Dosije Kulijanu

dosije kulijanu
tre}i program
LETOJESEN 2008
292
Tre}i program Radio Beograda Br. 139140, IIIIV/2008 UDK 29:929 Kulijanu J. P.
293
MILAN VUKOMANOVI]
GDE BOG PIJE KAFU: IMAGINARNI SVETOVI JOANA KULIJANUA

Nikada nisam upoznao Joana Kulijanua, iako sam dva puta bio na fakultetu gde je ubijen. [tavi{e, iz njegove kancelarije na Divinity Schoolu Univerziteta u îkagu stizala su mi, tog leta 1988. godine, ohrabruju}a pisma da }e mi on biti mentor tokom doktorskih studija na tom fakultetu. Te godine, profesor Kulijanu drào je predavanja na redovnim postdiplomskim kursevima iz gnosticizma, istorije ranog hri{}anstva i jedan predmet po sopstvenom izboru, s naslovom njegove budu}e knjige: Putovanja u onostrano u religiji i knjièvnosti. Zavr{avaju}i u Beogradu svoju magistarsku tezu, s velikim uìvanjem sam, istog tog leta, pro~itao njegov tekst o demonizaciji kosmosa i gnosti~kom dualizmu, objavljen u francuskoj Reviji za istoriju religija.1 Idu}e godine, me|utim, promenio sam plan, i umesto da odem na Fakultet za religiju u îkagu, odlu~io sam da doktorske studije po~nem na Univerzitetu u Pitsburgu. Samo dve godine kasnije, prijatelj iz îkaga javlja mi Kulijanu je ubijen. Ta vest iskreno je potresla akademsku javnost {irom Sjedinjenih Ameri~kih Dràva. U svojoj 41. godini, kada je i sam otputovao u onostrano, koje je s takvim àrom prou~avao ~itavog svog kratkog nau~nog veka, Kulijanu je ve} bio religiolog svetskog glasa ne samo u îkagu, gde je nasledio katedru ~uvenog zemljaka Mir~e Elijadea nego i u krugovima najuglednijih ameri~kih i evropskih istori~ara religije. Kulijanu je ro|en 1950. godine u rumunskom gradu Ja{i u uglednoj univerzitetskoj porodici. Studirao je na Univerzitetu u Bukure{tu, gde je, prema re~ima svojih profesora, bio student kakav se sre}e jednom u pedeset godina. Iz âu{eskuove Rumunije, on je 1972. godine iznenada prebegao u Italiju, zahvaljuju}i jednom kra}em studijskom boravku i stipendiji italijanske vlade. Za tu njegovu nameru nisu znali ni najbliì ~lanovi porodice. I pre svog prvog, izbegli~kog susreta s Italijom Kulijanu
1 Ioan P. Culianu, Demonisation du cosmos et dualisme gnostique, Revue de lhistoire des religions, No. 3, Paris, 1979.
tre}i program
LETOJESEN 2007
294
je pomno prou~avao renesansne filozofe i mislioce poput Marsilija Fi~ina, \ordana Bruna i Pika dela Mirandole. Jo{ tada je, zapravo, po~eo da radi na svojoj najpoznatijoj knjizi i najboljem delu Eros i magija u renesansi, koje je prvi put objavljeno na francuskom jeziku tek 1984. godine. Pre odlaska u Italiju, navedena istraìvanja sa~uvana su u Kulijanuovoj magistarskoj tezi Marsilio Fi~ino i renesansni platonizam. Mladog i nadarenog rumunskog enciklopedistu u to vreme najvi{e je zaokupljala smelost i erudicija italijanskih mislilaca koji su znali u svojim originalnim projektima na jednom mestu da objedine diskurzivna znanja nauke i misti~ku imaginaciju religije, magije i alhemije. Jo{ tada je Kulijanu prepoznao i iznova formulisao jednu od osnovnih teorijskih postavki koje }e ga voditi i u docnijim religiolo{kim istraìvanjima: um i ljudska kreativna imaginacija stvaraju realne svetove. Nimalo slu~ajno, na po~etku Vodi~a kroz svetske religije Kulijanu je za moto uzeo slede}u misao: Ono {to bi moglo da bude mnogo je ~udesnije od onoga {to jeste. Imaginarni svetovi nisu, smatra autor, ni{ta manje realni od stvarnih, materijalnih svetova, a vaseljena je splet jedinstva suprotnosti (coincidentia oppositorum). [tavi{e, ljudska istorija, pa i povest religija, samo su mape ljudskog uma; one prekrivaju kona~an, ograni~en broj kombinacija i re{enja pojedinih religijskih problema. Religijske doktrine, verovanja, ideje nastale na raznim stranama zemljine kugle ~itamo u predgovoru Kulijanuovog posthumno objavljenog Vodi~a prisutne su u svim ljudskim umovima koji razmi{ljaju o njima jer razmi{ljaju o problemu.2 Religije, u stvari, nisu ni{ta drugo do sistemi koji imaju tendenciju da prekriju sve logi~ke mogu}nosti ponu|ene naznakama nekih problema.3 Otuda, u jednom op{tijem smislu, ni fundamentalno jedinstvo ljudske vrste ne po~iva na jedinstvu pogleda ili re{enja, ve} na jedinstvu operacija ljudskog uma.4 Vekovima su, na primer, istori~ari religija poku{avali da dokaù da je verovanje u seobu du{a do{lo u Gr~ku iz Indije, pa su ga takvim prihvatili orfi~ari, pitagorejci i kasnije Platon. Me|utim, s tim verovanjem sre}u se i afri~ki, severnoameri~ki i ju`noameri~ki narodi, kao i narodi u Sibiru, Okeaniji i Melaneziji. Kulijanu je, zapravo, smatrao da su svi ti narodi, nezavisno jedni od drugih, ali na osnovu sli~nih operacija uma, do{li do ideje o podvojenosti du{e i tela i slobodnom kretanju du{a iz tela u telo. Poput Levi-Strosa, Kulijanu tu prepoznaje jednostavne binarne strukture (npr., du{atelo) koje je ljudski um vekovima obra|ivao na sli~an na~in u razli~itim religijama.
Mir~e Elijade i Joan Kulijano, Vodi~ kroz svetske religije, Narodna knjiga, Beograd, 1996, str. 18. 3 Ibid., str. 19. 4 Ibid., str. 20.
2
294
tre}i program
LETOJESEN 2007
295
Uzmimo kao primer ranu povest hri{}anstva. Na vaseljenskim saborima godinama se raspravljalo o odnosu izme|u boànske i ljudske prirode Isusa Hrista jednom od su{tinskih problema hri{}anske teologije i dogmatike. Ali, logi~ki gledano, tvrdio bi Kulijanu, tu je re~ o svega ~etiri mogu}nosti koje teolozi mogu uzeti u obzir. Hristos je, naime, ili samo boànsko bi}e, ili samo ljudsko bi}e, ili i boànsko i ljudsko bi}e, ili ni boànsko, ni ljudsko bi}e. Prvo gledi{te su zastupali hri{}anski gnostici, drugo je bilo bliè shvatanju ebionita, ranih jevrejskih hri{}ana, dok je ~etvrto bilo tipi~no za tzv. angelolo{ku hristologiju. Na saborima je, me|utim, kao pravoverno u~enje, prevagu odnelo tre}e gledi{te, po kome je Hristos u punom smislu i Bog i ~ovek, odnosno Bogo~ovek. Kada je to ve} jednom bilo utvr|eno i prihva}eno na prva dva sabora (u Nikeji i Carigradu), te kada su, najzad, i crkveno-politi~ki autoriteti stali iza te hristolo{ke koncepcije, logi~no se nametnulo pitanje o odnosu boànske i ljudske prirode Isusa Hrista. Je li tu, naime, re~ o samo jednoj, bogo~ove~anskoj prirodi, ili pak o dve razli~ite prirode integrisane u jednoj li~nosti? To je opet bila centralna tema ~etvrtog vaseljenskog sabora odrànog u Halkidonu 451. godine. Istorijski gledano, mnogi raskoli u povesti hri{}anstva nastali su kao rezultat neslaganja oko jednog vrlo ograni~enog broja logi~kih mogu}nosti, a to je opet presudno oblikovalo same istorijske doga|aje, odnosno pravac i tok hri{}anske povesti. Kulijanu je, dakle, smatrao da je takav binarni proces grananja, u stvari, jedna od osnovnih sila u istoriji, i da ovakvih primera ima bezbroj u razli~itim religijskim tradicijama. Svoj kognitivisti~ki pogled na religiju i druge humanisti~ke discipline Kulijanu je, sasvim sigurno, razvio tokom vi{egodi{njeg prou~avanja renesansne filozofije i mistike. Trogodi{nji boravak u Italiji (19721975) omogu}io je rumunskom emigrantu, i pored vrlo te{kih ìvotnih uslova, neposredan dodir s najve}im umetni~kim i intelektualnim dostignu}ima renesanse koja su ga nadahnjivala do kraja ìvota. Borave}i, zatim, u Francuskoj i Holandiji (Groningen, 19761983), mladi apatrid je uspostavio mnogo me|unarodnih kontakata s drugim evropskim intelektualcima i emigrantima. Me|u Kulijanuovim poznanicima, kolegama i prijateljima iz tog perioda izdvajaju se Ugo Bjanki, Marten Vermaseren, Elemir Zola i Umberto Eko. Posredstvom tih kontakata, za njega je doznao i njegov znatno stariji i slavniji zemljak Mir~a Elijade, o kome je, jo{ 1978. godine, Kulijanu objavio i svoju prvu knjigu.5 Elijade je, potom, sredinom osamdesetih, neposredno uticao na Kulijanuov dolazak u îkago, na univerzitet. Stari profesor je umro
5
295
Mircea Eliade, Orizzonte Filosofico, Assisi: Cittadella Editrice, 1978.
tre}i program
LETOJESEN 2008
296
1986, a trideset{estogodi{nji Kulijanu ga je nezvani~no nasledio na najpresti`nijoj svetskoj katedri za izu~avanje religija. On je, poput svog mentora, i sam bio izuzetno nadaren, plodan stvaralac. Sa svoja tri doktorata (Katoli~ki univerzitet u Milanu i dva doktorata na Sorboni, uklju~uju}i i najvi{i stepen doctorat dtat), pi{u}i na {est jezika i govore}i osam, Kulijanu je do smrti, u ~etrdeset prvoj godini, publikovao i pripremio ~ak sedamnaest knjiga. Opasnost je zapretila tek kada je za evropsku {tampu po~eo da pi{e politi~ke ~lanke u kojima je bespo{tedno kritikovao Ilijeskuov reìm. Iako su okolnosti njegovog misterioznog ubistva u toaletu Fakulteta za religiju u îkagu do danas ostale nerazja{njene, pretpostavlja se da je Kulijanu `rtva planiranog politi~kog atentata u kome je verovatno u~estvovala i rumunska tajna policija. Kulijanu se u svom opusu ~esto i rado prepu{tao velikim i ambicioznim temama. O tome, mo`da, najbolje svedo~e naslovi njegovih najpoznatijih knjiga: Drvo gnoze: Gnosti~ka mitologija od ranog hri{}anstva do modernog nihilizma (1992); Izvan ovoga sveta: Putovanja na drugi svet od Gilgame{a do Alberta Ajn{tajna (1990); Eros i magija u renesansi, 1484 (1984). Neposredno pre smrti, paralelno je radio na dva nova dela trotomnoj povesti uma, koja je sadràla delove o religiji, filozofiji i nauci i jednoj celovitoj istoriji magije. Ti spisi, naàlost, nisu zavr{eni, ali je zato posthumno objavljen Vodi~ kroz svetske religije, u kome je Kulijanu, uz pomo} verenice Hilari Visner, sakupio deo gra|e iz Elijadeove zaostav{tine i svojih predavanja i spisa. Me|u ovim delima posebno se izdvaja Kulijanuova dugo pripremana monografija Eros et magie la Renaissance, 1484, objavljena ta~no 500 godina posle naredbe pape Inokentija VIII inkviziciji da po~ne s progonom jeretika i ve{tica u Nema~koj. Elijade je smatrao da su tek s ovim delom po~ele da se javljaju najzna~ajnije Kulijanuove teorije, dok Joanova koleginica s Divinity School Vendi Doniger (Wendy Doniger) tvrdi da je Eros i magija jedna briljantna knjiga. Ta knjiga se, u stvari, bavi onim periodom u evropskoj istoriji u kome se redefini{e ljudska civilizacija i razotkriva mo} kreativne imaginacije i erosa. Kulijanu zastupa stanovi{te da se istorijske promene de{avaju kao rezultat mutacije, a ne evolucije, ~esto zahvaljuju}i samo silama koje su isprva skrivene od u~esnika u tim doga|ajima. Za razliku od renesanse, koja afirmi{e imaginaciju, nesvesno i erotsko, protestantska reformacija, gu{enjem i potiskivanjem imaginarnog, otvara put ka modernoj tehnologiji, politi~kim institucijama i savremenoj neurozi ~ove~anstva. Za mislioce poput Fi~ina, Mirandole i Bruna, kao i arapskog filozofa al-Kindija, idealni svet imaginacije podjednako je stvaran kao i aktuelni svet, koji nije ni{ta drugo do senka ili odraz dubljih duhovnih sila. Univerzalni duh (pneuma), uti~e na to da um i ma{ta svakog pojedinca budu u te{njoj vezi sa samim doga|ajima vi{e nego {to se to misli. Kulijanu je verovao
DOSIJE KULIJANU
da ìvimo u univerzumu koji ima znatno vi{e dimenzija nego {to savremena nauka pretpostavlja. U zanimljivoj paraleli s Platonovom metaforom pe}ine, rumunski religiolog na{ svet poredi s barom punom riba koje ne znaju ni{ta o tome {ta se de{ava na njenoj povr{ini. Na njujor{koj promociji Fukoovog klatna, Umberto Eko je, prepoznav{i Kulijanua u publici, pozvao svog kolegu da mu se pridruì na bini. Ostala je upam}ena Kulijanuova misao da kriva tuma~enja ~esto postaju realnost i stvarnija od istine kad dovoljan broj ljudi poveruje u njih. Ni{ta bolje ne ilustruje taj princip od holokausta. Kad se usklade ludi, fanati~ni umovi, oni kreiraju alternativnu stvarnost; oni ubijaju iz izmi{ljenih razloga.6 Naàlost, ba{ te mra~ne sile udruìle su se maja 1991. godine i protiv profesora Kulijanua, koji je, zahvaljuju}i svojoj renesansnoj intuiciji, i sam slutio da }e umreti mlad. [tavi{e, u alegorijskoj noveli Slobodna Jormanija, predvideo je zloupotrebu i krah jedne revolucije sli~ne onoj koja se zbila u njegovoj domovini. U kafeteriji Kulijanuovog fakulteta u ~ika{kom Hajd parku, nedaleko od mesta gde je njihov profesor ubijen, studenti religije i danas raspravljaju o natprirodnim svetovima, gnosticizmu, kabali i renesansi. Na majici koja se jedino tu moè kupiti, neki ma{toviti {aljivdìja ispisao je slogan: Ovde Bog pije kafu.
297
Ioan Culianu, Umberto Eco and the Library of Alexandria, I, Lumea Libera, 20. oktobar 1990, str. 6.
Tre}i program Radio Beograda Br. 139140, IIIIV/2008
298
UDK 29:929 Kulijanu J. P.
TED ENTON
UBISTVO PROFESORA KULIJANUA: HRONIKA PREDSKAZANE SMRTI*

