Džonatan Svift Guliverovan putovanja

Glubdrub & Stuldbrug (III)

Evropski roman XVIII veka
prof. dr Vladimir Gvozden
 Glubrdrub
• Malo ostrvo u koje Guliver stiže iz Lagada. Ostrvo volšebnika i čarobnjaka:
svet sa sumnjivim značenjem, sveto obmane i smrti, možda i gori od
Lapute.
• Primer: posluga guvernarea Glubdruba, poglavice vladajućeg plemena
čarobnjaka u kojem se mušakrci i žene žene i udaju samo među sobom:
“Guvernera i njegovu porodicu služi i dvori dosta neobična posluga.
Zahvaljujući svojoj veštini i nekromantici (=veština prizivanja duhova), on
može da pozove koga hoće pokojnika i da mui naredi da ga služi dvadeset i
četiri časa, ali ne duže (...)”
• Guverner razgovara sa duhovima i mrtvacima, ili kako kaže G. (Guliver):
“Ostali samo tako deset dana na ostrvu: preko dana (jezik je
balnibarbijanski, zato ga G. razume) uglavnom kod guvernera, noću u svom
stanu. Ubrzo sam se toliko privikao na duhove, da me već treći ili četvrti
put uopšte nisu uzbuđivali”.
 Prizivanje duhova
• G. priziva pokojnike i razgovara sa njima, najpre priziva duhove
Aleksandra Velikog, Hanibala, Cezara i Pompeja, Bruta:
“Zamorno bi bilo i dosadno čitaocu kad bih stao da nabrajam
koliko je sve slavnih ličnosti pozvano da zadovolji moju nezasitu
želju da vidim pred sobom svet iz drevnih vremena...”
• Posle vojskovođa (dakle, za njega je na prvom mestu moć, što
smo već videli u 2. putovanju), on poziva “one drevne ljude koji
su se najviše proslavili duhom i učenošću”: “Predložim da se na
čelu svojih komentatora pojave Homer i Aristotel. Komentatora
je bilo toliko mnogo, da ih je nekoliko stotina moralo ostati u
dvorištu i spoljnim odajama palate”.
• Pitanje: Koga biste vi prizvali?
 Komentar: tumačenje
• G. prenebregava činjenicu i da je Aristotel jedan od Homerovih komentatora (njegovi
argumenti su često takvi, deluju logično, ali potrebno je zastati i staviti te argumente na
probu).
• Među komentatorima su i poznati srednjovekovni teolog Duns Skot, Dekart, Gasendi... G.
istupa protiv komentara, u tome kao da sledi Montenja koji je u XVI veku pisao u ogledu
“Čovek i njegovo znanje”: “Danas se mi kudikamo više zabavljamo objašnjenjima objašnjenja,
nego li objašnjavanjem same stvari. Stoga ima više knjiga o knjigama, nego li o ma kakvom
drugom pitanju. Mi znamo samo da pišemo primedbe jedni o drugome. Svuda izviru sve sami
komentari, a malo, vrlo malo samostalnih tvorevina”.
• Dileme i tačke rasprave: Da li su ovo reči kritike, i da li je moguće braniti ovakav stav? Sama
Aristotelova Poetika sadrži komentare o Homeru, Eshilu, Sofoklu, Euripidu... Montenj se
takođe koristi, pišući svoje eseje, knjige drugih autora kako bi izrazio sopstvenu kritiku ili
vlastiti pogled na život. Guliverova putovanja su komentar savremenih putopisa i filozofskih
stavova.
• U postmoderni ne možemo više tvrditi da je problem u samom komentaru, već moramo
naglasiti da komentar mora preći liniju i postati zahtevajući kao književnost, i u smislu pisanja
i u smislu čitanja.
 Epilog posete Glubdrubu
• Na kraju putovanja u Glubdrub, kod Gulivera se javlja
gađenje nad istorijom: “Kako sam nisko mišljenje
imao o ljudskoj mudrosti i poštenju kad sam tačno
saznao koje su bile pobude i povodi za velike
pothvate i revolucije u ovom svetu, i kakvim bednim
slučajnostima oni zahvaljuju za svoj uspeh”.
