ЕНЕРГЕТСКА

ЕФИКАСНОСТ
7-9ЧАС
ПРЕДАВАЧ:
МАЈА ДИМИТРИЈЕВИЋ, СТРУК. ИНЖ. ГРАЂ.
ЕНЕРГЕТСКА ЕФИКАСНОСТ У ЗГРАДАРСТВУ

• Подручје које има највећи потенцијал за смањење укупне потрошње енергије, чиме се директно утиче на угоднији и
квалитетнији боравак у згради, дужи животни век зграде и доприноси заштити окружења и смањењу емисија штетних гасова.
• Мере енергетске еfiкасности у зградарству укључују цели низ различитих подручја могућности уштеде топлотне и
електричне енергије, уз рационалну примену фосилних горива и примену обновљивих извора енергије у зградама, где год је
то функционално изводиво и економски оправдано.
• Зграде су највећи појединачни потрошач енергије и велики извор штетних емисија гасова стаклене баште, посебно СО2.
Уколико посматрамо потрошњу енергије у највећем сектору потрошње - сектору опште потрошње, у ком су највећи
потрошачи стамбене и нестам- бене зграде, можемо приметити сталан по- раст потрошње fiналне енергије.
• У будућности ће важну улогу у управ- љању енергијом у зградама имати, како корисници тако и сви учесници у
пројектовању, градњи, реконструкцији и одржавању згра- да. Овај одељак намењен је онима који желе нешто да науче или
допуне и обнове своје знање о пројектовању, градњи, об- нови и одржавању зграда на енергетски и еколошки оптималан
начин и својим делован- јем допринесу стварању савремене одржи- ве архитектуре и очувању окружења у ком живимо.
• Грађење се пречесто третира као искључиво економски процес, а заправо је у првом реду еколошки, социјални и културни
феномен, који треба да задовољи људске потребе и аспирације. Нагли развој тржишта, економије, продор и утицај капитала и
медија с једне стране и невероватна експанзија градње у нашој земљи последњих неколико година, остављају траг на
архитектонским реализацијама које су често упитног квалитета и без енергетског концепта.
• Нагли развој стамбене изградње 50-тих и 60-тих година прошлог века, резултирао је изградњом великог броја зграда које су
данас регистроване као велики потрошачи енергије и које је потребно систематично обнављати.
• Зграде грађене пре 1970. године, грађене су у периоду појаве нових материјала, статички лаганијих и тањих конструкција, а
истовремено у периоду јефтине енергије и непостојања прописа о потреби топлотне заштите зграда. Данас су такве зграде
велики потрошачи енергије и никако не задовољавају савремене тенденције о смањењу потрошње енергије у зградама, у сврху
постизања већег комфора, угоднијег и здравијег боравка у зградама, заштите окружења и смањења климатских промена.
• Успешна имплементација мера енергетске ефкасности у зградарству базира се на:
• примени законодавног окружења и усклађивање с европском регулативом на подручју топлотне заштите и уштеде енергије, као и
примене обновљивих извора енергије
• повећању топлотне заштите постојећих и нових зграда
• повећању ефикасности система грејања, вентилације и климатизације
• повећању ефикасности система расвете и енергетских трошила
• енергетској контроли и управљању енергијом у постојећим и новим зградама
• прописивању циљне вредности укупне годишње потрошње зграде по м2 или м3
• увођењу енергетског сертификата као система означавања зграда према годишњој потрошњи енергије и
• сталној едукацији и промоцији мера повећања енергетске еfiкасности.
ЕНЕРГЕТСКИ (ТОПЛОТНИ) БИЛАНС ЗГРАДЕ

• Како бисмо у потпуности разумели енергетску потрошњу зграде, потребно је познавати и

разумети основне појмове и величине потребне за њезино одређивање и анализу.
• Наиме, потрошња енергије у згради зависи како од карактеристика саме зграде (ње- ног
облика и конструкцијских материјала), карактеристика енергетских система у њој (система
грејања, електричних уређаја и расвете, и др.), али и од климатских услова поднебља на
ком се зграда налази. Основни појмови за анализу потрошње енергије у зградама су:
топлотни губици и добици, коеfiцијент пролаза топлоте, степен-дан грејања, степен
корисног деловања, они су кључни за одређивање енергетског (топлотног) биланса зграде.
• Надаље, зграду треба разматрати као систем и као такву је анализирати. На слици
приказана је зграда са свим токовима енергије, тј. приказан је енергетски биланс зграде.
• Трансмисијски губици топлоте настају пролазом (трансмисијом) топлоте кроз елементе омотача
зграде. Они зависе од конструкцијских елемената зграде (опека, армирано-бетонска), дебљине
топлотне заштите на зидовима, прозорима, вратима, итд. Трансмисијски губици нису једини који
одређују потребе грејања зграде. Наиме, њима се морају додати и топлотни губици због
проветравања, тзв. вентилацијски губици.
• Осим топлотних губитака, у зградама имамо и топлотне добитке који не долазе из система
грејања, тзв. слободне топлотне добитке. Ти добици укључују топлоту добијену од особа које
бораве у простору, као и од различитих уређаја (на пример, канцелариска опре- ма, расвета,
кухињски уређаји и др.) који се у том простору користе. Те добитке називамо унутрашњим или
интерним добицима. Осим тога, одређена количина топлоте у простор долази и од Сунчева
зрачења.
• Годишња потребна топлотна енергија за грејање, Qх (кWх/а), је рачунски одређена количина
топлоте коју систем грејања треба током једне године да доведе у зграду да би се одржала
унутрашња пројектна температура у згради. Такво изражавање потрошње енергије у зградама по
м2 или м3 даје нам јединствени податак, који омогућава енергетску карактеризацију зграде и
поређење различитих енергетских карактеристика зграда.
ПРИНЦИПИ ТОПЛОТНЕ ИЗОЛАЦИЈЕ