Poslednjeg jutra svoga ìvota, Joan Kulijanu (Ioan Culianu), harizmati~ni profesor Teolo{kog fakulteta Univerziteta u îkagu, drào je predavanje o gnosticizmu i tajnim misti~nim sektama. Njegov postdiplomac, Aleksandar Argeles, izlagao je toga dana, prvi put pred svojim profesorima, jedan rad. Bio sam nervozan, a on je rekao: Nema{ ~ega da se boji{, to je samo obred prelaza prise}a se Argeles. Potap{ao me je po le|ima i nasme{io se. I tu Argeles zastaje. Nikada ne}u zaboraviti taj osmeh. Dva sata kasnije, Kulijanu je poginuo od metka kalibra 2,5 mm, ispaljenog u potiljak. Njegovo ubistvo, atentat koji se dogodio u univerzitetskom kupatilu, prenerazilo je sve na fakultetu, zastra{ilo studente i zbunilo ~ika{ku policiju i FBI. Danas, posle {esnaest meseci, taj zlo~in sve vi{e li~i na ono {to su Kulijanuovi prijatelji mislili sve vreme: prvi politi~ki atentat na jednog profesora na ameri~kom tlu. Policija je u po~etku smatrala da je ubistvo delo nezadovoljnog studenta ili kolege, mo`da ~ak i nekog ko je praktikovao okultne ve{tine koje je Kulijanu prou~avao. Ali istraìtelji nisu prona{li nijedan dokaz koji bi potkrepio te pretpostavke. Naprotiv, otkrili su da je Kulijanu, kao rumunski emigrant, skoro dve godine napadao rumunsku vladu u ~asopisima, emisijama i intervjuima {irom sveta. Njemu, kao i drugim izbeglim Rumunima posle njegovog ubistva, pre}eno je smr}u. U svojoj 41. godini profesor Kulijanu bio je omiljen me|u studentima i uvaàvan me|u u~enjacima poput Umberta Eka ili Harolda Bluma. Kulijanu, koji je te~no govorio osam jezika, napisao sedamnaest knjiga i imao tri doktorata, bio je briljantan i slavan u Evropi, veli dr Mo{e Idel (Moshe Idel), profesor Hebrejskog univerziteta i stru~njak za jevrejski misticizam. Visok, zagonetnog osmeha i upalih o~iju koje su gle* Izvor: Ted Anton, The Killing of Professor Culianu, Lingua France, vol. 2, no. 6, 1992.
DOSIJE KULIJANU
dale negde iznad sagovornika, Joan Kulijanu je u~io da paralelno postoji mno{tvo univerzuma, da um kreira stvarnost, te da magija moè da nadma{i modernu nauku. Nedeljama pre ubistva, 21. maja 1991, on je zavr{avao tri knjige, planirao ènidbu, pripremao se za dugo i{~ekivani povratak u Rumuniju i bio doma}in konferencije u îkagu koja je imala izazovan naziv Druga podru~ja: smrt, ekstaza i putovanja u druge svetove u savremenoj nauci. Pa ipak, profetski karakter `rtvinih politi~kih stavova, kao i borhesovska imaginacija, najvi{e doprinose zastra{uju}oj dimenziji ove uzbudljive pri~e. Stru~njak za okultno, Kulijanu je voleo da predskazuje budu}nost svojim studentima, a njegova predvi|anja su ~esto bila neverovatno precizna. Na jednoj proslavi u Hajd parku, on je razotkrio skrivenu zabrinutost jedne postdiplomke za karijeru; drugoj je opet rekao da poniàva sebe u ljubavnom trouglu, a ta~nost onoga {to je govorio, kako ona veli, skroz ju je oduvala. U fantasti~nim i detektivskim pri~ama koje je objavljivao u avangardnim knjièvnim ~asopisima poput Exquisite Corpse, Kulijanu je pisao o politi~kim doga|ajima koji su se zbivali mesecima ili godinama kasnije o tajnim sektama i ubistvima koja su itekako podse}ala na njegovo vlastito. To ubistvo bila je svojevrsna akademska verzija zagonetke ko je ubica i ticalo se mu~nih detalja rumunske istorije, mita i mistike, skrivenih veza izme|u nau~nikovih politi~kih i intelektualnih sklonosti. Kao fikcija, ono predstavlja neverovatnu tragediju. Kao zbilja je velika tragedija. Kao predava~, Joan Kulijanu je bio otvoren, duhovit, nezaboravan, a kao prijatelj tajanstven i zatvoren. Rodio se 5. januara 1950. godine u uglednoj porodici u rumunskom gradu Jasi nadomak sovjetske granice. Jasi ima velelepne bulevare, crkve od kamena, krivudave poplo~ane ulice, a za Kulijanua on ~uva i izbledele uspomene na nekada{nju slavu njegove vlastelinske porodice. Kulijanuov pradeda i deda bili su rektori univerziteta, najstarijeg u Rumuniji. Za vreme fa{izma u Rumuniji, njenog pripadni{tva silama Osovine, njegov deda bio je poznat kao za{titnik Jevreja koji je svojim {tapom s mermernom dr{kom pretio njihovim ugnjeta~ima. De~ak je odrastao pod komunistima koji su preuzeli vlast posle Drugog svetskog rata. Partija je zaplenila ku}u njegove porodice, a njih smestila u ~etiri prostorije koje su nesnosno zaudarale na truo name{taj, pisao je kasnije Kulijanu. Po{to mu je bilo zabranjeno da se igra s drugom decom, on se, u svojoj ba{ti ogra|enoj zidovima, zabavljao kako je sam znao i umeo. Posle ubistva, policija je na njegovom radnom stolu prona{la tri kestena s drveta iz te ba{te. @iveli smo u strahu od Sekuritate, tajne policije, prise}a se Kulijanuova sestra, Tereza Petresku (Therese Petrescu), udata za jednog
299
tre}i program
LETOJESEN 2008
300
od vode}ih rumunskih disidenata. Njegov otac, advokat opozicije i matemati~ar, nije smeo da objavljuje ili na|e posao; umro je, skrhan, u 51. godini. Na Univerzitetu u Bukure{tu, Joan Kulijanu i njegovi prijatelji zabavljali su se intelektualnim igrama, izazivaju}i svoje profesore izmi{ljanjem dugih bibliografskih citata za nau~nike sa stranim imenima. Kada je osvojio prvo mesto na takmi~enjima iz nacionalne knjièvnosti i jezika, Sekuritate je poput ve}ine najboljih diplomaca poku{ala da ga zavrbuje. Takozvani kapetan Urehe (Ureche), Kapetan Uvo, poveo ga je u {etnju kroz mnoge ulice, navode}i ga da cinkari svoje kolege, pisao je Kulijanu 1989. godine u svojoj izjavi za ameri~ku Imigracionu i iseljeni~ku slu`bu. Kada je Kulijanu to odbio, shvatio je, kao i njegov otac, da nikada ne}e dobiti pristojan posao ili izdava~a. Me|utim, za razliku od oca, Joan Kulijanu je pobegao. êtvrtog jula 1972. godine on je prebegao za vreme jednog stipendijskog putovanja u Italiju. Rumunski pisci u inostranstvu su prebijani ili ubijani u doga|ajima koji su obi~no nagove{tavali ume{anost Sekuritate, tako da su Kulijanuove docnije aktivnosti u Italiji, Francuskoj i Holandiji pra}ene strahom od osvete. Izbegli{tvo mu je, me|utim, omogu}ilo odli~ne kontakte {irom sveta, naro~ito s jo{ jednim rumunskim apatridom, pokojnim Mir~om Elijadeom, slavnim religiologom s Univerziteta u îkagu. Elijade je hrabrio mladog nau~nika u njegovim istraìvanjima misticizma i astralne religije i pomogao da Kulijanu, kao gostuju}i profesor 1986. godine do|e u îkago. U ~asu kada je umro, Kulijanu je bio profesor istorije hri{}anstva i istorije religija; Univerzitet u îkagu obe}ao mu je stalno name{tenje ~im se zavr{i procedura oko njegovog useljenja. U Hajd parku, Kulijanu je pro{irio svoje istraìvanje izvan domena religijskih studija, preispituju}i na{e pojmove magije, seksa, smrti i sopstva. Njegova interesovanja su se kretala od izu~avanja mnogostrukih univerzuma do privida uma, od knjièvne teorije do duhovnih tehnika ekstaze. On je imao, veli Majkl Fi{bejn (Michael Fishbane), kolega s Teolo{kog fakulteta, jezi~ko ume}e, originalnost, otvorenost i energiju dovoljnu da stvori veliko ìvotno delo. Njegove tri posthumno objavljene knjige ukazuju na obim njegovih ambicija. Jedna od njih bavi se pove{}u gnosti~kih sekti, druga ispituje putovanja s onu stranu ìvota, a tre}a predstavlja obuhvatan re~nik svetskih religija. Po{to je povezivao okultno, fiziku, magiju, Eros i istoriju, njegova nauka je pogre{no ozna~ena kao znanost Novog doba (New Age). Ali ona je bila mnogo vi{e od toga. Kulijanu je tragao za strukturama koje ~ine osnovu fanatizma i vere, kako bi razotkrio sistemsku predvidivost samog mi{ljenja, pi{e Lorens Saliven (Lawrence Sullivan), direktor
DOSIJE KULIJANU
harvardskog Centra za prou~avanje svetskih religija. Dva su njegova glavna doprinosa nauci, kaè Kerol Zaleski (Carol Zaleski), profesor religije na koledù Smit. Jedno je bila njegova enormna erudicija. Ali njegovo glavno interesovanje leàlo je u razumevanju toga da um izmi{lja imaginarne svetove i ~ini ih toliko stvarnim, da oni, na kraju, doista i postaju stvarni. Jo{ vi{e nego o njegovoj nauci, studenti danas govore o njegovoj li~nosti. On nas je upoznao i pozdravljao poimeni~no, veli biv{i postdiplomac Majkl Aloka (Michael Allocca). Celo leto sam èljno i{~ekivao da ga vidim, kaè Greg Spiner (Spinner), drugi Kulijanuov student. Nikada vi{e ne}u upoznati nikoga kao {to je on. Spiner i Aloka su ga ubedili da predaje kurs o onome {to mu je bila specijalnost proricanje. Na zavr{nom ispitu trebalo je predvideti budu}nost. Na jednom univerzitetskom trgu, Kulijanu je, 1986. godine, upoznao Hilari Visner (Hillary Wiesner), postdiplomku s Harvarda, s kojom je docnije zajedno napisao ve}inu svojih dela. Ona je bila njegova verenica ali i predmet misti~nog vite{tva. On je izumeo neku vrstu religije koja je bila usredsre|ena na mene, kaè Visnerova. Moji prijatelji nisu mogli to da poveruju. Kada su Kulijanu i Visnerova videli film Sirano de Berèrak, ona je bar ne{to shvatila. On je plakao gledaju}i taj film, rekla je. U svojoj glavi, bio je Sirano, usamljen, u svojoj idealnoj, ali nemogu}oj te`nji da osveti svog oca i rane iz pro{losti. Kao dobrovoljni apatrid, Joan Kulijanu je s distance pratio rumunsku politiku tokom sedamnaest godina. Posle rumunske revolucije u decembru 1989, on je zapo~eo svoje agitovanje. Tokom poslednjih petnaest meseci Kulijanu je, u Lumea Libera (Slobodni svet), njujor{kim emigrantskim novinama, i Corriere della Sera, italijanskom dnevnom listu, napisao vi{e od trideset ~lanaka u kojima je napadao rumunske lidere. Kriti~ki se oglasio i na radiju Slobodna Evropa i BBC; na BBC-u su ga ~ak upozorili da ublaì svoje izjave. Pisao je i kratke, lucidne pri~e o zemlji Jormaniji, fiktivnoj verziji Rumunije. Uz pomo} istorije moè se objasniti njegova latentna eksplozivnost, izraz koji je Norman Manea skovao za zadocneli politi~ki anga`man ovog rumunskog intelektualca u egzilu. Prite{njena starom ruskom, otomanskom i austrougarskom carevinom, Rumunija je bila siroma{na, brdovita, ~esto osvajana zemlja, u kojoj su dominirale kriza identiteta i sklonost ka korumpiranim i sadisti~kim vladarima ne samo stranim nego i doma}im. (Najslavniji Rumun, Drakula, fiktivni je lik koji vodi poreklo od princa iz XV veka sugestivnog imena Prodorni Vlad). Demokratske tradicije tu nikad nisu imale korena; ksenofobija i antisemitizam su ~esto cvetali i, kako isti~e Manea, dràli mnoge mlade intelektualce {to dalje od nacionalne politike.
301
tre}i program
LETOJESEN 2008
302
Krajem tridesetih godina, fa{isti~ka partija po imenu Gvozdena garda pro{irila je svoj uticaj. Podgrevaju}i vlastitu verziju mitologije krvi i tla, Gvozdena garda, prema re~ima istori~ara Vlada Georgeskua (Georgescu), unela je kult smrti u rumunsku politiku i, svojim varvarskim pogromima, potisnula ~ak i naciste u drugi plan. Svestan da je toliko toga od te istorije potisnuto u posleratno doba, Kulijanu se obra}ao istraìva~ima poput Elija Vizela da razotkriju istinu o rumunskom holokaustu. Godine 1944. rumunski mladi kralj Mihailo raèstio je Gvozdenu gardu okre}u}i le|a Nemcima i svrstavaju}i zemlju u antifa{isti~ku koaliciju. Ili, kako su to ekstremni nacionalisti tuma~ili, kapituliraju}i pred Rusima. Kada su komunisti preuzeli vlast 1947, mnogi ~lanovi Gvozdene garde pobegli su u Sjedinjene Ameri~ke Dràve. Sticajem okolnosti, jedna od najve}ih zajednica tih emigranata nalazi se u îkagu. Tu imate jednu staru, ali aktivnu fa{isti~ku zajednicu, tvrdi jedan izvor koji nije èleo da bude imenovan. Oni jo{ uvek regrutuju ljude, dodaje drugi. Revolucija protiv Nikolae âu{eskua (Nicolae Ceausescu) izgledala je isprva kao sre}an preokret u rumunskoj mra~noj istoriji. Ali jedan broj novijih knjiga koje se bave doga|ajima iz decembra 1989. godine uklju~uju}i i izve{taje Andreja Kodreskua (Codrescu), novinara Edvarda Bera (Edward Behr) i dopisnika radija Slobodna Evropa Nestora Rate{a (Ratesh) potvr|uju ono {to su Kulijanu i drugi govorili o poslednjoj i najkrvavijoj pobuni u isto~noj Evropi. Oni tvrde da su ono {to je po~elo kao autenti~an narodni ustanak u Temi{varu ubrzo preuzeli Sekuritate, armija i partija koji su dugo planirali da svrgnu âu{eskuov reìm. Izve{taji se razlikuju u tome koliko je brzo i definitivno ova pobuna zloupotrebljena. Neki komentatori isti~u da je revolucija koju smo videli na televiziji bila u velikoj meri iscenirana i ~ak tvrde da je KGB imao udela u tome. Drugi kaù da je ustanak bio autenti~no narodni i spontan, ali da su zaverenici u pu~u uskoro na{li izgovor da se uklju~e u akciju. Svi su jedinstveni u mi{ljenju da su mnogi funkcioneri u postrevolucionarnoj vladi veterani âu{eskuovog reìma koji su, u velikoj meri, ose}ali prezir prema demokratiji. Kao {to Rate{ kaè, decembarske borbe imale su, za ishod, veliki paradoks su{tinski antikomunisti~ke revolucije {to je proizvela reìm u kome su dominirali biv{i komunisti. Rumunska vlada suo~ila se sa zaostalom ekonomijom i ~estim protestima, ali je opozicija usitnjena i reìm je opet mogao da preuzme vlast na septembarskim izborima. Antisemitska desnica, kojoj su neki od âu{eskuovih biv{ih saradnika teìli i koju je izgleda finansirala jedna frakcija u Sekuritate, bila je u usponu. Za razliku od drugih u isto~noj Evropi, rumunska vlada zadràla je ve}i deo svojih tajnih policijskih snaga (iako ona sada ima nov, bezazle-
DOSIJE KULIJANU
niji naziv Rumunska informativna slu`ba). âk i u inostranstvu, biv{a Sekuritate, ili bar njeni ostaci, o~igledno nastavlja da u~estvuje u prljavim trikovima. Jedan slu`benik Obave{tajne sekcije FBI svedo~io je pro{log novembra pred Kongresom da, iako su êhoslova~ka, Poljska i Ma|arska znatno smanjile svoje obave{tajne operacije u SAD, mi ne moèmo isto re}i za Rumuniju... Jo{ uvek smo veoma zabrinuti u vezi s njihovim namerama. Joan Kulijanu je bio me|u prvima i najglasnijima, koji je rumunsku revoluciju nazvao pu~em. Njegova imaginacija bila je vrlo perceptivna: {est meseci pre nego {to je iko pomi{ljao da bi âu{esku mogao pasti, Kulijanu je u Italiji objavio kratku pri~u Intervencija u Jormaniji, u kojoj je opisao pobunu sli~nu onoj rumunskoj. Druga pri~a, Slobodna Jormanija, govori o pu~u usred autenti~ne revolucije, u kome u~estvuju delovi tajne policije, dok vo|e pu~a snimaju iskopane le{eve kako bi pove}ali broj `rtava i zbunili gledaoce. Docnije je, u jednoj emisiji programa Nightline na ABC, otkriveno da su vo|e rumunske revolucije pribegle ba{ takvoj jezivoj strategiji na video trakama su snimljeni nizovi le{eva iskopani iz grobova siroma{nih gra|ana za koje se tvrdilo da predstavljaju tela demonstranata koje su pobile âu{eskuove snage. U Rumuniji, kao i u Kulijanuovoj uobrazilji, politi~ka realnost je postala igra uma. Mesec dana pre njegove smrti, veliki intervju s Kulijanuom pojavio se u rumunskom disidentskom ~asopisu 22. On je vrlo negativno ocenio novo jedinstvo izme|u krajnje levice i krajnje desnice u Rumuniji, veli Vladimir Tismaneanu, profesor politi~kih nauka na Univerzitetu u Merilendu i autor knjige Reprodukovanje politike: Isto~na Evropa od Staljina do Havela (Reinventing Politics: Eastern Europe from Stalin to Havel). Isprva uzdràn, Kulijanu je u daljem razgovoru nazvao Sekuritate silom epohalne gluposti i neslu}ene kompleksnosti. Upitan o rumunskim slobodnim izborima i {tampi, odgovorio je da su od toga najvi{e koristi imali novooslobo|eni fa{isti. Profesor se suprotstavio ne samo krajnjoj levici i desnici ve} i novinaru koji ga je intervjuisao, nazivaju}i revoluciju tragi~nim gubitkom koji je nametnuo KGB. To je bila njegova smrtna presuda, kaè Jon Pacepa, biv{i {ef Rumunske kontraobave{tajne slu`be koji je prebegao 1978. godine i sada se krije u Americi. Nije slu~ajno {to je Kulijanu bio zabrinut zbog mogu}e osvete jer je ose}ao da dokazi za to ve} postoje. Mesec dana pre revolucije, njegov stan u Hajd parku je ispreturan. Izve{taj ~ika{ke policije potvrdio je da su televizor, kompjuter, flopi diskovi i fla{a vina ukradeni. Prema re~ima njegovog prijatelja Steliana Plesoiua, Kulijanu, koji je poku{avao da sestru i zeta izvede iz Rumunije, ose}ao je da ga Sekuritate upozorava.
303
tre}i program
LETOJESEN 2008
304
