1.

ПОЈАМ РАЧУНОВОДСТВА И
ЊЕГОВИ САСТАВНИ
ДЕЛОВИ

Пословање предузећа састоји се из низа паралелних и

сукцесивних процеса у којима учествују његови
запослени, користећи расположива им средства.

Зависно од учесника у овим процесима разликују се

екстерни и интерни процеси.

У екстерним процесима предузеће успоставља

односе (послује) са многим
1 партнерима, како на
тржишту набавке (набавља финансијска средства,
факторе процеса рада, врши плаћање итд.), тако и на
тржишту продаје (продаје своје производе, робу и
услуге, врши наплату итд.).

Интерни процеси су они процеси који се одвијају

искључиво унутар предузећа. Ради се пре свега, о
процесу производње (стварању учинака). У овим
процесима троше се фактори процеса рада уз
настанак производа или услуга.

Одвијањем екстерних и интерних процеса

(пословањем) предузеће остварује финансијски
2
резултат. Појавни облици резултата су: добитак и
губитак.

Циљ сваког предузећа је да максимира

финансијски резултат уз испуњавање обавеза о
року плаћања и наплату потраживања о року
доспећа. Остварење циља претпоставља постојање
података о томе како се пословање одвија (да ли
напредује, назадује или стагнира).

Као одраз тих потреба, паралелно са развојем

предузећа и привреде дошло је до развоја и
рачуноводства, као једне од подфункција функције
3
управљања, која својим информацијама помаже
функцију управљања, нарочито, у домену планирања
(доношења одлука) и контроле пословања.

Рачуноводство се може дефинисати на више начина,

а најчешће као:
1. процес у коме се прикупљају, сређују, обрађују и
чувају подаци, обликују, преносе и чувају
информације, које су проблемски усмерене на
доношење економских одлука,

2. део предузећа које се бави том делатношћу,

4
3.научна дисциплина која уопштава и унапређује
достигнућа у тој области,

4.наставни предмет у школама и на факултетима,

итд.

Једна од, у стручној литератури, шире прихваћених

дефиниција, је дефиниција Комитета за
терминологију америчког Института јавних
рачуновођа, по којој је рачуноводство "... наука о
бележењу и класификовању пословних
трансакција и догађаја, примарно финансијског
карактера и вештина састављања значајних
5
извештajа, анализе и интерпретирања ових
трансакција и догађаја и преношење резултата
лuцима која морају донети одлуку или дати
оцену".

Као саставни делови рачуноводства најчешће се

подразумевају:
1. финансијско књиговодство са билансом,
2. обрачун трошкова и резултата,
3. рачуноводствена анализа и планирање,и
4. рачуноводствена контрола

6
Поједини делови рачуноводства се могу дефинисати
са различитих аспеката: као одговарајући процеси,
организациони делови предузећа, научне и наставне
дисциплине, итд.

1. Финансијско књиговодство је рачунска основа

рачуноводства. Не постоји јединствена дефиниција
књиговодства, јер се и оно може дефинисати са више
аспеката (као наука ... , наставни предмет ... ,
организациони део предузећа ... , итд.). Имајући у
виду активности које обавља, књиговодство се може
дефинисати као континуирани процес сакупљања,
класификовања, регистровања, чувања,

7
рекласификације и извештавања о насталим
економским променама на имовини привредног
субјекта. Из наведене дефиниције произилазе
послови који се обављају у књиговодству:
сакупљање,
класификовање, регистровање, чување и
рекласификација података, као и извештавање о
насталим економским променама на имовини
предузећа.
За књиговодство се може рећи и да је документована
и строго формална евиденција.

8
2.Обрачун трошкова обухвата погонско
књиговодство и калкулацију цене коштања са
конкретним задатком обухватања, расподеле,
алокације (додељивања) трошкова учинцима, а у
појединим случајевима и повезивање трошкова и
прихода по носиоцима трошкова и успеха.

3.Рачуноводствено планирање се бави сакупљањем,

систематизовањем, обрадом и презентирањем
података који се односе на будуће пословање
предузећа. Дакле, овај конститутивни елемент
рачуноводства односи се на економске трансакције
предузећа које би тек требало да се десе. Крајњи
9
производ рачуноводственог планирања су
рачуноводствени предрачуни који обухватају
податке о предвиђеним стањима или променама у
будућности.
Рачуноводствена анализа је просуђивање и
објашњавање стања и успешности пословања,
утврђивање одступања од њега, узрока за та
одступања и њихових последица. Формирање
предлога за побољшање пословних процеса и стања
је, такође, саставни део рачуноводствених анализа.
Главни предмет анализе су подаци и
информације које пружа књиговодство.

10
4. Рачуноводствена контрола испитује исправност
извођења прописаних радних и методолошких
поступака, почев од пријема рачуноводствене
документације и обраде до обликовања финалних
информација. Рачуноводствена контрола, као
облик интерног рачуноводственог надзора, треба
стално да буде присутна и углавном је
превентивног карактера.

