ЛАВОАЗЈЕ И ДИЈАМАНТ

Миајло Љубић I7
Пожаревачка гимназија
2021. год
АНТОАН ЛАВОАЗЈЕ

 Антоан Лорен де Лавоазје или Антоан Лорен де

Лавоазјер је био француски племић и хемичар. Због
доприноса у обликовању модерних схватања основа
хемије оправдано се сматра оцем те науке.
 Његов први, рад који је био одликован златном краљевском медаљом, односио се на решавање
питања уличног осветљења великих градова. Први Лавоазијев рад из хемије био је испитивање
састава гипса. Лавоазије је први пут употребио теразије које је сам конструисао. Допринео је да
хемија постане егзактна наука. Он је 1774. године загревао калај у затвореном суду и приметио
је да се он претворио у мрки прах, али је маса остала непромењна. Када је Пристли открио
кисеоник, Лавоазјеу је било јасно да је то онај састојак ваздуха који потпомаже сагоревање.
Експериментално је утврдио да се ваздух састоји од два гаса, један који потпомаже горење и
један који не. Први је доказао да се вода састоји од водоника и кисеоника. Формулисао је закон о
одржању масе. Убијен је на гиљотини јер је проглашен противником републике. Касније је
извршена ревизија судског процеса и установљено је да је Лавоазје био невин.
БИОГРАФИЈА

 Лавоазјер је рођен у богатој и угледној париској породици што му је омогућило веома

добро образовање и удобан живот.

 У најранијем периоду свог образовања, показао је велико интересовање за науку,

првенствено хемију, ботанику и астрономију које је предано изучавао. Међутим, у складу са
жељама своје породице, завршава права након чега бива примљен у адвокатску комору иако
се правом, као адвокат, никада није активно бавио. Све Лавоазјеово образовање у великој
мери је обележено идејама и идеалима француског Просветитељства.

 Најраније доприносе науци дао је у геологији. Први рад на пољу хемије потиче из 1764.
Лавоазје је брзо напредовао, и већ са 25 година примљен је у француску Академију наука.
 Године 1771. жени се 14-годишњом Маријом-Аном Полз која
ће се показати као искрен сарадник и особа која је знатно
доприносила његовом раду. Познато је да је за Лавоазјеа
превела низ докумената са енглеског а због блиске сарадње
између ово двоје, тешко је правично оценити колико су заиста
значајни били доприноси госпође Лавоазје.
 Веома рано, са 26 година, Лавоазје почиње да се бави
политиком и економијом. Постаје члан приватног друштва
коме је било поверено прикупљање пореза широм Француске.
Залагао се и радио на реформи француског пореског и
монетарног система, али и на стандардизацији свих мера и
широкој употреби метричког система.
 Нажалост, на врхунцу Француске буржуаске револуције, не препознавши
Лавоазјеов реформистички рад и доприносе науци, научник бива означен
издајником. На суђењу, упркос бројним апелима за његово помиловање,
председник револуционарног суда одлучује да “Републици не требају ни
научници ни хемичари; ток правде не може бити прекинут” и осуђује
Лавоазјеа на смрт. Истог дана када је ухапшен и осуђен, бива и погубљен
на гиљотини.
ДОПРИНОСИ ХЕМИЈИ
 Природа сагоревања

 Пре Лавоазјеових открића, наука је на све процесе сагоревања гледала кроз флогистонску
теорију. Наиме, по овој застарелој теорији приликом сваког сагоревања материје ослобађа се
специфична супстанца под именом флогистон.

 Велики део Лавоазјеовог научног рада се концентрисао управо на проблем сагоревања.

Лавоазје је био велики противник флогистонске теорије и током свог рада, кроз низ
експеримената (углавном везаних за водоник) он је успешно показао да је сагоревање заправо
реакција супстанце са кисеоником и тиме успешно оборио флогистонску теорију (мада ће и ова
дефиниција оксидације касније бити проширена). Од тада је Лавоазјеово виђење сагоревања
општеприхваћено. Важно је напоменути да је Лавоазје први именовао кисеоник као елемент
1778. Такође је успешно показао и улогу кисеоника у рђању метала као и у биљном и
животињском дисању; сви споменути процеси су суштински лагано сагоревање.
 Закон одржања масе