Трансфер топлоте
• Циљ топлотне изолације је одржавање константне угодне температуре у кући спреча- вајући
трансфер топлоте између унутрашње и спољне климе. У хладним месецима, топлотна изолација ће
спречити бекство унутрашње топлоте вани. У топлим месецима, успориће продор топлоте у
унутрашњост куће.
• Топлотна изолација је према томе дизајнирана да контролише различите компоненте преноса
топлоте:
• Кондукцију кроз грађевински материјал
• Конвекцију преко кретања ваздуха
• Топлотну радијацију
КОНДУКЦИЈА ТОПЛОТЕ

• Кондукција топлоте је веома интуитиван концепт: представља спонтани трансфер

топлоте кроз материјал, у циљу изједначавања топлотних разлика. Ово објашњава
зашто имамо осећај да је мет- ална клупа или столица на додир хладна, док је дрвена
на додир топла. Метал је одличан топлотни кондуктор и преноси топлоту тела кроз
своју масу. Дрво, напротив, је веома лош топлотни кондуктор. Из истог разлога,
метална кашика у кључалој води постане брзо врућа, док дрвена остаје хладна на
другом крају.
• Материјали који се користе за топлотну изолацију морају имати ниску кондуктивност
топлоте да би били еfiкасни.
КОНВЕКЦИЈА ТОПЛОТЕ

• Конвекција представља пренос топлоте циркулацијом или кретањем топлих честица према
хладнијем простору. Ово је још један интуитиван концепт јер зна- мо да топао ваздух или
вода иде навише. Окружење, хладније честице се померају у замену за топле. Хладне
честице се онда загревају и процес се наставља стварајући тако струју конвекције.
• Примењено на топлотну изолацију једне куће, то значи да кућа мора бити чврсто затворена
(ваздуходржљива, херметична). Ово је неопходно да би се спречило бекство топлог вазд ха
вани и његова замена хладним ваздухом споља. Ово није лако постићи у изградњи куће. И
пошто се топли ваздух пење навише, топлотна изолација крова или плафона је изузетно
важна да би се спречио губитак топлоте.
 ТОПЛОТНА РАДИЈАЦИЈА

• Топлотна радијација представља трансфер топлоте електромагнетним зрачењем. Сунце, или електрични радијатор, су перфектни
примери радијације топлоте. Светли, сјајни материјали, као баријере радијације, реflектују зрачење док тмурни, тамни материјали
га апсорбију. Добри изолатори нису неопходно добре препреке зрачењу и супротно. Пример препреке зрачењу је светли материјал
који ставите на предње стакло аута да бисте спречили прегревање у летњим данима.
• Топлотна радијација Сунца је од посебног значаја када се говори о топлотној изолацији. За време хладних месеци, сунчева
енергија је посебно добродошла и куће би требало да су дизајниране да је што више прихвате. У лето, напротив, треба спречити
продор радијације сунца у кућу да би се одржала свежина унутра.
• Кров и прозори имају највећу важност код топлотне радијације. На кров је могуће поставити препреке радијацији и/или направити
вентилисани кров који омогућава топлоти радијације да се евакуише путем конвекције.
• Што се тиче прозора, могуће је наћи реflективно стакло, које увећава пренос светлости реflектујући соларну радијацију. Друга
врста стакла звана E glass (low emissive), има метални или оксидни нанос, који умањује пренос топлоте или хладноће кроз стакло
дозвољавајући, у исто време, светлости да прође кроз њега. У сваком случају, најфикаснији начин да се избегне топлотно зрачење
кроз прозоре у летњим данима је да се ти исти заштите од директног излагања сунцу. Ово се може извести изградњом
настрешница, дрвеним капцима или вегетацијом.
ТОПЛОТНА КОНДУКЦИЈА ИЛИ ПРОВОДЉИВОСТ – К ИЛИ L

• Пренос топлоте из ваздуха ка зидовима, поду или крову настаје конвекцијом или радијацијом. Једном када
топлота уђе у материјал, пренос топлоте настаје углавном кондукцијом, мада, зависно од материјала, конвекција
и радијација нису искључене.
• Проводљивост топлоте (к или l) је, према томе компонента коју материјали који се користе за топлотну
изолацију морају да умање. Топлотно изолациони материјали умањују губитак или повећање топлоте
спречавајући да се проводљивост топлоте одвија кроз њихову супстанцу. Потпуни ефекат зависи од материјала
који се користи и од његове дебљине.
• Физичко својство које мери способност материјала да проводи топлоту се зове топлотна кондукција или
проводљивост. Јединица мере је Ват по метру.Келвин (W/мК). Тај број на спецификацијама изолационих
материјала. Што је тај број мањи, то је материјал за топлотну изолацију бољи.
• Топлотна проводљивост је интензивно fiзичко својство материјала; зависи само од самог материјала а не од нечег
другог (дебљине, величине). Топлотну проводљивост материјала није лако измерити. И обично постоји разлика
између резултата мерења у лабораторији, у идеалним условима, и оног што се постиже у кући/згради, у мање
идеалним условима.
ТОПЛОТНА ОТПОРНОСТ - R

