trkltrlnst

asopis za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije / oktobar 2012. / br. 04

1
fotografija: Anna Shelton

issn 2217-4893

trkltrlnst
asopis za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije / oktobar 2012 / br. 04

issn 2217-4893

INTERKULTURALNOST asopis za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije Izdava: Zavod za kulturu Vojvodine, Vojvode Putnika 2, Novi Sad, tel. +381 21 4754148, 4754128, zkvrazvoj@nscable.net Za izdavaa: Tibor Vajda, direktor Glavni i odgovorni urednik: mr Aleksandra uri Bosni Urednitvo: dr Duan Marinkovi, Novi Sad, dr Ivana ivanevi Sekeru, Novi Sad, dr eljko Vukovi, Sombor, dr Aleksandra Jovievi, Beograd, Rim, mr Dragana Beleslijin, Novi Sad, mr Dragan Jelenkovi, Panevo, Beograd, dr Ira Prodanov, Novi Sad, dr Andrej Mirev, Osijek, Rijeka, Vera Kopicl, Novi Sad Stalni saradnici: Franja Petrinovi, Novi Sad, Sava Stepanov, Novi Sad, Ivana Vuji, Beograd, dr Saa Brajovi, Beograd, dr Nikolae Manolesku, Bukuret, Ser Pej, Pariz, mr Majda Adlei, Novi Sad, Tanja Kragujevi, Beograd, dr Nada Savkovi, Novi Sad, dr Damir Smiljani, Novi Sad, Tomislav Kargain, Novi Sad, mr Boris Labudovi, Novi Sad, Ivana Inin, Novi Sad, dr Radmila Giki Petrovi, Novi Sad, dr Aleksandra Izgarjan, Novi Sad Savet: dr Jasna Jovanov, dr Gojko Tei, mr Vasa Pavkovi, dr Milena Dragievi ei, dr Gordana Stoki Simoni, dr Predrag Mutavdi, dr Nikola Grdini, dr Vladislava Gordi Petkovi, Milorad Belani, mr Mladen Marinkov, dr Miklo Biro, dr Lidija Merenik, dr Kornelija Farago, dr Svenka Savi, dr Svetislav Jovanov, dr Milan Uzelac, dr Jano Banjai, dr Ljiljana Peikan Ljutanovi, dr olt Lazar, dr Zoran eri, dr Zoran Kini, dr Dragan Kokovi, dr Dragan uni, dr Milenko Perovi, dr Ildiko Erdei Meunarodni savet: Neboja Radi, Kembrid, Engleska, dr Ivana Milojevi, Sanajn Koust, Australija, dr Dragan Kujundi, Gejnzvil, Florida, SAD, dr Branislav Radelji, London, Engleska, dr Nataa Baki Miri, Alma Ata, Kazahstan, dr Samjuel Babatunde Moruvavon, Ado Ekiti, Nigerija, dr Marharita Fabrikant, Minsk, Belorusija, dr Nina ivanevi, Pariz, Francuska, dr Nataa Uroevi, Pula, Hrvatska, A. K. Daje, Hajderabad, Indija Pravni konsultant: Olivera Marinkov PR, komunikacije: Milica Razumeni Lektor: Ljudmila Pendelj Prevodi: Language&Translation Centre, Mirko Cvetkovi Tehniki koordinator: Mirjana Kamenko Meunarodna saradnja: Ileana Ursu, Meral Tarar Tutu Vizuelni identitet: Dragan Jelenkovi Urednik foto-editorijala: Vladimir Pavi Prelom: Pavle Halupa Autori foto-editorijala: Anna Shelton, Amber Marie Chavez, Marek Wykowski, Saa Milovanovi, Anton Lepashov, Jan Cieslikiewicz, Lee Gumienny tampa: Stojkov tamparija d.o.o., Laze Nania 3436, Novi Sad Copyright: Zavod za kulturu Vojvodine, 2012. Tira: 500 ASOPIS IZLAZI POD POKROVITELJSTVOM POKRAJINSKOG SEKRETARIJATA ZA KULTURU I JAVNO INFORMISANJE VLADE AP VOJVODINE

INTERCULTURALITY Magazine for stimulation and afrmation of intercultural communication Publisher: Institute of culture for Vojvodina, Vojvode Putnika 2, Novi Sad, phone no. +381 21 4754148, 4754128, zkvrazvoj@nscable.net President and Chief Executive Ofcer: Tibor Vajda Editor-in-Chief: Aleksandra uri Bosni, M.Phil. Assistant Editors: Duan Marinkovi, Ph.D, Novi Sad, Ivana ivanevi Sekeru, Ph.D, Novi Sad, eljko Vukovi, Ph.D, Sombor, Aleksandra Jovievi, Ph.D, Belgrade, Rome, Dragana Beleslijin, M.Phil, Novi Sad, Dragan Jelenkovi, M.F.A, Panevo, Belgrade, Ira Prodanov, Ph.D, Novi Sad, Andrej Mirev, Ph.D, Osijek, Rijeka, Vera Kopicl, Novi Sad Contributing Authors: Franja Petrinovi, Novi Sad, Sava Stepanov, Novi Sad, Ivana Vuji, Belgrade, Saa Brajovi, Ph.D, Belgrade, Nicolae Manolescu, Ph.D, Bucharest, Serge Pey, Paris, Majda Adlei, M.Phil, Novi Sad, Tanja Kragujevi, Belgrade, Nada Savkovi, Ph.D, Novi Sad, Damir Smiljani, Ph.D, Novi Sad, Tomislav Kargain, Novi Sad, Boris Labudovi, M.Phil, Novi Sad, Ivana Inin, Novi Sad, Radmila Giki Petrovi, Ph.D, Novi Sad, Aleksandra Izgarjan, Ph.D, Novi Sad Council: Jasna Jovanov, Ph.D. / Gojko Tei, Ph.D. / Vasa Pavkovi, M.Phil. / Milena Dragievi ei, Ph.D. / Gordana Stoki Simoni, Ph.D. / Predrag Mutavdi, Ph.D. / Nikola Grdini, Ph.D. / Vladislava Gordi Petkovi, Ph.D. / Milorad Belani / Mladen Marinkov, M.F.A. / Miklo Biro, Ph.D. / Lidija Merenik, Ph.D. / Kornelija Farago, Ph.D. / Svenka Savi, Ph.D. / Svetislav Jovanov, Ph.D. / Milan Uzelac, Ph.D. / Jano Banjai, Ph.D. / Ljiljana Peikan Ljutanovi, Ph.D. / olt Lazar, Ph.D. / Zoran eri, Ph.D. / Zoran Kini, Ph.D. / Dragan Kokovi, Ph.D. / Dragan uni, Ph.D. / Milenko Perovi, Ph.D. / Ildiko Erdei, Ph.D. International Council: Neboja Radi, Cambridge, England, Ivana Milojevi, Ph.D, Sunshine Coast, Australia, Dragan Kujundi, Ph.D, Gainesville, Florida, USA, Branislav Radelji, Ph.D, London, England, Nataa Baki Miri, Ph.D, Almaty, Kazakhstan, Samuel Babatunde Moruwawon, Ph.D, Ado Ekiti, Nigeria, Marharyta Fabrykant, Ph.D, Minsk, Belarus, Nina ivanevi, Ph.D, Paris, France, Nataa Uroevi, Ph.D, Pula, Croatia, A. K. Jayesh, M.Phil, Hyderabad, India Legal Afairs: Olivera Marinkov PR Manager: Milica Razumeni Proofreading: Ljudmila Pendelj Translated by: Language&Translation Centre, Mirko Cvetkovi Technical Coordinator: Mirjana Kamenko International Cooperation: Ileana Ursu, Meral Tarar Tutu Visual Identity: Dragan Jelenkovi Photography Director: Vladimir Pavi Layout: Pavle Halupa Editorial Photographers: Anna Shelton, Amber Marie Chavez, Marek Wykowski, Saa Milovanovi, Anton Lepashov, Jan Cieslikiewicz, Lee Gumienny Printed by: Stojkov Printing House, Laze Nania 3436, Novi Sad Copyright: The Institute for culture of Vojvodina, 2012. Circulation: 500 THE MAGAZINE IS SPONSORED By THE PROVINCIAL SECRETARIAT FOR CULTURE AND PUBLIC INFORMATION OF AP VOJVODINA

srj

vdik Aleksandra uri Bosni, GOVOR IDENTITETA: NACIJA, SREDINA, TRENUTAK . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 trkltrna strivanj Duan Bjeli, RADIKALNI KONZERVATIVIZAM BALKANSKE GEO-PSIHOANALIZE . . . . . . . . . . . . . . . 12 Branislav Radelji, ISLAM KAO IZAZOV EVROPSKOJ TOLERANCIJI? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36 Predrag Mutavdi, Anastasios Kampuris, Saa Savi, GRANICE JEZIKOG IDENTITETA NA BALKANSKOM POLUOSTRVU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 48 Andrej Mirev, INTERMEDIJALNE DE/RE/KONSTRUKCIJE IDENTITETA (Komparativna analiza dnevnikih praksi Gze Cstha i Margite Stefanovi) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 64 Sanja Lazarevi Radak, INTERPRETACIJA I ANALIZA DRUGOSTI NA GRANICAMA DISCIPLINA . . . . 82 Igor Gajin, ODMJERAVANJE KULTURA I VAGANJE KNJIEVNOSTI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98 Briit Veltman Aron, FIGURA JEVREJINA U SEVERNOJ AFRICI: MEMI, DERIDA, SIKSU . . . . . . . . . . . . 116 Vladislava Gordi Petkovi, IDENTITET, JEZIK I SOCIJALNA STRATIFIKACIJA: KAKO ENSKA KNJIEVNOST PODRIVA POREDAK . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 134 Dragana Beleslijin, TIPOVI MUKOG SUBJEKTA U POEZIJI I PROZI JUDITE ALGO . . . . . . . . . . . . . . . 144 Ljudmila Pendelj, FONETSKA ANALIZA DUBLETNIH OBLIKA REI POREKLOM IZ GRKOG I LATINSKOG JEZIKA U GRAI ZA RENIK STRANIH REI U PREDVUKOVSKOM PERIODU III VELIMIRA MIHAJLOVIA (II DEO) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 162 Jasna Jovanov, KONSTANTIN BRANKUZI: LET BOANSKOG MAINISTE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 198 Sergej Beuk, INTERKULTURALNA TEOLOGIJA: PROBLEM HRIANSKOG IDENTITETA I SAVREMENA MISIOLOGIJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 214 Mirjana Starevi, Radmila Janii, UNAPREENJE AKTIVNOSTI ODNOSA S JAVNOU U INSTITUCIJAMA KULTURE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 226 vej Dragan Kujundi, RASA, DEKONSTRUKCIJA, KRITIKA TEORIJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 242 Etjen Balibar, IZBOR/ODABIR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 252 ak Derida, tRASA: ODGOVOR ETJENU BALIBARU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 266 Mirko Sebi, LJUBAV, IDENTITET, RAZLIKA. REI (O) LJUBAVI NEMOGUE REI . . . . . . . . . . . . . 278 Sava Stepanov, PARISKE GODINE MILANA KONJOVIA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 286 djaz PAVLE OSBERGER (priredio Dragan Kujundi) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 298 Pavle osberger, ZALEENO SEANJE, Dragan Kujundi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 304 krdnte Rejmon Detre, TA JE PRVO NASTALO: JEZIK ILI NACIJA? (prevod i komentari: Mirko Cvetkovi) . . . . 322 Dulijan Haus, TA JE INTERKULTURALNI GOVORNIK? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 332 Slobodan Vasi, PROPITIVANJE ENSKIH, FEMINISTIKIH I MUSLIMANSKIH IDENTITETA: POSTSOCIJALISTIKI KONTEKSTI U BOSNI I HERCEGOVINI I NA KOSOVU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 344 Almir Baovi, TRAGEDIJA I VIAK ISTORIJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 350 Vesna drnja, IGRAJMO SE IGRE VODI KROZ KREATIVNI DRAMSKI PROCES . . . . . . . . . . . . . . . 356

vdik

Govor identiteta: nacija, sredina, trenutak

Ostajui u tematskim okvirima kulturoloko-identitetskih potraga, nakon godinu dana od smrti Radomira Konstantinovia, zateeni u svojevrsnom novom iracionalizmu koji, kako se ini, sve uspenije travestira i parafrazira Tenovu trijadu rasa, sredina, tre nutak, prinueni smo, jo jednom, na priznanje tanosti i anticipatorske snage teorije o zatvorenim kulturama i sistemima. U vremenu vrednosnog konvertovanja oznaenog upravo nacijom, sredinom i trenutkom, Konstantinovieva anamneza duha palanke kao trajne mogunosti i trajnog iskuenja koje luta svetom u potrazi za idealnim toposom poprima snagu definicije... Negde izmeu naela Kraja i naela Beskraja duh palanke ostaje i opstaje kao jedan uvek mogui odgovor istoriji (u nemirenju sa njom) i egzistenciji (u nasilju nad njom). Pojavni oblici duha palanke ostaju nepredvidivi: on se istovremeno ospoljava i kao duh programskog siromatva i samoodricanja, ivota svedenog na letargino trajanje, ali i kao duh agitacije i agresije u ime ouvanja jedinstva nacionalnog, konfesionalnog, teritorijalnog, teorijskog, mentalnog, uvek plemenskog i neizbeno iracionalnog. Kao trajni duh margine i duh eksplozije varvarstva, duh palanke, upravo u ime plemenskog jedinstva proklamovanog u svoje najvie naelo, inicira trajnu stereotipizaciju sopstva i sveta u veitom porivu da dokine (ne dopusti) svaku Razliku, u estetskom, etikom, ontolokom ili semantikom smislu... Otud se u kulturnim sistemima naseljenim duhom palanke represija uvek iznova praktikuje, najavljuje i doziva... Nad egzistencijom i nad smislom... Uvek u ime idealnog kolektivno nadreenog: drave, nacije, nacije drave... Upravo su pojmovi nasilja i univerzalnosti, granica i identiteta tesno povezani sa fenomenom i pojmom Rasizma, koji je krajnja konsekvenca dogmatine zatvorenosti u jednoobraznosti i koji, kako kae Etjen Balibar, uznemirava filozofiju i dovodi je u pitanje. I ba kao to ume da bude govor nae autentinosti, govor identiteta moe da bude i vulgarno represivan i brutalan svaki put kada se u ime konzerviranja monolitne i okamenjene jedinstvenosti vidi kao mono oruje kojim se ispisuju nove (stare) dogmatske matrice. U miljenju i delanju, kreaciji i transcendenciji... Kao makabrini circulum vitio sus u kojem nema kraja kraju... Aleksandra uri Bosni

10

trkltrna strivanj
11

f o t o

a n n a
8 , 9 ,

s h e l t o n
1 1 , 4 5 , 4 6 ,

a v s h e l t o n @ g m a i l . c o m 4 7 , 6 3 , 8 0 , 8 1

s t r a n a :

12

13

trkltrna strivanj

udc 159.964.2(497) udc 1 iek s. udc 159.964:929 freud s.

duan bjeli
univerzitet juni mejn, sad

radikalni konzervativizam balkanske geo-psihoanalize

saetak: julija kristeva i slavoj iek su devedesetih godina u svojim kulturno-politikim analizama balkana razvili jedinstven diskurs unutar psihoanalize psihoanalizu balkana prema kojem se rodni geografski prostor predstavlja kao patoloki ekvivalent edipalne fantazme arhaine majke, i od koje se, kao i u edipalnoj vezi, subjekt mora radikalno odvojiti i podrediti autoritetu simbolikog oca, tj. u njihovom sluaju, geografije dominirajueg evropocentrikog drugog. u osnovi takvog pristupa je konzervativna politika oznaavanja primitivnog, koja se zasniva na samoorijentalizaciji i geopolitikoj deidentifikaciji sa balkanom kao preduslovom njihovog kosmopolitskog i univerzalistikog identiteta. kljune rei: iek, kristeva, frojd, said, Grami, psihoanaliza, balkan, stranac, majka, emigrant.

The Mittel Land Drakule B. Stokera poziva se i na Balkan i na Centralnu Evropu, gde je Centralna Evropa zamiljena kao prelazna zona izmeu zapadne civilizacije i nedokuivog identiteta Rusije.1 Ovaj prelazni status ima jai intenzitet na Balkanu, koji je, pored toga to je deo Istoka/Zapada, vien i kao most izmeu hrianskog severa i muslimanskog juga. I zapadno i istono hrianstvo, kao i islam, oformljeni su na Balkanu, i njihova praksa podudara se sa etnikim i nacionalnim granicama. Balkan nikada nije bio kolonizovan u modernom smislu. Tu su, za vreme vekovne otomanske vladavine uvedene strategije repopulacije, religioznog preobraenja i polarizacije u cilju kontrolisanja teritorije, a ljudi sa Balkana poeli su da doivljavaju jedni druge (i sami sebe) i kao kolonijalne vladare i kao kolonijalne podanike. Ova zapisana dvosmislenost uinila je da balkanske nacije drave, koje su nicale u 19. veku, budu posebno ranjive na reprezentativnu kolonizaciju od strane podesne zapadne civilizacije i aspiraciju evropskog identiteta. Tokom
1 Tomislav Z. Longinovi, Vampires like Us in Balkan as Metaphor: Between Globalization and Fragmen tation, ed. Duan I. Bjeli and Obrad Savi (Cambridge, MA: MIT Press, 2002), 39-55.

14

trkltrna strivanj

19. i poetkom 20. veka, u periodu formiranja balkanskih nacija drava na ruevinama Otomanskog carstva, bilo je uobiajeno da intelektualna elita studira u Beu, Berlinu, Parizu ili Istanbulu u zavisnosti od toga koji bi od ovih imperijalistikih glavnih gradova izvrio najvei kulturni i lingvistiki uticaj na odreeni region. Zbog nasleenih goreopisanih dvosmislenosti, Balkan, unutar svog sopstvenog diskurzivnog prostora, uzvraa dinamiku formiranja identiteta od-centra-ka-periferiji premetajui geopolitiku patologiju na istone susede.2 Na taj nain, balkanske nacije ne samo da orijentalizuju drugo ve i same sebe pozapadnjuju kao Zapad drugog. Balkanizam, kao sistem diskurs geografije, odgovaran je za naine na koje se geopolitika dvosmislenost balkanskog prostora internalizuje u balkanski identitet ne samo kroz samoorijentalizaciju ve i kroz hegemonsko predstavljanje.3 Ovaj esej fokusira se na diskurs geografiju Balkana kao skrivenu kontingenciju intelektualnog rada dva lakanovska psihoanalitiara, Julije Kristeve (Julia Kristeva) i Slavoja ieka. Njihov ikonski status globalnih intelektualaca i sam obim njihovog rada generisali su isto toliko industrijski veliko telo kritike. Meutim, najvei deo te kritike uzeo je njihovo delo zdravo za gotovo, kao neto to potie iskljuivo iz tradicije evropskog diskursa racionalnosti. U onome to ovde sledi, na osnovu instrukcija Gramijevog (Gramsci) koncepta intelektualnog rada kao drutvenog praxisa i njegovog samoosnaivanja kroz marginalnu geografiju, predstaviu jedan izriito balkanski pogled na relevantne diskurse o izgnanstvu i univerzalnosti Kristeve i ieka, naglaavajui pritom njihovo balkansko poreklo i diskurzivnu geografiju regiona kao disonantnu infrastrukturu njihovog samoproklamovanog univerzalizma i kosmopolitanizma. U procesu ire konceptualizacije njihovog intelektualnog stvaralatva, pozivam se na neke osnovne Gramijeve koncepte, kao to su geografska i istorijska specifinost, koja je centralna kako za intelektualni rad tako i za unutranji pluralitet subjekta. Ovaj Gramijev koncept, kao i drugi, naroito odjekuju u dananjoj klimi tenzije izmeu homogenizacije globalnog kapitalizma i kulturne raznolikosti imigranata, koja je premestila ekonomske konflikte globalnog kapitalizma na kulturu i identitet. Gramijev rad takoe predstavlja temelj za interdisciplinarnu oblast kulturnih studija (koje ukljuuju i druge oblasti prouavanja). Mnogi akademici i pisci koji se bave ovim temama i sami su iseljenici koji se identifikuju sa subalternim grupama o kojima piu ili iz kojih potiu, i ije izmetanje deluje kao radikalni otpor kulturnoj ortodoksiji njihovih nacija domaina, bivih kolonijalnih centara.
2 Milica Baki-Hejden, Nesting orientalism: The Case of Former yugoslavia, Slavic Review 54.4 (Winter 1995): 917-931 = Reprodukcija orijentalizma: primer bive Jugoslavije, Filozofija i drutvoXIV (1998) 101118; u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao Reprodukcija. 3 Vidi Maria Todorova, Imagining the Balkans (Oxford: Oxford University Press, 1997) = Imaginarni Balkan,prev. D. Starevi, A. Bajazetov-Vuen, Beograd: Biblioteka XX vek, igoja 1999; u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao Imaginarni.

15

trkltrna strivanj

Rad Kristeve i ieka, sa druge strane, nudi suprotan, disidentski odgovor na izgnanstvo koje diskurzivno pokorava Balkan i imigrante evropskoj simbolikoj dominantnosti. Pod znakom psihoanalize Balkana njihov rad promovie internacionalizaciju balkanskog geopolitikog poloaja kao Drugog Evrope i proizvodi negativnu verziju balkanske subjektivnosti kao palog Edipa koji patologizira imigrantsku subjektivnost na osnovu incestne veze sa izgubljenim prostorom. Ova patologizacija postie se prizivanjem lakanovske teorije rascepa subjekta kao univerzalne strukture moderne subjektivnosti koja uzvraa kognitivnom rascepu izmeu carstva i kolonije kao simbolinom ocu i arhainoj majci. Ova univerzalna ema ignorie subverzivnu ulogu geografije i istorije u formiranju balkanske subjektivnosti. Ovaj situacioni intenzitet i oseajnost4, koji nedostaje u radu Kristeve i ieka, nalazi se u sreditu Gramijevih koncepata intelektualnog rada i individualne subjektivnosti. Prilikom elaboriranja konvergencije u radu Kristeve i ieka, kao i u njihovim linim istorijama, potvrdiu i protumaiti njihovo razilaenje u ovim oblastima, ukljuujui okolnosti njihovog izmetanja iz Bugarske i bive Jugoslavije. Tvrdim, meutim, da ak i pored ovih razlika, svako od njih nudi i iskljuiv diskurs radikalnog konzervativizma, uokvirenog u jeziku elje, kao idiosinkratike forme intelektualnog rada. bulGarie, ma sous-france Dobro je poznata istorija izmetanja Julije Kristeve iz njenih bugarskih korena. Roena je 1941. godine i dobila je odlino frankofonsko obrazovanje. Nakon to je zavrila lingvistiku na Univerzitetu u Sofiji, godine 1965. dobija stipendiju francuske Vlade, koja joj je omoguila da nastavi poslediplomske studije u Parizu, gde se brzo istakla na francuskoj intelektualnoj sceni, studirajui sa eminentnim akademicima kao to su, izmeu ostalih, Roland Bart (Roland Barthes), Klod Levi-tros (Claude Levi-Strauss) i Emil Benvenist (Emil Benveniste). Ubrzo po dolasku u Pariz, postala je deo kruga intelektualaca povezanih sa avangardnim knjievnim urnalom Tel Quel, da bi se na kraju i udala za jednog od urednika osnivaa, pisca Filipa Solersa (Philippe Sollers). Ona sama objavljivala je u urnalu zajedno sa akom Deridom (Jacques Derrida), Mielom Fukoom (Michel Foucault), Rolandom Bartom i drugim istaknutim figurama pariske knjievne scene. Na poetku je bila marksista i student pobunjenik, da bi kasnije zapoela izuavanja sa Lakanom (Lacan) i inkorporisala njegove ideje o subjektivitetu u svoja dela na temu strukturalne lingvistike. Revolution in Poetic Language (1974), jedna od doktorskih teza Kristeve, kombinovana sa Bahtinovom (Bakhtin) marksistikom teorijom polifonije u jeziku sa Lakanovim pojmom rascepa subjekta, jedinstvenim teorijskim poloajem pomirenja buroaske estetike sa revolucionarnim poljem teksta. Upravo ovaj rad ju je definitivno lansirao kao vodeeg literarnog teoretiara svog vremena.

4 Edward Said, Reflections on Exile and other Essays, (Cambridge: Harvard University Press. 2000), 466.

16

trkltrna strivanj

Kristevina politika oznaavanja diskurzivno transformie intelektulani rad od subjekta simboliko-materijalne intervencije u snabdevaa elje oznaitelja i samooznaavanja kao stalnog izvora revolta i kreativne negativnosti. Njen koncept egzila kao stanja kosmopolitanizma potie, ne toliko iz njenog ivota u Parizu, koliko iz njenog iskustva same sebe kao osloboenog, potpuno edipalizovanog subjekta izgnanog iz svog rodnog prostora: Izgnanstvo je ve samo po sebi oblik disidentstva, jer podrazumeva upanja sebe od porodice, zemlje ili jezika.5 Ona proiruje ovaj koncept disidencije na ideju Edipalne pobune protiv rodnog prostora i tvrdi da subjekat postoji u tenziji izmeu radosti govora (elja za ocem) i zavoenja pre-jezikog stanja materinskog jedinstva (elja za majkom). Kroz tenziju koju su stvorile ove oprene sile, stvara se eljeni subjekat i autonomni govornik. Ona sama, da bi postala potpuno edipalizovani subjekat, morala je prvo da demonizira svoj bugarski identitet prema sopstvenoj teoriji zazornosti (abjection): Ja sebe proterujem, ja sebe ispljuvavam, ja sebe uniavam u istom pokretu u kom ja tvrdim da sebe ostvarujem (3). Iz egzila, pie s ljubavlju Bugarskoj kao geopolitikom zazornom (abject): Vi patite od haosa, od vandalizma, od nasilja. Vi patite od nedostatka autoriteta. Vi patite od korupcije, odsustva inicijative, aljkavosti koja na individualnom nivou udvostruava brutalnost bez presedana, aroganciju mafije i prevare novopeenih bogataa.6 Njena poruka graanima Bugarske je da se, pratei njen primer, podvrgnu psihoanalizi ili psihoterapiji (182) kako bi se uspeno pridruili evropskoj civilizaciji. Kristeva diskurzivno ponovo uvodi kolonijalnu paradigmu u evropsku geopolitiku preko svoje politike oznaavanja na isti nain na koji je Lakanov rascep subjekta artikulisan kroz njenu teoriju poetskog jezika. Materinski poriv za izgubljenim prostorom predstavlja neiscrpnu sirovinu za izgradnju kulturnog kapitala francuske nacije. Dosledna svojoj teoriji poetskog jezika i pre-jezikog stanja kore (chora), arhaini poriv za majkom ostaje ispod jezika kao stalni pre-jeziki poriv koji kida simbolike konvencije i stvara nove ekspresivne forme. Jezik je u radu Kristeve centralna taka na vie nivoa. Kao lakanovski psihoanalitiar, ona se dri principa da jezik ima sutinski znaaj za simboliki redosled koji omoguava postojanje pre-postojee kulture i pravila, stvara osnovu za subjekat koji izvire iz arhainog materinskog kore. Francuski jezik, pored toga to je alat kojim ona artikulie svoj projekat Edipalne pobune, predstavlja i simbol njenog sopstvenog vaskrsenja kao kosmopolitskog intelektualca. Pa ipak, bugarski je za mene skoro mrtav jezik. To jest, kako sam postepeno uila francuski jezik, deo mene je polako bivao istrebljen, prvo od dominikanskih kalu5 Citat iz: Danielle Marx-Scouras, The Cultural Politics of Tel Quel: Literature and the Left in the Wake of Engagement, (Philadelphia, PA: Pennsylvania State University Press, 1996), 195. 6 Julia Kristeva, Crisis of The Subject, na engleski prevela Susan Fairfield, (New york City, Ny: Other Press, 2000), 176: u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao Crisis. Takoe pogledaj link http://www.agora8. org/1a.htm .

17

trkltrna strivanj

erica, zatim u Francuskom savezu, zatim na univerzitetu. I konano je izgnanstvo umrtvilo ovo staro telo i zamenilo ga drugim, prvo, krhkim i vetakim, a zatim sve vie i vie nezamenljivim, i sada jedinim ivim francuskim. Skoro da sam spremna da verujem u mit vaskrsenja kada ispitujem podeljeno stanje svog uma i tela.7 Centralnost francuskog jezika u intelektualnom projektu Kristeve grafiki je ilustrovana maja 2003, kada je dobila titulu Doctor Honoris Causa na svom bugarskom alma mater Univerzitetu u Sofiji. Tom prilikom je odrala govor na temu Jezik, nacija i ene.8 Kao to i sam naziv kae, ovaj govor dotie glavne teme njenog rada i u njemu ona direktno priznaje svoju vernost Francuskoj i njenu ljubav i divljenje prema francuskoj kulturi i jeziku: Volim logiku jasnou francuskog jezika, nepogreivu preciznost renika, tananost rasuivanja... Od poetka je, meutim, njena posveenost francuskom jeziku bila oigledna njenoj, veinom bugarskoj publici, jer je ak i ovaj govor odrala na francuskom (na kraju govora, u znak panje, izgovorila je jedan deo na bugarskom). Naklonost Kristeve svemu to je francusko ima implikacije koje se proteu daleko izvan samoestetizacije. Njeno uzdizanje Francuske i francuskog jezika na vrh civilizacijske hijerarhije zavisi od zazornosti njene majinske zemlje i maternjeg jezika. Ovo se jasno vidi u kontroverznom eseju Bulgarie, ma Souffrance,9 u kom ona opisuje povratak u domovinu 1989, malo pre pada Berlinskog zida. Ona oplakuje ubre i muve na ulicama Sofije, a jo i vie, gubitak dobrog ukusa koji se vidi u pogoranom stanju nacionalnog jezika: [...] napunili su ovaj jadni jezik oseajnih seljaka i naivnih mislilaca itavim arsenalom pozajmica bez ukusa i bez korena.10 Meutim, uzimajui u obzir njeno sopstveno otkrie da je bugarski jezik skoro mrtav jezik za mene, ne moemo a da se ne zapitamo koliko je ona kvalifikovana da donosi sud o tome. Naslov ovog eseja i njegov ton ak i vie od poniavajuih komentara o bugarskom jeziku i nedostatku estetike u sferi javnog ivota otkrivaju represiju i nesretnost njenog ivota pod tvrdolinijskim komunistikim reimom. Kristeva je veoma malo pisala o ovom
7 Kristeva, Intimate Revolt. The Powers and Limits of Psychoanalysis, Vol. 2, preveo Jeanin Herman, (New york City, Ny: Columbia University Press, 2002), 243: u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao Intimate. 8 Julia Kristeva, La Langue, la Nation, les Femmes (Jezik, nacija, ene), Edition Universit de Sofia, 2002; u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao Jezik. Kopiju ovog govora u originalu na francuskom poslao mi je profesor Dimitar Kamburov, koji je prisustvovao dodeli titule Doctor Honoris Causa Kristovoj i koji je uo njen govor. On kae: Rekao bih da ljudi koji poznaju intelektualni itinerer Kristeve ne bi bili toliko iznenaeni injenicom da je govor odrala na francuskom... u stvari, postojalo je veliko protivljenje tome to je uradila (lina prepiska, 19. mart 2007, citirano uz dozvolu). 9 Prema miljenju Dona Mouita (John Mowitt), iako ono opasno ostaje netematizovano u Bulgarie ma soufrance, kodirana majka se ovde vraa u nacionalnom odelu. Mislim, naravno, na igru rei koja stvara pometnju u njenom naslovu, gde Bugarska predstavlja i mesto gde ona trpi kanjenje, mesto bola, ali takoe i nju ispod Francuske (61). John Mowitt, Strangers in Analysis: Nationalism and the Talking Cure, Parallax 4.3 (1998): 45-63. 10 Julia Kristeva, Bulgarie, ma soufrance, Linfini 51 (autumn 1995): 42-52. Prevedeno na engleski kao Bulgaria, My Sufering, u Crisis (163-183).

18

trkltrna strivanj

periodu, ali ga se kratko dotie u govoru na Univerzitetu u Sofiji, pruajui snane indicije da je njena fikcija, barem delimino, autobiografska: Nemam nameru da vam se ispovedam, budite spokojni. Nije sada vreme za to, a u tu svrhu sam napisala romane. Ukratko, rei u samo da sebe smatram kosmopolitskom intelektualkom (samo ova re bila je dovoljna osnova za progon u Bugarskoj mog detinjstva) evropskog dravljanstva, francuske nacionalnosti i bugarskog porekla. Na stranu gorina i rane, uvam divna seanja sa svojih studija u Bugarskoj11 Bugarska teoretiarka Elena Georgieva (Elena Gueorguieva) elaborira o autobiografskom aspektu Kristevine fikcije u eseju pod nazivom Slike Bugarske u fikciji Julije Kristeve, istiui da u romanu Starac i vuci Santa Barbara, mesto deavanja romana, jeste fikcijska predstava Bugarske. To je mesto gde su ljudi postali nalik vukovima, duboko ogrezli u ubistva i kriminal, gde agresija ostaje jedina protivtea depresiji.12 Ovo je stroga osuda, samo tanko preruena, koja prua dokaz da nesrea i represija njenih ranih godina pobuuju zazornost prema rodnom prostoru. Za Kristevu, dakle, Balkan i Francuska ne predstavljaju dva subjekta, dva jednaka koda, ve francuski subjekat i bugarsko zazorno: Zazorno ima samo jedan kvalitet objekta to to je suprotstavljeno Ja.13 U okviru svog projekta Edipalna pobuna ona Bugarsku, kao evropski arhaini pokreta, suprotstavlja Francuskoj, kao evropskom simbolu, a kao rezultat gubi psiholoku heterogenost pojednostavljene strukture geopolitike diferencijacije i hijerarhije. Drugim reima, pojam arhaina majka ima potpuno drugaije konotacije u datim kontekstima evropske geopolitike i teorije poetike. U prvom sluaju on priziva utvrene geopolitike stereotipe, a u drugom radi na otkrivanju novih nijansi tekstualne interpretacije. Kristeva implicitno nudi svoju sopstvenu biografiju kao model za imigrantsku edipovsku emancipaciju, i teko je ne proitati opis biblijske Rut, The Model migre14, u knjizi Stranci sami sebi, koji predstavlja njen idealizovan alter ego. Rut, princeza Moaba, udata za Jevrejina, prestala je da oplakuje svoj majinski prostor i za to je nagraena time to je postala matrijarh jevrejske kraljevske porodice, koja vodi poreklo od Davida: Osuivana imigracija pretvorena je u neophodan uslov za ispunjavanje Rutine sudbine.15
11 Language (4). 12 Elena Guorguiva, Images de la Bulgarie dans lOeuvre Romanesque de Julia Kristeva, Etudes balkaniques, 2.3 (2001): 215. 13 Julia Kristeva, Powers of Horror: An Essay on Abjection, translated by Leon S. Roudiez, (New york City, Ny.: Columbia University Press, 1982), 1. 14 Bonnie Honig, Ruth, the Model Emigree: Mourning and the Symbolic Politics of Immigration, in Political Theory. An International Journal of Political Philosophy, 25.1 (February 1997): 112-136. 15 Julia Kristeva, Strangers to Ourselves, preveo na engleski Leon S. Roudiez, (New york City, Ny: Columbia University Press, 1991), 70; u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao Strangers.

19

trkltrna strivanj

Kristevino tumaenje prie o Rut pokazuje da ona eli da imigranti Bugari i Balkan, ele njenu francuznost i u ovoj samododeljenoj ulozi oznaitelja elje drugoga, ona postaje avatar kulturne hegemonije. Iako prostorno udaljeni jedni od drugih, francuski imigranti i Balkan su, u registru Kristeve, povezani unutar diskurzivnog okvira njenog sopstvenog izgnanikog identiteta. Dok Balkan simbolie ludu, arhainu majku, imigranti su besna deca, i svi zajedno su jednako opasni po simbolinog oca. Kako Kristeva istie, Francuska ima dugu istoriju otvorenosti prema imigraciji i davanju dravljanstva. Meutim, prilivom imigranata iz severne Afrike, i francuska kulturna desnica i levica poele su da se pitaju da li njima treba dodeliti dravljanstvo s obzirom na njihovu egzotinu kulturu i potencijalno konkurentne lojalnosti. U ovoj debati, Kristeva hvali Komitet za nacionalnost (Commission de la Nationalite), kojim predsedava Mars Long (Marceau Long), ef Dravnog saveta, podravajui postojeu fuziju nacije i etata a odbacujui ideju etnopluralistikog drutva.16 Ona je ubeenja da homogenizujua snaga francuske civilizacije, koja je vekovima bila sposobna da primi i ujedini razliite uticaje i etnike grupe, koja je bila iskuavana i testirana, ali [dananji arapski] imigranti se ne odriu svojih posebnosti.17 Kristeva ak optuuje imigrante Treeg sveta, od njihovog dolaska u Francusku, za balkanizaciju kulturnih, politikih i ekonomskih snaga Evropljana (54). Svakako, krivi imigrante za jeziv tok kojim francusko graansko drutvo ide jo od Francuske revolucije. Prepoznaje svoj sopstveni destruktivni nagon za gubitak prostora na Balkanu u arapskoj omladini koja je nesposobna da prihvati simbolikog oca, pobuni se protiv njega incestnim ludilom fundamentalista: Ljudi koji dre do fundamentalnog islama su pobunjenici protiv kolonijalizma ili protiv bede arapskog sveta, protiv cionistikog imperijalizma, protiv bogate, kolonijalne Francuske, protiv banaka ili protiv potroakog drutva.18 Kristeva prepoznaje antipatiju prema francuskim vlastima meu francuskom arapskom omladinom, ali locira izvor njihove pobune u nesvesnom kolonijalnog subjekta pre nego u nepravdama francuskog imperijalizma. Iz njene psihoanalitike perspektive, stvarni izvor konflikta izmeu imigrantskog radnika i globalnog kapitala nije nejednaka raspodela bogatstva i resursa, ve univerzalna struktura Edipa. Njena artikulacija intimne demokratije i drutvenog konsenzusa u nesvesno odraava kako nasleeni paradoks poloaja njenog subjekta tako i njeno nepoznavanje kolonijalne istorije. Diskurzivno pokoravanje raznolikosti iskustva imigranata univerzalnom oznaitelju Lakanovog subjekta predstavlja temelj za njen koncept stranosti.
16 Willian Safran, Citizenship and Nationality, International Political Science Review, 18.3 (1997): 317. 17 Strangers, (194). 18 Julia Kristeva, Revolt, She Said, preveo Brian OKeefe (Los Angeles, CA: Semiotext(e), 2002), 106; u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao Revolt.

20

trkltrna strivanj

U knjizi Stranci sami sebima Kristeva se suoava sa sopstvenom stranosti u imigrantima o kojima pie. Identifikovala je etiri vrste drugosti: drugi kao imigrant u Francuskoj; drugi kao francuski domain imigrantima; drugi kao njena sopstvena nesvesna projekcija stranca; i konano, nesvesna projekcija sebe kao drugoga na sugraane. Svi ovi oblici drugosti temelje se na nesvesnom, te stoga moraju biti priznati kao psihosomatski temelj demokratije koji dozvoljava i raznolikost i jedinstvo. Meutim, prirodna posledica prihvatanja ideje da te nesvesne fantazije stvaraju drugo, predstavlja prihvatanje da simbolika kastracija i represija zabranjene elje predstavljaju temelj drugosti isto koliko i simboliki izraz. U sutini, psihoanaliza, tada, kao nauka nesvesnog, postaje ultimativni arbitar politike i line raznolikosti, a ipak, duboko odenuta u homogenizujui identitet, brie kolonijalne istorije i dri klju kulturne hegemonije. Definiui nesvesno u celini, i Balkan posebno, oba kao temelj i odbijanje subjekta, nepravilnog aspekta pravilnog sopstva,19 Kristeva politizira edipalnu subjektivnost. Odvajanje od majke ugroava subjekat koji je predmet elje, a Kristevino obrazovanje svog sopstvenog izgnanikog identiteta ovaplouje ovaj proces. To jest, ona kritikuje Balkan samo da bi stvorila zabranjenu elju prema tom mestu. Ta zabranjena elja, preduslov za edipalnu subjektivnost, u stvari je ludilo subjekta i jedina istina o subjektu. Tako da se opasnost i istina o njoj nalazi na zabranjenom Balkanu, njenom rodnom prostoru. Kosa, lice, miris, odea imigranata sve to ugroava produenu represiju zabranjene veze. Zbog toga je apsolutno neophodno da politika oznaavanja napadne subjekat koji, prepoznajui njen doppelganger u zazornom, mora da se samoidentifikuje sa hegemonskom kulturom da bi ouvao granice simbolikog. Podrka koju je Kristeva dala zabrani francuske Vlade da muslimanske uenice nose ferede specifian je primer njenog odbijanja da prizna oznaavanje dijaspore, ili bilo kog aspekta formiranja identiteta imigranta koji nije u skladu sa francuskim sistemom simbola ili poiva na incestnoj vezi sa izgubljenim majinskim prostorom.20 Socioloka studija o islamskoj tradiciji u Evropi otkriva da islamizacija identiteta imigranata u stranom prostoru ne proizvodi ni jednostavnog ni nekompletnog sebe. U odsustvu prostorne povezanosti, islamizacija pre nudi lozu verovanja sa tradicijom izgubljenog prostora.21 Na primer, mladi Turin kojeg je inter vjuisao francuski sociolog izjavio je da se prikljuio jednoj damiji kako bi mogao da ostane u Nemakoj, jer je njegova majka zahtevala da se vrati u Tursku za stalno; bio je to kompromis koji je zadovoljio njegovu
19 Sara Beardsworth, Julia Kristeva. Psychonalysis and Modernity, (Albany Ny: SUNy Press, 2004), 189. 20 Ne sugeriem da je Kristeva rasista. Meutim, slaem se sa ocenom Dejvida Mejsija (David Macey) da ona ne moe pobei od zbrke koja okruuje celu francusku debatu oko dravljanstva i nacionalnosti. Suvie esto se zaboravlja [] da je u mnogim sluajevima muslimanka sa feredom od roenja francuski graanin. David Macey, Rebellion, or, Analysis, Radical Philosophy, (March/April 2006): 47. 21 Nikola Tietze, Managing Borders: Muslim Religiosity Among young Men in France and Germany, in Muslim Traditions and Modern Techniques of Power, ed. Armando Salvatore, (Munster-London: Lit Verlag, 2001), 295; u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao Muslim.

21

trkltrna strivanj

majku i dozvolio mu da ostane u Nemakoj i da studira. Ne samo da se emancipovao iz tradicionalne porodice oznaavajui sebe kao islamistu, ve je pronaao svoj identitet kao Evropljanin u iskljuujuem okruenju. U stvari, muslimanska religioznost slui pojedincu kao sredstvo za izgradnju sebe kao istog i kao drugaijeg unutar jednog drutva [moj kurziv] (300). Stoga identitet evropskog muslimana moe da prui sredinu izmeu ivota u prostoru i iskljuivanja iz njega.22 Prema miljenju irin Amir-Moazami (Schirin Amir-Moazami): Hibridni karakter identiteta, predstavljen meu formacijama, zahteva redefinisano shvatanje granica i znakova u kontekstu migracije. Takvo shvatanje mora da ide izvan ili/ili eme: islamsko ili lique (sekularno), moderno ili tradicionalno, sopstvo ili drugo itd.23 Gramijev hibridni karakter identiteta upravo je ono to Kristeva ignorie u svojoj artikulaciji sopstvenog izgnanikog identiteta i stanja egzila uopte. Pa ipak, za same imigrante, hibridnost je praktino reenje kulturnog konflikta.24 Branei francusku kulturnu dominaciju, Kristeva konstruie Balkan kao diskurzivnu tropu i zatim zazire (abject) od svoje sopstvene konstrukcije isto kao to zazire od ne-edipovanih imigranata. Moe se tumaiti da ona stavlja jednakost u samo postojanje deljenog nesvesnog. Drugim reima, koliko god se razlikujemo u izgledu i kulturi, zar nismo mi svi stranci sami sebi i drugima jer potiskujemo elju? Pa, ipak, ostaje kljuno pitanje ko polae pravo i ko koristi mo da potiskuje i tumai ovu elju, i to je upravo taka u kojoj kompleksnost pada u banalnost imperijalizma. To je takoe samoorijentalizovani diskurs u smislu da ona locira i potinjava svoje bugarsko poreklo kao istono svom francuskom super-egu. Zatim, ponavljajui operaciju reprodukcije orijentalizma (nesting orientalism) u formiranju balkanskog identiteta, ona orijentalie strance da bi zadrala svoj francuski super-ego kao zapadni. pre-version Godina 1989, godina pada Berlinskog zida, bila je znaajna etapa u razvoju Kristeve i ieka. Bila je to godina kada je ona posetila Bugarsku i poela sporadino da komentarie Istonu Evropu. Te iste godine, Slavoj iek objavio je svoje pr vo veliko delo na engle-

22 Drugim reima, muslimanska religioznost je sredstvo za reavanje ambivalencije, tako da granice izgube mo separacije. Kontinuitet i diskontinuitet, Orijent i Zapad, razlika i identitet, dogma i jeres postaju kompatibilni (305). 23 Schirin Amir-Moazami, Hybridity and Anti-Hybridity: The Islamic Headscarf and its Opponents in the French Public Sphere, in Muslim (324). 24 Za kritiki status Kristevinog egzila u francuskom kontekstu, vidi: Winifred Woodbull, Transfigurations of the Maghreb. Feminism, Decolonization, and Literatures, (Minneapolis, MN: University of Minnesota Press, 1993), 88-133.

22

trkltrna strivanj

skom The Sublime Object of Ideology (Sublimni objekt ideologije).25 Neoliberalizam je bio u usponu, zajedno sa optom pretpostavkom o kraju ideologije. iek ne samo da pobija smrt ideologije ve takoe tvrdi da objava njene smrti predstavlja ideologiju u njenom najistijem obliku. Etniki konflikti u Jugoslaviji i na drugim mestima i uspon evropskog nacionalizma pokazali su da su iekove tvrdnje bile tane. Piui u kontekstu ideoloke oluje koja je besnela u bivoj Jugoslaviji, ivim jezikom koji je izvlaio iz kontinentalne filozofije (Kant, Hegel), psihoanalize (Lakan) i anglo-saksonske popularne kulture, vrlo brzo se utvrdio kao istonoevropski politiki filozof kao nijedan do tada, ne samo zbog svojih ideja ve i zbog udesnog obima radova. Pored toga, iekov rad ostvarivao se zajedno sa njegovom ulogom najvanijeg lana onoga to je danas poznato kao slovenaka grupa Lakanove psihoanalize, koja je bila instrument u otkrivanju postojanja napredne filozofske scene na bivem marksistikom istoku. iek je roen i obrazovan u socijalistikoj Jugoslaviji, stekao je doktorat na Univerzitetu u Ljubljani, a drugu disertaciju napisao je dok je studirao u Parizu sa akom Alenom Milerom (Jacques-Alain Miller). Lakanova grupa u Sloveniji poela je da se ujedinjuje oko njega kao politikog voe u kontekstu konane dezintegracije jugoslovenske drave. On i ostali lanovi Grupe radili su u okviru slovenakog omladinskog alternativnog pokreta kao disidenti protiv slovenake projugoslovenske komunistike Vlade. Dve publikacije su posebno negovale ovaj duh neslaganja: Mladina, koju je vodila komunistika omladina, i Nova revija, koju su vodili stariji, vie nacionalistiki nastrojeni pisci. Poeo je da objavljuje u Mladini sedamdesetih godina prolog veka. iek je, takoe, bio intelektualni predvodnik druge disidentske grupe, NSK Neue Slovenische Kunst (Nova slovenaka umetnost), umetnikog kolektiva koji su sainjavali rok grupa Lajbah, grupa slikara Ir win i pozorina grupa Sestre Scipiona Nazike (Gledalie sester Scipion Nasice). Promoviui ideju kulture kao drave, iek i NSK razvili su disidentsku strategiju nadidentifikacije, koja se podsmeva dravi tako to je naizgled uzima ozbiljnije nego to to ini ona sama.26 Poto se angaovao u nacionalnoj politici kroz saradnju sa NSK-om i lakanistima, iek je bio politiki aktivan u godinama formiranja nove slovenake drave kandidujui se bezuspeno za mesto u kolektivnom predsednitvu 1991. Socijalistika i multietnika jugoslovenska drava zvanino je negovala progresivno razmiljanje vezano za klasne podele tokom ponovo oivljenih reakcionarnih geopolitikih i etnikih identifikacija, a lakanisti su mogli da eksploatiu ostatke marksistike retorike vezane za klasnu jednakost, istovremeno objavljujui psihoanalitiko objanjenje interetnikog nasilja, koje je zaokupilo politiku i teoretsku panju Zapada. U to vreme, kada je Jugoslavija bukvalno bila u plamenu, njihova diskurzivna strategija identifikovala je Balkan kao lakanovski
25 Slavoj iek, Sublime Object of Ideology (London: Verso Press, 1989); u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao Sublime. 26 Alexei Monroe, Interrogation Machine, Leibach and NSK, (Cambridge, MA: The MIT Presss, 2005), 110.

23

trkltrna strivanj

stvaran, to je predstavljalo teoretsko pojaanje nacionalistikoj retorici drugosti Balkana u novoj slovenakoj dravi.27 U tom kontekstu, podsticaj ostvarivanju slovenake drave, i uspeh ieka i njegove grupe, psihoanalitiki posredovane politike praxis, imali su dosta veze sa tim to se Slovenija istorijski identifikovala sa Centralnom Evropom pre nego sa Balkanom. (Nazad u Evropu, gde oduvek pripadamo i Ovo je izbor izmeu Evrope i Balkana izjavio je Janez Drnovek, koji je bio premijer Slovenije deset godina, zatim i predsednik 20022006) Istorijski gledano, koncept Centralne Evrope fluktuirao je u odnosu na nepredviene situacije evropske geopolitike, i jo uvek fluktuira od nacije do nacije. Pred kraj Hladnog rata, 1970-ih i 1980-ih, naglaavajui kulturu i subjektivnost, politiko neslaganje, etnicitet i individualnu elju, dobio je aktuelnost kao alternativu istono/zapadno ideoloki i geopolitiki binarnom. Frojd i psihoanaliza, kao centralnoevropski avatari modernosti, imali su znaajan uticaj na stvaranje istonoevropskog kulturnog identiteta u periodu posle Hladnog rata, u kome je psihoanaliza postala i paradigma subjektivitetu Centralne Evrope i diskurs neslaganja sa politikom represijom. Slovenija, udaljena nekoliko sati vozom od Bea i najliberalnija od svih est jugoslovenskih republika, bila je plodno tlo za ukorenjavanje i cvetanje takvih novih izraza neslaganja. Ali francuski Frojd28 i francuski Edip29 bili su ti koji su ieku i njegovim lakanovskim prijateljima dodelili misiju dovoenja subjektivnosti Slovenima. Po iekovom povratku u Sloveniju, nakon studija u Parizu, sa akom Alenom Milerom, Lakanovim zetom i intelektualnim naslednikom, njegova grupa je preuzela avangardni magazin Pro blemi i koristila ga kao sredstvo kanalisanja pouka Lakanovih psihoanaliza slovenakom javnom diskursu. Mladen Dolar, koji je takoe studirao sa Milerom u Parizu, sea se svog i iekovog povratka u Sloveniju 1980-ih kao neke misije da se tu osnuje Lakanova kra jina, ohrabrivana od strane Milera: Godinama smo objavljivali Lakana u Problemima i Analecti, i bio je [Miler] zahvalan na tome. On razmilja veoma strateki i nije imao nikog drugog koga su objavljivali u Istonoj Evropi. Za njega, mi smo bili poslednje uporite zapadne kulture na istonom frontu.30 Milerov nalog ieku i Dolaru da ire Lakanov gospel odraava ne samo elju da se psihoanaliza ustanovi kao diskurzivna hegemonija na istonom frontu (tj. Balkanu predvoenom Slovenijom), ve pokazuje i Milerovu naturalizaciju kognitivne mape Evrope, koja jo od doba prosvetiteljstva deli evropski prostor na racionalni Zapad i
27 Toni Kuzmi, HateSpeech in Slovenia. Slovenian Racism, Sexism and Chauvinism, (Ljubljana, Slovenija: Open Society Institute-Slovenia, 1999). 28 Sherry Turkle, Psychoanalytic Politics. Freuds French Revolution, (New york City, Ny: Basic Books, 1978), 49. 29 Revolt (74). 30 Robert S. Boynton Enjoy your iek, an interview in Lingua Franca, October 1998: http://www.robertboynton.com/articleDisplay.php?article_id=43 .

24

trkltrna strivanj

neracionalni Istok, podela koja je oblikovala zapadni diskurs racionalizma (ukljuujui psihoanalizu) slian kolonijalnom iskljuivanju.31 U pismu psihoanalitiaru Edoardu Vajsu (Edoardo Weiss) iz Trsta (28. 5. 1922), Frojd daje do znanja da ljudi koji se nalaze direktno na junoj strani od njegove rodne Austrije Slovenci ne zadovoljavaju edipovski civilizacijski standard. Ovo je Frojdov odgovor na Vajsovu albu da slovenaki pacijent ne reaguje na terapiju: Kada se naa analitika umetnost susretne sa takvim ljudima, naa pronicljivost ne moe sama prodreti do dinamikog odnosa koji je kontrolie.32 Generalno gledano, u svojoj klinikoj istoriji oveka pacova Frojd je tvrdio da su Juni Sloveni analni; ne samo da imaju sklonost ka sodomiji ve i sanjaju o govnetu kao znaku zlata i sree.33 Lakanova grupa je usvojila Frojdovu kognitivnu mapu Evrope kao osnovu za svoj sopstveni oblik psihokulturnog diskursa. Ovo je posebno vidljivo kada iek, artikuliui projekat o nacionalnom ponovnom roenju kroz psihoanalizu, preuzima sluaj palog Slovenca Edipa tamo gde ga Frojdova diskusija sa Vajsom, vezana za nemoralnog Slovenca, naputa. Umesto da preispituje Frojdovu implicitnu geopolitiku pristrasnost, nad-identifikujui iek se vraa originalnoj izjavi nemogunosti analize u cilju dijagnostikovanja kolektivnog stanja slovenakog Edipa: Pomenuti nemoralni Slovenac ne otelotvoruje samo da su paradoksalni nain uivanja i zakon povezani ve krije jo jedno iznenaenje, koje vodi do kljua, do slovenake nacionalne fantazije, do teme materinskog super-ega, do teme majke ne-oca kao nosioca zakona/zabrana.34 Prema iekovom tumaenju Lakana, Slovenci su u svojoj nacionalnoj fantaziji prekomerno vezani za Majku. Odsustvo Oca, nosioca unutranjeg zakona/zabrane, ugroava nacionalnu fantaziju koja se formira oko materinske zabrane spoljnih zadovoljstava i stvara prepreku za subjektivnost izraenu u seksualnoj impotenciji i nemoralnosti Slovenca. Samo simboliki i internalizovani Zakon Oca, kroz unutranju zabranu, ugroava uivanje kao oblik transgresije. I iek zakljuuje: Mi Slovenci koji se prema Frojdu ne moemo analizirati morali smo da ekamo Lakana da pronae sponu sa psihoanalizom; tek sa Lakanom je psihoanaliza dostigla nivo sofisticiranosti koji ju je uinio sposobnom za reavanje takvih pogrenih pojava kao to su Slovenci (9). Drugim reima, iek pri31 Za perceptivni osvrt na diskurzivne podele Evrope za vreme Hladnog rata, vidi prvi odeljak u knjizi Timotija Brenana (Timothy Brennan) The Barbaric Left, Wars of Positions The Cultural Politics of Left and Right, (New york, Ny: Columbia University Press, 2006), 41-64. 32 Citirano u knjizi Slavoja ieka For They Know Not What They Do: Enjoyment as a Political Factor (London: Verso Press, 1996], 8; u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao For They Know. 33 Sigmund Freud, The Standard Edition, Vol. XII, prevedeno sa nemakog pod optim urednitvom Dejmsa Straija (James Strachey), u saradnji sa Anom Frojd (Anna Freud), uz pomo Aliksa Straija i Alana Tajsona (Alix Strachey and Alan Tyson) (London: Hogarth Press, 1968): 187-203; u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao SE. 34 For They Know (55n).

25

trkltrna strivanj

hvata i perpetuira Frojdovu privilegovanu perspektivu i Lakanov jezik kao mesto nacionalne samotransformacije. A kada se subjektivnost vratila u Sloveniju, ta se dogodilo sa identitetom koji se ne moe analizirati a koji joj je dodeljen od strane Frojda i ieka? Moda se moe preneti na drugo Balkana putem Lakanovog koncepta stvarnog, presimbolikog sveta.35 Ne samo da je diskurzivna strategija prikazala najstariji meu reprezentativnim klieima balkanskog nasilja, ve je takoe bila samoorijentalizovana u svom pridravanju emi reprodukcije orijentalizama prilikom formiranja identiteta Balkana. iek se utvrdio kao analitiar politike situacije na Balkanu u vreme kada se svet borio da shvati iznenadnu eksploziju nacionalizma meu jugoslovenskim etnikim grupama. Knjiga Metastaze uivanja: est eseja o enama i uzronosti (The Metastases of En joyment: Six Essays on Women and Causality) pojavila se 1994, kada je rat u Bosni bio na svom vrhuncu. U ovoj knjizi iek analizira Balkan, a naroito seksualno nasilje rata u Bosni, koristei Lakanovu teoriju i jezik kako bi povezao nasilje sa Lakanovim Imenom oca (prejouissance ili, preversion, poznata Lakanova igra rei). To jest, ubrzo nakon to je iek pozvao Slovence da napuste incestuoznu vezu sa arhainom majkom i da zasnuju svoje uivanje U-ime-Oca, okrenuo se Bosni i dijagnostikovao opte stanje nazadujueg Edipa i oivljavanje primalnog oca kao politikog uivanja balkanskog nacionalizma. Na primer, Srbi su poinili uasna silovanja nad bosanskim muslimankama i esto sadistiki primoravali oca da gleda silovanje svoje erke. Ovde iekova interpretacija jednog takvog hipotetikog primera preko analize tihog pogleda u filmu, u kom on smeta ritualizovano seksualno nasilje u Lakanovo pre-simboliko, i zaobilazi pitanje etniciteta fokusirajui se na Ime oca u surovosti silovanja: Poto je njegova elja rascepljena, podeljena izmeu fascinacije prema uivanju i gaenja nad njim, ili, drugim reima, s obzirom na implicitno znanje da rtva uiva u svojoj patnji, mogunost posmatraa da reaguje, da spasi rtvu, enu od muitelja ili od same sebe, svedoi injenici da ga je sopstvena fantazija nasamarila (kako se Lakan izrazio apropo Sada): udarac je namenjen nepodnoljivom preteranom uivanju.36 Sledei Lakana, iek ovde predstavlja oba gledita oevog uivanja: simboliko i presimboliko. Prvo postavlja pravila i parametre normativnog poretka, i njegova radost je odvojena od Stvarnog. Otac u svom pre-simbolikom aspektu (primalni otac iz knjige Totem i Tabu) jeste, s druge strane, vlasnik svih ena i objekat mrnje svojih sinova i izvor seksual35 Mladen Dolar, jo jedan istaknuti slovenaki lakanista, razgovara o Frojdovoj poseti slovenakim peinama u Divai, 1898, gde se neoekivano susreo sa ozloglaenim antisemitskim gradonaelnikom Bea, dr Karlom Lugerom (Karl Lger). Dolar opisuje peinu kao ovaj metaforiki ambis nesvesnog, gde se gospodar kojeg nema u simbolikom, neoekivano pojavljuje u realnom. Balkan je realan, nesvesno Evrope, u kom se pojavljuju potisnute elje i nasilje. I, nastavlja Dolar, konano, to je mesto neanalizirajueg. Mladen Dolar, Frojd u Jugoslaviji, neobjavljeni rukopis. 36 Metastases (75).

26

trkltrna strivanj

nog nasilja. On je, takoe, izuzet od kastracije. Bosanski otac, prema iekovoj pretpostavci, ovaplouje pre-simboliko, primitivno, balkansko Stvarno, nekog ko e i dalje uivati (na silu) u incestuoznoj vezi. Kao takav, on je neodvojiv od istorije utvrene patologije samog mesta, zajedno sa ostalim ljudima koji tamo ive. Ovaj Lakanov par PreJouissance diskurzivno zamenjuje Slovenca kojeg je nemogue analizirati sa bosanskim ocem kao primitivnim Drugim, kojeg sam iek suvie lako analizira kao simbolikog oca i falusni autoritet. pre-version (ime oca) Oktobra 2003. otvorena je izloba avangardne balkanske umetnosti U potrazi za Balkanijom u muzeju Neue Galerie am Landesmuseum u Gracu. Cilj ove izlobe bio je oivljavanje Balkana kao mesta intelektualnog nastojanja i kulturne elje.37 iekova fotografija reprodukovana je u Priruniku i izloila je u Gracu grupa Irwin, umetniki kolektiv NSK-a. Ista fotografija ukraava i zadnje korice iekove knjige The Puppet and the Dwarf: The Perverse Core of Christianity (2003), dok se na prednjim koricama nalazi slika ovanija Antonija Boltrafija (Giovanni Antonio Boltraffio) Devica i dete. Obe slike odnose se na Frojdovu posetu Trebinju (Bosna i Hercegovina) septembra 1898. i na njegov prvi rad na temu nesvesnog O psihikom mehanizmu zaboravnosti, objavljen iste godine u asopisu Monatschrift fr Psychiatrie und Neurologie. U ovom lanku Frojd se bavi svojim problemom zaboravljanja imena italijanskog slikara Luke Sinjorelija. Prezimena Botieli i Boltrafio su mu stalno padala na pamet umesto prezimena Sinjoreli. Frojd je izneo teoriju da je njegovo zaboravljanje ovog prezimena rezultat nesvesnog mehanizma seksualne represije. Konstelacija oznaitelja na fotografiji sugerie sledee: psihoanalitiki kau Sigmunda Frojda bio je prekriven tepihom koji mu je iz Soluna poslao njegov daleki roak38 (i budui zet) Moric Frojd (Moritz Freud).39 ukalo se da je Moric, pored toga to je prodavao tepihe, bio umean u trgovinu belim robljem. Istoriar Piter J. Svejls (Peter J. Swales) ne samo da je sumnjao na to ve je video i mogunost da je tepih u sobi za terapiju imao tananu vezu sa uvenim turskim vikom seksualnosti. Kao to je i Frojd pisao u svom lanku: Rekao mi je [kolega] kakvu neverovatnu vanost ovi Bosanci pridaju seksualnim uivanjima. Jedan od njegovih pacijenata mu je jednom rekao: Gospodine, morate znati da ako se to zavri, ivot vie nema vrednosti. 40 Slovenac kojeg nije mogue analizirati nalazi se u poziciji da ga analizira ne Frojd ve simboliki Drugi koji je imanentan u mise en scne. On se odmara na bosanskim tepisima, sklupan kao in utero na dan Lakanovog roenja, dok Kurbeova slika LOrigine du Monde visi iznad njega. Sliku je originalno naruio Halil Bej (Halil Bey), turski diplomata i kolekcionar erotike. Kada su diplomatu pozvali nazad
37 U potrazi za Balkanijom: Prirunik, (Neue Galerie Graz am Landesmuseum Joanneum, 2003), 2. 38 Ernst Jones, The Life and Works of Sigmund Freud, Vol I, (New york City, Ny: Basic Books, INC., 1954), 2. 39 Peter J. Swales, Freud, Death and Sexual Pleasures: On the Psychical Mechanism of Dr. Sigmund Freud, Arc de Cercle 1 (2003): 62; u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao Psychical. 40 SE, Vol.III (292).

27

trkltrna strivanj

u Istanbul iz Pariza, slika je zavrila u vlasnitvu Lakanove druge ene Silvije Batali-Lakan (Sylvie Bataille-Lacan), bive ene Dora Batalija (Georges Bataille). Tokom kratke posete Trebinju, Frojd je hodao tepisima biveg harema koji je postao turistika atrakcija. Poseta haremu, objanjava Svejls, mogla je da pobudi egzotinu auru tepiha sa njegovog kaua u ulici Bergasse 19 i da prizove fantaziju o njemu kao seksualnom despotu u saraju u kojem su ivele pacijentkinje leei na poznatom kauu, spremne za analizu kao vrstu epistemolokog koitusa.41 I tu, zakljuuje Svejls svoju studiju o Frojdovoj poseti Hercegovini, aludiram, naravno, na to kako bi Frojd tokom vremena sebi stvorio de facto harem Marta, Mina, Ema, Fani, Mari, Helen, Lu, Ana, Princeza itd. sa kraljevskim kauom kao veoma organizacionim principom42 (62). Bal a i am i intelektualni rad k nz iek koristi psihoanalitiki jezik elje da stvori sveobuhvatnu politiku filozofiju, a Kristeva da podri edipovsku ponudu kao ujedinjujuu kulturu Evrope. Oba ova intelektualna projekta su antitetina onome to Said naziva prostorna svesnost dokazana u Gramijevom junom pitanju.43 To jest, razmatranja na temu regionalizma i kulturne hibridnosti, kao i istorijskih kontingencija u vremenu i prostoru, ne postoje u njihovim analizama osim u sutinskim kontekstima kao to je iekov elaborat o Lakanovom Imenu oca kao endemskom bosanskom nasilju ili osvrt Kristeve na kosu, lice, miris, odeu imigranata. Nedostatak Gramijeve prostorne svesnosti u radu Kristeve i ieka prenosi se na njihov odnos sa svojim balkanskim poreklom. Kao to smo videli u sluaju kada Kristeva teoretie o Bugarskoj i iek o Sloveniji i bivoj Jugoslaviji, oni razmatraju svoj materinski prostor samo u bogato intelektualizovanim (i obezlienim) terminima koristei Lakanovu teoriju kao medijum. Ovo paljivo distanciranje od svog porekla stvara neku vrstu tekstualnog psa koji nije lajao po mraku da upozori na nepriznatu centralnost balkanskog porekla Kristeve i ieka u odnosu na njihovo pisanje o regionu, i takoe da identifikuje elemente tog rada kao balkanske. Bugarsko-amerika istoriarka Marija Todorova tvrdi da se ono to znamo o Balkanu ne moe razdvojiti od kako to znamo, kao to se na sutinu pitanja ta je Balkan? ne moe odgovoriti a da se ne pregledaju uslovi znanja o regionu. Balkan kao stabilna reprezentativna ema koja potie iz putopisa, knjievnosti i zapadnog novinarstva moe se sada videti kao diskurzivni problem pre nego istina. Kada je Todorova ovaj proces reprezentacije nazvala balkanizam, imenovala je dva kontradiktorna elementa: Balkan kao objekat
41 Psychical (62). 42 Za vienje Frojda kao primalnog oca vidi Ralph Blumenthal Hotel Log Hints at Illicit Desire That Dr. Freud Didnt Repress, in New York Times INTERNATIONAL / EUROPE | December 24, 2006. sister. http://www.nytimes.com/2006/12/24/world/europe/24freud.html?emc=eta1 43 Edward Said, Secular Interpretation, the Geographical Element, and the Methodological Imperialism, After Colonialism and Postcolionial Displacements, ed. Gyan Prakas, (Princeton, NJ: Princeton University Press 1990), 28.

28

trkltrna strivanj

objanjen racionalnim znanjem i prostor koji je racionalno znanje napustilo.44 Todorova priznaje orijentalistiki karakter balkanskog diskursa, ali kako pie Milica Baki Hajden, Todorova kae da je balkanizam nezavisno razvio svoj sopstveni retoriki arsenal pomou specifinog geopolitikog regionalnog i kulturnog poloaja... 45 Baki Hajden nastavlja da objanjava reprodukciju orijentalizma kao znaajnog elementa u formiranju balkanskog identiteta. Prema ovoj emi, na Balkanu oznaka drugog bila je prisvojena i manipulisana od strane onih koji su sami bili oznaeni kao takvi u orijentalistikom diskursu (922). Naroito Slovenci vide sebe kao civilizovanije od Srba, koji se nalaze dalje na istoku; Srbi, s druge strane, vide sebe kao civilizovanije od Albanaca. Pored toga, takve reprezentativne eme zasnovane na prostornim hijerarhijama internacionalizovane su kao sutinski identiteti, jer dozvoljavaju i opravdavaju iskljuenje drugog. Osvrt Rastka Monika na status i funkciju balkanizma unutar konteksta globalizacije daje okvir za ilustrovanje naina na koji se Kristevina egzegeza arhaine majke i iekovo Ime oca uklapaju u emu balkanskog diskursa. Prema Monikovom miljenju, dve glavne a priori strukture dominacije i subordinacije rukovode balkanizmom kao politikom i identitetom: prvi je horizontalni antagonizam meu balkanskim etnikim kategorijama, u kojima je svako od njih potencijalni agresor; drugi je vertikalni sistem saradnje izmeu svake od ovih strana i Evropske unije. U okviru ovog sistema antagonizma i saradnje, stereotipi balkanskog karaktera pojavljuju se kao znanje i kao identiteti. Balkanski identitet postaje kompletan samo kada je geopolitika mapa potpuno ucrtana i odraava se kao dvosmisleno i nekompletno sopstvo, i kao takav predstavlja dodatak globalnoj ideologiji u svojoj veoma arhainoj blizini. Edipalna pobuna Kristeve naturalie oba aspekta ove eme koju predlae Monik: horizontalni antagonizam u odnosu na Balkan kao primitivno drugo, kao materinski prostor, i kao opasan sused, i vertikalna saradnja sa ustanovljenom geopolitikom hijerarhijom (Francuska, kao simboliki gospodar). U iekovom sluaju, poto su svi elementi njegove hijerarhijske eme geografski unutar Balkana, koncept reprodukcije orijentalizma koristan je dodatak za postavljanje njegovog diskursa u Monikovoj predloenoj strukturi balkanizma. Meutim, u sluaju i ieka i Kristeve, transcendentna vertikalna lojalnost usmerena je prema univerzalnom subjektu i psihoanalizi. Granica izmeu utvrene geopolitike evropskog Grossrauma i Frojdove metapsihologije na Balkanu bledi. Kao to sam ve rekao, geopolitika mapa podeljene i hijerahijski stepenovane Evrope prethodila je i uticala na razvoj Frojdove teorije subjektiviteta. A latentna geopolitika psihoanalitikog jezika kao arbitra i simptoma modernosti uinila je da, zbog svoje jake tendencije ka internalizaciji dominantnih diskursa, Balkan postane osetljiv naroito na podrazumevani univerzalizam. Meutim, edipalna struktura nametnuta kao univerzalna svakom nacionalnom subjektu ne slui, kako bi to Kristeva rekla, analitikoj funkciji individualne emancipacije. Ona, u stvari, postaje geopolitiki perfor44 Imagining. 45 Reprodukcija (920).

29

trkltrna strivanj

mativ u nacijama koje tee da uu u privilegovanu geografiju Zapada. Miler je poslao ieka i Dolara da stvore uporite za Lakanov diskurs ali, to je jo vanije, da oslobode Sloveniju mrlje balkanosti i nemogunosti analize, i da stvore klimu psihoanalitike racionalnosti koja e otelotvoriti najradikalniju savremenu verziju prosvetiteljstva. 46 Milerova odgovornost prema ieku i Dolaru podrazumeva da je geopolitiki aspekt njihove misije esencijalni deo njihovog intelektualnog projekta. Kada se iek identifikuje sa Frojdovim stereotipom Slovenca kojeg je nemogue analizirati, on je i in i out evropskog diskursa racionalnosti.47 On je out zato to, kao objekat imperijalnog pogleda, otelotvoruje nemoralnu i iracionalnu supstancu Evrope; on je in kada usvaja imperijalni diskurs, simbolinog Drugog kojeg je pronaao analizirajui bosanskog oca preko Imena oca. Upravo u ovom trenutku analiziranja iek otkriva i simbolikog Oca i univerzalnu subjektivnost. Odnos prema bosanskom ocu kao balkanskom drugom otkriva metadrugost kao isti cogi to, simboliki Drugi koji je ve obeleio ieka kao Slovenca kojeg je nemogue analizirati. Otkrivanje sebe kao simbolikog Drugog u trenutku analiziranja bosanskog oca omoguilo je ieku da se odvoji od balkanske supstance; to mu je takoe kupilo univerzalistiki pogled na globalnu radnu snagu, imigraciju i multikulturalizam, kao i globalni status pre nego balkanski, intelektualni. Govorei sada sa mesta praznog oznaitelja koji negira incestuoznu supstancu maternjeg prostora i vodi do pozitivne univerzalnosti, iek se nada da e za globalni imigrantski rad uraditi isto to je simboliki Drugi uradio za njega odvojio ga od njegove jednorodne veze sa kulturom i teritorijama. Kastracija, prema logici oznaitelja, uvodi razliku izmeu elementa i njegovog (praznog) mesta simbolikog Drugog. Preciznije, on stvara primat ematskog mesta nad elementom i vodi rauna da svaki pozitivni element zauzme mesto koje mu nije jednorodno da popunjava prazninu koja nije njegova.48 I, prema iekovom miljenju, logika oznaitelja predstavljena je u istinskom konzervatizmu evrocentrine levice, koja je smestila svoje poverenje u nasilje negativnog jo od jakobinskog terora.49 U ime simbolikog Drugog i protiv pojedinog drugog, ispod imigranata i multikulturalne tolerancije Kristeve, iek otkriva politiku radnike klase i produktivni antagonizam. On se buni protiv regresije u oseanja nacionalnog ukusa, terapije i drugosti, jer su oni svi anodini koji izmetaju produktivni antagonizam klasne borbe koja ini osnovu
46 Sublime (7). 47 iekova ambivalentna diskurzivna pozicija dokazana je kada on objavi svoj antagonizam prema politici identiteta a ipak razvija balkanske stereotipe u svom sopstvenom diskursu (bosanski otac i Slovenac kojeg je nemogue analizirati). On, takoe, tvrdi da je svestan mehanizama formiranja balkanskog identiteta kao to je reprodukcija orijentalizma, ali nema dokaza da ih uzima u obzir i da su oni uticali na poloaj njegovog subjekta. Fantazija koja je organizovala percepciju bive Jugoslavije je Balkan kao Drugi Zapad: mesto divljakih etnikih konflikata davno prevazienih od strane civilizovane Evrope. Ethnic Dance Macabre in The Guardian (UK) Aug 28, 1992. 48 For They Know (231). 49 Tiklish (374).

30

trkltrna strivanj

marksizma. Nacionalni ukus, terapija i drugost su takoe, naravno, znaajne teme u radu Kristeve, i u jednom od nekoliko primera, gde iek nju spominje, on upozorava da postoji opasnost da se pitanja ekonomske eksploatacije pretvore u probleme kulturne tolerancije. I tada treba da napravite samo jedan korak napred, onaj koji je napravila Julija Kristeva u svom eseju Etrangers nous memes, i recimo da ne moemo da toleriemo druge, jer ne moemo da toleriemo drugost u nama samima. Ovde imamo isti pseudopsihoanalitiki kulturni redukcionizam.50 Pozicija Kristeve je mnogo kompleksnija nego to se to vidi iz iekove opservacije. Ona je imigrant izmeten iz svoje tradicionalne kulture, trenirani psihoanalitiar (lakanovski, kao i on) i iz tih razloga ona negira klasni konflikt. Marksizam u Bugarskoj (kao i u Jugoslaviji) decenijama je bio celokupni diskurs koji je regulisao ljudske odnose i identitete. U svojoj praktinoj celosti, marksizam je otelotvorio lokalnu kulturu. Kristeva se izjanjava kao izgnanik iz socijalizma i marksistike racionalnosti.51 Kako se ova pozicija moe pomiriti sa oseanjima radnike klase, a da istovremeno ne doe do regresije u opsesivnu dijalektiku roba hegelovskog politikog terora, razbijajui time njen dragoceni univerzalizam? (294). Radnika klasa za Kristevu nije jo jedan ekonomski koncept, ve ekvivalent njenog potisnutog bugarskog identiteta, politike mainerije koja iskljuuje specifine istorije govora, snova i jouissance (294). Ne moe da se ispetlja iz jezika disidentstva. Ona deluje iz nesvesnog i stvara slobodu intimnosti, i njen kompletan identitet doveden je u pitanje kada se suprotstavila marksistikom jeziku: Intelektualac, koji je instrument ove diskurzivne racionalnosti, prvi e osetiti posledice njenog raspada: njegov identitet doveden je u pitanje, njegova disidencija postaje radikalnija (295). Odbijajui da na radniku klasu gleda kao na ekonomsku eksploataciju, i umesto toga zahtevajui psiholoku toleranciju, predstavlja nain na koji ona odbija oigledno i inisistira na nemoguem, poriui eksploataciju u ime radikalnog gesta potiskivanja svoje sopstvene prolosti koja je otvara ka praznom prostoru oznaivanja. Od Gramija do Harolda Garfinkela bavljenje filozofijom je samo jedna vrsta socijalne prakse koja stvara transcendentalno znanje koje sebe vidi kao privilegovano u odnosu na ono to posreduje. Kada je Edmund Huserl (Edmund Husserl) odrao svoja poznata predavanja u Beu 1935. pod nazivom Filozofija u krizi evropskog oveanstva, nakon kojih su sledila predavanja u Pragu pod nazivom Kriza evropske nauke i psihologije, o problemima moderne filozofije i nauke u vreme pojave antisemitizma, podsetio je Evropljane da su jo Grci otkrili transcendentalnu racionalnost i da kontinent treba da se vrati
50 iek: Nema ta da se kae protiv tolerancije. Ali kada kupite ovu multikulturalnu toleranciju, sa njom kupujete i mnoge druge stvari. Zar nije simptomatino da je multikulturalizam eksplodirao u istorijskom momentu kada su poslednji tragovi politike radnike klase nestali sa politikog prostora. Za mnoge bive leviare, ovaj multikulturalizam je vrsta surogat politike radnike klase. Mi ak ni ne znamo da li radnika klasa jo uvek postoji, pa hajde da priamo o eksploataciji drugih (Interview, http://www.lacan.com/ iek-measure.htm). 51 The Kristeva Reader, ed. Toril Moi, (New york City, Ny: Columbia University Press, 1986), 299.

31

fotografija: Arnd Dewald

trkltrna strivanj

principima univerzalnosti. Meutim, poto je Huserl bio Jevrejin, niko nije eleo da objavi ta predavanja. Njih je na kraju 1936. u Beogradu objavio Artur Libert (Arthur Liebert) u meunarodnom godinjaku Philosophia pod naslovom Kriza evropske nauke i transcendentalna fenomenologija. Ironino je to je ova knjiga, koja se delimino bavi znaajnim matematikim konceptom (transcendentalnom racionalnou), otkrivenim na balkanskom poluostrvu, mogla samo tamo da se objavi. To, naravno, ne menja interni Huserlov argument da je transcendentalna racionalnost nezavisna od svog poloaja. Niti menja internu logiku Pitagorine teoreme. Meutim, implikacije objavljivanja na lokalnom prostoru same po sebi problematizuju koncept transcendentalne racionalnosti, minirajui iekovu verziju hiperkartezijanizma. Podela i oznaiteljska transakcija izmeu ova dva konteksta, interno-univerzalnog i eksterno-lokalnog, predstavljaju odgovor na uvoenje evropske univerzalnosti od strane prosvetiteljstva, kada zapadni deo Evrope stvara svoj marginalni prostor proterivanjem istonog dela u drugo kmetstvo.52 U poslednje vreme istoriari tvrde da su Volter i prosvetiteljstvo podelili evropski prostor na racionalni Zapad i iracionalni Istok, podela koja je oblikovala zapadni diskurs racionalnosti (ukljuujui psihoanalizu), slino kao i kolonijalna iskljuivanja. Filozofija prosvetiteljstva konstruisala je Istonu Evropu i Balkan kao opasan eksterijer, tamnu stranu kolektivne Evrope, mesto zabranjene elje Evrope, mesto vampira, nestane enske seksualnosti i tribalizma.53 To jest, sve ega je taj Zapad trebalo da se otarasi da bi postao centar sveta imperija pripisano je Istoku kao konstitutivnom mranom kontrapunktu prosvetiteljstva. Odnosi su ovde tradicionalno uvreni nekom vrstom kognitivne paranoje, gde Zapad stvara identitet drugog dela Evrope poznat Frojdu kao i ieku.54 U nedostatku sopstvene prosveenosti i odgovarajueg istonoevropskog kartezijanizma, ovaj geopolitiki drugi ili se potinjava (i internacionalizuje) eksterno nametnutom identitetu ili ga potpuno odbacuje. Tako da kada iek insistira da je cogito autentini trenutak otkria, prodor, koji se deava kada propisno univerzalna dimenzija eksplodira iz unutranjosti odreenog konteksta i postane sama za sebe direktno iskusna kao takva (kao univerzalna),55 on potpisuje kognitivnu paranoju prosvetiteljstva.

52 Robin Okey, Eastern Europe 17401985: Feudalism to Communism. (Minneapolis, MN: University of Minnesota Press, 1986). 53 Larry Wolf, Inventing Eastern Europe: The Map of Civilization on the Mind of the Enlightenment (Stanford, CA: Stanford University Press, 1994). 54 Vidi Iver B. Neumann, Uses of the Other: The East in European Identity Formation, (Minneapolis, Minnesota: University of Minnesota Press, 1999) = Iver Nojman, Upotrebe drugog: Istok u formiranju evropskog identiteta; (Beograd: Slubeni glasnik: Beogradski centar za bezbednosnu politiku, 2011), prevela s engleskog Maja Danon. 55 Slavoj iek, Tolerance as an Ideological Category, http://consellodacultura.org/sentidos/wp-content/uploads/2007/03/iek_santiago.pdf.

32

trkltrna strivanj

Da se vratimo nakratko Huserlu u ovom kontekstu, on je tvrdio da je Galileo bio veliki pronalaza i veliki prikriva, jer je njegova hipotetiko-deduktivna metoda sakrila samu lokalnu osnovu njegovog transcendentalnog znanja. Slino otkrivamo da u sluaju Kristeve i ieka transcendentalna ema Lakanovog rascepa subjekta sakriva podeljeni geopolitiki identitet na kojem je zasnovano njihovo tumaenje i primena Lakanove teorije subjektiviteta. Istok, sa kog su i Kristeva i iek psihoanalizom sebe izdvojili, konstituisan je od Dekartove koske. Meutim, geopolitika podeljenost Balkana ne stvara nuno podeljene poloaje subjekta kao kod ieka i Kristeve. Ja mogu potvrditi heterogenost intelektualnog rada na Balkanu i injenicu da su hegemonska kultura i njena politika predstavljanja uobiajene teme u ovom regionu, bez obzira na to da li neko radi na Balkanu ili je otiao da radi kao iseljenik. Pouno je porediti Kristevu, na primer, sa njenim zemljakom Cvetanom Todorovim, koji je emigrirao iz Bugarske u Francusku otprilike u isto vreme kad i ona. Oni su u ranim danima bili lanovi istog intelektualnog kruga i, kao sledbenici Mihaila Bahtina, bili su presudni u predstavljanju njegovog dijalokog dela u previe statian kontekst francuskog strukturalizma.56 Od tada pa nadalje, intelektualni putevi Kristeve i Todorova se razilaze. U prvom poglavlju svoje knjige Pouke istorije (Les morales de lhistoire) o upotrebi simbolikog sistema napredne kulture, katolike panije, za kolonizaciju stanovnika June Amerike Todorov ga, razmatrajui Bahtinov koncept egzotopije, objanjava kao nepripadajui datoj kulturi. I, dalje pie, prema Bahtinovom miljenju, ne samo da egzotopija nije prepreka ka sticanju temeljnog znanja o ovoj kulturi, ona je neophodni uslov za to.57 On nastavlja da citira Bahtina: Upravo se u oku kulture drugog strana kultura otkriva kompletnije i dublje (4). Drugim reima, da bi bila pouna, kultura mora biti dijaloki povezana sa drugim kulturama, a ne da od njih zazire (abject). Kristeva zamenjuje Lakanov rascep, fragmentaciju sebe, dijalogom sa Drugim. Za nju postoji samo edipalni rascep izmeu balkanskog morbidnog zazornog i francuskog imperijalistikog simbola. Prema miljenju Todorova, koncept primitivnog oznaava samo odnos moi; Kristeva smatra da je to regresivna faza evropske civilizacije koja se lokalizovala na Balkanu. Imperijalistika, hrianska egzaltacija, ne egzotopija, ono je to ona izraava kada pie: Ja sam skoro spremna da verujem u mit vaskrsenja kada pregledam podeljeno stanje mog uma i tela.58 iek se zgodno moe porediti sa svojim bivim slovenakim prijateljima leviarima, Rastkom Monikom i Tomaom Mastnakom, naroito po pitanjima rasizma i imigracije. Monikova knjiga Koliko faizma? (1993) fokusira se na evropski rasizam i inspirisana je
56 Todorov je autor teksta koji se smatra definitivnim radom Bahte: Mikhail Bakhtin: The Dialogical Principle, (Minneapolis, MN: University of Minnesota Press, 1984). 57 Tzvetan Todorov, The Morals of History, na engleski prevela Alyson Waters, (Minneapolis, MN: University of Minnesota Press, 1995), 4. 58 Intimate (243).

33

trkltrna strivanj

takvim dogaajima kao to su prebijanje bosanskog studenta, zatvaranje slovenakih granica za izbeglice iz Bosne, i talas nacionalizma i politike represije u Sloveniji. iekove mnogobrojne analize predstavljaju Jugoslaviju kao mrtav sistem bez klasnih podela to su samo populacije koje su nazadovale u radost nacionalizma i zamenile jouissance feminine klasnim principom. Prema Monikovom miljenju, meutim, jugoslovenski samoupravni socijalizam imao je, zajedno sa nacionalizmom, demokratski diskurs vredan istraivanja i politiku investiciju izgubljenu u iekovoj homogenizujuoj emi.59 U stvari, iekov intelektualni aktivizam i aktivizam NSK i drugih Lakanista sprovodio se unutar ove uzbudljive klime politike i kulturne debate. Dok je iek otkrivao hriansku etiku nakon unitenja bosansko muslimanske zajednice, Toma Mastnak je u genocidu u Bosni video obrazovanje novog evropskog hrianskog identiteta i regresiju ka hriansko politikoj teologiji muslimana kao neprijatelja.60 I Monik i Mastnak ostaju aktivni u slovenakom graanskom drutvu, posveeni progresivnoj kritici moi a, naroito, otkrivanju Vladinih zloupotreba ljudskih prava imigranata iz bive Jugoslavije. iek je, sa druge strane, u to vreme bio politiki aktivan i 1990-ih je entuzijastiki podravao dravne institucije, a bio je voljan da, u ime pragmatike politike i lenjinistike discipline, kao tihi egzekutor, preutno odobrava zloupotrebe ljudskih prava od strane drave dok je njegova partija bila na vlasti.61 Roland Boer doivljava Kristevu i ieka u potrazi za nainom iskupljenja, nainom zaleenja pustoenja kapitalizma. iek je povratio militantni lenjinistiki marksizam kroz Pavlovo hrianstvo. I, Boer tvrdi da njihovi koraci prema hrianstvu funkcioniu kao zamene za istisnuti marksizam (u sluaju Kristeve) ili kao dopuna oporavljenom
59 Rastko Monik, Koliko Faizma?, sa slovenakog na hrvatski preveo Sreko Pulig (Zagreb, Croatia: Bastard Press, 1998), 17. 60 Toma Mastnak, Crusading Peace: Christendom, the Muslim World, and Western Political Order, (Los Angeles, CA: University of California Press, 2002) = Toma Mastnak, Kriarski mir: kranstvo, muslimanski svijet i zapadni politiki poredak (Zagreb: Prometej 2005); s engleskog preveo Janko Paravi. 61 Dve slovenake studentkinje, Jasminka Dedi i Jelka Zorn, pod patronatom Vlaste Jalui, osnivaa Mirovnog instituta u Ljubljani, sprovele su istragu o brisanju dosijea graana od strane slovenakih vlasti. Njihova knjiga se bavi socijalnim i politikim posledicama diskriminacije. Sadri detaljnu dokumentaciju kafkijanske tajne brisanja od strane Vlade preko 18.000 jugoslovenskih graana sa prebivalitem u Sloveniji u vreme kada je iekova partija bila na vlasti. Knjiga se takoe bavi irim pitanjem organizovane nevinosti i sauesnitva medija i intelektualaca u odravanju tiine povodom politike koja nije bila pravna greka nastala usled nekompetentnosti pravnih pitanja, ve promiljen diskriminatorski politiki in za koji su bili odgovorni nacionalni lideri na najviem nivou (Organizirana nedolnost inpolitike izkljuevanja, Ljubljana, Mirovni intitut, 2003, 16); vidi takoe Chris Colin, Slovenias Vanishing Act, Mother Jones (January 11, 2007); Jelka Zorn, Borders, Exclusions and Resistance: The Case of Slovenia, International Social Work and the Radical Tradition, Michael Lavalette and Ian Ferguson (eds.) (Birmingham UK: Venture Press 2007), Ethnic Citizenship in the Slovenian State, Citizenship Studies, 9.2 (May 2005): 135-152; Brad K. Blitz, Statelessness and the Social (De)Construction of Citizenship: Political Restructuring and Ethnic Discrimination in Slovenia, Journal of Human Rights, 7 (2006): 453-479; Barbara Beznec, Nemogoe je mogoe intervju z Aleksandrom Todoroviem, pobudnikom gibanja izbrisanih in ustanoviteljem drutva DIPS (Drutvo izbrisanih prebivalcev Slovenije)ter CIIA (Civilna iniciativa izbrisanih aktivistov), asopis za Kritiko Znanstvo XXXV.228 (2007).

34

trkltrna strivanj

marksizmu (u iekovom sluaju). A za oboje to je iskupiteljski program.62 Kristeva je pratila Arentinu (Arendt) politiku personalizovanog narativa i opte estetike i Hajdegerovo radikalno povlaenje iz instrumentalne racionalnosti u autentinu intimnost i terapiju. Na ovom putu napustila je hegelovske dijalektike osnove marksizma, a naroito Hegelovu filozofiju drave koja je, prema njenom miljenju, odgovorna za teror u dravi. iek se, s druge strane, vratio svemu to je Kristeva napustila: hegelovskoj filozofiji negativnog, lenjinizmu, maoizmu. Intimna demokratija Kristeve zasnovana na drugosti i toleranciji otro je suprotstavljena iekovom insistiranju na kulturi kao dravi, politici radnike klase i mrnji. Moram da priznam da sam malo skeptian u vezi sa Boerovom tezom da Kristeva i iek na svoje razliite naine sublimiraju izgubljeni socijalizam kroz psihoanalizu i hriansku ljubav. Sklon sam da tvrdim, na osnovu Gramijeve emancipatorske epistemologije praxis, upravo suprotno, da im psihoanaliza i hrianska ljubav dozvoljavaju da se opuste i uivaju u kontradikcijama kapitalizma. Preispitujui Monikovu verziju hijerarhijske strukture balkanizma, naglaavam ovde jo jedanput da su Kristeva i iek ultimativno vertikalno verni Dekartovom racionalizmu i univerzalnoj subjektivnosti. I ova ultimativna vernost takoe je centralna iroj kontekstualizaciji njihovog intelektualnog rada kroz elaboriranje Gramijevih principa. Gramijeva filozofija praxis osporavala je ne samo Dekartov subjektivitet o istom cogito ve i Dekartovo uzdizanje apstrakcije iznad ula. Prema Gramijevom miljenju, subjekat koji deluje sa razliitih taaka otpora izvan politikih institucija i tradicionalnog marksistikog revolucionarnog razmiljanja, preskae nametnute podele i otvara strateke prilike za pruanje otpora hegemonji, negirajui time Dekartov iskljuivi subjektivizam. Umesto sopstva kao apstrakcije Grami nudi intersubjektivnost istorija, koje se odraavaju u internom pluralizmu subjekta koji govori sa odreenog istorijskog i geografskog poloaja kao vorne take knjigovodstva tragova.63 Grami je takoe mogao da konceptualizuje intimne, istorijske i geografske raskrsnice svog ivota kao heuristian izvor novih saveza i otpora. To jest, Gramijeva intersubjektivna istorija ne samo da donosi olakanje Kristevoj i ieku, koji se oslanjaju na univerzalnu emu Lakanovog rascepa subjekta, ve i upuuje na Gramijevo poreklo siromana, ruralna juna Italija kao neto to e imati uticaja na njegov kasniji rad sa radnikim pokretom u severnoj Italiji i na njegovu intelektualni praxis uopte. Njegova opservacija i iskustvo sa formiranjem klasnog identiteta u ekstremno raznolikim kulturnim i ekonomskim regionima ranih 1920-ih u Italiji pomoglo mu je da postane svestan znaaja kulturne raznolikosti u produktivnom klasnom konfliktu obnavljanja

62 Roland Boer, The Search for Redemption: Julia Kristeva and Slavoj iek on Marx, Psychoanalysis and Religion, Philosophy and Society, 32.1 1 (2007): 174. 63 Edward Said, Orientalism, (New york City, Ny: Vintage Books, 1979), 25 = Edvard Said, Orijentalizam (Beograd: igoja tampa, 2000); prevela sa engleskog Drinka Gojkovi; Antono Gramsci, Selections from the Prison Noteboooks, Quintin Hoare and Geofrey Nowell Smith (eds.), (New york City, Ny: International Publisher, 1971), 324; u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao Prison.

35

trkltrna strivanj

i proirenja marksistikog ekonomskog determinizma. 64 Njegova sposobnost da uvrsti svoj rodni siromani deo Italije u intelektualni praxis u suprotnosti je sa psihoanalitiki posredovanim razdvajanjem intelektualnog stvaranja Kristeve i ieka od njihovog sopstvenog geopolitikog porekla na Balkanu. Kristevin kosmopolitizam zavisi od zazornosti njenog bugarskog porekla a iekov univerzalizam od zamene konsupstancije geografskog prostora sa praznim oznaiteljem. Kao to sam pokazao, psihoanaliza je diskurs moi sa posebnim implikacijama na Balkanu. Koritenjem psihoanalitike teorije i jezika elje, Kristeva i iek implicitno usklauju podreenu geografiju Balkana sa globalnim kapitalizmom, diskurzivno podvrgavajui taj region Evropskoj uniji novoj supersili i njenom kulturnom univerzalizmu. Ovaj proces se podudara sa potranjom ujedinjenog evropskog trita za racionalnim demografskim sastavom,65 to je bila Gramijeva karakterizacija visokofunkcionalne amerike radnike klase. Demografska funkcionalnost i univerzalna subjektivnost su dve apstrakcije koje stoje umesto, i kombinuju dve stvari: enterijer individualca i eksterijer trita. Razgovarajui o edipovskom erotizmu kao strukturnoj potrebi evropskog jedinstvenog trita, J.H.H. Vajler (J.H.H. Weiler) objanjava vezu izmeu ekonomije i kulturnog univerzalizma koji podrava edipalnu strukturu: Ne samo da su se lokalni proizvodi nali pod pritiskom ve su i nacionalni proizvodi izgubili svoju prepoznatljivost. Sam transnacionalizam Zajednice, koja je ranije slavljena kao ponovno otkrivanje prosvetiteljskog idealizma, upravo je to: univerzalan, racionalan, transcendentan i u potpunosti modernistiki. 66 Vajlerova formulacija jedinstvenog trita kao sinteze ekonomije i transcendentne racionalnosti potvruje Delezovu (Deleuze) i Gatarijevu (Guattari) koncepciju globalnog kapitalizma kao jedinstva nacija i nacionalnih identiteta strukturiranih oko edipalne elje, univerzalne strukture civilizovanog subjekta. Edipalna struktura zasnovana na zakonu kastracije predstavlja samu sr kapitalizma. Piui iz svoje zatvorske elije, 1928. godine, Grami je ve pronaao vezu izmeu fordizma i psihoanalize67: Istina je da se nova vrsta oveka kakvu zahteva racionalizacija proizvodnje i rada ne moe razviti sve dok seksualni instinkt ne bude pogodno reen i dok ne bude racionalizovan.68

64 Stuart Hall, Gramscis Relevance for the Study of Race and Ethnicity, Journal of Communication Inquiry (1986), 10 (2): 5-27. 65 Prison (281). 66 J. H. H. Weiler, To be European Citizen. Eros and Civilization, in Nationalism and Internationalism in the PostCold War Era, Kjell Goldmann, Ulf Hannerz, Charles Westin (eds.), (London: Routledge, 2000), 176-77. 67 Eli Zaretsky, Narcissism, Personal Life and Identity: The Place of the 1960s in the History of Psychoanalysis, Psychoanalysis, Culture & Society 13. (2008): 95. 68 Prison (29697).

36

trkltrna strivanj

Drugim reima, racionalizacija proizvodnje zahteva intimnu pobunu protiv presimbolike seksualnosti i zahteva da se erotika stavi pod znak univerzalnog Zakona kao preduslov za uspenu primenu fordistikih principa na industrijsku proizvodnju i razvoj nove vrste radnika. Grami smeta psihoanalizu u sam centar fordistikog modela: Regulisanje seksualnih instikata, zbog kontradikcija koje stvara i perverzija koje joj se pripisuju, izgleda posebno neprirodno. Otuda uestalost apela na prirodu u ovoj oblasti. Psihoanalitika literatura je takoe vrsta kritike regulisanja seksualnih instikata u obliku koji esto podsea na prosveenje, kao prilikom stvaranja novog mita o divljaku na seksualnoj osnovi (ukljuujui odnose izmeu roditelja i dece).69 U ovom kratkom paragrafu Grami se bavi odnosom industrijskog kapitalizma i edipalne strukturacije rada. Produktivnost rada, primeuje on, ima intimnu erotinu dimenziju; neoznaena elja ometa planirane uslove proizvodnje. Psihoanaliza, u svojoj dvojnoj ulozi promovisanja jezika seksualne emancipacije i ustrojavanja seksualnosti, reava kontradikcije kapitalizma primenom edipalne strukture na intimnu samoidentifikaciju radnika. Umesto Gramijevog modela socijalne praxis kao jedinstva mentalnog rada i rukodelje, Kristeva i iek nude radikalnu podelu izmeu dva, dodeljivanje njihovom sopstvenom intelektualnom radu i zadatak upravljanja eljom nove vrste radnika. Kristeva i iek su univerzalizovali krizu globalnog kapitalizma primenjujui univerzalnost ljudskog subjektiviteta. Ali, za razliku od Gramija, oni istinski veruju da je ist kapitalizam De Golova verzija kod Kristeve ili Maova verzija kod ieka bolji nego ivot u uslovima pale modernosti. Psihoanaliza Balkana je primer za to. Kada Kristeva naziva Bugarsku svojim materinskim prostorom, to e postati zazorno, ili kada iek priziva Ime oca da se preda Zakonu, jedinstvenom tritu evropskog simbolikog, njihov intelektualni zadatak univerzalizovanja krize postkomunistikog Balkana postaje samoorijentalizacija. Geografski asketicizam Kristeve i ieka pokorava Balkan glavnom oznaitelju edipalne ortodoksnosti briui heterogenost istorija i ljude, a sa tim i erotiku otpora.

conservative radicalism of the balkans Geo-psychoanalysis

summarY: in 1990s, in their cultural-political analysis, julia kristeva and slavoj iek developed a unique discourse within psychoanalysis - the psychoanalysis of balkans - in which the maternal geographical space is presented as the pathological equivalent to the oedipal phantasm of the archaic mother, from which, according to the oedipal relationship, the subject has to separate radically and sucumb to the authority of the symbolic father, that is, in their case, to the geography of the dominant eurocentric other. the foundation for this approach originates from the conservative politics of the signification of the primitive, which is based on the self-orientalization and geopolitical deidentification with the balkans as a pre-condition for its cosmopolitan and universal identity. keY Words: iek, kristeva, freud, said, Gramsci, psychoanalysis, balkans, foreigner, mother, emigrant. bjelic@maine.edu
69 Prison 294-95.

37

trkltrna strivanj

udc 28(4) udc 316.647.5(4)

branislav radelji
univerzitet istoni london, velika britanija odsek za meunarodnu politiku

islam kao izazov evropskoj toleranciji?

saetak: ovaj rad govori o tome da evropska unija nastoji da se izbori za razumevanje i primenu tolerancije. kriterijumi za to ta treba ili ne treba tolerisati esto se razlikuju od zemlje do zemlje lanice eu. sve vea prisutnost islama jo vie produbljuje debatu poto se odnos prema njemu stalno uzima kao mera za toleranciju. meutim, dok evropske vlade tvrde da su predane borbi za toleranciju i jedinstvo u raznolikosti, one zagovaraju i donose zakone koji oteavaju poziciju muslimanskog stanovnitva u evropi, ostavljajui utisak da islam nije kompatibilan s pojmom evropske tolerancije. kljune rei: (ne)tolerancija, evropska unija, islam.

uvod Koncept evropske tolerancije ide ruku pod ruku s projektom liberalizma, to je institucionalni modus vivendi koji stvara i obezbeuje prostor za mirnu koegzistenciju mnogih razliitih stilova ivota. U stvari, kako je u jednoj studiji ispravno primeeno, koncept evropske tolerancije sa svojim filozofskim utemeljenjem i politikim ciljevima, rezultat je ustrajnih nastojanja razliitih suprotstavljenih naroda koji u biti nisu bili nimalo tolerantni.1 S vremenom, termin tolerancija poeo je da se vezuje za razne aspekte svakodnevnog ivota, u kojima je religija esto dominirala. Vredi se prisetiti da su u samoj Evropi razlike izmeu njenih zapadnih i istonih krajeva, tj. katolikih i pravoslavnih hriana, u tolikoj meri bile vane da su ovi prvi esto bili prikazivani kao daleko superiorniji. Pored toga, jedan od poslednjih ratova u Evropi rat u Bosni i Hercegovini (19921995) ubrzo po izbijanju pretvorio se u verski rat u kome su se hriani (i katolici i pravoslavci) i muslimani borili jedni protiv drugih zbog razlika u veroispovesti.

1 Friesel, Evyatar, The Days and the Seasons, Detroit, MI, Wayne State University Press, 1996, 102.

38

trkltrna strivanj

Tano je da je prisustvo islama u Zapadnoj Evropi nakon Drugog svetskog rata bilo gotovo nezametljivo; mali broj damija i povremeni skupovi u predgraima evropskih glavnih gradova nisu predstavljali predmet vredan javne diskusije. Meutim, ovaj trend se promenio 1960-ih, kada je postalo jasno da je evropski ekonomski napredak bio uslovljen dodatnom radnom snagom, to je dovelo do brojnih bilateralnih sporazuma sa muslimanskim zemljama (Alirom, Marokom, Turskom). Iako su prvi talas imigranata inili mahom mukarci koji su traili posao da bi izdravali svoje porodice u domovini, ubrzo nakon toga je dolo do procesa ponovnog okupljanja porodica, ali u dravi u koju su dolazili. Kao odgovor na naftnu krizu iz 1973. i na privrednu recesiju koja je usledila, mnoge evropske vlade odluile su da daju subvencije imigrantima, ne bi li se oni vratili svojim kuama, jer za njima vie nije postojala potreba. Ova politika nije bila uspena, poto su mnogi od njih ve bili druga generacija imigranata, roena tu gde ivi, koja nije imala elju da se vrati. Sukcesivni talasi imigranata i povean broj muslimanskih zajednica irom Evropske zajednice 1980-ih doveli su vanost islama do te mere da je on postao inilac u diskursu akcije i reakcije.2 Ba u tom trenutku pojavila su se pitanja u vezi sa sve veom prisutnou islama u Evropi. Shodno tome, dosta prostora je dato i formalnim i neformalnim debatama o evropskom identitetu vis--vis muslimanskog identiteta, politike iskljuivanja ili ukljuivanja, tolerancije i netolerancije. Iako mnoge od ovih debata nude neutralnu sliku stvarne situacije i predlau neophodne korake kako da se ona popravi, ini se da ih praksa ignorie. Deo koji sledi pozabavie se nekim zvaninim dokumentima koji sadre klauzule o (ne)toleranciji i o tome kako su proli u stvarnosti. neki zapisi o (ne)toleranciji Godine 1986. tadanja Evropska zajednica usvojila je Deklaraciju protiv rasizma i ksenofobije. Njeni potpisnici su priznali postojanje i porast ksenofobinih stavova, pokreta i nasilnog ponaanja [] esto usmerenog prema imigrantima, i shodno tome energino osudili sve oblike netolerancije, neprijateljskog ponaanja i upotrebe sile protiv osoba ili grupa ljudi zbog rasnih, verskih, kulturnih, socijalnih ili nacionalnih razlika.3 U isto vreme, oni su naglasili vanost adekvatnih i objektivnih informacija i upoznavanja svih graana sa opasnostima koje nose rasizam i ksenofobija, kao i potrebu da se spree i osujete svi oblici diskriminacije.4 Na primer, afera marame u Francuskoj 1989. godine, kada su tri devojice dole u kolu s maramama i odbile da ih skinu, sluila je da se demonstrira kako pridravati se razliitih vrednosti u Evropi moe da bude veoma problematino. Iako
2 Kastoryano, Riva, Religion and Incorporation: Islam in France and Germany, International Migration Review, Vol. 38, No. 3, 2004, 1234-1255: 1238. 3 European Parliament, Council and Commission, Declaration against Racism and Xenophobia, Ofcial Journal of the European Communities, No. C158/1, 25 June 1986. 4 Isto.

