao je. — Bal treba da ostane na prestolu,
srećan i bogat, ogrnut nebeskim ruhom, a ja da ovde propadam u
stravi pomrčine, da jedem blato i pijem pogan? Idite, recite vašem
gospodaru: ako već njemu nije stalo da me vidi u svome carstvu,
meni je stalo da njega dovučem u svoje! Neka zato siđe ovamo, a ja
ću biti presrećan da ga pozovem na gozbu! Izneću pred njega jela
kakva još nikad nije okusio!
Glasnici su se posle toga vratili Balu i pred njim ponovili Motove
reči. A Bal je premro od straha. Uzviknuo je:
— Ne, ne usuđujem se da siđem! Mot me čeka razjapljenih
čeljusti i sigurno će me proždrati. Možda ću ga umilostiviti ako mu
pošaljem izvrsna jela i najređa vina!
Opet je pozvao glasnike i sada ih zamolio da Motu ponesu
bogate darove: najbolja jela i probrana pića.
— Polaskajte mu i pridobijte ga — reče im Bal. — Svakako mu
kažite da je Bal njegov sluga, njegov pokoran rob!
Međutim, kada je Mot video da njegov suparnik jednostavno
pokušava da kupi njegovo popuštanje i da se plaši susreta lice u lice,
razljutio se još više i obasuo je Bala izrazima prezrenja:
— Dakle, vaš gospodar se toliko boji? — grmeo je Mot, dok su
mu prilazili glasnici. — Dakle, Bal ovako pokušava da me vređa?

51
Recite mu neka pokaže bar malo hrabrosti: neka siđe k meni. Nisi
mi potrebni njegovi pokloni.
Bal je sada uvideo da su bezuspešna sva njegova lukavstva i da
treba smelo pogledati u oči suparniku. Pripremio je bojna kola,
poveo sobom oblake, vetrove i kiše, okupio oko sebe sluge i
oružnike; obojio se crvenim okerom, koji ima čarobnu snagu protiv
zlih sila i spustio se u carstvo magle da se odazove pozivu Mota.
Ali, Bal je zaboravio ovo: ko god okusi jela vilajeta mrtvih, ne
može se više vratiti na Zemlju; i čim je prineo hleb ustima, postao
je Motov zarobljenik, uhvaćen u klopku u mračnom carstvu.
Zemlja je istoga časa počela da kopni od žeđi, jer više nije pala
ni kap kiše i više nije bilo ni vlati trave ni zelena lista. Uskoro su dva
glasnika stigla na nebo, zaduvani i uplašeni, pa su se nisko poklonili
pred božjim prestolom.
— Gospode! — uzviknuli su — bili smo na Zemlji, posetili smo
Balovo carstvo, lepe i zelene livade. Ali, avaj! — Bala nigde nismo
mogli da nađemo! Propao je u podzemnom svetu!
Tada je bog sišao sa prestola i seo na klupicu, pa je sišao i sa
klupice da bi seo na zemlju; posuo je glavu pepelom, svukao
kraljevsku odoru i obukao odeću žalosti. Zatim je lutao preko brda
i dolova, gruvajući se u prsa i grebući lice, vičući na sav glas:
— Bal je umro!
Kada je to čula mlada boginja Anata, bila je van sebe od
očajanja. Kao junica kojoj su oduzeli mladunče, ili kao ovca koja je
izgubila jagnje, besciljno je lutala poljima i tražila brata, gruvala se
u prsa i nagrđivala lice, vičući na sav glas:
— Bal je umro!
U sam sumrak, susrela je boginju Sunca u trenutku kada je htela
da uroni u podzemni svet u kome provodi noć.
— Boginjo Sunca, uzviknula je Anata, ti si jedini član naše
božanske porodice koji može da se spusti u podzemni vilajet i da se
vrati iz njega. Preklinjem te, kada se budeš vratila, ponesi sobom
moga brata Bala; položićeš mi ga na pleća i ja ću ga onda preneti do
Planine severa, gde ću ga sahraniti u svetoj zemlji i kako se pristoji.

52
 I boginja svetlosti se sažalila na Anatu i kada se u zoru vratila iz
podzemnog sveta, donela je Balovo telo i položila ga na Anatina
pleća. Boginje su se zajedno uputile Planini severa; glasno su
jadikovale i naredile su da se pobiju mnoge životinje kao žrtve za
Balov pogreb.
Anata je posle izišla pred boga u trenutku kada je nebeska
porodica bila na okupu; podigla je glas i zaplakala:
— O kraljice i nebeska porodice — rekla je — kako možete da
budete veseli, kada je moćni Bal umro? Njegovo visočanstvo kralj
Zemlje nije više među živima!
Međutim, kako je sada tačno znao šta se dogodilo, bog više nije
hteo da se prepušta uzaludnom bolu, pa se odmah obratio supruzi:
— Ašerata, pošto je Bal umro— rekao je — treba odrediti
njegovog naslednika. Predloži mi ma koga drugog sina i ja ću ga
naimenovati za kralja Zemlje.
— Ali treba da budemo oprezni, odgovorila je kraljica; ne treba
izabrati nekoga ko bi postao suviše moćan i ko bi nas posle prezirao.
— Pravo kažeš, odvrati njen muž; ali treba da budemo oprezni i
da ne bismo izabrali nekog slabića. Naš izabranik treba da bude bar
ravan brzom Balu u lovu na divljač, bar isto tako vešt u bacanju
džilita i isto tako lep i ljubak!
Izgledalo je kao da se Ašerata nekoliko trenutaka izgubila u
mislima; onda je podigla oči i u pogledu joj je zablistao neki
čudnovat sjaj:
— Možda bi bilo najbolje — rekla je — kada bismo kraljevstvo
podarili Aštaru. To je, besumnje, hrabar mladić. Neka on bude kralj
zemlje!
Tako se Aštar popeo na Balov presto i zauzeo njegovo mesto
kralja zemlje i gospodara bogova; ali kada se ispeo na kraljevski
presto, glava mu nije dopirala do gornje ivice, a noge su mu visile
nad klupicom; bio je još uvek samo dete. Međutim, iako je bio suviše
mali za Balov presto na Planini severa, Aštar je ipak sišao na Zemlju
i počeo da vlada.
U međuvremenu, Anata je i dalje lutala po Zemlji i tražila
Balovog neprijatelja koji ga je bio namamio u podzemni svet.

53
Najzad, posle mnogih meseci, srela je Mota koji se mimo šetao
livadom. „Evo prilike da mu podvalim — pomisli ona — jer on ne
zna da sam već izbavila Balovo telo iz njegovog mračnog carstva“. I
ona prihvati skut Motove odeće i poče da preklinje:
— Mote — molila je — vrati mi brata!
Ali Mot je samo slegnuo ramenima:
— Ostavi me na miru — odgovorio je — šta mi ti možeš zameriti?
Došao sam ovamo da se nadišem sveža zraka i da uživam u prirodi.
A onda je dodao zlokobno:
— Ali kad mi već govoriš o bratu, bolje će biti da te opomenem:
ako ga ikada pronađem, proždraću ga u jednom zalogaju!
Anata ne odgovori ništa i produži put. Danima i mesecima lutala
je preko bregova i dolova i još uvek je bila kao junica kojoj su uzeli
mladunče ili kao ovca kojoj su oteli jagnje. Na kraju je opet susrela
Mota, koji se mirno šetao livadom. Međutim, ovoga puta nije gubila
vreme u razgovoru; grubo je dohvatila Mota za ramena, presekla ga
mačem nadvoje, ognjem sažegla trup, a zatim ostatke bacila u
vejalicu, pa ih samlela i na kraju ih zakopala u zemlju.
Te noći Anata je usnila čudnovat san: rečna korita, koja su već
mesecima bila presušila, odjednom su se ispunila medom, a sa neba
se izlila kiša ulja. Pošto se probudila, Anata je shvatila da je to
proročanski san.
— Sada sam sigurna da je Bal ipak živ — rekla je — i da do Svetog
brega nisam nosila leš na sahranu. Bal je sigurno vaskrsnuo, sišao
je sa Planine i negde je na Zemlji!
Ove reči su obradovale boga i odmah je poslao po boginju Sunca
i zamolio je da potraži Bala za vreme svog svakodnevnog putovanja.
I zbilja, Bal je bio vaskrsnuo i zbilja se vratio na Zemlju, rešen
da se obračuna sa Aštarom koji je bio tako bezočan da vlada umesto
njega. Uzeo je zato svoj topuz i udarao je Aštara sve dok ga nije
oborio na zemlju. Zatim se vratio na Planinu severa i ponovo zaseo
na kraljevski presto.
Šest godina je Bal vladao na miru. Ali sedme godine se dogodilo
čudo: namah, ostaci Motovog leša, koji je Anata sahranila sa toliko
predostrožnosti, počeli su da oživljavaju i uskoro su se delići spojili,

54
pa se bog pojavio onakav isti kakav je bio ranije, s istom snagom, te
je izazvao Bala na dvoboj. Vikao je:
— Zbog tebe mi je naneta takva sramota: prepolovljen sam
mačem, spaljen ognjem, bačen na vejalicu, samleven u mlinu i
zakopan u zemlju. Ipak se na kraju sreća okrenula i sada ću ti se
osvetiti!
Bal je prikupio oružnike i zapodeo bitku u kojoj su ubrzo svi
Motovi ratnici ležali mrtvi pred njegovim nogama. Ali sam Mot nije
bio ukroćen i besno je napadao.
Borba je bila duga i ljuta, dva neprijatelja su poskakivala kao
antilope, navaljivala kao bikovi, jurišala kao bojni konjici i ujedala
kao guje otrovnice — a čas bi likovao Mot, čas Bal.
Iznenada, kada je borba bila na vrhuncu, boginja Sunca ih je
spazila sa visine nebeskog svoda i pozvala onda Mota da se najzad
povuče.
— Kako se usuđuješ da se boriš sa Balom? — uzviknula je — boj
se Boga da ne dozna za tvoja nedela! Jer on bi sigurno iščupao
podupirače tvoga staništa, oborio bi ti presto i slomio žezlo!
Kada je to čuo, Mot se grdno uplašio.
— Neka Bal bude kralj! — procedio je, dok ga je gušio strah, i s
mukom se podigao sa tla na koje je bio oboren. — Neka Bal sedne
na presto!
Tako se Bal vratio u dvorac i dostojanstveno popeo na presto;
onda je pozvao boginju Sunca. Objavio je:
— Boginjo Sunca, nagradiću te: ješćeš hleb počasti i pićeš vino
blagonaklonosti! Vladaćeš nebesima i Zemljom; bogovi i ljudi
moraće da priznaju tvoju moć! Kada pođeš na neko drugo
putovanje, pratiće te i pomagaće ti gospodin Vešti-i-lukavi; i kao što
je doprineo pobedi nad zmajem i pomogao da ga bacimo u more,
tako će biti i uz tebe, ako bi te ikad progonio zmaj neba i pokušao
da ti naudi!
Bogovi su se opet okupili da učine smerno podvorenje Balu.
Zaklane su ugojene životinje, a na trpezu su iznete ogromne
staklene posude vina, staklene kupe kakve još nije videla nijedna
domaćica, kupe od kojih je svaka sadržavala deset hiljada pehara

55
pića. I dok je Bal jeo i pio, kraj njega je stajao dečak milozvučna
glasa i zabavljao ga pesmom i svirkom tasova.
Pa ipak, Anata nije bila raspoložena za veselje. „Neka se Bal
samo gosti sa bogovima — mislila je — ali sušta je istina da se treba
obračunati i sa ljudima, jer su oni za vreme njegovog odsustvovanja
sa Zemlje svi bili spremni da obožavaju Aštara i Mota“. Kada je palo
veče, zatvorila je ključem rešetke svoga doma i ljutito pohitala na
Zemlju, obuzeta neobuzdanom željom da se sveti. Na severu i jugu,
na istoku i zapadu, na planinskim visovima i u dubinama dolina,
sekla je svakoga koga bi srela; uskoro je gazila po krvi do bedara. Ali
ni to njoj nije bilo dovoljno; a kada se najzad vratila staništu, njen
duh je bio toliko obuzet prizorima pokolja da joj je u pomrčini i
pokućstvo ličilo na ljude. Besno je izmahivala rukama, navaljivala
na stolove, stolice i klupice, razbacivala ih je na sve strane obuzeta
trenutnim ludilom i sabljom ih sekla na paramparčad. Izgledalo je
kao da kosi čitave vojske napadača; ulje je teklo iz prevrnutih
posuđa i natapalo tlo, a njoj se činilo da su to lokve krvi kroz koje
gazi.
Najzad su prvi zraci dana prošarali nebo; Anata je izišla iz
dvorca, okupala se u jutarnjoj rosi, obukla čisto ruho i osvežila se
jakim mirisima.
Kada se Bal probudio i video šta se dogodilo, uznemirio se.
„Mogao bih da budem bez brige“, pomislio je. „Kraljevina je
bezbedna, moje supruge su kraj mene, zdrave i na sigurnom mestu.
Međutim, izgleda da je Anata još uvek obuzeta žeđu za osvetom i da
ratničke misli ispunjavaju njen duh“.
Prizvao je zato dva glasnika i rekao im:
— Idite, nađite Anatu, poklonite joj se i recite da je prošlo vreme
rata i da će Bal uskoro na Zelji zavesti carstvo mira i dobre volje.
Zamolite je da zaboravi mržnju. Neka ne snuje više napade i
prepade, nego neka izmisli lukavstva kojima bi čovečanstvo bilo
privedeno miru. Zamolite je još da što pre dođe meni, jer sam
odlučio da sa visine Svetog brega svima objavim svoju svemoć.
Nosioci takve poruke, Balovi glasnici su hitro krenuli na put. Ali
čim ih je Anata ugledala, uznemirila se; pomislila je: „Ah! sigurno
se pojavio neki nov neprijatelj koji ugrožava Bala, pa je moj brat

56
poslao vesnike da me zovu u pomoć!“ I pre nego što su poslanici
mogli da izreknu ma i jednu reč, počela je da peva divlju i krvožednu
ratničku pesmu. Evo šta je pevala:
— Koji se to neprijatelj usuđuje da izazove boga čija kola krstare
po nebu? Neka ustukne svako ko bi hteo da napadne Balovo
kraljevstvo i žezlo. Mada ga je izabrao svevišnji, ja sam uništila
gospodara mora; premda je to bio moćan i veliki gospodar, ja sam
oborila njegovu moć! Pogubila sam i sedmoglavo čudovište, lukavog
zmaja. Razjapio je bio čeljusti, čekajući plen, prinudila sam ga da ih
zaklopi. Pobedila sam sva nepokorna stvorenja. Tele koje
neukroćeno skače, besnoga psa, lukavu guju, izdajničku i zlu — sve
sam ih savladala. Tako ću se boriti i protiv svih drugih koji bi
pokušali da oteraju sa prestola moga Bala, svih koji bi odbili da ga
slušaju i koji bi hteli da se ogluše o njegove naredbe. Da! Boriću se
protiv njih, makar bili moćni i veliki, pa ću ih sve pokoriti!
Kada su čuli ovu pesmu, Balovi glasnici su bili zaprepašćeni. Ali
brzo su se pribrali, pozdravili Anatu i počeli je uveravati da Balu ne
preti nikakav neprijatelj; rekli su joj da su doneli srećnu vest, pa su
na njene divlje stihove odgovorili himnom, koju su sami sastavili i
koja je Anati trebalo da objasni Balove želje. Evo šta su pevali:
— Saslušaj, molim te, reč moćnoga Bala, besedu onoga koji leti
kroz oblake: Molim te, ukloni sada borbu sa Zemlje i učini da se
ljubav ustoliči u carevini! Molim te, nemoj sada više bacati na
Zemlju potku mržnje, nego niti mira; preklinjem te, nemoj više
obvijati carstvo mrežom verolomstva, nego plaštom dobrote. A sada
pođi, požuri, hitaj, neka te brze noge ponesu k meni; da: neka tvoji
koraci lete do moga boravišta. Jer hteo bih da te posavetujem, hteo
bih da čuješ moje slovo. To je reč koju ponavlja drveće kada ga
povija vetar, reč koju mrmori šljunak u huci potoka; ta reč je kao
šapat pesme koju nebo ponavlja Zemlji, a dubine vraćaju u zvezdane
visine. Počuj: ja sam jedan od bogova ove Planine severa i ja ću na
vrhu koji mi pripada stvoriti gromove kakve nebo nikad nije videlo,
glas kakav ljudi nikada nisu čuli, snažniji od svega što je
čovečanstvo ikad upoznalo. Dođi zato, o sestro moja, a ja ću
obnoviti svoj žar na tom blagoslovenom mestu koje će doveka biti
Breg moje baštine, na tom čudesnom mestu koje će doveka biti
Planina u kojoj počiva moja snaga!
57
 Čim je čula ove reči, Anatino srce se umirilo i ona je, brže nego
što se to može izreći, pohitala za glasnicima i poletela s njima ka
Svetom bregu.
Kada su stigli do podnožja Brega, pogled im je privukao
veličanstven prizor: izgledalo je kao da bukti celo nebo; sjajne
munje raskidale su oblake jedna za drugom, a žestoka grmljavina
odjekivala je sa stene na stenu. Tada je Anata shvatila da je Bal zbilja
kralj: nebo je objavljivalo njegovu moć, a zvezdani svod je slavio
njegovo delo.
(Kanansko predanje)

58
 STVARANjE SVETA I

U
stvori Bog nebo i Zemlju. A Zemlja bješe bez
obličja i pusta, i bješe tama nad bezdanom; i duh Božji
dizaše se nad vodom. I reče Bog: neka bude svjetlost. I bi
svjetlost. I vidje Bog svjetlost da je dobra; i rastavi Bog
svjetlost od tame. I svjetlost nazva Bog dan, a tamu nazva noć. I bi
veče i bi jutro, dan prvi. Po tom reče Bog: neka bude svod posred
vode, da rastavlja vodu od vode. I stvori Bog svod, i rastavi vodu pod
svodom od vode nad svodom; i bi tako. A svod nazva Bog nebo. I bi
veče i bi jutro, dan drugi. Po tom reče Bog: neka se sabere voda što
je pod nebom na jedno mesto, i neka se pokaže suho. I bi tako. I
suho nazva Bog zemlja, a zborišta vodena nazva mora; i vidje Bog
da je dobro.
Opet reče Bog: neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi
sjeme, i drvo rodno, koje rađa rod po svojim vrstama, u kojem će
biti sjeme njegovo na zemlji. I bi tako. I pusti zemlja iz sebe travu,
bilje, što nosi sjeme po svojim vrstama, i drvo, koje rađa rod, u
kojem je sjeme njegovo po njegovijem vrstama. I vidje Bog da je
dobro. I bi veče i bi jutro, dan treći.
Potom reče Bog: neka budu vidjela na svodu nebeskom, da
dijele dan i noć, da budu znaci vremenima i danima i godinama. I
neka svijetle na svodu nebeskom, da obasjavaju Zemlju. I bi tako. I
stvori Bog dva vidjela velika: vidjelo veće da upravlja danom, i
vidjelo manje da upravlja noću, i zvijezde. I postavi ih Bog na svodu
nebeskom da obasjavaju Zemlju. I da upravljaju danom i noću, i da
dijele svjetlost od tame. I vidje Bog da je dobro. I bi veče i bi jutro,
dan četvrti.
Potom reče Bog: neka vrve po vodi žive duše i ptice neka lete
iznad Zemlje pod svod nebeski. I stvori Bog kitove velike i sve žive
duše što se miču, što provrvješe po vodi po vrstama svojim, i sve
59
ptice krilate po vrstama njihovijem. I vidje Bog da je dobro; i
blagoslovi ih Bog govoreći: rađajte i množite se, i napunite vodu po
morima, i ptice neka se množe na zemlji. I bi veče i jutro, dan peti.
Potom reče Bog: neka zemlja pusti iz sebe duše žive po vrstama
njihovijem, stoku i sitne životinje i zvijeri zemaljske po vrstama
njihovijem. I bi tako. I stvori Bog zvijeri zemaljske po vrstama
njihovijem, i stoku po vrstama njezinijem, i sve sitne životinje na
zemlji po vrstama njihovijem. I vidje Bog da je dobro.
Potom reče Bog: da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao
što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih
i od stoke i od cijele Zemlje i od svijeh životinja što se miču po
zemlji. I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju Božijemu
stvori ga: muško i žensko stvori ih. I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog:
rađajte se i množite se, i napunite Zemlju, i vladajte njom, i budite
gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zvjerinja
što se miče po Zemlji. I još reče Bog: evo, dao sam vam sve bilje što
nosi sjeme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose sjeme; to će
vam biti za hranu. A svijemu zverinju zemaljskom i svjema pticama
nebeskim i svemu što se miče na Zemlji i u čem ima duša živa, dao
sam svu travu da jedu. I bi tako. Tada pogleda Bog sve što je stvorio,
i gle, dobro bješe veoma. I bi veče i bi jutro, dan šesti.
Tako se dovrši nebo i Zemlja i sva vojska njihova. I svrši Bog do
sedmoga dana djela svoja, koja učini; i počinu u sedmi dan od svijeh
dela svojih, koja učini; i blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer
u taj dan počinu od svijeh djela svojih, koja učini.
To je postanje neba i Zemlje, kad postaše, kad Gospod Bog
stvori Zemlju i nebo, i svaku biljku poljsku, dokle je ne bješe na
Zemlji, i svaku travku poljsku, dokle još ne nicaše; jer Gospod Bog
još ne pusti dažda na Zemlju, niti bješe čovjeka da radi zemlju, niti
se podizaše para sa zemlje da natapa svu zemlju.
A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga i dunu mu u
nos duh životni; i posta čovjek duša živa.
I nasadi Gospod Bog vrt u Edemu na istoku; i ondje namjesti
čovjeka, kojega stvori. I učini Gospod Bog te nikoše iz zemlje
svakojaka drveta lijepa za gledanje i dobra za jelo, i drvo od života

60
usred vrta i drvo od znanja dobra i zla. A voda tecijaše iz Edema
natapajući vrt, i odande se dijeljaše u četiri rijeke.
Jednoj je ime Fison, ona teče oko cijele zemlje Evilske, a ondje
ima zlata, i zlato je one zemlje vrlo dobro; ondje ima i bdela i
dragoga kamena oniha.
A drugoj je rijeci ime Geon, ona teče oko cele zemlje Huske. A
trećoj je rijeci ime Hidekel, ona teče ka Asirskoj. A četvrta je rijeka
Eufrat.
I uzevši Gospod Bog čovjeka namjesti ga u vrtu Edemskom, da
ga radi i da ga čuva. I zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći: jedi
slobodno sa svakog drveta u vrtu; ali s drveta od znanja dobra i zla,
s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš.
I reče Gospod Bog: nije dobro da je čovjek sam; da mu načinim
druga prema njemu. Jer Gospod Bog stvori od zemlje sve zvijeri
poljske i sve ptice nebeske, i dovede k Adamu da vidi kako će koju
nazvati, pa kako Adam nazove koju životinju onako da joj bude ime;
i Adam nadjede ime svakom živinčetu i svakoj ptici nebeskoj i
svakoj zvijeri poljskoj; ali se ne nađe Adamu drug prema njemu.
I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze
jedno rebro, i mjesto popuni mesom; i Gospod Bog stvori ženu od
rebra, koje uze Adamu, i dovede je k Adamu. A Adam reče: sada eto
kost od mojih kosti, i tijelo od mojega tijela. Neka joj bude ime
čovječica, jer je uzeta od čovjeka. Zato će ostaviti čovjek oca svojega
i mater svoju, i prilijepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo.

(Jevrejsko predanje)

61
 PRVI GREH I OVEKOV PAD

I
Adam i žena mu srećno u vrtu Edemu. A bjehu
oboje goli, Adam i žena mu, i ne bješe ih sramota.
Ali zmija bješe lukava mimo sve zvjeri poljske, koje stvori
Gospod Bog; pa reče ženi:
— Je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga
drveta u vrtu?
A žena reče zmiji:
— Mi jedemo roda sa svakoga drveta u vrtu; samo roda s onoga
drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne
umrete.
A zmija reče ženi:
— Nećete vi umrijeti; nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad
okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je
dobro što li zlo.
I žena vidjeći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina
gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega i
okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi.
Tada im se otvoriše oči, i vidješe da su goli; pa spletoše lišća
smokova i načiniše sebi pregače. I začuše glas Gospoda Boga, koji
iđaše po vrtu kad zahladi; i sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda
Boga među drveta u vrtu. A Gospod viknu Adama i reče mu:
— Gdje si?
A on reče:
— Čuh glas tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih.
A Bog reče:
— Ko ti kaza da si go? Da nijesi jeo s onoga drveta što sam ti
zabranio da ne jedeš s njega?
62
 A Adam reče:
— Žena koju si udružio sa minom, ona mi dade s drveta, te
jedoh.
A Gospod Bog reče ženi:
— Zašto si to učinila?
A žena odgovori:
— Zmija me prevari, te jedoh.
Tada reče Gospod Bog zmiji:
— Kad si to učinila, da si prokleta mimo svako živinče i mimo
sve zvijeri poljske; na trbuhu da se vučeš i pirah da jedeš do svojega
vijeka. I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između
sjemena tvojega i sjemena njezina; ono će ti na glavu stajati, a ti ćeš
ga u petu ujedati.
A ženi reče:
— Tebi ću mnoge muke zadati kad zatrudniš, s mukama ćeš
djecu rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvojega, i on će
ti biti gospodar:
Pa onda reče Adamu:
— Što si poslušao ženu i okusio s drveta s kojega sam ti zabranio
rekavši da ne jedeš s njega, zemlja da je prokleta s tebe; s mukom
ćeš se od nje hraniti do svojega vijeka; trnje i korov će ti rađati, a ti
ćeš jesti zelje poljsko; sa znojem lica svojega ješćeš hljeb, dokle se
ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti.
I Adam nadjede ženi svojoj ime Jeva, zato što je ona mati svjema
živima. I načini Gospod Bog Adamu i ženi njegovoj haljine od kože,
i obuče ih u njih. I reče Gospod Bog:
— Eto, čovjek posta kao jedan od nas znajući što je dobro što li
zlo; ali sada da ne pruži ruke svoje i uzbere i s drveta od života, i
okusi, te dovijeka živi.
I Gospod Bog izagna ga iz vrta Edemskoga da radi zemlju, od
koje bi uzet; i izagnav čovjeka postavi pred vrtom Edemskim
heruvima s plamenijem mačem, koji se vijaše i tamo i amo, da čuva
put ka drvetu od života.
(Jevrejsko predanje)

63
 PRVI : KAIN UBIJA AVELjA

I
TAKO Bog izagna Adama i Jevu iz vrta Edemskog da rade
zemlju i da ne okuse sa drveta besmrtnosti.)
Iza toga Adam pozna Jevu ženu svoju, a ona zatrudnje i
rodi Kaina, i reče:
— Dobih čovjeka od Gospoda.
I rodi opet brata njegova Avelja. I Avelj posta pastir a Kain ratar.
A poslije nekoga vremena dogodi se, te Kain prinese Gospodu
prinos od roda zemaljskoga; a i Avelj prinese od prvina stada
svojega i od njihove pretaline. I Gospod pogleda na Avelja i na
njegov prinos, a na Kaina i na njegov prinos ne pogleda. Zato se
Kain rasrdi veoma i lice mu se promijeni. Tada reče Gospod Kainu:
— Što se srdiš? Što li ti se lice promijeni? Nećeš li biti mio, kad
dobro činiš? A kad ne činiš dobro, grijeh je na vratima. A volja je
njegova pod tvojom vlašću, i ti si mu stariji.
Poslije govoraše Kain s Aveljem bratom svojim.- Ali kad bijahu
u polju, skoči Kain na Avelja brata svojega, i ubi ga. Tada reče
Gospod Kainu:
— Gdje ti je brat Avelj?
A on odgovori:
— Ne znam; zar sam ja čuvar brata svojega?
A Bog reče:
— Šta učini! Glas krvi brata tvojega viče sa zemlje k meni. I sada,
da si proklet na Zemlji, koja je otvorila usta svoja da primi krv brata
tvojega iz ruke tvoje. Kad zemlju uzradiš, neće ti više davati blaga
svojega. Bićeš potukač i bjegunac na Zemlji.
A Kain reče Gospodu:

64
 — Krivica je moja velika da mi se ne može oprostiti. Evo me
tjeraš danas iz ove zemlje da se krijem ispred tebe, i da se skitam i
potucam po Zemlji, pa će me ubiti ko me udesi.
A Gospod mu reče:
— Zato ko ubije Kaina, sedam će se puta to pokajati.
I načini Gospod znak na Kainu da ga ne ubije ko ga udesi.
I otide Kain ispred Gospoda...
(Jevrejsko predanje)

65
 POTOP

L
AMEH poživje sto i osamdeset i dvije godine, i rodi sina,
i nadjede mu ime Noje govoreći: ovaj će nas odmoriti od
posala naših i od truda ruku naših na Zemlji, koju prokle
Gospod. A rodiv Noja poživje Lameh pet stotina i
devedeset i pet godina, rađajući sinove i kćeri; tako
požiivje Lameh svega sedam stotina i sedamdeset i sedam godina; i
umrije.
A Noju kad bi pet stotina godina, rodi Noje Sima, Hama i Jafeta.
A kad se ljudi počeše množiti na Zemlji, i kćeri im se narodiše.
Videći sinovi Božji kćeri čovečije kako su lijepe uzimahu ih za žene
koje htješe.
A Gospod reče:
— Neće se duh moj dovijeka preti s ljudima, jer su tijelo; neka
im još sto i dvadeset godina.
A bijaše tada divova na Zemlji; a poslije, kad se sinovi Božji
sastajahu sa kćerima čovječijim, pa im one rađahu sinove; to bijahu
silni ljudi, od starine na glasu. I Gospod videći da je nevaljalstvo
ljudsko veliko na Zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo
zle, pokaja se Gospod što je stvorio čovjeka na Zemlji, i bi mu žao u
srcu. I reče Gospod:
— Hoću da istrijebim sa Zemlje ljude, koje sam stvorio, od
čovjeka do stoke i do sitne životinje i do ptica nebeskih; jer se kajem
što sam ih stvorio.
Ali Noje nađe milost pred Gospodom. Ovo su događaji Nojevi:
Noje bješe čovjek pravedan i bezazlen svojega vijeka; po volji Božjoj
svagda življaše Noje.

66
 A Zemlja se pokvari pred Bogom, i napuni se Zemlja bezakonja.
I pogleda Bog Zemlju, a ona bješe pokvarena; jer svako tijelo
pokvari put svoj na Zemlji. I reče Bog Noju:
— Kraj svakome tijelu dođe preda me, jer napuniše Zemlju
bezakonja; i evo hoću da ih zatrem sa Zemljom. Načini sebi kovčeg
od drveta gofera, i načini pregratke u kovčegu; i zatopi ga smolom
iznutra i spolja. I načini ga ovako: u dužinu neka bude tri sto lakata,
u širinu pedeset lakata, i u visinu trideset lakata; pusti dosta
svjetlosti u kovčeg; i krov mu svedi ozgo od lakta; i udari vrata
kovčega sa strane; i načini ga na tri boja: donji, drugi i treći. Jer evo
pustiću potop na Zemlju, da istrijebim svako tijelo, u kojem ima živa
duša pod nebom; što je god na Zemlji sve će izginuti. Ali ću s tobom
učiniti zavjet svoj; i ući ćeš u kovčeg ti i sinovi tvoji i žena tvoja i
žene sinova tvojih s tobom. I od svega živa, od svakog tijela, uzeše u
kovčeg po dvoje, da sačuvaš u životu sa sobom, a muško i žensko
neka bude. Od ptica po vrstama njihovijem, od stoke po vrstama
njezinijem, i od svega što se miče na Zemlji po vrstama njegovijem,
od svega po dvoje neka uđe s tobom, da ih sačuvaš u životu. I uzmi
sa sobom svega što se jede, i čuvaj kod sebe, da bude hrane tebi i
njima.
I Noje učini, kako mu zapovjedi Bog, sve onako učini. I reče
Gospod Noju:
— Uđi u kovčeg ti i sav dom tvoj; jer te nađoh pravedna pred
sobom ovoga vijeka. Uzmi sa sobom od svijeh životinja čistih po
sedmoro, sve mužjaka i ženku njegovu; a od životinja nečistih po
dvoje, mužjaka i ženku njegovu, također i od ptica nebeskih po
sedam, mužjaka i ženku njegovu, da im se sačuva sjeme na Zemlji.
Jer ću do sedam dana pustiti dažd na zemlju za četrdeset dana i
četrdeset noći i istrijebiću sa Zemlje svako tijelo živo, koje sam
stvorio.
I Noje učini sve što mu zapovjedi Gospod. A bješe Noju šest
stotina godina kad dođe potop na Zemlju. I uđe Noje u kovčeg i
sinovi njegovi i žena njegova i žene sinova njegovijeh s njim radi
potopa. Od životinja čistih i od životinja nečistih i od ptica i od svega
što se miče po Zemlji, uđe k Noju u kovčeg po dvoje, muško i žensko,
kao što bješe Bog zapovijedio Noju.

67
 A u sedmi dan dođe potop na Zemlju. Kad je bilo Noju šest
stotina godina, te godine drugoga mjeseca, sedamnaesti dan toga
mjeseca, taj dan razvališe se svi izvori velikoga bezdana, i otvoriše
se ustave nebeske; i udari dažd na Zemlju za četrdeset dana i
četrdeset noći.
Taj dan uđe u kovčeg Noje i Sim i Ham i Jafet, sinovi Nojevi, i
žena Nojeva i tri žene sinova njegovijeh s njima; oni, i svakojake
zvijeri po vrstama svojim, i svakojaka stoka po vrstama svojim, i što
se god miče po Zemlji po vrstama svojim, i ptice sve po vrstama
svojim, i što god leti i ima krila, dođe k Noju u kovčeg po dvoje od
svakoga tijela, u kojem ima živa duša, muško i žensko od svakoga
tijela uđoše, kao što bješe Bog zapovedio Noju; pa Gospod zatvori
za njim.
I bi potop na Zemlji za četrdeset dana; i voda dođe i uze kovčeg,
i podiže ga od Zemlje. I navali voda, i usta jako po Zemlji, i kovčeg
stade ploviti vodom. I navaljivaše voda sve većma po Zemlji, i pokri
sva najviša brda što su pod cijelijem nebom. Petnaest lakata dođe
voda iznad brda, pošto ih pokri. Tada izgibe svako tijelo što se
micaše na Zemlji, ptice i stoka, i zvijeri i sve što gamiže po Zemlji, i
svi ljudi. Sve što imaše dušu živu u nosu, sve što bijaše na suhu,
pomrije. I istrijebi se svako tijelo živo na Zemlji, i ljudi i stoka i što
god gamiže i ptice nebeske, sve, velim, istrijebi sa Zemlje; samo
Noje osta i što s njim bješe u kovčegu. I stajaše voda povrh Zemlje
sto i pedeset dana.
A Bog se opomenu Noja i svijeh zvijeri i sve stoke što bjehu s
njim u kovčegu; i posla Bog vjetar na Zemlju da uzbije vodu. I
zatvoriše se izvori bezdanu i ustave nebeske, i dažd s neba prestade.
I stade voda opadati na Zemlji, i jednako opadaše poslije sto i
pedeset dana; te se ustavi kovčeg sedmoga mjeseca dana
sedamnaestog na planini Araratu. I voda opadaše sve većma do
desetoga mjeseca; i prvoga dana desetoga mjeseca pokazaše se
vrhovi od brda.
A poslije četrdeset dana otvori Noje prozor na kovčegu, koji
bješe načinio; i ispusti gavrana, koji jednako odlijetaše i dolijetaše
dokle ne presahnu voda na Zemlji. Pa pusti i golubicu da bi vidio je
li opala voda sa zemlje. A golubica ne našavši gdje bi stala nogom

68
svojom vrati se k njemu u kovčeg, jer još bješe voda po svoj Zemlji;
i Noje pruživši ruku uhvati je i uze k sebi u kovčeg.
I počeka još sedam dana, pa opet ispusti golubicu iz kovčega. I
pred veče vrati se k njemu golubica, i gle, u kljunu joj list maslinov,
koji bješe otkinula; tako pozna Noje da je opala voda sa Zemlje. Ali
počeka još sedam dana, pa opet ispusti golubicu, a ona mu se više
ne vrati.
Šest stotina prve godine vijeka Nojeva prvi dan prvoga mjeseca
usahnu voda na Zemlji; i Noje otkri krov na kovčegu, i ugleda zemlju
suhu. A drugoga mjeseca dvadeset sedmoga dana bješe sva zemlja
suha. Tada reče Bog Noju:
— Izidi iz kovčega ti i žena tvoja i sinovi tvoji i žene sinova tvojih
s tobom; sve zvijeri što su s tobom od svakoga tijela, ptice i stoku i
što god gamiže po Zemlji, izvedi sa sobom, neka se raziđu po Zemlji,
i neka se plode i množe na Zemlji.
I iziđe Noje i sinovi njegovi i žena njegova i žene sinova
njegovijeh s njim. Sve zvijeri, sve sitne životinje, sve ptice i sve što
se miče po Zemlji po svojim vrstama iziđoše iz kovčega. I načini
Noje žrtvenik Gospodu, i uze od svake čiste stoke i od svijeh ptica
čistijeh, i prinese na žrtveniku žrtve paljenice. I Gospod omirisa
miris ugodni, i reče u srcu svojem: neću više kleti Zemlje s ljudi, što
je misao srca čovečijega zla od malena; niti ću više ubijati svega što
živi, kao što učinih. Od sele dokle bude Zemlje, neće nestajati sjetve
ni žetve, studeni ni vrućine, ljeta ni zime, dana ni noći.
I Bog blagoslovi Noja i sinove njegove, i reče im: — Rađajte se i
množite se, i napunite Zemlju; i sve zvijeri zemaljske i sve ptice
nebeske i sve što ide po zemlji i sve ribe morske neka vas se boje i
straše; sve je predano u vaše ruke. Što se god miče i živi, neka vam
bude za jelo, sve vam to dadoh kao zelenu travu. Ali ne jedite mesa
s dušom njegovom, a to mu je krv. Jer ću i vašu krv, duše vaše,
iskati; od svake ću je zvijeri iskati; iz ruke samoga, iz ruke svakoga
brata njegova iskaću dušu čovječiju. Ko prolije krv čovječiju,
njegovu će krv proliti čovjek; jer je Bog po svome obličju stvorio
čovjeka. Rađajte se dakle i množite se; narodite se veoma na Zemlji
i namnožite se na njoj.
I reče Bog Noju i sinovima njegovijem s njim, govoreći:

69
 — A ja evo postavljam zavjet svoj s vama i s vašim sjemenom
nakon vas, i sa svijem životinjama, što su s vama od ptica, od stoke
i od svega zvijerja zemaljskoga što je s vama, sa svačim što je izašlo
iz kovčega, i sa svijem zvijerjem zemaljskim. Postavljam zavjet svoj
s vama, te od sele neće nijedno tijelo poginuti od potopa, niti će više
biti potopa da zatre Zemlju.
I reče Bog:
— Evo znak zavjeta koji postavljam između sebe i vas i svake
žive tvari, koja je s vama do vijeka: metnuo sam dugu svoju u
oblake, da bude znak zavjeta između mene i vas i svake duše žive u
svakom tijelu, i neće više biti od vode potopa da zatre svako tijelo.
Duga će biti u oblacima; pa ću je pogledati i opomenuti se vječnoga
zavjeta svojega koji je između Boga i svake duše žive u svakom tijelu
koje je na Zemlji.
I reče Bog Noju:
— To je znak zavjeta koji sam učinio između sebe i svakoga tijela
na Zemlji.
A bijahu sinovi Nojevi koji iziđoše iz kovčega: Sim, Ham i Jafet.
To su tri sina Nojeva, i od njih se naseli sva Zemlja. A Noje poče
raditi zemlju, i posadi vinograd...