• Može se tumačiti dvojako: 1) kao istinsko razočaranje
mehanizmima “velike” istorije (u duhu psihoanalize);
2) kao delo običnosti samog G., jer je on sklon
moralisanju, kao što smo već videli.
 Stuldbrug
• Ovde je priča još zanimljivija, čini mi se. Ovde G. sreće
besmrtnike. Tu je izazvan da sam izloži kako bi udesio svoj
život da mu je sudbina dodelila da se rodio kao Stuldbrug.
Ovde otkrivamo još nešto o njemu, odnosno o njegovoj
taštini: “Odgovorih da je lako biti rečit o toj plodnoj i
privlačnoj temi, osobito meni, koji sam se često zabavljao
maštanjem ša bih radio da sam kralj, general ili kakav veliki
gospodin, i kovao čitave planove o tome čime bih se bavio i
kako provodio vreme kad bih bio siguran da ću večno živeti”.
• Ovaj deo trećeg putovanja otvara složeno pitanje večnosti
(videti npr. Borhesovu knjigu Istorija večnosti).
Borhes, esej “Istorija večnosti”
„Vreme je za nas problem, zastrašujući i težak,
možda najbitniji problem metafizike; večnost,
igra ili propala nada. U Platonovom Timaju
čitamo da je vreme slika večnosti u pokretu;
ali taj blagi akord ne može da pokoleba
uverenje daje večnost slika sazdana od
materijala koji se zove vreme. Ta slika, ta
prosta reč koja vrvi ljudskim nesaglasnostima,
predmet je istorije koju želim da napišem.”
 Besmrtnost
• Pitanje ljudskog života i besmrtnosti, iako vrlo ozbiljno, često u GP dobija
komične dimenzije (npr. prva G. želja je da bude bogat i sl.)
• Oni koji kraj sebe imaju primer večnog života uviđaju koliko bi večni život bio
loš, jer bi sve doveo do besmisla – večni život bi tako bio negacija života.
• U Trećem putovanju vidimo da proces večnog života ne dovodi do
poboljšanja i usavršavanja čoveka. Besmrtni čovek je još uvek ograničen, on
je grešan, uplašen i nezadovoljan.
• Guliver koji je, kao što smo videli, sanjao da bude kralj, general ili pleminiti
gospodin naučio je lekciju: život je ozbiljan i iznad svega moralan poduhvat.
Koliko god razmišljali o veličini, moramo da razumemo i druge uslove života
– shvatamo da nema bega od ljudskih gluposti i trivijalnosti, niti je
besmrtnost oblik emencipacije od ljudske slabosti, podređenosti i straha.
Ostaje samo goli život kao mesto pravog života.
 Treće putovanje: zaključne napomene
• Treće Guliverovo putovanje (jedino koje se sastoji od više
putovanja) gradi zanimljiv luk – knjiga započinje među ljudima koji
odbijaju suočenje sa činjenicama ljudske egzistencije (ostrvo
Laputa, Akademija u Lagadu). Međutim, G. se u Trećoj knjizi
susreće i sa onim što predstavlja neizbežnu ljudsku stvarnost.
• U Laputi, u kojoj se traga za apstraktnom jasnoćom proizvodi se
zbrka u živom, stvarnom, aktuelnom svet. Uviđamo da su Laputa i
Akademija u Lagadou savršeni mehanizmi destrukcije.
• Treća knjiga je put u iluzije, beg od činjenica koji okončava u
tamnijoj realnosti od prethodnih zemalja (Liliput, Brobdignag).
• I sam G. postaje u ovoj knjizi deo sveta iluzija i iskrivljenih
vrednosti.
 Zaključne napomene (2)
• Guliver se razlikuje u pojedinim putovanjima, ali
svugde je on deo prikaza ljudske egzistencije.
• GP nisu slika jedne, atipične egzistencije, već
prikaz opšte ljudske egzistencije i ljudskog
položaja u svetu (Everyman).
• Važno je uočiti da u 3. knjizi opada moć
Guliverovog delovanja.
• Konačno, nije najmanje važna činjenica da je
treća knjiga napisana posle četvrte.