 Лавоазје је први изводио експерименте у којима је пажљиво мерио масе

реактаната и производа реакције. Спаљујући фосфор (по неким изворима
живу), Лавоазје је приметио да је производ реакције тежи од првобитне
количине фосфора управо за масу утрошеног ваздуха. Овим је Лавоазје
доказао да, иако супстанце у реакцији мењају свој облик, количина материје са
једне и друге стране реакције увек остаје иста. Ово је довело до формулисања
Закона одржања масе (који се често назива и Лавоазје- Ломоносовљев закон јер
су га ова два научника независно дали у, грубо речено, исто време) који је један
од фундаменталних хемијских закона. Лавоазјеов рад је уједно први користио
стехиометрију, те се он сматра и њеним пиониром.
 УТИЦАЈ НА ХЕМИЈУ

 Доследност Лавоазјеових теорија и њихова верификација експерименталним путем у

великој мери је допринела кредибилности његовог рада. Сумиравши све модерне
теорије, одбацивши флогистон и прецизно дефинисавши неке од фундаменталних
хемијских појмова, Лавоазје је саставио књигу која се сматра првим хемијским
уџбеником.

 Лавоазје је први указао на могућност постојања алотропских модификација увидевши

да је дијамант заправо кристални облик угљеника.

 Захваљујући свему овоме Лавоазје је поставио темеље хемије као науке и њен развој
окренуо у правом смеру. Управо због тога се Лавоазје несумњиво може сматрати оцем
модерне хемије.
 ДИЈАМАНТ

 Дијамант је безбојна, кристална супстанца са великим

индексом преламања светлости. Тврдоћа и способност
дијаманта да прелама светлост последица су његове
структуре. Структура дијаманта одговара sp3
хибридизацији угљеника. Дијамант је алотропска
модификација угљеника. Угљеникови атоми у дијаманту
заузимају тетраедарску структуру, сваки атом угљеника
има 4 сигма везе. Дијамант је метастабилни алотроп
угљеника, при чему су атоми угљеника аранжирани у
варијације тесералне кристалне структуре зване
дијамантска решетка. Дијамант је мање стабилан од
графита, али је брзина конверзије из дијаманта у графит
занемарљива при стандардним условима.
 Дијамант је познат као материјал са суперлативним физичким квалитетима, већина
којих потиче од јаког ковалентног везивања између његових атома. Конкретно,
дијамант има вишу тврдоћу и топлотну проводност од било ког материјал. На
Мосовој скали тврдоће заузима највише место са тврдоћом 10. Он је најтврђи
минерал у природи. Ове особине одређују главну индустријску примену дијаманта у
алатима за сечење, брушење и полирање других мекших материјала, и у научним
апликацијама у виду дијамантских ножева и дијамантских наковних ћелија.
 Због своје изузетно круте решетке, он може да буде контаминиран са веома малим
бројем типова нечистоћа, као што су бор и азот. Мала количина дефеката или
нечистоћа (око један на милион атома решетке) боји дијамант плаво (бор), жуто
(азот), смеђе (дефекат решетке), зелено (излагање зрачењу), љубичасто, розе,
наранџасто или црвено. Дијамант такође има релативно високу оптичку дисперзију
(способност дисперзије светлости различитих боја).
 Већина природних дијаманата се формира при високој температури и
притиску на дубинама од 140 to 190 km (87 to 118 mi) у Земљином мантлу.
Минерали који садрже угљеник пружају извор угљеника, а раст се јавља
током периода од 1 милијарде до 3,3 милијарди година (25% до 75%
старости Земље)]. Дијаманти су доведени близу површине Земље путем
дубоких вулканских ерупција магме, која се хлади у магматске
стене познате под именом кимберлити и лампроити. Дијаманти се такође
могу производити синтетички користећи HPHT метод, који приближно
симулира услове у Земаљском мантлу. Једна алтернативна и сасвим
другачија техника раста је хемијска парна депозиција (CVD). Неколико
недијамантских материјала, међу којима су кубни цирконијум и силицијум
карбид се често називају дијамантним симулантима, јер они подсећају на
дијамант по изгледу и многим својствима. Посебне гемолошке технике су
развијене да би се разликовали природни дијаманти, синтетички
дијаманти и дијамантни симуланти.
 Сечењем и полирањем дијаманата добија се
брилијант који се користи као накит. Полирање се
изводи дијамантском прашином. Мера за масу
дијаманта је карат. Један карат = 0,2 грама