• Топлотна проводљивост (R-вредност) омогућава поређење материјала и њихове могућности провођења топлоте.
У пракси, то није довољно да би се оценио квалитет датог решења топлотне изолације. Дебљина употребљеног
материјала се мора узети у обзир.
• То је разлог за коришћење друге мере зване топлотна отпорност или R-вредност. То је једноставно дебљина
употребљеног материјала подељена са топлотном проводљивости истог:
R = d/k
где d је дебљина. Јединица мере је м²К/W.
• На пример, 5 cm Austrotherm EPS® W 15, дебљина често употребљена у кућама у Србији, ће обезбедити R-
вредност од 0.05/0.041 = 1.22 Km²/W. Wienerberger POROTHERM 38 S P+E PLUS који је 38 cm дебљине ће дати R-
вредност од 0.38/0.139 = 2.73 Км²/W. Што је већа R вредност, боље је решење што се тиче топлотне изолације.
ТОПЛОТНА ПРОВОДНОСТ - C

• Када се ради о топлотној изолацији, топлотна отпорност даје супротан поглед од

топлотне проводљивости: већа топлотна отпорност = боље, док мања топлотна
проводљивост = боље. Из тог разлога, користи се друга мера, звана топлотна
проводност. Топлотна проводност је једноставно супротна топлотној отпорности: Ц
= 1/Р. Јединица мере је W/м²К.
• Врло често, топлотнa проводност представљенa je са U-вредности дефинисаном
доле. То није коректно јер је U -вредност много рафиниранији и сложенији
параметар.
ТОПЛОТНИ ПРЕНОС - U

• Топлотни пренос или У-вредност представља количину топлоте, која прође кроз конструктивну секцију,
између унутрашње и спољашње климе, за јединицу површине и температуре. Једи- ница мере је W/м²К.
Још се зове и укупни коефицијент проласка топлоте.
• U -вредност је једноставно представља реципроцитетну вредност суме отпора прелаза топлоте.
U = 1 / RТ
• U-вредност оцењује енергетску eфикасност материјала комбинованих уједној конструктивној компоненти
или секцији. Што је мања У-вредност, боље је решење у смислу топлотне изолације и уштеде енергије.
• Укупна топлотна отпорност и топлотни пренос се користе у оцени и поређењу грађевинских
конструктивних решења. Такође се користе у различитим грађевинским нормама у целом свету да би се
успоставили прихватљиви стандарди за новоградњу.
ТОПЛОТНИ МОСТ ИЛИ ХЛАДНИ МОСТ?

• Топлотни мостови су локализовани делови зграде који приказују увећане топлотне губитке. Могу бити
узроковани избором геометријских компоненти као на пример у случају балкона или коришћењем
материјала са већом топлотном проводљивошћу као што је случај са алуминијским прозорима без топлотног
прекида.
• Топлотни мостови су често резултат саме структуре зграде, појављују се на споју између зидова и подова,
између зидова и крова, у угловима или око прозора уколико нису правилно постављени. Топлотни мостови
не могу бити у потпуности избегнути, али циљ је да се негативни ефекти ових мостова умање на толерантни
ниво и да не креирају никакво оштећење зграде. Познато је да се постављањем унутрашње топлотне
изолације креирају
многи топлотни мостови који могу бити комплетно
избегнути постављањем спољашње топлотне изолације
или градњом са широким опека блоком као на пример
Wienerberger POROTHERM
(не долази до креирања топлотног моста)
ТЕРАСЕ И БАЛКОНИ, НАЈЧЕШЋИ ИЗВОР ТОПЛОТНИХ МОСТОВА

• Спој са балконом или терасом је један он најчешћих извора геометријских топлотних мостова.
Армирана бетонска плоча има висок фактор топлотне проводљивости и пресеца слој топлотне
изолације. То узрокује пролазак топлоте који води снижењу унутрашње површинске
температуре.
• Без обзира на врсту изолације, балкони увек креирају топлотни мост који се не може лако избећи.
То захтева
додатну бригу, и према томе,
додатни трошак. И то је вероватно
један од разлога зашто нико у
Србији не води рачуна о
избегавању ових топлотних
мостова.
ШТЕТНИ ЕФЕКТИ ТОПЛОТНИХ МОСТОВА

• Зато што топлота увек излази најлакшим путем из загрејаног простора према вани
(путем са најмањим отпором), топлотни мостови су узрок значајног губитка
топлоте. Што је боља топлотна изолација то ће се више топлоте губити преко
топлотних мостова. Ови губици могу представљати значајан трошак на рачуну за
грејање.
УЛОГА ИНФРАЦРВЕНЕ ТЕРМОГРАФИЈЕ