(Jevrejsko predanje)

70
 SULEJMAN, KRALj LjUDI, DUHOVA I PTICA I
BELKIDA, KRALjICA SABE

D
AVIDU i Sulejmanu bilo je dato znanje. Oni govorahu:
— Hvala bogu koji nas je uzdigao iznad mnogih vernih
robova!
Obojici je bila data moć i mudrost, bili su im
podvrgnuti brda i ptice da s Davidom pevaju hvalospeve.
Sulejmanu je podvrgnut burni vetar, koji po njegovim željama duva
prema blagoslovenoj zemlji. Kako mu je vetar služio, mogao ga je
izjutra nositi mesec dana, a uveče još mesec dana. Radi njega je
potekao medni izvor. Duhovi su radili pred njegovim očima po
naredbi božijoj: a koji bi se od njih udaljio od te naredbe, bio bi
predan muci žive žeravice. Oni za njega izvršavahu sve radove, koje
on ushte: dvorove, kipove, posude vrlo široke, kotlove teške. A
između duhova, podvrgnuti mu behu i neki koji ronjahu da love
biser za njega, a obavljahu još i druge poslove.
Taj Sulejman bi naslednik Davidov i on reče: — O ljudi! Naučeni
smo da razumemo ptičji jezik i obasuti smo svakovrsnim stvarima.
Doista, to je očita milost božija!
Jednoga dana vojska Sulejmanova, sastavljena od duhova i
ljudi, skupi se pred njega, a takođe i ptice, sve raspoređeno na
odeljene čete. Kad sve tri pratnje dospeše u dolinu u kojoj je bilo
mnogo mrava, jedan između njih reče:
— O mravi! uđite u svoje mravinjake da vas Sulejmanova vojska
ne pregazi i ne znajući.
A Sulejman s nasmeši na te reči mrava i reče:
— Gospode! Daj mi da ti budem blagodaran za dobročinstva
kojima si obasuo mene i moje praoce; daj mi da činim dobro, da ti
ugodim, stavi me tvojom milošću u svoje čestite robove.
I tako je poštedeo mrave.
On pregleda ptice i reče:

71
 — Zašto ne vidim pupavca? Zar on nije tu? Zaista, ja ću na njega
navaliti nemilostivu kaznu, ili ću ga zaklati, osim ako mi bude doneo
kakvo zakonito opravdanje.
Posle kratkog vremena pupavac dođe i reče Sulejmanu:
— Ja sam doznao šta ti ne znaš: ja dolazim od koja vlada nad
ljudima; ona ima stvari svake vrste Sabe— a s pouzdanim glasom.
Našao sam tamo ženu i ima veliki presto. Našao sam nju i njezin
narod da obožavaju Sunce mimo boga. Đavo im je ulepšao njihova
dela; on ih je odvratio od istinskoga puta, tako da nisu rukovođeni
bogom. Zavedeni su vragom da ne obožavaju boga koji obelodanjuje
sve što je sakriveno na nebesima i na Zemlji, koji zna što vi krijete i
što vi objavljujete. Bog je jedan, nema drugog boga osim njega. On
je gospodar velikog prestola.
— Videćemo — reče Sulejman — da li si kazao istinu ili slagao.
Odlazi s ovim pismom, predaj ga njima i stani na stranu pa pazi šta
će odgovoriti.
Pupavac krenu i ispuni poruku.
Kraljica reče okupljenim velikašima svoga kraljevstva:
— Gospodo, meni je predato znamenito pismo. To je pismo od
Sulejmana, evo njegova sadržaja: U ime boga sveopšteg
dobročinitelja, milostivoga. Ne odupirite se, predajte se meni i
dođite mi pravoverni. Gospodo — reče kraljica — dajte vaše
mišljenje o ovome predmetu. Neću ništa rešiti bez vašega saveta.
Oni odgovoriše:
— Mi smo jaki i ratoborni, ali odluka pripada tebi. Gledaj šta ćeš
da odlučiš!
Kraljica reče:
— Kad vladari osvoje neku pokrajinu, oni je neizbežno opustoše
i znamenite njezine gradove učine bednim. Tako oni rade. Ja ću
poslati njima darove i zatim ću videti šta će mi doneti moji
poslanici.
Kad kraljičin poslanik iziđe pred Sulejmana, ovaj mu reče:
— Zar vi hoćete da mi pomognete svojim riznicama? Ono što je
meni bog dao više vredi nego ono što je vama dao. Ali vi se veselite
i ponosite vašim darovima. Vrati se onima koji su te poslali i mi
72
ćemo na njih udariti sa vojskom kojoj se oni neće moći odupreti. Mi
ćemo ih prognati iz njihove pokrajine, ponižene i pokorene.
Sulejman reče svojima:
— O gospodo! Koji će mi od vas doneti kraljičin presto pre nego
što dođu da mi se potčine?
Jedan smeli duh odgovori:
— Ja ću ti ga doneti pre nego se ti digneš sa svoga mesta. Ja sam
za to doista snažan i veran.
Ali onaj koji imađaše znanje knjige, reče:
— Ja ću ti ga doneti pre nego ti treneš okom.
A kad Sulejman vide presto položan pred sobom, reče:
— Ovo je blagodat od moga gospoda. On me kuša da vidi da li
ću biti zahvalan ili nezahvalan. Ko je blagodaran, blagodaran je na
svoju sreću. Ko je neblagodaran, bez njega moj gospod može, jer je
i sam dosta bogat i plemenit.
Reče Sulejman duhovima:
— Preokrenite joj ovaj presto, izmenite slike na njemu,
videćemo da li će ga ona poznati ili neće.
A kad kraljica dođe, rekoše joj:
— Je li ovo tvoj presto?
Ona odgovori:
— Izgleda da je isti. Međutim, mi smo primili versko znanje pre
ovoga slučaja i postali smo pravoverni.
Naime, božanstva kojima se ona klanjaše mimo boga, behu je
zavela. Uistinu, ona beše u broju nevernih. Da bi je naveo na pravi
put i pokazao joj da ne treba obožavati Sunce, kad je ono samo
spoljni vid nebeske snage koju čini bog, Sulejman ju je odveo dvorcu
sagrađenom od stakla; pod je takođe bio od stakla, a ispod njega je
tekla voda. Rekao je kraljici:
— Uđi u ovaj dvor.
A kad ga ona vide, ona pomisli da je to voda i zasuka haljine uz
noge. Sulejman reče:
— Ovo je dvor izrađen od biljura.
Ona reče:
73
 — Moj bože, ja sam bila nepravedna prema samoj sebi, jer sam
se klanjala idolima; sada ja, kao i Sulejman, ispravno verujem u
boga, gospodara svega sveta.
Ali se ne popraviše njeni podanici, stanovnici Sabe. U mestu u
kome stanovahu imahu znak opomene: dve skupine bašta nadesno
i nalevo. Gospod im reče:
— Jedite hranu koju vam daje vaš gospod, blagodarite mu. Vi
imate prekrasnu zemlju i gospoda koji oprašta.
No oni se odvratiše od istine. Bog posla protiv njih poplavu
nasipa i zameni njihova dva Skupa vrtova sa druga dva koji davahu
gorke plodove, tamarinde i nekoliko plodova maloga lotosa. Eto
tako behu kažnjeni zbog nezahvalnosti, a tako se nagrađuju samo
neblagodarni.
Između njih i blagoslovenih gradova pravovernih nastadoše
napredni gradovi. Bog podiže kroz tu zemlju put i reče:
— Putujte po njemu danju i noću slobodno.
Ali oni sa svoje nezahvalnosti rekoše:
— Gospode, postavi veće pustoši između naših puteva.
Oni su nepravično postupali protiv sebe samih. Bog ih učini
predmetom svetskoga pričanja i raseja ih na sve strane. Zaista, u
tom ima znakova za svakog čoveka koji je strpljiv i blagodaran. Iblis,
đavo, poznade da je dobro o njima sudio. Svi su išli za njim osim
nekolicine vernih.

(Arapsko predanje)

74
 BORBA DOBRA I ZLA

UVENA su prva dva duha, nezavisna jedan od drugog.

U misli, reči i na delu jedan je bio dobar, a drugi zao.
Neka između njih ispravno odabere onaj koji postupa
mudro. Nemoj birati onako kako biraju zločinci!
Sastala su se ta dva duha prvi put da bi stvorili život
i nedostatak života i da bi odredili kako če najzad biti uređen svet i
kako će zli otići u najgori život pakla, a dobri u najbolje stanje duha
— raj. Onaj duh koji je bio zao, izabrao je zlo i tako prouzrokovao
najgora nedela; ali blagorodniji duh je izabrao božansku pravdu.
A demonska božanstva i njihovi sledbenici ne mogu da biraju
između ova dva duha, jer su omanuti. Dok su se oni domišljali i dok
su raspravljali na svome savetovanju, najgori duh im je prišao da bi
izabrali njega. I onda su se oni okupili oko demona besa da bi
uprljali život smrtnika.
S jedne strane su došli svetačka milost i božanska moć i čestiti
um i pravedan poredak. A s druge Ahriman koji je dao telo
duhovnim tvorevinama dobra i zla.
A kada kucne čas osvete nad prokletim poklonicima đavola,
onda ćeš ti, o Mazda, zadobiti kraljevstvo uz pomoć ljudi čestita
duha koji žive u tvome narodu!
Ovako je govorio Ahura Mazda svetom Zaratustri:
— Stvorio sam svet ni iz čega. Kao suprotnost svetu u kome je
sve živo, Ahriman je stvorio drugi u kome je sve mrtvo, u kome ima
samo dva letnja meseca i zima traje deset meseci; za to vreme
Zemlja se toliko ohladi da su čak i letnji meseci ledeni — a hladnoća
je suština svakog zla. Zatim sam stvorio božanski vrt, najlepše
mesto na svetu; ukrašen je ružama, u njemu se legu ptice čija su
pera iskićena rubinima. Tada je Ahriman stvorio insekte koji
75
napadaju biljke i životinje. Zatim sam utemeljio grad, svet i divan,
ali je Ahriman ubacio u njega opake reči i laži. Zatim sam podigao
drugi basnoslovni grad, u kome se leprša sto hiljada barjaka i koji je
okružen ispašama. Ahriman je doveo zveri i životinje koje proždiru
stoku korisnu čoveku. Zatim sam izgradio treći grad, grad molitve.
Ahriman je prokrijumčario u njega sumnju koja nagriza veru. Zatim
sam osnovao četvrti grad, grad bogatih dvoraca; Ahriman je učinio
da se tu rodi lenjost i uskoro je varoš osiromašila.
— Tako se — produžio je Ahura Mazda govoreći svetom
Zaratustri — Ahriman borio protiv svakog čuda koje sam darovao
čoveku da bih ga usrećio; on je uvek dodavao neki kobni poklon.
Zemlja njemu treba da zahvali što je okužena opakim nagonima, on
je uveo zločinački običaj da se sahranjuju ili spaljuju mrtvi, kao i sva
druga zla koja progone ljudski rod.
Ruku podignutih ka besmrtnosti, Mitra, bog prostranih
pašnjaka, isteruje kola iz sjajnog neba, vozi se u prelepim Sunčevim
kočijama, najbržim na svetu, ukrašenim svakojakim uresima i
načinjenim od zlata. S njegove desne ruke vozi se Rašnu Razista,
najmilostiviji i najlepši. S leve ruke vozi se najčestitija sveta Kista
koja u rukama nosi osvežavajući napitak; i sama bela, odevena je u
belo ruho; ona je osvetnička misao zakona Mazde.
Nedaleko od njega vozi se snažna osvetnička misao mudraca
koji ustaje protiv dušmanina; ona je u liku vepra oštrih kljova koji
ubija jednim udarcem; to je neumoljiv gonilac, strašan u gnevu,
njuške pokrivene penom, snažan i brz trkač koji juri svud unaokolo.
Iza njega voze se bog vatre Atar, sav u plamenovima, i strašna
kraljevska Slava.
Na jednoj strani bojnih kola Mitre, boga prostranih pašnjaka,
stoji hiljadu strela divno napravljenih, sa perima kraguja, sa zlatnim
vrhom, telom od roga i krajem od medi. One lete kroz nebeski
prostor, one se sručuju kroz nebeski prostor na lobanje demona.
Na jedinoj strani bojnih kola Mitre, boga prostranih pašnjaka,
stoji hiljadu kopalja, divno napravljenih i oštrih. Ona lete kroz
nebeski prostor, ona se sručuju kroz nebeski prostor na lobanje
demona.

76
 Na jednoj strani bojnih kola Mitre, boga prostranih pašnjaka,
stoji hiljadu čeličnih čekića, dvoglavih, divno napravljenih. Oni lete
kroz nebeski prostor, oni se sručuju kroz nebeski prostor na lobanje
demona.
Na jednoj strani bojnih kola Mitre, boga prostranih pašnjaka,
stoji hiljadu mačeva, dvorezih i divno napravljenih. Oni lete kroz
nebeski prostor, oni se sručuju kroz nebeski prostor na lobanje
demona.
Na jednoj strani bojnih kola Mitre, boga prostranih pašnjaka,
stoji hiljadu toljaga, divno napravljenih od gvožđa. One lete kroz
nebeski prostor, one se sručuju kroz nebeski prostor na lobanje
demona.
Na jednoj strani bojnih kola Mitre, boga prostranih pašnjaka,
stoji lep buzdovan koji dobro udara, sa stotinu pera i stotinu oštrica,
buzdovan koji hrli napred i obara ljude, načinjen od žežene medi,
od čvrste, zlatne medi. To je najjače oružje, najpobedonosnije
oružje. Ono leti kroz nebeski prostor, ono pada kroz nebeski prostor
na lobanje demona.
Pošto je zgromio demone, pošto je zgromio ljude koji su lagali
Mitru, bog prostranih pašnjaka Mitra produšava vožnju...
Ahriman, koji je oličenje smrti, beži obuzet strahom; beže i svi
drugi zlodusi, nemani i demoni.
O, neka nikad ne naiđemo na Mitru, boga prostranih pašnjaka,
kada je ljutit krenuo na pohod! Neka nas nikad ne zgromi jarosni
Mitra, bog prostranih pašnjaka, on koji se uspravio na Zemlji kao
najjači bog, najhrabriji bog, najsilovitiji bog, najbrži bog, bog koji
uništava najviše neprijatelja, on — Mitra, bog prostranih pašnjaka.

(Iransko predanje)

77
 KAKO SU STVORENI SVET,
, SUNCE I MESEC

P
RE SVEGA treba da dobro upoznaš poreklo prvih
stvari. Bog je stvorio svet ni iz čega da bi pokazao svoju
moć. Stvorio je materiju iz četiri praelementa, koje je
rodio bez truda i rada. Prvi element je sjajna vatra, koja
je na visinama; u sredini je vazduh, ispod njega voda, a
sasvim dole tamna zemlja.
Prvo je počela vatra da baca plamenove i njena toplota je
prouzrokovala sušu; zatim je kratak prekid u plamsanju začeo
hladnoću, a ona je izrodila vlagu: pošto je bog odredio mesto
svakome od elemenata, oni su obrazovali naš prolazni svet.
Prožimali su se međusobno i pojavila su se svakovrsna bića.
Obrazovao se nebeski svod koji se brzo okreće i stalno pokazuje
svoja čudesa. Sedam planeta je počelo da vlada nad dvanaest
meseci, svaka je zauzela mesto koje joj pripada.
Pojavili su se i sreća i sudbina i doneli su, kao što je pravo,
blagostanje onima koji ih razumeju.
Nebesa su se obavila jedna oko drugih i počela su svoje
okretanje čim je sve bilo u potrebnom skladu. Sa morima i
planinama, ravnicama i dolinama, Zemlja je bila kao upaljena
svetiljka. Planine su se izdizale, vode spuštale, a biljke su izvijale
glave ka visinama. Zemlji nije pripadalo uzvišeno mesto, ona je
predstavljala središnu tačku, tamnu i crnu. Zvezde su na nebu
pokazale svoja čudesa i obasule Zemlju svetlošću. Oganj se digao k
nebu, voda se spustila a Sunce se počelo okretati Oko Zemlje.
Pojavile su se i biljke i svakovrsno drveće koje je veselo
uspravljalo krošnje. Oni se pružaju, to je sve što im je dato; ne mogu
se pokretati u svim pravcima kao životinje. Zato su životinje, koje se
kreću, čim su se pojavile i one, nogama izgazile sve rastinje. One
78
imaju nagon gladi, sna i odmora; one su obdarene ljubavlju prema
životu. Ali nemaju dar da govore jezikom; ne teže blagodeti razuma;
hrane se šibljem i lišćem; ne znaju za dobre i rđave posledice svojih
dela i bog, tvorac, ne traži da ga slušaju. Pošto je on sveznajući,
svemoćan i pravedan, nijedno dobro delo ne može ostati skriveno
pred njim.
Tako su postale stvari. Ali istina je da nijedno vidljivo stvorenje
ili nevidljivo biće ne zna kakav će biti kraj postojanja sveta.
Na posletku se pojavio čovek koji je postao ključ čitavog lanca
nastajanja. Njegova glava se podiže kao visoki kiparis; data mu je
moćna reč i dat mu je razum koji upravlja delima. Obdaren je
opreznošću, svešću i razumom; pokoravaju mu se sve zveri.
Upotrebi malo svoju pamet, razmisli da li reč ČOVEK ima
možda više od jednog značenja. Možda poznaješ čoveka samo kao
kukavno stvorenje koje vidiš pred sobom i ne uočavaš na njemu
nikakav znak višeg određenja? Ali ti si načinjen od građe koja potiče
iz dva sveta, a sam si postavljen između njih. Ti si prvi u stvorenom
svetu, mada si po vremenu nastanka poslednji. Zato se nemoj
prepuštati ništavnim stvarima.
Doznao sam od jednog mudraca još koju reč o tome, ali kako
bismo mi mogli proniknuti tajnu stvoritelja? Budi pažljiv, upravi
pogled prema kraju i odaberi najbolje. Treba da navikneš telo na
umor, jer valja umeti podnositi bol. Ako hoćeš da se spaseš nesreće
u oba sveta, ako hoćeš da budeš pravedan pred gospodom,
posmatraj nebeski svod koji se kovitla, jer od njega dolazi i rana i
melem. Taj svod vreme ne može istrošiti, niti je podložan jadu i
nesreći. On ne traži predah od svog okretanja; on nije smrtan kao
mi: znaj da on daruje bogatstvo i brojnu decu; na njemu se
obznanjuju dobro i zlo.
Nebeski svod je načinjen od crvenih rubina, a ne od vetra i vode
ili praha i dima. Ukrašen draguljima i sjajnim zvezdama, on liči na
čarobni vrt. Po njemu kruži zvezda koja zanosi ljudsko srce i čija
svetlost obasjava dan. To se Sunce diže svako jutro na istoku, a
plamena glava mu liči na zlatan štit. Ono zaogrće svet odorom
svetlosti i razdanjuje mračnu Zemlju; a kada sa istoka klone zapadu,
na istoku podiže glavu noć. Nikada jedno od njih ne može preteći
drugo; ništa nije pravilnije od njihovog hoda.
79
 A postoji i svetiljka pripravljena za tamnu noć: o čoveče, koliko
god možeš ne predaj se iskušenjima zla! Dva dana i dve noći Mesec
ne pokazuje svoj lik, izgleda kao da je prestao da kruži. Onda se
pojavi, slab i žućkast, kao telo čoveka koga proždiru ljubavni jadi;
tek što bi ga ugledao posmatrač, već bi se opet sakrio. Iduće noći
pojavljuje se malo više i daje ljudima nešto više svetlosti; posle dve
nedelje Mesec dostiže pun sjaja i onda je povratio sve što je Izgubio.
A zatim, svakoga dana kao da je sve bleđi i bleđi i pritom se stalno
približuje Suncu. Tako mu je odredio bog, tvorac, i ma koliko bude
trajao, uvek će se vladati po istom zakonu.

(Iransko predanje)

80
 GAJUMART PRVI KRALj IRANA

K
O se na Zemlji prvi latio krune vlasti? Ko je stavio
kraljevsku povezu? Niko se na svetu ne seća toga, sem
jednoga sina koji je prihvatio predanja svoga oca i koji
ti sada, prema rečima roditelja, priča o tome ko je
stvorio slavnu vlast i ko je među svim kraljevima
stekao najveću moć.
Čovek ikoji je čitao staru knjigu sa pričama o junacima veli da je
Gajumart postavio presto i krunu i da je on bio prvi kralj. Kada je
jednom svet ušao u znak sazvežđa Ovna, ispunio se
veličanstvenošću, poretkom i svetlošću; Sunce je zasijalo u znaku
Ovna i vas svet je bio podmlađen. Tada je Gajumart postao
gospodar sveta. Isprva je podigao stanište na planinama; njegov
presto i njegova moć uzdizali su se na bregu i on se odevao, kao svi
njegovi ljudi, u tigrovu kožu.
Od njega je potekla sva prosvećenost, jer pre njega ljudi nisu
poznavali veštinu odevanja i prehranjivanja. Vladao je Zemljom
trideset godina. Bio je lep na prestolu, kao Sunce; sijao je sa visina
kraljevskog prestola, kao što Mesec star dve nedelje sija nad vitkim
kiparisom. Divlje zveri i neukroćene životinje, koje su ga spazile,
dolazile su mu same iz svih krajeva sveta, pa su padale ničice pred
njegovim prestolom: to je potvrdilo njegovo veličanstvo i uzvišenu
sudbinu. Dolazile su da mu se poklone, a on im je dao zakone.
Rodio mu se sin, lepa lika, pun vrline i željan slave kao i otac;
zvao se Sijamek: bio je srećan i Gajumartovo srce kucalo je samo za
njega. Vladar se radovao svetu samo kad bi posmatrao sina, jer iz
njega je trebalo da izniknu mnoge plodne grane. Plakao je od ljubavi
u brizi za sinovljev život, sagorevala ga je bojazan da bi ga mogao
izgubiti.

81
 Tako su prolazile godine: kraljeva vlada je bila srećna. Na Zemlji
nije imao drugog neprijatelja do zlog Ahrimana, koji mu je potajno
zavideo i želeo zlo, domišljajući se kako da položi ruku na njega.
Ahriman je imao sina sličnog hrabrom i krvoločnom vuku. Ovaj se
stavio na čelo moćne vojske, pa ju je odveo ocu — jer je žudeo za
prestolom i kraljevskom povezom. Svet mu je izgledao mračan zbog
Sijamekovog napredovanja i sreće njegovog oca; zato je objavio
svoje namere i ispunio svet bukom.
A ko je obavestio samoga Gajumarta, kako je on doznao da mu
zavide na prestolu? Odmah se pojavio blaženi Seroš, koji bdi nad
sigurnošću slugu dobroga Ormuzda i koji zato svakoga dana sedam
puta obilazi Zemlju. Sličan vilinskom duhu, pokriven tigrovom
kožom, prišao je kralju i tajno mu saopštio sve spletke Ahrimana i
njegovog sina.
Kada su neprijateljski naumi zloduha došli do Sijamekovih
ušiju, gnev je ispunio srce mladoga kralja. Prikupio je vojsku i
sazvao ratni savet; pokrio je telo tigrovom kožom, jer onda još nije
postojao bojni oklop i Pošao je u susret nečistoj sili, željan borbe. A
kada su se vojske rasporedile pred njim, Sijamek je poleteo napred,
obnažena tela, i zgrabio je Ahrimanovog sina. Međutim, opaki
zloduh ga je razderao kandžama, savio je na dvoje vitki stas junaka,
oborio je na tlo mladoga kralja i noktima mu je raskinuo utrobu.
Sijamek je izdahnuo u rukama prokletog zloduha i njegova vojska
je ostala bez predvodnika.
Kralj je saznao za sinovu smrt i u bolu bilo mu se činilo kao da
je svet postao crn: ridajući sišao je sa prestola, udarao se po glavi,
kidao noktima meso sa rođenog tela; obrazi su mu bili obliveni
krvlju, srce ucveljeno, a život mu je bio kao beskrajna muka. Vojska
je bila tužna i uplakana, proždirao ju je oganj žalosti. Vojnici su u
glas zakukali, okupljajući se oko kraljevog prestola. Nosili su plavu
odeću, bili su zakrvavljenih očiju, obraza crvenih kao od rumenog
vina. Životinje, ptice i divlje zveri hrlile su ka planini i naglas
jadikovale; dolazile su plačući i putujući u tolikom broju da se oblak
prašine spustio na kraljev presto.
Prošla je već godina u tuzi kada je došao glasnik boga tvorca,
blaženi Seroš, koji je kralju doneo božji blagoslov i ovu poruku:

82
 — Nemoj više uzdisati. Stegni srce, spremi vojsku i povedi je u
boj; drži se mojih uputstava. Pretvori u prah i pepeo vojsku nečiste
sile, zbriši sa lica Zemljinog tog zloduha i zasiti dušu osvetom.
Slavni kralj je podigao glavu prema nebu i prizvao nesreću na
svoje neprijatelje. Bog mu se obratio preko ovog anđela uzvišenog
imena i tako utro njegove suze Pohitao je da osveti Sijameka i nije
se odmarao niti je spavao ni danju ni noću.
Slavni Sijamek je imao sina koji je bio doglavnik svog dede. Zvao
se Hušeng i bio je oličenje pameti i razboritosti. Ded ga je odgajio
na svojim grudima, jer se preko njega sećao Sijameka; usvojio ga je
za sina i imao je oči samo za njega.
Kada je Gajumart odlučio da se sveti i bori, pozvao je
plemenitog Hušenga, pa mu je saopštio svoje namere i otkrio mu
najtajnije naume:
— Prikupiću vojsku, objaviću rat; ali ti treba da staneš na čelo,
jer ja sam na samrti, a ti si mlad junak!
Prikupio je poslušne duhove, a među zverima je odabrao
tigrove, lavove, vukove i leoparde; bila je to vojska divljih zveri,
ptica i duhova, predvođena vojskovođom ponosnim i smelim.
Gajumart je išao sa zaštitnicom, a unuk je stupao pred njim, sred
boraca.
Crni zloduh je nastupao drhćući i obuzet strepnjom: video je
kako se pred njim prašina diže u nebo. Kralj je uočio da je rika zveri
otupela kandže zloduha. Vojske su se sukobile; demoni su drhtali
pred krvožednim zverima, Hušeng je ispružio ruke kao lav, te je
Zemlja postala pretesna za hrabrog zloduha. Odrao mu je kožu od
glave do pete i odsekao mu odvratnu glavurdu; bacio ju je pod noge
i udarao je kao komad pogani, sa koga visi koža i u kome više nema
života.
Pošto je Gajumart utolio žeđ za osvetom, napustio je život, umro
je i svet je ostao prazan.
Pogledaj! Ko bi mogao da dosegne slavu ravnu njegovoj?
Prikupio je bio sva blaga ovog varljivog sveta; pokazao je ljudima
put ka bogatstvima, ali sam nije uživao u njima. Svet nije ništa do
prazan san, a ne traju ni sreća, ni nesreća.

(Iransko predanje)
83
 I SVETKOVINA VATRE

H
, gospodar sveta, predostrožan i pravedan,
stavio je krunu na glavu i zamenio dedu i nebo se
okretalo oko njegove glave četrdeset godina. Bio je
duhom krajnje obazriv, a srcem sasvim pravedan. Seo
je na sedište moći i ovako progovorio sa svog carskog
prestola:
— Ja sam kralj sedam područja sveta, pobednik i vladar
zemaljskog šara. Čvrsto sam se opasao pravednošću i dobrotom,
kao što naređuje bog, darodavac pobede.
Otada je počeo da unapređuje svet i da deli pravdu širom
Zemlje. Prvo je otkrio jedan mineral; umeo je da odvoji gvožđe od
kamena. Tako je dobio sjajno gvožđe koje je iščupao iz tvrdog
kamena. A pošto je upoznao ovaj metal, izumeo je kovačku veštinu,
potrebnu za pravljenje sekira, testera i motika. Zatim je raspodelio
vodu. Doveo ju je iz reka i plodio ravnicu; prokopao je vodi prolaze
i kanale, i obavio je ovaj posao vrlo brzo, jer je bio moćan vladar.
Kada su ljudi stekli nova znanja, počeli su da seju, sade i žanju,
pa je svako zgotovljavao svoj hleb, sejao na svome polju, kome je
prethodno odredio granice. Pre nego što su bili preduzeti ovi radovi,
ljudi su se hranili samo voćem. Ali položaj ljudi još uvek nije bio
ponajbolji, jer su se pokrivali jedino lišćem.
Naši očevi imali su verski obred i religiju i uvažavali su
obožavanje boga. Kao što se Arabljani za vreme molitve okreću
prema jednom kamenu, tako su se oni okretali ka vatri prelepih
plamenova. Vatra, koja se skrivala u kamenu, oslobođena je i
zasijala je širom sveta.
Naime, kralj Zemlje je jednoga dana krstario planinom s
nekoliko sunarodnika. Spazili su iz daleka nešto dugo i tamno,
jedno crno telo koje je brzo odmicalo. U glavi su mu se Čak lila dva
84
oka, kao dva izvora krvi; svet je potamneo od dima koji je izbijao iz
njegove čeljusti.
Hušeng je obazrivo i pažljivo osmotrio životinju; uzeo je zatim
kamen i prešao u napad. Hitnuo je kamen snagom junaka i zmija,
koja je svet osmudila svojim dahom, pobegla je pred kraljem koji je
hteo da sam vlada na Zemlji. Kamenica je udarila u drugu, veću;
raspukla su se oba kamena, a iz njih je iskočila iskra i njen blesak je
zarumeneo srce kamena. Zmija nije ubijena, ali je vatra isterana iz
kamena u kome se krila. Otada je često iskakala iskra kada bi neko
udario gvožđem po kamenu.
Kralj Zemlje se pomolio bogu tvorcu i zapevao je u njegovu
slavu, iz zahvalnosti što mu je podario iskru, pa je naredio da se ljudi
za vreme molitve okreću ka vatri, izgovarajući ove reči:
— To je iskra koju je darovao bog. Obožavaj je ako si mudar!
A kada je pala noć, zapalio je vatru visoku kao planina. Kralj i
njegov narod okupili su se oko nje pa su proglasili tu noć za
svetkovinu koju treba slaviti vinom. Ovu sjajnu svetkovinu nazvao
je kralj Sedeh i ona se drži i danas, na uspomenu Hušengu. Neka bi
bilo mnogo vladara kao što je on!
Milostivo je prosvećivao ljude i njegovo ime nam je zato drago i
danas. Upotrebljavajući moć koju mu je dao bog i kraljevsku vlast,
počeo je da odvaja goveda, magarce i ovce od divljih magaraca i
neukrotivih jelena. Iskoristio je sve što se može upotrebiti. Mudri
Hušeng je naredio da se drže po dvoje, pa je njima obrađivao
zemlju, trgovao trampom i uvećavao veličanstvenost svog prestola.
Ubijao je i drao životinje-lutalice: hermeline, kune zlatke, lisice,
toploga krzna, i samure, svilastog krzna, a onda je kože tih životinja
pretvarao u odeću kojom se štiti ljudsko telo. Davao je i rasipao,
uživao je i poklanjao uživanje; umro je a nije poneo sobom ništa do
časno ime. Za života je obavio mnoge poslove, uz pomoć čarolija i
bezbrojnih umnih misli. Kada je otišao u bolji život, ostavio je
prazan presto vlasti. Sudbina mu je odredila samo kratak vek i
Hušeng, taj kralj tako oprezan i veličanstven, umro je rano. Neće se
svet vezati za tebe lancima ljubavi i neće ti dva puta pokazati svoje
lice.
(Iransko predanje)

85
 TAHMURAS POBEDNIK DEMONA

H
je imao vrlo mudra sina, slavnog
Tahmurasa, pobednika demona. Tahmuras je došao i
popeo se na očev presto i opasao se pojasom
kraljevske vlasti. Pozvao je iz vojske sve pobede, pa im
se obratio dugim i blagim govorom; rekao im je:
— Od danas meni pripadaju presto, kruna, topuz i kraljevska
poveza; biću dovoljno obazriv da oslobodim svet od zla, da
pretvorim Zemlju u čvrst temelj moga prestola. Uništiću svuda moć
demona, jer hoću da sam vladam svetom. Izneću na svetlost svaku
stvar na Zemlji koja može da bude korisna, i oslobodiću je njenih
starih veza.
Zatim je ostrigao runo sa leđa koza i ovaca i ljudi su počeli da ga
predu; njemu je tako pošlo za rukom da dobije novu odeću. On je
takođe naučio ljude veštini tkanja ćilima. Sve životinje koje dobro
trče hranio je travom, senom i ječmom. Upoznao je i sve zveri:
izabrao je među njima šakale i geparde, pa je našao puta i načina da
ih dovede iz pustinje i sa planine i da ukroti mnoge takve životinje.
Uzeo je, sem toga, i one ptice koje su najbolje naoružane, kao što su
severni soko i kraljevski soko vitke šije; obučio ih je a ljudi su se
čudili tome. Naredio je da se njihova divljina umanji milovanjima i
da im se govori samo blagim glasom. Kada je to obavio, uzeo je
petlove i kokoške da bi oni pevali u čas kada treba udarati u doboš-
Tako je sve uredio na najbolji mogući način, otkrivajući uvek nešto
do tada nepoznato a što bi moglo dobro da se upotrebi. Rekao je
narodu:
— Obožavajte boga i poštujte stvaraoca sveta, jer on nam je dao
vlast nad životinjama; poštujte ga, jer on upravlja našim putevima.
Živeo je u tlo vreme čestiti velikaš koji se nikada nije približavao
stazama zla i koga su svi poštovali; zvao se Šidasp. Svoje korake je
86
uvek isključivo upravljao ka dobru: celoga dana zatvarao je usta
pred svakom hranom, svaku noć je provodio u molitvama bogu. Bio
je drag srcima svih ljudi i nije prekidao molitve ni danju ni noću.
Bio je kraljeva dobra zvezda i obuzdao je kao lancima duše
nevaljalaca. Podučavao je kralja svim putevima dobra i tražio je
slavu samo vrlinom; kralj je zbog njega ostao tako nevin da ga je
okružavao božanski sjaj.
Jednom je Tahmuras otišao i okovao Ahrimana čarolijama i
pojahao ga kao nekog brzonogog konja. Nije više skidao sedlo sa
njega i objahao je na njemu ceo svet. Kada su to videli demoni,
otresli su se njegovih uza i okupili su se u velikom broju, jer je sada
bio prazan njegov zlatni presto.
Kada je to saznao Tahmiuras, hitro se vratio da bi se odupro
poduhvatima zloduha. Opasao se veličanstvenim pojasom
gospodara sveta, položio je na rame težak buzdovan. Sjatili su se svi
demoni i vračevi, pa su se spojili u nebrojenu vojsku čarobnjaka.
Predvodio ih je crni zloduh, urličući iz svega glasa; njegovi krici su
dopirali do neba. Vazduh se smračio, Zemlja je potamnela, ljudske
oči su pokrile magle.
Tahmuras, slavni gospodar sveta, nastupio je opasanih bedara i
spreman za borbu i osvetu. S jedne strane su se dizali oganj i dim
demona, s druge su napredovali kraljevi junaci. Odjednom se
razgorela bitka sa demonima koja nije dugo potrajala. Tahmuras je
okovao dve trećine pomoću čarolija, a ostale je oborio na pleća
teškim buzdovanom; odvedeni su izranjavljeni i sramno svezani.
Preklinjali su za goli život govoreći:
— Nemoj nas ubiti pa ćemo te naučiti novoj veštini koja će ti
mnogo pomoći.
Čuveni kralj im je poklonio život, pod uslovom da mu otkriju
tajnu; a kada su oslobođeni veza, ponizno su zamolili za njegovu
zaštitu. Naučili su kralja pisanju i ispunili su njegov duh ogromnim
znanjem. Da li su mu pokazali samo jedno pismo? Ne, već skoro
trideset, između ostalog rumi i tazi, parsi, soghadi, kineski i pehlevi;
a naučili su ga da piše kako se govori.

87
 Kakve je samo poduhvate izvršio kralj tokom tridesetogodišnje
vladavine, pored onih koje smo ispričali! A onda je umro, nestalo je
njegovog života, ali su dela ostala iza njega kao spomenik.
O svete! Ne uzdiži nikoga ako hoćeš da ga posle požanješ: ako
ga uništavaš, zašto ga prvo uzvišavaš? Ti podižeš čoveka do iznad
zvezdanog svoda, a onda ga odjednom bacaš pod zemljicu crnu.

(Iransko predanje)

88
 O DAHAKU I FERIDUNU

IVEO je nekada davno u pustinji čovek koji je imao

konjanike naoružane kopljima; bio je to veliki kralj i
pošten čovek koji se ponizno klanjao bogu, gospodaru
sveta. Zvao se Mardas; bio je pravedan i krajnje štedar.
Imao je stoke za mužu, od svake vrste po hiljadu: koza,
kamila i ovaca; njih je ovaj pravednik prepustio brizi
pastira. Imao je takođe krava koje su davale mleka i arapske konje
slične vilinskim duhovima; svakome ko bi zaiskao mleka, davao je
od sveg srca.
Taj pobožni čovek imao je sina koga je najnežnije voleo:
častoljubivi mladić se zvao Dahak. Bio je hrabar, lakomislen i
bezbrižne naravi. Zvali su ga još Deset Hiljada, jer je imao deset
hiljada arapskih atova, sa zlatnim uzdama, nadaleko čuvenih.
Provodio je skoro sve dane i noći u sedlu, pokušavajući da uveća
svoju moć, ali nije činio nepravdu.
Jednoga đana se pojavio Iblis u njegovom dvorcu u liku
imućnog čoveka. On je skrenuo kraljevićevo srce sa puta dobra, jer
je mladić rado slušao njegove savete. Iblisove reči bile su mu slatke
kao med; uopšte nije sumnjao u njegove dobre namere; prepustio
mu je duh, srce i čistu dušu i tako je posuo prah po svojoj glavi. Kada
je Iblis video da je kraljević otvorio srce svim vetrovima, obradovao
se bez mere. Cesto je učtivo i umilno govorio tome mladiću, u čijoj
glavi nije bilo mudrosti. Iblis mu se jednom ovako obratio:
— Znam mnoge stvari koje niko ne može naučiti ni od koga sem
od mene.
Mladić mu je odgovorio:
— Govori i ne oklevaj više; poduči me, čoveče koji mi dobro
misliš.

89
 Iblis je onda zatražio da mu se Dahak prvo zakune, obećavajući
da će mu potom otkriti reč istine. Mladić, koji je bio prostodušan,
poslušao je zloduha i položio je traženu zakletvu:
— Neću otkriti tvoju tajnu, poslušaću u svemu tvoj savet!
Tada mu je Iblis rekao:
— Zašto u dvorcu postoji drugi gospodar pored tebe, uzvišeni
gospodine? Čemu otac koji već ima sina kao što si ti? Slušaj sada
moj savet: Život tvoga oca potrajaće još dugo i za to vreme ostaćeš
u senci. Uzmi njegov moćni presto; tebi treba da pripadne njegovo
mesto; i ako budeš prihvatio moje mišljenje, bićeš veliki kralj
Zemlje!
Kada je Dahak čuo ove reči, počeo je da razmišlja, pa se u srcu
sažalio na očevu krv. Odvratio je Iblisu:
— To nije moguće; daj mi drugi savet, jer ovo nije moguće.
A Iblis je uzvratio:
— Ako ne poslušaš moje naređenje, ako ne održiš obećanje i
datu veru, tvoja zakletva i moja reč obesiće ti se o vrat kao lanac;
bićeš bednik, a tvoga oca će i dalje poštovati.
Tako je on uhvatio u svoju mrežu Arabljaninovu glavu i naveo
ga da posluša. Dahak ga je upitao ikako da postupi, obećavajući mu
da doslovno poslušati svako uputstvo. Iblis reče:
— Pripremiću ti potrebna sredstva, uzdići ću ti glavu do Sunca;
treba samo da ćutiš, to je sve. Nije mi potrebna ničija pomoć;
učiniću sam sve što je potrebno: čuvaj se samo da ne isučeš reči iz
kanije ćutanja.
Kralj je u samome dvorcu imao vrt ikome se radovalo njegovo
srce; obično je ustajao pre zore da bi se pripremio za molitvu, pa je
u vrtu krišom prao glavu i telo, čak bez sluge koji bi nosio baklju. Zli
pokvareni zloduh iskopao je na njegovom putu duboku jamu,
prekrio ponor žbunjem i vešto nabacanom zemljom. Pala je noć i
glavar Arabljana, moćni i slavni vladar, uputio se u vrt; a kada se
približio mestu gde je bila jama, potamnela je njegova zvezda:
strovalio se u rupčagu i polomio sve kosti.
Tako je poginuo ovaj dobri i pobožni čovek. Nikada nije bio
strog prema sinu, ni kad bi činio dobro, ni kad bi počinio neko zlo.

90
Bio je zadovoljan njime i poklanjao mu je nebrojeno blago; ali
njegov zlosrećni i zli sin nije hteo da uzvrati nežnost kao što priliči,
pa makar iz osećanja stida. Bio je saučesnik u ubistvu oca. Čuo sam
od jednog mudraca da se ni pokvaren sin, makar bio kao ljuti lav,
ne usuđuje da prolije očevu krv. Tako se zli, zločinački Dahak
domogao očevog prestola; stavio je na glavu krunu i vladao
narodom u dobru i zlu.
Videći da je ostvario nameru, Iblis je smislio nov naum, pa se
ovako obratio Dahaku:
— Čim si priklonio srce meni, odmah si dobio sve što si želeo na
svetu; a ako bi se opet zakleo, ako si spreman da me slušaš i
ispunjavaš moje zapovesti, vladaćeš celim svetom; pripašće ti i
zveri, ptice i ribe!
Kada je to izrekao, bio je već pripremio nov naum i bio je smislio
drugo neviđeno lukavstvo.
Uzeo je lik mlada čoveka, vešta na jeziku, pametna i privlačna
izgledom. Izišao je pred Dahaka i oslovio ga s puno poštovanja:
— O kad bih mogao ugoditi kralju! Ja sam kuvar čestit i čuven.
Dahak ga je saslušao, lepo primio, odredio mesto za rad i predao
mu preko jednog moćnog doglavnika ključeve kraljevske kujne. U
to vreme nije bilo raznolike hrane, jer ljudi još nisu jeli meso. Od
svih darova zemlje za ishranu su služile samo biljke.
Obuzet kobnim namerama, Ahriman je porazmislio i odlučio da
ubije životinje. Hteo je da pogosti Dahaka svim vrstama mesa, kako
ptica tako i četvoronožaca; privikavao ga je postepeno na novu
ishranu. Da bi mu ulio hrabrost, hranio ga je krvlju kao lava; slušao
je i najmanju njegovu reč; pretvorio je svoje srce u roba Dahakovih
naredbi. Počeo je time što mu je pripremio žumance, a to mu je za
vrlo kratko vreme silno ojačalo zdravlje; srećni kralj, okusivši jaja,
obasuo je Ahrimana dokazima milosti; zbilja je uživao u takvoj
hrani. Lažljivi Iblis mu je rekao:
— Neka večno živi kralj što drži glavu visoko uspravljenu! Sutra
ću mu spremiti jelo koje ću mu još više prijati. ।
Otišao je i razmišljao celu noć o tome kakvo bi čudesno jelo
mogao zgotoviti za sutrašnji obed. Sutradan, kada je azurni svod
rodio rubin, pripremio je đakonije od jarebica i srebrnih fazana, pa
91
ih je izneo srca ispunjenog nadom. Kralj Arabljana se prihvatio jela.
Uopšte više nije obuzdavao naklonost prema Iblisu, koji mu je
trećeg dana izneo ptice i jagnjetinu, spremljene zajedno. Četvrtog
dana, kada je postavio trpezu, počastio ga je nežnom teletinom,
prelivenom umakom od šafrana, ružine vodice, starog vina i čistog
mošusa. Kralj se latio jela i okusio ga; zapanjila ga je veština toga
čoveka i zato mu je rekao:
— Razmisli o tome šta želiš i zatraži to od mene, o čestiti čoveče!
Kuvar mu je odgovorio:
— O kralju, večno živi zadovoljan i moćan! Srce mi je ispunjeno
ljubavlju prema tebi; nemam drugih želja u duši sem da tebe
gledam. Mogu samo jedno da zamolim kralja, ali to je čast koja
daleko prevazilazi moju ništavnost; evo šta bih molio: da li bi kralj
dozvolio da ga poljubim među pleća i da na trenutak uz njih
priljubim oči i lice?
Čuvši te reči, Dahak, koji nije ni slutio Iblisove tajne namere,
odgovori:
— Uslišiću ti molbu, možda ćeš tako doprineti slavi svog imena.
Dopustio mu je, dakle, da ga poljubi među pleća, kao da su
prijatelji. Ahriman ga je poljubio i nestao sa Zemlje; niko još nije
video takvo čudo.
Iz svakog Dahakovog ramena izbila je po crna zmija;
zaprepašćeni kralj svuda je tražio leka. Na kraju je naredio da ih
odseku na mestu gde su srasle sa telom: međutim — začudićeš se s
razlogom! — crne zmije su opet iznikle između kraljevih ramena kao
što se grane pružaju iz stabla. Okupili su se učeni lekari; izneli su
savete jedan po jedan i okušali su svakakve čarolije, ali niko nije
umeo da izleči zlo.
Tada se lukavi Iblis iznenada pojavio pred kraljem u liku učenog
lekara i rekao mu:
— Ovo je bilo neizbežno. Ostavi zmije na miru i nemoj ih rezati
dok god žive. Pripremi im jelo i nahrani ih da bi se umirile; to je
jedini lek koji treba da upotrebiš. Da im za jelo samo ljudski mozak,
možda će umreti od te hrane.