Делови рачуноводства су међусобно тесно

повезани. Тако на пример, подаци сакупљени и
класификовани у књиговодству, као основном делу
рачуноводства, су полазна основа за обављање
11
делатности у осталим деловима рачуноводства, с
тим да и ови делови, сваки на свој начин повратно
утичу на рад књиговодства.
2. ЗНАЧАЈ, КОРИСНИЦИ И КВАЛИТЕТ
РАЧУНОВОДСТВЕНИХ ИНФОРМАЦИЈА

1) Дефинисање рачуноводственux информација

Најважнији "производи" рада рачуноводства и
његових организационих делова су
рачуноводствени подаци, рачуноводствене
информације, рачуноводствени искази и
рачуноводствени извештаји.

12
1.Рачуноводствени податак је податак
произашао из рачуноводствене обраде, који
изражава неутрално извесну чињеницу (на
пример, реализација производа за ову годину је
100.000,00 дин.);
2. Рачуноводствена информација је учинак
рачуноводствене обраде података који је
проблемски оријентисан и као такав подлога за
доношење пословних одлука (на пример, у
текућој години у односу на прошлу годину,
када
је реализација била 50.000,00 дин., дошло је до
повећања од 100%). Рачуноводствене
информације су најчешће садржане у облику
13
финансијских извештаја и рачуноводствених
извештаја:
1/ финансијски извештаји се углавном
појављују у облику образаца у којима се на
системски начин исказује учинак
рачуноводствене обраде података, при
чему
представљају, узети као целина и/или у облику
појединих група својих позиција
рачуноводствену информацију, док су њихове
појединачне позиције, обично, рачуноводствени
податак; Целину финансијских извештаја чине: -
биланс стања, - биланс успеха, - извештај о

14
пpомeнaма на капиталу, - извештај о токовима
готовине и - напомене уз финансијске извештаје

2/ рачуноводствени извештаји су допуна

финансијских извештаја у сврху што потпунијег
и свестранијег рачуноводственог информисања.
У њима су садржана сва потребна ближа
обавештења као и образложења онога што је
обухваћено рачуноводственим исказима. У
њима се саопштавају резултати извршене
рачуноводствене анализе са ближим
објашњењима резултата пословања,

15
економскофинансијског стања предузећа, као и
могућности за његово будуће пословање.
Рачуноводствени извештаји се састављају
редовно, тј. понављањем у одређеним
временским размацима, или од случаја до
случаја. Они, такође, могу бити претходни,
односно привремени, уколико се сачињавају пре
састављања рачуноводствених исказа, или
коначни, када се сачињавају након њих.

Према основној намени рачуноводствени

извештаји могу бити:

16
 - информативни, када имају сврху допуне
рачуноводствених исказа;
- надзорни, када ближе разматрају остваривање
свих облика рачуноводственог надзора;
- акциони, када је основна намена подробније
извештавање ради доношења пословних одлука.

2) Корисници рачуноводственux информација

Корисници рачуноводствених информација и

финансијских извештаја могу бити интерни и
екстерни.

17
1. Интерни корисници су запослени у
предузећу и/или непосредно користе право
управљања њиме по основу власништва,
односно сувласништва у капиталу. Интерни
корисници се могу сврстати у следеће групе: а)
Власници капитала (држава, акционари,
ортаци и др.) Ови корисници су заинтересовани
за информације о будућим ефектима улагања у
пословне активности предузећа и ризицима који
су са тим повезани, јер они треба да доносе
одлуке о новом инвестирању у пословање
предузећа (у циљу повећања свог капитала) или
дезинвестирању (у циљу очувања свог

18
капитала), смењивању или награђивању
руководства предузећа и др; б) Стручне службе
у предузећу (остали делови рачуноводства -
службе анализе, планирања, итд., службе
продаје, техничке службе и др.) Неопходне су
им информације о стању и кретању свих или
појединих средстава и извора средстава,
одвијању процеса пословања, укључујући и
трошкове и учинке, приходе и расходе и др.;
в) Запослени - заинтересовани су за податке о
оствареним зарадама, о резултатима пословања,
перспективама предузећа.

19
г) Органи управљања и руковођења
(различити нивои менаџмента)
Овој групи корисника су потребне информације
о оствареном финансијском резултату
(посматраном са различитих аспеката), ефектима
бројних пословних алтернатива, као и
информације о финансијском положају, а
нарочито о ликвидности, односно способности
измирења обавеза. Вишем менаџменту су
потребне информације за потребе стратешког
планирања и доношења стратешких одлука,
средњем менаџменту информације за потребе
контроле управљања и оствареним резултатима

20
у односу на планиране, а нижи менаџмент
највише користи аналитичке евиденције, са
ослонцем на књиговодство. На основу ових
података и информација они доносе одлуке, тј.
предузимају корективне мере и акције којима се
отклањају неповољна кретања и поспешују
повољни трендови у развоју економско-
финансијског положаја предузећа;

2. Екстерни корисници су:

а) Држава и њени органи (пореска полиција,
управа јавних прихода, царина и др.) -
неопходне су им информације из којих ће
21
сагледати: - правилност обрачуна и уплате
пореза, царина, такси, доприноса и др, -
правилност располагања државним капиталом и
др;
б) Банке (као кредитори предузећа) -
Неопходне су им информације из којих ће
сагледати ликвидност предузећа (ове
информације нарочито интересују повериоце за
краткорочне кредитне обавезе) и информације
које представљају пројекцију финансијског
положаја предузећа у будућем, релативно,
дужем временском периоду (ове информације

22
нарочито интересују повериоце за дугорочне
кредитне обавезе).
в) Пословни партнери (добављачи, купци и
др.) - Заинтересовани су како за информације о
ликвидности предузећа, тако и за информације
које се односе на дугорочну развојну
оријентацију предузећа, како би са њом
ускладили понуду своје робе и услуга.
г) Статистички заводи, привредне коморе и
др. - Користе бројне и разноврсне податке
(остварене обиме производње, продаје, увоза и
извоза по врсти, количини, вредности, остварене
зараде итд.).