• Велики део укупне потрошње енергије отпада на остваривање топлотног комфора у зградама. Инфрацрвена
термографија показала се као изузетно корисна метода за визуелизацију топлотних губитака кроз елементе
конструкције код истраживања потенцијала повећања енергетске ефикасности зграда. Термографским
снимањем зграда, те каснијом стручном интерпретацијом могуће је лоцирати недостатке конструкције и
усмерити захвате на санацији према оптималном побољшању енергетске ефикасности система зграде.
• Недостаци у конструкцији који се могу установити термографским снимањем су:
• нехомогеност материјала зида,
• неисправност или непостојање топлотне изолације,
• влага у конструкцији,
• проблеми равних кровова,
• топлотни мостови,
• отворени пропусти за ваздух-вентилације, фуге и слично, као и
• концентрација инсталација у зиду.
РИЗИК ФОРМИРАЊА БУЂИ И КОНДЕНЗАЦИЈЕ

• У пределу око топлотног моста, увећани губици топлоте узрокују значајан пад унутрашње
површинске температуре. Чим површинска температура падне испод одређене границе,
постоји ризик од формирања буђи. Уколико температура у површинском делу падне још
више, влага која је иначе природно присутна у просторији ће се кондензовати на тој хладној
површини у форми капљица.
• Напоменимо да на формирање буђи и
кондензације снажно утиче квалитет унутрашњег
ваздуха. Без правог вентилационог система који
обнавља ваздух, ниво влаге ће бити већи и
могућност стварања буђи и кондензације је
још већа.
СПРЕЧАВАЊЕ ТОПЛОТНИХ МОСТОВА

• Међутим, решења да би се избегли топлотни мостови или умањило њихово дејство на неки
прихватљив ниво дефинитивно постоје. Као што смо већ раније поменули, постављање
спољашње топлотне изолације или градња са широким опека блоком је најбољи начин
спречавања већине топлотних мостова. За преостале топлотне мостове, посебно код балкона
и тераса, постоје одлични производи који их комплетно решавају.
• Најбољи је вероватно Schöck Isokorb®. То је носиви термо изолациони елеменат који формира
топлотни прекид између балкона и унутрашњег пода. Овај елеменат је специјално направљен
да издржи пренос терета и одржи пуни структурални интегритет. Састављен је од тврдог
стиропора за топлотни прекид и нерђајућег челика који одржава структурални интегритет.
 ПРОРАЧУН ТРАНСМИСИОНИХ ГУБИТАКА ТОПЛОТЕ

•  У великом броју земаља постоје стандарди и норме који прописују методе за прорачун губитака топлоте, што
подразумева њихову обавезну примену. Неки од најпознатијих стандарда су:
• Немачка DIN 4701 (iz 1959. i1983.) DIN 12831
• Енглеска CIBSE Guide iz 1986., BS EN 12831:2003
• САД ASHRAE iz 1993.
• Русија СНИП
• Холандија НЕН 5066 из 1988.
• Белгија NBN B62-003 iz 1986.

• Код нас не постоји СРПС стандард који прописује методу за прорачун губитака топлоте, па је препорука да се
користи неки светски познат стандард; то је најчешће ДИН 4701. ДИН 4701 има стару и нову верзију. Године 1975.
је код нас сачињен предлог нашег стандарда ЈУС М.Е6.010 “Прорачун потребне количине топлоте за грејање”, који
се базирао на тада важећем ДИН 4701 стандарду из 1959. Међутим, тај стандард никада није постао важећи, јер се
у то време очекивало објављивање новог ДИН стандарда, па се тежило да се те измене уведу и у наш стандард.
Када је коначно објављен нови ДИН 4701 (што је уследило тек 1983. уместо 1978.) изазвао је различита мишљења и
полемике у нашој техничкој бранши. Тада је потпуно заустављен процес постављања званичног ЈУС стандарда.
ГРЕЈАЊЕ

• Постројења за грејање и климатизацију подешавају се првенствено условима

угодности људи па је, према томе, човек основни фактор од кога зависи и величина
постројења и његове карактеристике. Међутим, ако је човек основни чинилац,
спољна клима са својим метеоролошким параметрима, уз термичке карактеристике
објекта, је свакако најутицајнији фактор.
• Клима битно варира од места до места, утиче директно на инвестиционе и
експлоатационе трошкове постројења, па је зато важно да ту област пројектант
познаје, да би био у стању да утицај климе узме у обзир на одговарајући начин.
СПОЉНА КЛИМА

• Спољни метеоролошки параметри – "спољна" клима, која се дефинише преко следећих основних параметара:
• Температура спољног ваздуха тс,
• Влажност ваздуха ϕ,
• Брзина ветра w,
• Сунчево зрачење – инсолација.

• Осим наведених, ту су још: облачност, висина облака, ваздушни притисак и падавине. Метеоролошки параметри спољне климе су променљиви, како
током дана тако и у току године, и значајно зависе од карактеристика посматране локације, као што су:
• географска ширина,
• надморска висина и
• конфигурација терена (заклоњеност, близина водених површина, итд.)