92
 Kakav je bio naum glavara divljih zloduha kada je dao ovaj
smutni savet? Šta je hteo njime ako ne da pripremi tajno sredstvo
za uništenje čovečanstva?
Posle toga su veliki nemiri zahvatili Iran i na sve strane je bilo
samo borbi i nereda; sjajni i čisti dan je potamnio; ljudi su raskinuli
veze starog vladara Džemšida, naslednika Gajumata, Hušenga i
Thamura. (Za njegove vlade od sedam stotina godina svet je
izgledao kao raj, to je bilo zlatno doba na Zemlji; njegovoj vlasti se
sve pokoravalo: i ljudi, i demoni, i vile i životinje. Ali se Džemšid
najzad toliko osilio da je tražio da njegovoj slici ukazuju isto
poštovanje kao bogu. Zato se ceo svet odvratio od njega, napustila
ga je božja milost i on se strovalio u tiraniju i ludilo). Na svim
stranama su se podizali kraljevi, na svim granicama su se
pojavljivali velikaši koji su skupljali vojsku i pripremali se za borbu,
jer su iz srca iščupali ljubav za Džemšida.
Odjednom je velika vojska napustila Iran i uputila se u Arabiju.
Čuli su da tu vlada čovek zmijskog lika koji uliva strah; zato su se
iranski ratnici, koji su svi tražili novog kralja, uputili Dahaku.
Poklonili su mu se kao gospodaru; dali su mu naziv kralja Irana.
Čovek zmijskog lika došao je u Iran brzinom vetra da bi stavio krunu
na glavu; prikupio je vojsku iz svih pokrajina Irana i Arabije.
Upravio je pogled prema Džemšidovom prestolu i uzeo je svet kao
što se uzima prsten. Sreća je napustila Džemšida; kada ga je novi
kralj pritisnuo sa svih strana, pobegao je i prepustio mu presto i
krunu, vlast, zlatni venac iranskih vladara, riznicu i vojsku. Nestao
je bez traga i svet se zamračio za njega kada je morao Dahaku
ustupiti presto i kraljevsku povezu.
Sto godina ga nije videlo ljudsko oko, ali stote godine se jednoga
dana pojavio na obali Kineskog mora. Dahak ga je iznenada uhvatio
i nije dugo odlagao njegovu sudbinu: naredio je da ga pretesterišu
nadvoje. Džemšid se bio neko vreme Sklonio pred zmijinim dahom,
ali na kraju nije mogao da umakne od njega. Ovako su nestali njegov
kraljevski presto i njegova moć; sudbina ih je skršila kao uvelu
granu...
Tako se Dahak dočepao kraljevskog prestola na kome je ostao
hiljadu godina; pokorio mu se ceo svet i dugo bio u pokornosti.
Nestalo je običaja čestitih ljudi, a ispunile su se želje nevaljalaca.
93
Prezrena je vrlina, poštovane su mračne čini, ispravnost se krila, a
porok se šepurio na svetlosti dana. Demoni su slobodno činili zla i
ljudi su o dobru smeli da govore samo krišom.
(Dahak, to čudovište sa zmijskom glavom, nije se zaustavio ni
pred čim: izvukao je iz dvorca dve Džemšidove nevine kćeri i silom
ih navikao na svaki porok i zle čini da bi služile njegovom uživanju.
Kuvari su svake noći dovlačili po dva mladića, čas skromnog a čas
plemićkog porekla, ubijali ih i pripravljali njihov mozak za
nedostojnog kralja. Najzad su se našla dva plemenita čoveka iz roda
Parsa koji su se sami prijavili za ovu odvratnu dužnost da bi spasli
makar neke mladiće: oni bi, naime, ubili samo jednog i njegov
mozak mešali sa životinjskim, a drugog bi opremili i poslali u
planine; tako je postao narod Kurda).
Dahak je bio toliko pokvaren da bi, kada bi mu to palo na pamet,
birao nekog ratnika i pogubljavao ga, govoreći: Ti si se udružio s
demonima. A ako bi čuo za lepotu neke devojke, koja se čista i časna
krila iza zara, uzeo bi je za svoju robinju. Nije imao nijednu vrlinu
kralja, nikakav zakon i nikakvu veru.
Kada mu je ostalo još četrdeset godina života, evo šta je bog
svalio na njegovu glavu. Spavao je u kraljevskom dvorcu u poda noći
kraj mlađe Džemšidove kćeri; tada je u snu video kako iz
kraljevskog stabla odjednom izlaze tri ratnika, dva starija a među
njima mlađi, koji je stasom ličio na kiparis a likom na kralja; pas i
korak odgovarali bi dostojanstvu kraljevića. Držao je u ruci topuz s
budžom koja je ličila na glavu govečeta; prišao je Dahaku da bi se
borio s njim. Udario ga je prvo po čelu; zatim ga je mladi ratnik
uvezao remenom od glave do pete, stegao mu ruke istim remenom
tako snažno da su se ukočile kao da su od kamena i navalio jaram
na njegov vrat. Obasuo ga je uvredama, mukama, ognjem i
bolovima; bacio mu je zemlju i prašinu na glavu, pa ga je odvukao
na planinu Demavand, vukući ga za sobom kroz gomile ljudi.
Opaki Dahak se drhćući previjao u snu, pa je odjednom digao
glavu i tako kriknuo da je uzdrmao dvorac sa sto stubova.
(Posavetovao se sa naložnicom i sazvao je sve Mobede, rečite,
oprezne i mudre. Svi su ćutali, nijedan se nije usuđivao da mu
objasni san. Najzad se našao prorok, mudar i hrabar, koji je s mnogo
strepnje razvezao jezik; rekao mu je:)
94
 — Isteraj iz glave vetar, jer svi su rođeni od majke samo zato da
bi umrli. Bilo je pre tebe mnogo kraljeva dostojnih prestola vlasti,
imali su mnogo briga i mnogo radosti, njihovi dugi dani su prošli i
oni su preminuli. Makar i bio gvozden bedem čvrstih temelja, ipak
će i tebe slomiti okretanje neba i ti ćeš nestati. Rodiće se čovek koji
će naslediti tvoj presto i preokrenuti tvoju sreću. Zvaće se Feridun i
biće novo veličanstveno nebo za Zemlju. Još nije napustio utrobu
svoje majke, te još nije došlo vreme za strah i uzdahe. Sin čedne i
poštene žene, napredovaće kao drvo koje treba da donese plod;
kada postane čovek, dosegnuće glavom Mesec pa će zatražiti pojas
i krunu, presto i kraljevsku povezu. Stasom biće ravan visokom
kiparisu, uprtiće na rame topuz od čelika. Udariće te tim topuzom
koji ima budžu koja liči na glavu govečeta, pa će te odvući iz dvorca
vezanog lancima.
Nečisti Dahak upita mobeda:
— Zašto će me svezati? Zašto me mrzi?
Hrabri mobed odgovori:
— Kada bi bio mudar, znao bi da se ne čini zlo bez razloga;
njegov otac umreće od tvoje ruke i taj bol ispuniće mu srce mržnjom
prema tebi. Dojilja ovog budućeg gospodara sveta biće krava retke
lepote; i nju će pogubiti tvoja ruka, a zato će on uzeti topuz sa
budžom kao glava govečeta.
Dahak je čuo ove reči, a onda je pao sa prestola i onesvestio se.
Uzvišeni mobed se udaljio od moćnog prestola, bojeći se nesreće. A
kada je kralj došao svesti, vratio se na vladarski presto i naredio da
se širom sveta javno i tajno traže Feridunovi tragovi; nije imao ni
odmora, ni sna, ni osećaja gladi i smračio mu se svetli dan.
Prošlo je otada mnogo vremena, a čovek sa zmijama bio je
stalno žrtva straha. U međuvremenu, blaženog Feriduna je rodila
njegova majka i tako se pripremala promena sudbine sveta.
Feridum je rastao kao vitki kiparis, sijao je punim sjajem svoje
veličanstvenosti; Džemšidova slava spustila se na budućeg
gospodara sveta; ličio je na presvetlo Sunce, bio je potreban svetu
kao kiša, bio je ukras duha kao što je znanje... U isto vreme se
pojavila jedna prelepa krava, najčudesnija na svetu. Kada ju je

95
otelila, njena majka, kravica je ličila na pauna, a svaka njena dlačica
blistala je drukčijom bojom...
Dahak je ispunio svet bukom tražeći svuda Feriduna,
Abtenovog sina. Zemlja je tada bila pretesna za Abtena; pobegao je,
život mu je dodijao i on je na kraju pao u lavlju mrežu. Jednoga dana
srelo ga je nekoliko Dahakovih stražara; svezali su ga i uvezanog kao
pantera odveli Dahaku koji mu je prekratio dane.
Oprezna Feridunova mati, videći nesreću koja je pogodila muža,
pobegla je i slomljena srca plačući otrčala u vrt u kome je bila
čuvena krava, čije je telo ukrašavala tako velika lepota. Požalila se
čuvaru vrta i rekla mu, prolivajući na njegovim prsima krvave suze:
— Uzmi ovo dete kome je potrebno mleko i pruži mu
privremeno utočište. Prihvati ga od majke i budi mu otac; nahrani
ga mlekom ove lepe krave. Ako hoćeš nagradu, čini sa mnom šta ti
je volja, a dao ti dušu kao zalogu za sve tvoje želje.
Čuvar šume i lepe krave odgovori majci čiste duše:
— Biću rob tvoga sina, ispuniću dužnost koju si mi poverila.
Onda mu je majka prepustila dete, dajući mu pogodne savete.
Tri godine je ovaj predostrožni zaštitnik hranio dete mlekom krave,
kao što bi činio otac.
Međutim, Dahak se nije umorio da traži, a u svetu se sve više
govorilo o kravi. (Zato je majka, predosećajući nesreću, uzela sina i
pobegla s njim u daleki Hindustan, nekom pustinjaku na
Elburzgori). Jednoga dana, Dahak je dočuo za šumu, kravu i vrt, pa
je doleteo pun gneva, sličan besnom slonu; ubio je prelepu kravu,
pobio je sve životinje koje su tu živele i pretvorio je vrt u pustinju.
Pohitao je u Feridunovo stanište i pretresao ga vrlo brižljivo;
međutim, nije našao nikoga, pa je potplatio dvorac i oborio visoke
zidine.
(Kada je Feridun proživeo dva puta osam godina, zapitao je
majku o svom rođenju, a ona mu je otkrila njegovu sudbinu i
kraljevsko poreklo. Hteo je da se odmah sveti, ali mu je majka
savetovala da još pričeka, jer nije došlo vreme. Rekla mu je na
kraju:)
— Ne gledaj svet očima mladosti; jer ko se napaja vinom
mladosti, vidi u svetu jedino samoga sebe i u pijanstvu prepušta
96
glavu vetru... O, sine moj, sećaj se moga saveta i smatraj da je sve
prolazno kao vetar, sem reči tvoje majke.
Dahak je i danju i noću govorio o Feridunu. Strah mu je povio
visoki stas, srce mu je bilo ispunjeno stravom zbog Feriduna.
(Jednoga dana je okupio oko prestola sve zemaljske velikaše i sve
mobede, pa im je saopštio da će pokupiti vojsku sastavljenu od ljudi,
dobrih i zlih duhova. Zatražio je da mu pismeno potvrde da je do
sada vladao samo za dobro naroda, a velikaši i mobedi su iz straha
pristali i na to).
Tada se odjednom na kraljevim vratima začula vika nekoga ko
traži pravdu. Doveli su pred kralja čoveka koji se žalio na nasilje i
koga su zato izveli pred skup velikaša. Moćni kralj ga je gledao
zaprepašćeno; rekao mu je:
— Imenuj onoga ko ti je naneo nepravdu.
Čovek je plakao i kada je ugledao kralja, počeo je da se udara
rukama po glavi; rekao je:
— Ja sam Kave; o kralju, tražim pravdu. Podari mi pravdu.
Došao sam što sam brže mogao, a baš tebe optužuje moja ucveljena
duša. Kada bi hteo da budeš pravičan, o kralju, uvećao bi svoje
blago. Već dugo me pritiska tvoje nasilje i ti si mi često zarivao nož
u srce. Ako nisi hteo da me ugnjetavaš, zašto si podigao ruku na
moje sinove? Imao sam sedamnaest sinova, sada mi je preostao
samo jedan. Vrati mi jedino čedo; misli na to da će moje srce goreti
od bola celoga života. O kralju, reci mi jednom kakvo sam zlo
skrivio; ali ako sam nevin, nemoj tražiti lažne optužbe protiv mene.
Misli na moju nesreću, o kralju, i nemoj više bacati nesreće na moju
glavu. Vreme mi je svalilo leđa a srce mi je bez nade, glava mi je
puna bola. Prošla je moja mladost, nemam više sinova, a na svetu
nema drugih spona tako snažnih kao što su veze roditelja sa decom.
I nepravda mora da ima meru i kraj, a i ugnjetavanju je potreban
povod; ali reci mi kakvim se ti povodom služiš da bi sručio nesreće
na mene? Čovek sam nevin i kovač; međutim, kralj je bacio oganj
na moju glavu. Ti si kralj i, mada imaš lik zmije, duguješ mi pravdu
makar u ovom slučaju. Vladaš nad svih sedam pokrajina sveta; ali
zašto su nama pali u deo sve nesreće i svi jadi? Moraš mi položiti
računa za svoja dela, a kada ga ugleda, svet će se zgranuti. Videće,

97
preko računa koji ćeš mi položiti, kakva je bila moja sudbina na
Zemlji i kako je mozak svih mojih sinova pripao tvojim zmijama!
Slušajući ovaj govor, kralj ga je netremice gledao i čudio se
onome što je čuo; naredio je da se kovaču vrati sin, a velikaši su
pokušali da ga pridobiju lepim rečima. Najzad je kralj zatražio od
Kavea da i on potvrdi pismenu izjavu velikaša; Kave ju je pročitao,
pa se brzo okrenuo glavarima carstva i uzviknuo:
— O, saučesnici demona, vi ste iščupali iz srca svaki strah od
gospodara neba, vi ste se okrenuli prema paklu, vaše duše su postale
robovi njegovih naređenja. Neću potpisati ovu izjavu i neću tražiti
nikakvu nagradu od kralja!
Velikaši su hteli da kralju ukažu poštovanje, pa su mu rekli:
— O slavni kralju Zemlje! Nikakav zao vetar ne sme da se spusti
na tvoju glavu na dan boja. Zašto si ukazao poštovanje tome Kaveu
i pustio ga preda se kao da ti je prijatelj, mada ima grdnu jezičinu?
On cepa izjavu koja nas povezuje s tobom; on ti odriče dužnu
poslušnost. Otišao je srca i glave ispunjenih osvetoljubljem; reklo bi
se da je stao na Feridunovu stranu. Nikada nismo videli strašniji
prizor; ostali smo skamenjeni od čuđenja.
Slavni kralj im je živo odgovorio:
— Čućete od mene još čudniju stvar. Kada se Kave pojavio na
vratnicama i kada mi je njegova vika doprla do ušiju, reklo bi se kao
da se u dvorani između njega i mene podigla gvozdena planina; a
kada se udarao rukama po glavi, gle čuda, kao da mi je prepuklo
srce u grudima. Ne znam šta će se iz toga izleći, jer niko ne može da
poznaje tajnu nebeskog svoda.
Kada je Kave otišao od kralja, gomila se okupila oko njega; bilo
je vreme pazara. Vikao je, tražio pomoć i prizivao ceo svet ne bi li
dobio pravdu.
Uzeo je pregaču kojom kovači štite noge kada udaraju čekićem,
pa ju je isturio na koplje i počeo da diže prašinu u bazaru. Išao je s
podignutim kopljem i vikao:
— O slavni ljudi, vi koji obožavate boga, svi vi koji volite
Feriduna, koji hoćete da se oslobodite Dahakovih okova; hajdmo svi
Feridunu i odmorimo se u senci njegovog sjaja! Objavite svi da je
vaš sadašnji gospodar sličan Ahrimanu i u srcu neprijatelj boga!
98
Neka ova bezvredna pregača razluči glas naših prijatelja od glasa
naših neprijatelja.
Odmicao je okružen hrabrima, a oko njega se brzo okupio
priličan broj pristalica. Doznao je gde boravi Feridun; uputio se
tome mestu oborene glave, ne skrećući ni levo ni desno. Stigli su
tako pred dvorac mladoga kralja; kada su ga ugledali izdaleka,
uzviknuli su glasom groma.
Kralj je spazio pregaču na vrhu koplja i prihvatio je taj znak kao
nagoveštaj srećnog ishoda. Obložio je kožu brokatom iz Ruma,
ukrašenim crtežima načinjenim od dragog kamenja na zlatnoj
potki; okrunio ju je loptom sličnom Mesecu, pa je i to shvatio kao
povoljan predznak; pričvrstio je uz pregaču i lepršave crvene, žute i
ljubičaste tkanine, pa ju je nazvao „Kaveova zastava“. Otada su svi
koji su se popeli na kraljevski presto, svi koji su stavili na glavu
carsku krunu, dodavali sve nove i nove adiđare ovoj običnoj
kovačkoj pregači, kiteći je skupocenim brokatom i obojenom
svilom; i tako je nastala ova Kaveova zastava koja je blistala u
tamnoj noći kao Sunce i koja je ispunila nadom srca svih ljudi.
(Kada je Feridun video kako stoje stvari u svetu, pripremio se za
pohod na pokvarenog Dahaka.
Dobio je dozvolu od majke, pa je tajno pozvao dva starija brata
i ovako im se obratio:)
— Srčani ljudi, nadajte se dobru, nebo se okreće u povoljnom
smeru: biće nam predata kraljevska kruna! Dovedite mi vešte
kovače da mi iskuju težak topuz.
Tek što im je rekao ove reči, ustala su obojica i pohitali u bazar
kovača; svi kovači koji su hteli da steknu ime pohrlili su Feridunu,
koji je odmah uzeo šestar i njime na zemlji nacrtao topuz sa budžom
kao glava govečeta. Kovači su se dali na posao, a kada je teški topuz
iskovan, odneli su budućem kralju oruđe sjajno kao Sunce na nebu.
Dopao mu se rad kovača; obdario ih je ruhom, zlatom i novcem;
obećao im je i druge nagrade i mnogo lepšu budućnost, govoreći im:
— Kada budem zakopao zmiju, opraću prašinu sa vaše glave,
zavešću pravednu vladu na Zemlji, upravljaću u ime najpravednijeg
boga.

99
 Feridun je podigao glavu do Sunca i tvrdo se opasao da bi
osvetio oca. Radosno je krenuo na pohod povoljnog dana, pod
srećnom zvezdom, sa predznacima koji su obasjali svet. Vojska se
sakupila pred njegovim prestolom, a presto je doticao oblake; pred
vojskom su išli bikovi i slonovi, ponosno podignute glave,
natovareni svakovrsnim prtljagom. Braća su išla s jedne i druge
strane mladoga kralja, kao da su mlađa braća koja ukazuju dužno
poštovanje starijem. Napredovao je od odmorišta do odmorišta, brz
kao vetar, glave ispunjene osvetoljubljem i srca punog
pravdobljublja.
Jašući brze arapske konje stigli su do mesta u kome su boravili
božji ugodnici. Feridun se zaustavio u ovom svetom prebivalištu i
poslao svetiteljima svoje pozdrave. Duboko u noć došlo je odatle
neko biće naklonjeno njemu; kosa, crna kao mošus, padala mu je do
zemlje, lice mu je ličilo na rajske hurije. Bio je to anđeo koji je sišao
iz raja da Feridunu objavi sreću i nesreću. Pristupio je kralju, sličan
vilinskom duhu, i podučio ga veštini čarolija pomoću kojih se otvara
sve sto je zatvoreno, pomoću kojih se otkriva sve što je skriveno.
Feridun je shvatio da mu ovo dolazi od boga i da nije ni delo
Ahrimana ni nekog zlikovca. Obrazi su mu se zarumenili od radosti,
video je sebe mlada i već vladara. Kuvari su mu pripremili jela i
izneli pred kraljevića trpezu dostojnu velikaša. Kada je iskapio
poslednji pehar, pohitao je da legne, jer mu je glava bila teška i
spavalo mu se.
Međutim, njegova braća, pošto su videla da je otišao božji čovek
i pošto su razmislila o Feridunu i njegovoj velikoj sreći, pobunila su
se obojica protivu njega i namislila da ga unište. Na obližnjoj visokoj
planini bila je stena; dva brata su se krišom udaljila od vojske, pa su
se tokom noći privukla podnožju te planine, gde se kralj prepustio
prijatnom snu. Dva zlikovca su se ispela na vis; niko ih nije
primetio; ali kada su gurnuli stenu niz planinu da bi iznenada
zdrobili bratovljevu glavu i kada su je videli kako se strovaljuje niz
liticu i kada su već poverovali da su ubili usnulog kralja, Feridun se
probudio po božjem naređenju. Čuo je buku kamena i zaustavio ga
istoga trena čarolijama, tako da se više nije pokrenuo ni za pedalj.
Braća su uvidela da je to božje delo i da protiv Feriduna nemaju
snage naumi zlih i ruke pokvarenih.
100
 Feridun je uzeo oružje ne govoreći nikome ni reči i ne pominjući
braći šta se dogodilo; krenuo je, sa Kaveom na čelu vojske. Brzo se
udaljio sa toga mesta, razvivši Kaveovu zastavu, plemeniti
kraljevski barjak. Hitao je reci Tigar kao čovek koji žudi za
kraljevskom povezom... Kada je stigao do reke preko puta Bagdada,
ovako je pozdravio čuvara prelaza preko vode:
— Dovezi mi čamce i prebaci me s vojskom na drugu obalu;
nemoj nikog ostavljati na ovoj strani.
Čuvar broda nije poslao čamce i nije došao kao što mu je naredio
Feridun; odgovorio je:
— Kralj mi je dao tajno naređenje da ne pustim nijedan čun pre
nego što primim dozvolu potvrđenu njegovim pečatom.
Feridun je čuo ove reči i naljutio se; besna reka nije ga ni malo
plašila; čvrsto je pritegao kraljevski pojas, uzjahao bojnog konjica
lavljeg srca i glave ispunjene osvetoljubljem i žudnjom za borbom
naterao je u talase konja ružine boje. Svi njegovi pratioci su pritegli
kolane, svi su zajedno zagazili u reku na konjima čije su noge brze
kao vetar; utonuli su u vodu do iznad sedla, a glave ovih ponosnih
ratnika zahvatila je vrtoglavica kada su konji uronili u valove. Usred
reke su se uzdizala njihova tela i njihove ruke kao glave aveti u
mrkloj noći. Dohvatili su se obale, žedni osvete, i upravili se ka
uzvišenom Dahakovom dvorcu.
Izišavši iz pustinje primakli su se gradu koji su hteli da osvoje;
Feridun je sa daljine od jedne milje bacio pogled na ovu kraljevsku
varoš: ugledao je dvorac čiji se zidovi podižu više od Saturna — reklo
bi se da su sagrađeni da bi otkinuli zvezde sa neba. Dvorac je blistao
kao Jupiter na nebeskom svodu; bilo je to boravište radosti, odmora
i uživanja. Feridun je pogodio da je to zmajevo stanište, jer je to bila
građevina prostrana i veličanstvena. Rekao je drugovima:
— Bojim se da je čovek koji je uspeo da gradi od ovoga prljavoga
praha i da iz utrobe Zemlje izdigne ovako visok dvorac, bojim se da
je on imao sreću kao tajnog saveznika; ali bolje je da se odmah
uputimo bojištu, nego da dalje gubimo vreme.
Izgovorivši ove reči, latio se teškog topuza i popustio uzdu
besnom konjicu; reklo bi se da je to plamen koji leti ispred čuvara
raja. Otkačio je teški topuz sa sedla; reklo bi se da se zemlja ugiba
101
pod njim. Mladić, neiskusan ali hrabar, ujahao je u ogromni dvorac;
nijedan čuvar nije se usudio da ostane kraj vratnica: Feridun je za
ovo zahvalio stvoritelju sveta.
Spazio je idola koga je podigao Dahak; glava mu je dopirala do
neba. Feridun ga je oborio, jer je video da na njemu nije božje ime.
Udarao je teškim topuzom sa budžom kao glava govečeta sve koji bi
mu preprečili put; teškim topuzom je raspolutio lobanje čarobnjaka
koji su se zatekli u dvojicu: a sve su to bili veliki i čuveni demoni;
zaseo je na presto neverničkog kralja, uzeo je njegovu kraljevsku
krunu i zauzeo njegovo mesto.
(Svuda je tražio Dahaka, ali bez uspeha. Najzad je pronašao dve
Džemšidove kćeri, oprao im je i telo i dušu, jer nije bilo lako legati i
ustajati sa zmijom. One su mu iz zahvalnosti odale Dahakovu tajnu;
mlađa mu je rekla:)
— Otišao je u Hindustan da upražnjava čarolije te zemlje tajnih
veština. Odseći će glavu hiljadama nevinih, jer se plaši nesreće
otkad mu je jedan mudrac prorekao da će ga se svet osloboditi, da
će mu neko uzeti presto i vlast i da će potamniti njegovu slavu. Ovo
predskazanje mu je zapalilo srce, zagorčilo mu je život; proliva krv
životinja, muškaraca i žena, moglo bi se njome napuniti kupatilo;
nadajući se da će tako obesnažiti vidovitost zvezdočataca, krvlju
pere glavu i telo. Istovremeno, bolovi kojima ga muče dve zmije
među plećima dovele su ga odavno do ludila; luta od zemlje do
zemlje, ali ne spava jer ga muče dve crne zmije. Približava se čas
njegovog povratka, čim ne može da se smiri ni na jednom mestu.
Lepotica slomljena srca ovako mu je saopštila tajnu, a junak
visoke glave slušao ju je pažljivo.
Dahak je imao poverljivog čoveka, poniznog kao rob, i kada je
bio napustio zemlju, poverio mu je presto, riznicu i dvorac, jer je
poštovao njegovu veliku vernost. Zvao se Kenderev, jer je pred
nečistim Dahakom stupao snažnim korakom. Kenderev je pohitao
u dvorac što je brže mogao, ali je u prestonoj dvorani već zatekao
novog gospodara krune, koji je mirno sedeo na počasnom mestu,
sličan visokom kiparisu koga osvetljava Mesec; s jedne strane kralja
bila je Džemšidova starija kći, vitka kao kiparis, a s druge mlađa,
lica kao Mesec. Cela varoš je bila puna Feridunovih vojnika
spremnih za borbu, a pred kapijom dvorca bile su postrojene čete.
102
Kenderev nije odao svoja osećanja, nije tražio da mu se objasni ova
tajna, nego je pristupio blagosiljajući novog kralja i izjavljujući mu
vernost...
Feridun mu je naredio da priđe i oda sve tajne; zatim mu je
naložio da pripremi sve što je potrebno za kraljevsku gozbu...
Kenderev je ispunio želje novog gospodara. Doneo je rujnog vina i
doveo je svirače, kao i velikaše ukrašene draguljima i dostojne
Feriduna. Feridun je pio vino i birao pesme; pretvorio je ovu noć u
svetkovinu kakva priliči kralju.
Kada je svanulo, Kenderev je otišao od novog kralja, pojahao
konja žudnog trke i pohitao Dahaku. Pošao je i stigao meti, pa je
gospodaru ispričao šta je video i čuo; rekao mu je:
— O kralju ponosnog naroda, pojavili su se znaci koji
nagoveštavaju pomračenje tvoje sreće. Tri moćna čoveka došla su
sa vojskom iz strane zemlje. Najmlađi je okružen starijima; stasom
liči na kraljevića, likom na kralja; mlađi je po godinama, ali
dostojanstveniji i znatniji od starijih. Nosi topuz sličan steni; on
svetli sred gomile ratnika. Ujahao je u kraljevski dvorac, a s njim su
bila njegova dva plemenita pratioca. Otišao je da zasedne na
kraljevski presto, razrušio je sve idole i pokidao sve tvoje čini; svim
velikašima i demonima koji su se zatekli u dvorcu odrubio je glavu
sedeći na konju i izmešao je njihov mozak i njihovu krv.
Dahak odgovori:
— Izgleda da je to neki gost, treba mu se radovati.
Sluga mu je odgovorio:
— Kakav je to gost koji dolazi sa topuzom koji ima budžu kao
glava govečeta, koji smelo seda na tvoj ležaj, briše tvoje ime sa krune
i pojasa i koji privlači nezahvalni narod sopstvenoj veri! Prepoznaj
u njemu gosta ako možeš.
Dahak mu odvrati:
— Ne kukaj toliko, smeo gost je dobar predznak.
Kenderev odgovori:
— Čuo sam tvoje reči, saslušaj sada ti moj odgovor: ako je taj
kraljević tvoj gost, šta traži u odajama tvojih žena? Zašto je zaseo
pored Džemšidovih kćeri i zašto se savetuje s njima o svemu,

103
velikom kao i malom? Jednom rukom uzima ružičast obraz starije
kćeri, drugom usne od rubina mlađe. A noću će se još bolje
zabavljati: one će mu poslužiti kao uzglavlje od mošusa, jer one su
kao mošus, a njihova kosa kao dva Meseca koji su uvek radovali
tvoje srce.
Čuvši ove reči, Dahak se razbesneo kao vuk, poželeo je da ubija
i njegov gnev se sručio na nesrećnika koga je obasuo stravičnim
uvredama i besomučnim kricima. Zapretio mu je:
— Odsada ti više neću poveravati čuvanje dvorca.
Sluga mu je odgovorio:
— O kralju moj, čini mi se da odsada više nemaš čemu da se
nadaš od sudbine: kako bi mi onda mogao poveriti upravljanje
zemljom i kako bi mi, i sam lišen svake vlasti, mogao prepustiti
zapovedanje? Ti si napustio mesto svoje moći kao vlas kose koju
izvuku iz testa. A sada, kralju, potraži tome leka. Zašto se sam ne
pozabaviš svojim poslovima? Nikada ranije nije ti se tako nešto
dogodilo!
Dahak, razljućen ovom prepirkom, pripremio se navrat-nanos
za povratak. Naredio je da mu osedlaju njegovog brzonogog konja,
obdarenog prodornim pogledom. Krenuo je na brzinu sa velikom
vojskom demona i hrabrih ratnika. Krećući se okolišnim putevima,
jurnuo je na terase i kapije dvorca, misleći samo na osvetu. Kada je
to videla Feridunova vojska i ona je pohitala tim zaklonjenim
putevima; skočili su sa bojnih konjica i potrčali u ove uske prolaze.
Sve terase i sve kapije bile su načičkane stanovnicima grada, izišli
su svi koji mogu poneti oružje; svi su želeli dobro Feridunu, jer je
njihovo srce krvarilo od Dahakovog ugnjetavanja.
Opeke su padale sa zidova i kamenice sa terasa; u gradu su
daždili udarci mačem i strele od topolinog drveta, kao što grad pada
iz crnog oblaka; niko ne bi tu mogao naći sigurno mesto. Svi mladići
koji su se našli u gradu, svi stariji ljudi iskusni u boju, svi su se
pridružili Feridunovoj vojsci i otrgnuli se od Dahakovih čarolija.
Planina je odjekivala od poklika ratnika, a Zemlja je podrhtavala
pod kopitama njihovih konja. Nad glavama se obrazovao mračan
oblak prašine, ratnici su kopljima kidali srce stena. Iz hrama vatre
razlegao se poklič:

104
 — I kada bi se divlja zver posadila na kraljevski presto, poslušali
bismo je svi: i staro i mlado ne bi zapostavilo njena naređenja; ali
nećemo trpeti Dahaka na prestolu, tog pokvarenjaka čija pleća nose
zmije.
Vojska i stanovnici grada izišli su zajedno u boj, bilo ih je toliko
da su ličili na planinu, a varoš je natkrilila crna prašina koja je
zaklonila Sunce. Ljubomora je navela Dahaka da pokuša neobičan
poduhvat. Napustio je vojsku da bi se privukao dvorcu; pokrio se od
glave do pete gvozdenim oklopom da ga niko ne bi prepoznao u
uskomešanoj gomili. Brzo se popeo do gornjeg dela dvorca, držeći
u ruci konopac od šezdeset lakata. Spazio je stariju Džemšidovu kći,
crnooku lepoticu, kako sedi kraj Feriduna i kako ga očarava
milovanjima; obrazi su joj bili kao dan, dva velika uvojka kose kao
noć, a usta su sipala prokletstva na Dahaka.
Tada je on uvideo da je takva volja božja i da se ne može nadati
izbavljenju od nesreće. Ljubomora mu je raspalila duh, bacio je
konopac u dvorac; ne misleći na presto, i ne hajući za život, spustio
se sa gornje terase dvorca. Isukao je iz kanije prekaljen bodež, ne
odajući svoju tajnu i ne izgovorivši nikakvo ime; s nožem u ruci,
žedan krvi lepotica sa vilinskim licem, skočio je s visoke terase. Tek
što je nogama dodirnuo tlo, priskočio je Feridun brzinom vetra;
mašio se topuza sa budžom kao glava govečeta, udario Dahaika po
glavi i zdrobio njegovu kacigu. Istoga časa se pojavio blaženi Seroš:
— Ne udaraj ga više, jer još nije kucnuo njegov čas. Slomljen je,
treba ga uvezati kao kamen i odneti do mesta na kome se stenoviti
klanac stešnjava pred tobom. Najbolje će biti da ga okuješ u
unutrašnjosti planine, gde nikada neće moći da prodru njegovi
prijatelji i kletvenici.
Kada je čuo ove reči, Feridun je, ne oklevajući ni trenutka,
napravio kaiševe od lavlje kože, pa mu je svezao obe ruke i pritegao
ih oko pasa tako čvrsto da se ne bi mogao otrgnuti ni pobesneli slon.
Seo je na Dahakov presto, oborio opake znake njegove vlasti i
pozvao narod preko telala da preda oružje:
(— Jer ne mogu biti svi ratnici, neki treba i da se posvete radu!
Zatim su mu došli na podvorenje svi velikaši i svi imućni ljudi.
Primio ih je ljubazno i objavio im da će vladati na njihovu sreću).

105
 Ceo grad je upravio oči prema kraljevom dvoru, razlegali su se
povici protiv onoga čoveka kome više nije predstojao dug život;
narod je zahtevao da mu se pokaže zmaj uvezan konopcima, kao što
je i zaslužio. Malo-pomalo, vojska je napustila varoš, koju je tako
dugo proganjala nesreća, a Dahak je sramno uvezan i s prezrenjem
bačen na leđa jedne kamile. Feridun ga je odveo sve do Sirkana...
Kralj, koga je štitila sudbina, odveo je tako čvrsto vezanog
Dahaka do Sirkana, među planine u kojima je hteo da mu odrubi
glavu. Međutim, opet se javio blaženi Seroš i dao mu na uvo dobar
savet:
— Odvedi zarobljenika do planine Demavend; pohitaj i kreni
bez pratnje. Povedi sa sobom samo najpotrebnije ljude koji će ti
pomoći u slučaju opasnosti.
Feridun je odneo Dahaka brzinom trkačkog konja i prikovao ga
za planinu Demavend; a kada ga je obujmio novim lancima koje je
položio preko konopaca, bile su izlečene sve rane koje je sudbina
nanela svetu. Zbog Feriduna je Dahakovo ime postalo gadno kao
prašina, svet je očišćen od zala koje mu je naneo; Dahak je odvojen
od porodice i saveznika i ostavljen okovan o stenu.
Feridun je pronašao u planini tesan procep u kome je otkrio
pećinu kojoj se nije moglo sagledati dno. Doneo je teške klinove i
zabio ih u kamen, pazeći da ne razbije Dahakovu glavu; prikovao
mu je i ruke uz stenu, kako bi tu bio prepušten dugim mukama.
Dahak je tako ostao da visi, a krv njegovog srca je tekla po zemlji.
Avaj, ne činimo zlo dok smo na svetu; iskreno upravimo ruke
prema dobru. Ni dobri ni zli ne traju večito; najbolje što možemo
postići to je da ostavimo kao uspomenu dobra dela. Nećeš večito
uživati u bogatstvu, zlatu i velikim dvorcima, ali ostaće sećanje na
tebe u rečima ljudi; ne smatraj to bezvrednim. Slavni Feridun nije
bio anđeo, niti je bio načinjen od ambera i mošusa; stekao je lepo
ime samo pravednošću i darežljivošću. Budi pravedan i štedar i
bićeš kao Feridun. On je bio prvi koji je božanskim podvigom
oslobodio svet od zla. Njegovo najveće delo bilo je okivanje
nepravednog i nečistog Dahaka; drugo, osveta za oca i
pročišćavanje Zemlje; treće, oslobađanje sveta od ludaka i ukidanje
vlasti nevaljalaca.

106
 O svete, kako si zao i kako si po prirodi pokvaren! Sve što
podigneš, opet sam uništiš. Pogledaj šta je bilo sa Feridunom,
junakom koji je preoteo carstvo od ostarelog Dahaka. Vladao je pet
vekova; na kraju je umro i njegovo mesto je ostalo prazno. Umro je
i ostavio je ovaj nesigurni svet drugome, a od sreće ostalo je samo
kajanje i žalost za propuštenim. Tako će biti i sa svima nama,
velikim i malim, bilo da smo pastiri ili da pripadamo stadu.

(Iransko predanje)

107
 IZDIZANjE ZEMLjE

N
A je svemir bio od talasa, od vode. Na njoj je
lebdeo Pradšapati u obliku vetra. Jednom je spazio lotosov
list, koji je virio iz vode. Pomislio je: „Sigurno postoji nešto
na čemu stoji ovaj list“. I tada je spazio Zemlju. Pretvorio
se u vepra i izdigao je. Raširio je Zemlju po lotosovom listu i
pričvrstio je kamenjem.

(Indijsko predanje)

KAKO SU POSTALE PLANINE

N
AJSTARIJI potomci Pradšapatija jesu planine. One su
bile krilate. Poletale su i spuštale se kako im je bilo po volji.
Jer u to vreme zemlja još nije bila sasvim učvršćena. Tada
im je Indra odsekao krila. Tim planinama učvrstio je
zemlju. A od nekadašnjih krila postali su oblaci nevremena. Zato
oni plove ka planinama; jer je to mesto njihovog postanka. I zato
ponajviše daždi u planinama. A od soka koji je istekao prilikom
sečenja krila nastali su plodovi karira. Zato u kišno doba toliko
nailaze oblaci nevremena. Zbog toga se tada prinosi žrtva koja
izaziva kišu. Zato onda najviše daždi, jer se tom žrtvom izaziva kiša.

(Indijsko predanje)
108
 KAKO JE NASTALA

P
RVI čovek se zvao Jama, a prva žena Jami. Kada je umro
Jama i postao bog mrtvih, bogovi su pokušali da navedu
Jami da zaboravi muža; ali kad god bi je zapitali, uvek bi
odgovorila: „Umro je danas“. Onda su rekli: „Ovako ga neće
zaboraviti. Stvorićemo noć!“ Jer tada je postojao samo dan, a nije
bilo noći. Onda su bogovi stvorili noć. A posle je došlo jutro. I tada
ga je zaboravila. Zato ljudi govore: „Dani i noći donose zaborav
patnje“.

(Indijsko predanje)

KAKO SU NASTALE
MENE I

P
je udao kćeri, Nakšatre, za kralja Somu. Ali
kralj je voleo samo Rohini. Druge žene, kojima nikada nije
ni prilazio, napustile su ga. Zato žena kojoj muž nikad ne
prilazi napušta dom. Kralj je pošao za njima i opet ih
zaprosio. Ali Pradšapati nije hteo da ih ponovo da tome kralju.
Rekao mu je:
— Treba da ih voliš podjednako i da prilaziš svakoj; onda ću ti
ih dati.
Ali on je i dalje prilazio samo Rohini. Zbog te nepravde kažnjen
je bolešću.
A, u stvari, kralj Soma je — Mesec. Kada je njega, kralja,
zahvatila bolest, nastala je kraljevska bolest — sušica. Isušio se kao
vlat sena. Tada je počeo preklinjati Pradšapatija da mu pomogne.
Ovaj reče:
— Treba da ih voliš podjednako i da prilaziš svakoj; onda ću te
osloboditi bolesti.

109
 Zato od toga vremena Mesec podjednako boravi kod svih
Nakšatri — sazvežđa koja se još zovu „mesečeve kuće“. Onda je
Pradšapati u noći mladog Meseca prineo ukusnu žrtvu svim velikim
bogovima. Time ga je oslobodio bolesti. Kralj Soma se popravljao,
kao što je rastao Mesec na nebu.
Ko se plaši sušice, treba u noći mladog Meseca da prinese istu
žrtvu svim velikim bogovima. Sveštenik koji podnosi žrtvu oslobađa
ga time sušice. Bolesnik se popravlja, kao što raste Mesec na nebu.