Drugi nisu delili njegovo mi{ljenje. Nije to ni{ta politi~ko, samo lo{e susedstvo, govorio je Greg Spiner koji je svom profesoru pomogao da se preseli u dobro obezbe|eni oblakoder na Lejk [or Drajvu. Kulijanu nije nikad pominjao prijateljima s univerziteta ili policiji pretnje smr}u koje je dobijao. On je bio tip ~oveka s podignutom gornjom usnom, tvrdi Skiner, kome se Kulijanu jednom poverio da svojim politi~kim tekstovima stupa na opasnu teritoriju. O pretnjama je jedino razgovarao sa svojim prijateljem Dorinom Tudoranom, disidentskim izdava~em i pesnikom. One su stizale u pismima ili telefonom. Nije znao ko ih {alje, prise}a se Tudoran. Govorili su da }e ga ubiti ako nastavi da pi{e o Rumuniji. Najpre ga je to zabavljalo. A onda se i upla{io. I pored toga, on se jo{ vi{e angaòvao u emigrantskoj politici. Aprila 1991, mesec dana pre nego {to je ubijen, Joan Kulijanu je na Univerzitetu u îkagu posetio starog kralja Mihaila, jer je smatrao da je prognani monarh jedina nada za stabilnost njihove zemlje. Tri dana pre smrti, otkazao je put u Rumuniju, posetu bolesnoj majci i u~e{}e na konferenciji Ameri~ko-rumunske akademije, s grupom nau~nika poznatih po antikomunisti~koj delatnosti. Rekao je sestri da mu stiù pretnje od ekstremno desne grupacije Vatra Romaneasca (Rumunski oganj), u svakom slu~aju, prema mi{ljenju jednog penzionisanog kapetana Sekuritate, od organa Rumunske informativne slu`be. A onda je promenio i bravu na vratima svoje kancelarije. Kupatilo na tre}em spratu, gde je Joan Kulijanu ubijen, nije prometno mesto. Na jednom drà~u toalet-papira na|ena je urezana svastika, {to verovatno nema veze sa zlo~inom. Kulijanu je umro sun~anog majskog popodneva, za vreme odmora oko ru~ka, kada stotine ljudi prolazi Svift holom tokom godi{nje rasprodaje knjiga na Teolo{kom fakultetu. Njegov ubica se najverovatnije popeo na sedi{te toaleta u WC-u pored Kulijanuovog i uperio pi{tolj pravo u njegovu glavu. Jedan jedini metak razneo je njegov mozak i izi{ao na drugu stranu, kroz nos. Niko nije video ubicu u bekstvu. Pi{tolj nikada nije prona|en. Kulijanuovi klju~evi i nov~anik na|eni su u njegovom dèpu, a crni sat od opala na ruci. Ubistvo je precizno i ve{to izvedeno pa kada je jedan student u{ao u kupatilo posle nekoliko minuta, skoro da nije bilo krvi ispod vrata WC-a beìvotno je visila pomodrela profesorova ruka. Ti ljudi su znali {ta rade, primetio je Robert J. Stajn (Stein), glavni medicinski ve{tak iz oblasti Kuk. Ubiti jednim metkom iz pi{tolja tako malog kalibra kao {to je 2,5 mm nije lako. Biv{i {ef obave{tajne slu`be Jon Pacepa samo je dodao: To je tipi~no KGB ubistvo, jedan metak u potiljak.
DOSIJE KULIJANU
Kulijanuovo ubistvo pokrenulo je ~itav niz zagonetnih doga|aja, glasina i dezinformacija. Dan posle ubistva, paket s knjigama, koje je Kulijanu poklonio i poslao kralju Mihailu u @enevu, u [vajcarsku, stigao je u koverti tipa Jiffy Pak otvoren i prazan. Dan uo~i ubistva, neko je telefonirao porodici i mnogim poslovnim partnerima Andreja Kodreskua da im javi kako je Kodresku, rumunski emigrant i Kulijanuov prijatelj, izvr{io samoubistvo. Kodresku je naknadno doznao da je pozive upu}ivala jedna osoba iz Kalifornije. Ali je dodao i da se boji da otkrije njen identitet, rekav{i samo da je {irenje dezinformacija tipi~no za strategiju Sekuritate. Narednih dana, udovica Mir~e Elijadea, èna koju je Kulijanu poznavao, suo~ila se u svom stanu u Hajd parku sa uznemiruju}im pozivima. Elijade je pre smrti imenovao Kulijanua za svog knjièvnog zastupnika. Zanimljivo je da su poslednjih godina starog nau~nika, napadali kao apologetu Gvozdene garde. Tim kritikama pridruìo se i Kulijanu. Uznemirena gospo|a Elijade promenila je broj telefona i odbila da o tome govori. Nekoliko nedelja potom, sastanak Ameri~ko-rumunske akademije u Bukure{tu je propao jer je deo nau~nika sa Zapada otkazao u~e{}e. Taj sastanak je bio presudan za slobodnu opoziciju u na{oj zemlji, prise}a se Mir~a Sabau (Mircea Sabau), fizi~ar u univerzitetskoj bolnici u îkagu i Kulijanuov prijatelj. Posle ubistva, mali broj ljudi se pojavio. Rumunski zvani~ni list Libertatea (Sloboda) objavio je tobo`nje saop{tenje policije u îkagu dobijeno od Kulijanuove sestre, u kome se tvrdilo da nijedna strana slu`ba nije ume{ana u zlo~in. U ~ika{koj policiji pak kaù da takvo saop{tenje nikad nisu izdali. Sedmog juna 1991, predsednik Rumunije Jon Ilijesku (Ion Iliescu) na konferenciji za {tampu tako|e je prokomentarisao ovaj zlo~in, isti~u}i da mu je visoki ameri~ki zvani~nik rekao da to nije politi~ko ubistvo. Me|utim, stru~njak Stejt Departmenta za isto~noevropska pitanja negirao je da bilo {ta zna o navodnom komentaru nekog ameri~kog zvani~nika. I drugim rumunskim piscima u SAD-u i inostranstvu po~ele su da stiù pretnje smr}u. Ekstremno desni list Romania Mare (Velika Rumunija), koji izdaju biv{e âu{eskuove pristalice, napao je profesora politi~kih nauka Vladimira Tismaneua: ûvaj se, pacove, istrebljiva~i su za tobom. U Va{ingtonu je disident Dorin Tudoran svakodnevno dobijao prete}e poruke u kojima se pominjao Kulijanu. Primao sam pozive: Posla}emo te za tvojim prijateljem Kulijanuom. Imamo metak s tvojim imenom na njemu, poru~ivali su neznanci. FBI je, najzad, uspeo da pohapsi Rumune koji su pretili i uznemiravali Tudorana, ali ni on ni Biro nisu otkrili imena tih ljudi.
305
tre}i program
LETOJESEN 2008
306
U Atini, rumunskom piscu i bliskom prijatelju profesora Kulijanua pre}eno je dvaput tokom nedelje jer se pojavio njegov ~lanak o ubistvu. U Njujorku, jedan novinar je primio sli~ne prete}e poruke. U îkagu, rumunski radio-spiker, koji se zalagao za kraljevu posetu Rumuniji, primio je nekoliko prete}ih telefonskih poziva i pismo u kome se pominjao Kulijanu. Neke od tih pretnji su, mo`da, problemati~ne i vode do starih izbeglica koji nose uspomene iz pro{losti. Ali ima tu i ne~eg ~udnog i, svakako, zna~ajnog u vezi sa na~inom na koji su mnoge od pomenutih poruka sastavljene: one pozajmljuju arhai~ni jezik misti~nog nacionalizma Gvozdene garde. U Atini su ta pisma bila obeleèna arhai~nim akcentima. Ve}ina posmatra~a tvrdi da je to bila stara taktika preru{avanja praktikovana u Sekuritate. U svojoj knjizi Crveni horizonti, Jon Pacepa ukazuje na me|unarodne tihe kampanje u kojima je Sekuritate koristila nacionalisti~ku retoriku kako bi zastra{ila disidente, ponekad ~ak izmi{ljaju}i i nove desni~arske grupe. Februara 1992, jedan ~lanak iz Romania Mare koristio se sli~nim jezikom da pohvali Kulijanuovo ubistvo. U tom ~lanku, ispunjenom vulgarnim referencama na mesto u kome je on ubijen, isti~e se kako je Kulijanu ubijen na pravom mestu, u smrtonosnom toaletu koji je za njega pripremila sudbina. Mesto zlo~ina je svojevrstan tekst, a jednog mirnog majskog popodneva profesor Entoni Ju (Anthony Yu) analizirao je mesto u kupatilu gde je ubijen njegov prijatelj, nedaleko od kancelarije ispunjene knjigama. To ima ritualni zna~aj, kaè profesor Ju. Tu se ispoljava simboli~ko i fizi~ko poniènje, mrlja, ne~isto}a, najprofanije mesto na kome se moè okon~ati ìvot. U stvari, zapitao sam se nije li ovde re~ o kultnom ubistvu. Policija nije isklju~ila mogu}nost da je to bilo kultno ubistvo ili ~in nekog nezadovoljnog kolege, studenta ili ljubavnika. On nije imao nikakvih neprijatelja, tvrdio je Netenijel Doj~ (Nathaniel Deutsch), Kulijanuov asistent, uz saglasnost ostalih. Povremeno je, me|utim, Kulijanuovo istraìvanje u domenu okultnog donosilo nevolje. U Francuskoj, na jednom predavanju o renesansnoj magiji, tri ène su se predstavile kao ve{tice i negodovale protiv njegovog uplitanja u njihov svet. Kulijanu, drugi predava~ i nekoliko ljudi iz publike ozbiljno su se razboleli. Tema predavanja glasila je: Poduhvat koji }u izbegavati u budu}nosti, zapisao je on jetko u svojoj knjizi Eros i magija u renesansi. Mnogi Rumuni bili su skepti~ni da je to bilo politi~ko ubistvo. Za{to bi nekoj nekontrolisanoj grupi u Sekuritate smetao profesor u îkagu koji nije bio nikakav igra~? To pitanje je kulturna enigma. Odgo-
DOSIJE KULIJANU
vor na njega leì, mo`da, manje u racionalnom nego u mitskom ili kultnom fanatizmu koji je Kulijanu prou~avao i kritikovao. Prvo, zanemarimo ideju da su profesorovi spisi mogli da izazovu toliko gneva da ga neko ubije. Mnogi porede Kulijanuovu smrt s ubistvom Nikolae Jorge (Nicholae Iorga) iz 1940. godine. On je bio slavni rumunski istori~ar koji se suprotstavio Gvozdenoj gardi i za koga se veruje da su ga oni i ubili nadomak Bukure{ta. Znam ljude koji su ubili Jorgu, kaè dr Aleksandar Ronet (Alexander Ronnett), stariji stomatolog i lekar op{te prakse, samozvani portparol Gvozdene garde u îkagu. Jedina stvar u kojoj su pogre{ili jeste to {to su bili suvi{e blagi, veli on. Trebalo je da ga, javno, ìvog oderu. Za rumunske nove desni~are, Kulijanu je bio posebna vrsta izdajnika pisac ~iji su napadi bili direktniji i li~niji nego oni upu}eni od Tismaneua, Kodreskua ili Manee, koji su svi bili Jevreji i, prema neofa{isti~kom shvatanju, isklju~eni iz kruga rumunskih patriota. On je bio Elijadeov intelektualni naslednik, jedan od najslavnijih rumunskih nau~nika u inostranstvu. Ali dok je stara Gvozdena garda ponosno nazivala Elijadea jednim od na{ih, novi rumunski desni~ari prezirali su Kulijanua. ^lanak u Romania Mare, koji je potpisao Leonard Gavriliu, rumunski prevodilac Frojda, na svojevrstan, zastra{uju}i na~in komentari{e mesto ubistva: tu se ukazuje na fermentiranu viziju Kulijanuovog fekalnog mozga, nazivaju}i ga izmetom preko koga nije povu~eno dovoljno vode. Veli se i to da Kulijanu, izbeglica u gangsterskoj metropoli îkagu, nije imao prava da kritikuje rumunski antisemitizam ili zahteva izmirenje s nedavnom pro{lo{}u zemlje. Sekuritate se, tako|e, posebno sveti onima koji kriti~ki pi{u o Rumuniji. Godine 1991, Dimitru Mazilu, biv{i visoki funkcioner vladaju}eg Fronta nacionalnog spasa, koji je upravo zavr{io rukopis u kome je kritikovao novi reìm, pretu~en je i ise~en u svom stanu u @enevi. Dva maskirana ~oveka, koja su ga napala o{trim se~ivima, govorila su rumunski i oti{la s Maziluovim rukopisom. Drugi pisci i izdava~i bili su pretu~eni ili ubijeni u Francuskoj, Nema~koj i Kanadi. Prema mi{ljenju Jona Pacepia, Sekuritate iz vremena âu{eskua koristila je radijaciju da bi privedene pisce kri{om otrovala. Ipak, i oni koji veruju da je Kulijanuovo ubistvo politi~ki motivisano, ne mogu da objasne za{to je ba{ on bio na udaru. Jedno obja{njenje moglo bi se odnositi na strast kojom je Kulijanu napadao novu rumunsku vladu. Kulijanuov intervju za 22, koji se pojavio u aprilu 1991, mesec dana pre njegove smrti, bio je jedna od prvih kritika vladaju}eg Fronta nacionalnog spasa i decembarske revolucije koji je objavljen u samoj Rumuniji. U njemu je Kulijanu udruìo pesni~ke emocije s erudicijom politi~kog analiti~ara, tvrdi Vladimir Tismaneanu. Okrivio je
307
tre}i program
LETOJESEN 2008
308
ne samo Sekuritate nego i Gvozdenu gardu, kultni nacionalizam, Pravoslavnu crkvu i rumunsku kulturu. Pozivao je na istragu rumunskog genocida nad stotinama hiljada Jevreja. Bilo {ta od toga moglo je podsta}i na osvetu u zemlji koja se nikad nije suo~ila sa svojom pro{lo{}u. Njegova kritika bila je kompleksna, vi{eslojna, suptilna. Morate sve to povezati, kaè Mir~a Sabau. Tek tada ona postaje bespo{tedna. Intervju s 22 mogao je tada{nji reìm u Rumuniji dobro uzdrmati, kaè Jon Pacepa. Oni bi rekli: Ovaj ~ovek donosi nevolju. I bi}e sve gori i gori. Otarasimo ga se. To ~ak nije morala biti ni odluka vlade. înjenica da Kulijanu nije bio poznat van akademskog sveta mogla ga je u~initi jo{ ranjivijim. Oni proganjaju manje poznate ljude da bi zbunili policiju i zastra{ili ostale, navodi Sabau. Kada je re~ o balkanskim spletkama, ~ika{ka policija ima uobi~ajenu proceduru. FBI se bavi me|unarodnom dimenzijom, isti~e {ef ~ika{ke policije Fredrik Miler (Fredrick Miller), koji je nedavno nai{ao na novi trag u Kulijanuovom slu~aju. Zagonetno ubistvo zaokuplja sve one koji su poznavali Joana Kulijanua. Izgubiti njega ravno je spaljivanju Aleksandrijske biblioteke. Ima toliko toga {to je on znao, bi}e potrebne godine da se iscedi ono za {ta su njemu bile potrebne sekunde, tvrdi Greg Spiner. Ne mogu da prestanem da mislim na njega, kaè Netenijel Doj~. Osim besmislenog gubitka, veza izme|u onog ~ime se bavio i samog ubistva je najuznemiruju}i element samog zlo~ina. Joan Kulijanu je verovao u postojanje mno{tva svetova mo`da zato {to je i sam ìveo u mnogim svetovima. Podu~avao je studente da prevazi|u nevericu u to da mogu da postanu dobri detektivi okultnog podru~ja. Verovao je da ìtelji isto~ne Evrope moraju da u~ine isto kako bi razotkrili okultne politi~ke preokrete u duboko zava|enoj oblasti. Verovao je u mo} pro{losti i mo} njenog ponovnog konstruisanja, po{to je tu mo} video na delu u svojoj zemlji. Njegova nau~na interesovanja bila su ogledalo one organizacije koja je naumila da ga ubije, tvrdi njegov prijatelj Vladimir Tismaneanu. Kulijanuova poslednja kratka pri~a, Jezik Stvaranja, pojavila se u ~asopisu Andreja Kodreskua Exquisite Corps istog meseca kada je ubijen. U njoj se govori o istori~aru starom ~etrdeset godina, koji ìvi u dobro obezbe|enoj zgradi na jezeru. U to vreme predaje na ozbiljnom i presti`nom univerzitetu u centralnom delu SAD. Jednoga dana dobio je tajanstvenu muzi~ku kutiju sa {ifrovanim jezikom kojim govori sam Bog: Jezik Stvaranja. Tri biv{a vlasnika kutije ubijena su u pro{lim stole}ima. Sada{nji vlasnik kutije razmi{ljao je da upotrebi kutiju protiv omraènog politi~kog reìma, ali se pla{io da }e pro}i kao i njegovi
DOSIJE KULIJANU
prethodnici. Koliko god je poku{avao da otkrije njegovu tajanstvenu {ifru, to mu nije uspevalo. Posle mnogo oklevanja, on ostavlja muzi~ku kutiju na dvori{noj rasprodaji i beì u slobodu od onog {to je postalo intelektualni zatvor nametnut njenom tajnom. Nakon dvadeset godina izbegli{tva, sa svim dostignu}ima iza sebe, i toliko toga pred sobom, moèmo se zapitati za{to Joan Kulijanu nije svoju pro{lost ostavio u dvori{tu. Da li je shvatao pravi smisao opasnosti u kojoj se na{ao? Ponekad se ~ini da jeste. Ukoliko se dovoljno usredsredimo na pri~u o njegovom ubistvu, moèmo samo videti profesora koji se nesvesno rve sa svojom fikcijom i nau~nim delom, dok se stvarne sile udruùju da ga ubiju. S engleskog preveo Milan Vukomanovi}
309
Tre}i program Radio Beograda Br. 139140, IIIIV/2008
310
UDK 130.2/.3 177.6:13311/14
JOAN KULIJANU
ISTORIJA FANTAZIJE*
1. O unutra{njem ~ulu
Uvodna razmatranja
Na{a civilizacija nastala je stapanjem mnogih kultura, ~ija su tuma~enja ljudskog postojanja bila toliko razli~ita, da je moralo do}i do ogromnog istorijskog prevrata, udruènog sa fanati~nom verom, kako bi se dostiglo trajno jedinstvo. U toj sintezi, pojave razli~itog porekla su se preobraàvale i ponovo tuma~ile u svetlu dominantne kulture tog perioda: kulture porobljenih naroda, Grka, koju su pro{irili osvaja~i, Rimljani. U gr~koj misli, seksualnost je obi~no sekundarna komponenta ljubavi. Pri povla~enju paralele izme|u seksualnosti i reprodukcije, akcenat nije bio na prirodnom procesu, {to je prvoj (seksualnosti), davalo ~isto reproduktivnu svrhu; ta~no je i da uloga ène kao sredstva za reprodukciju nije podrazumevala intimnost izme|u polova zasnovanu na ljubavi, ve} pre vezu zasnovanu na politici: njen plod trebalo je da postane novi gra|anin, koristan dràvi, da bude vojnik ili da odgaja vojnike. Profana ljubav, na primer Alkibijadova, bila je me{avina fizi~ke privla~nosti, prijateljstva i po{tovanja podstaknutog izuzetnim kvalitetima, jaka privla~nost koja pre karakteri{e homoseksualnu vezu. Platon vrlo smeo u pogledu zabrane pesni{tva u svojoj idealnoj dràvi (s pretpostavkom da pesni~ki àr koji se ne moè kontrolisati predstavlja skrivenu opasnost za dràvu) postavlja pitanje o dru{tvenoj korisnosti ogromne emocionalne snage Erosa. Ona vrsta ljubavi koju Sokrat propoveda u Platonovim dijalozima predstavlja postepeno uzdizanje u prirodi ljudskog bi}a od znakova lepote uo~ljive u fizi~kom svetu do idealnih oblika gde ti znakovi prelaze u intelektualni kosmos, koji, kao nedeljivi i jedinstveni izvor Istinitog, Boga i Lepote, predstavlja i kona~an cilj kome on teì. Ljubav je naziv za tu ùdnju sa mnogo manifestacija, koja, ~ak i u svojoj naj* Izvor: Ioan Couliano, Eros and Magic in the Renaissance, The University of Chicago Press, Chicago and London, 1987, pp. 327.
DOSIJE KULIJANU
dekadentnijoj formi (pome{ana sa seksualnom privla~no{}u), i dalje zadràva svoj kvalitet nesvesne te`nje ka transcendentalnoj Lepoti. Platon, filozof sa verovatno najve}im uticajem na istoriju zapadnja~ke misli, razdvaja sferu prave ljubavi od sfere nesavladive seksualnosti i reprodukcije, dodeljuju}i Erosu status (vrlo visok, mada neodre|en u idealnom poretku stvari) karike koja povezuje postojanje i su{tinu bi}a ta onta ontos. Uzvi{eni nosilac ljubavi je philosophos, onaj koji voli mudrost, {to je, reklo bi se, ve{tina uzdizanja samoga sebe ka Istini, a tako|e i ka Boànstvu i Lepoti, odvajaju}i sebe od sveta. Za Platona, ~ak i profana ljubav, bilo kao svesna privla~nost bilo kao nesvesna ùdnja, nema teìnu. U svakom slu~aju, fizi~ka ùdnja, pobu|ena iracionalnim i utoljena telesnim, u fenomenologiji ljubavi, predstavlja samo nejasan i sekundarni aspekt ljubavi. Telo je samo instrument, a ljubav, ~ak i ona sa seksualnom te`njom, poti~e od snage du{e. Ukratko, Sokratovi majeuti~ki napori stavljaju akcenat na mogu}nost prelaska svih vrsta ljubavi, ~ak i fizi~ke (tj. psihofizi~ke), u intelektualnu misaonost. Aristotel ne dovodi u pitanje postojanje platonovske dihotomije du{atelo. Ali, interesuju}i se za tajne prirode, on ima potrebu da empirijski defini{e odnose izme|u tih dveju odvojenih pojava, ~ije zajedni{tvo, skoro nemogu}e sa metafizi~kog stanovi{ta, tvori jednu od najdubljih misterija kosmosa. Dolazak Aristotela, koji se verovatno inspirisao lekarskom teorijom Sicilijanaca ili Empedokla, od neprocenjive je va`nosti za istoriju zapadnja~ke misli u dvostrukom smislu: s jedne strane, na Erosa }e se gledati na isti na~in kao na ~ulnu aktivnost, kao na jedan od procesa koji se odnosi na vidljivu uzajamnu vezu telodu{a, ukidaju}i tako bezuslovnu dominaciju du{e. S druge strane, i kao rezultat toga, erotski mehanizam kao kognitivni proces, mora}e da se analizira kroz povezanost s njegovim duhovnim osobinama i suptilnom fiziologijom aparata koji sluì kao posrednik izme|u du{e i tela. Ovaj aparat se sastoji od iste supstance duha (pneume) od kojeg su sa~injene zvezde i ima funkciju primarnog instrumenta du{e (proton organon) u njenom odnosu sa telom. Takav mehanizam pruà neophodne uslove da se razre{i protivre~nost izme|u telesnog i netelesnog: on je toliko suptilan da se pribliàva nematerijalnoj prirodi du{e, a ipak je opipljiv, i kao takav, moè stupati u kontakt s ~ulnim svetom. Bez tog astralnog duha, telo i du{a bi bili potpuno nesvesni jedno drugog, svako od njih slepo za mo} onog drugog. Jer, du{a nema ontolo{ko sredstvo kojim moè da osmatra, a telo predstavlja oblik ustrojstva prirodnih elemenata, oblik koji bi se odmah dezintegrisao ako ne bi imao vitalnost koju mu daje du{a. Kona~no, du{a moè samo da prenosi telu sve vitalne aktivnosti, uklju~uju}i i pokret, pomo}u sredstava proton