23
 д) Потенцијални инвеститори -
Заинтересовани су за информације из којих ће
сагледати могуће ефекте својих улагања у
пословне активности тог предузећа и ризике
који су са тим повезани.
ђ) Аналитичари, берзански посредници,
финансијски саветници и сл.
Рачуноводствени информациони систем
не може
удовољити свим захтевима корисника његових
података и информација. Постоје одређена
ограничења у виду законске и професионалне
регулативе, који се појављују као филтер за
недопустиве захтеве.
24
3) Квалитет рачуноводствених информација

Да би рачуноводствене информације послужиле

својим корисницима морају бити одговарајућег
квалитета, а пре свега: 1. Истините - Истинита
информација је она информација која је
заснована на веродостојној књиговодственој
документацији: истинитост информације је праг
њене прихватљивости; 2. Корисне за
25
одлучивање – Да би испуниле овај захтев,
информације морају испунити принципе
адекватности и поузданости:
а) Адекватност. Информација је адекватна ако
задовољава захтеве корисника у вези одређеног
проблема, а да би то постигла информација мора
бити: - Конкретна и репрезентативна.
Конкретна информација је она која се односи
директно на одређен проблем, па се тиме
обезбеђује и доношење конкретне одлуке.
Репрезентативна информација је она
информација која на прави начин одсликава, тј.
изражава пословну промену у вези које је
26
емитована. - Благовремена. Благовремена
информација је она која је актуелна и ажурна.
Информација која касни није више корисна, јер
не служи за благовремено доношење одлука.
Да би информација била благовремена мора
постојати довољна временска дистанца од
момента њеног емитовања до њене
употребе.
Значи, корисници такве информације имају
довољно времена да је употребе, тј. да донесу
потребне одлуке и предузму одговарајуће
акције.
б) Поузданост - Поузданост информације се
изражава као степен поверења у информацију.
27
Да би информација била поуздана мора
задовољити два захтева: - Тачност. Тачна
информација је база за добру управљачку
одлуку. Тачни изворни подаци представљају
неопходну полазну основу за добијање тачне и
поуздане информације. Да би се од тачног
улазног податка добила тачна информација и
процес обраде мора бити тачан. -
Непристрасност. Неопходно је одсуство
пристрасности при саопштавању информација у
циљу спречавања предодређеног исхода.
3. Разумљиве – Да би испуниле овај захтев,
информације морају бити прилагођене нивоу

28
 знања корисника, како би њихов садржај био
наменски искоришћен. Иста информација ће се
друкчије презентовати органима управљања, а
другачије стручним службама, итд. Разумљива
информација је она информација чије тумачење
не захтева много времена и која за најкраће
време њеног коришћења омогућује кориснику да
схвати њен садржај.

5. Економичне - Економична информација је она

чији је процес прикупљања, обраде и коришћења
извршен уз минималне трошкове, односно чији је

29
 ефекат коришћења већи од трошкова за њено
добијање и коришћење.
Према МСФИ 1 – Прва примена Међународних
стандарда финансијског извештавања, основне
квалитативне одлике информација су:
транспарентност за кориснике и упоредивост по
периодима извештавања, полазна основа за
рачуноводство у складу са МСФИ/МРС, и да могу
да се генеришу уз трошкове који не превазилазе
користи за кориснике финансијских извештаја
У провери дела квалитативних особина
рачуноводствених информација њихови корисници
се ослањају и на ревизију. Ревизија служи као

30
својеврсна контрола квалитета информација
презентираних у финансијским извештајима.
Ревизијом се могу потврдити или оспорити неки од
елемената квалитета финансијских извештаја.
Ревизор је независна и компетентна личност која
испитује поузданост финансијских извештаја,
одговоран је за верификацију и извештавање о
квалитету информација које су описале економске
активности.

31
 3. ФИНАНСИЈСКО
ИЗВЕШТАВАЊЕ У
ТРЖИШНОЈ ПРИВРЕДИ

На почетку новог миленијума финансијско

извештавање је мешавина старог двојног
књиговодства које, иако постоји преко 500 година и
даље представља кичму финансијског извештавања и
новог, савременог финансијског извештавања.

У пракси се финансијско извештавање као термин

користи да означи финансијске извештаје ( биланс
стања, биланс успеха, биланс сопственог
капитала, биланс новчаних токова) као и
32
образложења тих извештаја, извештај о пословању и
извештај независног ревизора о реалности и
објективности биланса.
3.1. Рачуноводство и финансијско
извештавање Рачуноводство се може
дефинисати као
средство помоћу кога меримо и описујемо
резултате економских активности.
Оно је начин на који пословни људи
дефинишу
пословне циљеве, мере остварене резултате и
процењују остварене учинке.