• Према томе, потребе за грејањем зграда су различите за различите крајеве света. Овде ће бити стављен акценат на услове грејања за наше климатско
поднебље – 45о СГШ, али ће бити представљени основни принципи загревања зграда који су применљиви свуда. Објекти смештени на локацијама са
изразито различитим климатским карактеристикама могу имати своје специфичности када је у питању постројење за грејање.
• У техници грејања, од свих климатских и метеоролошких параметара, узимају се у обзир температура спољног ваздуха и брзина ветра, док се утицај
сунчевог зрачења уопштава и обухвата коректорним факторима. За разлику од грејања, код пројектовања ваздушних постројења (климатизација,
вентилација, ваздушно грејање) обухвата се и утицај релативне валжности спољног ваздуха, као и жељена вредност релативне влажности унутрашњег
ваздуха. Код система климатизације, који ради и током летњег периода, обавезно се узима у обзир утицај сунчевог зрачења на топлотно оптерећење
просторије.
СПОЉНА ПРОЈЕКТНА ТЕМПЕРАТУРА

• Грејање зграда почиње када спољна температура падне испод неке одређене границе, коју обично називамо
температуром границе грејања (тгг). Која ће то темпаратура бити зависи од:
• термичких карактеристика објекта и
• индивидуалних захтева корисника.

• За спољну пројектну температуру неког места не узима се најнижа температура која се јавила у неком периоду у
посматраном месту, јер се она јавља јако ретко и кратко временски траје. Постројење за грејање, које би било
пројектовано на основу таквог апсолутног минимума, било би предимензионисано – инвестиционо скупо и
експлоатационо неекономично, јер би јако ретко радило пуним капацитетом. Зато се за вредност спољне пројектне
температуре усваја нека виша вредност, али „довољно ниска“. Спољна пројектна температура за Београд износи -
15оЦ.
• Када је ts > tsp – систем мора да задовољи остваривање жељене унутрашње температуре;

• Када је ts < tsp – систем не мора да одржава жељену унутрашњу температуру, али обично може – форсираним
радом, без ноћног прекида.
 УРЕЂАЈИ ЗА ГРЕЈАЊЕ

• Потребна количина топлоте за грејање се у просторију доводи преко уређаја за грејање (или системом за грејање, уколико је у питању
централно снабдевање топлотом). Тренутни топлотни губици просторије се надокнађују радаом уређаја за грејање.
• Основна подела грејних уређаја за грејање зграда је на:
• ПОЈЕДИНАЧНЕ (локалне) уређаје за загревање појединачних просторија и
• ПОСТРОЈЕЊА ЗА ЦЕНТРАЛНО ГРЕЈАЊЕ.

• Када су у питању поделе система централног грејања, онда се оне могу направити према:
• Носиоцу топлоте (грејном флуиду) на водене, парне или ваздушне системе;
• Врсти горива на системе на чврсто, течно или гасовито гориво;
• Начину одавања топлоте на конвективно, зрачно и комбиновано;
• Врсти извора топлоте на конвенцијалне и неконвенцијалне системе.

• Основна карактеристика локалних грејних уређаја је да се налазе у самој просторији која се греје. У грејном уређају се одвија процес
сагоревања горива (чврстог, течног или гасовитог) или претварање неког другог облика енергије у топлоту. Настала топлота у грејном
уређају предаје се просторији у којој се уређај налази. Постоје и решења када се један локални уређај може користити и за грејање две
просторије (нпр. када се уређај постави у зиду две суседне просторије), али је код уређаја за локално загревање ипак уобичајено: један
уређај – једна просторија.
ОСНОВНИ ЕЛЕМЕНТИ СИСТЕМА ЗА
ЦЕНТРАЛНО ГРЕЈАЊЕ
• Код постројења за централно грејање је карактеристично то што се на један извор топлоте везује већи број
грејних тела. Пошто се ложење одвија на једном месту – централизовано – онда се и такви системи називају
системи за централно грајање. Постројење за централно грејање има три основна елемента (и већи број
помоћних уре ђаја без којих не би могло да ради), а то су: извор топлоте, дистрибуција топлоте и грејна тела
• ИЗВОР ТОПЛОТЕ (котао на чврсто, течно или гасовито гориво; обично топловодни, а може и парни котао)
• ДИСТРИБУЦИЈА ТОПЛОТЕ (или развод топлоте, цевни развод, цевна мрежа која служи да се грејни флуид
разведе од извора топлоте до грејних тела и да се обезбеди повратак грејног флуида у котао – затворени
систем)
• ГРЕЈНА ТЕЛА (чија је функција одавање топлоте и загревање просторије; постоје различите врсте и
конструкције грејних тела)
ВЕНТИЛАЦИЈА
• Вентилацијом се обезбеђује замена ваздуха у просторији свежим (спољним) ваздухом у циљу елиминисања или
смањења концентрације загађивача (довођења на дозвољени ниво).