39

trkltrna strivanj

je sudskom odlukom poniten, sluaj marame uspeo je da odnos izmeu drave, religije i javnog mnjenja dovede u teku situaciju. Kasnije, relevantnost Deklaracije iz 1986. potvrena je kada su 1990. Savet i predstavnici vlada zemalja lanica doneli Rezoluciju o borbi protiv rasizma i ksenofobije i naveli neke od instrumenata koji bi u jednom trenutku mogli da poslue u tu svrhu: razne zakonske mere, razvijanje graanskih opredeljenja i vrednosti pluralizma i tolerancije putem obrazovanja i uz ukljuivanje medija u eliminisanju rasnih predrasuda i promovisanju harmoninih odnosa meu razliitim zajednicama koje ive u Evropi.5 Tako su zakoni, obrazovne institucije i mediji vieni kao inioci koji su u stanju da promoviu i neguju toleranciju. Takva potreba je potakla sledee pitanje: Da li smo mi po prirodi skloni da budemo netolerantni? Zapravo, kao to je na jednom drugom mestu primeeno: Postmoderni relativizam Zapada mnogi muslimani doivljavaju netolerantnim prema onim tradicionalnim muslimanskim zajednicama koje se pridravaju sistema apsolutnih vrednosti. Mnogima u islamskom svetu ini se da je preterani individualizam zapadnjakih demokratija u suprotnosti s njihovim tradicionalnim naglaavanjem vrednosti zajednice i grupne solidarnosti.6 Kada je ovo reeno, razumljivo je da je pojam (ne)tolerancije u velikoj meri uslovljen kulturnim okolnostima i, preciznije, razlikama izmeu nas i njih, koje se shvataju kao razlike izmeu dobrih nas i loih njih. U svojoj izuzetnoj studiji, Todorov je prouio sve veu popularnost ksenofobine desnice diljem Evropske unije i ukazao na znaaj razlike mi-oni za njihove pristalice: Mi branimo slobodu, mada ponekad moda na nevane naine, dok oni na nae rei odgovaraju nasiljem i ubistvima.7 Godine 1995. drave lanice Uneska proglasile su i potpisale Deklaraciju o principima tolerancije. One su se sloile da je tolerancija potovanje, prihvatanje i sposobnost da cenimo bogatu raznolikost kultura naeg sveta, naih naina izraavanja i postojanja kao ljudskih bia. Ona se neguje znanjem, otvorenou, komunikacijom i slobodom miljenja, saveu i verom. [] To nije samo naa moralna dunost, ve takoe i politika i zakonska obaveza. [] Tolerancija nije odobravanje, milost ili popustljivost. [] Ona ukljuuje odbacivanje dogmi i apsolutizma i afirmie standarde postavljenje od strane internacionalnih institucija za ljudska prava. [] To znai da je osoba slobodna da se dri svojih ubeenja i da prihvata da se drugi dre svojih. [] To takoe znai da se niiji stavovi ne smeju nametati drugima.8
5 Resolution of the Council and the Representatives of the Governments of the Member States, Meeting within the Council of 29 May 1990 on the Fight against Racism and Xenophobia, Ofcial Journal, No. C157, 27 June 1990. 6 Tyler, Aaron, Islam, the West, and Tolerance: Conceiving Coexistence, New york, Ny, Palgrave Macmillan, 2008, 2. 7 Todorov, Tzvetan, The Fear of Barbarians: Beyond the Clash of Civilizations, Cambridge, Polity Press, 2010, 150. 8 UNESCO, The Declaration of Principles on Tolerance, Internet: http://www.unesco.org/cpp/uk/declarations/tolerance.pdf, 10/07/2011.

40

trkltrna strivanj

Nije teko primetiti da ova deklaracija prua set ambicioznih ali nekonkretnih ideja vezanih za sam koncept tolerancije. Prvo, ona sadri termine kao to su potovanje, prihvatanje i cenjenje, kao da oni nadopunjuju jedan drugi, to ne mora biti sluaj. U stvari, ukazivanje potovanja prema nekoj drugoj kulturi ne mora nuno da znai da je prihvatamo, kao to ni prihvatanje druge kulture ne mora da znai da je cenimo. ak je i u samoj Evropi uvek postojala podela na zapadne i istone regione. U svojoj raspravi o Balkanu, teritoriji na jugoistoku Evrope, jedan nauni radnik je rekao: Danas, sama re Balkan asocira na slike intrige, rata i ljudske patnje u tolikoj meri da je to uasno za zapadno drutvo. Prema miljenju nekih, balkanskim zemljama nedostaje isto zapadnjaka orijentacija i one sa sobom nose previe kulturnog tereta da bi pripadale evropskom klubu. Zapadnjaki lideri nazivaju ovu regiju stranjim vratima Evrope, balkanskim buretom baruta ili pragom Evrope. Ono to ovi eufemizmi kriju je moda elja da se Balkan nalazi bilo gde izvan Evrope.9 Deklaracija Uneska naglasila je vanost obrazovanja, informisanosti i slobode izraavanja, to sve zajedno zvui kao validan instrument za promovisanje tolerancije, ali ta emo da radimo s jakom ksenofobinom desnicom u Austriji, Belgiji, Danskoj, Francuskoj, Italiji, Holandiji, Skandinaviji, sa zemljama koje su poznate ba po gorepomenutim sistemima? Sve vea popularnost desniarskih partija u Evropi ukazuje na to da obrazovanje i sloboda miljenja pre doprinose razvoju netolerancije nego tolerancije. Jo jedan sporan aspekt ove deklaracije jeste to to se moralne dunosti i zakon stavljaju u istu ravan. Ovakvo svrstavanje problematino je zbog dobro poznatih kulturnih razlika i razliitih kriterijuma o tome ta tolerisati a ta ne, i ono onemoguava shvatanje tolerancije kao moralne dunosti. Bilo kako bilo, predstavljanje tolerancije kao zakonske obaveze moglo bi biti uspenije, i zbog toga neke zemlje imaju bolje ocene od drugih. Uz to, ako je ona zakonski regulisana, mogue je udovoljiti nekim zahtevima tolerancije. Konano, Deklaracija je snano podrala ouvanje sopstvenih ubeenja. Suprotno nekim ranijim stavovima, smatra se da je tolerancija tesno povezana sa sferom privatnog, dok je sfera javnog ostala ignorisana. U svom istraivanju, Miler je ustanovio razliku izmeu ove dve sfere i zakljuio da politika tolerantnosti podrazumeva doputanje grupama da iskau svoj identitet i da izraze svoje kulturne vrednosti privatno ili putem asocijacija njihovih lanova, dok se sfera javnog onda rukovodi normama koje se ine univerzalnim i kulturoloki neutralnim, ali koje u stvari reflektuju kulturne vrednosti dominantnih drutvenih kategorija.10 Slino kao i Deklaracija Uneska, nastojanja Ujedinjenih nacija da uspostave toleranciju identifikovala su pet naina kako da se nosimo s netolerancijom: zakonima, obrazovanjem, pristupom informacijama, individualnom osveenou i lokalnim reenjima. Prvi
9 Gerolymatos, Andr, The Balkan Wars: Conquest, Revolution and Retribution from the Ottoman Era to the Twentieth Century and Beyond, Staplehurst, Spellmount, 2004, 4. 10 Miller, David, Citizenship and National Identity, Cambridge, Polity Press, 2000, 63.

41

trkltrna strivanj

nain je optimistino video vlade kao odgovorne za to da se sprovode zakoni o ljudskim pravima, da se zabrane i kanjavaju zloini iz mrnje i diskriminacija manjina.11 Drugi nain je naglaavao ulogu obrazovanja, jer netolerancija veoma esto ima korene u neznanju i strahu: strahu od nepoznatog, od drugog, od drugih kultura, nacija, veroispovesti. Netolerancija je takoe usko povezana s preteranim oseajem sopstvene vrednosti i ponosa, bilo linim, nacionalnim ili religioznim.12 Trei nain borbe protiv netolerancije bio bi putem informisanja, poto oni koji raspiruju mrnju esto poinju tako to identifikuju prag tolerancije javnog mnjenja. Oni zatim razvijaju pogrene argumente, daju lane statistike podatke i manipuliu javnim mnjenjem plasiranjem dezinformacija i predrasuda.13 etvrti nain je pokazao vanost individualne svesti o netrpeljivosti, stereotipima, igosanju, uvredama i rasistikim vicevima, koji su primeri individualnog izraavanja netolerancije, kojoj su neki ljudi svakodnevno izloeni.14 Na kraju, peti nain je zasnovan na lokalnim reenjima, to znai da bi globalno bila vidljiva, tolerancija treba da potekne sa individualnog i lokalnog nivoa. Savetovano je da se organizuje mrea meu obinim ljudima, da se demonstrira solidarnost sa rtvama netolerancije, da se diskredituje propaganda mrnje.15 Poslednji dokument koji bih ovde pomenuo jeste Antidiskriminatorna politika EU iz 1997. Ovaj podui dokument je naglasio da je problem rasne diskriminacije otiao dalje od neopravdano nejednakog tretmana na bazi boje koe, to je rezultiralo fenomenom u porastu, islamofobijom ili antimuslimanskom diskriminacijom.16 Kao i mnogi drugi dokumenti nastali 1980-ih i 1990-ih, i ovaj priznaje da problem postoji, ali ponovo bez ikakvog rezultata u praksi. U stvari, bilo je oigledno da ni zvanini ni nauni predlozi kako postati i ostati tolerantan nisu bili predodreeni da utiu na evropsko drutvo. islam kao izazov Dananje shvatanje (ne)tolerancije esto je povezano sa verskim razlikama. Jedno istraivanje Evropske unije o muslimanima irom EU otkriva da je u proseku 1 od 3 muslimana ispitanika bio diskriminisan u proteklih 12 meseci, a da je 11% bilo rtva zloina na rasnoj osnovi. Najvii nivo diskriminacije deava se na poslu... Malo je verovatno da e ljudi bez dravljanstva i oni koji su najkrae iveli u zemlji prijaviti sluajeve diskriminacije.
11 A Global Quest for Tolerance, Internet: http://www.unesco.org/new/en/social-and-human-sciences/themes/human-rights/fightagainst-discrimination/promoting-tolerance/, 11/08/2011. 12 Isto. 13 Isto. 14 Isto. 15 Isto. 16 European Union Anti-Discrimination Policy : From Equal Opportunities between Women and Men to Combating Racism, Directorate-General for Research, Working document LIBE 102EN, Internet: http://www.europarl.europa.eu/workingpapers/libe/102/default_en.htm, 12/08/2011.

42

trkltrna strivanj

Kada se radi o razlozima za neprijavljivanje incidenata, 59% muslimana ispitanika veruje da se nita ne bi dogodilo ili promenilo njihovim prijavljivanjem [] Etniko poreklo je glavni uzrok diskriminacije [] Svega 10% je izjavilo da misli da je do diskriminacije koju su oni doiveli dolo iskljuivo iz verskih pobuda.17 Ovo istraivanje je vano ne samo zato to pokazuje da biti musliman u EU moe biti veoma teko ve i zato to ono preispituje neke od aspekata kojima se Unija do sada ponosila, poput potovanja razliitosti i inkluzije. Diskriminatorna politika u zapoljavanju dovodi do zakljuka da EU nije toliko otvorena koliko se predstavlja. Etniko poreklo i nain odevanja esto imaju prednost nad nivoom obrazovanja i strunosti. Jo vie uznemirava injenica da mnogi muslimani veruju da nema svrhe prijavljivati diskriminaciju. Takvo verovanje implicira da evropski lideri koji se bave ovim veoma osetljivim problemima imaju dvostruke standarde, koji se kreu od favorizovanja razliitosti i inkluzije do ignorisanja istih, zavisno od prilike. Dakle, da li to znai da nam je potrebno vie obuavanja kako da postanemo tolerantniji? Prema Ignatijevljevom miljenju, Glavni zadatak pri uenju tolerancije jeste da pomognemo ljudima da vide sebe kao pojedince, pa zatim da i druge vide tako to jest, da problematizuju taj nepromiljani, nerazmatrani spoj linog i grupnog identiteta na kome poiva rasizam. Jer rasizam i netolerancija su, na konceptualnom nivou, apstraktni procesi u kojima konkretne, stvarne individue u svoj svojoj posebnosti bivaju depersonalizovane i obezliene, ili svedene na nosioce osobina omraene grupe.18 Ipak, mnogi naunici koji izuavaju drutvo sloili bi se da spremnost da se tolerie bilo koja ideja ili praksa ima negativan uticaj na zajednike vrednosti na kojima se temelji zajednica. Ovo ne znai da svaki lan zajednice mora biti posveen potpuno istom sveobuhvatnom konceptu dobrote. Zato ovo znai da isticanje da postoje neki duboko uvreeni zajedniki standardi definie granice odbijanja i prihvatanja u okvirima bilo koje istinske zajednice.19 Prethodna dva pristupa toleranciji automatski otvaraju sledea pitanja: Koliko daleko bi tolerancija trebalo da ide? i Da li je solidarnost mogua? Slaem se sa Svitovim razdvajanjem dva termina: dok tolerancija govori da postoje bitne razlike meu pojedincima (kao kod pojma verske tolerancije), solidarnost implicira da razlike koje postoje izmeu pojedinaca nisu vane da postoji prepoznavanje zajednikih interesa, kao i volja da se stupi u akciju s drugima, ak i ako to podrazumeva izvesnu rtvu sa nae strane.20 Naravno, davanje konkretnog odgovora na postavljeno pitanje nije lak zadatak. to se tie pitanja tolerancije, dananja Evropska unija je u ozbiljnoj nedoumici. Na primer, osim to
17 European Union Agency for Fundamental Rights, Data in Focus Report: Muslims, Internet: http://fra.europa.eu/fraWebsite/attachments/EU-MIDIS_MUSLIMS_EN.pdf, 09/07/2010. 18 Ignatief, Michael, Nationalism and the Narcissism of Minor Diferences, in Ronald Beiner (ed), Theorizing Nationalism, Albany, Ny, SUNy Press, 1999, 91-102: 101. 19 Nederman, Cary J. and John Christian Laursen (eds), Difference and Dissent, Lanham, MD: Rowman & Littlefield, 1996, 3-4. 20 Sweet, William, Solidarity and Human Rights, in William Sweet (ed), Philosophical Theory and the Universal Declaration of Human Rights, Ottawa, ON, University of Ottawa Press, 2003, 213-231: 216.

43

trkltrna strivanj

se burka vidi kao simbol represije koju ene trpe u islamu i pretnja sigurnosti, polnoj jednakosti i sekularnosti, neke evropske drave volele bi da ona bude zabranjena, mada bi njeno zabranjivanje bilo ugroavanje linih prava koja njihove kulture obino nastoje da zatite.21 Ovakav pristup pokazuje da su ove drave spremne da pokau netoleranciju prema svojim muslimanskim manjinama. Od 5 miliona muslimana u Francuskoj, samo oko 2000 njih potpuno pokriva svoje lice. Ova mikromanjina bila je dovoljna da Nacionalna skuptina donese nacrt zakona jula 2010, u kome se kae da niko ne moe na javnom mestu nositi odeu ija je svrha pokrivanje lice.22 Kada je postala pravosnana, zabrana je primenjena i na dravljane i na posetioce u Francuskoj, a oni koji se na nju oglue bivaju kanjeni novanom kaznom ili zatvorom.23 Tako, dok francuski lideri opravdavaju zabranu kao pravi nain borbe protiv verskog ekstremizma, oni ne mogu predvideti mogue reakcije. I zbilja, ako se govori o posledicama zabrane, ini se da je njen potencijalno najopasniji aspekt prenebregnut: francusko vostvo je ignorisalo injenicu da se odlukom da se zabrane burke moe igosati islam i prouzrokovati odbrambena reakcija irom EU.24 to se tie pitanja solidarnosti, bez dobrih rezultata na polju tolerancije, nemogue je postii solidarnost na irem planu i izvan granica, to je karakteristino za sve veu Evropsku uniju. Nakon uveanja EU 2004, zvaninici iz Brisela su optimistino prokomentarisali da ako drave ele da zajedno izrastu u odrivu politiku uniju, Evropljani moraju da budu spremni na evropsku solidarnost. Ova solidarnost mora biti jaa nego univerzalna solidarnost [] evropska solidarnost spremnost da se otvori novanik i da se posveti ivot drugima, jer su i oni Evropljani nije neto to se moe nametnuti sa vrha. Ona mora biti vie nego institucionalna solidarnost. Nju moraju oseati Evropljani kao pojedinci.25 Takva tvrdnja nam govori da koncept evropske solidarnosti najvie poiva na volji evropskih dravljana. Nasuprot netoleranciji koju esto izazivaju zvanine odluke, koje dolaze sa vrha, od solidarnosti se oekuje da se razvija i da jaa kao fenomen koji potie od obinih ljudi. Ovaj raskorak postoji zahvaljujui injenici da su koncepti (ne) tolerancije prvenstveno relevantni za diskusiju o vezi izmeu pravih Evropljana i drugih Evropljana, dok je solidarnost uglavnom otelovljena u diskusijama o saradnji iskljuivo izmeu pravih Evropljana. Razlika izmeu tolerancije i solidarnosti jo je evidentnija kada se pojave netolerantna dela. Uz to, ista razlika je ono to meusobno razlikuje neke evropske zemlje, to znai da
21 A Bad Idea, The Economist, 15 May 2010, 18. 22 Citirano u Bobby Ghosh, The Moment, Time, 26 July 2010, 7. 23 Gauthier-Villars, David, France Advances Ban on Some Islamic Veils, The Wall Street Journal, 14 July 2010, A15. 24 Running for Cover, The Economist, Internet: http://www.economist.com/node/16113091/print, 26/07/2010. 25 Biedenkopf, Kurt, Bronislaw Geremek and Krzysztof Michalski, The Spiritual and Cultural Dimension of Europe: Concluding Remarks, Internet: http://cordis.europa.eu/documents/documentlibrary/104214451EN6.pdf, 30/5/2011.

44

trkltrna strivanj

su neke od njih tolerantnije i da pokazuju veu solidarnost prema sopstvenoj Drugosti. U svojoj analizi o islamskim maramama u Zapadnoj Evropi, Jopke primeuje prisustvo razliitosti: Dok Francuska potiskuje privatno u korist javnog, Engleska ide u drugu krajnost stavljajui privatne iznad javnih vrednosti u dravnom kolstvu.26 U stvari, prilino je iznenaujue da je jo 2004. godine, dok su se primale nove drave u lanstvo u EU i dok se raspravljalo o statusu kandidata nekih potencijalnih lanica (od kojih neke imaju znaajan procenat muslimanskog stanovnitva), Francuska donela Zakon o laicitetu koji je u potpunosti preinaio prethodnu zakonsku postavku: pre ovog zakona, tolerisanje noenja vela bilo je zakonsko pravilo, zabranjivanje istog bilo je izuzetak. Nakon donoenja ovog zakona, zabranjivanje vela je postalo pravilo, a dozvoljavanje njegovog noenja izuzetak.27 Kontroverza oko marame za glavu je demonstrirala kako kulturne razlike u Evropi mogu lako da se pretvore u veliku politiku stvar vrednu parlamentarnih debata, sukoba politikih partija i donoenja novih zakona. U ovom pogledu, diskusija o tome da li su razlike individualne ili grupne je irelevantna, zato to je individualnost smanjena na minimum. Ipak ovo nije jednosmeran fenomen: i Evropljani i muslimani esto predstavljaju jedni druge kao zasebnu zajednicu. Na primer, ozloglaene danske karikature koje prikazuju islam na nain koji su mnogi shvatili kao uvredljiv, dovele su do brojnih protesta irom sveta, to je pokazalo jedinstvo muslimanske zajednice. Kako je jedan autor primetio: ak i meu onim muslimanima koji u principu nisu bili uvreeni objavljivanjem karikatura i koji su duboko posveeni pravu na slobodu govora ipak je bilo nekih koji su interpretirali odluku da se one objave kao signal da je ismevanje muslimanskih verovanja dozvoljeno i ohrabrivano.28 Dakle, u suoavanju sa oiglednim kulturolokim jazom i rezultirajuim razlikama izmeu nas i njih radi se o (ne)toleranciji grupacija. U ovoj studiji o islamu, Zapadu i toleranciji, Tajler je istakao da koegzistencija zahteva kulturoloku predanost toleranciji. Ova predanost toleranciji mora biti dovoljno ekspanzivna da obuhvati uenje toga kako da se ne sloimo, a da ne pribegnemo nasilju, usvajanje stava uzajamnog potovanja, prepoznavanje jednakosti ljudi, kao i trajni proces kulturnog angaovanja.29 Koegzistencija, autor jasno kae, moe da se pojavi samo ako velika civilizacijska briga to dozvoli.30 To znai da se primena ovih zakona moe dovesti u pitanje. Iako ohrabreni nekim pomenutim slubenim dokumentima, do sada su bili mnogo uspeniji u ohrabrivanju netolerancije nego tolerancije, predstavljajui islam kao izazov evropskim vrednostima i pokuavajui da ogranie njegovo prisustvo.
26 Joppke, Christian, Veil: Mirror of Identity, Cambridge, Polity Press, 2009, 85. 27 Isto, 51. 28 Lenard, Patti Tamara, What Can Multicultural Theory Tell Us about Integrating Muslims in Europe?, Political Studies Review, Vol. 8, No. 3, 2010, 308-321: 311. 29 Tyler, Aaron, op. cit., 106. 30 Isto, 107.

45

trkltrna strivanj

zakljuak Ni kampanja Ujedinjenih nacija iz 1995. da se uspostavi tolerancija, ni ideja Ujedinjeni u raznolikosti, koja je postala zvanini moto Evropske unije 2000. godine, nisu uspele da spree neke evropske drave da donesu razne zakone koji su poveali rizik od uveanja netolerancije. I dok je stav Evropske zajednice ostao uglavnom na pozicijama na kojima je i bio, prisustvo islama u Evropi u budunosti e biti sve vee ako jo neke zemlje (Turska, Albanija, Kosovo) postanu lanice EU. Ali, da li to znai da bi vlade evropskih drava bile u stanju da prime u lanstvo muslimanske zemlje i da u isto vreme donose zakone protiv njih Drugih? Ako je tako, onda rasprava o islamu kao izazovu i ekstremnoj reakciji na evropsku toleranciju dobija svoju konanu poziciju.

islam as a challenge to european tolerance?

summarY: this paper argues that the present european union struggles with the understanding and application of tolerance. the criteria as to what should or should not be tolerated often differ between the member states of the eu. the growing presence of islam deepens the whole debate even further as it is continuously used as a measure for tolerance. However, european governments while claiming to be committed to tolerance and unity in diversity, promote and pass laws that undermine the position of the muslim population in europe, leaving an impression that islam is not compatible with the notions of european tolerance. keY Words: (in)tolerance, european union, islam.

b.radeljic@uel.ac.uk

46

47

48

49

trkltrna strivanj

udc 323.1:81'272(497) udc 81'246.3(497)

predrag mutavdi
univerzitet u beogradu, srbija filoloki fakultet katedra za neohelenske studije

anastasios kampuris (anastassios kampouris)

univerzitet u patrasu, Grka fakultet za drutvene nauke odeljenje za filologiju

saa savi
univerzitet u beogradu, srbija filoloki fakultet

Granice jezikog identiteta na balkanskom poluostrvu*

Knowledge will forever govern ignorance; and a people who mean to be their own governors must arm themselves with the power which knowledge gives. Znanje e zauvek vladati neznanjem; a ljudi koji ele da budu sopstveni vladari moraju se naoruati silom koju znanje daje. James Madison (pismo upueno V.T. Beriju /W.T. Barry/4. avgusta 1822)

saetak: u radu autori nastoje da prikau u osnovnim crtama trenutnu jeziku sliku na balkanu, kao i odnose izmeu oficijelnih (nacionalnih) jezika i jezika manje zastupljenosti u upotrebi (manjinski, etniki). neosporno je da zbog istorijskog tereta, kulturno-civilizacijskog naslea, kao i drugih nereenih pitanja, jo uvek postoji surevnjivost kako izmeu balkanskih naroda tako i izmeu njih i brojnih manjinskih i etnikih zajednica. ovakav odnos neminovno se reflektuje i na odnos prema balkanskim jezicima, bilo nacionalnim, bilo manjinskim i/ili etnikim. postojanje jakih demarkacionih granica na balkanu utie na poziciju i kvalitet jezika, kulture i ivota nacionalnih manjina. stvaranje novih administrativno-politikih granica utie na vetako pravljenje novih jezikih formi. takva vrsta nasilnog diverziteta moe dovesti

Rad je napisan u okviru projekta Ministarstva nauke i tehnolokog razvoja Republike Srbije, broj 178002, Jezici i kulture u vremenu i prostoru.
*

50

trkltrna strivanj

do nastanka ili produbljenja nacionalnih, etikih, religijskih i drugih sukoba. savremeni naini komuniciranja u svetu i u evropskoj uniji zahtevaju sasvim drukiji pristup jezikom pitanju u vidu teorije multipismenosti, iji bi osnovni zadatak bio da pomogne u prevazilaenju razliitosti (jezikih, kulturnih, civilizacijskih, nacionalnih itd.) kod balkanskih naroda, te da uspostavi znak jednakosti izmeu njih putem ukazivanja na brojne slinosti i podudarnosti. koncepcijski posmatrano, multipismenost predstavlja jednu od mogunosti reenja sloene i osetljive nacionalne i jezike situacije u vidu koncepta bilingvizma i multilingvizma, uz duno potovanje i uvaavanje svih jezikih i nacionalnih identiteta. teite u planskoj jezikoj politici balkanskih drava u doglednom periodu treba da se stavi na izgradnju narataja koji e biti meukulturalno kompetentni, osloboeni od naslea prolosti i predrasuda te zainteresovani i motivisani za kontinuirano uenje balkanskih jezika. dominacija oficijelnog jezika drave i kulture veinskog stanovnitva donekle ugroava kako sve druge oblike kultura tako i druge jezike i njihove govornike. meunacionalni konflikti mogu se prevazii jedino putem izgraivanja novog, multimodalnog naina razmiljanja. kljune rei: balkan, jezici, identitet, granica, manjine, drutvo, grupe, kultura, multipismenost, integracija.

1. uvodno razmatranje Na Balkanskom poluostrvu tokom itavog XX veka i u prvim decenijama XXI i dalje je prisutan jak nacionalistiki pritisak koji se neminovno odraava i na polje jezika. Koliko je sprega izmeu nacionalizma i jezika snana pokazuje raspad bive SFRJ i formiranje zasebnih drava na govornom podruju srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog jezika. Upravo ovim inom su granice jednog prilino iroko zastupljenog jezika svedene na relativno uske granice malih drava, unutar kojih su oficijelni status dobili jezici veinskog stanovnitva tih drava. Ono to bi bilo karakteristino za podruje nekadanjeg srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog jezika jeste i injenica da se svi nacionalni, dakle slubeni, jezici dre pod strogim nadzorom, u smislu da se nacionalne elite svake drave trude da prikau svoj jezik kao lingvistiki razliitim, ako ne i drugaijim, u odnosu na onaj drugi. Stroga kontrola je uspostavljena iz prostog razloga to su uplivi i politikih i simbolikih dimenzija u jezik dominantni. Nema nikakve sumnje da se iza politiko-simbolikih uticaja kriju snani nacionalni (donekle i nacionalistiki) interesi svake nacionalne elite ponaosob. Sutinski sagledano, stvaranje savremenih balkanskih drava od poetka XIX veka do danas nalazi se u tesnoj vezi sa nacionalnim elitama koje su, izmeu ostalog, u jeziku videle jedan od glavnih elemenata za jaanje nacionalnog identiteta i za uspostavljanje dravnog teritorijalnog suvereniteta. Nakon zavretka I svetskog rata i potpisanog mira u Trijanonu 1920. godine, u Maarskoj su se mogla uti jasna negodovanja zbog gubitka ogromnih delova maarske drave (gotovo 72%; Molnr 2001: 262), koji su bili pripojeni ehoslovakoj, Kraljevini

51

trkltrna strivanj

Rumuniji (Transilvanija, odnosno Edrelj) i Kraljevini Srba, Hr vata i Slovenaca (Vojvodina, Baranja), budui da je tim inom ne samo izgubljen veliki broj maarskih dravljana (procenjuje se 3.400.000) nego je i doveden u pitanje njihov opstanak kao naroda (Frucht 2005: 359360). Drugim reima, Maari u novoformiranim dravama izgubili su privilegovani status u drutvu, ime su u novim dravama svedeni na prostu manjinu. Osim u drutvenom i nacionalnom pogledu, Maari su izgubili i garantovanu povlasticu neprikosnovenosti upotrebe svog jezika. Ovakav odnos prema maarskom jeziku bio je sasvim opravdan, poto su se u korenu promenili drutveni i politiki uslovi i poto je ono donedavno drugo stanovnitvo u svojim dravama postalo veinsko. Ne bi trebalo smetnuti s uma i jednu vanu istorijsku, kulturnu pa i civilizacijsku injenicu: kada je 1907. godine maarski parlament jednoglasno usvojio takozvani Aponjijev zakon, u Maarskoj je izvren svojevrsni lingvistiki genocid prema drugim jezicima. Predlog ministra prosvete i religije, grofa Alberta Aponjija (Albert Gyrgy de Nagyappony, 18461933), predviao je da se u svim osnovnim kolama, to e rei u prva etiri razreda, unutar Kraljevine Maarske mora izuavati samo maarski jezik i da se samo na maarskom jeziku moe predavati. Za svako odstupanje od ovog zakona bile su odreene stroge kazne, poev od novanih i zatvorskih, pa do zatvaranja kola. Od 1909. godine ovaj zakon je dopunjen dodatnim odredbama prema kojima se i nastava veronauke morala predavati i obavljati u kolama na maarskom (Teich et al. 2011: 132). To je uslovilo da se broj osnovnih kola za maarski ivalj poveao za jednu petinu, a da se broj kola s uenicima manjina smanjio za gotovo polovinu (Ern 1989: 172). 2. identiteti, Granice i jezici na balkanu Navedeni oblik jezike iskljuivosti, odnosno zabrane, potiranja ili ak negiranja postojanja drugih jezika na teritoriji jedne drave, moe se jedino opravdati izuzetno snanim politiko-nacionalistikim razlozima koji nikakvog lingvistikog, kulturnog te religijsko-civilizacijskog utemeljenja i opravdanja nemaju. Meutim, injenica je da se i danas na Balkanskom poluostrvu susreu oblici negiranja kako jezikog tako i etnikog i nacionalnog identiteta, koji su motivisani romantiarskim principom jedan narod, jedna drava, jedan jezik. Drugim reima, ma koliko bile danas sve balkanske zemlje deklarativno demokratske, promene na ovom planu odvijaju se veoma teko. Tako je u Republici Bugarskoj jedini zvanini priznati jezik bugarski (prema statistikama govori ga 82,5% stanovnitva kao maternji), dok svi ostali manjinski jezici i dalje imaju nereen status, bez obzira na to to u drugoj glavi Ustava Republike Bugarske u lanu 36, alineja 2, stoji da graani, kojima bugarski nije maternji jezik, imaju pravo da preko paralelnog uenja bugarskog jezika izuavaju i ispoljavaju svoj1. U praksi je stvarnost neto sasvim drugaija: pravo druge po brojnosti grupacije

1 Videti: http://www.parliament.bg/en/const/ .

52

trkltrna strivanj

u Bugarskoj, bugarskih Turaka, takozvanih Pomaka2, da koriste maternji jezik dovodeno je u pitanje 2009. godine kada je dvadeset jedan poslanik nacionalistike stranke Ataka jednoglasno protestvovao protiv odluke da se odri referendum o tome da se dozvoli emitovanje informativnog programa na turskom jeziku na Nacionalnoj televiziji Bugarske. Gotovo istovetnu situaciju moemo uoiti u Republici Grkoj: osim zvanino priznate turske manjine3, nijedna druga manjina ili etnika grupa, prema svim zvaninim grkim statistikama, ne postoji4. Grci prave razliku jedino na osnovu dravljanstva (), nikako prema nacionalnosti (), pa se otuda moe proitati da pored 94% Grka, postoji 4% albanske populacije i 2% svih ostalih. Od ukupnog broja stanovnika, ak 99% govori grki5. U Republici Albaniji, i pored toga to postoje manjine koje nisu zvanino priznate, poput grke (36%, u zavisnosti od izvora koji se konsultuje), ak do 95% ukupne populacije predstavlja albansko stanovnitvo. U Preliminarnim rezultatima popisa stanovnitva i naselja (Rezultatet paraprake e Cenzusit i popullsis dhe banesave n Shqipri) iz 2011. godine nigde se ne navodi podatak da pored Albanaca u Albaniji ivi i neko drugo stanovnitvo6. Pored zvaninog jezika, albanskog, nijedan drugi manjinski jezik nije priznat. Kao i kod Junih Slovena sa podruja bive SFRJ, tako i kod Bugara, Grka i Albanaca suvereno vladaju politolingvistike tenje koje odreuju odnos nacije i jezika u svim dimenzijama. Sva tri navedena primera nedvosmisleno ukazuju na to da na Balkanskom poluostrvu jo postoje jasne demarkacione granice nacionalne, drutvene i jezike koje se u dogledno vreme nee lako prevazii. Razlog tome lei u injenici da je sprega izmeu svesti o nacionalnom identitetu i nacionalnog jezika izuzetno snana, odnosno da su pojava jednog jezika i njegovo odreenje uvek uslovljeni, sa jedne strane istorijskim faktorima, a sa druge socijalnim (kiljan 1988: 10). Kada je re o istorijskom aspektu, nosilac drutvenog razvoja svih savremenih drava u Evropi od XVIII veka do danas bilo je graansko drutvo koje je nastojalo da celokupnu naciju ujedini na svim poljima ivota i rada. Socijalni aspekt je trostruk, poto zahvata sve ekonomske, politike i drutvene tokove. Posmatrano iz ove perspektive, proistie da je graanska elita, koja je u privrednom pogledu glavni nosilac celokupnog drutveno-politikog i ekonomskog razvoja, jedina prestina i vodea snaga sposobna da formira dravu i da organizuje naciju u noj. Shodno ovakvoj poziciji graanske elite, ona je sebi odredila i ulogu jedinog arbitra u razreenju uloge, forme i pozicije jezika, odnosno jezikog diskursa kojim se ona slui, kako u drutvu tako i u naciji.

2 Re je o gotovo 8,8% od ukupnog broja dravljana Bugarske prema popisu iz 2011. godine, odnosno o 588.318 Turaka. Videti: http://censusresults.nsi.bg/Census/Reports/2/2/R7.aspx. 3 Turska manjina je priznata mirovnim sporazumom potpisanim u Lozani 1923. godine. Ovaj sporazum garantuje priznanje grke manjine u Republici Turskoj. 4 Videti: http://www.tovima.gr/files/1/2011/07/22/apografh22.pdf 5 Videti: https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/gr.html . 6 Videti: http://census.al/census2011/Temp.aspx .

53

trkltrna strivanj

Pitanje i jezikog i nacionalnog identiteta na Balkanskom poluostrvu nije uspeno reeno ne samo zato to se koriste razliiti kriterijumi poput lingvistikih, sociolingvistikih, politikih, vrednosnih kriterijuma uzajamnih razumljivosti (Katii 1992; Bugarski 1993; Kordi 2010), nego i zato to se u odreenje jednog identiteta ukljuuju i istorijski faktori (tanije reeno, nacionalna istorija), koji odnose katkada prevagu u odnosu na ostale. Prema Maklensijevom miljenju, kako navode Pristli i Komanaru, identitet je postao univerzalna potapalica naega doba [...] prazna ljutura koju je mogue napuniti bezmalo svakim sadrajem (Priestly, Comanaru 2009: 7). To e rei da se jezika slika na terenu nekada ne poklapa s onime to se nalazi u istorijskim knjigama ili to postoji u kolektivnom pamenju jednog naroda. Takav je primer Makedonije, koja je na srpskim geografskim i istorijskim kartama pre i posle balkanskih ratova oznaavana kao Srpska Maedonija, iako jezik kojim stanovnitvo u Makedoniji govori nije srpski. Ratovi koje je Srbija svojevremeno vodila sa Bugarskom u XIX i XX veku u podjednakoj meri su se ticali i teritorijalnog proirenja, u vidu zahteva za povraaj istorijskih podruja matici, ali i jezikog identiteta, budui da su obe strane tvrdile kako je stanovnitvo na spornim teritorijama srpsko, odnosno bugarsko. Ova iroka i teritorijalno duboka limitrofina zona, poznata u nauci kao opluk, jeste takva jezika forma koja zaista poseduje odlike i srpskog i bugarskog jezikog izraza. Pitanje granica rasprostranjenosti jednog jezika takoe je nereeno. U ovo odreenje esto se ukljuuju, ili ak odnose prevagu, etniki i religijski elementi. Iako je u Bosni i Hercegovini konsenzusom odlueno da ne postoji jedan zvanini jezik nego zvanini jezici lan 7. Ustava Republike Srpske predvia srpski, hrvatski i bosanski7, dok lan 6. Ustava Bosne i Hercegovine navodi samo dva, bosanski i hrvatski, mada se u alineji 2 kae da se ostali jezici mogu koristiti kao sredstva komunikacije i nastave8 u praksi to znai neto sasvim drugo. U muslimanskom delu Sarajeva, kao i u svim onim delovima Bosne i Hercegovine gde je veinsko stanovnitvo muslimansko, u bosanski jezik je za samo dve decenije uveden veliki broj novih turcizama i arabizama kako bi se pokazala lingvistika razliitost od hrvatskog i srpskog. Ova jezika politika protkana je snanim islamskim religijskim i ekonomskim uticajima, poto su glavni privredni faktori saradnje Turska i sve zemlje arapskog govornog podruja. Na taj nain se preko razvoja posebnog jezikog identiteta dodatno utemeljuje i potvruje nova muslimanska nacija koja i jeziki treba da postane bliska sa drugim muslimanskim nacijama. Sa druge strane, u Republici Srpskoj se u vie navrata od 1993. godine zagovaralo slubeno uvoenje ekavice kao jednog od najvanijih faktora ujedinjenja Srba iz Bosne sa Srbima iz Srbije. Ova naciokratska jezika ideoloka nastojanja su uglavnom protumaena kao dnevno-politika, dodvoraka vlastima u Beogradu i protivprirodna ijekavskom jezikom idiomu Srba iz Republike Srpske. Zbog toga je ova ideja vrlo brzo odbaena. Kako izmeu jezika koji potiu iz iste jezike porodice ili grane, kao to su
7 Videti: http://www.ohr.int/ohr-dept/legal/oth-legist/doc/rs-constitution.doc . 8 Videti o tome detaljnije na: http://www.ads.gov.ba/v2/attachments/1952_Ustav%20Federacije%20 BiH%20sa%20amandmanima.pdf .

54

trkltrna strivanj

srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski, naelno postoji velika podudarnost u gramatikosintaktikim okvirima, jedini nain da bi se oni razlikovali jeste uvoenje novih leksema u vokabular, pri emu se stvaraju nove jezike forme, odnosno jezici. Meutim, postoji i jedan primer koji pokazuje da je mogue stvoriti nov identitet bez bitnijeg remeenja samog jezikog izraza. Nakon to su Sovjeti zauzeli Besarabiju 1940. i potom Moldaviju 1944. godine, zapoeli su sa sprovoenjem takve jezike politike koja ne samo to je dala nov jezik, moldavski ( ), nego je uspela jo i da uvrsti i da dodatno razvije moldavsku nacionalnu svest koja je kod Moldavaca oduvek postojala i imala utemeljenje u istoriji. U oba segmenta, jezikom i nacionalnom, nedvosmisleno se insistiralo na etikoj posebnosti Moldavaca u odnosu na Rumune. Ujedno, zvanino pismo moldavskog jezika u bivem SSSR-u bila je irilica. Gotovo petodecenijska dominacija Sovjeta uslovila je da se po dobijanju nezavisnosti Moldavije 1991. sa moldavske strane uju sasvim drugaiji tonovi u odnosu na rumunske. Zvanini Bukuret bio je pr vi koji je priznao nezavisnost Moldavije, istupivi s idejom o ujedinjenju Rumunije i Moldavije po istom modelu kao to su se ujedinile obe Nemake. Oekivano ujedinjenje je izostalo, jer su Moldavci jasno stavili do znanja Rumunima da oni ne poseduju rumunski nacionalni identitet. Kao to moemo videti, problem slinosti u odreenju jezikog identiteta nije samo specifian za junoslovenski jeziki areal, ve i za balkanski romanitet. Re je o balkanoromanskim jezicima, istrorumunskom, aromunskom i meglenorumunskom, koji se i dalje nalaze pod snanim pritiskom panrumunizma, svojevrsnog pandana panslavizma. Panrumunizam, na politikoj razini, oznaava okupljanje i ujedinjenje svih Rumuna u jednu jedinstvenu dravu, dok na nacionalnom i kulturnom ukazuje na pribliavanje svih Romana sa Balkanskog poluostr va rumunskom jezikom identitetu, uz gubljenje ponajpre vlastitog jezikog identiteta. Ba kao i na srpskohr vatskom/hr vatskosrpskom jezikom prostoru, i na prostoru balkanskog romaniteta ispoljava se jedna prepoznatljiva, gotovo jedinstvena morfosintaksika osnovica koja je, sa druge strane, obogaena brojnim i raznovrsnim leksikim elementima preuzetim iz susednih neromanskih jezika. Ujedno, ne bi trebalo zanemariti i religijski faktor: dok su Istrorumuni rimokatolici, Aromuni su gotovo 90% pravoslavci, a Meglenorumuni su preteno muslimanske, a potom pravoslavne veroispovesti. Ideja o panrumunizmu, koja je nastala u XIX veku kod mlade rumunske buroazije, oznaavala je ruenje svih fizikih i prirodnih granica izmeu Romana, kao i potiranje svih etnikih i kulturnih razlika, ne i religijskih. U brojnim radovima rumunskih romanista moemo proitati da je istrorumunski najzapadniji rumunski dijalekat, a da je aromunski (cincarski) najjuniji (Capidan 1937: 21; Capidan 1932: 27; Papahagi 1924: 7299; Saramandu 1984: 176). Na nivou lingvistikog identiteta, razlike izmeu Aromuna i Rumuna ispoljavaju se dvojako: kao unutranje i spoljanje. Kada je re o unutranjim razlikama, one ukazuju na to da postoji relativno stabilno aromunsko govorno jezgro, bez obzira na sve izraene dijalekatske i poddijalekatske raslojenosti. Spoljanje razlike ispoljavaju se preko sociolingvistike odelitosti u vidu svesti svih go55

trkltrna strivanj

vornika aromunskog jezika o postojanju izgraenog vlastitog jezikog identiteta koji se u znatnoj meri razlikuje od rumunskog ili bilo kojeg drugog balkanoromanskog. Nasuprot ovakvom razmiljanju stoji dananji odnos Rumuna prema pitanju etnikog odreenja Vlaha iz istone Srbije, koje se razreava na sasvim drugoj osnovi. Njihov etniki identitet ne dovodi se vie u direktnu vezu s ideologijom o panrumunizmu, ve zvanina rumunska strana ovo pitanje posmatra kao zasebno, tj. manjinsko. Sami Vlasi sebe ne svrstavaju u nacionalnu kategoriju Rumuna, to su jasno istakli prilikom ovogodinjeg popisa stanovnitva u Srbiji, iako su svesni postojanja jezike povezanosti sa rumunskim jezikom. Sa lingvistike take gledita, u njihovom govoru osea se jaka povezanost sa Rumunima, budui da u njemu preovlauje juna crta rumunskih dijalekata, banatskih i oltenskih. Razlog zato Vlasi sebe doivljavaju kao izdvojenu balkanoromansku etniju jeste to to su u vie navrata naseljavali istonu Srbiju u periodu od XV do XVIII veka, ime su se vremenom odvojili od matice. Tako se kod Vlaha postepeno iskristalisala svest o njihovoj vlastitoj etnikoj posebnosti9. Drugim reima, etniki identitet Vlaha odreen je prema njima samima, odnosno prema onome to mi jesmo (Joseph 2004: 1). Ovo se nije dogodilo kod rumunskog ivlja u Vojvodini, koji je sauvao istorijske, kulturne i jezike veze sa maticom. Bez obzira to su Vlasi danas priznati u Srbiji kao zasebna etnika skupina, njihovi zahtevi su sada poveani, u smislu da se sve vie uju pozivi sa njihove strane o priznavanju vlakog kao posebnog romanskog jezika i takozvane vlake pravoslavne crkve. Zvanina romanistika i rumunistika jo ne priznaju vlaki za zaseban balkanoromanski jezik: uz dijalekatski opis ovih govora, jedino se kao oznaka jezika daje romna timocean, tj. timoki rumunski (Neiescu et al. 2006). Naelno uzevi, govor Vlaha iz Srbije predstavlja veoma sloen i jo nekodifikovani skup razliitih dako-romanskih nareja (Durli 1995: 115). Time to se jeziki identitet govornika vlakog prenosi na njegovu drutvenu ulogu i znaaj u tesnoj je sprezi sa kulturnim i konfesionalnim identitetom same vlake sredine (Bugarski 1993: 822; Katii 1992: 3554). Sve ovo nedvosmisleno govori kako se na Balkanskom poluostrvu jezike granice neprekidno prekrajaju, odnosno da se njihov broj konstantno poveava pojavom novih jezikih formi. Ovakva jezika raslojenost moda koncepcijski odgovara ideji o jezikom diverzitetu na jednom (relativno malom) geografskom podruju, ali svakako ne odgovara praktinim potrebama savremenih balkanskih drutava i jezikoj ekonomiji. Ponajpre, ona moe predstavljati kako povod za nastanak ili produbljivanje novih nacionalnih, etnikih, religijskih i drugih sukoba tako i uzrok za stvaranje i/ili izazivanje sukoba tamo gde ih ranije nije ni bilo.

9 Suprotno od navedenog, Vinifrit je u svojoj knjizi o Aromunima (The Vlakhs) istakao kako Aromuni (prema njegovom nazivu Vlasi) kao manjina nikada nisu izgradili svoj etniki identitet (Winnifrith 1993), to nije tano.

56

trkltrna strivanj

3. multipismenost kao moGunost jaanja savremeniH balkanskiH inteGracija Na Balkanskom poluostrvu postoje jasno markirana podruja razgranienja izmeu balkanskih jezika u pogledu Klosovog sociolingvistikog kriterijuma Abstandsprachen (Kloss 1967: 29). Sam naziv (prema nemakom Abstand, u znaenju udaljenost, odvojenost) ukazuje na to da je re o takvim jezicima koji se, po svim svojim karakteristikama, pokazuju razliitim i nezavisnim u odnosu na bilo koji drugi u njihovom okruenju. Takva je situacija, na primer, izmeu svih nacionalnih jezika: rumunskog te srpskog i bugarskog, grkog te bugarskog i albanskog, turskog i grkog, albanskog i srpskog, srpskog i bugarskog itd. Sa druge strane, mnogo je tea situacija kada je re o takozvanim Ausba usprachen (prema nemakom Ausbau, produetak, dopuna), iji je karakter iskljuivo sociolingvistiki: u pitanju su takve jezike forme koje se namerno preoblikuju kako bi liile na zasebne jezike. Najee se ausbau jezici tvore od jedne dijalekatske osnovice. Na Balkanskom poluostrvu dezintregracija srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog jezika na niz manjih nacionalnih jezika jeste najbolji primer koji ilustruje kako nastaju ausbau jezici. Naelno uzevi, oni su standardizovani oblici odreenog varijeteta u svojoj sutini i uglavnom bivaju formirani intervencijom jezikih strunjaka, posebno na polju leksike (to je oigledno kada je re o hrvatskom i bosanskom jeziku, donekle crnogorskom) ili fonetike (crnogorski), mnogo manje na polju sintakse (hrvatski). Kako Tradgil smatra, ovakvi jezici predstavljaju iskljuivo politike i kulturne konstrukcije (Trudgill 2004: 39). Sloeno pitanje jezikih granica na Balkanskom poluostrvu danas, koje se odlikuje snanom restandardizacijom srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog jezika prema postojeim nacionalistikim modelima, odnosno nepriznavanjem drugih jezika, u prvi plan istie jasan nacionalni identitet koji, sa druge strane, postaje kljuna prepreka za uspostavljanje neometane komunikacije izmeu razliitih naroda i etnikih i manjinskih grupa koje ive na teritorijama balkanskih drava. Jedno od moguih reenja veoma osetljive i sloene jezike situacije na Balkanskom poluostrvu moglo bi se iznai u okviru teorije i prakse multipismenosti (engl. multiliteracy) putem koje bi se mogle prevazii jezike granice i nacionalizmi. Multipismenost, prema svojoj definiciji, ne podrazumeva negiranje ili potiranje onog drugog jezikog i nacionalnog (etnikog, manjinskog) identiteta, ve ima za cilj da ouva i jedan i drugi te da ih priblii drugima uz potovanje i uvaavanje drugih jezikih i nacionalnih identiteta. Otuda svaki vid negiranja postojanja i upotrebe nekog jezika na teritoriji balkanskih drava predstavlja svojevrsno negiranje postojanja lingvistikog, kulturnog i etnikog diverziteta te drave. Sa druge strane, jaanje svih oblika diverziteta postupno vodi ka uspostavljanju jednog snanijeg i trajnijeg interkulturalnog dijaloga, kako izmeu svih balkanskih naroda tako i izmeu svih etnikih i manjinskih grupa. Na taj nain se mogu uspeno postaviti temelji za multipismenost koja, po svom karakteru, podrazumeva dobro koncipiran institucionalni pristup uenju stranih jezika, u naem sluaju balkanskih.

57

trkltrna strivanj

Iako je etnocentrizam predvidljiv u sklopu principa doktrine multipismenosti, mogue je da se on prevazie, naravno, pod uslovom da se promeni zvanina dravna politika prema ovom pitanju. Ukoliko se kultura jedne nacije nalazi i van zvaninih dravnopolitikih granica, predlae se uvoenje koncepta bilingvalizma i bilingvalnog obrazovanja dece. Iz tog razloga neophodno je graditi i unapreivati balkanske meukulturalne odnose kroz nekoliko faza: a) pr va se tie razvijanja same kulturalne sposobnosti; b) druga se odnosi na analiziranje razliitih kulturalnih obrazaca; c) trea ukljuuje reavanje konkretnih problema u meukulturalnoj komunikaciji putem uenja socijalnih vetina kako bi se smanjio stepen kulturnog nerazumevanja. Drugi deo teorije multipismenosti, koji se vie odnosi na pripadnike manjinskog naroda, upravo naglaava neophodnost poznavanja sopstvene kulture i istorije radi ouvanja nacionalnog i linog identiteta (New London Group 2000). Meutim, kako smo ve ukazali, na poetku treeg milenijuma na Balkanskom poluostr vu susreemo se sa tvrdokornim nacionalistikim politikama koje se na polju jezika odlikuju svojevrsnim lingvistikim aparthejdom, ako ne ak i genocidom, u vidu iskljuivosti prema drugim jezicima, te favorizovanja samo nacionalnog jezika. Ono to je zabrinjavajue jeste da ovakav beskompromisni stav odobravaju pa ak i otvoreno podstiu same dravne vlasti pojedinih balkanskih zemalja. Sa druge strane, lingvistiki aparthejd vidljiv je i u sledeem: iako se u kolama, pored zvaninog nacionalnog jezika, ui i neki strani jezik, to najee nije jezik nekog drugog balkanskog naroda ili nacionalne manjine, ve je re o jednom ili o vie svetskih jezika. Razlozi za ovakav odnos mogu biti dvojaki: i) pr vo, istorijski i politiki sagledano, kod svakog balkanskog naroda i dalje postoji (ne)opravdan strah od jaanja nacionalnih i/ili etnikih zajednica (u politikom, ekonomskom, drutvenom... pogledu) koje su u prolosti obino posmatrane kao teritorijalna opasnost po dravu i za opstanak naroda; ii) drugo, posmatrano sa sociolingvistike take gledita, pitanje isplativosti uenja savremenih balkanskih jezika razmatra se preko fenomena drutvene utroivosti (Vedovelli et al. 2009: 14), odnosno praktinom potrebom uenja i znanja nekog susednog balkanskog jezika te njegovom daljom eksploatacijom u drutvu. Multipismenost insistira na ruenju ovakvih prepreka najjednostavnijim metodama obrazovanjem pripadnika obe nacije, manjinske i veinske, kao i isticanjem meusobnih kulturnolingvistikih vrednosti (New London Group 2000: 938). U interakciji sa ljudima koji su ponikli sa geografskih prostora na kojima postoji jedna relativno jasno izraena

58

trkltrna strivanj

kulturna crta10 i ije se varijacije sutinski ne razlikuju mnogo od nae vlastite potrebno je teiti ka stvaranju osoba koje su na nivou kulturalne kompetentnosti kadre da razumeju (naelno i u nekim pojedinostima) specifinosti susedne kulture kada je re o, na primer, nainu razmiljanja, shvatanja, oseanja i reagovanja. Zbog toga teite u planskoj jezikoj politici balkanskih drava u doglednom periodu treba da se stavi na izgradnju takvih narataja koji e biti interkulturalno kompetentni, osloboeni od naslea prolosti i predrasuda te zainteresovani i motivisani za kontinuirano uenje. Naravno, spremnost da se pone sa programima koji podravaju ovakvu vrstu meunacionalnog razumevanja ogleda se u spremnosti svake vlade da oprosti i da prevazie brojne istorijske nesuglasice. Otuda ovakav program podrazumeva dva kljuna elementa: a) dugorono i paljivo planiranje na najirem drutvenom nivou, uz ukljuenje svih relevantnih drutvenih institucija; b) implementaciju njegovih najjednostavnijih oblika i to od najranijih (ili najniih) nivoa obrazovanja. Teorija multipismenosti insistira na jo dva kljuna segmenta: i) na uklapanju svih bitnijih kulturnih vrednosti razliitih naroda kako bi se upoznali i pribliili ponekad i suprotni stavovi; ii) na ukazivanje postojanja brojnih univerzalija, odnosno slinosti izmeu naroda koji i ne moraju biti toliko (teritorijalno, kulturno, geografski itd.) bliski.

Ovakvim pristupom bi se ne samo pribliili stavovi i bolje razumela shvatanja dve razliite zajednice, nego bi se i manjinskom narodu, odnosno etnikoj grupi, dala mogunost da aktivno uestvuje u daljem radu i razvoju zajednice u kojoj ive i rade. Korienjem jednomodalne, jednokulturalne i jednolingvistike pedagogije favorizuju se pripadnici dominantne kulture i jezika, dok se pripadnicima manje kulture ne omoguava podjednako ispoljavanje, odnosno razvijanje u svim oblicima (Mills 2005). Upravo iz tih razloga se u Evropskoj uniji u poslednje dve decenije intenzivno insistira na konceptima i multikulturalnosti i multipismenosti kao znaajno novim civilizacijskim i kulturnim vrednostima iji su osnovni zadaci da osnae sve integracije, kako izmeu samih naroda koji konstituiu
10 Nae polazite ogleda se u stavu da je na Balkanskom poluostrvu za vie od milenijum i po, dakle od kako postoje istorijski dokumentovano savremeni balkanski narodi, izgraen jedan jedinstven kulturni svet, odnosno identitet. Ovde ostavljamo po strani sva dalja razmatranja koja zalaze u pitanje njegovog porekla i razvoja. Ukoliko prihvatimo da postoje barem neki opti oblici kulturnog i mentalnog identiteta na Balkanu, onda se moramo sloiti da je njihova pojava na tako irokom geografskom podruju proizvod dugih i intenzivnih kontakata kao i sporih procesa razmene materijalnih, duhovnih i kulturnih dobara izmeu razliitih balkanskih naroda i zajednica. Jedan od posebnih oblika zajednikog balkanskog kulturnog identiteta olien je u takozvanoj novokomponovanoj balkanskoj narodnoj muzici, koju je rumunski etnomuzikolog Speranca Radulesku (Rdulescu 1997, 2001) u svojim prouavanjima nazvala musique panbalkanique.

59

trkltrna strivanj

Evropsku uniju tako i evropskih naroda van nje, kao i svih pridolica, emigranata i imigranata, koji su pripadnici drugih kulturno-civilizacijskih miljea, religija i jezika. Druga, takoe podjednako vana injenica koju teorija multipismenosti pokuava da sprei jeste potpuna nacionalna ili kulturalna asimilacija, koja podrazumeva ponekad i nasilnu asimilaciju manjinskih/etnikih manjina u dominantnu kulturu (Waters, Jimnez 2005). Multipismenost potencira vanost neuruavanja kulturnih tradicija naroda koje su, upravo preko jezika, ouvane u svom relativnom iskonskom obliku. Ne treba zanemariti istinu da su ljudima veoma bitne rodbinske veze jezik kojim govori njihova porodica, njihov komiluk i, na kraju, njihova zajednica jeste i njihov jezik. Kod ljudi se tokom procesa socijalizacije razvio oseaj za jeziku solidarnost, to znai da oni jezik posmatraju kao deo sebe, kao deo svog bia i svoje kulture i koji, kao takav, moraju sauvati za sledee generacije (Nakata 2000). Otuda se pojavila moralna obaveza i imperativ da se zatiti vlastiti jezik, samim tim i vlastiti identitet, jeziki, nacionalni, etniki, kulturni, budui da se gubljenjem jezika gubi i identitet celokupnog kolektiva. 4. zakljuno razmatranje Nema sumnje da zvanini jezici balkanskih drava vre veliki pritisak u podjednakoj meri i na celokupan drutveni sistem, a posebno na lokalne sisteme (samo)uprave, i na manjinske jezike koji se, po pravilu, uglavnom i govore ili na uem, lokalnom, ili na neto irem, regionalnom, nivou. Dominacija i oficijelnog jezika drave i kulture veinskog stanovnitva donekle ugroava kako sve druge oblike kultura tako i druge jezike i njihove govornike (bez obzira na sve donesene i proklamovane administrativne, politike i ustavne odluke). Putem multipismenosti, kao jednog od naina za prevazilaenje ovakvog odnosa prema manjinskim i etnikim jezicima, mogue je otvoriti niz novih kanala i medija za komunikaciju (Cope, Kalantzis 2000: 7; Rassool 1999: 98) izmeu veinskih balkanskih naroda i etnikih te manjinskih grupa. Prema naem vienju, multipismenost na Balkanskom poluostrvu treba tako da bude koncipirana da omogui znaajnije uee balkanskih naroda u sticanju i razmeni celokupnog svetskog znanja. Da bi se multipismenost uspeno realizovala na svim drutvenim nivoima i u svim oblicima obrazovanja, neophodno je da bude viejezina, to znai da je potrebno ukljuiti i sve one jezike koji imaju (ili jo nemaju) status priznatog manjinskog, kako bi bili izjednaeni po svom znaaju, statusu i vrednostima sa zvaninim jezicima. U praksi, meutim, navedeno izjednaavanje ne odvija se u svim balkanskim dravama lako, jer su i dalje odluujui, ako ne i presudni, istorijski, kulturni, civilizacijski i drugi nelingvistiki faktori, koji odreuju mesto i status jednog manjinskog jezika ili druge kulture. Multipismeni pristup svim balkanskim jezicima, za koji se otvoreno zalaemo u naem radu, treba da ispuni tri elementarna zahteva koji se ogledaju u sledeem:

60

trkltrna strivanj

a) potrebno je razviti i novu jeziku i novu obrazovnu politiku, koje bi koordinisano potvrdile i titile jeziki diverzitet na teritoriji jedne balkanske drave, uz omoguavanje (u lingvistikom i kulturnom pogledu) edukacije manjinskih zajednica; b) potrebno je iznai nove oblike drutvenog razvoja koji treba da adekvatno odgovore potrebama svih segmenata balkanskih drutava; ovakav kvalitativan odnos znai da se pripadnici manjinskih naroda i etnikih grupa pre integriu u drutvo nego to se asimiluju; c) potrebno je tragati za novim strategijama obrazovanja i novim obrazovnim programima koji nee podrazumevati jeziko i kulturno rtvovanje manjinskih i etnikih jezika u korist veinskog jezika i veinske kulture. Miljenja smo da bi multipismenost u doglednom istorijskom pogledu mogla podstai i takozvani multimodalni nain razmiljanja, koji prema Kresovom i Van Leuvenovom miljenju predstavlja sposobnost razumevanja i pruanja novog sagledavanja sadraja kroz paletu modela u kojoj se mea i preliva jednomodalni reprezentativni oblik miljenja (Kress, Van Leeuwen 2001: 45). Savremeni naini komunikacije u svetu upravo idu ka ovom principu koji podrazumeva ne samo prosto prenoenje informacija i njihovo usvajanje nego i dublju analizu dobijenih informacija i podataka, tj. njihovu dalju obradu i tumaenje, sa razliitih aspekata kontekstualne situacije, a u cilju dobijanja to preciznijih injenica i saznanja. Ma koliko multipismenost bila teorijski idealna, ona, sa druge strane, nuno pokree i neka nova pitanja, poput onog koje pripada drutveno-psiholokoj sferi. Da li je i koliko je uopte realno oekivati da e Albanci na Kosovu i Metohiji, zbog i dalje veoma zategnutih istorijsko-nacionalnih odnosa, pristati da njihova deca ue srpski jezik i obratno, koliko je opravdano verovanje da e Srbi dozvoliti svojoj deci da ue albanski jezik od malih nogu kako bi se teorija multipismenosti mogla u praksi ostvariti? Koliko je pouzdana injenica da e Grci dozvoliti uvoenje turskog jezika, pored grkog, u svoj sistem obrazovanja? Da li moemo sa sigurnou tvrditi kako e se u bugarskim kolama uiti makedonski kao zaseban junoslovenski jezik? Takoe, nita manje znaajna jesu i pitanja koja se tiu: a) nastavnog kadra, njegovog obrazovanja, zavrnog profila (kvalifikacije) i, naravno, zaposlenja; b) didaktikog materijala (udbenika i prirunika); c) sistematskog nadzora i rukovoenja koordinisanim edukativnim programima; d) adekvatnih testova kojima bi se proveravala i evaluirala kognitivna saznanja i umenja. Po svemu sudei, sve dok se ne ree na relativno zadovoljavajui nain pitanja koja optereuju odnose izmeu balkanskih naroda, odgovore na prethodno izneta pitanja, na nau alost, u skorije vreme neemo dobiti. Ono to bismo eleli posebno da naglasimo
61

trkltrna strivanj

jeste to da se meunacionalni konflikti, bez obzira na njihovu teinu, mogu postepeno prevazii jedino putem izgraivanja novog, sutinski kvalitetnijeg naina razmiljanja, koji podrazumeva potovanje i uvaavanje drugih kulturnih i jezikih identiteta kao i svih ostalih (nacionalnih, etnikih, manjinskih...) osobenosti. Ovaj put, koji nimalo nije jednostavan, omoguava u istorijskoj perspektivi bliu i bru saradnju i razumevanje izmeu balkanskih naroda, a u irem kontekstu prua mogunost za pokretanje jednog koordinisanog programa (pan)balkanske multipismenosti.

literatura
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. Bugarski, Ranko. (1993). Jezici. Novi Sad: Matica srpska. Capidan, Theodor. (1932). Aromnii, dialectul aromn. Studiul lingvistic. Bucuresti. ----. (1937). Les Macdoroumains. Esquisse historique et descriptive des populations roumains de la Pninsule Balkanique, Bucharest: s.e. Cope, Bill - Kalantzis, Mary. (Eds.). (2000). Multiliteracies: Literacy learning and the design of social futures. London: Routledge. Druli, Paun. (1995). . . 194195, , 113119. Ern, Rafay. (1989). A vajdasgoktl a birodalomigAz jkori Romnia trtnete. Szeged: JATE Kiad. Frucht, Richard C. (edt.) (2005). Eastern Europe: An Introduction to People, Lands and Culture. Vol. 1. Santa Barbara: ABC-Clio Inc. Goldsworthy, Vesna. (2002). Invention and in(ter)vention: The rhetoric of balkanization. D.I. Bjelic & O. Savic (Eds.). Balkan as Metaphor: Between globalization and fragmentation. Cambridge, MA: The MIT Press, 25-38. Joseph, J. E. (2009). Language and Identity: National, Ethnic, Religious. Basingstoke: Palgrave Macmillan. Katii, Radoslav. (1992). Novi jezikoslovni ogledi. Zagreb: kolska knjiga. Kloss, Heinz. (1967). Abstand languages and Ausbau languages. Anthropological Linguistics 9, 2941. Kordi, Snjeana. (2010). Jezik i nacionalizam. Zagreb: Durieux. Kress, Gunther - Van Leeuwen, Theo. (2001). Multimodal Discourse: The Modes and Media of Con temporary Discourse. New york. Mills, Kathy Ann. (2005). Multiliteracies: Remnant Discourses and Pedagogies. AATE/ALEA National Conference 2005, 1st-4th July, 2005, Gold Coast Convention and Exhibition Centre, Broadbeach. Nakata, Martin (2000). History, Cultural Diversity and English Language Teaching. B. Cope & M. Kalantzis (Eds.), Multiliteracies: Literacy learning and the design of social futures. South yarra: Macmillan, 106-120. New London Group. (2000). A Pedagogy of Multiliteracies: Designing Social Futures. B. Cope & M. Kalantzis (Eds.), Multiliteracies: Literacy learning and the design of social futures. South yarra: Macmillan, 9-38. Neiescu, Petru - Beltechi, Eugen - Mocanu, Nicolae. (2006). Atlas lingvistic al Regiunii Valea Timo culuiContribuii la atlasul lingvistic al graiurilor romneti dintre Morava, Dunre i Timoc. Cluj-Napoca: s.n.

62

trkltrna strivanj

17. Molnr, Mikls. (2001). A Concise History of Hungary. Cambridge: Cambridge University Press. 18. Papahagi, Tache. (1923). O problem de romanitate de sud-iliric. Grai i suflet, No. I, Bucureti: s.e. 19. Priestly, T. - Comanaru, R. (2009). Identity Among the Minority Slovenes of Carinthia, Austria. Razprave in gradivo/Treatises and Documents 58, Ljubljana: Institute for Ethnic Studies, 6-23. 20. Rdulescu, Sperana. (1997). Musique traditionnelles et ethnomusicologiesous pression politique: le cas de la Roumanie. Muse dethnographie (ed.). Pom pom pom pom: musique et caetera. Neuchtel: Muse dethnographie, 203-226. ----. (2001). Musique de mtissage pan-balkanique en Roumanie. Cahiers dethnomusicologie 13 (2001), 151-162. 21. Rassool, Naz. (1999). Literacy for sustainable development in the age of information. Clevedon, UK: Multilingual Matters. 22. Reisenleitner, M. (2001). Tradition, Cultural Boundaries and the Constructions of Spaces of Identity. Spaces of Identity, 1, 1-13. 23. Saramandu, Nicolae. (1984). Aromna. Tratat de dialectologie romneasc, coord. Valeriu Rusu, Craiova: Editura Scrisul Romnesc. 24. kiljan, Dubravko. (1988). Jezina politika. Zagreb: Naprijed. 25. Teich, Mikul - Kov, Duan - Brown, Martin D. (2011). Slovakia in History. Cambridge University Press. 26. Trudgill, Peter. (2004). Glocalisation and the Ausbau Sociolinguistics of Modern Europe. Anna Duszak and Urszula Okulska (eds.) Speaking from the Margin: Global English from a European Per spective. Frankfurt: Peter Lang, 35-49. 27. Vedovelli, M. - Barni, M. (2005). Da Italiano 2000 allOsservatorio Linguistico Permanente. Meri ca. Forme della cultura italoamericana (N. Ceramella-G.Massara, eds.). Roma: Cosmo Iannone Editore. 167-186. 28. Waters, Mary C. - Jimnez, Toms R. (2005). Assessing Immigrant Assimilation: New Empirical and Theoretical Challenges. Annual Review of Sociology 31 (1): 105-125. DOI:10.1146/annurev. soc.29.010202.100026 29. Winnifrith, Tom. (1993). The Vlachs of the Balkans: a Rural Minority Which Never Achieved Ethnic Identity. Roots of Rural Ethnic Mobilisation, D. Howell (ed.), 58-73. Dartmouth: New york University Press.

sajtoGrafija
http://www.parliament.bg/en/const/ [preuzeto: 16.06.2012] http://censusresults.nsi.bg/Census/Reports/2/2/R7.aspx. [preuzeto: 18.06.2012] http://www.ohr.int/ohr-dept/legal/oth-legist/doc/rs-constitution.doc [preuzeto: 22.06.2012] http://www.ads.gov.ba/v2/attachments/1952_Ustav%20Federacije%20BiH%20sa%20amandmanima.pdf [preuzeto: 02.07.2012] http://www.tovima.gr/files/1/2011/07/22/apografh22.pdf [preuzeto: 05.07.2012] https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/gr.html [preuzeto: 07.07.2012] http://census.al/census2011/Temp.aspx [preuzeto: 15.07.2012]

63

trkltrna strivanj

borders of language identity in the balkan peninsula*

summarY: in the balkans, the so-called balkan identity and balkan culture have been formed in the space of in-betweenness or in a third liminal space (Goldsworthy, 2000:27). as reisenleitner (2001:9) points out, places may thus no longer be the clear, unique support for identity, and are certainly no longer tied to the political borderlines of nations, yet they still resonate throughout the imaginations of communities. the balkan nations are still using their educational systems and religion as key facts for national, cultural and linguistic determination, denying other cultural practices and minority languages (or less used languages) spoken in the territory of the balkan states. even today in Greece, albania and bulgaria, for instance, expression of linguistic, cultural, national or ethnic identities of local non-Greek, non-albanian and non-bulgarian communities could not be easily achieved, mostly because the governments of the aforementioned states and their official language and education policies still have a tin ear for their needs. in other words, the concept of national endangerment as well as that of the romantic view of one nation, one language, one territory, which helped the construction of balkan nation states at the turn of the 19th to 20th century, are predominant in a greater degree. the truth is that linguistic borders in the balkans have not yet been established, often being determined by the elements of ethnicity and/or religion, as seen in bosnia and Herzegovina and its two entities, both of which have been trying to impose and create new language forms, i.e. languages, from one common language, as proven possible in the case of moldavian language and its separation and distinction from the romanian language. We are of the opinion that the theory of multiliteracy could be seen as one of the crucial points in the further development of cultural and language cooperation in the balkans. by fostering it in a bilingual and/or a multilingual way, the modern balkan states would have an opportunity to strengthen their present cooperation (economic, political, cultural etc.) and to participate in the exchange of world knowledge. to achieve these aims it would be necessary to develop coordinated bilingual and/or multilingual educational policies and programmes which would foster intercultural competence in learners, as well as bilingual and multilingual multiliteracy. this would be a starting point for the creation of future multilingual, i.e. multiliterate, communities all over the balkan peninsula. furthermore, one could presume that such approach would contribute to forming a new multimodal way of thinking in the balkans. although a full realization of this idea requires time and determination by all official institutions to provide the qualified human resources, we are convinced that the official support and promotion of changes, even the smallest ones, would have an important impact on younger generations, especially on their understanding and appreciation of cultural and linguistic diversity that surrounds the speakers of native languages. keY Words: balkans, languages, identity, border, minorities, society, groups, culture, multiliteracy, integration. predrag.mutavdzic@fil.bg.ac.rs, akampouris@upatras.gr, scabura@gmail.com
* This paper was a part of the project by the Ministry of Science and Technological Development of the Republic of Serbia, number 178002, Languages and Cultures in Time and Space.

64

65

trkltrna strivanj

udc 821.511.141.09 cst G. udc 78.071.1:929 stefanovi m. udc 82-95.09

andrej mirev
sveuilite josipa jurja trosmajera u osijeku, Hrvatska umjetnika akademija u osijeku

intermedijalne de/re/konstrukcije identiteta (komparativna analiza dnevnikih praksi Gze cstha i margite stefanovi)
saetak: komparirajui dnevniku praksu maarskog knjievnika i psihijatra Gze cstha i pjesnikinje/pijanistice margite stefanovi kao pismo strukturirano lingvistikim i vizualnim kdovima, tekst mapira intermedijalne transfere koji konstituiraju subjekt iskazivanja te presudno utjeu na govor identiteta. osnovna teza glasi da nam kategorije subjektivnosti i identiteta nikada nisu dane u neposrednom i autentinom obliku, ve uvijek samo posredovano kroz naratoloke strategije, razliite medije i oznaiteljske prakse. analizom kompliciranih narativnih i medijalnih slojeva nastoji se utvrditi u kojoj je mjeri navedene kategorije nuno misliti u terminima relacija koje se detektiraju izmeu medija teksta i slike, a koje decentriraju i dezintegriraju svaku fiksnu identifikaciju. oslanjajui se u istraivanju na dekonstruktivistiki postupak francuskog filozofa jacquesa derride, tekst se kree u pravcu razotkrivanja medijalnih okvira izmeu kojih je nemogue povui jasne granice, to za sobom povlai nestabilnu tj. odgoenu poziciju subjekta/identiteta. kljune rei: praksa dnevnikog pisma i autobiografski govor, piktografsko pismo, intermedijalni transferi, liminalni prostor, decentrirana subjektivnost i identitet, trag i odsustvo, prisila ponavljanja i trauma.

66

trkltrna strivanj

uvodne napomene Fokusirajui se na analizu umjetnikih postupaka u dnevnikim biljekama maarskog pisca, psihijatra i kompozitora Gze Cstha (18871919), te arhitektice, pjesnikinje i pijanistice/klavijaturistice Margite Stefanovi (19592002), ovo istraivanje zamiljeno je kao refleksija intermedijalnih dimenzija proizvodnje identiteta. Procesi interferiranja koji se mogu detektirati izmeu medija (teksta i slike/crtea) kompliciraju i uslonjavaju itanje dnevnika, stavljajui itatelja/icu na kunju simultane tekstualne i ikonoloke interpretacije, neku vrstu perceptivnog i receptivnog osciliranja izmeu tekstualnog i vizualnog kda. U prvom dijelu na e tekst biti usmjeren u pravcu formuliranja naratolokih struktura na temelju samih tekstova, a na osnovu kojih je mogue uspostaviti komparativnu perspektivu te formulirati sline literarne i umjetnike postupke kod oba autora. U drugom dijelu teite sa naratolokog diskursa bit e premjeteno na refleksiju o medijalnim i parergonalnim1 uvjetima koji rukovode izvedbom identiteta i nainom objavljivanja subjekta. Dvostrukim artikuliranjem identiteta kao konzekvence kako narativnih tako i medijalno-materijalnih procedura autobiografskog govora, nastojat emo, stoga, argumentirati u kojoj mjeri dnevniko pismo konstituira identitet, ali ga i dekonstruira/prikriva. S druge strane, akcentuiranjem materijalnog, odnosno gramatoloko-grafolokog aspekta dnevnikih pisama, ono to e doi u pr vi plan bit e konstrukcija subjektivnosti u kontekstu konkretnih materijalno-medijalnih praksi, tj. naina na koji se subjekt upisuje i ostavlja svoj trag u materijalnosti dnevnika. Bivajui suoen s konstantnom tenzijom izmeu slike i teksta, itajui i gledajui dnevnike Gze Cstha i Margite Stefanovi, itatelj aktivira semantiku i semiotiku meuzonu, u kojoj vrlo esto nije posve jasno radi li se o poretku jezika ili pak o kolau. Dezintegriranje jasnih okvira i stabilnih narativno-medijalnih granica istodobno korespondira i sa uruavanjem fiksirane identitetske pozicije te svjedoi o rasprenom i decentriranom subjektu. Inzistirajui na dnevnikom pismu kao svojevrsnom rukopisu, koji podrazumijeva biljeenje rukom, naa je intencija takoer usmjerena ka razotkrivanju odnosa to se uspostavlja izmeu pisanja i tijela (Barthes 2004: 2930). U tom smislu, tretiranjem materijalnog i medijalnog, odnosno gramatoloko-grafolokog sloja dnevnikih pisama otvara se mogunost analiziranja relacije uoene izmeu decentrirane identitetsko-subjektivne pozicije i rasprenog, intermedijalnog postupka, takoer fundiranog na nestabilnosti, proturjenosti i tenziji izmeu nekoliko reima znakova. Oslanjajui se na teze francuskog filozofa Jacquesa Derride, koji je ukazivao na podreenost materijalnog aspekta pisma logocentriko-fonetskom ustrojstvu zapadne metafizike, na e cilj biti re-konstruirati tragove koji e evocirati rascijepljeni govor/pismo identiteta. U kontekstu dnevnika kao medija koji nagomilava, dokumentira pamenje subjekta i njegovu rela1 Ovdje u prvom redu referiramo na Derridu i njegovo odreenje parergona kao operacije uokviravanja i ornamentiranja. U kontekstu dnevnikog pisma, parergonalna aktivnost bit e od posebnog znaaja kada analiza bude usmjerena ka dinamici osciliranja izmeu slike i teksta.

67

trkltrna strivanj

ciju spram svega to mu je izvanjsko, tj. pozicionirano u vremenskome slijedu, koncept traga kojim Derrida oznaava otvorenost prvotne izvanjkosti, zagonetni odnos ivog i drugog, izvanjskog i unutarnjeg: razmjetaj, ima za cilj ocrtati dvosmislenu prisutnost subjekta zaraenog ambivalentnou nesavladivog odsustva (Derrida 1976: 94). Afirmirajui koncept traga, dakle, bit emo u poziciji artikulirati proces razgraivanja prisutnosti to ga implicira praksa dnevnikog pisma. Takoer, na taj emo nain biti u mogunosti preciznije analizirati autobiografske i intermedijalne protokole uspostavljene zahvaljujui tenziji izmeu pisma i slike. dnevniko pismo kao Govor koji krui oko praznine Prije nego li se u nastavku upustimo u konkretniju analizu i komparaciju dnevnikog pisma, elimo najprije sumarno ukazati na odreene biografsko-faktografske paralele izmeu Gze Cstha i Margite Stefanovi, koje e, nadamo se, pomoi razumijevanju izloenih teza. Na prvi pogled, odabir ove dvije osobnosti moe se uiniti neobinim, ponajvie zato to su i Gza Csth i Margita Stefanovi linosti o kojima se osim u usko specifinim krugovima, kao to su maarska knjievnost na prijelazu stoljea i povijest rok muzike/novog vala 80-ih godina prolog stoljea u SFRJ vrlo malo zna. Pa ipak, njihovoj marginaliziranoj poziciji usprkos, rije je o plodnim autorskim i umjetnikim osobnostima, iji utjecaj na razvoj suvremenog umjetnikog stvaralatva tek treba preciznije ispitati i istraiti. Prva paralela koja upada u oi je injenica da su se oboje rodili i svoje ivote ivjeli u prelomnim drutveno-politikim vremenima, obiljeenim ratovima i dezintegracijom multinacionalnih drava. Dok e Gza Csth biti neposredni svjedok raspadanja Austrougarske monarhije, Margita Stefanovi, 70-ak godina nakon Csthove smrti, suoit e se sa jo jednom epizodom u tragediji Srednje Europe, ovoga puta u obliku krvavog rata u SFR Jugoslaviji. Sa estetikih pozicija oboje dijele sudbinu prokletih umjetnika avangarde poput Charlesa Baudelairea, Comtea Lautrmonta, Edgara Allana Poea (Tatarkjevi 1978: 49), za koje je karakteristino to to su radikalno raskidali i sa umjetnikim i sa drutvenim konvencijama, nerijetko poseui u svojoj pobuni za alkoholom i drogama. U pogledu drutvene, tj. klasne pripadnosti, i Csth i Stefanovieva reprezentiraju vii sloj graanske klase koja je u odreenom smislu dio kulturne elite svojeg vremena, ali i koja je suoena sa sveopom dekadencijom vrijednosti.2 Uzimajui u obzir proces raspadanja drutvenih relacija, dezintegraciju sustava vrijednosti i trijumf otuenja, kojima su izloeni, jedna od paralela izmeu Cstha i Stefanovieve ogleda se u bijegu u svijet veoma udaljen od svijeta vladajue kulture (Pooli 1975: 95). Nihilistika tendencija ovdje prije svega dolazi do izraza u konstantnoj pobuni protiv svijeta, (autodestruktivnom) revoltu protiv sveproimajueg obezvrijeivanja i bijegu u metafiziku narkozu imaginarnog. Na
2 Otac Margite Stefanovi, Slavoljub Stefanovi Ravasi, jedan je od zaetnika televizijske reije na Radioteleviziji Beograd, dok je Gza Csth potekao iz obitelj Brenner, poznatoj po advokatima i lijenicima. Treba takoer napomenuti kako je Csth bio u bliskom srodstvu sa poznatim maarskim piscem Dezsm Kosztolnyijem.

68

trkltrna strivanj

koncu, osim to oboje vode dnevnike sazdane od teksta koji se mijea sa crteima, slikama i fotografijama, i koji dokumentira teinu egzistencije to je izgubila svaki oslonac, i Csth i Stefanovieva su vrsni muziari, knjievnici koji stvaraju u razliitim formama: Csth (novele, drame i muzike kritike), Stefanovi (novele i poezija). Sa psihoanalitikog aspekta, nije nevano napomenuti da su oboje relativno rano ostali bez majke te da je ta praznina/odsutnost svojevrsni psiholoki movens koji regulira njihovu knjievnu i umjetniku praksu. U jednom od svojih zapisa Margita je zabiljeila: Nedostaje mi majka. Moja majka se zove Desanka. Ona je bila i jo uvijek jeste jedini prijatelj i beskompromisna ljubav koju sam ikada imala. Ona je uzidana u mene. I to je to. Bekstva nema. A sutra ide jo jedan dan bez (Stefanovi u: Nikoli 2011: 188).3 U autobiografskoj noveli Susreo sam se s majkom narator na samom poetku teksta kazuje: Majka mi je umrla kad sam se ja rodio [...] Od tada svakog dana mislim na nju. Ostavio sam crnokose ene i devojke slatkog glasa da bih mogao da sanjam nju moju majicu, moju dvadesetogodinju majku koja je umrla jedne mrane noi. S velikim, tekim uzdahom (at 1989: 2425). Kako e primjetiti Zoltan Der jedan od najboljih poznavalaca Csthovog djela i ovjek koji je u bivoj Jugoslaviji prvi uredio knjigu Csthovih novela U nepoznatoj kui Csthov je morfinizam proistekao iz te usamljenosti (Der u: at 1989: 114). Teza o dnevnikom pismu kao mediju udnje koji eksponira injenje u vremenu izmeu onog to je nepovratno prolo, to je u svom trajanju opovrgnuto, i onog to se jo nije dogodilo te je izmjeteno u horizont potencijalnog, navodi na mogui zakljuak o dijaristikoj praksi kao (iluzornom i uzaludnom) pokuaju preuzimanja kontrole nad vlastitim ivotom, tj. nekom vrstom afektivne (de)regulacije. Preciznije reeno, u oba sluaja radi se o praksi kojom subjekt nastoji ovladati svojom ovisnou, udnjama, strastima i emocijama. U biljeci datiranoj 3.12.1912. Csth po ko zna koji put ponavlja: Na dananji dan zapoinje novo razdoblje moga ivota. Konano se moram odrei M, i kao retko korieno sredstvo moram regulisati uzimanje P. U poslednja dva dana su se javljali simptomi koji doputaju da se zakljui da organizam sada zahteva veliko poveanje doza. Dakle, mora se okonati opasna igra. [...] Na dan smrti moje majke, 6. februara, biu potpuno slo bodan. Poslednja injekcija je 5. februara. Poslednja u ivotu (at 1991: 163184). Slino itamo i u Margitinim zapisima iz 1993: Sa radou u kupiti injekcije i zatim misliti i misliti o svojoj hipofizi, sa istom radou kupiu 3 kese aura od maka, samleti i zapoeti sputanje [...] Kako da si priutim sputanje? Koja metoda moe da d bilo kakav rezultat, ali da ga d, da pokrene neki proces neko deavanje... Ne znam... [...] Sada je 5:15 ujutro nekoliko buenja, ispadanja kose pokuaj da ne misli sve vreme na to pokuaji da kontroliem hranu i tenosti mnotvo vitamina, lekova (Stefanovi u: Nikoli 2011: 199202). Paralela koja se uoava u ove dvije notacije navodi na zakljuak o dnevnikom pismu kao simptomu nemogueg odupiranja zavodljivom erosu otrova i nezasitoj elji. S druge stra3 Interpunkcija reenica Margite Stefanovi preuzeta je u obliku dostupnom u knjizi Lidije Nikoli Ose anja. O. Seanja.

69

trkltrna strivanj

ne, uzimajui u obzir injenicu da naznaeni motiv apstiniranja postaje element koji se ponavlja i koji tim ponavljanjem strukturira pripovijedanje, mogue je afirmirati tezu o pismu koje krui oko praznine, nastale prisilnim ponavljanjem/re-insceniranjem traume gubitka. Reflektirajui dnevnike prakse u kontekstu obiteljskih psihodinamika, Batrice Didier primjeuje kako je pisac dnevnika fiksiran za majku te se odbija suoiti s edipalnim konfliktom (Didier u: Lejeune 2009: 150). U svom Rjeniku psihoanalize J. Laplanche i J.-B. Pontalis koncept prisile ponavljanja definirali su kao nesavladiv proces nesvjesnog porijekla kojim subjekt sam sebe dovodi u mune situacije, ponavlja stare doivljaje ne sjeajui se prvobitnog predloka [...] (J. Laplanche, J.-B. Pontalis 1992: 371). U biografskom kontekstu Gze Cstha i Margite Stefanovi, ponavljanje traumatskih doivljaja zasigurno se u prvome redu odnosi na gubitak majke, ali se njime moe obuhvatiti i moment adikcije za koju smo vidjeli da se opetovano tematizira i strukturira autobiografski govor. Razlaui dublje koncept prisile ponavljanja, vidjet emo da rije o ponavljanju u krajnosti (J. Laplanche, J.-B. Pontalis 1992: 372), iji je konani smisao apsolutno pranjenje otjelotvoreno u nagonu smrti. Kao iskustvo koje izmjeta u metafiziko-liminalnu zonu izmeu ivota i smrti, narkotiki delirij impregniran je nagonom smrti, iji je konani cilj potpuno ponitavanje subjekta. Ponavljanjem delirija ponavlja se i osjeaj pribliavanja smrti kao bijeg od traume realnog, koje je postalo nepodnoljivo. Ili, rijeima Waltera Benjamina, koji je u svojim protokolima o narkotikim eksperimentima zapisao: Blizina smrti oblikovala mi se juer u reenici: smrt se prostire izmeu mene i moje opijenosti (Benjamin u: Mirev 2009: 171). Sazdan od pisma koje krui oko ispranjenog i odsutnog mjesta majke, dnevniki diskurs zrcali, dakle, kompleksnu psiholoko-nagonsku dinamiku regresije subjekta u zatienu sferu teksta u okviru kojeg autodestruktivni afekt prividno biva discipliniran i artikuliran. S druge strane, meutim, uzimajui u obzir Barthesovu dijagnozu pisca kao nekog tko se igra s tijelom svoje majke [...] da bi ga raskidao, doveo ga do granice onog to se moe prepoznati od tijela (Barthes 2004: 131), upravo je dnevniko pismo dogaaj insceniranja raskomadanog ne samo majinog nego i vlastitog tijela. afektivna dimenzija teksta Na tragu dosadanje argumentacije i teze da su oznaiteljske strukture dnevnikog pisma kod Gze Cstha i Margite Stefanovi regulirane psiholoko-afektivnom dinamikom prisile ponavljanja i reinsceniranja traume, u nastavku emo se fokusirati na modalitete uprizorenja tijela u tekstu. Ono to e nam ova analiza omoguiti, bit e afirmiranje neke vrste epistemike reetke zahvaljujui kojoj emo preciznije situirati intermedijalne transfere i odnos izmeu teksta i slike. Takoer, detektiranjem tijela u tekstu, jo emo detaljnije elaborirati ekonomiju afekta, koja determinira (de)konstrukciju subjektivnosti i govor identiteta. Ekspozicija tjelesnih dimenzija teksta ovdje je najue povezana sa autoreferencijalnim protokolima, iji je smisao pribliavanje autora/subjekta samome sebi, tj. razgradnja distanca izmeu pisanja i ivljenja. Reflektirajui fenomenologiju autoreferen70

trkltrna strivanj

cijalnog diskursa, Andrea Zlatar u svojoj je knjizi Istinito, lano, izmiljeno, a povodom odnosa izmeu subjekta/autora i Drugog zapisala: Ja nema granice. A drugi? Drugi nita ne govore i ne znam gdje su njihove granice. Dnevniko ja sasvim je uvueno u sebe (Zlatar 1989: 121). Naglasak koji emo u nastavku staviti na tijelo i tjelesne uinke dnevnikog pisma osigurat e nam analitiki uvid u ono skriveno ja, ije emo tragove pokuati deifrirati, a koji se kriju negdje u pukotini izmeu teksta i slike. U jednoj nedatiranoj notaciji Margita pie: Ve deset godina zbog linog stava i linog u stavu ivim pod pritiskom. Teko je i mom telu i meni... teko meni u mom telu... teko mom telu oko mene (Stefanovi u: Nikoli 2011: 173), ili nekoliko godina kasnije: Tu sam Sve slabija, starija, u sebi spolja. Sve punija oiljaka, rana Sve punija pukotina, mana Iz kojih cedim rei (Stefanovi u: Nikoli 2011: 386). Bivajui oprisutnjeno samo u fragmentima prizor tijela korespondira sa raskomadanom i kriptinom naracijom: gluva soba telo kao gluva soba sobom presvuena nemo kolo telo se ogleda (sobom, u sebi) TLOM. (Stefanovi u: Nikoli 2011: 342). Istodobno, rastvaranje cjelovite slike tijela u uskoj je vezi sa brisanjem granica izmeu subjekta i objekta, ambivalentni momenti rascijepljenog identiteta, koji, s druge strane, upravo u raskomadanom utjelovljenju pronalazi svoju narkotiko-mistiku egzaltaciju i bijeg od nepodnoljive realnosti. Scenu oronulog i unienog tijela susreemo i kod Cstha: Tako sam ogavan, slab i bedan [...] ini mi se da sam i smrdljiv, budui da mi je kvarno ulo mirisa, ne mogu da osetim ni smrad loe obrisanog dupeta, ni zadah iz usta od pokvarenih zubi (at 1991: 182). U oba sluaja, tragini uinak viegodinjeg izlaganja tijela opijatima, lijekovima i alkoholu, eksponira scenu izmuene tjelesnosti kao simptoma razsreditene egzistencije preputene zaaranom krugu autodestrukcije. U kontekstu reprezentacije tijela i slika njegovog raspadanja, dnevniko pismo, stoga, ostvaruje funkciju koju bismo najprije mogli odrediti kao dijagnostiki protokol smrti subjekta/autora. Ova teza ponajprije vrijedi u sluaju Margite Stefanovi, koja se posljednih est godina ivota suoava s okrutnom istinom svoje HIV-infekcije, koja se sve vie obznanjuje na tijelu i po cijenu tijela. Iako direktno ne referira na svoju bolest, njezin dnevnik plauzibilno je tretirati kao oblik pisanog svjedoanstva iji je subjekt mrtav (Chambers 1998: 2). Slino moemo zakljuiti i u Csthovom sluaju: kao oblik dokumentiranja bolesti i opsesija vezanih za istu, njegov je dnevnik tragino svjedoanstvo oboljele egzistencije koja polako iezava. Sugerirajui sintagmom autobiografija umiranja (Chambers 1998: 4) novu perspektivu u tumaenju autobiografskog diskursa, ne vie kao pisma oslonjenog na memoriju, ve na praksu koja proishodi iz svjedoanstva raspadajueg tijela, Ross Chambers istie kako je rije o radikalnom iskuavanju dihotomije privatno javno. Za razliku od klasinog anra autobiografije, gdje je itatelj/ica suoen/a sa temporalnom formom narativa usidrenom u sjeanju, autobiografija umiranja usmjerena je prema potencijalnom vremenu nestajanja subjekta i njegovog propadajueg fizikaliteta. U opoziciji spram teleolokoeshatolokog vremena, ovdje je, stoga, na djelu entropijska dimenzija trajanja, kretanje u pravcu rasipanja, kretanje koje buja prema negaciji i neka vrsta negativne te(le)ologije.
71

trkltrna strivanj

Prema Chambersovom miljenju, dnevniko pismo koje zrcali bolest odlikuje se simptomatinim ispisivanjem tijela (Chambers 1998: 11), ono se objavljuje u korporealnom tragu teksta4. Ipak, valja naglasiti da tijelo ovdje ne treba razumijeti iskljuivo kao agenta pisanja samo po sebi, ve kao mehanizam tekstualne figuracije, kojom iezavajui subjekt (i njegovo tijelo) bivaju transponirani u tekstualnu egzistenciju. Ta je egzistencija ujedno i garancija da e subjekt nastaviti ivot ak i kada posve ostane bez tijela. Moemo, stoga, zakljuiti da je dnevniki diskurs svojevrsna grobnica to ju subjekt zida tekstualizacijom vlastitog uruavanja, da je sm in pisanja dogaaj utjelovljenja, koji e osigurati sva budua itanja i sve budue interpretativne (re)inkarancije. Kategorija najue povezana sa tjelesnom dimenzijom teksta je uitak, onako kako ga, oslanjajui se na lacanovsku psihoanalizu, razumije Barthes: kao mjesto gubitka, pukotina, rez, splasnue, fading to obuzima subjekta u srcu naslade (Barthes 2004: 108). U kontekstu dnevnikog diskursa Gze Cstha i Margite Stefanovi uitak je ambivalentno (vrlo esto i kontradiktorno) isprepleten sa eljom, nasladom, enjom, slutnjama i patnjom te obrazuje afektivni sloj teksta koji reflektira svu dramu tjelesnosti, ogrezlu u narkotiki viak to izmie svakoj kontroli, gurajui subjekta prema sve jaim i fatalnijim dozama. Ja sam, pie Csth, u to vreme umereno uzimao drogu. Proseno svaki drugi dan popodne u dva sata po 0,002-0,003 P(antopona), u dozi odjednom. Nije mi izazivao harmoninu euforiju, ali mi je bio potreban, delom zbog polnih elja, a delom zbog savladavanja stalnih materijalnih i moralnih strahova (at 1991: 102). Kao to se iz ovog citata jasno vidi, erotska naslada/elja proeta je adikcijom, pri emu i jedna i druga svoj konani efekt ostvaruju na tijelu i po cijenu tijela. U jednoj vremenski kasnijoj notaciji, Csth e odnos elje i tijela opisati jo bolje: Ja sam prirodnjak i filozof. Dakle, umem da razumem pravo puti i udnju. Poznajem ljudsku prirodu i koliko god da smo sreni elimo to vie uivanja (at 1991: 189). Ako je kod Cstha mogue detektirati obrise jednog tijela ispresijecanog fluksevima elje, ono e u pismu Margite Stefanovi doivjeti svoju kuliminaciju: Teko mi je, loe izgledam... Kako izgleda moje telo? Kao dinovska mapa? Oko? Veliki oiljak? Maina za trpljenje bola, psihikog/fizikog. Tragovi spolja, tragovi iznutra, ve mesecima uporno probijaju napolje. Ne mogu se gledati, zatvorenih oiju se vidim, uvek se vidim... (Stefanovi u: Nikoli 2011: 201). Evocirajui Deleuzeov i Guattarijev koncept tijela bez organa, to su ga ova dvojica filozofa preuzeli od Antonina Artauda, ustvrdit emo da je i kod Cstha i kod Margite na djelu libidonozno investiranje pisma kojim je obuhvaeno cijelo tijelo. Kako piu Deleuze i Guattari: Telo bez organa je svojevrsno jaje: presecaju ga ose i pragovi, geografske irine i duine, geodetske linije, presecaju ga gradijenti koji obeleavaju nastajanja i prelaske, destinacije onog ko se tu razvija. [...] Subjekt se iri po periferiji
4 Afektivna, gotovo seksualna relacija izmeu pisanja i tijela do izraaja dolazi u filmu maarskog redatelja Jnosa Szsza Opium: Diary of a Mad Woman, raenom po biografskim i dnevnikim motivima Gze Cstha. Lik pacijentice Giselle Klein u filmu je realiziran kroz postupke opsesivnog ispisivanja teksta, u koje je investirano cijelo tijelo.

72

trkltrna strivanj

kruga ije je sredite vlastito ja napustilo. U sreditu se nalazi maina elje, bezbrana maina venog vraanja (Delez/Gatari 1990: 1819). Shvaeno kao zona intenziteta koja se nalazi u neprekidnom pokretu ispisivanja, brisanja i premjetanja, ontologiju tijela ovdje treba shvatiti ne kao dovrenu i fiksiranu, ve kao otvorenu, multipliciranu i u stanju permanentnog nastajanja/postajanja. Dijalektiki proces koji se moe opaziti izmeu nastajanja/postojanja, s jedne strane, i tijela uhvaenog u mreu autodestruktivne elje, s druge strane, svjedoi o nestabilnom i rasprenom identitetu, koji takoer oscilira izmeu uspostavljanja i dezintegracije. Iskazujui relaciju izmeu smrti, elje i tijela bez organa u topolokim terminima, Deleuze i Guattari kao da anticipiraju Margitinu misao to smo ju gore naveli: U ciklusu elee maine je potrebno da se model smrti stalno prevodi, da se stalno preobraa u neto sasvim drugo, to je iskustvo smrti. Da se smrt koja se uspinje iznutra (u telu bez organa) preobraa u smrt koja dolazi spolja (na telu bez organa) (Delez/Gatari 1990: 270). Suprotstavljeni vektori elje koji u obliku intenzivnog samosagledavanja i narkotikog delirija dnevnikog ja bujaju prema unutra te raspadajua realnost vanjskih drutveno-historijsko-politikih okolnosti proizvode konflikt, ija eskalacija biva inscenirana i vidljiva upravo na tijelu, na njegovim hrapavim, oteenim i izbuenim povrinama. Osim to determinira upisivanje tijela u tekst, elja determinira i deformira naine na koje subjekt percipira svijet. To pogotovo do izraaja dolazi u sluaju korienja stimulativnih sredstava, kada su subjektu, da bi mogao normalno funkcionirati, potrebne sve jae doze. U knjizi Dva reima ludila Deleuze e formulirati tezu po kojoj kljuni problem droge treba traiti u injenici da njenom konzumacijom elja direktno biva investirana u percepciju (Deleuze 2006: 152), pri emu ne dolazi samo do modificiranja opaajnih struktura, ve i do oblikovanja zatvorenog, autodestruktivnog kruga, koji rezultira potpunom disperzijom subjekta. Svjestan ovog zaaranog kruga, Csth e u svom dnevniku 31.01.1913. zapisati: Sedmica je zapoela prilino dobro, s dnevnim dozama od 0,044 i 0,046, koje sam delio na tri i etiri dela i danas sam opet dospeo u onaj jezoviti circulus vitiosus, koji je izvor najsramnijih samooptubi. Nevolja uvek potie otuda to nemam snage da saekam prepodnevnu defekaciju. Jer ako mi to uspe, i ako se ukloni koliina M koja se ponovo apsorbuje iz creva, onda se uvek javlja celodnevna i prijatna glad za M, koja se moe smiriti redovnom dozom (at 1991: 181, podvukao A.M.). Zagrljaj gospoe M svakim danom biva sve intenzivniji, ona je okrutna kemijska ljubavnica (Philips 2000: 17) u ijem teatru elja razara organizam/organizaciju tijela, nadimajui se prema nitavilu. Pod pretpostavkom da subjekt spram opijata razvija jedan gotovo erotski odnos5, dnevniko pismo, to taj odnos strukturira i koje je ogledalo tog odnosa, uspostavlja i specifinu relaciju s Drugim. Iz topoloke perspektive, ova relacija izmeu autora/subjekta dnevnikog pisma i njegove erotiko-narkotike elje (kao Drugosti) oznaena je igrom neprekidnog udvajanja i pribliavanja u kojoj ni mjesta/pozicije, a ni uloge nisu fiksirane.
5 Na asocijativnom, ali i vrlo konkretnom planu, u sluaju intravenoznog ubrizgavanja droge, subjekt ponavlja i na sebi iskuava penetraciju stranog (Drugog), vertikalnog objekta u meso.