Основна сврха рачуноводства је да доносиоцима

пословних одлука обезбеди
33
информације корисне
за доношење виталних економских одлука. Због
тога се може рећи да се као резултат улаза у
рачуноводствени процес јавља економска
активност одн. пословна трансакција а као излаз
те активности се јављају корисне информације.
Примарни циљ рачуноводства је да обезбеди
потпуно разумевање својих информација и
омогући њихово ефикасно коришћење.
Рачуноводство директно повезује доносиоце
одлука са економским активностима а тиме и са
резултатима тако донетих одлука. Ефикасно
коришћење рачуноводствених информација има
за претпоставку потпуно разумевање природе

34
економских активности које су укључене у
финансијске извештаје, разумевање начина
мерења који се користе у рачуноводственом
процесу, као и разумевање начина повезивања
текућих рачуноводствених информација са
доношењем будућих економских одлука.

Корисницима информација изван фирме се

достављају информације опште намене у
форми
комплета рачуноводствених извештаја који се
чешће зову финансијски извештаји, годишњи
рачуни или биланси. Комплет финансијских
35
извештаја се, по правилу, састоји из неколико
посебних компонената које сумирају
расположиве финансијске и економске ресурсе,
обавезе, остварени профит, као и трансакције са
готовим новцем. Сходно одредбама (ИФРС) –
Међународних стандарда за финансијско
извештавање, овај комплет чине: 1- Биланс
стања, који показује финансијску позицију
фирме на одређени дан, неутрошене економске
ресурсе којима фирма располаже за будуће
пословање, обавезе фирме према другим
ентитетима као и висину капитала – сопственог и
позајмљеног. 2 – Биланс успеха – рачун добитка

36
и губитка који показује профитабилност
пословања у посматраном периоду. 3 – Извештај
о капиталу и резервама који пружа аналитички
преглед промена до којих је дошло у
посматраном периоду у висини сопственог
капитала фирме. 4 – Биланс токова готовине,
који показује одлив и прилив готовине у
извештајном периоду. 5 – Напомене и
обелодањивања уз финансијске
извештаје.
Основна сврха финансијских извештаја
је да
њиховим корисницима пруже поуздану основу за
процену финансијске позиције
37
профитабилности,висине сопственог капитала и
стицања и коришћења готовине.

Да би будући инвеститори и кредитори могли да

доносе валидне одлуке за пласирање својих
слободних ресурса,они су принуђени да врше
упоређење финансијских извештаја
различитих компанија. Због тога, информације
садржане у финансијским извештајима
различитих компанија морају бити довољно
упоредиве одн. морају бити презентиране у истом
облику и уз примену истих критеријума за
процену и рачуноводствено мерење. Како би се

38
наведени циљ упоредивости и остварио,
финансијски извештаји се припремају у складу са
комплетом “базичних правила”познатих под
именом рачуноводствени принципи. Коначно,
како би се смањио “информациони
ризик”корисника финансијских извештаја, врши
се независна ревизија тих извештаја од стране
екстерне ревизије.

Процес хармонизације финансијског

извештавања има за крајњи циљ да се подаци из
финансијских извештаја разних земаља учине
упоредивим. Зато се активности усмерене ка
39
хармонизацији и стандардизацији рачуноводства
и финансијског извештавања сматрају као
кључни фактор унапређења квалитета
финансијског извештавања. Економске
активности у пословању компанија се
евидентирају у рачуноводству, затим
класификују
по врстама економских активности и сумиране
информације се презентирају у облику
финансијских извештаја, који су дизајнирани да
задовоље потребе доносилаца економских одлука
тј. корисника финансијских извештаја.

40
 3.2 Финансијско извештавање и друштвено
благостање

Финанијско извештавање се може дефинисати и

као процес достављања информација опште
намене корисницима изван фирме. За
евидентирање економских активности користи се
тзв “трансакциони приступ”што значи да се
пажња фокусира на догађаје који:
1) доводе до директне промене нивоа
расположивих ресурса или обавеза економских
ентитета; и

41
2) се могу објективно квантификовати и исказати
у монетарном облику. Основна вредност
трансакционог приступа је у поузданости
евидентираних информација.

Те информације су базиране на прошлим

догађајима па се и њихов финансијски утицај на
бизнис може утврдити са довољним степеном
објективности. С друге стране, слабост
трансакционог приступа је што се неки битни
догађаји уопште не евидентирају у рачуноводству
јер не задовољавају дефиницију “трансакције”.
На пример, промена кључних руководилаца у
42
фирми, промоција новог производа од стране
конкуренције и сл. нису трансакције па се зато и
не евидентирају у рачуноводству. Али, ови
догађаји могу довести до значајних будућих
промена у финансијским ресурсима и обавезама
фирме али је њихове ефекте веома тешко
објективно утврдити. Наведени догађаји су
примери великог значаја тзв “нефинансијских”
информација за разумевање информација
садржаних у финансијским извештајима.
Такви
догађаји се не евидентирају у рачуноводству већ
у другим сегментима информационог система
фирме или путем конференција за штампу,
путем 43
масмедија или у напоменама уз финансијске
извештаје.