(Indijsko predanje)

KAKO SU POSTALA

A
GNI je isprva bio u nebeskom svetu, Aditja u zemaljskom,
Vaju u vodi, a Varuna u vazduhu. Tako su bila raspoređena
ova božanstva. Ali bogovi su poželeli da dođu na mesta
koja im danas pripadaju: Agni je hteo da bude na Zemlji i
Zemlja je htela da on bude na njoj; Vaju je hteo da bude u vazduhu
i vazduh je hteo da on bude u njemu; Aditja je hteo da bude na nebu
i nebo je htelo da on bude na njemu; Varuna je hteo da bude u vodi
i voda je htela da on bude u njoj.
Pitali su se onda:
— Kakvim bi molitvama, isposništvom i žrtvama mogli da
ostvarimo svoje želje?
Agni reče:
— Predložiću vam nešto. Biću žrtva, vi ćete me prineti na žrtvu,
tako ćete pomoću mene ostvariti svoje želje.
Kada je Agni postao žrtva, prineli su ga na žrtvu Agniju. Kada su
ga prineli na žrtvu, napustili su ga žrtva i dah života: žrtva se
pretvorila u čoveka, a dah u kepeca.
To su videli bogovi, pa su rekli:

110
 — Kada smo ga prineli na žrtvu, napustili su ga žrtva i dah. Sada
ćemo žrtvovati žrtvu.
Žrtvovali su čoveka. Kada su ga prineli na žrtvu, napustili su ga
žrtva i dah; žrtva se pretvorila u konja, a dah u bivola.
Videli su to bogovi, pa su rekli:
— Kada smo ga prineli na žrtvu, napustili su ga žrtva i dah. Sada
ćemo žrtvovati žrtvu.
Žrtvovali su konja. Kada su ga prineli na žrtvu, napustili su ga
žrtva i dah; žrtva se pretvorila u vola, a dah u ?...
Videli su to bogovi, pa su rekli:
— Kada smo ga prineli na žrtvu, napustili su ga žrtva i dah. Sada
ćemo žrtvovati žrtvu.
Žrtvovali su vola. Kada su ga prineli na žrtvu, napustili su ga
žrtva i dah; žrtva se pretvorila u ovcu, a dah u kamilu.
Videli su to bogovi, pa su rekli:
— Kada smo ga prineli na žrtvu, napustili su ga žrtva i dah. Sada
ćemo žrtvovati žrtvu.
Žrtvovali su ovcu. Kada su je prineli na žrtvu, napustili su je
žrtva i dah; žrtva se pretvorila u jarca, a dah u čudesnu životinju
šarabhu.
Videli su to bogovi, pa su rekli:
— Kada smo je prineli na žrtvu, napustili su je žrtva i dah. Sada
ćemo žrtvovati žrtvu.
Žrtvovali su jarca. Kada su ga prineli na žrtvu, napustili su ga
žrtva i dah; žrtva se pretvorila u pirinač, a dah u ječam.
Onda su bogovi hteli da žrtvuju pirinač i ječam, ali su oni
pobegli u vodu, gde su ih progutale dve ribe. Crvena riba, koja je
progutala pirinač, stavila je na glavu tučak i stupu, a druga riba, koja
je progutala ječam, stavila je vejalicu.
Tako je onaj koji poznaje obred i koji zna kako treba žrtvovati
kolač na osam crepića, žrtvovao Agnija, čoveka, vola, ovcu, jarca,
pirinač i ječam.

111
 Ali poslednja žrtva, pirinač i ječam, krila se od bogova; bogovi
su je neumorno tražili na sve strane. Obišli su dane i noći, nedelje i
mesece, godišnja doba, sva živa bića. A onda rekoše:
— Još nismo potražili u vodi, pogledajmo zato i tu!
Zagnjurili su se u vodu i tražili. Tada su spazili one dve ribe, pa
su glasno pomislili:
— Šta li to samo imaju na glavi?
I zato su pokušali da ih uhvate, služeći se raznim načinima i
sredstvima. Zbog toga i ljudi na razne načine love ribu.
Kada su ih uhvatili, izvukli su ih iz vode i protresli ih. Jedna riba
je izbacila pirinač, a pirinač je pokazao tučak i stupu i rekao:
— Evo mog porekla.
Druga riba je izbacila ječam, a ječam je pokazao vejalicu i rekao:
— Evo mog porekla.
Bogovi su onda pokušali da uhvate pirinač i ječam; ali ovi
rekoše:
— Žrtva nije veća od nas; ako biste nas žrtvovali, ne biste dobili
veću žrtvu nego što smo mi. Dozvolite nam da se množimo,
prinećete nas na žrtvu kada se budemo razmnožili.
Bogovi rekoše:
— Ali kako ćete dobiti potomstvo?
Pirinač i ječam su onda bogovima dali plug i raonik i rekli im:
— Radite ovim i sejite duž brazdi!
Zbog toga i danas ljudi prvo obdelavaju zemlju plugom, a onda
seju duž brazdi.
Tako su se pirinač i ječam namnožili, pa su rekli:
— Namnožili smo se, mi smo životinje sa osam kopita, prikupite
nas u stado!

(Indijsko predanje)

112
 SMOKVA

B
OGOVI i Asuri, i jedni i drugi Pradšapatijevi potomci,
sporili su se o vrhovnu vlast. Tada je sve drveće šuma prešlo
Asurima; jedino smokva nije napustila bogove. Kada su
bogovi pobedili Asure, oduzeli su im opet drveće. Rekli su:
— Lepo! Hranu, koja se nalazi u tom drveću, sok, koji je u
njemu, prenećemo u smokvu! Ako bi nas opet napustili, otići će
iscrpeni, kao omuzena krava, kao bik koji je radio.
Tako su hranu, koja se nalazila u drveću, sok, koji je bio u
njemu, preneli u smokvu. Zbog te nove snage ona zri kad i ma koje
drugo drvo; zbog toga je ona uvek sočna, uvek puna mlečnog soka.
Zato smokva sjedinjuje u sebi svu hranu.

(Indijsko predanje)

KAVJA PRILAZI BOGOVIMA

K
ADA su se borili bogovi i demoni Asuri, nijedna strana
dugo nije mogla da izvojuje odlučujuću pobedu. Brihaspati
je bio vrhovni sveštenik bogova, Ušanas Kavja demona.
Kada bi bogovi izveli neki obred od početka do kraja,
demoni bi ga onda izveli od kraja do početka. Pošto je to bio isti
obred, niko nije mogao da zadobije odlučujuću pobedu. Među
zlodusima je bio i troglavi Gandharva, koji je znao ko će pobediti.
On je imao brod-grad, koji je plivao po vodi. Ali je i Indra znao
nešto:
— Ovaj troglavi zna ko će pobediti, bogovi ili demoni.
Indra je često krišom posećivao njegovu ženu. Pošto je žudio za
pobedom, rekao joj je:
— Pitaj muža: „Ko će pobediti u ovom dugotrajnom sukobu
bogova i demona?“

113
 Ona mu to obeća i siđe mužu. A Indra se pretvori u pijavicu ili u
morsku travu i priljubi uz korito broda. Žena upita muža:
— Ko će pobediti u ovom dugotrajnom sukobu bogova i
demona?
— Tiše — reče on — jer i Zemlja ima uši!
Zato ljudi i danas ponavljaju poslovicu:
— Tiše, jer i Zemlja ima uši.
— Ne brini, odgovori ona: samo mi ti reci!
Tada on reče:
— Ona dva brahmana, Brihaspati među bogovima i Ušanas
Kavja među demonima, raspolažu podjednakim znanjem. Njihovi
obredi imaju istu snagu. Žrtvene darove koje prinosi jedan prinosi i
drugi. U tome su jedinstveni i u stvari potiru jedan drugog. Ako bi
jedan od njih prišao suprotnoj strani, onda bi ona pobedila.
Kada je Indra ovo čuo, pretvorio se u papagaja i odleteo.
Gandharva je gledao za pticom, pa je rekao:
— Pobediće oni kojima pripada zelembać koji tamo leti.
Indra je otišao Ušanasu Kavji, kod demona. Rekao mu je:
— Kakvi su to ljudi kojima podaruješ snagu! Ta ti spadaš među
nas, a mi smo slični tebi! Vrati nam se!
I oni odleteše zajedno, a protiv potere demona odbraniše se
stihovima Veda; posle su bogovi pobedili demone.

(Indijsko predanje)

KAKO JE INDRA POGUBIO

P
je ubio Vritru, zloduha koji je krao nebeske vode, i
pobedio Asure, Indra nikako nije mogao da se domogne
Namučija, iz roda Asura. Pokušao je da ga uhvati
umešnošću. Porvali su se. Tada ga je Namuči gadno
pritisnuo i rekao mu:

114
 — Sklopimo pogodbu; onda ću te pustiti. Obreci mi da me nećeš
ubiti ni suvim ni vlažnim, ni danju ni noću.
Onda je Indra sručio na njega penu voda; jer ona nije ni suva ni
vlažna. Svitalo je, ali Sunce se još nije rodilo; dakle, nije bilo ni
danju ni noću. U tom međuvremenu odrubio mu je glavu penom
voda. Ali glava ga je počela progoniti, jer je izdao prijatelja. Onda je
Indra stvorio biljku apamarga. Nju je prineo na žrtvu. I tako se
odbranio od demona.

(Indijsko predanje)

POTOP

J
EDNO jutro prineše Manuu vode za pranje, kao što se i danas
donosi za pranje ruku. Dok se prao, dopade mu ruku neka
ribica. A bio je to u stvari bog Višna.
Riba mu se obrati ovim rečima:
— Čuvaj me! A ja ću te spasti!
— Čega ćeš me spasti?
— Potop će odneti sve živo: spašću te od njega!
— Kako treba da te čuvam?
Riba odgovori:
— Dok smo sasvim male, prete nam mnoge smrtne opasnosti, a
naročito: jedna riba proždire drugu. Čuvaj me prvo u krčagu; kada
suviše porastem, iskopaj jamu i čuvaj me u njoj; a kada budem još
veća, odnesi me do mora i pusti me. Tada mi više ne preti prerana
smrt.
A to je bila od onih riba koje vremenom postanu najveće. I još
je rekla:
— Te i te godine doći će potop. Sagradi brod, ne udaljavaj se i
čekaj me! A kada nastupi potop, ući ćeš u brod i ja ću te spasti.
Manu je uzgajio ribu kako mu je rekla i odneo je posle u more.
One godine, koju je riba označila, sagradio je brod, ostao kraj njega
115
i čekao na ribu. Kada je naišao potop, ukrcao se na brod. Tada je do
njega doplivala riba. Manu je sa broda bacio uže i obmotao ga oko
ribinog roga, a riba je onda odvukla lađu sve do severnih planina.
Riba mu je tada rekla:
— Spasla sam te. Priveži brod za neko drvo i pazi da te, kada se
iskrcaš, vode ne odvoji od njega. A kada voda počne da opada, idi
uvek za njom.
I kada je voda počela da opada, on je uvek išao za njom. Zbog
toga se i danas jedno mesto na planinama severa zove Manuovo
spuštanje.
Međutim, potop je odneo sva živa bića i Manu je bio jedini živi
stvor na Zemlji. Da bi dobio potomstvo, živeo je pevajući i mučeći
sebe. Prineo je onda i jednostavnu žrtvu na domaćem ognjištu:
ponudio je bogovima u vodi proceđeno maslo, kiselo mleko i
pavlaku, kao i meki beli sir. Posle godinu dana, iz te žrtve je nastala
žena: bila je sasvim čvrsta, samo je proceđeno maslo ostalo u tragu
njenih stopala. Nju su susreli Mitra i Varuna. Rekli su joj:
— Ko si ti?
— Manuova kći.
— Reci da si naša! (Jer žrtvovano mleko obično pripada Mitri i
Varuni).
Ona odgovori:
— Ne, pripadam samo onome koji me je začeo sebe radi!
Bogovi su ipak hteli da pripadne i njima. Pristala ili ne, tek ona
je produžila put i došla Manuu. Manu je upitao ženu:
— Ko si ti?
— Tvoja kći.
— Otkuda bi ti, plemenita ženo, bila moja kći?
— Ti si me izrodio za sebe pomoću žrtava pripetih u vodi: masla,
kiselog mleka i pavlake, kao i mekog belog sira. Ja sam blagoslov.
Upotrebi me za obred prinošenja žrtve! Ako me upotrebiš prilikom
prinošenja žrtve, bićeš blagosloven potomstvom i malom. I
ostvariće se potpuno svaki blagoslov koji budeš tražio pomoću
mene.

116
 Zato je Manu inju upotrebio za sredinu obreda. A sredina
obreda je onaj deo koji leži između uvodnih i završnih žrtava.
Da bi dobio potomke, živeo je s njom, pevajući i voljno se
mučeći. S njom je izrodio sve žive stvorove, koji su Manuovo
potomstvo. I potpuno se ostvario svaki blagoslov koji je tražio
pomoću nje.

(Indijsko predanje)

117
 NA I VODA MLADOSTI

K
ADA su Brigui ili Angirasi prešli na nebo, ostao je na
zemlji samo Čjavana, iz jedne ili druge porodice,
slabačak i sličan aveti. Uto je sa svojom porodicom
tuda naišao Sarjata, iz Manuovog roda, pa se tu
nastanio kao njegov sused. Njegovi dečaci su mislili da
je ovaj slabi i aveti slični čovek potpuno bezvredan, pa su ga gađali
komadima zemlje. Tada se Čjavana naljutio na Sarjatinu porodicu i
bacio je na nju prokletstvo nesloge. Otac se borio sa sinom, brat sa
bratom. Sarjata je razmišljao: „Šta li sam učinio da me snađe ova
beda?“ Naredio je da se sazovu kravari i ovčari, pa im se obratio i
rekao:
— Koji od vas je danas video nešto ovde?
Oni odgovoriše:
— Ovde samo leži jedan slabačak čovek, koji liči na avet. Dečaci
su mislili da je sasvim bezvredan, pa su ga gađali komadima zemlje.
Tada mu je sve bilo jasno: — To je sigurno Čjavana.
Upregao je kola, poveo kćer Sukanju i otišao. Uputio se mestu
gde je ležao isposnik. Rekao mu je:
— Klanjamo ti se, isposniče! Uvredio sam te i ne znajući šta
činim. Ova devojka se zove Sukanja. Dajem ti je u znak pokajanja.
Ali dopusti da moj rod opet bude složan!
I otada je njegov rod opet bio složan. Međutim, Šarjata, iz
Manuovog roda, odmah je sa svojima produžio put, jer nikako nije
hteo da drugi put uvredi ovog isposnika.
Tada su po zemlji hodila dva Ašvina, lekara bogova, i isceljivala
ljude. Došli su do Sukanje i hteli da s njom vode ljubav. Ali ona nije
uslišila njihove želje. Tada rekoše obojica:

118
 — Sukanja! Zašto ležiš kraj ovog slabačkog čoveka, koji liči na
avet? Dođi k nama!
Ona odgovori:
— Čoveka kome me je dao otac neću napustiti dok god je živ.
Ovo je primetio iskušenik. Rekao je:
— Sukanja! Šta su ti to govorili ovi ljudi?
Kada mu je saopštila, rekao je:
— Ako bi ti ta dvojica opet predložila istu stvar, obrati im se
ovako: „Zaista, ni vas dvojica niste sasvim vredni ni sasvim
savršeni; a ipak se usuđujete da vređate moga supruga!“ A ako posle
upitaju: „Zašto nismo ni sasvim vredni ni sasvim savršeni?“, onda
im reci ovo: „Prvo mi podmladite muža, pa ću vam onda reći“.
Ona dvojica su joj opet došla i predložila joj isto što i ranije. Ona
im se obrati ovako:
— Zaista, ni vas dvojica niste ni sasvim vredni ni sasvim
savršeni, a ipak se usuđujete da vređate moga supruga!
Lekari su zapitali:
— Zašto nismo ni sasvim vredni ni sasvim savršeni?
Ona odgovori:
— Prvo mi podmladite muža, pa ću vam onda reći.
Oni odvratiše:
— Baci ga u ovaj ribnjak! Izići će na obalu onoliko star, koliko
bude zaželeo.
Bacila ga je u ribnjak i on je zbilja izišao na obalu onoliko star
koliko je zaželeo.
Ona dvojica upitaše:
— Sukanja! Zašto nismo ni sasvim vredni ni sasvim savršeni?
Tada im odgovori sam isposnik:
— Tamo, u Kurukšetri, svetkuju bogovi žrtvu; ali vas dvojicu
nisu pozvali na tu žrtvu. Zato niste ni sasvim vredni ni sasvim
savršeni.
Dva Ašvina odmah kretoše na put.

119
 Otišli su bogovima koji su slavili žrtvu uz zvuke himne
Bahišpavamana. Rekli su im:
— Pozovite nas dvojicu u goste!
Ali bogovi odgovoriše;
— Nećemo vas pozvati. Isuviše ste se bavili među ljudima i
putovali po svetu lečeći ih.
Tada rekoše dva lekara:
— Ta vi prinosite žrtvu bez glave!
— Otkuda naša žrtva nema glave?
— Prvo nas pozovite u goste, pa ćemo vam onda reći!
— Neka bude!
I pozvali su ih u goste. Pripremili su im naročito piće, posvećeno
Ašvinima. Lekari su upravljali obredom prinošenja žrtve. Stavili su
žrtvi glavu. To je objašnjeno u poglavlju „Dnevnih pesama“; tu je
objašnjeno kako su tada žrtvi stavili glavu. Zato se uz himnu
Bahišpavamana pravi ovo piće. Jer ona dvojica su došli uz zvuke
himne Bahišpavamana.

(Indijsko predanje)

RAZGOVOR MLADOG BRAHMANA

I SMRTI

U
SANT, sin Vadžasravaša, poklonio je sve svoje imanje
prilikom jednog žrtvenog obreda. A on je imao sina koji se
zvao Načiketa. Mada je još bio dete, vera je obuzela njegovu
dušu za vreme doterivanja žrtvenih krava. Pomislio je:
„Kakvih li nemoćnih krava, što loču vodu, žderu biljke i daju
mleko — onaj koji njih poklanja, ići će ka Svetu bez radosti!“

I zato je rekao ocu:

120
 — Dragi oče, a kome ćeš dati mene?
I postavio mu je isto pitanje drugi, pa i treći put.
— Pokloniću te smrti, prasnu otac.
Načiketa odgovori:
— I otići ću: biću prvi među mnogima. I otići ću: biću ma koji
među mnogima. Ali kako ću Jami koristiti ovako mlad?
Kako Jama trenutno nije bio u carstvu mrtvih, Načiketa ga je
čekao tri dana, mada nije bio primljen kako dolikuje gostu.
Nedoličnost njegovog položaja objavio je glas koji se razlegao
svetom mrtvih:
— Pogledaj za sobom — takvi su bili nekadašnji, a takvi će —
pogledaj napred — biti i budući! Smrtnik zri kao žito i on se ponovo
rađa kao žito.
Brahman kao gost, to je kao da vatru ulazi u kuću. Da bi je
ugasili, treba zavikati: Donesi vode gostu, o Jama! Želje i nade,
prijateljstvo i blagonaklonost, dobra dela i žrtve, sinovi i stada — sve
će to brahman oteti čoveku koji je toliko lud da ga primi a da ga ne
pogosti.
Jama se vratio i rekao:
— E, lepo, brahmane, pošto si kod mene bez jela proveo tri noći,
iako si gost dostojan svake počasti, neka bude poštovanje s tobom i
mir sa mnom! Kao zadovoljenje ti nudim ispunjenje triju želja!
Načiketa reče:
— O smrti, neka bi prošla ljutina moga oca prema meni, neka bi
mu duša bila smirena, blagonaklona, neka me radosno pozdravi,
pošto me budeš pustila! To neka bude prvi dar što bih ga izabrao.
Jama odgovori:
— Biće zadovoljan kao nekada, tvoj otac, kada te vidi, pošto te
budem pustio. Prospavaće srećne noći, neće više biti ljut, kada vidi
kako si se izbavio iz čeljusti smrti.
Načiketa reče:
— Na nebu nema straha: pošto tamo nema tebe, ne treba se
bojati starosti. Jer tamo je čovek, pošto je iskusio glad i žeđ,
oslobođen patnji i uživa u nebeskom blaženstvu. O smrti, ti

121
poznaješ vatru koja uzdiže na nebo: nauči me, mene koji imam
veru! Svi koji pripadaju nebeskom carstvu ne moraju više umirati.
— To neka bude drugi dar što bih ga izabrao.
Jama odgovori:
— Načiketa, slušaj me onda pažljivo: ja, koji znam, podučiću te
o vatri koja uzdiže na nebo. Znaj da je ta vatra, koja je osnova
svemira i sredstvo da se dopre do beskrajnog sveta, sklonjena na
skrovitom mestu, u tajnim obredima.
Jama mu je posle govorio o vatri koja je stvorila svet, o tome
kakve su opeke, u kome broju i rasporedu, potrebne za žrtvu. A
Načiketa je ponovio sve njegove reči i smrt je, zadovoljna
odgovorom, velikodušno dodala:
— Obradovaću te još jednim darom: Ova vatra će nositi tvoje
ime. Primi ovaj veliki dar! Onaj koji bude tri puta obavio obred koji
se od sada zove Načiketa, onaj koji sklopi savez sa vedskim
trojstvom majke, oca i gospodara i izvrši potrebna tri dela (žrtvu,
nauku i dar), prevazići će rođenja i smrt. Pošto je saznanje brahmana
priznao za boga dostojnog obožavanja i pošto ga je i sam spoznao,
ići će pravo ka Miru spasenja. Ko tri puta izvrši obred Načiketa, ko
— pošto je shvatio nužna tri dela (žrtvu, nauku i dar) — razgori
oganj Načikete, taj će — ispunjen mudrošću — odgurnuti od sebe
mreže smrti i, oslobođen patnje, uživaće u nebeskom svetu. Takva
je, Načiketa, vatra koja uzdiže na nebo; evo šta si izabrao sebi kao
drugi dar. Ljudi će objaviti da je to tvoja vatra. — Izaberi, onda,
Načiketa, i treći dar!
Načiketa reče:
— Postoji sumnja o čovekovom položaju posle smrti: „On živi“,
kažu jedni, „on ne živi“, kažu drugi. Zato bih želeo da me ti naučiš
istini. To neka bude treći dar što bih ga izabrao.
Jama mu odgovori:
— Nekada davno su i sami bogovi bili u sumnji o tome šta se sa
ljudima događa posle smrti, jer nije lako saznati istinu o tome; to je
tajan i složen zakon. Izaberi neki drugi dar, Načiketa, ne, ne
navaljuj, odustani od ove želje!
Načiketa:

122
 — Dakle, i sami bogovi su nekada bili u sumnji o tome i ti veliš,
ti, o smrti, da nije lako saznati istinu o tome? Ali gde ću naći drugog
ko bi mi to mogao objasniti tako dobro kao ti? Zbilja, nema dara koji
bi se mogao uporediti s ovim.
Jama:
— Zatraži sinove i unuke koji će živeti po stotinu leta, mnoga
stada, slonove, zlato, konje! Zatraži ogromni posed! I da sam živiš
onoliko jeseni koliko hoćeš! — Ako misliš da je to dar koji se može
meriti s onim, izaberi bogatstvo i dug život! Postani moćan čovek
na zemlji, Načiketa! Ispuniću ti sve želje! — Sve želje koje se tako
teško ostvaruju u svetu smrtnih, te želje pa ma kakve bile, iskaži ih
koliko hoćeš! Pogledaj ovde na kolima prekrasne žene sa harfama,
kakve ljudi ne mogu imati, pokloniću ti ih da ti služe! Samo ne pitaj
više, Načiketa, o umiranju!
Ali Načiketa odgovori:
— Dani koji protiču, o smrti, smanjuju oštrinu čovekovih čula.
Čak i ceo život, kako je to kratko. Sačuvaj za sebe kola, plesove i
pesme! Bogatstvo ne može zadovoljiti čoveka: da li ćemo i dalje
uživati u svojim bogatstvima kada se nađemo lice u lice s tobom?
Mi možemo da živimo samo po tvome dopuštenju. Rekao sam već
jedini dar što bih ga izabrao. Koji bi mudrac, dok je još obrvan
slabostima zemaljskim i dok je podložan starenju i smrti, kada bi
sreo bića što ne umiru i ne stare, mislio na boje, uživanja i radosti i
još bio zaljubljen u suviše dug život? Postoji sumnja, o smrti, o
čovekovom položaju na Velikom putovanju, nauči me istini! Evo
dara kojim se proniče tajna, baš njega i nijedan drugi izabrao je
Načiketa.

(Indijsko predanje)

123
 KRALj IT U PAKLU

S
LUGA Jame, boga smrti, odveo je u pakao kralja Vipaščita,
mada je ovaj za života bio primernog vladanja: jer on je ipak,
nepažnjom, vrlo malo zgrešio i zato je zaslužio trenutak
ispaštanja. Sluga mu pokazuje bića osuđena na muke, pa ga
onda poziva da napusti ovo mesto bola. Ali tada kralj reče:
— Kakvo li zlo delo počinih, reci mi, slugo Jame, te zaslužih ovaj
svirepi pakao u kome su strašne muke? Zovem se Vipaščit, rođen
sam u porodici Janaka, u zemlji Videha; ja sam čuvar ljudi — u
pravom smislu te reči: štitim četiri kaste, staram se da se svaka drži
svojih zakona, kao nekada Manu koji je bio oličenje zakona. Prineo
sam mnoge žrtve i branio sam zemlju u duhu zakona, nisam
izazivao rat i nisam okretao glavu i terao gosta. Nisam kinjio ni
pretke, ni bogove, ni mudrace, a ni sluge. Uvek sam pomogao
svakome živome stvoru, onima koje muči moćni oganj Sunca ili
pritiska vatra žeđi. Nisam žudeo ni za ženama, ni za tuđim dobrima.
Jer blago koje je sakupilo sedam naraštaja propada kada uzdišu
preci, a kada uzdišu bogovi nestaje u nepovrat blago nagomilano
tokom rađanja tri pokolenja. Uvek sam, dakle, poštovao pretke i
bogove. Zašto sam onda dopao ovog tako strašnog pakla?
Jamin sluga reče:
— Hajde, pođimo! Sada si sve video, pošto si video pakao!
Hajde, krenimo odavde!
Kralj je već hteo da pođe za njim, kada su svi ljudi, osuđeni na
muke, zavapili u jedan glas:
— Smiluj se na nas, kralju, ostani s nama još koji časak, jer
vazduh koji dodiruje tvoje udove krepi naša srca! On ublažuje
opekotine, olakšava disanje, umanjuje sve naše muke. Tigre među
ljudima, o kralju, smiluj se na nas.
Čuvši te reči, kralj je upitao Jaminog slugu:
— Kako to da mogu da olakšam njihove muke? Kakvo li sam
sveto i veliko delo učinio u svetu smrtnih da od mene dolazi kiša
koja ih krepi? Objasni mi to!
Jamin sluga reče:
124
 — Tvoje telo se hranilo ostacima namirnica koje si davao
precima, bogovima, gostima i slugama; a tvoja duša se vezala za
njih. Zbog toga vazduh koji dodiruje tvoje udove krepi grešnike i
zato, o kralju, mogu da uminu njihove muke. Zato što si po zakonu
prinosio na žrtvu konja, kao što Vede propisuju kralju-pobedniku,
kao i druge žrtve — oruđa Jame: oružje i vatra, koji umlaćuju, seku
i peku budeći silne bolove, milostivi su u tvome prisustvu, jer su
savladani tvojom moći.
Kralj reče:
— Ni u raju, ni u svetu brahmana nijednom čoveku, čini mi se,
nije pripala tolika sreća kao onome kome je dato da ublaži patnje
stvorova mučenih bolom. Ako oni u mome prisustvu više ne pate,
onda ću ja, plemeniti gospodine, ostati ovde nepokretan kao
planina.
Jamin sluga reče:
— Hajde, kralju, pođimo! Uživaj u radostima koje će ti doneti
tvoje zasluge, prepusti mukama počinitelje bezbožnih nedela!
Ali kralj reče:
— Neću krenuti, dokle god su na mukama. Stanovnike pakla
usrećuje moje prisustvo. Bezvredan je život čoveka koji ne bi
pomogao patnicima, bolesnicima, koji ga preklinju da im pomogne,
čak ako bi to bili i njegovi dušmani! Žrtve, darovi, pokajanja — ništa
mu ine bi koristilo ni na ovom ni na onom svetu ako ne bi pokušavao
da spase one koji pate. Čoveka koji je bezdušan prema deci,
bolesnicima, na primer, ili starima, ne smatram čovekom: to je u
stvari zloduh, neprijatelj brahmanizma. Bilo da ih u paklu muči
vatra koja ih proždire ili strašni zadah, glad ili žeđ — kada bih svojim
prisustvom mogao da ublažim to veliko stradanje od koga se ljudi
onesvešćuju — to bi, čini mi se, prevazišlo rajsku sreću. Ako bih
usrećio mnoge ljude svojim patnjama, šta bih tek time zaslužio?
Reci mi i ne oklevaj više!
Jamin sluga reče:
— Evo pravednog Jame i moćnog Indre koji dolaze po tebe.
Treba da nas napustiš. Idi, dakle, kralju!
Kada je stigao, Jama reče:

125
 — Odvešću te na nebo, dosta si mi ukazao čast svojom posetom.
Popni se u kola, dođi smesta!
Kralj reče:
— O Jama, hiljadu ljudi pate u paklu. Mole me da ih spasem:
neću ih napustiti.
Indra reče:
— Ova odvratna bića zaslužila su pakao svojim nedelima. A ti, o
kralju, zaslužio si nebo pobožnim delima.
Kralj reče:
— Ako već poznaješ moj ugled, ti pravedni Jamo, i ti Indra, bože
kome se prinosi sto raznih žrtava, trebalo bi onda da obojica
presudite po pravdi.
Jama reče:
— Kao kapi vode u moru ili zvezde na nebu ili niti kiše ili pesak
u Gangu, kao što su bezbrojna živa bića raznih vrsta i predaka, tako,
veliki kralju, i tvoje zasluge premašuju sve što se može izbrojati.
Pokazujući ovde, u paklu, ovakvo sažaljenje, ti si, kralju, povisio
račun na stotine hiljada. Idi zato, vrli kralju, i uživaj u boravištu
besmrtnih! A neka ovi ljudi ostanu u paklu, gde će im izgoreti zlo
koje su izrodili sopstvenim delima!
Kralj reče:
— Kako bi ljudi mogli da ostvare svoje želje dodirom sa mnom,
kada im ni u mome društvu nije dato da se uzdignu? Gospodaru
trideset bogova, neka bi ovi grešnici, osuđeni na muke, bili
oslobođeni pakla, zahvaljujući mojim dobrim delima!
Indra odgovori:
— O kralju, ti si se, dakle, uzvisio do još većeg savršenstva!
Pogledaj ove grešnike! Evo, oslobođeni su pakla.
Tada je kiša počela da pada na ovog zemaljskog kralja, a Višna
ga je primio u svoja kola i odvezao u nebeski svet.

(Indijsko predanje)

126
127
 PREDANjE O DELIMA BUDE

N
EKADA davno živeo je jedan kralj plemena Šakja,
potomak Sunca, koji se zvao Šudhodana. Bio je vrlo
čestit čovek i omiljen među Šakjima kao jesenji Mesec.
Imao je ženu divnu, lepu i postojanu, koja se zvala
Velika Maja, jer je mnogo ličila na boginju Maju. Njih
dvoje su uživali u radostima ljubavi i jednoga dana se u njenoj
utrobi začeo plod, ali bez ikakvog nečistog čina. Pred začeće, usnila
je san. Izgledalo joj je kao da joj u telo prodire beli kraljevski slon,
ali ne pričinjavajući joj nikakav bol. Tako je Maja, kraljica ovoga
kralja sličnog bogovima, nosila u utrobi slavu svoga roda. Ali nije
pri tom osećala ni zamor, ni neraspoloženje ili čudne želje koji
obično prate trudnoću. I sama čista, žudela je za devičanskom
šumom, gde bi u samoći mogla da se posveti verskom zanosu. Srce
ju je vuklo u Lumbini, prekrasni gaj, u kome je raslo svakojako
drveće, kao u lugu Sitrarata u Indrinom raju.
Kada je kraljica osetila da se primakao čas porođaja, ispružila se
na niskom ležaju nad kojim je bio razapet zastor, a hiljade dvorkinja
okupilo se oko nje, radosna srca. Najpovoljniji raspored zvezda
sijao je na nebu kada je kraljica rodila sina za točak sveta. Izišao je
iz majčinog stegna ne izazivajući nikakav bol ili ozledu. Njegovo
rođenje je bilo isto tako čudesno kao dolazak na svet onih heroja iz
pradavnih vremena koji su rođeni iz bedra, ruke, glave ili ispod
pazuha. A kako se u svojim ranijim životima već više hiljada godina
bio posvetio razmišljanju i mudrosti, rodio se potpuno svestan, a ne
nerazuman i zbunjen kao obični ljudi. Kada se rodio, bio je tako
divan i snažan da je izgledalo da se mlado Sunce spustilo na Zemlju.
A ipak, kada su ljudi piljili u njegovu zaslepljujuću svetlost, prikivao
im je pogled kao Mesec. Njegovi udovi su se Čak lili sjajem
plemenitog zlata i osvetljavali sve oko sebe. Odmah je pošao sedam
koračaji, čvrstim i dugim koracima. Ličio je na sazvežđe Sedam

128
Mudraca. Držeći se kao lav, bacio je pogled na četiri strane sveta i
izgovorio ove reči pune dubokog predskazivanja budućnosti:
— Rođen sam za posvećeno prosvećivanje, za dobro svih živih.
Sada sam poslednji put rođen u ovom svetu nastajanja.
U to vreme je u dvorac vladara Šakja došao Asita, veliki prorok,
koji je žudeo za pravim saznanjem. Znao je da je rođen onaj koji će
skončati rađanje, jer je u zanosu video čudesne znake koji su pratili
ovaj događaj. Zadivljen, posmatrao je neobično kraljevsko čedo i
primetio da su mu tabani obeleženi znacima točka, da mu prste na
rukama i nogama spajaju opnice, da mu između obrva raste pramen
malja i da su mu mošnice uvučene kao u slona. Prorokove oči su
zablistale od suza, on je uzdahnuo i podigao pogled ka najvišem
nebu.
Zatim je svoje uzbuđenje objasnio kralju ovim rečima:
— Nisam uzbuđen zbog njega, nego sam potresen jer sam se
razočarao u sebe. Došlo je, naime, vreme kada treba da odem i to
baš u času rođenja onoga koji će otkriti okončanje rađanja — što je
inače tako nedostižno. Njegov duh nije okrenut svetskim poslovima
i on će zato napustiti vladarski presto. Teškim naporima domašiće
pravu suštinu stvari. Njegovo saznanje će zasijati kao Sunce i sa
sveta zderati mračnu koprenu zablude. Ovaj svet stenje u zamkama
samoobmane, pritisnut je patnjom, u njemu nema spasenja: kada
stekne puno saznanje, ovaj dečko će biti vladar konačne istine i
oslobodiće ljude njihovih okova. A ti, kralju, ne treba da žališ za
njim. U ovom ljudskom svetu treba oplakivati samo one koji su
suviše zaslepljeni ili suviše zatrovani čulnim zadovoljstvima, pa ne
mogu da čuju njegovu čistu istinu. Ni ja nisam dosegnuo potrebno
savršenstvo i krajnja meta mi još izmiče. Ali su mi zato dati zanosi
kojima mogu da se vinem u najviše nebo. Pa ipak, i to je nesreća jer
neću moći da čujem ovaj glas istine.
Kraljica Maja nije mogla da podnese radost koju je osećala
gledajući veličinu sina, koji je već bio ravan najmudrijim prorocima.
Zato se vinula na nebo da tamo boravi. Njena sestra, njegova tetka,
odgajila je kraljevića kao da je njen rođeni sin. A kraljević je rastao
i svakim danom bivao sve savršeniji.