73

trkltrna strivanj

Oslanjajui se na Barthesove teze iznesene u knjizi Fragmenti ljubavnog diskursa navedenu je relaciju moda mogue skicirati sljedeim rijeima: Ljubavni odnos pretvorio me u atopijski subjekt [...] (Barthes 2007: 95). Bivajui uhvaen u labirintu elje koja krui oko praznine, subjekt se u iscrpljujuim nastojanjima ovladavanja vlastitim afektom sve vie rastrojava i udaljava od bilo kakve stabilne pozicije, sa koje bi bilo mogue obustaviti lutanje slijepim ulicama. Nomadsko kretanje koje je u osnovi te topologije usmjereno je prema raslojavanju elje koja se kree u razliitim pravcima i ija je dinamika intenzivirana konstantnim probijanjem onog to je izvana unutra i obrnuto, bujanjem onog to je unutra prema van. Rascijep to ga elja upisuje u samo sredite identiteta, stoga, rezultira nemogunou fiksiranja granica, tj. dinamikom po kojoj umjesto solidnog i homogenog tijela bivamo konfrontirani sa poroznom tjelesnou, sazdanom od afektivnih flukseva ije je kretanje kaotino, heterogeno, kontingentno i atopijsko. medijalizacija i raslojeni okviri identiteta Kako smo ve nagovijestili u uvodnome dijelu, osim naratoloke perspektive, ovim istraivanjem bit e izvedena i analiza naina na koji identitet biva iskaziv/razumljiv kroz proces medijatizacije, odnosno kao produkt tenzije izmeu medija teksta i medija slike. Ili, preciznije reeno, u nastavku teksta na e fokus sa naratolokog diskursa biti preusmjeren ka reflektiranju intermedijalnih konstelacija i samoj materijalnosti dnevnikog pisma. Afirmirajui praksu uokviravanja kao specifian metakomunikativni koncept interpretacije (Wolf 2006: 3), pokuat emo govor identiteta mapirati u odnosu spram toga kako taj govor biva uokviren i u kojem medijalnom obliku se njegova materijalizacija dogaa. U situaciji u kojoj dnevniko pismo Gze Cstha i Margite Stefanovi biva realizirano kao semiotiki kompleksno tkanje u kojem tekst postaje dio slike ili crtea i obrnuto, gdje crte opisuje, transformira, komentira pa i decentrira tekst, dinamika uokviravanja postaje svojevrstan interpretativni klju. Kao zajedniko formalno obiljeje njihovih notesa i biljenica zato treba istaknuti ravnopravni status teksta i slike, na temelju ega je te dnevnike legitimno tretirati ne samo kao tekstualni medij ve i kao formu koja se pribliava vizualno-likovnom mediju. Pitanje njihovog razgranienja istodobno se, dakle, moe shvatiti i kao pitanje okvira. Zahvaljujui transmedijalnoj prirodi okvira (Wolf 2006: 12) i injenici da mapiranje okvira osigurava interpretativnu metodu autobiografskog govora, bit emo u prilici jasnije odrediti intermedijalni transfer i njegovu ulogu u procesu (de)konstituiranja identiteta. Kao to je ve bilo naglaeno, dnevnici o kojima je rije, realizirani su kao vieslojni kolai u kojima tekst postaje neka vrsta slobodne grafike poetike (Derrida 1976: 127), to raskida sa linearnom, logocentrikom tradicijom govora, ije strukture bivaju dekonstruirane, fragmentirane i decentrirane. Sasvim konkretno govorei, Csthovi i Margitini dnevnici na planu artefakta predstavljaju kompleksnu tvorevinu u kojoj je vrlo teko povui jasne distinkcije izmeu teksta, sa jedne, te crtea, fotografija, novinskih isjeaka, raznovrsnih memorabilija, sa druge strane. U naznaenoj medijalnoj konstelaciji naglasak biva stavljen na razmjetanju elje du materijalnih tragova, koje karakterizira struktura okanjelosti
74

trkltrna strivanj

(Derrida 1976: 91) i jedan uvijek ve odsutan, razvlateni subjekt to prebiva u prostoru inskripcije, protegnute izmeu tekstualnog i vizualnog znaka. Kao paradigmatian model intermedijalne i intertekstualne prakse, dnevniki kolai strukturirani su tako da linearnost teksta biva prekidana crteima ili skicama, tj. odreeni dijelovi rukopisa bivaju potcrtani ili prebrisani razliitim bojama. Autoreferencijalnu svijest o materijalnosti i medijalnosti dnevnike prakse Margita Stefanovi zabiljeit e sljedeom notacijom: Beim meu rei, u boje. Probajmo razne olovke... D. kae da mu je nekad bela hartija bila dovoljna kao TERAPIJA...? Da, kao terapija. Moda se meni To deava, sada? A evo da probamo i Duletovu patent 0,5 olovicu [...] 5. jul 93. zato li jo uvek piem godinu, zato menjam boje, zato sedim u sobi, ko e da pokrene vodenicu, koliko sati bez, na ta mi lie moje sopstvene noge, kako da prekinem krug, da li sam zaboravila navodnike [...] (Stefanovi u: Nikoli 2011: 206). Ve samim referiranjem na boju, medij (tehnika olovka 0,5) i znak interpunkcije (navodnici) kojim e biti realizirana notacija, Margita itatelju/ici otvara prostor metareferencijalne interpretacije koja svoje ishodite ima u konkretnoj materijalnosti zapisa. S druge pak strane afirmirajui paratekstualni okvir (Wolf 2006: 20), koji direktno referira na materijalnu praksu pisanja i na njezinu razliku (ali u istovremenost) u odnosu na praksu crtanja/slikanja, dezintegriraju se jasne granice izmeu tekstualnog i vizualnog kda. Liminalni karakter ovako koncipiranog dnevnikog pisma odraava se u izostanku stabilnih kdova koji bi vrsto fiksirali pozicije teksta i slike. Raslojavanjem medijalnih okvira Gza Csth i Margita Stefanovi svojim dnevnikim praksama rastvaraju vrstu opoziciju izmeu onog to je unutra (intrateksutalno) i onog to je izvan teksta (paratekstualno), to kao konzekvencu ima uspostavljanje dnevnika kao hibridne, intermedijalne forme. Slijedei argumentaciju Jacquesa Derride formuliranu u knjizi Istina u slikarstvu, koncept i parergonalnu praksu uokviravanja moemo shvatiti kao hibridnu meuzonu unutranjeg i izvanjskog, gdje je izvanjsko nazvano unutranjim unutranjeg koje konstituira to unutranje (Derrida 1987: 63). Drugim rijeima, proces uokviravanja to ga je mogue detektirati u dnevnicima determiniran je tenzijom dveju oznaiteljskih praksi (tekstualnog i vizualnog kda), ije kontrapunktiranje implicira supostojanje dveju vrsta okvira, koje subvertiraju jasnu granicu i prevlast bilo onog to je unutar okvira, bilo pak onog to je izvan njega. Evociramo li na trenutak prizor poroznog i izbuenog tijela, ije tragove detektiramo u tim kompleksnim, intermedijalnim transferima, vidjet emo da je dezintegracija identiteta na fundamentalan nain povezana sa medijalnim praksama, sa konstituiranjem dnevnikog pisma kao hibridne tvorevine bez vrstih obrisa, stabilnih okvira i jasnih medijalnih distinkcija. Na planu spacijalno-temporalne organizacije ovako izvedena dnevnika praksa oznaava odmak od linearnog i homogenog koncepta, odnosno ostvarivanje relacionih dinamika koje se na interpretativno-receptivnoj razini odlikuju neprekidnim uspostavljanjem, izmjetanjem i razlaganjem okvira. Zahvaljujui dinamikama razbijanja okvira (Wolf 2006: 9), intermedijalni transfer izmeu tekstualnog i vizualnog registra biva prepoznatljiv kao onaj generativni element koji strukturira i regulira dnevniku praksu.
75

trkltrna strivanj

U cilju stjecanja preciznijeg uvida u dinamiku relacija izmeu teksta i slike potrebno je analizu takoer usmjeriti i u pravcu vizualnih elemenata, koji sukonstituiraju dnevnike Gze Cstha i Margite Stefanovi. Kod oboje, vizualni elementi tvore kompozicijski okvir (Chmurski 2012: 4), koji u poredak teksta unosi diskontinuitet i prekid, generirajui na interpretativnoj razini semantiki viak, koji vrlo esto funkcionira kao metakomentar onog to je napisano. U odnosu na referencijalnu prirodu teksta, crtee i skice plauzibilno je tretirati kao afirmaciju deiktike geste, koja pojaava tenziju izmeu iskazivanja i pokazivanja, tj. reprezentacije i prisutnosti/odsutnosti. Referirajui na teze njemakog povjesniara umjetnosti Gottfrieda Boehma o dvostrukom karakteru geste (Boehm 2007: 25), koja osim to neto pokazuje, objavljuje i subjekta tog pokazivanja, moglo bi se ustvrditi da u kontekstu vizualnog materijala recipijent biva suoen s tragom inkarnacije. Sa fenomenoloke pozicije, a posebno na tragu filozofije Mauricea Merleau-Pontya, slikarska je praksa, dakle, fundirana u aktu konkretnog utjelovljena i otjelotvorenom prostoru. U kontekstu dnevnikog pisma, koje sa svih strana biva uokvireno i kontaminirano vizualnim kdovima, crtei i slike dodatno intenziviraju utisak tjelesnog traga, tj. odsutnosti subjekta koji je taj trag/tijelo ostavio iza sebe. Kako naglaava Boehm (Boehm 2007: 152), sutina crtea moe se pojmiti i kroz temporalnu prizmu nestalnosti, gdje crte biva definiran kao praksa ambivalentnog i paradoksalnog markiranja iezle prezentnosti. Konture i skice, kao i sm tekst uostalom, na taj je nain mogue shvatiti kao dogaaj uzmicanja subjekta, svjedoanstvo njegovog ieznua. S druge strane, zahvaljujui utisku nedovrenosti karakteristinom za crtaku praksu i praksu skiciranja, slijedi zakljuak da i identitet biva izveden/materijaliziran kao takav: nedovren, raspren i interpretativno otvoren. Jedan od ikonikih motiva to ih Csth varira i ponavlja u svojim notacijama jesu simptomatini crtei lubanja, koji kao da oprisutnjuju opsesiju Thanatosom i Chronosom, pred kojim uzaludno bjei u seks i drogu da bi na koncu, ispijajui preveliku dozu pantopona, izdahnuo na granici blizu Subotice. U jednom pak od crtea Margita skicira skelet ake meu ijim je prstima olovka. Pri paljivijem gledanju, meutim, opaa se da olovka zapravo moe biti protumaena i kao injekcija iz koje cure etiri kapljice u obliku srca. Scena fragmentiranog tijela od kojeg je preostao jo samo kostur na vizualnom planu poantira nezaustavljivo otjecanje ivota i fatalnu privuenost otrovu koji stvara, ali i izjeda elju. U ovom sluaju, kao kod Csthovih lubanja, opaamo traginu osjeanost subjekta suoenog s melankolinim iskliznuem u vremenu, nekom vrstom memento mori, injenicom da e meso izjesti crvi, da e na koncu o(p)stati samo skelet. I kod Cstha i kod Margite smrt polako obuzima diskurs uspinjui se iz unutranjosti zatrovanih organa prema mesu i koi, da bi potom metastazirala prema kostima: Jezik je koa: trljam svoj jezik o drugoga (Barthes 2007: 74). Ako smo ieznue subjekta najprije detektirali na razini tekstualnih praksi kao kruenje oko ispranjenog toposa M (majke, morfija, Margite), u nastavku je postalo jasno kako se implozija/dezintegracija dogaa/najavljuje i u sloju vizualnih kdova. Kao da se tijelo povlai na rubove, transcendira u znakove, hlapi u svojoj materijalnosti, ali zato oslobaajui se od organa i njihove propadljivosti biva uskrsnuto u onostranosti imaginarnog.
76

trkltrna strivanj

Oscilacije u kojima se zrcali identitet/subjekt ovih dnevnika u mediologijskome smislu predstavljaju tenziju izmeu logosa i ikone, koja se ne razrijeava niti u prevlasti teksta niti pak u dominaciji slike, ve gradi liminalnu topografiju na ijim je granicama isueno i izbueno tijelo bez organa. Pokuavajui prevladati dihotomijsko-binarne strukture zapadne metafizike, koja tekst dri podalje od slike, duh razdvaja od tijela, ensko subordinira mukom, Derrida u tekstu Freud i scena pisanja aktivira piktografski model pisma (egipatsko hijeroglifsko pismo) za koji tvrdi: Granica izmeu ne-fonetskog prostora pisanja (pa ak i fonetskog pisanja) i pozornice (scne) sna je neizvjesna (Derrida 2001: 273). Polisemiki ustrojeni govor snova oprostoruje vrijeme, razmjeta se du bezglasnih tragova6 koje treba prevesti u interpretativnu ravan i rezultira kriptografskim pismom, ija materijalnost ne poznaje jasnu distinkciju izmeu teksta i slike. U slinoj smo poziciji povodom dnevnika: i oni bivaju inscenirani kao polisemika piktografska inskripcija raslojenih okvira, nakupljenih tragova bez vrstih granica izmeu medijalnih ravni i oznaiteljskih lanaca. Kao to je na ranom stupnju razvoja pismo bilo blisko crtanju i vizualnim umjetnostima (Ulmer 1985: 8), kod Gze Cstha i Margite Stefanovi konfrontirani smo s proizvodnjom dnevnika (kao svojevrsne knjige mrtvih izvedene u hijeroglifskom pismu), ija piktografska kompozicija znai povratak potisnutim aspektima slike i konzekventno subvertiranje logocentriki ustrojenog fonetskog pisma, sazdanog od glasa i prisustva. Na planu tekstualnog sadraja kod oboje je u jednom sloju dnevnik obiljeen biljekama, koje se odnose na snove, tj. na njihovu naknadnu transkripciju u oblik teksta i crtea. Preciznija analiza tog narativnog segmenta zasigurno bi potvrdila rad sna kao jedan od mehanizama koji determinira dnevniku praksu i dodatno distorzira medijalne okvire.7 traGovi rascijepljenoG identiteta Na temelju zakljuka da je dnevniko pismo strukturirano kao hijeroglifsko pismo, izmaknuto iz binarnih opozicija tekst/slika, pokuat emo u ovom, finalnom poglavlju, odrediti korelaciju izmeu medijalnih praksi i naina na koje te prakse determiniraju izvedbu, tj. materijalizaciju identiteta. Prihvatimo li tezu o pismu/slici kao nakupini tragova, postavlja se pitanje konciznije definicije pojma traga. Radikaliziranjem Freudovog koncepta, Derrida e trag shvatiti kao brisanje sebstva, brisanje vlastite prisutnosti (Derrida 2001: 285), kao onu instancu psihikog aparata koja e ispoljiti ne samo pismo kojim subjekt svjesno komunicira ve i kodiranu poruku nesvjesnog/onirikog to se odupire
6 Citirajui Freuda, Derrida naglaava nefonetiku dimeziju jezika snova, kao aktivnosti u kojoj ne ujemo, ve vidimo (Derrida 2001: 274). Nespojivo sa linearnom temporalnou i homogenim prostorom fonetskog pisma, oniriko pismo simptom je rasutog i odgoenog subjekta. Apliciranjem hijeroglifskog modela Derrida, s druge strane, praksu pisanja sagledava u kontekstu identiteta i smrti, odnosno u svjetlu signature i auto(bio)grafske inskripcije. U dnevnikom pismu Margite Stefanovi jedan od iskaza koji se ponavlja je pitanje vlastitog imena: Ima ko e da te (gde) sahrani. Moj Epitaf? Moj korak je moje ime Zvuni epitaf [...] Moje ime je... (Stefanovi u: Nikoli 201: 476477). 7 Iako bi bilo zanimljivo istraiti konzekvence rada sna po ustroju dnevnikog pisma, u ovom segmentu moemo samo ukazati na njihov interpretativni potencijal.

77

trkltrna strivanj

jednostavnoj transkripciji. Da bismo uope mogli pisati i ostaviti trag, kae Derrida, moramo biti mnotveni (Derrida 2001: 284), to znai da su ve u samu praksu pisanja/ crtanja upisani racijep i multipliciranost koji komadaju cjelovitost subjekta, izlaui ga/ju neprekidnom fluktuiranju po razliitim narativnim i semiotikim zonama. Protokoliranje ivota iji afektivni otisak biva inskribiran u povrinu dnevnika nikada nam nije dostupno u svojoj neposrednosti i autentinosti, ve uvijek samo posredovano, proputeno kroz razliite medijalne slojeve i maske, koji anticipiraju drugaiju sliku subjekta kao sustava odnosa izmeu stratuma te time dovode do kolapsa punktualnu jednostavnost klasinog subjekta (Derrida 2001: 285). Situacija je ista i u pogledu insceniranja identiteta: umjesto kontinuiranog, homogenog i cjelovitog prizora, posvuda nailazimo na prekide, intervale, presijecita, iskliznua i fragmente. Umjesto fiksnog identiteta koji bi kruio oko stabilnog centra, suoeni smo, dakle, sa decentriranim, policentrinim pokretima elje, isrcpljene u performativu permanentnog raslojavanja okvira. Komplicirani odnos izmeu teksta i slike, verbalnog i vizualnog znaka unutar kojeg smo pokuali locirati atopijsku poziciju subjekta i slojeve njegovih mnogostrukih identiteta jo uvijek predstavlja jedno od glavnih mjesta kunje interdisciplinarnog dijaloga i intermedijalno orijentirane analize. Jo od Lessingovog Laookona i pokuaja zasnivanja jasnih distinkcija izmeu poezije i slikarstva, preko Richarda Wagnera i njegove ideje Gesamtkunstwerka kao multimedijalne sinteze razliitih anrova i medija, do Michela Frieda, koji nakon minimalizma ponovno pledira za umjetnost, neiskvarenu teatraliziranim oprisutnjivanjem tijela, ili Dicka Higginsa i Allana Kaprowa, koje zanima iskljuivo potpuna subverzija granica umjetnosti, debata o parergonu, tj. rasprava o relaciji izmeu teksta i slike, kljuno je epistemoloko (pa i politiko!) pitanje suvremenih teorija umjetnosti. Kako e to formulirati W.J.T. Mitchell u svojoj knjizi Iconology. Image, Text, Ideology, teorijska gesta diferenciranja izmeu poezije i slikarstva: Nikada nije samo natjecanje izmeu dvije vrste znakova, ve i konflikt izmeu tijela i due, svijeta i duha, prirode i kulture (Mitchell 1986: 49). Granica koja razdvaja tekst od slike, stoga, nije posljedica metafizike podjele, nego produkt konvencija i predispozicija kulturalnih pravila, koje su se razvijale kroz povijest. Ustrajavajui na inskripciji to se kree po ivici vizualnog i lingvistikog znaka, Gza Csth i Margita Stefanovi svojim dnevnicima zrcale navedeni konflikt, koji ponovimo nije samo tenzija izmeu medija i anrova, ve se u njemu ocrtava i duboki jaz izmeu razliitih kulturnih i oznaiteljskih praksi, komunikacijskih modela, ideologija i historija. Suspregnut u liminalnom prostoru izmeu logosa i ikone8, identitet izveden dnevnikim pismom objavljuje se kao prazno mjesto intermedijalnog transfera na kojem se dogaa inscenacija odgoene temporalnosti subjekta, iji tragovi blijede i povlae se na rubove.
8 Bivajui roeni (pa i umirui) u gradovima koji su bili ili jo uvijek jesu granina mjesta (Subotica: Gza Csth, Beograd: Margita Stefanovi), u jednom sloju njihovog identiteta ogleda se i geografski (ali i historijski, politiki, religijski) konflikt izmeu Srednje Europe i Balkana, Istoka i Zapada, koji, s druge strane, simboliki i kulturalno moemo deifrirati kao medijalnu tenziju izmeu teksta i slike.

78

trkltrna strivanj

Slika tretirana kao znak rasnog, drutvenog i seksualnog Drugog i kao mjesto izrazite moi (Mitchell 1986: 49) u kontekstu traganja za otiskom identiteta u dnevnikom pismu raskrinkava poredak reprezentacije uspostavljen verbalnim znakom, potencirajui ne vie prisustvo, ve odsustvo i odgodu subjekta. Tekst, s druge strane, neprekidno krui oko tog odsutnog mjesta, takoer ne afirmirajui Isto, ve ono to je Razliito/Diferencirajue. Kako smo to ovim istraivanjem nastojali pokazati, kategorije subjektivnosti i identiteta nikada nisu prisutne u svojoj autentinoj/neposrednoj formi, ve samo kao proizvod medijalnih, oznaiteljskih i performativnih praksi. Analiza dnevnikog pisma Gze Cstha i Margite Stefanovi kao uprizorenja kompliciranih izbora identiteta (Chmurski 2012: 1), koje odlikuje nedovrenost, rasprenost i odgoenost, trebala je afirmirati korelaciju izmeu naina objavljivanja subjekta i (inter)medijalnih transfera koji omoguuju uspostavljanje, ali i razbijanje okvira u kojima se subjekt iskazuje i pokazuje. Kao medij kojim navedeni autori pokuavaju ovladati svojim (autodestruktivnim) eljama i opsesijama, dnevniku praksu nije dovoljno tretirati samo kao literarno-vizualnu, tj. autobiografsku praksu, ve i kao egzistencijalni modus koji ne samo to zrcali nego i konstituira subjekta, tj. njegov/njezin identitet. S druge strane, kako je rije o svojevrsnom teatru identiteta (Chmurski 2012: 4), igra maskiranja i prikrivanja sastavni je dio konstituiranja subjektivnosti i, kao takva, ona je dio procesa destabiliziranja medijalnih okvira, kojima bivaju rastvorene distinkcije izmeu fikcije i dokumenta. Iako se na prvi pogled moe uiniti da dnevniko pismo dokumentira subjekta koji ga stvara, tj. da ono predstavlja dokument njegove intimne egzistencije, ne smije se zanemariti ni injenica da dnevnika praksa, istodobno, fikcionalizira subjekta i njegov identitet pa je, stoga, vrlo esto nemogue ocrtati vrstu demarkaciju izmeu onog to bi u dnevniku bio dokument, a to fikcija. Na temelju nemoguih medijalnih (i genealokih distinkcija), ini se plauzibilnim izvesti zakljuak o dnevnikom pismu Gze Cstha i Margite Stefanovi kao specifinom obliku oslonjenom na dekompozicijski postupak tehnike kolairanja (Ulmer 1985: 59), gdje definitivne granice izmeu teksta, crtea, skica i notacija konstantno bivaju izmjetene i subvertirane. Dnevnik kao dijagnoza rascijepljenog (govora) identiteta, koji se lutajui po naslagama iscrpljene elje udvojio u sliku i tekst. Pismo rastrzanog subjekta izmaknutog iz centriranog poretka na marginu neiskazivog, u neku odgoenu temporalnost koja uklanja svaku stabilnost njegovog sadanjeg (ili prolog) utjelovljenja. Izgubljeni trag pr vobitnog prisustva i neka nemogua rekonstrukcija izmeu crtea i slova. Dnevnik kao kripta; grobnica u koju e biti poloeno tijelo bez organa. Krhotine su to oko kojih kruim interpretativnom gestom, oslonjenom o prazno mjesto subjekta koje generira sve njegove fikcije i imaginarije. U potrazi za identitetom dnevnikog pisma investiram sopstvenu elju u taj liminalni prostor, cirkulirajui oko auto/bio/grafije utjelovljene u bezdanu i horizontalnosti iste povrine (Derrida 2001: 376). Ono to susreem u toj povrini je semiotiki labirint sazdan od utvara, nekih blijedih fantoma u okrutnom kazalitu, ija su fragmentirana tijela transkribirana u hijeroglife, jezik kojim apuu mrtvi. Kao u snu o njihovoj
79

trkltrna strivanj

(Marigitinoj i Csthovoj) septembarskoj smrti na granici pred Auroru, koja e roditi luonou pod ijim e svjetlom tijelo potom napustiti duu, transcendirajui u tajanstvene rebuse utisnute u kou papira. Jer moda je dnevnik ba to: mapa zagrobnog ivota i obris posthumnog identiteta, koji se kroz slova i crtee uspinje u ivot pri svakom aktu itanja i svakom gledanju to ga iznova stvara, ali ponovno razgrauje.

literatura
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. Barthes, Roland, Fragmenti ljubavnog diskursa, Zagreb: Pelago, 2007. ----. Uitak u tekstu/Varijacije o pismu, Zagreb: Meandar, 2004. Boehm, Gottfried, Wie die Bilder Sinn erzeugen: Die Macht des Zeigens, Berlin: Berlin University Press, 2008. Chmurski, Mateuz, About the lifes rhytm. Csths diary: theory and practice of text in the Central European context, manuskript izlaganja na konferenciji o Gzi Csthu, Baja, 2012. Chambers, Ross, Facing it. AIDS Diaries and the Death of the Author, Michigan: University of Michigan, 1998. Csath, Geza, The Diary of Geza Csath, Budapest: Angeluzs&Gold, 2000. at, Geza, U nepoznatoj kui, Subotica: Radniki univerzitet Veljko Vlahovi: Subotike novine, 1989. ----. Opijum/Dnevnik morfiniste, Beograd/Novi Sad: Tvoraka radionica bab/Ekspres biro, 1991. Delez, il/Gatari, Feliks, AntiEdip: Kapitalizam i izofrenija, Sremski Karlovci: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, 1990. Deleuze, Gilles, Two Regimes of Madness: Texts and Interviews 19751995, New york: Semiotext(e), 2006 Derrida, Jacques, Gramatologija, Sarajevo: Veselin Maslea, 1976. ----. Writing and Difference, London/New york: Routledge, 2001. ----. The Truth in Painting, Chichago/London: The University of Chichago Press, 1987. Lejeune, Philippe, On Diary, Manoa: University if Hawaiii Press, 2009. Mirev, Andrej, Overdose na granici, Quorum-asopis za knjievnost, Zagreb: Centar za knjigu, Godina XXV. br. 1-2/2009. Mitchell, W.J.T., Iconology. Image, Text, Ideology, Chichago/London: The Universityof Chichago Press, 1986. Nikoli, Lidija, Oseanja. O. Seanja, Beograd: eki, 2011. Pontalis, J.B./Laplanche, J., Rjenik psihoanalize, Zagreb: August Cesarec, 1992. Pooli, Renato, Teorija avangardne umetnosti, Beograd: Nolit, 1975. Tatarkjevi, Vladislav, Istorija est pojmova, Beograd: Nolit, 1978. Ulmer, Gregory P., Applied Grammatology. Post(e)Pedagogy from Jacques Derrida to Joseph Beuys, Baltimore/London: John Hopkins University Press, 1985. Zlatar, Andrea, Istinito, lano, izmiljeno. Ogled o fikcionalnosti, Zagreb: Filozofsko drutvo, 1989. Wolf, Werner, Introduction: Frames, Framings and Framing Borders in Literature and Other Media u: Werner Wolf/Walter Bernhart (ured.), Framing Borders in Literature and Other Media, Amsterdam/New york: Rodopi, 2006.

80

trkltrna strivanj

intermedial de/re/construction of identity (a comparative analysis of diarist practices of Gza csth and margita stefanovi)
summarY: comparing the diarist practices of the Hungarian writer and psychiatrist Gza csth with the ones conceived by margita stefanovi, in terms of texts structured by the linguistic as well as the visual code, this text traces the intermedial transfer, which constitutes the subject of utterance and has a decisive role in the discourse of identity. the main thesis hinges on the idea that the categories of the subject and identity are never given in their unmediated and authentic form, but are always mediated through narratological positions, different media and signification practices. by analyzing complicated narrative and media layers, the author attempts to outline the idea that it is necessary to detect the abovementioned categories in the relation between the media of text and image, which keeps evading every attempt at fixed identification. the argument stems from the deconstructivist procedure demonstrated by the french philosopher jacques derrida, according to which the text moves in the direction of revealing the media framework, where no clear-cut borders can be established. as a consequence, this means that positions of the subject/identity can never be stable, but only deferred. keY Words: the practice of diary writing, pictographic writing, intermedial transfer, liminal space, decentred subjectivity and identity, trace and absence, repetition compulsion and trauma.

andrejmircev@yahoo.com

81

82

83

trkltrna strivanj

udc 159.9 udc 82.09

sanja lazarevi radak

balkanoloki institut sanu, beograd, srbija

interpretacija i analiza drugosti na granicama disciplina*

saetak: uticaj psihologije na kritiku teksta o drugome najpre se uoava u upotrebi stereotipa kao jednog od kljunih socijalno-psiholokih pojmova. no, ovde se njena uloga ne iscrpljuje. naporedni prikaz teorija kojima se slue kritiari teksta o drugome, praen je problematizacijom dosadanje uloge i dometa psihologije na ovom podruju. imagoloke, translatoloke i postkolonijalne studije umnogome se oslanjaju na psiholoku nauku, premda se na njen teorijski doprinos retko otvoreno ukazuje. u tom smislu, ova kritika izrasta na granicama kako teorije knjievnosti, antropologije, filozofije, tako i psihologije. rad ukazuje na ulogu i znaaj ove discipline na kritiku teksta o drugome. kljune rei: drugost, putopis, imagologija, postkolonijalna kritika, psihologija.

uvod Dugo zatvoren u marginalnom prostoru, putopis je poeo da se otvara studijama kulture i postkolonijalnoj kritici, gde je najzad prepoznat kao jedan od znaajnih izvora za prouavanje odnosa meu grupama (Ashcroft, Gareth, Grifths, Tifn 2009: 2). Plodno kombinovanje popularne nauke, ideoloke kritike i translatologije, postavljeno u poststrukturalistike okvire, doprinelo je porastu interesovanja za studije koje problematizuju predstave o drugima. Uprkos dominantnom poststrukturalistikom

* Istraivanje je sprovedeno u okviru rada na projektu Dunav i Balkan: kulturno-istorijsko naslee 177006 Balkanolokog instituta SANU, koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije.

84

trkltrna strivanj

uticaju, interpretacija putnikovog govora ostaje neodvojiva od psiholokih uvida. Uticaj psihologije na ovu vrstu istraivanja ispr va se uoava u korienju pojmova stereotip i predrasuda, ija su znaenja obogaena u kontekstu narativa, te prevazilaze puko izjednaavanje sa generalizacijama kao instrumentima za savladavanje sloene stvarnosti. Pored Frojdovog shvatanja Erosa i Tanatosa u tumaenju pohoda na druge zemlje, koji je osnova kolonijalnih tekstova, uoljiva je uloga dubinske psihologije, u kojoj se putovanje shvata kao izraz individualnog razvojnog puta, i najzad, strukturalizma Julije Kristeve i aka Lakana, kada se Drugi prepoznaje kao uslov celovitosti. Utoliko se celovitost trai u interakciji sa Drugim koji postaje replika pr vobitno uoene slike u ogledalu. Tako stranac i drugaijost, na kojoj se on kao objekt zasniva, postaje privlana stoga to putnik samo u interakciji sa njim moe prepoznati sebe kao entitet, a upoznavanje drugih delova sveta prestaje da se shvata kao odraz puke potrebe za gospodarenjem. Sam in putovanja shvaen je kao izraz preplitanja viestrukih faktora, a ovladavanje i gospodarenje pruaju se ispod ekonomske podloge, jer se okonavaju suptilnim formama dominacije (Said 2009: 34). Danas se u ovom kontekstu govori o kolonizaciji, neokolonijalizmu ili, u sofisticiranoj formi, o globalizaciji. Tekst koji svedoi o osvajanju ili koji je sam odraz specifine forme osvajanja, onog narativnog, i obiluje asocijacijama na seksualnu, politiku i vojnu dominaciju, pa tako odraava libidinozne tenje osvajaa praene fetiizacijom materijalne i socijalne kulture drugoga. Najzad, svaki oblik prenoenja znanja o drugome nosi i njegovo pojednostavljivanje, to umnoava nacionalne karakterizacije kao jedno od centralnih interesovanja imagologa. Stereotipi otkrivaju nemogunost pojedinca da celovito sagleda svet oko sebe. Fragmentarna percepcija Drugog i nepoznatog otkriva se u delovima teksta koji slue objanjavaju drutvenih i politikih okolnosti u kojima Drugi ivi, uestvujui na taj nain u kompleksnom procesu psiholokog objanjavanja stranog i nepoznatog. Takva objanjenja legitimiu kolonizaciju, omoguavajui zadovoljenje libidinoznih tenji ili opravdavajui putovanje kao obred prelaza. Sva ova znaenja prate putnika u njegovom naputanju poznatog i na razliite naine ostaju uoljiva u tekstu. Meutim, i pored potrebe za pojednostavljivanjem kompleksnog sveta, osvajanjem u cilju ostvarivanja libidinoznih tenji praenih simbolikim osvajanjima predstavljenim u raznovrsnim formama koje danas interpretiraju feministike kritiarke, uoava se motiv putovanja radi osmiljavanja vlastite egzistencije. Taj umnogome romantiarski zahtev za naputanjem poznatnog da bi se upustilo u strano i opasno, prisutan je i danas, kada se ogromne udaljenosti prelaze za kratko vreme, a turistike agencije obezbeuju putovanje ka egzotinim destinacijama. Ova prisutnost svakako govori u prilog psiholokoj vanosti putovanja, jer potreba da se drugi upozna i shvati bar pojednostavljivanjem, otkriva i tenju za jedinstvom sa njim. Osobine koje nedostaju; one koje se ne pripisuju mi-grupi, ili se potiskuju kod nas, prepoznaju se kod njih, drugih, pa na taj nain tek ja i drugi moemo initi celinu. U svim navedenim shvatanjima uoava se uticaj psihologije i bogatih saznanja koja nudi psihoanaliza.
85

trkltrna strivanj

predrasuda i stereotip Dok se usmeravaju na slike drugih i na nacionalne karakterizacije u knjievnostima, imagoloka istraivanja koriste pojmove stereotipa i predrasude. Definisani kao oblici pojednostavljivanja sloene stvarnosti u cilju njenog lakeg savladavanja i sistematizacije velikog broja informacija koje dopiru do pojedinca, u sebe ukljuuju psiholoka tumaenja i ostaju bliski socijalnoj psihologiji. Uostalom, i pojmovi stereotip i predrasuda potiu iz socijalne psihologije, a istraivanje teksta u cilju dekonstrukcije karakterologija pedesetih godina dvadesetog veka jo uvek se popularno nazivalo soci ologijom knjievnosti. Ovako shvaena, predrasuda jeste stav prema nekom objektu koji ne odreuje iskustvo sa njim, nego izvire iz iskustva sa predmetom predrasude i stoga je teko promenljiv. Radi se o uoptavajuem stavu o nekom objektu koji stereotip poput instrumenta racionalizuje (Lazarevi-Radak 2011: 30). U tekstu, izmeu onoga to se vidi i verbalno prenosi posreduje kulturna istorija, pa se formira slika kao idejni konstrukt u sloenom odnosu sa stvarnou. Naime, kompleksnu stvarnost je neophodno pojednostaviti, a ova pojednostavljenja nadalje mogu odigrati destruktivnu politiku ulogu. Zato istraivai slike Drugoga ne kriju ideoloku stranu svoje misije, a njihov zadatak se mahom okonava u osvetljavanju negativnih slika. U postkolonijalnoj kritici, stereotip je pod uticajem psihoanalize umnogome uslonjen i shvaen kao glavna diskurzivna strategija diskursa kolonijalizma, kao oblik znanja i identifikacije koji se koleba izmeu onoga to je uvek na mestu, ve poznato, i onoga to mora biti ponovoljeno (Baba 2004: 128). Dobra ilustracija tog ponavljanja jeste inercija koja prenosi itave pasuse i stranice starijih putopisa, uvrujui, ili terminologijom Homija Babe, fiksirajui slike o pripadnicima jednog drutva. Devetnaesti vek obiluje ovakvim ilustracijama. Poznati su primeri britanskih putopisa o Balkanu gde se izdvajaju isti obiaji, antropoloke karakteristike udaljene od stvarnosti, isticanje udnog naina ivota koji je preuzet iz teksta prethodnika. Suvino je pominjati nebrojene primere lenjih Afrikanaca, lukavih Azijata, zaostalih istonjaka. No, ova pojava je izraenija kada je re o putopisnoj fikciji ili pustolovnom romanu koji kao da, mimo estetike, pronalazi svrhu u ponavljanju generalizacije sve dok ona ne bude sasvim usvojena od strane itaoca i fiksirana u drutvu, te postane izvor saznanja o jednoj grupi. Na taj nain, formira se vrsta slike zaustavljene u vremenu, nepromenljive i kontinuirano ponavljane, kako iz putopisa u putopis, iz jedne u drugu epohu, tako iz jednog u drugi izvor saznanja o drugim drutvima. Jedno vredno zapaanje odnosi se na vezu izmeu fetia i stereotipa. Premda postoje tri naina na koja se feti moe definisati, sva tri se slau u jednom: odlikuju ga neobina snaga i nezavisni ivot. U sva tri smisla, antropolokom, frojdovskom i marksistikom, feti se ne nalazi izvan subjekta. Prema Frojdovom miljenju, feti nastaje sa detetovim saznanjem da majka nema penis. Kastrirana majka kod deteta izaziva strah i podstie traenje objekta koji e biti zamena za pretpostavljeni majin penis. Feti je oznaka tajnog straha i elje koja omoguuje prisvajanje nesvesnog sadraja a da on nikada ne postane svestan.
86

trkltrna strivanj

Uoavajui mogunost da se stereotip izjednai sa slikom, Baba prikazuje itanja stereotipa preko fetiizma pozivajui se na Fukoa: U ovom duhu iznosim argumente u prilog itanju stereotipa preko fetiizma. Mit o istorijskom poreklu, rasnoj istoti, kulturnom prvenstvu proizveden u odnosu prema kolonijalnom stereotipu - funkcionie tako to normalizuje mnogostruka verovanja i cepa subjekte koji uspostavljaju kolonijalni diskurs kao posledicu njegovog procesa poricanja. Scena fetiizma funkcionie poput, u isti mah, reaktivacije materijala prvobitne fantazije staha od kastracije i polne razlike normalizacije ove razlike i poremeaja pomou fetiistikog objekta kao zamene za majin penis. Unutar aparata kolonijalne moi, diskursi polnosti i rase povezuju se u procesu funkcionalne nadodreenosti zato to svaki uinak [ ... ] stupa u sazvuje ili protivrenost sa drugima i time trai ponovno prilagoavanje ili preradu heterogenih elemenata koji izbijaju na povrinu na raznim mestima (Baba 2004). U svetlu susreta nas i drugih, itanje rasnog stereotipa kolonijalnog diskursa pomou fetiizma ima strukturalno i funkcionalno opravdanje. Fetiizam postaje kolebanje izmeu afirmacije slinosti i nelagodnosti povezane sa razlikom, a stereotip ili feti pruaju pristup identitetu kao obliku mnogostrukog i protivrenog priznavanja razlike i njenog poricanja. On je jednak sceni ponavljanja primalne fantazije subjektove elje za istotom koja je stalno ugroena. Stereotip je tada, kao primarna taka subjektifikacije i za kolonizovanog i za kolonizatora scena elje za izvornou/autentinou koja je uvek ugroena razlikama rase, boje i kulture (Baba 2004: 142). Stereotip, dakle, nije puko uproavanje zato to je pogrena slika, ve zato to je zaustavljena, ukoena forma predstave, a kao takva postavlja problem pred predstavljanje subjekta. Na ovoj ukoenoj formi predstave insistira Homi Baba objanjavajui kako dolazimo do saznanja o Drugima. Ukazujui na mogunosti razlike i kruenja onoga to bi oslobodilo oznaitelja koe/kulture od fiksacija rasne tipologije, analitike krvi, ideologija rasne i kulturne prevlasti, Baba priziva u pomo zapaanja Franca Fanona i njegovo crnac ostaje crnac, dodajui da rasa deluje kao neizbrisiv znak negativne razlike u kolonijalnim diskursima i zakljuujui da se pogubno delovanje stereotipa prepoznaje u sputavanju kruenja i artikulacije oznaitelja rase kao bilo ega drugog do njegove fiskiranosti kao rasizma. Tako znamo, dodaje Homi Baba, da su crnci razbludni, Azijati dvolini... (Baba 2004: 142). Ne treba zanemariti ni pojam slike, neodvojiv od stereotipa i predrasude. Slika proizlazi iz svesti o nekom Ja u odnosu na Drugog, o nekom Ovde u odnosu na Drugde. Ona moe biti izraz znaenjskog raskoraka izmeu dve vrste kulturne stvarnosti, ali i predstava nekog drugog kulturnog konteksta, kojom grupa koja je oblikuje otkriva i/ili tumai kulturni i ideoloki prostor u kojem je smetena. Ona se nalazi u domenu drutveno imaginarnog koje je obeleeno bipolarnou identitet vs alteritet. Imaginarno opstaje na nivou drutva, grupe, pa postaje izraz sutinske bipolarnosti. Posmatrano drutvo postaje neto poput pozornice na kojoj se odvija igra slik i predstav u kojima se neko drutvo

87

trkltrna strivanj

zamilja, proizvodi, u kojem se ono oslikava, sanja. No, istraivai putopisa istiu da ovakav pristup zamagljuje pravi problem, i doprinosi mistifikaciji studija. Slika ostaje jezik o Drugome upuujui na stvarnost koju oznaava i izraava (Pageaux 2009). Nije potrebno previe teorijskog promiljanja da bi se zakljuilo koliki je uticaj francuskog psihijatra i psihoanalitiara aka Lakana na razumevanje ovog problema. Ogledalo je instrument putem kojeg dete ulazi u poredak Imaginarnog. Drugi kojeg vidi u ogledalu je imaginarni, ali e se dete identifikovati sa njim. Trenutak u kojem se dete suoava sa svojom slikom u ogledalu obeleie dalji ivot, naroito onda kada bude moralo da identifikuje Drugoga koji je ono samo. U Drugome e uvek biti malo nas samih, on e sluiti kao vlastita slika, ogledalo u kojem vidimo imaginarnog sebe. Problem meuzavisnosti slike i identifikacije, koji na ovaj nain otvara Lakan, doi e do izraaja u radu Franca Fanona, uvoenjem termina mimikrija. franc fanon i psiHopatoloGija crnoG/beloG Nemogue je govoriti o postkolonijalnoj kritici i iskustvu susreta sa Drugim a da se iznova ne pomene uticaj psihijatra Franca Fanona na promiljanja o kolonizaciji. Fanon kao kritiar, ali i sam subjekt kolonizacije, ukazuje na mogunost da je Drugi one druge boje ne-ovek smeten u zonu ne-bia. Fanon sebi postavlja zadatak da ispita metafiziku belog i crnog kako bi pokazao fluidnost ovih kategorija. Dok beli ovek sebe smatra superiornim u odnosu na crnog, crni tei da bude beo. Zapravo, crni ovek eli da dokae belom oveku bogatstvo svoje misli, jednakost svog intelekta. Za crnog oveka tako postoji samo jedna mogunost, jedna sudbina a ona je bela. Fanonovo orue je psihoanalitiko i uz njegovu pomo on prikazuje funkcionisanje kompleksa inferiornosti kao dvostrukog procesa. Primarno, ovaj proces je ekonomski, i posledino internalizacijski, ili blie Fanonu, na delu je epidermalizacija inferiornosti. Ona otpoinje kao tenja za promenom boje koe, okonavajui se u prihvatanju elemenata druge kulture, jezika, stoga to se oni smatraju kompleksnijim, bogatijim, boljim. U suprotnosti sa individualizmom inherentnim Frojdovom shvatanju, Fanon primeuje da alijenacija crnog oveka nije individualno pitanje. To je pitanje sociodijagnostike: bela civilizacija i evropska kultura se usmeravaju na civilizacijsku devijaciju crnca do take kada e on biti izjednaen sa crnom duom, a ona sa artefaktom belog oveka. Ovde Fanon povezuje Frojdovu psihoanalizu i Jungovu analitiku psihologiju kako bi preispitao primenljivost datih ema na crnog oveka i zakljuio da je vano ne samo videti efekte rasizma na crnce nego i analogiju sa efektima seksualne represije. Sa frojdovske take gledita, beli Evropljani ne mogu biti svesni svojih potisnutih seksualnih elja, stoga to one jesu potisnute. Nesvesno crnog oveka se ne sastoji od potisnutog oseanja inferiornosti jer on nije prinuen da se suova sa dramom kastracije. Nasuprot onome to se odvija u duevnom ivotu belog oveka, inferiornost crnca je svesno. Fanon se jednako suprotstavlja Jungovom shvatanju kolektivno nesvesnog i meu prvima ga relativizuje na nivou rase smatrajui da pojmovi instinkt i rasa nisu dovoljno diferencirani. U
88

trkltrna strivanj

tom pogledu, kolektivno nesvesno je vezano za cerebralnu strukturu, a mitovi i arhetipovi su stalni engrami rase. Dakle, Fanon primeuje da nesvesno ostaje determinisano kulturom, pa tenje, strahovi, obrasci nisu isti kod belog i crnog oveka, kao to se, posledino, moraju razlikovati kod pripadnika razliitih grupa, i tako daje jednu od prvih vrednih i utemeljenih kritika Jungovog dela. Istovremeno, Fanon se slae sa glavnim Jungovim postavkama koje se tiu puteva kojima crni ovek, ali i Drugi uopte, postaju simboli opskurnog, zlog, opasnog, to ne vai samo za crnce, nego i za Jevreje, kasnije i za sve koji se nalaze izvan mi-grupe. Belo ostaje simbol Pravde, Istine, Nevinosti. Telo ovog Drugog je crno, a stoga je crna i njegova dua. On je izjednaen sa Zlim i Runim samo zbog boje koe. U evropskim kulturama, onaj koji mui je crn, avo je crn, prljavo je crno, crna je i Senka sama. Ta negativnost crnog oveka nalazi izraz u izjednaavanju crnog oveka sa grehom ili sa negativnom stranom karaktera, onim to se potiskuje, njegove emocije su nie. Nastavljajui da preispituje frojdovske i jungovske postavke, Fanon zakljuuje da je izvor ovog simbolizma boje i negativnog stereotipiziranja utkan u psihiku strukturu belog oveka. U najdubljim slojevima psihe evropskog nesvesnog, taloe se nemoralni impulsi, elje kojih se stidi, pa tako Evropljanin eli da isprva prikrije, a potom uniti svog unutranjeg crnca (Clarke 1967: 35). U kolektivnom nesvesnom belog Evropljanina on sugerie da crno igra ulogu Senke onog dela linosti koji stoga to su odreene osobine potisnute, inhibirane jer ih drutvo ne eli, ostaje takoe potisnut. Senka se u jungovskoj analizi posmatra kao stoer zabranjenog. Re je o arhetipskoj figuri koja je deo jedinke, ali i neka vrsta otcepljenja njegovog bia koje je povezano sa njim ba kao njegova senka. Susret sa Senkom koji pojedinac izloen represiji drutva retko dostie, viestruko se poklapa sa osveenjem onoga to Jung naziva tipom funkcije i tipom zauzetog stava kojem ovek pripada. Neizdiferencirana funkcija i razvijeni inferiorni nain zauzimanja stava ine mranu stranu oveka, praiskonsku nadarenost ovekove prirode koja se odbacuje iz moralnih, estetskih ili drugih razloga koje drutvo namee. Sve dok ovek diferencira svoju osnovnu funkciju, ostale tri funkcije ostaju u mraku, smetene u senci (Jakobi 2000: 161). Preciznije, drutvo podrava odreeni skup osobina pojedinca, pa ga ovaj po automatizmu neguje, dok druge osobine, koje mogu skrivati i znaajne potencijale, ostaju zatvorene u nesvesnom. Tako pojedinac neguje samo jedan deo sebe, dok drugi ostaje zakljuan i u najveem broju pojedinanih sluajeva nikada osveen. U tom smislu, crnac je za belog oveka sve ono to ovaj sebi ne moe da prisvesti, a da bi se to osveenje spreilo, njegove imaginarne osobine optereene su negativnim. Za razumevanje osobina koje putnik pripisuje Drugome, koliko i za nain na koji taj Drugi razume sebe, bitna su znaenja sadrana u samom naslovu Fanonove knjige Crna koa, bela maska. Ona sugerie mimikriju o kojoj govori Lakan, i docnije Baba, proces u kojem evropska civilizacija, budui da postaje merilo vrednosti i ukusa, namee svom Drugome oseanje nie vrednosti zbog koje se on samo naizgled dobrovoljno predaje raznim oblicima asimilacija i samoponitavanja. Ona se sprovodi pod maskom socijalizacije Drugoga koji se, budui da ne deli vrednosti i manire evropske civilizacije, mora podvri
89

trkltrna strivanj

delovanju njenog razuma. Promiljanja o internalizaciji, koja potiu od Olporta, danas se sve ee susreu u kritici narativnih oblika zapadne dominacije. Jedno od podruja koje se ukljuuje u ovakve kritike danas je i Balkan. No, osnovu za ovakva promiljanja daje Edvard Said koji, oslanjajui se na Fukoova saznanja, objanjava proces kojim se Zapad koristi sloenom mreom utkanom u odnos znanja i moi, i namee se kao jedino merilo vrednosti. psiHoloGija osvajanja Osvajanje, stvarno ili narativno, o kojem postkolonijalni kritiari govore, na dubljem nivou, prepoznaje se kao jedna od igara dominacije. U istorijskoj perpektivi, postkolonijalna teorija potie od Saidovog orijentalizma. Onako kako ga vidi Said, orijentalizam je nain da se istrai kompleksnost moi i znanja i proizvede razumevanje kolonijalizma na nivou reprezentacije. Orijentalistiki diskurs predstavlja Zapad kao superiorni, a Istok kao inferiorni pol ovih podela, pa se znaaj orijentalizma ne prepoznaje samo u tome to je on prva kritika zapadnog kolonijalizma, ve u zapaanju da kolonijalizam funkcionie kao diskurs dominacije. Tako je orijentalizam prisutan u dinamici kolonijalizma, imperijalizma i moi. U psiholokoj perspektivi, Nandi pokazuje da je britanski kolonijalizam blisko povezan sa politikom dominacijom i tradicionalnom dominacijom u okviru britanske kulture (Pan 2007: 57). Dakle, re je o dominaciji mukog nad enskim, koje funkcionie u tradicionalnim okvirima, oblikujui drutvo i u politikom smislu. Uspostavljanjem homologije izmeu seksualne dominacije i politike i vojne dominacije, kategorije mukosti su u okviru britanske kulture redefinisane kako bi razvile restriktivnu maskulinost koja svaki oblik femininosti u mukarcu tretira kao opasan i tetan. Psiholoke snage kojima se koristi kolonijalizam devaluiraju humane vrednosti kako u drutvu kolonizatora tako i u drutvu kolonizovanog. ak i kada ekonomski, administrativni, vojni i politiki kolonijalizam prestaje, ostaje onaj imaginarni koji se odraava kao potreba za osvajanjem udaljenih podruja, ako ne drugaije, na nivou putopisnog teksta. Nandi takoe istie kontinuitet izmeu iskustva kolonizovanog i kolonizatora, jer kolonizator, budui da se predstavlja kao univerzalna vrednost, ima misiju kojom kolonizovanog spasava od njegove vlastite zaostalosti. Kolonizovani je u ulozi zapadnog drugog Ja, onoga to je on navodno ostavio u davnoj prolosti, to je mogao biti ali nije postao, pa su tako oni dva lica istoga, i po pravilu, dvostruke rtve psiholokog procesa kolonizacije. Nandi ne uoava jasnu distinkciju izmeu pobednika i rtve, i izmeu kolonizovanog i kolonizatora, pa daje hibridnu i nestabilnu konceptualizaciju ovih kategorija (Pan 2007: 54). Oba ostaju izloena pritiscima psiholokih mehanizama dominacije, i dok se pred jednog postavlja imperativ ovladavanja i dominacije, drugi prerasta u submisivnog, u objekat vlasti i ovladavanja. Njegovo psiholoko tumaenje odnosa kolonizatora i kolonizovanih jedna je od najee kritikovanih taaka postkolonijalne kritike. Izjednaavanje kolonizatora i kolonizovanih, premda relativizuje binarnu logiku, kritiari prepoznaju kao pokuaj brisanja granice izmeu dobrih i loih, te se ova paradigma prepoznaje i kao politika igra na mentalnom planu. U tom smislu, dominacija Zapada se
90

trkltrna strivanj

moe objasniti tradicionalnim modelima koji se nalaze u ovim drutvima. Igra superiornosti mukarca nad enom ipak nije prisutna samo u drutvima Zapada, ali se prema Nandijevom miljenju ona prepoznaje u drugim suptilnijim oblicima. Simboli, oblici odnoenja i uestvovanja u razliitim aspektima ivota, u skladu sa binarnom logikom uvek su muki/ enski, pa je upravo proputanje simbola sa enskim predznakom, obrazaca ponaanja koji se pripisuju eni u zapadnim drutvima, ono to obezbeuje relativnu superiornost Zapada, koliko i relativnu superiornost Istoka. Meutim, ini se da Nandi ovde daje primat vrednostima Zapada, to onemoguava da shvatimo kako je administrativna, vojna i politika mo ipak pripala ovoj polovini sveta. Relativizacija binarne logike koja je nuna opet vraa na poetnu poziciju i ostavlja bez odgovora kako je Zapad osvajao Istok. feministiko itanje putopisa i psiHoloGija Postkolonijalna literatura otkriva znaaj rodnih uloga u konstruisanju subalternih subjekata (Jackson 2008: 4344). Evropska civilizirajua misija u Treem svetu prepoznaje se kao simbolika penetracija u telo inferiorizovanog Drugoga. Otkrivanje rajskog Novog sveta dogodilo se na netaknutoj prirodi, devianskim ostrvima, nevinoj zemlji, meu neiskvarenim ljudima. Meu neizostavnim opisima zemlje koja se otkriva nalaze se netaknute ume kroz koje se kolonizator teko probija, dok je osvajanje praeno prizorima prolivanja nevine krvi. Junak koji osvaja najee je Evropljanin, naunik koji dolazi u nepoznatu zemlju punu prirodnih bogatstava, meu stanovnike koji ne umeju da ih koriste. Ovakvi motivi su pretekst kapitalizma i simboliki se poigravaju instrumentalizacijom tela ene (Bradioti 2002: 115). Etimologija Virdinije ukazuje na asocijativnu vezu izmeu nepoznate zemlje i devianstva. Ljudi koji ih naseljavaju jednako su nevini i neiskvareni, poput Petka u Robinzonu Krusou. Tako on postaje Adam, jer ga je bog stvorio u petak, postaje prvi ovek, nevin i jo neiskvaren; onaj koji ivi u prvobitnom raju pre nego to je nastupio greh. No, samo ime Adam ve nagovetava da e do greha doi, da e zapadna civilizacija iskvariti nevinog i jednostavnog oveka jer je tokove razvoja i civilizirajue misije nemogue prekinuti. Kvarenje izvornog, mit o njegovom naruavanju, ovde se prikazuju kao tragina neminovnost koja e tek pokazati svoje pravo lice (Davies 1986: 224). Stanovnitvo udaljenih, nepoznatih zemalja ivi u prvobitnom raju, zbog naivnosti i nevinosti oni moraju biti rtvovani, a to garantuje uspenost civilizatorove misije. Civilizacija se po pravilu tretira kao mukarac, a ulazak civilizacije u nepoznatu zemlju kao in njene oplodnje. Upravo e ulazak dominantnog civilizirajueg sveta doprineti da se oni reprodukuju, oplode ili procvetaju. U tom smislu, ove interpretacije nose izvesne slinosti sa Nandijevim shvatanjem osvajanja i dominacije. One se pak zadravaju na simbolikom, na nagovetajima promene i pomau relativizaciju rodnih uloga. No, ovakve interpretacije, kao i Nandijeva, mogu zvuati i paradoksalno, s obzirom na to da se zapadna drutva odista samopoimaju kao maskulina. U tom smislu, one mogu delovati kao povlaivanje kolonizatoru. Nije retkost da maskulinost Zapada bude ironizovana, kao u sluaju brojnih tekstova o Balkanu. Naime, na Balkanu se zapadna civilizacija predstavlja kao neto to eka da bu91

trkltrna strivanj

de oploeno Balkanom, svojim mladim, vitalnim delom. U putopisnoj fikciji, bajkama koje govore o Drugom svetu, a u proteklih stotinak godina i na filmu, istonom zemljom gospodari ena koja je personifikuje. Ljubavna afera sa kolonizatorom okonava se tragino po nju, ali je rezultat raanje novog vojskovoe, ili mudraca (Shohat 1997: 23). Vojskovoa kojem se pripisuju atributi poput neobine snage, vitalnosti, lepote, zapravo je uvod u simbiozu Istoka i Zapada, on je hibridni produkt u kojem se stapaju civilizirajua misija Zapada i mladost i vitalnost Istoka. putovanje i duevni nemir Putopisni anr dotie nemir pojedinca i drutva koji postkolonijalnoj kritici uporno izmiu (Musgrove 1991: 31). On se slae da je osnova putopisnog anra u strukturi obreda prelaza, kako ga je formulisao Arnold van Genep, i prostornom prelasku iz jedne zone u drugu, koji se moe posmatrati kao kritini momenat za identitet subjekta. Dok u starom ili srednjem veku pojedinac naputa poznati prostor u elji za osvajanjem, pridobijanjem prirodnih resursa, u buroaskom drutvu ga motivie elja za prelaskom, ulaskom u neutralnu zonu gde je njegov stari identitet poniten. U doba rastue industrijalizacije, subjekti naputaju poznati prostor u tenji za pronalaenjem autentinosti, izvorne jednostavnosti, neiskvarenog prostora. Putovanju prethode depresija i anksioznost, pa nezadovoljstvo postojeim identitetom biva zamenjeno izlaganjem identiteta krizi. U devetnaestom veku, putovanje u malo poznate krajeve smatralo se efikasnim lekom protiv depresije i kao takvo bilo preporuivano od strane lekara. Opservacija Arnolda van Genepa o obredima prelaza ukazuje na scenario promene statusa. Termin obredi prelaza koristi se da oznai pojedinanu ritualnu praksu, dok se sastoji iz tri komponente: separacije, liminalnosti i inkorporacije. Neutralna zona je otvorena i dostupna kao neispisano polje Afrike, okrueno svetim zonama koje su kulturno kodirane. Te zone se najee prikazuju kao pustinje, netaknute ume, prostor na koji svako moe otputovati i koristiti njegove prirodne resurse. To podrazumeva i oznake svetosti, teritorije na razliitim stranama neutralnih zona su svete svakome ko je u njima. Onaj ko prelazi iz jedne zone u drugu, nai e se fiziki i magijski u zoni koja je izmeu dva sveta, pa se u postkolonijalnoj terminologiji sugerie da odnos izmeu dominantnog i inferiornog omoguava istraivanje sakralizacije. Putovati znai kretati se izmeu svetova. No, to nije izostanak nego nedovoljna definisanost identiteta. S obzirom na to da je njegov identitet nesiguran, uzdrman, putnik nije samouvereni kolonizator, ve rascepljeni subjekt. Putovanje i prelazak granice podrazumevaju geografsku i psihiku podvojenost, anticipiraju konfuziju uspostavljenog reda koja postaje kulturna disfunkcija. Nestabilnost i psihiki konflikti postaju simptomatini ne samo za individualne subjekte nego za itav ideoloki sistem, jer se pojedinac koji putuje susree sa novim obrascima kulture i suprotnim vrednostima. Pojedinac koji se kree izmeu svetova slian je mitskom heroju koji treba da pree put prepun opasnosti, da osvoji i pobedi. Modernistiko prilagoavanje van Genepovog shvatanja nalazi izraz u radovima Jungovih sledbenika. Dete, nezadovoljno socijalnim okruenjem i porodinim od92

trkltrna strivanj

nosima, mata o bekstvu od kue. Fascinacija slikom nepoznatih obala, elja za prelaenjem mora, nasleena je iz ovog perioda i ouvana kod odraslog. Odrasli koji putuje osea se kao dete koje naputa okruenje kojim je nezadovoljno, istovremeno on je heroj koji savladava nova prostranstva na arhetipskom putovanju ka celovitosti. Ni u jednoj formi interpretacije putopisa ova shvatanja nisu dovoljno zastupljena. Mada se elja za promenom i transcendiranjem poznate kulture uzima zdravo za gotovo, interesovanje za vezu izmeu motivacije putnika i predstava koje ima o Drugome nije dovoljno ispitano. No, ta tenja nosi i druga znaenja, poput onoga koje se odnosi na nalaenje komplementarne druge polovine na razliitim nivoima. Drugi nije samo predmet fetiizacije i sterotipizacije, nego je i psiholoki odraz i stoga treba da bude integrisan u pojedinca kako bi ovaj dostigao celovitost. Na slian nain, Zapad osvaja Istok, ne samo da bi njime administrativno, akademski i imaginacijski ovladao, nego i da bi se u njemu ogledao i postao celovit. zavrna razmatranja Upravo je Fanonovo shvatanje, kojim je zapoeto izlaganje o znaenju susreta sa Drugim, uvod u povezivanje putovanja sa osvetljavanjem projekcija. Drugi je predmet straha, od njega se zazire onako kako se to ini sa Senkom, dok je povezan sa fascinacijom kada nalikuje na Animu ili Animusa. U tom pogledu, putovanje jeste potraga za komplementarnom drugom polovinom, kada je ona predmet poruge, fascinacije, prezira i straha. Tek sa tim Drugim, bilo da je re o igri dominacije koja se okonava porobljavanjem, narativnim osvajanjem, ili fetiizacijom njegovog tela, postii e se komplementarnost, a to stereotipu i predrasudi omoguuje da deluje. ak je strah koji podstie fetiizaciju povezan sa fascinacijom tim drugim i drugaijim, prisustvom ili odsustvom onoga to putnik poseduje. Potisnute, nepriznate osobine putnik e prepoznati kod Drugoga, on e biti objanjen u kategorijama koje namee vlastita kultura ili e mu biti pripisane jednako fantastine osobine poput, u to vreme, neostvarenih putnikovih tenji, kao to je ona da moe da poleti. Ono to drutvo putnika sebi odbija da prizna, nai e mesto u zamiljenim osobinama Drugoga. Modernistika kritika ili pak uasavanje nad primitivnou kao projektovani strah od civilizacije i industrijalizacije zapravo su obrnuta strana tog procesa. Fanonova psihopatologija crnog direktno se odnosi na potiskivanje osobina koje se smetaju u Senku, u crnog oveka koji e zbog projekcija belog biti porobljen, proganjan narativno, administrativno, zakonski i simboliki izjednaen sa zaostalou, zlom, svim onim to Evropljanin sebi ne priznaje ili ime sebe plai. Prema drugim shvatanjima, strana, tua, nepoznata i stoga simboliki neispisana teritorija izjednaava se sa rodnom drugou, to slui kao legitimizacija njegovog osvajanja i porobljavanja. Ulazak na ovu teritoriju, u skladu sa feministikim tumaenjem teksta, odraava potrebu za jedinstvom koje e rezultirati oplodnjom drugog prostora, a njen rezultat bie unapreena civilizacija. Kada je putovanje podstaknuto nemirom, a okonava se prelaenjem iz jedne u drugu zonu da bi se iskusilo nepripadanje, rezultat je dostizanje stanja koje je suprotno krizi i uznemirenosti, privremeno ili trajno izleenje koje e uslediti posle neke vrste putnikovog iskuenja u liminalnoj zoni. Putovati da bi se ovlada93

trkltrna strivanj

lo drugom kulturom, drugim prostorom, zapravo je ovladavanje sopstvene Drugosti, svega stranog i nepriznatog u kulturi onoga ko kree na put. Stoga, osobine koje e biti pripisane Drugome i jesu imaginarne, one su u putniku samom i kroz in pisanja postaju vidljive, mada nikada sasvim priznate i osvetljene. U tom smislu, razliita su i brojna psiholoka shvatanja putovanja i iskustva Drugosti, koja uestvuju u postkolonijalnim kritikim tumaenjima. Poev od dvadesetih godina dvadesetog veka, kada se govori o stereotipizaciji, preko pedesetih godina kada Fanon psihoanalitiki interpretira odnos kolonizatora i kolonizovanog, ili sedamdesetih godina kada su ova shvatanja prihvaena i apsorbovana u meri u kojoj se ne prepoznaje njihov psihoanalitiki trag, sigurno je da tumaenje putnikovog iskustva i putopisa kao teksta o njemu nije mogue odvojiti od psiholoke nauke. Premda su ovi tragovi esto kritikovani kao neutemeljeni, kao improvizacije i intelektualna poigravanja, na njih nisu ostali imuni ba ni oni koji upiru prstom na provizornost i slobodnu imaginaciju kritiara. Sami poeci kritike kolonijalnog diskursa smeteni su u pedesete godine dvadesetog veka, u vreme dekolonizacije, od kada se na razliite naine, ali nikada sasvim mimo psiholokih saznanja, interpretira odnos izmeu putnika i domoroca. Upravo je identifikacija psiholokih momenata ono to dopunjuje postkolonijalnu kritiku i afirmie interdisciplinarnost ovakvih prouavanja. Tako nastaje i psihoanalitika postkolonijalna teorija koja kombinuje saznanja frojdovske psihoanalize i jungovske analitike psihologije kreui se izmeu prouavanja veze izmeu psihoanalize i kolonijalizma, modernih mitova o Drugosti i mitskog porekla evropske Drugosti, njenog tabuisanja, rasistikih fantazija i rasnih stereotipa, povezanosti kolonijalnog diskursa, fetiizma i rasizma, psihologije odnosa kolonizovanog i kolonizatora, psihoanalitike socijalne teorije opresije rase i nesvesnog, mentalne bolesti i kolonizacije, promiljanja o kolektivnom nesvesnom, i slinih tema koje obuhvataju psihologiju pojedinca i drutava izloenih kolonizaciji. Duga izloenost postkolonijalnim stanjima, promene u drutvima koje je donela kolonizacija, doprinele su otvaranju polja u kojem ima dovoljno mesta za psiholoka promiljanja: nijedno od ovih iskustava nije mogue odvojiti od teksta, od kolonijalnog iskustva, iji pisani trag ostavlja kolonizovani, do iskustva osvajanja o kojem pie kolonizator.

literatura
1. 2. 3. 4. 5. Ashcroft, B., Gareth G., Grifths, Tifn H., The Empire Writes Back, Routledge, London New york, 2009,1-2. Baba, Homi, Smetanje kulture, Beogradski krug, Circulus Globus, Beograd, 2004. Bradioti, Rosi, Nomadski subjekti, Makedonska kniga, Skopje, 2002. Clarke, Richard, Frantz Fanon Black Skin Shite Masks, Charles Lan Markmann, New york, 1952. Davies, Carole Boyce Feminist Consciousness and African Literary Criticism, Ngambika: Studies of Women in African literature, ed Carole Boyce Davies, Anne Adams Graves, 2-24 New Jersey, Africa World Press, Inc. 1986.

94

trkltrna strivanj

6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14.

Foucalut, M. The Confession of the Flesh, u Power/Knowledge, Brighton: Harvester Press, 1980. Jackson, Peter, Rod u Kulturna geografija, uredili David Atkinson, Peter Jackson, David Siblez, Neil Washbourne, 4351, Zagreb, 2008, Disput. Jakobi, Jolanda, Psihologija Karla Gustava Junga: uvod u celokupno delo, Dereta, Beograd, 2000. Lazarevi Radak, Sanja, Na granicama Orijenta: predstave o Srbiji u engleskim i amerikim putopisima izmeu dva svetska rata, Mali Nemo, Panevo, 2011. Musgrove, Brian, Travel and Unsettlement: Freud on Vacation, Travel Writing and Empire: Postco lonial Theory in Transit, ed. Steve Clark, Zed Books, London, New york, 1999. Pan, Po-Lin, A Postcolonial Discourse Analysis of Wong Kai-Wais Films, China Media Research, 3(2), University of Alabama, 2007. Pageaux, Daniel-Henri, Od kulturnog imaginarija do imaginarnog, Kako vidimo strane zemlje: Uvod u imagologiju, ur. Davor Duki, Srednja Europa, Zagreb, 2009. Said, Edvard, Orijentalizam, XX vek, Beograd, 2009, 34. Shohat, Ella, Gender and Culture of Emipre: Toward a Feminist Etnography of the Cinema, Visions of the East: Orientalism in Film, Mathew Bernstein, Gaylyn Studlar, ed. Tauris and Co. Victoria House, London, 1997.

interpretation and analysis of otherness on the boundaries of disciplines*

summarY: the influence of psychology in the critical approach on the texts on the other was at first visible through usage of stereotypes as one of the key social and psychological terms. but the role of psychology does not end at this point. the parallel account of psychological theories that critics use in the texts on otherness is followed by the problematization of the outgoing role and limits of this approach. imagology, translation studies and postcolonial studies lean on psychology, but the role of this discipline is rarely marked. this form of criticism is developed on the boundary between literary theory, anthropology, philosophy; as much as psychology. the paper is an attempt to point out the role and importance of psychology in the aforementioned critical approaches. keY Words: otherness, travelogue, imagology, postcolonial critic, psychology.

sanjalazarevic7@gmail.com
* The research has been conducted within the project the Danube and the Balkans: cultural and historical heritage 177006 of the Institute for Balkan Studies SASA financed by the Ministry of Education and Science of the Republic of Serbia.

95

foto

amber
9 5 ,

marie
9 6 , 9 7 ,

chavez
1 1 4 , 1 1 5

ambermariechavez@gmail.com

s t r a n a :

96

97

98

99

trkltrna strivanj

udc 82.09:316.722

igor Gajin
sveuilite josipa jurja trosmajera u osijeku, Hrvatska umjetnika akademija u osijeku

odmjeravanje kultura i vaganje knjievnosti

saetak: Hrvatski novinarski urednik i kolumnist davor butkovi ocijenio je da je suvremena hrvatska knjievnost utoite mediokriteta te da nije proizvela ita dugoronije vrijedno, dok s druge strane srpski novinar i kolumnist teofil pani o suvremenoj hrvatskoj knjievnosti pie u samim superlativima. iz kojeg razloga dolazi do ovako oprenih konstatacija o istom predmetu, ukoliko je uope mogue fiksirati vrijednosnu dimenziju hrvatske ili bilo koje knjievnosti? iako se knjievna znanost, prema miljenju denisa compagnona, odrie vrednovanja, niz autora zaziva potrebu za tim, to je otprilike kuliminiralo predavanjima o loem ukusu knjievnog znanstvenika milivoja solara. no, usporeivanja srpske knjievnosti s hrvatskom (pani) ili suvremene hrvatske knjievnosti s boljom prolou (butkovi), kao i trajno prisutna retorika vrednovanja hrvatske knjievnosti u odnosu na europske knjievne dosege zapravo reflektiraju ontoloku nesigurnost jo uvijek konstituirajuih nacionalnih identiteta koji se bore za afirmaciju, pa ak i za supremaciju i na knjievnom polju. legitimni zahtjev za knjievnim prevrednovanjem, ini se, oituje neke specifine komplekse malih kultura u tranzicijskom razdoblju: elju za ljepom vlastitom slikom, jo jednom ideoloko-diskurzivnom konstrukcijom ontoloki nesigurnog identiteta, koji se nakon regionalnih konflikata devedesetih danas utvruje pred baukom globalizacije. kljune rijei: knjievno vrednovanje, kulturni identitet, nacionalni kompleksi, velike i male kulture, provincijalizam.

itajui tekstove o aktualnim hrvatskim knjievnicima, neupueni bi promatra mogao stei dojam da naa literarna, osobito prozna pozornica, sva prti od talenta. U stvari, radi se o hrpi prosjenih autora, s vie ili manje itljivim, te mahom beznaajnim radovima, koji sigurno nee preivjeti vrijeme. Hrvatska ve desetak godina ivi u runoj knjievnoj lai... Tako je, naalost, hrvatska knjievnost postala jedno od utoita mediokritetstva...

100

trkltrna strivanj

Tako nedavno, u oujku 2012. godine, pie novinski urednik i kolumnist Davor Butkovi u dnevnim novinama Jutarnji list, posve opreno recimo krajnje afirmativnom stavu o hrvatskoj knjievnosti kakav ima srpski pisac Teofil Pani i kakav pregledno podastire u zbirci svojih knjievnih kritika o suvremenim hrvatskim proznim ostvarenjima pod naslovom Famoznih 400 kilometara. Kome vjerovati? Insideru Butkoviu ili komiji Teofilu? Sebi ili drugome? Kredibilitet, legitimaciju i pravo vrednovanja jednog desetljea hrvatske knjievnosti i Butkoviu i Paniu ne prua samo njihova ako ne autoritativna, a onda barem respektabilna pozicioniranost profesionalnih opinion makera u relevantnim i odjekujuim medijskim prostorima, nego i njihovo osobno itateljsko iskustvo na temelju kojega su formirali vrijednosne kriterije spram kojih relacijski i razlikovno mjere i kontekstualiziraju novitete iz suvremene hrvatske knjievne produkcije. Drugog alata, ini se, nema, budui da vie ne ivimo u stoljeima deskriptivne poetike; estetika je kako navodi nekolicina autora postala osobni izazov. No, treba uzeti u obzir i kljunu razliku u osnovnim parametrima kojima se ova dva autora slue pri vrednovanju: Pani pozitivnu ocjenu hrvatske proze gradi na usporedbi aktualne hrvatske knjievnosti sa srpskom, dok Butkovi negativnu ocjenu pretpostavlja prema kriteriju vremena i na pitanju to e nadivjeti pjenu dana. Antoine Compagnon u Demonu teorije preispituje oba kriterija/parametra: Uglavnom se smatra da prepoznavanju pravih vrijednosti pogoduje protok vremena. No selekciji vrijednosti moe pogodovati druga vrsta protoka, kakvu donose zemljopisna udaljenost ili poloaj izvan nacionalne kulture, pa se djelo esto otroumnije ili velikodunije ita izvan granica... Argument o budunosti ili o vanjskom poloaju ulijeva povjerenje: vrijeme ili udaljenost odabiru i razvrstavaju; pouzdajmo se u njih. No nita ne jami da je vrednovanje djela konano, da njegova procjena nije i sama uinak mode1. Polemizirajui s jedne strane nad nepomirljivou iluzornog objektivizma ija egzaktnost i univerzalnost kad-tad bivaju praksom ili smjenom perspektive demantirani, te s druge strane nad atomiziranim subjektivizmom koji u krajnjoj konzekvenci raa relativistiki (tj. jo dosljednjije dijagnosticirano nivelistiki) kaos, Compagnon nad empirijski evidentnom nesreenom raznolikou vrijednosti konstatira da se knjievna vrijednost ne moe utemeljiti teorijski.

1 Odluka da se ova tvrdnja zakljui izborom rijei moda iznenaujue je benigna, oekivali bismo teu rije, ideologiju, primjerice. Upravo se Milivoj Solar, primjerice, u knjizi Predavanja o loem ukusu pita kako na (opi) ukus utjee injenica da iz ideologije ne moemo izai.

101

trkltrna strivanj

Takva konstatacija ima svoje (isprovocirane) oponente. Dubravka Ugrei, primjerice, u zbirci eseja Napad na minibar, u kojima uveliko problematizira vrijednosnu i hijerarhijsku dezorijentiranost suvremene kulture, zapisuje: Vrijednosne razlike vie se nitko ne usuuje postavljati. Milivoj Solar pak u Predavanjima o loem ukusu upozorava: Oslabi li mo estetikog prosuivanja, nastupa vladavina loeg ukusa. U posljednje vrijeme se na obodu hrvatskog medijskog mainstreama (blogovi, dvotjednik Zarez, struna periodika) reaju revolti zbog odsustva ikakve vrijednosne dimenzije u tekuoj hrvatskoj knjievnoj kritici (potonuloj u trino servisiranje iza krinke podravanja knjike i italake kulture) te apeli za prevrednovanjem oficijelne knjievne scene koja se medijskim strategijama spektakla i biranog (ne)favoriziranja inscenirala u imperativnu poetiku i ukus. Stroi pak kritiari u realizacijama tako ispisivane poetike vide opasan i po svojoj zavodljivosti (i isplativosti) dugorono tetan dosluh s ideologijom neoliberalnog kapitalizma, kao i podleglost uzviene sfere knjievnosti najprizemnijim tranzicijskim porocima. Vlada PR, a ne art. Meutim, do Compagnonove kapitulacije glede mjerodavnog vrednovanja logino je dolo s postmodernom klimom i radom vojske teoretiara, koja je ukazala na neprimjerenost (diskriminacijskog) vrednovanja kultura i kulturnih ostvarenja, bilo u prostoru2, bilo u vremenu3, a do ega nas, mimo polica takve instruktivne i prosvjetljujue teorijske literature, ionako dovodi i zdravorazumski uvid te povijesno iskustvo. Naprosto smo povijesni svjedoci injenice da, primjerice, debljina vie nije ideal ljepote nego mravost, da prosvjetiteljstvo dijalektiki moe dovesti ne do uspona, nego do pada u koncentracijske logore, da realizam moe biti vrijednosno i estetski prezren (quorumai), a ve sutra apologiziran (stvarnosna proza), da mediokritetski pisac bljesne odjednom otkrivenim odlikama veliine malenih, a kanonski pisac biva svrgnut zbog kompromitirajue politike nekorektnosti itd., itd. Svaka od gorenavedenih opreka zapravo je logian moment ope dinamike, dijalektike, diskurzivnih prestrojavanja i borbi moi na kulturno-drutvenom polju, ali i, posve banalno, mode: senzibiliziranost akademskih arbitara za popularnu kulturu uinila je Mariju Juri Zagorku legendarnom, a upadanje/ispadanje Mile Budaka iz hrvatskog knjievnog kanona ovisno je takorei o rezultatima politikih izbora. Dakle, iako je relativizam u raspravama ovakvog tipa notorna injenica, pa je zdravorazumski ne biti kategorian poput Butkovia ili pak neselektivno euforian poput Pania, i Butkovi i Pani iznose sud koji, premda lako osporiv, ili barem polemian, preten2 Claude Levi-Strauss kapitalni je autor ukazivanja na veliinu niih kultura, tzv. divljaka, neutemeljno obezvrjeivanih iz europocentrine perspektive. 3 U smislu da se dosezi jedne epohe ne mogu ocjenjivati kao zatucani iz perspektive i po mjerilima neke kasnije epohe koja se smatra prosvjeenijom ili modernijom, odnosno svaka epoha ima svoja mjerila napretka i vrhunca u duhu svoga vremena i u okvirima drutveno-kulturnog razvoja u tom trenutku.

102

trkltrna strivanj

dira biti injenica (ni jedan ni drugi kao da ne govore u svoje ime, nego kao da progovaraju iz obveze prema viim vrijednostima, tj. vie su glasnogovornici nego govornici). Zato? Na prvi pogled se moe stei dojam da se Butkovi i Pani kao odvani arbitri odazivaju apelima kakve smo ranije reprezentirali kroz citiranje Dubravke Ugrei i Milivoja Solara, no njih dvojica svojom oprenou vie pridonose konfuziji kakvu je opisao Damian Thompson u knjizi Kontraznanje, prema kojoj neistine, kvaziinjenice i dezinformacije ravnopravno supostoje s istinom, injenicama i informacijama, djelujui i oblikujui svije(s)t jednako utjecajno i uvjerljivo. U ovom sluaju, vratimo li se na Compagnona, situacija je daleko kompleksnija: na temelju ega pouzdano i egzaktno moemo utvrditi da je suvremena hrvatska knjievnost generalno izvrsna ili katastrofalna? Odnosno, koja su uporita bilo Butkovieve, bilo Panieve kategorine istinitosti? Ta dilema se do paradoksa utjelovljuje u praksi samo jedne osobe koja sljedeim primjerom velebno afirmira Thompsonovo doba kontraznanja: knjievnik Miljenko Jergovi u esejistikoj e se kolumni Jutarnjeg lista osvrnuti na djelo ivueg hrvatskog knjievnog klasika kao na rijedak biser istinske umjetnike kvalitete u moru manekenske proze i meu smeem tiva za plau, no svega nekoliko mjeseci kasnije na marginama iste tiskovine, Jutarnjeg lista, bit e objavljena kratka vjestica s promocije najnovije knjige upravo takve jedne notorne manekenke, ije e tivo upravo isti Miljenko Jergovi predstaviti kao dobrodolo osvjeenje u hrvatskoj knjievnosti, koja se citira ga novinar ispisuje s akademskih visina, za vjenost, bez itatelja na umu, dosadno i pretenciozno, mrtvo i apstraktno, izravno za kanon. Iako si Butkovi i Pani argumentima mogu dati za pravo kada poantiraju generalnu ocjenu o hrvatskoj knjievnosti Pani usporeuje dvije knjievnosti koje su se donedavno ispreplitale, a i danas dijele gotovo slian povijesni put i opu situaciju, te se svojim perspektivama nadopunjuju, dok Butkovi knjievne suvremenike odmjerava valjda s Krleama i Marinkoviima ire razmatranje upozorava da su u temelju u krivu. Zato ih onda ipak iznose? Tonije, njihovo je pravo da ih iznesu, ali zato tako kategorinim tonom? Posegnemo li za iekovim Sublimnim objektom ideologije, mogli bismo (samo)uvjerenost spomenutih autora ocijeniti postideolokom: znaju to ine, ali ipak to ine. Znaju da su sudovi ovakvog tipa relativni, ali ih ipak iznose kategorino i ultimativno4. Vie se ne vjeruje u ideoloku istinu, ali ipak se ivi po njenim diktatima vie se ne vjeruje u statini i monolitni knjievno-vrijednosni sustav koji bi delegirani arbitar diskurzivnim mehanizmima uspostavljanja moi reprezentirane kroz nadreeni kanon fiksirao u okotali pore4 tovie, Butkovi je jedan od kljunih ureivaa medija (Jutarnji list), koji gotovo u cijelosti vie kreira nego to reflektira hrvatsku medijsku stvarnost/sliku, ukjuujui i sliku hrvatske knjievne scene upravo Jutarnji list je mahom birano ispromovirao odreene suvremene hrvatske autore i uspostavio suvremeni knjievni kanon/mainstream, koji Butkovi sada ovim pasusom opovrgava kao bezvrijedan i laan (?).

103

trkltrna strivanj

dak, ali ipak ga se zagovara. Trai se red, razumljivo ljudski, ma koliko suvremena misao bivala skeptina prema poretku svake vrste, znajui za ideologizirane mehanizme njegove tvorbe, senzibilizirana za marginu iskljuenih kolateralnom tetom institucionaliziranja poretka i naprosto osjeajui odioznost prema moi u jezgri poretka. Cinizam, kae Sloterdijk. Postmodernizam, rekli bismo mi cinici.5 Ideology is dirty river, kae Cliford Geertz, dodajui da se tumaenja ideologije dijele u dva tipa manifestacije: ili kao maska/oruje ili kao simptom/sredstvo. U svakom sluaju, za Geertza je bitnije da je ideologija raskorak izmeu onoga to jest i onoga u to se vjeruje da jest. Butkovi vjeruje da je hrvatska knjievnost katastrofalna, Pani da je izvrsna, te ele svojom argumentacijom uvjeriti i nas: argumentacija u ovom sluaju slui pridonoenju dojma da hr vatska knjievnost doista jest takva kakvom je oni smatraju. Uvjerljivije dokazivanje je dosljednije izvedena jezina igra. Dosljednost jezine igre motivirana je ideolokim pritiskom. Prema miljenju Vladimira Bitija: Kombiniranje razliitih jezinih igara [...] skoro je postalo neka vrst nude u postupku razmicanja ideolokih pritisaka koje pojedine jezine igre ele nametnuti (kao jezinu igru ja, naravno, ovdje tretiram odreene postupke razumijevanja knjievnosti). Drugim rijeima, kombiniranjem se uspostavlja mjesto razlike, odnos, procijep, unutar kojeg moemo pokuati spoznavati supstancu entiteta iji nas identitet intrigira, u ovom sluaju hrvatske knjievnosti u razlici dvaju oprenih stavova, Butkovieva i Panieva. Koji su ideoloki pritisci u pozadini jezinih igara ovih dvaju autora? Izmeu ostalog, i potreba da se vrijednosno odredi identitet hrvatske knjievnosti6. Prema Compagnonovom miljenju, kao to je ve spomenuto, gdje poinju pitanja vrednovanja, diplomatino prestaje knjievna znanost. Biti pak potcrtava: Znanost koja iz svog posveenog gremija izbacuje vrijednosnu dimenziju knjievnosti ostavlja pred pragom hirovitu i neoplemenjenu knjievnu kritiku u njezinoj dnevnoj i nimalo bezazlenoj funkciji preprodavanja ulaznica za utjecaj i mo. O bespuu na koje je prognan obian itatelj nije ni
5 Postoji jo jedno opravdanje: nunost apstrahiranja radi mogunosti djelovanja. Kao to injenicu smrtnosti stavljamo u zagradu da se ne bismo paralizirali i da bismo uope mogli funkcionirati i djelovati. Kao to kako navodi Svetozar Petrovi u Prirodi kritike u zrakopraznom si prostoru skepse i neznanja ipak postavljamo neke stavove i znanja kao aksiomatska uvjerenja kako bismo imali tlo pod nogama i oformili sustav/svijet u kojem nai zakljuci imaju uporita, snagu i uvjerljivost u pravilima i okvirima postavljenog si sustava/svijeta. 6 U Panievom sluaju valja napomenuti da on posredno preko Drugoga zapravo vrednuje srpsku knjievnost, implicitno je definirajui kao inferiorniju od hrvatske, ujedno joj pisanjem o hrvatskoj prozi nabijajui na nos kulturnu izoliranost i izostanak kulturne komunikacije sa sredinom koja ju je dopunjavala i oplemenjivala.

104

trkltrna strivanj

potrebno govoriti. Geertz pak naglaava da upravo manjak orijentacije najizravnije pobuuje ideoloku aktivnost. Knjievna znanost se odrie vrednovanja iz razumljivih razloga: objektivnom vrednovanju otpor prua sam objekt vrednovanja (opet, prema Bitijevom miljenju, svaka je struktura polisemna, te podlijee razliitim otvaranjima, ukljuivanju u razliite procese...), kao i subjekt, koji vrednuje u granicama egocentrinosti horizonta7. Time se, dakle, otvara prostor za vie ili manje legitimne, ali raznovrsne i nerijetko oprene poroke vrednovanja iz (odreda ideoloki suspektnih) izvora s vie ili manje formalnog kredibiliteta (usklaenosti s diskurzivnim strategijama) budui da je (samo)vrednovanje (Ukus svrstava i istodobno svrstava onoga tko svrstava, kae Pierre Bourdieu) kroz meusobna usporeivanja i odmjeravanja gotovo svakodnevni drutveni i psiholoki mehanizam (samo)definiranja8 te odreivanja vlastite pozicije/identiteta9. Naime, u ovoj igri je poloaj (prepoznat u odnosu na drugoga) istovrstan osjeaju statusa, to implicira osjeaj vrijednosti ili kvalitete, nuan za uspostavljenost i odrivost identiteta nesigurnost uslijed njegovih mijena umanjujemo prividom supstancijalnosti naega bia. Ta supstancijalnost kulturnoga identiteta je unikatna, autohtona, ista, s pedigreom (europska, a ne balkanska) potvrde iz prakse u prilog vlastitoj slici stimulira osjeaj vrijednosti, demantiji bude komplekse i strategije poricanja. Lacanovim rijeima, subjekt se uspostavlja kroz dijalog. U ovom sluaju, sluaju itanja Butkovia i Pania, imamo situaciju da se hrvatsko drutvo, koje definira svoj identitet ili sliku vlastita identiteta i kroz (knjievnu) kulturu, odreuje i uspostavlja mjerenjem, ogledajui se, usporeujui se, vie ili manje otvoreno polemino dijalogizirajui s drugim kulturama ili s vlastitom kulturom u prolosti. Ukoliko nam Teofil Pani laska, Butkovi nam pak sugerira da nae hipotetino samozadovoljstvo uspostavljenim kulturnim i knjievnim identitetom, osnaenim vrijednou te kulture i knjievnosti, treba preispitati te da slika nae vlastite kulture, tonije: kulturne moi i veliine, ako je pogledamo trezvenije, i nije ba kvalitetna, niti je proklamirana ocjena suvremene hrvatske knjievnosti autentina, odnosno da je ta slika iz nekog ideolokog razloga ili zbog psiholokog kompleksa kolektiva izmanipulirana10.
7 Formulacija je citirana iz Pojmovnika suvremene knjievne teorije, natuknica Drugi. 8 O tome je popularnije pisano u knjigama Sindrom statusa Michaela Marmota (Svima nam je vano gdje se nalazimo, navodi Marmot) i Statusna tjeskoba Alaina de Bottona ([...] pria o naoj potrazi za ljubavlju svijeta mnogo je tajnija i sramotnija pripovijest, navodi Botton, dodajui da se udnja za statusom uglavnom tumai kroz materijalistiku prizmu, tj. stjecanje statusnih predmeta). 9 U hrvatskom dnevnom tisku periodino se pojavljuju tekstovi koji su anrovski svrstivi pod egidu tko ima najjai film u regiji. 10 injenica da je i njegova praksa ideoloka naprosto pripada paradoksu koji se najee tumai popularnom izrekom da uvijek zapaamo tuu, no ne i vlastitu ideologiju.

105

trkltrna strivanj

Premda je podrazumijevajue da je vrednovanje jedan od legitimnih postupaka davanja smisla knjievnosti11, takva je praksa izrazito optereena kompleksnim motivima meu malim narodima, njihovo grevito (samo)vrednovanje izraz/simptom je traumatske jezgre u sri identiteta koja se pokuava prevladati/prekriti/preutjeti ideolokom slikom proizalom iz (samo)vrednovanja. Konkretnije, Milan Kundera navodi: Mala nacija [...] prema svojim piscima pokazuje veliko potovanje, jer je oni ine ponosnom spram neprijateljskog svijeta koji je okruuje12. Citirajui Kafku, Kundera zapisuje: Knjievnost je za malu naciju manje stvar knjievne povijesti nego stvar naroda, te zakljuuje: Posesivnost nacije prema njezinim umjetnicima oituje se kao terorizam malog konteksta koji reducira cijeli smisao nekog djela na ulogu koju ono igra u vlastitoj zemlji13. I knjievnici slue bildanju nacionalnog identiteta, nita manje nego to Makedoniji u tu svrhu slue megalomanski spomenici, a Srbiji, recimo, paradoksalno i perverzno, vojni porazi. Razumljivo je da tako motivirana posesivnost, danas potpirena strahom od globalizacije, ima problema s kriterijima. Slikovito, Fredric Jameson u eseju Third-World Literature in the Era of Multinational Capitalism ve u uvodnom odlomku navodi (prenosim u vlastitom slobodnom prijevodu): Sudei prema nedavnim razgovorima meu intelektualcima Treega svijeta, trenutno vlada opsesivno vraanje nacionalnome, ime domovine iznova i iznova odjekuje poput gonga, to inimo bolje od ove ili one nacije [...]. To nije nain na koji ameriki intelektualci promiljaju Ameriku, zakljuuje Jameson. S druge strane, prema Kunderinom miljenju, nesposobnost sagledavanja vlastite kulture u velikom kontekstu, kontekstu svjetske literature, definicija je provincijalizma, a to je strah/pritisak koji motivira Butkovia da nedomoljubno snizi vrijednost hrvatske knjievnosti. To je ujedno i motiv Panieva komparativna itanja do kojeg je stupnja evoluirala srpska knjievnost u usporedbi s postignuima sestrinske nakon raspada obi11 Prema pregledu Davora Dukia nad knjievno-povijesnom metodologijom naih knjievnih znanstvenika, dio njih se ne zadovoljava injenicom da bi knjievna povijest trebala biti tek puka evidencija zbivenoga, nego injenino mora biti sintetizirano u skladu s odreenom idejom povijesti (knjievnosti), pri emu nerijetko ta ideja treba potvrditi napredak knjievnosti/nacije/naroda. 12 Kako Paul Recoeur tumai Freuda, u ovom sluaju daleko doslovnije, gotovo politiki programatski funkcionira Freudovo tumaenje kulture kao zatita i zabrana. 13 Ta posesivnost do iritantnosti dolazi do izraaja u naglaavanju hrvatskoga podrijetla istaknutijih graana po svijetu, ak i ako pripadaju drugoj ili treoj generaciji emigranata (Krist Novoselich iz Nirvane), kao da je njihova uspjenost uvjetovana i etnogenetskim podrijetlom, a ope svjetsko divljenje njihovom djelu ujedno je divljenje njihovoj (pra)domovini. Posebice je bio znakovit svojedobni televizijski intervju s Karlom Markovicsem, zvijezdom filma Krivotvoritelji manje se govorilo o filmu i Markovicsu, nego su mu se postavljala pitanja dolazi li u Hrvatsku, govori li hrvatski, planira li doi u Hrvatsku, to zna o Hrvatskoj, izjanjava li se kao Hrvat ili kao Austrijanac. Ukratko, iskompleksirani kolektiv voli kapitalizirati uspjehe neovisnih pojedinaca.

106

trkltrna strivanj

teljskog, jugoslavenskog doma? Rije je o potrebi za odmakom, decentriranjem, sagledavanjem iz drugog kuta ili najjednostavnije reeno okretanjem dalekozora ne bismo li time bili na tragu prave mjere (i vrijednosti). Kunderin terorizam malog konteksta nije samo u politikantskoj i ideolokoj posesivnosti, nego i u klaustrofobinoj zaguenosti prebliskim, prebunim: domaa javnost, primjerice, ostraena je presedanom da je starleta Nives Celzijus za trivijalni romai Gola istina dobila knjievnu nagradu. No, zanoenje tzv. velikim kontekstom moda jest imponirajue, ali upravo zato i jest duboko provincijalno moda nije seljako kao kultura sredine koja se ne uspijeva izdii iznad vlastitoga blata i maksimum horizonta joj je s tornja seoske crkve, ali je snobovsko. Devastirati vlastiti kulturni krajobraz tzv. mjerom svjetske literature dovodi do tete kakvu oprimjeruje opaska kazalinog kritiara Tomislava adea kada u Jutarnjem listu pie o srpskom komediografu Branislavu Nuiu: Svi prigovori Nuiu oduvijek su zapravo bili manje-vie podla profesorska zakeranja. Kao da je pisac bio okruen s trideset Molierea i dvadeset Gogolja, koji ga svi nadmauju, i kao da je srpska knjievnost ruska ili francuska, pa se sad treba enirati oko toga je li Sumnjivo lice ozbiljno ili neozbiljno djelo... Drugim rijeima, ako je tu netko sumnjiv, onda je uvijek sumnjiv kontekst, ma koliko se inio pouzdanim ili primjerenijim, kao to je uvijek sumnjiv i onaj tko sumnjii tekstu je svejedno, otvoren je za sva itanja. Iako kulturna antropologija redovito naglaava injenicu da nema velikih i malih kultura, vrednovanje i rad na slici vlastite veliine redovito je prisutan, makar i implicitno, budui da su knjievnost i kultura, recimo prema miljenju Louisa Althussera, takoer dio dravnog ideologijskog aparata. Dakako, ni velike kulture/knjievnosti nisu liene svoje vrste provincijalizma (Kundera), podreenosti ideologijskom aparatu (Althusser), konstitutivnoj upljini u fomiranju vlastite slike (Biti) ili poricanja da neutralnog sistema itanja (povijesti) knjievnosti nema (Barthes). No, male kulture i male knjievnosti motivirane su kompleksima i motivima koje velike kulture i velike knjievnosti ne dijele: osjeaj malenosti i provincijalnosti, nerijetko zakriven neupitnim razlozima (osjeaj ugroenosti, gotovo do fizikog istrijebljenja i potrebom opstojanja/ouvanja kroz (knjievnu) kulturu, te kompenziran/racionaliziran povijesno-znanstvenim narativima koji vie ili manje zadiru u prostor mitskoga (povijesni usud, nacionalna kob, svjetska nepravda...). Kundera u tom duhu dodaje: Male su nacije nepovjerljive prema velikom kontekstu [...]: one duboko potuju svjetsku kulturu, no ona im djeluje kao neto strano, poput neba nad njima [...]. Mala je nacija u svojega pisca utisnula uvjerenje da pripada samo njoj. [...] Budui da se male nacije esto nalaze u situacijama kada u pitanje dolazi sam njihov opstanak, lako im polazi za rukom taj svoj stav prikazati kao moralno opravdan. Stoga se uvijek

107

trkltrna strivanj

s nekakvom gorinom ispisuje da Ivo Andri ne pripada ovoj ili onoj nacionalnoj knjievnosti, nego svima ili ukupnoj europskoj batini malim nacijama to nije ist raun. Kako to funkcionira u praksi na ovim prostorima, moda ponajbolje oslikava knjievnik i povjesniar Stanko Andri kada iznosi svoje iskustvo s nedavnog znanstvenog skupa o Ilokom statutu: Prije nekoliko godina odran je, dijelom u Osijeku i dijelom u Iloku, znanstveni skup posveen najzanimljivijem srednjovjekovnom pravnom spomeniku iz ovog dijela Hrvatske, poznatom kao Iloki statut, iz ranog 16. stoljea. Glavninu referata na skupu odrali su strunjaci s osjekoga Pravnog fakulteta, a bilo je i drugih sudionika, lokalnih i gostujuih. Kako je simpozij odmicao, postajalo je razvidno da meu referentima postoji jedan temeljni jaz, koji ih dijeli na dvije skupine. Zapravo, manji broj sudionika, preteno nepravnike profesionalne pripadnosti, stavio je u optjecaj podatke o Ilokom statutu koji su, zbog svoje naravi, poeli izazivati sve vei razdor. Prema tim podacima, od pet poglavlja ili knjiga Ilokog statuta, samo je pr va doista proizvod mjesnih ilokih prilika i domae pravne misli (onoliko koliko to pravne uredbe uope mogu biti), a ostale su u cijelosti preuzete iz zajednike pravne regulative Budima, Pete i jo nekih sjevernih gradova onodobnoga velikog Ugarsko-hrvatskog kraljevstva. Najednom se pokazalo da su ti podaci za neke sudionike skupa iznenaenje, a za neke nepoeljan uljez, ije je postojanje trebalo radije preutjeti. Na zajednikom objedu razvila se oko toga prilino una diskusija, na granici komeanja. Oko Ilokog statuta stvorio se svojevrstan obrambeni kordon, odluan da zatiti njegov integritet i njegovu izvornost, ogoren na podmetanja prema kojima je taj na stari tekst veim dijelom odnekud prepisan i takorei sklepan od raznorodnih otprije postojeih dijelova. Budui da sam pripadao manjinskoj skupini onih kojima je bila poznata takva hibridna struktura Statuta, i koji nisu vidjeli smisla u zabaurivanju te injenice, bio sam takoer uvuen u neku vrstu polemike. Meni suelice naao se profesor s nekog od osjekih fakulteta, uz to poznat i kao direktor uspjenog manjeg poduzea. Znanstveni rad bio je tek jedno od polja na kojima je djelovao taj mnogostrani ovjek, takoer nadasve uspjeno. Zato je potrebno inzistirati na tome da neke knjige Ilokog statuta nisu nastale u Iloku, nego da su odnekud prepisane?, obraao mi se on: Zato da sami ocrnjujemo taj dragulj hrvatske kulturne batine? Zar to nije okrutno prema ljudima napaenog grada kakav je Ilok? Zato im ponavljati takvo neto? Pa to je isto kao da o-

108

trkltrna strivanj

vjeku bez nogu, u kolicima, stalno ponavlja kako je jadan. Malo kasnije se taj profesor i direktor poeo blagonaklono interesirati za pojedinosti moje biografije vjerujem li u Boga, jesam li zasnovao obitelj kako bi uao u trag dubljim socijalnim i psiholokim korijenima moje bezobzirnosti prema ljudima svoga vlastitog zaviaja, prema njihovim svetinjama i tradiciji Situacija koju sam tu pokuao u glavnim crtama doarati moe se, rekao bih, okarakterizirati kao tipino, upravo kvintesencijalno provincijska. Ponovimo, uobiajilo se propovijedati da nema velikih i malih kultura, uslijed ganutljive fasciniranosti stvaralakim dosezima male kulture unato njenoj malenosti i zbog osvijetenosti kompleksa da je veliina jedne kulture ostvarivana uvijek na raun drugih kultura. No, male kulture kao da vjeito imaju na umu one velike14, to Kunderino strano poput neba nad njima. Kako definirati neku kulturu kao veliku? Svi kriteriji su relativni i osporivi: kvantitativni (tko je dao vie pisaca ili lanova akademije), sportski (tko je prvi postigao odreeni rezultat u povijesnoj trci na svjetskoj sceni), pa i kvalitativni (je li veliko Rimsko carstvo dalo veliku knjievnost?). Rije je naprosto o osjeaju (tonije, kompleksu):15 ponemo li itati Sloterdijkovu Kritiku cininog uma ili Srdbu i vrijeme, zapazit emo da ve u uvodnom dijelu, na svega prvih nekoliko stranica, kako bi dao vlastitome pisanju na teini, citira Goethea, Marxa, Heideggera, Nietzschea..., tj. sve kapitalne autore europske misli, a da uope nije morao posegnuti za autorima izvan njemakog kulturnog kruga. Ironino gledano, koliko je to daleko od Leibniza, koji prema miljenju Norberta Eliasa kao jedini veliki Nijemac toga doba govori i pie francuski ili latinski, a njemaki nimalo. I njega, kao i mnoge druge, zaokuplja problem jezika, problem to da se zapone s tim nezgrapnim njemakim jezikom zakljuuje Elias.

14 I to moe biti provincijalizam, kao to i male kulture koje (nacionalistiki) nemaju na umu svoju malenost ili veliinu drugih takoer jest provincijalizam. 15 Mi imamo jedan osjeaj knjievnosti, mi nemamo nikakve potvrde da je on toan, niti za to moemo (ak niti po zavretku itanja) nai nekakva dokaza. Jedino je uporite toga osjeaja u subjektu... Vladimir Biti. Moemo parafrazirati: Mi imamo jedan osjeaj kulture, mi nemamo nikakve potvrde da je on toan...

109

trkltrna strivanj

Isto tako, kako se mala kultura osjea velikom? Nakon to su uenici na dravnoj maturi iz hrvatskoga jezika i knjievnosti izrazili revolt to se nad njima vri iivljavanje ispitivanjem o sadraju stihova pisanih na starohrvatskom, Milovan Tatarin odgovara: Meni je doista ao to je Mayflower tek 1620. uplovio u blizinu dananjega New yorka ime je simbolino zapoela europska kolonizacija amerikoga kontinenta no ne elim se ispriavati to je do 1620. hr vatska kultura imala Marka Marulia, Marina Dria, Petra Hektorovia, Petra Zorania, Mavra Vetranovia, Barnu Karnarutia, to je Ivan Gunduli ve okonao jednu fazu u svojem stvaralatvu i imao gotove Pjesni pokorne kralja Davida, koje je tiskao u Rimu 1621. Sva su ta djela napisana jezikom kojim danas vie ne govorimo, ali to ne znai da se ne trebamo truditi razumjeti ga. Ako se na tako radikalno nezainteresiran nain budemo odnosili prema vlastitoj kulturi, ako se u javnosti bude stvarala predodba da je itanje akavskih stihova iivljavanje, da su oni koji to od nekoga trae nenormalni, onda se ne trebamo uditi da emo zauvijek biti nepismeni, neobrazovani, nekulturni, inferiorni pred tzv. velikim svijetom. Meni doista nije ao to je sto devetnaest godina prije znamenitoga iskrcavanja napisana Judita, a pedeset dvije godine prije objavljeno Ribanje i ribarsko prigovaranje. Meni je prirodno misliti da su ti akavski tekstovi vaan dio moje kulture, premda tu injenicu ne mogu ni pojesti, ni popiti, ne mogu na temelju nje napraviti fiskalni proraun ni zgradu od 999 katova. A opet, treba mi taj podatak jer me nepogreivo odreuje kao pripadnika jedne kulture, upravo onako kako panjolce odreuje Cervantes, Talijane Petrarca i Dante, a Engleze Shakespeare. Gordo, ali i ovdje imamo ofenzivnost koja je zapravo defenzivnog karaktera. Je li neka kultura velika onoliko koliko je stara? Nemamo li i tu nadmetanje: mi smo prije? Kako i danas itamo Cervantesovog Don Quijotea, a kako danas (moramo) itati Marulievu Juditu? Razumljivo, dananjim srednjokolcima ne doputamo da odu u neprijateljski svijet bez naoruanosti Maruliima, Zoraniima, kao to Markovicsu ne doputamo da zaboravi svoje korijene, vanije nama nego njemu.

110

trkltrna strivanj

Nepogreivo odreuje? Neto se u meni protivi takvom odreivanju koje je dravna matura, oito, dovela do represivnosti: u mom uitku itanja Cervantesa, Petrarce, Dantea, Shakespeara posve mi je irelevantno tko je od njih panjolac, tko Talijan, a tko Englez. I svi me odreuju, duboko formativno, vie od Marulia i Zorania, dosadne rodbine mojih roditelja s kojima se radi krvno-kulturnih veza moram ukoeno za stolom s vremena na vrijeme podruiti. Je li manje Hrvat, manje odreen onaj tko radije ita Danila Kia ili Vaska Popu, a da uope nije proitao Juditu i Planine? Je li moju generaciju kulturno, identitetno i svjetonazorno vie odredio Maruli ili Max Bunker, Drieve pastoralne vile ili Grupa TNT?16 Henry Miller u Knjigama mog ivota preporuuje da se iznau vlastiti kulturni temelji jer oni institucionalno nametnuti nisu nam nuno bliski, ak mogu biti zapanjujue tui. Svojedobno je, ini mi se Vjeran Zuppa, konstatirao da je Tumanova mjera budue, nove, neovisne Hrvatske zapravo mjera Markova trga besprijekorno, do kia ucifrani kvadrati hrvatske grude, sainjene od same tradicije i povijesti, dakako europske. Sve to se kosilo s tom slikom, potiskivano je ili pak ignorirano. Otprilike analogno bismo mogli zakljuiti da je sva kompleksna gramatika hrvatskoga mentaliteta i proizlazeih ideolokih praksi zapravo svodiva na onu antologijsku reenicu iz Hitrecovih Smogovaca: Oni nisu tako mali da ne bi bili veliki, ali ni toliko veliki da ne bi bili mali. U praksi, to znai da se do iritantnosti u afirmativnim medijskim prilozima iz knjievnosti i kulture openito, nerijetko i u kolskim udbenicima, hrvatske autore kvalificira atributima europska veliina ili stvaratelj europskog kalibra ili u Europi nezaslueno nepriznat. Ukoliko je takva retorika i bila razumljiva poetkom devedesetih s ciljem animiranja europske javnosti za nau stvar, radi buenja empatije prema Europi slinima i radi distanciranja od simplificirajue slike o jo jednom balkanskom plemenu17, danas se takav mehanizam razmiljanja nastavlja po inerciji, naprosto urastao u svakodnevni govor o hrvatskoj kulturi, podrazumijevajue i bez zamuckivanja, nerijetko i bez kritike distance, bez osjeaja da iz toga progovara simptom stanovite traume/kompleksa. Ukoliko pak i postoji poniavajua svijest o kompleksnosti tog refleksnog mjerenja s europskim kulturnim dosezima, nalije takve mazohistine prakse je daleko dijabolinije: moda postoji neto sumnjivo i kli16 Mogli bismo rei da je knjievna batina poput CNN-a: dosadna i nepotrebna svakodnevnom ivotu, dok se ne dogodi katastrofa; tada svi ukljuuju CNN jer je svaka informacija iz minute u minutu bitna, tada svi poseemo za adutima iz vlastite riznice kako bismo se ouvali kulturno-identitetnim bedemom. 17 Takoer i radi osnaivanja vlasnitva nad kulturnim dobrom uslijed posezanja susjednih zemalja za autorima i djelima vlastitoj kulturnoj matici, praksa koja je na ovim prostorima bizarno imenovana: kulturnim gusarstvom.

111

mavo u europeinosti hrvatske kulture, ali nedvojbeno je hrvatska kultura superiornija u regiji18. U tom smislu razumljiv je razlog iznadprosjenoj, naslaujuoj posveenosti hrvatskih medija ovih dana Kusturiinim kompulzivnim gradnjama jo starijih gradova u duhu izostalih razdoblja kulturnoga razvoja. I u tom kontekstu, s druge strane, nekako je stoga posve razumljivo da Stanko Lasi, vrhunski intelekt i autor knjige Hermeneutika individualnosti i ontoloki strukturalizam, dakle autor detektiranja univerzalne strukture koju u svojoj biti dijele sve knjige/knjievnosti/kulture i autor zagovaranja ravnopravne posebnosti u hermeneutikom pristupu bilo emu, ipak kae da ga srpska knjievnost zanima koliko i bugarska. Njegovi mentalni centri su njemaka i francuska kultura, kao da ga teorije o margini kao prostoru slobode, kreativnosti i plodonosnih krianja nisu dale zavesti, nego kategorino ostaje pri tome da je sva mogua zanimljivost ruba beznaajna u odnosu na snagu i prvenstvo centra, kojemu je rub moda intrigantan prostor nepredvidljivog utjecaja, ali je drugotan, periferan odjek izvornoga. Donekle razumljivo: ukoliko niste pasionirani konzument kulture s ruba, iru pozornost plijeni tek ona rubnost koja je prola verifikaciju centra i bila etablirana kroz snagu kulturne logistike i industrije koju centar ima vrsno ostvarenje s ruba je anonimno dok relevantan prst ne upre u njega i ne razglasi ga. Hijerarhiju na centar i periferiju kroz europsku povijest i na europskom prostoru Kundera naziva nepopravljivom nejednakou, neto to Europska unija ili pak zagrebaka metropola pokuava danas ispraviti strategijama u duhu politike korektnosti, koje se provode mjerama disperzije, decentralizacije, dok teorije to pokuavaju ispraviti ve djelomice spomenutim teorijama ruba i margine, a globalizacijski i tehnoloki procesi obeavaju utopiju apsolutne policentrinosti. No, injenica jest da pozicioniranje prema osjeaju gdje je centar, a gdje periferija ostaje okosnica nae kognitivne i ideoloke orijentacije. U nekoj manjoj zajednici netko je alfa-mujak, lider, centar, a netko je outsi der, luzer, marginalac, periferan. U gradu neko mjesto kulture je centralno (institucije ili in mjesta), a neka su periferna (amaterske udruge, npr.). Taj grad sa svojim kulturnim centrom i svojom kulturnom periferijom opet je u poziciji centra ili periferije u odnosu na drugi korelat (Zagreb je kulturni centar Hrvatske, ali europska kulturna periferija...). Butkovi vrijednosni centar smjeta u navodno bolju prolost, u kojoj je vrijedniji i kon18 U prilog tome navodim primjer iz prakse rada sa studentima: na anketno pitanje itaju li vie domau ili svjetsku knjievnost, 90 posto ih se opredjelilo za svjetsku knjievnost kao drau i zanimljiviju. Naknadno su tijekom rasprave o rezultatima ankete pojasnili da im je hrvatska knjievnost zamorna budui da je optereena politikom i nacionalnim pitanjima. S druge strane, iako su itali Danila Kia na ekavici, u naknadnim odgovaranjima i razgovorima redovito su Kia navodili kao hrvatskog pisca (?), to pripisujem deformiranosti srednjokolskim programom knjievnosti: da, postoji europska knjievnost, s kojom smo (gotovo) ravni, ali na ovim prostorima ne postoji knjievnosti osim hrvatske.