 Дијаманти се ископавају у рудницима. Највећи

светски произвођачи дијаманата су Русија,
Јужноафричка Република…
 Производња вештачких дијаманата се изводи у
челичном контејнеру - експлозијом, јер онда у
контејнеру владају велики притисак и температура.
Вештачки дијаманти се користе у индустријске сврхе.
Руси су развили технологију да тако произведене
дијаманте боје различитим бојама. Индустријски
произведени дијаманти нису тако крупни као
поједини примерци који се могу наћи у природи, али
им то и није намена.
ИСТОРИЈА

 Име дијамант је изведено из античке грчке речи αδάμας

(adámas), „прави“, „непромјењиви“, „нераскидиви“,
„необуздани“, од ἀ- (a-), „не-“ + δαμάω (damáō), „Ја
превладавам“, „Ја укроћујем“. Сматра се да су
дијаманти приви пут препознати и ископавани у
Индији, где су су знатне алувијалне наслаге камена
могле наћи пре много векова дуж река Пенер, Кришна и
Годавари. Дијаманти су били познати у Индији бар
3.000 година, мада је могуће да се за њих знало и током
6.000 година.
 Дијаманти су цењени као драго камење од времена њихове употребе као
верске иконе у древној Индији. Њихова употреба у алатима за гравирање
такође датира до ране људске историје. Популарност дијаманата је
порасла од 19. века због повећане понуде, побољшаних техника сечења и
полирања, пораста светске еконимије, и иновативних и успешних
рекламних кампања.
 Године 1772, француски научник Антоан Лавоазје је користио сочива да
концентрује сунчеве зраке на дијамант у кисеоничној атмосфери, и
показао је да је једини продукат сагоревања био угљен-диоксид, чиме је
доказао да се дијамант састоји од угљеника. Касније, 1797. године је
енглески хемичар Смитсон Тенант поновио и проширио тај експеримент,
демонстрирајући да сагоревање дијаманта и графита доводи до
ослобађања исте количине гаса, он је успоставио хемијску еквиваленцију
тих супстанци.
 Најпознатија употреба дијаманата у данашње време је
као драго камење који се користе за украс, вид
употреве који датира из антиког доба, и као
индустријски абразиви за сечење тврдих материјала.
Дисперзија белог светла у спектралне боје је примарна
гемолошка карактеристика дијамантских драгуља. У
20. веку, експерти у гемологији су развили методе
градирања дијаманата и другог драгог камења на бази
карактеристика које се најважније за њихову вредност
као драгуљи. Четири карактеристике, неформално
познате као четири Ц, су сад у широкој употреби као
основни дескриптори дијаманата: то су карат (његова
маса), рез (квалитет реза се градира према
пропорцијама, симетрији и полирању), боја (колико
близу је белом или безбојном изгледу; за луксузне
дијаманте колико је интензивна нијанса), и јасноћа (у
којој мери су одсутне инклузије). Велики, беспрекорни
дијамант је познат као парагон.
 ГЕОЛОГИЈА

 Формирање природног дијаманта захтева врло

специфичне услове - излагање материјала који садрже
угљеник високим притисцима, који се крећу између 45
и 60 килобара (4,5 и 6 GPa), али и релативно ниском
температурном опсегу између приближно 900 i 1.300
°C. Ти услови се остварују на два места у Земљи; у
литосферном мантлу испод релативно стабилних
континенталних плоча, и на местима метеорских удара.
 Власти у Конакрију, главном граду Гвинеје (Африка) саопштиле су 20.07.
2004. године, да је у њиховој земљи недавно откривен дијамант вредан
неколико милиона долара. Дијамант је пронађен у џунгли, близу
граничног прелаза Обале Слоноваче и Либерије. Дијамант дужине десет
и ширине три центиметра, према првој процени стручњака нема 100%
чистоћу. Уочљиве су унутрашње вене, али оне не умањују његову лепоту.
Срећни 25-годишњи проналазач остао је анониман.
ЛИТЕРАТУРА

 https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%
D0%94%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%82
 https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%90%D0%BD%D1%82%D0%BE%D0%B
0%D0%BD_%
D0%9B%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D0%B0%D0%B7%D1%98%D0%B5
ХВАЛА НА ПАЖЊИ!!!