311
tre}i program
LETOJESEN 2008
312
organona, duhovnog aparata koji se nalazi u srcu. S druge strane, telo otvara du{i prozor u svet pomo}u pet ~ulnih mehanizama ~ije poruke odlaze do istog sr~anog aparata koji ih de{ifruje, kako bi se one mogle shvatiti. Bilo da ga nazivamo phantasia bilo unutra{nje ~ulo, neopipljivi duh transformi{e poruke od pet ~ula u fantazme pojmljive du{i. Jer, du{a ne moè da pojmi ni{ta {to nije prevedeno u re~enice fantazama ukratko, ne moè razumeti ni{ta bez fantazama (aneu phantasmathos). Ovaj odlomak na latinskom nam daje Vilijem od Morbeka, prevodilac Aristotela: Numquam sine phantasmate intelligit anima (Du{a ne razume ni{ta bez fantazma). A Sveti Toma skoro doslovno ponavlja iste re~i u svojoj Summa theologica, koja je imala ogroman uticaj u vekovima koji su sledili: Inelligere sine conversione ad phantasmata est (animae) preater naturam. Sensus interiror, unutra{nje ~ulo ili Aristotelov zdrav razum, koncept koji je postao neodvojiv ne samo od sholastike ve} i od celokupne zapadnja~ke misli do XIX veka, zadràva svoju va`nost ~ak i kod Dekarta, i ponovo se javlja, mo`da poslednji put, na po~etku Kantove Kritike ~istog uma. Me|u filozofima XIX veka, taj koncept je ve} izgubio verodostojnost, i postao samo kuriozitet istorije, ograni~ene na knjige koje su specijalizovane za tu oblast ili je smatran krajnje neozbiljnim, {to dokazuje da u intelektualnim krugovima ipak nije zaboravljen. Ako ne bismo imali na umu da je za Aristotela sam intelekt po svojoj prirodi fantazam, da je on phatnasma tis, bilo bi nemogu}e shvatiti zna~enje Kjerkegorovih re~i: îsta misao je fantazam. U osnovi, sve se svodi na pitanje komunikacije: telo i du{a govore dva jezika, koji ne samo da su druga~iji, ~ak nekonzistentni nego i ne~ujni jedan drugom. Samo unutra{nje ~ulo je sposobno da ih oba ~uje i razume, u ulozi prevo|enja jednog jezika na drugi. Ali, imaju}i na umu da su re~i jezika du{e fantazmi, sve {to do nje dopire od tela, uklju~uju}i razli~ite iskaze mora se prevesti u re~enice fantazama. Pored toga mora li se to uop{te podvla~iti? du{a ima apsolutni primat nad telom. Sledi da fantazam ima apsolutni primat nad re~ju, da prethodi i iskazu i razumevanju svake jezi~ke poruke. Postoje dve odvojene i razli~ite gramatike, a prva nije manje va`na od druge: gramatika usmenog jezika i jezika fantazama. Poti~u}i od du{e, koja je sama u su{tini fantazmi~ka, jedino intelekt uìva privilegovan poloàj u razumevanju fantazmi~ke gramatike. Intelekt moè davati uputstva, pa ~ak organizovati i vrlo ozbiljne misaone igre fantazama. Ali sve je to za njega korisno, u prvom redu za razumevanje du{e i istraìvanje njenih skrivenih mogu}nosti. Takvo razumevanje vi{e je ume}e nego nauka, zbog ve{tine koja se mora koristiti da bi se odgonetnule tajne malo poznatog tla kojim intelekt putuje, i podrazumeva razmatranje svih fantazmi~kih procesa iz doba renesanse: Eros, ve{tina pam}enja, teorijska magija, alhemija i prakti~na magija.
DOSIJE KULIJANU
Fantazmi~ki duh Aristotelovska teorija o fantazmi~kom duhu nije nastala tek tako, ni iz ~ega. Naprotiv, moè se re}i da u njoj nema ni~eg originalnog osim na~ina na koji su njeni sastavni delovi uklopljeni. Taj sistem je za~eo filozof iz Stagire, iako su njegovi elementi postojali i ranije. Ono {to Ebi Varburg naziva selektivnom voljom moè se pripisati Aristotelu, ali ne i postavljanje temelja tog na~ela. Osvrtanje na va`ne periode istorije fantazmi~kog duha, {to mi ovde ~inimo, nije samo kolekcionarska strast. Re~ je o tome da su se svi zadovoljavali Aristotelom i smetnuli s uma pro{lost koju tuma~i renesansa, ~ak i najpromu}urniji nikada nisu shvatili su{tinu, kao ni mnoge spiritualne procese, niti njihovo jedinstvo. Dok god se sam fenomen ne shvati, sva prou~avanja na svetu su beskorisna, jer mogu vrlo malo da u~ine posebno u pogledu upotpunjavanja na{eg znanja o postojanju i manifestacijama fenomena bez rasvetljavanja mnogo va`nijeg problema kulturnih pretpostavki koje taj fenomen i odràvaju u datom vremenu. Doktrina fantazmi~kog duha nije nekakvo usamljeno ~udo, nastalo usled tumaranja predmoderne nauke. Naprotiv, to je glavna tema koja }e nam pomo}i da razumemo mehanizam i svrhu te nauke, a tako|e je i horizont nade du` kojeg se ljudsko postojanje ve} dugo proteè u pro{losti na{e vrste. Jo{ u VI veku, sicilijanski lekar Alkemeon iz Krotona, kao i Pitagora, govori o ìvotnoj pneumi koja kruì u arterijama ljudskog bi}a. Paralela izme|u krvi i duha pri ~emu je to drugo samo fini deli} onog prvog postaje temelj sicilijanske medicine ~ija je dominantna figura Empedokle iz Agrigenta, gr~ki lekar iz V veka pre n. e. Kao iatromanis, lekar (iatros) i prorok (mantis), Empedokle je vaìo za najve}eg anti~kog specijalistu u le~enju (apnous) katalepsije ili prividne smrti. Ne znamo {ta je Empedokle mislio o ìvotnoj pneumi (duhu), ali su pripadnici {kole koji su ga prihvatili za za~etnika, verovali da je duh fino isparenje iz krvi koje se kre}e u arterijama tela, dok je venska cirkulacija razdvojena od same krvi. Srce, centralno skladi{te pneume, ima vode}u ulogu u odvijanju vitalnih funkcija tela. Iako manje rafinirana od teorije o prani iz upani{ada, sicilijanska doktrina veoma podse}a na nju, po tome {to koristi koncept razre|enih te~nosti pri obja{njenju organskih funkcija. Kao {to sam ve} pokazao, misti~ne teorije i tehnike gde srce ili mesto srca igra glavnu ulogu razvijale su se upravo iz ove suptilne fiziologije, ili uporedo s njom. Lekarska {kola koju je osnovao Hipokrat, Sokratov savremenik, razlikuje se od sicilijanske po tome {to pripisuje duhu druk~ije poreklo i druk~ije mesto. Prema Hipokratu, pneuma iz arterije je samo vazduh koji je do{ao iz okruènja, a centar je mozak.
313
tre}i program
LETOJESEN 2008
314
Tu doktrinu je Praksagora preneo svom u~eniku Herofilu iz Aleksandrije i bez sumnje doprineo sintezi koju je na~inio Erasistrat, mla|i Herofilov zemljak. Erasistrat, ~ija su nam razmi{ljanja dostupna iz Galenovih spisa, poku{ava da pomiri poglede dve lekarske {kole, predlaù}i decentralizaciju pneume. Da bi zadovoljio empedoklovce, on postavlja u levu sr~anu komoru sredi{te vitalne pneume (Zotikon), a ne èle}i da protivre~i hipokratovcima, psihi~ku pneumu (psychikon), locira u mozgu. Desna komora srca sadrì vensku krv, dok pneuma cirkuli{e u arterijama, ali prema Hipokratovoj teoriji to je samo vazduh koji je do{ao izvana. Ovo nije prihvatio Galen, za koga arterije sadrè me{avinu krvi i pneume. Makar i samo zbog ~injenice da ih je i Platon verovatno ponovio, principi sicilijanske {kole zavre|uju pa`nju. Pored toga, dva najuticajnija anti~ka mislioca, Aristotel i Zenon sa Kipra, za~etnik stoicizma, izgradili su na tim idejama temelje svojih doktrina o du{i, i, posebno u Zenonovom slu~aju celokupnog tuma~enja mikrokosmosa, kao i makrokosmosa, na osnovu analogije. Dva dokaza, nejednaka po vrednosti, ukazuju na povezanost Platona i sicilijanske lekarske {kole. Oko 370360. pre n.e, u~enik sicilijanske lekarske {kole, Filistion, doputovao je u Atinu. Taj istorijski podatak bio bi bezna~ajan da nije potvr|en u Platonovom spisu o elementima, koje on pozajmljuje od Sicilijanaca i Hipokrata. Po{to je to pitanje od marginalnog zna~aja za nas, uzdrà}emo se od njegovog daljeg prou~avanja. Interesovanje stoika za teoriju ~ulnog saznanja je dobro poznato, i mi }emo se tome vratiti. Moèmo pretpostaviti da je to samo jedna od mnogih stvari na kojima treba zahvaliti sicilijanskoj medicini, jer }emo kasnije zapaziti da su se i pneumatska {kola i Galen bavili tim problemima. Ponekad upravo kroz stoicizam moèmo rekonstruisati najranija medicinska shvatanja, onda kada nam nedostaju direktniji dokazi. Platon ne usvaja koncept pneume, ali njegova obja{njenja mehanizma vida (Timaj 45b-d) i sluha (Timaj 67b), sli~na stoi~arskim lekarskim idejama iz njihove poslednje faze razvoja mogla bi se temeljiti na u~enjima Sicilijanaca. Stvaranje opti~kih slika li~i na princip radara: o~i, sredi{te unutra{nje vatre, projektuju kroz zenice {iroki zrak koji se susre}e sa spolja{njom vatrom, koju tela projektuju ka spolja{njoj sredini. Aristotel (De anima 48a) }e smanjiti broj vatri na jednu spolja{nju vatru, koja se u procesu gledanja odraàva u o~nim membranama. Za Platona, sposobnost sluha je rezultat uticaja zvu~nih talasa na uho, preno{enje do mozga i krvi, da bi stigli do du{e (Timaj 67b). Njegovo obja{njenje je blisko onom koje }e za ovaj fenomen kasnije dati stoici, osim {to stoici nazivaju zvu~ni talas vokalnom pneumom.
DOSIJE KULIJANU
Posle Platona, uspostavljen je direktniji kontakt izme|u sicilijanske lekarske doktrine i velikih mislilaca tog perioda, uglavnom zahvaljuju}i izvanrednom radu Diokla iz Karista, savremenika, ako ne i prete~e Aristotela. Jo{ uvek je rano izja{njavati se o tome {ta Aristotel duguje Dioklu. U svakom slu~aju, upore|uju}i Aristotelovu teoriju fantazmi~kog duha sa stoi~kim konceptom hegemonikona ili Vrhovnog na~ela du{e konceptom koji su stoici postavili na hipotezama Empedokleove medicine mogu}e je, ako ne i izvesno, da je upravo Diokle inspirisao Aristotela, a ne obrnuto. Za Zenona, hipoteze koje proisti~u iz Dioklovog u~enja, posebno iz lekarskog koncepta duha, ~ine kostur celokupne mikro i makrokosmi~ke teorije, predstavljaju}i najve}i poku{aj ljudskog uma da pomiri ~oveka sa svetom, niskog s visokim. Izgra|ena na stoi~koj sintezi, magija iz kasne antike ~iji principi se ponovo pojavljuju u magiji renesanse jeste prakti~ni nastavak Empedokleove lekarske teorije razra|ene kod stoika. Dok je za Aristotela duh samo tanka opna koja oblaè du{u, za stoike, kao i za lekare, duh je sama du{a, koja proìma celo ljudsko telo, kontroli{u}i sve njegove aktivnosti pokrete, pet ~ula, izlu~ivanje i proizvodnju sperme. Stoi~arska teorija ~ulnog saznanja povezana je sa Aristotelovom: srce koje vr{i sintezu, hegemonsko Vrhovno na~elo, (po~elo, hegemonikon), prima sve pneumatske talase koje prenose ~ulni organi a proizvode ih pojmljivi fantazmi (phantasia kataleptike), koje poima um. Sve to sluì samo razumevanju znakova koji se utiskuju u du{i (typosis en psyche), koje stvara Vrhovno na~elo, i, kao pauk u svojoj mreì, sa svog sedi{ta u srcu centru tela sakuplja sve informacije koje mu {alju periferna ~ula. Za Hrisipa, opaànje objekata se odvija proticanjem duha (pneume), koji, na putu od hegemonikona, ide prema zenicama oka, gde dolazi u kontakt sa vazduhom koji se nalazi izme|u organa vida i objekta koji se opaà. Taj kontakt stvara u vazduhu izvesnu tenziju koja se {iri u obliku kupe ~iji je vrh u oku, a dno te kupe predstavlja granice na{eg vidnog polja. Odgovaraju}a cirkulacija duha pobu|uje pet ~ula, kao i proizvodnju glasova i sperme. Mla|i stoici, kao Epiktet, mo`da inspirisani Platonovim radarom, idu ~ak toliko daleko, da kaù da u ~inu opaànja duh prestiè ~ulni organ u kontaktu sa datim objektom i odnosi opaènu sliku natrag do hegemonikona. Potekla od drevnih lekarskih teorija, a dopunjena stoi~arskim, teorija duhovnog (pneumatskog) saznanja, kroz {kolu lekara Ateneja, osnovanu u Rimu u I veku, ponovo ulazi u disciplinu iz koje je i do{la. Prema doktrini pneumatskih lekara, ~iji je glavni predstavnik bio Arhigen iz Apamea u Siriji, koji je delovao u Rimu za vreme Trajana, hegemonikon ne ulazi direktno u proces ~ulnog opaànja. Veliki Galen,
315
tre}i program
LETOJESEN 2008
316
lekar iz II veka, inspirisan je pneumatikom, i vi{e ne zastupa tvrdnju da je hegemonikon lociran u ljudskom srcu, ve} da je u mozgu. On hegemonikonu priznaje va`nu funkciju synaisthesis, sintetizacije pneumatske informacije. Ovde ne mogu ulaziti u sudbinu koja je Galena sna{la u srednjem veku. Njegova dela su se koristila i sa~uvala u arapskoj medicini. Kulturni doga|aj koji neki nazivaju renesansom dvanaestog veka, ozna~ava ponovno otkrivanje gr~ke antike posredstvom Arapa. Galen se ponovo javlja u evropskoj kulturi u latinskim prevodima arapskih pisaca. Na po~etku trinaestog veka, srednjovekovne enciklopedije se upotpunjuju novim znanjem, koje }e postati zajedni~ko dobro tog perioda. Jedna od najslavnijih zbirki tog perioda bio je De proprietatibus rerum libri XIX, koje je izme|u 1230. i 1250. godine sa~inio mladi sve{tenik, Vartolomej Anglik, koji je predavao u Magdeburgu i na Sorboni. Op{irno {tivo, osamnaest izdanja, i prevodi na {est jezika sve to be{e nedovoljno da ovi osrednji radovi steknu ikakav presti`, koji je, avaj, va`niji od same vrednosti dela. Zna~ajna je ~injenica da je po~etkom XIV veka kopija koja je pripadala Pjeru Limoù, bila vezana za katedru Univerziteta u Parizu. Psihologiju intelektualnih sposobnosti ili teoriju kvaliteta du{e objasnio je Vartolomej u tre}oj knjizi svoje zbirke, koja je do{la odmah za latinskim prevodima arapskih radova kao {to je Isagoge in medicinam Hunaina ibn I{aka, alias Johanicijusa, ira~kog lekara iz IX veka, ili spisa Konstantina iz Afrike, ili zbirke kao {to je De motu cordis Alfreda Engleskog, i pseudo-avgustinske De spiritu et anima iz XII veka, koji su dodati Hugu od Sent-Viktora (ili verovatnije) Al{eru od Klervoa. U toj doktrini, koju je Vartolomej vrlo nespretno sumirao, u kojoj se me{aju Galen i Aristotel, ljudska du{a je podeljena na tri dela: racionalnu ili umnu du{u, ve~nu, neotu|ivu, ili besmrtnu; senzitivnu (~ulnu) du{u, sa~injenu od duhovnih supstanci i vegetativnu du{u. Vegetativna du{a je zajedni~ka ~oveku i biljkama, senzitivna je zajedni~ka ~oveku i ìvotinjama, dok je umna svojstvena samo ~oveku. Vegetativna omogu}ava stvaranje, opstanak i rast tela; kontroli{e funkcije ishrane, varenja i izlu~ivanja. Senzitivna du{a koja nas ovde zanima ima tri dela: prirodni, vitalni i animalni. Izgleda da kroz prirodni deo, koji se nalazi u jetri i prenosi se u telo venskom cirkulacijom, senzitivna du{a samo preuzima funkcije vegetativne du{e, i to funkcije ishrane, stvaranja i rasta. Sredi{te vitalnog ili spiritualnog dela je srce, koje {iri ìvot kroz ceo organizam cirkulacijom kroz arterije. Kada je o animalnom delu re~, njegovo sredi{te je u mozgu. Podeljen je na tri dela: ordinatiua, sesitiua i motiua. Razdvajanje prva dva dela je te{ko shvatiti, tim pre {to Vartolomej zaboravlja o ~emu zapravo govori, bave}i se samo opisom senzornih sposobnosti.
DOSIJE KULIJANU
Prednji deo mozga zaduèn je za imaginaciju (ili, prema Vartolomeju, virtus imaginatiua, delu ordinatiue), i ispunjen je nervnim zavr{ecima, koji obavljaju komunikaciju sa ~ulnim organima. Isti duh ovde nazvan ~ulo cirkuli{e u nervima i arterijama, {to nas navodi da verujemo da je doktrina koju Vartolomej izlaè zapravo zasnovana na ideji arapske lekarske {kole, po kojoj je srce jedinstven generator ìvotnog duha, a taj se duh, kada stigne do mozga, naziva senzitivnim. Poruke koje dolaze od pet spolja{njih ~ula prenose se duhom do mozga, gde po~iva unutra{nje ili razumsko ~ulo. Funkcija razumskog ~ula je, prema Vartolomeju, virtus ordinatiua, koja pokriva tri celebralne komore: prednju, sredi{te imaginacije, srednju, sredi{te razuma, i zadnju, zaduènu za pam}enje. Imaginacija prevodi jezik ~ula na fantasti~ni jezik koji razum moè da razume, i shvati fantazme. Podaci imaginacije i razuma skladi{te se u memoriji. Vartolomej samo verno odraàva koncepte celog perioda Alberta Velikog, Rodèra Bejkona i Tome Akvinskog. Ve}ina njegovih teorija je ve} bila dostupna na latinskom od druge polovine XI veka, kada se, posle avanturisti~kog perioda svog ìvota, kartaginski lekar Konstantin iz Afrike skrasio u manastiru u Montekasinu i posvetio se prevo|enju arapskih lekarskih spisa, koji su godinama kruìli pod njegovim imenom. Kona~no, u XII veku, veliki prevodilac Gerard od Kremone, predava~ na koledù nadbiskupa od Toleda, izloìo je, me|u ostalim delima, latinsku verziju radova Avicene u kojima su teorije fantazmi~ke sinteze i odeljaka u mozgu ve} bile op{te mesto.
317
2. Dotok i oticanje vrednosti u XII veku