• У зависности од начина довођења/одвођења ваздуха разликују се:

 проветравање
 Вентилација
 Проветравање настаје услед деловања природних сила: ветра и/или узгонске силе као последица разлике
температуре између ваздуха споља и унутар затвореног простора. Често се као синоними за проветравање
користе и термини: природно проветравање и природна вентилација.
 Вентилација неког затвореног простора остварује се радом вентилатора који предаје механичку енергију
ваздуху како би се успостављало струјање. У пракси се за вентилацију користе и термини: механичка
вентилација, принудна вентилација и принудно проветравање мада је сасвим довољан и једнозначан термин
„вентилација“.
НАЧИНИ ВЕНТИЛАЦИЈЕ

• У зависности од намене просторије и жељеног нивоа комфора, вентилација

може да се оствари на више начина:
• Одвођењем ваздуха (у просторији се остварује потпритисак и ваздух улази у просторију из
суседних просторија и околине)
• Довођењем ваздуха (у просторији се ствара и одржава натпритисак и ваздух
преструјава ка суседним просторијама и околини)
• И одвођењем и довођењем ваздуха (контролисана вентилација)
ОДРЕЂИВАЊЕ КОЛИЧИНЕ ВАЗДУХА

•Свеж ваздух који се доводи за потребе вентилације (проветравања) просторија треба да

обезбеди прихватљив квалитет унутрашњег ваздуха (енгл. Indoor Air Quality – IAQ).
•Количина, односно проток доведеног свежег ваздуха зависи од услова у затвореном
простору и захтева који се поставе за систем вентилације. Вентилација треба да задовољи:
 довођење довољне количине кисеоника у унутрашњи простор за дисање људи;
 контролу концентрације загађивача у унутрашњем ваздуху;
 одвођење мириса из просторије;
 одвођење загађивача из простора (гараже, лабораторије и др.).
ВЕНТИЛАТОРИ

•У зависности од намене и потребних техничких карактеристика, у системима за

вентилацију и климатизацију користе се различити типови вентилатора:
 Аксијални вентилатори (када је пад притиска при струјању ваздуха мали, док протоци могу бити веома
велики)
 Центрифугални (у вентилационим и клима коморама за широк опсег протока и напора)
 Вентилатори за одвођење масних пара из кухиња (мотор се налази ван струје ваздуха)
 Противпожарни вентилатори за одвођење дима и продуката сагоревања у ексцесним ситуацијама (обично
се захтева отпорност вентилатора на 400оС у трајању од 2 сата).
КЛИМАТИЗАЦИЈА

• Климатизација обухвата све функције система грејања и вентилације, плус:

 хлађење ваздуха лети;
 сушење (одвлаживање) ваздуха лети;
 влажење ваздуха зими;
 боље филтрирање ваздуха.
 УСЛОВИ УГОДНОСТИ

• Радом система за климатизацију остварују се следећи термички и хигијенски услови у

климатизованим просторима:
 жељена температура ваздуха tv, oC;
 средња температура околних површина to (значајна за размену топлоте човека зрачењем);
 жељена релативна влажност ваздуха φ;
 брзина струјања ваздуха у зони боравка људи w, m/s;
 чистоћа ваздуха (да нема честица прашине, лако испарљивих материја, као и да садржи довољну количину
свежег ваздуха)
 одговарајући притисак ваздуха (у смислу контролисаног струјања између просторија)
• Осим термичких и хигијенских услова средине, на осећај угодности човека утичу и
лични фактори, од којих су најзначајнији: степен физичке активности и одевеност. Ова два
фактора су у корелацији с наменом простора.
ПОДЕЛА СИСТЕМА КЛИМАТИЗАЦИЈЕ

 Према радном флуиду:

 Према количини ваздуха:
- ваздушни системи (ваздух је носилац топлоте до
климатизованих просторија); - са константном количином ваздуха
- ваздушно-водени системи; - са променљивом количином ваздуха –
- водени системи (нису прави системи климатизације);
варијабилни системи
- са расхладним флуидом (обично фреоном) – нису
прави системи климатизације  Према броју цеви у систему:
 Према брзини струјања ваздуха кроз канале:
- Двоцевни;
- системи ниског притиска (максимална брзина
струјања ваздуха у каналу је мања од 12 m/s) - Троцевни;
- системи високог притиска ( w > 12 m/s – брзина
- Четвороцевни
може да има вредност од 25 до 30 m/s)
• Ваздушни: • Предности ваздушних система:

 Једноканални ниског притиска с константном  Већи део опреме (клима-комора, канали, цеви,
количином ваздуха арматура и др.) налазе се у машинској сали, тако да се
одржавање уређаја за климатизацију спроводи ван
 Зонски
простора у коме бораве људи. Такође, мање су
- са зонским догрејачима
изражени и проблеми с буком и вибрацијама опреме у
- са вишезонском комором
климатизованом простору.
- са зонским поткоморама
 Веће могућности коришћења спољашњег ваздуха за
 Системи високог притиска
бесплатно хлађење у прелазним периодима и ноћу.
- са константном количином ваздуха
 Релативно једноставна уградња елемената за
- са променљивом количином ваздуха
коришћење топлоте из отпадног ваздуха.
• Ваздушно-водени:
 Добра могућност влажења ваздуха у зимском периоду.
 Двоцевни са пребацивањем (са вентилатор
конвекторима или индукционим апаратима)
 Четвороцевни
• Недостаци ваздушних система:
• У случају великих топлотних оптерећења у пројектним условима, потребни су канали великог попречног пресека, што захтева велики
потребан простор у згради за њихово вођење.
• Урегулисавање (балансирање) каналске мреже како би се постизали пројектовани протоци ваздуха може бити сложено и дуготрајно,
посебно код великих и разгранатих мрежа.