Одлуке менаџмента су у највећој мери базиране

на информацијама које потичу из
рачуноводственог система. Због тога,
менаџери
имају потребу да се увере да су
рачуноводствене информације које им се
достављају тачне и поуздане. Такво уверење се
постиже уз помоћ
система интерне рачуноводствене контроле
у оквиру фирме. Систем интерне контроле
обухвата све мере које фирма користи да се
44
заштити од грешака, проневера и сл, за
обезбеђење поузданости рачуноводствених
података, као и за обезбеђење усаглашене
примене пословне политике коју је менаџмент
раније дефинисао. Циљ система интерне
контроле је да обезбеди да целокупна
организација фирме функционише у складу са
планом.

Постоји велика међузависност између

рачуноводствене и интерне контроле. То је и
основни разлог што је питање интерне контроле
тесно повезано са рачуноводством. Поставља
се питање какву сигурност имају корисници
ван
45
фирме о томе да ли финансијски извештаји које
презентира менаџмент пружају потпуну и
поуздану слику о финансијској позицији и
пословним резултатима фирме. У највећој мери
та сигурност се обезбеђује путем ревизије
финансијских извештаја компанија које врше
ревизорске фирме. Ревизори су експерти на
подручју финансијског извештавања који су
потпуно независни од фирми које презентирају
финансијске извештаје. Као саставни део
поступака ревизије, ревизорске фирме
проверавају квалитет и поузданост система
интерне рачуноводствене контроле фирме и
често
46
присуствују попису имовине клијента и
обезбеђују потребне доказе ревизије у фирми и
ван ње. На бази ових истраживања ревизорске
фирме изражавају своје професионално
експертско мишљење о томе да ли су
финансијски извештаји објективни и истинити
или нису. Захваљујући тој улози ревизори су
стекли завидан углед у пословном свету,
посебно
када је реч о развијеним земљама. Што је једна
привреда развијенија тим је већи значај који се
придаје рачуноводству и ревизији. Развој
тржишне привреде иде руку под руку са темпом
развоја рачуноводствене професије и квалитетом
47
финансијског извештавања. Ово зато што се
инвеститори по правилу пре опредељују за она
тржишта која већ познају и у која верују. То је,
даље, главни разлог што они имају веће поверење
у оне земље које су усвојиле и примењују
међународно признате рачуноводствене
стандарде за финансијско извештавање. Другим
речима, основано се сматра да је квалитет
финансијског извештавања у једној земљи
директно пропорционалан и да (гледано на дуги
рок) непосредно кореспондира са општим
економским благостањем једне земље.

48
Компоненте финансијског извештавања су:
1. финансијски извештаји, који су на врху
пирамиде, а садрже информације о резултатима
пословања, имовини, обавезама и капиталу
економских ентитета који те извештаје
презентирају; 2. финансијске информације,
садржане у финансијским извештајима су камен
темељац за доношење оптималних
инвестиционих, кредитних и других одлука;
3. те информације су корисне информације,
гледано са тачке инвеститора и кредитора, јер
садрже податке о перспективама за остварење
приноса на њихове пласмане;

49
4.тако корисне информације су реална основа за
доношење оптималних пословних одлука, чиме
се посредно остварује оптимална алокација
економских ресурса а тиме и раст друштвеног
благостања;
5. ефикасност тржишта капитала, је у
директној зависности од квалитета расположивих
информација за одлучивање, као и од њихове
корисности и релевантности;
6. директна последица ефикасних тржишта
капитала су довољни извори капитала, који
економским ентитетима омогућавају да
дефинишу и спроводе оптималну политику

50
финансирања својих садашњих и будућих
пословних трансакција;
7. као директна последица ефикасности тржишта
капитала, и с тим повезане довољности извора
капитала за финансирање бизниса, јавља се тзв.
здрава економија; 8. као круна свега, ако постоји
квалитетно финансијско извештавање – које
карактеришу корисност информација, квалитетне
пословне одлуке, ефикасност тржишта капитала,
довољност извора финансирања и здрава
економија – стварају се сасвим реалне
претпоставке за повећање нивоа друштвеног

51
благостања. Финансијско извештавање
је примарна одговорност менаџмента
3.3 Економске консеквенце финансијских
информација
Финансијско извештавање има бројне
потенцијалне консеквенце, у које се могу посебно
уврстити следеће:
- (Ре)Дистрибуција економске моћи.
Финансијске информације могу утицати на
(ре)дистрибуцију богатства између инвеститора.
Разлике у приступу информацијама могу
омогућити боље информисаним инвеститорима
да повећају своје богатство на терет оних који су

52
слабије информисани – тзв. информациона
асиметрија.

- Укупан ризик и његова алокација.