112

kurentniji kapital naega kulturnoga identiteta u odnosu na nadnacionalna mjerila bilo da su europska, bilo da je rije o pitanju to ostaje za vjenost. Pani odmjerava srpsku knjievnost neim priblinim i bliskim, a ipak ini se odmiuim naspram srpske knjievnosti u stagnaciji izolacije. To stremljenje sustizanju dinamike i vrednota, koje nameu centri uzeti za uzor kulture kao da se s ovih prostora poduzimaju s ambicijom postizanja ontoloke sigurnosti vlastita identiteta, pokuavajui se osnaiti i uvrstiti, premda se praktino zapravo samo potkopavajui19. Takvim se vrijednosnim odmjeravanjem reflektira evidentni osjeaj vlastite rubnosti i proizlazee inferiornosti uz strah od iskljuenosti i zaostalosti, a u dananje vrijeme euroskepticizma i antiglobalistikih paranoja uz strah od pregaenosti, utopljenosti i izbrisanosti. Dakako da ni izostanak samopreispitavanja vanjskim mjerilima ne vodi dobrome: glasoviti primjer odreivanja vlastite kulture drugom kulturom jest tekst O Njemakoj Germaine de Stael iz 1813. godine. Prema navodu Viktora megaa, francuski intelektualci pozdravili su to djelo kao sjajnu kulturnopovijesnu raspravu koja otvara posve nove vidike, upozoravajui tako domau javnost da je dotad bila zaokupljena na zatucan nain gotovo iskljuivo sama sobom. Bez dvojbe, razumni Francuzi shvatili su namjeru svoje zemljakinje da ih suoi s kritikim zrcalom. Unato kompleksnim tumaenjima kulture, u popularnoj, svakodnevnoj praksi mi je doista doivljavamo kao sliku ili je svodimo na sliku u kojoj se portretira na identitet, a ukoliko je ipak maglovit, onda barem subjektnost. O Njemakoj je, kae mega, klasian dokazni tekst u povijesti imagologije, to jest prouavanja slika o nekom stranom narodu, njegovu mentalitetu i historijskom znaenju. Predodbeni koncentrat bila bi prava rije. Takvi saeci sadre, dakako, i skupine stereotipa. U vulgariziranim oblicima od koncentrata ostaje samo klieiziran uzorak, pozitivna ili negativna predrasuda.

19 U romanu Kao da me nema Slavenke Drakuli nacionalni identitet se osnauje silovanjem. U sjeni te strahote je i autoriina simbolika poruka: kolektivni identiteti na ovim prostorima naprosto jesu neto represivno te se provode mentalnim silovanjem. Iluzornosti i apsurdnosti takve politike i strategije autorica na kraju romana odgovara razorno banalnim rjeenjem: potomak silovane ene raa se kao veanin. Koji je onda njegov identitet? U mranoj, ali nepoznatoj tajni ili...? I knjievnik i kolumnist Ante Tomi nerijetko subverzira identitetni fundamentalizam na ovim prostorima: u jednoj kolumni navodi da mu se u ivotu ba nita ne bi promijenilo da se na ovim prostorima nastavilo ivjeti u toj tako mrskoj Jugoslaviji: plaao bi porez, radio bi posao koji bi ga zapao, osnovao obitelj... Na drugom mjestu, odgovarajui euroskepticima koji su se uplaili gubitka hr vatskih identitetnih obiljeja po integraciji u Europsku uniju, navodi da je smjesta spreman mijenjati hr vatsku kulturu vandalizma i huliganstva za europsku kulturu reda i propisa.

113

trkltrna strivanj

Je li za ove prostore kljuna rije slika o historijskom znaenju? U filmu Borat ismijana zemljica Kazahstan, izmeu ostalog, u dravnoj himni ponosno istie kako je svjetsku batinu upotpunila autentinim, vlastitim kulturnim doprinosom u obliku opasaa za hlae. to se nimalo ne razlikuje od hrvatskog mita o kravati. Taj hrvatski pogled na svoju kravatu i ameriki/svjetski pogled na ponos malih rezultira kominom figurom jednoga Borata. Teorijska figura istoga sluaja, prema miljenju Vladimira Bitija, pak glasi: [...] ako Drugoga ne mogu doivjeti stoga to je odmaknut, sebe ne mogu reflektirati stoga to nisam odmaknut. Glede (ne)vrijednosti suvremene hrvatske knjievnosti, glede te Panieve i Butkovieve oprenosti nad istim predmetom, koju bi B. Croce opisao kao okraj rogatih da i ne, pokuajmo pomiriti taj paradoks opet Bitijevim rijeima: Nepoznatost je inherentna svakom perceptumu, svemu to opaamo. Sve opaanju prua otpor. Tako da e (vrijednosne) bitke na ovom regionalnom polju kulture (Stuart Hall), upravo zbog odbijanja o povrinu vrednovanoga i slijepe pjege onoga koji vrednuje redovito takva nastojanja loptati od Butkovia do Pania te voditi ka Thompsonovoj konfuziji kontraznanja, ka Geertzovoj zamuenoj rijeci. Moda sve do onog trenutka koji morbidno prorie hrvatska persona non grata, Dobrica osi, u Ju tarnjem listu od 21. srpnja 2012. godine: Vidite, za pedeset ili sto godina ne znam hoemo li i mi Srbi i vi Hrvati uope postojati kao narodi. Bit emo urbani etnosi potroaa koji imaju nekakvo podrijetlo i nita vie. Potkraj 21. stoljea ni Srbi ni Hrvati nee biti nikakve znaajne nacije i nikakvi ozbiljni narodi. To e se demografski rijeiti samo od sebe.

literatura
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. Althusser, Louis: Ideologija i dravni aparati, Karpos, Loznica, 2009. Andri, Stanko: Provincija je neizljeivo stanje, http://sbplus.hr/iz_drugih_medija/provincija_je_neizljecivo_stanje_/default.aspx Biti, Vladimir: Pojmovnik suvremene knjievne teorije, MH, Zagreb, 1997. Biti, Vladimir: Pripitomljavanje drugog, Filozofska istraivanja, Zagreb, 1989. Butkovi, Davor: Kako je kultura trasha zavladala Hrvatskom, Jutarnji list, broj od 10. oujka 2012. Compagnon, Antoine: Demon teorije, AGM, Zagreb, 2007. ade, Tomislav: Povratak Branislava Nuia, Jutarnji list, broj od 14. srpnja 2012. Elias, Norbert: O procesima civilizacije, Antibarbarus, Zagreb, 1996. Geertz, Cliford: Interpretations of Culture, Basic Books, Ny, USA, 1973. James, Fredric: Third-World Literature in the Era of Multinational Capitalism, Social Text, No.15, Duke University Press, USA, 1986. Kundera, Milan: Zavjesa, Meandar, Zagreb, 2006. Lasi, Stanko: Hermeneutika individualnosti i ontoloki strukturalizam, Durieux, Zagreb, 1994. Pani, Teofil: Famoznih 400 km, VBZ, Zagreb, 2007. Petrovi, Svetozar: Priroda kritike, Liber, Zagreb, 1972.

114

trkltrna strivanj

15. Politika teorije, zbornik, Disput, Zagreb, 2006. 16. Recoeur, Paul: O tumaenju, Ceres, Zagreb, 2005. 17. Sloterdijk, Peter: Kritika cinikog uma, Globus, Zagreb, 1992. ----. Srdba i vrijeme, Antibarbarus, Zagreb, 2007. 18. Solar, Milivoj: Predavanja o loem ukusu, Politika kultura, Zagreb, 2004. 19. Tatarin, Milovan: Ministrove muke po maturi, Vijenac, br. 477, Matica hrvatska, Zagreb, 2012. 20. Thompson, Damian: Kontraznanje, Algoritam, Zagreb, 2009. 21. Trag i razlika, zbornik, Naklada MD, Zagreb, 1995. 22. Ugrei, Dubravka: Napad na minibar, Fraktura, Zagreb, 2010. 23. iek, Slavoj: Sublimni objekt ideologije, Arkzin, Zagreb, 2002. 24. mega, Viktor: Od Bacha do Bauhausa, MH, Zagreb, 2006.

sizing up cultures and Weighing literatures

summarY: croatian newspaper editor and columnist davor butkovi has found that the contemporary croatian literature is a dwelling place of mediocre minds and that it has not produced anything of any lasting value; on the other hand, serbian journalist and columnist teofil pancic praises the contemporary croatian literature in the most positive tones. What is the reason for such contrasting views of one subject, provided that it is possible to specify a fixed value as a dimension of croatian or any other literature? even though the literary science, according to denis compagnon, rejects evaluation, a number of authors invoked the need for it, which more or less culminated as lectures on bad taste by literary scientist milivoj solar. However, comparing serbian literature to croatian (pani) or croatian literature to better past (butkovi), as well as the constantly permanent rethoric of evaluating croatian literature against the european literary achievements, reflect the feeling of ontological insecurity of the still only partially formed national identities fighting for affirmation, even for the supremacy, in the field of literature. it seems that the legitimate request for literary reevaluation exhibits certain specific complexes of small cultures in transition period: a desire for a better self-image that would be yet another ideologically discursive construction of ontologically insecure identity, which is, after the regional conflicts of the 1990s, still undergoing fortification faced with the boogeyman of globalisation. keY Words: literary evaluation, cultural identity, national complexes, big and small culture, provincialis.

gajinigor@gmail.com

115

116

117

trkltrna strivanj

udc 94(=411.16) (6)

briit veltman aron (brigitte Weltman-aron)

univerzitet na floridi, sad odsek za jezike, literaturu i kulturu

figura jevrejina u severnoj africi: memi, derida, siksu

saetak: u figuri jevrejina briit veltman-aron analizira kako je pitanju koje se esto ponavlja uvenom pitanju koje je sartr postavio 1946. i koje glasi da li jevrejin postoji? i, ako postoji, ta je on? pristupilo troje velikih mislilaca roenih i odraslih u severnoj africi: alber memi, ak derida i elen siksu. konkretno, lanak ispituje naine na koje su ovi mislioci obraivali problem bivanja jevrejinom kao figuru, ili kao pitanje koje ostaje otvoreno. kljune rei: figura jevrejina, biti jevrejin, severna afrika, francuska, filozofija, antisemitizam, . p. sartr, emanuel levinas, moris blano, alber memi, elen siksu, ak derida.

Sartr je 1946. formulisao sledea pitanja: Da li Jevrejin postoji? I, ako postoji, ta je on?1 Naalost, ova pitanja nisu bila isto retorike prirode; to to su postavljena neposredno posle poslednje oe* daje im veliku teinu. Ako je tada to istraivanje i bilo akutno relevantno, kako da shvatimo postojanost ovog pitanja, koje se uvek vraa na isti nain? Kao da je Jevrejin zauvek neto nejasno, enigma. Veina onih koji su tumaili jevrejsko stanje, kako Jevreja tako i svih ostalih, esto bi se zapitali, i to ve u vidu prve, naizgled neizbene preambule: ta je to Jevrejin? Poev od 1962, Alber Memi se u seriji eseja bavio pitanjem Ko je on kao Jevrejin2 pre svega u onom pod nazivom Portret Jevrejina, posle koga su usledili eseji Osloboenje
1 Jean-Paul Sartre, AntiSemite and Jew, prevod George J. Becker (New york: Schocken Books, 1948), 58. * Hebr. holokaust prim. prev. 2 Albert Memmi, Portrait of a Jew, prevod Elisabeth Abbott (New york: Viking Press, 1971), 20.

118

trkltrna strivanj

Jevrejina i Jevreji i Arapi, u kojima obrauje jevrejsko stanje kao predmet specifinog ugnjetavanja. Sa druge strane, on konstantno podvlai neodrivost ugnjetavanja, injenicu da na due staze nijedno ureenje koje sadri ugnjetavanje nije odrivo, da smo ugnjetavanje nije odrivo, jer je ono, kao to on ponavlja u Osloboenju Jevrejina, jedno nemogue stanje 3. Zbog toga u Memijevom opusu svaki portret ugnjetenih ustupa mesto iekivanju njihovog osloboenja. Ako Izrael, smatra Memi, predstavlja naziv za osloboenje Jevrejina, to je zbog toga to su Jevreji potlaeni kao narod, te shodno tome moraju biti i osloboeni kao narod.4 Postoji, meutim, jo jedan nain za tumaenje Memijevog diskursa o ugnjetavanju, koji opoziva ili problematizuje teleoloko potkrepljenje obrasca koji on opisuje: ugnjetavanje posle koga sledi osloboenje. Ovo drugo tumaenje ne gubi iz vida retorinost njegovog istraivanja jevrejstva. Na sopstveno pitanje ta je Jevrejin? Memi svaki put odgovara Figura. U Portretu Jevrejina on tvrdi da analizira prisustvo figure Jevrejina (88). Ova figura trebalo bi da bude bioloka i ekonomska (88): Jevrejin predstavlja figuru koja je predmet ugnjetavanja (320). Ovaj odgovor ostavlja otvorenim problem retorinosti pitanj o Jevrejima, jer i dalje u rezervi dri ispravno jevrejstvo Jevrejina, i uklanja svoj predikat tako to se predstavlja kao trop, kao figura. Nita od Jevrejina jo nije definisano. Mogla bi se staviti primedba da Memi vie puta tvrdi kako Jevrejin nije jednostavno odsustvo, nedostatak, nego odrava izvesnu povezanost sa sopstvom ili onim to on naziva pozitivitet, ak i u okviru ugnjetavanja. Upravo je u ovome glavna razlika izmeu njega i Sartra. Memi ne prihvata da Jevrejina stvara samo drugi, da je on isto piljenje drugog (262), i da on, tavie, nastaje samo zato da bi bio negiran. Ako Memi i prihvata da ugnjeteni tei da se svede na figuru, neprekidno liavanu - ukljuujui i lienost sebe ili sopstvenosti kao takve5 - on i dalje tvrdi da ovo nije kompletna slika, ak ni u okviru ugnjetavanja. Memijev dug Sartrovom eseju je oigledan, od dijagnoze konstantnog optuivanja Jevreja od strane antisemita, do potvrde jevrejskog prava na razliitost: Svakako da [Jevreji] ele da se integriu u naciju, ali kao Jevreji.6 Cilj Sartrovog eseja bio je da naglasi da pitanje Da li Jevreji imaju pozitivan odnos prema sopstvenoj kulturi? nije ni od kakve koristi, jer ih to ne spasava kao Jevreje. Zbog toga nije sluajno to Sartrov esej ostavlja utisak da ne postoji nijedan element jevrejske kulture
3 Albert Memmi, The Liberation of the Jew, prevod Judy Hyun (New york: Orion Press, 1966), 263. 4 Ibid. 278. 5 Odreivanje do koje mere figurativno znaenje moe da nam omogui pristup istinskom znaenju predstavlja problem svakom od prouavanih autora, premda na razliite naine, kao to se tvrdi u ovom lanku. Pored toga, moja argumentacija esto se oslanja na Deridinu analizu pojma istinsko (le propre). Prevodilac Deridinih Margina filozofije Alan Bas objasnio je jednom napomenom da je istinsko termin koji ekonomino saima znaenja istinitog, doslovnog, kao i onoga to je neije, to se moe posedovati [...] i sve veze izmeu istinskog, imovine i vlastitosti. (Derrida, Margins of Philosophy, prevod. Alan Bass [Chicago: The University of Chicago Press, 1982], 4). 6 Sartre, AntiSemite and Jew, 145.

119

trkltrna strivanj

koji nije zaista negativno filtriran neprijateljskim gleditem, gleditem antisemite. Memi se, zapravo, slae sa Sartrovom analizom jevrejske situacije: etika odluka da se prigrli autentinost nije razreila kolektivne okolnosti ugnjetavanja Jevreja, kojima se Jevreji i svi ostali mogu baviti jedino sa socijalnih i politikih aspekata (138). Izvlaei ovaj zakljuak, Sartr istovremeno poziva one koji nisu Jevreji na odgovornost prema svim Jevrejima, moda uz oseaj nevine krivice prema drugom termin koji Moris Blano predlae za odgovornost.7 Sve u svemu, Memi prati dve konvergentne ose istraivanja jevrejstva: jedna prihvata nacionalno osloboenje potlaenog naroda, dok druga prouava kako Jevrejin moe da doe do postojanja i prestane da bude samo figura. to se jevrejstva tie, kada se Memi okrenuo pozitivitetu jevrejske egzistencije, nije uspeo u potpunosti da razrei figuru Jevrejina; ak i u svojoj autentinosti i prihvatanju sebe, Jevrejin i dalje egzistira samo iz druge ruke. On je i dalje predstava, trop ugnjetavaa. Pitanja zato glase: Da li e nacionalno osloboenje Jevreja konano dovesti do neposrednog iskustva bivanja Jevrejinom? Da li e dovesti do zavretka figurativnosti? Ukoliko je tako, iz ega e se bivanje Jevrejinom sastojati? Tekoa Jevrejina da se pravilno vrati sebi (retour soi), po sebi, i kao on sm, nigde nije izloena bolje nego kada Memi raspravlja o svom identitetu arapskog Jevrejina.8 Re identitet stavljam pod navodnike upravo zato to je Memi pokazao da bivanje arapskim Jevrejinom ne predstavlja identitet, a posebno ne sopstveni identitet. Biti arapski Jevrejin
7 Maurice Blanchot, The Writing of the Disaster, prevod Ann Smock (Lincoln: University of Nebraska Press, 1986), 22. 8 U delu Ostaci Auvica: svedok i arhiva (Remnants of Auschwitz. The Witness and the Archive) oro Agamben (Giorgio Agamben) razmatra argonski termin korien u koncentracionim logorima, a posebno u Auvicu. Ovaj termin je muselman ili musliman. Oznaavao je oveka koji je dostigao stanje ekstremne neuhranjenosti, koji je zbog slabosti i patnje postao emocionalno i intelektualno indiferentan prema svemu, suvie umoran, ni mrtav ni iv, i koji je, verovatno ba zbog toga, siguran kandidat za gasne komore (51). Jedna od Agambenovih primedaba se na jeziv nain preplie sa Memijevom brigom o figuri. Nage leeve, iznoene iz gasnih komora, lanovi SS trupa nisu nazivali tim imenom: Od svedoka smo saznali da se o njima ni u kom sluaju nije govorilo kao o leevima ili leinama, nego jednostavno kao o Figuren, o figurama, lutkama (51). U delu oa (Shoah) Kloda Lancmana (Claude Lanzmann), jedan od jevrejskih svedoka sudbine Jevreja u Vilni kae: Nemci su nam zabranjivali da koristimo rei le ili rtva. Mrtvaci su bili komadi drveta, izmeta, bez ikakvog znaaja. Svako ko bi izgovorio re le ili rtva bio bi prebijen. Nemci su nas terali da tela nazivamo Figuren, to znai marionete, lutke, ili Schmattes, to znai prnje (9). Agamben takoe pie: U svakom sluaju, izvesno je da su, uz jednu zastraujuu ironiju, Jevreji u Auvicu znali da tamo nee umreti kao Jevreji (45) nego, drugim reima, kao muslimani. Meutim, u Agambenovom objanjenju nedostaje neto to ima veze sa upotrebom rei muselman (445). On razmatra upotrebu ove rei, kako u semantikom (na arapskom re musliman doslovno znai onaj ko se bezuslovno preputa bojoj volji) tako i u bihevioralnom pogledu (njihovo dranje podsealo je na muslimane koji se mole). Ne tvrdim da Agamben prihvata ova objanjenja; on ih samo navodi. Meutim, da li je ova vrsta etimologije dovoljna sama po sebi, kada njegova analiza pokazuje da je Auvic doneo potpunu degradaciju Jevreja kao muslimana, da je transformisao Jevreja u muslimana, i ljudsko bie u neljudsko (52), ili, preciznije reeno, pretvorio muselmana u oveka koga nije mogue razlikovati od ne-oveka (82)? Sleng ili argon retko je sluajan, i uglavnom se zasniva na odreenim pretpostavkama. ta nam govori injenica da je potpuna degradacija oznaena navodno adekvatnim nazivom musliman, ukljuujui i odnos pojmova musliman i Jevrejin?

120

trkltrna strivanj

odgovara parcijalnim identifikacijama iji zbir nikada ne daje totalitet jedinstva. U uvodu dela Kolonizator i kolonizovani, Memi pie da je on bio neka vrsta polutana kolonizacije, koji je razumeo svakoga jer u potpunosti nije pripadao nikome.9 On jeste bio kolonizovani, ali francuska kolonizacija donela je Jevrejima i izvesne privilegije. U hijerarhijskom kolonijalnom drutvu Jevrejin je bio jedan mali stepenik iznad muslimana (xiv). Ova situacija pokazuje nam da je proces osloboenja arapskog Jevrejina mnogo sloeniji nego proces osloboenja muslimana. U delu Jevreji i Arapi Memi pokazuje da je, sa jedne strane, dolazak Evropljana, koji je za muslimane bio katastrofa, Jevrejima doneo neku vrstu osloboenja.10 Sa druge strane, kada kolonizovani doe do zakljuka da ne moe ili ne eli da bude asimilovan, i kada pokrene ono to Memi naziva povratkom sopstvenom jeziku i kulturi iako su i Jevreji i muslimani patili zbog kolonizacije Jevrejin e se nai u jedinstvenom poloaju: Kod Jevrejina, meutim, ne dolazi do ovog povratka samom sebi (41). Musliman je trpeo vee ugnjetavanje tokom kolonizacije, ali bi se za vreme dekolonizacije lake vratio sebi, i u sebe, svom jeziku, religiji i kulturi. Za Jevrejina, meutim, ovakav povratak sebi nije mogu, zato to ne postoji ista pozicija sebe na koju bi mogao da se vrati. Jevrejin je osuen da ivi, i to u skromnim okvirima, u arhivama drugih11, da upotrebimo Memijevu upeatljivu formulaciju. Nemogunost povratka sebi ilustrovana je kroz ono to za Jevreje istovremeno predstavlja i ansu i problem: kako neko moe biti osloboen jedne vrste osloboenja koju je omoguila francuska kolonizacija? Moglo bi se prigovoriti da Memi suvie zgodno suprotstavlja iskustvo Jevrejina iskustvu muslimana, kad govori o dekolonizaciji i njenim posledicama. Memi zapravo ne umanjuje potekoe sa kojima su se muslimani i Arapi susreli u nacijama gde je, da navedemo samo jedan primer, politika arabizacije esto nasilno pristupila izazovu pluraliteta govornih jezika.12 Meutim, ono to on kae o jedinstvenoj situaciji dekolonizacije arapskog Jevrejina,
9 Albert Memmi, The Colonizer and the Colonized, prevod Howard Greenfeld (Boston: Beacon Press, 1991), xvi. 10 Albert Memmi, Jews and Arabs, trans. Eleanor Levieux (Chicago: J. Philip OHara, 1975), 40. 11 Memmi, Portrait of a Jew, 202. 12 Memmi, The Liberation of the Jew, 183-84; Memmi, Jews and Arabs, 180-81. Damila Saadi-Mokrejn (Djamila Saadi-Mokrane) pokazuje kako se o broju jezika u Aliru mora razmiljati kako sa istorijskih, tako i sa politikih aspekata, zbog injenice da je bilo vie od jednog alirskog rata, i da to nije bio samo rat za nezavisnost, rat protiv Francuza: Postojanje preislamskog berberskog jezika slui kao podsetnik na istorijske periode za koje bi mnogi voleli da budu zaboravljeni: podsetnik da Alir pre islamizacije nije bio tabula rasa, i da je arabizacija zemlje bila posledica arapskog osvajanja. (The Algerian Linguicide, Algeria in Others Languages, ed. Anne-Emmanuelle Berger [Ithaca: Cornell UP, 2002], 44). U istoj zbirci eseja, Hafid Gafaiti (Hafid Gafaiti) uslonjava pitanje berberskog otpora arabizaciji pokazujui da berberska zajednica nije monolitna. Naprotiv, neke od njenih grupa, kao to su avije, imale su koristi od novosteene politike, ekonomske i vojne moi, pa su prigrlile arabizaciju. Sudei po njegovoj analizi, frankofona kabilska elita imala je koristi od francuske kolonizacije, zbog ega je dolo do sukoba interesa razliitih politikih grupa, koje se ne moraju nuno poklapati sa jasno razgranienim etnikim zajednicama (The Monotheism of the Other: Language and De/Construction of National Identity in Postcolonial Algeria, Algeria in Others Languages, pogledati stranice 378).

121

trkltrna strivanj

u poreenju sa njegovim muslimanskim zemljacima, kao i o specifinoj ambivalentnosti u pogledu njegovog biveg kolonizatora, i dalje je relevantno. Kao to emo videti, ovim su se na slian nain bavili i Elen Siksu i ak Derida. Jevrejinov identitet (shvaen kao paso, nacionalnost, jezik, kultura) samo je pozajmljen, uvek pozajmljen, ali taj se identitet i doivljava kao neto takvo, kao pozajmica koja moe biti oduzeta u svakom trenutku, bez upozorenja kao to je napisao u Osloboenju Jevrejina (185) i koja nikada nije u posedu sopstva. Kada, pri kraju Osloboenja Jevrejina, Memi tvrdi kako je cilj da se Jevrejin obnovi do sebe (273), iz prethodnog teksta jasno je da za adekvatan pristup ovom zadatku nije potrebno nita drugo do duga (re)konstrukcija. Memi ne deluje kao da okleva kada locira ono to zaista pripada Jevrejinu, u smislu njegovog vlasnitva i onoga to on moe da prisvoji kao neto zaista jevrejsko. Meutim, dodeljivanje mesta, lokacije ili lokaliteta (Izrael) jevrejstvu i dalje govori vrlo malo o specifinostima onoga to zaista znai biti Jevrejin. Memi je, oigledno, naklonjeniji razmiljanju o ideji bivanja Jevrejinom kao o budunosti, o potencijalu. Njegovo prihvatanje sekularnog Izraela navodi ga da brani stav da Izraelce treba smatrati narodom koji je kao i svaki drugi, a Izrael nacijom kao to su druge nacije (288), i da oboma treba dati budunost kako bi mogli da budu kritikovani i transformisani, kao bilo koja druga drava. Sa jedne strane, ovaj zahtev tei da svede elju Jevrejina da preivi, kao i injenicu da je jevrejska tradicija istrajala uprkos ugnjetavanju, na utilitaristike kriterijume, odbrambeni mehanizam ili maineriju opstanka (155). Na drugom kraju ovog procesa osloboenja kroz jevrejsku nacionalnu dravu dolazi do istog poravnavanja specifinosti bivanja Jevrejinom, jer se Memi zalae za evaluaciju Izraela kao bilo koje druge drave. Nasuprot tome, Memijeve izjave date na drugim mestima, da je Jevrejin zapravo [autrement]13, trebalo bi uzeti za ozbiljno i paljivo ih obraditi. Memi potvruje razliitost Jevrejina, ali ne razrauje dovoljno svoje stavove u pogledu ove razliitosti, jedne drugosti koja bi na jedinstven nain ispoljila autentinost onoga to znai biti Jevrejin. Da li bi razliitost Jevrejinove misli i iskustva rasejanja trebalo da utie na samu formu Izraela, ne samo u pogledu dravnog ouvanja Jevreja uopte ili nacionalnih manjina unutar Izraela, nego i u pogledu filozofske misli jevrejske drave po sebi, kao i u pogledu njenih drugih, unutar i izvan dravnih granica?14 Moris Blano paljivo je pristupio ovim pitanjima, precizno potujui pozitivni znaaj judaizma, kao to bi to Memi verovatno rekao. Judaistiki zakon, jevrejska misao

13 Memmi, Portrait of a Jew, 313. 14 Da bismo bili pravedni prema Memiju, moramo istai da on esto podrava i legitimitet nacionalne vokacije Palestinaca (Jews and Arabs, 110-11). U delu Jevreji i Arapi on pokuava da pronae reenja za izraelsko-arapski konflikt koja ne bi bila apokaliptine prirode. Prema njegovom miljenju, ovaj konflikt je pre svega problem mirne koegzistencije (109).

122

trkltrna strivanj

(posebno Levinasova) sadri izvestan odnos oveka prema oveku15 koji definie odgovornost i pravdu. I Levinas i Blano prihvataju odgovornost ukljuivanja odnosa prema drugom, koji jo nije dat nego ga tek treba razjasniti. Blano kae: Odgovornost, koja me odvlai od mog poretka moda od svih poredaka i od poretka kao takvog odgovornost koja me odvaja od mene (od mene koji je gospodarenje i mo, od slobodnog, govoreeg subjekta) i otkriva drugog umesto mene, zahteva da odgovaram za odsustvo, za pasivnost.16 To oslobaanje od vlastitog, od subjektivnosti i od ve postojeeg reda, neophodno je da bi se konstituisala istinska odgovornost prema drugom. Odgovornost, dakle, koja ne pretpostavlja jedno ja pre i, shodno tome, umesto onog drugog. Ili, rekao bi Derida, odgovornost koja ne odgovara nijednom programu koji se moe izraunati i o kome se moe odluiti i o kome je, shodno tome, ve odlueno nego doputa da dogaaj, to jest drugost, doe, ukoliko je dolazak drugosti dolazak onoga to ne zavisi od mene17. Ovakvo shvatanje odgovornosti prema drugom utie i na misao o lokaciji ili boravitu. Blano i Levinas ovde pre misle na prebivalite nego na Hajdegerovo boravite, barem u tom pogledu to boravite podrazumeva izvesno pripadanje i sedelatvo, ili, kao to Derida kae, metaforiki asocira na blizinu bivanja sa vrednostima susednosti.18 Prema miljenju ovih mislilaca, odgovornost podrazumeva dislokaciju. Dislokacija ili neodrivost nije nimalo strana pojavi koju nam Blano otkriva u bivanju Jevrejinom: Ako je judaizam osuen da za nas primi znaenje, on svakako pokazuje da [...] izlazak (iskorak napolje) predstavlja hitnost od koje ne moemo pobei ako elimo da ouvamo mogunost za pravian odnos. Hitnost iskorenjivanja; potvrivanje nomadske istine.19 Zbog toga to nomadizam odgovara jednom odnosu koji posedovanje ne moe da zadovolji (125), nomadski pokret predstavlja autentian nain prebivanja [...] i pozitivan odnos prema spoljanjem, odnos ija nas hitnost poziva da ne budemo zadovoljni onim to je za nas ispravno (127). Upravo zbog toga to odnos prema drugom ili sebi zasniva na oduzimanju imovine i nomadizmu, bivanje Jevrejinom predstavlja univerzalno pitanje (447). Zbog toga biti Jevrejin nije isto to i biti neko drugi. Bivanje Jevrejinom ukazuje, kroz misao i iskustvo,
15 Maurice Blanchot, The Infinite Conversation, prevod Susan Hanson (Minneapolis: The University of Minnesota Press, 1993), 125. 16 Maurice Blanchot, The Writing of the Disaster, prevod Ann Smock (Lincoln: University of Nebraska Press, 1986), 25. 17 Jacques Derrida, A Taste for the Secret, prevod Giacomo Donis (Cambridge: Polity Press, 2001), 60. 18 Derrida, Margins of Philosophy,130. Hajdegerove formulacije inherentnosti i sedelatva u vezi sa prebivalitem moraju se tumaiti zajedno sa onim to istovremeno funkcionie kao njihova opozicija, ekstaza. Na primer, u Pismu o humanizmu, Hajdeger kae: Nain na koji ljudsko bie u svojoj istinskoj sutini postaje prisutno u biu jeste ekstatika inherentnost u istini o biu [kurziv je moj]. U delu Putni znakovi (preveo s nemakog Boidar Zec, Plato, Beograd, 2003) kae: Jezik je kua bia, u kojoj ljudsko bie egzistira prebivanjem, zbog toga to on pripada istini bia, uvajui je [kurziv je moj]. 19 Maurice Blanchot, The Infinite Conversation, 125.

123

trkltrna strivanj

na jednu mogunost za odgovornost i pravdu do kojih se stie prenoenjem potrebe, dislokacijom, sagreenjem, i za izgradnju odnosa prema drugom, pre svega prema sebi kao drugom, upravo tokom tog prenoenja. Radovi Elen Siksu i aka Deride obrauju tu drugu odgovornost i predstavljaju svedoanstvo o njenom postojanju. Elen Siksu esto je pisala o tome kako je to biti Jevrejka u Aliru. Roena sam u Aliru [...] Ja (ni)sam Arapkinja. Ko sam ja? Ja se bavim francuskom istorijom. Ja sam jevrejska ena, napisala je u jednom ranom eseju.20 Predstavljajui se na taj nain, ona se primetno udaljava od francuznosti, koja ak ni ne spada u domen njenog istraivanja. Ova inicijalna pozicija ne menja se ni u kasnijim tekstovima. Ona sebe naziva inseparab*21, ali svoj francuski paso posmatra sa nevericom, i ne shvata glagol biti kada je povezuje sa francuznou. Meutim, ona ne idealizuje nekadanji privilegovani poloaj koji je imala u odnosu na Alirce ili alirsku stvarnost. Naprotiv, ona vie puta ponavlja da Alir nikada nije bio njen, da je bila nepozvana (63), iskljuena, strankinja u sopstvenoj domovini, koja zbog toga i nije bila njena. To to je bila ukljuena u unakrsna strujanja pripadanja i oduzimanja a to je predstavljalo jednu od posledica kolonizacije navelo ju je da preispita pojmove autentinog boravita i imovine (ili vlastitosti) na nain koji je slian Blanoovom. Kolonizacija kreira sigurnost nesvodljivog, heterogene tabore npr. nezakonite Arape nasuprot zakonitih Francuza i ostavlja Jevreje da lebde izmeu, ni u emu ili, jo gore, da pod prisilom igraju u tom komadu, sa lanim identitetom.22 Ni Jevreji ni Arapi ne uspevaju kolektivno da izbegnu taj momenat zajednitva u neprijateljstvu, te prvo deluju jedni protiv drugih, da bi se potom okrenuli, na razliite naine, protiv kolonizatora. Siksuova izvlai nekoliko zakljuaka iz te prljave igre i lanog pozicioniranja. Ja sam na strani Mojsija, onog koji ne ulazi. Sreom (170). Bez egzilakog patosa, Siksuova prihvata nomadizam, neukorenjenost i sagreenje, ove puteve za bekstvo, jer je teko pronai naine za prelazak. Prema njenom miljenju, postoji samo odlazak, ali to nije odlazak iz stabilnosti ili zakonitog sidrita; postoje samo poeci u mnoini, a nikada stizanje. Ovde se radi o odlasku iji cilj nije stizanje, ili o odlasku ba zato da se ne bi stiglo (170). Zbog toga ona, za razliku od Memija, u Izraelu ne vidi otvaranje jedne budunosti nego, naprotiv, njen jasan svretak. Drugim reima, ona ne veruje da Izrael predstavlja jedan aktuelan proces stizanja, nego pre jedno stizanje zbog kog e pitanje

20 Hlne Cixous, Catherine Clment, The Newly Born Woman, prevod Betsy Wing (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1986, 6th printing, 1996), 71. * Neprevodiva igra rei: inseparab je kombinacija rei inseparable (nerazdvojivo) i Arab (Arapin ili Arapkinja) prim. prev 21 Elen Siksu, Sanjarije divlje ene, prevod Sanja Milutinovi Bojani, Rad, Beograd, 2005. 22 Hlne Cixous, My Algeriance, in other words: to depart not to arrive from Algeria, Stigmata. Escaping Texts, prevod Eric Prenowitz (New york: Routledge, 1998), 156.

124

trkltrna strivanj

ta dalje? biti sasvim poniteno (170).23 Siksuova opisuje posveenost drugom u optem sluaju, uee koje podrazumeva svrstavanje na neiju stranu, bivanje na neijoj strani, jedan in bez povratka koji ne osigurava neophodan reciprocitet.24 Ova pozicija baca svetlost i na specifino razmatranje pripadnosti kao oduzimanja, to je karakteristino za Siksuovu. To pre svega potie od njenog iskustva i razmiljanja o prelasku granica gde, na najoptiji nain, prelazak preko praga (kole, nacionalnosti, dravljanstva, jezika) ne garantuje bezbednost zatitniki nastrojene zajednice koja se sastoji od prijateljskih lanova, nego upravo suprotno, dovodi do neobinog shvatanja, shvatanja same stranosti, toga da biti unutra znai i dalje biti spolja: Ulazak vodi iskljuenju.25 U Aliru, pie Siksu, grafiti se na zidovima piu da bi ih svi itali, ali ih, oigledno, niko ne vidi. Tamo pie jednostavno: Videete26. Tanije, Francuzi su bili slepi, namerno ili iz navike. Nekada odsustvo, injenica da nema ta da se vidi, na najakutniji nain isprovocira misao. Suptilno i precizno, Siksuova evocira prizore iz svojih srednjokolskih dana u Aliru, taj skok u licej i, samim tim, u FrancuskoAlir, dat kao jedna re (80), u jedan sistem neistinit do beskonanosti (84), koji se upravo zato namee kao istina umesto istine, kao uzurpacija ugraena u sistem koji projektuje jedan plan da se izbrie alirsko bie (70), jedno namerno isecanje i spektralizaciju alirskog tela iz alirskog grada i pejzaa. Ne samo da Alirci nikada nisu bili pominjani u koli, nego ni sam Alir nikada nije izuavan, ak ni imenovan, a jedini predmet prouavanja bila je Francuska (84).27 Meutim, za razliku od Memija, Siksuova veruje da ta ogromna sloenost, koja je time nastala, prua izvesne mogunosti za razmiljanje. Ako se i buni protiv nepravdi kolonizacije ili se prisea bolnih iskljuivanja koja je doivljavala zbog preovlaujueg antisemitizma, ona, barem u jednom pogledu, ne eli ni za korak da odstupi od onoga to
23 Izgleda da se ona slae sa Blanoom kada kae: Jevrejska mesijanska misao (prema miljenju nekih komentatora) ukazuje na postojanje veze izmeu dogaaja i njegovog izostanka (The Writing of the Disaster, 141); Odakle ta neophodnost svretka? Zato ne moemo da podnesemo, zato ne elimo ono to nema kraj? (143). 24 U vezi sa ovim pogledati ta Dil Robins (Jill Robbins) kae o Levinasovom etikom odnosu, posebno u delu Totalitet i beskonanost: Ovaj etiki odnos [...] je odnos bez odnosa. On odrava rastojanje beskonanog razdvajanja, ali tako da to rastojanje ne unitava ovaj odnos i tako da ovaj odnos ne unitava to rastojanje [TI 41]. Levinas insistira na radikalnoj asimetriji (Circumcising Confession: Derrida, Autobiography, Judaism, Diacritics 25.4: 20-38, 22). 25 Cixous, My Algeriance, 159. 26 Siksu, Sanjarije. 27 Derida, isto tako, govori o asovima istorije i geografije iz svog alirskog liceja: Ni rei o Aliru, ni jedne jedine rei o njegovoj istoriji i geografiji, ali smo zato obalu Bretanje i estuare ironde umeli da nacrtamo zatvorenih oiju (Monolingualism of the Other, Or The Prosthesis of Origin, prevod Patrick Mensah [Stanford: Stanford University Press, 1998], 44). O ponekom alirskom detetu, koje se moglo sresti u srednjoj koli, on pie: Ovde moram da odustanem od delikatnih analiza koje bi nalagala socijalna geografija stanita, kao i kartografija osnovnokolskih uionica u kojima je i dalje bilo malih Aliraca, Arapa i Kabila, koji e ubrzo nestati pred vratima liceja (37).

125

trkltrna strivanj

je shvatila odrastajui u Aliru, a to je da je svaki prizor uvek imao druge, kontradiktorne strane.28 Ovaj citat govori o stranama koje ne moraju podrazumevati izobilje pozitiviteta, ali ipak zahtevaju da budemo svesni odreenih potekoa. Siksuova uvek govori o ansi, o svojstvu spoljanjosti kao o srenoj okolnosti, koja kao takva treba da opstane kao jedan potreban horizont, ak i po zavretku, moda posebno po zavretku ugnjetavanja da se zadrimo u okviru Memijeve leksike. U stvari, njena seanja na izbacivanje iz kole u Oranu zbog proviijevskih mera protiv Jevreja, i na povratak u kolu posle promene vlasti u Aliru, oznaena su istom reju ansa, koja istovremeno oznaava i ansu, i sreu. U Oranu smo imali tu sreu [nous avions eu la chance], moj brat i ja, da smo uli u spoljanjost, u tu kartonsku kolu, zahvaljujui Viiju [...] Sreom [par chance], kada je ameriko iskrcavanje omelo ovu svetu autsajderizaciju, ona nije ometena ni u naim umovima, ni u naim telima.29 Osloboenje je potrebno ne samo kao prekid ugnjetavanja nego i kao nain za ouvanje srene okolnosti do koje je dolo kroz ona se ak usuuje da kae zahvaljujui ugnjetavanosti. Drugi nain da se izloi ovaj stav jeste da se kae da, dok Memi insistira na tome da bi bilo pravilno razdvojiti figuru Jevrejina od bivanja Jevrejinom, Siksuova izlae postojane tropoloke kapacitete bivanja Jevrejinom. Siksuova, Memi i Derida susreu se barem u jednoj taki, u kojoj svako od njih svedoi o procesu oduzimanja u pogledu francuskog jezika. Meutim, ak i u njihovom slaganju oko ovoga postoje znaajna razmimoilaenja. Memi kae da je Jevrejin neko kome je uskraen jezik, neko bez legitimnog jezika.30 Sa jedne strane, njegov maternji jezik, judeo-arapski, bio je osakaeni jezik (182), a ova lingvistika nevolja (187) dodatno je pogorana kada je nauio francuski, ime je ubacivanjem u mreu francuskog obrazovnog sistema dolo do zastraujue izloenosti i, samim tim, u francuski jezik, kao to je opisao, uz izvesnu transpoziciju, u svom delu Kip od soli. Kao i Derida, Memi je oprezan prema ideji bogatstva i prezasienosti, i obojica vide zamuenje ili nevolju tamo gde drugi ukazuju na izobilje (Memi govori o lingvistikim nevoljama, a Derida o nevolji identiteta). U vezi sa tim, Memi kae da je bilingvizam dvostruko unutranje kraljevstvo [koje] doslovno ugroava jedinstvo, psiholoku harmoniju ugnjetenog. Njegov drugi jezik daleko je od toga da dopunjava njegov solidno usvojen, samopouzdan maternji jezik; naprotiv, on ga svrgava i unitava (188). On je zauvek ostao pozvani gost francuskog jezika (191). U Kipu od soli, mladi licejac govori kao to niko drugi ne govori. Neko mu kae da govori francuski kao Nemac (ovde mi na pamet pada Siksuova i njeno, u najmanju ruku, dvostruko jeziko naslee): Pokuala sam da govorim ovaj jezik koji nije moj, koji verovatno nikada nee biti u potpunosti moj, ali bez kog nikada ne bih uspela da se samoostvarim.31
28 Cixous, My Algeriance, 160. 29 Siksu, Sanjarije, moj kurziv. 30 Memmi, The Liberation of the Jew, 185. 31 Memi, Kip od soli, preveo Sreko Damonja, Naprijed, Zagreb, 1965.

126

trkltrna strivanj

Derida moda deluje blizak Memiju kada u Monolingvizmu drugog govori o svom stradanju francusko-magrepskog sveca (27), kroz koje je proao ivei u francuskom Aliru. Za razliku od Abdelkebira Katibija (Abdelkebir Khatibi), Deridinog prijatelja i autora dela Bilingvalna ljubav, ni Memi ni Derida ne mogu da se oslone na bilingvizam kao na sigurnu alternativu, tj. na jedan maternji jezik u Katibijevom sluaju arapski i drugi jezik, francuski, jedan maternji jezik plus jo jedan jezik (36). U Memijevom sluaju, kao to smo videli, do ovoga dolazi zato to je njegov maternji jezik, judeo-arapski, suvie nemoan, a njegov drugi jezik, francuski, neto to on uvek osea kao neto pozajmljeno, a nikada kao svoju vlastitu imovinu. to se Deride tie, on ukazuje na niz postojeih zabrana u pogledu na svog tadanjeg (i sadanjeg) pristupa jeziku ili jezicima. Kao i kod Siksuove, a isto tako i kod Memija, ove zabrane manifestuju se pre svega u kontekstu francuske kole, koja postaje tipian primer jednog optijeg kulturnog upisivanja u kolonijalnim uslovima, jednog ukljuivanja, u najoptijem smislu, u kolonijalnu strukturu kulture. Prva zabrana odnosi se na uenje arapskog ili berberskih jezika, jezika drugog, koji je na prvi sused. Unheimlich. Za mene, to je bio jezik suseda (37). Meutim, za razliku od Memija upravo je zbog toga Deridin odnos prema francuskom jeziku u isti mah jednostavniji i tei za njega nije postojala mogunost povratka u dom, u maternji jezik, ak ni u ono to Memi opisuje kao nesavren maternji jezik, jer se judeo-panski [...] vie nije koristio (84) meu alirskim Jevrejima. Ovaj nemogui odnos prema francuskom jeziku nastaje zbog dvostruke naredbe ili zabrane: Ovo ja o kome govorim je neko kome je, kao to se manje ili vie dobro seam, pristup bilo kom alirskom jeziku osim francuskog [...] bio zabranjen. Meutim, isto to ja predstavlja i nekoga kome je i pristup francuskom jeziku takoe bio zabranjen [...] Na drugi nain, svakako, ali jednako zabranjen (301). Ono to Derida definie u ovom pasusu jeste uskraivanje odobrenog maternjeg jezika (31), zato to je francuski jezik bio jezik gospodara (42). Memi se slae sa Katibijem, navodei francuski kao svoj drugi jezik, iako jasno pokazuje na koje se naine ova drugost neizbeno pretvara u zastraujue, ali istovremeno oboavano prvenstvo. Meutim, Derida tvrdi da se zadrimo jo malo u premisama ovih termina da francuski niti je drugi jezik, niti prua sigurnost i udobnost maternjeg jezika. On i dalje govori o oduzimanju, a posebno svojom uvenom, tekom izjavom: Imam samo jedan jezik, ali on nije moj (2). Ceo taj esej predstavlja razradu teke samogunosti te deklaracije. U prvom znaenju, koje je Memi istraivao, Derida pria priu o kolonizovanom, tvrdei da je monolingvizam onaj koji se odnosi na francuski jezik nametnut od strane drugog, gospodara, ali i da kolonizovani istovremeno nikada nee moi da pretpostavi svoje vlasnitvo nad francuskim jezikom: Nije moj. Meutim a upravo je ovo jedna od glavnih razlika izmeu njega i Memija Derida takoe pokazuje i da ni sam gospodar ne poseduje nita. Nigde ne postoji odnos pripadanja, vlasnitva i temeljnog vladanja jezikom, jer je jezik od-prisvajanje (24), to jednako vai i za gospodara ili kolonizatora. Pojmom od-prisvajanja Derida se takoe pribliava i Siksuinoj ansi, terminu koji on primenjuje na sopstveno iskustvo, nazivajui ga npr. paradoksalnom mogunou [chance] (53).
127

trkltrna strivanj

Kao to Derida kae na nekoliko mesta, od-prisvajanje nije samo nain da se prevazie opozicija otuenja i prisvajanja, nego takoe predstavlja i jedinu moguu ansu.32 Ako govorimo o pretpostavljenom jedinstvu jezika, jeziko jedno namee pitanje legitimiteta, ali ga ne reava.33 Ove stranice otkrivaju na koje naine su politika i etika obraene u Deridinom diskursu. Drugim reima, tu se vidi da one nisu samo predmet diskusije, nego su i neto emu on upuuje poziv, neto to treba da doe i da se dogodi. Pre svega, ideja otuenja ispoljava izvesna ogranienja, jer nijedna imovina, nijedno sopstvo nije, u strogom smislu rei, otueno u odnosu na jezik. Ako neko poseduje jedan jezik, time nikakvo preanje mnotvo nije postignuto niti izgubljeno, to znai da se jezik moe prisvajati samo do odreene take i nikada u potpunosti. Zbog toga je gospodar to to jeste u onoj meri u kojoj moe da d supstanciju ovom prisvajanju i da ga artikulie [...] kao deo neprirodnog procesa politiko-fantazmatskih konstrukcija (23). Treba naglasiti da Derida ovim ne porie ni okrutnost ni ponienje kolonijalnog ugnjetavanja, kao ni jedinstvenost njegovih konkretnih manifestacija. On takoe kae a ovde se znaajno pribliava Siksuovoj da nisu svi egzili ekvivalentni, da svako objanjenje ostaje pojedinano (58), a svaka pojedinanost postoji u uslovima iterabilnosti, ali ipak ostaje nesvodiva u trenutku svoje konkretne manifestacije. Ako i insistira na determinabilnoj mogunosti za potinjenost i hegemoniju (23), to je zbog toga to determinacija odbacuje sva naturalizovana prisvajanja. Ovo takoe odgovara i Deridinom pojmu heterologije, otvaranja ka drugom. Rei da neko govori jedan jezik, koji pritom nije njegov, isto je kao da kaemo da taj jezik uvek pripada drugom: Dolazi [Venue] od drugog, ostaje sa [reste ] drugim, i vraa se [revenue] drugom (40). To jeste monolingvizam, ali on pripada drugom, to je predlog koji momentalno definie etiku odnosa, razmene, davanja i gostoprimstva u isti mah. Monolingvizam drugog ini da drugi doe, to je dolazak drugog (68). Jo jedan nain da oekujemo dolazak drugog, ili da govorimo o monolingvizmu drugog, jeste da kaemo da je jedan jezik uvek u prevodu; drugim reima, jedan jezik je uvek istovremeno i jedan, i vie od jednog. Otud Deridina elja da se uini da jezik stigne ovamo, tako to e se uiniti da mu se neto dogodi [...] da se jezik prisili da sam sebe govori, na jedan drugi nain, sopstvenim jezikom (51). Ili, kao to Elen Siksu kae u svom tumaenju Monolingvizma drugog aka Deride, njegovo boravite ostaje u neprevodivom.34 U Portretu aka Deride Siksuova se, osim na Monolingvizam, usredsreuje i na jedan drugi Deridin esej Circumfession*. Siksuova prouava taku u kojoj se u tom eseju veroispovest susree sa obrezivanjem, u vidu pisanja i oznaka na telu, koje dolaze od tela.
32 Jacques Derrida, Le Droit la philosophie du point de vue cosmopolitique (Paris: Verdier, 1997), 32. 33 Derrida, Monolingualism of the Other, 28. 34 Hlne Cixous, Portrait of Jacques Derrida as a Young Jewish Saint, prevod Beverley Bie Brahic (New york: Columbia University Press, 2004), 119. * Neprevodiva igra rei: Circumfession je spoj rei circumcision (obrezivanje) i confession (veroispovest) prim. prev.

128

trkltrna strivanj

Ona nam skree panju, izmeu ostalih motiva, na ovo dvostruko pisanje, gde obrezivanje ostavlja svoj peat na telu (73), a i circumfession je neto zapisano, a ne izgovoreno, za razliku od veroispovesti (102). U centru njene panje je odreeni deo Deridine argumentacije, koju ona koristi i proiruje. Sa jedne strane, Derida nije zainteresovan za veroispovest kao neto to vie nema nikakve veze sa istinom35 nego, naprotiv, kao za neto to ima veze sa ispovedanjem, traenim oprostom (48), pretpostavljenom krivicom (215) i tajanstvenou ceremonija (296). Sa druge strane, obrezivanje je dogaaj koji sebe upisuje na telo (120), zapis koji zauvek ostaje, jedan dogaaj bez pamenja (96) koji kultivie obrezanog (60). U judaizmu, ovaj znak na telu mukih Jevreja oznaava i zavet izmeu Boga i njegovog naroda. Zbog toga to je asimilacija od strane Francuske donela alirskim Jevrejima akulturaciju i hendikepirano pamenje36 jer su oni faktiki bili stranci u odnosu na jevrejsku kulturu (53) smatra se da Deridin circumfession obitava u ono malo jevrejstva to mu je preostalo.37 U isti mah, s obzirom na to da Jevreji ne znaju nita o veroispovesti (187), esej Circumfession, ilustruje akulturaciju i potkopava ispravan in ispovedanja. Iako Siksuova u svojim tekstovima uvek povezuje jezik i telo, ona primeuje da je zapis obrezivanja u judaizmu polno iskljuiv.38 Kao ena, kao neko ko nije obrezan39, ona o obrezivanju moe da govori samo sa strane (68). Ako je obrezivanje rez, razdvajanje, ono je to pre svega zato to je rezervisano za mukarce, i zato to su ene iz toga iskljuene. Zbog toga je najbolji nain za definisanje jevrejske ene jednostavno nabrajanje obrnutih karakteristika mukog jevrejstva: Ona nije Jevrejka (juif), ona nema bar micvu ni talit, ona nije meu Jevrejima u sinagogi, ona je sa strane, ona je odvojena, nalazi se na balkonu, ona je tamo da odatle gleda njega svog sina, svog brata, svog mua, svog ljubavnika, svog oca ona je zaboravljena neophodnost, svedok koji je ve milenijumima iskljuen ali je, uprkos tome, bizarno neophodan, u isto vreme daleko i veoma blizu (74). Meutim, Siksuova pokazuje da, iako je oigledno iskljuena iz upisivanja zaveta na svoje telo, jevrejska ena izmilja sopstvene prestupnike, ali ipak verne zavete, koji na obrnut nain ritualizuju obrezivanje. Ako se obrezivanje tie muke novoroenadi (le n), Siksuova invertuje ritual uvajui od seenja svoj jevrejski nos (le nez), tu figuru koja predstavlja penis: Bojala sam se bekstva od svog oznaitelja, od svog n-jevrejskog prevelikog, predugakog
35 Jacques Derrida, Circumfession, Jacques Derrida, prevod Geofrey Bennington (Chicago: The University of Chicago Press, 1993), 132. 36 Jacques Derrida, Monolingualism of the Other, 54. 37 Jacques Derrida, Circumfession, Jacques Derrida, 303. 38 Dil Robins citira Hauarda Ajlberg-varca (Howard Eilberg-Schwartz), koji kae da [obrezivanje] uspostavlja opoziciju izmeu mukaraca i ena. ene ne mogu da nose simbol zaveta. Samo tela mukaraca mogu da ponesu uspomenu na obeanje koje je Bog dao Avramu (Circumcising Confession, 35). Robinsova komentarie da diskurs obrezivanja u potpunosti potiskuje pitanje ene [...] Ovo zaboravljeno pitanje je ono o emu se ne misli, skriveno polje diskursa o obrezivanju (35). 39 Cixous, Portrait of Jacques Derrida, 68.

129

trkltrna strivanj

nosa, od svog vrha organa, od svog oca. Time sam sebe na suprotan nain obrezala, odbijajui operaciju. Postoji mnogo vie vrsta obrezivanja nego to moemo da zamislimo (74). Samo povezivanje rei n i nez u Portretu dve rei koje gotovo da su homonimi ukazuje na jo jedan motiv za njeno istraivanje jevrejstva, koje nadilazi pitanje seksualnih razlika, kao i pitanje bivanja Jevrejkom u enskom rodu: Uvek se radi o roenom (le n), zar ne? Ili o nosu (le nez) na francuskom (74, moj kurziv). Homofonost okuplja rei razliitog znaenja u jednom jeziku, a ova skupina predstavlja ansu za dosad neopaene veze ili procurivanja smisla. tavie, nikada ne moemo saznati ta bivanje Jevrejinom zaista podrazumeva kae Siksuova ali neko je Jevrejin barem zbog toga to tvrdi da to jeste, jevreju (par juifdire) (75). A ova tvrdnja uvek se iznosi na odreenom jeziku. Za vreme Drugog svetskog rata njena majka koristila je glas kao ifru za oznaavanje Jevreja: On je J, rekla bi mama, kako bi, ne izgovorivi, kazala ime tajne (3), ali taj glas nije izgovarala kao nemako, nego kao francusko j. Zbog toga re juif ne samo to je uvek u mukom rodu ili je uzurpirana ljubavlju i vernou kada se koristi u enskom nego je, pored toga, to i francuska re (4). Ona se slae sa Deridom u pogledu akulturacije ili kontravremena jevrejske zajednice u Aliru (115), u kojoj je znanje hebrejskog jezika bilo gotovo sasvim iezlo, i u kojoj, kao to ona kae pozajmljujui Deridin izraz, problem identiteta [...] takoe ima veze i sa problemom izgovaranja (116). Sama re juif na francuskom postaje jedan repozitorijum jevrejstva koje mu je povereno na uvanje, jedini preiveli koji ostaje kada sve drugo iezne ili se zaboravi: Zamislite ogromnu teinu rei juif, nadimanje, erekciju te rei, koja je poslednji preiveli od cele jedne iezle verbalne populacije (115). Analiza rei juif kao poslednjeg preivelog koji nosi teret oznaavanja onoga to vie ak nije mogue ni proitati, ali to postoji u vidu traga, podsea nas da je Derida za sebe upotrebio ime marano. U srednjem veku, ovo ime davano je Jevrejinu koji je pod prisilom preao u hrianstvo, uz implicitno naznaenu mogunost da je on zapravo zadrao svoju veru koju vie ne ispoveda otvoreno, to, prema Deridinom miljenju, znai da je posedovao jednu tajnu koja nije stvarno bila njegova.40 Prema miljenju Siksuove, Derida je marano i zbog svog odnosa prema francuskom jeziku, ijim se mogunostima i obrtima slui.41 Ovako se, jednom dugom, zaobilaznom putanjom, vraamo Memijevom pokuaju da razdvoji figuru Jevrejina od njegovog bivanja Jevrejinom u pravom smislu te rei. I Derida i Siksuova povlae se od nedostine doslovnosti i istinitosti bivanja Jevrejinom, i umesto toga razmatraju ta figura Jevrejina prua kao pitanje, na jedan nain koji ne moe jednostavno da suprotstavi istinsko i figurativno. Siksuova citira Deridina Pitanja o judaizmu: Tek treba da saznamo ta judaizam kao figura precizno predstavlja

40 Derrida, Circumfession, 170-71. 41 Cixous, Portrait of Jacques Derrida, 114.

130

trkltrna strivanj

(77). Siksuova za parafraziranje Deridinog stava o njegovom jevrejstvu predlae trop po imenu paragram: DA LI SAM JEVREJIN ILI BEIM OD JEVREJSTVA? [SUIS-JE JUIF OU FUIS-JE JUIF?] (78). Ovaj primer predstavlja retoriki obrt, ije se pravo znaenje otkriva samo na francuskom jeziku, i sumira nekoliko aspekata prouenih u ovom tekstu. Pre svega, Siksuin paragram premeta pitanje bivanja Jevrejinom na polje beanja ili sagreenja, na neodreenu lokaciju. Ovaj paragram podrazumeva i pitanje koje se postavlja u vezi sa judaizmom i Jevrejinom, ono veito: ta Jevrejin jeste? Drugim reima, on istovremeno stoji iza ovog pitanja i izvre ga naopake. Naposletku, na to pitanje i dalje nemamo odgovor.

the figure of the jew in north africa: memmi, derrida, cixous

summarY: in the figure of the jew, brigitte Weltman-aron analyzes how the recurring question, famously asked by sartre in 1946, does the jew exist? and if he exists, what is he?, was taken up by three major thinkers who were born and grew up in north africa: albert memmi, jacques derrida, and Hlne cixous. in particular, the article examines the ways in which these thinkers addressed being jewish as a figure or as a question that remains open. keY Words: figure of the jew, being jewish, north africa, france, philosophy, anti-semitism, j.p. sartre, emmanuel levinas, maurice blanchot, albert memmi, Helene cixous, jacques derrida.

bweltman@ufl.edu

131

f o t o

m a r e k
1 3 1 ,

W y k o w s k i
1 3 2 , 1 3 3 , 1 4 3 ,

m a r e k . w y k o w s k i @ g m a i l . c o m 1 6 0 , 1 6 1

s t r a n a :

132

133

134

135

trkltrna strivanj

udc 305-005.2:82

vladislava Gordi petkovi

univerzitet u novom sadu, srbija filozofski fakultet

identitet, jezik i socijalna stratifikacija: kako enska knjievnost podriva poredak

saetak: rad e se pozabaviti mogunostima srpske enske proze u procesu dekonstrukcije stereotipa o hijerarhiji i socijalnoj stratifikaciji. na primeru dva romana objavljena u 2011. godini, bremasoni mirjane urevi i tito je umro mirjane novakovi, zasniva se analiza enskog subverzivnog delovanja na vladajui diskurs. kljune rei: ensko, diskurs, stratifikacija.

Poluga kojom moete pomeriti korpus tumaenja odnosa izmeu jezika, identiteta i socijalne stratifikacije oslonac ima u eseju Improvizacija moi Stivena Grinblata, i to pr venstveno u autorovom razmatranju pojma mobilnog drutva, koji je osmislio sociolog Danijel Lerner. Odreujui Zapad kao mobilno drutvo, Lerner objanjava da je svojstvo tog sveta mobilnost senzibiliteta, spremnost na promenu u skladu sa promenama: tradicionalno drutvo poiva na modelu ograniene linosti, koja se opire promeni i nije kadra da pronikne u aspekte stanja drugog bia. Ta ograniena linost ne poseduje empatiju, odnosno sposobnost da se identifikuje sa novim aspektima okruenja. Lerner na jednostavan nain testira ovu sposobnost empatije tako to, oekujui reakcije ispitanika iz razliitih socijalnih i klasnih okruenja, postavlja naizgled banalno pitanje: Da postanete urednik novina, kakve biste novine pravili? Nama iznenauju, ali za jedan vievekovni konstrukt miljenja oekivan odgovor, ponudie turski pastir iz jednog sela u okolini Ankare: on je, udei se Lernerovom pitanju, zapitao kako iko moe od pastira oekivati da na taj nain upravlja svetom. U ovom odgovoru date su indicije o skuenoj linosti, nesposobnoj za empatiju, time i za prome-

136

trkltrna strivanj

nu svog poloaja. Grinblat e pastirov odgovor upotrebiti kao uvod u analizu moi kao umea da se primeni promena. Kako se dekonstruiu stereotipi o hijerarhiji i socijalnoj stratifikaciji ponekad najbolje otkriva ne realnost, ve fikcija. Srpska je budunost nevidljiva i nerazumljiva, ali ni sa prolou se ne zna ta initi: u romanu Mirjane urevi Bremasoni istorija srpskog drutva predstavljena je kao istorija jednog tajnog drutva, a kroz prizmu univerzalne sadanjosti, susreta davno preminulih i neroenih, italac se suoava sa ravom beskonanou okotalih naina miljenja i govora o svetu. Ovaj roman sadri istorijske, kulturoloke, rodne i etike komponente, kojima se vredi pozabaviti upravo iz perspektive koju Stiven Grinblat pozajmljuje od sociologije. Komino-fantastini roman Bremasoni Mirjane urevi vraa nas u jun 1940, u vreme priprema za tzv. samouspavljivanje jedne tajne organizacije, poglavito muke masonske loe Jugoslavije. Sutina masonerije i jeste okupljanje, ako ne elite (jer elitno je masoneriji strano), onda svakako najuglednijih predstavnika jedne zajednice. Dok se masoni dogovaraju kako da obave veliki poslednji ritual, tee tiha logistika aktivnost mnogo tajnije organizacije enske loe Bratanice. Ne bi li pomogle muevima da svoju malu drubu konzer viraju za venost, vraarske gospoe improvizuju slobodnozidarski hram u domu jedne od njih, uz pomo heklanog stolnjaka sa masonskim simbolom motivom akacije. Bratanice (a ne sorele, kako bi se se zvale supruge i keri masona) parodiraju masonske rituale i regalije samo uslovno: iako je njihova imitacija masonskog hrama suta improvizacija, njihova misija sastoji se u pokuaju da sve to je dobro u ovom vidu udruivanja pree u venost, na vii nivo pamenja i humanosti. Bremasoni su alternativna istorija graanskog Beograda, iji je mali univerzum od istorijskih gibanja, nadolazeeg faizma i svetskog rata zatien samo tvrdoglavom odlukom est ena da ukradu uvenu mumiju Nesmina iz mraka Prirodnjakog muzeja i iskoriste taj artefakt za drevni egipatski ritual. Ismevajui muku sujetu i borbu za vlast, autorka odaje poast enama, ali i to ini armantno i aljivo, predstavljajui svoj alter ego kao Veliku Opajdaru. Roman bi se mogao okarakterisati kao pseudoistorijski aljivi triler, i potuje aristotelovsko jedinstvo mesta, vremena i radnje, a predstavlja u autorkinom opusu zapravo drugi tom alternativne istorije Beograda, svojevrsni nastavak romana Kaja, Beograd i dobri Amerikanac. Polazei od mistifikacije masona i njihove uloge u istorijskim i politikim previranjima, Mirjana urevi ne planira da se tu zaustavi. Nju ne zanima razobliavanje nekakve masonske tajne: njena ambicija jeste da otkrije sfingu bez tajne, da ukae na to da nema tajanstvenih moi ni skrivenih naina delovanja, a da je jedina mistifikacija u vezi sa tajnim drutvom zapravo dosledno insistiranje na poretku i hijerarhiji. Zato roman, iako je u drugom delu zahvaljujui krai i transportu egipatske mumije pretvoren u komini akcioni film i ezoterinu pustolovinu, ne prati unapred zacrtan zaplet, ve se koncentrie na predstavljanje uloga i funkcija koje su date junacima: dok su muki
137

trkltrna strivanj

rituali veoma precizni i strogi, ali u svome automatizmu dovedeni do vrhunca apsurda u spletu traginih smrti i kominog paroksizma, oni enski su transparentni, svodivi na konstruktivne i altruistike funkcije, pa moda ba zbog toga nerazumljivi. ene nisu voene ambicijom, ve solidarnou, i njihova najnedokuivija motivacija zapravo su potenje, istinoljubivost i humanost. ene meusobno dele tajne: one radoznalo itaju erotske distihe Save Damjanov, posveene njenim ljubavnicima iz redova beogradskih masona; u tim stihovima variraju, u formi bearca, masonski simboli, prepleteni seksualnom simbolikom enskog tela: To to nemam himen, / Nije magnum crimen (urevi 2011: 146); U mog dike Udovika kesa, / Moje grudi njemu su nebesa (urevi 2011: 147) ili se ue metodi depilacije uz pomo zapaljenih stranica Politike od seljanke Stamene, koja im samouvereno objanjava: Za sebe se prljim. I doterivam (urevi 2011: 75). Stamena, emancipovana ena iz naroda, predstavljena je u romanu Bremasoni kao savren primer ene koja ispunjava uslove prijema u masonsku lou Bratanice da bude slobodna ena na dobrom glasu: Zaista, Stamena, koja sir i jaja, poneku kokoku i gusku, donosi u dom Spasievih ini se ve itavu venost, na dobar glas kod Bratanica izala je pre pet-est godina kada se oslobodila. Najurila je mua, pijanduru i silediju, i preuzela svoj ivot u svoje ruke. Nije to ranije bila ista ena. Umela je da se uopte ne pojavi, pred slavu, na primer, i napravi Soki ozbiljne glavobolje. Posle doe, s masnicom na obrazu, izvinjava se, donosi teglu slatkog upoklon, samo da ne izgubi stalne muterije. I tada je bila ista, Soka jako dri do toga od koga uzima ivotne namirnice, ali nije bilo menjanja haljina i obue, vazda u istom, ispranom, okrpljenom. Kao to se nikada nije alila, tako se nije odmah ni pohvalila da se ratosiljala barabe. Tek u jesen, mesecima nakon to je lagano poela da se menja, da se ispravlja u leima, da joj se brie senka gorine sa lica, rekla je da joj erka dolazi za Beograd, u aki dom, da ui vie razrede gimnazije. I onda, mic po mic, od jednog do drugog vienja, ispriala stranu priu o svom petnaestogodinjem braku s pijanicom, koji joj je otimao sav novac to zaradi, tukao je kad sakrije, i malu maltretirao. Dete je oduvek dobro uilo, bilo prvo u seoskoj koli, posle u Rumi, obeala joj je da e joj omoguiti da ui dalje, dok god bude htela, da nee biti seljanka, makar se Stamena satrla. Prelomni trenutak nastao je kada je Pantelija, zvao se Pantelija, lupio rukom po kerkinom svedoanstvu etvrtog gimnazije sve odlino i rekao: E sad je dosta! Nema vie, nazad u selo, da pomae materi, dosta badavadisanja. Il nek se udaje, ne moe on to vie da rani. Na to je i Stamena lupila po svedoanstvu, ali uicom sikire posle su izvadili prepis i dreknula: E stvarno je dosta! Mar iz moje kue! Jurila ga je sikirom do treeg sokaka.

138

trkltrna strivanj

Nije ilo ba tako lako, pokuavao je da se vrati. Videvi da je odluna, brat joj je pomogao da ga se rei, pripretio mu da se tornja. Zauzvrat je, shvatila je docnije, mislio da povrati kuu i okunicu, miraz koji je Stamena od oca dobila, malo mu bilo celo imanje to je njemu ostavio, a od nje, rasputenice, napravi slukinju svojoj eni i deci. Pa se i s njim raskantala, sudski. to joj je donelo jo dve krave, na njene dve, mnogo vie obaveza, ali i sira. I para. Kada je pr vog meseca, posle Pantelije, tako ona ivot pamti, pre Pantelije i posle Pantelije, izmeu crno, prebrojala zaraeni novac, tek onda je shvatila koliko je svoj ovek postala. Pet stotina dinara! Mogla je detetu da kupi stotinu knjiga, da ui. Mogla je... ali nije. Ulagala je u domainstvo, u posao. Kokoinjce, talu, batu; uvela bi ona vremenom i elektriku, samo da je stigla ica do sela (urevi 2011: 7980). Time to saznaju tajne pravih masona i imitiraju njihove rituale, ene ne stiu mo nad muevima i braom, niti to ele: tajno ensko drutvo svoju svrhu vidi u nenametljivoj pomoi da se valjano izvedu oni prirodni rituali kao to su roenje i smrt. Ovde su to poraanje ranjene ziftcrne make, koju su smestile u veterinarsku ordinaciju, i gaenje svetla u masonskoj loi, ije e aktivnosti saekati bolja vremena. Mirjana urevi nam otkriva ensku masoneriju ne kao sifraetsku rabotu, ne kao poselo dokonih traara, ve kao skup inteligentnih i obrazovanih ena koje koriste najvee blago koje ene oduvek imaju ne jezik, ve pravovremenu informaciju. Roman zasluuje odrednicu komino-fantastian zato to mea vremenske dimenzije u funkciji igrivog i sarkastinog demontiranja patrijarhalnog poretka: radnja se odigrava u univerzalnoj sadanjosti gde nema razlike izmeu mrtvih, ivih i neroenih. lanovi beogradske masonske loe nisu samo oni njeni lanovi koji su bili aktivni u junu 1940, ve i pridolice iz prolosti i budunosti, iz dalekog vremena pred Pr vi srpski ustanak, odakle dolaze jedan od pr vih srpskih masona i veliki majstor pr ve loe Petar Iko (iz vremena kad je, prema predanju, postojala turska masonska loa Ali Ko, iji su ravnopravni lanovi bili i Srbi i Turci), zatim Sima Milutinovi Sarajlija (1847), kao i najznaajniji masoni iz vremena pred Drugi svetski rat ore Vajfert i Branislav Nui. Ova fantastina dimenzija ujedno je i otro satirina, jer se univerzalnost vremena prenosi na univerzalnost hijerarhije. No hijerarhija je istovremeno kritikovana i parodirana, jer se sva ugledna braa iscrpljuju u diskusijama, svaama, sitnim zavistima i pakostima, ne uspevi da ouvaju prisebnost i homogenost u kriznim vremenima. Kreativni princip organizacije i realizacije preuzimaju ene, mnogo efikasnije od mukaraca, koji nisu kadri da organizuju dopremanje mumije iz Prirodnjakog muzeja, a mumija je neophodan rekvizit za zahtevan i komplikovan ritual samouspavljivanja, odnosno premetanja u bezvremenost. Dok mukarci gube vreme i energiju u sukobima volja i koncepcija, u zaludnim diskusijama i proceduralnim dvoumicama, ene se uz pomo lukavstva i preduzimljivosti dokopaju mumije i predaju je mukarcima, te tako tek njihova konkretna pomo omoguuje da se ritual izvede.

139

trkltrna strivanj

Bremasoni pokazuju kako su mukarci i institucije koje tvore beznadeno zatoeni u konzer vativizmu, u procedurama koje dosledno potuju, zaboravivi zbog ega to ine; ene razaraju hijerarhiju subverzivno, bez dizanja revolucije, tako da uvaenim stareinama masonske loe sauvaju iluziju moi. Njihov jedini muki saveznik je junak po modelu Indijane Donsa, vispreni, okretni Veliki Muziki Majstor Bane, neroeni lik iz budunosti, lik nevidljiv i sveprisutan, neka vrsta katalizatora zapleta u liku boga Janusa, koji gleda i u prolost i u budunost, neka vrsta duha pripovesti koji zna sve tajne i mehanizme, a ipak nije pripoveda ni autor. Bremasoni su u veoj meri nego prethodni romani Mirjane urevi puni gegova, fizikog humora i farse, na nain Radovana Treeg, Sterijinih komedija i proze Stevana Sremca, a likovi su kao kod Henrija Fildinga, arlsa Dikensa ili, uostalom, svakog autoritativnog realistikog romansijera, predstavljeni sa manama koje nisu fatalne i nezaceljive, ali mame na smeh i zadirkivanje. Zadirkivanje je kljuna re Mirjaninog stvaralatva onda kad se ne obruava snagom satire, politike i socijalne, na anomalije u drutvenoj hijerarhiji, ona zadirkuje te hijerarhije zbog njihovog suvie krutog ustrojstva, dvojnih merila i licemerja. Tehnikom unutranjeg monologa, parodirajui tok svesti, pripoveda s promenljivom fokalizacijom luta ne samo od lika do lika, ve komino predstavlja kako to izgleda kad se u jednom liku pobiju dve sile, kao to je to sluaj sa Timotijem Spasiem, u ijem umu neprestano uvaeni stareina i profano ja vode dijalog, peckajui jedan drugog, zarobljeni u kominom suivotu. Dok Timotije lekar pecka svoju ezoterinu polovinu, u njihovom dijalogu prepoznajemo i blago ruganje svim onim modernistikim herojima koji su otelovljavali raspoluenost emocija i duha, uma i tela. Sa besprekornim poznavanjem istorije i simbolike masonerije, Mirjana urevi udruuje svoju razuzdanu imaginaciju u kojoj Sima Sarajlija i Petar Iko, Borislav Peki i Branislav Nui tvore jedan mali klub knjievnika u kome se razgorevaju sukobi strategija i stavova, ali, kao to je kod knjievnika est obiaj, nikad otvoreno! Ti pritajeni, nikad otvoreni sukobi pokazuju jo jednu nimalo dostojanstvenu sliku nedovrene urbanizacije i akulturacije. Ne manje bitan aspekat Bremasona jeste slika graanskog ivota u Jugoslaviji pre Drugog svetskog rata, zbog ega se ovaj roman moe smatrati nastavkom ili dopunom prethodnog romana Mirjane urevi Kaja, Beograd i dobri Amerikanac. U oba dela govori se o nostalgiji za urbanizacijom: oba romana opisuju dosledne pokuaje da se Beograd iz neugledne varoice pretvori u grad precizno skrojenih ulica i trgova, u stecite finoe, kulture i obrazovanja. I Kaja i Bremasoni su nepretenciozne povesti o individualnim poduhvatima da se u malom svetu neto promeni, uprkos injenici da su promene koje se valjaju u velikom svetu sa druge strane prozorskog okna neumitne, razorne, zastraujue. U pravu je kritiar Davor Beganovi kad u svom prikazu Bremaso na, objavljenom u sarajevskom listu Osloboenje, pominje subverzivnu angairanost romana, koja se oituje u feministikoj poziciji podrivanja patrijarhalnih struktura. Jer,
140

trkltrna strivanj

dok je u mukoj hijerarhiji lanog elitizma nezamislivo prisustvo niih slojeva drutva, enska e loa u svoje redove simbolino i realno uvesti Stamenu, seljanku iz Srema, ija su vrednoa, estitost i odreitost najbolji lakmus ovenosti, i koja je sposobna za empatiju u svakom znaenju te rei: za saoseanje sa slabima i nezatienima, kakva je i sama bila dok se nije oslobodila, ali i za lernerovsku identifikaciju sa viim slojevima socijalne hijerarhije. Drukijim sredstvima i tehnikama koristi se Mirjana Novakovi u dekonstruisanju socijalne stratifikacije, identiteta i jezika dananjeg vremena: ona e u romanu Tito je umro pr vu dekadu dvadeset pr vog veka dramatino i ultimativno suprotstaviti poslednjem od svih zlatnih doba jugoslovenske i srpske istorije vremenu vladavine Josipa Broza. Napeta detektivska pria sa elementima politikog trilera je anrovsko iznenaenje iz pera autorke poznate po romanima s elementima naune fantastike i distopije, kao to su Strah i njegov sluga (2000) i Johanns 501 (2005): no roman Tito je umro (2011) pored semantike udice u naslovu nudi mnogo vie ovo je roman tranzicijskog bluza i jedne vrlo ekscentrine jugonostalgije. Junakinja romana, ija se radnja deava u dve nedelje decembra 2010, novinarka je Politike, ija je karijera u jednom trenutku krenula nizbrdo, a taj profesionalni i, pokazae se, moralni pad jednako traje: ona ivi usamljeno, bez kontakata sa porodicom i prijateljima, zavisna je od alkohola, a uzrok njene samoe i izolacije ostaje sakriven iza vela tajne, kao i njeno ime. Oigledno je da se svojim napisima i istraivakim radom zamerila vladajuoj politikoj stranci, da je proglaena za nepodobnu u novinarskoj brani, ali nije izgubila potovanje i obzir svojih pretpostavljenih, ma koliko oni bili prisiljeni da potuju politike odluke, koje nalau da novinarka ostane izolovana, bez prave mogunosti da radi ono to najbolje ume. Ukratko, sve poinje tako to se alkoholisana realnost junakinje uzdrma jednim saznanjem, koje je zapravo mamac u misteriju: na slavi kod kolske drugarice upoznaje nekadanjeg komunistikog funkcionera Nikolu Babia, i od tog uglaenog gospodina saznaje dobro uvanu tajnu: dan i as Titove smrti najavljeni su punih dvanaest godina pre onog 4. maja 1980. kada je predsednik SFRJ preminuo, i to ba u Politici, u tekstu iz kulturne rubrike koji najavljuje da e pozorina predstava Der vi i smrt biti odigrana 4. maja u poneto neobino vreme 15.05. Poetna slova svakog pasusa u tekstu daju reenicu Tito je umro. Meutim, ovo je tek pr va od tri misterije u ije e se reavanje novinarka upustiti. Samo nekoliko dana docnije, bie pozvana da izvetava sa Izborne skuptine Demokratske stranke, koja se odrava u Centru Sava, i to na insistiranje jednog stranakog uglednika koji eli da ostane anoniman. Dve zagonetke odmah e zaokupiti junakinju. Zbog ega je ba njoj saopten podatak o tajni najavljene smrti? Zbog ega ba ona dobija novinarsku akreditaciju za vaan politiki skup? Uz traenje podataka o autoru misterioznog novinskog teksta sa akrostihom koji je, kako e saznati, lien slobode pa u zatvoru izvrio samoubistvo (a moda i bio ubijen), novinarka ispituje i injenicu zato stranka koja ju je uinila nepoeljnom eli njeno prisustvo na svojoj konvenciji. U noi izmeu dva dana zasedanja Skuptine De141

trkltrna strivanj

mokratske stranke, mladi i perspektivni kandidat za jednu od elnih pozicija u partiji umire pod nerazjanjenim okolnostima. Misteriozna novinarska akreditacija za sednicu Glavnog odbora Demokratske stranke pomae junakinji da razotkrije i rei to, kako emo saznati, briljivo planirano ubistvo mladog i oigledno suvie perspektivnog stranakog lidera Sae Vrtae, koji strada kao kolateralna rtva mladalakih osveta i materijalnih interesa vie ljudi. U reavanju sluaja pomau i odmau junaci koji su svi odreda proizvod jednog vremena i jedne (materijalistike i potroake) ideologije: korumpirani novinari i nesavesni policijski inspektori, mlada slikarka iz Kovaice, koja radi kao kuna pomonica i nevina trpi policijsku torturu, Vrtaina ljubavnica koja sanjari o bogatoj udaji, i mnogi drugi, uglavnom pohlepni junaci i antijunaci tranzicione Srbije. Iako smeten u Beograd vremena dananjeg, roman nas vraa u politike obraune iz Brozovog vremena, ali i uvlai u vrtlog savremenih likova i tema, poput farmaceutske mafije, finansijskih skandala, elitne prostitucije, tajnih slubi, unutarstranakih sukoba. Govorei jednom prilikom u svojoj knjizi Izgubljeni testamenti o or velizaciji uspomena, Milan Kundera je pokuao da nas ubedi da smo stvarnost u komunizmu gledali kao goru nego to je bila zato to smo tu prolost nasilno literarizovali, prilagoavajui je jednom stereotipu nemara, represije i propadanja. No, kod Mirjane Novakovi sreemo specifinu or velizaciju stvarnosti njena junakinja, novinarka sa stigmom, kae: Mogla sam slobodno da radim sve to nisam htela, a sve to sam elela da piem nije bilo zabranjivano, jedino se nije objavljivalo; ili svet opisuje kao cinino i ravnoduno mesto: Sponzorua je [...] ogrnula bundicu koja joj je sezala ak do struka, i uhvatila Maksimilijana pod ruku, u kojoj su se jo uvek klatili kljuevi sa priveskom mercedesa, i tako romantini izali napolje, kao da ljubav nikad nee umreti (Novakovi 2011: 163). Junakinja je spremna da lae radi istine, da ucenjuje u ime potenja i tu se ne razlikuje od jednog kod nas pomalo zaboravljenog detektiva Nikole Bania, glavnog aktera kriminalistikih romana Gorana Tribusona, hladnog, cininog i kritinog prema hr vatskom establimentu, no za razliku od ovog junaka koji ima ta da izgubi (makar to bio olupani sitroen, biva ena ili njegovo verno drutvance iz kraja), novinarka s pseudonimom Jovanka Karajovanovi nema ta da rtvuje, ni zbog ega da se boji. Ona je potpuni iskorenjenik i postoji za nas jedino kao ena s grekom: ona nema istoriju, nema ljubavi ni prijateljstva, njen ivot se vrti u jednom beogradskom izluujuem bermudskom trouglu izmeu novinarskih rivalstava i neprijateljstava, krhkih saveza sa politiarima i sluajnih drugarstava uspostavljenih sa nekoliko dobrih dua. Varljivo stabilno pripovedanje paljivo gradi neizvesnost i nedoumice, tajanstva i mrane elje: jasno nam je da novinarstva koje demontira tajne nema bez sprege sa policijom i politikom, ali nam je jasno i koja se visoka cena za tu tajnu vezu plaa. Ta cena je usamljenost i nesigurnost, ta cena je izgraena nesposobnost da se nekome veruje. Da li e reeno ubistvo znaiti i kolektivno otrenjenje, da li e reen sluaj doneti pravdu? Kao u sluaju inspektora Bania, pobede su relativne a samo se porazi broje. Junakinja bez imena, bez adrese i bez prolosti moda je samo protagonista jednog savremenog
142

trkltrna strivanj

moraliteta u kome crni i beli igraju partiju aha do istrebljenja, odnosno do suoavanja istine i moi. A istina i mo nisu nikada na istoj strani: kad je u pitanju dobar krimi-roman, ni ne treba da budu, jer samo njihova suprotstavljenost garantuje zaplet surov, soan, koji opominje. Tito je umro predoava gorku, satirinu sliku Srbije u iskrivljenom ogledalu: to krivo ogledalo je prevashodno percepcija glavne junakinje i naratorke, koja sve oko sebe predstavlja kao mrano i cinino. Sva zla su drastino uveana partije i mediji, policija i kriminalci, tajne slube i crkva, svi su, u novinarkinim oima, na istom zadatku pohlepnog bogaenja. No ova slika, i ovakva percepcija, izranja iz tranzicijskog iskustva, koje je donekle pravda. Pred nama je beznae u ivim bojama, a srpski establiment je samo deo te krajnje negativne i destruktivne slike: sve informacije su tabloidne, svi ljudi i ene materijalisti, svi mehanizmi upravljanja dobrima i medijima svode se na grabe. Meutim, svi ti privrednici i politiari, ambiciozne sponzorue i marketinki strunjaci, samo su statisti u slici sveta koju projektuje ogorena junakinja, hronino kivna na sve slabosti i nepravilnosti, netolerantna prema nepotenju i malverzacijama. Junakinja je opsednuta propau, i vidi je svugde oko sebe: ako poverujemo u Hamletov filozofskorefleksivni sud koji kae da svet nije onakav kakav jeste, ve onakav kakvim ga ini nae uverenje, iz novinarkinih uverenja prua se pogled na apokalipsu, komar i unitenje, bez ikakve perspektive da iz unitenog sveta nastane bolji. Junakinja je ogorena i nepoverljiva, nepopravljivo asocijalna, ali se nasluuje da je ta asocijalnost posledica gorkih iskustava, neimenovanih, pa tako relativizovanih. Njena hamletovska gorina je, kao i kod ekspirovog junaka, bez pravog uporita i razloga. Tito je umro ostaje bez razreenja, na raskru pitanja, i iako su misterije postavljene na poetku reene na kraju, koren novinarkine patnje i sumnje ostao je duboko skriven, nevidljiv itaocu. Ovako postavljen roman mogao bi biti snana alegorija o sutinskoj neproitljivosti, nerastumaivosti politike moi, koja, kad eli da kanjava, ne mora imati razlog za to, pa ga stoga ne mora ni imenovati.

143

trkltrna strivanj

literatura
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. Beganovi, Davor. Poetika diskrepancije. Osloboenje, 25. april 2012. Epstein Nord, Deborah. Walking the Victorian Streets. Women, Representation, and the City. Ithaca and London: Cornell University Press, 1995. Gill, Rosalind. Gender and the Media. Cambridge: Polity Press, 2007. Grinblat, Stiven. Samooblikovanje u renesansi: od Mora do ekspira. Prevele Nevena Mrenovi i Jelena Staki. Beograd: Clio, 2011. urevi, Mirjana. Bremasoni. Beograd: Laguna, 2011. Jones, Amelia. The Feminism and Visual Culture Reader. New york: Routledge, 2003. Novakovi, Mirjana. Tito je umro. Beograd: Laguna, 2011. Peikan Ljutanovi, Ljiljana. Politika i hibris. Polja, 474 (2012): 98104. Skeggs, Beverly. Formations of Class and Gender. London: Sage, 1997.

identity, language and social stratification: Womens literature as subversion

summarY: the paper discusses the ways of subversion womens writing uses in order to deconstruct stereotypes, hierarchy and order. the malecentredness of the fictional world in mirjana urevi Hey bro, freemason and mirjana novakovis tito has died is questioned by women who are belittled, ignored and castigated as underdogs. However, their position starts to change, first in the realm of critical discourse, and later in actions taken in order to reconstruct and find the values still persisting in the crumbling world. keYWords: woman, discourse, stratification.

vladysg@yahoo.com

144

145

trkltrna strivanj

udc 821.163.41.09 salg j.

dragana beleslijin
biblioteka matice srpske, novi sad zavod za kulturu vojvodine, novi sad, srbija

tipovi mukog subjekta u poeziji i prozi judite algo

saetak: polazei od mogunosti kombinacije postupaka naratologije, s jedne strane, i rodnih itanja, s druge strane, rad se bavi istraivanjima muke seksualnosti u tekstovima judite algo. muki likovi u njenoj prozi (da li postoji ivot?, put u birobidan, kraj puta i dr.) dele se na: heteroseksualne (doktor savi, mu, laslo vegel), latentno homoseksualne (Haim azrijel) i mukarce slabih rodnih crta (nenad mitrov, miroslav mandi, grof marsel). u grupi heteroseksualnih mukih likova uoavaju se dve podgrupe: figura zavodnika i figura nosioca patrijarhalnog obrasca. u poetskoj zbirci ivot na stolu moe se uoiti postupak deseksualizacije subjekta, karakteristian i za poetsko-prozni opus slobodana time. kljune rei: judita algo, muki subjekt, seksualnost, hegemoni mukarac, heteroseksualnost, slabi subjekt, homoseksualnost, homoseksualna panika, deseksualizacija, neoavangarda, postmodernizam.

Za razliku od enske, konstrukcija muke seksualnosti u tekstovima Judite algo oteana je injenicom da je stvarnosni kontekst njene poezije i proze izvorno enski, tj. da je njeno delo poniklo iz enskog pera, da je pripovedaki subjekt redovno u enskom rodu i da preteu junakinje; kao i injenicom da i danas, kao i pre nekoliko decenija, kada je Judita algo pisala i objavljivala, ivimo obrazac muke vladavine, u kojem je privilegija maskulinog subjekta da govori o polnom optenju i da posmatra enu, a da se u ensku seksualnost lake zalazi. Volfgang male pie da je mukoj seksualnosti pridavan vei znaaj nego enskoj (male 2011: 22). U tekstu Erotska poezija u rukopisnim pesmaricama XVIII i XIX veka Sava Damjanov uoava da je ena ta koja daje, ona je nosilac neobuzdanosti i razvrata, mukarac je taj koji samo uzima ponueno, a njegova seksualnost je prikazana prevashodno u funkciji zadovoljavanja enskih prohteva. Oigledno je tu u pitanju jedan respektivniji odnos prema mukarcu, njegova intimna strana je, recimo, shvaena ozbiljnije, prilazi joj se s vie potovanja: re
146

trkltrna strivanj

je ipak o sistemu u kojem ako neko ve treba da bude izvan proklamovanih normi onda je to ena (Damjanov 2002: 248). Uinak autoreferencijalnog kod algove ide u pravcu hegemonije autobiografinosti, ospoljavanja kako drugih osobina subjekta tako i njegove polne, odnosno, rodne uslovljenosti. Bilo da itamo konstrukcije 67 minuta, naglas, roman Trag koenja ili pripovetke Da li postoji ivot?, itamo enu koja govori, pie, predstavlja. O androginoj prirodi, nesvodivoj na jedan pol/rod (Faraon), pisala sam u tekstu o enskoj seksualnosti (Beleslijin 2011). Predstavnici mukog modusa sa razliitim ispoljavanjima mukosti jesu: heteroseksualni mukarci npr. mu u prii O oveku koji je prodavao kiseli kupus i imao ker Lavicu, Vojislav Despotov u prii Tungsram!, H. u prii Hektorov konj, Laslo Vegel i Oto Tolnai u istoimenoj prii, suprug u prii Minotaur, Luka Grkovi u romanu Kraj puta, doktor Savi u Putu u Birobidan, voza u romanu Trag koenja; latentno homoseksualni mukarac je npr. Haim Azriel u romanu Put u Birobidan; mukarci slabih rodnih crta su npr. Nenad Mitrov u romanu Put u Birobidan, Miroslav Mandi u prii Irena ili o Marini ili o biografiji i grof od Poitersa u prii Kako se grof od Poitersa preodijevao u razne haljine kako bi nepoznat kuao ivot u razliitim staleima i zvanjima. Seksualni identitet fluktuirajuih, semantikih junaka kakav je vei broj protagonista neimenovanih Pria bez naslova (drugi ciklus knjige Da li postoji ivot?) nije odrediv s obzirom na konceptualistiki karakter ovih tekstova, na nepouzdanost pripovedakog subjekta koji ometa jasno ontoloko utemeljenje teksta i izrie sumnju u vlastiti poredak. Heteroseksualni mukarac mukarac stabilniH rodniH crta U rodnim tumaenjima je definisan kao beli evropski mukarac, glavni protagonista patrijarhalnog poretka i neprikosnoveni autoritet: ratnik, osvaja, dominantna figura. Njegova telesna graa odgovara ranim predstavama mukosti, a kada se radi o seksualnosti, ovaj model mukosti rauna na kultivisanu, najbolje branu seksualnost (Stevanovi 2012, u tampi). Shodno tome, ostajemo uskraeni za dramatiku branog seksualnog optenja. No, esto je upravo njegova pozicija polazna osnova odreenja Drugog, korespondentnog pripadnika crne rase ili manjinske nacionalnosti, ena, dece (kao neformiranih u polnom ivotu), starijih lica, lica sa posebnim potrebama i dr. Muki modus je ovde zaustavljen dostigavi izvestan stepen evolucije, on je zatvoren, situiran u odreeni anr i ire, model razmiljanja, tj. prototip arhetipskog shvatanja mukog identiteta (Stevanovi 2011: 226) i kao takav, nosilac njegovog poretka, ali i poretka stvarnosti same radnje u kojoj se naao. Doktor Savi je jemac sigurnosti za ensku populaciju obolelu od luesa. On je stabilizirajui faktor i za Floru Gutman, kojoj pomae da formira seksualni identitet. No, kao figura nezavrenog romana, ni njegova uloga nije do kraja izneta kao nedvosmislena a njegovi postupci nisu uvek motivisani: kolebajui se izmeu Savia kojeg voli, i Azriela kome je namenjena, Flora raspetost reava odabirom putovanja kao svojevrsnog bega od rascepa, od nereive situacije. Savi ostaje samo potencijalni suprug, objekat elje i zavoenja kojima ne podlee.

147

trkltrna strivanj

Ako potencijalni mu nije figura koja moe odgovoriti na seksualne aspiracije junakinja, formalni mu vien je kao izrazito maskulina figura. Od njegove naglaeno oponirajue uloge u odnosu na ensko (Tungsram!) do nasilja i zlostavljanja (Minotaur) put je kratak: on je kao lik formiran iskljuivo naspram ene, prema njoj, u odnosu na nju. Kada je re o umetniku Vojislavu Despotovu, ta naglaeno rodna crta u isti mah je i prepreka eksplikaciji njegove poetike o kojoj je Judita algo svakako imala ta rei u navedenoj prii, ba kao to je i umetnika priroda prepreka da se njegova linost iz stvarnosti projektuje u fikciju u prii o svai suprunika. Dva zaotrena pola ove pripovetke onemoguila su punu i preciznu transformaciju dokumentarnog materijala u fikciju, ostavi na pola puta nazad se, u stvarnosni kontekst, nije moglo tek tako, a dalja potraga za smislom banalnog iskaza kakav je stih Vojislava Despotova Gasim se kao Tungsram sijalica, istrgnuta iz konteksta zanimljive i provokativne pesme, jednako je besmislena kao i diskurs koji bi eventualno analizirala. Svaalaki nastrojen mu u prii Minotaur dat je iz enske perspektive. Hibridno udovite nastalo iz neprirodne veze izmeu kritske kraljice i bika, samim tim i osueno na prokletstvo, sada je u funkciji pretnje i nedvosmislenog nasilnitva koje muki princip pokazuje nad enskim. Jednako kao to se mitskom stvorenju sa Krita na rtvu prinose mladii i devojke, tako je i junakinja naratorka ove dosledno fikcionalne pripovesti rtva mentalne igre uma jednog Narcisa Zlostavljaa (Ahmetagi 2011), bekstva u lavirint u kojem se otvaraju nova i nova pitanja da bi to due opstala iluzija o letovanju, arima apartmana i drugim ugodnostima i povoljnostima turistikog aranmana. Pria na taj nain potcrtava beskompromisni princip hegemone mukosti koja otima na silu, koja trai rtvu za zadovoljenje, ali i ija je frustracija rezultat nemoi samodokazivanja i drutvenog potvrivanja (Burdije 2001: 72): Nisam ga videla ve nekoliko meseci od one noi trangeljanja u hladnom i zadimljenom kupeu. Stigli smo na novosadsku stanicu i on mi je, dok se voz zaustavljao, u urbi da ne zakasni, rekao: Sluaj, sada u sa tobom da uzmem neke svoje stvari. Spakovau kofer i otii. Ti me nee nita pitati. Jer ne mogu da te sluam. Ne mogu da te gledam. Ako proslovi samo re, zadaviu te (algo 2007: 149). Nasilnitvo je, osim u nekoliko puta ponovljenoj pretnji, eksplicirano i u pokretima, govoru tela: mu joj snano, grubo, stee ruku. Njegov iznenadni poziv na veeru u hotel Park deluje kao prijatno iznenaenje, ali naratorka ve na poetku susreta biva predmet porodinog prodiranja (Ahmetagi 2011: 117145). Poto topos putovanja do hotela povremeno usloi reminiscencijama na period svaa i telefonskih prepirki, naratorka prelazi na scenu u hotelu Park, gde se brani par upoznaje sa menaderom Pavloviem i njegovim pomonikom Milivojem, koji ih upuuju u lepote apartmanskih kompleksa na Mediteranu: no, reklama ini da nedostina cena apartmana, koji se ne kupuje u trajno vlasnitvo, ve samo iznajmljuje na korienje u odreeno doba godine, postane opsesija mnogima koji progutaju marketinki trik. Doi do novca kojim bi mogli da priute ono

148

trkltrna strivanj

to arene slike na katalogu ilustruju postaje imperativ. ena polako shvata da je zamor veeri/veere samo jedan od oblika ispoljavanja dugogodinje suprunike mrnje i gneva, osveta to ne zna gde mu je sin, manifestacija sirovog besa, ravna fizikom nasilju. Muenje hiperterapijom i prezasienou slikama postepeno prerasta u mazohizam, naratorka se iscrpljuje u prikupljanju nepotrebnih informacija, iako zna da ih nikada nee moi upotrebiti. To je vrhunac sadistikog sladostraa koje mukarac vaspostavlja nad enom kao, prema njegovom miljenju, predstavnicom slabijeg pola: Bila sam gladna, ali glad nije dolazila iz eluca, ve iz itavog bia. Bila sam najednom prazna kao da nikada u ivotu nisam mislila, oseala, doivela ita, kao da nisam ni imala svoga ivota. Kao da moj ivot upravo poinje nad ovim praznim stolom, nad ovim debelim turistikim katalogom iskrzanih rubova, prizorima plaveti i izobilja (algo 2007: 152). Istovremeno kada se u priu utka mit kao drugostepeni oznaitelj, ena biva uvuena u lavirint elja, iz kojeg se teko moe iupati. Pritom, umesto bogova koje junaci u mitovima pozivaju u pomo, starije kolege bivaju iskusni savetodavci i pokrovitelji mlaim i neiskusnijim menaderima. Figura zavodnika koji se slui svim raspoloivim sredstvima kako bi postigao cilj prisutna je u nekoliko tekstova Judite algo. On je istovremeno i pandan femme fatale kakvu sreemo u prozi Judite algo (v: Beleslijin 2011). Promiskuitetan, nestalan, on koketira sa svojom mukou i ispituje njene granice, neprestano ih pomerajui. Prema miljenju Pitera vengera, mukarcu za procenu sopstvene muevnosti merilo nisu ene, ve drugi mukarci (venger 2005: 49). No, fluidnost zavodnika potie od potrebe samoidentifikacije i kroz odnos sa enom/enama i to ga spaja sa mukarcem slabih rodnih crta. S druge strane, njegova izrazita muevnost ini ga bliskim hegemonom tipu maskuliniteta. Ako je mit kao prvostepeni oznaitelj esto u funkciji isticanja poetnih rodnih karakteristika (Hektorov konj, Biu trojanski konj, Minotaur, Faraon), bilo da se one dalje potvruju ili osporavaju, onda je u romanu Kraj puta ovu ulogu preuzela istorijska injenica. Aludirajui na svodniku ulogu literature znanu jo Danteovim obitavateljima pakla, Luka Grkovi pria Olgi Rot tunu ivotnu priu Nenada Mitrova potkrepljujui je mnogobrojnim stihovima. U prii Hektorov konj ljubavnik H. je osoba koja naratorku obuava seksualnim vetinama, ija je mo zavoenja kulminirala u reenici koja glasi: [] istina ukljuuje oba stava: ta veza (kao i sam H-ov jednoiposobni stan u koji, znatno ee od mene, zalaze i njegova biva ena i njegova dugogodinja ljubavnica), ta je veza, u stvari, jedna seksualna radionica u kojoj se detalji literature ili ak poneka originalna ideja strpljivo, bez mnogo uzbuenja i bez straha od neuspeha, sprovode u delo (algo 1995: 58). U prii Oto Tolnai i Laslo Vegel gledaju Miting solidarnosti 25. septembra 1988. u Novom Sadu Vegelova posmatraka pozicija uslonjava se neprekidnim utiscima koje

149

trkltrna strivanj

Milica Grkovi, aktivistkinja skupa, ali i ukupna atmosfera mitinga, ostavljaju na njega. Junakinja, data posredno, kao nedovoljno poznata, izaziva ne samo radoznalost, ve i uznemiruje, predstavljajui strano telo (stanovnica drugog grada, drugog podruja), drugi pol. Kako bi njen diskurs lake deifrovao, Vegel je naturalizuje, ubacujui je u kontekst enskosti kao takve, kao istorijski uslovljene: Kada su ene u pitanju, ta crta, podjednako patetina, ipak vie govori o spremnosti na rtvu, nego o ansama za pobedu, govori o pripravnosti da se uprkos namerama prirode, pa i koristei se njome, ivot podredi istoriji (algo 1995: 82). Lik iz pripovetke, savremeni pisac Laslo Vegel, prenesen iz stvarnosnog konteksta u fikciju i kao takav podloan autorskim intervencijama, posmatra enu, a u prilog tezi da je istorijski lik podlegao transformacijama ide i injenica da je personalnom pripovedakom situacijom doaran predmet njegovog razmiljanja u datom trenutku. Njegovu poetnu, strogo posmatraku poziciju moemo okarakterisati kao osvajaku. S druge strane, pitanje ene kao rtve tretirano je i u Vegelovom romanu Memoari jednog makroa, u kojem su mukarci, pripoveda i inenjer, uzurpatori, prevaranti, svodnici i ucenjivai. Upravo ton pripovedanja, leernost i hladnoa kojima se saoptavaju injenice o ucenama i upotrebama ena ukazuju na mladieve karakterne crte, na njegovu bezobzirnost. Mukarac je nadmoan, ena je, ukljuujui i Beu, Tanju, a posebno ipi, rtva njegove bezobzirnosti, njegove seksualne eksploatacije. ik, profesor u godinama, takoe je Drugo, starac koji nije upuen u tajne makroa i voajera, te time i on postaje rtva jer u mladia veruje i eli da mu pomogne u pogledu drutvene afirmacije, graanskog ivota i karijere, ali njegova rtva nije drastina u toj meri u kojoj su ene podreene manipulaciji pre svega seksualnoj. U ovom tekstu pojavljuje se ekfraza slike Johana Lisa Judita i Holofern, koja, izmeu ostalog,1 ukazuje na odstupanje od tradicionalnog predstavljanja Judite sa Holofernovom glavom u ruci, kako trijumfalno slavi pobedu. Ova slika, gde je Judita, femme forte okrenuta ka rtvi, baca poslednji pogled na njega, dalje pretpostavlja naratorka, mogla je nadahnuti Vegela da stvori lini mit o eni: To je neobian pogled. Poneto hladan, strog, profesionalno usredsreen pogled domaice koja proverava je li sad, nakon velikog spremanja, sve u redu? (algo 1995: 8384). Dalje, posredstvom slobodnog doivljenog govora saznajemo da Vegel zna da eni nije potrebna pobeda ona je i u porazu dovoljna sebi samoj ali da je svakoj pobedi neophodna ena. ta je drugo Kip slobode na ulasku u novi svet do dinovska Judita s Holofernovom glavom kao krvavom bakljom u visoko podignutoj ruci (algo 1995: 84).