• Предности ваздушно-водених система:

• Могућа локална регулација температуре у свакој просторији подешавањем на собним термостатима.
• С обзиром на различиту температуру примарног ваздуха и секундарне воде, корисник има могућност избора између режима грејања и
хлађења.
• Довољан је мањи простор за смештај канала за ваздух јер систем ради са мањом количином ваздуха (само са свежим ваздухом за
потребе вентилације простора).
• Величина клима-коморе је мања, па је потребан мањи простор у машинској сали за смештај опреме.
• Одвлаживање, влажење и филтрирање ваздуха по правилу се обавља у централној клима комори.
• Када се објекат не користи (ван радног времена), ваздушни систем се може искључити и дежурно грејање/хлађење обављати воденим
делом система.

• Недостаци ваздушно-водених система:

• Сложенији систем регулације него код већине ваздушних система.
• Довод примарног (свежег) ваздуха је обично константан, без могућности искључења.
• Потребна је ниска температура расхладне воде у примарном кругу како би се снизила релативна влажност ваздуха у летњем периоду.
• Инвестициони трошкови за четвороцевни систем су већи него за већину ваздушних система, али је флексибилност погона боља.
ЕНЕРГЕТСКИ МЕНАЏЕР ЗА ОБЛАСТ
ЕНЕРГЕТИКЕ ЗГРАДА
• Да би енергетски менаџер за област енергетике зграда био способан да реализује обавезе које Закон
о енергетској ефикасности прописује власницима зграда у комерцијалном сектору и пословних
зграда, установама које користе објекте у јавној својини, односно органима државне управе као
обвезницима СЕМ-а, а што је још важније, да препозна и спроведе мере које ће у крајњем исходу
смањити непотребну потрошњу енергије, потребно је да:
• 1) има одговарајућа техничка знања
• из области термодинамике, преношења топлоте, грађевинске физике, електротехнике;
• о системима за грејање, хлађење, вентилацију и климатизацију ваздуха који се користе у згради и чиниоцима који утичу на
ефикасност коришћења енергије;
• о другим техничким системима који се користе у згради (нпр. потрошачима електричне енергије, системима за расвету, аутоматско
управљање) и другим чиниоцима који утичу на ефикасност коришћења енергије;
• о енергетском потребама зграде;
• о енергетској сертификацији зграда;
• о коришћењу ОИЕ у зградама;
• 2) има знања и одговарајуће способности да прикупи и анализира податке о коришћењу енергије, као и
да их интерпретира у погодној форми, а нарочито да направи енергетски биланс обвезника система;
• 3) зна да користи рачунарски програм, односно интернет апликацију „Информациони системи
енергетског менаџмента (ИСЕМ)“;
• 4) зна које мере енергетске ефикасности постоје, које су применљиве и како их треба спровести;
• 5) познаје законе и подзаконске акте из области планирања и изградње, ефикасног коришћења енергије,
енергетике, заштите животне средине, а који се односе на рад обвезника система и спровођење мера
енергетске ефикасности;
• 6) има знања о основним економским параметрима у погледу пројеката којима се омогућује спровођење
мера енергетске ефикасности и способност да их примени приликом припреме предлога за спровођење
мера енергетске ефикасности;
• 7) познаје одредбе стандарда SRPS EN ISO 50001:2012 који прописује како се у објекту, односно згради
могу успоставити и одржати системи контроле и управљања који треба да обезбеде побољшања у погледу
смањења потрошње енергије, повећања енергетске ефикасности и начина коришћења енергије.
• Уз поседовање ових знања, вештина и способности, енергетски менаџер за област енергетике згрaда треба да
буде способан да спроводи све неопходне активности и радње које ће допринети како смањивању потрошње
енергије тако и извршавању обавезе које Закон о енергетској ефикасности прописује привредним друштвима и
предузећима као јавним службама, као обвезницима СЕМ-а. Те активности и радње, пре свега, односе се на:
• 1) почетно прикупљање и анализу енергетских података о згради или комплексу зграда, карактеристикама и стању
уређаја и опреме и другим потрошачима енергије.
• 2) израду енергетског биланса предузећа на основу извршеног прегледа стања и прикупљених података о потрошњи
енергије;
• 3) каснијим редовним прикупљањем и анализом података који се односе на енергију и, по потреби, утврђивањем (путем
мерења на лицу места) стварних оперативних параметара и учинка опреме и процеса;
• 4) коришћењем Информационих система енергетског менаџмента;
• 5) идентификацију мера које омогућују уштеду енергије и њихову економску анализу;
• 6) учествовање у поступцима набавке енергије;
• 7) израду Годишњег извештаја о остваривању циљева уштеде енергије, припремљеног у складу са форматом извештаја
прописаног Правилником о обрасцу годишњег извештаја о остваривању циљева уштеде енергије;
• 8) развој пројеката за уштеду енергије, као и потребне техничке и економске процене;
• 9) израду Програма и Плана енергетске ефикасности у складу са форматом прописаним Законом о ефикасном
коришћењу енергије, у
• 10) спровођење пројеката енергетске ефикасности.
ЕНЕРГЕТСКИ ПАСОШ