129
 U detinjstvu nije imao ozbiljnih bolesti, a rano je bio zreo
mladić. Samo za nekoliko dana stekao je znanje potrebno za svoj
položaj u životu, a to obično zahteva godine učenja. Međutim, kako
je kralj Šakja čuo od velikog proroka da će kraljević težiti najvišem
blaženstvu mudrosti, pokušao je da ga veže za Zemlju čulnim
radostima, da ne bi otišao u šumu kao isposnik. Zato je iz stare,
časne i vrlo ugledne porodice izabrao za njega devicu koja se zvala
Jašodhara, devicu čednu, retke lepote, skromnosti i dobrog
ponašanja, boginju sreće u liku žene. A kraljević, i sam čudesne
lepote, uživao je u nevesti koju mu je našao otac, kao što se u
Ramajani govori o ljubavi Indre i Sasi.
Vladar je, sem toga, odlučio da njegov sin nikada ne sme da
ugleda ma šta što bi moglo da mu uznemiri duh, pa je odredio da će
živeti u gornjim spratovima dvorca i da neće silaziti u prizemlje.
Tako mu je prolazilo vreme u gornjem delu dvorca, koji je bio sjajno
beo kao jesenji kišni oblaci i koji je ličio na stanište bogova
prebačeno na Zemlju. U njemu je bilo prostorija za svako godišnje
doba i u njima se razlegala skladna muzika ženske posluge. Ovaj
dvorac je bio veličanstven kao Šivin dvor na planini Kajlasi. Sa
dahira optočenih zlatom razlegala se nežna svirka pod dodirima
vrhova prstiju žena koje su igrale isto tako lepo kao najvrsnije
nebeske vile. Zabavljale su ga nežnim rečima, treptavim pozivima,
razuzdanim izvijanjima tela, ljupkim smehom, leptirastim
poljupcima i zavodničkim pogledima. Tako je on postao zarobljenik
ovih žena koje su dobro poznavale čulne radosti i bile neumorne u
putenim nasladama. I nije mu ni padalo na um da siđe u prizemlje
dvorca, kao što i ljudi, čije su vrline nagrađene životom u nebeskom
dvorcu, rado ostaju u svojim velelepnim odajama i ne žele da siđu
na Zemlju.
Posle izvesnog vremena, Jašodhara, žena lepih grudi, rodila je
Šadhorinom sinu naslednika koji je dobio ime Rahul. Ne treba
zaboraviti đa svi Bodhisatve, bića neuporedivog duha koja teže
pravoj istini, prvo moraju da okuse uživanja što mogu da ih pruže
čula. Tek kasnije, pošto im se rodi sin, odlaze u šumu. Svaki
Bodhisatva je svojim ranijim delima stekao dovoljno dubok nagon
ka posvećivanju i saznanju, ali tek može da krene ka njemu pošto
prethodno okuša radosti čula.
130
 Posle nekog vremena žene su rekle kraljeviću da im se mnogo
dopadaju lugovi blizu grada i da su oni prekrasni. Kako se i sam
osećao kao slon zatvoren u kući, zažudeo je da se prošeta i van
dvorca. Kralj je saznao želju ljubljenog sina, pa je pripremio izlet
koji je trebalo da bude dostojan njegove ljubavi i njegovog
kraljevskog dostojanstva, kao i sinovljeve mladosti. Naredio je,
međutim, da se sa kraljevskog puta ukloni sav puk koji boluje ma
od kakve ružne bolesti ili ima neki telesni nedostatak. Blago su
oterani svi bogalji i svi oni koji su bili ludi, stari, bolesni i preslabi,
kao i svi kukavni prosjaci. Tako je kraljevski drum bio još
veličanstveniji.
Građani su radosno pozdravili kraljevića. Ali bogovi koji borave
u čistom prebivalištu, čim su videli da su svi srećni kao da su već u
raju, dočarali su priviđenje starca, da bi naveli kraljevića da napusti
dom. Kraljevićev kočijaš mu je objasnio značenje starosti.
Kraljevića je uzdrmalo ovo novo saznanje kao što grom protrese
bika kada udari u zemlju kraj njega. Jer mladićeva sposobnost
razumevanja bila je usavršena plemenitim naumima koje je imao u
ranijim životima i dobrim delima izvršenim tokom bezbrojnih
hiljada godina seobe njegove duše iz jednog tela u drugo. Zbog toga
je njegova uzvišena duša bila potresena kada je čuo za starost.
Duboko je uzdahnuo, odmahnuo glavom, zagledao se u starca,
pogledom prešao preko radosnog mnoštva i duboko uzbuđen rekao
kočijašu:
— Dakle, starost ovako ruši sve bez razlike: pamćenje, lepotu i
snagu! Pa ipak, mada ima ovakav prizor pred očima, svet i dalje
postoji kao da ništa ne treba da ga uznemiri. Kada je tako, sine moj,
okreni konje i vrati se brzo u dvorac! Kako mogu da uživam u šetnji
po gajevima i vrtovima kada mi je srce ispunjeno strahom od
starenja?
Tako je, na zahtev sina njegovog gospodara, kočijaš okrenuo
kola. A kraljević se vratio u dvorac koji mu je sada, u svetlosti
brižnih misli, izgledao prazan.
Drugi put, kada je krenuo na izlet, bogovi su stvorili oveka sa
bolesnim telom. Kada mu je objašnjena ova činjenica, Šudhodanin

131
sin se užasnuo; uzdrhtao je kao odraz Meseca na zatalasanoj vodi,
pa je, ispunjen sažaljenjem, tiho izgovorio ove reči:
— Ovo je, dakle, nesreća bolesti koja se sručuje na ljude! Svet je
vidi, a ipak samouvereno ide svojim putem. Svet nikako ne prodire
do suštine stvari i zato je veseo iako je stalno ugrožen bolešću.
Nećemo nastaviti ovaj izlet, nego ćemo se vratiti pravo u dvorac!
Otkako sam upoznao bolesti, mome srcu su odvratna uživanja i čini
mi se da mi se srce skupilo u grudima.
Za vreme trećega izleta bogovi su prikazali le , ali su samo
kraljević i njegov kočijaš mogli da vide pogrebni sprovod. Kočijaš je
kraljeviću objasnio smisao i ovog prizora. Premda je bio hrabar,
čuvši o smrti kraljev sin se namah užasnuo. Oslonivši se ramenom
o gornju ivicu ograde na kolima, snažnim glasom je rekao:
— Ovo je kraj koji očekuje sve, a svet ipak zaboravlja svoj strah
i ne vodi računa o tome! Srca ljudska su zbilja oguglala na strah, jer
ljudi nisu uznemireni ni kad idu putem koji vodi budućem životu.
Okreni kočije! Ovo nije ni vreme ni mesto za izlete. Kako pametan
čovek može da ostane ravnodušan u času opasnosti, ikad zna da mu
preti uništenje?
Od toga vremena kraljević više nije hteo da ima ma kakav dodir
sa ženama u dvorcu, a kad mu je to prebacio Udajin, kraljev
savetnik, objasnio je svoj stav sledećim rečima:
— Ne prezirem predmete čula i dobro znam da oni čine ono što
nazivamo „svet“. Ali kada pomislim na prolaznost svega na ovome
svetu, ne mogu više da uživam u njemu. Da, kad ne bi postojalo ovo
trojstvo starosti, bolesti i smrti, onda bih se svakako radovao ovoj
krasoti. Kad bi samo ova ženska lepota bila neprolazna, onda bi moj
duh sigurno mogao da se prepusti strastima, mada one, naravno,
imaju svoje nedostatke. Ali kako ni žene ne poklanjaju više pažnju
svojim telima pošto ih je ispila starost, naslađivati se njima bio bi
očigledan znak zablude. Ako se ljudi, koji su osuđeni na starost,
bolest i smrt, bezbrižno naslađuju drugima koji su u istom položaju,
onda se ponašaju kao ptice i životinje. Kad je neki čovek jednom
shvatio da je smrt neizbežna, a ipak mu se u srcu probudi požuda,
onda on svakako ima gvozdenu volju, ako ne plače zbog te velike
opasnosti, nego uživa u njoj.
132
 Ovaj odgovor pokazuje da je kraljević doneo konačnu odluku i
da je pobedio same osnove čulnih strasti. A bilo je to u vreme
smiraja Sunca.
Čak i sred primamljivih najprivlačnijih mogućnosti za čulna
uživanja, sin kralja Šakji nije mogao da oseti nikakvo zadovoljstvo,
niti da bude opet miran i spokojan. Bio je, u stvari, kao lav pogođen
kraj samoga srca strelom umočenom u snažan otrov. Nadajući se da
će mu možda poseta šumi doneti malo duševnog mira, napustio je
dvorac, sa pristankom kralja, u pratnji više velikaških sinova,
odabranih sa svoje pouzdanosti i veštine u pričanju zanimljivih
povesti. Kraljević je izjahao na dobrom konjicu Kantaki, koji je bio
divan pogledati, jer su zvončići na njegovim žvalama bili od tek
iskovanog zlata, a zlatna svečana oprema na njemu bila je divno
ukrašena lepršavim perjem.
Lepote predela i žudnja za šumom odveli su kraljevića daleko od
grada. Tu je video kako se ore zemlja; površina zemlje, iskidana
tragovima brazdi, ličila je na zatalasanu vodu. Plugovi su iščupali
tek izniklu travu, razbacujući busenje i pramenove trave na sve
strane, a zemlja je bila pokrivena majušnim telašcima: ubijenim i
zaleđenim crvima, insektima i drugim takvim životinjicama. Ovaj
prizor je ražalostio kraljevića isto tako duboko kao da je ugledao
pokolj sopstvenih rođaka. Posmatrao je orače, video je kako
stradaju od vetra, sunca i prašine, i kako su se volovi iscrpli vukući
ralo. Sjahao je onda B konja i pošao oprezno i polako po zemlji,
obrvan tugom. Razmišljao je o nastajanju i prolaznosti svega živoga,
pa je, ispunjen bolom, rekao samome sebi:
— Kako je sve to jadno.
Duh mu je žudeo za samoćom, te je napustio dobre prijatelje
koji su išli za njim i otišao do mesta jednog istočnoindijskog drveta
gajenog zbog lišća i ukusnog ploda. Ljupko lišće krošnje stalno se
lelujalo, a tlo pod drvetom bilo je zdravo i zeleno kao beril. Tu se
spustio, razmišljajući o nastajanju i prolaznosti svega živoga.
Usredsredio je misli na ovaj predmet i postepeno pao u zanos kojim
se probio do potpunog mira i saznajna o pravoj sudbini sveta:
„Žalosno je, zaista“ — pomislio je — „što ovi ljudi — i sami
bespomoćni i osuđeni na bolest, starost i uništenje — ipak tako malo
133
poštuju druge koji su takođe žrtve starosti, bolesti i smrti! Međutim,
pošto sam sada proniknuo najvišu istinu, bilo bi nedostojno i
neprilično ako ni ja, koji sam takve lomne prirode, ne bih poštovao
druge koji su u suštini isti kao ja“.
Pošto je tako pronikao činjenicu da bolest, starost i smrt kvare i
unakazuju samu srž života, izgubio je istoga časa svu ličnu
zaslepljenost koja je prirodna posledica ponosnog uživanja u
sopstvenoj snazi, mladosti i muškosti. Sada više nije bio ni radostan
ni žalostan; nestalo je svake sumnje, klonulosti i omamljenosti;
čulna uzbuđenja nisu više mogla uticati na njega; mržnja i prezir
prema drugima bili su strani njegovom duhu.
(Uto mu se javilo priviđenje verskog prosjaka, koji mu je
objasnio da je krenuo tim putem odricanja da bi se približio
savršenstvu; priviđenje se zatim pred njegovim očima vinulo na
nebo. Kraljević je tada naumio da krene njegovim stopama, napusti
dvorac i pođe po svetu).
Ubrzo pošto se vratio u dvorac, odlučio je da pobegne noću.
Bogovi su znali njegovu nameru i postarali su se da dvorska vrata
budu otvorena. Sišao je sa gornjih spratova dvorca, pogledao sa
gađenjem žene koje su razuzdano ležale unaokolo i bez oklevanja
pošao ka konjušnicama u spoljnom dvorištu. Probudio je konjušara
Čandaku i naredio mu da brzo privede konja Kanataku.
— Jer hoću da još danas odem odavde i zadobijem besmrtnost!
Jahali su zajedno sve do stana nekog pustinjaka; tu je kraljević
skinuo nakit, predao ga Čandaki i otpustio ga sa porukom ocu,
kralju Šudhodani:
— Da bi minuo bol moga oca, reci mu da sam otišao u isposnički
šumarak zato što hoću da ukinem starost i smrt, a nikako zato što
žudim za rajem ili zato što ga ne volim ili što sam obuzet ćudljivim
nezadovoljstvom. U svakom slučaju, uvek mora doći dan rastanka i
za veze koje su najduže trajale. Ne treba onda oplakivati mene koji
sam napustio dom za život beskućnika samo zato što hoću da se
oslobodim svake tuge. Pre bi trebalo oplakivati one koji pohlepno
žude za čulnim nasladama u kojima je koren svakoga plača. Otac će
možda reći da sam prerano otišao u šumu. Ali nema pogrešnog časa
za istinu, jer naša vlast nad životom je tako nesigurna. Smrt je preda
134
mnom svakoga trenutka — kako mogu znati sa koliko života još
raspolažem?
Kočijaš je opet pokušao da zadrži kraljevića, ali mu je on ovako
odgovorio:
— Ptice sede neko vreme na drvetu, a onda opet moraju da
krenu raznim pravcima. Susret svih živih bića takođe uvek mora da
se završi rastankom. Oblaci se susreću i onda opet lete daleko jedan
od drugoga, a ja u toj svetlosti vidim i veze živih bića i njihovo
rastavljanje. Zato nije mudro smatrati svojim vlasništvom ljude koji
su s nama sjedinjeni kao u snu — samo za koji časak, a ne trajno i
stvarno. Ako te još uvek zadržava ljubav prema meni, idi sada
kralju, a onda se vrati. Molim te, predaj još ovu poruku narodu u
Kapilavasti koji gleda u mene: „Nemojte više da tugujete za njim i
čujte njegovu čvrstu odluku: On će ili savladati starost i smrt i onda
ćete ga ubrzo opet videti, ili će propasti, jer ga je izdala snaga i nije
mogao da ostvari svoj naum“.
(Posle toga, kraljević se posvetio verskom životu i proučavanju
raznih vidova isposništva i joge. Više nije postojao
prestolonaslednik Sidarta, nego samo monah Gautama ili
Šakjamuni — isposnik iz plemena Šakja. Najzad je otišao na obalu
reke Najranjane i tu se priključio petorici naročito strogih
isposnika, koji su ga odmah priznali za vođu i učitelja. Zaveo je
izuzetno strog nov post: obed mu se sastojao od samo jednog ploda
čičimake, samo jednog semena susama i samo jednog zrna pirinča.
Šest godina živeo je tako, uništavajući telo i snažeći duh. Nije više
imao sala, mesa i krvi, već samo kožu i kosti. Ipak je još uvek
privlačio pogled kao što u jesen beli lotosi cvetaju pred licem punog
Meseca.
Na kraju je zaključio da ovo nije pravi put i da treba da se vrati
usredsređenom razmišljanju. Ali telo mu je bilo preslabo za takav
napor).
Njegova hrabrost nije popustila, ali njegov neograničeni um ga
je priveo odluci da od sada treba opet da uzima dobru hranu.
Pripremajući se za prvi obed, otišao je da se kupa u reci Najranjane.
Zatim se polako i mučno uspuzao uz obalu, a drveće na padinama
je pobožno oborilo grane da bi mu dalo oslonac. Podstaknuta od
135
bogova, Nadbada, kći nadzornika kravara, prolazila je tuda, srca
ispunjenog radošću. U plavoj haljini, ruku pokrivenih bleštavo
belim ukrasima, ličila je na penušavu plavu vodu nebeske reke.
Kada ga je spazila, vera je pojačala njenu radost; širom otvorivši
lotosove oči pala je ničice preda nj i zamolila ga da primi njen
sutlijaš. Prihvatio ga je i ovaj obed je obeležio najplodniji trenutak
njenog života. A on je tako dobio snagu potrebnu za prodiranje do
istine.
(Međutim, videći ga da jede, pet isposnika-prosjaka ga napušta.
Sam ide podnožju svetog smokvinog drveta, okruženog sočnom
travom).
Neuporedivi zvuk njegovih koraka probudio je Kalu, zmiju
visokog položaja, snažnu kao kraljevski slon. Videvši da se veliki
mudrac konačno odlučio da dosegne istinu, izgovorila je ovaj
hvalospev:
— Tvoji koraci, o mudrače, odjekuju kao grmljavina koja se
odbija od Zemlje; svetlost koja izbija iz tvoga tela sija kao sunce.
Sigurno ćeš danas okusiti plod kome težiš! Jata sojki obleću oko
tebe i klanjaju ti se okrećući prema tebi desnu stranu; vazduh je
ispunjen blagim lahorima. Sasvim je sigurno da ćeš danas postati
Buda.
Mudrac je seo prekrštenih nogu, jer je to najbolji položaj: telo je
sasvim nepokretno, udovi su čvrsto položeni kao kolutovi usnule
zmije. I onda je rekao samome sebi: „Neću promeniti ovaj položaj
sve dok ne ostvarim svoj naum“. Tada su se beskrajno obradovali
stanovnici neba; stada životinja, kao i jata ptica nisu više puštala ni
glasa, a ni drveće nije više šumorilo pod udarcima vetra.
Ceo svet se radovao — sem Mare, okorelog dušmanina prave
istine, koji je drhtao od straha. Ljudi se njemu rado obraćaju kao
bogu ljubavi, strelcu sa strelama od cveća, ali se ipak i plaše Mare,
jer on upravlja svim događajima koji su vezani za strastven život i
jer on suzbija svaku slobodu. Mara je imao kraj sebe tri sina:
Nemirka, Razuzdanka i Uobraženka, kao i tri kćeri: Zlovolju, Radost
i Žudnju. Sinovi i kćeri su ga upitali zašto je tako nezadovoljan.
Odgovorio im je ovako:

136
 — Pogledajte tamo onoga mudraca, koji je seo čvrsto rešen da
osvoji moje carstvo. Ako bi mu pošlo za rukom da me savlada i da
svetu objavi put ka konačnom blaženstvu, onda bi moje carstvo još
danas ostalo pusto kao država kralja Videha, o kome spev peva da
je izgubio kraljevinu jer je zgrešio otevši kći brahmana. Zato, dok je
još za vreme, moram da ga napadnem silovito kao što se nabujala
reka sručuje na obale!
(Mara je prvo poslao tri kćeri da one kušaju Gautamu i da ga
skrenu sa pravoga puta. Igrale su i pevale pred njegovim očima.
Vešte su u svim čarolijama požude i naslade; ali Bodhisatva se nije
menjao ni u srcu ni u licu, bio je miran kao lotos na nepokretnoj
vodi ribnjaka, čvrst kao temelji planina. Nemoćne Marine kćeri
morale su da se povuku.
Zloduh je onda poslao vojsku đavola, strašnih nemani: neke
imaju hiljadu usta, druge su ogromnih trbuha i nakaznih lica, pa sve
piju krv i proždiru zrnje, uzvikuju neljudske krikove, šire mrak,
vitlaju kopljima, lukovima i toljagama. Čudovišta brzo opkoljavaju
drvo mudrosti, prete Bodhisatvi, ali — gle čuda! — udovi su im
ukočeni, oružja kao prikovana za ruke.
Tada se Mara odlučio da lično preduzme poslednji pokušaj.
Pojahao je oblake i hitnuo svoj strašni kolut za bacanje; ali i to
oružje, koje inače može da prepolovi planinu, nemoćno je protiv
Bodhisatve: kolut se preobrazio u cvetni venac koji lebdi nad
njegovom glavom. Bio je smiraj Sunca).
Onda je Mara, poražen, pobegao zajedno sa svojim
pristalicama. Veliki vidilac, oslobođen praha strasti, pobednik nad
mrakom tame, savladao je i njega. A Mesec je, sličan blagom
osmehu device, osvetlio nebo, dok je kiša cveća, miomirisnog i
rosom osveženog, daždila na zemlju.
Pošto je tako čvrstinom i mirom porazio razbesnelog Maru,
Bodhisatva se prepustio verskom zanosu, rešen da pronikne ikako
krajnju suštinu stvari, tako i konačnu svrhu postojanja.
(Za vreme prve setio se svih svojih ranijih rođenja,
različitih života i raznih smrti, i razmišljao o prolaznosti svih živih
stvorova, pa je pomislio: „Zaista, ovaj svet je bez odbrane i
bespomoćan je i okreće se stalno u krug kao točak“. Uverio se da je
137
ovaj svet samsare nesiguran kao vrh drveta trputavca. Za vreme
druge osmotrio je svojim nebeskim okom bitisanje svih živih
stvorenja, a zatim uzroke njihovog ponovnog rađanja. Shvatio je
neumitni lanac uzroka i posledica, kako niska dela vode nižim, a
dobra višim budućim oblicima postojanja. Ali nije našao ništa
suštastveno u ovome svetu nastajanja — kao što ni pod slojevima
drveta trputavca nema srčike. Za vreme uvideo je da od
neznanja zavise voljni činovi, od njih svest, od svesti ime i oblik, od
oblika i imena pet čula, od njih dodir, od dodira osećanja, od
osećanja želje, od želje obuhvatanje, od obuhvatanja nastajanje, od
nastajanja rađanje, od rađanja propadanje i smrt, patnje, plač, bol,
tuga i očajanje. Nestajanje neznanja ukinulo bi, dakle, rađanje,
starost, smrt i sva druga zla. U tome času se uzdigao đo osmog,
najvišeg stupnja saznanja).
Bilo je to za vreme etvrte . Kada je zarudila zora i
kada su otpočinuli svi duhovi koji se kreću i koji su nepokretni,
veliki prorok je zauzeo stav koji više ne poznaje primenu i vođa svih
živih dosegao je stanje sveobuhvatnog znanja. Tada je, jer je bio
Buda, saznao istinu, Zemlja se zateturala kao žena opijena vinom,
nebo su osvetlili čarobnjaci-polubogovi koji su se sjatili sa svih
strana sveta, a moćna jeka groma odzvanjala je vazduhom. Prijatni
lahori duvali su umilno, kiša je padala sa vedrog neba, cveće i
plodovi otkidali su se sa drveća mada im nije bilo vreme — a sve to
u znak poštovanja prema njemu. Cveće tropa i lotosovi pupoljci, kao
i vodeni ljiljani od zlata i berila daždili su sa neba po tlu oko
Šakjamunija, tako da je izgledalo da je prebačen u neko stanište u
svetu bogova. Toga trenutka niko nigde nije bio ljut, bolestan ili
tužan; niko nije činio zlo, niko nije bio ohol; svet je bio potpuno
miran, kao da je dosegao potpuno savršenstvo. Radost je zahtevala
one bogove koji su žudili za spasenjem; radost je zahvatila i one koji
žive u nižim područjima. Svuda su okrepljeni čestiti, uvećan je uticaj
istine, a svet se digao iz blata strasti i mraka neznanja. Ispunjeni
radošću i puni divljenja prema delu mudraca, proroci iz Sunčevog
roda — koji su bili zaštitnici ljudi, proroci kraljevi i veliki vidioci —
stajali su u svojim nebeskim domovima i klanjali se Budi. Moglo se
čuti kako veliki proroci oglašavaju njegovu slavu među nebrojenim
nevidljivim bićima. Radovali su se svi živi stvorovi, osećajući da su

138
stvari krenule dobrim putem. Jedino je bio duboko nezadovoljan
Mara, kao da je odjednom zbačen s prestola.
(Buda je tu proveo još sedam dana, razmišljajući da li da objavi
istinu ili da svet, ogrezao u strastima, prepusti njegovoj sudbini.
Mara je pokušao da ga mami željom za počinkom u smrti).
Prišao mu je na obali reke Najranjane i obratio mu se:
— Učinio si što si mogao da uradiš. Sada stupi u krajnju nirvanu!
Ali Buda je odgovorio:
— Neću stupiti u krajnju nirvanu sve dok ne donesem spokoj
ucveljenima i dok ih ne oslobodim njihovih nedostataka.
Čim su Indra i Brahma, poglavice onih koji borave na nebesima,
shvatili Budinu nameru da objavi put ka miru, zasijali su punim
sjajem i došli da ga pozdrave, jer se i oni staraju o dobru sveta.
(Buda je tu ostao još neko vreme. Pete nedelje je izbila strašna
kišna oluja, ali ga je zaštitio kralj zmija svojim klobukom i
prstenasto savijenim telom. Kada je došlo vreme da ide po
milostinju, prišli su čuvari četiri strane sveta i pružili mu po
prosjačko čanče; pretvorio ih je u jednu zdelu. Putem je naišao
trgovački karavan; dva trgovca su mu udelila milostinju — to je bio
prvi poklon koji je primio otkako je postao Buda.
Buda je zatim pošao da traži svoje nekadašnje drugove: pet
prosjaka-isposnika. Na putu je sreo prosjaka koji je bio zadivljen,
ali još više i zaplašen njegovom veličinom te ga je napustio kada mu
je Buda rekao da nije imao nikakvog učitelja, nego da je sam bio
sopstveni vodič.
Najzad je u Benaresu naišao na pet prosjaka-isposnika. Oni su
prvo namislili da se prezrivo ophode prema njemu, ali su bili
savladani njegovom veličinom čim su ga ugledali. Međutim, i dalje
su mu prebacivali što ne ide putem samomučenja. Buda im je
objasnio da mučenje tela samo skreće pažnju duha na telo, a
prekomernim slabljenjem tela iscrpljuje se i um. Istina leži na
sredini između čulnih uživanja i telesnog samouništenja. Objasnio
je isposnicima osmostruki put svetlosti i četiri svete istine.
Osmostruki put se sastoji iz ispravnih pogleda, namera, govora,
ponašanja, načina života, napora, obzira i usredsređivanja; a četiri
139
svete istine su saznanje da je rođenje zlo, propadanje zlo, bolest zlo
i smrt zlo. Objasnio im je da se zlo može preseći samo srednjim
putem saznanja i uzdržavanja od krajnosti:
— Postoje dve krajnosti, o isposnici, i ne treba se približiti ni
jednoj ini drugoj: život uživanja — to je nisko i gadno, suprotno
duhu, nedostojno i isprazno; i život samomučenja — to je žalosno,
nedostojno i tašto. Savršen čovek, o isposnici, čuva se obeju
krajnosti, jer on je otkrio stazu koja vodi srednjim putem, koja vodi
počinku, saznanju, nadahnuću, nirvani... Evo, o isposnici, svete
istine o bolu: bolni su rođenje, starost, bolest, smrt, rastanak od
onih koje volimo. A evo i korena bola: to je žeđ za uživanjem, žeđ za
prolaznim. I evo istine o ukidanju bola: to je gašenje žeđi
uništavanjem želje... Došao sam da donesem znanje zaslepljenima.
Milosrđe, znanje i vrline — to su dobra koja ne prolaze. Bolje je
učiniti malo dobro nego izvršiti teške podvige... I savršen čovek je
bezvredan ako ne čini dobročinstva svim živim bićima, ako ne teši
napuštene... Moje učenje je učenje milosrđa... Put spasenja je
otvoren svima... Uništite vaše strasti kao što slon obara kolibu od
bambusove trske, ali znajte da se vara ko veruje da će uteći od svojih
strasti ako se povuče u pustinjačku izbu. Zdrava stvarnost je jedini
lek protiv zla.
(Čuvši Budine reči, mnogi bogovi i jedan od isposnika,
poreklom iz roda Kaundinja, ugledali su ono što je čisto i bez
zemnog praha. A Buda je krenuo dalje, praćen učenicima, iz zemlje
u zemlju, iz grada u grad).
Tako je jednom došao i u Kapilavastu; tu je govorio ocu od
dhmani. Pokazao mu je i svoju moć čudotvorca da bi ga naveo da
lakše prihvati istinu. Otac se silno obradovao, sklopio ruke i
pozdravio ga ne kao zemaljskog vladara nego kao pobedioca svih
zala...
Posle toga, Buda je posetio Sravasti. (Tu se naročito proslavio sa
svojih čudotvornih moči. Naime, kralj Prasenadžit je izveo preda se
Budu i pripadnike drugih učenja, pa je zatražio da mu svaki pokaže
snagu svoje vere. Buda je tu, pored drugih čuda, izveo i čuveno čudo
vode i vatre).

140
 Blaženi Buda se duboko zamislio i koji trenutak kasnije nestao
je sa mesta na kome se nalazio; pojavio se u vazduhu na zapadu i
pokazao se u čovekova četiri pristojna položaja: kako korača, stoji,
sedi i leži. Zatim se uzneo do svetlijih visina, a tu je njegovo telo
istoga časa počelo da ispušta plave, žute, crvene, bele i druge zrake
u najlepšim bojama plemenitih kristala. Ali to nije bio kraj čudesa:
iz donjeg dela njegovog tela izbio je plamen, a iz gornjeg je počela
da pada hladna kiša. Zatim je sa zapada prešao na jug, pa je ponovio
ista čuda na sve četiri strane sveta.
(Tu je pokazao još jedno slavno čudo: pojavio se pred
zaprepašćenim posmatračima sedeći na velikom zlatnom lotosu sa
stabljikom od dijamanta — a to su u stvari bile kraljevske zmije
Nage; desno od Bude bio je Brahma, a levo Indra. Ispoljavajući
svoju svemoć, Buda je zatim pokrio celo nebo takvim lotosima, a u
sredini svakog je bio po jedan njegov lik. Posle oca, Buda je priveo
svom učenju i druge bliske rođake: sina Rahula, rođaka Anandu,
koji je postao njegov učenik — ljubimac, ženu i pomajku. Vinuo se
čak na nebo da poduči bogove i majku. Kada je posle tri meseca
obavio i ovaj zadatak, spustio se na zemlju lestvicama od zlata i
srebra, sa prečagama od korala, rubina i smaragda.
Teže je bilo obratiti Nandu, Budinog polubrata. Mladić se
oženio devojkom kojoj nadaleko nije bilo ravne po lepoti. Malo
zatim, zakucao je na njegova vrata Buda. Nanda je napunio njegovo
prosjačko čanče, ali Buda je odbio da primi njegovu milostinju i
otišao. Nanda je krenuo za njim, stalno mu pružajući zdelu; ali Buda
nije odgovarao ni rečju ni pokretom. Tako su stigli do Budinog
isposničkog staništa. Tajanstven i nasmejan, Buda je naredio da se
obrije bratovljeva glava i naterao ga da odbaci bogato ruho i obuče
odeću isposnika.
Nanda je tužno pristajao na sve; međutim, ni jednog trenutka
nije ga napuštala misao na mladu i lepu suprugu. Jednoga dana,
pokušao je da pobegne, ali su ga zadržale čudesne duhovne sile.
Šakjamuni ga je onda odveo padini brega i pokazao mu starog,
slepog majmuna. Upitao ga je:
— Da li je tvoja žena bar toliko lepa koliko je ovaj majmun?
Nanda se zgranuo.)
141
 Buda je odmah shvatio da je Nanda zalutao u mrak zbog
upornog sećanja na ženu. Uzeo ga je zato za ruku i odleteo je s njim
na nebo kao što morski gavran izbija na površinu sa ulovljenom
ribom... Tako je Buda odveo Nandu u raj kralja Indre, snažnog
munjobije. U tom raju ima drveća koje menja izgled šest puta
godišnje, dok drugo stalno pokazuje lepotu svih šest godišnjih doba.
Neka drveta nose raznolike vence i spletove cveća, nežne, lepe i
čudesno isprepletane, kao i cvetove koji tako odgovaraju uhu da su
savršeniji od minđuša. Druga drveta cvetaju u obliku crvenih lotosa
i izgledaju kao da su prekrivena svetiljkama; na trećima rastu
rascvetani plavi lotosi koji izgledaju kao širom otvorene oči.
Površina jezera je tu uvek mirna kao ogledalo, okićena je
bezbrojnim vodenim ljiljanima sa peteljkama od lapis-lazulija,
tučkovima i prašnicima od dijamanata, mirisnim i prijatnim za
dodir. Tu rastu i svakovrsni muzički instrumenti, kao voće u
voćnjaku; stabla na kojima rastu ukrašena su draguljima i zlatom;
instrumenti se sami pružaju ka onima koji bi želeli da ih upotrebe u
ovom boravištu trideset i tri boga. ;
Ali sve prevazilazi veličanstveno nebesko koralno drvo koje se
diže sred raja. Na njemu su ptice tamnocrvena kljuna, kristalnih
očiju, mrkožutih krila prošaranih jarko crvenom bojom, nogu pola
crvenih pola belih. A naokolo veselo leprša druga krasna perad, boje
plamena, sa glavama koje liče na buktinje.
Lepota ovih ptica privlači poglede nebeskih vila, a njihove slatke
pesme očaravaju srce lepotica. Oni koji su činili dobra dela žive ovde
srećno, čine kako im je volja, uvek su veseli i radosni, uvek mladi i
oslobođeni tuge; sijaju sopstvenom svetlošću i svaki ima boravište
kakvo je zaslužio ranijim delima.
Ove nebeske vile svojim igrama privlače umorne duše onih
isposnika koji su bili spremni da za vreme zemnog života
ispaštanjima zasluže raj. One su uvek u naponu mladosti i stalno se
prepuštaju bludnim uživanjima. Njima može da se približi svako ko
je izvršio potrebna dobra dela; a nebeska bića ne greše kada se
prepuštaju putenim slastima. One su, u stvari, najlepša nagrada za
život pun voljnih ispaštanja.

142
 Nada se obazirao po Indrinom raju, širom otvorenih očiju i
začuđena duha. A mnoge nebeske vile se okupiše oko njega, veselo
se pogledajući. Kada je video da je to svet neprestanih radosti, u
kome nema umora, sanjivosti, nezadovoljstva, tuge i bolesti, ljudski
svet mu se učinio kao groblje — jer je sluga starosti i smrti i uvek
prepušten brizi i nevolji. Kao što Sunce kada se rodi zaseni svetlost
svetiljke upaljene u vreme potpune tmine, tako je sjaj nebeskih vila
potamnio blistanje svih žena ljudskoga roda.
Tako je Nanda zaboravio svoju ženu, koja mu sada nije bila
draža od majmunice. Hteo je da zadobije nebeske vile, pa je
nastavio da usavršava duh, nadajući se da će tim putem jednoga
dana dopreti do njih. Međutim, Ananda ga je opomenuo da je
privremen čak i boravak u raju i da će morati svanuti dan kada će
sva božanstva da se strovale na Zemlju i kada će bogovi ridati
mučeni strašnim bolom: „O, Indrin vrte! O, gde nestadoše nebeska
jezera! O, nema više nebeske reke! O, kako su mi bili dragi!...“
A mudrac je pošao dalje po svetu, preobraćajući sve koji su bili
sazreli za njegovu nauku. Devadata, njegov rođak i član kaluđerskog
reda, video je njegovu veličinu i njegove uspehe i oni nisu prijali
njegovoj gordosti i sujeti... Izazvao je prvi jeretički rascep među
Budinim učenicima; udaljen je i to udaljavanje samo je još više
pojačalo njegovu zlovolju.
Devadata je kriv što se jednom sa nekog stenovitog vrha silovito
skotrljala stena u pravcu mudraca; mada je stena bila upravljena
pravo na njega, raspala se na dva dela pre nego što ga je dodirnula
tako da mu nije nanela nikakvog vreda.
Isti Devadata je na kraljevskom putu poterao kraljevskog slona
prema Budi; slon je naleteo uz buku ravnu tutnjavi crnih oblaka na
sudnji dan, sa snagom vetra koji goni vazduh tamne noći bez
mesečine. Tako je slon jurio ka Budi, spreman da ubije, a narod je
plakao i pružao ruke ka nebu. Ne oklevajući, mudrac je ipak
produžio put, pribran i miran, bez ljutine u duši... Ananda je jedini
ostao pored Bude, dok su ostali kaluđeri pobegli na sve strane. A
kada se slon sasvim približio i kada je izgledalo da pregaziti i dete
koje mu se našlo na putu, Budine duhovne snage su ga vratile
razumu: priklonio je telo ka zemlji, položio je glavu na tlo — ličio je

143
na planinu čiji su bokovi razoreni gromovima. Divnim prstima
između kojih su opnice, prstima lepim i mekim kao lotosovo lišče,
mudrac je pomilovao slona po glavi kao što Mesec zracima miluje
oblak.
A Devadata, pošto je u svojoj zlobi počinio mnoga gadna nedela,
srušio se u donje predele, prezren od svih, podjednako od kraljeva i
običnih građana, brahmana i mudraca.
(Neko malo dete je želelo da i ono pruži nešto Budi, ali nije
imalo baš ništa. Bezazleno, prikupilo je prašinu i pružilo je Budi u
sklopljenim rukama. Dirnut ovakvom verom, Buda se osmehnuo i
prihvatio dar. Ovo bezazleno dete proslavilo se kasnije kao veliki
indijski car Ašoka.
Neki majmun je ponudio Budi zdelu meda. Toliko se obradovao
kada je mudrac prihvatio i njegov dar da je neoprezno skočio u
vazduh, nezgodno pao i ostao na mestu mrtav. Odmah se ponovo
rodio kao sin brahmana.
Prošlo je mnogo godina. Budi je već bila osamdeset i četvrta.
Opet se u njemu javilo iskušenje smrti i opet mu se obratio Mara.
Ovoga puta, Buda se nije odupro. Smatrao je da je dovoljno
utemeljio učenje i da će ga ono nadživeti. Odlučio je da umre za tri
meseca).
U trenutku kada se odrekao preostalih dana telesnog života, a
trebalo je da živi još milione miliona godina, Zemlja se zateturala
pijana kao pijana žena i sa neba se sručila kiša zapaljenih buktinja.
Indrini gromovi su sevali na svim stranama, puni vatre i praćeni
munjama. Svuda su se razbuktali požari kao da je došao smak sveta
i opšti oganj. Rušili su se vrhovi planina i sa brda su padale čitave
šume slomljenog drveća. Razlegao se strašni zvuk bubnjanja
nebeskih doboša, odjekivalo je kao u pećini ispunjenoj olujnim
vetrovima.
Kada je video nemir ikoji je zahvatio svet, Anandi se digla kosa
na glavi, uzalud se pitao šta se to zbiva, zadrhtao je i izgubio
uobičajenu vedru mirnoću... Mudrac mu je rekao:
— Ovaj zemljotres oglašava da sam se odrekao godina života
koje su mi još bile date. Održaću se u životu samo još tri meseca!...
144
 Posle tri meseca Buda je pogledao grad Vajsali i izrekao ove reči:
— O Vajsali, vidim te poslednji put! Jer sada krećem ka nirvani!
Otišao je do Kusanagare, okupao se u reci i naredio Anandi:
— Pripremi mi ležaj između ona dva stabla — bliznaca! Još ove
noći mudrac če dopreti do nirvane!
(Oko njega su se okupili mnogi učenici i plakali, a on im je
govorio:)
— Ne treba tugovati u času radosti... Treba da vidite u meni
čoveka koji je utekao iz zapaljene kuće... Činite dobra dela i težite
znanju! Jer život potresaju neprestane patnje, kao što vetar stalno
povija plamen svetiljke... Sada sam učinio sve što sam mogao: i za
sebe i za druge!
(Kada je mudrac stupio u nirvanu, Zemlja se potresla još
snažnije; svi su ga oplakali: životinje, ljudi i bogovi. Samo su se
obradovali Mara i njegovi gosti).
Kada je nestao kralj vidovitih ljudi, svet je postao kao planina
čiji je vrh uništio grom; bio je sada kao nebo bez Meseca, kao jezerce
čiji su lotosi zimi izgubili lišće...
Njegove mošti su podeljene osmorici kraljeva, a njegovo učenje
je zapisalo pet stotina najvećih svetitelja i mudraca.

(Budističko predanje)

145
 KRAVAR I PRELjA

K
RAVAR je bio iz siromašne porodice. Kada mu je bilo
dvanaest godina, najmio se kod nekog seljaka da mu
napasa kravu. Posle nekoliko godina krava je odebljala
i porasla, a dlake su joj se svetlele kao žuto zlato. Bila
je to valjda božanska krava.
Jednoga dana, dok je čuvao kravu koja je pasla u brdima,
obratila mu se ona odjednom ljudskim glasom i rekla mu ovo:
— Danas je veče sedmoga dana sedmoga meseca. Nefritni
gospodar ima devet kćeri, one se danas kupaju u nebeskom jezeru.
Sedma je bezmerno lepa i pametna. Ona prede svilu oblaka za kralja
i kraljicu neba i nadgleda sve što šiju devojke na Zemlji. Zato se zove
prelja. Ako odeš i uzmeš njene haljine, moći ćeš se oženiti njome i
dobiti besmrtnost.
— Ali to je na nebu, rekao je kravar, kako bih mogao doći do
njega?
— Ja ću te odneti, odgovori žuta krava.
Onda se kravar popeo na kravina leđa. U tren oka počeli su
izbijati oblaci iz njenih nogu i ona je poletela u vazduh. Hujalo mu
je oko ušiju kao da duva veliki vetar i oni su odmicali brzinom
munje. Krava se odjednom zaustavila.
— Evo, stigli smo — rekla je.
Tada je ugledao svuda oko sebe šume od krisoprasa i drveće od
nefrita. Trava je bila od jaspisa, a cveće od korala. Sred ove krasote
ležalo je četvorouglo jezero veliko stotinu jutara. Na njemu su se
igrali zeleni talasi i u njemu su plivale ribe sa zlatnom krljušti. Tu je
bilo i bezbroj čarobnih ptica koje su pevale i letele tamo-amo. Već
izdaleka spazio je devet devojaka u vodi. Sve su odložile haljine na
obali.
146
 — Brzo uzmi crvene haljine — reče krava — i sakri se s njima u
šumi; nemoj joj dati haljine, pa ma koliko te nežno molila, sve dok
ti ne obeća da će se udati za tebe.
Kravar je na to hitro sišao s kravinih leđa, uzeo crvene haljine i
pobegao. Utom je devet devojaka primetilo njegovo prisustvo. Vrlo
su se prepale.
— Otkuda dolaziš, mladiću, pa se usuđuješ da uzmeš naše
haljine — rekoše. — Vrati ih brzo na obalu!
Ali se kravar nije uplašio, nego se prikrio iza jednog drveta od
nefrita. Tada je osam devojaka žurno isplivalo na obalu i obuklo
svoje haljine.
— Sedma sestro — rekoše — došao je onaj koga ti je nebo
dosudilo. Ostavićemo te nasamo s njim.
Tako je prelja ostala šćućurena u vodi.
Grdno se postidela, te se obratila mladiću:
— Kravaru, vrati mi brzo haljine!
Ali kravar se smejao i nije se ni pomerio:
— Ako mi obećaš da ćeš mi biti žena — reče — onda ću ti dati
haljine.
Međutim, devojka se nije složila s tim.
— Ja sam kći gospodara bogova — reče — bez njegovog
naređenja ne smem da se udam. Vrati mi brzo haljine ili će te kazniti
moj otac!
Tada je rekla žuta krava:
— Predodređeni ste jedni za drugo od sudbine, zato ću rado
posredovati vašem braku, a gospod, vaš otac, sigurno neće imati
ništa protiv.
Devica tada reče:
— Ti si nerazumna životinja, kako bi ti mogla da provodadžišeš?
Krava odgovori:
— Tu na obali stoji stara vrba, probaj da zapitaš nju! Ako može
da ti odgovori, onda i samo nebo želi vaš brak.
I devojka zapita vrbu.
Vrba odgovori ljudskim glasom:
147
 — Danas je sedmi dan sedmoga meseca, kravar prosi prelju.
Tada je pristala i devojka. Kravar je položio haljine na tlo i pošao
napred. Devojka je obukla haljine i pošla za njim. Tako su postali
muž i žena..
Međutim, kći gospodara neba oprostila se od kravara posle
sedam dana. Rekla mu je:
— Gospodar neba mi je naredio da pogledam šta (rade prelje.
Ako se zadržim predugo, bojim se da će me kazniti. Mada sad
moramo da se rastanemo, ipak ću ti se vratiti.
Pošto je izgovorila ove reči, otišla je. Kravar je potrčao za njom.
Ali kada joj se sasvim primakao, izvukla je ukosnicu i povukla crtu
preko neba. Ta crta se pretvorila u Srebrnu Reku (Mlečni Put). Tako
sada stoje na suprotnim obalama reke i izgledaju jedno za drugim.
Otada se sastaju jednom godišnje uveče sedmoga dana sedmoga
meseca. Kada dođe vreme, dolete sve svrake iz sveta ljudi i naprave
živi most preko koga prelja prelazi reku. Zato se toga dana izjutra i
uveče ne vidi nijedna svraka na drveću. Sem toga, sedmoga dana
sedmoga meseca često pada sitna kiša. Onda žene i starice govore
međusobno:
— To su suze koje kravar i prelja prolivaju prilikom rastanka.
Zato je sedmi dan sedmoga meseca praznik kiše.
Zapadno od nebeske reke stoji sazvežđe Prelje; -sastoji se od tri
zvezde. Malo ispred njega stoje druge tri zvezde u obliku trougla.
Priča se da se kravar jednom naljutio što neće da mu dođe prelja, pa
je bacio jaram na nju; on joj je pao pred same noge. Istočno od
nebeske reke je sazvežđe Kravara koje se sastoji od šest zvezda.
Blizu njega ima bezbroj zvezdica koje obrazuju sazvežđe zašiljeno s
oba kraja, a nešto šire u sredini. Priča se da je prelja, iz prkosa,
bacila na kravara vreteno; međutim, ni ono nije pogodilo metu:
vreteno je palo pored njega.
Narod govori i o drugim kćerima gospodara neba Ji Haung Dia.
Najstarija se udala za Li Dsinga i s njim je imala junačkog i prkosnog
sina Noču; druga je mati Jang Erlanga, treća je rodila Dung Fang
Soa — zvezdu velike godine, četvrta je živela sa Dung Jungom,
pobožnim i vrednim naučnikom kome je pomogla da se obogati i
stekne počasti; sedma je prelja, a deveta je kažnjena za prestup i
148
osuđena da (boravi na Zemlji kao robinja. Ne priča se ništa o petoj,
šestoj i osmoj.