Originalnost neke epohe ne meri se sadràjem njenih ideolo{kih sistema, ve} pre njenom selektivnom voljom, odnosno, prema interpretativnom filteru koji ona postavlja izme|u ve} postoje}ih sadràja i njihovog tretiranja u savremenom dobu. Prolazak jedne poruke kroz hermeneuti~ki filter neke epohe ima za rezultat dve pojave semanti~ke vrste: prva se ogleda u onom {to je usmereno ka samom ustrojstvu kulturne strukture vremena i zato locirano izvan, te predstavlja sloèn i suptilan mehanizam podr{ke ne~emu, ili, suprotno, suzbijanja izvesnih ideologija; druga se ogleda u onom {to deluje unutar kulturne strukture, sistematski iskrivljuju}i ili ~ak i semanti~ki menjaju}i ideje koje prolaze kroz interpretativni filter te epohe. Sve to zna~i da zadatak jednog istori~ara ideja nije, ili ne bi trebalo da bude, da defini{e ideolo{ke sadràje datog perioda, koji su po svojoj prirodi skloni stalnom ponavljanju, ve} da uo~i hermeneuti~ki filter, selektivnu volju samog perioda, koja je, istovremeno, volja da se stvari iskrive.
tre}i program
LETOJESEN 2008
318
Ideologija moè da se opisuje, ali sistem interpretacije je neuo~ljiv, a jedino on ima teìnu, jer samo on moè da pokaè {ta originalnost jednog kulturnog momenta, u odnosu na sve druge moè da u~ini. Implicitan, ako ne skriven, ali objektivno prisutan, on se moè potpuno otkriti istraìva~u, u svoj svojoj sloènosti, da bi odmah potom umakao njegovom oku. Radi istraìvanja istorije ideja, istraìva~ je pozvan da opazi ne samo ono {to je prete`no rasvetljeno, same ideje, ve} i ono {to nije otkriveno, ono skriveno {to povezuje ideje sa nevidljivom voljom vremena, njihovog tvorca. Ideje vidi svako; istori~ar ideja trebalo bi da pronikne u su{tinu, da doku~i drugi aspekt pozornice, da sagleda scenu sa nje same. Nemogu}e je posmatrati renesansu XV veka bez prethodnog osvrta na renesansu XII veka. Teorije o fantazmi~kom Erosu razvile su se u potonjoj, da bi dosegle svoj vrhunac, i uskoro se izvitoperile, u poeziji Dolce Stil Novo. Selektivna volja italijanske renesanse pridaje veliku pa`nju ~esto ~angrizavo detaljnim delima svojih prethodnika iz XIII veka, s ciljem da ih uklopi u sopstveni sistem interpretacije. Marsilio Fi~ino, koji je napisao spis o ljubavi za potomka Gvida Kavalkantija, nije iz ~iste ljubaznosti do detalja izloìo neke od Kavalkantijevih erotskih teorija. Kao jedan od glavnih predstavnika fedeli damore, Gvido Kavalkanti je razvio empirijsku psihologiju Erosa koja se su{tinski ne razlikuje od Fi~inijeve. Slu~aj Pika dela Mirandole, koji }emo analizirati u poglavlju 3, komplikovaniji je: mogli bismo re}i da je to ~ist primer Edipovog kompleksa, da taj termin nije izgubio pravo zna~enje, usled dugotrajne pogre{ne upotrebe. Stimulisan, ili pre isprovociran Ficinovim malim remek-delom o ljubavi, Piko bez imalo kurtoazije poku{ava da ga u potpunosti opovrgne. Zato on tereti Gvida Kavalkantija za nedostatak dubine, i kao model ljubavne pesme uzdiè i komentari{e canzonu svog prijatelja \irolama Benivienija. Pikov primer je veoma zna~ajan. Taj mladi} zaboravlja ono {to ina~e previ{e dobro zna, posebno to da jednu kulturnu epohu ne defini{e sadràj ideja koje ona izraàva, nego interpretativni filter kroz koji te ideje prolaze. Pred delo Gvida Kavalkantija se postavlja zahtev koji Fi~ino, razumniji u tom pogledu, nikada ne bi postavio: naime, da je ve} pro{lo kroz platonisti~ki interpretativni filter XV veka! Benivienijeva canzona se razlikuje od Kavalkantijeve samo po tome {to direktno pruà Piku dela Mirandoli priliku za tuma~enje kakvo bi on dao ~ak i kad te pesme ne bi bilo, jer je to njegovo sopstveno tuma~enje Erosa uop{te. Vi|enje Kavalkantija kroz prizmu platonizma zna~ilo je, za Fi~ina, hermeneuti~ku bliskost, koja mu je tako|e dozvoljavala da oda po~ast prethodniku, a i pretku nekoga ko mu je drag. No, Piko, odbijaju}i da interpretira pravi objekt tuma~enja jer je raz-
lika izme|u njegovih komentara i komentarisanog teksta samo u formi pisanja (prvo u prozi, a drugo u stihu) odlu~no odbacuje svu hermeneutiku. Fi~ino uvaàva Kavalkantija ukoliko je on rekao ne{to {to se moè interpretirati; Piko ga uop{te ne uvaàva ukoliko nije pruìo ne{to {to je ve} bilo interpretirano, kao {to je bio slu~aj sa njegovim prijateljem Benivienijem. Sve u svemu, nema su{tinske razlike izme|u Fi~inove i Pikove teorije, iako Piko kasnije konstantno cenzuri{e Fi~inovu vulgarnost u pristupu problemima ljubavi. Bilo da je izraèna na u~tiv ili pozitivan na~in, kao u slu~aju Fi~ina, ili na ohol i negativan na~in, kao kod Pika, sigurno je da firentinska renesansa, hronolo{ki gledano, ima prednost nad ponovnim otkri}em one druge renesanse, iz XII i XIII veka. Moderni nau~nici, koji ponekad me{aju ponovno otkri}e sa sumiranjem ili knjièvnim prikazima istih ideja, daju takvo prvenstvo samo Mariju Ekvuikoli, interpretatoru provansalske poezije u svom Libro de natura de amore (Knjiga o prirodi ljubavi), ~iji latinski original na kojem je baziran italijanski prevod iz 15091511 (objavljen 1525) datira iz 14941496, odmah posle Pikove smrti. Tako|e, ta~no je da Mario Ekvuikola upu}uje direktno na lirski stil trubadura, dok je Kavalkanti, u kome Fi~ino otkriva prete~u, samo kasniji predstavnik italijanske {kole, koja je, ubiraju}i korist od u~enja sicilijanske {kole, u rivalstvu sa bolonjskom {kolom, znak trubadura zamenila onim rigidnijim i nau~nim. Naravno, ta dva primera ne bodu o~i u tolikoj meri, ali stilnovizam i provansalska poezija ni~u iz istih korena ugla|ene (~iste) ljubavi. Upotpunjavanje kulture zapada Posmatra~ ideja i njihovih tokova u XII veku frustriran je njihovom raznoliko{}u. Brz pohod u to okrilje, za koji je malo njih imalo smelosti, pokazuje da jedna ruka, mo`da jedna ista selektivna volja, povla~i mnoge konce. Fenomen koji karakteri{e kretanje ideja u XII veku moè se porediti sa velikim dotokom i oticanjem podataka i kulturnih vrednosti. U doba Rekonkiste, [panija je bila jedan od najve}ih centara. Kako se hri{}ansko carstvo {irilo, a Arapi povla~ili, specijalisti ili avanturisti, fascinirani bogatstvom i kulturom muslimana, zapo~inju svoj prevodila~ki rad, u kome se me{aju kontroverze ~uda i religije. Ubrzo, uglavnom kroz prevodila~ku {kolu ustanovljenu u Toledu, latinski Zapad dolazi u dodir sa velikim pregnu}ima arapske kulture (i gr~ke antike) u medicini, filozofiji, alhemiji i religiji. Ova poslednja ostaje predmet opovrgavanja, a Rodrigez Himenez de Rada ili Pre~asni Petar, opat Klinija, savesno preuzimaju ovaj zada-
319
tre}i program
LETOJESEN 2008
320
tak. Njihova filozofija nudi hranu za um; u svakom slu~aju, nije prihva}ena odmah i bez menjanja, osim ako se, nekim slu~ajem, nije desilo da neki jevrejski filozof pro|e kod hri{}ana, kao {to je bio slu~aj filozofa iz Kordobe, Solomona ibn Gabirola, koji je koristio latinska imena Avicebron, Acencebrol ili Avemcembron. îm su Aristotelova dela na gr~kom i arapskom otkrivena, sholastika je prona{la svog najva`nijeg autora. Niko nije mogao da naru{i njegov autoritet, sve do otkri}a Platona i paganskog neoplatonizma. Isto se dogodilo i sa medicinom: prihva}ena je odmah, posebno jer se arapski galenizam u mnogim pitanjima slagao sa Aristotelovim doktrinama. Do{lo je vreme velike sinteze, ili summae. U pogledu arapske kulture u [paniji, te{ko je ta~no utvrditi {ta je ona odnela u svom oticanju: mo`da tragove hri{}anskog misticizma, o~igledne kod Ibn Arebija, velikog u~itelja XIII veka. Ukoliko je tako, oni koji su imali koristi od razmene tih vrednosti, bili su u prvom redu hri{}ani. Taj proces upotpunjavanja kulture zapadne Evrope tako|e je pra}en prodorom isto~nja~kih elemenata, {to je pretilo da dezintegri{e srednjovekovno dru{tvo. Skrivaju}i se dugo pod drugim imenima, ili se prosto skrivaju}i, drevno univerzalisti~ko u~enje Manija se ponovo javilo u X veku u u~enjima bugarskog pape Bogomila. Bogumilstvo, koje je brzo stiglo u Vizantiju, izloìlo je bezbroj dualisti~kih tuma~enja: tvrdilo se da je neprijatelj Boga tvorac opipljivog sveta i Starog zaveta, koji je odbijan u celini, ili skoro u celini; Bogumili su propovedali enkratizam ili apstinenciju od braka i seksualnih veza, s ciljem odupiranja Satani, kao i vegeterijanstvo, da bi se izbegao Satana koji je prisutan u telu ìvotinja; tako|e su propovedali antinomianizam ili nepokoravanje zakonima koje su propisivale svetovne i verske vlasti. Katarstvo, koje nastaje krajem prve polovine XII veka, verovatno predstavlja zapadnja~ki ogranak bogumilstva. Sporadi~ni tragovi dualisti~kih u~enja, se, me|utim, javljaju od po~etka XI veka i u Francuskoj i u Italiji. Grupa plemi}a i sve{tenika iz Orleana, oko 1015. godine, propovedali su enkratizam, vegetarijanstvo i doketizam, ideju da Hristos nikada nije imao pravo ljudsko obli~je, {to je tako|e sastavni deo dualisti~ke dogme. Drugi primer, u Montforteu u Pijemontu, veoma li~i na onaj iz Orleana, kako po su{tini u~enja, tako i po strukturi grupe vernika. Katari, koji su bili antiklerikalci, doketisti, antinomianci, enkratisti i vegetarijanci, dodaju tome i ideju da ~lanovi njihove sekte, kada se pribliè smrti, treba da budu ritualno ubijeni, kako bi bili po{te|eni samrtni~kih muka. Po~etkom XII veka, bogomilski uticaj se pokazao u antiklerikalnoj i ikonoklasti~koj jeresi Petra iz Brija i putuju}eg propovednika Henrija, kao i u dualisti~koj veri dva seljaka iz Soasona, Klementa i Ebrarda (1114). Tanhelm iz Antverpena i Eon iz Etola, dva
DOSIJE KULIJANU
veoma ~udna ~oveka, bili su, izgleda, inspirisani gnosticizmom prvih vekova nove ere., dok je prvi posebno bio pod uticajem Simona ûdotvorca iz Samarijee. Mo`da su takvi njihovi uzori do{li spontano iz najdubljih sfera kolektivne ne-svesti, po{to su obojicu proglasili ludima, neki njihovi savremenici, ali i moderni nau~nici. Katari, puritanski dualisti XII i XIII veka su se, du` bogumilskih redova, sami organizovali u mo}ne crkve, koje su u ju`noj Francuskoj i severnoj Italiji postale ozbiljna pretnja Katoli~koj crkvi. U borbi sa katarima, Crkva je stvorila {okantne odrede inkvizicije. Razliku izme|u katara i jeretika iz Orleana i Monfortea ne treba traìti na ideolo{kom nivou, ve} pre na nivou prakti~ne mo}i, koju su katari dostigli aktivnim propovedanjem. Iako su racionalizovali svoju dogmu na druga~iji na~in od onih iz Orleana i Monfortea, katari su propovedali antikosmizam, ili protivljenje zlom svetu koji je stvorio Satana, doketizam, enkratizam, antinomianizam, antiklerikalizam i vegeterijanstvo (zapravo, ne potpuno vegetarijanstvo, po{to riba, budu}i da poti~e iz vode, stvorena neseksualnim putem, dakle neuprljana nije isklju~ena iz njihovih oskudnih obroka). Ono {to nas ovde zanima jeste kodifikacija teorija o ljubavi u XII i XIII veku, a ne istorija srednjovekovnog dualizma. No, va`no je to da katarski moralni kodeks, u principu puritanski, nije isklju~ivao, u nekim slu~ajevima, razuzdanost, u obliku antinomianizma usmerenog ka dru{tvenim propisima katolika. Katari, budu}i da su bili enkratisti, nisu dopu{tali brak: Legitima connubia dammant, Matrimonium est meretricium, matrimonium est lupanar, tvrdili su oni, nasuprot legalizaciji konkubinata, dozvoljavanja braka...; inkvizitor Gvidonis kaè: Oni tvrde da je to trajno stanje greha. Oni pori~u da je Gospod ikad ustanovio brak. Kaù da bludne misli o supruzi nisu ni{ta manji greh nego incestuozna veza sa majkom, }erkom ili sestrom. S druge strane, budu}i da je katarski vernik u svom sazrevanju prelazio put od obi~nog veruju}eg ~oveka do savr{enog vernika, seksualni ~in je bio na~elno dozvoljen, ali samo ako ne nosi zvani~ni pe~at braka, jer vo|enje ljubavi sa suprugom ima mnogo ve}u teìnu nego s nekim drugim, facere cum uxore sua quam cum alia muliere. Ovo je otvorilo put seksualnom razvratni{tvu kojeg se Katoli~ka crkva pla{ila koliko i dualisti~ke dogme katara, zbog njegovih antidru{tvenih i antidemografskih posledica. Kulturni tokovi koji su zahvatali zapadnu Evropu od zapada ka istoku rezultiraju}i sholastikom ranog srednjeg veka, kao i dualisti~kim sektama mogu se smatrati va`nim fenomenom. Kada su se fluktuacije smirile, uticaji sa zapada i istoka su se sjedinili u ~udnu i originalnu ideologiju ugla|ene (~iste) ljubavi.
321
tre}i program
LETOJESEN 2008
322
Ugla|enoj ljubavi i katarstvu zajedni~ko je preziranje braka i nejasna poruka koja je, iako u principu protiv seksualnog odnosa, kontradiktorna u praksi, zbog razvratnog pona{anja njenih trubadura. Neki od njih su izgleda sistematski skliznuli u razvrat, kao {to je slu~aj sa Pre~asnim katarom. Fenomen ugla|ene ljubavi ima, me|utim, vi{e zajedni~kih ta~aka sa arapskom medicinom i misticizmom, {to ipak ne negira hipotezu o njegovom dvojnom poreklu. Idealizovanje, i ~ak preterano veli~anje ène, {to je vitalna komponenta ugla|ene ljubavi, dugo je proìmalo arapsku misti~ku poeziju. Ona, {tavi{e, nije mogla da umakne usudu dualizma, fenomena koji se suo~avao sa istom netolerancijom i kod muslimana i kod hri{}ana. Godine 783, pesnik Ba{ar ibn Burd je osu|en na smrt, kao zindiq ili kripto-manihejac prethodnik katara, jer je ènu, kojoj je posvetio pesmu, poistove}ivao sa duhom ili ruhom, posrednikom izme|u ~oveka i Boga. Samo nedosti`na ènstvenost moè se po{tovati, a R. Boase se prise}a, kao dodatak katarskoj pri~i o Ba{aru, da je @erve od Tilburija poslao mladu ènu na loma~u samo zato {to se opirala njegovim erotskim nasrtajima. U islamu, identifikovanje ène sa nat~ulnim pojavama, bilo je manje-vi{e ~esto, a nije bilo bez nejasno}a. Za mistika Sanaija, koji je umro oko 1150. godine, Madonna Intelligenza se skrivala iza obli~ja ène, i bila do{ljakov vodi~ kroz kosmos neoplatonizma u islamu; istovremeno, on je bio autor jednog od najuàsnijih, ikada zabeleènih napada na ène. To je verovatno pitanje dvojnog aspekta ènstvenosti; prirodnog aspekta, koji opravdava bez-ènstvo asketskog ~oveka, i esencijalnog aspekta, sa kojeg je èna druga polovina raja. Ublaàvaju}i kontradiktornost izme|u ta dva odvojena aspekta ènstvenosti, mistik Ibn Arebi iz Mursije smatra ènu gotovo idealnim bi}em. U Meki, 1201, napisao je Divan, posve}en Nezam Suladni, k}erki plemi}a persijskog porekla, Zahira ibn Rostama. Pod naslovom Tuma~ vatrene ~e`nje, predgovor Divana sadrì ovu li~nu ispovest:
Taj {eik je imao k}erku, ne`nu i vitku devojku, koja je privla~ila pa`nju svakoga ko bi je video, ~ije je samo prisustvo krasilo javne doga|aje i zadivljavalo svakog ko bi na nju bacio pogled. Njeno ime be{e Nezam Suladna, a prezime Oko Sunca i Lepote. U~ena i pobo`na, ona je iskusila duhovni i misti~ni ìvot, personifikuju}i po{tovanje prema staroj Svetoj zemlji i nevinost mladosti Poslanikovog velikog grada. Magija njenog pogleda, uzvi{enost njenih re~i, be{e tako op~injavaju}a, da, ~ak i kad bi govorila na{iroko o ne~emu, to je bilo ispunjeno smislom; ako bi govorila kratko, onda bi to bilo sa divnom re~ito{}u, usredsre|eno na temu, jasno i lucidno... Kad ne bi bilo sitnih umova èljnih skandala i odve} bednih, ja bih ovde komentarisao lepotu koju je Bog dao njenom telu, kao i du{i, koja je vrt dare`ljivosti... U vreme dok sam je pose}ivao, pa`ljivo sam po-
DOSIJE KULIJANU
smatrao plemenite crte njene li~nosti, mimo uticaja koji su na nju imali tetka i otac. Stoga sam uzeo nju za uzor i inspiraciju za pesme koje ova knjiga sadrì, ljubavne pesme, satkane od slatkih i elegantnih izraza, iako nisam uspeo da izrazim ~ak ni deo ose}anja koje je susret sa ovom devojkom probudio u mom srcu, ni duboku ljubav koju sam ose}ao, niti trag koji je njeno trajno prijateljstvo ostavilo u mom se}anju, niti lepotu njenog duha i odmerenost u pona{anju, jer ona je predmet moje Potrage i moje nade, Naj~istija devica. Bilo kako bilo, uspeo sam da neke od svojih nostalgi~nih misli, nalik ovim iznetim na ovom mestu, poput nekih dragocenosti, zadrìm za sebe. Izrazio sam jasno ono {to nosim u svojoj namu~enoj du{i, i èleo bih da ukaèm na duboku privrènost koju sam osetio, duboku usamljenost koja me je mu~ila dugi period, i bolnu ~e`nju koju i dalje ose}am kada mislim o uzvi{enom dru{tvu ove devojke.
323
Iako Ibn Arebi ulaè sve napore da objasni da su njegove pesme simboli~ne prirode, da spolja{nja lepota samo nagove{tava nat~ulne pojave an|eoskog sveta, doktor iz Alepa ga optuùje za prikrivanje ~ulne ljubavi, kako bi sa~uvao reputaciju suzdrànog ~oveka. Lik iz njegove knjige, stvaran ili izmi{ljen, ovde ispunjava svoju ulogu: moralista koji stavlja pod znak pitanja ~istotu namera jednog ljubavnika, i koji izlaè njegove (ljubavnikove) proteste, daju}i obja{njenje ugla|ene ljubavi. Ovde nije re~ samo o nekom liku iz knjige, ve} taj lik ima funkciju u strukturi literarnog i egzistencijalnog stila kultivisanog istinskom ljubavlju, od trubadura do Dantea. Da bi opovrgao ove vulgarne insinuacije, Ibn Arebi je odlu~io da napi{e duga~ak komentar svog Divana, gde daje obja{njenje onom {to Anri Korben naziva vrstom teofanijske apercepcije, tipi~ne za istinsku ljubav. Tako Nezam postaje otelovljenje uzvi{ene i boànstvene Mudrosti (Sophia), iskonske i svete, koja se vizuelno otkriva autoru ovih pesama, sa ne`no{}u koja u njemu ra|a radost i ushi}enje, odu{evljenje i zanos. Lepota uma koja se pokazuje kroz ~ulnu lepotu ène je optimisti~an i ìv izraz platonizma u andaluzijskoj mistici. Iz ove koncepcije proizlazi dvostruki zaklju~ak: ono {to je u podru~ju uma, obdareno je i ènskom lepotom, kao an|eo koji se pojavljuje u telu gr~ke princeze; a drugo sve {to je vezano za um, ispoljava se kroz devi~ansku vrlinu, kao kod Sv. Fatime iz Kordobe, koja je u svojoj 90. godini nalik devojci. Suprotno Sanaiju, koji smatra da je ~ulni svet zamka u kojoj lepota ne odgovara unutra{njim kvalitetima, Ibn Arebi je potpuno ravnodu{an prema toj ~injenici, prihvataju}i jedino ideju trajnog odnosa izme|u ~ulne i umne Lepote. Ovo {to je re~eno o idealizovanju ène, vra}a nas na poklonike ljubavi sa Zapada. Jedan od najizrazitijih primera ugla|ene ljubavi je sklonost patnji onog koji voli. Okultizovanje ljubavi predstavlja su{tinski element erotskog rituala. U ovom procesu, dobrovoljno uzmica-
tre}i program
LETOJESEN 2008
324
nje pred predmetom ljubavi, odlaganje zadovoljenja èlje do u nedogled, predstavlja jednu od tajni zapadnja~ke tradicije. Nijedna prepreka nije prevelika u ovom slu~aju, ni ona koju sam ljubavnik pred sebe postavlja u svom uzdrànom pona{anju kroz koje se, na odre|en na~in, javno ispoljava vrsta prkosa. U ovom dobrovoljnom uzdràvanju, cilj nije da se osvoji naklonost voljene osobe, ve} da se isprovocira njen prezir, i time je u~ine jo{ nedosti`nijom. Umesto da ublaì patnju koju mu strast stvara, onaj koji iskreno voli koristi sva sredstva da tu patnju uve}a. Njegov uzvi{eni poziv se sastoji u tome da pati, i on odbija da se izle~i vulgarnim metodima zadovoljenja èlje, bilo tajno, kao {to ~ine ljubavnici, bilo javno, kao ven~ani ljudi. înjenica da Eros moè da poprimi patolo{ki oblik ne predstavlja ni{ta novo u istoriji medicine. Aluzija na cogitatio immoderata, pobu|enu slikom ène, pojavljuje se ~ak i u vrlo konvencionalnom spisu O ljubavi Andreasa Kapelanusa, puritanca iz XII veka, koji je imao tu nesre}u da ga gre{kom smatraju katarom:
Kada ~ovek vidi ènu vrednu erotske pa`nje, on odmah po~inje da je èli celim svojim srcem. Onda, {to vi{e misli o tome, ose}a se sve ispunjenijim ljubavlju, dok ne rekonstrui{e njenu celu sliku u svojoj fantaziji. Onda po~inje da misli o njenom stasu, opaà njene obline i zami{lja intimne delove njenog tela.
@enski fantazam moè potpuno da zaposedne pneumatski sistem zaljubljenog ~oveka, stvaraju}i veoma uznemiravaju}e somatske poreme}aje osim ako se èlja ne zadovolji na prirodan na~in. Ovaj sindrom, zvani i{q, opisuje Avicena, ~ija je Liber canonis bila medicinski priru~nik u ranom srednjovekovnom hri{}anstvu. Ali, pre toga, Konstantin iz Afrike je govorio o tome u svom prevodu Liber regiusa Ali ibn Abas al-Madùsija, zvanog Hali Abas. Posle Konstantina, semiologiju patolo{kog Erosa opisivali su Arnald iz Vilanove i Vinsent od Bovea, koji ga je klasifikovao me|u varijetete melanholije. Naziv tog sindroma jeste amor hereos, ili na latinskom heroycus, a u njegovu se etimologiju jo{ uvek sumnja: mo`da je izveden iz gr~ke re~i eros, heros (ljubav), ili direktno iz heros (heroj) jer su heroji, prema drevnoj tradiciji, predstavljali zle vazdu{ne demone, sli~ne |avolima. Veza izme|u melancholia nigra et canina i amor hereos moè se objasniti ~injenicom da su erotske anomalije, jo{ od Aristotelovog doba, bile povezane sa sindromom melanholije. Prema ovoj tradiciji, Sv. Hildegard iz Bingena (1179) dodaje melanholiji neograni~ene seksualne apetite:
Melanholi~ni ljudi imaju velike kosti sa malo ko{tane srì, kao zmije... Oni su neobi~no pohotni, i kao magarci, preterano polno op{te sa ènama. Ako bi se uzdràvali od ove izopa~enosti, to bi za rezultat imalo ludilo... Njihova ljubav je odvratna, izopa~ena i smrtonosna, kao ljubav krvoèdnog vuka... Oni imaju odnose sa ènama, ali ih zapravo mrze.
DOSIJE KULIJANU
Sam Fi~ino prihvata povezanost izme|u melanholije i erotskih poreme}aja, a Melankton ih podvodi pod jednu istu stvar, u izrazu melancholia illa heroica. Najpotpuniju etiologiju ove bolesti nalazimo u odeljku De amore qui hereos dicitur u Lilium medicinale doktora Bernarda od Gordona (12581318), profesora iz Monpeljea:
Bolest zvana hereos je melanholi~na patnja uzrokovana ljubavlju prema èni. Uzrok ove bolesti je u poreme}aju sposobnosti ocene lika koji je na bolesnika ostavio veoma jak utisak. Kada je ~ovek zaljubljen u ènu, on neprestano misli o njenoj figuri, liku, pona{anju, veruju}i da je ona najlep{a, najvrednija, najizuzetnija, u pogledu tela i du{e, od svih ostalih èna. Zato je on strasno èli, gube}i ose}aj za meru i zdrav razum, misle}i da bi bio sre}an kad bi zadovoljio svoju èlju. Njegovo rasu|ivanje je poreme}eno u tolikoj meri, da on stalno misli na ènsko telo, i zapostavlja sve svoje ostale aktivnosti, pa kad bi ga neko ne{to pitao, on ga ne bi ni ~uo. A po{to ovo povla~i stalno razmi{ljanje, moè se definisati kao melanholi~na patnja. Naziva se hereos, jer su plemi}i i lordovi, usled blagostanja i obilja zadovoljstava, ~esto patili od takvog poreme}aja.
325
Semiologija ovog sindroma je slede}a: Simptomi su: nedostatak sna, odbijanje hrane i pi}a. Celo telo slabi, osim o~iju. Tako|e se pominje i emocionalna nestabilnost, nepravilan puls i mani~na nestalnost. Prognoze su zabrinjavaju}e: Ako se ne le~e, postaju mani~ni i umiru. Kona~no, le~enje trebalo bi da po~ne blagim metodima, kao {to je ube|ivanje, ili ja~im, kao {to je bi~evanje, putovanje, potraga za erotskim zadovoljstvima sa nekoliko èna, prirodna zabava (coito, diguino, ebrieta e esercio, kako kaè Fi~ino). Samo ako nema drugog leka, doktor Bernard od Gordona, profesor i prakti~ar, savetuje stara i stravi~na sredstva, sa dramati~nim scenama. Ispod svoje ode}e, stara èna trebalo bi da nosi krpe natopljene menstrualnom krvlju. Na o~i pacijenta, ona prvo treba da najo{trije izvre|a ènu koju on voli, a ako i to ne da uspeha, treba da skine krpe sa svog tela, zamahne njima ispred nosa nesre}nog ~oveka, i drekne mu u lice: Tvoja prijateljica je ovakva, ovakva!, {to bi trebalo da zna~i da je ona samo otpad iz prirode, {to bi se reklo u Malleus maleficarumu. Ve} iscrpljen, doktor zaklju~uje: Ako, posle svega toga, on ne promeni mi{ljenje, onda on nije ~ovek, ve} |avolja inkarnacija.
Kako èna, koja je tako velika, u|e u o~i koje su tako male
Ako pa`ljivije prou~imo duga~ak opis bolesti amor hereos koji daje Bernard od Gordona, uo~i}emo uticaj fantazma, koji se ispoljava kroz propast samog melanholi~nog bolesnika njegovog tela ali ne i o~iju. Za{to su o~i izuzete od ovoga? Jer je slika ène u{la u du{u kroz njegove
tre}i program
LETOJESEN 2008
326
o~i, i o~nim nervima prenesena do ~ulnog duha koji formira razum. Transformisana u fantazam, opsedaju}a slika osvaja teritoriju sve tri komore u mozgu, vode}i poreme}aju sposobnosti rezonovanja (virtus estimativa), koja po~iva u drugoj celebralnoj komori. Ako su o~i izuzete iz op{teg propadanja organizma, to je zbog toga {to duh koristi ove telesne aparate u poku{aju da ponovo uspostavi kontakt sa objektom od kojeg je na~inio opsedaju}i fantazam: ènom. Slede}e {to je vredno pa`nje jeste to da erotski sindrom predstavlja samo medicinsku semiologiju potrebe (i to kao ne~eg negativnog, po{to smo u sferi psihosomatske patologije) u ugla|enoj ljubavi koju veli~aju verni. Doista, izgleda da se koriste sva sredstva, ali ne u poku{ajima da se umakne toj mu~noj bolesti, ve}, naprotiv da se njome zarazi. Sasvim ispravno, pominje se semanti~ki obrt, obrnuto vrednovanje patolo{kih simptoma opisanih u gr~ko-arapskoj materia medica. âk se i locus amoenus, koji se preporu~uje za le~enje bolesti hereos, ponovno javlja u provansalskoj poeziji, kao {to znamo. Iz ovog se zapaà da fenomen ugla|ene ljubavi poti~e od zamene teza u konceptu zdravlja, onako kako je ono definisano u medicini toga vremena. Kroz ovaj Umwetung, maglovit ekvilibrium sila psihe na koji upu}uju nau~ni spisi transformisao se u bolest uma, dok se bolest duha uzrokovana ljubavlju veli~ala kao pravo zdravlje tela i du{e. Ali ono u ~emu nismo saglasni sa G. Agambenom ovaj obrt vrednosti u provansalskoj poeziji se nije dogodio sa sindromom amor hereos, ve} znatno ranije, u arapskom misticizmu, sa ekvivalentnim konceptom I{q, koji je opisao Avicena. âk je i paradoks ugla|ene ljubavi koji se ogleda u uzdrànom pona{anju, a s ciljem da se sa~uva plamen strasti izraèn kroz stav nazvan malamatiya koji karakteri{e skrivanje onog svetog ispod naizgled neprimerenog pona{anja, po definiciji koju je Ibn Arebi usvojio od vra~a Abu Jahja al-Sinahija. Semanti~ki obrt u konceptu psiho-fizi~kog zdravlja izloèn je u dolce stil novo, gde se detaljno opisuje proces fantazmi~ke bolesti, uzrokovane slikom ène. Tajna iskrene ljubavi po~iva u ~injenici da taj simptom postaje predmet vrhunskog duhovnog iskustva; kaè se i da plemenito srce, van svih pravila medicinske nauke, postaje jo{ plemenitije u onoj meri u kojoj iskusi zanos te bolesti. Ta zaraza je zapravo ono iskustvo koje je opisivao Gvido Kavalkanti, koje traje od trenutka kada vizuelni deo du{e uhvati sliku ène i prenese je u prednji deo mozga, sredi{te imaginacije, do momenta kada fantazam ène zaposedne celu pneumu (duh) i ra{iri se kanalima du{e zaraènog organizma. Nije zato ~udno {to pesnik \akomo de Lentino postavlja ovo naizgled detinje pitanje: Kako se moè desiti da tako velika èna moè u}i u moje o~i, koje su tako male, a onda u}i i u moje srce i moj mozak? Anti~ki lekari, kao {to je Galen, tako|e su bili fasci-
DOSIJE KULIJANU
nirani istim fenomenom: Si ergo ad visum ex re videnda aliquid dirigitur... quomodo illum augustum foramen intrare poterit? Averoes daje odgovor svima njima: to nije telesna stvar, ve} stvar fantazma. Razum prima fantazme s ove strane mre`nja~e i prenosi ih u sferu imaginacije. Dante ide jo{ dalje u svojoj erotskoj pneumofantazmologiji. U 21. sonetu njegove Vita nova, on Gospu vidi kao primaoca du{e koja proti~e kroz o~i i usta, miracolo gentil. Njegov doìvljaj se ne iscrpljuje u unutra{njem krugu du{e, ve} predstavlja, na izvestan na~in, pretakanje duha, koji tek tako, ~ak ne svojom voljom, prima k sebi ~e`nju. Objekt ~e`nje se kroz neku vrstu significatio passiva transformi{e u subjekt iz kojeg izvire Ljubav, koja toga nije ni svesna. Devi~anska nevinost samo poja~ava patnje strasti, to izuzetno mu~eni{tvo iskrene ljubavi. Svojom Vita nova, Dante je kro~io u misteriozni svet, koji se na{im zaostacima srednjovekovne psihologije ne moè objasniti svet snova i vizija.
327
3. Putovanje du{e i iskustvo pre ro|enja