• Енергетски пасош зграде садржи опште податке о згради, о потребној енергији, климатске податке, термотехничке, као и препоруке за
побољшање енергетских својстава самог објекта.
• Енергетски пасош морају да поседују све нове зграде, као и постојеће које се продају, дају у закуп, реконструишу, или енергетски
санирају.
• Већ изграђени објекти, који због несавесног и нефикасног планирања расипају велику количину енергије, моћи ће да се адаптирају и
повећају своју ефикасност, а идеја је да се субвенционисаним кредитима за изолационе материјале и радове уреди велики број
објеката. Прописано је колико објекти могу максимално енергије да троше а они објекати који то испоштују, добиће сертификат.
Самим тим ће и објекти са овим документом имати већу вредност, а власници објеката који немају енергетски пасош неће бити у
могућности да вреше промет некретнина. С обзиром на то да не могу све зграде бити енергетски ефикасне због своје намене, такви
објекти су изузети Правилником о енергетској сертификацији зграда.
• Енергетске пасоше издаваће лиценцирана предузећа која се баве пројектовањем или извођењем радова, а која имају запослене са
сертификатом Инжењерске коморе Србије. Они ће радити елаборате о енергетској ефикасности објеката, податке ће убацивати у
специјално израђен софтвер и добијаће се категорија енергетског пасоша за сваки објекат. У зависности од укупне потрошње енергије,
пасоши ће бити од А категорије, за објекте који троше најмање енергије, па до Г категорије, односно објекте који су остварили најмању
уштеду, тј. најмање ефикасне. Кад је реч о објектима који тек треба да се граде, инвеститори ће морати да ураде елаборат о енергетској
ефикасности, који ће бити саставни део пројектне документације за грађевинску дозволу.
ЕНЕРГЕТСКИ ПРЕГЛЕД

• Енергетски пасош зграде се издаје по извршеном енергетском прегледу зграде, вредновању и завршном
оцењивању испуњености прописаних захтева о енергетским својствима зграде, а на основу извештаја о извршеном
енергетском прегледу. Енергетски преглед зграде јесте поступак који се спроводи ради утврђивања енергетских
својстава зграде и нивоа усклађености тих својстава са прописаним захтевима.
• Енергетски преглед подразумева анализу енергетских карактеристика термичког омотача зграде и техничких
система у згради у циљу утврђивања постојеће потрошње енергије, а затим и идентификовања потенцијалних мера
унапређења енергетске ефикасности и доношења закључака и препорука за повећање енергетске ефикасности.
• Основни циљ енергетског прегледа јесте да се прикупљањем и обрадом низа података о грађевинским
карактеристикама зграде у смислу топлотне заштите, као и енергетским карактеристикама разних система
потрошње енергије и воде, добије што бољи увид у постојеће енергетско стање зграде, након чега се предлажу
мере унапређења енергетске ефикасности зграде.
ЕНЕРГЕТСКИ ПРЕГЛЕД

Енергетски преглед зграде има две основе сврхе:

- одређивање енергетског разреда у поступку енергетске сертификације зграда;
- анализа постојећег стања прикупљањем и обрадом низа података, идентификација потенцијалних мера
унапређења енергетске ефикасности зграде и економско, енергетско и еколошко вредновање могућности
примене мера побољшања енергетских карактеристика зграде и повећања енергетске ефикасности.
Енергетски преглед обухвата:
- анализу архитектонско-грађевинских карактеристика зграде, односно анализу топлотних карактеристика
термичког омотача зграде;
- анализу енергетских својстава система грејања, а по успостављању националног софтвера за енергетску
ефикасност и система за климатизацију, хлађење, вентилацију и расвету;
- анализу система аутоматске регулације система грејања у згради;
- мерење за утврђивање енергетског стања и / или својстава, када се до података не може доћи на други
начин.
ОСНОВНИ ЕЛЕМЕНТИ ЕНЕРГЕТСКОГ ПРЕГЛЕДА

• Основни елементи сваког енергетског прегледа, могу се груписати у неколико целина:

1. Припрема енергетског прегледа
2. Обилазак зграде и прикупљање потребних података
3. Анализа и обрада прикупљених података (енергетских карактеристика термичког омотача зграде и
техничких система у згради)
4. Анализа, идентификација и избор могућих мера унапређења енергетске ефикасности зграде и техничких
система у згради
5. Енергетско, економско и еколошко вредновање предложених мера унапређења енергетске ефикасности
термичког омотача зграде и техничких система у згради
6. Завршни извештај о енергетском прегледу зграде с вредновањем енергетског разреда зграде, препорукама
и редоследу приоритетних мера унапређења енергетске ефикасности зграде и техничких система у згради
ЕНЕРГЕТСКИ РАЗРЕДИ

• Енергетска ефикасност је класификована по енергетским разредима:

• - разред A1, oд 0 дo 10 kWh/m2a,
• - разред A2, oд 10 дo 15 kWh/m2a,
• - разред B1, oд 15 дo 25 kWh/m2a,
• - разред B2, oд 25 дo 35 kWh/m2a,
• - разред C, oд 35 дo 60 kWh/m2a,
• - разред D, oд 60 дo 105 kWh/m2a,
• - разред E, oд 105 дo 150 kWh/m2a,
• - разред F, oд 150 дo 210 kWh/m2a,
• - разред G, oд 210 дo 300 и више kWh/m2a.