(Kinesko predanje)

JANG ERLANG

D
RUGA kći gospodara neba sišla je jednom na Zemlju i tajno
volela smrtnog čoveka koji se zvao Jang. Kada se opet vratila
na nebo, rodila mu je sina. Gospodar neba je bio vrlo ljut
zbog ovog obesvećivanja neba. Prognao ju je na Zemlju i
pokrio je planinom Vui.
Njen sin, koji se zvao Erlang i koji je, dakle, bio unuk gospodara
neba, po prirodi je bio vrlo obdaren. Kada je odrastao, naučio je
tajnu veštinu voljnog pretvaranja u osam puta devet oblika. Mogao
je da postane nevidljiv ili da po želji uzme lik ptica i životinja, biljaka
i drveća, zmija i riba. Umeo je, takođe, da isušuje mora i premešta
bregove. Zato je otišao planini Vui i spasao majku. Stavio ju je na
leđa i odneo. Zaustavili su se na jednoj stenovitoj zaravni.
Majka mu je rekla:
— Vrlo sam žedna.
Erlang je sišao u dolinu da zahvati vode i prošlo je prilično
vreme dok se vratio. Ali nije više zatekao majku. Potražio je pažljivo
i našao na steni njenu kožu, njene kosti i nekoliko kapi krvi. Naime,
u to vreme je na nebeskom svodu još uvek bilo deset sunaca i ona
su sijala i žegla kao živi oganj. Kći neba bila je, doduše, božanske
prirode, ali nije više imala čarobne moći, jer je zgrešila i uprljala se
rađanjem. Uz to je tako dugo boravila pod planinom u tmini da ju
je sada, kada je iznenada došla na Sunčevu svetlost, spržili bleštavi
Sunčevi zraci.
Erlangu je htelo prepući srce kada je pomislio na tužni kraj svoje
majke. Uprtio je dve planine na ramena, pa je pojurio za suncima;
ubijao ih je pritiskajući ih bregovima sa dve strane. Svaki put kad bi
zgnječio neko Sunce, mašio bi se nove planine.
149
 Tako je već uništio devet od deset sunaca. Preostalo je samo
jedno. Pošto je i njega Erlang neumorno progonio, sakrio se u
nevolji pod lišće prkosa. Uzalud ga je tražio Erlang. Međutim, u
blizini se našla glista koja je odala skrovište i stalno vikala:
— Evo ga! Evo ga!
Erlang je upravo hteo da ga zgrabi kad je došao glasnik sa neba
i doneo zapovest gospodara neba:
— Sunčev sjaj je potreban nebu, vazduhu i Zemlji. Moraš
poštedeti ovo Sunce da bi preživela i sva živa bića. Ali zato što si
spasao majku i pokazao se kao dobar sin, uzdići ću te za boga i
poveriti ti dužnost mog telesnog stražara koji iz najviše dvorane
neba nadgleda dobro i zlo u svetu ljudi i vlada đavolima i
demonima.
Čim je primio ovo naređenje, Erlang je odleteo na nebo.
Onda se sunčeva lopta pomolila ispod lišća prkosa; iz
zahvalnosti što ga je spaslo, Sunce mu je dalo dar brzog rastenja i
oslobodilo ga straha od Sunčevih zrakova. Još danas se ispod lišća
prkosa mogu videti sasvim sitni, nežni biserčići. To su Sunčevi zraci
koji su se prilepili uz lišće dok se Sunce skrivalo pod njim. A kišnu
glistu Sunce progoni i čim se ona usudi da se pomoli iz zemlje,
sasušuje je za kaznu zbog izdaje.
Erlang otada uživa božanske počasti. On ima kose, oštro ocrtane
obrve i trozub, dvorez mač u ruci. Kraj njega stoje dve sluge, sa
sokolom i psom; jer Erlang je veliki lovac. Soko je božanski soko i
pas božanski pas. Kada neke životinje dođu do čarobne snage ili
demoni ugnjetavaju ljude, Erlang ih kroti uz pomoć ovog sokola i
psa.

(Kinesko predanje)

150
 KAKO JE POSTALA SVILENA BUBA

U
PRASTARA vremena živeo je jedan starac koji je otišao
na put. U kući nije bilo nikoga sem njegove ćerke jedinice i
belog pastuva. Svakoga dana kći je hranila konja. Kako je
bila usamljena, čeznula je za ocem.
Zato je jednom u šali rekla pastuvu:
— Ako mi vratiš oca, udaću se za tebe.
Tek što je konj čuo ove reči, otrgnuo se i odjurio. Trčao je sve
dok nije došao u mesto gde je bio otac. Kad je otac video konja,
prijatno se iznenadio, uhvatio ga i pojahao. Konj se okrenuo prema
putu kojim je došao i stalno njištao.
— Šta li je samo ovom konju? — pomislio je otac. — Sigurno se
nešto dogodilo kod kuće.
Opustio mu je stoga uzde i odjahao nazad.
Da bi nagradio pametnog konja, dao mu je obilnu hranu.
Međutim, konj je odbio da jede, a kada bi video devojku, bacao bi
čifte prema njoj i pokušao da je ugrize. Otac se začudio tome i
zapitao devojku. Kći mu je ispričala sve po istini.
— Ne smeš nikome da odaš ovu tajnu — rekao je otac — mogli
bi početi da nas gadno ogovaraju.
Onda je uzeo samostrel i ustrelio konja. A njegovu kožu je
obesio u dvorištu da se suši. Zatim je opet otputovao.
Jednoga dana se kći šetala sa susetkom.
Kada su došle u dvorište, zapela je slučajno o konjsku kožu i
rekla:
— Nerazumna životinjo, hteo si devojku iz ljudskog roda za
ženu! Ubili smo te i tako si dobio što si zaslužio.
Ali pre nego što je devojka izgovorila ove reči dokraja, konjska
koža se pokrenula i uspravila. Obavila se oko devojke i odjurila.
Užasnuta, susetka je otrčala ocu i ispričala mu šta se zbilo.
Svuda su tražili devojku, ali od nje nije bilo ni traga ni glasa.

151
 Najzad, posle nekoliko dana, našli su devojku kako obmotana
konjskom kožom visi u krošnji jednog drveta. Postepeno se
pretvorila u svilenu bubu i učaurila. Niti koje je prela oko sebe bile
su jake i guste. Susetka ju je skinula i pustila da se izleže. Onda je
prela svilu i dobro zaradila.
Međutim, porodica je jako čeznula za devojkom. Tada se
jednoga dana pojavila devojka u oblacima; bila je na konju i sa
velikom pratnjom. Rekla je:
— Na nebu mi je poverena dužnost da nadgledam gajenje
svilene bube. Ne treba više da čeznete za mnom.
Posle toga su joj u domovini podignuti hramovi, a svake godine,
u vreme kada se čaure svilene bube, ljudi joj prinose žrtve i mole je
za zaštitu. Zove se boginja sa konjskom glavom.

(Kinesko predanje)

KRALjICA NEBA

K
RALjICA neba koju zovu i sveta majka, bila je za života
devica iz Fukijena po imenu Lin. Bila je čista, poslušna i
pobožna. Kada je imala sedamdeset godina, umrla je
neudata. Pokazuje svoju moć na moru, zato je usrdno
poštuju brodari.
Kada na vetru i valovima i pod mračnim oblacima brodari
izgube pravac, onda pobožnim molitvama prizivaju kraljicu neba.
Tada se nad vodom pojavi crvena svetiljka. Ko pođe za svetiljkom,
izbaviće se svih opasnosti. Mornari često vide i samu kraljicu neba
kako stoji na oblacima i mačem ih razdeljuje. Vetar onda odlazi na
sever i jug i talasi se smiruju.
Pre nekih dve hiljade godina opremljena je vojska da pokori
Formozu. Vojskovođina zastava je osvećena krvlju belog konja.
Onda se odjednom pojavila kraljica neba na vrhu koplja zastave.
Odmah je nestala, a pohod je bio uspešan.

152
 Drugi put, u vreme Kinlunga, naređeno je ministru Džu Lingu
da na ostrvima Liju-Kiju postavi novoga kralja. Kada je flota plovila
južno od Koreje, podigla se oluja i brodovi su odvučeni ka Crnom
vrtlogu. Voda je ličila na tuš; Sunce i Mesec su izgubili sjaj, ljudi su
počeli šaputati da su dospeli u Crni vrtlog iz koga se još niko nije
spasao. Plačući, brodari i putnici su očekivali smrt. Odjednom su se
na površini pojavile bezbrojne svetlosti slične crvenim svetiljkama.
To je mnogo obradovalo mornare koji su se molili pod palubom.
— Živećemo — govorili su — došla je sveta majka.
I zbilja, pojavila se lepa devica sa zlatnim minđušama. Prevukla
je rukom kroz vazduh; vetar je stao i valovi su se primirili. Izgledalo
je da lađe vuče neka moćna ruka. Zatim je iznenada prevukla rukom
preko talasa i odjednom su se brodovi našli van Crnog vrtloga.
Džu Ling se vratio, izvestio cara i zamolio ga da se kraljici neba
podignu hramovi i da se primi u spisak bogova. I car je uslišio
njegovu molbu.
Otada po svim lučkim gradovima stoje hramovi kraljice neba.
Osmog dana četvrtog meseca proslavlja se njen rođendan
predstavama i žrtvama.

(Kinesko predanje)

153
 NI VA

N
I VA JE BILA Fu Hijeva sestra. Pomagala mu je u
sređivanju brakova. Naime, pre su muškarci i žene
mogli da se uzimaju kako su hteli, a sada je ona utvrdila
imena rodova. Ljudi iz iste porodice nisu više smeli da
se venčavaju. Brak je sklapan po naređenju roditelja:
bio je potreban provodadžija, a pošto još nije postojao novac,
utvrđeno je da se kao svadbeni poklon daju dva konja. Tako se Ni
Va proslavila kao utemeljivačica braka i kasnija pokolenja su je
poštovala kao zaštitnicu braka koja bdi nad odnosima polova. Posle
smrti brata, nasledila ga je na prestolu.
Međutim, usprotivio joj se jednom čovek po imenu Gung Gung,
kosmata tela i crvene kose, držao se sa svoje mudrosti za boga.
Zauzeo je zemlju oko Jangcekjanga i pobunio se protiv božanske
kraljice. Nazvao je sebe vodenim duhom i upotrebio je čarobne
bajalice da bi izazvao potop koji je zaustavio oticanje svih reka i
navalio velike nevolje na ljude.
Ni Va zapovedi gospodaru vatre da ga pokori. Gung Gung je
pobeđen. Onda je u besu udario glavom o Planinu nesavršetnosti i
umro.
Ovaj udarac je prebio jedan od stubova neba i nebo se nagnulo
ka severozapadu. A Zemlja je potonula u predelu procepa na
jugoistoku. Tada je Ni Va istopila potopljeno kamenje da bi njime
iskrpila nebo. Uzela je noge divovske kornjače i postavila ih kao
četiri stožera neba.
A potop je usmerila ka mestu gde se ugnula Zemlja. Zato je sve
do dana današnjeg severozapadni vetar tako hladan i zato sve reke
teku ka jugoistoku u Veliko more.
Nadgledala je i muziku. Onda je umrla i podignut joj je hram.

154
 Jednom je tiranin Džu-Sin iz kuče Jin na Novu godinu došao da
prinese žrtve u hramu boginje Ni Va. Međutim, podigao se vetar pa
je na trenutak oduvao veo pred slikom boginje. Tada je vladar
ugledao boginjino zlatno lice. U njemu se razbuktala nečista ljubav,
te je napisao pesmu na zidu i otišao.
Boginja Ni Va se mnogo naljutila. Naredila je devetorepoj lisici
da se pretvori u lepotu devojku Dagi, da očara vladara i upropasti
njegovo carstvo.
Bilo je to ovako: tiranin Džu-Sin je u to vreme naredio svim
velikašima — kletvenicima da mu dobavljaju lepe devojke. Imao je
miljenika koji mu je došanuo da velikaš Su Hu ima ćerku Dagi koja
je lepotica bez premca. Vladar je zato naredio Su Huu da mu dovede
kćer. Ovaj nije znao šta da učini, pa je pošao da otprati devojku u
dvorac. Na pola puta, zanoćili su u nekoj gostionici. Tada je
devetorepa lisica izazvala vetar koji je odveo Daginu dušu. Zatim je
zavladala njenim telom; mada je po naravi ostala pokvarena lisica,
ipak se nije promenio devojčin lik. Kada ju je ugledao kralj Džu-Sin,
mnogo se obradovao i obasuo je izuzetnom milošću. Pili su zajedno
vino i kralj se zabavljao s njom, a vladanje je odgurnuo u stranu.
Verne sluge, ikoje su pokušale da protivreče, bile su svirepo
mučene do smrti. Naređivao im je da grle usijane peći ili da nad
plamenim jamama hodaju po tankim motkama, premazanim
mašću. Sladostrasnik više nije znao za granice u rasipništvu.
Podigao je kulu koja je dosezala do zvezda, naredio je da se iskopaju
jezera i napune vinom, a šume da se iskite mesom. Mladići i devojke
morali su ovde da se love nagi, pred očima kralja i njegove supruge.
Jednom su sedeli na kuli i videli kako neki starac i mladić
prelaze gazom preko reke. Mladić je strašljivo išao korak po korak,
dršćući od hladnoće, a starac je, kao da ne oseća hladnoću, srčano
išao pred njim. Kralj se začudio, ali je kraljica rekla.
— To je sasvim prirodno. Starac je rođen u vreme kad su njegovi
roditelji bili još mladi, zato ima krepku srž u kostima i nije mu
hladno. Mladića su, međutim, otac i majka rodili kad su već bili vrlo
stari, pa nije dobio dovoljno životne snage, zato su njegove kosti
šuplje i hladno mu je.

155
 Pozvana su obojica i pokazalo se da su rođeni onako kako je
rekla Dagi. Međutim, njoj to nije bilo dovoljno: naredila je da im se
polome kosti da bi se uverila kakva im je srž. — Tako je sprovodila
hiljade svireposti.
Kada je jednom kraljev stariji rođak, Bigan, poštovan sa svoje
mudrosti, vladaru prebacio zbog njegovog ponašanja, rekla je Dagi:
— Čula sam da svetitelji i mudraci imaju sedam otvora na srcu.
Iščupajte mu srce da vidimo je li svetac!
Tako je tiranin udaljio od sebe čak i sopstvene rođake. A mudri
Bigan je kasnije ustoličen za boga bogatstva.
Jedan od vladarevih najvernijih slugu bio je Huang Fe-Hu. Po
mudrosti i hrabrosti nije mu bilo ravna i stekao je bio već mnoge
zasluge u ratu. Nagovarao je vladara da ne sluša Dagi, jer će se inače
sam upropastiti. Zato ga je Dagi mrzela od sveg srca.
Bio je običaj da svake Nove godine sve vladareve sluge dođu sa
ženama i podnesu želje i čestitke. Huang Fe-Huova žena je bila vrlo
lepa. Zato je Dagi smislila naročito lukavstvo. Odvela ju je do vrha
kule koja dopire do zvezda i predstavila je kralju. Krišom je
podsticala kraljevu požudu prema toj ženi. Međutim, žena se
oduprla svim pokušajima zavođenja i na kraju je briznula u plač.
Tada se tiranin naljutio, odvukao je za kosu do ivice kule i bacio u
ponor, tako da se razbila u podnožju kule.
Kad je to čuo Huang Fe-Hu, grdno se razjario; pojahao je
petobojnog božanskog bika, koji je mogao da na dan prevali hiljadu
milja, i ogorčen napustio prestonicu. Prišao je kralju Vuu koji se
borio protiv ugnjetača. Međutim, podlegao je jednom čarobnjaku
čija je žena umela da uhvati Sunčeve zrake i da ih pretvori u čarobne
igle. Imala je sedam puta sedam takvih igala koje je ispaljivala u oči
muževljevih protivnika. Kada bi ih oslepila, onda bi ih muž ubio.
Tako je poginuo i Huang Fe-Hu.
Kada je kralj Vu najzad pogubio zulumćara Džu-Sina i osvojio
njegovo carstvo, naimenovao je Huang Fe-Hua za boga Velikog
brega koji određuje dobro i zlo, nagradu i kaznu, život i smrt ljudi i
vlada nad deset gospodara pakla.

(Kinesko predanje)
156
 BOG VATRE

J
DUGO pre Fu Hija vladao je ljudima topilac je Džu Jung.
On je pronašao upotrebu vatre i potonji naraštaji su od njega
naučili da kuvaju jela. Zato njegovim potomcima prepušteno
čuvanje vatre. A on je naimenovan za boga vatre. On je
otelovljenje crvenog gospodina koji se pokazao na postanku sveta
kao jedan od petorice staraca. Bog vatre se poštuje kao gospodar
Južne svete planine. On na nebu vlada zvezdom vatre, južnom
četvrtinom nebeskog svoda i crvenom pticom.
U zemlji četiri reke živeo je čovek koji je bio veoma bogat.
Jednoga dana se popeo u kola i pošao na daleki put. Naišao je na
devojku u crvenom ruhu koja ga je zamolila da je poveze. Dozvolio
joj je da se popne i vozio ju je pola dana ne bacivši ka njoj nijedan
nečist pogled. Tada je devojka opet sišla i opraštajući se rekla:
— Ti si zbilja plemenit čovek! Dirnut ovakvom čestitošću,
moram ti reći istinu. Ja sam bog vatre. Sutra će izbiti požar u tvom
domu. Vrati se što brže možeš, pokupi stvari i spasi što možeš!
Čovek se uplašio, okrenuo kola i pohitao kući što je mogao brže.
Naredio je da se iznese iz zgrade sve blago, odeća i nakit koji je imao.
A kada je hteo da prilegne, izbila je vatra u ognjištu i ništa nije
moglo da je obuzda sve dok se cela građevina nije pretvorila u prah
i pepeo. Ipak je sačuvao bar svu pokretnu imovinu.

(Kinesko predanje)

KONFUCE

K
ADA JE rođen Konfuce, došao je jedan kilin i ispljunuo
nefritni kamen na kome je pisalo: „Sine vodenog kristala,
bićeš jednoga dana nekrunisani kralj!“
Rastao je i dosegao visinu od devet stopa. Bio je crna i
ružna lika. Imao je buljave oči i sedlast nos. Usne nisu pokrivale
157
zube, a uši su imale velike otvore. Vredno je učio i daleko je
odmakao u svim znanjima. Tako je postao svetitelj.
Jednoga dana popeo se na najviši vrh Velike planine sa Jen
Huijem, učenikom-ljubimcem. Pogledom je dopro sve do reke
Jangsekjang na jugu.
— Vidiš li, upitao je Jen Huija, šta se to belasa pred gradskom
kapijom Vua? .
Jen Hui je pažljivo pogledao u tom pravcu i napregao oči; onda
je odgovorio:
— To je komad bele tkanine.
— Nije — reče Konfuce, — to je beo konj.
A kada su proverili, bilo je zbilja tako. Velika planina je udaljena
nekih hiljadu milja od prestonice Vu, a Konfuce je dokazao oštrinu
pogleda kada je mogao da prepozna belca na takvoj daljini. Jen Hui
mu nije bio sasvim ravan, ali je bar video da se nešto belasa. Zato ga
ljudi nazivaju drugim svetiteljem.
Drugi put je u njegovoj domovini iskopan bunar. Tada su kopači
naišli na životinju koja je izgledala kao ovca, ali je imala samo jednu
nogu. Niko nije znao šta je to. Onda su zapitali Konfucea. On reče:
— To je skočiovca; kada se ona pojavi, biće uskoro kiše.
I zbilja, ubrzo je pala kiša.
Jednom su u Konfuceovoj domovini iskopali divovsku kosku.
Natovarili su je na kola i odvezli Konfuceu da bi ga zapitali šta je to.
On odgovori:
— U pradavno vreme okupio je veliki Ji oko sebe sve velikaše
carstva. Jedino nije došao gospodar vetrova. Ji je naredio da ga
ubiju i zakopaju na tome mestu. Kažu da je gospodar vetrova bio
div. Ovo je njegova kost.
Kada se približila Konfuceova smrt, knez Lua je ulovio nekog
kilina i ubio ga. Kada se onaj kilin bio pojavio prilikom Konfuceovog
rođenja, majka mu je vezala crveni konac oko roga. Mrtvi kilin je još
uvek nosio taj konac.
Kada je to dočuo Konfuce, zaplakao se:
— Moje učenje nije urodilo plodom! Šta ste učinili? Moraću da
umrem.
158
 Kilin se, naime, javlja samo dok zemljom hodi neki veliki čovek.
U to vreme Konfuce je baš pisao knjigu „O procvatu i propasti
država“. Kada je doznao šta se zbilo, odložio je kičicu i nije više
pisao.
Ali i posle smrti dokazao je više puta svoje sveznanje. Kada je zli
car Cin Si Huang podjarmio sve države i vojskom prošao kroz celo
carstvo, došao je i u Konfucijevu domovinu. Tako je naišao i na
njegov grob. Hteo je narediti da se otvori kako bi video šta je u
njemu. Svi doglavnici su ga odgovarali, ali on nije hteo ni da čuje.
Onda je prokopan hodnik i kopači su u glavnoj odaji naišli na
kovčeg. Drvo je još izgledalo kao novo. Kada bi se kucnulo o njega,
zvučalo je kao da je od medi. Levo od kovčega bila su vrata koja su
vodila u unutrašnju odaju. U njoj su bili postelja, sto sa knjigama i
odećom, a sve je bilo pripremljeno kao za živa čoveka.
Cin Si Huang je seo na postelju i pogledao na tlo pred sobom.
Tu je bio par obuće od crvene svile na vrhovima ukrašene vezenim
slikama oblaka. Uza zid je bio prislonjen bambusov štap. Šaleći se,
car je obuo obuću, uzeo štap i izišao iz groba. Odjednom se pojavila
tablica na kojoj su stajali sledeći stihovi:

Ci Si Huang zauze carstva šest,

Grob moj otvori, postelju tu nađe moju,
Krade obuću, štap uze u ruku svoju:
Kad u Šakju dođe — izgubiće svest.

Ci Si Huang se grdno prepao, pa je naredio da se grob opet

zatvori. Ali kad je došao u Šakju, razboleo se od teške groznice i
umro.

(Kinesko predanje)

159
 BOG RATA

B
OG RATA Guan Di zvao se ustvari Guan Ji. U vreme kada
je carstvom besnela buna žutih turbana, udružio se u savez
prijateljstva sa dvojicom koju je sreo na ulici; njih je
nadahnjivala ista ljubav prema otadžbini kao i njega. Jedan
je bio kasniji car Liu Be, drugi se zvao Džang Fe. Prijatelji su se
sastajali u voćnjaku zasađenom breskvama; zarekli su se da će biti
kao braća mada potiču iz raznih kuća. Zaklali su belog konja i zakleli
se na vernost do smrti.
Guan Ji je bio veran, pošten, pravedan i hrabar bez mere. Rado
je čitao knjigu Konfucea o cvetanju i propasti carstva. Pomogao je
prijatelju Liu Beu da uguši bunu žutih turbana i da osvoji zemlju
četiri reke. Konj koga je jahao zvao se Crveni zec i mogao je da za
dan pretrči hiljadu milja. Imao je bodež u obliku polumeseca koji se
zvao zeleni zmaj. Obrve su mu bile lepe kao u leptira svilene bube,
a duge kose oči kao u feniksa. Lice mu je bilo skrletno crveno, a
brada tako dugačka da mu je dopirala preko stomaka. Kada je
jednom izišao pred cara, ovaj ga je nazvao Lepobradi i poklonio mu
svileni špag da u njega stavi bradu. Nosio je ruho od zelenog
brokata. Uvek kada bi pošao u boj, pokazao bi neodoljivu hrabrost.
Bilo da mu protivstane hiljadu pešaka ili deset hiljada konjanika —
napadao bi ih kao da su od vazduha.
Opaki Cau Cau doveo ga je jednom u iskušenje da izneveri
gospodara i prijatelja Liu Bea. Naime, kada je zarobio obe supruge
Liu Bea, naredio je da ih prekonoć zatvore u jednu prostoriju sa
Guan Jijem. Ali Guan Ji je bio nepokolebljiv: probdeo je celu noć,
sve do svitanja, stražareći na pragu sobe sa svetiljkom u ruci.
Drugi put je zli Cau Cau nagovorio neprijatelje njegovog
gospodara da na prevaru izdaju i zauzmu njegov grad. Kada je to
čuo, pohitao je sa vojskom da oslobodi varoš. Međutim, i sam je pao
u klopku, pa je zarobljen zajedno sa sinom i odveden u prestonicu
neprijateljske zemlje. Vladar te zemlje je želeo da ga pridobije za
sebe; ali Guan Ji se zakleo da se neće pokoriti do poslednjeg daha.
Onda su pogubljeni otac i sin.

160
 Kada je umro, odbio je hranu i umro i njegov konj, Crveni zec.
Guan Ji je imao vernog vojskovođu koji se zvao Džu Tsang; bio je
crn u licu i nosio je veliki nož. Upravo je zauzeo jednu tvrđavu kad
je čuo za gospodarev tužni kraj. Isukao je mač i ubio se. I jedan drugi
verni ratnik Skočio je na ovu vest u opkop i udavio se.
Od toga vremena počelo je delovanje Guan Jijevog duha. Kad
god se ustoliči nova vladarska loza, javlja se njegov lik. Zato su mu
podignuti hramovi i određene žrtve i zato je primljen u broj
državnih božanstava. Pripadaju mu velike žrtve volova, ovaca i
svinja kao Konfuceu. Njegov ugled je rastao sa svakim stolećem.
Isprva je poštovan kao knez Guan, zatim kao kralj Guan, pa kao
veliki bog koji je pokorio đavole; najzad, poslednja vladarska kuća
ga je poštovala kao velikog božanskog pomoćnika neba. Zovu ga i
svetac rata; veliki je pomagač u nevolji kada ljude napadnu đavoli i
lisice. Često ga obožavaju kao gospodara rata naporedo sa
Konfuceom, gospodarom mira.
Bezbrojna su ispoljavanja njegovih natprirodnih moći. Neka
jedan primer zameni mnoge.
U Ju Džuu je živeo čovek pijanica i kockar; stalno je tukao i grdio
majku. Imao je sinčića kome je tada bilo godinu dana. Staramajka
ga je iznela na rukama u šetnju. Dečaćić se odjednom nespretno
pokrenuo i pao na zemlju. Razboleo se od pretrpljenog straha.
Starica se plašila sinovljeve jarosti, pa je pobegla od kuće.
Kada se ovaj vratio kući i video detinju bolest, upitao je ženu šta
se dogodilo. Zatim se razbesneo i otrčao za majkom. Ugledao ju je
pred hramom boga rata, baš kada je htela da pređe prag. Otrgnuo
ju je od hrama vukući je za kosu.
Tada se najednom u hramu glineni bog rata podigao sa sedišta,
uzeo nož iz ruke kipa Džu Tsanga, koji je stajao iza njega, stupio
pred vrata i odrubio glavu nedostojnom sinu. Sveštenik hrama, koji
je to video, žurno je počeo da lupa u zvono i bubanj i da čita svete
spise. Po ulicama i trgovima tiskali su se začuđeni ljudi čim su čuli
za ovo čudo. I oni su videli boga rata: u desnici je držao nož, u levici
glavu onog čoveka. S jedinom nogom je zakoračio pred vratnice,
drugom je stajao u hramu — tako se zaustavio kip, nepokretan kao
stena. Otada u Ju Džuu na pragu hrama stoji kip boga rata sa
raširenim nogama u znak svoje moći.
161
 (Kinesko predanje)

LAOCE

L
AOCE JE u stvari stariji od neba i Zemlje. On je žuti starac
koji je sa još četiri starca stvorio svet. Međutim, on se u
razna vremena javljao na Zemlji pod raznim imenima. A
njegovo najčuvenije javljanje u ljudskom obliku je u liku
„starog deteta“ (Laocea) i s imenom Šljiva (Li).
Bilo je to ovako:
Njegova majka je zanela na natprirodan način i nosila ga
sedamdeset dve godine. Kada se rodio, izišao je ispod majčinog
levog pazuha. Imao je od rođenja sedu kosu, zato je nazvan staro
dete (Laoce). I već je umeo da govori. Pošto nije imao oca ljudskog
roda, pokazao je na šljivu pod kojom je rođen i rekao:
— Neka to bude moje ime!
Ovladao je velikim čarolijama kojima je produžavao život.
Jednom je najmio slugu. Pogodili su se da mu dnevno plaća sto
bakrenjaka; međutim, nije mu davao ništa, tako da mu je na kraju
dugovao sedam miliona dve stotine hiljada bakrenjaka. Onda je
pojahao crnog bika i odjahao na zapad. Hteo je da povede slugu. Ali
ikada su došli u klanac Han-Gu, sluga je odbio da ide dalje i zatražio
platu. Međutim, Laoce mu opet nije dao ništa.
Kada su se približili kući čuvara klanca, pojavili su se na nebu
crveni oblaci. Čuvar klanca je razumeo znak i tako saznao da se
približava svetac. Zato je izišao u susret Laoceu i primio ga u kuću.
Upitao ga je za tajnu mudrost, ali Laoce je samo isplazio jezik i nije
rekao ništa. Čuvar klanca ga je ipak primio u stan s puno počasti.
Laoceov sluga je ispričao sluzi čuvara klanca da mu gospodar
još duguje veliku svotu, pa ga je zamolio da kaže koju lepu reč za
njega. Kada je sluga čuvara klanca čuo za veliki novac, mamilo ga je
da uzme tako bogata čoveka za zeta; i zbilja, dao mu je ćerku za

162
ženu. Najzad je čuvar klanca dočuo za celu stvar i zajedno sa slugom
otišao Laoceu. Tada je Laoce rekao svome sluzi:
— Slugeranjo! U stvari, ti bi bio odavno mrtav. Najmio sam te i
kako sam bio siromašan i nisam imao novaca da ti dam, dao sam ti
u hrani čarolije koje podužuju život. Zato si i danas živ. Ne (rekoh)
li ti: „Ako pođeš sa mnom na zapad u carstvo blaženog mira,
isplatiću ti nagradu u žutom zlatu“. Ali ti nisi hteo.
Posle ovih reči, lupnuo je slugu po potiljku. Tada je ovaj otvorio
usta i ispljunuo čaroliju života na zemlju. Na čaroliji su se još videli
znaci ispisani cinoberom, očuvani kao da su novi. A sluga se
odjednom srušio i pretvorio u gomilu sasušenih kostiju.
Čuvar klanca je pao ničice i molio Laocea za njega. Obećao je da
će isplatiti slugu u ime Laocea i zamolio je da ga oživi. Tada je Laoce
poturio čaroliju pod kosti i sluga je oživeo istoga trena. Čuvar klanca
je isplatio slugu i otpustio ga.
Otada je poštovao Laocea kao učitelja, a Laoce mu je otkrio
umetnost dugog života; ostavio mu je svoje učenje u pet hiljada reči
koje je čuvar klanca zapisao. Tako je nastala knjiga „O smislu i
životu“. Zatim se Laoce sklonio od ljudskih očiju. A čuvar klanca je
ostao veran njegovom učenju i tako je stekao besmrtnost.

(Kinesko predanje)

163
 IZANAGIJA
I IZANAMI

U
VREME kad su nastajali nebo i Zemlja, u ravnici
visokih nebesa postala su tri božanstva. Postala su
sama od sebe, a zatim su se sakrila. Zemlja, mlada i
slična mrlji ulja na površini, pokretala se kao meduza;
onda su se iz jedne stvari, koja se pojavila slično
izdanku trske, rodila još dva božanstva koja su se takođe sakrila.
Tako je postalo sedam naraštaja bogova; dvoje poslednjih bogova
zvali su se Izanagi i Izanami.
Izanagi i Izanami su dobili naređenje da urede i oplode tu
pokretnu Zemlju. Stojeći na plivajućem mostu neba, mutili su vodu
kopljem koje su im poklonili bogovi. Kada je voda počela da se
zgrušava, izvukli su koplje, a od kapljice koja je skliznula sa vrha
obrazovalo se ostrvo Onokoro, tj. „ono koje je nastalo prirodnim
zgrušavanjem“.
Bogovi Izanagi i Izanami sišli su onda na to ostrvo, pa su tu
podigli jedan stub i zgradu za stanovanje.
Pošto su se međusobno bolje osmotrili, odlučili su se da se uzmu
i oplode Zemlju.
Zato su obišli oko stuba: Izanagi je obilazio s leve, a Izanami s
desne strane. Kada su se sreli, boginja Izanami je uskliknula:
— Kako sam srećna što sam srela tako lepog mladića!
Međutim, Izanagi je bio nezadovoljan zbog ovog uzvika: pošto
je on bio muškarac, njemu je priličilo da izgovori prve reči. Iz ove
prve bračne veze rodila su se deca — pijavice, koje roditelji nisu hteli
da priznaju. Stavili su ih u čun od bambusove trske i prepustili

164
vodenim strujama. Zatim je rođeno ostrvo Ava koje takođe nisu
hteli da priznaju za svoje čedo.
Potražili su savet od bogova koji su im objasnili da su ova
nesrećna rađanja posledica Izanamine pogreške: preuranjenog
oslovljavanja budućeg muža; treba da opet obiđu stub i poštuju
propisani obred. Bog Izanagi i boginja Izanami poslušali su savet,
pa su izrodili bezbrojna ostrva koja obrazuju Japan, kao i mnoge
bogove: boga vatre, drveća, planina...
Poslednji je rođen bog vatre koji je dolazeći na svet ispekao
boginju Izanami i prepustio je strašnim mukama. Od njenog
bljuvanja, njene mokraće i njenog izmeta nastali su drugi bogovi;
na kraju je umrla. Suprug Izanami je oplakivao ženu i od njegovih
suza se rodila boginja Potočić koji uzdiše. Besan na sina koji je
skrivio smrt boginje Izanami, Izanagi se mašio mača i odsekao glavu
novorođenčetu. Od kapi krvi koje su skliznule niz oštricu i pale na
zemlju rodilo se osam raznih bogova, a od pojedinih delova tela
drugih osam božanstava koja predstavljaju glavne planine Japana.
Izanagi je bio neutešan zbog smrti supruge; sišao je zato u
carstvo smrti. Ova zemlja tmine ima samo dva ulaza: vrlo zavojit i
strm put koji počinje u pokrajni Izumo i vodi u podzemlje; drugi
ulaz u duboku zemlju korenja nalazi se kraj morske obale, to je
bezdan u koji se slivaju sve vode mora i koji na dan velikog očišćenja
sa vodom odnosi i sve grehove i svaku prljavštinu. U tom
podzemnom carstvu dižu se dvorci i krovinjare po kojima stanuju
muški i ženski demoni; ženski demoni se zovu „ružne žene“ ili „žene
namrštena čela“.
Izanagiju je žena izišla u susret, ali je odbila da se s njim vrati
na Zemlju, jer je već bila okusila hranu tamnog carstva. Predložila
je da odu bogu pakla i da s njim reši ovo pitanje; zamolila je muža
da za to vreme ne gleda u unutrašnjost zgrade.
Međutim, bog je bio nestrpljiv i usudio se da priviri. Slomio je
muški zub češlja, tj. jedan od dva krajnja, zapalio iga kao buktinju i
prodro u dvorac. Ugledao je Izanamino telo u raspadanju, puno
crva, kako ga čuva osam gromova. Užasnuo se i pobegao. Izanami
je povikala za njim:
— Ti si me ponizio!

165
 Poslala je za njim da ga gone ružne žene pakla. Izanagi se
zaštitio raznim čarolijama. Onda je boginja poslala osam bogova i
ratnike pakla. Kada je stigao do podnožja padine koja vodi iz pakla,
Izanagi je uzeo tri breskve i bacio ih na ratnike podzemlja koji su se
razbežali; zatim je zgrabio veliku stenu i zatvorio izlaz iz pakla.
Izanami, koja je takođe pošla da ga goni, ostala je s onu stranu
stene. Bogovi su se tu zarekli da će se razvesti, pa su se rastali.
Bog Izanagi se osećao uprljan dodirom sa svetom mrtvih; otišao
je zato do carstva Cušuki, gde se očistio na ušću rečice Tašiban, u
pokrajini Hjuga. Bacio je štap i on se pretvorio u boga podignutog
na raskrsnici puteva. Zatim je skinuo odeću i bacio je daleko od
sebe; od svakog komada nastalo je božanstvo. Posle toga se
zagnjurio u reku i od nečistoće koju je doneo iz podzemlja rodila su
se dva božanstva koja donose bolesti; da bi suzbio te bolesti, Izanagi
je rodio dva boga koji ih leče, kao i svetu boginju. Izanagi je na kraju
zaplivao po moru, a za vreme ovog kupanja nastali su razni morski
bogovi.
Oprao je levo oko i tako izrodio veliku boginju Amaterasu,
boginju Sunca. Posle je oprao desno oko i tako stvorio boga Meseca,
Cukomija. Na kraju je oprao nos i tako je nastao bog Susano.
Izanagi je naredio starijoj ćerci Amaterasu da upravlja
nebeskim svodom; dao joj je svoju ogrlicu od dragog kamenja. Bogu
Meseca je poverio carstvo noći, a bogu Susanou morsku pučinu.
Boginja Sunca i bog Meseca poslušali su naređenje oca Izanagija i
otišli da vladaju nebom i carstvom noći. Samo Susano nije otišao,
nego je ostao plačući i uzdišući. Izanagi ga je upitao zašto jadikuje,
a Susano mu je rekao da bi hteo da ode u carstvo svoje preminule
majke. Bog Izanagi se naljutio i oterao ga. Susano je onda poželeo
da se oprosti sa sestrom pre nego što siđe u podzemni svet. Ova
odluka imala je velike posledice za bogove i ceo svet.
(Japansko predanje)

166
 PUSTOLOVINE SUSANOA
I AMATERASU

S
USANO SE popeo na nebo da vidi stariju sestru. Pritom je
nadigao strašnu buku, uzdrmao planine i reke i potresao
celu Zemlju. Boginja je zato smatrala da treba da preduzme
mere predostrožnosti pre nego što ga primi: zabacila je na
leđa tobolac i stavila preda se luk čija je tetiva već treperila. Kada ga
je zapitala zašto je došao, Susano je odgovorio da nema nikakve zle
namere i da je samo hteo da se oprosti s njom pre nego što ode u
daleku zemlju u kojoj boravi njegova majka.
Boginja Sunca zatražila je od brata da dokaže svoje dobre
namere. Susano je predložio da svako od njih izrodi decu: on će
imati sinove i tako će dokazati iskrenost svojih namera. Amaterasu
je pristala: uzela je bratovljev mač, slomila ga natroje, sažvakala
komade i onda izvukla iz usta laku izmaglicu koja se pretvorila u tri
boginje. Susano je zatražio od sestre pet niski dragulja koje je imala
na sebi, pa ih je samleo zubima; zatim je izdahnuo laku izmaglicu i
tako stvorio pet muških božanstava. Amaterasu je objavila da su i
dečaci njena deca, jer su stvoreni od njenih dragulja.
Osmoro dece Amaterasu i Susanoa imalo je posle mnoge
potomke; od najstarijeg čeda potiče carska porodica Japana, a od
ostalih najviđeniji velikaši.
Susano je bio toliko zadovoljan svojim delom da je izgubio
svaku vlast nad sobom; neobuzdano slaveći pobedu, uništio je
pirinčana polja koja je bila podigla Amaterasu, zatrpao je jarkove za
navodnjavanje i obesvetio hram podignut u čast svečanosti prvih
plodova. Boginja Sunca je oprostila bratu sva ova nedela, ali je on i
dalje činio neprilične postupke.
Jednoga dana, dok je boginja Amaterasu u svetom domu tkala
božanske haljine, Susano je napravio rupu na krovu zgrade i ubacio
konja šarca, koga je pre toga odrao. Ovaj iznenadni strašni prizor
izazvao je takvu uzbunu da se jedna od prelja ubola vretenom i
umrla. Boginja Amaterasu se uplašila i sakrila u stenovitu nebesku
pećinu, pa je čak stenom zatvorila prilaz. Svet je utonuo u tamu.
167
 Mrak koji je zahvatio Svet olakšao je vršljanje zlih bogova i
zaplašio dobre. Osam stotina puta deset hiljada bogova okupilo se
u sasušenom rečnom koritu da se posavetuju šta im valja preduzeti
da bi se vratila boginja Sunca. Obratili su se bogu skupljaču misli;
poslušali su njegov savet i doneli petlove čije pevanje predskazuje
zoru. Zatim su naredili da se napravi ogledalo i niske dragulja koje
su pričvrstili o grane drveta sakaki, okićenog raznim tkaninama.
Zatim su počeli da izgovaraju obredne molitve. Boginja Amano
Uzume se ukrasila raznim biljem, uzela u ruke lišće bambusove
trske, pa zaigrala na prevrnutoj čabrici stavljenoj pred ulaz u
pećinu; udarala je nogom o čabricu kao o bubanj. Obuzeta
božanskim zanosom, zbacila je sve haljine. Osam stotina puta deset
hiljada bogova počelo je da se smeje uglas. Boginja Sunca je čula
pevanje petlova, zatim bubnjanje igre boginje Amano Uzume, a
najzad grohotan smeh bogova — to je zagolicalo njenu radoznalost
i ona je glasno upitala otkuda ovakva buka.
Amano Uzume je odgovorila da se bogovi raduju jer su našli
boginju jaču i od Amaterasu. Bogovi su stavili ogledalo pred pećinu,
pa je i njegov odblesak privukao pažnju boginje Sunca; nagonjena
radoznalošću, pomaljala se malo po malo iz pećine. Bog snage, koji
se krio u blizini, uhvatio ju je za ruku i sasvim izvukao. Bogovi su
odmah razapeli konopac pred ulazom pećine da bi sprečili
Amaterasu da se povuče i svet je opet obasjala svetlost boginje
Sunca.
Bogovi su odlučili da kazne Susanoa: osudili su ga da plati veliku
odštetu, a onda su mu odsekli brkove i bradu, iščupali nokte sa
prstiju ruku i nogu i prognali ga s neba.
Pa ipak, Susano po prirodi nije bio ni sasvim zao; ponekad je
činio nedela, kada bi njime ovladala njegova silovita duša Ara-mi-
tama, a ponekad bi činio dobročinstva, kada bi se umešala njegova
druga, milostivija duša Nigi-mi-tama. On je bog plodnosti, a
istovremeno bog grmljavine, oluje i kiše; zato je u tesnoj vezi sa
zmijom, prastarim božanstvom grmljavine.
Kad se spustio u pokrajinu Izumo, sreo je starca i staricu koji su
gorko plakali kraj neke devojke. Susano ih je zapitao zašto plaču.
Starac je odgovorio da je imao osam kćeri, ali da svake godine u

168
pokrajinu dolazi osmoglava zmija iz zemlje Koši i proždire po jednu
od njih. Već je proždrala sedam i sada treba da dođe po poslednju.
Susano im je rekao da je stariji brat boginje Amaterasu i da
treba da prepuste devojku njemu. Stari roditelji su radosno pristali.
Susano je pretvorio devojku u češalj koji je zadenuo u kosu. Naredio
je da se pripremi osam zdela koje je onda napunio pirinčanim
vinom. Kada se pojavila strašna zmija, privukao ju je miris vina; sve
njene glave su pošle ka činijama. Dobro se podnapila i zaspala.
Susano je tada isukao mač i neman isekao na komade.
U sredini zmijinog repa našao je čudesni mač koji je poklonio
sestri, boginji Sunca. Taj mač se pominje u poznijim predanjima
pod imenom kusangu; sačuvan je sve do dana današnjeg (kao jedan
od tri znaka carske vlasti; čuva se u hramu u Atsuti, nedaleko od
grada Nagoje.
Kada se otarasio zmije, Susano je podigao dvorac u Sugi, češalj
opet pretvorio u devojku i tu se nastanio s novom suprugom. Iz toga
braka se rodio bog O-Kuni-Nuši koji je postao gospodar Izumoa i
prvi vidar.

