СВЕМИРСКИ (КОСМИЧКИ)

САОБРАЋАЈ
 Свемирски летови 

 представљају боравак, путовања или превоз у

или кроз свемир. Прелаз између
планете Земље и свемира одређен
је Кармановом линијом, или замишљеном
висином (око 100 km) коју је Међународна
ваздухопловна федерација  прихватила као
границу која се обично користи за дефинисање
разграничења између Земљине атмосфере и
свемира.
 Изнад ове линије може се говорити о боравку
или лету у свемир.
 Свемирски летови могу бити са или без
људске посаде. Пример свемирских летова
са људском посадом су руски Сојуз програм,
и амерички Спејс шатл програм, као и
Међународна свемирска станица.

 Примери свемирских летова без људске

посаде су комуникациони сателити. Њима се
управља телероботичком контролим или су
у потпуности аутономне.
 Свемирски летови се користе у циљу
истраживања свемира и у комерцијалне
активности попут свемирског туризма и
за телекомуникације.

 Користе се и у некомерцијалне сврхе

попут надгледања свемира или надглања
и праћења активности на Земљи.
 Развојем свемирских летелица бави
се астронаутика.

 Свемирски летови почињу лансирањем

ракете, која омогућава почетно одвајање
и превазилажење силе гравитације којим
се свемирска летелица одваја од
површине Земље. Када дође у свемир,
кретање свемирске летелице
проучава астродинамика.
 Фазе:

1. Лансирање

Сваки лет у свемир започиње

лансирањем ракете (ракете-
носача) из свемирске луке (космодрома). У
склопу сваког већег космодрома обично се
налази више комплекса за лансирање и
лансирних рампи са којих ракете полећу из
усправног положаја.
Полетање ракете је обично временски
ограничено такозваним „прозорима за
лансирање“, који износе од 0 секунди
(тренутни) до пар сати или чак више
недеља у случају лансирања
истраживачких сонди ка планетама
2. Досезање свемира

Најчешће коришћена дефиниција границе од које почиње свемир јесте

Карманова линија – 100 km изнад површине Земље.

Погонски системи, зависно од области којој су намењени, могу бити:

•Потрошни лансирни системи,

•Једностепени лансирни системи за директно лансирање у орбиту и
•Једностепени лансирни системи за лансирање до „Небеске куке“.

Код ракета које превозе људску посаду уграђују се додатни ракетни системи
који у случају нужде током полетања одвајају посаду од остатка ракете,
након чега се капсула са космонаутима безбедно приземљује.
3. Напуштање орбите

Да би се неки објекат лансирао

ка Месецу или
другим планетама није
неопходно да он прво уђе у
орбиту око Земље.
Одлука да се летелица прво
стави у паркинг орбиту значила
је да ће се потрошити већа
количина горива јер
је перигеј ове орбите морао
бити довољно велики да
летелица не уђе поново у
атмосферу.
4. Повратак у атмосферу

Летелице које се налазе у орбити поседују

велику кинетичку енергију. Та кинетичка енергија се
мора „одбацити“ да би летелица безбедно слетела на
површину небеског тела, а да притом не сагори при
повратку кроз атмосферу.

Летелице које се враћају у атмосферу треба да буду

„тупог“ облика, туп облик значи да се  мање од 1%
кинетичке енергије пренети на летелицу преко топлотне
енергије, док ће већина те енергије бити расута у
атмосферу.
5. Слетање

Меркјури, Џемини и Аполо капсуле са астронаутима су
слетале у океан. Ове капсуле су биле конструисане тако да
падају релативно малом брзином пред слетање на воду. У
случају да дође до неког квара и капсула скрене с курса,
Аполо је могао да се приземљи и на копно, уз мања
оштећења, али би посада сигурно преживела.
6. Након слетања

Одмах по успешном
приземљењу летелица, њена
посада и терет који превози могу
се покупити. У појединим
случајевима летелице су
„хватане“ и пре слетања, док су
још падале кроз атмосферу уз
помоћ подобрана, авионима
који су били опремљени посебно
конструисаним кукама којима су
качили падобране.
Станица „Аурора“ могла би да постане
први хотел у свемиру. То је званично
објављено у априлу прошле године на
конференцији у Калифорнији.

Гости би током космичке авантуре били

смештени на 320 километара изнад
Земљине површине, одакле би уживали
у погледу на своју планет.
Посете ће бити организоване у групама
које ће чинити четири госта и два члана
особља. Спаваће у причвршћеним
врећама и јешће суву храну. Сви гости
ће морати, пре пута, да се подвргну
систематским прегледима. За разлику
од праксе на Мећународној космичкој
станици, вода ће се доносити са сваком
туром посетилаца.
 Свемирске летелице
Свемирска летелица је летелица, возило
или машина конструисана за лет у или
кроз свемир.

Свемирске летелице се користе у разне

сврхе, међу којима су комуникација,
надгледање Земље, метеорологија, 
навигација, истраживање других
планета, астрономија и превоз људи и
терета кроз свемир. Орбиталне
свемирске летелице се након лета могу
покупити или не. По начину на који се
враћају у атмосферу могу се поделити
на свемирске капсуле и свемирске
авионе.
 Несреће

Све ракете-носачи у себи садрже огромну количину

енергије која је потребна да би само један мањи део
ракете стигао у орбиту.

Стога постоји одређени ризик да се сва ова енергија

ослободи прерано и изненада, другим речима да дође
до експлозије, са озбиљним последицама. Свемир је
углавном предвидива средина, али опет постоји ризик
од изненадног губитка притиска или квара на неком
виталном делу опреме, која може бити новоразвијена и
недовољно доказана у пракси.