Финансијске информације могу утицати на
укупан обим насталог ризика, као и на расподелу
тог ризика између разних учесника у економској
утакмици. На пример, договор о стимулацији
између инвеститора и менаџмента, поред
моралног аспекта, истовремено одређује и то како
се ризик дели између њих. Слично томе, законске
обавезе које су наметнуте менаџменту за
неповољне исходе могу утицати на понашање
53
менаџмента у избору пројеката, а тиме и на
укупан обим ризика економије као целине.
- Укупна потрошња и производња.
Финансијске информације могу да утичу на
висину формираног капитала, а последично и на
реалокацију друштвеног богатства између
потрошње и инвестиција.
- Алокација економских ресурса. Финансијске
информације могу да утичу на то како се
инвестиције алоцирају између разних економских
ентитета. Обим и садржај обелодањивања
могу изменити очекивања инвеститора о
релативним наградама и ризицима који су
скопчани са неким
54
врстама хартија од вредности. У обиму у коме
обелодањивање заиста мења перцепције
инвеститора у односу на релативне награде и
ризике, инвеститори ће се окренути пожељним
инвестиционим могућностима и изгледнијим
шансама за добит.
- Ресурси који су намењени за публиковање
расположивих информација. Финансијске
информације могу бити од утицаја на обим
ресурса који је намењен за производњу,
проверу,
проширење, обраду, анализу и
интерпретацију обелодањивања.

55
- Ресурси намењени за регулацију. Финансијске
информације инволвирају коришћење ресурса за
израду, поштовање, обавезност и судске спорове
у вези са правилима за обелодањивање. Ово се
може сматрати као трошак регулације, поред
директних трошкова насталих у вези са
обелодањивањем.
- Измена приоритета менаџмента за
иницирање одређених пројеката. Квалитет и
обим обелодањивања би могао да смањи
способност клијента да убира користи од
иновација, као што су експлоатација нафте, развој
производа, као и истраживање и развој. Овај

56
феномен се означава као конкурентска слабост
феномена обелодањивања. Слично томе,
обелодањивање информација, може изменити
међузависност између ризика и стопе приноса на
капитал коју је менаџмент вољан да прихвати.
Услед тога што ове консеквенце могу на
другачији начин да утичу на учеснике у
пословним трансакцијама, избор система
финансијског извештавања је социјални избор.
Могуће је да се не постигне консензус
(сагласност) између учесника о томе који систем
финансијског извештавања је “најбољи”.

57
3.4 Улога финансијских извештаја у доношењу
инвестиционих одлука

У свом послу финансијски аналитичари се

ослањају на финансијске информације које
презентира сама компанија у облику обавезног
годишњег рачуна или кроз различите
специјалистичке периодичне извештаје намењене
широкој јавности. Да би били употребљиви,
финансијски извештаји морају бити изражени у
складу са важећим рачуноводственим
принципима и стандардима како би одражавали
право стање компаније. Компаније полако
58
прихватају реалност неопходности поштовања
међународних рачуноводствених стандарда. У
складу са тим, информације које се из њих могу
добити приказују истинито финансијско стање.
Постоји неколико докумената које аналитичари и
инвеститори могу користити за припрему анализе
једне компаније. Најпре то су документи које
припрема сама компанија, и ови документи се
могу поделити у две групе: (1) обавезни
документи које компанија спрема и доставља
Агенцији за привредне регистре, Комисији за
хартије од вредности, Београдској берзи,
Народној банци Србије (НБС) и другим

59
званичним институцијама, и (2) документи које
компаније припрема и дистрибуира својим
акционарима и органима управљања. Садржај
и обавеза припреме и објављивања и једних и
других докумената регулисане су Законом о
привредним друштвима, Законом о порезу на
добит предузећа, Законом о рачуноводству,
Законом о тржишту хартија од вредности, актима
Комисије за хартије од вредности и Београдске
берзе, и др.

1.Извештаји који се праве за НБС, Комисију,

Београдску берзу су формални и законски
60
дефинисани. У обавезне извештаје који се
достављају НБС убрајају се годишњи биланс
успеха, биланс стања, извештај о променама
на капиталу. Комисији и Београдској берзи
на крају пословне године доставља се извод из
годишњег рачуна за претходну годину.

2.Документи спремљени и дистрибуирани

акционарима и органима управљања
обухватају
квартални и годишњи финансијски извештај
као и годишњи извештај о пословању.
Годишњи извештај о пословању и ревизорски
извештај су главни документи који се користе за
61
комуникацију са акционарима. С обзиром да је
обавеза састављања ових извештаја регулисана
интерним правилима компанија, исте имају
дискреционо право да одреде форму и садржај
информација које ће бити презентиране. Најбоље
место за почетак анализе компаније било би
годишњи извештај о пословању. Основни разлог
зашто се издају годишњи извештаји је да се
омогући свим потенцијалним инвеститорима на
тржишту капитала да на адекватан начин донесу
одлуку о инвестиционом улагању у хартије од
вредности дотичног емитента. Годишњи извештај
о пословању садржи основне рачуноводствене,

62
статистичке податке и објашњења, анализу
испуњености планова у складу са
макроекономским условима пословања,
кадровску структуру и промене, структуру
најзначајних партнера и сл. У овом делу
извештаја, може се наћи анализа менаџмента о
успешним и неуспешним стратегијама.
Извештај о пословању је врло практичан, јер на
једноставан начин објашњава најзначајније
билансне позиције. Инвестиитору и аналитичару
извештај помаже у информисању о проблемима и
могућностима предузећа, на такав начин да се
истовремено расветли пословна ситуација и

63
обезбеди водич за истраживање остатка
извештаја. У ствари, ово је основна сврха овог
извештаја.