(Japansko predanje)

169
 PUSTOLOVINE O-KUNI-

O
-KUNI- je bio bog vidar, vičan čarolijama; on je
pronašao prve lekove.
Jednoga dana, zec koji je nekom nesrećom živ odran,
obratio se osamdeset četvorici bogova, braći O-Kuni-
Nušija, i zamolio ih da ga izleče; oni su mu posavetovali da se okupa
u moru, a zatim osuši na vetru. Jadna životinja je morala da istrpi
strašne bolove; zatim je susrela O-Kuni-Nušija koji se sažalio na
njene muke. Posavetovao je zecu da se opere običnom vodom i onda
prostre po zemlji cvetni prah rogoza i valja po njemu. Kada je
ozdravio, zec je zahvalio O-Kuni-Nušiju i predskazao mu da će on
zadobiti ruku kneginje Jakami a ne njegova braća.
O-Kuni-Nušijeva braća su bila besna; odlučili su da ga ubiju. To
im je i pošlo za rukom putem podlih lukavstava. Međutim, njegova
majka je molila boginju Kami-Masubi i on je uskrsnuo. Javio se opet
u liku snažnog mladića.
Da bi ga zaštitila od gneva braće, mati ga je poslala u podzemno
carstvo, bogu Susanou. Tu je sreo Suseri-Himi, kći boga Susanoa.
Zaljubio se u nju i ona u njega; nisu se odupirali ljubavi.
Susano ga je primio, ali mu je odredio da spava u sobi punoj
zmija. O-Kuni-Nušija je spasao pojas koji mu je poklonila Suseri-
Himi. Tako je O-Kuni-Nuši savladao prvu prepreku.
Iduće noći, Susano mu je naredio da spava u sobi punoj stonoga
i zolja. Suseri-Hime mu je dala drugi pojas koji rasteruje stonoge i
zolje. Tako je O-Kuni-Nuši savladao i ovu prepreku.
Zatim je Susano prema velikoj ravnici odapeo strelu koja zviždi
i poslao O-Kuni-Nušija da je traži. Kada je O-Kuni-Nuši dospeo do
ravnice, Susano je potpalio travu i žbunje, ali je O-Kuni-Nušija
spasao miš koji mu je pokazao podzemni hodnik u koji se mogao
170
skloniti; miš mu je doneo strelu. Tako je O-Kuni-Nuši savladao i
treću prepreku.
Tek tada mu je bog Susano poklonio poverenje: poverio mu je
češljanje kose i zaspao. O-Kuni-Nuši je iskoristio Susanov san,
pričvrstio njegovu kosu za zabatne grede kuće, uprtio Suseri-Hime
na leđa i uzeo mač, luk, strele i harfu koto velikog boga. Međutim,
koto je usput zapeo o jedno drvo; strune su zazvečale i Susano se
probudio. Naglo je ustao i prevrnuo kuću.
O-Kuni-Nuši je ipak iskoristio vreme koje je Susanou bilo
potrebno da oslobodi kosu, pa je bio daleko kada je ovaj pohitao za
njim. Susano je samo izdaleka video da je otmičar njegove kćeri već
dospeo do strme kosine koja vodi ka izlazu iz pakla. Posavetovao ga
je da protiv braće upotrebi mač, luk i strele koje mu je ukrao;
potvrdio mu je da će ih tako pobediti i zavladati svetom. Zatim je
zatražio da Suseri-Hime uzme za glavnu ženu i da podigne dvorac u
podnožju planine Uka.
Tako je i bilo: O-Kuni-Nuši je pobedio braću, podigao dvorac i
živeo u njemu sa ženom Suseri-Hime.
Jednoga dana O-Kuni-Nušiju je došao čamac nošen vodenom
strujom. U njemu je bio bog Sukuna-Bikona, sim boginje Kami-
Masubi. O-Kuni-Nuši ga je lepo primio i oni su zajedno ojačali
državu. Međutim, Sukuna-Bikona je posle izvesnog vremena otišao
do rta Kumanu i nestao u pravcu zemlje Tokojo. O-Kuni -Nuši se
zaprepastio kad je video da je ostao sam. Rekao je:
— Sada sam sasvim sam, a treba da uredim zemlju. Ima li koga
da mi pomogne?
Istoga trena božanska svetlost je obasjala more i neki bog mu
odgovori:
— A kako bi tebi pošlo za rukom da pokoriš ovu zemlju da ja od
početka nisam bio uz tebe?
O-Kini-Nuši je zapitao boga ko je on.
— Ja sam tvoj bog zaštitnik; hoću da mi se svi mole na planini
Mimoro, gde živim.

171
 I O-Kuni-Nuši se poklonio bogu koji se zove Omiva. Vladao je
dugo i srećno. Ali njegove sinove nisu nasledili njihovi sinovi, nego
bog Ninigi, unuk Amaterasu, velike boginje Sunca.

(Japansko predanje)

172
 STVARANjE SVETA

U
postojalo je samo more nad kojim je
lebdeo prapauk. Naišavši jednoga dana na džin-ovsku
školjku, uzeo ju je u ruke i pokušao da nađe neki otvor
kroz koji bi se uvukao u nju; ali nije našao ni najmanju
pukotinu. Pokucao je po školjki i po zvuku zaključio da
je ovo telo šuplje. Izgovorivši bajalicu, pauku je pošlo za rukom da
otškrine ljušturu i da se provuče. Međutim, pauk nije mogao ništa
da vidi, jer tada još nije bilo ni Sunca ni Meseca. Sem toga, nije
mogao da se uspravi u školjci, jer nije bilo dovoljno prostora.
Tražeći svuda, pauk je našao vinogradskog puža. Da bi ga
ojačao, stavio ga je pod pazuh, pa je legao i prespavao tri dana. Onda
ga je pustio i tražio dalje; ubrzo je našao drugog puža, većeg od
prvog. I njega je stavio pod pazuh, pa je legao i prespavao tri dana.
Zatim je rekao prvome:
— Da li bi mogao da malo otvoriš ovu prostoriju, pa da
sednemo?
Vinogradski puž je odgovorio da može, pa je malo rastvorio
ljušturu. Pauk je uzeo puža i postavio ga pred zapadnu polovinu
ljušture; tako je postao Mesec. Sada je bilo malo svetlije, te je pauk
mogao da spazi velikog crva; zamolio ga je i on je još malo više
otvorio ljušturu. Iz tela crva isticala je slana sluz koja se skupljala u
donjem delu ljušture; tako je postalo naše more. Najzad je uspeo da
mnogo izdigne gornju ljušturu; i tako je postalo nebo. Tada je umro
Rigi, crv, iscrpen ovim velikim naporom. Prapauk je načinio Sunce
od ovog drugog puža, pa ga je postavio kraj donje ljuske koja je
postala Zemlja.
(Predanje sa ostrva Nauru)

173
 KAKO JE POSTALA

K
ADA je Kvat načinio ljude, svinje, drveće i stene, dan
nikada nije prestajao. Zato su mu braća rekla:
— To je vrlo neugodno!
Onda je Kvat uzeo svinju i pošao da kupi noć od Noći,
koja je živela u drugoj zemlji. Noć mu je zacrnila veđe, pokazala mu
kako se spava i naučila ga kako da napravi zoru.
Kvat se vratio braći; doneo je sa sobom petla i druge ptice koje
oglašavaju zoru. Rekao je braći da pripreme postelje od lišća
kokosovog drveta. Onda su, prvi put, videli kako se Sunce spušta ka
zapadu; povikali su Kvatu da Sunce odlazi.
— Ubrzo će se opet pojaviti, odgovori on. Vidite promenu na licu
Zemlje zato što nastupa noć.
Zatim je pozvao noć. Braća su povikala:
— Šta to dolazi s mora i pokriva nebo?
— To je noć, odgovori on; posedajte s obe strane kuće i kada
osetite nešto u očima, prilegnite i ne mičite se.
Pao je mrak i oči su počele da im se sklapaju. — Kvate, Kvate,
šta je to? Da li ćemo umreti? — Zatvorite oči, reče on, sve je u redu,
spavajte. Kada je noć dovoljno potrajala, zapevao je petao i
zacvrkutale ptice. Kvat je uzeo komad crvenog opsidijana i rasekao
noć; opet je zasijala svetlost koju je bila zaklonila noć i probudila su
se Kvatova braća.

(Predanje sa ostrva Benks)

174
KAKO JE NASTAO REP SKORPIJE

J
EDNOM davno, živeli su dečak i devojčica koji su se mnogo
voleli. Kada je dečak odrastao, odvojen je od devojke da bi se
mogao pripremiti za obrede punoletstva i mužanstva, a te
pripreme traju bar godinu dana. Devojka je očajavala zbog
rastanka, naročito kada se približio dan obreda: bila je nešto načula
o strašnim iskušenjima koja će morati da izdrži njen dragi. Zato,
kada je nastupio obred i kada je ženama naređeno da se udalje,
devojka je prekršila najstroži zakon plemena i, sakrivena u
pomrčini, ostala u blizini i posmatrala zabranjeni obred. Kada je
ceremonija završena, jedan starac je odveo mladića u izdvojen oko,
gde je stari stražar ubrzo zaspao, i sam zamoren dužinom obreda.
Međutim, mladić nije mogao da otpočine, jer je mnogo patio od
rane koja mu je bila naneta.
Mučena njegovim patnjama, kao i mišlju na raniji dugi
rastanak, devojka se odlučila da otme mladića od starca i da ga
odvede u neku daleku zemlju, gde bi živeli zajedno i na miru. Pošto
se uvukla u oko, privukla je njegovu pažnju podražavajući tihi krik
neke životinje, pa ga je znacima nagovorila da pođe za njom. Ali tek
što su bili zajedno, stražar se probudio da bi podstakao vatru.
Znajući da smrt čeka oboje, jer su počinili neoprostiv prestup,
devojka je obgrlila mladića i poletela s njim na nebo.
Kada je opazio bekstvo mladića koji mu je bio poveren, stražar
je pozvao svog mlađeg brata i počeo s njim da pretražuje zemljište;
ubrzo su našli tragove koji su im otkrili šta se zbilo. Braća su
pogledala naviše i ugledala begunce koji su hitro odmicali duž
Mlečnog Puta. Pokušali su da se i sami ispnu na nebo i pođu u lov
na utekle ljubavnike, ali su im se noge stalno klizale — a tako su
nastale mnoge zvezde toga dela neba. Najzad su uspeli da se popnu,

175
pa su krupnim koracima žurili duž Mlečnog Puta — a zvezde koje tu
stoje dve po dve predstavljaju tragove njihovih stopa. Bumerang
koji je hitnuo mlađi brat promašio je devojku iza dlaku, ali je oruđe
starijeg tako snažno zgodilo mladića u glavu da mu je spala
umetnički očešljana kosa. Danas, pretvoreni u zvezde, svi oni sijaju
u repu sazvežđa Skorpije: dva stražara, zamomčeni mladić i
nerazumna, ali verna devojka.

(Predanje australijskih domorodaca)

GROTLO PILTADI I
ZMIJA VONAMBI

P
ILTADI je dugo i usko kamenito grotlo, pokriveno velikim
stenama, sa rupčagama u kojima se i u sušne dane zadržava
više hiljada litara crne i prljave vode, ipak vrlo dragocene u
pustinjskom kraju. Evo kako je nastalo ovo grotlo:
Bilo je to davno, kada je svet još bio mlad, dve zmije, koje su bile
braća, živele su u ovom kraju sa svojim ženama. Svakoga dana žene
su išle u lov i donosile su s večeri divljač muškarcima koji su stalno
svetkovali i vrlo malo radili. Posle izvesnog vremena, ljute na lenost
muževa, žene su odlučile da same pojedu svu hranu koju nađu i da
ostave muškarce da se snalaze kako znaju i umeju. Muškarci-zmije
su se toliko naljutili da su odlučili da kazne nepokorne žene. Kovali
su mnoge naume, dogovarali se dugo pre nego što su se složili da će
se obojica pretvoriti u vonambija ili zmiju-dugu, divovsku
natprirodnu zmiju koja živi u vodi, ali ipak može po volji da se kreće
i po zemlji, pa i kroz nju — i da lukavstvom navedu žene na mučan
i nekoristan posao.
Braća su otišla do rupe pacova torbara, koju su žene već bile
počele da raskopavaju, pa su prvo podražavali trag neke velike zmije
tako što su po tlu vukli na leđa velikog guštera. Zatim su se uvukli u
rupu, ali je jedan od braće namerno ostavio da mu viri rep, kako bi
privukao pažnju žena.

176
 Malo kasnije, pošto je otkrila trag tako velike zmije i pošto je
ugledala i njen rep, mlađa sestra se mnogo obradovala, ali kada je
pokušala da izvuče gmizavca iz zaklona, rep joj je stalno izmicao iz
ruku. Da bi zadevao ženu, vonambi je dopuštao da ga malo povuče
ka izlazu, pa bi se tek onda oslobodio jačim izvijanjima. Ta šala se
ponovila dosta puta, dok žena, zamorena, nije odustala od lova i
vratila se sestri.
Za vreme zajedničke večere, mlađa sestra reče starijoj:
— Danas sam skoro uhvatila zmiju veliku kao vonambi, ali je
nisam mogla izvući iz rupe, bila je prejaka za mene.
— Pomoći ću ti sutra — reče starija sestra — uhvatićemo je ma
koliko da je velika.
Idućeg jutra, žene pođoše naoružane motikama za kopanje i
zdelama koje se nose na glavi. Kad su stigle do rupe pacova torbara,
ugledale su oko ulaza sveže tragove (koje su namerno ostavila dva
brata). Međutim, iako su žene celoga dana kopale bez predaha, i
mada nikada nisu gubile iz vida lovinu, ipak u smiraj sunca nisu
zadobile ništa do znoj i umor. Sutradan, sestre su opet radile preko
celoga dana; s vremena na vreme spazile bi plen, ali su ipak uspele
da uhvate samo jednu malu zmijicu koju su ispekle i pojele za
večeru. I žene su nastavile da kopaju za vonambijima, koji su se sa
svoje strane probijali kroz zemlju da bi sačuvali potrebnu
udaljenost. Braća su ponekad oslobađala po koji svoj kuran u obliku
malog gmizavca-, da bi tako pružili dovoljno hrane ženama, jer bi
one inače prestale da kopaju.
Progoneći zmiju, sestre su prokopale rov koji se prostire od
Atjaratje do Piltadija i koji je sada korito potoka; korito je dugo više
kilometara i stoji i sada kao vidljivi spomenik njihovog
natčovečanskog truda. Međutim, rupa je postepeno bila sve dublja
i napor sve veći. Sestre su otvorile više pobočnih hodnika, ali u
njima nisu nalazile ništa ili samo koju zmijicu. Tako su žene načinile
sadašnje grotlo Piltadi, sa njegovim mnogobrojnim malim bočnim
pritokama i kupastim gomilama kamena kojima je posejano tlo
doline.
Na kraju je starija sestra promenila način lova, pa je na priličnoj
daljini od ulaza u rupu iskopala bunar koji je sada glavni vododrž

177
Piltadija; tu je zbacila zemlju sa jednog vonambija pre nego što je
uspeo da pobegne. Klupče ogromnih zmijskih kolutova koje je žena
osetila i videla pod nogama toliko ju je uplašilo da je hitnula
kopačicu i ozledila slabine gmizavca. Drugi vonambi je izleteo iz
rupe, naleteo na mlađu ženu i progutao je, a ranjena zmija je, i
pored jakih bolova, ubila i prožderala stariju sestru, na izlazu iz
sadašnjeg grotla.
Taj vonamibi je sada drvo čudna oblika: s jedne strane stabla
izbija sasušena grana, a čitavo stablo je pokriveno kvrgama i
izraslinama. Sasušena grana je drvena kopačica koja je ozledila
zmiju, a kvrge i izrasline ženino telo koje se još nazire kroz košuljicu
zmije.

(Predanje australijskih domorodaca)

O EMUU I DIVLjOJ

S
VI LjUDI znaju predanje o emuu Tjakari i divljoj ćurki
Kipari koje objašnjava zašto sve do naših dana emu ima tako
mnogobrojno potomstvo, a zašto je divlja ćurka tako
siromašna porodom.
Jednom davno, obe ptice su sa svojim mnogobrojnim
porodicama živele u istom kraju. Međutim, emu je bio zavidljiv i
hteo je da nekako osvoji prvenstvo nad susedom. Zato je jednoga
dana, kada se iz lova vratio samo sa dvoje dece, ispričao divljoj ćurki
da je pobio ostale članove porodice, jer su mu zadavali suviše briga.
I najzad mu je čak pošlo za rukom da ubedi divlju ćurku da pođe
njegovim stopama. Ali tek što je pobila decu, emu joj je pokazao sav
svoj porod, podsmevajući se gluposti nesrećne majke.
Divlja ćurka se ipak osvetila i otada je emu osuđen da bude bez
moći letenja i da se stalno kreće po površini zemlje, prepušten na
milost i nemilost ljudima i psima.

(Predanje australijskih domorodaca)

178
 TO MEDVED
PO

M
EDVED, totem plemena, ostao je siroče još detetom.
Ljudi kojima je bio poveren uopšte se nisu starali o
njemu, pa su ga, kada bi otišli u lov, često ostavljali bez
vode za piće. Jednoga dana su zaboravili da sklone
posude za vodu van njegovog domašaja i tako bar jednom mogao da
utoli žeđ. Da bi se osvetio za ranije rđavo postupanje, pokupio je sve
posude za vodu i obesio ih o jedno drvo; zatim je prikupio svu vodu
obližnjih tekućica i nasuo je u druge posude, koje je privezao za
krošnju drugog drveta. Popeo se i sam u krošnju i naveo je stablo da
raste dalje u visinu, sve dok drvo nije bilo vrlo visoko.
Kada su se ljudi vratili, umorni i žedni od lova koji je trajao ceo
dan, potražili su posude za vodu, ali ih nisu našli, a kada su otišli do
reke, videli su da je presušila. Na kraju su spazili malog medveda
kako sa svim posudama za vodu čuči u visokoj krošnji, pa su ga
pozvali i zapitali ga ima li vode.
— O, kako da ne! — odgovorio je on. — Ali neću vam dati ni kapi,
jer ste me suviše često ostavljali žednog.
Ljudi su onda više puta pokušali da se uspužu uz stablo i da
preotmu vodu, ali kada bi se već malo uspuzali, medved bi ih polio
vodom: ruke bi im skliznule i oni bi pali; s te visine pad je bio
smrtonosan.
Na kraju, pritekla su im u pomoć dva brata. Za razliku od
nesrećnih prethodnika, oni nisu puzali pravo uz stablo, nego na
zavojke; zato ih je medved promašivao, svaki put kad bi hteo da ih
polije. Najzad im je pošlo za rukom da se uspužu do vrha, a medved,
koji je uvideo da će biti uhvaćen, počeo je da plače i kriči. I ne hajući
za to, mladići su ga tukli sve dok mu nisu polomili sve kosti i dok se
nije strovalio na zemlju.

179
 Međutim, umesto da izdahne, totemski medvedić se pretvorio u
pravog medveda i uspuzao na drugo drvo. Braća su onda sišla i
oborila drvo o koje su bile obešene posude sa vodom; sva voda koja
je bila u njima vratila se u reke, a u rečnim koritima bilo je otada
uvek dosta vode da se zadovolje sve potrebe ljudi. Zatim su braća
rekla ostalima da ubuduće nikada ne treba da lome kosti medveda
kada žele da ga ubiju i da nikad ne treba da mu deru kožu pre nego
što ga skuvaju. A zbog toga i danas medved živi po krošnjama i plače
i kriči kada se čovek uspuže uz stablo na čijim granama on čuči; i
zato uvek ostaje kraj tekućica da bi mogao da pokupi svu vodu reka
ako bi neko pogazio zabranu i hteo da mu polomi kosti.

(Predanje australijskih domorodaca)

180
 mitolo kih i drugih manje poznatih pojmova

(Skraćenice: arap. — arapski; asir. — vav. — asirsko-vavilonski;

aust. — australijski; bud. — budistički; ind. — indijski; iranski; isl.
— islamski; jap. — japanski, jev. — jevrejski; kan. — kananski; kin.
— kineski; mit — mitologija; pred. — predanje; fen. — feničanski.)

ABTEN, iran. mit., Feridunov AMA NO UZUME, jap. mit.

otac, pogubio ga je zli Dahak.
AVA, jedno od jap. ostrva; po mit.
Izanagijevo i Izanamino čedo.
AVELj (Abel), po Bibliji drugi sin
Adama i Eve; ubio ga je brat Kain iz
zavisti. Omiljen motiv umetnosti i
književnosti.
AGNI, ind. mit., bog vatre, stvorio
je Sunce i zvezde, poznaje tajne
smrtnika. Po jednom pred. od njega su
nastala sva živa bića.
ADAM, po Bibliji prvi čovek koga
je bog napravio od zemlje i udahnuo
mu dušu; nagovoren od žene Eve jeo je
plod sa drveta saznanja dobra i zla, pa
je stoga izgnan iz raja (Edena) i
osuđen, zajedno sa potomstvom, na
rad i smrt. Otac, i. o., Kaina i Avelja.
Omiljen lik slikarstva.
ADIDJAR, nakit, dragulj.
ADITJA, ind. mit., obično
shvaćeno kao množina; niža božanstva
koja borave na nebu.
ALAH, semitska reč za bog; po
islamu postoji samo jedan bog — Alah,
a Muhamed je njegov prorok.
boginja igre i rasta biljaka, njena igra u
proleće izmamljuje boginju Amaterasu
(Sunce).
AMATERASU, jap. mit., velika
boginja Sunca, rođena iz vode kojom je
Izanagi oprao levo oko; Cukijomijeva i
Susanova sestra. Poštovana kao
predak carske kuće.
ANANDA, ind. (bud.) mit. rođak i
najmiliji učenik Bude Šakjamunija.
ANANDA, ind. (bud.) mit. boginja
rata; Balova sestra (ili kći); pomogla
mu je da pobedi Jama i Mota.
ANGIRASI, ind. mit., porodica
slavnih pevača.
ANU („Nebo“), asir.-vav. mit.,
Anšarov i Kišarin sin, bog neba i otac
bogova, moćan i pravedan; zvezde su
njegovi vojnici. Predstavljan je
prestolom na kome je tijara, a pred
prestolom su znaci vlasti: žezlo,
dijadema (kraljevska poveza), kruna i
palica zapovesti.
ANUNAKI, asir.-vav. mit.,
Tijamatini saveznici u borbi protiv
Marduka.