Empirijska psihologija Erosa obnovljena kod Fi~ina, nije mogla da zadovolji potrebu za dubokim promi{ljanjem, koje se javlja u renesansi. Teorija fantazmi~kog doìvljaja bila je samo poslednja karika u duga~kom lancu dogme o pneumi i du{i. Kao {to }emo videti, veza izme|u Erosa i magije je toliko bliska, da je njihovo razlikovanje samo pitanje nijanse. Fantazmi~ki doìvljaj koji se odvija kanalima duha, sa ~im smo se ve} upoznali, u magiji se koristi za uspostavljanje trajnog odnosa izme|u individualne i kosmi~ke pneume (duha). To je ista ona univerzalna pneumatska kombinacija koja opravdava dubinsku psihologiju Erosa. U doktrini inkorporacije du{e, nije samo prikazana trajnost pneume nego i kosmi~ka priroda svih duhovnih aktivnosti. To je, svakako, krajnje rafinirana spekulacija o odnosima izme|u mikrokosmosa i makrokosmosa, uz dvojnu projekciju koja vodi kosmizaciji ~oveka i antropomorfizaciji svemira. Ovaj princip, na koji se istori~ari nauke nikad ne osvr}u, ne zapaàju}i da je to samo prosta {ema koja dozvoljava brojne varijacije toliko je op{ti, da ne moè objasniti gotovo ni{ta. Kako ~ovek moè biti jezgro kosmosa, i na kraju krajeva, jezgro kojeg kosmosa? To je problem ~ije je re{enje daleko od jednoglasnog, i potrebno je i{~itati dobar deo istorije filozofije da bi se ne{to saznalo. U renesansi je poznat ne samo jedan nego bar ~etiri tipa kosmosa: geocentri~ni i ograni~eni, kakav je kod Aristotela, Ptolomeja i Sv. Tome; beskrajan kao kod Nikole Kuzanskog, gde je Bog uvek prisutan i u centru kosmosa; Aristarhov i pitagorejski kosmos obja{njen je u heliostati~koj teoriji Kopernika; i kona~no, beskrajni svemir \ordana Bruna,
tre}i program
LETOJESEN 2008
328
u koji spada i na{ heliocentri~ni sistem. Ovde moèmo dodati i drevnu heliocentri~nu teoriju Platonovog u~enika Heraklida s Ponta, koja nikada nije bila potpuno odba~ena u srednjem veku, a ponovo ju je izloìo Tiho Brahe. Nijedan od ovih kosmolo{kih sistema nije isklju~ivao hipotezu magijskog delovanja, po{to se zasnivaju na ideji neprekidnog odnosa izme|u ~oveka i sveta, a taj se kontinuitet nije mogao poremetiti prostim menjanjem teorija o ustrojstvu sveta. Ideje magova poput \ordana Bruna ili astrologa-pitagorejaca poput Keplera, bez te{ko}a se mogu pomiriti s novom filozofijom. Ono {to se razlikuje, od jednog kosmosa do drugog, jeste ideja va`nosti i uzvi{enosti zemlje i ~oveka, ~ime nastaju i varijacije razli~itih doktrina. U Aristotelovom svemiru, zemlji pripada najniè mesto, koje odgovara njenoj ontolo{koj inferiornosti, po{to na njoj vladaju nestalnost, brze promene, ra|anje i nestajanje. Sve {to postoji na ovoj strani mese~eve sfere prepu{teno je, da tako kaèmo nekakvom kosmi~kom paklu iz kojeg se moè pobe}i samo ako se ode na mesec. S druge strane, planete su boànstvene, a na zvezdanom nebu obitava Bog. Nikola Oranski se mo`da u {ali, a mo`da i zbog tvrdnje da je zemlja samo jedno palo nebesko telo, pitao (jo{ u XIV veku) da li ideja o fiksiranom poloàju zemlje odgovara njenoj inferiornosti. Zapravo, fiksiran poloàj zna~i i stabilnost, pa su zato zvezde sa stalnim poloàjem superiornije od onih koje se kre}u. Zato Nikola Oranski za hipotezu uzima pokretljivost zemlje, koja je isuvi{e r|ava i prosta da bi bila nepokretna. Dubok filozofski razlog zbog kojeg Nikola Kuzanski prihvata ideju beskona~nosti svemira proisti~e iz koncepcije koja je potpuno suprotna shvatanju N. Oranskog. Kuzanski odbija aristotelovsku teoriju o elementima. Za njega, u kosmosu nema ni ontolo{ke ni prostorne podele na visoko i nisko, iznad i ispod. Ne postoje ni besprekorna sfera etera i ~iste vatre iza mese~eve sfere, ni nesavr{ena sfera sa~injena od ~etiri elementa na ovoj strani meseca. Zemlja je loptastog oblika i okre}e se oko svoje ose. Aristotelov koncept, prema kome je zemlja vrlo prosta i niska, terra ista sit vilissima et infima nije ta~an. Zemlja je plemenita zvezda koja ima svoje svetlo, toplotu i sopstveno kretanje i razlikuje se od drugih zvezda. Napori N. Kuzanskog, kao i \. Bruna, njegovog u~enika, bili su usmereni ka preispitivanju metafizi~kog prestià zemlje, a time i ~oveka prestià izgubljenog kroz aristotelovsku i platonisti~ku kosmologiju. Kroz ovaj novi koncept sveta do{lo je i do fundametalne reforme hri{}anstva; no, ta je reforma po svojoj prirodi bila humanisti~ka i pre svega antropocentri~na, i kao takva, davala je podsticaj magiji. Fi~ino, ~ija dela predstavljaju klasi~ne izvore oìvljavanja magije, samo je povr{no upoznat sa idejama N. Kuzanskog. No, ~im je utvr|eno
DOSIJE KULIJANU
da nema nesaglasnosti izme|u Kuzanskijevog sistema i starog astrolo{kog magijskog sistema koji je prihvatao Fi~ino, nije vi{e ni bilo va`no to {to je Fi~ino prihvatao tradicionalnu ptolomejsku kosmologiju i astrologiju. S obzirom na ideje koje je prihvatao N. Kuzanski, sasvim je mogu}e da se on bavio i magijom, ali to je verovatno bilo od malog zna~aja za ~istog metafizi~ara njegove sorte. Kada je o Fi~inu re~ (ako se izuzme njegova tomisti~ka i platonisti~ka kosmologija), on nije tako daleko od Keplera, koji je prou~avao pitagorejsku astralnu muziku. Ideje o ustrojstvu sveta, unutra{nje sklonosti i motivi Fi~ina i Keplera, su{tinski se ne razlikuju; savremeni istori~ari nauke u to vi{e ne sumnjaju. U drugom delu ove knjige, poku{a}emo da istraìmo prave ideolo{ke uzroke koji su uticali na promene ljudske ma{te bez kojih prelaz iz kvalitativno nau~nih principa u o~igledno kvantitativne principe ne bi bio mogu}. Za sada, usredsredimo se na izvore Fi~inove doktrine utelovljenja, koja u izvesnoj meri obja{njava tesnu povezanost ~oveka i sveta. Sli~no kao u slu~aju pneumo-fantazmologije drevne discipline ovog puta je astrologija iznedrila hipotezu o kosmi~kom iskustvu koje du{a ima pre ro|enja, i koje odre|uje sudbinu pojedinca. Po~ev{i od II veka pre nove ere, ta ideja je bila bliska pri~i o du{i, njenom silasku na zemlju, i povratku na nebo. Mogli bismo re}i da du{a, dolaze}i na ovaj svet, postaje sastavni deo same planete, a izdvoji}e se iz nje tek pri izlasku iz kosmosa, uspinju}i se ka mestu svog ro|enja. Upotpunjena od neoplatonista, doktrina putovanja du{e }e ponovo, na velika vrata, u}i u astromagiju Fi~ina i njegovih u~enika. Popularna helenisti~ka astrologija, ciljno stvarana pod okriljem egipatskog boànstva Hermesa Trismegistusa i li~nosti kao {to su Faraon Nehepso i sve{tenik Petosirid, obuhvatala je nekoliko knjiga, koje su ve}inom izgubljene, ili su preìvele samo u latinskim verzijama u renesansi. Bavila se razli~itim pitanjima, kao: genika ili univerzalna astrologija, apolatastaseis ili kosmi~ki ciklus, brontology ili proricanje pomo}u gromova, Novogodi{nja predskazanja (kosmika apotelesmata), li~na i ijatrolo{ka astrologija (salmeschoiniaka), proricanje sre}e iz zvezda (kleroi), melotheay ili povezanost planeta i astralne poruke iz mikrokosmosa (u stvari, grana medicine zvana iatromathematics), pharmacopeia i farmakologija itd. U seriji ~lanaka koji su previ{e stru~ni da bi nam dozvolili da ovde izlaèmo detalje, pokazali smo da je vulgarno znanje iz II veka ve} sadràvalo astrolo{ku dogmu kleroi ili sudbine, transformi{u}i je u ideju kretanja du{e me|u planetama, zatim sjedinjenje du{e s materijalnim elementima planete, kojima je du{a vezana za telo i opipljiv svet. Radovi aleksandrijskog doktora Bazilida i njegovog sina Isidora, kao i oni iz III i IV veka, nama poznati kroz spise otkrivene u Nagu, pruàju nam
329
tre}i program
LETOJESEN 2008
330
odgovaraju}e podatke o procesu sjedinjavanja du{e. Corpus hermeticum, kolekcija pseudo-epigrafskih spisa stvaranih od 100. do 300. godine, tako|e govore o silasku ~oveka u kosmos i kretanju du{e me|u planetama u njenom povratku do nebeskog rodnog mesta. Odjeci ove ~isto negativne verzije inkorporacije ili ensomatosis i dalje su sa~uvani u nekim odlomcima komentara Eneide gramati~ara Serviusa, koje je napisao pred kraj IV veka. Suprotno tome, neoplatonisti, od Porfirija do Prokla, ne pripisuju planetama nikakav demonski uticaj, ve} samo dono{enje izvesnih kvaliteta, npr. sposobnost promi{ljanja, prakti~nog uma itd., uticaj na za~etak deteta i rast tela; kvaliteti du{e se stvaraju pri njenom silasku, a nestaju njenim povratkom na nebo. Veoma je va`no {to }e se neoplatonisti~ko putovanje du{e (ochema), ~ijom su se istorijom bavili G. Verbeke, H. Levi, E. R. Dods, itd., kasnije brkati sa Aristotelovim pneumatskim sjedinjenjem, pneumom koja je uro|ena i prenosi se procesom ra|anja (De partu animalium, 659b 16). Od male je va`nosti to {to su pozni neoplatoni~ari, posebno Proklo, u re{avanju kontradikcije izme|u putovanja du{e nebom i ~isto zemaljskog spolja{njeg omota~a du{e, uveli teoriju dva vida putovanja du{e. Na ovaj ili onaj na~in, astralno ruho du{e i razre|eni duh stvoren u ljudskom srcu, postaju jedno zbog ~ega }e Sinesije, u~enik neoplatoniste Hipatija, kasnije hri{}anski biskup, ~itavom fantazmi~kom procesu pridavati kosmi~ku va`nost. Zapravo, organ ljudske ma{te nije nekakva supstanca li{ena drugih kvaliteta; naprotiv, tu postoji sistem po kome je iskustvo pre ro|enja koje dolazi od nebeskih tela i kosmi~kih bogova do tan~ina zabeleèno. Tako ova duhovna veza ~oveka sa boànstvom ima dve strane: prvu, restriktivnu, izloènu u Fi~inovoj doktrini o erotskom, i drugu, recipro~nu, koja dopu{ta dejstvo magije. Uzajamnost, ili princip recipro~nog dejstva, garantuje da }e proces koji se de{ava u fantazmi~kom umu i du{i pojedinca dovesti do sticanja odre|enih darova koje nam zvezde daju, kroz duboke i intimne veze izme|u njih i nas. U slu~aju Erosa, teorija astralnog putovanja omogu}ava da se utvrdi ne samo kako dolazi do fenomena ljubavi nego i za{to. Obja{njava nam duboke, transcendentalne uzroke na{ih odluka. Prevela Maja Trajkovi}
Tre}i program Radio Beograda Br. 139140, IIIIV/2008 UDK 29:929 Elijade M. (044) 29:929 Kulijanu J. (044)
331
PREPISKA IZME\U MIRÊ ELIJADEA I JOANA PETRU KULIJANUA*