1 Slika ukazuje i na intertekstualnu relaciju sa dramom Judita Lasla Vegela.

150

trkltrna strivanj

Trijumf ene je krvava, pirova pobeda oliena, izmeu ostalog, mukom rtvom uloge su zamenjene. Judita algo arhetipskim vezama sa ostacima potovanja matrijarhata nagovetava da bi u neko novo doba, koje ne mora oznaavati istorijsku epohu, ve pre vreme u kojem ivimo, drutvo ponovo, kroz simboliku kastraciju,2 moglo vaspostaviti ensku dominaciju, dok heroina Judita, kao nosilac muke snage i odvanosti koju demonstrira enskim, osvajakim sredstvima3, potire beskompromisnu vladavinu mukarca iji ekstremni vid eksploataciju, svoenje ene na puku upotrebu, njeno konzumiranje opisuje Vegel u navedenom romanu. No, dominacija enskog principa je ambivalentna agilni obrasci ponaanja, kao to su vatreni govor na mitingu i pobeda nad mukarcem ukazuju na suverenost ene u isti mah potvrenu ali i naglaeno sporadinu, usamljenu, vie kao izuzetak koji potvruje pravilo. slabi subjekt Gender Trouble Dudit Batler, koja rod posmatra kao konstrukciju a ne kao pol, tj. bioloku uslovljenost (v. Batler 2010), polazite je mnogim traganjima za rodnim transgresijama, koje su za ranije itaoce/itateljke ostale skrivene, zapretene raznim drugim, ideolokim ili strukturalnim, itanjima. Danas, ini se, ovakve nevolje vrebaju odasvud, a ponajpre iz interpretativnog polja, kao da su samo to i ekale: itanja slabog subjekta i njegove (a)seksualnosti postala su kvalifikativna i ultimativna. Ipak, treba navesti i pozitivne primere: u srpskoj knjievnosti danas to je slabi, deseksualizovani subjekt Slobodana Time, apsolutni junak naih dana, kojem po otvorenosti za procese hibridizacije, za este krize i provere identiteta, konkuriu junaci poezije i proze Judite algo. U tekstu Tipovi modernoga subjekta (mukarci sa enskim rodnim crtama) Dubravka Orai Toli izdvaja tri kruga modernih subjekata. Pored prvog, vladalakog, nosioca hegemone mukosti, postoje jo oporbeni krug galerija protusubjekata, protuindividuuma i protugraana u modernoj filozofiji, umjetnikim modernizmima i dijelovima avangarde; te trei, nazvan siva zona nesubjekata, nepojedinaca i negraana koje kontroliraju moderni subjekti iz prvoga kruga (ene, djeca, bolesnici, stranci, druge klase i rase, pripadnici koloniziranih naroda) (Orai Toli 2005: 83). Jedan od protagonista romana Put u Birobidan, Nenad Mitrov, jednako je zastupljen u drugom i treem krugu. Kao to je upravo moderna umetnost bila ta koja se prva distancirala od sredinje slike modernog subjekta, tako su se i njeni predstavnici rano definisali kao oponirajui,
2 Odsecanje muke glave moe aludirati na kastraciju. S obzirom na injenicu da se deo mukog polnog organa naziva glaviem, da se, dalje, on moe tumaiti kao oivljeni i samostalni homunkulus koji ivi nezavistan ivot od mukarca, moguno je uspostaviti vezu izmeu kastracije i odsecanja glave. S druge strane, i samo ljudsko telo je falusoidno, to pokazuju figure namenjene defloraciji, razdeviavanju. Z. Mirkovi, Eros bol, ena bog, nav. d. 3 Volfgang male detaljno interpretira sliku Artemizije entileski Judita ubija Holoferna (posle 1612), u kojoj se ispoljava snaga, mudrost i estitost biblijske Judite koja je oslobodila svoj narod (male 2011: 143144). Judita algo e, ba kao i slikarka, potencirati pobedu slabijeg pola nad jaim i time na izvestan nain dovesti u pitanje mukost.

151

trkltrna strivanj

antisubjekti. U takvom kontekstu stvara se est modernih androgina: genij, dendi, boem, f laneur, natovjek i mogunosni ovjek (Orai Toli 2005: 89). Takva subverzija vladajueg tipa maskuliniteta viena je kao ispovedanje nemoi (Stevanovi 2012). Kao to je kastrirani junak seksualno onemoao, sputan enskom rukom, junak romana Put u Birobidan Nenad Mitrov je rtva, nemona da se odupre kako naletu strasti (koju u tekstu Dubine oznaava kao tetnu i po njega pogubnu, demonsku), tako i eventualnom doprinosu Marije Aleksandrovne njegovoj smrti. Njegova mukost se potire injenicom da na neki nain biva stavljen na raspolaganje eni i njenoj udi. Pismo Nenada Mitrova je ekanje odgovora, ono je poziv, kao to je i ensko pismo otvoreno, spremno za raanje drugog pisma (Popovi Perii 1988: 48). Meutim, sueljavajui poziciju slabog subjekta koji je, budui viestruko obeleeno Drugo (grbavac, Jevrejin, pesnik, eventualni simpatizer komunista u vreme faizma), odnosno, antipod hegemonom, belom, militarizovanom mukarcu (male 2011: 246), rtva politikog progona i njegovu nasilnu smrt, autorka ga ini jo slabijim pre svega u seksualnom smislu. Njegova poezija, sva u znaku melanholinog prizivanja poslednjeg asa, te vapaj za makazama kao rekvizitom otcepljenja od sopstva (Konstantinovi 1965: 183193; Konstantinovi 1975: 324350) ukazuju na to da, usled tekih ivotnih okolnosti i melanholije, koja ga je savladala usled izloenosti mnogostrukoj ugnjetavanosti (Stenford Fridman 2005), on nije spreman na evolutivni proces, ve pre na gubljenje rodnih crta, izvesnu seksualnu involuciju, utiavanje mukosti. Zaveden, prevaren, kanjavan, ranjavan, njegov odnos prema ivotu je pasivan, trpeljiv i stoga je proces feminizacije koji se odvija u njemu naglaeno dramatian, bolan, ali i neminovan. Bliskost sa majkom, pored ijih nogu je sahranjen, konverzija imena s jedne strane i krajnja subjektivnost s druge, pojaavaju utisak lirinosti, ispovednu formu, tubalice, kao vrsti karakteristinih za enski glas, za ensko pismo (Dojinovi Nei 1993: 2734). No, Mitrov nije mizogino bie, ve tipini slabi subjekt koji se potvruje samo kroz odnos sa drugim/drugima (majka, Marija Aleksandrovna, prijatelji, sugraani). Paradoksalno, on e biti jak u svesnoj odluci da prekrati ivot, odluci koja e baciti novo svetlo na njegov preeni ivotni put, onako kako je dat u poglavlju romana, ali i onakav kakav je zaista bio, to ide u pravcu itanja ovog pesnika kao intelektualnog nomada, koji je, prema miljenju Keneta Vajta: [...] nihilist (Nieov potpuni nihilist), ovek koji traga za Istokom (za nekim Istokom koji zapravo ne postoji), koji traga za svetom (ali koji poput Huserla dugo iskljuuje tezu o svetu), anarhist (koji ne nosi bombu ni zastavu), neko koga prati unutranji glas (poput Sokrata a ne Kaljiostra), i lutalica (budui da nijedan put nije zavren), on je na prvom mestu jedna nova vrsta intelektualca, pokretnog i mnogostrukog, neokoliueg i brzog, koji ne pripada bilo kakvoj inteligenciji, koji se ne vezuje ni za kakvu ideologiju i koji nema skoro nikakvo oseanje solidarnosti, osim u odnosu na svet (pa i onda kao to se mea so sa vodom, sa filokosmikim oseanjem moe da se pomea malo akosmikog nihilizma) (Vajt 1994: 21).

152

trkltrna strivanj

S druge strane, Mitrov je protagonista avangarde, a Juditi algo je svojstven postupak knjievnog portretisanja (neo)avangardnih figura (Rein Tuci, Despotov, Mandi, Tolnai, Vegel), te je, kao takav, otuen, prikazan u procepu izmeu drutvenih, tradicionalnih vrednosti (Pooli 1975: 133156) i konvencija ljubavi koje nastoji da sledi uprkos buntu prema sredini koja ga odbacuje. Takva raspeta priroda kakva je Mitrovljeva (imamo u vidu dokumentaristiko-biografsku podlogu ali i literarno delo Judite algo) ide u red neostvarenog mukog modusa obuhvaenog procesom simbolike feminizacije. Grof Marsel, iz prie Kako se grof od Poitersa preodijevao u razne haljine kako bi nepoznat kuao ivot u razliitim staleima i zvanjima, iz Pariza dolazi u Kanjiu na knjievni seminar. Pasionirani italac Prusta i dendi, susree se sa Mirandom, enom koja u njemu pokree protivurena oseanja. Preodeven, na simbolikom planu mogao bi predstavljati transvestita koji menja formu, koji, oblaei se, pokuava da izmeni i svoj ivot, svoju sutinu. Dendi, prema miljenju P. vengera, raskida sa svim to nije njegove vrste. On prezire ak i drutvo koje je njegova sredina i kojom savreno veto manipulie (venger 2005: 4849). Ova neprekidna kolebljivost u pogledu identiteta, te neodlunost u pogledu odgovarajue forme, ali i svojevrsni prestup koji grof ini, manifestuju se i na planu kompozicije same pripovetke koja se takoe neprekidno preodeva iz prvog lica, tanije, epistolarne forme, u tree, iz fikcije u njen okvir, iz pokuaja zasnivanja prie u njeno osujeivanje, te na taj nain uva parodijsko-transvestijski model knjievnosti prestupa (Herman Sekuli 1991). S druge strane, re prestup nema smisao negacije zabrane, ve njenog prevazilaenja i upotpunjenja (Bataj 2009: 5358). Seksualno pregnantna je i priroda veze izmeu darodavca naslova Miroslava Mandia, njegove junakinje Irene Vrkljan i, preko nje, njene junakinje knjievnice Marine Cvetajeve. Mnogoglasje i umnoavanje identiteta subjekata prie moglo bi da lii na presvlaenje grofa, ali dok kod Marsela postoji samo implicitna, latentna, konvertovana feminizacija, dotle je potraga za enskim identitetom kod Miroslava Mandia naglaena. Kako naslov prie sadri nagovetaj transgresije, to se rezultuje i na planu gramatike (usvajanjem enskog gramatikog roda), Judita algo je osetila i opisala njegovu udvojenu, fluktuirajuu poziciju, granicu gde mukarac ostvaruje svoju inicijacijsku i spisateljsku fazu upravo simboliko-gramatikim postajanjem enom. Na kompozicionom planu, ensko pismo i problematizovanje rodne pozicije nestabilnim pripovedakim subjektom, koji je spreman na zahtevnu i nepredvidljivu igru zamene identiteta, dotai e Judita algo bez mnogo zadravanja. Igra rodova je u ovoj prii tek igra zamenicama, a dublji smisao daje joj mogunost da se algova, kao ena pisac4 sa mukarcem piscem identifikuje pre svega na umetnikom planu, a da zajedniki imenitelj poistoveivanja bude tek druga re.
4 Svu nezgrapnost ovog termina, ali i nedostatak rei u srpskom jeziku koja bi se odnosila na enu koja pie, najbolje je izrazila Tatjana Rosi u predgovoru knjizi Politike teorije roda, Institut za knjievnost i umetnost, Beograd, 2009.

153

trkltrna strivanj

Naratorku u prii fascinira Mandieva ideja da se nepovratni prirodni procesi zamene neprirodnim, a starenje, patnja i smrt prenesu u domen umetnosti, proglase umetnou. U ovoj ideji ona povezuje sloene uloge ene u savremenom drutvu (bioloku, umetniku, drutveno-korisnu), pa, posredstvom Mandieve zamene identiteta, doziva glasove Irene Vrkljan ili Marine Cvetajeve. Dubravka uri uoava hijerarhiju odnosa izmeu knjievnih dela, koju prikazuje ematski: Delo i ivot M. Cvetajeve+delo i ivot I. Vrkljan+delo i ivot M. Mandia+delo i ivot J. algo+ (uri 1997: 119). Tek kad je u zimu 1982. napisao: Ja sam Gudurun Enslin, Ljubica Soki, Gertruda Stejn, Kristijan Enslin, Tatjana Gorieva, Meredit Monk, Ulrike Majnhof, Tatjana Mamovna, Margaret fon Trota, Anica Savi-Rebac, Roza Luksemburg, Natalija Malaovska, Suzan Zontag, Nadeda Mandeljtam, Isidora Sekuli, Lu Andreas Salome, Nojemina i Ruta, Majka Tereza, Bili Holidej, Pati Smit, Aleksandra, Ljubica Mari, Laris epitko, Dubravka Ugrei, Ksenija Atanasijevi, Ljubica Kosovac, Nadeda Petrovi, ana Moro, Nada Kolundija, mora da je tek tada Miroslav Mandi shvatio ko on u stvari jeste (algo 1959: 51). Identifikujui se kao rodno mnogoglasje, Mandi e, hotimice ili ne, anticipirati pitanja Drugog, kategorije enskosti, koja, prema Bartovom i Bodrijarovom miljenju, ulazi u modu,5 ali e i arbitrarni karakter jezika kao sistema znakova dovesti do krajnjih mogunosti, rasprivi se do neprepoznavanja, implicirajui svu pluralnost bia. U navedenoj knjizi, ali i u drugim tekstovima, Mandi e transgresirati svoj rodni, ali i diskutabilizovati nacionalni identitet, uporno odbijajui da bude iko: Burazeru, da li si Srbin? Nisam. Pa jesi li okac? Nisam. Maar? Nisam. Pa ta si onda, boga mu jebem? Rekao sam mu da se bavim pisanjem i da je zato meni svejedno ko sam (Mandi 1987: 15). S druge strane, multiplikacija enskih subjekata, slik sa kojima se Mandi identifikuje, otelotvorie se kroz jeziku igru, u kojoj je moguno uspostaviti alogine ko5 an Bodrijar pie: Svedoci smo istovremeno emancipacije ene i ponovnog jaanja uticaja mode. Do toga dolazi zato to moda nema veze sa enom, ve sa enskim. itavo drutvo se feminizuje u onoj meri u kojoj se ukida diskriminacija prema enama (isti je sluaj sa ludacima, decom itd.); to je normalna posledica logike izoptenosti): tako pojam svravati (prendre son pied), kojim se iskazuje doivljaj orgazma kod ene, danas ulazi u iroku upotrebu i poinje da se koristi u ma kojem kontekstu. No, trebalo bi takoe uoiti da ena moe biti emancipovana i osloboena jedino kao snaga zadovoljstva. I snaga mode, kao to je i radnik osloboen jedino kao radna snaga (Bodrijar 1991b: 111112).

154

trkltrna strivanj

nstrukcije uz snano potovanje gramatikih i leksikih kategorija ili uz njihovo naruavanje koje nikada ne dostie tako radikalne razmere kao u pesnikim sluajevima Vojislava Despotova i Vujice Reina Tucia (Negriorac 1996). Kod Mandia se raslojavanje smisla odvija vie na semantikom a manje na strukturalnom planu. Njegova nadgramatika ostaje u formalnim stegama, ali ba stoga do izraaja dolazi nestabilna perspektiva samog naratora, tj. subjekta. Samim tim dolazi do promene receptivnog koda: kako itati iskaze nepouzdanog svedoka, tj. naratora koji odbija da se definitivno odredi? Ipak, ne zadirui u modele perpendikularnog govornog modela, Mandi ostaje infantilan, a ne izoidan, perverzan, a ne seksualno devijantan, deklarativan, a ne viedimenzionalan, dezorijentisan i konfuzan, ali ne i paranoidan: on pristupa svojoj mnogostrukosti s radou deteta, svima se ospoljava za razliku od mistifikacije zaumnih pesnika; njegova umetnost i multimedijalnost nalie arenilu, transvestiji i egzibicionizmu, a manje mranjatvu i opskurnosti. latentni Homoseksualizam Haim Azriel stoji na mei dva pola. On je propagator ideja Ota Vajningera, njihov radikalni afirmator. S druge strane, kao malo koji lik u romanu, on ima privilegiju da tumai Vajningerovo delo jer kao mukarac koji je sam fasciniran i privuen prirodom maskuliniteta, homoseksualac je u potpunosti osposobljen za uvid u maskulinu prirodu (venger 2005: 49). Gotovo bismo rekli insajder. I ne samo to on je glasnogovornik one krize mukosti koja je izrodila vajningerovski antifeminizam, kao i antisemitizam (male 2011: 246). Evropa ima potrebu da se oisti od ena, kae Haim i vadi tabakeru iz unutranjeg depa sakoa. ene to same oseaju. Postoji in samooienja. ene bolesne, zarazne, instinktivno se sklanjaju kao to se kod primitivnih naroda ene kad menstruiraju uklanjaju iz zajednice. ene iste kuu i sa prljavtinom, boleu, uklanjaju i sebe. To je nov metod. Apsolutan. Metod idealne domaice. Kao to se pela, ubadajui uljeza, sva pretvara u ubod i u njemu okonava svoj ivot, tako i apsolutna domaica, spremajui svoj dom, na kraju poisti i samu sebe (algo 1997: 90). Zluradost i cinizam koji se oituju u tonu, te strastvenost, gorljivost kojom Haim reprezentuje pogled na ensko pitanje, svoj antifeminizam, rezultirae neto kasnije u otvoreno propagiranje ideja Ota Vajningera, genija antifeminizma.6 On ga, tavie, otvoreno citira, ne krijui svoje oduevljenje njime: Svaki razgovor o eni, kae na francuskom Haim Azriel, svestan da taj jezik pored goe razume i Flora, treba zapoeti sa oseajem duga, poklonom senima
6 Imam strahovitu elju da piem, mislim na Vajningera koji prezire ene i Jevreje. Milica oekuje jo moje politike igre sa Vajningerom. Kao valcer. Be, aneoski hor bekih deaka/?/ lascivnost zadovoljstva? Visoki, tamnooki svetac? ene vole svece. Remboa, tragine deake koji odbijaju ljubav, svoje muitelje (algo 2007: 45).

155

trkltrna strivanj

jednog oveka, traginog genija ije je delo, nekonvencionalno, beskompromisno i mrano na jedan neodoljiv nain, uzburkalo duhove u Beu i nekim drugim evropskim gradovima, a koji se ubio u svojoj dvadeset etvrtoj godini (koliko i ja navravam ovih dana), jer nije video naina da izae na kraj sa enom u sebi, niti sa enama izvan sebe, povrh toga jedan pokrteni Jevrejin nije znao ta e sa Jevrejinom u sebi i sa Jevrejima uopte, ne videi reenje, ishod jevrejskog pitanja (algo 1997: 98). Meutim, svoju sada ve ispoljenju pasiju prema Vajningeru Haim Azriel nee razviti u pravcu podraavanja. Iako reima koje izgovara prkosi Flori, on ne ide dalje od provokacije; tako, neto kasnije saznajemo da je na potpuno konvencionalan nain, u salonu, kako obiaji nalau, zaprosio Floru. Ostajui do kraja konvertirana, gotovo transvestitski preruena osoba, ena zarobljena u telu mukarca, to se d naslutiti iz njegovih dijaloga, ali i iz autorskih komentara koji potkrepljuju ovakve ideje, Haim ipak nije lik koji moe, poput Flore, raskrstiti sa drutvenim poretkom kojem pripada, sa moralom uz koji je odrastao, sa nainom ivota koji mu je priroen i koji ga rodno odreuje. Iako na poetku daleko revolucionarniji i smeliji u idejama od Flore, on e se kasnije povui u konvencionalne tokove, dok se ona otiskuje u vode feminizma i histerije: Savladavanje prepreka umorilo ga je i on se najednom, ne shvatajui ta se dogodilo, povukao, uplaio, naroguio, izmenio, smrknuo i u najgorem asu otkrio svoje nezrelo, hladno i cinino srce (algo 1997: 138139). Haim je, dakle, samosvesna parodija na Vajningera. On ne citira, on samom svojom, sutinski malograanskom pojavom, imitira delo osobe ija kopija eli da postane. Meutim, u njegovom libidu nabijenom homoerotskim potencijalom, u jednom trenutku, verovatno usled homoseksualne panike, koju je, prema njegovom tumaenju Vajninger takoe osetio, dolazi do presvlaenja u heteroseksualno ruho, tj. do deliminog ili trajnog usvajanja drutveno prihvatljivog obrasca ponaanja, uz mogunost da se radi o closet queen (Fas 2003). Haim se, dakle, makar prividno, vraa u kolosek iz kojeg je izgledalo da e biti izbaen. (de)seksualizacija lirskoG subjekta U pesmi Naglavake iz knjige ivot na stolu, Izmeu redova i Povratni glagoli, dekonstrukcija subjekta ukazuje na prasutinu bitka, na seme, embrionalni razvitak. Lirski subjekt Slobodana Time u jednoj pesmi u zbirci Marinizmi (1995) rei e: Plivam, ali nemam udova / Ni ruku, ni stopala smaragdnih / Ni ruku, ni stopala smaragdnih / Ja sam samo veliko naprslo jaje / Neke neznane ptice / Slepo, mermerno oko boga / Koje pluta na crnim talasima (Tima 1995: 22). Dok je Timina pohezija sva u znaku volje za slabo ja (Kopicl 1999: 506518), u stalnim obrtima i prekidima (uvakovi 1996: 67) i embrionalne, deseksualizovane zebnje

156

trkltrna strivanj

(Beleslijin 2010: 123129), dotle je kod pesnika Vladimira Kopicla jeziki tekstualizam ustupio mesto telesnoj manifestaciji kiborga kao jedinog protetikog boanstva, pa time i subjekta koji ga oponaa (Beleslijin 2009: 5561). Kod Katalin Ladik performativna i knjievna praksa okrenula se spoljanjoj manifestaciji seksualnosti (uvakovi 2010). Pod imperativom avangardne vene novine (Pooli 1998: 105108) poezija Judite algo u ovoj zbirci na neki nain je izneverila tajmizam i vremensku umetnost iz knjige 67 minuta, naglas ne pomenuvi je nijednom, ali je ostala u sferi jezike poezije, ispitivanja granica jezika i lakanovskog i identiteta bia kroz jezik. Zato je s pravom nazvana novim tekstualizmom (uvakovi 2002). Bogu hvala, poteena sam ivota, / Na pisaem stolu marke, etikete, / nalepnice sa mojim likom, o Judita, / nae su glave u kolskoj torbi// (algo 1986: 7). Lirski subjekt se svom snagom baca na spomenike i ponavljanja, opta mesta kao izvore stereotipnosti i drutvene podobnosti i konformizma, ali implicitno, dok se pesma otvorenije bavi jeziko-poetskim pitanjima, ilustrujui ih svojom formom. I sama pesma ima oblik neodreene konstrukcije. U procesu istraivanja granica jezika i knjievnosti svaka igra je unapred proglaena nesporazumom, iako zapravo jedino vieznanost i oteana umetnika percepcija moe doneti razumevanje. Tako u hijerarhiji kodova i razliitih diskursa knjievnost dobija prednost upravo zahvaljujui procesu forsiranja polisemije, ali i novih naina da se ovetali jeziki procesi prevaziu upravo seksualizacijom metafora i ekfrazom kao metodom podvostruenja pogleda. Neoavangardna umetnika jezika praksa, koju demonstriraju Vojislav Despotov i Vujica Rein Tuci, ovaplouje se i u poeziji Judite algo, gde se razliitim jezikim i smislenim obrtima, naizgled humorno i neobavezno, katkad lascivno, kroz ukazivanje na sinonimine ili homonimine jezike situacije, zapravo ukida jednostrano shvaena seksualnost i ostvaruju preduslovi za njene transformacije, koje idu u pravcu izneveravanja poetne matrice. Biti svoj / Biti drugoga / To je nedoumica ovog jezika / Koji se boji vlastitog zvuka (algo 1987: 13). Tako se nad drugou sa kojom se uspostavlja komunikacija, odmah uspostavlja neprijateljski jaz (biti drugoga), ime se Drugo uvodi kao kategorija ne nuno oponirajua subjektu, ali kao kategorija koja trpi, nad kojom se vri radnja, ak nasilje. Melodija je vokovizuelna poezija, koja neguje princip simetrije i oblik spojenih sudova o kojima govori. Dva glasa, dva subjekta, drugost kojoj se subjekt obraa, a koju postavlja u istu ravan sa sobom, ukazujui na neumitne slinosti kroz simetrino prikazivanje dveju polovina teksta, postavljena su u istu ravan, u isti stih, te se ja i ti glas na kraju sastaju u zavrnom stihu sex multiplex. Tako se glasovi najpre razjedinjuju (dva usamljena glasa), da bi se potom spojili, slili u jedan, univerzalni srednji rod, koji bi mogao ukazati na stepen prevazilaenja subjektivnog seksualnog diskontinuiteta vezivanjem, upravo stapanjem sa drugim biem, ostvarenu enju za dostizanjem apsoluta, za alternativu za prevazilaenje razliitosti i stereotipnih ogranienih konstrukata. Uostalom, kako belei or Bataj:

157

trkltrna strivanj

Poezija vodi istoj taki kojoj i svi oblici erotizma, jedinstvu, meusobnom proimanju posebnih predmeta. Ona nas vodi smrti i, preko smrti, kontinuitetu, Poezija je venost (Bataj 2009: 23).

zakljuak Biografija i bibliografija neoavangardnih pisaca esto su vezane interpoliranjem faktocitata. No, nigde se literatura i ivot nisu tako ultimativno spojili, tako simbiotiki vezali, nigde se nije toliko referiralo na biografsku stvarnost u tekstovima Judite algo i Miroslava Mandia. Kako belei Vasa Pavkovi, taj transfer u identitetsku identinost teksta i ivota, literature i biografije, najvie je zanimao Juditu algo (Pavkovi 2006: 134). Palimpsestna pripovetka Irena ili o Marini ili o biografiji, komponovana od iseaka iz ivota i projekata, ukoliko se, u sluaju Miroslava Mandia, nije radilo o sinonimima, ukazuje, opet, posredno, preko niza umetnikih praksi konceptualizma, konkretizma, minimalne umetnosti itd. na pitanje identiteta i Drugosti. Uostalom, neoavangarda, onako kako je vidi Miklo Saboli, kree se izmeu dva pola: tipa znak i tipa krik, pri emu se performativnosti skloni umetnici, u koje, pored Judite algo i Miroslava Mandia, spadaju i Marina Abramovi, Slobodan Tima, Katalin Ladik, lanovi grupa K , , i -Kd, a u novije vreme Maja Solar i mnogi d drugi, otvaraju eksplicirajui svoje poetike stavove, beei iz stega jezika i osvajajui nove umetnike prostore i medije (Kopicl, Rakovi 1972; Radovanovi 1989; Poni 1984; uvakovi 2007 i dr.); s druge pak strane, pisci koji svoje neoavangardne tokove ukljuuju iskljuivo u literarna strujanja, ili se njihov iskorak u druge umetnike sfere svodi na likovne priloge, pri emu re ostaje osnovni prenosilac poruke, poput M. Todorovia, V. Despotova, V. R. Tucia, razvijaju semantiku poetskog diskursa, kombinujui, izmeu ostalog, i zaumnost kao kategoriju izraavanja. Jednako decentrirani poput neoavangardista tipa krik, oni ne izlau svoje telo, ne otvaraju se ka spolja, histeriki, centrifugalno, ve se implodiraju, naginju ka zamiljenom sreditu, ka svojoj osi, centripetalno. Kod Mandia je potreba za osvajanjem prostranstva izraenija nego kod drugih umetnika: dok Judita algo menja poloaj (sedi, lei, stoji), dok lanovi grupe K borave istovremeno na razliitim mestima, Mandi peai, d luta, putuje i time savladava zemaljsko vreme. Osetivi dvostrukost svog identiteta, pripadanje manjinskoj etnikoj, pa i verskoj zajednici, progonjenoj u jednom istorijskom trenutku kao objektu iracionalne mrnje i genocida (Goldberg, Rejner 2003: 175 200; Palavestra 1998: 161213), Judita algo se, esto izmetajui sopstveno uporite, bilo da pie pesmu, priu ili roman, veto koristila dualizmom i ambivalencijom. Njena napregnuta, vehementna potraga za identitetom, za, kako e se ispostaviti, samo fragmentarnom etnogenealogijom (porodica Rot, Berta Papanhajm, Nenad Mitrov i drugi predstavnici jevrejske nacionalne zajednice) bie u znaku istovremenog opisivanja i tumaenja, deskripcije i metanarativa stvarnosti koju je izgradila i koja je, budui sutinski autoreferencijalna, sklona fragilnosti i implodiranju kao krajnjim ishoditima, cinino-konanim reenjima. est dizasterini, katastrofini
158

trkltrna strivanj

(naroito kolektivno-egzodini) kraj njenih tekstova, oblaci dima, poari i duboke skepse i pesimizam, senzacionalistike vesti i novinski iseci kao podloga za dalju umetniku obradu, te razni dokumentarni materijali, korieni u svrhu naturalizacije postupka i uspostavljanje iluzije stvarnog, destabilizovae diskurs, tj. odraziti se na njegovu disperzivnost otuda nezavrenost, otvoreni kraj, drugo lice, koautor koji uestvuje u kreiranju prie a u iji se autoritet istovremeno sumnja i polau sve nade. Destabilizacija rodnih matrica postae takoe, videemo, jedno od noseih tematskih ishodita kako moderne umetnosti, tako i poetsko-proznog prosedea Judite algo. Njeni fluktuirajui seksualni i seksualizovani i deseksualizovani identiteti, kao i pojedine nacionalne konverzije njenih junaka (pseudonimi, prikrivanje identiteta i dr.) bie indikatorima razgradnje anrovskih obrazaca, ali i odjecima duboke skepse u pogledu nevolje s rodom, kao drutveno konstruisanom kategorijom. Mogunost citiranja seksualnih identiteta (Oto Vajninger, Nenad Mitrov, Marija Aleksandrovna, Larisa Rajzner, Berta Papanehajm i druge istorijske linosti), koje e spisateljka podvrgnuti minucioznoj analizi zajemie hibridne konstrukcije koje, budui da izviru iz sutinske autorske ambivalencije, eksplicitne (67 minuta, naglas, Da li postoji ivot?, Trag koenja) ili implicitne (ivot na stolu, Put u Birobidan i dr.), oliene u parodiji, transvestiji, presvlaenju junaka (preodijevanju) i drugim nainima izbegavanja jednoobraznog linearnog poretka diskursa, ne mogu biti tumaene kao originalne, samostalne niti seksualno jednoznane.

literatura
Primarna literatura: algo, Judita: 1986. ivot na stolu. Beograd: Nolit. 1987. Trag koenja. Novi Sad: Knjievna zajednica Novog Sada. 1995. Da li postoji ivot?. Beograd: Vreme knjige. 1997. Put u Birobidan. Beograd: Stubovi kulture. 2000. Jednokratni eseji, Beograd: Stubovi kulture. 2004. Kraj puta: zavretak romana Put u Birobidan, Beograd: Narodna knjiga. 2007. Hronika. Novi Sad: Studentski kulturni centar. 2012. Radni dnevnik 19671996. Novi Sad: Dnevnik Akademska knjiga. Sekundarna literatura: 1. 2. Beleslijin, Dragana. 2011. ena koja nestaje: vidovi ispoljavanja enske seksualnosti u prozi Judite algo, Interkulturalnost, asopis za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije, 1, str. 94124. uri, Dubravka. 1996. Istraivanje kodova knjievnosti (Judita algo, Da li postoji ivot?), Naa borba, 29. VIII. ----. 1997. Judita algo: granica diskursa knjievnosti, ProFemina, 9/10, str. 115120. ----. 2000. Mnogostruki identiteti u poeziji pesnikinja: J. algo, Lj. uri, R. Lazi, ProFemina, 21/22, str. 225235. Gordi, Vladislava. 1998. Judita algo: prie o t(e)lu, Re, V, 18, str. 114120.

3.

159

trkltrna strivanj

4. 5.

Gordi Petkovi, Vladislava. 2008. Rod, identitet i enski kontinent; sazrevanje i transformacija u prozi Sare Voters i Judite algo. U: Na enskom kontinentu. Novi Sad: Dnevnik. Pavkovi, Vasa. 2006. Beleke o prozi Judite algo, u: Pogled kroz prozu, Novi Sad: Dnevnik, str. 133142.

Tercijarna literatura: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. Ahmetagi, Jasmina. 2011. Prie o Narcisu Zlostavljau zlostavljanje i knjievnost. Beograd: Slubeni glasnik. Bataj, or. 2011. Erotizam. Beograd: Slubeni glasnik, preveo Ivan olovi. Batler, Dudit. 2010. Nevolja s rodom, Loznica: Karpos, prevela Adrijana Zaharijevi. Beleslijin, Dragana. 2009. Slika tela u poeziji Vladimira Kopicla, Polja, 458, juliavgust str. 5561. ----. 2010. Muko, ensko, embrion, knjiga quattro corpi in cerca dautore, Polja, juliavgust, str. 123126. Biti, Vladimir. 1997. Pojmovnik suvremene knjievne teorije, Zagreb: Matica hrvatska. Bodrijar, an. 1991. Simbolika razmena i smrt. Gornji Milanovac: Deje novine, preveo Miodrag Markovi. Burdije, Pjer. 2001. Vladavina mukaraca. Podgorica: Univerzitet CG CID, prevela Mileva Filipovi. Damjanov, Sava. 2002. Novo itanje tradicije. Novi Sad: Dnevnik. Despotov, Vojislav. 1996. Veseli pakao poezije. Novi Sad: Kulturni centar Novog Sada. Dojinovi Nei, Biljana. 1993. Ginokritika. Beograd: Knjievno drutvo Sveti Sava. Fas, Dajana. 2003. Unutra izvan. Gej i lezbejska hrestomatija. Beograd: Centar za enske studije. Goldberg, Dejvid D., Rejner, Don D. 2003. Jevreji. Istorija i religija. Beograd: Klio, preveo ore Trajkovi. Gordi Petkovi, Vladislava. 2010. Mistika i mehanika. Beograd: Stubovi kulture. Herman Sekuli, Maja. 1991. Knjievnost prestupa parodija u romanu Belog, Dojsa i Mana, Novi Sad: Matica srpska. Konstantinovi, Radomir. 1965. Nenad Mitrov: Pobuna protiv demijurga, u: Pesnici II, Novi Sad: Matica srpska Beograd: Srpska knjievna zadruga, str. 183193. ----. 1975. Makaze Nenada Mitrova, Trei program Radio Beograda, jesen, 324350. Kopicl, Vladimir, Rakovi, Ana. 1972. Telo umetnika kao subjekt i objekt umetnosti. Novi Sad: Tribina mladih. ----. 1999. Fragment i nedovreno kao knjievna strategija: Slobodan Tima, volja za slabo ja, LMS, 464, 4, str. 506518. ----. 2002. Pesme smrti i razonode, izabrane i nove pesme. Novi Sad: Orfeus. Lenser, Suzan. 2005. Ka feministikoj naratologiji, Genero, asopis za feministiku teoriju, 67, str. 81103, prevela Biljana Dojinovi Nei. Mandi, Miroslav. 1987. Ja sam ti je on. Novi Sad: Matica srpska. ----. 1987. Ne, ne verujem da se ova reenica ne uje. Novi Sad: Knjievna zajednica Novog Sada. Mirkovi, Zoran: 1999. Eros bol, ena Bog. Beograd: Rad. Mitrov, Nenad. 1927. Dve due. Novi Sad: Slavija. Negriorac, Ivan. 1996. Legitimacija za beskunike. Srpska neoavangardna poezija: poetiki identiteti i razlike. Novi Sad: Kulturni centar Novog Sada. Orai Toli, Dubravka. 2005. Muka moderna i enska postmoderna. Roenje virtualne kulture. Zagreb: Naklada Ljevak. Palavestra, Predrag. 1998. Jevrejski pisci u srpskoj knjievnosti. Beograd: Institut za knjievnost i jezik. Pooli, Renato. 1975. Teorija avangardne umetnosti. Beograd: Nolit, prevela Jasna Janiijevi. Poni, Denis. 1984. Konkretna poezija. Ljubljana: Znanstvenoraziskovalni center Slovenske akademije znanosti in umetnosti Intitut za slovensko literaturo in literarne vede. Popovi Perii, Nada. 1988. Literatura kao zavoenje. Beograd: Prosveta. Radovanovi, Vladan. 1987. Vokovizuel. Beograd: Nolit. Rein Tuci, Vujica. 2001. Igra u svim pravcima, izabrane i nove pesme. Novi Sad: Orfeus.

17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28.

160

trkltrna strivanj

29. Saboli, Miklo. 1997. Avangarda & neoavangarda. Beograd: Narodna knjiga, prevela Marija Cindori inkovi. 30. Solar, Maja. 2008. Makulalalatura. Kragujevac: Studentski kulturni centar. 31. Stenford Fridman, Suzan. 2005. Preko roda: nova geografija identiteta i budunost feministike kritike, Genero, asopis za feministiku teoriju, 67, str. 103123, prevela Dubravka uri. 32. Stevanovi, Kristina. 2011. Osvajanje modernog. Novi Sad: Akademska knjiga. ----. 2012. Tipovi maskuliniteta u prozi Dragie Vasia, Stanislava Krakova, u: Susret kultura, zbornik radova Filozofskog fakulteta (u pripremi). 33. male, Volfgang. 2011. Istorija mukosti u Evropi 14502000. Beograd: Klio, preveo Vladimir Babi. 34. tancl, Franc. 1987. Tipine forme romana. Novi Sad: Knjievna zajednica Novog Sada, prevela Drinka Gojkovi. 35. uvakovi, Miko i dr. 2002. Centralnoevropski aspekti vojvoanskih avangardi, 19202000. Granini fenomeni fenomeni granica. Novi Sad: Muzej savremene likovne umetnosti. 36. uvakovi, Miko 2006. Studije sluaja. Panevo: Mali Nemo. ----. 2007. Konceptualna umetnost. Novi Sad: Muzej savremene likovne umetnosti. ----. 2010. Mo ene: Katalin Ladik. Retrospektiva 19622010. Novi Sad: Muzej savremene umetnosti Vojvodine. 37. venger, Piter. 2005. Muki modus, Genero, asopis za feministiku teoriju, 67, str. 4151. preveo Ika urevi. 38. Tima, Slobodan. 1995. Marinizmi. Beograd: Rua lutanja. ----. 2009. Quattro stagioni. Beograd: Laguna. ----. 2011. Bernardijeva soba. Novi Sad: Kulturni centar Novog Sada. 39. Vajninger, Oto. 2007. Pol i karakter. Beograd: Feniks Libris, prevela Irma osberger. 40. Vajt, Kenet. 1994. Nomadski Duh. Beograd: Centar za geopoetiku, prevele Jelica Mihaldi, Bojana Mikovi. 41. Vegel, Laslo. 1969. Memoari jednog makroa. Novi Sad: Matica srpska, preveo Aleksandar Tima.

types of male charactersin judita salgos poetry and prose

summarY: starting from the possibility of combining the methods of narratology on the one hand with those of gender studies on the other, the paper explores the question of male sexuality in judita salgos texts. male characters in her prose (is there life, journey to birobidzhan, the end of the road etc) can be described as either heterosexual (dr. savic, the husband, laslo vegel), latent homosexual (Haim azriel) or men of weak gender traits (nenad mitrov, miroslav mandic, count marsel). in the group of heterosexual male characters there are two discernable subgroups: the figure of a seducer and the figure of the bearer of the patriarchal pattern. in the life in a village poetry collection we can notice the use of the method of character desexualization, also typical of the poetic and prose work of slobodan tisma. keY Words: judita salgo, male character, sexuality, hegemonic male, weak character, homosexuality, homosexual panic, desexualization, neo-avantgarde, postmodernism.

dragana.beleslijin@yahoo.com

161

162

163

trkltrna strivanj

udc 811.163.41'373.45

ljudmila pendelj
filoloka gimnazija, beograd zavod za kulturu vojvodine, novi sad, srbija

fonetska analiza dubletnih oblika rei poreklom iz grkog i latinskog jezika u Graizarenik stranihreiupredvukovskom perioduiii velimira mihajlovia (ii deo)
saetak: u drugome delu ovoga rada izvrena je fonetska analiza dubletnih oblika rei poreklom iz grkog i latinskog jezika iz mihajlovieve Grae. uoene su mnogobrojne i raznolike fonetske promene kojima se mogu pojasniti procesi primarne i sekundarne adaptacije, kao i da se prema stepenu adaptacije jedna re moe pratiti u nestabilnom i stabilnom stanju. materijal koji je obraen bogat je i sadrajan, i predstavlja jo jedan dokaz da jeziko pozajmljivanje nije jednokratan i zavren proces, ve da predstavlja zbirni rezultat upotrebe razliitih oblika u razliitom stepenu asimilacije u odreenom trenutku na odreenoj teritoriji. kljune rei: jezik prenosilac, jezik davalac, jezik primalac, jeziko pozajmljivanje, primarna i sekundarna adaptacija, skok, klajn, ivi.

164

trkltrna strivanj

4. dubletne Grupe rei prema fonetskim promenama 4.1. Dubletne grupe rei poreklom iz grkog jezika, koje sadre dvoglasnik (oi) ( 1993: 180). ekonom ekonomija ekonomieski Feniks gr. gr. gr. gr. x ikonom ikonomija ikonomieski Finiks

U osnovnim oblicima grki dvoglasnik zamenjen je naim e ( 1993: 180), dok su svi boni oblici nainjeni prema novogrkom izgovoru, prema kome se navedeni dvoglasnik izgovara kao i. 4.1.1. Izuzeci meu osnovnim oblicima rei koje sadre navedeni dvoglasnik su osnovni oblici poeta i poetieski. poeta poetieski gr. lat. poeta gr. piita1 piitieski

Ovi osnovni oblici, kao i nae rei poezija i poema ( 1960: 133), nastali su od grkih rei, ali se u njima dvoglasnik izgovara i pie prema lat. pota i poticus. 4.2. Dubletne grupe rei poreklom iz grkog jezika, koje sadre ()2 ( 1993: 180). alegorija alegorieski apopleksija apoteka apotekar biblioteka demokratija dijadema elektrijski etika
1 Kao i piitieski, vidi e/i. 2 Zavrno nije tumaeno budui da se ne radi o fonetskim nego morfolokim promenama.

gr. gr. gr. x gr. gr. gr. gr. gr. gr. gr.

aligorija aligorieski apopliksija apotika apotikar bibliotika dimokratija dijadima ilektrijski itika

(apateka) (apatekar)

165

trkltrna strivanj

etieski karakter magnet magnetni planeta poeta poetieski retor retorika retorski retorieski* hemik hemieski heroj herojski heroieski*

gr. gr. gr. () gr. gr. gr. gr. gr. gr. gr. gr. gr. gr. gr. r gr. gr.

itieski haraktir magnit magnitni planita piita piitieski ritor ritorika ritorski ritorieski himik himieski iroj3 irojski iroieski

(harakter)

(gheroj, geroj)

U svim osnovnim oblicima zadrava se e, dok se meu sporednim u svakoj grupi javlja ili samo oblik sa i umesto e, prema vizantijskom izgovoru ( 1993: 180), ili uz njega jo jedan odnosno dva oblika u kojima su izvrene druge fonetske promene, uglavnom u onim reima koje su u srpski jezik ule preko jezika prenosilaca. 4.2.1. Dubletna grupa sa osnovnim oblikom prema nemakom kao prenosiocem ( 2007: 917). pergament pargamin lat. pergamena, ngr. , nem. Pergament pergamin (pargament)

Boni oblici pergamin i pargamin nastali su gubljenjem zavretka i prema novogrkom izgovoru navedenog samoglasnika. Boni oblik pargament nastao je prema nemakom, ali sa a umesto e u prvom slogu4. 4.3. Dubletne grupe rei poreklom iz grkog jezika prema izgovoru suglasnika (b) ( 1993: 180).

3 Kao i irojski, vidi 4.6. 4 Vidi 4.13.4.

166

trkltrna strivanj

azbest5 alabaster kimval labirint

gr. gr. gr. , lat. cymbalum gr.

asvest alavaster kimbali cimbala6 lavirint

(asbest) cimbali cinbula

Meu osnovnim oblicima preovladavaju rei u kojima se zadrava suglasnik b, saglasno antikom izgovoru, a meu bonim oni u kojima se navedeni suglasnik, prema kasnijem grkom izgovoru, izgovara kao v. 4.4. Dubletne grupe prema izgovoru suglasnika (h) u reima poreklom iz grkog jezika ( 1993: 181). karakter melanholija melanholik melanholieski hartija hipohondrik gr. lat. character gr. lat. melancholia gr. , lat. melancholicus gr. gr. , lat. charta gr. lat. hypochondriacus harakter melankolija malankonik melankolieski karta (harta) ipokondrijak haraktir

Meu navedenim osnovnim oblicima preovladavaju rei u kojima se zadrava h, kao i u veini slovenskih jezika ( 1993: 184). Izuzetak predstavlja osnovni oblik karakter u kome je, pod uticajem zapadnoevropskih jezika, h zamenjeno suglasnikom k ( 1993: 184). Meu pak sporednim oblicima nalaze se rei u kojima je preuzeto k prema zapadnoevropskim jezicima, a preko oblika iz latinskog jezika kao prenosioca. Dubletni oblik u kome se uoava najvie fonetskih promena je re malankonik, koja je stigla iz italijanskog jezika kao prenosioca (melanconico).

5 Azbest/asvest vidi 4.9.5. 6 U Grai je kao izdvojena dubletna grupa navedena: cimbala/cinbula prema gr. . Budui da su obe dubletne grupe nastale od iste rei, i svi su oblici istoga znaenja, smatram da bi ih trebalo svesti u jednu dubletnu grupu, a kao osnovni oblik izabrati onaj koji je blii izvornom obliku.

167

trkltrna strivanj

4.5. Dubletne grupe rei poreklom iz grkog jezika prema suglasniku (k). kristal kristalni oktopod gr. hristal gr. hristalni gr. , - ohtapod

ohtopod (aktapod)

U svim osnovnim oblicima k se uva, a u bonim, sem jednog (aktapod), javlja se h prema ruskom jeziku kao prenosiocu7. Boni oblici ohtapod, ohtopod i aktapod uz sitne glasovne promene8 nastali su od balkanskog grecizma.9 4.6. Dubletne grupe rei poreklom iz grkog jezika sa otrim spiritusom ( 1993: 181). armonija ipoteza heroj herojski heroieski* hipohondrik gr. gr. gr. r gr. gr. gr. harmonija hipotesa iroj10 irojski iroieski ipokondrijak

(gheroj, geroj)

U navedenim dubletnim grupama podjednak je broj osnovnih oblika u kojima se otri spiritus pie sa h, kao i onih u kojima se, prema vizantijskom izgovoru, taj glas izgubio. Samim tim, i meu bonim oblicima, kojih je u gotovo svakoj grupi vie od jednog, usled drugih fonetskih ili morfolokih promena, odnos je slian11. Budui da je navedena glasovna promena izvrena na isti nain u bonim oblicima svake dubletne grupe, nije jasan kriterijum po kome se rei armonija i ipoteza smatraju osnovnim oblicima. 4.6.1. Bliske prethodnom su dve dubletne grupe rei poreklom iz grkog jezika sa otrim spiritusom ( 1993: 181). heroj horizont gr. r gr. geroj gorizont gheroj (iroj)

7 Navedena re u ruskom jeziku javlja u dubletnoj varijanti sa poetnim k i h. 8 Vidi 4.13.10. 9 Ngr. > (Skok 1971: 15). 10 U bonim oblicima iroj, irojski i iroieski pojavljuje se i prema 4.2. 11 Boni oblik heroieski razlikuje se od osnovnog po sufiksu.

168

trkltrna strivanj

Osnovni oblici ovih dubletnih grupa grade se prema grkom izgovoru, dok su boni oblici geroj i gorizont nastali prema ruskom izgovoru suglasnika h, te su se te grupe pod uticajem ruskog jezika razvile kao dubletne. U drugom pak bonom obliku u prvoj grupi (gheroj) uva se h prema grkom izgovoru, ali se javlja i g prema ruskom jeziku. 4.7. Dubletne grupe rei poreklom iz grkog jezika sa mekim spiritusom ( 1993: 181). aer jektika gr. gr. ktikj lat. hectica12 hajer hektika (ajer)

U osnovnom obliku aer ne javlja se h, kao ni u bonom ajer, u kome je izmeu samoglasnika umetnut suglasnik j. U bonom pak obliku hajer pojavljuje se h, kao da se u izvornoj grkoj rei nalazi otri spiritus13. Boni oblik hektika stigao iz latinskog jezika, prema tradicionalnom izgovoru, a osnovni oblik jektika nastao je prema vizantijskom izgovoru oblika iz latinskog jezika (hj, npr. jeres/hereza, Jelini/Heleni) ( 1993: 185). 4.8. Dubletne grupe u kojima latinski dvoglasnik au ostaje nepromenjen ili se prema vizantijskom izgovoru pie i izgovara kao av ( 1993: 180). avgustni avditor autor autoritet lavrov lat. augustus lat. auditor lat. auctor (autor) lat. auctoritas lat. laurus augustni auditor avtor avtoritet laurov

(auktor) (autoritat)

U osnovnim oblicima, sem u dvema reima istoga korena (autor, autoritet), navedeni dvoglasnik izgovara se prema vizantijskom izgovoru. Meu bonim oblicima podjednako su zastupljene rei u kojima se uva au kao i one u kojima se javlja av, budui da meu njima ima i onih koji se od osnovnog razlikuju zbog fonetske promene (npr. autoritat) ili se grade prema dubletima iz latinskog jezika (autor/auktor autor/auktor).

12 Skok 1971: 770. 13 Vidi 4.6.

169

trkltrna strivanj

4.9. Dubletne grupe u reima iz grkog i latinskog jezika koje sadre suglasnik /s (s) ( 1960: 134136). 4.9.1. Dubletne grupe prema izgovoru suglasnika s izmeu samoglasnika u grkim i latinskim reima ( 1960: 134). ipoteza malvazija metafizika metafizieski muza muzej muzika muzikalni musik muzikijski poezija fazan fantazija filozof filozofija filozofirati filozofski fizik fizika fizieski gr. lat. malvasia gr. , gr. , gr. gr. , lat. museum gr. gr. , lat. musicalis gr. gr. gr. gr. gr. gr. gr. gr. , lat. philosophari gr. gr. gr. gr. hipotesa malvasija metafisika metafisieski musa museum musika musikalni muzikus musikijski poesija fasijan fantasija filosof filosofija filosofirati filosofski fisik fisika fisieski

(muzeum)

(fazijan, fazon)

U osnovnim oblicima suglasnik s redovno se zamenjuje sa z prema tradicionalnom latinskom izgovoru toga latinskoga glasa. U bonim pak oblicima s izmeu samoglasnika se zadrava uglavnom prema antikom izgovoru grkog jezika kod rei grog porekla, ili posredno, preko jezika prenosioca. Meu bonim oblicima pored rei u kojima se uva s izmeu samoglasnika, pojavljuju se i one sa z, i od osnovnog oblika se razlikuju zbog odreenih morfolokih promena.

170

trkltrna strivanj

4.9.2. Dubletne grupe rei poreklom iz latinskog jezika, u kojima se suglasnik s nalazi meu samoglasnicima, ali i na poetku drugog dela sloenice ( 1960: 135). prezident rezidencija rezolucija rezultat lat. praesidens lat. residentia lat. resolutio nlat. resultatus president residencija resolucija resultat

(rezedencija)

U svim navedenim osnovnim oblicima, analogijom prema prethodnim dubletnim grupama ili pod uticajem jezika prenosilaca bez obzira na to to je re o sloenicama, u kojima na poetku drugog dela sloenice s uglavnom ne prelazi u z (npr. prosilogizam prema pro-syllogismos) ( 1960: 135) suglasnik s se zamenjuje sa z. Boni pak oblici (sem rei rezedencija) grade se prema izvornom obliku i klasinom izgovoru. 4.9.3. Dubletne grupe prema izgovoru glasa s (/s) u suglasnikom skupu -rs-, -ns- i -ls- ispred samoglasnika ( 1960: 135) u reima koje nisu sloenice. balzam balzamirati balzamieski penzija univerzitet cenzor gr. gr. gr. , lat. balsamicus lat. pensio lat. universitas lat. censor balsam balsamirati balsamieski pensija universitet censor

U osnovnim oblicima suglasnik s u navedenim suglasnikim grupama redovno se zamenjuje sa z, dok se meu sporednim oblicima pojavljuju rei u kojima se s zadrava prema izvornom izgovoru grkog jezika kod rei grkog porekla, a u reima poreklom iz latinskog jezika posredno, preko jezika prenosioca14. 4.9.3.1. Izuzetak od prethodnih dubletnih grupa predstavljaju rei u kojima se suglasnik s, kao deo navedenih suglasnikih grupa, nalazi na kraju rei. revers lat. reversus reverz

U osnovnom obliku s ostaje bez promene ( 1960: 135), a u bonom se zamenjuje sa z, prema nemakom izgovoru.

14 Vidi 4.9.1.

171

trkltrna strivanj

4.9.4. Dubletne grupe prema izgovoru glasa s u suglasnikom skupu -ns- ispred samoglasnika ( 1960: 135) u sloenicama koje se grade od sloenice consul. konzilijar konzilijum konzul konzularski konzulat prokonzul lat. consiliarius lat. consilium lat. consul lat. consularis lat. consulatus lat. proconsul konsilijar konsilija konsul konsularni konsulat prokonsul

(konzilija)

Svi osnovni oblici predstavljaju izuzetke od pravila po kome s na poetku drugog dela sloenice ne prelazi u z (kao i konzum...) ( 1960: 135). U bonim pak oblicima s se ne zamenjuje sa z prema klasinom izgovoru ili prema oblicima iz jezika prenosioca. Izuzetak je boni oblik konzilija, koji se od osnovnog razlikuje zbog morfoloke promene ( 1960: 133). 4.9.5. Dubletna grupa u kojoj se vri ili ne vri jednaenje po zvunosti ( 1960: 136). azbest gr. asbest asvest

U osnovnom obliku jednaenje je izvreno, dok u prvom bonom obliku nije, kao ni u drugom, u kome do jednaenja ne moe doi jer se b prema kasnijem grkom izgovoru zamenjuje sa v.15 4.9.6. Dubletne grupe prema izgovoru suglasnikog skupa /sm (sm) ( 1960: 136). ruzmarin sofizma fanatizm lat. ros marinus, ital. rosmarino gr. lat. fanaticus rosmarin sofism fanatismus (rozmarin)

U osnovnom, kao i drugom bonom obliku prve dubletne grupe, navedeni skup prelazi u zm (prema italijanskom) (Skok 1973: 175), dok u pr vom bonom obliku navedena promena nije izvrena. Naredne dve dubletne grupe povezuje isti sufiks. Prva je poreklom iz grkog jezika, i u njoj je ve upotrebljen sufiks. U osnovnom obliku s u navedenom suglasnikom skupu prelazi u z ( 1960: 136), dok se u bonom obliku ova grupa
15 Vidi 4.3.

172

trkltrna strivanj

nalazi na kraju rei i do promene s u z ne dolazi. Navedena grupa nala se na kraju rei gubljenjem zavrnog vokala, bez umetanja nepostojanog a. Druga dubletna grupa poreklom je iz latinskog jezika i nastala je dodavanjem sufiksa -ismus. Osnovni oblik nastao je gubljenjem zavretka -us, bez umetanja nepostojanog a i sa promenom s u z, dok boni oblik odgovara obliku na latinskom jeziku, i u njemu s u suglasnikom skupu sm u sredini rei ne prelazi u z. 4.9.7. Dubletna grupa prema rei poreklom iz grkog jezika, sa udvojenim suglasnikom (s). talas gr. talaz

Oba oblika nastala su gubljenjem zavretka -a te se suglasnik s naao na kraju rei. U osnovnom obliku navedeni suglasnik se zadrao dok je u bonom zamenjen suglasnikom z. 4.10. Dubletne grupe prema izgovoru suglasnika (k) ispred samoglasnika e, i i u u imenicama poreklom iz grkog jezika ( 1960: 136; 1993: 180, 184).16 kentaur kimval kitara licej skiptar hiacint gr. , lat. Centaurus gr. , lat. cymbalum gr. lat. cithara gr. , lat. lyceum gr. , lat. sceptrum gr. , lat. hyacinthus centaur cimbali citara likej cepter hiakint skiptr kimbali)

16 U tekstu posveenom, izmeu ostalog, i neujednaenostima kod Dositeja, M. Suevi u vezi sa navedenim dubletnim grupama kae: Nema jedinstva ni u transkripciji kons. i c iz grkih i latinskih rei, jer veinom ostaju ti konsonanti nepromenjeni, a samo se gdekada prema gr. nalazi ( 1914: 483). Suevi potom izmeu ostalih navodi i rei Alcibijad, lacedemonski, macedonski, makedonski, i nastavlja: to u Bukv. 58 stoji: Kirka, to je izdava samovoljno promenio originalni tekst, gde je ta re bila zapisana sa c, kao to i sam priznaje u primedbi. Iz ovih se primera vidi da je obinije lat. c nego grko .

173

trkltrna strivanj

Meu osnovnim oblicima preovladavaju rei u kojima se uva k. Suglasnik c, prema oblicima koji su stigli preko latinskog jezika, javlja se u veini bonih oblika, ali i u osnovnim licej i hiacint. Boni oblik cepter nastao je prema rei iz latinskog, ali preko nemakog kao prenosioca, a drugi boni oblik skiptr je bez nepostojanog a17. 4.10.1. Dubletna grupa u kojoj se osnovni oblik gradi prema latinskom obliku i izgovoru rei poreklom iz grkog jezika, dok je boni oblik nastao pod uticajem maarkog jezika kao prenosioca (c>). cikorija gr. kic re a i lat. cichorium ikorija

4.11. Dubletne grupe rei sa varijantama c/k (c/) u reima koje vode poreklo iz latinskog jezika, a jezik prenosilac je grki. patricij cesar lat. patricius, patrikij gr. lat. caesar, kesar gr. , (var. ) 19 vidi cesar kesarev vidi cesar kesarski

esar18

cesarev cesarski

esarski

Osnovni oblik prve dubletne grupe vodi poreklo iz latinskog jezika i gradi se prema tradicionalnom izgovoru toga jezika dok je boni oblik nastao prema grkom te se u njemu uva k. Naredne grupe vode poreklo od iste rei (lat. caesar > gr. ). U bonim oblicima, sem cesarov (-ev/-ov), prema vizantijskom grkom uva se k, a iz tih oblika sa mekim k dalje su izvedeni oblici sa 20. 4.12. Dubletne grupe rei poreklom iz grkog i latinskog jezika, koje su nastale usled promena pojedinih samoglasnika, prema reima koje su u srpski ule preko jezika prenosilaca ili kada u pojedinim reima dolazi do odstupanja od dananjeg knjievnog jezika u pogledu pojedinih samoglasnika ( 1991: 101).
17 StaniMorai 1989: 155. 18 Ovaj boni oblik, kao i esarski, u Grai su navedeni kao dubletni oblici odrednica kesar i kesarski, koji su dalje navedeni kao dubletni oblici odrednica cesar i cesarski. U ovoj tabeli sve navedene rei svrstane su prema osnovnom obliku cesar kao i izvedenom pridevu cesarski, budui da sve vode poreklo od iste rei rimskog imperatora Cezara ( 1998: 45). 19 Skok 1971: 258. 20 Tako i elija, iril, irilo itd. ( 1960: 46).

174

trkltrna strivanj

4.12.1. Dubletne grupe sa promenom a/e. kalem kalemiti kamara komitat krevet mermer mermerni talant gr. kla oj m gr. kla oj m gr. , lat. camara/camera lat. comitatus gr. krebbti > tur. gr. mr a oj, m r lat. marmor gr. mr a oj, m r lat. marmor gr. , lat. talentum kalam kalamiti21 kamera komitet krevat marmar22 marmorni talent

marmor

U pet osnovnih oblika koji vode poreklo od rei poreklom iz grkog jezika (kalem, kalemiti, krevet, mermer, mermerni), samoglasnik a zamenjen je samoglasnikom e. Re krevet ula je u srpski jezik preko turskog kao prenosioca, a rei mermer i mermerni su balkanski turcizmi grkog porekla (Skok 1972: 462). U preostala tri osnovna oblika uva se a (kamara, komitat, talant) prema izvornim oblicima rei. Meu bonim oblicima sa samoglasnikom e umesto a javljaju se oblici kamera (prema dubletnom obliku iz latinskog), komitet (prema oblicima iz nemakog i francuskog kao jezika prenosilaca) ( 2007: 632) i talent prema latinskom obliku rei poreklom iz grkog jezika. 4.12.2. Dubletne grupe rei poreklom iz grkog i latinskog jezika sa promenom a/o23. dijamant gr. dmaj, dman oj t lat. adamas, adamantis fr. diamant24 gr. kmi oj n lat. laurus gr. diomant

kamin lavorika/lovorika fazan

komin fazon

21 Ovu re, kao i re pargament navodi Ivi (1991: 101) kao primere rei u kojima dolazi do odstupanja od dananjeg knjievnog jezika u pogledu pojedinih samoglasnika. 22 Balkanski latinitet ( 1998: 9; Skok 1972: 462). 23 Prvi navedeni suglasnik nalazi se u osnovnom obliku, a drugi u bonom. 24 2007: 356.

175

trkltrna strivanj

U osnovnim oblicima, sem jednog (lavorika), koji je i kao osnovni oblik u Grai naveden i u dubletnoj varijanti, samoglasnik a se uva, dok se meu bonim oblicima svake grupe redovno pojavljuju rei u kojima se umesto samoglasnika a javlja o. 4.12.3. Dubletna grupa sa promenom a/u. cimbala gr. lat. cymbalum cimbula (kimval)

Osnovni oblik u Grai naveden je kao dubletna varijanta sa sauvanim samoglasnikom a: prvi oblik (cimbala) nastao je prema latinskom, ali preko nemakog jezika kao prenosioca ( 2007: 1441), a drugi prema vizantijskom izgovoru rei grkog porekla (kimval). Meu bonim oblicima jedan je u kome je samoglasnik a zamenjen samoglasnikom u (cimbula). 4.12.4. Dubletne grupe sa promenom e/a. apetit melanholik ocat pergament lat. appetitus gr. , lat. melancholicus lat. acetum lat. pergamena, ngr. , nem. Pergament apatit malankonik ocet pargament

pargamin (pergamin)

Meu osnovim oblicima preovladavaju rei u kojima se samoglasnik e uva (sem rei ocat). Meu bonim pak oblicima pojavljuju se rei u kojima se navedeni suglasnik zamenjuje sa a (apatit, malankonik, pargament, pargamin). 4.12.5. Dubletne grupe rei sa promenom e/i. 4.12.5.1. Dubletne grupe rei poreklom od rei iz latinskog jezika koje sadre samoglasnik e. arest arestant arestanac* armija atestacija volonter nlat. arrestum lat. arrestans lat. arrestans lat. arma lat. attestatio lat. voluntarius arite aritant aritanac armeja atitacija volentir (aret) (aretanac) (atetacija) volontir
176

trkltrna strivanj

destilirati (se) korespondent korespondencija linija protestirati cedulja ceremonija

lat. destillare lat. correspondens lat. correspondentia lat. linea lat. protestari lat. schedula lat. caeremonia, caerimonia

distilirovati se korispodent korispondencija linea protistirovati cidula cerimonija

(korepondent) (korespodencija) (korepondencija)

U osnovnim oblicima, sem rei armija i linija, samoglasnik e se zadrava, dok se meu bonim svake odgovarajue grupe redovno pojavljuje i oblik u kome se navedeni samoglasnik zamenjuje samoglasnikom i. U osnovnom obliku armija samoglasnik e zamenjen je samoglasnikom i, dok se u bonom obliku javlja e prema obliku iz francuskog jezika kao prenosioca. I u osnovnom obliku linija javlja se i, prema obliku iz nemakog jezika kao prenosioca ( 2007: 705), dok se u bonom uva e prema izvornom obliku. Meu bonim oblicima javljaju se rei sa samoglasnikom i prema oblicima iz italijanskog kao prenosioca (npr. korispodent, korispondencija), ali i one u kojima je izvrena sitna promena u srpskom jeziku (npr. distilirovati se, protistirati). U osnovnom obliku cedulja e se uva prema izvornom obliku, u rei koja je u srpski ula preko italijanskog, venecijanskog i srednjonemakog oblika (Skok 1971: 255; 2007: 1430). U bonom obliku cidula e se zamenjuje sa i prema fonetskoj promeni > i (Skok 1971: 255). Osnovni oblik ceremonija nastao je prema starijem obliku izvorne rei, a boni prema kasnijem. Vei broj ostalih bonih oblika nastao je usled drugih glasovnih promena (npr. aret, atetacija)25. 4.12.5.2 Bliska prethodnim je dubletna grupa sa promenom e/i prema rei poreklom iz grkog jezika sa samoglasnikom (). okean gr. okian

Osnovni oblik nastao je prema izvornoj rei, a u bonom se javlja i. 4.12.6. Dubletna grupa rei poreklom iz grkog jezika sa promenom e/o. hameleon gr. ca a lwn m i hamoleon

U osnovnom obliku uva se samoglasnik e prema izgovoru grkog dvoglasnika ai ( 1960: 132), dok je u bonom zamenjen samoglasnikom o.
25 Vidi 4.15.5.

177

trkltrna strivanj

4.12.7. Dubletna grupa sa promenom i/a. kompliment lat. complementum fr. compliment26 komplament (konpliment)

Samoglasnik i uva se u osnovnom obliku koji je prema rei iz latinskog jezika ula u panski, potom u francuski, koji je jezik prenosilac navedene rei u srpski jezik ( 2007: 635). U prvom bonom obliku dolo je do navedene sitne promene samoglasnika u srpskom jeziku. 4.12.8. Dubletne grupe sa promenom i/e. antilop diskrecija koliba komesar komisija legija medicina oficir gr. , lat. antilopa lat. discretio gr. nlat. commissarius lat. commissio, lat. legio, legion-is lat. medicina lat. officium, srlat. officiarius27, fr. officier28 lat. privilegium privelegijum antelop dekrecija koleba komisar komesija legeon medecina oficer (dikrecija)

(legion) (ovicir)

privilegija prefeleija

prevelegija

preveleija (privileija) (privilegijum)

privilegijski privilegirati rezidencija rezidovati

lat. privilegialis lat. privilegiare lat. residentia lat. residere

priveleirski preveleirati rezedencija reze(de)nstvovati

(residencija)

Nemali je broj dubletnih grupa rei prema navedenoj promeni samoglasnika. U osnovnim oblicima, sem rei komesar, prema francuskom kao jeziku prenosiocu ( 2007: 631), samoglasnik i se uva. Boni oblik komisar doao je iz nemakog jezika ( 2007: 631). Meu ostalim bonim oblicima, sem onih u kojima se ja26 2007: 635. 27 2007: 869. 28 Isto.

178

trkltrna strivanj

vljaju druge fonetske (npr. ovicir, residencija), pojavljuju se rei u kojima se i zamenjuje sa e. Do ove fonetske promene dolazi u reima koje su u srpski ule preko jezika prenosilaca, ali mnogo ee usled sitnih promena samoglasnika29 (dekrecija, koleba, komesija, medecina, prevelegija, preveleija, prefeleija, priveleirski, preveleirati, rezedencija, reze[de]nstvovati). 4.12.9. Dubletna grupa rei poreklom iz grkog jezika sa promenom i/u. kiparis gr. , lat. cupressus kupres

U osnovnom obliku i se uva prema izvornom obliku iz grkog jezika, a u bonom se javlja u prema obliku iz latinskog jezika. 4.12.10. Dubletne grupe rei poreklom iz grkog jezika sa promenom o/a. apoteka apotekar oktopod ohtopod* gr. gr. , lat. apothecarius gr. , - gr. , - apateka apatekar aktapod ohtapod (apotika) (apotikar)

U svim osnovnim oblicima samoglasnik o se uva. Boni oblici apateka i apatekar nastali su usled sitne samoglasnike promene, a apotika i apotikar usled ranije navedene fonetske promene30. U treoj grupi nekoliko je bonih oblika. Oblik u kome je poetni samoglasnik o zamenjen sa a balkanski je grecizam (Skok 1971: 15), dok su preostala dva bona oblika nastala prema novogrkom (kt > ht) (Skok 1971: 15), i oni bi sami mogli da ine novu dubletnu grupu prema promeni o/a (ohtopod/ohtapod). 4.12.11. Dubletna grupa rei poreklom iz latinskog jezika sa promenom o/e. volonter lat. voluntarius fr. volontaire volentir (volontir)

U osnovnom obliku rei koja je u srpski jezik ula prema francuskom ( 2007: 266), o u srednjem slogu se zadrava, dok se u prvom bonom zamenjuje samoglasnikom e.

29 1991: 101. 30 Vidi 4.2.

179

trkltrna strivanj

4.12.12. Dubletne grupe rei poreklom iz grkog i latinskog jezika sa promenom o/u. protokol ruzmarin gr. prwtkol on l lat. protocollum lat. ros marinus, ital. venec. rosmarino protokul rosmarin rozmarin

U prvom osnovnom obliku uva se o, a u bonom je zavrni samoglasnik o zamenjen samoglasnikom u. U osnovnom obliku druge grupe samoglasnik o zamenjen je samoglasnikom u, a u bonim oblicima (rosmarin, rozmarin) samoglasnik o se uva prema italijanskom venecijanskom ( 2007: 1090) i nemakom jeziku. 4.12.13. Dubletna grupa rei poreklom iz latinskog jezika sa promenom u/e. koulja lat. casula koelja

U osnovnom obliku uva se suglasnik u, dok je bonom obliku dolo je do sitne promene suglasnika. 4.12.14. Dubletna grupa rei poreklom iz latinskog jezika sa promenom u/i. manufaktura lat. manufactus, srlat. manufactura, manifactura manifaktura

U osnovnom obliku samoglasnik u se uva, dok je boni oblik sa samoglasnikom i umesto u nastao prema bonom obliku u latinskom jeziku (manifactura)31. 4.12.15. Dubletne grupe rei prema promeni u/o. regularni fabula cirko[n]stanca lat. regularis, ital. regolare lat. fabula, ital. favola lat. circumstantia, ital. circostanza regolarni favola cirkumtancija

31 Marevi 2000: 1857.

180

trkltrna strivanj

U osnovnim oblicima regularni i fabula uva se samoglasnik u, dok se u njihovim bonim pojavljuje o prema oblicima iz italijanskog kao jezika prenosioca. Poslednji dubletni par nastao je na isti nain s tim to je oblik prema italijanskom kao prenosiocem, i sam dubletni, naveden kao osnovni, a oblik cirkumtancija, prema latinskom, ali u obliku koji je u srpski uao preko nemakog, naveden je kao boni. 4.12.16. Dubletne grupe rei poreklom iz latinskog jezika koje se grade prefiksom prae ( 2002: 201). prefekt prejudicija lat. praefectus lat. praeiudicium profekt prijudicija

U oba osnovna oblika navedeni prefiks izgovara se prema tradicionalnom izgovoru latinskog jezika (ae > e), dok se u dubletnim oblicima javljaju samoglasnici o i i. 4.13. Dubletne grupe rei u kojima se pojavljuje samoglasnik manje. audijencija kiparis predecesor rekreacija lat. audientia gr. , lat. cupressus lat. praedecessor lat. recreatio audencija kupres predcesor rekracija

regracija

U bonim oblicima audencija, predcesor, rekracija i regracija samoglasnik se gubi usled sitne promene u srpskom jeziku. Kako se u rei audencija gubi samoglasnik i, nema potrebe za umetanjem suglasnika j izmeu samoglasnika, kao to je uinjeno u osnovnom obliku audijencija. U osnovnom obliku kiparis samoglasnik a se uva prema izvornoj rei, a u bonom se gubi prema obliku koji je u srpski uao preko latinskog jezika kao prenosioca. 4.14. Dubletne grupe koje su nastale usled promena koje se tiu suglasnika ili suglasnikih grupa usled uticaja jezika prenosilaca, ili kada su zabeleene sitnije pojave koje se tiu suglasnika i koje nisu vezane ili nisu striktno vezane za suglasnike grupe ( 1991: 113). 4.14.1. Dubletne grupe rei poreklom iz grkog jezika prema izgovoru suglasnika (h). maina monarhski
181

gr. mhcan, lat. machina gr. mnarcoj

mahina monareski

trkltrna strivanj

mous

lat. monarcha gr. mscoj, srlat. moschus

moshus

Osnovni oblici maina grkog je porekla, ali je u srpski jezik uao preko nemakog jezika kao prenosioca. Put je bio dugaak, a prenosilaca nekoliko (grki latinski francuski nemaki srpski)32. Preko nemakog u srpski je uao i osnovni oblik mous, kao i boni monareski, prema izgovoru suglasnike grupe ch, preuzete iz oblika navedenih rei u latinskom jeziku. U odgovarajuim dubletnim osnovnim i bonim oblicima izvorni suglasnik h se uva. 4.14.2. Dubletna grupa prema rei poreklom iz grkog jezika sa osnovom na - (-nt) ( 1960: 140). drakon gr. , gen. drakont drakond

Osnovni oblik zadrao je oblik prema nominativu izvorne rei, a boni su u srpski jezik uli u obliku iste osnove ( 1960: 140). Prvi boni oblik je nastao prema klasinom izgovoru i zadrao je izvorni oblik, a drugi je nastao prema novogrkom izgovoru suglasnike grupe - ( 1914: 482)33. 4.14.3. Dubletna grupa od rei poreklom iz grkog jezika u kojoj se nalazi suglasnik (t). komad ngr. kommti(on) komat34

U bonom obliku uva se zavrno t prema starosrpskom obliku (Skok 1972: 131), a u osnovnom navedeni suglasnik zamenjen je suglasnikom d.

32 2007: 743. 33 Suevi u Dositejevim delima belei i druge dublete ove vrste npr. An isena [...] ali odmah zatim d Antistene! ( 1914: 482). 34 U Dositejevim delima Suevi primeuje nedoslednosti, odnosno dublete i u vezi sa ovom fonetskom promenom, upravo u vezi sa navedenom dubletnom grupom. Dositej, navodi Suevi (1914: 482), dva puta navodi re komad i dva puta komat.

182

trkltrna strivanj

4.14.4. Dubletne grupe prema izgovoru suglasnika b u reima poreklom iz latinskog jezika. fabula (gubernator) gubernija lat. fabula, ital. favola lat. gubernator, fr. gouverneur35 lat. gubernium favola guverner guvernement guberner (gubernijum)

U osnovnim oblicima zadrava se suglasnik b, dok se u bonim zamenjuje suglasnikom v u onim reima koje su preuzete iz italijanskog i francuskog jezika. Osnovni oblici gubernator i gubernija u srpski jezik stigli su preko ruskog jezika kao prenosioca ( 2007: 309). U bonim oblicima guverner i guvernement javlja se v jer je galicizam guverner nastao prema grkom obliku rei ( 1998: 78). 4.14.5. Dubletne grupe rei uglavnom poreklom iz latinskog jezika, prema izgovoru suglasnika s ispred p, t ili k ( 1993: 226). arest arestant arestanac* arestiranje arestovati* atest atestacija desperat diskrecija distrikt eskadra eskadron inspektor instancija instrukcija instrument instrumentalni konskripcija konstitucija konfiskacija nlat. arrestum lat. arrestans lat. arrestans lat. arrestare lat. arrestare lat. attestari lat. attestatio lat. desperatus, desperatio lat. discretio lat. districtum lat. ex-quadra, p. lat. ex-quadra, fr. lat. inspector lat. instantia lat. instructio lat. instrumentum lat. instrumentalis lat. conscriptio lat. constitutio lat. confiscatio aret aritant aretanac aritancija aretovati atetat atetacija deperat dikrecija ditrikt ekadra ekadron inpektor intancija intrukcija intrument intrumentalni konkripcija kontitucija konfikacija

aritanac (arestovanje) aritovati (atestat) atitacija dekrecija

35 2007: 309.

183

trkltrna strivanj

korespondent korespondencija korespondirati mikroskop pateta perspektiva respekt restauracija spekulant spekulacija specifikacija spiritualni statua statura statut stacija stil stipendija stipendijum* studirati supstancija hospital cirko[n]stanca

lat. correspondens lat. correspondentia lat. correspondere gr. , , lat. microscopium nlat. pastata lat. perspectiva lat. respectus lat. restauratio lat. speculans lat. speculatio nlat. specificatio lat. spiritualis lat. statua lat. statura lat. statutum lat. statio gr. , lat. stilus lat. stipendium lat. stipendium lat. studere lat. substantia lat. hospitalis lat. circumstantia, ital. circostanza

korepondent korepondencija korepondirati mikrokop pasteta perpektiv repekt retauracija pekulant pekulacija pecifikacija piritualni tatua tatura tatutum tacija til tipendija tipendijum tudirati suptancija hopital(lj) cirkumtancija

(korispodent (korespodencija) (korispondencija)

U osnovnim oblicima suglasnik s u navedenim suglasnikim grupama se ne menja. Izuzetak je osnovni oblik pateta36, koji je nastao na isti nain kao i boni oblici ostalih grupa u kojima je suglasnik s zamenjen suglasnikom . U bonim pak oblicima suglasnik s ispred navedenih suglasnika prema nemakom izgovoru prelazi u . 4.14.6. Dubletne grupe prema izgovoru suglasnika s u reima koje su u srpski jezik ule i preko maarskog kao jezika prenosioca ( 1993: 223).

36 Latinski > italijanski > nemaki > srpski ( 2007: 908).

184

trkltrna strivanj

interes notarijus* persona smaragd

lat. interesse lat. notarius lat. persona gr.

intere37 notariju perona maragd

notaro

U svim osnovnim oblicima uva se s prema izvornoj rei, pa i u rei smaragd, koja je u srpski jezik ula iz nemakog jezika kao prenosioca ( 2007: 1150). Meu bonim oblicima svake grupe redovno se pojavljuju rei koje su u srpski stigle iz maarskog jezika kao prenosioca. 4.14.7. Dubletna grupa rei poreklom iz latinskog jezika sa promenom z/c. provizor lat. provisor provicur (provizer) (provizur)

U osnovnom i u dva bona oblicika s izmeu samoglasnika izgovara se prema tradicionalnom latinskom izgovoru, dok se u jednom bonom obliku, prema nemakom kao jeziku prenosiocu navedeni suglasnik zamenjuje sa c. 4.14.8. Dubletne grupe rei poreklom iz grkog i latinskog jezika prema izgovoru suglasnika g ispred samoglasnika e ili i. general generalni logika magister magistrat magieski original privilegija lat. generalis lat. generalis gr. , lat. logica lat. magister lat. magistratus gr. , , lat. magus, magicus lat. originalis lat. privilegium eneral eneralni loika maister maistrat maieski oriinal privileija preveleija prefeleija priveleirski preveleirati deneral

privilegijski privilegirati

lat. privilegialis lat. privilegiare

(prevelegija) (privilegijum) (privelegijum)

37 (h)intere... sa < lat. s prema mad. izgovoru (Skok 1971: 726).

185

trkltrna strivanj

U svim osnovnim oblicima suglasnik g ispred navedenih samoglasnika ostaje, prema grkom kao i prema tradicionalnim latinskom izgovoru tog suglasnika. Meu bonim oblicima preovladavaju oblici u kojima se uglavnom prema italijanskom izgovoru (Skok 1971: 559; 1972: 565 itd.) umesto g pojavljuje .38 Uoljive su i varijante bonih oblika sa suglasnikom umesto g (preveleija, prefeleija) kao i jedini boni oblik preveleirati. Zabeleen je i jedan od bonih oblika u kome se suglasnik g sa d (deneral), koji stie iz turskog kao jezika prenosioca (Skok 1971: 559). 4.14.9. Dubletna grupa rei poreklom iz grkog jezika prema promeni likvidnih konsonanata. frula gr. (), ngr. , rum. fluer flura

U osnovnom obliku, u odnosu na oblik iz rumunskog jezika kao prenosioca (Skok 1971: 533; 1998: 13), izvrena je metateza likvidnih konsonanata l i r (Skok 1971: 533), dok u bonom obliku navedena promena nije izvrena. 4.14.10. Dubletne grupe rei poreklom iz grkog i latinskog jezika u kojima u bonim oblicima dolazi do asimilacije likvidnih konsonanata. klistir familijarni gr. klustr lat. familiaris kristir familijalni

U prvoj grupi l se asimiluje sa r u rei grkog porekla, a u drugoj r sa l prema rei latinskog porekla. 4.14.11. Dubletne grupe rei poreklom iz grkog i latinskog jezika prema promeni

k/g.

ostriga rekreacija

gr. streon (dem. strda) lat. recreatio

ostrika regracija (rekracija)

38 U vezi sa navedenom fonetskom promenom Suevi o Dositeju kae i sledee: Dalmacija mu je bila vrelo ivota i istog narodnog govora, iz kojega je on neposredno crpao [...] elja, moda, da ne bude izvan kola slavenosrpskih pisaca, koje je cenio, i uticaji tuih jezika zamutie ga sasvim ( 1914: 473). Isto tako: Iz talijanskog je opet jezika uzeo mnogo rei, koje su, kao i danas to je, cirkulirale u ivom narodnom govoru dalmatinskom (ibid.: 474).

186

trkltrna strivanj

Osnovni oblik ostriga sa g nastao je prema venecijanskom obliku ostrega, a boni sa k prema italijanskom ostrica (Skok 1972: 573). U bonom obliku regracija izvrena je sitna promena suglasnika u srpskom jeziku. 4.14.12. Dubletne grupe rei poreklom iz grkog i latinskog jezika sa promenom m/n. kompliment nimfa cimbala lat. complementum, fr. compliment gr. nmfh gr. kmba on l konpliment ninfa cinbula (komplament)

U svim osnovnim oblicima suglasnik m se prema izvornom obliku rei uva, a meu bonim svake grupe pojavljuju se i oblici sa suglasnikom n. Do ove promene dolo je usled sitnijih promena u srpskom jeziku (kompliment/konpliment) ( 1991: 113), ili prema oblicima iz jezika prenosilaca (npr. nimfa/ninfa prema italijanskom) ( 1966: 434). 4.14.13. Dubletne grupe rei poreklom iz latinskog jezika sa promenom v/f. vakacija violetov* privilegija lat. vacatio lat. viola, fr. lat. privilegium fakacija fioletovi prefeleija (prevelegija) (privileija) (preveleija) (privilegijum) (privelegijum)

U svim osnovnim oblicima v se uva, dok se meu bonim oblicima svake grupe pojavljuju i rei sa suglasnikom f usled sitnijih promena u srpskom ili pod uticajem nemakog jezika kao prenosioca (npr. fioletovi prema nemakom izgovoru rei koja je u taj jezik stigla preko italijanskog i francuskog) ( 2007: 262). 4.14.14. Dubletne grupe rei poreklom iz latinskog jezika prema promeni f/v.39 oficir lat. officium, srlat. officiarius, fr. officier lat. satisfactio lat. fundamentum ovicir

satisfakcija fundament

satisvakcija vundament

39 O ovoj promeni u Dositejevim delima Suevi ( 1914: 484) kae: Kons. f nalazi se, gde mu je mesto; retko se zamenjuje sa v...

187

trkltrna strivanj

Navedene grupe nastale su od rei poreklom iz latinskog jezika, koje sadre suglasnik f, kojega nije bilo u praslovenskim reima, ali su meujeziki dodiri stalno zasipali na jezik [...] reima sa f ( 1991: 103). U osnovnim oblicima suglasnik f se uva, dok je u bonim navedeni suglasnik zamenjen suglasnikom v. Boni oblik ovicir Ivi (ibid.) navodi kao re novijeg porekla, poetkom devetnaestog veka ve dobro prilagoenu. 4.14.15. Dubletne grupe u kojima se suglasnik b usled asimilacije zamenjuje suglasnikom p. publicirati publini publino republika republikanac lat. publicare lat. publicus lat. publicus lat. res publica lat. res publica puplicirati puplini puplino respuplika respuplikanac (respublikanac)

U svim osnovnim oblicima suglasnik b se uva, dok se u bonim oblicima svake grupe, usled navedene glasovne promene, pojavljuju oblici sa suglasnikom p. 4.14.16. Dubletna grupa rei poreklom iz latinskog jezika prema jednaenju po zvunosti. suptilitet lat. subtilitas subtilitet

U bonom obliku navedena glasovna promena, oekivana i kod rei stranog porekla ( 1960: 136), nije izvrena. 4.14.17. Dubletna grupa rei poreklom iz latinskog jezika sa promenom l/lj. cedulja lat. schedula cidula

U bonom obliku se zadrava l prema izvornom obliku, dok je taj suglasnik u osnovnom obliku zamenjen sa lj. 4.15. Dubletne grupe rei poreklom iz latinskog jezika u kojima se gubi suglasnik. nuncijus punkt republika republikanac republikanski lat. nuntius lat. punctum lat. res publica lat. res publica lat. res publica uncijus punt respublik respuplika respublikanac respuplikanac respublikanski
188

trkltrna strivanj

komedijanka kontent korespondent korespondencija

gr. lat. contentus lat. correspondens lat. correspondentia

komedijantka konten korispodent (korepondent) korespodencija (korepondencija) (korispondencija)

U osnovnim oblicima podjednak je broj rei sa gubljenjem suglasnika i bez njega. Do gubljenja suglasnika (s) dolazi u svim osnovnim oblicima rei istog porekla (res publica), jer su nastali prema obliku iz francuskog jezika kao prenosioca, dok se u bonim oblicima uva suglasnik s iz izvorne rei res. U osnovnom obliku komedijanka gubljenje suglasnika t sitna je promena u srpskom jeziku. U bonim oblicima ostalih dubletnih grupa dolazi do gubljenja suglasnika usled pojave sitnih promena u srpskom jeziku (npr. korespondent/ korispodent) ili prema oblicima iz jezika prenosilaca (npr. punkt/punt, prema italijanskom jeziku kao prenosiocu). 4.16. Dubletna grupa rei poreklom iz latinskog jezika prema stalnosti suglasnika h izmeu samoglasnika. subtrahirati lat. subtrahere subtrairati

U osnovnom obliku h se uva dok u bonom ispada.40 4.17. Dubletne grupe rei poreklom iz grkog i latinskog jezika u kojima se pojavljuje suglasnik vie. duplo komedija lat. duplex, duplus gr. kwmwda, lat. comoedia duplom komendija

U bonim oblicima, kao sitna pojava vezana za suglasnike, javlja se suglasnik vie ( 1991: 113).

5. zakljuak 5.1. Prema fonetskim promenama, dubletne grupe rei u ovome radu podeljene su u 238 pojedinanih grupa. Pojedine grupe pojavljuju se dva ili vie puta, budui da se u njima pojavljuje vei broj bonih oblika, u kojima su izvrene razliite fonetske promene u odnosu na osnovni oblik.
40 O nestalnosti suglasnika h vidi 1991: 108, 110.

189

trkltrna strivanj

5.2. Fonetske promene u navedenim dubletnim grupama i podgrupama rei u najveoj meri mogu se podeliti na dve osnovne grupe: 1. promene koje su nastale prema izmenjenom izgovoru samoglasnika, dvoglasnika ili suglasnika rei poreklom iz grkog jezika i promene koje su nastale prema tradicionalnom izgovoru latinskog jezika u izvornim latinskim reima, kao i u onima koje su poreklom iz grkog jezika, ali su srpski ule preko latinskog kao jezika prenosioca; 2. promene pojedinih samoglasnika i suglasnika koje su nastale preuzimanjem rei iz jezika prenosilaca i sitne promene samoglasnika i suglasnika u srpskom jeziku, kao i njihovo gubljenje ili umetanje. 5.2.1. Znaajan je broj dubletnih grupa rei poreklom iz grkog jezika u kojima se pojavljuju i oblici, redovno boni, nastali prema vizantijskom odnosno novogrkom izgovoru pojedinih samoglasnika ili dvoglasnika (npr. gr. : ekonom ikonom [4.1.]; gr. , lat. poeta: poeta piita [4.1.1], gr. : alegorija aligorija [4.2]). Znaajan je i broj dubletnih grupa prema izgovoru pojednih suglasnika, poreklom iz grkog jezika (npr.: gr. : azbest asvest, asbest [4.3])41. Nastanak ovih dubletnih grupa uglavnom je vezan za uticaj latinskog jezika, kao prenosioca, na evropske jezike (npr. gr. , lat. character: karakter harakter, haraktir [4.4]; gr. , lat. cithara: kitara citara [4.10]). Pravci iz kojih su te rei ule u srpski jezik razliiti su te meu osnovnim oblicima, kao i u savremenom srpskom jeziku, nema potpune ujednaenosti (npr. u reima u kojima se javlja suglasnik h prema grkom )42. Najbrojnije dubletne grupe prema izgovoru pojedinih suglasnika su one koje su u latinski jezik ule iz grkog jezika, u kojima se pojavljuje suglasnik s izmeu samoglasnika (npr. gr. , lat. philosophia: filozofija filosofija [4.9.1]). Svi osnovni oblici grade se prema tradicionalnom izgovoru latinskog jezika. Kako pravac preuzimanja meu klasinim jezicima nije ba uvek bio jednosmeran (grki > latinski), potvruju i dubletne grupe rei prema izgovoru latinskog dvoglasnika au (npr. lat. augustus: avgustni augustni [4.8]). 5.2.2. Brojne i raznolike su dubletne grupe rei u kojima dolazi do promene pojedinih samoglasnika i suglasnika usled uticaja jezika prenosilaca. Najbrojnije meu njima su dubletne grupe prema izgovoru suglasnika s u suglasnikim grupama rei poreklom iz latinskog jezika, u ijim bonim oblicima se navedeni suglasnik zamenjuje suglasnikom , prema oblicima iz nemakog jezika kao prenosioca (npr. lat. respectus: respekt repekt [4.14.5]). Prema oblicima iz italijanskog jezika kao prenosioca uoljive su dubletne grupe u kojima se suglasnik g zamenjuje suglasnikocm (npr. lat. originalis: original oriinal [4.14.8]).
41 Premda u ovome radu, kako sam u uvodu spomenula, neu tumaiti kriterijume za odreivanje osnovnog i bonog/bonih oblika u Grai, ne mogu da izbegnem pitanje zato je u dubletnoj grupi prema rei kao osnovni oblik navedena re labirint, a lavirint kao boni. 42 Npr.: hemija/karakter.

190

trkltrna strivanj

5.2.2.1. Sitne promene samoglasnika i suglasnika u srpskom jeziku u 17. i 18. veku nisu neuobiajena pojava ( 1991: 113) i veoma su raznolike. U pojedinim dubletnim grupama pojavljuju se oblici i sa samoglasnikim i suglasnikim promenama (npr. lat. complementum, fr. compliment: kompliment komplament, konpliment [i/a, 4.12.7; m/n, 4.14.12]). 5.2.2.2. Do gubljenja samoglasnika ili suglasnika dolazi usled sitnih promena u srpskom jeziku (npr. lat. recreatio: rekreacija rekracija, regracija [4.13]; lat. correspondens: korespondent korispodent [4.15]) ili prema obliku iz jezika prenosioca (npr. gr. , lat. cupressus: kupres kiparis [4.13]; lat. res publica: republika respublik, respuplika [4.15]). 5.2.2.3. Dubletne grupe sa umetanjem samoglasnika u reima poreklom iz grkog ili latinskog jezika u Grai nisu zabeleene, a retke su i one u kojima se, usled sitne pojave vezane za suglasnike, javlja suglasnik vie (npr. gr. kwmwda, lat. comoedia: komedija komendija [4.17]). 5.3. Tumaenje puteva pozajmljivanja i naina adaptacije u srpski jezik rei stranog porekla, ovde grkog i latinskog, na osnovu analize fonetskih promena dubletnih grupa rei u Grai, zasigurno nije jedini niti najvalidniji postupak, ali je materijal, koji predstavlja 238 pojedinanih dubletnih grupa sa jednim ili vie bonih oblika, ve svojim obimom sasvim dovoljan da se potvrdi da pozajmljivanje rei nije jednokratan, neponovljiv dogaaj, nego je zbirni rezultat mnogo pojedinanih upotreba u govoru i pisanju prenosilaca (bilingvista, putnika, doseljenika, prevodilaca, novinara i dr.) ( 1998: 73). Mogu se sloiti sa stavom S. Risti ( 1996a: 128) da strane neslovenske rei tematskih grupa u srpskom jeziku 17. i 18. veka uglavnom pokazuju stabilno stanje u pogledu zavrenosti procesa adaptacije, ali nemali broj dubletnih grupa potvruje da ne treba zanemariti kolebanja u oblicima rei nastalim usled zadravanja jednog ili vie stepena asimilacije istovremeno u upotrebi, kao i usled razliitih naina pozajmljivanja u raznim vremenima.43 Takoe, nezanemarljiv broj rei koje se u Grai javljaju u jednoj ili vie dubletnih varijanti, u velikoj meri usled razliitih fonetskih promena, posledica je razvitka jezika i oekivanog, kraeg ili dueg, perioda adaptacije, ali i stilske izdiferenciranosti srpkog pisanog jezika u sedamnaestom i osamnaestom veku, i nestabilnosti jezike norme koja se javlja, kako navodi S. Risti44 ( 1996: 177) kao posledica naporednog funkcionisanja norme nekog od oficijelnih knjievnih jezika: srpskoslovenskog, ruskoslovenskog ili slavenosrpskog i norme narodnog jezika. U stvari, za obogaivanje jezika i izbor i
43 1967: 17. 44 S. Risti referie na radove I. Grickat, A. Mladenovia i P. Ivia, koji se nalaze u spisku literature navedenog lanka.

191

trkltrna strivanj

uvoenje neologizama najvaniju ulogu u navedenom periodu odigrae crkveni krugovi, ali i sitni inovnici i drugi austrijski slubenici koji su, kao bilingvisti, bili prinueni da odreene termine prevedu za potrebe irokih masa, jer one [...] nisu razumevale jezik svojih naredbodavaca (: V). Najzad, ne treba prenebregnuti injenicu da je srpska duhovna inteligencija u 18. veku itala nemaka, maarska, francuska, italijanska, grka, pa i engleska dela (: VI). I pored navedenih puteva ulaska stranih rei u srpski jezik i naina njihove adaptacije, tekoe pri odreivanju porekla neke strane rei ponekad postoje i one nastaju kada nije lako odrediti sve varijante lutanja tokom istorijskih epoha i zbog njihovih ponekad dvosmernih kretanja, ime je mogue oteano razgranienje jezika primaoca od jezika davaoca ( 1998: 87). 5.4. Budui da sam se u ovome radu bavila reima poreklom iz grkog i latinskog jezika, smatram da je i na osnovu analize fonetskih promena dubletnih grupa rei mogue potvrditi glavne pravce njihovog ulaska u srpski jezik. Rei poreklom iz grkog jezika, kao to sam napomenula, ulazile su u latinski jezik, i tako transkribovane, i u srpski jezik (npr. filozofija), ili su stizale posredno, preko jezika prenosilaca uglavnom zapadnoevropskih jezika (npr. volonter, pergament). Sa druge strane, mnoge rei nastale u klasinom grkom jeziku, kraim i neposrednijim putem ule su u srpski jezik posredstvom uticaja vizantijske kulture (npr. avgustni, filosofija), pravoslavne crkve, ali i pod uticajem ruskog jezika i ruske crkve (npr. metafisieski). Srpski kulturni prostor 17. i 18. veka, sa kojega je sakupljen materijal za Grau, predstavlja upravo stecite i dodirnu taku dvaju glavnih i maloas navedenih puteva, i ta injenica predstavlja jedan od glavnih razloga to proces adaptacije tada nije mogao biti u potpunosti zavren. Geografski poloaj, politike, kulturno-istorijske i verske okolnosti doprinele su injenici da i danas, mada je proces adaptacije odavno zavren, na neki nain moemo rei da dubleti ove vrste i dalje postoje, bilo da je re o srpskom i hrvatskom uzusu (npr. kentaur/centaur), emu je posveeno i poglavlje Pravopisa iz 1993,45 ili o pokuajima da se umesto stvorenog izraajnog obiaja uvedu oblici najblii antikom izgovoru, a neki od njih i u oblicima zabeleenim u Grai (npr. fi lozofija/filosofija; muza/musa), ali oni kao takvi mogu predstavljati samo izdvojeni manir uih krugova, ali ne obrazac za ugled ( 1993: 179). 5.5. Kolebanja u obliku rei stranog porekla usled injenice da se nekoliko stepena asimilacije istovremeno odravaju u upotrebi, kao i zbog pozajmljivanja raznim putevima i u razna vremena, predoila bih na nekoliko, prema mome miljenju, najslikovitijih primera, i na taj nain potvrdila svoje slaganje sa H. Paulom i njegovim, u uvodu pomenutim, jednostavno izreenim, ali i preciznim opisom ulaska strane rei u jezik koji je primalac.

45 Str. 182.

192

trkltrna strivanj

5.5.1. Jedna od grupa rei sa najveim brojem dubletnih oblika, meu kojima se moe uoiti i put od modela do replike, kao i primarna i sekundarna adapatcija, nastala je od rei privilegium. Osnovni oblik privilegija prilagoen je srpskom tradicionalnom izrazu sa zavretkom -ija enskog roda ( 1993: 176), prema obliku privilegijum, u kome se zadrava izvorni zavretak uz morfonoloku promenu i + u iju ( 1960: 133). Prema navedenim oblicima, koje sam u ovome radu navela kao osnovne, iz potrebe da objasnim fonetske promene, ali i da izostavim one morfoloke, javljaju se boni oblici u kojima je primetna sitna promena samoglasnika (privilegija/prevelegija, privilegija/pri velegijum), sitna promena i samoglasnika i suglasnika (privilegija/preveleija, prefeleija), kao i promena samoglasnika prema obliku iz jezika prenosioca (privilegija/privileija). 5.5.2. Dubletnu grupu rei prema latinskom correspondens ine osnovni oblik ko respondent i boni korepondent, nastao prema obliku iz jezika prenosioca, kao i korispo dent, oblik u kome se uoava promena vokala (e/i) prema obliku iz jezika prenosioca, ali je dolo i do gubljenja suglasnika n, to se tumai, kako sam ve napomenula, kao sitna promena u srpskom jeziku. 5.5.3. Primer za dubletnu grupu rei sa nekoliko zabeleenih oblika je i ona koja je nastala od grke rei (gen. -), a vei broj bonih oblika (aktapod, ohtapod, ohtopod) prema osnovnom oktopod moe se protumaiti lutanjima navedene rei tokom istorijskih epoha, odnosno i pre ulaska u srpski jezik. 5.5.4. Raznolikost meu dubletnim oblicima te, oigledno, i meu putevima pozajmljivanja uoljiva je u dubletnoj grupi rei nastaloj prema rei r iz grkog jezika. Osnovni oblik nastao je prema antikom izgovoru grkog jezika kao i prema obliku iz latinskog jezika (heros), dok se meu bonim javlja oblik prema vizantijskom izgovoru (gubljenje h i prelazak u i). Sledei boni oblik (geroj) nastao je prema obliku iz jezika prenosioca, a u poslednjem (gheroj) uva se suglasnik h, prema izvornom obliku, ali se ispred njega naao i suglasnik g prema maloas navedenom obliku iz jezika prenosioca. 5.5.5. Jedna od retkih dubletnih grupa u kojima se javljaju rei poreklom iz latinskog jezika, ali prema obliku iz grkog jezika (i vizantijskog grkog) kao prenosioca jeste ona koja je nastala od imena rimskog imperatora Cezara (Caesar) i ona u oekivanom obliku prema tradicionalnom izgovoru latinskog jezika u Grai nije zabeleena (cesar/kesar, e sar prema lat. caesar, gr. , ; var. ).

193

trkltrna strivanj

5.6. Zastupljenost dubletnih grupa rei u Grai, a ponekad i vei broj bonih oblika, za iji nastanak su brojni i uglavnom opravdani razlozi u ovome radu ve navedeni,46 svedoe o mnogim bilingvalnim kontaktima jednoga naroda na jednoj specifinoj teritoriji. Takoe, mnoge osobenosti Vojvodine sa kraja 17. i tokom 18. veka prepoznatljive su i danas jer je ta pokrajina Republike Srbije zadrala karakteristike multietnike, multikulturne i multikonfesionalne sredine, a samim tim i multilingvalnost, i stoga ne deluje iznenaujue injenica da se, bez obzira na to to je proces adaptacije rei poreklom iz grkog i latinskog jezika odavno zavren, poneki boni oblik iz Grae i dalje koristi. A razlog za to uglavnom nije nedovoljna obrazovanost nego brojno bilingvalno stanovnitvo i bliski kontakt srpskog ivlja sa predstavnicima nacionalnih manjina koje i danas ive u Vojvodini.

literatura
1. , , ( , IV), , 1991. 2. , , ( , VIII), , 1998. 3. , , , 1959. 4. , , , 6, 1966, 433443. ----. ?, , 1967, 724. ----. , , 41/1, 1998, 6989. ----. 1, ( ), . ----. Italijanskosrpski renik, Beograd 1996. 5. , , , , 2007. 6. Kraus-Srebri, Eva, Zoran Gai, Renik srpskohrvatskogrki i grkosrpskohrvatski, Beograd 1988. 7. Marevi, Jozo, Latinskohrvatski enciklopedijski rjenik, III, Velika Gorica Zagreb 2000. 8. , , 1960. 9. , , , , 1993. 10. , ( , I ), , 25/2, 1996, 177186. ----. , ( , I ), 12, , , 1996, 118131.

46 Meu bonim oblicima u Grai sigurno se naao i poneki koji je nastao iz nehata usled greke pri pisanju ili prepisivanju.

194

trkltrna strivanj

11. : , IIV, 19671976. 12. : , ( XVII ), 19592006. 13. Senc, Stjepan, Grkohrvatski rjenik, Zagreb 1910 (reprint 1998). 14. Skok, Petar, Etimologijski rjenik hrvatskoga ili srpskoga jezika, IIV, Zagreb 19711974. 15. Stani, Milija, Damnjan Morai, Jeziko pravopisni savetnik, drugo izdanje, Beograd 1989. 16. , , , , , , 2008. 17. , , , I , , 1989. 18. , , (1914), : , II , 1991, 473528. 19. Tolsto: I. I. Tolsto, Serbsko-horvatsko-ruski slovar, Moskva 1958. 20. , , , , , 1980.

phonetic analysis of word doublets originating from Greek and latin in materials for the dictionary of foreign words before vuk i-ii by velimir mihajlovic (part ii)

summarY: the second part of this paper deals with the phonetic analysis of doublet word forms originating from the Greek and latin languages in mihajlovics book Gradja. there are numerous phonetic changes that can be noticed and used to explain the processes of primary and secondary adaptation; as well as that the degree of the word adaptation can be followed both in its stable and unstable forms. the analyzed material is fertile and substantial, and is another example of how the linguistic borrowing cannot be considered as a one-time and completed process, but as an additive result of the use of various forms in various degrees of assimilation, in a specific moment and in a specific territory. keY Words: transmission language, receiver language, linguistic borrowing, primary and secondary adaptation, skok, klajn, ivic.

ljudmilapendelj@gmail.com

195

f o t o

s a a
1 9 5 ,

m i l o v a n o v i
1 9 6 , 1 9 7 , 2 1 3 ,

s a s a @ a t s - s e r b ia . c o m 2 2 4 , 2 2 5

s t r a n a :

196

197

198

199

trkltrna strivanj

udc 730.071:929 brankuzi k.

jasna jovanov
spomen-zbirka pavla beljanskog, novi sad akademija klasinog slikarstva univerziteta educons, sremska kamenica, srbija

konstantin brankuzi: let boanskog mainiste

saetak: konstantin brankuzi jedan je od najveih svetskih i rumunskih vajara dvadesetog veka. poto je u rumuniji stekao umetniko obrazovanje u akademskom duhu, preko bea, minhena i bazela, 1904. godine stigao je u pariz i tamo proveo ostatak ivota. ukljuivi se u umetniki ivot pariza, sprijateljio se sa umetnicima koji su takoe doli iz drugih zemalja. pored uea na izlobama u francuskoj, izlagao je i u rumuniji, minhenu i veneciji, kao i u njujorku i ikagu. u sjedinjenim dravama, gde su mnogi kolekcionari eleli da imaju njegove skulpture, izmeu 1914. i 1926, samostalno je izlagao etiri puta. formiran u duhu pariske kole, na suprotnostima rumunske nacionalne umetnosti i vajarskih kultura antikih i egzotinih zemalja i visokosofisticirane moderne umetnosti, za ideal je sebi postavio dosezanje sutine oblika; stvarao je skulpture stilizovanih i asocijativnih oblika, uglavnom u kamenu, drvetu i uglaanoj bronzi, podjednaku panju posveujui postamentima koje je smatrao sastavnim delom celine. atelje je pretvorio u svojevrstan izlobeni prostor, i u njemu je od skulptura pravio posebne postavke koje je zatim fotografisao esto menjajui osvetljenje, tako im pridajui nove vrednosti. svoju umetniku zaostavtinu zavetao je narodu francuske. tekst treba da prikae proces umetnikog formiranja i teme i ideje u stvaralatvu konstantina brankuzija kroz razliite momente u njegovom ivotu: vezu sa rumunijom, ivot u parizu, kratkotrajnu etapu stvaranja vezanu za indiju, izlobe u njujorku i drugim amerikim gradovima, kao i motive njegovih skulptura. kljune rei: konstantin brankuzi, skulptura, modernizam, pariska kola.