Информације које пружа Биланс успеха

приказује приходе, расходе и добит
корпорације
током неког временског периода. Компаније
морају спремити биланс успеха за претходну
фискалну годину, али и за неки временски период
(нпр. квартални или полугодишњи). Биланс
успеха је главни документ и извор информација,
не само у случају анализе обичних акција, већ и у
случају обвезница и преференцијалних акција.
64
Стога, аналитичар мора одредити прави износ
прихода који компанија треба да оствари да би се
покрили сви трошкови редовног пословања
(краткорочне обавезе, обртна средства и др.) и да
остане довољно средстава за исплату дивиденди,
најмање на прошлогодишњем нивоу. Неопходно
је пратити кретање прихода за претходне три
године, из чега би се проценио раст укупног
прихода у будућности.
Кључне врсте информација које аналитичар може
видети из биланса стања су: 1.Извори средстава
који су употребљени да би се стекла имовина
компаније: 1. Дугорочна средства формирана од

65
 стране кредитора, власника преференцијалних и
обичних акција. У случају власника обичних
акција, то обухвата задржане зараде од пословања
(неисплаћене дивиденде) и вишак капитала;
3. Краткорочна средства формирана банкарским
кредитима, емитованим хартијама од вредности,
другим кредиторима итд. На основу претходних
информација инвеститор може прорачунати
пропорцију инвестираног капитала од стране
појединих кредитора и акционара, и утврдити да ли се
компанија финансира сопственим или туђим
средствима.

66
 4. ПОЈАМ, ЦИЉЕВИ И
ЗАДАЦИ КЊИГОВОДСТВА
Књиговодство се може дефинисати и као рачунска
основа рачуноводства јер оно обезбеђује податке који се
на различите начине примењују у осталим деловима
рачуноводства (обрачуну трошкова и резултата,
рачуноводственом планирању и анализи, као и
рачуноводственој контроли).
1) Циљеви књиговодства Циљеви књиговодства се
изводе из циљева предузећа тако да је обезбеђење
података за ефикасно управљање предузећем главни
разлог постојања књиговодства и рачуноводства у
предузећу. Дакле, књиговодство и рачуноводство немају
67
сопствене циљеве пословања, већ циљеве њиховог
постојања одређују корисници њихових података и
информација. Захтеви корисника се не односе само на
сагледавање пословног успеха, већ и на читав низ
информација које се односе на различита подручја
пословања, као што су: производња, набавка, продаја
и
финансије. Имајући у виду све захтеве који се пред
књиговодство постављају може се рећи да је циљ
његовог постојања пружање података и информација
за потребе:
1. утврђивања финансијског резултата предузећа или
његових ужих организационих делова, у циљу
оптимизовања финансијског 68резултата;
2.утврђивања финансијске структуре предузећа (праћења
улагања средстава и начина на који су финансирана та
улагања, тј. поштовања одговарајућих правила
финансирања);
3.стварања основа за контролу руковања и чувања
појединих делова имовине предузећа;
4.стварања основа за утврђивање токова готовине - у ове
сврхе, између осталог, књиговодство саставља извештај о
токовима готовине;
5.стварања основа за контролу извршења планских
задатака; 6. стварања основа за анализу, планирање и
алтернативно пословно одлучивање.

69
7. стварања основа за контролу од стране државних
органа.

2) Задаци књиговодства Задатак књиговодства је

обављање свих неопходних послова у вези обраде и
презентирања рачуноводствених информација, а то су
следећи послови: - прво, прикупљање документације у
којој су садржани финансијски подаци о стању и
променама у имовини предузећа; - друго, контрола
прикупљене документације у погледу њене
исправности; - треће, класификација промена по
имовинским предметима (контирање); - четврто,
бележење промена у пословним књигама (књижење,
70
регистровање); књиге треба сумирати и контролисати у
циљу тачнијег обрачуна трошкова и резултата; - пето,
чување и архивирање књиговодствених докумената и
пословних књига, и - шесто, редовни или повремени
рачуноводствени искази и извештаји о целокупном
или о пословању делова предузећа.

Књиговодство своје задатке извршава преко својих

инструмената:
а) финансијских извештаја, в) главне књиге (рачуна), г)
контног плана, д) дневника, ђ) налога за књижење, е)

71
помоћних књига, ж) пробног биланса, з) закључног листа,
и) инвентара, ј) књиговодствених докумената.

5. Предмет књиговодства
Предмет рада књиговодства су финансијски
(вредносни) подаци о стању и променама у имовини
предузећа. Правно гледано, имовину предузећа чине
право својине на покретним и непокретним
стварима, новчана средства и хартије од вредности и
друга имовинска права.
Економско дефинисање имовине разликује бруто и нето
имовину. Бруто имовину предузећа чине укупна
72
средства предузећа а нето имовину чини бруто
имовина (укупна средства) умањена за обавезе
предузећа.
Приказано у облику једначине то изгледа:
Ни = Би - О,
где је Ни - нето имовина, Би - бруто имовина, О -
обавезе.
Имовина предузећа се књиговодствено посматра
са становишта: 1. појавних облика имовине (како
изгледа та имовина) и 2. извора, тј. начина како је
финансирана набавка или производња те имовине.