Prepiska izme|u Mir~e Elijadea i Joana Kulijanua je u mnogo ~emu sasvim izuzetna. Najpre, sude}i prema pismima koja su do sada prona|ena, verujem da ona predstavlja najbogatiju epistolarnu razmenu izme|u Elijadea i bilo kog od njegovih korespondenata, izuzimaju}i Rafaela Petaconija. Dakle, korpus ove korespondencije obuhvata 108 pisama, koja pokrivaju period od 14 godina (19721986), me|u kojima je 70 poruka napisao Elijade, a samo 38 Kulijanu. Ova disproporcija moè biti posledica ~injenice da ve}ina Kulijanuovih pisama, prema mojoj proceni mnogo vi{e od 100, nije sa~uvana u arhivi Mir~a Elijade, u Specijalnim kolekcijama rukopisa i retkih knjiga u Regen{tajn biblioteci u îkagu, dok je Kulijanu mnogo pa`ljivije ~uvao pisma svog u~itelja. Drugo, ova korespondencija pri~a o~aravaju}u pri~u o odnosu izme|u u~itelja i njegovog u~enika, jedinom te vrste koji je M. Elijade imao sa mnogo mla|im Rumunom Elijade je ro|en 1907, a Kulijanu 1950. godine. Elijade je razmi{ljao o Kulijanu kao o jedinom prijatelju kome bih imao toliko toga da ispri~am i da ga toliko toga pitam (uporedi pismo Elijadea Kulijanu, od 21. decembra 1983. godine), i da sa njim, sa sli~nih privilegovanih akademskih pozicija, diskutuje o pitanjima koja se odnose na istoriju religije i knjièvnosti. Tre}e, u Elijadeovim pismima mogu se na}i neki odgovori na pitanja koja mu je njegov u~enik vi{e puta postavljao, koji rasvetljavaju njegove retrospektivne stavove u vezi sa pokretom Gvozdena garda. Ipak, ovde, kao i u Elijadeovim Uspomenama, u njegovom Dnevniku, ili u drugim li~nim spisima i pismima objavljenim do sada kao {to je Elijadeovo pismo Ger{omu [olemu, napisano u junu 1972. godine nedostaju preciznija obja{njenja o njegovim politi~kim anga`manima krajem tridesetih i po~etkom ~etrdesetih godina XX veka.
* Izvor: The Correspondence betwen Mircea Eliade and Joan Petru Culianu, Studies in History of Religion, VIII, 14, 2004, pp. 341364
tre}i program
LETOJESEN 2008
332
Naposletku, korespondencija izme|u Elijadea i Kulijanua ilustruje intelektualnu evoluciju briljantnog u~enika, koji je morao da sopstvenu originalnost dokaè svome u~itelju, i da istovremeno poku{a da se oslobodi uticaja svog u~itelja, ako ne i da ga nadma{i pomo}u sopstvene receptivne praznine i slepe poslu{nosti, kojima sledi skromna, ali obnavljaju}a, originalna i de~ja afirmacija sopstva. Ako se saglasimo sa teorijom Harolda Bluma o anksioznosti uticaja, samo kao sa radnom hipotezom, onda }emo mo}i da razumemo Kulijanuov slu~aj kao instancu misti~nog kenosis, ~ija prva faza podrazumeva da u~enik oboàva u~itelja, kao i da ga vrlo precizno imitira u svojim prvim radovima. U~enikovo samoporicanje dalje, u drugoj fazi, vodi do slobode i ponovnog kreativnog ro|enja, do potvrde sopstva naspram modela, a ipak granice izme|u njih ostavlja prili~no fluidne i nejasne, po{to se u~itelju nikada nije usprotivio, osim posle njegove smrti, a i tada okoli{aju}i (april 1986. godine). Ovde zaista moèmo govoriti o novim temeljima sopstva, koji nikada ne bi bili mogu}i bilo bez primordijalnog modela, bilo bez posledi~nog diskontinuiteta koji je proizvela praznina sopstva. Antiteti~ka i agonisti~ka kritika Harolda Bluma bavi se samo tekstualnim i ekstrabiografskim odnosima, ali ako se primeni na odnos Elijadea i Kulijanua, moè izneti interesantne veze i biografske implikacije. MATEJ KALINESKU
DOSIJE KULIJANU
PISMO 40, 17. januar 1978. godine Dragi Joan, Sa malim zaka{njenjem, èlimo ti sre}nu i uspe{nu Novu godinu! Ja sada odgovaram na tvoje pismo od 9. januara, da se pri~a ne bi ponavljala. (Verujem da ti nisam pisao od novembra!...). Hvala ti za ~lanak-recenziju i za dalje primedbe koje si poslao sa svojim pismom. Istina je, moje kratke pri~e postaju sve vi{e i vi{e kriti~ne! Jedina mogu}a hermeneutika bi bila u tome da se u potpunosti ignori{e zna~enje (ili simbol) i da se svaka pri~a shvati kao paralelni univerzum sa svojom specifi~nom strukturom, morfologijom i jezikom. Ali, jednoga dana }emo morati vi{e da pri~amo o ovim stvarima!... Mislim da gre{i{ u jednom: Antim ne govori o Bodisatvi to rade samo Jeronim (Ieronim) i njegova grupa glumaca. [to se ti~e snu`denog mesta, mislio sam na Rikijevu misti~ku estetiku, na wabi (videti bele{ku u Caiet de toamna, Jesenja bele`nica, Limite, broj 15, mart 1976. godine). Moram da priznam da nisam osobito zadovoljan referencama na K. Z. K. (Korneliu Zelea Kodreanu), po{to mogu dovesti do konfuzije. (Zbog toga sam ukorio i Skagna: moja simpatija za Gvozdenu gardu bila je indirektna, via preko Nae Joneskua, i nije imala uticaja na moje pisanje i mi{ljenje; to je bio samo izgovor, koji je doveo do mog isklju~enja sa posla lektora na univerzitetu i do ogovaranja kojima sam bio predmet izme|u 1944. i 1968. godine kako kod ku}e tako i u inostranstvu...). [to se ti~e K. Z. K., ne znam {ta da mislim; on je sigurno bio po{ten ~ovek i uspeo je da probudi ~itavu generaciju, ali, po{to mu je nedostajala politi~ka razboritost, on je tako|e omogu}io i lavinu represije (Karol II, Antonesku, komunisti) koja je obezglavila ~itavu generaciju koju je oìveo... Ne mislim da iko moè da napi{e objektivnu istoriju o pokretu Gvozdena garda, ili da nacrta portret K. Z. K.-a. Dostupni dokumenti su malobrojni i nedovoljni. [tavi{e, objektivni stav bi mogao biti fatalan za autora koji bi ga zauzeo. Jedino {to je danas prihva}eno je ili apologija (za mali broj fanatika svih nacija) ili egzekucija (za ve}inu evropskih i ameri~kih ~italaca). Posle Buhenvalda i Au{vica, ~ak ni po{teni ljudi ne mogu vi{e sebi priu{titi da budu objektivni... @alim {to sam sebi dozvolio da me ponesu ova kratka i nagla razmatranja. Ipak }u ti poslati ove stranice, kao preambulu za neku duù budu}u diskusiju... Boì}ne praznike sam proveo na Floridi, sa Lizet. Bilo je daleko druga~ije od onog pre ~etiri godine sunce i toplota ali uspeo sam da se malo odmorim. Sada je pro{lo dve sedmice od kako smo se vratili snegu i mrazu îkaga.
333
tre}i program
LETOJESEN 2008
334
Drago mi je da }e knjiga izi}i. Nadajmo se da }e ubrzo biti prevedena. êkam na ~lanak i posla}u ga Antoanu Gijomonu u RHR. @elimo ti dobro zdravlje i sve ostalo! Sa istim starim prijateljstvom , sve najbolje , Mir~a Elijade
PISMO 41, 13. februar 1978. godine Dragi Joan, Pre nekoliko sati primio sam tvoje pismo od 17. decembra, po{tanski datum 20. 12. 1977. godine. Iako si naglasio Via Air Mail Luchtpost, pismo je lagano putovalo, kao u dobra stara vremena... Po{to sam ga pro~itao, shvatio sam zna~enje nekih aluzija (koje su pre pet do {est nedelja izgledale sasvim enigmati~no) iz tvojih prethodnih pisama. Po~e}u sa ispravkom: L. Blaga je odavno okon~ao sa svojom ministarskom pozicijom u Lisabonu kada sam ja tamo do{ao iz Londona, 10. februara 1941. godine. Ne znam kada je oti{ao, verovatno 1940. ili sli~no. Kao {to sam ti ranije rekao, nije mi prijatna diskusija o mom politi~kom stavu (ili nedostatku istog), po{to bi po{ten i kompletan izve{taj povodom toga zauzeo desetine, ako ne i stotine stranica, a ja nemam ni vremena ni raspoloènja za takvo {ta. Ponavljam: Skagno je pogre{io kad je sebi dopustio da se upusti u polemiku sa Furiom Jesijem. Ja sam znao, jo{ 1938. godine (to sam i govorio, ali samo prijateljima!...) da na{oj generaciji nedostaje politi~ka sudbina (nasuprot generaciji na{ih o~eva, koji su napravili bolju Rumuniju). Da sam pretpostavio da }e{ se jednog dana interesovati za takve stvari, ja bih ti pokazao, dok si bio u îkagu, sve ~lanke koje sam objavio u {tampi u izgnanstvu izme|u 1946. i 1960. godine. Iako sam bio, kao i svi ostali, zabrinut i pisao protiv reìma kod ku}e, moja teza je bila slede}a: izgnanici ne mogu uraditi ni{ta {to bi imalo neposredne rezultate na politi~kom nivou, jedino na{e politi~ko oru`je je kultura svaka rumunska kreacija koja se pokaè kao va`na je {ansa za opstanak naroda; po{to su u dràvi (to je bilo vreme Rolera i rusifikacije) istorija, filologija, istorija knjièvnosti i sl. falsifikovane, na{a je du`nost da se bavimo naukom (i dalje ìvimo u vremenu u kom i N. I. Heresku, A. Busujo~anu, Gafenku, G. Nandris, kao i Baldovi~anu, Turdeanu, Lozovan, Adame{teanu itd.) i da govorimo ono {to nau~nici u zemlji vi{e nisu slobodni da kaù. Ali, ne èlim da duìm, pa }u pre}i na drugu stvar: politi~ko zna~enje koje si de{ifrovao u dve kratke pri~e. Da budem iskren, nikada ni-
DOSIJE KULIJANU
sam pomislio na takvo {ta. U svakom slu~aju, Adrijan je verovao da je politi~ka misija (pesnika) bila da si|e me|u vukove i veprove i da recituje svoju poeziju na ulici ili u pabovima. Kada je pri~ao sa Orlandom, nije mu bilo va`no {to ima milione; poku{avao je da ga ubedi da je pesnik jedina politi~ka nada. [to se ti~e Albinija, ovde sam primenio istu tehniku koju sam koristio za Mntuleasa ili Pelerina: prezentacija policajca u neutralnim, ~ak dopadljivim stavovima, kako bi se izbegla atmosfera realisti~kog terora i razotkrila druga dimenzija koncentracije univerzuma. (Toliko mnogo Rumuna me je krivilo zbog portreta Ane Pauker!) A sada }u, ukratko, odgovoriti na tvoje pismo od 25. januara. Zaista mi je ào {to si upao u zamku zahvaljuju}i Lavastinu. Nisam pretpostavio da je njegovo ime tabu! Poku{aj da defini{e{ svoju neutralnost drè}i distancu od Italijana (~ak i od Holan|ana). Tvoje zvanje i sudbina su namereni za druge horizonte. Ti mora{, po svaku cenu, zavr{iti i objaviti svoju tezu. êkam na novu verziju tvog ~lanka za RHR. I, iznad svega, oboje se nadamo da }emo te videti u îkagu u aprilu. Prove{}emo tri nedelje (13. mart 3. april) u êpel Hilu (Univerzitet Severne Karoline) po pozivu âka Longa. Uz sve moje prijateljstvo, tvoj, Mir~a Elijade P. S. 14. februar Ne mislim da ima{ ikakvu obavezu da objavi{ obja{njenja uz apendiks II. Nisi diskutovao o mojim knjièvnim delima, da bi mogao da pri~a{ o drugima dakle za{to bi pravio reference na Ifigeniju ili Salazara? (Napisao sam pismo u nadi da bismo mi, Rumuni, mogli biti bolje primljeni u portugalskoj {tampi...).
335
PISMO 43, 17. mart 78. godine, Groningen Mnogo po{tovani profesore, Upravo danas sam primio izdanje LHerne i dozvolite mi da Vam od sveg srca ~estitam! To je veoma lepo izdanje (fotografija iz Indije je izuzetna i na mnogo na~ina me ~ini nostalgi~nim...) i ~lanci o Vama koje sam pro~itao su tako interesantni (osobito oni od S. Vierna, G. Durana i onaj o odnosu KjubrikElijade, koji sam i ja analizirao jo{ 1974. godine mo`da se setite ...; dao sam to gospodinu Jerunki, ali on je smatrao da mu nedostaje nacionalna specifi~nost. Ostalo je relativno poznato, izuzev Jon Baluovog veoma interesantnog ~lanka i Va{ih
tre}i program
LETOJESEN 2008
336
sopstvenih odli~nih studija o alhemiji). Mo`da ima previ{e tipografskih gre{aka, i moj ~lanak je redukovan na tre}inu svoje po~etne duìne, ali to je razumljivo i nije veliki gubitak, po{to planiram da napi{em i objavim ~lanak o M. E. kao piscu ukoliko moja knjiga bude prevedena na francuski. Pre nekoliko dana bio sam veoma tuàn zato {to sam Vas uznemirio sa celokupnom aferom Donini i Sie (moj odgovor na nju je bio veoma ~udan), tako da sam ih pozvao telefonom i zamolio ih da izostave finalnu bele{ku, koju sam dodao in extremis. U toj bele{ci obrazlaèm da Vi nikako niste mogli biti antisemita i simpatizer nacista, po{to ste podràvali Salazara. Nekoliko ljudi mi je ipak, reklo da poslednji deo moje argumentacije nije dovoljno snaàn. Stoga sam telefonirao i bio (prijatno) iznena|en saznanjem da je broj ve} poslat bibliotekama, bez te bele{ke. Primi}ete ga kad i ja. Napokon, ono {to sada moram da uradim, zbog svojih blesavih poku{aja da izigravam advokata, jeste da ubedim Moniku Lovinesku i Virdìla Jurenka da nisam poludeo i/ili poku{ao da odbranim Gvozdenu gardu ili pretpostavio stil komunisti~ke {tampe i potrudio se da Vas rehabilitujem kao {to bi to u~inila kancelarija komunisti~ke {tampe, {to bi zna~ilo da sam si{ao sa uma... Radi se samo o tome {to sam, hteo ne hteo, zaraèn italijanskom atmosferom i {to je odre|eni stepen podmuklosti uzdrmao moju uro|enu naivete ({to je ipak ostalo sasvim uznemiruju}e...). Vi }ete uskoro (posle praznika) primiti ovu verziju, ovoga puta mo`da isuvi{e pedantsku, ~lanka o Eschatologie celeste. Mislim da ne}u nikuda i}i, po{to je promena mog mesta stanovanja dovela do neverovatnih birokratskih komplikacija, i sada posedujem paso{ za strance, {to me obavezuje da traìm vizu u Amsterdamu svaki put kada ho}u da napustim Holandiju... U svakom slu~aju, to je rezultat i mog nemara i moje brzine izabrao sam ovo re{enje samo zato {to nisam hteo da obnavljam moj sejour u Milanu svake godine. Ali nisam znao da status politi~kog emigranta gubi svoju validnost u Holandiji (gde ve} neko vreme visoki komesarijat organizacije UN nema nikakvu mo}). Pa, ào mi je mene samog, ali nema ni~ega {to bih mogao da uradim... Trebalo je da se konsultujem sa advokatom, ali stvari su tada izgledale mnogo jednostavnije... U Italiji je ovih dana nezamisliv haos: Aldo Moro je kidnapovan! Postajem ~ak jo{ vi{e apokalipti~an... Moje najbolje èlje, i prenesite moju ljubav i pozdrave va{oj gospo|i, i èlim Vam sre}an Uskrs! Joan P .S. Veoma mi je drago da su va{i rani ~lanci kona~no prevedeni na francuski. Da Vam kaèm istinu, nalazim da je Cahier de lHerne jo{
DOSIJE KULIJANU
bolji nego {to sam o~ekivao i svakako korisniji kao uvod za Vas od Mitova i simbola. Novi ~lanak o Le mythe de lalchemie je veoma interesantan!
337
PISMO 54, 19. oktobar 78. godine, Groningen Mnogo po{tovani profesore, Nadam se da ste svi stigli u Ameriku zdravi i ~itavi, i bio bih sre}an da to znam... imali ste prilike da se malo odmorite! Iako sam bio odu{evljen da vidim kako je, u poslednje dve godine, interes za Vas dosegao, verujem, svoj procvat (Nobelova nagrada ne bi bila iznena|enje), pretpostavljam da to za Vas nije lako. Uvek }u pamtiti kako ste odgovorili na ceremoniji dodele nagrada Legije ~asti. Pa, pi{em da bih se izvinio {to }e trebati jo{ dve sedmice pre nego {to knjiga bude gotova. Nakon po~etka akademske godine shvatio sam da Holan|ani misle da je moj holandski dovoljno dobar, po{to su me pozvali na impresivni broj sastanaka i radnih grupa, koje su zapravo dovoljno odabrane (izme|u ostalih, oti{ao sam na grupu za istoriju religija, zahvaljuju}i gospodinu Vermaserenu, Drajversu i Kipenbergu, biv{em studentu profesora Kolpea). Zato sam krajnje slomljen kada no}u do|em ku}i i moram da legnem, a u poslednje vreme nisam ~ak imao vremena ni da jedem. To su istovremeno i dobre i lo{e vesti, po{to je od tri poglavlja koja sam zamislio gotovo samo jedno, drugo je skoro zavr{eno, a tre}e (o mesecu u renesansnoj misli, uba~eno ad hoc) ne moè biti spremno pre nego {to pro~itam jo{ jednu (te{ku) knjigu... Do sutra ujutro moram da zavr{im jedan ~lanak, ali da bih to uradio moram da pro~itam jo{ dve knjige, i da ponovo pro~itam ~etiri pri~e. Veoma se nadam da ste primili tre}e poglavlje i da Vam se makar...svidelo, bar delimi~no. Mora}u, tako|e, da spomenem i krajnje neprijatnu situaciju, naime poruke od gospodina Stamatua Horia Stamatiu Vama, kao i Leonidu Leonid Mamaliga, gospodinu Jerunki i samom Sorinu Sorin Aleksandresku, u kojima me on zapravo optuùje da poku{avam da ga uni{tim na politi~kim osnovama (!!!). On je prosledio prevod mog ~lanka zajedno sa komentarima na... 27 stranica! Prevod nije vredan komentara; {to se ti~e njegovih komentara, nisam ih pro~itao. Me|u divotama prevoda, citiram: pe~urke se prevode kao furnici (mravi) (verovatno zbog asonance sa musuroi mravinjak...); karmeli}anski fratar, odn. sv. Huan, karmeli}anski monah, prevodi se kao (dama) Karmelita Frajar (otuda revolt H.S.-a, koji me krivi da sam joj pripisao neke od pesama sv. Huana), itd., itd. A ipak, nezavisno od to-
tre}i program
LETOJESEN 2008
338
ga, samo bi bolestan um mogao iz tog prevoda da izvede asocijacije koje je on izveo: H.S. tvrdi, ni manje, ni vi{e, nego da je cilj pisanja ~lanka bio da pokaèm da je on bio... fa{ista, da on prezire svet (ili ne znam {ta jo{) itd., itd. Ja sam, prvo, odabrao takozvani objektivni metod upravo zato {to nisam hteo da uvredim H.S.-a, koji je veliki pesnik, ali koji je, po mom mi{ljenju, povezan sa mojim neuspehom: naime, da ja li~no ne volim zaista njegovu poeziju. U svakom slu~aju, ja sam, napokon, promenio (po{to nisam mogao da povu~em ~lanak u celini, koji je ve} na {tampanju) sve {to bi ga moglo uznemiriti, i zauzvrat ponudio seriju pohvala, koje, sa druge strane, nikada nisam ponudio nikom drugom. Ovde sam, tako, u sred paradoksa i kriv za nekonsekventnost: kada sam pisao o Vama nikada se nisam usudio da Vas nazovem velikim ili najve}im, iako Vi znate da ja to mislim, prosto zato {to bi takvi epiteti u akademskom svetu bili tretirani sa sumnjom. Ali zavr{io sam govore}i da je H.S. veliki pesnik, iako zaista ne verujem u to, samo zato {to ne bi trebalo da povredim njegova ose}anja... Ako nova verzija ~lanka nije dovoljna da ga zadovolji, ja ne mogu da u~inim ni{ta vi{e, i mora}u prosto sasvim da ga zaboravim. Ipak, ose}am da bi trebalo da pomenem jo{ jedan detalj: napisao sam ~lanak 1977. i Sorin je primio prvu verziju u, mislim, maju 1977. godine. U to vreme, nisam pro~itao ni{ta o Gvozdenoj gardi osim Skagnove teze, koju je sam H.S. (koji ju je ~itao na moru) smatrao odli~nom... Stoga, ja ne bih mogao imati, tako re}i, nikakvu apercepciju. Pre izvesnog vremena poku{ao sam da ubedim H.S.-a i poku{ao sam da to kaèm {to blaè i ne`nije da, {to se mene ti~e, ~ak i da je bio ~lan RAF, to me ne interesuje, po{to ne~ija politi~ka odanost dobija na va`nosti tek kada je on ili ona sprovodi. înilo mi se da je on to razumeo... Pa, dobra stvar je da i Leonid i gospodin Jerunka smatraju da H.S.ova deliri~na interpretacija nema ni{ta sa mojim ~lankom. Leonid mi je dao odli~ne savete, koje sam poslu{ao, u vezi sa tim kako bih mogao popraviti neke delove tako da H.S. ne bude uvre|en. Me|utim, ja sam, i to ne u maloj meri, uvre|ena strana, po{to H.S. nije ni{ta meni napisao. Stoga, ~itava ova korespondencija odslikava sistem denunciranja tipi~an za socijalisti~ku Rumuniju, koju je, ~ini mi se, on uvek javno osu|ivao... Ali sada smatram da se ni{ta ne bi promenilo da je H.S. ostao tamo. Pisao sam Leonidu govore}i da sam, u kontrastu sa celokupnim ovim neurbanim stavom, veoma dirnut Va{om velikodu{no{}u u situaciji gde sam zaista dao veoma politi~ku interpretaciju nekim od Va{ih dela. Tek kasnije sam shvatio monstruoznost ~injenice, to jest, kada sam
DOSIJE KULIJANU
video u kakvo dru{tvo sam Vas smestio. Nadam se da ste sve razumeli i da ste mi oprostili. U tom slu~aju, ipak, ne moè se sumnjati u moje dobre namere: vi|eno iz perspektive nekoga ko je razumeo {ta sam ja razumeo kasnije, to je bila najve}a opasnost kojoj sam bio izloèn celog svog ìvota opasnost da biste Vi mogli da pomislite da sam ja ili moron ({to, napokon, i nije tako lo{e), ili bitanga ( a to bi bilo fatalno). Nakon svih ovih doga|aja, teorija H.S.-a je prvo dobila poverenje gospodina Jerunke, koji mi je napisao veoma hladno pismo. Ali kada je pro~itao moj ~lanak, primetio je da je jedina stvar koju je mogao re}i protiv njega to da nije eksplicitno pozitivan. Verzija koja }e biti objavljena }e, avaj, biti isuvi{e eksplicitno pozitivna! To je sve {to mogu da u~inim, zarad mira gospodina Stamatua. Sva moja ljubav, i pozdravi Va{oj gospo|i, kao i moje najbolje èlje za dobro zdravlje, Joan