Roen u Rumuniji, vajar Konstantin Brankuzi (Constantin Brncui, 19. februar 1876 16. mart 1957) vei deo opusa ostvaruje u Francuskoj, ime se svrstava meu najznaajnije autore Pariske kole. Veoma se rano ukljuio u avangardna strujanja koja su prevazila evropsko tlo, tako da je jednim delom svog rada uticao i na stvaralatvo amerikih vajara
200

trkltrna strivanj

s poetka dvadesetog veka. Odrastao u ruralnom i arhainom planinskom okruenju, sam Brankuzi kao umetnika linost formirao se u neobinom spoju tradicionalnog drvorezbara i visokosofisticiranog modernog umetnika (Lucie-Smith 2009: 95). Roen je 1876. u Hobici kod grada Targu ijua u Olteniji. Poreklom iz siromane seoske porodice, kao pastir na obroncima Karpata, zanimanje za drvorezbarstvo pokazao je jo 1883. godine. Ovo rano iskustvo uinie da u njegovom buduem radu klesanje i rezbarenje uvek imaju prednost nad modelovanjem u glini. krajova, bukuret, i dalje Privuen svetlostima grada, 1884. godine pokuao je da obezbedi egzistenciju kao pomonik bojadije, zatim pomonik prodavca u bakalnici i konano sluga u krmi. Upravo tu je prvi put prikazao svoje umee kada je za opkladu od komada drveta napravio violinu. Tako je stekao i pr vog mecenu i 1893. godine zapoeo umetniko kolovanje u Umetniko-zanatskoj koli u Krajovi (Partsch 2002: 247249), gde ui da vaja i klee u dr vetu i gde njegov talenat vrlo brzo biva zapaen. U avgustu 1895. godine upisao se na specijalni kurs za izradu dr vene skulpture, koji je zavrio 1897, kada je uradio i bistu osnivaa kole George Hitua (Gheorghe Chitu) (http://socyberty.com/history/constantin-brancusi-themontparnasse-saint). U septembru 1898. upisuje se u Nacionalnu kolu lepih umetnosti u Bukuretu, koju pohaa do 1902. godine. Najranije skulpture Konstantina Brankuzija pripadaju upravo periodu njegovog kolovanja u Krajovi i Bukuretu. Umetniko naslee i aktuelna umetnost koje je Konstantin Brankuzi mogao da upozna u Bukuretu, potvrdili su izbor konanog opredeljenja postae vajar. Kao uenik Jona Georgeskua (Ion Georgescu) i Vladimira Hegela (Vladimir Hegel), iji je opus poivao na akademskim osnovama, ali ipak otvoren prema naznakama impresionizma i pod Rodenovim uticajem, u svojim skulpturama je pokazao upravo ono to se i oekivalo: savladanu vetinu i vernost originalu. O tome svedoi jedna studija karaktera, kao i nekoliko kopija (Vitelius, Laokontova gla va). Prvu finansijsku potporu dobio je upravo zato to je, odgovarajui zahtevima sredine i vremena, nauio da vaja u duhu akademske umetnosti. Neposredno po zavretku kolovanja nastae prve upeatljive skulpture, biste Jona Georgesku-Gorjana (1902) i generala dr Karola Davile (1903, Carol Davila). Nakon izvesnih izmena, kopija biste generala Davile postavljena je 1912. godine ispred Vojne bolnice u Bukuretu (http://socyberty.com/history/constantin-brancusi-the-montparnasse-saint/). Sam autor je unitio vei broj ranih radova, kao to ih je i kasnije unitavao, to oteava svaku raspravu o njima. Svaki dan bih napravio drugu figuru, samo da bih je uvee unitio a sve u cilju ispitivanja sopstvenih mogunosti i ogledanja u razliitim materijalima (Brezianu, Geist 1965: 20). Ipak, moe se rei da se na osnovu onih sauvanih teko nasluuje radikalnost budueg Brankuzijevog stvaranja, kao i privrenost ovog umetnika elementima arhaine i folklorne tradicije. Jo jedno od retkih sauvanih dela iz ranog perioda, nastalo pod rukovodstvom profesora anatomije Dimitrija Gerote (Dimitrie Gerota), predstavlja corch majstorski izvedenu figuru oveka kome je koa uklonjena kako bi se jasno videli miii i krvni sudovi. Ovaj
201

trkltrna strivanj

anatomski model bio je izloen u rumunskom Ateneumu 1903. godine. Mada predstavlja samo anatomsku studiju, skulptura otkriva prve napore mladog umetnika da prodre do sutine, umesto da se zadri na spoljanjosti (Brezianu, Geist 1965: 17). Sledea stanica na njegovom putu bio je Minhen, kao logian cilj veine mladih umetnika iz okruenja. Na tom putu je proao i kroz Be, u kojem je nakratko ve boravio 1902. godine, kao i kroz Bazel, ali nijedan od ovih gradova u mladom vajaru gladnom novih iskustava nije probudio elju da u njemu i ostane. Ve u ovoj fazi Brankuzijeva linost, kao i njegovo budue delo, dobijaju prizvuk arhetipskog: iz Minhena je, ostavi bez novca, putovanje produio peice, poput drevnih putujuih umetnika sa rancem na leima i tapom u ruci, nalik na veitog lutalicu, kako je sebe prikazao Gistav Kurbe (Gustav Courbet) na slici Dobar dan, gospodine Kurbe. Prepoznajui ga kao jednog od svojih, seljaci su mu usput sve vreme pruali pomo (Lucie-Smith 2009: 95). pariz Stigavi 1904. godine u Pariz, Konstantin Brankuzi zauvek postaje njegov stanovnik. Da bi sebi omoguio nastavak studija u Nacionalnoj visokoj koli lepih umetnosti, radio je najrazliitije poslove, ukljuujui pevanje u horu i posluivanje u Rumunskoj pravoslavnoj crkvi. U ateljeu Antonina Mersijea (Antonin Merci) mogao je da proiri znanja o realizaciji monumentalnih spomenikih celina herojske sadrine i o predstavljanju alegorijskih i mitolokih figura. Odluan da uspe, na zidove svog prvog ateljea okaio je natpise: Ne zaboravi da si umetnik!; Nemoj da poklekne!; Ne plai se, uspee!; Stvaraj kao Bog, nareuj kao Kralj, radi kao Rob! (Lucie-Smith 2009: 95). Na preporuku profesora Mersijea, 1906. godine prijavio je tri skulpture za Jesenji salon. Njegovo prvo izlaganje, nakon odlaska iz Rumunije, privuklo je panju Ogista Rodena (Auguste Rodin), koji je bio u iriju. Kao redovan izlaga, pojavljuje se i na salonima 1907. i 1909. godine. Ubrzo prihvata Rodenov poziv da ga kao njegov pomonik prati u Meudon. Svaki dan bih uradio po jednu skulpturu u Rodenovom maniru. Nisam vie mogao da izdrim u njegovoj blizini, mada sam mu bio drag. Sve to sam radio liilo je na njega. Nesvesno sam kopirao, ali sam uviao da pravim kopije. Bio sam nesrean. Bile su to moje najtee godine, godine traganja, nalaenja sopstvenog puta (Brezianu, Geist 1965: 22). Konano, saradnja se zavrila uz jo jednu poslovicu: U senci velikog drveta ne raste nita (Arnason 2008: 152). Ovo putovanje je znaajno i zbog poznanstva sa amerikim fotografom i slikarom poreklom iz Luksemburga Edvardom tajhenom (Edward Steichen). Usledile su i prve narudbine, uglavnom nadgrobnih spomenika. Meu njima je Poljubac, postavljen 1910. godine na Monparnasu, na grobu mlade Ruskinje koja je izvrila samoubistvo zbog nesrene ljubavi delo u kom su koncentrisana budua autorova interesovanja (Partsch 2002: 247). Takoe mu je otkupljen prvi rad za Umetniki muzej u Bukuretu. Brankuzi nalazi atelje u ulici Monparnas i stie prijatelje meu umetnicima kao to su: Amedeo Modiljani (Amedeo Modigliani), Haim Sutin (Chaim Soutine), Fernan Lee (Fernand Leger), Anri Ruso Carinik (Henri le douanier Rousseau). Nakon izlaganja na Salonu nacionalnog Drutva lepih
202

trkltrna strivanj

umetnosti (1908), kritiar arl Moris (Charles Maurice) u Mercure de France-u izdvaja ga ispred ostalih pripadnika njegove generacije. Kao redovan izlaga pojavljuje se iste godine na Salonu nezavisnih, a 1912. godine i na Salonu u Bukuretu. Poznanstvo sa mladom maarskom slikarkom Margit Poganj (Pogny Margit) rezultirae nizom skulptura za koje mu je pozirala, i njenim portretom kao jednim od najpoznatijih Brankuzijevih portreta uopte. U krug njegovih prijatelja uli su Gijom Apoliner (Guillaume Apollinaire), Filipo Tomazo Marineti (Filippo Tommaso Marinetti), Anri Matis (Henri Matisse) i Pablo Pikaso (Pablo Picasso). I dalje stanovnik ulice Monparnas, preselio je atelje u broj 47. evropa, amerika Godina 1913. znaajna je prekretnica: nastaje Prvi korak, prva figura u drvetu inspirisana afrikom skulpturom (Hohl 2002: 961). Kao predstavnik Rumunije, Brankuzi izlae na Internacionalnoj izlobi u Kunsthali u Minhenu. Na pariskom Salonu nezavisnih prikazae prvu iz ciklusa skulptura La Maastra. Takoe, uestvuje na Salonu odbaenih u Londonu, gde upoznaje vajara Henrija Godijea-Brzesku (Henri Gaudier-Brzeska), koji e inspirisati reisera Kena Rasela (Ken Russel) da snimi film Okrutni Mesija (1972). Brankuzija e ovaj rano preminuli vajar uputiti ka daljoj stilizaciji i proienju oblika. Konano, meu 1500 slika, skulptura i predmeta primenjene umetnosti i meu 300 evropskih i amerikih autora, sa pet skulptura uestvuje na Meunarodnoj izlobi modernih umetnika u Njujorku, poznatijoj pod nazivom Armori ou (http://www.artchive.com/artchive/B/ brancusi). Izloba, koja se najee pominje u kontekstu slike Marsela Diana (Marcel Duchamp) Akt koji silazi niz stepenice, pomogla je uvrivanju Brankuzijeve reputacije u Americi i pojavi pokrovitelja koji su doprineli poboljanju umetnikove finansijske situacije i stvaranju novih poznanstava. Naredne, 1914. godine, Konstantin Brankuzi i Edvard tajhen izlau u PhotoSecession Gallery Alfreda tiglica (Galerija 291), gde vajar upoznaje svog budueg velikog kolekcionara Dona Kvina (John Quinn). Kvin i Volter Arensberg (Walter Arensberg) otkupie nekoliko skulptura i sa druge samostalne izlobe odrane u Njujorku 1916. godine u Modernoj galeriji, a Brankuzi e tokom vremena u Americi stei jo nekoliko mecena. Usledie i mnogi drugi nastupi u Americi: sa dvadeset jednom skulpturom uestvovae na Izlobi savremene francuske umetnosti u Galeriji skulptura u Njujorku (1922); trei put e izlagati samostalno u Njujorku u Galeriji Vildentajn (1922). Tada e se roditi ideja o postavljanju Beskrajnog stuba u Central parku u Njujorku. Njegovu manju verziju isklesanu od drveta topole Brankuzi e postaviti 1926. godine u vrtu na imanju Edvarda tajhena u Vulanisu, nedaleko od Pariza. Krajem septembra 1922. godine priredie jo jednu izlobu u Njujorku, sada u galeriji Dozefa Brumera (Joseph Brummer). U vezi sa ovom izlobom ostae zapamen sukob sa amerikom carinom koja Brankuzijeve metalne skulpture nije tretirala kao umetnika dela, ve kao industrijski proizvod koji podlee visokoj carinskoj stopi. Nakon tube, autor je tek 1928. godine dobio spor, ali je zato njegov nastup u Brumerovoj galeriji dobio dodatni publicitet. Ista izloba je naredne godine prikazana u Art klubu u ikagu, a u Brumerovoj gale203

trkltrna strivanj

riji Brankuzi ponovo izlae 1933. godine. Uestvuje i na izlobama Kubizam i apstraktna umetnost u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, kao i na izlobi Umetnost naeg doba u Muzeju moderne umetnosti u ikagu (1939), kada je prikazao Stub od nerajueg elika u obliku oblakodera (http://www.centrepompidou.fr). Treba napomenuti da umetnikov sukob sa amerikom carinom nije bio jedini nesporazum te vrste. Godinu dana pre nego to e Brankuzi dobiti spor u Americi, 1927. godine, tri njegove skulpture jedva su prole rumunsku carinu i u poslednjem trenutku su stigle da budu izloene na izlobi Salonul Oficial Romin; iri im je tom prilikom dodelio prvu nagradu (Brezianu, Geist 1965: 24). indija Slava koju je Konstantin Brankuzi uivao u Americi donela mu je 1931. godine i narudbinu maharade Jevantrao Hokara II od Indora za gradnju Hrama iskupljenja (Arnason 2008: 154). Hram je bio zamiljen kao prostorija bez prozora, samo sa otvorom na krovu. U unutranjosti, do koje bi se dolazilo kroz tunel, svetlost bi se odbijala o povrinu vode u bazenu, zidovi bi bili ukraeni freskama ptica. Unutra bi se nalazile i tri figure Pti ce u prostoru, koje je maharada ranije otkupio od Brankuzija. Ovako koncipirano zdanje predstavljalo bi olienje osnovnih Brankuzijevih stvaralakih principa: idealizaciju estetske forme kroz integraciju arhitekture, skulpture i unutranjeg ureenja, kao i evociranje spiritualnog. Radei na projektu, u Indiju prvi put putuje 1936. godine. I tada, kao i 1937. godine, kada je Brankuzi ponovo u Indiji zbog poetka gradnje, maharada, jedan od najbogatijih ljudi na svetu, nije iveo tamo ve u Sjedinjenim Dravama. Poto je maharada u meuvremenu odustao od gradnje, hram je ostao samo u planovima, i sam Brankuzi 1938. godine definitivno naputa ideju o tom projektu. Kao deo kompleksa bila je predviena monumentalna skulptura od hrastovine Kralj kraljeva (1938), namenjena za enterijer hrama, a realizovana kao jedino svedoanstvo o celokupnoj zamisli. Specifinost ove skulpture lei u injenici da sam rad u drvetu rezultira jedinstvenim primerkom: radovi u kamenu ili metalu prikazuju arhetipske forme, kao to su ptice u letu ili usnula lica, dok lini doprinos u drvetu sugerie poseban utisak duhovnog jedinstva. U tom smislu, Kralj kraljeva se moe shvatiti kao Brankuzijev pokuaj pretakanja moi istonjake religije u vajarsku formu. I njegov pr vobitni naziv je bio Duh Bude, to mu daje znaaj imajui u vidu da je Brankuzi preko tekstova tibetanskog filozofa Milarepe bio upoznat sa budizmom (Rid 1966: 79). rumunija Rado izraavajui svoja uverenja na poslovian nain, Brankuzi je tvrdio kako jednostavnost ne predstavlja kraj umetnosti, ve se do jednostavnosti dolazi spontano, pribliavanjem sutini stvari (http://www.centrepompidou.fr). Samu ideju skulptor je izrazio jo 1906. u Usnuloj muzi, koju je te godine izlagao u Bukuretu (Rid 1966: 80). Mada je ve tada Francuska postala njegova druga domovina, sutinski nikad nije prekinuo snanu vezu s tradicijom rodnog kraja. Taj utisak je izbijao iz Brankuzijevog ponaanja, naina
204

trkltrna strivanj

izraavanja koji je evocirao arhetipsku leksiku folklornog naslea. Odevao se jednostavno, poput mitskih umskih bia sa obronaka Karpata, naroito u poznim godinama ivota. Prijatelje je obino zabavljao izvodei rumunsku muziku i pripremajui im specijalitete nacionalne kuhinje (Klver, Martin 1989: 106107). Konano, sklonost ka klesanju i drvorezbarenju i esto posezanje za citatima arhitektonskih ukrasa i drugih elemenata rumunske tradicije prisutna je u njegovim skulpturama tokom celokupnog stvaralakog opusa. Takoe, Brankuzi je u svako doba pokazivao spremnost da Rumuniju predstavlja van njenih granica: na ve pomenutoj izlobi u Minhenu 1913, a potom i 1924. godine, zastupao je Rumuniju na Bijenalu u Veneciji, iste godine kada je na Tiljerijskom salonu u Parizu izlagao Pticu u prostoru. U meuvremenu, prilikom putovanja u Rumuniju 1921. godine, roena je ideja o podizanju spomenika u znak seanja na otpor nemakom okupatoru u Prvom svetskom ratu 1916. godine (http://www.centrepompidou.fr). Nekoliko godina pre ovog putovanja, 1918. godine, Konstantin Brankuzi je izveo svoj pr vi Beskrajni stub, skulpturu koju e, slino kao i druge motive, varirati tokom vremena u razliitim materijalima i razliitim dimenzijama. Ovu skulpturu on sam je nazivao i Seanje bez kraja. Na snimcima iz njegovog ateljea, kao i na tajhenovoj fotografiji iz 1926. godine, nalazi se nekoliko verzija ove skulpture, ali je princip ponavljanja simplifikovanog oblika u Beskrajnom stubu, koji je konano podignut 1938. godine, u Targu ijuu dobio svoj najmonumentalniji oblik (Georgescu-Gorjan 2011). Postavljen kao deo kompleksa realizovanog izmeu 1936. i 1938. godine, stub predstavlja narudbinu Arecije Tataresku (Aretia Ttrescu), predsednice Nacionalne lige ena Gorja i supruge tadanjeg predsednika Vlade i kasnijeg ambasadora Rumunije u Parizu. Stub je visok preko 29 metara, sainjen od 15 celovitih i dve polovine modula, i svojom visinom ukazuje na teoretsku mogunost protezanja u beskonanost. Samim izgledom evocira i konstruktivistiki nain razmiljanja, ali ga sutinski ne prati: njegovi elementi od elika obloenog mesingom, zapravo su uvreni metalnom inom koja se protee kroz unutranjost skulpture i nanizani su na nju poput perli na ogrlici (Hohl 2002: 994). Sa tlom umesto postamenta i jednostavnim apstraktnim oblikom modula koji se ponavljaju, Stub crpi energiju iz zemlje. Poto je podignut, Brankuzi je u njegovoj blizini postavio i monumentalnu trijumfalnu kapiju, kamenu konstrukciju na kojoj je ponovljen simplifikovani motiv Poljupca, pa je u skladu s tim i dobila ime Kapija poljupca. Kapija se nalazi izmeu Stuba i masivnog okruglog kamenog stola okruenog s dvanaest kompaktnih kamenih stolica, nalik na mesto okupljanja divova izvorno bezimen kompleks danas je poznat pod nazivom Sto tiine. Kao model za ovaj kompleks posluila je Trijumfalna kapija u Parizu, od koje linija trijumfa vodi Jelisejskim poljima do Tiljerijskog parka, sa egipatskim obeliskom izmeu. Ova ideja bila je jasnija u trenutku njegove gradnje, kada su tri zdanja dominirala ogromnom praznom povrinom, nego u nae vreme, kada se veim delom nalaze usred parka. Motiv poljupca, koji je bezbroj puta ponavljan u razliitim skulpturama i reljefima, potie od davnanje Brankuzijeve zamisli o Stubu poljupca i Hramu ljubavi. Kao to se ovaj motiv ranije prilagoavao prilici i stilskim zahtevima svog dela, u sluaju kompleksa u Targu ijuu komponovan je u du205

trkltrna strivanj

hu umetnosti totalitarnog reima povezanog s faistikom ideologijom, vladajueg u to vreme u Rumuniji (Hohl 2002: 10201021). Upravo zbog toga, kompleks u Targu ijuu je tokom druge polovine dvadesetog veka preputen propadanju, da bi bio obnovljen i restauriran tek 2004. godine. Zahvaljujui fotografijama koje je tokom izrade elemenata i postavljanja stuba u Targu ijuu snimao glavni inenjer projekta Stefan Georgesku-Gorjan (tefan Georgesku-Gorjan), nije teko stei predstavu o grandioznosti Brankuzijeve vizije i sloenosti celokupnog poduhvata (Georgescu-Gorjan 2011). motiv i ideja u skulpturi konstantina brankuzija Umetniko kolovanje Konstantin Brankuzi je zapoeo na akademskim osnovama (Arnason 2008: 150). Dolaskom u Pariz i integracijom u najavangardnije umetnike krugove, njegov odnos prema sutini umetnike interpretacije doiveo je radikalne promene. Blizak odnos s Modiljanijem, Pikasom i Gijomom Apolinerom, susret sa skulpturama Anrija Matisa (Henri Matisse), afrikom tradicionalnom plastikom, delima umetnosti Dalekog istoka i egipatske civilizacije, oblikovali su Brankuzijev izraz prethodno utvren uticajima Ogista Rodena, Adolfa fon Hildenbranta (Adolf von Hildenbrandt), Kamij Klodel (Camille Claudelle) i drugih umetnika s kojima se sretao tokom prvih godina boravka u Parizu. Uvek u drutvu avangardnih, sprijateljio se sa Marselom Dianom (Marcel Duchamp), Tristanom Carom (Tristan Tzara), Manom Rejem (Man Ray), Isamom Noguijem (Isama Noguchi), Erikom Satijem (Erik Satie), Ezrom Paundom (Ezra Pound), a prijateljske veze je odravao i sa rumunskim umetnicima i intelektualcima koji su iveli u Parizu: Georgeom Eneskuom (George Enescu), Teodorom Paladijem (Theodor Pallady), Eenom Joneskuom (Eugne Ionesco), Emilom Sioranom (Emil Cioran), Polom Selanom (Paul Celan) i drugima. Na pariskim salonima, Venecijanskom bijenalu, Internacionalnoj izlobi u Minhenu, Salonu u Bukuretu, izlobama savremene i avangardne umetnosti, i samostalno u Sjedinjenim Dravama, samom svojom pojavom njegove skulpture su izvrile presudan uticaj na veliki broj savremenih skulptora. Tome je doprineo poseban odnos autora prema materijalu u kojem je radio bilo da ga je uzimao direktno iz prirode, poput drveta ili razliitih vrsta kamena, ili se radilo o obraenim sirovinama, naroito metalu, livenom, a zatim izloenom poliranju, galvanizaciji ili patiniranju. Sam Brankuzi je govorio kako za njega proces umetnikog stvaranja predstavlja odlunu borbu sa materijom, utoliko veu to je sam klesao, ne preputajui to pomonicima, kao to su inili drugi vajari. Takoe, oko 1920. godine, s velikom panjom i originalnou poeo je da izrauje postamente za svoje skulpture, smatrajui ih podjednako vanim kao i same figure koje nose, i znaajnim za njihovu umetniku prezentaciju. Celokupan Brankuzijev vajarski opus sastoji se iz nekoliko tematskih celina u okviru kojih su nastajale varijacije u razliitim dimenzijama i materijalima i razliitom odnosu prema prostoru. Veinu svojih tema izabrao je izmeu 1909. i 1925. godine (Poljubac, Ptica, Muza, Beskrajni stub, Petlovi...) i potom je nastavio da crpi njihove mogunosti. U svojevrsnoj modernosti koju je osvojio nije bilo prostora za avangardna razmiljanja, mada su mu ona bila i te kako poznata. Postoje
206

trkltrna strivanj

idioti koji moje delo smatraju apstraktnim; ono to oni smatraju apstrakcijom zapravo predstavlja vrhunski realizam. Realna je ideja, sutina stvari, a ne izgled (www.aidanharticons.com/.../Constantin%20Brancusi). U potrazi za sutinom, unutarnjom realnou stvari, beskrajnom linijom, iskazivao je svoja zapaanja skulpturom, fotografijom, kao i izjavama poput prethodne. boanski mainista U specijalnom broju magazina Camera Work, posveenom Alfredu tiglicu i njegovoj foto-galeriji naslovljenoj ta je 29?, Man Rej nije propustio da se osvrne na umetnike koji su izlagali u uvenoj njujorkoj galeriji. Sivi zidovi male galerije uvek su prepuni. Prilikom svake posete doekuje me neto novo. Nikad nisam razoaran. Sezan je za njega naturalista, Pikaso mistini realista, dok je Brankuzi boanski mainista (Klein 2009: 42). Brankuzi i Man Rej su se upoznali nekoliko godina kasnije, ubrzo poto se poznati ameriki umetnik preselio u Pariz, poetkom tree decenije dvadesetog veka, privuen progresivnom stvaralakom klimom. Mada naklonjeni stvaranju u razliitim medijima, Brankuzi, koji je klesao mermerne blokove i drvene trupce, i Man Rej, zaokupljen novim mogunostima fotografije, bili su privueni apstrakcijom kao jednom od aktuelnih mogunosti modernog izraza. Mada je Brankuzi svoj interes za fotografiju iskazao mnogo ranije, ona dobija na znaaju od 1921, kada mu je Man Rej demonstrirao razliite mogunosti fotografskog izraza i pomogao mu da u ateljeu postavi i opremi mranu komoru. Iz tog vremena su fotografije Brankuzija sa psom Polardom, koje su zapravo svedoci poetka prijateljstva dvojice umetnika i jo jednog zametka koji e tokom godina kod Brankuzija prerasti u svojevrstan umetniki koncept. Naime, 1916. godine Brankuzi je zakupio atelje u ulici Impasse Ronsin 8; do 1941. godine prvobitnom prostoru dodao je jo etiri nova. I ovaj, kao i prethodni ateljei, Brankuziju nije predstavljao samo radni prostor, ve i dom u kome je iveo. Potpuno posveen stvaranju, vajar je od najranijih dana sopstveno stvaralatvo i ivot podredio jedinstvenom konceptu; injenica da je neprekidno bio okruen svojim skulpturama samo je jedan njegov segment. Ispunjen dovrenim i nedovrenim skulpturama, drvenim nametajem sopstvene izrade i materijalom za budue skulpture, atelje je za Brankuzija sam po sebi predstavljao umetniko delo, dinovski umetniki poduhvat. Celokupan prostor ateljea bio je artikulisan oko hibridnih, promenljivih grupa predmeta koje je Brankuzi aranirao poput monumentalne dianovske scenografije (Marcoci, Batchen, Bezzola 2010: 96112). Fotografsko beleenje ovih aranmana govori da ih Brankuzi nije pravio samo za svoje oi. Kroz dimenziju stalne promene postavki skulptura i drugih predmeta u ateljeu, postigao je neprekidnu transformaciju sopstvenih ostvarenja i omoguio im novi ivot, ne vie promenljiv, na fotografijama. Njegova zaostavtina (oko 1.500 snimaka) govori nam o nekoj vrsti vizuelnog dnevnika koji belei svako, ma i najmanje pomeranje unutar sueljenih objekata. Ovakav nain samocitata otvara iroko polje mogunosti za tumaenje Brankuzijevog dela, istovremeno ukazujui na visok nivo njegovog razumevanja savremenih modernistikih, ali i avangardnih ideja
207

trkltrna strivanj

od kojih se u svojim izjavama ograivao. Mada u bliskim prijateljskim vezama sa mnogim fotografima, Brankuzi je insistirao na autobiografskom karakteru ovih zapisa. Snimajui pojedinane skulpture ili pomenute aranmane, esto je svesno krio osnovna pravila fotografije, proizvoljno usmeravajui fokus, ili menjajui taku posmatranja zavisno od efekta koji je eleo da postigne. Takoe, usmeravajui snop reflektora na odreenu taku savreno uglaane metalne skulpture, postizao je da joj se obrisi gube i da se i sama pretvori u odblesak svetla. Njegovo prisustvo u pojedinim aranmanima doprinosi celovitosti ovih fotografija kao konceptualnih tvorevina u onom smislu u kome je samocitatnost artikulisana u okvirima postmodernistike poetike. Sa druge strane, kao stvaralac samih skulptura, ovakvom primenom fotografije otvorio je sasvim novi, naglaeno egzaktan put ka reevaluaciji moderne skulpture kao i skulptoralne modernosti. muze i lica Jedan od omiljenih Brankuzijevih motiva je enska glava, zastupljena naroito izmeu 1906. i 1912. godine, esto prikazivana kao samostalan ovoidni oblik odvojen od tela. U obliku jajeta, idealno zaobljenom i zgusnutom, umetnik je naao simbol porekla ivota, uda stvaranja, kao i tipian cilj potrage za sutinom stvari. Pretea je Usnula muza iz 1906. godine, na kojoj, u Rodenovom maniru, uglaani mermer lica izranja iz grubo obraene osnove (Piper 2005: 394). Ve skulptura iz 1910. godine, realizovana u poliranoj bronzi, fluidnih linija i krajnje ogoljena, pokazuje autorovu nameru da iskljui svako lino oseanje u odnosu na model i da prikae sutinske, univerzalne i vanvremenske karakteristike ljudskog lica u njegovom elementarnom obliku. Usnula muza izvorno predstavlja portret baronice Fraon (Frachon), koja je Brankuziju prvobitno pozirala za (nikad realizovani) klasini portret (1908/9). Sav utisak koji ova skulptura treba da prui koncentrisan je u ovalnom obliku glave. Uprkos izuzetnom oseaju glatkoe koji emanira sa usana, oiju, kose, on ne potie od ruke umetnika ve izbija iz samog materijala. Poslednji portret baronice Fraon nastao je 1912. godine: jajoliko lice oslanja se na ruku, to unekoliko anticipira jo jedan portret nastao te godine Gospoica Poganj. Vie od svih drugih enskih likova, portret mlade maarske studentkinje slikarstva prepoznaje se kao vanvremenska ikona avangardnog modernizma dvadesetog veka. Prvi put prikazan publici 1913. godine u Njujorku na izlobi Armori ou, nalik je na blistavo jaje sa dva ogromna bademasta oblika na mestu oiju i nagovetajem nosa, uiju i usana. U kasnijoj verziji (1919, 1931) i te naznake su nestale i ostao je samo jajoliki oblik koji se oslanja na ruke sklopljene kao u molitvi. Postaje oigledno da svrstavanje ovog portreta meu skulpture izloene na izlobi Armori ou nije sluajno: pored Gospoice Poganj u belom mermeru (Arnason 2008: 151), Brankuzi je u Njujorku izloio i Usnulu muzu, takoe u belom mermeru, kao i jednu od verzija Danaje u sva tri lika dosledno je sproveden proces apstrahovanja, svoenja glave na ovoidnu formu i markiranja elementarnih detalja. U Brankuzijevom sluaju detalj i ne predstavlja faktor reprezentacije, ve je ona promovisana senzitivnou proienog vizuelnog jezika. Tek naznaene crte lica u poznom portretu baronice Fraon, kao i kod
208

trkltrna strivanj

Gospoice Poganj, predstavljaju deo jedinstvenog oblika koji zapoinje s rukama, a produava se na vrat i oval glave. Prenebregavajui realistiko predstavljanje, Brankuzi namerno prenaglaava razliite delove lica kako bi ostvario sliku sutine duhovnog stanja samog modela. Prva verzija ovog portreta bila je isklesana u belom mermeru, jedinstvena u autentinosti materijala i zapanjujuem hibridnom spoju ljudskog i animalnog. Prevashodni interes za enski lik, kao i dosledno poistoveivanje glave s motivom jajeta, prepoznaje se kao privrenost jedinstvenom tematskom krugu stvaranje, roenje, ivot, smrt. Takoe, ovo insistiranje na enskom principu, bez dualizma muko/ensko, koji nalazimo u skulpturama kao to je Torzo mladia (1924), otkriva evociranje prapoetaka magijskog/ umetnikog kroz Brankuzijevu privrenost arhetipskom modelu boginje majke. poljubac Mada je saradnja sa Ogistom Rodenom trajala izuzetno kratko, stie se utisak kako je rivalstvo sa velikim francuskim vajarom bilo za Brankuzija svojevrsna pokretaka snaga. Naime, tokom narednih godina nastae skulpture poput rane Zaspale muze, Molitve, Mi slioca ili Poljupca, koje parafraziraju uvene Rodenove motive (Arnason 2008: 152). One istovremeno pokazuju kako Brankuzi svoju poetiku iskazuje novim, autentinim jezikom ije poimanje realnosti nema dodirnih taaka sa predmetom ugledanja. Poljubac je prvobitno nastao kao nadgrobni spomenik (1907) koji evocira nesrenu ljubav predstavu dvoje ljudi veno sjedinjenih u kamenu. U osnovi kubina forma, vertikalno je podeljena linijom razdvajanja dvaju tela, a enu od mukarca razlikuju zaobljene grudi i kosa koja pada niz lea. Ostali oblici ruke i luna linija ivice kose stapaju se sa kamenom, a bademaste oi prikazane iz profila i spojene u jedno, deluju kiklopski zastraujue. Ovo svoenje oblika ukazuje na uticaj nadolazeeg kubizma, kao i primitivistikih skulptura Andrea Derena (Andr Derain) i Pola Gogena (Paul Gaugin). U vizuelnom kljuu primitivistikih totema, formalno distanciran od evropskih tradicija, Brankuzi posee za platonovskim mitom o androginu dva pola jednog bia koje su bogovi razdvojili i koji od tada ude da ponovo postanu jedno ( 2007: 60). Motiv, koji u isto vreme (1907/8) realizuje na platnu i Gustav Klimt (Gustav Klimt), vajar je ponovio nebrojeno puta, menjajui utisak razliitom fakturom kamene povrine i stepenom geometrizacije, ime donekle menja i njegove poetike vrednosti: od arhetipskog, preko asocijativnog do same granice apstrakcije. Stepen apstrahovanja esto je zavisio i od namene skulpture, tako da ovaj motiv, primenjen u sklopu Kapije poljupca u Targu ijuu, kao i na razliitim verzijama stubova, prerasta u dekorativni znak art dekoa (Hohl 2002: 980). ptice Izmeu 1910. i 1944. godine Konstantin Brankuzi je uradio 29 ptica. Prva iz serije, La Maastra (19101912), inspirisana je predanjima iz autorovog rodnog kraja (Sidney Geist 1968: 113114). La Maastra predstavlja boansku pticu iz rumunskog nacionalnog predanja, koja poseduje magijske moi. Jedna od njih je sposobnost da sjedini razdvo209

trkltrna strivanj

jene ljubavnike. Serija ptica, nastala na temeljima bajke, predstavlja autentino olienje Brankuzijevih traganja i njegovog odnosa prema svetu. Tokom itavog ivota Brankuzi je nastojao da se otisne od sveta stvorenja, da uhvati sutinu leta, kao simbola dosezanja spiritualnog. Prva verzija ove skulpture takoe predstavlja jedan od prvih autorovih pokuaja da oblikuje mesto figure u prostoru (Arnason 2008: 153). Izvedena u belom mermeru, ona poiva na svojevrsnom postolju zagrljeni par dri kameni blok na koji je postavljena La Maastra. Na taj nain su figura i njeno postolje vrsto sjedinjeni, tako da je nemogue odrediti hijerarhiju pojedinanih segmenata. Teina kamenog bloka i sirova rustinost ljubavnog para prizemljuju skulpturu ptice iz ijih zaobljenih grudi izviruje vrat koji stremi prema nebu. Takoe, ovaj postament, nalik na indijanski totem, otkriva svojevrsni dualizam magijskog arhetipa i moderne realnosti. Motiv je tokom vremena prerastao u sofisticirani oblik Ptice u prostoru, gde je oblik skulpture u veoj meri determinisan motivom leta, a manje izgledom same ptice. U bronzanoj verziji Ptice, ija blistavo polirana povrina izmie definiciji oka, pokret se transformie navie: materija, svetlost i oblik istovremeno su jedinstveni i nestalni. Ovom serijom skulptura Brankuzi se pribliio uverenju Gastona Balara (Gaston Bachelard) da je telo ptice sainjeno od vazduha koji ga okruuje, a njen ivot ini pokret koji pobeuje (www.aidanharticons.com/.../ Constantin%20Brancusi). Meu Brankuzijevim pticama, figura nazvana Leda ima posebno znaenje (Bazen 1976: 429). Nastala sredinom tree decenije dvadesetog veka (1926), nije doivela da se multiplikuje u serijalu ve je njena jedina replika u bronzi, ostvarena po mermernom modelu, ostala u umetnikovom ateljeu. Postavljena na trostruko postolje tanku plou od blistavog nikla koja poiva na manjoj i veoj kocki od dve vrste crnog kamena ona mit o Ledi, zbog koje se Zevs pretvorio u labuda kako bi je osvojio, iskazuje samo predstavom labuda. Radi se o ptici ije se telo povezuje sa hibridnim identitetom izmeu mukog i enskog, iji vrat ima falusni oblik, dok telo ima enske atribute. Ptica i ena, muki i enski princip, ovde su spojeni jedinstvenim pokretom. Pod razliitim osvetljenjima u ateljeu, postavljena na reflektujuu metalnu povrinu, Leda iskazuje mnogoznane suprotnosti i preobraava se u svojevrsno svetlosno prisustvo. Do udvajanja znaenja i preobraaja oblika dolazilo je i usled promena u svetlosnim odnosima i ritmovima, kao i u uglovima posmatranja, apliciranim kako bi se, neumoljivo i konano, fotografskim zapisom ovekoveilo izmenjeno stanje. Paganin u tehnopolisu Konstantin Brankuzi i danas ne prestaje da zbunjuje mnogobrojnim vidovima sopstvene spoljanje realnosti. Pre svakog razmatranja problem nastaje ve kod imena: roen u Rumuniji kao Konstantin Branku1, budui da je vie od pet decenija ivota stvarao u Francuskoj, u svetskoj istoriji umetnosti poznatiji je kao Brankuzi, i stoga je i u ovom tekstu njegovo prezime tako transkribovano. Jeretiki spreman da kri sva pravila koja su
1 Constantin Brncui, u rumunskoj transkripciji Branku; pofrancueno ovo prezime glasi Bran-KU-ZI.

210

trkltrna strivanj

vajari potovali od antike do njegovog vremena, nije krio potovanje prema gotikim katedralama, posebno skulpturi artra, monumentalnosti skulpture drevnog Egipta, klesanim kapitelima Klinija, ili nepoznatim vajarima Afrike, Indije, Kine, Tibeta i Turkestana (Brezianu, Geist 1965: 24). Nosei u srcu obiaje i legende rodnog kraja, u Parizu se prikljuio tada najavangardnijoj grupi umetnika koja je ivela u La Ruche na Monmartru, nedugo pre velike umetnike selidbe na Monparnas. Rumunska tradicija ostaje jedna od njegovih prvih inspiracija ( 2002), zbog ega e Pol Moran (Paul Moran) izjaviti kako je Brankuzi bio vie umetnik nego Parianin i manje Parianin od Rumuna (Golubovi 1967: 14). Vie od pola veka posle njegove smrti, mogli bismo rei da je u punom smislu bio graanin sveta jedan od prvih evropskih umetnika koji je podjednako, ako ne i vie bio slavan u Americi, gde su kolekcionari moderne umetnosti s nestrpljenjem oekivali njegove samostalne nastupe. Okruenje njujorkih oblakodera verovatno je doivljavao kao olienje sna o sopstvenom modernom ateljeu, umu beskrajnih stubova sa kojih e se njegove ptice otiskivati u bezgranini univerzum. Sticajem okolnosti, iste godine kada je umro Brankuzi (16. marta 1957), lansiran je prvi vetaki satelit Sputnjik (4. oktobra 1957), ime je otpoela vasionska era, jer je ovek prvi put uspeo da lansira neko te-lo u vasionu, tj. u zemljinu orbitu. Tako su Brankuzijeve ptice svojom formom, koja je sugerisala brzinu i neogranien uzlet, postale simbolom ove ere, a u tom duhu su bili i kasniji spomenici, koji su obeleavali let raketa i osvajanje vasione ( 2007: 62). konstantin brankuzi: let boanskoG mainiste Vajar Konstantin Brankuzi, roen u Rumuniji (Hobica, Rumunija, 19. februar 1876 Pariz, Francuska, 16. mart 1957) veinu svojih umetnikih dela stvorio je u Francuskoj, ime je postao jedan od najznaajnijih umetnika Pariske kole. Veoma rano se ukljuio u avangardni pokret koji je delovao i van evropskih granica, pa je njegova umetnost uticala na amerike vajare poetkom 20. veka. Dok je odrastao u ruralnoj, arhainoj planinskoj oblasti, Brankuzijeva umetnika linost formirana je kao neobina meavina tradicionalnog drvodelje i veoma prefinjenog modernog umetnika. Studije je zapoeo u Umetniko-zanatskoj koli u Krajovi (18941898), posle ega je upisao Nacionalnu kolu lepih umetnosti u Bukuretu (18981902). Jedan od njegovih najranijih radova, nastao pod tutorstvom njegovog profesora anatomije Dimitrija erote, predstavlja majstorski izraenu anatomsku studiju (statuu oveka kome je uklonjena koa, tako da miii ostanu izloeni), koja je 1903. bila izloena u rumunskom Ateneumu. Iako je u pitanju samo anatomska studija, ona je predskazala kasnije napore ovog vajara da otkrije sutinu, umesto da samo podraava spoljanji izgled. Tokom studija osvojio je brojne nagrade, a zatim je, sa malom stipendijom, 1903. peke krenuo na putovanje u Pariz, gde je stigao 1904, proavi Be, Minhen i Bazel. U Parizu je studirao na Visokoj nacionalnoj koli lepih umetnosti, u ateljeu umetnika Antonina Mersija. Sauvana je samo jedna skulptura iz 1905. Zove se Ponos i predstavlja glavu mlade devojke u bronzi, odlivenu pomou gipsanog kalupa. Ovo je jedno od tri dela koja su bila izloena na Jesenjem salonu 1906. Brankuzi je 1907.
211

trkltrna strivanj

kratko radio kao asistent Ogista Rodena, a zatim je nastavio da razvija samostalnu karijeru. Posle 1906. nastavio je da izlae na Salonu, a imao je i druge grupne izlobe u Parizu. Sprijateljio se sa mnogim istaknutim savremenicima, kao to su Amedeo Modiljani, Haim Sutin, Fernan Lee, Anri Ruso Carinik, Pablo Pikaso, Gijom Apoliner, Filipo Tomazo Marineti, Marsel Dian, Tristan Cara i drugi. Pod uticajem Andrea Derena poeo je da se interesuje za afriku skulpturu. U SAD je 1913. uestvovao na Meunarodnoj izlobi moderne umetnosti u Njujorku, poznatoj kao Armori ou, kao i na brojnim drugim vanim grupnim izlobama moderne umetnosti u Njujorku i ikagu. Odrao je samostalne izlobe u Njujorku 1914. 1916 i 1926. Brankuzi je svoju vajarsku karijeru u Parizu zapoeo skulpturom Poljubac, nadgrobnim spomenikom na groblju Monparnas. Ve je tada bio uoljiv njegov apstraktni stil koji naglaava jasne geometrijske linije, koje postiu ravnoteu oblika svojstvenih njegovim materijalima i simbolikih aluzija prikazivake umetnosti. Konstantin Brankuzi studirao je sa akademski orijentisanim vajarima, ali je svoj stil razvio pod uticajem rumunske tradicionalne narodne umetnosti, egipatske i afrike skulpture, umetnosti Dalekog istoka i avangardnih pokreta iz 1920-ih. Meu njegovim najpoznatijim delima su Uspavana muza (1908), Poljubac (1908), Prometej (1911), Gospoa Pogani (1913), Novoroene (1915), Ptica u svemiru (1919) i Stub beskonanosti, poznat i kao Beskonani stub (1938). Brankuzi je veinu svojih vajarskih motiva definisao izmeu 1909. i 1925, da bi potom nastavio da ih razvija u brojnim varijacijama. Oko 1920. poeo je da pravi pijedestale za svoje skulpture, smatrajui da su oni podjednako bitni delovi celine. Rezbario ih je u drvetu ili kamenu, ili ih je odlivao i paljivo polirao. Zahvaljujui svojoj svetskoj slavi, 1933. dobio je porudbinu da u Indiji sagradi hram za meditaciju za Maharadu od Indora, ali to nikada nije realizovano. U mestu Targu ijuu, gde je proveo vei deo detinjstva, dovrio je 1938. spomenik sa temom Prvog svetskog rata. Sto tiine, Kapija poljubaca i Beskrajni stub nastali su u ast hrabre rtve rumunskih civila koji su 1916. zaustavili nemaku invaziju. Poto je 1921. upoznao Mena Reja, Brankuzi je poeo da se bavi fotografijom. Uglavnom je fotografisao razliite postavke svojih skulptura u ateljeu, verujui da fotografija o njima moe da kae vie nego rei. Brankuzi je 1952. dobio francusko dravljanstvo. Na inicijativu Dejmsa Donsona Svinija, 1955. odrana je prva Brankuzijeva muzejska retrospektivna izloba, u Muzeju Solomon R. Gugenhajm u Njujorku. U skladu sa njegovim testamentom i poslednjom voljom, Brankuzijev atelje u ulici Impas Ronsin i ceo njegov sadraj zavetani su francuskom narodu (1956).

212

trkltrna strivanj

literatura
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. Arnason, H. H. Istorija Moderne umetnosti (Beograd: Orion art, 2008). Brezianu, Barbu i Geist, Sidney. The Beginnings of Brancusi, Art Journal, Vol. 25, No. 1 (Autumn, 1965), 1525. Bazen, ermen. Istorija svetske skulpture (Beograd: Vuk Karadi, 1976), 429. , . (18761957). (: , 2010). Geist, Sidney. Brancusi: A Study of the Sculpture (New york: Grossman, 1968), 113-14. Georgescu-Gorjan, Sorana. Istoria unui simbol naional (Trgu-Jiu: Centrul Municipal de Cultur Constantin Brncui, 2011). Golubovi, Milan. Konstantin Brankui. Polja, br. 1078, god. XIII, julavgust 1967, 14. Hohl, Reinhold. Permanence and Avantgarde. Adaptation and Imitation of Tribal Art. U: Sculpture From Antiquity to the Present Day (edited by Georges Duby and Jean Luc-Laval), (Kln: Taschen, 2002), 961. ----. A New Technique: The Assemblage. The Higher Sculpture. U: Sculpture From Antiquity to the Present Day (edited by Georges Duby and Jean Luc-Laval), (Kln: Taschen, 2002), 979-981. ----. Sculpture Conquers Space. Monuments of New Era. U: Sculpture From Antiquity to the Present Day (edited by Georges Duby and Jean Luc-Laval), (Kln: Taschen, 2002), 994. ----. Abstarction and Figuration. Official Sculpture Under the Dictators. U: Sculpture From An tiquity to the Present Day (edited by Georges Duby and Jean Luc-Laval), (Kln: Taschen, 2002), 1021. Klein, Mason. Alias Man Ray (New york: The yewish Museum, 2009). Klver, Billy i Martin, Julie. Kikis Paris: Artists and Lovers (New york: Hary N. Abrams Inc. Publishers, 1989). Lucie-Smith, Edward. Constantin Brancusi. U: Lives of the Great Modern Artists (London: Thames&Hudson, 2009), 95-98. Marcoci, Roxana; Batchen, Geoffrey; Bezzola, Tobia. The original copy: photography of sculpture, 183 9 to today (New york: The Museum of Modern Art, 2010), 96-112. , . . U: ( : , 2010). , . . , br. 66. Godina VII, april 2007, 6063. Partsch, Susana. 20. Jahrhundert I (Stuttgart: Prilipp Reclam, 2002). Piper, David. Brancusi: The Kiss, 1910. U: The Ilustrated History of Art (London: Bounty Books, 2005), 394, 395. Rid, Herbert. Istorija moderne skulpture (Beograd: Izdavaki zavod Jugoslavija), 7982.

9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17.

Sajtografija http://www.artchive.com/artchive/B/brancusi.html Hart, Aidan. Constantin Brancusi: His spiritual roots. (ww.aidanharticons.com/.../Constantin%20Brancusi) http://www.centrepompidou.fr/education/ressources/ENS-brancusi/ENS-brancusi.htm http://socyberty.com/history/constantin-brancusi-the-montparnasse-saint

213

trkltrna strivanj

constantin brancusi: flight of the divine machinist

summarY: constantin brancusi was one of the greatest 20th century sculptors in romania and the whole world. after having received his academic education in arts in romania he went to vienna, munich and basel, finally arriving to paris in 1904, where he spent the rest of his life. taking part in the paris art scene, he became friends with artists who also came from other countries. besides participating in exhibitions in france, his works were exhibited in romania, munich and venice, as well as new York and chicago. in the usa, where numerous collectors wanted his sculptures, he held four independent exhibitions between 1914 and 1926. formed in the spirit of the school of paris, as well as on the contrasts between romanian national art and the sculptural cultures of the antiquity and exotic lands and highly sophisticated modern art, he defined his ideal goal as reaching the essence of the shape. He created sculptures of stylized and associative shapes mostly in stone, wood and polished bronze, dedicating the same attention to the pedestals, which he considered integral parts of the whole. transforming his studio into a unique exhibition space, he made special arrangements of his sculptures, which he then photographed often changing the lighting and thus giving them new values. He left his artistic legacy to the people of france. the goal of the text is to present the process of the artistic formation, themes and ideas in the creative work of constantin brancusi through various moments of his life: his connection to romania, his life in paris, the short phase of india-related creative work, his exhibitions in new York and other american cities, as well as the motives of his sculptures. keY Words: constantin brancusi, sculpture, modernism, school of paris.

jasna.jovanov@gmail.com

214

215

trkltrna strivanj

udc 316.7 udc 27:316.72

sergej beuk
centar za istraivanje religije, politike i drutva, novi sad dom omladine beograda, srbija

interkulturalna teologija: problem hrianskog identiteta i savremena misiologija

saetak: polazei od osnovnih pitanja i metoda interkulturalne teologije, autor pokuava da prikae organsku vezu izmeu problema hrianskog identiteta, ije su esencijalne paradigme donekle izmenjene u odnosu na klasino razumevanje pozicije verujuih u drutvu, i savremene misiologije, evangelizacije i dijakonije, koje sve vie komuniciraju sa interkulturalnom stvarnou, pogotovu van uobiajnog evropskog konteksta. takoe, interkulturalna teologija ne predstavlja samo oblik postliberalnog bogoslovskog diskursa, ve eklisijalnu potrebu za pribliavanjem vernika u razliitosti, u psiholokom, sociolokom i religijskom smislu. tako razumljena, otvorena teologija ima ansu da ostavi traga u drutvima koja tee dijalogu, razumevanju i novoj filozofiji multikulturalnosti. kljune rei: interkulturalnost, interkulturalna teologija, identitet, hrianski identitet, savremena misiologija, evangelizacija, dijakonija.

Poslednjih decenija svedoci smo promene paradigmi u svim socijalnim aspektima, to se neminovno odraava i na oblast religijskog. Globalizacija, tranzicija, tehniko-tehnoloka akceleracija, ekoloka kriza, bioetika, verski ekstremizam, nisu samo puki pojmovi, ve realnost koju ivimo. Koliko se reeno odnosi na savremenu teologiju i kakva je misioloka budunost crkve, pitanja su na koje elimo da damo potencijalne odgovore. U ovom trenutku ini se da je interkulturalna teologija neminovnost i pravi nain komunikacije meu bogoslovima i vernicima, odnosno sa pripadnicima drugih religija i kultura. Ona nije u suprotnosti sa sistematskom teologijom, nije protivna dogmatici

216

trkltrna strivanj

ili postojeoj liturgijskoj praksi, ve ih kontekstualizuje i dopunjuje prenosei odreenu poruku. Isto se odnosi i na savremenu misiologiju ona moe biti uspena, samo ako je interkulturalna, ravnopravno tretirajui razlike meu hrianima, ali i osobenosti religijskih ideja i institucija koje su nosioci nekih drugih, esto nedovoljno shvaenih identiteta. Multikonfesionalnost i multikulturalnost su postale standardi, a teologija, ukoliko eli da ostane na temeljima Rei i Otkrivenja, mora saimati i tradiciju i savremenost, i kolektivitet crkve i individualne slobode, ukoliko eli da svoje postojanje opravda i osigura. Otud i potreba za interkulturalnom teologijom, onom koja ne namee, ve predlae. interkulturalnost i interkulturalna teoloGija Na samom poetku veoma je vano podvui da interkulturalna teologija predstavlja specifinu intelektualno-spiritualnu refleksiju na interkulturalne procese u odreenom socijalnom realitetu, to znai da ona nije nova teoloka disciplina, nego nov metod, percepcija i perspektiva u okviru teolokih promiljanja1. U ovom trenutku moemo detektovati dva razloga za njeno pojavljivanje: prvi je uticaj teologa Azije, Afrike i Latinske Amerike na discipline fundametalne i sistematske teologije, koje su esencijalno doivljavali kao evropski bogoslovski entitet, koji nema direktne veze sa njihovim kulturnim identitetima. Drugi jeste migraciona eksplozija koju vidimo u Evropi i Severnoj Americi, u kojima multikulturalizam i teoloki pluralizam postaju socijalno-kulturna potreba. Ako imamo u vidu i proboj religiolokih studija, kao i ekspanziju kontekstualne teologije, sasvim je jasno da interkulturalnost postaje nezaobilazan termin u ivotu crkava i verskih zajednica, ma u kom delu sveta postojale. Interkulturalna teologija jeste, dakle, metod ostvarivanja dijaloga ne-zapadnih oblika hrianstva i ve postojeih bogoslovskih obrazaca, uz obavezu multidisciplinarnog pristupa koji podrazumeva uvide iz domena istorije crkve, kulturne antropologije, sociologije religije, ekumenske teologije i savremene misiologije2. Ona mora biti koheziona, otvorena, kao i intelektualno i eklisijalno markantno utemeljena: Istinski univerzalna i ekumenska teologija mora biti interkulturalna.3 Kroz izneti zakljuak Holenveger (Hollenweger) potvruje tezu mnogih savremenih teoretiara da teologija vie ne moe postojati bez multikulturalnog/interkulturalnog konteksta, kao i da je za teologiju neophodno da izae iz samo akademskog statusa i da sintetie razliite hrianske tradicije bez obzira na vreme i mesto nastanka. To ne znai da je interkulturalna teologija, automatski, antidogmatska, niti se, sa druge strane, moe u potpunosti poistovetiti sa ekumenskom teologijom, ve je ona metodska celina per se, koja otvara razliita spekulativna polja u okvirima ve postojeih teorijskih disciplina:

1 Vidi: Friedli 1987. 2 Vidi: Cartledge 2011. 3 Hollenweger 1986: 28.

217

trkltrna strivanj

EKUMENSKA TEOLOGIJA
POLITIKA/ POSTKONFLIKTNA TEOLOGIJA

KONTEKSTUALNA TEOLOGIJA

NARATIVNA TEOLOGIJA

INTERKULTURALNA TEOLOGIJA
Ako bismo se sada, za trenutak, udaljili od striktno teolokog promiljanja, jasno bismo zakljuili da filozofija interkulturalnosti jeste kohezioni resurs za kontinuirano dekodiranje socijalnih funkcija religijskih diskursa, posebno u sferi nacionalnog, ideolokog, etikog i istorijskog identiteta i razliitih nivoa socijalno-kulturnih identifikacija. U tom smislu, filozofija, sociologija, kulturologija, pa i teologija imaju potrebu za analizom nove politiko-religijske realnosti Evrope, Severne i Latinske Amerike. Takav multikulturalan ambijent odriv je jedino kroz interkulturalne premise razumevanja i dijaloga na svim razinama, od politikih subjekata, preko obrazovanja i medija, pa do verskih institucija i nevladinog sektora. Moemo zakljuiti da interkulturalna teologija, ukoliko ne afirmie konsolidaciju i akceleraciju demokratske kulture, koja podrazumeva razliitosti svih vrsta, ne moe biti uspena i svrsishodna. Ona je emancipatorska i progresivna, i samo kao takva moe imati funkciju koja je drutvu novog milenijuma potrebna. Meutim, interkulturalna teologija ne nudi gotova reenja, ve je u stalnom razvoju, kao i kultura uopte: Kulture nisu gotovi proizvodi, ve procesi koji se menjaju kroz ljudsku intervenciju i koji kontinuirano utiu na ceo drutveni kontekst na razliitim lokalnim, regionalnim i globalnim nivoima4. U tome i vidimo prednost interkulturalne teologije, a to je stalan razvoj i dopunjavanje ve postojeih bogoslovskih ideja i uronjenost u kulturu koja prevazilazi etnike i/ili religijske ogranienosti: Teologija i kultura nisu odvojeni pojmovi, ve je uvek postojala meusobna interakcija i kritika.5 Opisani odnos do kraja je aktualizovan globalizacijom kao stanjem meuzavisnosti naroda, kultura i religija, ije se prednosti, ali i ve postojee tenzije ne mogu do kraja projektovati ili pretpostaviti. Nas, u ovom trenutku, zanima koje su prednosti, ciljevi i metode interkulturalne teologije koje bi bile prihvatljive veini crkava, a koje ne zadiru u doktrinarne razliitosti i eklisijalnu heterogenost savremenog hrianstva:
4 Aquino 2007: 14. 5 Newlands 2004: 5.

218

trkltrna strivanj

interreligijski dijalog; interreligijska i interkulturalna pedagogija; interkontekstualno komuniciranje jevanelja; analiza teolokih, socijalnih, ekonomskih i politikih uslova interkulturalnih procesa transformacije; afirmacija religiolokih studija i verskog pluralizma; publikovanje radova na temu interkulturalne hermeneutike i misiologije; predlaganje platformi za prevazilaenje religijskih antagonizama; uticaj na kreiranje medijske prezentacije ivota i rada crkava i verskih zajednica; podvlaenje potrebe za irom drutvenom demokratizacijom i humanizacijom.

Priznajui da je iznet samo deo interkulturalne teoloke agende, smatramo da je teorijsko-praktina primena nekih od taaka ve mogua, pogotovo u sferi religijskog dijaloga, medija i obrazovanja. U tome vidimo jo jednu prednost interkulturalne teologije, a to je medijacija pri prenoenju i tumaenju verske prakse Drugom, koga razume kao saradnika, a ne suparnika, ime se podvlai religijski univerzalizam, kako na polju same teologije, tako i na polju etike. ini nam se da pravi odgovor na pitanje emu interkulturalna teologija nije samo u teorijskom pristupu bogoslovskog postliberalizma Zapada, ve u konkretnom, svakodnevnom ivotu pojedinaca i verskih zajednica, odnosno hriana i njihovih crkava, koje prolaze, esto, kroz turbulentne promene. Zato u prostoru interkulturalne teologije nalazimo mogue odgovore na pitanja o hrianskom identitetu i savremenoj misiologiji, kao temeljima na kojima se zida individualna vera i iri Logos svetom. izazovi HrianskoG identiteta Kako pojam identiteta podrazumeva individualnu potragu, put i permanentnu nadgradnju, tako i hrianski identitet nije i ne moe biti neto statino, fiksirano i unapred do kraja definisano. Iako pojam hrianskog identiteta podrazumeva odreenu tradiciju i istorijsko naslee, danas je on vie nego ikad izloen promenama koje savremenost sa sobom nosi.6 Meutim, hriani kroz vekove, kao i danas, izvore sopstvenog identiteta nalaze u Svetom pismu, to moemo definisati kao veru u jednog Boga, kao Svetu Trojicu, i veru u Isusa Hrista, kao Spasitelja i Iskupitelja. Podvig tako razumljene vere ogleda se u nadilaenju ega i buenju vieg principa (Svetog Sina) u nama, ijom smo spasonosnom rtvom iskupljeni. Iskupljenjem postajemo delatni Boiji udovi koji slue blinjima i
6 Vatikan je preko svog zvaninog glasila objavio novih sedam smrtnih grehova koji prete drutvu na poetku XXI veka, i to su: genetska modifikacija, eksperimenti s ljudima, zagaivanje ivotne sredine, prekomerno bogaenje i uzimanje ili prodavanje droga, pedofilija, abortus i drutvene nepravde koje prouzrokuju bedu i siromatvo. Na ovaj nain Rimokatolika crkva je jasno stavila do znanja da se dananji vernici suoavaju sa pitanjima i dilemama koje do sada, dobrim delom, nisu postojale.

219

trkltrna strivanj

preko njih itavom oveanstvu, a u tom smislu i crkvu posmatramo kao novu eshatoloku zajednicu, iji su lanovi inom vere (i putem dela) usmereni ka istom cilju. Oseaj i spoznaja identiteta se uliva u veu celinu, a samorealizacija se odvija u Hristovoj snazi, pomou Svetog duha. Tako u realnosti hrianskog identiteta vidimo aktivnost Boiju kao Svete Trojice, u celini, i Isusa Hrista kao Bogooveka. Iako o hrianskom identitetu ne moemo govoriti bez bazinog uvida u jevanelja, najznaajniji arhitekta hristocentrinog pogleda na svet je svakako apostol Pavle.7 Stvarajui nove zajednice vernih, on, postepeno, utvruje i produbljuje osnovne ideje hrianskog identiteta, spajajui razliite kulturne kontekste i misijsko delovanje u jednu, relativno monolitnu celinu. Posmatrajui delo apostola Pavla iz dananje perspektive, moemo utvrditi da su osnovni parametri i kriterijumi za razumevanje hrianskog identiteta u praktinom nainu na koji zajednica vernih funkcionie kroz svakodnevni ivot i bogosluenje, u njenoj percepciji sveta i njenoj adaptibilnosti u okvirima tog i takvog sveta. Poev od strukture same zajednice, preko naina obeleavanja vanih datuma, pa do izraavanja meusobne solidarnosti, vernici jedni druge podravaju, opstajui u ouvanju svog jedinstvenog identiteta. Shodno iznesenom, od mnogobrojnih i vieslojnih elemenata hrianskog identiteta mogu se izdvojiti: 1. lini odnos sa Bogom; 2. oseanje pripadnitva odreenoj crkvi; 3. specifian religijski jezik; 4. istorijsko naslee; 5. zajedniki izvor(i) vere i 6. kulturna obeleja. Uspostavljanje odnosa izmeu navedenih konstitutivnih elemenata kao i njihova interakcija, koja se ostvaruje kroz konstantnu kompeticiju, ine fluidan prostor u kojem se oblikuje identitet, koji nazivamo hrianskim. Nakon navedenih optih osobina hrianskog identiteta, moramo, na ovom mestu, pomenuti i osobine identiteta koje su u vezi sa odreenim crkvama i denominacijama: Pravoslavni identitet podrazumeva liturgijsko poimanje linosti, uz esto praktikovanje posta, propisanih molitvi i potovanje svetitelja. Pravoslavne crkve su nacionalno organizovane, to podrazumeva jasan peat etnike pripadnosti i, s tim u vezi, istorijskih determinanti.8 Rimokatoliki identitet se identifikuje sa crkvom koja je potpuno centralistiki organizovana, sa specifinostima koje ih jasno odvajaju od pravoslavnih, a to su dogmat o papskoj nezabludivosti, uenje o istilitu i indulgencijama, i celibat svetenstva. Tradicionalni protestantski identitet dogaa se na prostoru individualne vere, biblijske hermeneutike, opte i radne etike i naglaenog socijalnog uenja. Prezviterijalno crkveno

7 Vidi: Campbell 2006. 8 Kada govorimo o Pravoslavnoj crkvi i njenom identitetu, moramo rei da se pod tim pojmom podrazumevaju i osobenosti pojedinih crkava, iji identitet zavisi od razliitih istorijskih epizoda koje su determinirale razvoj pravoslavlja na odreenim prostorima. Tako, danas moemo govoriti o pravoslavnom podidentitetu kod Srba, kao o svetosavskom pravoslavnom identitetu koji poseduje odreene specifinosti u odnosu na druge narode i crkve.

220

trkltrna strivanj

ustrojstvo9 i demokratinost odnosa unutar crkve, ine protestantski identitet manje homogenim u odnosu na pravoslavce i rimokatolike. Evaneoski protestantski identitet, koji se iznedrio iz krila tradicionalnih protestantskih crkava, pored individualne vere, teite stavlja na slube slavljenja, javnih i grupnih molitvi, i na jaku koheziju lanova. Naravno da se jo mnogo toga moe navesti u vezi sa poimanjem i doivljavanjem raznolikih crkvenih identiteta, ali nas u ovom trenutku zanima kako interkulturalna teologija podrazumeva hrianski identitet i koje prioritete formira u interakciji s drugim religijskim uenjima. Ulazei, neminovno, u oblast ekumenske teologije, izdvojili bismo etiri elementarne oblasti interkulturalnog hrianskog identiteta: 1. 2. 3. 4. vera u jednog Boga, Stvoritelja i Iskupitelja; vera u Njegovu pravdu i milost; vera u jednakost ljudi i svetost ivota; vera u individualno spasenje.

Navedene oblasti predstavljaju nesporne istine monoteistikih religija i jednako su vane kako za teologe, tako i za vernike. to se pak samih hriana tie, njihov identitet se sasvim jasno ocrtava kroz veru, pravdu, ljubav i pouzdanje u Boga, to je jednako i za pravoslavce, i za rimokatolike, i za protestante. Budunost hrianskog identiteta i same teologije jeste u izgradnji dijaloga mira i razumevanja, u emu interkulturalna teologija ima svoje znaajno mesto. Meutim, ona nije mogua bez savremene misiologije i evangelizacijske prakse, putem kojih se Poruka prenosi i komunikacija ostvaruje. U tom smislu danas moemo govoriti o interkulturalnoj misiologiji kao o jednom od naina na koji crkva ivi u multikonfesionalnoj, multinacionalnoj i multikulturalnoj sredini. savremena misioloGija i dijakonija Posmatrajui misioloke studije iz interkulturalne teoloke perspektive, moemo utvrditi da su misija i evangelizacija danas ultimativno multidimenzioni pojmovi, koji obuhvataju i antropologiju i psihologiju, ali i medije, to do poslednjih decenija nije bio sluaj.10 Meutim, i pored dostupnosti informacijama i irokog kruga misiolokih centara, misija i evangelizacija ostaju na rubu dogaaja, bez markantnog prisustva u ivotu veine crkava. Zato je to tako? Prvi razlog je opta ateizacija drutava koja su tradicionalno bila hrianska, drugi razlog jeste tehnologizacija i scijentizacija stvarnosti, to se neumitno odraava i na teologiju, dok je trei percepcija duhovnih potreba koje prevazilaze okvire odreenih crkava i religija. Bogosluenje jednom nedeljno nije dovoljan spiritualni pokreta dananjim vernicima, niti nain da verujui uzmu aktivno uee u ivotu svojih zajednica.
9 Osim u sluaju Anglikanske crkve, koja je episkopalno ureena. 10 Vidi: Bosch 1991.

221

trkltrna strivanj

Savremena misiologija podrazumeva aktualizaciju svakodnevne hrianse prakse u okvirima multikulturalnog miljea i aktivizaciju ve postojeih crkvenih resursa u pravcu irenja Rei u svetu. Ona nije potreba, ve obaveza crkve, prema reima njenog osnivaa Isusa Hrista: Idite dakle i nauite sve narode krstei ih va ime Oca i Sina i Svetog Duha (Mt. 28, 19). Misija je, zakljuujemo, ukidanje granica i podrazumevanje razlika meu ljudima i njihovim autonomnim kulturama. Tako shvaena misiologija u sebi sadri dve esencijalne komponente teoloku i antropoloku: Teoloka stoga to je poruka re Boija, koja se tie njegove svrhe i obeanja oveanstvu, antropoloka jer ona mora biti iskomunicirana unutar same strukture ljudske organizacije. Poruka je teoloka jer se tie ne samo unutranjeg ivota pojedinca i njegovog spiritualnog iskustva, ve i njegovog venog stanja. Ona je antropoloka jer se iri u zemaljskom okruenju, od kojeg ljudi zavise u svojoj fizikoj egzistenciji i gde spiritualna iskustva moraju da se transponuju kroz brojne ljudske odnose, koji su kulturno uslovljeni. Kada je Isus govorio o apostolima/sledbenicima kao onima koji nisu od ovoga sveta ali su istovremeno u ovome svetu, on je zapravo ukazivao na osnovnu dihotomiju hrianske misije. I u pogledu misijskih pravila i u pogledu misijskih aktivnosti ove dve dimenzije moraju biti u ekvilibrijumu.11 Ravnotea o kojoj govori Tipet (Tippet) odnosi se na teoriju i praksu, veru i aktivnost, sadanjost i budunost misije u svetu, podrazumevajui interkulturalnu komunikaciju i univerzalnu humanistiku poruku. No misiologija, pored navedenih komponenti, mora obuhvatiti i oblasti koje mogu ali i ne moraju biti s njom u neposrednoj vezi, i to: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. teologiju misije; istoriju misije; biblijsku teologiju i istoriju crkve; ekumensku teologiju; misijski trening; komunikacijske tehnike; osnivanje i rast lokalnih crkava (Church Planting and Church Growth); hriansku pedagogiju i didaktiku; interkulturalnu komunikologiju; praktinu i primenjenu teologiju; teoriju medija; socijalnu i kulturnu antropologiju; socijalnu psihologiju.

11 Tippet 1987: xxi.

222

trkltrna strivanj

Ovim, svakako, nisu do kraja iscrpljene sve oblasti i teme koje posredno ili neposredno imaju veze sa savremenom misiologijom, ali jesu smernica razvoja kojom misija osigurava prisustvo i aktualitet u svetu. Kada je o dijakonijskoj slubi re, moemo konstatovati da je ona permanentnost teolokih refleksija, istorijske analize uloge crkve u drutvu i pastoralne brige12, uz kontinuiran kontakt sa lanovima zajednice vernih. Tradicionalno shvatanje dijakonijske slube odnosi se na brigu o novim lanovima, siromanima, udovicama, siroadi13, ali danas su oblasti interesovanja i aktivnosti dijakonije umnogome promenjene. Iznosei nove ciljeve dijakonijske slube, Engelsviken (Engelsviken) navodi: povratak holistike perspektive crkvene misije; potrebu odnosa socijalnog rada/akcije i identiteta crkve; otkrivanje dijakonije kao slube osnaivanja; profetsku dimenziju dijakonije.14

Analizirajui prve dve take uviamo etioloku vezu izmeu misije, identiteta crkve i vernika i dijakonijske prakse, koji egzistiraju u vremenskom kontinuumu. Dijakonija je, tako, neprekidna realizacija hristocentrikog smisla u drutvu, a kroz crkvu, otvorena ka svima, irei granice Poruke ovde i sada. Misioloki tumaeno, dijakonija u XXI veku mora imati sledee karakteristike: 1. prisustvo u svim eklisijalnim aktivnostima; 2. koncentraciju na lokalnom nivou; 3. kooperativnost; 4. preventivnost; 5. karitativnost i 6. interkulturalnost/multikulturalnost. Nabrojane karakteristike odreuju dijakonijsku slubu kao deo organske celine crkve u bogoslubenom i evangelizacijskom smislu, ime dijakonija postaje dinamina, posveena odreenim socijalnim problemima i pojavama, pratei razliite transformacijske procese i detektujui potrebe verujuih. Dananja vizija dijakonijske slube je, potvrujemo, nedvosmisleno holistika i interkulturalna, jer bi trebalo da komunicira ne samo u crkvi i sa njom ve da bude prisutna i u javnom jeziku/diskursu, promoviui humanistike i demokratske vrednosti, to jeste poseban izazov. Dakle, savremena dijakonijska sluba jeste mobilna i sveproimajua samo onda kada izlazi iz crkvene rutine i, prelazei u opte i javno, podstie etike vrednosti i spoznaju Drugog. Misija je samo fraza ako iza nje ne stoje vrsta vera, elja za promenom i iroko shvaena odgovornost.

12 Vidi: Cummings 2004. 13 Ditewig 2004: 14. 14 Engelsviken 2008: 111.

223

trkltrna strivanj

interkulturalnost kao klju Ako se na kraju ovog nevelikog rada podsetimo da interkulturalnost poiva na tri principa (princip jednakosti, princip diferencijacije i princip pozitivne interakcije),15 sasvim je oigledno zato interkulturalna teologija dobija na akademskom znaaju. Ona na ravnopravan nain tretira razliite, esto divergentne, religijske ideje i sisteme, i dovodi u dijaloki status pojedince, grupe i institucije, jaajui socijalnu koheziju i demokratske standarde. irei sopstveno polje delovanja, interkulturalna teologija iscrtava specifinu religijsku mapu, u ijem centru vie nije samo zapadnoevropski intelektualni model, ve raznovrsnost sadraja koji ostaju autonomni, ali i inkluzivni, u isto vreme. to se Srbije i Vojvodine tie, interkulturalna teologija moe postati intelektualna i spiritualna artikulacija potreba, htenja i elja za istinskim suivotom u razliitosti. Ona time postaje transformacijska snaga koja tei svesti o drutvenoj ulozi religijskog i njenoj relevantnosti na polju politikog, prosvetnog, pa i ekonomskog. Beei od kolektivizma i redukcionizma svake vrste, interkulturalna teologija i misiologija zajednikim snagama konstituiu komplementarnu formu metanarativa i praxis, koji je u stalnom istraivakom razvoju. Tim kljuem moemo otvoriti vrata istinskog interkulturalnog razumevanja, koje je davno definisao apostol Pavle: Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema mukoga roda ni enskoga, jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu (Gal. 3, 28). Neka bude tako...

literatura
1. 2. Aquino, Pilar Maria, Feminist Intercultural Theology, New york, Orbis Books, 2007. Bosch, David, Transforming Mission: Paradigm Shifts in Theology of Mission, New york, Orbis Books, 1991. 3. Cartledge, Mark, Intercultural Theology, Norwich, SCM Press, 2011. 4. Cummings, Owen, Deacons and the Church, Mahwah, Paulist Press, 2004. 5. Dietz, Gunter, Milticulturalism, Interculturality and Diversity in Education, Mnster, Vaxmann Verlag GmbH, 2009. 6. Ditewig, William, 101 Questions And Answers On Deacons, Mahwah, Paulist Press, 2004. 7. Engelsviken, Tormod, Mission to the World: Communicating the Gospel in the 21st Century, Oxford, Egede Instittuten/Regnum, 2008. 8. Friedli, Cf. R., Interkulturelle Theologie, in: Mller, K., Sundermeier Th., (Hg.), Lexikon Mission stheologischer Grundbegriffe, Berlin, 1987. 9. Hollenweger, Walter, Intercultural Theology, Theology Today, Vol. 43, No 1, Princeton, 1986. 10. Newlands, George, The Transformative Imagination: Rethinking Intercultural Theology, Hampshire, Ashgate Publishing Limited, 2004. 11. Tippet, Alan, Introduction to Missiology, Pasadena, William Carey Library, 1987.

15 Vidi: Dietz 2009.

224

trkltrna strivanj

intercultural theology: the problem of christian identity and contemporary missiology

summarY: starting from basic questions and methods of intercultural theology, the author is trying to illustrate the organic connection between christian identity, whose essential paradigms are in some degree changed according to the classical understanding of the positions of believers in society, and contemporary missiology, evangelization and diakonia, which are more frequently in communication with an intercultural reality, especially outside of the common european context. also, intercultural theology does not only represent a form of post liberal theological discourse, but also an ecclesial need for the approachment of believers in their differences in a psychological, sociological and religious sense. in this way understood, open theology has a chance to leave a mark in societies which are striving towards dialogue, understanding and a new philosophy of multiculturalism. keY Words: interculturality, intercultural theology, identity, christian indentity, contemporary missiology, evangelization, diakonia.

matersva@sezampro.rs

225

226

227

trkltrna strivanj

udc 659.4:316.7

mirjana starevi
institut servantes u beogradu, srbija

radmila janii
univerzitet u beogradu, srbija fakultet organizacionih nauka

unapreenje aktivnosti odnosa s javnou u institucijama kulture

saetak: institucije kulture omoguavaju upoznavanje sa sopstvenom i drugim kulturama i omoguavaju uspostavljanje i prevazilaenje granica. pored velikog broja izazova sa kojima se suoavaju ustanove kulture poslednjih dvadeset godina, situacija je jo vie pogorana svetskom ekonomskom krizom, koja je dovela do smanjenja budeta. izazovi sa kojima se suoavaju su veliki. sa jedne strane, ustanove kulture moraju da zadre svoje programe i kvalitet, da odole vremenu u kome vladaju sport i zabava, a sa druge strane, treba da racionalnije troe budet koji im je na raspolaganju. da li su onda ustanove kulture u bezizlaznoj situaciji, u kojoj im preti zatvaranje? da li emo gubitkom kulturnih centara izgubiti i mogunost za interkulturalnu komunikaciju? autori ovog rada smatraju da strategijski odnosi s javnou mogu da pomognu ustanovama kulture da odole iskuenjima pred kojima se nalaze. kljune rei: kultura, odnosi s javnou, ustanove kulture, komunikacija.

uvod Poslednjih decenija, tanije krajem 80-ih i poetkom 90-ih godina prolog veka, ustanove kulture suoile su se sa nizom promena na koje su morale da odgovore istom brzinom i velikom efikasnou. Danas vidimo da su pojedine ustanove na promene odgovorile uspeno, a pojedine institucije, usled sloenosti sistema ili zbog predrasuda menadmenta, nisu uspele da opstanu na kulturnoj mapi. Ukoliko analiziramo drutveno-ekonomske okolnosti u kojima su se nale ustanove kulture, moemo zakljuiti da nije bilo lako odgovoriti istovremeno na brojne zahteve i da nije postajao utabani put koji je trebalo slediti,

228

trkltrna strivanj

ali postavlja se pitanje zato i danas pojedine ustanove kulture ne ele da se prilagode promenama i zato i dalje odbijaju da pogledaju pozitivne primere iz prakse. Ali vratimo se na poetak. Da bismo razumeli dananju situaciju, moramo da razumemo promene koje su se dogodile. U prolom veku sve do 80-ih godina institucije kulture uivale su finansijsku pomo drave, to im je omoguavalo da u potpunosti sprovode svoje programe. Vremenom je rastao broj ustanova kulture, to je dovelo do toga da im drave postepeno smanjuju finansijsku pomo. Ustanove kulture suoile su se prvi put sa izazovom da zavise od sponzora i publike. Takoe, javnost je sve vie postajala svesna da se u ustanovama kulture zapravo troi novac od poreza graana pa je i njihovo interesovanje za rad ustanova kulture rastao. Upravni odbori, ili tela, postavili su nove, vie standarde, i zahtevali su od ustanova kulture postizanje boljih rezultata. Digitalizacija naina komuniciranja utie na kulturu koja je suoena sa potrebom/izazovom da tradicionalne naine komunikacije zamenjuje novim medijima. Zabava i sport postali su ozbiljna konkurencija ustanovama kulture. Ukoliko svim ovim promenama dodate i novu svetsku ekonomsku krizu, koja je dovela do toga da su budeti za kulturu prvi na udaru, moemo shvatiti da se ustanove kulture nalaze u veoma tekoj situaciji. Ustanove kulture sada zavise od sponzora, medija i publike, njihovog miljenja i pomoi vie nego od drave ili mecena koji podravaju kulturu. Praksa nam je pokazala da postoje dva reenja: prvo je da se ustanove kulture prilagode ukusu veine i komercijalizuju svoje programe ili da ostanu verne svojim programima, ali da u svoje sisteme uvode odnose s javnou i marketing, koji e im omoguiti stvaranje jakog brenda na kulturnoj mapi i komunikaciju sa najvanijim ciljnim grupama: publikom, sponzorima i medijima. istorijska perspektiva uvoenja odnosa s javnou u ustanove kulture Krajem 70-ih godina prolog veka ustanove kulture prvi put poinju da primenjuju iskustva marketinga i odnosa s javnou u postizanju zadatih ciljeva. Iako su do tada ovakve organizacije realizovale brojne aktivnosti koje se mogu svrstati u marketinke aktivnosti (direktna pota, lina prodaja, oglaavanje) i aktivnosti odnosa s javnou, retko su se pomenute aktivnosti nazivale aktivnostima marketinga. Drugim reima, pojedine organizacije su primenjivale marketinki pristup u odreenoj meri, ali nisu koristile re marketing, prvenstveno zbog negativnih konotacija. Termin marketing iritirao je svojom trinom orijentacijom, koja se nije uklapala u sliku koju su o neprofitnim organizacijama imali zaposleni, donatori, volonteri, korisnici ili javnost (Pavii, Alfirevi, Aleksi 2006: 16). Neprofitni marketing poeo je primenom u zdravstvu, obrazovanju i kulturi, a potom se nastavio razvijati u izdavatvu, politici, socijalnim ustanovama i dobrotvornim drutvima. Kotler smatra da su osnovni razlog za pojavu marketinga u ovim delatnostima promene u finansiranju (Kotler, Alan 1996). Neprofitne organizacije, posebno institucije kulture, dugo su bile iskljuivo pod patronatom drave. Njihova neprofitabilnost se pokuala umanjiti procesom privatizacije ili uvoenjem trinih odnosa i marketinga, kao i savremenih metoda upravljanja i rukovoenja. Ustanove kulture uvode oglaavanje, linu prodaju,
229

trkltrna strivanj

odnose s javnou, dizajn i integrisanu marketinku komunikaciju. Institucije koje se nisu prilagodile novonastalim prilikama suoile su se sa ozbiljnim finansijskim problemima zbog ega su morale privremeno ili trajno da prekinu da rade (Dallas Ballet, Oklahoma Simphonies, The Boston Shakespeare Company itd.). Dravna podrka umetnicima bila je sve manja i umetnike organizacije bile su suoene sa injenicom da e morati da rade na pridobijanju publike i da tragaju za sopstvenim izvorima finansiranja. Vano je napomenuti da je marketing u kulturi prvenstveno usmeren ka ostvarivanju ciljeva organizacije u domenu kulture, a ne ka ostvarivanju profita. Jedan od prvih teorijskih zaetnika marketinga u kulturi bio je Kotler, koji je smatrao da institucije kulture stvaraju proizvode namenjene zadovoljavanju kulturnih potreba. Kotler je isticao da je dolo vreme za konkurenciju izmeu institucija kulture, koje nastoje da privuku panju publike, i sponzora. Na samim poecima autori ove oblasti su se trudili da pronau razlike izmeu komercijalnog marketinga i marketinga u kulturi. Osnova tradicionalnog marketinga je zadovoljavanje potreba potroaa. U marketingu u kulturi stvari se posmatraju iz drugog ugla. Umetnik je samostalno, nezavisno bie, koje stvara po sopstvenom nahoenju, ne obazirui se na potrebe publike. Zadatak marketinga u umetnosti je da dovede u vezu umetnika i njegovo delo sa odgovarajuom publikom (Diggle 1984: 35). Digl navodi da je cilj marketinga u umetnosti da dovede odgovarajui broj ljudi, iz najirih moguih slojeva stanovnitva, u odgovarajuu vrstu kontakta sa umetnikom. I drugi autori smatrali su da je umetniko stvaranje nezavisno od trinih potreba (Colbert, Nartel, Bilodeau, William 1995: 17). Meutim, ve poetkom 90-ih godina teorijske postavke o prirodi marketinga u umetnosti znatno se menjaju. Butler smatra da marketing u umetnosti bitno utie i na proizvodnju odnosno stvaranje umetnikog dela (Butler 2000: 16). Iako, prema miljenju ovog autora, on ne moe direktno da utie na oblikovanje umetnikog proizvoda, marketing mora da bude integralni deo procesa stvaranja i umetnikog planiranja. Zbog toga, marketing u umetnosti predstavlja kreativan proces. Prema poetnim teorijama, marketing u umetnosti se svodio na prodaju odnosno pronalaanje odgovarajue publike. Danas, sve vie autora tvrdi da se razlike izmeu tradicionalnog marketinga i marketinga u umetnosti smanjuju. Zajednike karakteristike marketinga u kulturi i marketinga u komercijalnom sektoru su: Organizacije, bez obzira na svoju prirodu, moraju da uspostave ravnoteu izmeu potreba potroaa/korisnika i mogunosti organizacije. Neophodnost komunikacije sa razliitim ciljnim grupama (stejkholderima), a ne samo sa krajnjim korisnicima. Uspostavljanje i odravanje poverenja i dugoronih odnosa sa ciljnim javnostima.

Iako su se na samim poecima marketinga i odnosa s javnou u umetnosti uglavnom koristili odnosi s medijima i direktna pota, danas se koriste svi instrumenti marketinkih komunikacija. O sve veem znaaju marketinga u umetnosti govore i ciljevi koje je 1992.
230

trkltrna strivanj

ustanovio Umetniki savet Velike Britanije, prema kojima je neophodna primena svih marketinkih instrumenata kao i uspostavljanje dugoronih odnosa sa korisnicima usluga (Hill, OSullivan, OSullivan 2003). ustanove kulture i inostrani centri za kulturu, mostovi za interkulturalnu komunikaciju Prvi centri za kulturu formiraju se krajem XIX veka sa ciljem da obrazuju najire slojeve stanovnitva. Kao najei oblici javljali su se narodni univerziteti (Danska, vedska), radniki univerziteti (Engleska, Nemaka), domovi kulture (Francuska), narodni domovi (Italija, panija) i narodne uionice (Dragievi-ei, Stojkovi 1994: 192). Danas u svetu postoji veliki broj raznovrsnih institucija kulture polivalentnog tipa pa je gotovo nemogue napraviti preciznu klasifikaciju. Meutim, ukoliko se uzmu u obzir opti ciljevi, irina, kvalitet programske delatnosti, te opseg publike i okruenja u kom deluju, centri za kulturu mogu biti: centri reprezentativnog tipa; gradski centri; optinski centri; centri u seoskoj sredini; studentski i omladinski centri; specijalizovani centri (za turiste, za odreene etnike grupe, za hendikepirane itd.) (ibid. 193).

Navedenoj klasifikaciji trebalo bi dodati i postojanje sve znaajnijih inostranih centara za kulturu (foreign cultural centres ili international cultural centres), koji imaju zadatak da promoviu jezik i kulturu odreene zemlje i da doprinose razvijanju diplomatskih i kulturalnih odnosa. Prvi inostrani centri za kulturu osnivaju se nakon Prvog svetskog rata jer se uvia potreba za postojanjem specijalizovanih institucija koje e organizovano promovisati kulturu, obrazovanje, nauku, tehnologiju i jezik jedne zemlje, i koji e omoguiti razvijanje boljih meunarodnih veza. Ministarstva inostranih poslova Francuske i Velike Britanije, meu prvima, osnivaju drutva prijateljstva 30-ih godina prolog veka, koja e kasnije prerasti u inostrane centre za kulturu pomenutih zemalja. Nakon Drugog svetskog rata Italija i Nemaka takoe osnivaju kulturna predstavnitva irom sveta. Najmlai evropski centri za kulturu su panski i portugalski, Institut Servantes i Institut Kamois. Kada su u pitanju finansije, zanimljivo je da su i ove institucije do 80-ih godina uivale potpunu podrku drave. Danas, iako se nalaze pod direktnim patronatom drave, one nisu u potpunosti budetski orijentisane. Inostrani centri za kulturu su poluprofitne organizacije koje opstaju na tritu samo ukoliko primenjuju aktivnosti marketinga i odnosa s javnou.

231

trkltrna strivanj

odnosi s javnou u centrima za kulturu Odnosi s javnou obuhvataju sve komunikacije sa svim ljudima i organizacijama s kojima je institucija u kontaktu. Veina definicija sadri dva elementa: komunikaciju i upravljanje, pa se stoga odnosi s javnou mogu definisati i kao formalni nain na koji organizacije komuniciraju s njihovim javnostima, odnosno kao upravljanje komunikacijom izmeu organizacije i njenih javnosti. Odnosi s javnou su od izuzetne vanosti za institucije kulture s obzirom na to da trea strana ili osoba od autoriteta daje preporuke, i na taj nain neopipljive usluge dobijaju na verodostojnosti (Hill, OSullivan, OSullivan 2003: 192). Institucije kulture i umetnosti obraaju se javnostima koje obuhvataju veliki broj vajskih heterogenih pojedinaca i organizacija, koji su specifini za svaku pojedinanu instituciju. Ipak, javnosti institucija kulture mogu se svrstati u nekoliko osnovnih kategorija koje obuhvataju: preduzea, potencijalne finansijere, poznate osobe, medije, redovne korisnike, prijatelje institucije, umetnike, lokalnu zajednicu, srodne i dravne institucije (ibid. 195). Meutim, institucije kulture esto zaboravljaju u svojim komunikacijskim planovima neraspoloivu publiku koju jo nisu osvojili, konkurenciju i unutranje interne javnosti. O tome koliko je i konkurencija vana kao ciljna javnost svedoi podatak da Britanski savet (British Council) navodi da je neophodno razvijanje odnosa razumevanja sa konkurencijom koja esto javno napada Britanski savet da ima povlaen poloaj kada su u pitanju kursevi engleskog jezika i na taj nain naruava imid ove institucije (www.nao.org.uk). Unutranje interne javnosti obuhvataju stalno i honorarno zaposlene u zemlji i inostranstvu, rukovodstvo, umetnike, volontere i ka njima se usmeravaju prilagoene aktivnosti odnosa s javnou. Odnosi sa donatorima, korisnicima ili lokalnom zajednicom ponekad su toliko bliski i svakodnevni da je teko odrediti granicu izmeu unutranjih i spoljanjih javnosti. Zadatak menadera za odnose s javnou je da identifikuje najatraktivnije segmente javnosti koje bi institucija mogla uspeno da zadovolji, umesto pokuaja da ostvari odreene odnose na svim prostorima i sa svim ciljnim javnostima. Proces segmentacije obuhvata tri faze: 1. 2. 3. segmentacija okruenja i javnosti; izbor ciljne javnosti; formulisanje konkretnih aktivnosti odnosa s javnou i instrumenata preko kojih e se delovati.

Aktivnosti odnosa s javnou u podruju kulture i umetnosti najee obuhvataju pripremu, sprovoenje i vrednovanje: vlastitih pisanih, audio i video-materijala o instituciji i/ili podruju kojim/a se bavi; praenja medijskih objava o instituciji; posebnih specijalnih dogaaja; poseta i ostalih kontakata s vanim pojedincima i institucijama;
232

trkltrna strivanj

kontakata s medijima; sponzorstva i donacija; kriznog menadmenta (Pavii, Alfirevi, Aleksi 2006: 232).

Sve spomenute aktivnosti, u zavisnoti od potreba, meusobno se povezuju i proimaju. Naalost, u velikom broju institucija iz podruja kulture i umetnosti planski osmiljeni odnosi s javnou koriste se sporadino, gotovo iskljuivo kada treba popravljati narueni imid u javnosti ili ad hoc ostvariti neki cilj pomou objava u medijima. Institucije kulture jo uvek ne uviaju da profesionalno bavljanje odnosima s javnou institucijama moe obezbediti ostvarivanje i ekonomskih i kulturnih ciljeva. planiranje aktivnosti odnosa s javnou Planiranje predstavlja jednu od najvanijih aktivnosti odnosa s javnou s obzirom na to da formiranje strategija i ciljeva omoguava uspostavljanje i odravanje dobrog ugleda organizacije u okruenju. Iskustvo nam ipak pokazuje da ustanove kulture sprovode odnose s javnou reaktivno, tj. da odgovaraju na trenutne probleme i okolnosti u okruenju. Proaktivno voenje odnosa s javnou podrazumeva strateko planiranje koje se bazira na rezultatima istraivanja i obuhvata donoenje odluka o ciljevima programa, identifikovanje kljunih javnosti, utvrivanje politike i odreivanje strategija. U odnosima s javnou strategija oznaava opti koncept, pristup ili plan programa koji mora ostvariti odreene ciljeve izgradnje imida i identiteta. Taktiki planovi predstavljaju pripremu strategijskih ciljeva u stvarnim situacijama i obuhvataju operativne zadatke i zaduenja. Neke od prednosti planiranja odnosa s javnou su: postavljanje ciljeva na osnovu kojih e se procenjivati rezultati; procena potrebnog vremena i trokova; formiranje i selekcija prioriteta; procena izvodljivosti ciljeva odnosa s javnou u odnosu na raspoloive ljudske i materijalne resurse; poveavanje efikasnosti i efektivnosti u radu. Strateko planiranje odnosa s javnou obuhvata sledee faze: 1. 2. 3. 4. 5. 6. analiza situacije i definisanje problema/mogunosti; definisanje ciljeva i strategija; utvrivanje budeta za sprovoenje odnosa s javnou; kreiranje programa odnosa s javnou; definisanje taktike za realizaciju odnosa s javnou; izvoenje plana i procena rezultata.

233

trkltrna strivanj

analiza i dijaGnoza situacije Analiza situacije predstavlja najtei deo u procesu planiranja odnosa s javnou s obzirom na to da od menadera zahteva mnoga znanja i vetine koje se ue i razvijaju. Pre svega, jedan od glavnih zadataka je uoavanje buduih trendova i njihov uticaj na poslovanje organizacije. Istraivanja pokazuju da se analiza retko sprovodi u centrima za kulturu i da menaderi za odnose s javnou kao najee razloge navode nedostatak vremena i sredstava (Cutlip, Center, Broom 2000: 80). Analiza i dijagnoza situacije predstavlja osnovu za sve dalje korake poto vrhovnom menadmentu ukazuje na probleme i mogunosti sa kojima se organizacija suoava. U ovoj fazi najee se koriste PEST i SWOT analiza, na osnovu kojih se realno sagledava imid organizacije. Prilikom analize menadmentu su na raspolaganju neformalne ili ispitivake metode i formalne metode za prikupljanje podataka. Zahvaljujui podacima eksternog i internog okruenja, institucije kulture mogu da definiu kljune ciljne javnosti kao i da utvrde njihovo znanje, miljenje, ponaanje i stavove prema organizaciji. Definisanje ciljnih grupa, problema i mogunosti predstavlja osnovu za sve dalje faze u toku planiranja stratekih odnosa s javnou. definisanje ciljeva i strateGija Menaderi za odnose s javnou na osnovu prikupljenih informacija u toku prve faze imaju zadatak da definiu ciljeve i strategije u cilju reavanja problema ili iskoriavanja prilika. Strateke i taktike ciljeve neophodno je uskladiti sa misijom i vizijom institucije, odnosno sa optim ciljevima. Na nivou organizacije mogue je planirati sledee opte i operativne ciljeve: izgradnja novog korporativnog identiteta i imida; poboljanje postojeeg identiteta i imida; unapreenje interne i eksterne komunikacije; razvijanje dobre volje kod sadanjih, prethodnih i buduih korisnika; zadobijanje poverenja zaposlenih i medija; poveavanje procenata upoznatosti ciljnog auditorijuma sa aktivnostima organizacije i uslugama; projektovanje konzistentnog imida koji obezbeuje garanciju za kvalitet proizvoda i usluga (Filipovi, Kosti-Stankovi 2008: 150).

utvrivanje budeta za sprovoenje odnosa s javnou Jedan od glavnih problema sa kojima se suoavaju menaderi za odnose s javnou jeste predrasuda vrhovnog menadmenta da su odnosi s javnou besplatni publicitet, i stoga oni ne planiraju trokove. Menaderi za komunikaciju u kulturi moraju da ubede vrhovni menadment da je neophodno planirati sledee trokove:

234

trkltrna strivanj

trokovi rada strunjaka angaovanih za poslove odnosa s javnou; trokovi pripreme i proizvodnje instrumenata komunikacije (publikacije, broure, katalozi, filmovi, posteri i sl.); trokovi organizovanja specijalnih dogaaja; trokovi angaovanja linosti koje e predstavljati instituciju ili dogaaj i sl.

planiranje kampanje odnosa s javnou Kampanja za svaki dogaaj u kulturi ili aktivnost predstavlja sastavni deo odnosa s javnou i zahteva sistematini pristup i planiranje. Planiranje kampanje ukljuuje kreiranje komunikacijskih poruka i lansiranje tih poruka u razne medije sa ciljem da dosegnu ciljne grupe. Kampanja obuhvata sledee faze: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. istraivanje i analiza situacije; planiranje ciljeva kampanje; identifikacija i analiza ciljnih grupa; razvijanje strategija; izrada taktika; izrada plana medija i vremenskog okvira; kreiranje medijske poruke; planiranje budeta; sprovoenje kampanje.

orGanizovanje funkcije odnosa s javnou u institucijama kulture Institucije kulture planiranje i sprovoenje aktivnosti odnosa s javnou mogu organizovati u vlastitoj instituciji ili pomenute aktivnosti prepustiti agencijama i konsultantima za odnose s javnou. Takoe, u teoriji i praksi mogue su i razliite kombinacije izmeu organizacije i agencija ili savetnika. Izbor odgovarajueg reenja zavisi od vie faktora, kao to su okruenje, veliina organizacije, potrebe centra, finansijske mogunosti, stava rukovodstva prema funkciji odnosa s javnou i nivoa obrazovanja i strunosti zaposlenih u menadmentu. U okviru institucije kulture mogue je organizovati posebno odeljenje ili slubu za odnose s javnou ili posao komunikacije prepustiti pojedincu/pojedincima. Najei problem sa kojim se susreu menaderi za odnose s javnou u ustanovama kulture jeste da im se zbog predrasuda menadmenta pridodaju i drugi zadaci koji nisu direktno povezani sa njihovom funkcijom (poslovi administracije, prevoenja, rad u biblioteci i sl.) ili se u nedostatku menadera za ovu oblast pojedine aktivnosti odnosa s javnou raspodeljuju izmeu zaposlenih koji su angaovani na drugim poslovima. Ovakva situacija govori u prilog tezi da se odnosi s javnou jo uvek nedovoljno cene u institucijama kulture. Organizacije koje su svesne znaaja komunikacije sa razliitim ciljnim javnostima omoguavaju slubi odreenu samostalnost sa precizno definisanim finansijskim sre235

trkltrna strivanj

dstvima za njen rad. Pojedine institucije povremeno ili u kontinuitetu angauju odgovarajue strune agencije za odnose s javnou ili specijalizovane strunjake. U inostranstvu je sve vie primetan trend da se pojedine agencije za odnose s javnou specijalizuju za komunikacijske aktivnosti u oblasti kulture, kao to je agencija Borkowski u Velikoj Britaniji ili Arts Marketing Services u Sjedinjenim Amerikim Dravama. Umetnike organizacije angauju agencije radi dobijanja saveta, strunih saradnika i objektivnih analiza. Postavlja se pitanje koje je reenje bolje za instituciju kulture sa ogranienim budetom. Da angauje agenciju ili da otvori radno mesto za menadere? Digl savetuje da se za institucionalne odnose s javnou ne koriste spoljnji saradnici (Digl 1998: 45). Naime, prema miljenju ovog autora, spoljni saradnici retko imaju vremena da se upoznaju sa svim detaljima kulturne politike jedne umetnike organizacije i da precizno informiu javnost. Sa druge strane, angaovanje savetnika ili agencija prilikom organizacije velikih deavanja u kulturi, koja se promoviu u vidu kampanje ili u kratkom vremenskom roku ili u toku krizne situacije, sasvim je opravdano. U praksi se najee kombinuju oba metoda, rad internih slubi i angaovanje agencija. aktivnosti odnosa s javnou U literaturi postoji veliki broj definicija odnosa s javnou kao i aktivnosti koje odnosi s javnou obuhvataju. Prema miljenju pojedinih autora, odnosi s javnou ukljuuju publicitet, organizaciju specijalnih dogaaja, lobiranje, sponzorstvo, korporativno oglaavanje, odnose s javnou u kriznim situacijama i odnose sa sponzorima (Fill 1999: 394). Drugi autori, kao to je Kotler (Kotler 1996: 210), u aktivnosti odnosa s javnou ubrajaju i odnose s medijima, javne poslove, upravljanje projektima i razvoj. Autor ovog rada smatra da se sve pomenute aktivnosti meusobno povezuju i proimaju i da su u centrima za kulturu najzastupljenije sledee aktivnosti: organizacija specijalnih dogaaja (konferencija za tampu, aktivnosti u kulturi, otvaranja i obilasci institucija kulture, organizacija seminara i strunih skupova, planiranje i odabir sajma, organizacija sastanaka); sponzorstvo; lobiranje; upravljanje aktivnostima odnosa s javnou u kriznim okolnostima; odnosi s medijima; interni odnosi s javnou.

prepreke u sprovoenju odnosa s javnou u institucijama kulture Ukoliko pogledamo internet prezentacije institucija kulture u naoj zemlji, na spisku zaposlenih videemo da gotovo uvek postoji osoba zaduena za odnose s javnou. Da li to znai da se odnosi s javnou zaista i primenjuju? Naalost, pogrena ubeenja rukovodstva institucija kulture dovode do toga da se odnosi s javnou svode samo na
236

trkltrna strivanj

kontakte s medijima. A zato je to tako? esta je pojava da rukovodstvo institucija kulture insistira iskljuivo na pridravanju profesionalnih standarda struke, ureenju prostora, nabavci opreme, fizikoj zatiti objekta, postavljanju alarma, platama i sl. Meutim, iako su ove aktivnosti vane, neophodno je posveivanje reputaciji kao najvanijem resursu organizacije. Lo imid u javnosti, u oima korisnika, medija i sponzora, moe da uniti sve prethodne napore, kao i da negativno utie na zaposlene i volontere. Prva predrasuda sa kojom se susreu menaderi za komunikacije jeste da su odnosi s javnou nepotrebni ukoliko se koristi oglaavanje. Oglaavanje, pogotovo ukoliko se sprovodi pomou adekvatno izabranih medija, moe davati dobre rezultate, pa se stoga na odnose s javnou gleda kao na nepotrebno troenje ogranienih budeta institucija kulture. Suprotna pojava ogleda se u tradicionalnom pribegavanju odnosima s javnou u situacijama kada centar za kulturu ne moe da izdvoji novac za oglaavanje. Drugim reima, odnosi s javnou se doivljavaju kao besplatno oglaavanje ili kao jeftina alternativa. Aktivnosti oglaavanja i odnosa s javnou esto se proimaju kao planirane aktivnosti koje doprinose zadobijanju podrke i koje, u pojedinim sluajevima, koriste iste medije (Hill, OSullivan, OSullivan 2003: 207). Meutim, osnovna razlika je u ciljevima i efektima pomenutih aktivnosti. Oglaavanjem centri za kulturu pruaju zainteresovanoj publici i korisnicima osnovne informacije o vremenu i mestu odravanja kulturnih dogaaja, dok odnosi s javnou pruaju ire informacije, opteg karaktera, i slue kao dodatno sredstvo za prenoenje informacija. Odnosi s javnou stvaraju atmosferu prijemivosti, pozitivan stav prema proizvodu i umetnikoj organizaciji kod ciljnih javnosti, dok oglaavanje prenosi konkretnu poruku iji je cilj da opte utiske same u preciznu, jasnu i konkretnu i, iznad svega, ubedljivu sliku o umetnikom doivljaju. Najbolji rezultati se postiu kada se pomenute aktivnosti sprovode komplementarno. Odnosi s javnou omoguavaju instituciji sticanje verodostojnosti, poverenja i predstavljanje u najboljem moguem svetlu, to oglaavanju omoguava postizanje najboljih moguih efekata. Ne treba zanemariti ni injenicu da pojedine ciljne grupe, pogotovo intelektualna elita, pokazuju averziju prema oglaavanju, tako da public relation aktivnosti predstavljaju jedini mogui nain uspostavljanja komunikacije. Posebnu vrednost za institucije kulture predstavlja tzv. promocija od usta do usta, koja omoguava dosezanje do lidera miljenja (lidera grupa). Aktivnosti odnosa s javnou omoguavaju uspostavljanje dvosmerne komunikacije sa liderima grupa i irenje informacija, sa velikom ubedljivou i efektivnou, unutar razliitih grupa (porodica, organizacija, krugova prijatelja, udruenja i sl.). Jo jedan primer predrasude je zanemarivanje internih odnosa s javnou u ustanovama kulture. Zadovoljno i dobro informisano osoblje predstavlja vano sredstvo za ostvarivanje uspeha, i njihove preporuke esto su vanije korisnicima od oglasa u najprestinijem magazinu. Interni odnosi s javnou doprinose uspehu poslovanja, produkciji umetnikog dela i programa, kao i stvaranju slike o sebi i sopstvenom proizvodu kulture. Prema miljenju autora ovog rada, jo jedan problem je nesegmentirani pristup ciljnim javnostima. esto odgovor na pitanje ko je naa publika glasi da su svi graani jednog
237

trkltrna strivanj

grada ili jedne oblasti potencijalna publika. Ovakav pristup onemoguava institucijama kulture prilagoavanje poruka razliitim ciljnim grupama i smanjuje uspeh odeljenja za odnose s javnou. U ovome radu ve smo napomenuli da se odnosi s javnou esto svode samo na pojedine aktivnosti, kao to su praenje medija, izdavanje biltena, internih novina i organizovanje sporadinih odnosa s javnou. Zbog toga odnosi s javnou u centrima za kulturu ne predstavljaju strategijsko opredeljenje ve sporadian sluaj. zakljuak U vremenu munjevitih promena s globalnom orijentacijom drutva ka zabavi, sportu, televiziji i drutvenim mreama, institucijama kulture orijentisanim ka raznovrsnim i nekomercijalnim sadrajima i sa smanjenim budetima, otean je opstanak na mapi kulture. Ukoliko tome pridodamo posebno teku situaciju u kojoj se nalaze domae institucije kulture u periodu tranzicije, kada su vrednosti u kulturi izgubile svoj znaaj, shvatiemo da se situacija ponekad ini beznadenom.1 Situacija je naalost identina i u regionu sa kojim delimo, hteli to da priznamo ili ne, isti jezik, tradiciju i drutvene okolnosti.2 U takvoj situaciji institucije kulture treba da reorganizuju svoje resurse i da shvate vanost odnosa s javnou i marketinkih komunikacija. Uvoenjem odnosa s javnou institucije nee izgubiti na svojoj vrednosti niti e se pretvoriti u komercijalne institucije koje podilaze ukusu veine, ega se boje radnici u sektoru kulture. Sasvim suprotno, odnosi s javnou i marketinka komunikacija omoguie postizanje sa jedne strane ekonomskih ciljeva, a sa druge strane ciljeva vezanih za kulturu. Ukoliko institucija kulture pravilno pristupi organizaciji proaktivnih odnosa s javnou, uspee da uspostavi komunikaciju sa pravim ciljnim grupama, zainteresovanim za kulturu, i nee svoja sredstva rasipati na komunikaciju sa neraspoloivom publikom. Za neraspoloivu publiku neophodan je kontinuirani rad i sprovoenje obrazovnih odnosa s javnou samostalno ili u saradnji sa obrazovnim institucijama. Institucija kulture koja stvori jak brend razvie krug stalne publike, privui e medije i sponzore. Nemogue je privui sponzore ukoliko centar za kulturu nema publiku, zanimljive programe i profesionalce koji e znati ta sponzorima tano zauzvrat nude. Publika, mediji i sponzori su zaarani krug do kog je nemogue dosegnuti bez profesionalnog pristupa odnosima s javnou. U ovome radu prikazani su i tumaeni brojni aspekti odnosa s javnou u kulturi, koji imaju za cilj predstavljanje ove vane funkcije unutar ustanova kulture.