73
5.1. Актива
Актива се може дефинисати, између осталог, као
књиговодствено посматрање имовине предузећа са
становишта њених појавних облика. За активу се
може
рећи и да представља скуп ствари, права и новца
једног предузећа, итд.
1. Према појавним облицима актива, тј. средства
се деле на :
1/ материјалне вредности - ствари,
2/ средства у новчаном облику - новац, хартије од
вредности, и др. и
3/ права - потраживања настала по разним
основама, затим патенти,74 лиценце, концесије и др.
2. По критеријумима начина трансформације ,
коефицијента обрта и појединачне вредности средства
се деле на:
1/ стална - дугорочна средства (стална имовина) и 2/
текућа - краткорочна средства (обртна имовина)

1/ Стална средства се састоје из основних

средстава и дугорочних финансијских пласмана
(улога). Основна средства су она средства која се
користе дужи временски период и која током века
коришћења, углавном, не мењају свој изглед, која
имају "велику" вредност и која своју вредност
постепено преносе на производе, као што су:

75
земљиште, зграде, машине, постројења, шуме, аванси
за основна средства, итд. Дугорочни пласмани су
финансијска улагања средстава у друго правно лице с
роком повраћаја дужим од једне године. Основне
карактеристике сталних средстава: - имају
коефицијент обрта мањи од 1, - постепено се троше,
тј. трансформишу и - имају "велику" појединачну
вредност.

2/ Текућа (краткорочна) средства (обртна

имовина) чине она средства која се, појединачно
посматрано, користе краћи временски период
(обично један процес репродукције) или, ако се
76
 користе дужи временски период, имају "малу"
вредност. У обртна средства спадају: новац у
благајни и на жиро рачуну, потраживања, сировине,
материјал, ситан инвентар, резервни делови, ауто
гуме, повратна амбалажа, полупроизводи, готови
производи, роба и др.
3. По критеријуму могућности за употребу, средства се
деле на:
1/ средства у функцији ( она која се користе), и
2/ средства ван функције.

4. По критеријуму степена завршености средства се

деле на:
77
 1/ средства у припреми, и
2/ средства спремна за коришћење.

5.2. Пасива
Посматрање имовине предузећа са становишта извора,
тј. начина како је финансирана та имовина (одакле
потичу средства предузећа) назива се пасива.
Пасива, значи, представља скуп извора средстава
(обавеза) једног предузећа. Пасива тј. извори се
углавном класификују по критеријуму порекла.

78
Према томе одакле потичу, тј. према коме постоји
обавеза извори се деле на: 1. сопствене изворе, и 2.
позајмљене изворе
Код сопствених извора обавеза постоји према власнику
односно сувласнику предузећа, док позајмљени извори
представљају обавезе према свим другим субјектима
сем власника предузећа. Разлика између позајмљених и
сопствених извора је и у томе што је код позајмљених
извора увек дефинисан рок враћања. Враћањем
позајмљених извора, скоро увек, долази до одлива
вредности из предузећа (новчаних средстава или неког
другог облика средстава).
1. Сопствене изворе чине:
79
 1/ сопствени капитал и 2/ дугорочна резервисања.

1/ Сопствени капитал чини: - основни капитал:

државни капитал, акцијски капитал, удели, улози,
друштвени капитал и други извори; - резерве:
капиталне резерве (емисионе премије),
ревалоризационе резерве, законске резерве, статутарне
и друге резерве; - нераспоређена добит. За сопствени
капитал се често користи и израз "трајни капитал", јер
обавезе према власнику односно сувласницима
предузећа по основу овог капитала за измирење
доспевају тек ако наступи потпун и коначан престанак
пословања предузећа. Дакле, ове обавезе трају онолико
80
дуго колико траје и предузеће, с тим да се увек полази
од претпоставке неограниченог трајања постојања
предузећа.
2/ Дугорочна резервисања представљају "обавезе" за
покриће трошкова и ризика проистеклих из претходног
пословања који ће се појавити у наредним годинама а
односе се на: - резервисања за трошкове у гарантном
року, - резервисања за трошкове обнављања природних
богатстава, и сл.
2. Позајмљене изворе чине обавезе по кредитима,
обавезе према добављачима, обавезе за порезе, зараде,
итд. Према роковима враћања позајмљени извори се
деле на:
81
-дугорочне обавезе (рок враћања је дужи од једне
године) дугорочни кредити, дугорочне обавезе према
повезаним правним лицима, обавезе за дугорочно
орочене улоге, обавезе за продате обвезнице;
-краткорочне обавезе (рок враћања је краћи од једне
године) краткорочни кредити, краткорочне обавезе
узроковане набавком фактора процеса рада од
добављача на робноновчани кредит или трошењем и
продајом одговарајућих средстава, при чему настају
обавезе за порезе и др., као и део дугорочних обавеза за
које је извесно да доспевају за враћање у року до
годину дана од дана биланса стања.

82