339
PISMO 64, 11. maj 1979. godine, Groningen Mnogo po{tovani profesore, Dugo sam oklevao pre nego {to sam napisao ovo pismo. Ali mislim da je najbolje da saznate za ove glupe i tu`ne pri~e, pre nego da ih ignori{ete. Samo mi je ào {to moram ja da donesem vesti. Furio Jesi je kona~no pokazao svoje pravo lice: ~ini se da je Vas izabrao za omiljenu `rtvu svoje knjige Cultura di destra (Milano, Garzanti, 176 pp., 4500 lira). Na to ukazuje Enriko Filipini (Enrico Filippini) u svojoj recenziji Quando Liala incontra Julius Evola (objavljeno pre nego {to je knjiga izdata) u najprodavanijem listu u Italiji La Repubblica, broj 4. Navodno autor razmatra terorizam u Italiji kao emanaciju politike desnice. Sude}i po mestu koje Vama dodeljuje, on smatra da ste, unutar ove kulture, odigrali jo{ razorniju ulogu od samog Evole! Ne}u sumirati nau~nikova razmatranja, po{to su nezamislivo prazna. Mora}u da pro~itam knjigu. Ali, ukratko, autor kaè da je profesor M. E. dostavljao Jevreje SS trupama dok je pisao veoma ozbiljne studije o istoriji religija! I on u podr{ku tome uvodi jedan nesumnjivo apokrifni citat iz Va{eg ~lanka iz 1937. godine (!). Ne}u ga ovde prepisivati. Ali pitam se: odakle je dobio ovu (sigurno pogre{nu) informaciju? Dalje, on ostavlja po strani politi~ku kontroverzu da bi se dotakao istorije religija. Daju}i preterani zna~aj problemu povla~enju bogova u primitivnim religijama sve do gnostika, {to je zaista prisutno u jednom od Va{ih ~lanaka u Raspravi, autor tvrdi da ste Vi... u~enik Jicha-
tre}i program
LETOJESEN 2008
340
ka Lurije! (On Vas ~ak opisuje kao... kradljivca mitova). Prema ovoj interpretaciji, Vi sa kabalisti~kim ekstremistima delite cilj progla{avanja maksime: Ubij i budi ubijen! (ali, on dodaje Bolje ubij). Onda govori o Au{vicu itd. Da sve ovo nije glupo i zlonamerno, ja bih odgovorio, kao pasionirani student tog domena: nije mogao da na|e manje blagovremeno pore|enje! Ja veoma po{tujem Luriju, on je bez sumnje otac modernog nihilizma, i njegovo mi{ljenje je sigurno (ako i nesvesno) postavilo temelje moderne zapadne kulture, ali ne mogu da vidim apsolutno nikakvu bliskost izme|u Lurije i Vas! Jesi nije mogao izneti ne{to manje prikladno! Ne samo zbog toga {ta on smatra za Va{ antisemitizam, ve}, naprotiv, zato {to je Va{e mi{ljenje duboko vitalisti~ko. Ne}u nastavljati sa ostatkom zlih i otrovnih razmatranja ovog autora, ona bi bila sme{na da nisu iznad svega tako uàsna! Mislio sam da bih mogao reagovati, ali nema koristi od toga: ni jedne novine ne bi pristale da objave moj odgovor (i ne èlim ~ak ni da poku{am da odem isuvi{e desno, zato {to to ne volim). Ne}u ni{ta vi{e dodati. Izuzev ~injenice da je autor trebalo da pa`ljivije razmisli o vezi izme|u blagog, u~enog i pobo`nog Lurije, koji je umro od kuge 1572. godine, i autora iz poslednjeg rata. Radi se o tome {to }e ta veza, zbog nepogodnih vremena, ostati jo{ dugo vremena misterioznija od ve}ine tajni Lurijine doktrine, o kojima se ~ini da Jesi ne{to zna (kao {to i ja znam ne{to; postoji samo jedan ~lanak na tu temu, objavljen 1908. godine). Sve najbolje, i molim Vas da zaboravite da sam Vas ja obavestio o ovim halucinacijama, i da ne dozvolite da se njihova slika stopi sa mojom, i prenesite moje simpatije Va{oj gospo|i, Joan
PISMO 65, 17. maj 1979. godine Mnogo po{tovani profesore, Danas sam se osetio kao da sam pozvan da odem na Univerzitet, gde sam ve} bio jednom izjutra, pa sam oti{ao bez vidljivog razloga. Uzgred, bilo je hitno da dovr{im ~itanje H. Levijeve knjige Chald(ean) Or(acles) & Theurgy. Razlog je postao jasan, ipak, kada sam prona{ao 19 ruà. Pro~itao sam rukopis veoma brzo. Uzburkao je vrtlog misli i emocija koje su, sve otkad sam iznova pro~itao va{e poslednje izdanje, bile delimi~no antagonisti~ne. Ipak mogu da kaèm da vas bolje razumem, ali jo{ ne u celini.
DOSIJE KULIJANU
Ve} sam Vam govorio o svojim problemima (zapravo, ne mogu zaista re}i da li jesam ili nisam, po{to kad god Vam pi{em u stanju uzbu|enosti, {to je u ve}ini slu~ajeva, ne po{aljem vam pisma to ~inim ve} godinama). Svejedno, moram vam re}i {ta je to {to razumem i {to ne razumem. Ono {to razumem i, na sre}u, nemam iluzija oko toga jeste da je danas sloboda, bilo gde u svetu, ~ista himera. îni mi se, tako|e, i da razumem da je, po Va{em mi{ljenju, socijalisti~ki sistem u Rumuniji do sada neizbe`no prokletstvo. Vi verujete da se to ne moè izmeniti, i da jedina nada leì u unutra{njoj modifikaciji. Ali ja ose}am da prisustvujemo veoma interesantnom fenomenu, koji bi mogao da dovede do mnogih stvari, do uzdizanja stanja uma, kako bi to Veber rekao. Istina je da je celokupna istorija Rumunije uvek bila nametnuta spolja: tako je do{lo do ujedinjenja, to se desilo 1877. i 1919. godine, kada je mirovni sporazum ve} bio potpisan u Buftei. Jedino uzdizanje stanja uma koje smo imali (ne impliciram vrednosni sud!) a to je bilo izme|u dva svetska rata nikada zapravo nije uspelo da do|e do mo}i! Zbog toga moè biti da je Rumunija nesposobna da promeni sopstvenu situaciju pukim unutra{njim snagama. A jo{ i manje spolja{njim snagama, kako stvari sada stoje... Ali ~ini se da sam ovde do{ao u }orsokak, tako da }u se vratiti na ono {to sam hteo da kaèm na po~etku: razumem da formalna sloboda svuda pripada pro{losti. Ali {ta je apsolutna sloboda? I osobito, kako se ona ta~no povezuje sa idejom sprovo|enja? Ja sam puki interpretator, pa se borim sa brojnim hipotezama: 1) Sloboda je jedino mogu}a unutar ve{ta~kog prostora. Ali ako je ovo slu~aj, ne moè biti apsolutne slobode. 2) Sloboda je jedino mogu}a ako se prona|u novi nivoi svesti. Ali ovo je teza koju zastupaju mnoge ameri~ke grupe (Svest III i njihovi teoreti~ari), koji veruju, kao i esenjani, ako mogu to tako da kaèm, da }e, kada lo{i momci do|u da ih pojedu, pobediti u ratu pomo}u puke misti~ke snage; 3) Sloboda je mogu}a samo ako se aktivira odre|ena imaginarna oblast, koja produkuje ...... razloge za subzistenciju (referiram na scenu iz Jeronimovog filma). Tre}a hipoteza se sastoji od prethodne dve. 4) Apsolutna sloboda zna~i da je sloboda mogu}a samo u nekontigentnim uslovima. Ali to zna~i da se ona moè posti}i samo uz pomo} akta vere (vere u jednu od tradicionalnih religija ili u bilo koju vrstu vansvetske doktrine). Mora da je to jako dosadno, ali to je zaista va`no pitanje. I zaista èlim da razumem {ta govorite, zato {to verujem da znate vi{e, mnogo vi{e od mene!
341
tre}i program
LETOJESEN 2008
342
Razumem Vas u jednom pogledu: kada kaète da tajna leì u anamnezi. Ovde zaista dobro znam na {ta mislite, zato {to sam ube|en da svaki put kada sam uspeo da uradim ne{to dobro, to sam ~inio se}aju}i se neke situacije u kojoj je moja egzistencija bila potpuno, a ne fragmentarno intelektualna. Ali opet, verujem, ili, bolje re~eno, veoma se pla{im da je ovo tajna koju malo njih razume. âk mogu da kaèm da sam u celom svom ìvotu upoznao samo jednu takvu osobu koja je znala kako da to primeni, izuzimaju}i one o kojima smo govorili. Ali, na nesre}u, njene manifestacije su dosegle granicu patolo{kog. To prosto zna~i da ta osoba vi{e ne moè da {iri tajnu. Da se redukovala na solipsizam. Zapravo, ~ini mi se da Vas ipak ponovo razumem, iako nisam siguran da to dobro radim. Va`no je da ja razumem ne{to. Ipak, ono {to me progoni je odnos sa idejom sprovo|enja. Mo`da }u jednom to razre{iti. Hvala Vam ponovo na ovim ~asovima isprobavanja misterije. Ponovo }u meditirati o njima.
* * *
Mislim da, dok sam kod toga, treba da saop{tim neke neprijatne vesti. F. Jesijeva knjiga Cultura di destra koja je ve} dobila recenziju u najdistribuiranijim italijanskim novinama La Repubblica ~ak i pre nego {to je knjiga iza{la, posve}uje odvratno klevetni~ko poglavlje Vama, kako sam mogao razumeti iz recenzije. Ja sam nemo}an: ne mislim da postoji bilo ko (odnosno, bilo koje novine) voljan da objavi moj odgovor. Kada pro~itate te stranice vide}ete da tokom poslednjih godina nisam preterao oko teìne napada, ve} sam ga ~ak i potcenio. A. Marino mi je poslao dva kratka ~lanka, nekoliko strana izvu~enih iz njegove knjige. Naàlost, drugi ~lanak sadrì pasaè iz moje knjige o Vama, koji su prevedeni skoro do re~i. Znam da ne moè da me citira, ali mogao je biti manje pod pritiskom, bar je mogao modifikovati re~enice! U svakom slu~aju, uop{te mi nije va`no, samo ose}am da sam ga precenio... Kroz dve nedelje od sada primi}ete ~lanak o Istoriji religija u Italiji. Posla}u Vam svoj prvi ~lanak o Emineskuu i gnosticima ({to se ti~e drugog, nadam se da }e biti objavljen u Nema~koj, radim na tome). Nastavak je mnogo interesantniji. Dodao sam mnogo bibliografiji knjige o renesansi. Naàlost, stvari su se zaustavile, kao {to znate iz mog prethodnog pisma. Samo Va{e prisustvo }e biti dovoljno da ih raspetlja. Zavr{i}u pisanje poslednjih poglavlja pre kraja juna.
DOSIJE KULIJANU
Bio bih veoma u obavezi prema Vama kada biste mogli da me obavestite kada bih mogao da do|em da Vas posetim u Parizu. Moje najtoplije po{tovanje, zahvale i pozdravi Va{oj supruzi, Joan
343
PISMO 92, 3. mart 1983. godine Dragi Joan, Oprosti mi {to toliko kasnim sa odgovorom! Depresija prouzrokovana injekcijama zlata sa jedne strane, i potreba da po svaku cenu zavr{im poslednje poglavlje Istorije III, bile su neobi~no {tetne za moj rad. Svaka napisana stranica (da ne pominjem mi{ljenje iza njih) je mu~enje. Nadao sam se da }u je zavr{iti pre nego {to budemo mogli razgovarati na miru. Ali poglavlje prosto odbija da se dovr{i. Tako da, ukratko, stvari stoje ovako: 1) Knjiga (uvod ili kona~ni komentar) je veoma interesantna, ~ak i tamo gde ne delim tvoje stavove (npr. ortodoksija). îni mi se da je manje uspe{no ...
28. mart Dragi Joan, iskreno sam zahvalan za nebesko strpljenje koje si pokazao u trpljenju mog dugog }utanja. Re}i }u ti nekoliko stvari vezanih za moje stanje (da ne kaèm zdravlje), ali te molim da to ni sa kim ne deli{. Depresija je tu i osta}e, a da bih je se re{io trebalo bi da po~nem uzimati lekove koji bi me spre~ili u obavljanju bilo koje vrste odgovorne aktivnosti. To prosto ne mogu da dozvolim pre nego {to dovr{im neke od mojih trenutnih radova. Zavr{io sam, posle mnogih muka ( i sasvim lo{e), Istoriju III. Jo{ treba da napi{em uvod od dve strane (zar to nije predugo), da pro|em kroz korekturu poslednja tri poglavlja i Etat des Questions, da sastavim rad za konferenciju pre 8. maja (studijska konferencija u îkagu, gde su tako|e pozvani i Meslin i Bjanki i drugi), {to zna~i sakupljanje fragmenata iz druga dva relativno konvergentna konferencijska rada koja sam napisao pre nekoliko godina. Na kraju aprila je nova radna sesija posve}ena Enciklopediji, sa Anamari [imel, koja je pristala da bude deo izdava~kog odbora. Tek nakon 10. maja, kada se zavr{i studijska konferencija, bi}u u mogu}nosti da zapo~nem tretman. Kao {to sam ti rekao na po~etku, i kao {to si i sam mogao da zaklju~i{, pi{em uz velike te{ko}e. Diktafon nije re{enje, ve} bi moglo po-
tre}i program
LETOJESEN 2008
344
mo}i samo {ifrovano pisanje, koje samo Kristinel moè da de{ifruje, uz moju pomo}. Prilaèm fotokopije nekoliko stranica iz pisma Pejou (Payot) (iz januara). Iako nikada nismo pri~ali o tome, proglasio sam te izvr{iocem svog testamenta. Re}i }u ti {ta imam na umu kada se sretnemo u junu. A tada }emo tako|e pri~ati i o knjizi. Mislim da si isuvi{e insistirao na politi~koj epizodi, koja me je doticala samo dve ili tri godine, a i to prosto bez ljubavi za Nae Joneskua. Premalo mesta si dodelio mojoj knjièvnosti (odn. u pore|enju sa politikom). Mislio sam ovako: 1) ponovo }u pro~itati i komentarisati tekst u maju; 2) predloì}u nekoliko pitanja na koja }u dati koncentrisane odgovore (sa referencama na neke od tekstova Dnevnika) koje }e{ mo}i po volji da pro{iri{ (u formi dijaloga itd.), po{to ih isuvi{e dobro poznaje{. Tako }emo pre po~etka juna imati grub materijal za knjigu dijaloga. Siguran sam da }emo obojica biti zadovoljni. Jo{ jednom se izvinjavam i {aljem ti svu svoju ljubav i isto prijateljstvo. I Kristinel i ja vama dvoma {aljemo veliki zagrljaj i nadamo se da se uskoro vidimo! Mir~a Elijade P.S. Da li bi, molim te, mogao da mi po{alje{ curriculum vitae i bibliografiju {to pre moè{? Kao i Iter...
PISMO 93, 21. decembar 1983. godine Dragi Joan, Dva puta smo poku{ali da te nazovemo. Bez uspeha. Zapravo, pored radosti da ~ujem tvoj glas, ne verujem da bih imao {ansu da ti kaèm mnogo toga. (Apsurdno je i odvratno da jedini moj prijatelj kome imam toliko mnogo stvari da kaèm i da ga pitam biva nedostupan 10 ili 11 meseci godi{nje!). Po{to artritis ne}e da me ostavi na miru, napisa}u kratko pismo i spomenuti nekoliko razli~itih problema, slu~ajnim redosledom: 1) Hvala ti za Libra (jedina kritika: nisi dao da od{tampaju naslov na ivici knjige: kada je na polici, ne moè se razlikovati od sveske...) Smatram da je tvoj ~lanak veoma interesantan, trebalo bi da se dotakne{ tog pitanja ponovo (osobito kritike metodolo{ke prirode), u knjizi... Mogu zamisliti kakav je problem bio prevesti tako mnogo tekstova. Ali uspeo si da sakupi{ fascinantan Festschrift (V. Numen mi je poslao veoma lepo pismo da mi se zahvali za to.) Sada ~itam Sorinov ~lanak. Ve} sam pro~itao 4 ili 5 ~lanaka, od kojih su neki (A. Dutu, Metzeltin) veoma podsticajni.
DOSIJE KULIJANU
2) Pro~itao sam i zaista uìvao u tekstu H. Vitea. Da li misli{ da bi on bio voljan da napi{e sintezu od oko 3035 stranica (Pejoov format, plus dodatnih 812 stranica za Etat des Questions), koja bi se fokusirala na specifi~ne probleme istorije religija (morfologija i funkcija glavnih boànskih figura, struktura mitologija, ritualni sistemi itd., itd.)? Trebalo bi nam to da bismo (nekako) sa~uvali jedinstvo Istorije... 3) Nisam zaboravio na fotokopije. Huligani (tre}e izdanje, revidirano pro{log leta) su u Parizu. îm mi A. Parui (A. Paruit) kaè da mu neko vreme ne treba, zamoli}u Gizu (Giza) da ti to po{alje. (Na ku}u ili na univerzitetsku adresu? U svakom slu~aju, to }e biti registrovan paket.) Kao {to sam ti ve} rekao, mislim, nekoliko puta, Lumina... je ne~itka. Po~eo sam (u leto 1945. godine) da revidiram kopiju, ali morao sam da odustanem. Ako ti apsolutno treba, mogao bih da ti po{aljem tu kopiju (avionom, preporu~enom po{tom). Po{to je povezana, stari papir lo{eg kvaliteta }e se sigurno smrviti ako poku{am da ga fotokopiram. 4) Pitanje i odgovor mogu sa~ekati: voleo bih da prikupim nekih 300 stranica u tom, izbor iz Scripta minora (Visoki bogovi ju`ne Amerike, Popularna kultura i IR, neki drugi kra}i radovi, deo Kriti~kih pregleda objavljenih u History of Religions plus ~lanci u Kritici i mo`da dve studije iz Zalmoxis poslednja revidirana i pro{irena). Znam da se Bril (Brill) slaè, u principu, da objavi Opera minora, ali insistira da studije reprodukuje fotografski. Da su se svi pojavili u History of Religions, ne bih imao ni{ta protiv. Ali Kritika, Zalmoxis itd.? [tavi{e, neke od ovih tekstova treba revidirati. Reci mi {ta misli{ o ovome i kome bi trebalo da se obratim. (Ali, jo{ jednom, nema ùrbe.) 5) In re: Enciklopedija. Nadam se da si primio pozivnicu za Magija: srednji vek i renesansa, 2500 re~i. Kao i, na primer, Seksualnost (5000 re~i) na kome bismo bili koautori. (Prilaèm fotokopiju. Zaboravi krajnji rok.) Ako ti vi{e odgovara, moè{ to napisati sam, utoliko bolje! Moja saradnja bi se ionako sastojala prosto u mno{tvu odlomaka u kojima se bavim tim pitanjem, i koje bi mogao da uzme{, sumira{, ponovo napi{e{ itd. 6) Ova poslednja ta~ka je, sre}an sam zbog toga, samo projekat, ali vredi govoriti o tome. Se}a{ se na{eg plana od pre 810 godina Dictionnaire de lHistorie des Religions (ili tako ne{to). Po{to sam bio tako udubljen u Istoriju i Enciklopediju, nikada nisam stigao da to ponovo pomenem. Ali, zbog razloga koje }u odmah da otkrijem, mislim da nemamo pravo da odustanemo od ovog Petit Dictionnaire za svagda. To bi moglo da bude izdanje od 400 do 6000 stranica Pejoovog formata. Fokusirali bismo se na ideje, forme i strukture i velika podru~ja (Mediteran, Indija, Okeanija itd.). Ne{to poput Franca Keniga,
345
tre}i program
LETOJESEN 2008
346
ali uz prednost da pi{emo 30 godina kasnije i da ograni~avamo saradnju samo na dva autora. Dobit: mogli bismo da radimo na tome tokom heures creuses (na primer, kada jednom ustanovimo broj re~i za egipatsku religiju, mnoga od boànstava bi se mogla kratko opisati u Dictionnaire, pra}ena indikacijom: videti Egipat., ....) Takve liste bi se u velikoj meri mogle izabrati iz Obrazaca i Istorije (da niko ne bi rekao da isuvi{e izvla~imo iz drugih izvora!...) Vremenom }emo sastaviti stotine takvih nota, klasifikovanih po alfabetu. I u svako vreme ose}a}emo se inspirisanim, radimo ne{to na temi: ti radi{ gnozu, ja radim inicijaciju i {amanizam itd. Naravno, zajedno bismo ustanovili listu najva`nijih tema (moèmo da pri~amo o tome kad se sastanemo, jednom slede}eg leta). Iako nije hitno, mislim da je to od velikog zna~aja i re}i }u ti za{to: Dictionnaire }e uskoro biti bestseler, i bi}e preveden, kao {to je bila i Istorija, na 8 do 10 jezika; Pejo bi bio odu{evljen i odmah bi pripremio ugovor; u slu~aju da ja (ne daj Boè!) budem onesposobljen u me|uvremenu, ti bi ga sam zavr{io, ali bi on izi{ao pod oba na{a imena. Takva kompilacija zasluùje pohvalu uzimanja religioznih kreacija ozbiljno i tako je deo pozitivnog trenda poslednjih 30 godina, u kom sam i ja odigrao svoju ulogu. (I jo{ jedna stvar, koja te mo`da ne}e mnogo interesovati, ali koju prosto moram da kaèm: ti ve} jesi jedan istinski istori~ar religija, jedan od retkih koje na{a disciplina, sada u krizi, veoma treba. Kao takvog te priznaju mnoge kolege i studenti; ali, kao i {to je kod mene slu~aj sre}an, svakako treba}e jo{ 1520 godina pre nego {to te prime na univerzitete i akademije, i postane{ popularna figura u o~ima {ire publike razli~itih kultura. A mi ne moèmo sebi priu{titi da gubimo vreme! Na{a saradnja na korisnom poslu bi mogla da ubrza proces...) 22. decembar Obe}ao sam kratko pismo, a vidi {ta je ispalo! Traìm saradnike za slede}e ~lanke: Carstvo bo`je (6000 re~i), @ivot (4000 re~i), Ljubav (7500 re~i), îsto i ne~isto (5000 re~i), Svetogr|e (5000 re~i). Broj re~i se moè modifikovati. Ako si zainteresovan da radi{ bilo koji od ovih ~lanaka, ili ako zna{ bilo kog izuzetnog molim te, obavesti me. Ne znam da li ti je poznato da je Kristinel imala operaciju hernije pre tri nedelje. Sve je u redu. Idemo na Floridu 27. decembra i vra}amo se 6. januara. @elimo ti veoma plodnu Novu godinu i {aljemo ti svu na{u ljubav, Mir~a i Kristinel Prevela s engleskog Una Popovi}

Dosije Kulijanu

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Dosije Kulijanu

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

dosije kulijanu

GDE BOG PIJE KAFU: IMAGINARNI SVETOVI JOANA KULIJANUA

Mircea Eliade, Orizzonte Filosofico, Assisi: Cittadella Editrice, 1978.

Tre}i program Radio Beograda Br. 139140, IIIIV/2008

UDK 29:929 Kulijanu J. P.

UBISTVO PROFESORA KULIJANUA: HRONIKA PREDSKAZANE SMRTI*

Tre}i program Radio Beograda Br. 139140, IIIIV/2008

UDK 130.2/.3 177.6:13311/14

2. Dotok i oticanje vrednosti u XII veku

3. Putovanje du{e i iskustvo pre ro|enja

PREPISKA IZME\U MIR^E ELIJADEA I JOANA PETRU KULIJANUA*

You might also like