181
 ANSAR, asir.-vav. mit., bog neba,
sin, Lahmua i Lahamue, Kišarin brat i
muž, Anuov otac.
APAMARGA, ind. biljka koja se
upotrebljava u spravljanju lekova i
prilikom prinošenja žrtava
(achyranthes aspera).
APSU, asir.-vav. mit., bog iz prvog
naraštaja božanstva; gospodar slatke
vode i oličenje vode na kojoj pliva
Zemljina ploča. Vidi Tijamata.
ARA MI TAMA, jap. mit., zla duša
boga Susanoa (vidi Nigi mi tama).
ARAPI, ARABLjANL narod
semitskog porekla, podeljen na
plemena, koji je prvobitno nastanjen u
Arabiji; isprva mnogobožačke, zatim
islamske vere.
ASIRCI, ASIRIJA, stari. narod i
država na reci Tigru, ratničkog
karaktera. Prestonice su naizmence
bili gradovi Asur, Kalah i Niniva.
Vladali su neko vreme, nar. između
XIII i VIII v. pre n. e., celom
Mesopotamijom (Vavilonijom),
Sirijom, pa i Egiptom. Asirska
umetnost, književnost i mit. su pod
velikim uticajem Sumeraca i
Vavilonjana, ali su doprineli daljem
razvitku i očuvanju njihove kulture
(nar. Asurbanipalovom bibliotekom iz
oko 650. god. pre n. e.).
ASITA, ind. (bud.) mit., veliki
prorok koji je Budi šakjamuniju, kao
novorođenčetu, predskazao svetački
put.
ASTARTA (Aštart), kan. (fen.)
mit., boginja neba i ljubavi; Balova
sestra (ili kći).
ASURI, ind. mit., Pradšapatijeva
deca kao i bogovi (Deve), ali njihovi
neprijatelji, demoni vični čarolijama.
190
Bogovi su ih pobedili posle duge i teške
borbe (vidi Indra).
ASUŠUNAMIR, asir.-vav. mit.,
glineni čovek koga je načinio Ea i
poslao ga da pomogne boginji Ištar
kada je bila zatvorena u carstvu smrti.
ATAR, iran. mit., bog vatre, Mitrin
pratilac.
ATSUTA, hram kraj grada Nagoje
u Japanu; u njemu se čuva mač
kusanagl.
AUSTRALIJSKI DOMOROCI,
Crnci ili negriti, skoro izumrli, na vrlo
niskom stupnju razvitka (ima ih još
oko 50.000).
AHRIMAN. iran. mit.. po
Zoroastrinom učenju zli duh kome
pomažu druga dva zla duha: Laž i
Gnev. U isl. pred. izjednačen s Iblisom.
AŠVINI (ili Nasatje), ind. mit.,
bogovi blizanci, boje zlata ili meda,
leče bogove i ljude, unapređuju ljubav,
ali se i sami zaljubljuju; privremeno su
udaljeni iz kruga bogova, jer su suviše
lečili ljude. Vidi Čjavana.
AŠERATA, kan. (fen.) mit.,
boginja, „majka bogova“, Elova
savetnica, Balova mati.
AŠOKA, ind. bud. vladar (259—
222. pre n. e.), detetom se poklonio
Budi Šakjamuniju.
AŠTAR, kan. (fen.) mit., najmlađi
među bogovima, mladić od nepunih
dvadeset godina, privremeno vlada
Zemljom do Balovog povratka iz
mrtvih.
AŠUR, asir. mit., vrhovni bog
Asiraca; u vreme njihove prevlasti
izjednačen sa starim vav. glavarom
bogova Anšarom, pa je dobio Ištar za
ženu. Predstavljan je kao krilata ploča
(disk), ili kako jaši na biku, ili kako leti,
a ponekad i okružen ovnovima ili kraj
koze.
BAZAR, pijaca, vašarište; na
Istoku pokrivena čaršija.
BAL, kan. (fen.) mit., Elov i
Ašeratin sin, gospodar Svetog brega
Severa (Libana), vladar oblaka, kiše,
munje i vazduha. Pobedom nad
Jamom i Motom postao je gospodar
Zemlje.
BAHIŠPAVAMANA, ind. mit.,
ime jedne himne koja se peva pre
prinošenja žrtve.
BDEL (bdelijum), arapska guma,
lepak.
BEL, asir.-vav. mit., bog neba i
Zemlje, dobre i zle sudbine ljudi,
boravi na nebu ili na Visokoj istočnoj
planini. Zamenio je Enlila kao vrhovni
bog, a njega je posle potisnuo Marduk.
BELKIDA (Balkida), jev. i arap.
mit., kraljica Sabe, lepotica bez
premca, koja je došla u posetu
Salomonu ili bila pokorena od njega.
Vidi Sulejman i Saba.
BENARES, grad u Indiji, na levoj
obali Ganga.
BENKS (Banks), ostrvo u Novim
Hebridima u Melaneziji.
BERIL, neprozirni, mutnozeleni
mineral, služi kao ukras.
BIBLIJA (po grčkoj reči koja znači
„knjižice, knjige“), hrišćansko sveto
pismo, knjige koje sačinjavaju Stari
(na jev.) i Novi zavet (na grčkom); u
Starom zavetu, koji je nastao između
XIV i V v. pre n. e. i dobio konačan
oblik u III i II v. pre n. e., ima, između
ostalog, jev. mit. i istorijskih predanja,
mnogo starijih od hrišćanstva, nekih
čak preuzetih iz vav. mit.
BIGAN, kin. mit., rođak tiranina
Džu Sina (XII v. pre n. e.), posle smrti
bog bogatstva.
BOG – PODIGNUT – NA –
RASKRSNICI - PUTEVA, jap. mit.,
jedan od Izanagijevih sinova; bog
puteva.
BODHISATVA, ind. (buđ.) mit.,
Čovek koji hoće da dopre do potpunog
saznanja ili da postane Buda.
BRAHMA, ind. mit., 1) u filozofiji
i mitologiji Veda vrhovni bog, načelo
savršenstva, izvor svega sveta, bogova
i živih bića, u koji se sve vraća posle
svoje smrti; 2) u ind. mit. glavna
ličnost u trojstvu u koje još ulaze Siva j
Višna; predstavljan je sa četiri glave,
odeven u belo, na labudu, paunu ili
lotosu.
BRAHMAN, ind., 1) u religiji,
filozofiji i mit. apsolutno (potpuno i
savršeno) biće i nebiće u isti mah, sveto
savršenstvo; 2) jedinica od brahmani.
BRAHMANI, u Indiji pripadnici
najviše i najuglednije kaste koja daje
sveštenike, pesnike, naučnike i
političare.
BRAHMANIZAM (bramanizam),
učenje ind. religije (iz početka VI veka
pre n. e.) da sve potiče od boga
Brahme, glavnog člana trojstva koje
čini sa Sivom i Višnom, i da se sve
vraća u njega; u čoveku, Brahma je
istovetan sa dušom (atmanom).
BRAHMANOV SVET, ind. mit.,
svet potpunog blaženstva iz koga nema
povratka.
BRIGU, ind. mit., porodica velikih
pevača.
BRIHASPATI, ind. mit., vrhovni
sveštenik i čarobnjak indijskih bogova
(Deva).
191
 BROKAT, teška, zlatnim i
svilenim koncima protkana svilena
tkanina.
BUDA (Budha — „probuđeni“
„prosvećeni“), čovek koji je saznanjem
postao božanstvo; Bude se javljaju
svakih nekoliko hiljada godina. U naše
istorijsko vreme živeo je, po tom
predanju, Buđa Šakjamuni.
BUDA SAKJAMUNI (Buda
iskušenik iz plemena Šakja),
Šudhodanin i Majin sin, živeo je
verovatno u severnoj Indiji oko 500.
god. pre n. e. Odbacio je sjaj
kraljevskog položaja (Sidarta), prošao
je kroz sve vidove isposništva
(Gautama) i postao je Buda, koga
njegovi sledbenici poštuju kao boga i
Višnuovo deveto otelovljenje.
Propovedao je da je život patnja, a da
spasenje dolazi kroz milosrđe i
odricanje (vidi samsara, reinkarnacija,
nirvana). Lik istočne i zapadne
umetnosti i književnosti, u hramovima
obično predstavljan kako sedi
prekrštenih nogu.
BUDIZAM, učenje Bude
Šakjamunija da je ovaj svet mesto
patnje i da treba kroz vrlinu i
samoodricanje težiti nirvani (vidi još
samsara, reinkarnacija); nastalo
između VI i V v. pre n. e., raširilo se po
Indiji, Cejlonu, Burmi, Kambodži,
Laosu, Vijetnamu, Indoneziji, Kini,
Japanu i dr. zemljama. Budizam je
izvršio veliki uticaj na umetnost.
BUMERANG, drvena bacaljka
aust. urođenika, oko 60 cm duga, vraća
se ako promaši metu.
CAU CAU, kin. zli vladar, osnivač
carstva Ve, neprijatelj Liu Beov i Guan
Jiev.
CIN ŠI HUANG, poznati kin.
vladar (oko 220. g. pre n. e.),
reorganizovao je zemlju i spalio stare
knjige.
CRVENA PTICA, kin. mit., zbirno
ime za sazvežđa južne četvrtine
nebeskog svoda.
CRNI VRTLOG, kin. mit., vrtlog iz
koga nema spasenja; predanja mnogih
pomorskih naroda govore o takvim
vrtlozima.
CUKIJOMI, jap. mit., veliki bog
Meseca, rođen iz vode kojom je bog
Izanagi oprao desno oko; Amaterasuin
i Susanov brat.
CUKUŠI, jap ostrvo.
ČANDAKA, ind. (bud.) mit., verni
konjušar Bude Šakjamunija.
ČU, poluvarvarska država stare
Kine, južno od države Vu.
DAMKINA (ili Damgalnuna
„Velika gospođa supruga“, ili Ninki
„Gospodarica Zemlje“), asir.-vav. mit.
boginja, Eina supruga.
DAGI (Dan Gi, Ta Gi), kin. mit.,
devetorepa lisica; pretvorila se u
devojku da bi po naredbi boginje Ni-
Va, zavela tiranina Džu Sina. Opak
demon.
DAHAK (Zohak), iran. mit.,
Mardasov sin, otimač Džemšidovog
prestola; Iblisov saveznik, oličenje zlog
vladara. Među plećima su mu izrasle
dve zmije koje se hrane ljudskim
mozgom. Od njegovog imena je postala
reč aždaja.
DEVA (od indoevropske reči Div =
Nebo, tj. bog) 1) ind. mit., u Vedama
opšte ime bogova i boginja 2) iran.
mit., opšte ime zlih duhova, demona,
Ahrimanovih (ili Iblisovih) saveznika.
192
 DEVADATA, ind. (bud. mit.,
zavidljivi rođak Bude Šakjamunija koji
je pocepao njegove pristalice i pokušao
da ga ubije poslavši na njega opijenog
slona.
DEMAVEND, vidi Elburz.
DEMONI, zli dusi; u ind. mit., vidi
Asuri.
DUNG JUNG, kin. mit., pobožan i
vredan naučnik za koga se udala
četvrta kći Ju Huang Dija i donela mu
bogatstvo i slavu.
DUNG FANG SO, kin. mit., sin
treće Ji Huang Dijeve kćeri; „Jutarnje
nebo“, otelovljenje „Zvezde velike
godine“ (Jupitera).
DUH VINOGRADA, kan. (fen.)
mit., niže božanstvo, služi Balu.
DUH LIVADA, (fen.), niže
božanstvo, služi Balu.
DHARMA, po ind. budizmu
krajnja realnost; istina i vrlina u isti
mah, kao i duhovno stanje potrebno za
njihovo uticanje.
DžANG FE, kin. mit., Guang Jiov i
Liu Beov (III v.) prijatelj.
DžEMŠID, iran. mit., kralj za čije
vlade je Zemlja ličila na raj („zlatno
doba“); počeo je huliti na Boga i zato je
proteran iz zemlje. Ubio ga je zli
Dahak.
DžU JUNG, kin. mit., kin. vladar
iz pradavnina, pronašao je vatru i
kuvanje, pa je postao bog vatre. Jedan
od pet staraca. Pomogao je boginji Ni-
Va da pobedi vodenog demona Gung
Gunga.
DžU LING, ministar kin. cara
Kinlunga (XVIII v.).
DžU SIN, kin. tiranin, poslednji
vladar iz dinastije Jin, oborio ga je kralj
Vu, iz kuće Džu (XII v. pre n. e.); po
predanju, srušen je zato što se grešno
zaljubio u boginju Ni-Va.
DžU TSANG, kin. mit., verni
vojskovođa Guan Jiev; ubio se kad je
čuo za prijateljevu smrt.
EA („Vodeni grad“), asir. -vav.
mit., sveznajući bog mudrosti i
čarolija, ispravlja greške bogova,
boravi u slatkoj vodi i vlada Zemljom.
Predstavljan je kao kozorog sa ribljim
repom ili kao čovek iz čijih ramena
izbijaju izvori i koji drži pehar u ruci.
EVA (jevr. „mati živih“), po Bibliji
prva žena stvorena od Adamovog
rebra. Nju je zmija navela na
neposlušnost, a ona Adama. Omiljen
lik umetnosti i književnosti.
EVIL (Havila), po Bibliji zemlja
bogata zlatom i dragim kamenom;
možda deo Mesopotamije.
EDEM (Eden), po Bibliji zemaljski
raj, vrt slasti u kome su živeli prvi ljudi
do greha i proterivanja (vidi Adam i
Eva); ponekad zamišljan u međurečju
Eufrata i Tigra, možda između
Bagdada i nekadašnjeg Vavilona.
EKSTAZA, zanos, ushićenje; po
mit. i religioznim verovanjima mnogih
naroda stanje u kome se dolazi u
neposredan dodir sa božanstvom.
EL, kan. (fen.) mit., vrhovni bog,
otac svih bogova; obično iz poštovanja
nije oslovljavan svojim tajnim
imenom, nego samo sa „Bog“.
ELBURZ (Elburs), planinski lanac
u severnom Iranu. Najviši vrh je
Demavend (5670 m.).
EMU, velika aust. ptica, trkačica
slična noju.
ENLIL, asir.-vav. mit., bog bure i
prirodnih sila, jedno vreme vrhovni
bog, ali ga je zatim zamenio Bel.
193
 ESAGIL, čuveni Markudov hram
u Vavilonu u kome on stoluje sa
suprugom Sarpanitom.
EFRAT, u Bibliji reka Eufrat u
Mesopotamiji.
FENIKIJA, u starom veku obalski
pojas u današnjoj Siriji, između
planina Libana i Sredozemnog mora;
stara kultura i civilizacija, sa
razvijenom trgovinom, zanatima i
moreplovstvom. Prva fonetska azbuka
na svetu.
FENIKS, prema egipatskoj i dr.
istočnim mit. ptica koja živi 500
godina a zatim sama sebe spali na
lomači i iz pepela ponovo oživi
podmlađena.
FERIDUN, iran. mit.. veliki junak
i pravedan vladar; Abtenov sin koga je
uzgajila krava. Pobedio je zlog Dahaka.
Omiljen lik persijske književnosti.
FISON (Pišon), po Bibliji reka
koja izvire u Edenu i teče oko zemlje
Evilske; možda jedan od velikih kanala
za navodnjavanje Mesopotamije.
FUKIJEN, kin. primorska
pokrajina, naspram ostrva Formoze.
FU HI, kin. mit„ muž Ni-Ve koji je
Kini doneo civilizaciju i sredio bračne
odnose (u III mileniji pre n. e.).
GAGA, asir.-vav. mit., bog,
Anšarov glasnik.
GAJUMAR (Kajumor), iran. mit.,
prvi iranski kralj i prvi vladar uopšte;
naučio ljude odevanju i boljoj ishrani.
GANG, velika indijska reka;
vernici njenu vodu smatraju svetom, a
na njenoj obali su gradovi Benares i
Alahabad, verska središta.
GANDHARVA, ind. mit., troglavi
Asura kome žena, po Indrinom
nagovoru. izmami tajnu demona bez
194
koje bogovi (Deve) ne mogu da
pobede.
GAUTAMA, ind. (bud.) mit., ime
Bude Šakjamunija dok je bio isposnik.
GEON (Gihon), po Bibliji reka
koja teče iz Edena; možda jedan od
velikih kanala kojima je navodnjavana
Mesopotamija.
GLAVNA ŽENA, u društvima u
kojima vlada mnogoženstvo, tj. veza
jednog muškarca sa više žena, obično
je jedna od njih (prva ili ona koja rodi
naslednika) glavna žena i povlašćena.
GOSPODAR BOGOVA, kin. mit.,
vidi Ji Huang Di. GOSPODAR VATRE,
kin. mit., vidi Džu Jung.
GOSPODAR NEBA, kin. mit., vidi
Ji Huang Di.
GOSPODIN VEŠT-I-LUKAV, kan.
(fen.) mit., božanski graditelj i kovač,
nekad nazivan Hijon, nekad Lapton El
Dped.
GOSPODIN POBOŽAN-I-
BLAGOSLOVEN, kan. (fen.) mit.,
niže božanstvo, Ašeratin sluga i
glasnik.
GOFER, vrsta palestinskog
drveta.
GROMOVI, jap. mit., čuvari
pokojnika u carstvu smrti (između
ostalog čuvaju boginju Izanami).
GUAN DI („bog Guan“), kin. mit.,
vidi Guan Ji.
GUAN JI, kin. mit., prijatelj
Džang Fea i onog Liu Bei, koji je u III
v., u vreme „tri carstva“ (Sečuan, Vu i
Ve), osnovao „malu dinastiju Han“ u
Sečuanu; prvo vojskovođa, Guan Ji je
posle postao bog rata i pomoćnik ljudi.
Imao je konja koji se zvao Crveni zec i
koji je prevaljivao po 1000 milja na
dan.
 GUNG GUNG, kin. mit., vodeni
demon; kada su ga pobedili boginja Ni
Va i Gospodar vatre Džu Jung, slomio
je glavom jedan od stubova sveta; nebo
se naglo na severozapadu, a Zemlja na
jugoistoku — zato sve kineske reke
teku na jugoistok.
HAM, pa Bibliji drugi Nojev sin,
praotac Hamita (Berbera, Egipćana,
Etiopljana itd.).
HAN-GU, klanac u Kini.
HIDEKEL, po Bibliji reka koja
teče iz Edena; današnji Tigris.
HITITI (Hetiti), u starom veku
narod u istočnom delu Male Azije koji
je oko 2000. god. pre n. e. dva puta
stvarao moćnu državu; uništili su je
Asirci oko 1200. god. pre n. e.
Pronađeni su klinopisni i slikovni
spomenici na glinenim pločama u
kojima ima i mit. predanja.
HJUHA, jap. pokrajina na ostrvu
Cušuki, kroz koju teče reka Tašiban.
HUANG FE HU, kin, mit., prvo
velikaš i vojskovođa tiranina Džu Sina
(XII v. pre n. e.), zatim kralja Vua;
imao je božanskog petobojnog bika
koji je prevaljivo hiljadu milja na dan.
Posle smrti je postao Gospodar velikog
brda (Tajšana) i starešina boga smrti,
Jen Vanga; sudi živima i mrtvima.
HURIJE, isl. mit., lepotice u
islamskom raju kojima će se
naslađivati verni posle smrti;
prenosno: lepotice bez premca.
HUS (Kuš), zemlja oko koje po
Bibliji teče reka Geon; inače obično
staro ime za Nubiju, oblast u
severoistočnoj Africi s obe strane reke
Nila (između današnjeg Kartuma i
Asuana).
HUSENG, iran. mit., Gajumarov
unuk, Sijamekov sin i osvetnik; obazriv
i pravedan, naučio je ljude
zemljoradnji i navodnjavanju,
zanatima i obožavanju vatre.
IBLIS (ili Šejtan), arap. (isl.)
zloduh, đavo, „zli“, „odbačeni“;
neprijatelj Alaha i svega dobra. Bio je
ranije anđeo, po imenu Azazil, ali je
proklet, jer se nije poklonio Adamu;
biće uništen na dan strašnoga suda.
IZANAMI, jap. mit., boginja iz
sedmog naraštaja bogova, sa mužem
Izanagijem oplodila je Zemlju i uredila
je. Rodila je neka japanska ostrva. kao
i bogove vetra, planine, drveća, a umrla
je rađajući boga vatre. Muž je sišao u
podzemlje po nju, ali ona nije htela da
mu se vrati.
IZANAGI, jap. mit., bog iz sedmog
naraštaja bogova, sa ženom Izanami
oplodio je Zemlju i uredio je. Otac
nekih japanskih ostrva, bogova vetra,
planine, drveća vatre, zatim Susanoa,
Amaterasu i drugih božanstava. Sišao
je u podzemlje da traži preminulu
ženu, ali mu se ona nije vratila.
IZUMO (Idzumo), pokrajina na
Niponu (Hondou), najvećem
japanskom ostrvu. Tu su, po jap. mit.,
boravili bogovi Susano i O-Kuni-Nuši.
INDIJCI, narodi koji naseljavaju
INDIJU, raznih rasa i jezika, etničkih i
verskih grupa, među kojima su
najbrojniji Indusi (Hindusi, Indi,
narod indoevropskog porekla, sa
starom kulturom iz vremena pre n. e.),
zatim indijski muslimani (koji se
razlikuju od Indusa svojom islamskom
verom) i Dravidi (crne rase, na jugu
Indije i severnom delu Cejlona).
Najstariji stanovnici su Dravidi, koji su
već na 6-4.000. god. pre n. e. imali
znatnu kulturu. Oko 2.000. god.
195
prodiru sa severa Arijevci „plemeniti“,
vladajući“) koji oko 900. pre n. e.
konačno potiskuju starosedeoce na jug
i zavode klasno robovlasničko društvo
sa podelom na kaste; takvo stanje
odražava brahmanizam. Od VI do IV v.
pre n. e. prodiru strani osvajači, a u IV
i III v. pre n. e. Indijci se ujedinjuju u
moćno carstvo sa podelom ga kaste; je
nastao budizam. Posle dugih nereda,
od IV do VII v. postoji carstvo Gupta u
kome su svemoćni brahmanistički i
budistički kaluđeri. Duge nemire
iskorišćavaju osvajači, koji od X veka
vladaju Indijom: prvo Avganci, pa
Mongoli (tzv. carstvo Velikog Mogula,
od XVI—XVIII v.), zatim Evropljani do
kraja II svetskog rata.
INDRA, ind. mit., bog groma,
oluje i rata, zaštitnik Arijevaca, borac
protiv zmaja Vritre i drugih zloduha
(Asura). Stoluje na planini Meru;
predstavljen je sa munjom i lukom u
rukama, ili kako sedi na slonu, sa četiri
ruke koje drže koplja.
INDRIN RAJ, ind. mit.,
privremeni raj u kome borave duše
pravednika do reinkarnacije.
IRAN, IRANCI (Persija,
Persijanci), država i narod koji na
severu izlaze na Kaspijsko jezero, s
juga na Persijski zaliv, Arabijsko more
i Indijski okean. Do VII v. pre n. e.
izdeljeni su na plemena sa rodovskim
uređenjem; samostalna robovlasnička
država jača od VII v. pre n. e. do
početka V v. pre n. e. Nezavisnost je
obnovljena pod Sasanidima (226—
652, god.). Arabljani su osvojili Iran
652. god.; s njima prodiru islam, koji
potiskuje stari zoroastrizam i feudalni
društveni odnosi, a zemljom vladaju
razne muslimanske dinastije.
196
ISLAM, najmlađa jednobožačka
religija, smeša jevr. i hrišćanskih
verskih predstava, starih arap.
predanja i Muhamedovih dopuna;
osnivač je Muhamed, a osnove
njegovog učenja izložene su u Koranu.
Islam je bio način ideološkog
povezivanja arapskih plemena u
njihovom osvajačkom širenju.
IŠTAR, asir.-vav. mit., Sinova (ili
Anuova kći), Ašurova žena i Nin-ki-
galina sestra, boginja jutra i večeri,
rata i ljubavi, oličenje planete Venere,
proslavila se svojim kobnim ljubavima
sa smrtnicima i silaskom u svet mrtvih
(vidi Tamuz).
JAKAML jap. mit., kneginja o koju
se otimaju bog O-Kuni-Nuši i njegova
braća.
JAM, kan. (fen.) mit., Elov sin,
bog voda predstavljan kao zmaj;
vladao je Zemljom, dok ga nije pobedio
Bal.
JAMA, ind. mit., prvi smrtni
čovek, sin Sunca, posle smrti kralj
carstva mrtvih, a onda i bog smrti.
Predstavljan je na bivolu, u crvenoj
odeći, sa krunom na glavi, cvetom u
kosi i lasom u ruci.
JAMI, ind. mit., prva smrtna žena,
Jamina supruga; toliko tuguje za
mužem da su bogovi stvorili noć koja
donosi zaborav.
JANG ERLANG. kin. mit., sin Ju
Huang Dijeve druge kćeri i smrtnika
Janga; umeo je da se pretvori u devet
obličja, izliva more i premešta planine.
Kada su sunca, kojih je bilo deset,
spržila njegovu majku, smrvio je devet.
Veliki lovac, zamišljan sa trozubim,
dvorezim mačem, sa dve sluge,
božanskim sokolom i božanskim psom
kojima kroti demone.
 JANGCEKJANG, najveća reka u
Kini i Aziji uopšte, duga 5200 km i
plovna 2700 km; važna za
poljoprivredu.
JAPANCI, JAPAN, mongolski
narod i država na istoku Azije; na četiri
velika i mnogo manjih ostrva.
Najstarija istorija Japana poznata je
samo po predanjima. Negde u XIII v.
pre n. e. došlo je do raspada rodovske
zajednice, a oko 660. pre n. e. do
stvaranja jedinstvene robovlasničke
države. U VII i VI v. pre n. e. iz Kine
prodiru budizam i kineska kultura,
između ostalog pismenost. Od X v.
učvršćuju se feudalni društveni
odnosi, s naslednim carem i jednim
velikim feudalcem na čelu.
JASPIS, vrlo tvrd, neproziran
kamen u raznim bojama, poludragulj.
JAFET, po Bibliji treći Nojev sin,
praotac Indoevropljana (većine
evropskih i nekih azijskih naroda).
JAHVE (Jehova), jev. mit., bog
vatre, oluje i vetra, docnije jedini bog.
JASODHARA, ind. mit., lepotica
bez premca, žena Bude Šakjamunija;
rođena je istoga dana kada i on.
JEVA, vidi Eva.
JEVREJI, semitski narod i verska
zajednica poreklom iz Mesopotamije
koja se doselila u Kanan (Palestinu)
oko 2000. god. pre n. e. Oko 1700. god.
pre n. e. veći deo odlazi u Egipat, ali se
vraćaju u XIII v. pre n. e. Tvorci
najstarije jednobožačke vere (vidi
Biblija).
JEN HUI, kin. mit., Konfuceov
omiljeni učenik, često se pominje u
„Razgovorima“.
JI, kin. mit., kineski vladar koji je
prvi uredio rečne tokove; osnivač
istoimene vladarske kuće.
JIN, kin. preistorijska dinastija,
vladala u II mileniji pre n. e. (vidi Džu
Sin i Vu).
JI HUANG DI, kin. mit., nefritni
gospodar, gospodar bogova, kralj i otac
neba, stvoritelj ljudi, vrhovni bog koji
je zamišljen kao neka vrsta nebeskog
cara; muž Vang mu niang niang i otac
devet kćeri koje stanuju u devet
nebesa: najstarija se udala za Li
Dsinga, druga je mati Jang Erlanga,
treća je rodila Dung Fang Soa, četvrta
je živela sa naučnikom Dung Jungom,
sedma je Prelja, deveta mora da živi na
Zemlji kao robinja, a predanja ne
govore o petoj, šestoj i osmoj. Ji Haung
Dijeva vladavina nije večita: njemu je
prethodio Uzvišeni gospodar prvog
stvaranja, a naslediće ga Uzvišeni
gospodar nefrita zlatnih vratnica.
JOGA, ind. sistem stapanja sa
božanskim duhom putem krajnje
uzdržljivosti u svim čulnim uživanjima
i pomoću teških vežbi tela i duha.
JUŽNA SVETA PLANINA, kin.
mit., njom vlada Džu Jung (geografski
Sungšan u pokrajini Huan).
JUTRO, mera za površinu, ravna
jednom lancu (oko 7000 m2).
JU DžU, grad u Kini, poznat po
Guan Jiovom hramu.
KAVE, iran. mit., kovač koji se
prvi otvoreno usprotivio zlom Dahaku,
podigao bunu i priveo narod Feridunu;
po njegovoj pregači, koju je isturio kao
barjak, iranska zastava je nazvana
„kaveova zastava".
KAIN, po Bibliji stariji sin Adama
i Eve; iz ljubomore je ubio
bogougodnog brata Avelja i zato je
197
proklet. Omiljen motiv umetnosti i
književnosti.
KAJLASA, ind. mit., planina na
kojoj se podiže Sivin dvorac.
KALA, ind. (bud.) mit., kraljevska
zmija iz roda čudesnih Naga koja je
prva pozdravila Gautamu kao Budu.
KAMI-MASUBI, jap. mit., boginja
koja je uskrsla O-Kuni-Nušija i poslala
mu u pomoć svog sina Sukuna-Bikonu.
KAMRUSEPA, hit. mit., boginja
čarolija koja pesmom i igrom opčini
Telepinua, boga plodnosti i navede ga
da se vrati bogovima i ljudima.
KANAN, staro ime za Palestinu,
deo starovekovne Fenikije.
KANTHAKA, konj Bude
Šakjamunija, oždrebljen istoga dana
kada je rođen njegov gospodar.
KARIRA-PLODOVI, vrsta
indijske mirođije (capparis aphylla).
KASTE, u staroj Indiji
nepomirljiva, nasledna podela ljudi na
staleže i društvene redove, od
najuticajnijih (kao što su brahmani i
kšatrije, ratnici) do obespravljenih
slugu (šudre) i prokaženih parija.
KVAT, u predanju sa Ostrva Benks
bog koji je stvorio ljude, životinje i
biljke i kupio noć.
KENDEREV, iran. mit., Dahakov
najverniji namesnik.
KENTAUR, grdosija, napola
čovek, napola konj; u asir.-vav. mit.,
jedna od nemani koje predvodi Kingu.
KILIN, kin. mit., jednoroga
životinja, slična okapiju (maloj žirafi),
kralj svih četvoronožaca, javlja se samo
za života nekog velikog čoveka.
KINGU, asir.-vav. mit., bog koga
je Tijamata, posle Apsuovog pada,
198
odredila za predvodnika vojske koja se
podigla protiv Marduka; od njegove
krvi i njegovih kostiju Marduk je
načinio čoveka.
KINEZI, KINA, mnogoljudan
mongolski narod i velika zemlja u
istočnoj Aziji. Na tlu Kine, naročito u
dolinama reka Hoangho i
Jangcekjang, počelo je veštačko
navodnjavanje već oko 5000. god. pre
n.; prva kineska robovlasnička država
osniva se oko 3000. god. pre n. e., a
zatim se smenjuju dinastije (mitske i
istorijske), kao i česti građanski ratovi,
ustanci robova i seljaka, pa i upadi
Huna i drugih osvajača. U tzv.
Hanskom razdoblju (206. pre n. e.—
220. n. e.) postepeno preovlađuju
feudalni odnosi. Opet dolazi do
ustanka i raspada carstva na više
država. Ran razvitak pisma, filozofije,
nauke i umetnosti; najpoznatiji filozofi
su Konfuce, koji opravdava postojeći
poredak. i legendarni Laoce, koji ga
kritikuje (po predanju obojica su živela
u VI/V v. pre n. e.). Ponovo ujedinjena
pod dinastijom Tan (618—918), Kina
potpada pod uticaj budizma, rado
prihvaćenog od feudalaca. Smenjuju se
dinastija Sung (960 — kraj XIII v.),
vladavina Mongola (od kraja XIII v. do
1368), tzv. carstvo Min 1368—1644),
dinastija Mandžu (1644—1911).
Pojedina mit. predanja nastala su tek u
prvom veku vladavine ove poslednje
carske kuće.
KINLUNG (Kianglung,
Kaotsungčin), kin. vladar iz dinastije
Madžu (XVIII v.); imao je velikih
uspeha u širenju granica.
KIPARA, aust. mit., divlja ćurka.
KISTA, iran, mit., boginja,
oličenje osvete Mazdinog Zakona;
zamišljana kao bela žena, odevena u
belo ruho.
KIŠARA, asir.-vav. mit., boginja
Zemlje, kći Lahmua i Lahamue,
Anšarova sestra i žena.
KONFUCE (Konfučije, Kung Fu-
ce). kin. filozof (551—479. pre n. e.) i
osnivač religije konfucijanizma,
poznat po etičkom sistemu u kome
humanost zauzima središno mesto, ali
i kojim se opravdava postojeći
društveni poredak. Čuveni su njegovi
„Razgovori“; oko njegovog imena su
ispletena mnoga mit. predanja.
KORAN (tačnije Kuran, arap.
„čitanje“, „recitovanje“), isl. verska
knjiga koja sadrži i razne pravne
propise, kao i mit. i istorijska predanja;
pod uticajem jev. mit.
KOTO, jap. mit., Susanova harfa
koju je ukrao O-Kuni-Nuši.
KOŠI, pokrajina u Japanu.
KRAVAR, sin. mit., mladić koji se
oženio Ji Huang Dijevom sedmom
kćeri, pa je s njom podignut na nebo;
on je u sazvežđu Orla, ona u Liri, te se
sastaju samo jednom godišnje. Vidi
Prelja.
KRALj VIDEHE, ind. mit., izgubio
je kraljevinu. jer je oteo kćer jednog
brahmana. Vidi Videha.
KRALj NEBA, kin. mit., vidi Ji
Huang Di.
KRALjICA NEBA, kin. mit., 1) vidi
Vang Mu Niang Niang; 2) Tien Hou ili
Tien Fe Niang Niang, boginja -
zaštitnica pomorstva, priznata za
božanstvo tek u vreme dinastije
Mandžu.
KRISOPRAS (hrisopras), zeleni
kalcedon (mlečni kamen, vrsta
poludragulja).
199
KUMANU, rt u Japanu.
KURAN, aust. mit., životna snaga
koju, u većoj ili manjoj meri, imaju
svaka stvar i svako živo biće;
čarobnjaci mogu da imaju više kurana
ili da izdvoje koji kuran u telesnom
obliku.
KURDI, narod srodan Irancima
(Persijancima), nastanjen oko izvora
Eufrata i Tigra i u oblasti
Kurdistanskih planina (u pograničnim
krajevima današnjeg Irana i Iraka). Po
mit. predanju postali od ljudi koji su
bežali pred krvožednim Dahakom.
KURUKŠETRA, zemlja u blizini
današnjeg Delhija, u Indiji.
KUSANAGI, jap. mit., mač koji je
jedan od tri znaka vlasti japanskih
careva; po predanju, bog Susano ga je
našao kada je osmoglavu zmiju isekao
na komade.
KUSINAGARA, ind. (bud.) mit.,
reka u Indiji u kojoj se poslednji put
okupao Buda šakjamuni.
LAKAT, stara mera za dužinu, oko
50—80 cm.
LAMEH, po Bibliji otac Jatala
(prvog nomada). Jubala (prvog
muzičara), Tubalkajina (prvog kovača)
i Noja.
LAOCE („Staro dete“), pored
Konfucea najveći kineski verski filozof
(verovatno VI v. pre n. e.), osnivač
taoizma, fatalističke nauke o jedinstvu
sveta, koja je vremenom iskvarena u
obožavanje duhova, prirode i predaka.
Za njegovo ime Kinezi vezuju niz
predanja, donekle sličnih onima o
Budi Šakjamuniju.
LAHMU i LAHAMU. asir.-vav.
mit., Apsuov i Tijamatin sin i kći,
oličenja muškog i ženskog načela;
rodili su Adšara i Kišaru.
LIBAN (Livan), planina u Fenikiji,
današnjem Libanu, obrasla gustim
kedrovim šumama u starom veku.
LI DSING, kin. mit., bog neba,
nosilac pagoda (kin. hramova);
prvobitno vojskovođa za koga se udala
najstarija Ji Huang Dijeva kći i rodila
mu Noču.
LIJU-KIJU (Riju-Kiju, Rju-Kju),
grupa ostrva na istoku Azije, u Tihom
okeanu, između Japanskih ostrva na
severu i Formoze na jugu.
LISICE, kin. mit., ženski demoni
koji mogu da se pretvaraju i ulaze u
ljudska tela; obično zli dusi, ali se
ponekad zaljube u smrtnike.
LIU BE, kin. car, osnivač „male
dinastije Han“ u Sečuanu, u vreme „tri
carstva“: Sečuan, Vu i Ve (oko 250.
god.).
LU, stara kin. država, na zapadu
pokrajine Šantung, Konfuceova
domovina.
MAZDA (Ahura Mazda), iran.
mit., najviše iran. božanstvo, tvorac
sveta i bog dobrih dela; Ahrimanov
protivnik. Vidi Ormuzd.
MAJA, ind. mit., 1) boginja
privida, iluzije (otud izraz „Majin
veo“); 2) bud. mit., žena kralja
Šudhodane i mati Bude Šakjamunija.
MAMUT, davno izumrli surlaš
ogromne veličine i dugačke dlake,
sličan slonu, ali veći od njega; u asir.-
vav. mit. jedna od nemani koje
predvodi Kingu.
MANU, ind. mit., praotac svih
ljudi koga je od potopa spasao bog
Višnu, javivši mu se u obliku ribe.
200
MARA, ind. (bud.) mit., bog,
oličenje zla i iskušenja, naročito
čulnih; bog smrti.
MARDAS, iran. mit., pobožni i
štedri Dahakov otac; ubio ga je Iblis uz
pomoć nedostojnog sina.
MARDUK, asir.-vav. mit., bog
plodnosti polja, Ein najstariji sin,
pobednik Tijamate i njenih nemani
koje predvodi Kingu. Zamišljan je i
predstavljan u obličju i odeći
vavilonskih vladara. Postao je vrhovni
bog u vreme procvata Vavilona, a posle
ga je potisnuo Ašur.
MEDUZA, morski klobuk.
MELANEZIJA. grupa ostrva u
Okeaniji, južno od ekvatora (polutara),
blizu australijskog kopna; stanovnici,
Melanežani, negroidnog su porekla, a
ima i primitivnih pigmejskih plemena.
MILjA, mera za dužinu, oko 1,5
km.
MIMORO, jap. mit., planina u
Japanu na kojoj boravi bog Omiva.
MITRA, (Mitras), 1) staroiran.
mit., bog dana, sunca i pašnjaka,
zaštitnik istine i pravde; 2) ind. mit,
bog srodan iranskom; sa bratom
Varunom oličava načelo vlasti,
suvereniteta, i čuva poredak stvari;
vezuje se za Sunce.
MOBED, staroiran. sveštenik i
prorok.
MOT, kan. (fen.) mit., bog suše,
pustinje i smrti; Elion sin. Pobedio ga
je Bal (ili Balov sin Alejin).
MUMU, asir.-vav. mit., bog
uzburkane vode. Apsuov savetnik,
zamišljan kao patuljak; želeo je
bogovima zlo, ali ga je uhvatio Ea.
 MUHAMED (Mohamed,
Mahomet), oko 570—632, osnivač
islama.
NAGOJA, veliki japanski grad i
luka; u njemu je sačuvan hram iz II v.
NAJRANjANA, reka u Indiji.
Prema ind. (bud.) mit. tu je Buda
Šakjamuni započeo svoje isposništvo.
NAKSATRE, ind. mit.,
Pradšapatijevih dvadeset sedam kćeri,
sazvežđa koja se u zapadnjačkoj
astronomiji nazivaju „Mesečeve kuće“.
Vidi Soma 1 Rohini.
NAMRSTENE ŽENE (Hisame),
jap. mit., isto što Ružne žene, pakleni
demoni.
NAMTAR (Namtaru), asir. -vav.
mit., bog kuge, glasnik boginje smrti
Nin-ki-gal.
NAMUČI, ind. mit., demon koga
je pobedio Indra, ali lukavstvom;
ponekad izjednačavan sa Vritrom.
NANDA. ind. (bud.) mit, polubrat
Bude Šakjamunija; primio je njegovo
učenje tek pošto je za života video raj i
pakao.
NANDABALA (ili Sužata), ind.
(bud.) mit., kći nadzornika kravara,
prva je darivala Budu Šakjamunija i
darivala ga hranom. NAURU, ostrvo u
srednjem delu Tihog okeana, malo
južnije od ekvatora (polutara),
NACIKETA, ind. mit., mladi
brahman kome je Jama ponudio sva
ovozemaljska blaga, ali je on
pretpostavio saznanje.
NEKTAR, božansko piće koje se
pominje u predanjima mnogih naroda.
NERGAL, asir.-vav. mit., bog rata
i razaranja, suprug boginje smrti Nin-
ki-gal i s njom vladar podzemlja seni;
201
predstavljan s kopljem i lavljom
glavom.
NEFRIT, „bubrežni kamen“, tvrd
mineral koji se upotrebljava za
pravljenje pečata i balčaka na
mačevima, a nekada i sekira.
NEFRITNI GOSPODAR, kin. mit.,
vidi Ji Huang DL
NI VA, kin. mit, prvo kraljica koja
pomaže mužu Fu Hiju da zavede red u
bračnim odnosima, a posle boginja
braka. Pobedila je vodenog demona
Gung Gunga uz pomoć gospodara
vatre, Džu Junga.
NIGI-MI-TAMA. jap. mit., dobra,
miroljubiva duša boga Susanoa (vidi
Aramitama).
NINIVA, stari grad na reci Tigru,
blizu današnjeg Mosula; jedno vreme
prestonica asirske države.
NINIGI, jap. mit., unuk boginje
Amaterasu, naslednik O-Kuni-Nušija,
po predanju prvi car Japana i predak
vladarske kuće. Njemu je Amaterasu
dala tri znaka carske vlasti: dragulje,
mač kusanagi i ogledalo.
NIN-KI-GAL (ili Ereškigal). asir.-
vav. mit., boginja podzemnog carstva u
kome je jednom zatvorila i sestru Ištar
koja je tu tražila Tamuza.
NIRVANA, krajnja meta
budističkih stremljenja, uništenje svih
želja i svake ličnosti, život s onu stranu
postojanja i nepostojanja.
NQJ, po Bibliji pravednik koji se
božjom pomoću sa porodicom spasao
iz potopa u drvenom brodu, tzv.
Nojevom kovčegu.
NOCA, kin. mit., sin najstarije Ji
Huang Dijeve kćeri i Li Dsinga, možda
oličenje munje.
 OKEANIJA, zbirno ime za
ostrvske grupe u Tihom okeanu
(Melaneziju, Mikroneziju i Polineziju),
zajedno sa Australijom, Novim
Zelandom. Tasmanijom, Novom
Gvinejom i dr.
OKER, žuta, mrka, ponajčešće
crvena zemljana boja koja se dobija iz
oksida gvožđa.
O-KUNI-NUŠI, jap. mit.,
gospodar Zemlje, sin boga Susanoa,
bog vidar i čarobnjak, proganjan od
braće i kušan od oca, pomagan od
majke, boginje Kami-Masubi i
polusestre Suseri-Hime. Ubijen od
braće, uskrsnuo je.
OMIVA, jap. mit., nevidljivi bog
koji pomaže O-Kuni-Nušiju, boravi na
planini Mimoro.
ONIH (oniks), vrsta prugastog
poludragulja, sastoji se od jednog
crnog i jednog sjajnog sloja.
ONOKORO, jap. ostrvo.
OPSIDIJAN, vulkanski, staklast,
većinom crn kamen. ORMUZD
(Ormazd), iran. mit., po Zoroastrinom
učenju dobri duh kome pomažu drugih
šest dobrih duhova: Istina, Dobrota,
Mudrost, Vlast, Zdravlje i otelovio Višnu.
Dugovečnost; posle izjednačen sa
Mazdom (Ahura Mazdom).
PARSI, 1) potomci starih
Persijanaca (Iranaca) koji su ostali
verni Zoroastrinom učenju; 2) pisani
oblik pehlevi-jezika.
PACOV TORBAR, australijski
pacov, srednje veličine, sa velikim
očima i ušima; repom se pomaže u
puženju.
PET STARACA, kin. mit, bogovi
zemlje, vatre, vode, drveta i metala,
javili su se na početku sveta.
202
PEHLEVT, tzv. Srednjo-persijski
jezik, kojim je u Iranu naročito
govoreno između III i VII v., mešavina
semitskog i iranskog.
PORTULAK, prkos, biljka žarkih
krajeva, niskog nasta, debelog
mesnatog lišća i malih zlatastih
cvetova. Po kin. mit., Sunce se sakrilo
pod njegovo lišće kada ga je gonio
lovac Jang Erlang.
PRADŠAPATI, ind. mit.,
Gospodar stvaranja svih stvorenja,
otac bogova (Deva) i demona (Asura),
izjednačavana sa Brahmanom.
PRASENADžIT, ind. (bud.) mit.,
kralj u Šravastiju, pred kojim je Buda
Šakjamuni pokazao neka od svojih
najvećih čuda.
PRELjA, kin. mit., sedma Ji
Huang Dijeva kći, boginja predanja,
udala se za jednog kravara, pa je s njim
podignuta na nebo; ona je u sazvežđu
Lire, on u Orlu.
PUPAVAC, šarena ptica selica,
kitnjaste ćube na glavi i duga, tanka
kljuna.
RAMAJANA, najstariji indijski
spev, o životu Rame, u kome se
RAHULA. ind. (bud.) mit., sin
Jašodhare i Bude Šakjamunija.
RASNU RAZISTA, iran. mit.,
najlepši i najmilostiviji bog, Mitrin
pratilac REINKARNACIJA, po ind.
učenju o seobi duše: ponovno ulaženje
duše u telo posle napuštenja ranijeg
tela, koje je umrlo; da li će novo telo
biti stvar, biljka, životinja ili čovek
nižeg ili višeg roda itd., uslovljeno je
dobrim i zlim postupcima u
prethodnim životima.
 ROHINI, ind. mit., jedna od
Nakšatri; u nju se zaljubio kralj Soma.
RUBIN, prozračan crven dragi
kamen.
RUŽNE ŽENE (Sikome), jap. mit.,
isto što Namrštene žene, pakleni
demoni.
RUMI, stanovnici središne Azije
podrazumevali su pod tom rečju jezike
i narode zapadne (Male) Azije, između
ostalog Turke Osmanlije.
SABA, grad i kraljevina u
jugoistočnoj Arabiji, u današnjem
Jemenu; ušao u jev. i arap. mit.
predanja zbog kraljice Belkide, čuvene
lepotice i nevernice. Vidi Sulejman i
Belkida.
SAKAKI, jap. drvo (cieyera
japonica), upotrebljava se u prolećnim
obredima.
SAMSARA, ind. (bud.) mit., svet
rađanja i umiranja, ovozemaljsko
postojanje.
SVETI BREG SEVERA, kan. (fen.)
mit, sedište boga Bala, ustvari Liban.
SEDEH, staroiran, svetkovina
vatre, po predanju uveo ju je Hušeng.
SEMITI (Semićani), od
pradavnina naseljavaju zemlje Bliskog
i Srednjeg istoka: između ostalog
Vavilonci, Asirci, Haldejci, Jevreji,
Feničani, Arabljani. Tvorci razvijenih
mitologija jevrejske, hrišćanske i
islamske jednobožanske vere.
SEROŠ, iran. mit., anđeo, svake
noći sedam puta obilazi Zemlju da bi
bdeo nad sigurnošću Ormuzdovih
vernika.
SIDARTA, ind. (bud.) mit., ime
Bude Šakjamunija dok je bio kraljević.
SIJAMEK, iran. mit., Gajumarov
sin koga je rastrgnuo Ahrimanov sin.
203
SIM, po Bibliji Nojev stariji sin,
praotac Semita.
SIN, asir.-vav. mit., bog Meseca,
Ištarin otac; predstavljan kao starac sa
dugom bradom boje lapis-lazulija
(plavetnila neba) i turbanom. Borac
protiv zla i nerazumnosti.
SITRARATA, ind. mit., lug u
Indrinom raju u kome uspevaju sve
vrste zemaljskog i čudesnog drveća.
SKORPIJON, 1) životinja iz klase
paukova, sa repom koji ima otrovnu
žaoku; 2) sazvežđe na južnom nebu; 3)
asir.-vav. mit., jedna od nemani koje
predvodi Kingu.
SKOCIOVCA, kin. mit.. čudesna
životinja, kao ovca, ali sa jednom
nogom; njena pojava predskazuje kišu.
SKUPLjAC MISLI, jap. mit.,
najmudriji bog, savetnik osam stotina
puta deset hiljada bogova.
SMARAGD, skupocen prirodan
dragi kamen, zelene boje.
SNAGA, jap. mit., bog koji oličava
silu; pomaže da se u proleće boginja
Amaterasu (Sunce) izvuče iz skrovišta.
SOGHADI, stari azijski narod
između obale Crnog mora i Kavkaza i
njegov jezik.
SOMA, ind. mit., 1) biljka iz koje
se sprema opojni napitak besmrtnosti;
2) sam napitak besmrtnosti ili posuda
u kome se čuva napitak; 3) oličenje
Meseca, tzv. kralj Soma koji boluje od
sušice i koji se zaljubio u Rohini —
predstavljan između ostalog kao
nebeski bik, ptica i div.
STOPA, mera za dužinu, nešto
manje od trećine metra.
SUGA, jap. mit., mesto gde je
Susano dobio sina O-Kuni-Nušija,
gospodara Zemlje.
 SUKANjA, ind. mit., Sarjapatina
kći, lepa Čjavanina žena u koju se
zagledaju Ašvini.
SUKUNA-BIKONA, jap. mit., sin
boginje Kami-Masubi, pomaže O-
Kuni-Nušiju da uredi Zemlju.
SULEJMAN, arap. oblik za ime
jev. vladara Salomona (Solomona),
970—930. pre n. e.., kome se pripisuje
podizanje grada i hrama u Jerusalimu,
kao i pisanje važnih delova Biblije. Za
njegovo ime se već u Bibliji vezuju mit.
predanja, koja su kod Arapa uvećana i
iskićena, tako da on postaje oličenje
mudrosti, vladar ljudi, duhova i ptica.
Vidi Saba. SUMER, u antici oblast u
donjoj Mesopotamiji, blizu Persijskog
zaliva.
SUMERCI (Sumeri), najstariji
poznati stanovnici Vavilonije, već oko
5000. god. pre n. e. znaju za veštačko
navodnjavanje. Od njih potiču klinasto
pismo, mesopotamski mitovi o potopu,
junaku Gilgamešu, Utnapištimu
(drugom Noju), i dr.; pokoreni su oko
2350. pre n. e. i stopili se sa semitskim
narodima. Njihova predanja su mnogo
uticala na asir. -vav. i jev. (biblijsku)
mit.
SUSANO, jap. mit, rođen iz vode
kojom je bog Izanagi oprao nos;
određen da vlada morima, poželeo je
da se vidi sa sestrom Amaterasu,
boginjom Sunca, i da živi u podzemlju,
uz boginju Izanami; postaje bog
podzemlja. Neobuzdan i neoprezan
junak; ipak je pobedio osmoglavu
zmiju i stekao mač kusanagi. Otac O-
Kuni-Nušija.
SUSERI HIME, jap. mit.,
Susanova kći i O-Kuni-Nušijeva
polusestra i dragana; pomaže dragom
protiv oca.
204
ŠAKJAMUNI („isposnik iz roda
Šakja“), vidi Buda Šakjamuni.
ŠAKJU („peščani breg“), na
zapadu stare Kine.
ŠAMAS, asir.-vav. mit., bog
Sunca. Izjutra izlazi iz Istočne planine,
iz ramena mu izbijaju zraci svetlosti, a
u ruci drži oštricu kose; penje se u
kočije i vozi do Zapadne planine u koju
stiže u smiraj dana, a noću hita
podzemnim putevima na Istok.
Hrabrošću i smelošću pobeđuje noć i
zimu.
ŠARJATA, ind. mit., pravednik iz
Manuovog roda, Sukanjin otac.
ŠASI, ind. mit., žena koju voli
Indra, epizoda u spevu „Ramajana“.
ŠIDASP, iran. mit., Tahmurasov
pošteni i blagotvorni savetnik.
SIRKAN, u Iranu, na putu za
planinu Demavend.
SRAVASTI, grad u Indiji u kome
je, po ind. (bud.) mit., Buda Šakjamuni
pokazao neka od svojih najvećih čuda.
SUDHODANA, ind. (bud.) mit.,
kralj Šakja, otac Bude Šakjamunija;
isprva pokušava da sina na svaki način
odvrati od isposništva, ali na kraju
prima i sam njegovo učenje.
TABU, u verovanjima ostrvljana
Okeanije svetost i neprikosnovenost
stvari posvećenih bogovima, kao i
takvih mesta i osoba.
TAZI, stari azijski nomadski
narod i njegov jezik.
TAMARINDE, rastu u arap.
pustinjama. sl. smokvama (divljim,
sitnim crnim i gorkog ukusa).
TAMUZ (Dumuzi), asir. -vav. mit.,
plavokosi bog žetve u koga se zaljubila
Ištar; kada ga je ugrabila Smrt, boginja
ga je tražila u podzemlju i spasla.
Postala je čuvar pred Anuovim
vratima, ali svake žetve mora da siđe u
carstvo mrtvih.
TASOVI (cimbali), muzički
instrument koji se sastoji od table sa
žicama na koje se udara drvenim
maljicama.
TAHMURAS, iran. mit.,
Hušengov sin, naučio je ljude predenju
i tkanju; pobedio je demone i oni su ga
naučili raznim jezicima i pismima.
TASIBAN, reka u pokrajini Hjuga
na jap. ostrvu Cušukiju; po jap. mit„ tu
se očistio bog Izanagi posle boravka u
carstvu mrtvih.
TELEPINU, hit. mit„ bog
plodnosti i žetve koji svake godine
nestaje i opet se vraća u proleće.
TIGABA. grad u Mesopotamiji u
kome je naročito obožavana Ištar.
TIJAMATA, asir.-vav. mit.,
boginja slane vode; iz njenog braka sa
Apsuom rodilo se drugo pokolenje
bogova (vidi Lahmu i Lahamu). U
borbi bogova sa nemanima bila je na
čelu čudovišta. Verovatno je
predstavljana kao zmaj.
TIJARA, raskošna kapa, slična
turbanu; nosili su je vav. i asir. vladari,
kao i staroiran. kraljevi.
TJAKARA, aust. mit., ptica emu.
TOKOJO, pokrajina u Japanu.
TOTEM, plemenski znak
primitivnih naroda, vrsta životinje ili
biljke u kojoj su poštovali svoje pretke
i duhove zaštitnike svog plemena.
TOČAK SVETA, ind. (bud.) mit.,
zakon po kome se u svetu Samsare sve
preokreće i ništa nije stalno sem
patnje.
TRPUTAVAC (trputac), bokvice
(žilovlak), višegodišnja zeljasta biljka,
205
sitnog belog cveta koja se pominje u
predanjima o Budi Šakjamuniju.
THAMUR, iran. mit„ Hušengov
sin, a Džemšidov otac.
UDAJIN, ind. (bud..) mit.,
savetnik kralja Šudho dane.
UDESITI, u Daničićevom prevodu
„Starog zaveta“ (Biblije) znači sresti,
zadesiti.
UKA, planina u Japanu; po jap.
mit„ kraj nje su se nastanili O-Kuni-
Nuši i Siseri Hime.
USANT, ind. Mit., Načiketin otac;
njegova prenagljenost je poslala sina u
carstvo smrti.
USANAS KAVJA, ind. mit„
vrhovni sveštenik demona (Asura),
ravan Brihaspatiju; Indra ga je
privoleo da priđe bogovima (Devama).
VAVILON, VAVILONjANI, veliki
grad i njegovi stanovnici na reci
Eufratu, oko 88 km južno od
današnjeg Bagdada, jedno od
najstarijih kulturnih, političkih i
trgovačkih središta, pominje se već u
XXIII veku pre n. e. Sagradili su ga
Sumerci, a bio je prestonica Vavilonije
od XIX do VI v. pre n. e. Poznat po
hramu boga Marduka, tzv. vavilonskoj
stepenastoj kuli (visokoj 90 m),
visećim vrtovima i visokim bedemima
(ukupne dužine od 8 km i najveće
debljine od 7,8 m). Ostale su samo
ruševine.
VAVILONIJA, plodna dolina u
donjem toku reka Tigra i Eufrata;
najstariji stanovnici su Sumerci. Oko
2000. g. pre n. e. u Vaviloniji su
najmoćniji kraljevi grada Ura, a zatim
Vaviloniju ujedinjuje car Hamurabi
(1955—1913), poznat po prvom
zakoniku robovlasničkog društva. Od
XIII do VIII v. pre n. e. zemlja potpada
pod vlast Asiraca; posle oslobođenja
od njihove vlasti, najpoznatiji vladar
ovog novog vavilonskog carstva bio je
Nabukodonosor (604—562. pre n. e.).
Država posle potpada pod Iran
(Persiju). Vavilonija je primila i dalje
razvila kulturu starih Sumeraca
(astronomiju i kalendar, matematiku,
medicinu, arhitekturu), kao i njihovu
mitologiju i religiju.
VAJSALI, grad u Indiji; nedaleko
od njega je po ind. (bud.) mit. umro
Buda Šakjamuni.
VAJU, ind. mit., bog vetra
(vazduha koji se kreće).
VAMPIR („vukodlak“), mrtvac
koji po sujeverju mnogih naroda ustaje
noću iz groba i sisa krv živih; u asir.-
vav. mit jedna od nemani koje
predvodi Kingu.
VANG MU NIANG („Kraljica
neba“), ili Si Vang Mu („Kraljica majka
zapada“), kin. mit., Ji Huan Dijeva
supruga, predstavljana kao lepa i
mlada žena, u svečanom ruhu, obično
sa paunom i pratiljama.
VARUNA, ind. mit., bog koji s
bratom Mitrom oličava načelo vlasti,
suvereniteta i s njim čuva poredak
stvari. Vezuje se za Mesec (Somu) i
vodu, a s Jamom gospodari carstvom
mrtvih. Predstavljan kao beloput
čovek koji jaše morsko čudovište, sa
pruglom u ruci.
VADžASRAVAŠ, ind. mit.,
Usantov otac i Načiketin ded.
VEDE („znanje“), najstariji
spomenici ind. sanskritske
književnosti, svete knjige brahmana.
VILIKA PLANINA, Tajšan, sveta
planina pokrajine Santung u Kini; vidi
Huang Fe Hu.
206
VIDEHA, geografsko područje u
Indiji, sada Tirhut.
VIPASCIT, ind. mit, mudar
pravedan i milostiv kralj koji zbog
neznatnog prestupa mora da provede
trenutak u Jaminom paklu, ali odbija
da napusti podzemlje muka dok se ne
umanje patnje grešnika.
VIŽNA (Višnu), najpopularniji
bog brahmanizma; prvobitno bog
Sunca i svetlosti. Da bi bogove i ljude
oslobodio od zla, uzimao je na sebe
devet raznih oblika i pojavljivao se u
njima na Zemlji (vidi Manu,
Ramajana, Buda Šakjamuni); kada se
desiti put otelotvori, uništiće sve
neprijatelje i nepravednike. Zamišljan
kao bog tamnoplav, odeven u žuto
ruho, jašući na orlu i držeći u svoje
četiri ruke toljagu, školjku, kolut i
lotos.
VODENI KRISTAL, ili gorski
kristal, u kin, mit znamenje mudrosti.
VONAMBI, aust. mit., divovska
natprirodna zmija koja živi u vodi, ali
može da se kreće po zemlji, pa i kroz
nju.
VRITRA, ind. mit., ogroman
zloduh koji bogovima (Devama) krade
vodu i koga Indra pobedi lukavstvom.
Vidi Namuči.
VU 1) Kin. mit., prvi vladar iz
dinastije Džu; zbacio je tiranina Džu
Sina (XII v. pre n, e.) iz dinastije Ji. 2)
Država na jugu stare Kine, na reci
Jangcekjang.
VUI, kin. mit., planina kojom je Ji
Huang Di pokrio drugu ćerku, za
kaznu što je tajno volela smrtnika.
ZAR, tanak pokrivač. veo kojim su
žene pokrivale lice, nar. u isl.
zemljama.
 ZARATUSTRA (Zoroaster, rođen
oko 900. pre n. e.), staroiranski
osnivač religije po kojoj postoje dva
osnovna načela, koja se stalno bore:
dobri duh (Ormuzd) i zli duh
(Ahriman).
ZVEZDA VATRE, kin. mit.,
planeta mars.
ZEMLjA ČETIRI REKE, pokrajina
Sečuan. na zapadu današnje Kine.
ZMAJ, čudovište slično
ogromnom gušteru; pominje se u
207
predanjima mnogih naroda. U asir.-
vav. mit., jedna od nemani koje
predvodi Kingu.
ZMIJA, gmizavac koji u Bibliji
oličava zloduha, đavola, neprijatelja
Boga i ljudi i svakog dobra i pravde
(vidi Adam i Eva).
ŽUTI TURBANI, tzv. ustanak
„žutih turbana“ bio je u Kini 184. god.
n. e., pod vođstvom braće Džan.