1 Na osnovu uporednog budeta kulture Ministarstva za finansije RS moe se uoiti veoma znaajna tendencija pada subvencija u periodu od 2006. do 2011. godine. 2 U Sarajevu je zatvoren Istorijski muzej, kao i Umetnika galerija BIH .

238

trkltrna strivanj

literatura
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. Berns, Vilijam D., Menadment i umetnost, Clio, Beograd, 2009. Bernstein, Joanne Scheff, Arts marketing insights: the dynamics of building and retaining performing arts audiences, HB Printing, USA, 2007. Butler, P. By Popular Demand: Marketing the Arts, Journal of Marketing 16, 2000. Colbert, F., Nartel, J., Bilodeau, S., William D., Marketing Culture and the Arts, Paul & Co Pub Consortium, Chicago, 1995. Cutlip, S., Center A., Broom, G., Effective Public Relation, Prentice Hall, New Jersey, 2000. Diggle, K., Guide to Arts Marketing, Rhinegold, London, 1984. Digl, K., Marketing umetnosti, Clio, Beograd, 1998. Dragievi-ei M., Stojkovi B., Kultura, menadment, animacija, marketing, Clio, Beograd, 1994. Filipovi, Vinka i Kosti-Stankovi, Milica, Odnosi s javnou, FON, Beograd, 2008. Fill, C., Marketing Communications Contexts, Contents and Strategies, Prentice Hall, Hertfordshire, 1999. Hill, L., OSullivan, C., OSullivan T., Creative Arts Marketing, Buttenworth-Heinemann, Oxford, 2003. Kolber, F., Marketing u kulturi i umetnosti, Clio, Beograd, 2010. Kotler, P., Alan R.A., Stategic Marketing for Nonprofit Oraganizations, Prentice Hall, New Jersey, 1996. Kotler, Philip & Scheff, Joanne, Standing Room Only. Strategies for Marketing the Performing Arts, Harvard Business School Press, Boston, 1997. Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog drutva RS, Informator o radu, Beograd, 2011. Pavii, J., Alfirevi, N., Aleksi, Lj., Marketing i menadent u kulturi i umjetnosti, Masmedia, Zagreb, 2006. www.nao.org.uk www.setimes.com

improvement of public relations activities in cultural institutions

summarY: cultural institutions are important educational centres where we can learn about our culture and appreciate the cultures of other nations, thus overcoming any anthropological boundaries that might exist. besides the challenges faced by cultural institutions in the last twenty years, these institutions are now faced with the threat of budget cuts a consequence of the global economic crisis. arguably, the greatest challenge facing cultural institutions, is the preservation of their current programmes, while resisting the modern times (governed by sport and entertainment), and simultaneously staying within a rational budget. are cultural institutions in a hopeless situation, in imminent danger of being closed down? are we going to lose the possibility of intercultural communication, by losing the fight to save our cultural centres? the authors of this article believe that with a good public relations strategy, many problems could be overcome, and could help cultural institutions resist the temptations that they are continuously facing. keY Words: culture, public relations, cultural facilities, communication. mirjanastarcevic@hotmail.com janicic.radmila@fon.bg.ac.rs

239

vej

240

241

f o t o

a n t o n
2 3 8 ,

l e p a s h o v
2 3 9 , 2 4 1 , 2 5 1 ,

a n t o n l e p a s h o v . b g @ g m a i l . c o m 2 6 5 , 2 7 5 , 2 7 6 , 2 7 7 , 2 8 4 , 2 8 5

s t r a n a :

242

243

vej

udc 159.922.4:061(73) 2003

dragan kujundi, Gejnzvil, florida

rasa, dekonstrukcija, kritika teorija*

Konferencija pod nazivom tRasa: rasa, dekonstrukcija, kritika teorija1 odrana je 10. i 11. aprila 2003. na Kalifornijskom univerzitetu u Ervajnu. Ideja Konferencije bila je da se na jednom mestu okupe vodei naunici koji se bave teorijom rase, iz dva esto suprotstavljena pravca u savremenoj filozofiji, od kojih je jedan dekonstrukcija a drugi kritika teorija. Organizatori su eleli da ukau na take konvergencije izmeu kritike teorije i savremene filozofije povezane sa dekonstrukcijom, sa jedne strane, i onoga to se u Sjedinjenim Dravama naziva kontinentalna filozofija, sa druge strane. Drugim reima, da prikau ne samo razlike nego i epistemoloke i politike konvergen* Blok o rasi, dekonstrukciji i kritikoj teoriji sastoji se od tri eseja koja je priredio Dragan Kujundi, i predstavlja autorizovane materijale nastale na konferenciji tRasa, koju su u aprilu 2003. odrali Etjen Balibar i ak Derida, kao i uvodni esej Dragana Kujundia. Cilj Konferencije bio je da se sastanu dva naina razmiljanja o rasi, od kojih jedan pripada eminentnom marksistikom filozofu a drugi osnivau dekonstrukcije, kako bi se prikazale ne samo razlike nego i slinosti i konvergencije ove dve teorijske strategije. 1 Engleska re tRace sadri igru rei rasa i deridijanskog pojma trag (na francuskom i engleskom trace), i ovde je prevoena kao tRasa prim. prev.

cije i afinitete izmeu ovih filozofskih trendova dekonstrukcije i kritike teorije. Meu uesnicima Konferencije bili su eminentni teoretiari rase, kao to su Ahil Mbembe (Achille Mbembe), Nahum endler (Nahum Chandler), Sander Gilman (Sander Gilman), Kendal Tomas (Kendall Thomas), Lisa Lou (Lisa Lowe) i mnogi drugi. Organizatori su posebno eleli da iskoriste injenicu da su najeminentniji predstavnik dekonstrukcije ak Derida (Jacques Derida), i kritike teorije Etjen Balibar (Etienne Balibar), radili na Kalifornijskom univerzitetu u Ervajnu, i da su se u to vreme, aprila 2003, nalazili na Univerzitetu. Kao pokreta i jedan od organizatora Konferencije, dobio sam zaduenje da stupim u kontakt sa Etjenom Balibarom i akom Deridom, i da ih zamolim da uestvuju u ovom dogaaju. Obojica su se entuzijastino odazvala pozivu. Zahvaljujui svom zvanju organizatora Konferencije, imao sam veliku ast da predsedavam plenarnom sesijom, koja se sastojala od rada Izbor/Selekcija2 Etjena Balibara i odgovora aka Deride. O ovoj razmeni
2 Neprevodiva igra rei: na engleskom ovo glasi Election/Se lection prim. prev.

244

vej

miljenja izmeu Etjena Balibara, jednog od najeminentnijih filozofa marksizma, i aka Deride, pokretaa dekonstrukcije i jednog od najveih filozofa naeg doba, italac ima jedinstvenu priliku da ita na stranicama Interkulturalnosti. Ovaj materijal dosad nije objavljen ni na jednom jeziku, a autorska prava i dozvolu za objavljivanje velikoduno su nam ustupili Etjen Balibar i Margaret Derida ( Zadubina Derrida, 2011). Zato je ono to sledi jedinstvena, istorijska razmena miljenja ne samo izmeu dva velika filozofa, nego i istorijski susret dva mona pravca miljenja i politikog delovanja: marksizma i dekonstrukcije. Kako bih obezbedio minimalni kontekst za ovaj istorijski susret, voleo bih da veoma saeto i ematino predstavim akademsku i intelektualnu trajektoriju ova dva mislioca, koja je dovela do ovog dogaaja. Svoj kratki uvod zavriu ukazivanjem na relevantnost Balibarove i Deridine misli na nekoliko primera koji se odnose na aktuelnu rasnu situaciju u Sjedinjenim Dravama, u uslovima koji se nazivaju globalni. balibar: nacija, klasa, rasa Etjen Balibar je autor kolosalnih radova posveenih rasi i rasizmu, posmatranim iz ugla marksistike filozofije. Ovi radovi inicijalno su sakupljeni u revolucionarnu knjigu koju je 1988. napisao Etjen Balibar sa Imanuelom Valertajnom (Immanuel Wallerstein), pod nazivom Rasa, naci ja, klasa: nejasni identiteti.3 U ovom delu Balibar predlae jedno rigorozno tumaenje istorije rasizma u vezi sa klasnom borbom i kontradikcijama univerzalizma. Prva kontradikcija rase i filozofije nastaje zbog injenice da sam termin rasa nije proizvod rasistike, partikularistike
3 Etienne Balibar, Immanuel Wallerstein. Race, Nation, Class: Ambiguous Identities. London: Verso, 1991. Pr vi put objavljeno kao Race, Nation, Classe. Paris, Edition La Decouverte: 1988.

ili biologistiki orijentisane filozofije (ili bar nije meu njihovim neskrivenim namerama), nego ju je formulisao Imanuel Kant, jedan od filozofa nemakog prosvetiteljstva.4 Ako postoji osoba koju bi trebalo smatrati autorom prve teorije rase, to je nemaki filozof Imanuel Kant. U svojim Nejasnim identitetima Balibar i Valertajn pristupili su ovom pitanju, ukazavi u poglavlju Ideoloka napetost kapitalizma: univerzalizam protiv rasizma i seksizma na injenicu da je moderna prosvetiteljska misao jednostavno napravila jo jedan korak u ovoj monoteistikoj logici, izvodei moralnu jednakost i ljudska prava iz same ovekove prirode (Balibar, Wallerstein: 30). Antropocentrini poriv filozofije prosvetiteljstva, potreba da se u kapitalistikom sistemu univerzalne konverzije sve taksonomizuje u jedan univerzalni ekvivalent robe ili novca, definie rase kao drugo naspram univerzalnog belatva kapitalistikog sistema, kao neto to oteava slobodno cirkulisanje kapitala. Sa druge strane, Balibar i Valertajn tvrde da kapitalistiki sistem posmatra rasu i rase kao neophodno, naturalizovano drugo koje se formira kako bi bilo potinjeno u svrhu eksploatacije i proizvodnje. Tako rasna klasifikacija postaje simptom klasne borbe potinjenih i pokorenih rasa, onih koje nisu dominantna, bela rasa. Ova strategija, koja sa jedne strane poreklo rasa pronalazi u jeziku univerzalne konverzije i teologije, a sa druge strane u prosvetiteljstvu i buroaskom kapitalizmu, dozvolila je Balibaru i Valertajnu da posmatraju rasu ne samo kao esencijalizovani proizvod rasistike uobrazilje nego i kao rezultat pokreta zapadne filozofije u doba kapitalizma i kolonijalizma. U poglavlju Rasizam i nacionalizam Etjen Balibar je napisao: U prostoru svetske ekonomije, koji je praktino postao
4 Robert Bernasconi, Who Invented the Concept of Race? (Ko je izmislio koncept rase?) u delu Race. Robert Bernasconi Editor. New york: Blackwell, 2001, 14.

245

vej

prostor svetske politike i svetske ideologije, podela na podljude i nadljude je strukturna, ali izuzetno nestabilna. Meutim, na pitanje ta je ovek?, koje se postavlja pred nas ma koliko nam njegove formulacije delovale neuobiajeno, i koje je neprekidno prisutno u rasnoj misli, danas ne postoji odgovor koji ne podrazumeva ovu podelu (44). U Rasizmu i nacionalizmu Balibar proiruje ovu analizu primenjujui je na nestabilne uslove koji istovremeno uvruju i destabilizuju jedni druge. Sa jedne strane, rasizam je opsesivno jezgro [nacionalistike] autentinosti koju nije mogue pronai, a sa druge, ova potraga za radikalnou smanjuje kategoriju nacionalnosti i destabilizuje istorijsku naciju (60). Poto rasizam slui kao idealizacija nacionalizma, on doputa, kako kae Balibar, specifinu univerzalizaciju. Zato su nacija i nacionalizam, u oima rasnog univerzalizma, partikularizmi koji spreavaju rasifikovanu univerzalizaciju. Balibar ni ovde ne eli da govori o nacionalizmu ili o rasizmu kao o esencijalizovanim entitetima, ve eli da ukae na dijalektiku meuigru singularizacije, iskljuivanja i univerzalizacije, koja istovremeno uvruje i destabilizuje kako rasizam, tako i nacionalizam. Zbog toga se inovativna snaga Rase, nacije, kla se nalazi u ne-esencijalizujuem tumaenju koncepta rase, koji je u ovoj analizi uvek vezan za materijalne, politike i filozofske uslove koji definiu modernizam i modernost kroz meuigru klase i rase, meuigru izvesne selekcije i izbora. Rad zapoet u Rasi, naciji, klasi proiren je u kasnijim delima Etjena Balibara, kao to je njegovo najznaajnije delo Mi, graani Evrope: granice, dra va, narod5. Iako je ova knjiga posveena problemima evropskog identiteta, ona otvoreno zasniva svoje
5 Mi, graani Evrope: granice, drava, narod. Preveo Aljoa Mimica, izdao Beogradski klub, Beograd, 2003. Prvi put objavljeno kao Nous, citoyens dEurope: Les Frontieres, lEtat, le peuple. Paris: Editions la Decouverte, 2001.

strategije tumaenja na tumaenju uloge koju rasa i rasizam imaju u strukturi dananje Evrope. Konfrontacije i konflikti karakteristini za celu Evropu trebalo bi da se zovu Evropski rasni odnosi (kurziv je Balibarov), uz implicitno shvatanje da pojam rase nema nikakav drugi sadraj osim istorijske akumulacije referenci na religijski, jeziki i genealoki identitet (5). Po zavretku ovog rada iz 2001, dok je u pripremi bilo njegovo objavljivanje na engleskom, u vreme ove Konferencije napisan je rad Izbor/Selekcija. italac e primetiti da u ovom eseju dolazi do konvergencije obaju grubo skiciranih pravaca. Sa jedne strane, diskurs rase vezuje se za izvesni epistemoloki poriv, elju za saznanjem, epistemofiliju koja je do nas dola posredstvom prosvetiteljstva: Prva dva pitanja, ako elite preliminarna bie vie epistemoloke ili metafizike prirode: ona se bave diskursom rase kao izrazom elje za saznanjem, ali i procedurom za predstavljanje konstitutivnih podela ljudske vrste, a shodno tome i odnosom izmeu rase i mogue definicije filozofije kao antropologije. Poslednja dva pitanja bie vie istorijska i politika: ona se bave simetrijama i onim to bismo moda mogli nazvati nevarijabilnim karakterom antitetikih teolokih i biolokih referenci u diskursu rase, koje formiraju oiglednu kariku izmeu pre-modernih diskriminacija i modernog rasizma, u skladu sa generalizacijom korienom u vreme evropskog nacionalizma i evrocentrine kolonijalne vladavine svetom, i stepenom u kome ova simetrija za koju sam odabrao izraze iz bor i selekcija jo uvek moe da nam pomogne da shvatimo tendencije onoga to mnogi smatraju neorasizmom ili postrasizmom u doba globalizacije, koji ka-

246

vej

rakteriu tenzije usled meunarodnih migracija i opsednutost takozvanim sudarima civilizacije.6 Balibar zakljuuje da je pojam rase u novijim filozofskim tekstovima zamenjen pokuajima da se rasa prevazie, i da se u iskljuivakim praksama globalizacije vidi preoblikovanje rasizma u druge forme dominacije, iskljuivanja pa ak i istrebljivanja, povezane sa procesom normalizacije, univerzalizacije i homogenizacije oveanstva. Belatvo ili superiornost bele rase u globalnom kontekstu predstavlja generator rasne ekskluzivnosti upravo u trenutku kada globalna ekonomija tei da homogenizuje oveanstvo. Iako je dananja globalizacija, kako je Derida rekao, mondijalatinizacija, pokret univerzalne konverzije u neki opti teoloko-ekonomski ekvivalent (novac, hrianstvo u svojoj katolikoj i univerzalistikoj aspiraciji), globalizacija se oslanja na strategije izbora i opteg rasifikovanja. Ona predstavlja kombinaciju imperijalnog poriva bledog belog lica (nedavno sam ovaj pokret nazvao vImperijom)7, koji se oslanja na religijsku, univerzalistiku konverziju, koja istovremeno bira, iskljuuje, precrtava i unitava ono pojedinano (Isus, rtvovano jevrejsko telo na krstu, simbol je odabiranja, konverzije i unitenja pojedinanosti u ime univerzalnosti). Meutim, lukavstvo kapitala ogleda se, prema Balibarovoj interpretaciji, i u njegovoj sposobnosti da usvoji Darvinov koncept odabiranja: Projektivni antropomorfiki element nai e se u srcu Darvinove teorije ako se pojam porekla, primenjen na emergentnost nastanka oveanstva od ivotinja, prime6 Etienne Balibar, rad Election/Selection (Izbor/Selekcija), plenarno izlaganje na konferenciji tRase. Rasa, dekonstrukcija, kritika teorija, Kalifornijski univerzitet, Ervajn, april 2003. 7 Dragan Kujundi, vImperija, globalizacija i udovinost, Interkulturalnost, 02, novembar 2011.

ni na proces teleolokog odabiranja, ak i bez svrhovitog agenta (ili je taj mitski agent priroda). Sm Darvin ne pravi hijerarhiju etnikih grupa u okviru oveanstva, ali otvara tu mogunost. Drutveni darvinizam, koji se razvio iz ove mogunosti, savreno odslikava komplementarnost liberalnih i imperijalistikih predstava, i u potpunosti premouje jaz izmeu nauke i mita (Balibar, Election/Selection). derida: izmiljanje druGoG Ve smo ukazali na oblast preseka izmeu rada aka Deride i Etjena Balibara. I sm Balibar, gestom kojim odaje poast Deridi, ukazao je na moguu konvergenciju njegovog rada i rada osnivaa filozofije dekonstruktivizma. Ovo pomirenje Balibara i Deride dogodilo se u trenutku kada je Balibar napravio zaokret kroz poznatu Deridinu analizu pojma Geschlecht (neprevodiva nemaka re koja oznaava vrstu, rasu, rod, pol itd.)8. U dva teksta posveena ovoj temi, Derida izlae svoju dekonstrukciju pojma Geschlecht koji se, kod Hajdegera, doivljava kao jedan pomalo kontradiktorni presek Hajdegerove obimne dekonstrukcije zapadne metafizike sa jedne strane, i ostataka Hajdegerovog tumaenja ove metafizike tradicije sa druge, posebno kada se ono odnosi na ivotinje, animalnost i seksualnost. Derida koristi nesvakidanju vieznanost nemakog pojma Geschlecht, primetnu ne samo u Hajdegerovim tekstovima ve u nemakom jeziku uopte, za koju smo prisiljeni da koristimo razliite izraze kao to su pol, polne razlike, rasa, rod ili vr8 Geschlecht 1: Sexual Diference, Ontological Diference i Heideggers Hand (Geschlecht II). Iz rada Psyche, Inventions of the Other, drugi tom, urednici Pegi Kamuf (Peggy Kamuf) i Elizabet Rotenberg (Elisabeth Rottenberg), Stanford: Stanford University Press, 2008.

247

vej

sta, i od toga pravi lingvistiku i poetsku alegoriju simultanih teorijskih gestova koje Hajdeger koristi u istim ili bliskim diskursima. Sa jedne strane, Hajdeger koristi i pojaava tradicionalnu metafiziku opoziciju izmeu oveka i ivotinje (ili ovenosti ljudi kao misleih i govoreih bia, i animalnosti ivotinja kao bia kojima je uskraen svet, Weltlos), ime se generiki imago ivotinje transformie u predstavu potpune drugosti u odnosu na ljudsku prirodu, to je istovremeno i indeks degenerativnih procesa koji prete oveku iznutra i mogu dovesti do potpunog gubitka ili denaturacije. Znaenje pojma Geschlecht kao rase kao da na nejasan nain oznaava upravo ovu tenziju, ovu dvostruku povezanost, prema kojoj se realizacija oveka sa strahom doivljava kao njegova perverzija i gubitak: neto slino ideji kako bi primarna ljudska seksualnost mogla da postoji i da se realizuje kao mnogostrukost koja nadilazi normalnost rodnih tipova i uloga, ali jedino uz rizik separacije ljudi i ne-ljudi, koju Hajdeger naziva animalnost (Balibar, Election/Selection). Kao odgovor na stavove Etjena Balibara, Derida e prihvatiti i proiriti ovu analizu, ukazujui na to da je njegov rad bio, od samog poetka, usmeren na dekonstrukciju uslova rasizma, jer rasizam ne postoji bez jezika, a posebno filozofskog jezika. Derida u svom odgovoru eksplicitno tvrdi da je njegova uvena dekonstrukcija zapadne metafizike zapravo dekonstrukcija uslova za mogunost nastanka rasizma. Zapadna metafizika od svog postanka ima izvestan epistemoloki impuls koji je u isto vreme konstitutivan i iskljuivaki, zato to konstruie opoziciju i hijerarhijske odnose izmeu physis, prirode, i techne ili nomos, zakona itd. Derida tvrdi da

njegov dekonstruktivistiki potez zbog ovoga dodatno radikalizuje Balibarovu analizu, jer impuls da se rasifikuje prethodi pojmu rase u tom pogledu to je rasa posledica ovog konstitutivnog trenutka uslovljavanja zapadne filozofije (tj. davanja prednosti prirodnom kao ljudskom nad tehnikim i ivotinjskim). Upravo zbog toga, zakljuuje Derida, rasizam preivljava sve optube za ne-znanje, jer proizvodi fantazmatske koncepte esencijalizovanog racionalnog identiteta. To znai da rasizam konstruie rasu, a ne obrnuto. Rasa je vetaki proizvod onoga to zovemo rasizam. Rasifikovanje see u prolost sve do prvobitnog utemeljenja filozofije i formulisanja metafizikih opozicija, hijerarhija i razlika kao to je, na primer, opozicija ljudsko-ivotinjsko, koja predstavlja motivaciju za istoriju filozofije od samog njenog nastanka. 9 Upravo se zbog ovoga naziv konferencije tRasa, koji sam predloio Balibaru i Deridi, pokazao kao toliko produktivan i dobro odabran. Zbog toga to je rasa pojam bez sadraja, proizvod sila rasifikacije koje deluju u teoretskim i politikim praksama, rasa nikada nije prisutna kao
9 Derida se tokom cele svoje karijere bavio pitanjem ivotinja (u ovom kontekstu moemo rei da se do kraja bavio konstitutivnim rasifikovanim opozicijama zapadne metafizike, opisane u tekstu iznad), sve do svojih poslednjih dela, predstavljenih na nekoliko seminara, kao i u nekoliko tomova koji se bave ovom temom. Tu spada seminar u Serisiju na temu LAnimal autobiographique, od koga je nastao i rad sa istim naslovom, Lanimal autobiographique: Autour de Jacques Derrida (Paris: Galilee, 1999), kao i poslednji seminar koji je takoe odrao na Kalifornijskom univerzitetu prolea 2003, neposredno pred konferenciju o tRasi, pod nazivom Zver i suveren. Ovaj seminar objavljen je na francuskom kao Smi naire, La bte et le souverain III, Paris, Galilee, 2009-2010. Engleski prevod objavljen je pod naslovom The Seminars of Jacques Derrida, the Beast and the Sovereign, 12, preveo Def Benington (Geof Bennington), ikago: the University of Chicago Press, 2009-2011. Pitanje istorije filozofije i ivotinje obraivano je i na ruskom jeziku. Molimo vas da pogledate izvrsnu studiju Oksane Timofejeve sa naslovom , a posebno poglavlje Ko , (Moscow: NLO, 2009).

248

vej

takva nego je, kao to je Derida objasnio, neto drugo, nevidljivo, spektralno, trag drugog, trag dru ge drugosti drugog ne samo drugost, nego druga drugost drugog, koja nikada ne predstavlja samu sebe kao takvu. To nije boja, niti inteligencija to je jednostavno neto to ne postoji, to se nikada ne pojavljuje. To je alibi, spektralni alibi. Zato je to trag, a koncept traga (trace) deluje kao adekvatan za precizno denotiranje rase (race) tj. onoga to rasisti nazivaju rasom. 10 Drugi element rasifikovanja na koji nailazimo u celokupnom Deridinom radu jesu njegova analiza temelja teoloko-politikih koncepata i dekonstrukcija monoteizma. Ovde moemo samo da se osvrnemo na njegovo bavljenje Avramom i avramovskim, u njegovim radovima Dar smrti i Literatura u tajnosti, kao i na njegov rad u oblasti jevrejskog identiteta u lanku Avram, onaj drugi iz knjige Judeities. 11 Kada sam predloio da konferencija dobije naziv tRasa, imao sam na umu i Deridino delo, i njegovu celoivotnu posveenost dekonstrukciji esencijalizacije znaenja koncepta Jevrejin. U tom pogledu smatram da Deridin rad odgovara radu Emanuela Levinasa (Emannuel Levinas), i pojmu traga drugog koji se pojavio u Levinasovom razmiljanju posle istrebljenja Jevreja u Holokaustu. elim da citiram i da se osvrnem na jo jedan tekst aka Deride koji, prema mome miljenju, nastavlja stopama Emanuela Levinasa. Ovaj tekst eksplicitno postavlja pitanje jevrejstva, time doslovno citirajui naslov Levinasovog eseja. Pored toga, ovo je esej
10 ak Derida, Odgovor Etjenu Balibaru, plenarna sesija konferencije tRasa: Rasa, dekonstrukcija, kritika teorija, Kalifornijski univerzitet, Ervajn, april 2003. Odgovor je dat 10. aprila 2003. Transkribovala ga je Kim Furumoto, a autorizovao ak Derida 22. novembra 2003. Objavljen je sa dozvolom Margarit Deride i Zadubine Derida, 2012, kojima ovim putem zahvaljujem. 11 The Gift of Death, drugo izdanje i Literature in Secret. Preveo Dejvid Vils (David Wills). Chicago: Chicago University Press, 2007.

u kome se Derida eksplicitno sukobljava sa Sartrovim Refleksijama o jevrejskom pitanju (koje Derida takoe pominje u svom odgovoru Balibaru) i, uz diskretan osvrt na Levinasa, doputa da se jevrejstvo pojavljuje i u najintimnijim aspektima njegovog, Deridinog, pisanja.12 Usuujem se da kaem da se Deridin esej mora itati u odnosu na Levinasov esej Biti Jevrejin, koji on dovodi, kroz viestruka ponavljanja, do radikalnog zakljuka. U svom eseju Avram, onaj drugi, iz knjige Judeities, Derida, govorei o Sartrovom razlikovanju autentinog i neautentinog Jevrejina, koristi jednu parabolu Franca Kafke, u kojoj Kafka zamilja drugog Avrama, za sebe. Taj drugi Avram je neko ko nije dobro uo poziv, ko se odazvao na poziv iako ga nisu zvali, Avramov dvojnik, Avram Avram, kako kae Kafka. Postojanje drugog Avrama je najugroenija jevrejska misao, ali, potpuno vrtoglavo, i najintimnija jevrejska misao koju sam ikada uo [...] Najjevrejskija [...] Drugi bi moda rekli ne-jevrejska (Derrida, 2007: 3435).13 U svom odgovoru Balibaru, Derida ponovo eksplicitno pominje Sartra i podvrgava njegove Refleksije o jevrejskom pitanju eksplicitnom kritikom tumaenju: Znamo da je to bila jedna od Sartrovih teza u njegovim Refleksijama o jevrejskom pita nju: za njega Jevrejin nije samo ono to ne12 Emmanuel Levinas, Being Jewish, prevela Meri Bet Mejder (Mary Beth Mader), Continental Philosophy Review, 2007, 40, 205-210. Pogledati jo i: Levinas, The Trace of the Other, u delu Deconstruction in Context: Literature and Phi losophy, urednik Mark. C. Tejlor (Mark C. Taylor), Chicago, London, 1986, pp. 345-359. 13 Abraham, the Other in Judeities. Questions for Jacques Derrida. Preveli Betina Bergo (Bettina Bergo) i Majkl B. Smit (Michael B. Smith). Urednici Betina Bergo, Dozef Koen (Joseph Cohen) i Rafael Zaguri Orli (Raphael Zagury Orly), New york: Fordham University Press, 2007. Pogledati i ADI EU. To Emmanuel Levinas, prevod Paskal-En Brolt i Majkl Naas (Pascale-Anne Brault, Michael Naas). Stanford: Stanford University Press, 1999.

249

vej

Jevrejin smatra Jevrejinom. Zato ne-Jevrejin bira ovo, a ne ono? Sa druge strane, Sartr je priznao da ne zna nita o judaizmu, o unutranjoj definiciji samog jevrejstva, pa je pokuao da napravi razliku izmeu autentinih i neautentinih Jevreja. Neautentine Jevreje definisao je ovo kaem bez elje za provokacijom i bez sumnjienja Sartra za pravi rasizam na jedan rasistiki nain, rekao bih. On tvrdi da je neautentini Jevrejin onaj koji pokuava da izbrie specifini karakter jevrejstva tako to e biti univerzalista, humanista, racionalista, kosmopolita itd. Tako nam ostaje zakljuak da autentini Jevreji moraju biti iracionalisti, nacionalisti i tako dalje. Nalazim da je to veoma, veoma uznemirujue (Derida, Odgovor). ak Derida se nije zadovoljio jednostavno time da razmontira filozofsku tradiciju i rasifikuje motive koje je pronaao u istoriji filozofije, nego se usudio da dekonstruie i sm temelj svog sopstvenog identiteta alirskog Jevrejina, kao i jevrejsku tradiciju, van bilo kakve rasifikujue sutine. Derida na najradikalniji nain otvara koncept rase ka konceptu drugog, ono to Elen Siksu (Helene Cixous) vidi kao Deridinog tuina, tueg Jevrejina, tuejevreji na14 i u tom smislu, tRasa drugog (sa svim implikacijama po odgovornost za drugog) duboko inspirie njegov projekat dekonstrukcije kako filozofskih, tako i teoloko-politikih tradicija. 15
14 Cixous, Helene. This Stranjew Body in Judeities. Questi ons for Jacques Derrida. Preveli Betina Bergo i Majkl B. Smit. Urednici Betina Bergo, Dozef Koen i Rafael Zaguri Orli, New york: Fordham University Press, 2007. 15 Za analizu izbora i selekcije Jevreja pre i posle Holokausta, u vezi sa delima Emanuela Levinasa i aka Deride, pogledajte temeljni rad Dona Levelina (John Llevelyn) sa naslovom Appositions of Jacques Derrida and Emmannuel Levinas, a posebno poglavlje sElection. Bloomington: Indiana University Press, 2002.

posle rase ak Derida javno je podrao ukidanje aparthejda i putanja Nelsona Mandele iz zatvora.16 U svom eseju Poslednja re rasizma, napisanom 1983. povodom izlobe umetnikih slika namenjenih izlaganju u Junoj Africi, ali tek posle ukidanja aparthejda (anticipirajui tako jednu prieljkivanu budunost koja u tom trenutku jo nije bila dola), Derida je dao jasnu i veoma temeljnu analizu onoga to ini aparthejd i to e dovesti do njegovog nestanka. Aparthejd, rekao je Derida, trebalo bi u budunosti zadrati kao re, ali samo kao re, koja oznaava dugu istoriju junoafrikog rasizma, sve do trenutka njegovog ukidanja. APARTHEJD neka to odsad bude samo ime, jedinstveni naziv za poslednji rasizam na svetu, poslednji od mnogo njih. Zato neka ostane, ali neka doe dan kada e postojati samo u ljudskom seanju.17 Sa jedne strane, Poslednja re rasizma aka Deride bio je hitan apel za ukidanje aparthejda, kao i izraz elje da se re zadri za budunost, venir, ali samo kao seanje na poslednji, zavrni rasizam. Zbog toga je njegov esej apel za transformiui dogaaj koji bi doveo do ukidanja rasizma, ali i za zadravanje rei kao tRase (ovu re sada moemo da koristimo bez objanjenja), onoga to e biti zavreno u budunosti koju hitno pozivamo, kao traga nestalog rasizma oznaenog reju aparthejd, seanja na prolu bu16 Verovatno nije sluajnost to je esej u kome se izraava divljenje Mandeli, napisan dok je Mandela bio u zatvoru, usledio neposredno posle Deridinog eseja o pojmu Geschlecht. Ovo bi trebalo da uvrsti Deridinu izjavu koju je dao kao odgovor Balibaru, da je dekonstrukcija oduvek bila dekonstrukcija uslova za rasizam. Pogledati The Laws of Reflection: Nelson Mandela, in Admiration, nastalo neposredno posle Deridinih eseja o pojmu Geschlecht. Objavljeno u Psyche, In ventions of the Other, drugi tom, urednici Pegi Kanuf i Elizabet Rotenberg, Stanford: Stanford University Press, 2008. 17 Racisms Last Word (Poslednja re rasizma) u delu In Psyche, Inventions of the Other, prvi tom, urednici Pegi Kamuf i Elizabet Rotenberg, Stanford: Stanford University Press, 2007.

250

vej

dunost: Jer to je izum i rezultat o kome treba govoriti: Juna Afrika iznad aparthejda, Juna Afrika u seanju na aparthejd (380). Meutim, hitni politiki gest koji je njegov esej predstavljao bio je propraen, u istom dahu, rigoroznom analizom onoga to aparthejd jeste, opisom ovog politikog sistema opisom koji je bio sasvim na mestu 1983, kada je esej napisan, u okviru istorije aparthejda kao istorije Zapada. Zlokobna slava ovog imena tako e postati jedinstvena. Aparthejd je poznat, sve u svemu, kao manifestacija poslednje ekstremnosti rasizma, njegovog zavretka i duhovno ograniene samodovoljnosti njegove namere, njegove eshatologije, samrtni ropac neega to je ve u beskrajnoj agoniji, neto kao zalazak rasizma na Zapadu ali takoe i, kao to emo morati da navedemo ispod, rasizma kao zapadne stvari (379). Poslednja re rasizma, meutim, nije samo odbacivanje korumpiranog reima, simplistika projekcija rasizma na lokalizovan prostor. Ovaj esej je takoe i istraivaka analiza rasizma u dva suparnika konteksta koji uslovljavaju njegovu mogunost: teoloko-politikom i ekonomsko-kapitalistikom, koji su produetak opte ekonomije u kojoj Zapad obavlja svoje rasifikovane poslove u kontekstu globalizacije. (Ovde moemo primetiti snagu Deridine analize: niko nije pisao o globalizaciji 1983! Svakako, ne sa tako dalekovidim uvidom u procese globalizacije koji su danas dominantni, i koji precizno prate politiko-teoloki scenario koji je ak Derida formulisao pre trideset godina. To to ova misao svoju snagu duguje marksizmu i dekonstrukciji samo govori u prilog ovim nasleima.) ta je Juna Afrika? [...] Evropa, u enigmatinom procesu globalizacije i irenja svetom [mondijalizacije] i svog paradoksalnog nestanka kao da projektuje na ovaj ekran, taku po taku, siluetu svog unutranjeg rata, zavrni raun svojih prihoda i rashoda, dvostruko povezanu logiku svojih nacionalnih i multinaci-

onalnih interesa (385).18 Zbog toga je aparthejd u Deridinoj analizi prvi proizvod evropskog izvoza, cena koju su sva drutva spremna da plate tako to e pre svega pustiti da neko drugi plati kako bi postigla osetljivu ravnoteu: Ulog je [] mir u svetu, opta ekonomija, trite za evropski rad itd. (385). Meutim, ono to konstituie aparthejd u terminima sila globalnog kapitalizma bie takoe paradoksalno zbog njegovih kontradikcija ono to e ubrzati njegovu propast. Ono to sebe stabilizuje kao prostor razdvajanja takoe e biti dekonstruisano silama za koje, jednog dana, profit koji stie iz June Afrike nee biti dovoljno isplativ. To nije jedina sila koja e unititi aparthejd, kae Derida, dodajui da njegovo unitenje treba ubrzati i drugim politikim intervencijama. Ali sile globalnog kapitalizma, zakon trita, nametnue drugi standard raunanja na skali globalnog kompjutera (383). Druga formativna crta aparthejda je teolokopolitika, ona na koju se odnosi izbor: zakoni segregacije u Junoj Africi bili su zasnovani takoe i na teologiji i odgovarajuim poglavljima Svetog pisma. Jer, politika mo dolazi od Boga. Zbog toga ostaje nevidljiva. [] Kalvinistiko tumaenje Svetog pisma osuuje demokratiju i univerzalizam, i potrebno mu je postojanje (Derida citira neke od konstitutivnih dokumenata June Afrike) hrianskih drava (383). Meutim, Derida ak i ovde ukazuje na kontradikciju i otpor aparthejdu takoe je doao od strane hrianskih organizacija, poput Hrianskog instituta, organizacije koju je reim vrlo brzo suzbio i zabranio. Ove kontradiktornosti rasizma, primetne u dvema monim refleksijama koje su ovde pred18 Za koncepte mondijalatinizacije, tendenciozno univerzalne konverzije, proces hristijanizacije kome hrianska crkva vie nije potrebna pogledati aka Derida, On Cosmopolitanism and Forgiveness, preveli Mark Duli (Mark Dooley) i Majkl Hjuz (Michael Hughes), New york: Routledge, 2001, 30-31.

251

vej

stavljene, imaju izuzetan znaaj za aktuelne uslove rasifikovanja u globalnom svetu. Zato je re rasa plastina (rekao bi Derida) oznaka procesa globalizacije, u njemu istovremeno prisutna i iz njega odsutna, rasa kao tRasa. Globalizacija je proces kon verzije teoloko-politikog i finansijskog, kapitalistikog, jedan pokuaj da se ceo svet konvertuje u svoj univerzalni ekvivalent, novac, takoe motivisan religioznim prozelitizmom kome Sjedinjene Drave slue kao militantno-mesijansko koplje. Derida u svom odgovoru ukazuje na analogiju izmeu June Afrike i Sjedinjenih Drava: Neto slino postoji u Sjedinjenim Dravama. Postoji izvesna analogija izmeu belih Junoafrikanaca, hebrejskog odabranog naroda, i Amerikanaca. Postoji neto neu to identifikovati neto analogno pozivanju na izbor, neki teoloki izbor (Derida, Odgovor). Procesi glo-

balizacije obeleeni su ovom konverzijom (namerno insistiram na oba znaenja ove rei: ekonomskom i religijskom) koju predvode Sjedinjene Drave. Zar ne bismo mogli da kaemo, u skladu sa Deridinom analizom June Afrike, da su Sjedinjene Drave danas indeks sile, mesto ili agencija za alijenaciju kojoj je ceo svet spreman da plati koliko je potrebno, sve dok, rekao bi Derida, to plaa neko drugi? To je logika teoloko-ekonomsko-politike konverzije, iji je deo zapravo ceo svet. Tako u istom potezu nastaje particionisanje, podeljen svet, svetski aparthejd i aparthejd u svetu, koji se sprovodi u nepriznato, neizgovoreno ime globalizovane, univerzalne homogenizacije, rasifikovano u vidu bele, hrianske dominacije. U tome je znaaj eseja Etjena Balibara i aka Deride.

252

253

vej

udc 159.922.4 udc 316.356.4

etjen balibar (etienne balibar), nonter, francuska, irvajn, sad

izbor/odabir
Un poignard la main, loeil fix sur ta trace, je vais. Ma race en moi poursuit en toi ta race Victor Hugo, Hernani, Acte I, Scne 4. Sa bodeom u ruci i pogledom fiksiranim na tvoj trag, ja idem. Moja rasa u meni goni u tebi tvoju rasu. Viktor Igo, Ernani, in I, scena 4

Smatrao sam da bi trebalo da iskoristim ovaj poziv da bih se vratio na neka ispitivanja koja su tu i tamo isplivavala na povrinu u mojim ranijim pokuajima da piem na temu rasizma, ili na druge teme povezane sa fenomenom i pojmom rasizma kao to su univerzalnost, nasilje, ili granice i identiteti. Uradiu to na nain koji mora biti aluzivan, pa samim tim suvie apstraktan, a to e, za potrebe novih istraivanja koja su neophodna, ostati hipotetiko i krhko, moda proizvoljno. Ali, ohrabrio sam se da uradim tako neto zato to sam se setio mnogih prilika, kada ste ve prihvatili da ujete i diskutujete na sline teme to na kraju krajeva ne iznenauje, s obzirom na injenicu da sve duguju, direktno i indirektno, diskursima i pisanjima mnogih prijatelja koji su se danas ovde skupili. I meu tim prijateljima, pre svega, hronoloki govorei, nalazi se jedan od mojih najdraih i najpotovanijih uitelja. Siguran sam da e ak Derida (Jacques Derrida) veeras lako prepoznati dubok ig nekih svojih ideja i formulacija u jednoj ili dve take mog diskursa. Ne znam da li e to odobriti. Ali,

bez obzira na izraze kojima on odlui da artikulie svoje komentare, veoma sam srean to su naa razmiljanja o tako vanoj i tekoj temi povezana ovim zajednikim predavanjem i zajednikim prisustvom u Irvajnu. Govoriu o etiri pitanja koja, ini mi se, obuhvataju itav niz potekoa, moda nesavladivih aporija. Nemam nameru da ih prevazilazim, ve elim da razmotrim njihovu relevantnost i da pokuam da ih formuliem, izrazim svoje sumnje i hipoteze, sa jednom osnovnom idejom na umu: da pokaem, ne toliko kako filozofija moe da teoretie o rasizmu, ili da ga ukljui kao jedan od svojih objekata i domena, kao to bi uradila nauna disciplina, ve da pokaem zato rasizam, da ponemo sa njenim imenom, uznemirava filozofiju i dovodi je u pitanje. Neu skicirati jo jednu filozofiju rasizma, u stvari, mislim da ih i nema tako mnogo, ve u pokuati da izvedem da pitanja rase i rasizma odrede samu orijentaciju filozofskog diskursa. Prva dva pitanja, moe se rei preliminarna, bie vie epistemoloka ili metafizika: ona se bave diskursom rase kao izra-

254

vej

zom elje za znanjem i procedurom predstavljanja konstitutivnih podela ljudske rase, i shodno tome, odnosom izmeu pitanja rase i mogueg definisanja filozofije kao antropologije. Poslednja dva pitanja bie vie istorijska i politika: ona se bave simetrijama i onim to moda moemo nazvati invarijantnim karakterom antitetikih teolokih i biolokih referenci diskursa rase, koje formiraju oiglednu vezu izmeu pre-modernih diskriminacija i modernog rasizma, kao to je to bilo generalizovano u eri evropskog nacionalizma i evrocentrinog kolonijalnog osvajanja sveta, i mere do koje nam ova simetrija zbog koje sam odluio da iskoristim termine izbor i odabir jo uvek moe pomoi da shvatimo tendencije onoga to mnogi nazivaju neorasizmom ili postrasizmom ere globalizacije, koju karakteriu tenzije internacionalnih migracija i opsesije takozvanim sukobima civilizacije. Na kraju u pokuati da kombinujem ove razliite pristupe u cilju uvoenja tekog etikog pitanja alternative diskursima i praksama rase i rasizma, koje ja nazivam drugo rasizma, da bih pokazao koliko neodreeno ono mora ostati u svojim ultimativnim ciljevima, iako bi zaista trebalo razmotriti injenicu da rasne/rasistike formacije zahtevaju hitnu inicijativu i akciju u poljima obrazovanja, drutvene pravde i internacionalne civilizovanosti. -iDozvolite mi da zaponem sa prvom tekoom, koja se bavi odnosom izmeu problema rasizma i problema znanja. Jednom prethodnom prilikom, pokuavajui da objasnim da odnos izmeu univerzalizma, kao normativne predstave univerzalnosti zasnovane na zajednici ljudskih bia, i rasizma, kao predstave razlika i hijerarhija u okviru same ove vrste, nikada ne moe biti ista i jednostavno jedna od nekompatibilnosti, govorio sam o dubokoj elji za znanjem, koja je takoe utelotvorena u rasistiki

diskurs.1 Ono to sam imao na umu je u osnovi bila injenica da rasizam na idealan nain opisuje vrste oveanstva, i injenicu da on obimno (i, u nekom smislu, kreativno) koristi klasifikacije, pomou kojih pojedinci i grupe mogu da izmiljaju odgovore na najneposrednija egzistencijalna pitanja, kao to su nametanje identiteta i permanentnost nasilja izmeu naroda, etnikih ili religioznih zajednica. To je takoe bio nain da se ukae na to da se, iako se odnosi moi i dominacije stalno povezuju sa rasnim diskriminacijama ili se na njima zasnivaju, odnos izmeu socijalnih struktura i diskursa ne moe zamisliti u instrumentalnim uslovima, on nije ni isto funkcionalan niti podreen, ali se sastoji od intelektualnih tvorevina u kojima je refleksivni aspekt podjednako vaan kao i projektivni ili stigmatizovani. Moram priznati da ova ideja, koja filozofski gledano duguje mnogo nieanskim i fukoovskim pojmovima volje za istinom i volje za znanjem, u mojim oima nije potpuno jasna, naroito utoliko to se oslanja na psiholoke analogije (te bi stoga moda bila pozdravljena od strane kognitivnih teoretiara rasa i rasnih odnosa danas). Ali, ak i tako mi se ini da bi je trebalo dalje gurati i povezivati sa radikalnom kritikom ideje naune analize rasizma. Pod pravilnim imenom kao diskurs rase ili nekim drugim metonimijskim imenima koja emo preuzeti, rasizam je postao jedna od najvanijih tema sociologije, istorije, drutvenih nauka uopte, i izgleda da je ova objektivizacija rasizma u osnovi pokuaj da se rasizam okona, u duplom smislu stavljanja take na njene metamorfoze i transformacije, reavajui zagonetku njenih pogonskih snaga, i pripremajui istorijsko suzbijanje, na osnovu progre1 Etienne Balibar: Racism as Universalism, in Masses, Clas ses, Ideas. Studies on Politics and Philosophy before and after Marx, Routledge, New york, 1994, pp. 191-204.

255

vej

sivne (prosveene) eme intelektualne i pedagoke reforme. U ovom smislu, ako zauzmemo viteki stav prema evoluciji koja se deavala tokom prolog veka, videemo da se izgleda dogodila udna supstitucija: poto je veina drutvenih nauka, naroito pod uticajem evolucionarne biologije i etnografije, bila zauzeta razgovorima o znaaju i posledicama rasnih podela i rasnih odnosa, dajui konceptu rase pozitivno znaenje i upotrebu, trenutno se uglavnom bavi raspravama o znaaju i praktinim posledicama rasizma, shvaenog kao proizvod kolektivnog imaginarnog drutvenog ili kulturnog fenomena, koji proima samosvesnost pojedinaca i grupa, i utie (dodue negativno) na njihovo unutranje i uzajamno ponaanje. U oba sluaja stvara se metajezik, koji rasu i rasizam uzima kao empirijske objekte i opisuje ih iz objektivnog ugla, ali desilo se neto poput Kopernikanske revolucije: vie nije navodna bioloka i kulturna stvarnost rase ta koja se uzima kao objekt znanja, ve njeno ustrojstvo kao predstave ili fikcije, pod odreenim uslovima ili kao posledice odreenih uzroka i struktura. Veruje se da su ovo pomeranje ili revoluciju podstakle dve vrste konvergentnih uzroka: sa jedne strane, unitenje biolokih temelja rase, koji su dominirali barem delom rasnog diskursa 19. i 20. veka od strane novijih genetikih i evolucionih teoretisanja (iako svi znaju da je ovaj bioloki temelj bio kasni razvoj pojma, koji se na poetku odnosio na genealogiju pre nego na genetiku)2; s druge strane, uticaj dekolonizacije i drugih istorijskih procesa koji su, ili svedoili neljudski, ubilaki karakter rasne ideje, ili su dopustili svojim rtvama da prue otpor i izazovu opredmeene kategorije koje su im nametnute. Ali, za nau svrhu, moda je jo interesantnije istai konstruktivistiku revoluciju od2 Verovatno ova suprotnost izmeu genealogije i genetike nije tako jednostavna, jer diskursi zadiru jedan u drugi. Ovde bi bila potrebna cela istorijska i epistemoloka diskusija o statusu prirodne istorije.

govornu za progresivnu supstituciju rasizma rasom kao objektom naunog istraivanja. Hajde da se izrazimo kvazisartrovskim renikom, tako to emo generalizovati ono to je Sartr objasnio vezano za stvaranje Jevreja pomou neprijateljskog i stigmatizovanog pogleda drugih3: rase postoje samo ukoliko se odigravaju procesi rasijalizacije, oni su rezultat imaginarne konstrukcije, koja svedoi postojanje rasistikih oseanja i predrasuda, rasistikih grupa, rasistikih struktura, dovodei do pronalaska rasa ili praktinih ekvivalenata. Samo moramo primetiti da se ova supstitucija moe tumaiti na razne naine: ili istorijski, sugeriui da su imaginarni pokuaji opisivanja rasa, za koje se veruje da se temelje na nauci, ispravljeni i zamenjeni istinski naunim istraivanjem oblika i uzroka rasizma, to je napredak na putu do znanja; ili politiki, sugeriui da je rasista taj koji je verovao u postojanje rase i pokuao da je objasni, naroito biolokim konceptima, dok antirasista i rtva rasizma, koji oigledno imaju zajednike interese, odbijaju ovaj pojam kao pozitivan koncept i okreu se kritikoj studiji njenog pronalaska i upotrebe. Ali u oba sluaja upravo se prouavanje rasizma moe posmatrati kao preliminarno u odnosu na svoje suzbijanje i svoj kraj. E, sad ja smatram da ovaj narativ ne zadovoljava! Ne samo to ne uspeva da objasni metamorfoze istorijskog rasizma, njegove procese ponovnog stvaranja kako na strani objekta tako i na strani diskursa (ili imena), ve i ne objanjava paradoksalne efekte injenice da rasizam nije samo, moda ne prvenstveno, heteroreferentni diskurs, ve samoreferentni diskurs. Na primer, injenica da rasijalizovane gru3 Jean-Paul Sartre: Rflexions sur la question juive (1946). Engl. Transl. AntiSemite and Jew (new edition, with a Preface by Michael Walzer, New york 1995). Sartrova poznata teza kae da sve karakteristike koje izdvajaju Jevreje kao rasu u evropskoj istoriji i savremenom iskustvu predstavljaju projekcije (i ponekad takoe introjekcije) tih diskursa i reprezentacija.

256

vej

pe, naroito crnci, stalno koriste kategoriju rase ili je brane upravo u momentu kada je ona kritikovana od strane drutvenih nauka, da bi protestovali protiv diskriminacija i uinili svoje tvrdnje vidljivim, poli tika i kulturna injenica koja se suvie olako odbacuje kao otuenje ili lana svest, da ne govorimo o dobrovoljnom ropstvu.4 To ne znai da zahtev za objektivnou nema znaenja ili vrednosti, jer zaista postoje injenice povezane sa ugnjetavanjem koje treba utvrditi i izvesti pred javnost (ne samo zato to su sistematino skrivane i iskrivljene), niti to znai da nita nije postignuto otkrivanjem psiholokih i drutvenih procesa konstruisanja kategorije rase (jer je to klju za pitanja identifikacije i subjektivacije u kojoj svi ivimo), ali to moe da znai da se nita kao to je metajezik ne moe dostii, gde subjekat analize rasizma moe sebe da odvoji od objekta, tj. da ga prekorai i da predvidi njegov kraj. U bitnom smislu, dok su se nauni i politiki kriterijumi razvijali, status istraivanja ostao je isti: i diskurs rase i diskurs rasizma su pokuaji iz unutra, ne od spolja, tumaenja razlika i konflikata, i posledinih konfliktnih i nasilnih, ponekad ubitanih i genocidnih razlika unutar ljudske vrste, ili tumaenja paradoksa nekolektivistikog karaktera zajednice, u koju su sami odvedeni. I suoeni su sa istom ambivalentnou, naime injenica je da su drugi i njegova drugost ispitivani da bi se objasnio jedinstveni poloaj subjekta unutar horizonta univerzalnosti. Ali mogu biti i odreeniji. Ono to dogmatski diskurs rase i kritiko ispitivanje rasizma imaju zajedniko (ili zajedniki element koji su uvali, u obliku tvrdnje naunosti, i u promeni ili prekidu obrasca naunosti) jeste njihov odnos prema pitanju diferencijacije oveanstva i njegove jedinstvene istorije. Meutim, ono o emu prelaz sa rase na rasizam kao fokus prouavanja svedoi, a sloio
4 Ne sugeriem da takve tvrdnje, koje se pozivaju na rasu, nisu ambivalentne, to je potpuno druga kategorija.

bih se da je to napredak, jeste injenica da je celokupan problematini karakter podele oveanstva na rase, ili kulture, ili etnicitete, postao samosvestan. Sada moemo da priznamo da paradoksi ove podele, u koju mi sebe pokuavamo da smestimo, koja stvara istovremeno komunikaciju i nekompatibilnost ili, drugim reima, potrebu za prevoenjem i nemogunou prevoenja, nisu izolacija od jedinstvene istorije vie volim termin geoistorija koja predstavlja istoriju propalog ujedinjenja oveanstva u obliku dominacije, iskljuivanja, unitavanja, ili istoriju nastanka i metamorfoze radikalne drugosti vezane za procese normalizacije, univerzalizacije, homogeniza cije, identifikacije oveanstva. Istorijski narativ moe postati samokritian do odreene mere, ali se ne moe apstrahovati od elje za znanjem, koja nastaje zbog toga to je oveanstvo praktino nesvodljivo na svoju univerzalnu ideju te stoga udno, strano, i uznemirujue i zlokobno samo sebi. ii Sada elim da usmerim ovo ispitivanje u drugom, komplementarnom pravcu, koji se konkretnije dotie unutranjeg odnosa problema rasizma i problema filozofije. Jednostavan nain bio bi da se kae da je filozofija u dominantnoj tradiciji (ali postoje znaajni izuzeci) govorila jezikom univerzalizma, zasnovana na poricanju rasizma, ili na moralnoj i intelektualnoj osudi diskriminacija. To je filozofe spreilo da postanu svesni do koje mere su oni delili rasistike predrasude, ili antisemitske, kolonijalistike, evrocentrine pretpostavke. Ova demonstracija se ponavljala, do odreene mere i ubedljivo, u sluaju Kanta, ili Hegela, ili Huserla, i drugih.5 Moe se uporediti sa demonstracijom na5 Rezultati ove kritike mogu biti iznenaujui. Suprotno verovanju mnogih, moe se videti da je Hegel bio mnogo vie zadojen antisemitskim ubeenjima od Niea, na primer: vidi yirmiyahu yovel, Dark Riddle : Hegel, Nietzsche, and the Jews, Pennsylvania State University, 1998.

257

vej

pravljenom u vezi sa nacionalistikim i religioznim predrasudama (ili, to je moda jo interesantnije, seksistikim predrasudama) filozofa koji tvrde da izraavaju kosmopolitske stavove. Ali, mislim da ovo nije najinteresantniji ili odluujui nivo. Moja pretpostavka je da pitanje rasizma kao korelacije predstave neostvarljive ujedinjenosti oveanstava, ili tekog odgovora za svakog konkretnog pojedinca ili grupu na pitanje, koje ne moe a da se ne pita, ta to znai biti ovek ili pripadati zajednici ljudskih bia direktno dotie aporetian odnos izmeu filozofije i antropologije. Taj odnos formira verovatno najjasniji izraz politike dileme modernih vremena. Filozofija je uvek usmerena na antropoloku enuncijaciju, ili u obliku definicija sutine oveka ili demarkacije ljudske prirode u okviru prirode uopte (dolino ljudsko), ili moralnog i istorijskog uslova oveka u generikom smislu: meutim, nikada se ne moe potpuno i nekritiki poklapati sa takvim enuncijacijama. Ovo bi se opet u sadanjosti moglo shvatiti kroz retrospektivno, istorijsko i samokritino razmatranje koje ukljuuje ne ba prijatnu razliku izmeu antropolokog i humanistikog stava ili paradoksalne mogunosti (ograniene mogunosti, rekao bih) antropologije koja nije humanistika. Dvadeseti vek, ili bolje reeno nastavak 19. i poetak 20. veka, u politici, ali i u filozofiji, predstavljao je doba rasizma, njegovog trijumfa, katastrofa, ali imao je i neverovatne posledice na naizgled nerazmrsiva jedinstva antropologije i humanizma. Nije svaki antropoloki diskurs humanistiki, tj. ne definie oveka ili oveanstvo, ili ljudsko kao najviu vrednost. Ukoliko priznamo postojanje antropolokog pitanja im ono postane pitanje u filozofiji enuncijacije onog to je dolino oveku, sutine oveka, vidimo da je antropologija obrazovana u horizontu kosmolokih i teolokih diskursa, tj. u perspektivi lociranja i ocenjivanja mogunosti ljudske misli i radnje sa stanovita kosmikog reda, ili

u okviru teleolokog rasporeda boanskog plana, ili ekonomije spasenja. Antropologija, ili filozofija kao antropologija (setite se poznate Kantove tvrdnje Sva kritika pitanja saeta su u jednom upitu: ta je ovek? koju je citirao i kritikovao Hajdeger6), postaje humanistiki diskurs kada je priznato da ovek kao vrsta sadri uslove mogunosti da se postane ovek, humanizacije svakog pojedinca, ili realizacije njegovog sopstvenog projekta. Ovo je Fuko nazivao7 empirijsko-transcendentalnim dubletom, gde je ovek dva puta instanciran, ili se istovremeno smatrao sastavnim delom moi i konstituisanim postojanjem. To znai prisustvo ili imanencija vrste, generika zajednica oveanstva, u okviru pojedinca ili u okviru drutva, transindividualni odnos pojedinaca, koji ih ini ljudskima: ili kao sutina, uvek ve tu i zbog toga stvarni, ili kao kapacitet (perfektnost kako bi to Ruso rekao), norma i nalog (Kantov kategoriki imperativ), koji se mora realizovati u ivotu, u istoriji. Sukcesivne epohe savremenosti, naroito progresivna ekspanzija evropskog modela racionalnosti i tragini ishodi njene svetske dominacije, ali i disciplinovanje samih evropskih drutava, pokazali su da humanistiko shvatanje oveka kao izraavanja njegove sopstvene sutine, ili realizacije njegovog sopstvenog projekta, ne podrazumeva samo da su razlike i nejednakosti opravdane u smislu nejednakog pristupa potpunim perfekcijama modela. Pre svega, ovo humanistiko shvatanje oveka podrazumeva da se institucionalna iskljuivanja iz drutvenih, intelektualnih i politikih aktivnosti koje formiraju komplementarne aspekte civilizacije, tumae kao iskljuenja iz normalnog obrasca oveka: varvarstvo, animalnost ili infrahumanost, perverzija, degenerativnost...
6 U knjizi Kant und das Problem der Metaphysik (1929) [Kant i problem metafizike], Beograd: Mladost, 1979. 7 U knjizi Rijei i stvari: arheologija humanistikih nauka [Les Mots et les Choses, 1966], Beograd, Nolit, 1971.

258

vej

Mogao bi se izvui zakljuak da je takva negativna dijalektika obeleila kraj svake mogunosti da se filozofski razmilja unutar horizonta antropologije, ukljuujui i etiko gledite. Ali smatram da je rezultat drugaiji: to je paradoksalni razvod antropolokog pitanja i humanistike perspektive, poto sada izgleda da je, u nekom smislu, ono to je dolino ljudski u stvari stalna mogunost ne ljudskog, bez prethodno ustanovljenih granica, koje se pojavljuje ili u dimenziji okrutnosti, ekstremnog nasilja, ili u dimenziji lukavstva, samoinstrumentalizacije. Ali, takoe, smatram da je mogunost neljudskog kao dolino ljudskog, ili kontradiktorna asocijacija samoizgradnje i samodestrukcije razgovora i razmene miljenja meu ljudima, usko povezana i sa mogunou premetanja objekta antropolokog diskursa sa razmiljanja o sutini, univerzalnim modelima, normi ljudskosti i civilizacije, na razmiljanja o neemu mnogo nedostinijem i uznemiravajuem, to moemo nazvati antropolokim razlikama, i ija identifikacija definitivno proganja savremenu filozofiju, koja se zbog toga ponekad smatra postmodernom. Ovde bih zatraio dozvolu aka Deride da malo skrenem sa glavne teme na jednu od njegovih najpoznatijih analiza, i da pozajmim jednu ideju iz njegove prezentacije koja ima mnogo paralelnih pitanja. Mislim na dva komplementarna eseja Geschlecht I i Gechlecht II sa podnaslovima Seksualna razlika, ontoloka razlika, odnosno Hajdegerova ruka, koji ine deo neprekidnog komentara Hajdegerovog kompleksnog obrazloenja izvornih mogunosti ili opcija Dasein, gde se ne-sutina oveka, ili njena radikalna otvorenost prema odlukama i transformacijama smatra ontolokom (ne) determinacijom koja prethodi samoj mogunosti antropologije, tj. odreenim determinacijama o-

veka kao takvog.8 Derida koristi izvanrednu polisemiju nemakog termina Geschlecht, ne samo u Hajdegerovim tekstovima, ve i u nemakom jeziku uopte, zbog ega smo primorani da koristimo razliita imena kao to su pol, polna razlika, rasa, anr ili vrsta, i on od toga stvara jeziku i poetiku alegoriju istovremenih teorijskih gestova koje izvodi Hajdeger u istim ili slinim diskursima. S jedne strane, Hajdeger bi zadrao i pojaao tradicionalnu metafiziku opoziciju izmeu ljudskog bia i ivotinje (ili ljudskost ljudi, kao misleih i govoreih bia, i animalnost ivotinja, kao bia lienih sveta, weltlos), koja transformie generiki imago ivotinje u predstavu o apsolutnoj drugosti za ljudsku sutinu, pa stoga i indeks degenerativnih procesa koji prete ljudskom biu iznutra sa apsolutnim gubitkom ili denaturacijom. S druge strane, on smatra, zahvaljujui dvosmislenom i upornom upuivanju na monu neutralnost Daseina, uzimajui u obzir polnu binarnu razliku (muko i ensko), da postoji izvorniji aspekt seksualnosti u kom njegove mogunosti ili moi jo uvek nisu ograniene binarnou i odrazom rodova (ili polova ukoliko ih ima dva i samo dva), ali su sutinski brojni, ili polimorfni, kako bi Frojd to verovatno rekao. Znaenje Geschlecht kao rase onda u stvari indirektno oznaava upravo ovu tenziju, ili duplu vezu, gde se na realizaciju oveka gleda (i plai) kao na per verziju i gubitak: neto slino ideji da bi izvorna ljudska seksualnost mogla da postoji, i da se ostvari kao mnogostrukost koja premauje normalnost rodovnih tipova i uloga, ali samo uz rizik da pomuti razdvajanje ljudi i ne-ljudi, to Hajdeger naziva animalnost. I upravo neophodnost izbegavanja rizika spreava Hajdegera da potpuno prizna da je polna razlika uvek ve umeana u ontoloku razliku, koncept koji zauzima mesto ideji humano8 Vidi Jacques Derrida: Psych. Inventions de lautre, Editions Galile, Paris 1987, str. 395414 i 415452.

259

vej

sti oveka kao transcendentalnom principu i ima skoro istu funkciju.9 E, sad sumnjam da bi Derida spremno prihvatio, u svakom sluaju bez kritike kvalifikacije, izraz antropoloka razlika, koji ja koristim, ali mislim da smo nas dvojica ovde analitiki veoma blizu. Polna razlika nije per se antropoloka razlika, ali pokazuje ono to ja smatram da je njena osnovna karakteristika: naime, paradoksalna je injenica da, bez takve razlike, ovek kao takav ne moe biti predstavljen i razmatran, te je stoga ova razlika uvek ve ukljuena u svaku enuncijaciju ljudskog bia, ali i da je ne mogue locirati, da se projektuje na jasne kategorije ili klase ljudskih bia, jer dvosmislenost i viestrukost premauje mogunost binarne opozicije. Jasnije reeno: ne moete da razmiljate o oveku a da ne ukljuite polnu razliku izmeu mukog i enskog kao sutinsku karakteristiku (koja takoe povlai za sobom contrario da je ljudski rod ugroen, ako zamislite da je ona potisnuta), ali niko ne zna granice mukog i enskog, ta znai biti ovek ili ena, a jo gore, da li on/ona sebe smatra mukim ili enskim, i u kom smislu. Na toj drugoj strani takoe se suoavamo sa nasilnim primoravanjem. Jedina preostala mogunost da se pobegne od nesigurnosti je da se pojedincima nametnu konvencionalni amblemi i odgovarajui oblici samosvesti. Ali ono to vai za polnu razliku vai i za druge razlike. Mislim da ih nema tako mnogo na istom nivou, ali ne nameravam da pravim zatvorenu listu.
9 Nakon to sam napisao ovaj rad, proitao sam izvanredan esej koji je napisala Elizabeth Grosz: Ontology and Equivocation : Derridas Politics of Sexual Diference (u knjizi Nancy Holland, ed., Feminist Interpretations of Jacques Der rida, Pennsylvania State University Press, 1997, pp. 73-101; rd. in Sage Masters of Modern Social Thought, Jacques Derrida, Edited by Christopher Norris and David Roden, Sage Publications, Volume IV, pp. 237-262), u kom ona razmatra neophodnu kombinaciju (prema njenom miljenju) nesvodljive specifinosti svakog pola u odnosu na drugi i polne neodreenosti linih identiteta ili sebe, oslanjajui se na isti loci kod Deride (kao i na jo neke podjednako vane).

Na primer, vai za razliku izmeu zdravog i bolesnog, ili normalnog i patolokog, a vai i za raspodelu intelektualnih, emocionalnih i fizikih sposobnosti u razliitim kulturama ili civilizacijama, ali i meu pojedincima. U svakom sluaju opet dobijate isti tipian obrazac duple veze: nema (re)prezentacije ljudskog bia bez ukljuivanja razlike (npr. mogunost da budete ili zdravi ili bolesni), ali nema ni kriterijuma, te stoga nema ni poloaja ili dolinog mesta razlike (ko zna da li je on/ona bolestan/na, makar u potpunosti?). Bilo bi prenaglo zakljuiti iz takvih filolokih razmatranja da se rasizam moe konceptualizovati sa antropoloke take gledita, kao diskurzivno i institucionalno smanjenje nesigurnosti antropolokih razlika pomou takvih mitskih projekcija kao to je suprotnost izmeu carstva ljudskosti i animalnosti. Ali moda bismo mogli da predloimo obrnutu formulaciju: svaki put kada treba da se bavimo rasnim tvorevinama, koje imaju razliite funkcije u okviru istorijskih sistema dominacije, diskriminacije ili istrebljenja, nalazimo i nasilne forme generalizovanja i normalizovanja osnovnih antropolokih razlika. I jo bih rekao da to otvara mogunost za antropoloki diskurs, koji je za mene sama filozofija, gde nije pitanje definisanja oveanstva ili stvaranja okvira za modele civilizacije na humanistiki nain, ve razumevanje stvarnog ili virtualnog nasilja samih definicija, koje iskoriavaju takve suprotnosti kao to su muko i ensko, jak i slab, duhovni ili intelektualni i emotivan ili ulan, zdrav i bolestan, razvijen i degenerisan itd., da bi se kategorizovala ljudska ponaanja, i na kraju ljudske grupe, ljudski identiteti ili proces identifikacije. U tom smislu sam na poetku priao o neophodnosti da se rasizam razmotri ne kao objekat odreenog problema na koga se objektivno primenjuju univerzalne kategorije, ve kao konstitutivno pitanje koje otkriva dvosmisleni odnos filozofije i antropologije, smetajui filozofiju na raskre: ili razvija esencijalistiki
260

vej

diskurs (to se moe uraditi i u ime postojanja), ili neprestano preispituje svoju mogunost i institucionalnu snagu tumaenjem kapaciteta neljudskosti koja postoji u samoj neodreenosti ljudskih razlika. iii Sada u pokuati drugaije da generalizujem koristiu drugaiji metod, uvek u na ematski, aluzivan nain naputati naizgled atemporalni i metafiziki stil ovih indikacija, vezanih za antropoloke razlike, i njihovu nasilnu instituciju, da bih aludirao na istorijske forme ovog nasilja i njihovo simboliko izraavanje ili opravdavanje. To je zato to elim da sugeriem da postoje i druge simbolike projekcije i medijacije osim animalnosti, koje su takoe ukljuene u stvaranje rasnih tvorevina, gde rasa postaje povezana sa razlikom izmeu dolino ljudskog i njegovog imaginarnog drugog. Sama animalnost svakako nije koncept bez istorije, i upravo kao to Derida esto insistira na injenici da ivotinja kao takva ne postoji, osim kao rezultat antropocentrine projekcije, jer izmeu ivotinja postoji onoliko razlika koliko ih ima i izmeu ivotinja i ljudi10, eleo bih da insistiram na injenici da animalnost, ukljuujui i fantastinog dvojnika (kojeg moemo zvati i zverstvo ili ivotnost), predstavlja koncept sa istorijom za koju rasne aplikacije ili metafore nisu spoljanje ve odmah otkrivajue i konstitutivne. Ova istorija, meutim, sigurno nije linearna. Napravljena je od ponavljanja, transferencija, prevoda, novih kateheza starih ema (ne kaem da je drevna, jer nita ne zna o poreklu, ili moda vidim predstavljanje porekla kao tipian aspekt esencijalizma i kategorizacije). Pitanje take u kojoj stare
10 Vidi naroito Lanimal que donc je suis, in Lanimal auto biographique. Autour de Jacques Derrida (sous la direction de Marie-Louis Mallet), Editions Galile, 1999, 251-301; kao i intervju . Deride sa Elizabetom Rudinesko (Elisabeth Roudinesco) : De quoi demain Dialogue, Editions Fayard et Galile, 2001, 105-128 (Violences contre les animaux).

slike i predstave o oveku i njegovim granicama zastarevaju ili potpuno menjaju znaenje ostaje stalno otvoreno, a videemo za koji trenutak da imaju neku odreenu stvarnu relevantnost. Prema tome, enigma koja nikada ne prestaje da me zbunjuje je sledea: to je enigma, a ja jo uvek nisam siguran, moram da priznam, do koje mere njeno prikazivanje kao takve moe doprineti naem shvatanju rasizma, to je jedan od razloga zato koristim priliku da je ovde predstavim. Ova enigma ima veze sa ponavljanjem ili tragom starog rascepljenja prikazivanja neljudskog izmeu dva kraja ivotinje i bojeg ili boanskog. U modernom diskursu rasizma, uzima oblik dve tipine predstave i izbora i odabira (izabrana nacija i odabrane populacije, ako elite). Ali poto sam na poetku rekao da smo mi sami zateeni u izgradnji ovih predstavljanja, ak i kada pokuamo da ih upotrebimo kritiki, i da bi bilo bolje da ih shvatimo, ne kao univerzalne obrazlaue kategorije, ve kao konkretne cifre u datom narativu, preveu i suprotnost izmeu izbora i odabira, ili boanskog rasizma i animalnog rasizma, teolokih i biolokih temelja ljudske razliitosti, kao suprotnosti izmeu prikaza i istorije antisemitizma, i prikaza i istorije belosti (Whiteness) i bele nadmoi. Ili, jo bolje reeno, preispitau obim do kog takva polarnost moe biti od koristi za tumaenje kako neodvojivosti tako i preostale nesvodivosti ove dve vrste rasizma.11
11 Ne razmatram ovde pravljenje generalizovane kategorije rasizma, koji je bio rezultat odluke donesene posle Drugog svetskog rata o meunarodnim agencijama (Ujedinjene nacije i UNESCO) u cilju bavljenja antisemitizmom (evropskim fenomenom, koji je nacizam doveo do ekstremnih posledica), kolonijalnim imperijalizmom sa hijerarhijskom slikom ljudske rase, i linija za obojene u poslekolonijalnim drutvima, koju karakteriu institucionalna segregacija ili aparthejd, kao primeri istog osnovnog poricanja jedinstva oveanstva. Pokuao sam ovo u svom radu Racism Revisited : Sources, relevance and aporias of a modern concept, rad je prezentovan na meunarodnoj konferenciji : Rasismer I Europa kontinuitt och frndring, 5 november 2003, ABF-huset, Stockholm, u pripremi.

261

vej

Priznajem da stvari nisu tako jednostavne. Moda je binarna opozicija, opet, upravo iluzija koju bi trebalo da izbegavamo. Opte je priznato da je rasizam tipino moderan fenomen koji se povezuje sa stvaranjem rasne drave, kako bi to rekao Dejvid Teo Goldberg (David Theo Goldberg)12, odnosno istovremeno nacionalne, te stoga nacionalistike, i iskljuuje zajednice koje se ne uklapaju ili ne prihvataju da se prilagode dominaciji nacionalnog identiteta, i kolonijalne te stoga imperijalistike koje redukuju dominantne i preeksploatisane populacije van Evrope na stanje infraljudi, koji se suoavaju sa stalnim izborom prisilnog rada ili unitenja. Pa ipak, jasno je, takoe, da je rasizam obino rascep izmeu dve vrste diskursa i imaginarnih tvorevina koje prate drugaije logike. Antisemitizam je naroito ako ga posmatramo u njegovom optem obliku, gde nisu ukljuene samo figura i status Jevreja, ve i, sa svim svojim specifinostima, odnos sa islamom13 sekularan oblik teoloke mrnje u okviru istorije zapadnog monoteizma, gde je narod ili grupa ljudi omrznuta, diskrimisana, iskljuena i, u nekim sluajevima, istrebljena (ali takoe, u nekim sluajevima, sa tipinom ambivalencijom, voljena, potovana ili odabrana kao simbol perfekcije), jer predstavlja radikalnu heterogenost vernosti istom Bogu, koji se uspeno opire ili spreava, na fantastian nain, ujedinjenje hrianskih naroda, i kasnije ukljuivanje hrianskih naroda u sekularizovano corpus mysticum drave nacije, koja

se izraava politikim religijama nacionalizma14. U vezi sa tim, kada elim da opiem dominantni religiozni diskurs moderne Francuske, uvek sa divljenjem citiram sloenicu francuskog filozofa i sociologa Edgara Morina: catholacit, koja kombinuje rei katolicizam i tipian brend sekularizma (lacit). Antisemitizam transformie teoloku emu izabranih ljudi u obrnutu emu prokletih ljudi, ili prokletih naroda15, koji navodno prete vernicima, a kasnije graanima, subverzijama i smru. To se nikada ne zavrava, a neki od najjaih pobornika nalaze se meu protestantima, Jevrejima pa ak i muslimanima. Termin belost (ili superiornost bele rase, ali trebalo bi razmotriti da li je bela kao boja ljudske koe ikada sagledavana osim kod imaginarne superiornosti bele rase),16 za koji smatram da je najbolji jer obuhvata sve oblike rasnih predrasuda, kulturnih praksi i institucionalnih tvorevina u kojima se kolonijalni ljudi stvarnog ili mitskog evropskog porekla bore da ovekovee svoju dominaciju nad ne-Evropljanima, koje su tretirali kao obojene (naroito crnce, ali ne samo njih), kako u metropoli tako i u kolonijama, i moda pre svega u kolonijama koje su
14 Termin politike religije smislio je Erik Fogelin (Eric Voegelin) istog trenutka kada je predloio svoju sopstvenu genealogiju koncepta rase i formiranja rasne drave u Evropi (vidi Political Religions, by Eric Voegelin, preveo T.J. DiNapoli and E.S. Easterly III, Toronto Studies in Theology, Volume 23, The Edwin Mellen Press 1986). 15 Primetite da je tipina trilogija srednjovekovnih anatema i statusa iskljuenosti (npr. u paniji nakon Rekonkvista) kombinovala tri grupe: Jevreje, muslimane ili Mavre, i jeretike. Vidi citate u knjizi Maksa Sebastiana Heringa Toresa (Max Sebastian Herring Torres): Limpieza de sangre Rassismus in der Vormoderne?, Wiener Zeitschrift zur Geschichte der Neuzeit, 3. Jahrgang 2003 Heft 1, Rassismus, pp. 20-37). Ne verujem da moderni antisemitizam otkazuje teoloki trag, ukoliko se ne identifikuje sa sociolokim konceptom religije. 16 U Les Ngres ana enea (Jean Gent) jedan od karaktera postavlja sada ve poznato pitanje: ta je to Crnac, i, pre svega, koje je on boje? (questce quun ngre, et dabord de quelle couleur estil?), ali zar ne bi takoe trebalo da pitamo: ta je to beli ovek i, prvo, koje boje je on/ona?

12 David Theo Goldberg, The Racial State, Blackwell Publisher, 2002. 13 E. Balibar: Un nouvel antismitisme?, in Antismitisme: lintolrable chantage. IsralPalestine, une affaire franaise?, Editions La Dcouverte, Paris 2003, 89-96 (neto skraena verzija pojavila se u Wiener Zeitschrift zur Geschichte der Ne uzeit, 3. Jahrgang 2003 Heft 1, Rassismus).

262

vej

postale nezavisne, kao to su SAD, predstavlja diskurs segregacije koji je pronaao svoje najsavrenije ostvarenje u biolokoj doktrini nejednakosti ljudskih rasnih grupa i borbi za ivot: darvinovski reeno, doktrina prirodne selekcije transponovane ili ekstrapolirane u istoriju oveanstva. Ovde postoji i fantastina pretnja, ali ne toliko subverzija i prokletstvo koliko meanje rasa i degenerativnost. Tema per se je rasprava o tome da li je Darvinova teorija ovde isto nauni diskurs koji je izopaen i pogreno korien od strane rasistikih ideologija, partija i drava (ukljuujui sve liberalne i demokratske drave u kojima je eugenika podravana i praktikovana), ili da li ve ukljuuje unutranji element evolucione diskriminacije, u tipinom obliku kontradiktornog nauno-ideolokog kompleksa.17 Zajedno sa Dominikom Lekurom (Dominique Lecourt)18, sklon sam da verujem da se radi o ovom drugom: projektivni antropomorfni element nalazi se u sreditu Darvinove teorije kada se pojam o poreklu primenjuje na pojavu ovenosti iz animalnosti, on se asimiluje sa teleolokim odabirom, ak i bez svrsishodnog agenta (ili je ovaj mitski agent priroda). Sam Darvin ne pravi hijerahiju etnikih grupa unutar oveanstva, ve otvara mogunst da se to radi. Socijalni darvinizam, koji je nastao iz ove mogunosti, savreno odslikava komplementarnost liberalnih i imperijalistikih predstava, i potpuno premotava prazninu izmeu nauke i mita.19
17 Idologie scientifique, u Kangilemovoj terminologiji (vidi Georges Canguilhem, Quest-ce quune idologie scientifique?, u Idologie et rationalit dans lhistoire des sciences de la vie, Vrin, Paris 1977). 18 U njegovoj prvoj knjizi LAmrique entre la Bible et Darwin (PUF 1992), koja zaista zasluuje prevod na engleski, naroito kada je politiki uticaj biblijskoj pojasa ponovo doao do izraaja. 19 Poreenje socijalnog darvinizma sa frojdovskom razradom darvinovskog mita u pravcu objanjavanja filogenetskog porekla moralnih oseanja (u Totem i tabuu i kasnije), gde je upuivanje na rasne razlike zamenjeno upuivanjem na civilizaciju, nalazi se van dometa ove dodue nedovrene prezentacije.

Koliko je ovo dvojstvo nesvodljivo sa logike take gledita? U izvesnom smislu, dva rasizma, u pogledu njihovih principa, nemaju nita zajedniko: aut Deus aut Natura, pre nego Deus sive Natura. Drugim reima, opta enigma rasizma poinje da se ponavlja kao enigma unutranje nepovezanosti. Ono to mi nazivamo rasizmom pojavljuje se kao heterogena kombinacija dve diskurzivne tvorevine, izbora i odabira, koje ne mogu da se pomire. Da bismo bili sigurni, znamo da kroz modernost one nikada nisu bile istorijske, praktino nezavisne. Jo od ranih trenutaka stvaranja nacionalne kolonijalne drave, panija Rekonkviste, koja je odmah postala panija koja je otkrila Ameriku, dva diskursa se spajaju i nadodreuju (overdetermine) jedan drugog. Pojmovi poreklo, genealogija, istota, koji jasno obeleavaju ambivalentnost Geschlecht, rasnoseksualnog kompleksa, prenose se iz jednog carstva u drugo, dozvoljavaju biologizaciju antisemitizma, pa time i animalizaciju Jevreja i ire Semita, ije bi se oekivano prokletstvo ogledalo u patolokom ili degenerisanom zverskom telu, i teologizaciji belosti, ija je manje ili vie brutalna snaga, preobraena kao savrenstvo i uzvienost, povezana sa boanskom misijom ili oiglednom sudbinom hristijanizacije (i postaje usko povezana sa religioznim preobraenjem).20 Ali ini mi se da ova praktina kombinacija sa svim svojim posrednim obrascima nikada ne prestaje da se naseljava suprotnou heterogene logike. Diskursi (ili mitovi) izbora i odabira stoga izgledaju istovremeno nerazdvojivi i nesvodivi. Ali ovde opet treba da se vratimo na antropoloku tradiciju. (Moda bi trebalo da napiem zapadnu antropoloku tradiciju? Da li postoji druga? Za sa20 Za belu-biblijsku sakralizaciju blanchitude kovanica koju je napravio po modelu Segora (Senghor) ngritude vidi sada ve klasiku Le Code Noir ou le Calvaire de Canaan, koju je napisao Louis Sala-Molins (Presses Universitaires de France, 1987, reprint 2002).

263

vej

da emo ovo pitanje ostaviti otvoreno.) Glavni element za reavanje ovog paradoksa, koji sam uspeo da pronaem, legat je pre-moderne antropologije, koji nikada nije prestao da se revidira u istoriji politikih i intelektualnih sistema Evrope, prelazei iz zatvorenog sveta Drevnog grada sa njegovim kosmikim horizontom do univerzuma modernih civilizovanih drava nacija. Mitovi stare Grke (ili mitovi koje su prenosili Grci) koji jo uvek postoje kod Platona, iako prisutni na ironian nain, i koje je Aristotel transformisao u naturalistiko-kosmoloka i politika objanjenja, predstavljaju raznolikost ljudske vrste, jer je ona napravljena unutar zajednica grada (polis) i domainstva (oikos) kao hijerarhijski odnos izmeu razliitih grupa: graani, koji imaju izvornu funkciju (ergon) oveka, i razliiti lanovi domainstva, sami nejednaki (naroito u smislu njihovog pristupa racionalnom, logos): sinovi, ene, robovi. Ovaj spektar priroda ima inferiornu i superiornu granicu. Inferiorna granica je ivotinja, superiorna granica je bog, ili boanski pojedinci. Ali ove granice nisu apsolutno stroge, ili bolje reeno, one obeleavaju taku sjedinjenja kao i odvajanja. Rob, i jo uoptenije, manuelni radnik dele prirodu ivotinje, oni su uglavnom ljudske ivotinje, odnosno kako to Aristotel kae animirani instrumenti. Izuzetni ljudski pojedinci dele prirodu bogova: heroji, kraljevi, zakonodavci, mudraci. To je takoe nain da se grad integrie u kosmos. Ali moemo moda pretpostaviti da je, kao to su monoteistike religije zamenile drevne predstave boanskog, konfliktni scenario spasenja i prokletstva, koji je utro put modernoj filozofiji istorije,21 proizveo mnogo efektivniju vezu izmeu teolokog i politikog. I kao to je kolonizacija ponovo izmislila i generalisala drevno ropstvo, izvezeno preko
21 Vidi: Karl Lwith, Weltgeschichte und Heilsgeschehen: die theologischen Voraussetzungen der Geschichtsphilosophie] = Svjetska povijest i dogaanje spasa / Karl Lwith; prijevod Mario Vuki, Zagreb: August Cesarec, 1990.

Atlantskog okeana i transformisano u razliite oblike prinudnog rada i prinudne seksualnosti, koja je omoguila da evropski imperijalizam dominira svetskom ekonomijom, granica animalnosti postala je niz sistematinih praksi masovnog obima i opsesija belog subjekta.22 Izbor i odabir, kao to sam predloio. Ali ova riskantna hipoteza stalnog traga pre-moderne u modernoj, ili njena reprodukcija/ renovacija/uveanje, moe takoe da sugerie da tu svakako postoji princip jedinstva koji povezuje suprotne forme rasizma: ovaj princip je ovek, ili ljudsko bie, nepovratan identitet oveka koji nije ni bog ni ivotinja, tj. koji se ne razlikuje samo od sebe, u smislu da ne moe biti normalizovan pa ak ni kategorizovan, ali ostaje zaveljaj antropolokih razlika, a razlikuje se i od simbolikih elemenata koji su izmiljeni da bi objasnili ovu anormalnost, u tipinoj formi teolokih i biolokih narativa. iv Sada da zakljuimo ovaj diskurs, koji u najboljem sluaju moete smatrati spornim, te elim da postavim dva konana pitanja, koja kombinuju istorijske, politike i etike perspektive. Uiniu to na najtelegrafskiji mogui nain da ne bih zloupotrebio vreme i da bih ostavio mogunost aku Deridi da slobodno elaborira sve to bi eleo rei posle mene. Ono to ova dva pitanja imaju zajedniko jeste simetrija koju opet mogu da poveem sa ambivalentnom upotrebom logike transformacije mislim na ideju drugog rasizma. Da pojednostavim, predlaem da takav izraz istovremeno obuhvata pitanje koja forma rasizma dolazi posle rasizma onakvog kakvog mi poznajemo, i problem ta bi trebalo da za meni antirasizam kao strategiju i diskurs emanci pacije od diskriminacija i ekstremnih oblika nasilja
22 O odnosu izmeu seksualnosti i kolonizacije, vidi naroito: Ann Laura Stoler, Race and the Education of Desire: Fo ucaults History of Sexuality and the Colonial Order of Things, Durham: Duke University Press, 1995.

264

vej

koji je podrazumevala (i jo uvek podrazumeva) re rasizam. I smatam da ukazuje na povezanost oba pitanja: nemamo nit vodilju prema teoretisanju koje potie od institucionalnih predstava drugosti koje naginju ka tome da preokrenu ovenost u neovenost sve dok ne dobijemo ideju za nove vrste otpora, koje e verovatno stvoriti druge upotrebe ljudske raznovrsnosti ili razlike. Da budem iskren, moram priznati da sam ovde pod snanim uticajem najnovijih knjiga Pola Gilroja, od The Black Atlantic do Against Race.23 Ono to je zaista upeatljivo u njegovom stavu, i na ta poslednji naslov jasno ukazuje, jeste pokuaj da se emancipacija potpuno distancira od mimetikih figura belost i crnost (whiteness and blackness), ili od komunitarnih predstava i oblika organizacije koje idu zajedno sa predstavom rtava kao drevnih robova, ne poricanjem istorije ugnjetavanja i stigmatizacije, ve pokazivanjem da je narativ evropskog osvajanja narativ monoteizma i belosti, takoe doprineo stvaranju alternativnih kulturnih istorija, koje se danas kristaliu u dijasporinim oblicima ivota i hibridnim umetnikim izumima, sa viim stepenom mnogostrukosti od samo binarne opozicije.24 Takoe, smatram da je u tom smislu veoma interesantno to to Gilroj pravi sistematski pokuaj da premosti jaz izmeu istorija i logike antisemitizma i belosti, sugeriui da se njihove rtve, iako ne trae isto obeteenje, suoavaju sa istim neprijateljima koji pripadaju osionom nasleu faizma u globalizovanom svetu.

23 Paul Gilroy, The Black Atlantic. Modernity and Double Consciousness, Harvard University Press, 1993; Against Race: Imagining Political Culture Beyond the Color Line, Harvard University Press, 2000. 24 Ovo ne bi trebalo tumaiti na nain koji sugerie da e jedina rasa koja e opstati biti bela rasa, to sada izgleda kao fantazija koja nee i ne moe okupiti veliku zajednicu na svetskom nivou. Vie ne postoje Evropljani u geoistorijskom smislu, a da ne spominjemo arijevce ili belce.

S druge strane, moglo bi da postoji i tumaenje da e se u postmodernistikoj eri globalizacije, uostalom, povratiti, ili adaptirati, stari obrasci koji nasilno normalizuju razlike, teoloke i bioloke, koje su ve prenesene iz starog sveta u modernost. Neorasizam 1970-ih i 1980-ih, kao to su neki od nas pokuali da ga objasne, bio je moda nita vie do supstitucija odreenih grupa stranaca drugima, na primer, radnika migranata njihovim kolonizovanim precima, i odgovarajua supstitucija kulturnih kriterijuma biolokim kriterijumima rase. Ali izvorni postrasizam mogao bi biti vie nego supstitucijalan. Mogao bi istinski da ilustruje pesimistinu ideju da nema kraja rasizmu u istoriji, gde bi problem bio kako da se prepoznaju oblici reprodukcije istog. U ovom sluaju, ini se da, s jedne strane, efektivno postoji teoloka tendencija, za koju bi se privremeno mogao upotrebiti izraz sukob civilizacija, koji je smislio i popularizovao Semjuel Hantington (Samuel Huntington), tim pre to je proet imaginacijama teolokog konflikta, koliko god pojednostavljena moe biti njegova predstava o religioznim istorijskim zajednicama i njihovim linijama raseda. Ovo je vie nego kulturoloki prevod socijalnih i nacionalnih antagonizama, to je globalna i proimajua ema zloudnog drugog, koja ide izvan granica antisemitizma, ali ga verovatno ukljuuje. A s druge strane, postoje biopolitike i biotehnoloke tendencije koje je Fuko predvideo u svojim poslednjim delima, u obliku individualizovanih sistema kontrole i reprodukcije ivota, odabir pojedinaca na osnovu drutvenih funkcija koje bi trebalo da izvravaju, i opasnosti koje one predstavljaju iza ili izvan odreenih granica. Pretpostavlja se da takvi sistemi dovode efikasnost do najvie take ljudskog materijala i minimalizuju moralne, sanitarne, psihijatrijske i politike rizike, gde je genealoki, samim tim komunitaristiki element, predstavljen genetikim odabirom pojedinaca,

265

vej

koji ide uz iscrpno znanje o svojim precima. Nema sumnje da e takve kontrole u stvari masovno ciljati ili diskriminisati siromane, jadnike ove planete... Ukoliko verujemo da je kombinacija sekularizovane teologije i imaginarne biologije snano doprinela povezivanju rasnih/rasistikih diskursa sa istorijom nacionalno-socijalno-kolonijalne drave, moemo da zamislimo da e postrasistika ponavljanja istih osnovnih antropolokih obrazaca snano doprineti nastavku, u jo veoj meri, istih politikih struktura...

Ali moda to nee spreiti naa razmiljanja da e doi vreme kada e se zavriti efektivne kategorizacije grupa u homogene rase, kulture ili genealogije. U tom sluaju, potvrda istih prava, istog dostojanstva, ostala bi presudna kao i uvek, ali naini subjektivizacije, ili da pozajmim izvanredni izraz Ane Stoler (Ann Stoler) i da proirim njegovo znaenje, naini obrazovanja elja bili bi potpuno drugaiji. Priredio Dragan Kujundi

266

267

vej

udc 316.356.4 udc 323.12/.14

ak derida (jacques derrida), 19302004.

trasa: odgovor etjenu balibaru*

Teak zadatak. Pre svega, elim da se zahvalim Dejvidu Goldbergu i Draganu Kujundiu to su me pozvali i to su organizovali ovaj dogaaj koji je, rekao bih, bio neophodan i hitno potreban. Zahvaljujem im to su me pozvali i povezali sa ovim dogaajem. Pre nego to ponem, voleo bih da postavim, kao lebdei odlomak, da pomenem nekoliko pitanja koja u ostaviti bez odgovora. Prvo pitanje: Ko bi danas priznao Ja sam rasista? Ko bi to priznao? Znamo da se ljudi ponaaju kao rasisti, ali oni, u veini sluajeva, nee izjaviti da su rasisti. Nee rei: Ja sam rasista. Ko moe da tvrdi da nikada nije bio izloen dodiru, ili kontaminaciji, makar virtuelnim rasizmom? To je prvo pitanje. Ovo pitanje je, naravno, povezano sa Etjenovim zakljukom o postrasizmu ta je ono to e doi posle rasizma? Da li postoji jo neki skriveni ili metonimijski oblik rasizma, koji eka u budunosti? Znamo da je rasizam plastina formacija. On je sutinski plastian, moe da uzima razliite oblike, metonimijske oblike, i to beskrajno mnotvo njih. Ko moe biti siguran da ga rasizam nikada nije dodirnuo, i da nas, ak i posle kraja deklarisanog rasizma, ne eka neki rasizam? To je drugo pitanje. Zatim, tu je pitanje rasizma i antisemitizma. Svakako me je veoma zainteresovalo ono to nam je Etjen rekao, i pr vo u predloiti izvesne opte primedbe bojim se trivijalne a posle toga, u drugoj fazi, pokuau da odgovorim, da propratim neke od Balibarovih izjava. Dakle, ta se deava sa ovim parom koncepata rasizmom i antisemitizmom? Zato ih, posebno u Francuskoj, stalno dovodimo u vezu? Imamo jedan isti pokret protiv rasizma i antisemitizma; znamo da ne moemo da ih razdvojimo, i da jedan ne moemo da identifikujemo sa drugim. Kakav je ovo neobini par, i ta se krije iza ove potrebe da ih ne razdvajamo i ne homogenizujemo? Uskoro u po268

* ak Derida, Odgovor Etjenu Balibaru, plenarna sesija, tRase. Rasa, dekonstrukcija, kritika teorija, Kalifornijski univerzitet, Irvajn, april 2003. Odgovor je dat 10. aprila 2003. Transkribovala Kim Furumoto, autorizovao ak Derida 22. novembra 2003. Objavljeno sa dozvolom Margarit Deride i Zadubine Derida 2012, kojima ovim putem zahvaljujemo. Originalni rukopis sadri u zaglavlju sledeu beleku na francuskom: tRACEs keynote response 10 April 2003 (edited tran script) Version finale revue par J. D. le 22 novembre.

vej

kuati da odgovorim na ono to nam je Etjen Balibar upravo rekao o ovom pitanju. Svakako da je ovaj dogaaj jo neophodniji i jo hitniji ako imamo u vidu da danas kad kaem danas, mislim danas danas, u ratu imamo posla sa brojnim stvarima koje nisu rasizam: nacionalizam nije rasizam, ksenofobija nije rasizam. Postoji mnogo toga bliskog rasizmu to nije rasizam, i moramo uzeti u obzir ovu bliskost, ali i rigorozno razlikovanje ovih koncepata. Zbog toga je ovaj dogaaj toliko neophodan: zato to danas imamo posla sa novim formacijama rasizma i sa neim drugim. Zbog toga moram, ukoliko mi ne zamerate, da vam kaem nekoliko stvari o svom ako to nije suvie nepristojno o svom linom investiranju u pitanje rasizma. Neki od vas, od mojih ovde prisutnih prijatelja, znaju da sam roen u zemlji koja nije bila zemlja. To je bila kolonizovana zemlja koja je smatrana delom Francuske, i u kojoj su, u mojoj generaciji, razliite vrste rasizama delovale u svim pravcima. U Aliru, gde sam roen, svaka osoba mogla bi da tvrdi da je bila rtva rasizma, i da je u isto vreme uestvovala u nekom rasizmu. To vai za one roene u Francuskoj, za francuske graane koji su doli iz Francuske; isto tako vai i za Alirce (bez obzira da li govore arapski ili berberski); vai i za Italijane, pance i Malteane. Vai, naravno, i za Jevreje, koji su, kao to nas je jutros podsetio il Anidar (Gil Anidjar), 1870. dobili francusko dravljanstvo, da bi kasnije, kada sam ja bio mali, tokom rata, za vreme nacistike okupacije Francuske, bili lieni tog dravljanstva. Oni su u to vreme, naravno, bili rtve antisemitizma, ali ne kao graani, nego kao ne-graani. Nazivali su ih nas su nazivali domorodakim Jevrejima. Domorodaki Jevreji, to znai ne-graani, oni koji ne pripadaju nijednom narodu: ni alirskoj naciji, ni francuskoj naciji. Oni su, naravno, u izvesnoj meri bili rtve antisemitizma od strane Aliraca, i u mnogo veoj meri od strane francuskog naroda i francuske Vlade.
269

Zato sam, naravno, bio veoma osetljiv kada se radilo o ovim raznovrsnim rasizmima. Ipak, moram da priznam da su se ponekad ljudi iz mog miljea, pripadnici jevrejske zajednice, ponaali na izvestan rasistiki nain prema alirskom narodu, prema Arapima, a ponekad i prema Francuzima. Kao mali, uestvovao sam u ovom nejasnom rasizmu prema svima prema svima ak i prema Francuzima. I dalje imam nekakav oseaj, da kaemo blage ironije i sumnjiavosti, prema svemu francuskom. Tako da se ne bih mogao zakleti da nisam bio dodirnut. Ipak, naravno, poto sam toliko propatio ne toliko koliko oni u Evropi ali poto sam toliko propatio, bio sam veoma osetljiv kada se radilo o pitanju nesavladivog rasizma, ak i ne znajui ta je to, i u emu je razlika izmeu antisemitizma i rasizma. Sada, kada sam ovo rekao, moram da priznam da sam kada mi je Dragan rekao neto o ovom projektu i nazivu konferencije tRasa, o ovoj igri rei t-rasa, dekonstrukcija i rasa prvo pomislio da je naziv pomalo vetaki, makar malo. Ali onda sam shvatio da je verovatno sasvim opravdan, i elim da vam kaem zato mislim da je opravdan. To nije tako loa ili vetaka igra rei. Svakako da nije moje da odgovaram za dekonstrukciju. Uopte ne bih bio u stanju da to uradim, to vai i za koncept trase, iako sam se mnogo bavio ovim reima. Meutim, imam oseaj da sam veoma malo govorio, tematski, o rasi i rasizmu sa aspekata dekonstruktivizma. Napisao sam izvesne tekstove koji su tematski usmereni ka tome na primer, tu je tekst o Mandeli, narativ o Mandeli, Poslednja re rasizma, o dravnom rasizmu, to je veoma specifina tema, i kasnije u se vratiti na to ta ovaj koncept dravnog rasizma zapravo znai. Ali osim toga, nisam se direktno bavio pitanjem rase i rasizma. ak i tekst o Geschlecht-u, koji je Balibar pomenuo, nije bio tekst o rasizmu. Naravno, rasa je bila tamo, ali

vej

Zbog ega je tako? Na izvestan nain, rekao bih da se nisam oglaavao u vezi sa ovim pitanjem zato to je dekonstrukcija u potpunosti ovo ne kaem u vetakom znaenju dekonstrukcija rasizma. Drugim reima, dekonstrukcija ovde bih pr vo izdvojio dva nivoa ona nije dekonstrukcija trajnih uslova za mogunost rasizma, nego pre svega duge sekvence, dugog istorijskog niza mogunosti za ono to nazivamo rasizmom u njegovom striktno modernom znaenju. Zato u poeti tako to u napraviti razliku izmeu uslova za mogunost rasizma. Ovi uslovi za mogunost, koji su naravno u potpunosti filozofski, obuhvataju vekove; oni su, rekao bih, nerazdvojivi od istorije filozofije, i ubrzo u se vratiti na ovo. Tako imamo strog, uzak, moderan koncept rasizma, koji je povezan sa mnogim stvarima koje je Etjen pomenuo: sa istorijom kolonijalizma, pseudonaunim poznavanjem biologije i genetike, i izvesnom istorijom nacionalne drave taj rasizam u strogom smislu rei fenomen je koji pripada devetnaestom i dvadesetom veku. Zato moramo da napravimo razliku izmeu ova dva nivoa, i ja smatram da dekonstrukcija pre svega pokuava da analizira, moemo rei da dekonstruie, opte preduslove za rasizam. Zatim, na isti istorijski nain, ona pokuava da artikulie ovaj opti nivo, zajedno sa njegovom uskom specifikacijom u vidu modernog rasizma u striktnom znaenju. Pre nego to nastavimo sa ovom diskusijom, postavio bih nekoliko pitanja, koja bismo sa aspekata semantike i logike mogli nazvati apstraktnim. Sander Gilman je jutros izneo svoju provokativnu tvrdnju: Mi priamo, priamo, priamo, a ne bi trebalo samo da priamo nego neto i da uradimo. Da, slaem se. Trebalo bi neto i da uradimo, a ne samo da priamo. Meutim, rasizam pre svega zavisi od govora, od jezika. Ne verujem u ideju, u filozofski topos koji kae da je ovek ivotinja koja govori i da sve zavisi od ove njegove osobine. Ali i pored toga,

ivotinja koja ne govori, ako tako neto postoji a u tom pogledu sam veoma rezervisan ivotinja koja ne govori ne bi nikada bila rasista. Rasizam je govorni in, ali a ovo je neobina situacija on je istovremeno i sasvim bez rei. On je govor i, kao to je Etjen rekao, on zavisi od elje za znanjem elimo da znamo, analiziramo, odbacimo i, naravno, uvredimo, ali i da odredimo, definiemo, filozofski ustanovimo i da znamo. To je elja za znanjem. U isto vreme i simultano ovo je jedna od aporija to je in bez govora. Ako biste pitali rasistu: ta je rasa? Kako to identifikujete? pitanje nevidljivosti je danas pomenuto vie puta rasista bi odgovorio: Pa, to je neto to ne mogu da objasnim. Oseam dodir ili miris, ali ne mogu da definiem ta je rasa, ta je rasna osobina. To nije jednostavno boja; nije ovo ili ono ili neto tree. Zato to oni znaju, poto su ovo proverili, da koncept rase nema nauni sadraj. Zbog toga znaju da je, naposletku, rasistiko ponaanje bez rei. Ono je retoriko, ono je razgovorno, ono je elokventno, ali je istovremeno i bez rei. Istovremeno elja za znanjem i priznavanje da se o tome nita ne zna. Druga neobina struktura, iz ugla semantike i logike, pa ak i formalne logike, jeste to to obino verujemo da je rasizam koncept koji je formiran, koji je oblikovan prema rei i konceptu rase. Prvo znamo ta je rasa, a rasizam je nain postupanja sa rasom, stvaranja i kultivisanja hijerarhije, nain da se kae: Ova rasa je bolja od one. Ja pripadam superiornoj rasi a ti pripada inferiornoj i tako dalje. Rasizam se tako gradi kao specifikacija rase znamo ta je rasa, pa onda idemo od rase do rasizma. Meutim, situacija je upravo obrnuta upravo obrnuta. Znamo da koncept rase nema sadraj, da nema filozofski niti nauni sadraj. To znai da rasizam konstruie ili proizvodi koncept rase. Dakle, moramo da idemo od rasizma do rase. Rasa je vetaki proizvod onoga to nazivamo rasizmom. Ne znamo ta je rasizam, ali znamo da je to uslov za
270

vej

koncept, za takozvani koncept rase, koji bi trebalo da odgovara nazivu rasa. To znai da koncept rase nije prvo to je nastalo. Zbog toga rasizam preivljava sve optube da predstavlja ne-znanje, pseudobioloko ili genetsko znanje koje je, posebno u 19. veku, trebalo da predstavlja temelj, osnovu rasizma. Zbog ega je dekonstrukcija pitanjem dekonstrukcije ovde se bavim zbog toga to je u naslovu, to je moja dunost Zbog ega je dekonstrukcija, od samog poetka i tokom celokupnog svog postojanja, implicitno ili eksplicitno, dekonstrukcija korena rasizma, optih uslova za mogunost rasizma? Drugim reima, istorije rasizma? Dekonstrukcija nije samo istorijska; ona je i dekonstrukcija izvesnog koncepta istorije, ali je takoe i istorija, istorija onoga to omoguava rasizam. Zbog ega? Pre svega ovde ponovo opravdavam referencu, lou igru rei, naziv tRasa zato to nikakva rasa ne postoji. Rasa je neto drugo, nevidljivo, spektralno, trag (trasa) drugog ne samo drugost, nego druga drugost drugog, neto to nikada ne predstavlja sebe kao takvo. To nije boja, nije inteligencija, to je neto to ne postoji i to se nikada ne pojavljuje. To je alibi, jedan spektralni alibi. To je trasa ili trag, a koncept trase deluje prikladno za oznaavanje onoga konkretno rase onoga to rasisti nazivaju rasom. Znamo da meta rasizma iako tu moe postojati, kao to je ovog poslepodneva rekao Dejvid, moe postojati mnogo tajnih sporazuma izmeu hibridizacija, kalemljenja i tako dalje nije politiki neprijatelj, nije graanin, nije strani dravljanin ili stranac. Meta je neko drugi, ko ne pripada nijednoj politikoj kategoriji. To nije neko ko pripada drugoj naciji. Zbog toga rasizam nije nacionalizam, iako se esto granie, esto idu zajedno, ali to nije nacionalizam. Znai da je to neko drugi, i to takoe nema veze ni sa religijom u principu u principu. To je suzbijeni trag, a mi, naravno, ne moemo i ne treba da izbegavamo psihoanalizu. Ovde je psihoanalitika problematika od neprocenjivog znaaja.
271

Ne kaem da ovo treba da posmatramo kroz prizmu ortodoksnog frojdovskog naslea, nego da bi, u najmanju ruku, trebalo politizovati psihoanalitiko pitanje i uvesti ga na jedan neizbean nain. Drugo. Drugi razlog to je dekonstrukcija u vezi sa samim uslovima za mogunost rasizma ne trajnim uslovima za mogunost, nego velikim uslovima za mogunost; velikim kao, da kaemo, dvadeset pet vekova; mnogo veim od modernog, striktnog fenomena rasizma. Pre svega, s obzirom na to da se rasizam oslanja na skup koncepata, na odreene koncepte koji konstituiu filozofiju kao takvu. Opozicija physis to je priroda, ne priroda u kasnijem znaenju, nego kao physis, phyein i nomos, institucija, zakon, kao suprotnost pojma thesis (ponovo nomos, koji se postavlja kao institucija); kao suprotnost pojmu techne. Rasistiki diskurs uvek pokuava da naturalizuje ono to nije prirodno, i tu se oslanja na pretpostavljenu prirodnost. Ako rasistikom diskursu oduzmemo referencu na prirodu, bila ona bioloka, genetska ili kakva god, ne ostaje vie nikakav osnov za bilo kakav rasistiki diskurs. im dekonstrukcija razmontira ili preispita ovu binarnu opoziciju izmeu physis-a i drugih (nomos, techne, thesis), temelji rasizma ostaju u ruevinama. Zatim, pored toga, tu je koncept reference na poreklo i filijaciju. Od samog poetka, dekonstrukcija je pokuavala da zakomplikuje pitanje porekla, jednostavnog porekla i filijacije ak i genealogije. Tokom izvesnog vremena, pokuavao sam da pojam genealogija koristim onako kako su ga koristili Nie ili Fuko, ali sam na kraju shvatio da je i ovaj koncept genealogije sam po sebi sumnjiv, zbog toga to se referie na poreklo, filijaciju, genetiku, mnotvo navodnih argumenata rasizma. To je posebno sluaj kada sam, u svojim novijim radovima, obratio panju na koncept bratstva, koncept sabratstva, koji je toliko odluujui, ne samo u avramovskim kulturama, nego i u grkoj kulturi. Privilegija koja se dodeljuje bratu, ne sestri nego bratu, sa svim svo-

vej

jim prirodnim i nacionalnim, sa svim to ima veze sa roenjem, rodnim mestom, ponekad i sa autohtonou. Sve to sam usmerio protiv ove privilegije bratstva, ak i u okviru demokratskog diskursa, bio je, u principu, odgovor, jedan kritiki odgovor na jedan mogui rasizam. To moda zvui pomalo provokativno ili preterano, ali im dodelite privilegiju bratu, rasizam je spreman da se pojavi. Nemam nita protiv brae, naravno, ali kada koncept brata i bratstva postane politiki program, moete biti sigurni da u tom diskursu, makar potencijalno, postoji neki rasizam. Jedan od paradoksa denuncijacije (ovde ve ponavljam ili koristim neke od veoma bogatih primedaba koje je Etjen maloas izneo u vezi sa humanistikim diskursom, antropologijom i humanizmom), jedan od dananjih paradoksa veoma univerzalne denuncijacije, gotovo univerzalne denuncijacije geneticizma, biologizma a rasizam se smatra biologizmom ili geneticizmom, iako to nije toliko jednostavno jeste to to, kako bismo kritikovali eugenizam, geneticizam ili biologizam, moramo ponovo da uvedemo izvesne koncepte koji rade suprotno od onoga to bi trebalo da rade. Dopustite da vam dam primer, izuzetan primer kloniranja. Ovo je neto u emu se slau Bu i irak. Obojica u tom pogledu postoji opti konsenzus obojica osuuju kloniranje. Oni ele da ta osuda bude uneta u meunarodni zakon. Nisam pristalica kloniranja i ne elim da nastanu armije klonova, ali nije u tome problem. Sumnjiav sam u pogledu aksiomatike ove denuncijacije kloniranja. Ova denuncijacija kloniranja kao genetske reprodukcije istog, upravo bez elje dva pola, bez ljubavnog ina i tako dalje ova denuncijacija ponovo uvodi ideju da bi klonovi, predstavljajui potpuno identinu reprodukciju svog modela, da tako kaemo, jednostavno donosili na svet identine individue. Kultura ne bi imala uticaja, obrazovanje ne bi imalo uticaja. To bi jednostavno bilo monstruozno ponavljanje elije,

programa koji je kloniran. To je, pod jednim humanistikim alibijem, zapravo reprodukcija ovog genetskog, genetistikog i biologistikog, i praktino rasistikog diskursa. Tako izvestan humanizam i izvestan rasizam postaju jedno. To se esto deava i, ako nastavimo da pratimo ovu nit, videemo brojne sluajeve u kojima se rasizam predstavljao kao humanizam, ili u kojima je humanizam bio otvoren za rasizam. Ovo su veoma, veoma opti uslovi za mogunost, u filozofiji i kao filozofija, zato to razlikovanje izmeu physis-a i njegovih drugih odreuje strukturu celokupne istorije filozofije. Ba kao razlikovanje izmeu intelekta i ula, aktivnosti i pasivnosti itd. Kada razmontiramo ovu opoziciju, razmontirali smo sve u filozofiji. To je filozofija kao opta struktura, opti uslov za mogunost rasizma. Ako sada pogledamo rasizam u strogom smislu rei, to znai modernu specifikaciju ove opte strukture, moramo da priznamo postojanje jednog paradoksa: kada su ovi opti uslovi za mogunost ugroeni, kada su ugroeni autohtonost, stabilnost drutva i normalni, normativni nain reprodukcije, ova pretnja proizvodi rasizam, pojaava rasizam. Zato to znamo da e doi do premetanja populacije. Zbog kolonizacije, kao i zbog brojnih modernih fenomena, znamo da stabilnosti zajednica i identiteta prete upravo ova kalemljenja i hibridizacije, ova premetanja populacije, nove tehnologije i tako dalje, i upravo reakcija na ovu novu epohu dovodi do razvoja rasizma u njegovom modernom obliku. A to ima veze sa roenjem i sa krizom nacionalne drave. Kada sam ve pomenuo nacionalnu dravu, rei u neto i o primeru dravnog rasizma, kojim sam se pozabavio kada sam se bavio pitanjem rasizma u Junoj Africi, u radu Poslednja re rasizma. Sa jedne strane, aparthejd je bio poslednji dravni rasizam na svetu. Drugim reima, posle Drugog svetskog rata, rasizam je ukljuen u Ustav, i to je, izgleda, bio poslednji primer. Ali upamtite nekoliko stvari: pre
272

vej

svega, sistem aparthejda eleo je da oslobodi crnu zajednicu. Smetajui ih u bantustane, u njihov prostor, rekli su: Pa, mi emo biti slobodni, a i oni e biti slobodni, jer e imati svoju kulturu. To je navodno bio nain za osloboenje drugog, drugih. Druga stvar: to je bila ideologija ili teologija izabranog naroda. Znamo da su voortrekkers, prvi pioniri u Junoj Africi, sebe doivljavali kao prave Hebreje, kao pravi hebrejski izabrani narod, ba kao i kalvinistiki teolozi. Neto slino postoji u Sjedinjenim Dravama. Postoji izvesna analogija izmeu belih Junoafrikanaca, hebrejskog izabranog naroda i Amerikanaca. Postoji neto neu to identifikovati neto analogno tome u referenci na izvestan izbor, na izvestan teoloki izbor. Rei da je aparthejd bio poslednji dravni rasizam kao takav samo je jedan nain da se stvari predstave. To je doslovno istinito, ali nije sutinski istinito, jer svaki rasizam, na izvestan nain, tei da bude dravni rasizam. Zbog toga je politiki. U principu to je jedna od aporija u principu, strogo uzevi, rasizam nije politiki. To nije politiki fenomen. Rasizam tvrdi da je apolitian ili metapolitian, ali u stvari trai politike uslove u kojima bi mogao da se, da tako kaemo, realizuje. Tako svaki rasizam pokuava da izgradi politike uslove za svoje postojanje, da tako kaemo. To znai, dravne uslove. Politika ovde oznaava dravu. Naravno, ne bi trebalo izjednaavati politiku i dravu, i Karl mit nas upozorava da to ne radimo, ali on takoe kae i da je glavni oblik politike zapravo drava, oblik drave. Na izvestan nain, svaki put kada se rasizam pojavi ne kao rasizam, jer on se ne pojavljuje kao takav on se pojavljuje sa svojim programom, sa svojim politikim ciljem, sa nekim programom na nivou drave. Tako, na izvestan nain, svaki rasizam tei da bude dravni rasizam. Seam se da je u Francuskoj, sedamdesetih godina, postojala debata u vezi sa jednim profesorom (Etjen se verovatno ovoga sea). Bio je to profesor Butan (Boutang),
273

poznat po tome to je bio desniarski, ekstremni, antisemitski kolaboracionista za vreme nacistike okupacije Francuske, koji je izbaen iz obrazovnog sistema (bio je profesor filozofije), a zatim vraen na dunost profesora. (Tu je dolo do debate, ali neu se vraati na to.) Kada sam ga napao, on mi je odgovorio u jednom listu, rekavi da nikada nije bio antisemita u rasistikom smislu. Rekao je: Moja doktrina bila je dravni antisemitizam, antismiti sme dtat. Time je hteo da kae: Nemam ja nita protiv Jevreja kao rase, nita protiv Jevreja kao religije, ali imam protiv Jevreja kao graana Francuske. Oni ne bi trebalo da budu graani Francuske. To je isto politika stvar. Naravno, stvar je u tome to, ako pokuamo da definiemo politiko, ne moemo da izbegnemo brojne permanentne osobine, kao to je referenca na dravu kao neto locirano, neto to ima lokaciju, neto sa teritorijom, policija sa teritorijom (to takoe implicira autohtonost), sekularizacija teolokih koncepata Ovde moemo pratiti mita, koji je pokuao da pokae da su svi nai politiki koncepti zapravo teoloki koncepti u svom sekularizovanom obliku. Ako je to istina, u onoj meri u kojoj je istina, svaki rasizam kao politika stvar je u potpunosti teoloko-politiki. Zbog toga imamo, uprkos strogosti koncepta rasizma, koji nije ni politiki ni religiozni, pa ak ni bioloki, imamo jednu meavinu, vetaku meavinu nepolitikog i politikog, nereligioznog i religioznog, nebiolokog i biolokog. Sve ovo, to je neto to bih nazvao plastinost koncepta. Ne postoji strog koncept rasizma, ali postoji plastinost koju moramo uzeti u obzir. To je zanimljivo videti, i pominjem mita jer je njegov sluaj interesantan. On ne bi rekao da neprijatelj il Anidar govorio je o neprijatelju mit bi rekao da neprijatelj kao neto politiko nikada ne bi trebalo da bude predmet mrnje, i da on nikada ne bi trebalo da bude rasni neprijatelj, nego isto politiki. Meutim, ne samo to je mit bio antise-

vej

mita to nije vano za unutranji sadraj njegove teorije ali kako je mogao da se bavi identifikacijom neprijatelja bez reference na etnicitet, nacionalnost i, s obzirom na to da nije lako odvojiti rasu od etniciteta, nacionalnosti, roenja, rodnog mesta, filijacije, krvi i tako dalje, njemu je bilo teko da izbegne ovu rasnu sutinu neprijatelja, iako to nikada nije priznao. Danas pre podne (samo kratko o ovome, a onda u rei neto to je direktno povezano sa onim to je Etjen rekao), Sander Gilman pomenuo je pitanje majke i oca. Ne moemo se baviti pitanjem rasizma ako se ne bavimo pitanjem filijacije, naravno, rodnog mesta, krvi. Morate biti graanin ili po krvi, ili po tlu. Naravno, ako elite da znate, ako tvrdimo, ako moramo da znamo ta je to roenje i ko je roen od strane koga, oslanjamo se, ili se oni oslanjaju, tradicionalno, na majku. Moete da pratite ovu nit, posebno u jevrejskoj tradiciji, gde je majka ona koja odreuje pripadnost. To je zbog toga, zbog tog argumenta, koji moete pronai svuda, ak i kod Frojda a ja sam pokuao da kritikujem Frojda zbog toga. Verujemo da smo sigurni ko je majka, dok za oca ne znamo. Otac je, kao to je Dojs rekao, fikcija, pravna fikcija. Otac je pravna fikcija. Majka je stvarna. Znamo, vidimo, dodirujemo, imamo neposrednu percepciju ko je majka, dok je otac samo zakljuak razmiljanja, pravna fikcija. Sada danas znamo ali trebalo je oduvek da znamo da ne znamo ko je majka. Sada imamo nauno znanje da je to nemogue dete moe imati vie od jedne majke, a majka jednostavno nije osoba koja se jednog dana porodi; moda je ta osoba samo primalac spermatozoida, ili Pa znate o emu govorim. Majka je pravna fikcija u istoj meri u kojoj je to i otac. Zbog toga je danas i sm koncept roenja, ako ne nemogu za ustanoviti, onda u najmanju ruku problematian. Upravo zbog takvih stvari mogao bih da navedem vie takvih stvari dolo je do pojaavanja rasizma. Zbog toga to temelji znanja o roenju, o

krvi, o filijaciji, vode u tom smeru. To to postajemo rasisti reakcija je na fenomen ovog neznanja i neustanovljivosti, nepripadanja i tako dalje. Modernost rasizma i njegovo dananje pojaavanje reakcija su upravo na ono to preti optem, trajnom preduslovu za navodnu rasu ili navodni rasizam. Zato bih rekao da bi istovremeno trebalo politizovati rasizam, traiti njegovu politiku strukturu i, koliko god je to mogue, analizirati socijalne, ekonomske i drutvene uslove za fenomen rasizma. Trebalo bi politizovati koliko god je to mogue, a istovremeno istovremeno to je aporija dvostruke povezanosti istovremeno uzeti u obzir da je rasizam sam po sebi apolitian. On je jedan apolitini, beskrajni, neiscrpni resurs. U potpunosti se slaem sa onim to je Etjen rekao; jednostavno u dodati izvesne fusnote i na svoj nain rei ono to je on ve rekao. Pre svega, o konstruktivistikom ili konstruktivnom pojmu rase, o rasizmu. Kada ste govorili, Etjene, o ovoj konstruktivistikoj revoluciji, kada ste pomenuli Sartra, kada ste rekli u kvazisartrovskim terminima, generaliui ono to je Sartr objasnio u vezi sa konstituisanjem Jevrejina kroz neprijateljski, stigmatiui pogled drugih, rase postoje samo u onoj meri u kojoj se odvijaju procesi rasifikovanja Mi znamo da je to bila jedna od Sartrovih teza u njegovim refleksijama o jevrejskom pitanju, da je Jevrejin za njega samo ono to ne-Jevrejin smatra Jevrejinom. Zbog ega ne-Jevrejin bira neto, a ne neto drugo? Sa jedne strane. Sa druge strane, Sartr je priznao da ne zna nita o judaizmu, o unutranjoj definiciji samog jevrejstva, i pokuao je da napravi razliku izmeu autentinih i neautentinih Jevreja. Nain na koji je definisao neautentine Jevreje bio je ovo kaem bez elje da budem provokativan i bez sumnjienja Sartra za pravi rasizam bio je rasistoidan, rekao bih. Kada kae da je neautentini Jevrejin onaj koji pokuava da izbrie specifini karakter jevrejstva ti274

vej

me to e biti univerzalista, humanista, racionalista, kosmopolita i tako dalje To znai da nam ostaje to da autentini Jevreji moraju biti iracionalisti, nacionalisti i tako dalje. Smatram da je to veoma uznemirujue. U potpunosti se slaem sa onim to ste rekli o volji za znanjem, da je rasizam na izvestan nain ono to bi Frojd opisao kao epistemofiliki poriv. elim da znam i elim da nije to jednostavno neznanje ili opskurantizam to je opskurantizam, ali jedan opskurantizam u obliku epistemofilije. To je ono to oteava dekonstrukciju, jer je dekonstrukcija pokuaj da znamo, da denunciramo ovaj opskurantizam, ali da denunciramo i izvestan nain, izvesnu eju za znanjem, nain za elju za znanjem. Potpuno se slaem sa onim to ste rekli o neobinom odnosu oveka i ivotinje. Pitanje animalnosti je, naravno, u centru ovog problema. Meutim, nisam siguran da bih napravio tako otru podelu izmeu izbora i selekcije u jednom trenutku ste rekli da su ovo dve heterogene logike. Verujem da se one u jednom trenutku sastaju, da se slau. Naravno, ponovo ne mogu da izbegnem primer drave Izrael, u kojoj postoji jedna vrsta dravnog rasizma. Naravno, oni to ne bi tako nazvali, ali injenica je da svako ija je majka Jevrejka, bez obzira da li je njegova vera iva ili ne, svako koga je rodila Jevrejka smatra se graaninom Izraela istog trenutka kada stupi na tlo ove zemlje (tu je i sloeno pitanje arapskih Izraelaca ili izraelskih Arapa). Ovde imamo, naravno, meavinu izbora i selekcije, i mislim da nigde ne postoji takav primer, jer prolazi kroz celu istoriju antisemitizma i rasizma. Svakako da lako moemo rei ja to mogu da kaem kao Jevrejin, to me oslobaa nekih sumnji da unutar jevrejskih zajednica postoji mnogo antisemitskih gestova, kao i u izraelskoj politici, i tako dalje. Pitanja biologije, genealogije i genetike ovde nisu jednostavno odsutna. Jo jedna stvar o kojoj bih voleo da prodiskutujem sa vama jeste pitanje kolonijalizma, imperijali275

zma i antisemitizma. U jednom trenutku ste rekli: Kolonijalno, pa samim tim imperijalistiko i imperijalno. To je veoma zanimljivo pitanje, zato to, sa jedne strane, ako uzmemo primer Sjedinjenih Drava, koje su kolonija, u kojima preovlauje antikolonijalni diskurs glavna ideologija ove zemlje antikolonijalna je od samog poetka, iz razloga koji su nam poznati: zato to je to biva kolonija. Meutim, istovremeno, zato to su antikolonijalne, one su, na izvestan nain, imperijalistike. Za to bi trebalo pronai drugaiji naziv. Rasizam koji se razvija u ovoj zemlji nije kolonijalan. Moda ako govorimo o Indijancima da moda onda. Ali to je zapravo druga vrsta rasizma, karika izmeu rasizma i imperijalizma. Zapazio sam ono to je Dejvid Goldberg rekao o tome to se danas deava, o tome kako no vi oblik nacionalizma, imperijalistiki nacionalizam, slobodan oblik, da tako kaem, osloboen kolonijalizma u strogom smislu rei Sjedinjene Drave nisu kolonijalistika zemlja. Kolonijalizam je neto to pripada prolosti. Ali ovo je jedan novi nacionalizam, patriotizam; ovo je najpatriotskija nacionalistika zemlja od svih modernih demokratija. Ona je imperijalistika, a rasizam je neobian fenomen, jer jedinstvo nacije jutros smo uli odline radove o ovom fenomenu jer jedinstvo nacije, ukljuuje i crnce, crne vojnike koji se sada bore u Iraku, i crnce koje su posle 11. septembra poeli da smatraju za dobre graane; setite se Buovih izjava na ovu temu. To je jedna udna, specifina meavina antikolonijalistikog diskursa, imperijalistikog ili moda re imperija (a znate da se o tome danas raspravlja) vie nije prikladna, ali ovde je na delu vie imperijalizam nego kolonijalizam, izmiljanje novih oblika za svetski rasizam. Ali sm rasizam ne izgleda onako kako je jue izgledao, pa je ovaj njegov novi oblik ono to treba da objasnimo i analiziramo. Samo jo neto za kraj, jer mi je jasno da ve predugo govorim. Pitanje budunosti. Na izvestan

vej

nain, ono to sam pokuao moda to nisam uspeo da demonstriram ali ono to sam pokuao da kaem bilo je da je rasizam kao moderan oblik, u svom modernom, strogom obliku, zapoeo sa krajem rasizma sa krajem rasizma. Poetak je kraj. To je zato to su uslovi za jedan trijumfalan rasizam bili zastareli zbog onoga to se deava na geopolitikom, teletehnolokom i ostalim planovima; zbog toga se razvio novi oblik rasizma. Njegov razvoj zapoeo je od kraja, to je bila reakcija na svretak. Zbog toga je rasizam bio, od samog poetka, postrasizam. Od samog poetka, zapoeo je kao postrasizam. To moe da se izvede iz Kantovog teksta o oveanstvu i konceptu rase, sve do danas. Tako smo poeli od postrasizma. ta e biti sledee? Ne znam ne znam Ono u ta sam gotovo siguran jeste da, sa ili bez naziva rasizam moda e naziv nestati niko ne moe da stane iza rei rasizam, niko to ne radi. Pre Drugog svetskog rata bilo je ljudi, veoma malo njih, koji bi rekli: Tvrdim da sam rasista. To danas vie nije

mogue. Moda e re rasizam nestati, sa nestankom rase i rasizma jer nema naunog sadraja, nema opravdanja. Ali ono ega je rasizam simptom, to e se nastaviti. Beskrajno e se nastaviti u novim oblicima, a naa dunost, politika i metapolitika dunost, jeste da identifikujemo ove nove forme rasizma koji nema ime. Moram da priznam da sam u svakodnevnom, uobiajenom diskursu kao filozof pokuavao sam da budem strog bio okiran nainima upotrebe rei rasista. im nekoga iskljuite, kaete: Ti si rasista. ak i ako ne postoji referenca na rasu, kaete: Ti si protiv homoseksualaca, to je rasizam; ti si protiv ovoga ili onoga, to je rasizam. Tako je rasizam postao sinonim za represiju, za iskljuivanje, za zlo za zlo. Postojae novi oblici ovoga sada shvatam logiku ove labave definicije rei. Nastae beskrajno mnogo novih oblika onoga to rasizam u strogom smislu predstavlja, a mi moramo biti na oprezu kada se radi o njima. Hvala. Priredio Dragan Kujundi

276

vej

277

278

279

vej

udc 177.6

mirko sebi, novi sad

ljubav, identitet, razlika rei (o) ljubavi nemogue rei

Ljubav je kazna. Kanjeni smo da ne bismo mogli ostati sami. Margerit Jursenar, Vatre

Da li ste se nekad zagledali u marginu? Zaudna re, kao belina, kao praznina kao Nita. Kako se MOE ZAGLEDATI U NITA? Rolan Bart je sredinom prolog veka zapisao na poetku knjige Fragmenti ljubavnog govora: [...] ljubav je diskurs danas krajnje usamljen. Danas, kad smo otkinuli i prvu deceniju dvadeset prvog veka, pitanje je da li se uopte radi o usamljenosti, pitanje je da li ljubav postoji ak i kao usamljeni, dakle, naputeni diskurs koji boravi u zapeku neaktuelnog. Moda je ljubav margina koja je neprimetno prela u nita. Ali nije sasvim nemogue zagledati se u NITA. Mit o Narcisu, kojem emo se jo vraati, upravo govori o toj fatalnoj zagledanosti. Dakle, ako je ljubav Nita onda je, kako je rekao Rembo, ponovo treba izmisliti (Sezona u paklu, Buncanje I). Ali zato, zato u vreme panine puti,1 opsednutosti slikom tela kao sportskom, modnom, medicinskom itd. mainom ta e nam uopte ljubav? Danas se sve mnogo lake moe rei govorei o
1 Izraz je pozajmljen od Arthura i Marilouise Kroker, koji u svom tekstu Theses on the Disappearing Body in the HyperModern Condition, objavljenom u knjizi Body Invaders: Pa nic Sex in America (New york: St MartinsPress, 1987), raspravljaju o rastakanju telesnosti u postmodernom svetu.

seksualnom odnosu (o odnosu za koji Lakan misli da je nemogu) nego o ljubavi. Govoriti o ljubavi deluje kao neka vrsta nemogueg govora, neka metafizika nespretnost, mucanje smetenjaka ili jo gore, ludaka. Alan Badiju je u jednom razgovoru rekao, prevodei Platona na vlastiti jezik, da u ljubavi postoji iskustvo mogueg prelaska iz iste posebnosti sluaja na element univerzalne vrednosti. Ljubavni je susret uvek proizvod sluaja, gotovo nita, bez garancija i bez nunosti, on stalno oscilira izmeu mogueg i nemogueg i iz te modalnosti raa se iskustvo Drugog, drugaijeg. Ljubav nas, dakle, prema Badijuovom miljenju, vodi u predele temeljnog iskustva o tome ta je razliitost i, zapravo, u ideju da moemo iskusiti svet iz perspektive razliitosti. Drugo i Razliito a ne Isto i Identino. Ali ono to je bitno u tome, i to ne jednom istie Badiju, jeste da je izgradnja sveta na iskustvu razliitosti zapravo sasvim neto drugo od iskustva razliitog. Ovo insistiranje deluje kao protivrenost, ali nije. U ljubavi postoji neto kao susret sa drugim, ali on ostaje potpuno neproziran i ostvaruje se na potpuno razliite naine kod zaljubljenih i nikad ga nije mogue jednostrano identifikovati. Dakle, izvesno je da se dvoje sreu, ali nikad nije izvesno ta taj susret jeste za njih obo280

vej

je. Dakle, oni se sreu i to proizvodi nekakve posledice u stvarnom svetu, ali taj susret ih ne ujedinjuje. I ta nemogunost ujedinjenja, uprkos ljubavnom susretu, zapravo predstavlja izgradnju sveta na iskustvu razliitog. Rizikom se to naziva. Ona (ljubav) egzistencijalni je predlog: izgraditi svet sa gledita koje je decentrirano od pogleda mog jednostavnog nagona za preivljavanjem ili mog jasno shvaenog interesa.2 Ono to je kod Badijuove koncepcije ljubavi veoma vano, i za nas ovde posebno korisno, upravo je njegovo insistiranje da ljubav nije stapanje u jedno, da se ne iscrpljuje u susretu i da nije nikakvo odlaenje izvan sveta. Ona je iznenaujui, niim pripremljen niti planirani susret, koji onda pokree proces koji je u osnovi jedno iskustvo sveta. Ljubav nije tek susret i zatvoreni odnos izmeu dve osobe, ona je konstrukcija, ivot koji se gradi ne vie sa gledita Jednog, ve sa gledita Dvoje. To nazivamo scenom za Dvoje.3 Kako takva ljubav iskrsava, opstaje i pobeuje u svetu? Da li je uopte mogua? Ljubav stupa u svet preko nemogueg, mucavog, aluzivnog i maninog jezika jezik ljubavi je uzlet metafore: on spada u knjievnost. Moda je u pravu Julija Kristeva kad kae: Otud susret, pomeavi zadovoljstvo i obeanje ili oekivanja, ostaje u nekoj vrsti prolog budueg vremena4, odnosno ostaje van vremena u nekom ne-vremenu ljubavi, u nekoj venosti u obeanju besmrtnosti. Ali sve ove kategorije nisu deo ove stvarnosti kao takve. Filozofi su od Platona, preko Dekarta i Hegela, pokuavali da mesto ljubavi u svetu obezbede tako to e joj dodeliti neku vrstu inicijacijske uloge ili vodia ka venom, dobrom, apsolutnom. Antika je u zrelom platonovskom dobu zamislila jedan erotiki prostor koji je za osnov2 Badiou, A., Truong, N.: Pohvala ljubavi, str. 28. 3 Isto, str. 32. 4 Kristeva, J.: Ljubavne povesti, str. 12.

ne odredbe imao prostorne pokazatelje: gore i dole. Ljubiti je znailo penjati se lestvama, ka idealitetu, ka svetlosti slike/ideje (eidosa). To uspinjanje nije uvek na isti nain opisivano, ali je uvek bilo uspinjanje, ponekad manini uzlet a ponekad minuciozno oslobaanje od tereta telesnih zabluda. Taj erotski zanos, koji jo uvek ima za pretpostavku prostor izvan telesnog, jer mora telo da potvrdi kroz kosmos, kasnije e, kao kae Julija Kristeva5, zahvaljujui mitu o Narcisu, doiveti svoje pounutarnjenje, odnosno postae unutranji prostor i tu, upravo na tom mestu e poeti da se razvija distinkcija izmeu psihe i due, odnosno, izmeu onog to je bio ivotodavni dah za antiku i spasonosni idealitet jastva za hrianstvo. I jedno i drugo esto smo olako prevodili reju dua, ali zapravo je uvek bilo rei o veoma razliitim konotacijama. Ali, ko je zapravo Narcis? Izvornu verziju mita o Narcisu danas je nemogue rekonstruisati. On do nas dolazi u relativno kasnim, na poetku hrianske ere napisanim umetnikim obradama. Najkompletnija verzija je, naravno, Ovidijeva, ispevana u treem poglavlju njegovih Metamorfoza. Reni bog Kefis zaljubi se u plavu nimfu Leriopu; da bi je osvojio okrui je svojim potocima i tako je zavede. Iz te udne veze rodio se Narcis, koji e postati mladi do tada neviene lepote. Kada se Narcis rodio, vidoviti Tiresija rekao je njegovoj majci da e joj sin doiveti duboku starost pod uslovom da nikad ne upozna sebe. Do svoje esnaeste godine Narcis je slomio mnogima srca jer njegova lepota bee boanska, a oholost nita manja. Ali doe i taj dan, uveni dogaaj kod Dankona u Tespiji; na jednom nevinom izvoru, koji niko do tada nije oskrnavio, Narcis se edan nagnu nad vodu i tada ugleda svoj lik. Vrtlog opinjenosti. Vrtlog ljubavi, nemogue. Jer ta to vidi Narcis to nije privid? Vidi ono to se ne moe dotaknuti, ono to ne moe
5 Isto, str. 67.

281

vej

imati telo, a to telo trai. ta je ta slatka slika koja mu je pomela oholo srce? Ovidije kae: Nil habet ista sui: tecum venitque manetque / Tecum discedet, si tu discedere possis. (Nita svojega nema, ve dolazi, osta je s tobom / Pa i otii e, kad mogao ti bi otii.)6 Objekt ljubavi nije nita sam po sebi, rasprie se im se Narcis pokrene. Ali pre toga Narcis eli da dotakne ono to voli, pored oka, pored slike, glavni erotski instrument su usne i ruke, dodir je taj koji nastupa posle pogleda. Kad god bi pokuao da dodirne to to voli, nestajala bi ta divna slika, nestajao bi razlog za dodir. U prvi mah on ne shvata ta to znai, uputa se u igru deifrovanja, u igru tumaenja i odgonetanja, ne bi li spoznajom obuhvatio i potpuno zadrao to to voli (mnogo kasnije jedan e pisac o tom momentu nemogue ljubavi napisati itav roman i nazvae ga Jedna Svanova ljubav). Tu na Dankonu, nad tim nevinim izvorom, Narcis otkriva sebe kao Drugog, ali drugog koga ne moe dotaknuti, u iju unutranjost nikad nee prodreti. To je njegov usud koji ga vodi u smrt, jer Narcis sebi moe pomoi samo ako prodre u svoju unutranjost. Ako samog sebe dotakne kao da je Drugi. Prevratniki, idealni Narcis, onaj koji prevladava sudbinu narcizma, rodie se u imaginaciji starog Vilijema Barouza mnogo, mnogo posle Ovidija, kada e u romanu Gradovi, crvene noi biti ispisani ovi redovi: Jednog dana sam leao go na krevetu. Oseao sam na sebi topao proleni povetarac i posmatrao senke lia kako igraju na zidu. Prolazio sam kroz seksualni san kao da recitujem abecedu. Onda sam iznenada ugledao srebrne mrlje pred oima i osetio slabost u grudima kao da umirem. I onda sam uao u sebe i u snu svrio!7 Dakle, ak i kod Barouza prevladavnje narcistikog usuda jedan je autoerotini san. S tim to je
6 Prev. T. Mareti. 7 Barouz, V.S.: Gradovi, crvene noi, str. 139.

ovde naglasak na snu a ne na autoerotizmu. Ovde se radi o snu i srebrnim mrljama. Frojd termin narcizam pominje prvi put u jednoj poduoj fusnoti u Tri eseja o seksualnosti 1910. godine, da bi ga kasnije u uvenoj studiji o sluaju reber definisao kao: There comes a time in the development of the individual at which he unifies his sexual instincts (which have hitherto been engaged in autoerotic activities) in order to obtain a love-object; and he begins by taking himself, his own body as his loveobject.8 Dakle, narcizam je auterotizam i prvi stadijum u razvoju ljubavi, odnosno korak bez koga se ne moe krenuti ka Drugom. Ali zato? Upravo zato jer je postojanje Drugog potpuno neprozirno. Da bismo pipnuli drugog, jedino to nam preostaje je da prvo opipamo sebe. Ali, ako je taj autoerotski korak neophodan da bi se dolo do Drugog, onda njegova senka lebdi nad svakom ljubavnom avanturom, odnosno, onda nikad ne moemo biti sigurni da volei drugog ne volimo upravo vlastiti odraz. Prazninu. Usud je to Narcisov. Svaka je ljubav samo na fanta zam Drugog. Iluzija. Zato je Barouz morao da stvori radikalno razreenje tog problema koje se dogaa upravo u snu kada njegov junak, idealni Narcis, doivljava prosvetljenje (a kako bi drugaije?) seksualno optei sa samim sobom. Tako, na osnovu teorije jezika i njegovog uenja, ta praznina intrizina zaecima simbolike funkcije jeste ono to se pojavljuje kao prvo razdvajanje izmeu onoga to jo nije Ja i onoga to jo nije objekt. Da li bi narcizam mogao da bude odbrana te praznine?9

8 Freud, S.: PsychoAnalytic Notes on an Autobiographical Account of a Case of Paranoia [Dementia Paranoides], str. 60. 9 Kristeva, J.: isto, str. 30.

282

vej

ta zapravo znai odbraniti prazninu? Znai omoguiti joj da postoji. Jer, ona mora postojati ili neemo mi postojati. Mi, subjekti, samostojei vrhovi Ega. Dakle, radi se o dva tipa postojanja, jedno smo mi, odnosno Ja i neko Drugi (neki ne ja), i drugo je postojanje ljubavi. ta je dokaz naeg postojanja kroz razliitost i ta je dokaz postojanja ljubavi? Postoji jedan zaudan film ana Lika Godara, snimljen 2001. godine, dopola filmskom crno-belom tehnikom a otpola digitalnim kolorom, i zove se Eloge de lamour (U slavu ljubavi). Na njegovom poetku izmeu ostalog stalno se pojavljuju u krupnom planu ruke glavnog protagoniste, koje listaju praznu svesku i ujemo njegov glas, zove se Edgar, mladi je reditelj (neka vrsta Godarovog alter ega), koji intervjuie potencijalne aktere svog budueg filma. Film treba da se bavi, moglo bi se rei, povesnou ljubavi, njenim istorijskim momentima. A to su: susret, fiziko spajanje i strast, razdvajanje i ponovno spajanje. Ljubavna pria treba da bude ispriana kroz prie tri para: mladog, zrelog i starog. Film ima dva dela, stilski i tehniki potpuno odeljena; prvi deo, koji je crno-beli, zapravo u linearnoj naraciji dolazi posle drugog dela koji opisuje dogaaje od pre tri godine i sniman je digitalnim videom. Ova igra rastura linearnu istorijsku naraciju i postavlja pitanje o smislu svakog narativa koji poklanja poverenje istorijskoj linearnosti. Upravo to insistiranje na nerazlikovanju onog pre i onog posle to prolo budue vreme, kako bi rekla Kristeva, karakteristika je ljubavi. etiri momenta ljubavi, o kojima govori Godar, momenti su shvaeni u nekoj vrsti hegelovskog dijalektikog kretanja, dakle momenti koji su stalno istovremeno prisutni u ljubavnom kretanju. Postaviti pitanje ta znai biti prisutan u ljubavi za Godara je isto to i postaviti pitanje ta znai biti prisutan u konkretnom politikom istorijskom inu. Pitanje o prisutnosti postaje znatno komplikovanije
283

ako prihvatimo Frojdovu ideju da se prisutan moe biti samo kroz ponovno reprezentovanje prolih trenutaka u sadanjem trenutku. U Godarovom filmu, na primer, Holokaust, postoji pre dogaanja ezdesetosmakog bunta (dakle u vreme kad se dogaa realna trauma) i posle ezdeset osme (u vreme kad se trauma reprezentuje i tako ponovo oprisutnjuje). To vai za svaki istorijski dogaaj jer, kako kae Badiju, istina bilo kog dogaaja nastupa posle njega u trenutku njegove umetnike produkcije/prijema. Zapravo, pitanje je kako emo dosei zrelo doba ljubavi u kome ona moe imati prevratniku delotvornost. Kako, kad trenutak istine ljubavi ili stigne prekasno ili prerano. Neuhvatljiva istina ljubavi. Drugi postoji i ima lice ljubljenog. To je sputanje Drugosti na zemlju, to je postojanje Drugog bez transcendentalnog oznaitelja, i to je put ka ponovnom, sasvim drugaijem, iitavanju Platonove/Sokratove erotologije. Sokrat, koga Platon opisuje mlaim i lepim nego to je zaista bio, od najranijih dijaloga, pa sve do dijaloga zrelog perioda, uporno tvrdi da jedino u ta se razume su stvari erotske. Jer ja nita od tih naprednih i lepih stvari uenja ne znam, mada bih eleo da znam, ve valjda uvek govorim da ja takorei ne znam nita osim neto malo o erotskim stvarima. Meutim, u ovom uenju se smatram izvrsnim u poreenju sa bilo kojim ovekom koji je ranije iveo ili sad ivi.10 U jo jednom ranom takozvanom sokratovskom dijalogu, moda najerotinijem iz tog perioda Li sidu, Sokrat pojanjava ta znai to erotiko znanje: Ja sam u drugim stvarima bezvredan i nekoristan, ali ovo mi je od bogova dato, da brzo mogu da prepoznam i onog koji ljubi i ljubljenog.11 I to malo znanja/razumevanja (nijansa je bitna jer se radi o episteme, a ne o sofia) dovoljno je da So10 Teag 128b. 11 204c.

vej

krat bude najizvrsniji od svih zemaljskih stvorova po pitanjima erosa. I mnogo kasnije, u zrelom dijalogu Gozba, Sokrat ponavlja: [...] ja koji tvrdim da nita drugo ne razumevam (epistasthai) do stvari ljubavne12. Ako je Platon konstruisao Sokratov lik, Ksenofont to, kao verni sledbenik, svakako nije inio ili barem to nije inio namerno, a upravo u njegovoj verziji Gozbe itamo: Jer ja ne mogu rei da je bilo vremena u kome nisam nekog neprestano ljubio. (VII 2) Mogli bi se citirati delovi i iz drugih dijaloga koji potvruju ovo insistiranje na razlici izmeu korpusa svih dostupnih znanja i onog to Sokrat ima a to Platon naziva stvar erosa, slobodnije bismo danas rekli duh erosa. Ali ta je, barem za Platonovog Sokrata, ta erotika stvar? Najpre, u Gozbi, jedini Sokrat ne naziva Erosa bogom ve demonom. Demoni su bia na pola puta izmeu boga i oveka, ili bi se moglo rei, oni su medij izmeu bogova i ljudi, poliglotski glasnici koji poznaju i boanski i ljudski jezik. U Fedru, dija logu koji je profesionalnim tumaima oduvek zadavao mu ke, Sokrat u pr voj besedi eros oznaava kao udnju, uostalom to u Gozbi ini i Aristofan, ali ve u drugoj besedi ta udnja stvara himeru, privid, fantazam koji unosi nemir u zapregu kojom ko ijai ljudska dua. Naravno, platonovski ide a litet spasava sve. Ali ne treba zaboraviti potvrenu injenicu da bi naj omiljeniji Sokratov uenik Alkibijad bio ujedno i Platonov najgori uenik zato to nikad nije zauzdao sile udnje. Da li je trebalo da ih zauzdava? Pitanje se suvislo moe postaviti tek danas, kada su proli vekovi hrianskog ispiranja platonovsko/sokratovskog erosa. Nesumnjivo je da se ljubav od Platonovog dela
12 177d.

moe smatrati prvoklasnom filozofskom kategorijom; isto tako je jasno da filozofi od Platona do danas nisu znali ta da uine sa tom kategorijom. Ili, filozofi su do sada razliito tumaili ljubav, a stvar je u tome da se ona ponovo stvori. U ovoj parafrazi Marksove XI teze o Fojerbahu ne stoji samo puki cinizam ve svest da je erotiki modalitet postojanja jedini spasonosni i prevratniki put kojim se moe krenuti. Kada su jednom u nekoj raspravi o rasizmu ana enea zapitali ta je crna rasa, on je odgovorio: A, pre svega, ta je boja uopte? Slino tome, na pitanje ta je muki ili enski identitet? mi moemo odgovoriti pitanjem ta je pol uopte? Ljubav nema pol, nema ni muke ni enske ni istopolne ni razlikopolne ljubavi. Ljubav u tom svom natpolnom stanju oblikuje Drugost kao takvu, utie na stvaranje i odravanje uverenja o mogunosti radikalno drugaijeg Sveta. Zato je Sokrat i mogao da kae da nema trenutka u kome nije nekog voleo. Ali ona to ini prezirui nunost i sigurnost a pomaui rizik i sluajnost. Citirau ponovo Badijua u razgovoru sa Nikolasom Truongom: Ljubav zapravo nije mogunost, ve transformacija neega to je izgledalo nemogue u neto mogue.13 Ljubav je, dakle, mo transformacije koja radi protiv Sveta. I ma koliko se ona obijala o zidine tog sveta, ona e i dalje ostati ta spasonosna mogunost. Zapravo jedina mogunost.

13 Badiou, A. i Troung, N.: isto, str. 63.

284

vej

literatura
1. 2. 3. 4. 5. Badiou, Alain i Trouning, Nicolas: Pohvala ljubavi, Meandar, Zagreb 2011. Barouz, S. Vilijam: Gradovi crvene, noi, Fabrika knjiga, Beograd 2010. Kristeva, Julija: Ljubavne povesti, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci 2011. Platon: Dijalozi, Grafos, Beograd 1982. ----. Ijon, Gozba, Fedar, BIGZ, Beograd 1979. Kroker, Marilouis and Arthur: Theses on the Disappearing Body in the Hyper-Modern Condition, u Body Invaders: Panic Sex in America, New york: St Martins Press, 1987. Rhodes, James M.: Eros, wisdom, and silence: Platos ero tic dialogues, University of Missouri Press, 2003.

6.

285

286

287

vej

udc 75.071.1:929 knjovi m.

sava stepanov, novi sad

pariske godine milana konjovia

U Pariz Milan Konjovi stie 22. maja 1924. godine, vozom iz Praga, zajedno sa suprugom Emom. Kao i sve ostale vane dogaaje u svom ivotu, Konjovi je i svoj dolazak u Pariz smatrao oekivanim sledom i loginim ispunjenjem sopstvene sudbine: Stigli smo rano ujutro. Pariz sam toliko poznavao iz literature da sam, kada smo poli peice Bulevarom Sevastopolj, imao oseanje kao da stiem kui!1 Konjovi odseda u malenom studentskom hotelu Londre, u blizini Luksemburkog parka, a potom, igrom sluaja, upoznaje Morisa Beca (Maurice Betz), knjievnika, sa kojim se sprijateljuje, te neka dva meseca stanuje kod njega u stanu nedaleko od Sen ermen di Prea (Saint Germain des Prs). Do kraja te svoje prve godine u Parizu, Milan i Ema e menjati hotele, sve do januara 1925. godine, kada Konjovi zakupljuje svoj prvi slikarski atelje u Monruu (Montrouge, 42, Rue de la Vanne). Atelje e ubrzo adaptirati i u udobni stambeni smetaj, te e na toj adresi boraviti sve do decembra 1929. godine. Tada e se Konjovii useliti u svoju kuu u Rue Montsouris broj 9. u XIV arondismanu. Tu kuu je
1 Dragoslav orevi, Milan Konjovi njim samim, MSU, Beograd, 1975.

Milan Konjovi sazidao poto je u okolini rodnog Sombora prodao oko 180 jutara nasleene zemlje.2 Pariska kua Milana Konjovia je velika, lepa i moderna. Projekat je uradio arhitekta poljskog porekla Marsel Zjelinski (Marcel Zielinski), uenik slavnog Le Korbizjea (Le Corbusier). Kua je imala tri ateljea, a visina tih ateljea je bila oko 6m (!). Oigledno je da se Konjovi spremao za dug ivot u Parizu. Prema sopstvenom kazivanju, imao je nameru da u svojoj kui napravi svojevrsnu akademiju za mlade srpske umetnike, po uzoru na poljskog slikara, grafiara i pedagoga Jozefa Pankijevia (Jozef Pankiewicz, 18661940), koji je u to vreme u Parizu vodio Akademiju Poljsku.3 Interesantna je injenica da se u neposrednoj blizini nalazila kua Andrea Derena (Andr Derain), koju je takoe gradio Zjelinski (a kod kojeg je Deren video Konjovievu sliku o kojoj se izuzetno pohvalno izrazio), te ateljei Braka (Georges Braque) i Fuite (Foujita) U novoj pariskoj kui, neposredno po useljenju, 18. februara 1930. godine, raa se umetnikova ker Vera. Sve je nago2 Irma Lang, Konjovi izbliza, Galerija Milan Konjovi, Sombor, 2010, str. 54. 3 Isto, str. 54.

288

vej

vetavalo da e to biti dugoroni dom Konjovievih. No, umetnik e, sa svojom porodicom, u toj prelepoj kui boraviti svega nepune dve godine. Ve 1932. godine pariska avantura Milana Konjovia bie zavrena. U jeku zaslueno steene afirmacije, pogotovo posle uspenih nastupa na pariskim salonima, te nakon izuzetno zapaene samostalne izlobe u Galeriji Bing (Galerie Bing & Cie) tokom aprila i maja 1931, on e se zauvek vratiti u Sombor. Svoj pariski atelje prvo je iznajmio slikaru Pei Milosavljeviu, a potom je kua godinama izdavana u zakup. Uzroci Konjovievog naputanja Pariza su viestruki. U dobroj meri na to je uticala ekonomska kriza i privredna depresija tih ranih tridesetih, ali je glavni razlog bila Konjovieva odluka da se vrati u Sombor kako bi nastavio da slika u zaviajnom okruju: Povratak iz Pariza u Sombor znailo je razreenje krize. Postavilo se pitanje kako dalje po sle tolike slobode na pariskim slikama. Dolazak u drugi ambijent, podneblje, na svoje, znailo je poeti iznova.4 No, konani rastanak sa Parizom ostvaren je tek nekoliko godina potom, tanije, tokom juna i jula 1937. godine, kada Milan Konjovi prireuje izlobu u tada veoma uglednoj Galeriji Muradijan-Valoton (Galerie Mouradian-Vallotton). Na toj izlobi, sa novim motivima iz rodne Vojvodine i sunane Dalmacije, Konjovi trijumfalno manifestuje svoje parisko slikarsko iskustvo i umee. Kritika je izuzetno povoljna, posebno ona koju je s oduevljenjem napisao stari poznanik i prijatelj Moris Bec (Maurice Betz), koji, s preciznou istinskog poznavaoca koncepta i karaktera Konjovievog slikarskog izraza, uoava, u tom momentu inovativnu, slikarevu disciplinovanost u organizovanju i definisanju ekspresionistike slike.

pariz: naukovanje, usavravanje U biografiji Milana Konjovia pariska epizoda predstavlja svojevrsni zavrni in njegovog dugogodinjeg kontinuiranog slikarskog naukovanja. Proces studiranja zapoet je jo prilikom ranih odlazaka u Budimpetu (1919), gde mladi Konjovi pohaa asove na Slobodnoj koli crtanja kod maarskog slikara i pedagoga Karolja Retija (Rthy Kroly). Potom, tokom zimskog semestra kolske 1919/1920. godine, sledi boravak na prakoj Akademiji kod profesora Vlaha Bukovca. Nezadovoljan i razoaran metodama uglednog profesora, veoma brzo naputa akademijsku uionicu i nastavlja usavravanje u ateljeu Jana Zrzavija (Jan Zrzav), ekog avangardnog slikara. Posle Praga, sledi boravak u Beu, 19211922. godine, gde je Konjovi polaznik Frelihove (Frlich) kole crtanja. Tokom tog bekog perioda pokuava da uspostavi vezu sa Oskarom Kokokom (Oskar Kokoschka), pie mu pismo u Drezden sa molbom da ga primi na tamonju Akademiju ali ne dobija odgovor. Iz Bea se Milan Konjovi nakratko vraa u Prag a potom se 1924. godine preseljava u Pariz. Konjovieva odluna namera bila je da se u Parizu studijski bavi slikarstvom. On nastoji da svakog trenutka doe do novih slikarskih spoznaja. Posveen je sebi, sopstvenom usavravanju i nikuda ne uri. U Parizu je prvi put izlagao tek krajem 1926, i to na uglednom Jesenjem salonu u Gran Paleu (Grand Palais). Zapravo, sve vreme tog pariskog boravka, Konjovi je asketski posveen i usredsreen na traganje za vlastitim izrazom: Kada sam odlazio u Luvr, da obiem galerije, uvek sam iao sam. I u ateljeu sam uvek bio sam.5 Konjovi je usamljenik, a kako to lucidno zapaa Dragoslav orevi, njegova samoa je sinonim za njegov izraziti individuali5 Miroslav Josi Vinji, ivot umetnika u starosti (Milan Konjovi) rukopis. Citirano iz Dragoslav orevi, Milan Konjovi njim samim, MSU, Beograd, 1975.

4 Irma Lang, isto, str. 60

289

vej

zam.6 Sa suprugom Emom je u Parizu stvorio mali krug prijatelja, ali su uglavnom iveli povueno. U to vreme u Francuskoj boravi vei broj srpskih i jugoslovenskih slikara (Dobrovi, Jefta Peri, Milunovi, elebonovi, Lubarda, umanovi, Zora Petrovi, Aralica, Pea Milosavljevi, Gvozdenovi, Tabakovi, erban i drugi) te nekolicina maarskih umetnika, meu kojima su i Konjovievi prijatelji Cobel (Czbel Bla) i Diner-Dene (Diener-Dnes Rudolf). No, Konjovi se nije esto sastajao sa njima izbegavajui svakodnevna boemska druenja i izlaske. Jednostavno, nije dozvoljavao da ga bilo ko ometa u njegovoj osnovnoj nameri. Najee se sretao, u veernjim asovima, u uvenom kafeu Dom (Cafe du Dome) sa slikarom Petrom Dobroviem. Konjovi je izuzetno cenio Dobrovia, uvaavao ga je kao iskusnijeg kolegu od kojeg je rado prihvatao savete. S njim se upoznao jo 1919. godine u Novom Sadu, neposredno po Dobrovievom preseljenju iz rodne Maarske. Njihovo prijateljstvo je produbljeno tokom zajednikih pariskih godina, te na zajednikim porodinim boravcima u Kanju na Moru (Cagnes-sur-Mer), na francuskom priobalju. Njegova snana linost, naroito velika likovna kul tura i teoretsko znanje, mnogo mi je pomoglo na pu tu traenja mog vlastitog izraza, rekao je Konjovi u jednom novinskom intervjuu.7 Odmah po dolasku u Pariz, leta 1922. godine, Konjovi pohaa asove slobodnog crtanja i crtanje veernjeg akta na Akademiji Gran omje (Acadmie de la Grande Chaumire). Tamo su posto jali razni ateljei, ja sam odlazio samo na slobodno crtanje od est do osam, ili od pet do sedam, u ve ernjim satima.8 Potom odlazi u atelje Andrea Lota (Andr Lhote), u ulicu Odesa broj 18, blizu stanice
6 Isto, str. 29 7 Branko Majer, Iz razgovora sa Milanom Konjoviem, No vo doba, Split, 10. II 1936. 8 Dragoslav orevi, isto, str. 29

Monparnas (Montparnasse). Kod ovog tada odista uglednog umetnika i popularnog pedagoga Konjovi je doao posle jednog razgovora sa Savom umanoviem, koji je ve bio tamo sa jo nekim umetnicima iz Srbije i Jugoslavije. Meutim, Konjoviu se Lot, kao uitelj, nije svideo, jer kao da se celo stvara nje moglo svesti na nekoliko krutih principa o liniji i boji9, a njegova korektura je bila sasvim stereotipna. Recimo, govorio je kako kod crtea iza prave linije mora da doe kriva, pa opet prava, pa ponovo kri va itd.; kod boje, toplohladno, toplohladno. A sve to je bilo ono to sam ja ve znao i to meni nije bi lo potrebno, ni interesantno.10 ak i mnogo godina kasnije, Konjovi nije voleo da ga vezuju za Lota. Uznemiravalo ga je svako pominjanje uticaja ovog slikara i pedagoga na njegovu umetnost, te je veito napominjao da je u Lotovoj koli boravio samo dve nedelje i da je za to vreme uradio tek jedan crte i dve nevelike slike. Meutim, Lazar Trifunovi razlono analizira posledice Konjovievog boravka u Lotovom ateljeu: Konjovi se nije sluajno obratio Lotu. U prvom periodu njegovog stvaralatva, ko ji traje do 1926. godine, i obuhvata vreme studija i umetnikog formiranja, postoji stalna zainteresova nost problemima forme, iako je Konjovi, kako je sam rekao, u to doba muen dvema krajnostima: as sam slikao noen crtakim preokupacijama, as sam tra io adekvatan izraz u kolorizmu [] Lot nije priveo Konjovia kubizmu, ve ga je uputio ka klasicizmu i starim majstorima u Luvru, to je za njegov razvoj bilo od velikog znaaja11. To postojanje dilema oko eventualnih uticaja Lota ili drugih ranijih uitelja i uzora, u Konjovievom sluaju uvek je opravdano jer se njegovo slikarsko studiranje odvijalo uporedo
9 Citat preuzet iz knjige: Lazar Trifunovi, Stvarnost i mit u slikarstvu Milana Konjovia, Galerija Milan Konjovi, Sombor, 1990. 10 Dragoslav orevi, isto. 11 Lazar Trifunovi, Srpsko slikarstvo 19001950, Beograd, 1973, str. 24.

290

vej

sa njegovim intenzivnim stvaralatvom. U celokupnom procesu naukovanja Konjovi, zapravo, traga za samim sobom, za vlastitim izrazom. U tom smislu, on uporedo poseuje i menja kole i uitelje, ali i elaborira razliite slikarske koncepcije te u sopstvenom slikarstvu otvara i zatvara odreene pikturalne probleme as insistira na crteu i vrstom racionalizmu as je zabavljen koloritom i slobodnijim (ekspresivnijim) formalnim reenjima Simbolino bi se moglo konstatovati da je Konjovievo studiranje zavreno njegovim konanim izlaskom iz Luvra u koji je, posle naputanja Lotovog ateljea, odista esto odlazio. Irma Lang nas, ba kao i Lazar Trifunovi, upozorava na graninu 1926. godinu: Sumirajui 1926. godinu, na umetnik bele i uspelu somborsku izlobu, prodaju slika, zapaen debi na renomiranom Jesenjem salonu, afirmativne natpise kritiara i prilino udoban ivot u Parizu. Sve je to moglo mladog Konjovia lako da zadri na uta banom i ve savladanom putu, ali desilo se upravo suprotno! Milan Konjovi je podvukao crtu, umesto studiranja starih majstora u Luvru, koristei se isku stvom studijskih godina, on se hrabro, samosvesno okrenuo sebi, svom temperamentu, svojim afiniteti ma i svojoj linosti.12 pariz stvaranje, personalnost, izlobe Tokom prve godine svog boravka u Parizu Milan Konjovi skoro i nije slikao! Tu informaciju saoptava Irma Lang, dugogodinja direktorica Galerije Milan Konjovi u Somboru, koja je imala uvid u preciznu evidenciju slika, koju je umetnik uredno vodio itav svoj slikarski vek. Evidentirane su samo dve slike naslikane kod Lota Leei akt i enski akt s lea (obe iz 1924). Nevelikog formata ove se slike odlikuju vrstim crteom te tedrim koloritom. Obe su naslikane u klasicistikom maniru, svedeno, racionalno i bez strasti, kako je sam Konjovi govorio.
12 Irma Lang, isto.

No, ako nema strasti onda ima nekakvog drugaijeg smisla. Trifunovi lucidno ukazuje na sutinsku ukorenjenost racionalistikog vienja sveta mladog Konjovia: U klasinim harmonijama njegovih slika bilo je sve sreeno i ureeno kao u njegovoj ravnici, kao u ivotu njegovih predaka: izgledalo je da izmeu Konjovievog slikarstva i moralnih naela sveta kome je pripadao uspostavljena puna saglasnost i ta identi fikacija stvarala je utisak da je cilj naen i ostvaren.13 U sunanom Kasisu na Moru (Casis-sur-Mer) nastaje nekoliko slika koje su izuzetno znaajne u Konjovievoj umetnosti. Crkva u Kasisu i Pinije u Kasisu odlikuju se klasicistikom mirnoom naslikanih predela, studijski preciznim crteom, adekvatnim blagim i svedenim koloritom, uzbudljivim tamnim senkama, vrstom kompozicionom konstrukcijom. U istom maniru Konjovi je naslikao jo nekoliko zapaenih ostvarenja (Glava devojke, Autoportret sa frulom, obe iz 1925, te Autoportret, Lopud pristanite na moru i Mrtva priroda naslikane 1926). U tim slikama potvrena je stvaralaka zrelost slikara kojom sasvim jasno kontrolie i realizuje vlastiti slikarski koncept. Toj seriji slika pripada i izuzetni Portret Morisa Beca, izloen na Jesenjem salonu u Gran Paleu 1926. godine. Nastup na Salonu zapravo je Konjovievo premijerno pojavljivanje na pariskoj umetnikoj sceni. Slika je bila veoma zapaena, o njoj s ushienjem pie Rejmon Regamej (Raymond Regamey) u pasusu posveenu slikarstvima vrste konstrukcije: U ovoj vrsti da li bih mogao da izaberem bolji primer od platna mladog jugoslovenskog slikara koji izlae prvi put M. Konjovia? On je poslao portret naeg prijatelja Morisa Beca, delo monohromno, pri guenih boja, promiljeno, dostojno potovanja.14 A Marsel Suva (Marcel Sauvage) istu sliku spominje
13 Lazar Trifunovi, isto, str. 25. 14 Raymond Regamey, Le Salon dAutomne, Le Journal de lEst, Pariz, 11. novembar 1926.

291

vej

u svom tekstu karakteristinog naslova Imena koja e postati velika!.15 No, iako je racionalistiko neoklasicistiko slikarstvo bez strasti Konjoviu donelo poetnu afirmaciju, oigledno je, nije moglo zadrati duu umetnikovu pozornost. Njegovoj slikarskoj prirodi i temperamentu takav koncept jednostavno nije bio primeren. Zbog toga ubrzo, ve tokom naredne godine, u Konjovievoj umetnosti dolazi do znaajnih promena. Slika Crveni sto (1927) definisana vidljivim i snanim konturnim linjama, intenzivnom bojom, pastozna i pomalo dramatina predstavlja radikalan zaokret ka jednom drugaijem shvatanju slike, ka koloristikom ekspresionizmu. Jednu mrtvu prirodu (Crne smokve, 1927) Konjovi izlae na Jesenjem salonu, novembra 1927, a i tu sliku zapaaju brojni prikazivai izlobe, poput Renala, Sovaa, Boe Pavlovia U jednom svom tekstu, Valdemar or (Waldemar Georges) Konjovia naziva slikarem stvarne vrednosti.16 Iste godine, prema sopstvenom svedoenju, Konjovi je naslikao itavu seriju ekspresivnih i koloristiki potentnih slika zajednikog naslova Mrtva priroda sa asopisom Cahiers dArt,17 a ve sledee 1928. godine takav slikarski postupak potpuno e prevladati u njegovom slikarstvu, a to je vidljivo u Begoni jama i portretu Bellezza. Miodrag B. Proti u svojoj knjizi Srpsko slikarstvo XX veka fenomen preorijentacije od konstruktivnog slikarstva ka koloristikom ekspresionizmu sagledava u irem kontekstu tadanje srpske slikarske umetnosti jer se, osim kod Konjovia, identine promene istovremeno odigravaju i u slikarstvu Bijelia, umanovia, Dobrovia, Joba, Zore Petrovi Ekspresionizam je potvrivao
15 Marcel Sauvage, Des noms qui vont grandir. Coedia, Paris, 18. novembar 1926. 16 Waldemar Georges, Eine Auslnder Ausstellung im Salon de lEscalier, Pariser Deutsche Zeitung, 5. VI 1927. 17 Katarina Ambrozi, Milan Konjovi (monografski katalog), GMK, Sombor, 1965, str. 65.

subjektivnu istinu, strastan odziv na ivotne tokove, lirsku opijenost ili dramsku napetost, svetlu i tam nu stranu trajanja, sagledanu u ezoterinim bura ma ljudske krvi: snagu ovozemaljskog i traginog. I sam razum pregrejan je egzaltacijom do vizionarskog buncanja. Suprotno Malbranu [Nicolas Malebranche], u ekspresionizmu je istina vie u ulima nego u duhu. Taj romantini, dionizijski vid sveta umetnosti je, uostalom, prisan jer relativne istine voli da pretva ra u fascinantne.18 A Konjovievo slikarstvo je tokom poznih dvadesetih godina prolog stolea ilo upravo tim pravcem jedno od njegovih vrhunskih ostvarenja Plavi Kasis (1929) najavljuje konano otkrivanje autentine pikturalnosti. Slika je sva u intenzivnim bojama, linije su snane i napete; duboki ultramarin dominira gornjim pojasom slike i svojim potencijalom stimulie akcente crvene, ute, zelene. Slikom titra svea, snana energija i ekspresija. Ta autentina ekspresionistika snaga boje ubrzo e se pojaviti i na drugim Konjovievim slikama. No, Plavi Kasis je samo najava bure Konjovievog ekspresionizma. Kao da je i sam Konjovi bio zateen njenim pikturalnim intenzitetom. Bilo kako bilo, posle tog ostvarenja, takoe tokom 1929. godine, nastaje serija enterijernih slika delikatnijih pastelnih tonova i smirenijih linijskih tokova. U tim slikama odslikava se tiho proticanje svakodnevlja u montsurijevskom enterijeru Konjovievog stana-ateljea (Ema u kuhinji, Ema ita u ateljeu, Atelje u Montsu riju, sve iz 1929). ini se da je serija tih, uglavnom, enterijerskih kompozicija, dobro organizovanih i postavljenih, bila potrebna pre svega samom Konjoviu: one su nastale logikom postupne promene, onom logikom koja e ga zasigurno, ponovo bez urbe i preskakanja, odvesti nekoj njegovoj idealnoj slici ija e se pikturalna nervatura potpuno usaglasiti sa slikarevim unutarnjim ritmom, sa njegovim biem. I
18 Miodrag B. Proti, Srpsko slikarstvo XX veka, Beograd, 1970, str. 147.

292

vej

upravo tada, na razmei dvadesetih i tridesetih godina prolog veka, Konjovi se ustanovljava kao slikar kontinuiteta, kao slikar u ijem opusu postoji logika razvoja i princip progresije ka uspostavljanju autonomije slike i njenog plastikog bia. Na samom poetku tridesetih godina XX veka, tridesetpetogodinji Milan Konjovi je mnogo toga postigao zavrio je svoje dugo i uporno usavravanje; slikarstvo racionalistike vrste i precizno definisane forme je prevladao i dospeo do slike u kojoj dominira boja kao primarni likovni element i kao generator potentne ekspresivne tenzije Konjovi sa svojom porodicom (supruga Ema i tek roena kerka Vera) ivi sasvim udobno u vlastitoj modernoj kui u Ulici Montsuri br. 9 (9, Rue de Montsouris). U kui su bila tri ateljea; visina ateljea je bila est meteri! opisivao je Konjovi nove uslove za ivot i rad koje je tada sebi stvorio.19 Uz to, pun je stvaralakog elana u narednom periodu, od poetka 1930. do sredine 1932. godine, kada e nenadano napustiti Pariz i vratiti se zauvek u rodni Sombor naslikao je oko 200 slika! U tom momentu njegovo ime se u Parizu izgovara s potovanjem ugled je stekao zapaenim i dobro ocenjivanim nastupima na pariskim salonima i drugim kolektivnim izlobama, a pogotovo su bile uspene njegove dve samostalne izlobe prva u Galeriji Bing, aprila i maja 1931, i druga u Galeriji Van Ler, juna i jula 1932. godine. Na prvoj samostalnoj izlobi, u Parizu Konjovi je izloio tridesetak slika iz tzv. plave faze, kako se najee oznauju njegova slikarska ostvarenja nastala posle racionalistikog perioda. U svom prikazu te Konjovieve izlobe u Galeriji Bing, likovni kritiar Moris Renal, koji je dosledno pratio umetnikov razvoj jo od njegovog prvih izlobenih nastupa u Parizu (a koji je povodom Salona nezavisnih umetnika 1930. godine napisao: Dve Konjovieve mrtve prirode predstavljaju neto najlepe na Salo
19 Irma Lang, isto, str. 53.

nu), tumai Konjoviev slikarski koncept: Evo opet jednog slikara Ali problem siea izgleda da slikara mui na sasvim izuzetan nain. Najee on, izrazito lirski ponesen, prevazilazi temu koja ga je inspirisala, a samo se izuzetno dogaa da je sledi prilino ver no. Ovaj mali dramski sukob odvija se u sri slikarske akcije koja je veoma sigurno sprovedena. Velike mrlje boje, esto vrlo snane i dobro, ak suvie dobro pro uene, ukazuju na umetnika kod koga znanje i sen zibilnost tee za ravnoteom, to izgleda da nije uvek lako postii.20 Oito, boja je donela novu vrednost Konjovievom izrazu, ali mu je otvorila nove prostore slikarske slobode i omoguila mu da se autentino i sasvim personalno dokae i izrazi. Interesantan trenutak, koji prethodi naputanju pariskog umetnikog ambijenta, svakako je Konjoviev desetomeseni boravak u Somboru. Svoj zaviajni ambijent Konjovi, sada kao ve formirani slikar, zaista snano doivljava i proivljava. Slike naslikane u zaviaju on nosi u Pariz i izlae ih leta 1932. godine u Galeriji Van Ler, u Ri d Sen 41 (41, Rue de Seine). Ponovo je Konjovi izazvao interesovanje strune javnosti, a kritiar Pol Fjeran (Paul Fierens) oduevljen je: Jedna bogata priroda, jedan temperament Milan Konjovi21 Ovaj uspeh, meutim, nee zadrati Konjovia u Parizu. Stvari su, oigledno, postale ozbiljnije. Dr Lazar Trifunovi u jednoj interesantnoj analizi smatra da je Konjovi dospeo do take kada je posle svih tih godina razvoja, a naroito posle bure plave faze, prvi put shvatio da slikarstvo nije igra i zabava, ve direktna raspra va sa iskonskim silama ivota, ovekov obraun sa sudbinom, poseban nain saznanja, jer se preko sebe saznaje ono to je najdublje, to je humano i zajed

20 Maurice Raynal, Peintures de Konyovitch, LIntransige ant, Pariz, 27. IV 1931. 21 P.(aul) Fierens, Milan Konyovitch, Journal des Debats, Pariz, 21. VII 1932.

293

vej

niko svim ljudima.22 To saznanje, kao i neke druge praktine okolnosti (privredna kriza), kao i izraena nostalgija, odvode Konjovia u stanje duboke krize. Za vreme pomenutog boravka u Somboru umetnik vraa sigurnost. Slika u eksterijeru, na ulici, u polju, u dvoritima somborskih kua. U tom smislu je interesantan podatak da Konjovi u Parizu nije naslikao nijednu sliku izvan ateljea.23 U zaviaju je osetio da je svoj na svome, istovremeno shvatajui vlastitu sudbinsku ukorenjenost u ravniarsko tlo rodne Bake Vraa se u Pariz, ali e se tu zadrati jo svega dva meseca. No, taj povratak u Sombor nije bio i konaan oprotaj od Pariza. Tokom 1937. godine Konjovi se ponovo pojavljuje u gradu svetlosti: u maju mesecu je meu izlagaima u Jugoslovenskom paviljonu na velikoj Svetskoj izlobi. U postavci je pet njegovih slika. Ve sledeeg meseca tanije, 18. juna iste godine, otvara samostalnu izlobu u odista uglednoj Galeriji Muradijan-Valoton, iji su redovni izlagai bili Bonar, Deren, Ruo, Difi, Pikaso, Vlamenk, Roden Konjovi se predstavlja sa 21 slikom iz svog postpariskog perioda, dakle, slikama koje su naslikane u Somboru i na jadranskom primorju. Tekst u katalogu je napisao prijatelj Moris Bec, koji analizira relaciju izmeu umetnikovog pariskog slikarskog iskustva i novih somborskih ostvarenja: Prekalivi se u atmosfe ri rodne Bake, Milan Konjovi, koji je nedavno nau io od naih velikih slikara da disciplinuje svoj talenat, vraa nam se s potpuno novim preokupacijama: ru iasto oblepljene kue, ene zelenije od vrta, crveno i plavo sa ilima iz njegovog kraja, lica stvarna kao njegova seanja.24 Konjovi je zadovoljan. Osim Becovog teksta, pohvalno se o njemu izraavaju i drugi
22 Lazar Trifunovi, isto, str. 36. 23 Milenko Popi, Konjovi iz prikrajka (rukopis), Sombor, 2010. 24 Betz Maurice: Predgovor-katalog Oeuvres recentesMilan Konyovitch, Galerie Mouradian-Vallotton, Paris, 18. VI 3. VII 1937.

kritiari. Sa izlobe je prodato nekoliko slika, a meu kupcima su bili i poznati kolekcionari Kolo i Donat iz Pariza, Andre Farsi, direktor Muzeja u Grenoblu, te galerista Ernst iz Budimpete. O pariskom ugledu Milana Konjovia govori i spisak imena upisanih u knjizi utisaka: ruski umetnici Mihajlo Larionov, Natalija Gonarova; Maari Lajo Tihanji i Bela Cobel; eh Jan Zrzavi; francuski kolekcionari Bere, Kelerman, Koloa, Donat, pesnik Bec, te nai umetnici Pea Milosavljevi, Ivan Tabakovi, Milo Milunovi, Kosta Hakman Jednog posetioca Konjovi se posebno dobro seao. Bio je to Andre Lot. Konjoviu je odao priznanje: Doao je i rekao mi je da zna da sam ja bio samo dve nedelje kod njega, ali ne smeta, jer Vi ste i tako postali dobar slikar, rekao je Lot.25

sve pariske izlobe milana konjovia 1. 2. 3. 4. Salon nezavisnih, Grand Palais, 1928. Salon nezavisne umetnosti, Grand Palais, 1929. Salon nezavisne umetnosti, Grand Palais, 1930. Samostalna izloba Galerie Bing & Cie Paris, 1931. 5. Salon u Tiljerijama, Tuilleries, 1930. 6. Samostalna izloba Galerie Van Leer, Paris, 1932. 7. Izloba stranih slikara koji ive u Parizu, Galerie Georges Petit, 1932. 8. Svetska izloba u Parizu, 1937. 9. Samostalna izloba Galerie Mouradian-Vallotton, Paris, 1937. 10. Umetnost na tlu Jugoslavije od praistorije do danas, Grand Palais, 1971. 11. Samostalna izloba Grand Palais, Paris, 1985. 12. Samostalna izloba Galerija Kulturnog centra SFRJ, Pariz, 1986.

25 Irma Lang, isto, str.74.

294

295

djaz

296

297

f o t o

j a n
2 9 4 ,

c i e s l i k i e w i c z
2 9 5 , 2 9 7 , 3 0 0 , 3 0 1 ,

j a n c i e s @ y a h o o . c o m 3 0 2 , 3 0 3 , 3 1 5

s t r a n a :

298

299

djaz

udc 821.163.41.09 osberger p.

pavle osberGer Pavle osberger bio je najplodotvorniji pisac iz oblasti istorije Jevreja na tlu Vojvodine i bive Jugoslavije na naim prostorima. Autor je vie od dvadeset knjiga i monografija (Jevreji u Vojvodini, Jevreji u Novom Sadu, Sinagoge u Vojvodini, Osnovni pojmovi jevrejskih obiaja i religije, Zbornik radova itd. videti izabranu bibliografiju). Pavle osberger bio je uporni i vredni istoriar Jevreja u Novom Sadu, zapisniar njihovog ivota, istorije novosadskih sinagoga, kao i istoriar i istraiva ratnih zloina koji su protiv njih poinjeni. Ono to u drugim zemljama rade itavi timovi istraivaa, u Novom Sadu je gotovo sasvim sm uradio ovaj uporni i skromni ovek. Potpuni spiskovi rtava Novosadske racije 1942. godine, kao i Holokausta na teritoriji Vojvodine, postoje zahvaljujui njegovom predanom radu. Ali, Pavle osberger bio je i istoriar ivota Jevreja u Novom Sadu, kao i istoriar ivota njihovih sugraana i njihovih meususedskih odnosa. U svojim esejima Pavle osberger detaljno pie o pomoi koju su Jevreji dobili od svoje srpske brae i svojih srpskih sestara u vremenima najveih uzajamnih stradanja i tragedija tokom Drugog svetskog rata. osberger belei istorije onih Srba koji su sasluili naziv Pravednika meu narodima najveu

poast koju Izrael dodeljuje onima koji su imali hrabrosti da pomognu Jevrejima u vreme Holokausta, kao to su to prof. dr Duan Jovanovi, novosadski lekar, ili Zlata Veljkovi tajnic, koja je u Kruevcu kao srednjokolska uenica, uz najvei rizik po sopstveni ivot, spasla celokupnu jevrejsku porodicu Tajtacak (videti Zbornik radova, 389). Ove istorije srpsko-jevrejskog prijateljstva zabeleene su u knjigama Pavla osbergera, usrdno, detaljno, i sa mnogo pijeteta. Za svoja dela Pavle osberger nagraivan je u vie navrata, ukljuujui i Zlatnu menoru, koju mu je dodelio Memorijalni muzej Holokausta Jad Vaem u Jerusalimu, kao i nagradu za judaistiku Dr andor ajber, koja mu je dodeljena za ivotno delo u oblasti jevrejskih studija, kao i za razvijanje interetnike tolerancije, u Budimpeti, u martu 2011. godine. Dobitnik je Novembarske povelje grada Novog Sada. Ovaj dvoasovni portret-intervju sa Pavlom osbergerom, pred video-kamerom, ovde obogaen odlomcima iz njegovih mnogobrojnih knjiga i lanaka, voen je u njegovoj kui, u Miletievoj ulici u Novom Sadu, u junu 2011. godine, u prisustvu njegove supruge Agneze (Njule) osberger, i moje majke Milene Kujundi, inenjera u penziji. To je bio njegov poslednji intervju. Pavle osberger je preminuo u 91. godini, marta 2012. godine.
300

djaz

012 osberger p.

izabrana biblioGrafija pavla osberGera Uee Jevreja u zdravstvu Novog Sada, Novi Sad: Medicinski fakultet, 1985. O jevrejskoj bolnici u Novom Sadu, Novi Sad: Zbornik naunog drutva istorije zdravstvene kulture Vojvodine, 1986. Novosadski Jevreji, Novi Sad: Knjievna zajednica Novog Sada, 1988. Spisak rtava Holokausta u Novom Sadu, Novi Sad, 1989. O logoru Auvic, Novi Sad: Godinjak Istorijskog Muzeja APV, 1991. Jevreji u Vojvodini, Novi Sad: Prometej, 1998. Osnovni pojmovi jevrejskih obiaja i religije (vie izdanja), Novi Sad: Pokrajinski sekretarijat za kulturu, 1996. Jevrejska ulica u Novom Sadu, Novi Sad: Novosadske sveske, 1996. Sinagoge u Vojvodini, Novi Sad: Prometej, 1999. Sudbina Jevreja u logorima Borskog rudnika: 19431944, Novi Sad, 2007. Zbornik lanaka, Novi Sad: tamparija Stojkov, 2008. Priredio Dragan Kujundi
301

302

303

304

305

djaz

sa pavlom osbergerom razgovarao dragan kujundi

zaleeno seanje
poslednji intervju pavla osbergera

Ja bih Vas zamolio, gospodine osbergeru, da se predstavite. Odakle ste, gde ste iveli?

Mi smo najstarija jevrejska familija u Novom Sadu. ivimo od 1740-ih godina u Novom Sadu. Porezoplaajue glave novosadske od 1740. Imali smo svoje preduzee sve do nacionalizacije, a sada moj unuk vodi to preduzee. Ja sam bio dugo godina u poti, bio sam ef graevinske slube. A bio sam i u vojsci dosta dugo, isto u graevinarstvu. Bio sam skoro etiri godine u logoru, a u partizanima sam bio godinu i po dana, i posle toga jo deset godina oficir. osberger, Pavle. Otac: Josip (Joka) Majka: Paula, roena Feith (Fajt) Roen sam u Budimpeti 21. 9. 1920. godine u Zsido szeretethazu. To je bila jevrejska bolnica za ginekologiju i poroaje. Roen sam na dan Kol Ni dre, tako da je deda Gabor u bolnicu doao peke iz Rakopalote (10 km), da vidi svog prvog unuka. Sme

stili smo se u zgradi Vigado u Rakopaloti, koja je bila svojina dede Gabora, a gde je otac Joka vodio tzv. Gradsku kafanu. Tamo sam iveo kao beba. Seam se da me je, kad je izbio poar, sluavka na ruci od nela kod dede i bake. Seam se optinskog doboara (optina je bila u istoj zgradi), nekog ika Palike, koji se sa mnom ponekad igrao. Seam se da sam se jako plaio fotografisanja, jer je onda trebalo da se ue u sliku. U Rakopaloti sam nauio da igram domi ne. Ne zadugo, na poziv dede Adolfa, brodom Ferenc Jozef , doli smo u Novi Sad. Pristanite se nalazilo blizu Riblje pijace. Tata Joka nas je ve ekao u No vom Sadu. [...] Zlatna menora Jad Vaema dodeljena mi je 1990. godine u Jerusalimu; u Zlatnu knjigu KKL [DK: Karen Kayemeth LeIzrael, Jevrejski nacionalni fond] upisan sam 1984. godine. Megila, zahvalnica Saveza jevrejske organizacije Jugoslavije, uruena mi je 1969. A plaketa Jevrejske optine Novi Sad dode ljena mi je 1985. godine. [DK: Novembarska povelja Novog Sada dodeljena je Pavlu osbergeru 2001. godine]. Primio sam jo tri odlikovanja i mnogo pri znanja. Pavle osberger, Zbornik lanaka, 260.

306

djaz

Kaite, molim Vas, odakle su osbergeri doli u Novi Sad?

Iz losberga, to su atinske Strae, u Moravskoj. Godine1742. bila su velika preseljenja Jevreja iz ostalih delova austrijskog carstva prema novootvorenim i od Turaka osloboenim delovima. Doli su nadajui se da e ovde biti malo tolerantniji prema njima, i tako je i bilo. Naime, car Karlo III Habzburki doneo je zakon da se iz svake jevrejske familije samo jedno muko lice moe eniti, pa je tamo ostalo mnogo suvinih devojaka i momaka koji su onda dolazili ovde, ili su Dunavom i Tisom, sputali se Podunavljem, i tako tu imate mnogo jevrejskih optina u Vojvodini. Naroito oko Sombora, onda oko Palanke, Novi Sad, Panevo, pa sve do Vrca. Jevreji su se naselili u mestu Sasvarulosbergu atinskim Straama jo u XVII veku (M. Zs. Lex., str. 768). To je bio okrug Nitra u bivoj ehoslovakoj. Go dine 1736. pominje se optina Schlossberg sa predgra em ZukerMandel (M. Zs. Lex., str. 1002). Smatra se da je jedan deo Jevreja, u vreme uzimanja nemakih prezimena, u tom mestu uzeo i prezime Schosberger, Schlossberg ili Schlosburg, zavisno od toga kako je gradski pisar prezime napisao. Porodica Zukermandel je prezime uzela po predgrau te varoice. Pretpostavlja se da su za vreme migracije Jevre ja, zbog zakona cara Karla III, zvanog Familietatge setz iz 1726. godine, mnogi, naroito mlai mukarci i ene, krenuli iz tog okruga prema junim, novooslo boenim nenaseljenim oblastima carstva, gde Jevre ji nisu bili tako strogo kontrolisani. Naime, po tom zakonu, samo se jedan mukarac iz jedne jevrejske porodice smeo eniti, te su prekobrojni gledali da se odsele. Seoba se odvijala u nekoliko pravaca. Jedan je bio dolinom Dunava, pa u Podunavlju nalazimo sra zmerno vee jevrejske zajednice.

Tako su osbergeri, sputajui se dolinom Duna va ili ravnicama Bake, stigli i u okolinu tadanjeg Rackog Sela (budueg Novog Sada). U popisima Je vreja u Novom Sadu (Rackom Selu, Petrovoradin skom ancu) kao lanovi te porodice pojavljuju se 1782. Jakob i Alexander.[...] Pretpostavlja se da su lanovi porodice i ranije bili u tadanjem Novom Sa du, uzimajui u obzir da je Avrohom (Abraham) tu i roen, 1779, budui da su mu roditelji tu iveli. (Porodica Schosberger u Novom Sadu, Pavle osberger, Zbornik lanaka, 251).
Uslovi za Jevreje su tada bili povoljni?

Povoljni, ali ne svugde. Sombor i Subotica nisu im dozvolili da se nasele. Naselili su se u Novom Sadu, i u Novom Sadu su ih primili odmah. I zato je i moj ukunukundeda bio ovde jo u ono vreme.
Ovde nije bilo tetlova, kao recimo u Rusiji?

Geta nije bilo. Pokuali su u Novom Sadu 1748. da naprave od Jevrejske ulice geto, ali nije im uspelo. Bila je izmeana. Uglavnom, Novi Sad je najbolje primio Jevreje.
Kaite zato ste poeli da se bavite jevrejskim te mama, jer to nije bila vaa profesija?

Nije bila. Ja sam graevinar. Ubili su mi oca, majku i brata. Ovde u Miletievoj ulici, videete... pie... ovde u naoj kui. A cela ostala familija deportovana je u Auvic. Tako da smo jedan brati i ja jedini ostali od cele velike familije. I onda sam poeo da piem. Moja mama je poznata Novosaanka, ak ima i ulica moje mame. I knjige su o njoj napisane, to je Svenka Savi pisala.

307

djaz

ta je radila mama? [OFF Milena Kujundi]

Mama je bila uiteljica, ona je osnovala jevrejsko zabavite. A osim toga bila je reiser, i pisac, i umetnik, radila je sve i svata, i uglavnom svakom pomagala, bila je poznata po tome to je svima pomagala.
Kaite njeno ime, molim Vas!

no sa suprugom Josipom i sinom Dodikom, nadomak svog doma u Miletievoj ulici. Neka ovi redovi budu umesto nadgrobnog spome nika na grobu koji ne postoji! Schosberger Paula, roena Feith, Zbornik lanaka, 258.
Znai, vi ste poeli time da se bavite odmah posle rata? Kako ste poeli time da se bavite?

Paula osberger. Ima ovde u Novom Sadu ulica Paule osberger. Jedna od najaktivnijih Jevrejki izmeu dva rata, nesumnjivo je bila Paula osberger. Ona je bila stalni organizator svih kulturnih i dobrotvornih zbivanja u jevrejskoj zajednici. Roena je 1895. godine u Budimpeti i poticala je iz porodice koja se godinama aktivno bavila jevrej skim radom. U Budimpeti je, pored graevinarstva, na Vioj tehnikoj koli zavrila i pedagogiju Odsek za decu predkolskog uzrasta (po Montesorijevoj me todi). Za vreme Prvog svetskog rata radi kao medi cinska sestra u pomonoj vojnoj bolnici i dobija zlat nu znaku Crvenog krsta sa krunom. Posle udaje, 1919. godine, dolazi u Novi Sad, gde se brzo ukljuuje u jevrejski javni rad. Organizovala je ajanke u privatnim kuama, tzv. snene grudve, uvek na drugom mestu. Kasnije su ajanke i priredbe odravane u prostorijama Hotela Sloboda, a posle otvaranja Jevrejskog kulturnog doma celokupna ak tivnost je preseljena u to zdanje. Pisala je tekstove, reirala, bavila se scenografi jom i kostimografijom za nezaboravne deje predsta ve San u umi, Deji kongres, Jadranska no. Prireivala je Purimske i Hanuka priredbe za Jevrej sko dobrotvorno drutvo, WIZO, Makabi, kao i dru garske veeri, zabave i balove. Dugo godina, sve do svoje tragine smrti, bila je na elu odbora za prired be i zabave. [...] 1942. godine Paula je ubijena zajed

U vojsci sam bio deset godina, bio sam oficir, komandir ete, pa posle naelnik odeljenja. Na poetku je bio rat, a posle su me prebacili na graevinarstvo, to je graevinska uprava JNA, i onda sam bio ef vojnog gradilita, i to sam bio dosta dugo, gradio fabrike, aerodrome...
A ovim istorijskim poslom, da li ste poeli da se bavite odmah posle rata? ta vas je na to navelo i kako ste poeli da skupljate grau?

Prvo sam poeo na zidnim novinama u vojsci, i onda sam poeo da piem. I onda sam poeo da traim ubice roditelja. Naao sam ih, osueni su na smrt.
Kaite kako je proticalo traenje ratnih zloinaca na teritoriji Vojvodine?

Svi su ih traili ili pomagali. I ja sam traio. Ja sam neke naao preko ovih komisija za ratne zloine, jednog koji se zvao Jano Keljere. Bio je andar, koji je na sudu izjavio da mu uopte nije bilo teko ubiti dvadesetoro ljudi, en i dece, samo mu je bilo teko bacati ih u kamion. I toga su obesili. Onda je bio Marton Zoldi. On je bio organizator Racije u ovom delu Vojvodine. On je bio kapetan. Sa dvadeset est godina je bio doktor prava i tako je nisko pao da je bio poznat jo iz Erdelja gde je obesio neke srpske odnosno pravoslavne popove za bradu, muio narod. To je bio doktor Zoldi. A general Grai je bio komandant Racije.
308

djaz

U kom smislu je Novosadska racija specifina u odnosu na istoriju Holokausta?

Pa ja mislim da je ovako. Ovde u Novom Sadu ubijen je sin doktora Arpada Bokora, koji nije ak ni ime dobio, nije bilo vremena ni ime da mu se d. Deca od tri-etiri godine su bila ubijana. Kao i stari svet. To je bilo nemilosrdno klanje. Nije tu bilo pomoi ni da si bio austrougarski vojnik, oficir... da je moglo to da ti pomogne... sve je to ubijano. Oficiri sa visokim maarskim odlikovanjima, odnosno austrougarskim, ubijani su.
Hoete da kaete da, recimo, oni koji su do rata sluili kao oficiri u maarskoj, odnosno austrou garskoj vojsci, uz visoka odlikovanja, nisu bili po teeni Racije?

pokrajine Vojvodine, utvreni su podaci i za Srem, i za Baku, i za Banat. Ja sam bio angaovao profesora Avakumovia iz Muzeja. On je sve uradio, vrlo temeljno. Grad je podeljen na tri dela i Racija je poela 21. januara 1942. Tog i sledeeg dana bilo je samo poje dinanog ubijanja. Na trandu je ubijeno oko petna est osoba dovedenih iz Doma Levente (Sokolski dom, Dom kulture). Dvadeset drugog januara ubijena je porodica Manoa Rajha (osim njega) u Dositejevoj uli ci. On se naredni dan javio policiji sa albom da su mu ubili enu i troje dece. Zadran je i ubijen i on. Dvadeset drugog januara u ulici Martina Lutera 12 ubijeni su Aleksandar Rosenberg, vlasnik istionice odela Etilen, sa suprugom Ilonom, ro. Haberfeld, i poslovoom radnje Ferencom Nemethom (Maa rom). Ovakav ishod Racije, sa malo rtava, nije po godovao njenim rukovodiocima, ponajvie generalu Fetekehalmiju, pukovniku Graiju i dr., te je nareeno kapetanu dr Martonu Zoldiju da preuzme energinije mere. [...] Po nareenju komandanta Racije, sve rtve su sa ulica pokupili, i vojnim i optinskim kamionima od nosili do Dunava, gde su ih bacali pod led. Utvreno je istragom da su vojnici i andari pljakali leeve, ski dali prstenje s ruku, ak su i prste sekli da dou do na kita, skidali vrednije odevne predmete, uzimali novac. Prema izvetaju Komisije za utvrivanje zloi na okupatora i njihovih pomagaa, u Raciji je bilo osamsto sedamdeset rtava Jevreja. U Jevrejskoj opti ni utvrena su imena osamsto dvadest i osam rtava Racije. Kako je veina rtava baena u Dunav, na Jevrej skom groblju, koliko je poznato, sahranjeno je samo pet osoba (suprunici Rosenberg, suprunici Iak i Pe tar Vig), a u Zemunu je sahranjeno trista osamdeset neidentifikovanih rtava Racije, koje su izvaene iz Dunava kod Zemuna. U Zemunu je 1957. podignut spomenik ovim rtvama...

Nisu. U Novom Sadu bile su dve poteene familije. Jedan je bio bez nogu, a drugi je bio neto jako bolestan, isto vojni invalid. I taj bez nogu je bio privremeno izuzet od maltretiranja, a onda je doao kraj rata i spasao ga.
Da li je bilo tekoa sa prikupljanjem dokumen tacije?

Nije bilo tekoa. I ja sam prikupljao dokumente o Raciji. Kad sam poslednji put prikupljao, onda je bilo 876 evidentiranih Jevreja ubijenih u Raciji. Od toga smo tano dokumentovali 820 i neto. Ali i tu je mogla da se provue neka greka, jer su cele porodice ubijane, tako da nije bilo nikoga da prijavi tane podatke. Ima, tu i tamo se pojavi neko ko se vodi kao rtva, a nije. To su podaci koji isplivavaju sluajno. Ali je sistemska evidencija voena dosta dobro to se tie Vojvodine. To je raeno na viem nivou, poslednji put prole godine, na najviem nivou Vlade
309

djaz

Posle osloboenja zemlje 1944. vinovnicima kr voprolia u Novom Sadu sueno je, i oni su osueni za svoja nedela. Racija u Novom Sadu od 21. do 23. januara 1942, Novosadski Jevreji, 40. Ja sam pre tri meseca primio u Budimpeti dravnu nagradu za judaistiku, nagrada se zove Dr andor ajber. Profesor koji me je tamo predstavio publici rekao je da sam ja jedna institucija od jednog lana, sa velikom bazom podataka, i da je maarska javnost odavno duna meni priznanje. I kad su mi predali nagradu... Nagradu su mi predali u Savezu jevrejskih optina Maarske u Budimpeti. To je bilo treeg marta [2011]. Evo sad sude andoru Kepiru u Maarskoj, odgovornom za Raciju u Novom Sadu. Napravio je suvie zlodela, i meunarodni pritisak na Maarsku je velik, morali su da pokrenu proces. Sada pomalo besmislen, jer je njemu 97 godina. Presuda e biti za nekoliko nedelja. [Ovaj ratni zloinac, na listi Simona Vizentala najtraenijih ratnih zloinaca, osloboen je optube od strane vieg suda u Budimpeti mesec dana posle ovog razgovora, u julu 2011. godine.]
Kaite kakav je bio put novosadskih Jevreja koji su se vratili posle rata?

ako hoemo da spasemo jevrejsku zajednicu u Novom Sadu, i u Jugoslaviji, moramo da prihvatimo i one Jevreje iji su samo oevi ili majke, ili samo dede ili bake Jevreji, ili one koje su udate za Jevreje, ili one koji su oenjeni Jevrejkama. I onda smo dobili jedno drutvo koje je prilino izmeano. E, od ovog drutva izrodila se jedna generacija koja se interesuje za judaizam. Njih ima eststo i nekoliko lanova. Da li smo to dobro uradili ili ne, to e se vremenom videti. Ali uspeli smo u tome da Jevreji govore hebrejski, da izgradimo Jevreje koji su ponosni i koji ne podnose nasilje nad sobom. Nema vie onog Jevrejina koga svi tuku. Mene su lovili svi koji su stigli, i ovde u Novom Sadu, i u Maarskoj. Ja sam pobegao iz logora u partizane.
Vi ste bili u Borskom rudniku? [OFF Milena Kujundi]

Jeste. U logoru, na prinudnom radu.

Kakvi su vai odnosi sa Izraelom? Da li esto ide te? Koliko puta ste bili i sa kime ste se sretali od Novosaana?

Iao sam, sad sam star.

Vidim da su Vam dali Zlatnu menoru u Jad Va emu.

U Novom Sadu, posle osloboenja 1944. godine, bilo je dvadeset Jevreja. Kako su se vraali iz logora polako su se skupljali... iz logora, iz partizana, izbeglitva... pokupilo se oko njih hiljadu. Od tih hiljadu je preko sedamsto otilo u Izrael, ostalo je priblino tri stotine. Kad sam ja bio predsednik Jevrejske optine... bio sam deset godina predsednik Jevrejske optine u Novom Sadu, tada je bilo tristo Jevreja i to sve u manje-vie poodmaklim godinama. Onda sam ja predloio Optini i Jevrejskoj zajednici Jugoslavije (onda je to bila Jugoslavija), da

Jeste, evo ova [pokazuje]. Dobio sam i Povelju grada.

S kim se sreete u Izraelu?

Sretao sam se sa Tomijem Lampijem, on je naalost umro, on je bio potpredsednik izraelske Vlade i predsednik Jad Vaema. On je bio novosadski ak, ovde je maturirao, a tamo je zavrio fakultet.
310

djaz

Dolazio je esto u posetu u Novi Sad. On je bio novinar, i to dobar novinar, imao je emisije na radiju i televiziji. Bio je takoe generalni direktor Izraelske televizije. Bavio se javnim radom.
Kaite mi neto o Zborniku lanaka, koji ste mi dali. ta se u njemu nalazi?

Tu se nalaze lanci koji su se pojavljivali u raznim novinama na srpskom i na maarskom, o mom ivotu i radu. Ima i o Borskom rudniku unutra, ima mnogo toga, videete i sami. Ima puno o zdravstvu, jer je medicina bila profesija kojom su se esto bavili Jevreji u Novom Sadu i u Jugoslaviji, i u celom svetu. Imamo vrlo poznate lekare. I jo ime su se bavili Jevreji, pravili su alkohol, sire, bili su limari, trgovci, jedan je na ulici prodavao novine.
Kakve su poloaje zauzimali Jevreji u bivoj Jugo slaviji posle rata?

ministra inostranih poslova lorda Artura J. Balfura, upueno lordu Rotildu, poznato i kao Balfurova de klaracija. U njemu se Jevrejima priznaje pravo da u Palestini izgrade svoju nacionalnu dravu. Ve 27. 12. 1917. godine, poslanik i opunomoeni ministar Kraljevine Srbije u Vaingtonu Milenko Ve sni, u pismu (tzv. Vesnievo pismo) upuenom dr Davidu Albali, kapetanu na specijalnom zadatku u SAD, u ime svoje Vlade priznaje Palestinu za domo vinu jevrejskog naroda, u koju treba da se dopusti na seljavanje Jevreja. U pismu je srdanim tonom izra ena alost ako se braa Jevreji isele u svoju domovi nu iz Srbije, ali i radost zbog obnove stare domovine. To pismo je objavljeno u vodeima amerikim listovima kao svedoanstvo velike tolerancije, iro kogrudosti i demokratinosti Srbije, koja je postala uvaavana i omiljena u mnogim krugovima Amerike i Evrope. Misija doktora Albale, Zbornik lanaka, 358.
A posle rata?

Mnogi su bili na istaknutim javnim poloajima, retko je bilo da neko nije zauzimao vien poloaj. U staroj Jugoslaviji prilino uticaja je imao dr David Albala. Njegova slika je ovde u Zborniku. On je bio bio specijalni izaslanik kralja Petra Prvog u Vaingtonu, a posle i princa Pavla. Bilo je to 1917. godine na Krfu. Oporavljen po sle povlaenja preko Albanije, tridesetogodinji ka petan srpske vojske dr David Albala dobio je od Ni kole Paia specijalni zadatak da kao delegat srpske Vlade upozna narod i Vladu Sjedinjenih Amerikih Drava s potrebama i eljama Kraljevine Srbije, i da ogroman ugled i uticaj velikih amerikih jevrejskih organizacija upotrebi u korist svoje domovine. Ubr zo posle njegovog dolaska u SAD, 26. 9. 1917, dru gog novembra 1917. objavljeno je pismo britanskog
311

etrnaest generala je bilo u ratu i jo posle rata tri ili etiri. Novi Sad je imao dva generala koji su bili jevrejskog porekla. General Deak, on je bio direktor vojne bolnice, posle je bio zamenik upravnika Vojne akademije. Drugi je bio jedan Maar, za koga se ispostavilo da je Jevrejin, general Jontovi, Rudolf Jontovi. On je bio Maar, ali Jevrejin.
A u politikom ivotu? Ko je od Jevreja zauzimao istaknute poloaje ili bio uesnik Narodnooslobo dilake borbe?

Mnogi su bili. Moa Pijade, Pavle Pap, u kulturnom ivotu ima mnogo lanova Akademije nauka. U Beogradu je bilo deset hiljada Jevreja, i akenaskih i sefardskih, veliki deo Sefarda, kao Oskar Davio. U samoj Srbiji je bilo malo Jevreja. U celoj Kraljevini Jugoslaviji na celoj teritoriji je bilo oko sedamdeset

djaz

hiljada Jevreja, a u Budimpeti oko 250.000, u celoj Maarskoj oko milion. A u Poljskoj tri miliona, u Rusiji oko pet. Mnogi Jevreji koji su preiveli rat otili su iz Rusije u Izrael. U Rumuniji, Antonesku i auesku, iako su bili antisemiti, nisu ubijali Jevreje. Tako je u Rumuniji 780.000 Jevreja preivelo rat i otilo u Izrael. Jevreji su i pored raznih tekoa uspeli da se u znatnom broju, srazmerno svom broju u ovoj Pokra jini, prikljue organizovanom otporu okupatoru. Ve 1941. u Bakoj je pristupio NOB 271 Jevre jin, u Banatu je pristupilo 10, a u Sremu 38. Godine 1942. prikljuilo se u Bakoj jo 24, u Banatu 4, u Sre mu 29. Od 1943. do kraja rata prikljuilo se u itavoj uoj Pokrajini, kao i u raznim delovima okupirane Jugoslavije, 157 Jevreja iz Bake, 30 iz Banata i 51 iz Srema. Ukupno je iz Vojvodine bilo u redovima NOB 614 Jevreja, od kojih je poginulo ili ubijeno 213. Godine 1941. i poetkom 1942. zbog organizova nog otpora protiv okupatora u Bakoj je pogubljeno i 25 Jevreja, u zatvoru su prebijena do smrti dvojica, a 176 ih je osueno na vremenske kazne. Meu vojvoanskim Jevrejima za narodnog he roja proglaen je Pavle Pap, u generale JNA proizve deni su dr Andrija Deak, Rudolf Jontovi i dr Herbert Kraus, a bilo je vie pukovnika, vei broj oficira i vi ih rukovodilaca. Spomenicu 1941. dobilo je 14 voj voanskih Jevreja, a bilo je 8 uesnika u panskom graanskom ratu i vei broj uesnika u Maarskoj revoluciji 1919. Predstavnik Vojvodine na Drugom i Treem za sedanju AVNOJa bio je dr Herbert Kraus. Uee vojvoanskih Jevreja u Narodnooslobodilakoj borbi, Jevreji u Vojvodini, 177.

Danas, kada posetite Izrael, kako vam on izgleda?

To je jedna drava visokog standarda, uglavnom svi koji su emigrirali odavde nisu se vratili. Vrlo je malo suprotnih izuzetaka. Nai Jevreji su se toliko integrisali, da kad im neto diktiram na srpskom, oni piu na srpskom, ali hebrejskim slovima [smeje se]!
Kako je uspostavljena komemoracija Racije u No vom Sadu posle rata?

Svakog 23. januara, do 1967. godine, vrena je komemoracija. Od 1967. Duko Popov, koji je bio pokrajinski sekretar [Komiteta Saveza komunista] Vojvodine, i ja, dogovorili smo se da komemoraciju prebacimo sa nezvaninog i religioznog na dravni nivo. U Zborniku koji sam vam dao opisan je taj proces. Tokom prvih spontanih komemoracija odmah posle rata vence su polagali tako to su ih bacali sa mosta, posle sa vojne krstarice. Ja sam bila prisut na kad su bacili prvi venac sa mosta. [OFF Milena Kujundi] Jeste, tako je bilo. Komemoracije za nevine rtve krvave Novosad ske racije odravale su se nekada samo u Sabornoj crkvi i u prostorijama Jevrejske optine u Novom Sa du, a pojedinci su toga dana bacali cvee u Dunav i palili svee. Tek je 23. januara 1967. uspelo posleniku kulture Duku Popovu i predsedniku Jevrejske optine Pavlu osbergeru da dobiju saglasnost od dravnih i poli tikih vlasti da se komemoracija odri javno na obali Dunava, uz prisustvo vlasti i graana.

312

djaz

Tako se 23. januara 1967. na obali Dunava, na mestu gde su pre 25 godina izgubili ivote mnogi No vosaani, pre podne u 11 sati, sakupilo nekoliko hi ljada Novosaana. Uz zvuke Betovenovog posmrtnog mara, omladinke i omladinci doneli su na obalu Du nava veliki venac grada Novog Sada. Govorio je Tima Vrbaki, predsednik Skuptine Optine Novog Sada. Posle govora, venac je prenet na jedan ledolomac, ko ji ga je odneo do sredine Dunava i tada je predsednik Optine spustio venac meu ledene sante Dunava. Za to vreme je jedinica JNA, na samoj obali, odala poast sa tri plotuna, a vojna muzika intoni rala je posmrtni mar. Brodovi su spustili zastave na pola koplja, a prodorni zvuci sirena i suze u oima vi e hiljada Novosaana pratili su venac koji je lagano plovio niz Dunav, probijajui se meu santama leda. Prva komemoracija posle etvrt veka, Dnevnik, 22. 01. 2005, u: Zbornik lanaka, 191192. [...] Evo to sam ja kao partizanski oficir [pokazuje sliku iz Zbornika].
Kakve su bile aktivnosti u Jevrejskoj optini pre rata? Pa onda i posle rata?

je bila cionistika organizacija, dobrotvorno ensko drutvo, jevrejsko zabavite...

Tu je bila i Jevrejska kola, tako se zvala, ali u nju nisu ili samo Jevreji? [OFF Milena Kujundi]

Nisu, tako je, nisu samo Jevreji ili u Jevrejsku kolu. I ostali su ili, zato to je bila dobra, kvalitetna. Bile su dve poznate dobre kole: Jevrejska i Nikolajevska. To su bile dve dobre osnovne kole. Osim toga, Srbi i Jevreji delili su jedan slian oseaj, da su bili zadubinari. Svoj suvini novac ulagali su u stvari od javne koristi, kao to su Dom staraca, Dom kulture, kole, sinagoge.
Kako je tekla gradnja sinagoga u Novom Sadu?

Prvo, bila je Communitas Iudeorum. To je samoupravna jedinica, svi Jevreji su potpadali pod tu jedinicu. ef je bio sudija Jevreja, to je bilo u sedamnaestom i osamnaestom veku. Onda je formirana Jevrejska optina, osnovana 1867. godine. Ova crkvena Jevrejska optina bavila se uglavnom verskim stvarima, ali i naobrazbom, edukacijom.
U svojim knjigama pisali ste o aktivnostima Je vrejske optine pred rat, nekima od njih se bavila i vaa majka.

Prve etiri nisu bile bog zna ta. Naroito prve tri. etvrta je ve u ono vreme imala sprat. Sve su bile na istom mestu gde je i sadanja. Prva nije. Prva je bila negde gde je sad Hotel Vojvodina. A druga i trea, bile su jako ruevne zgrade. etvrta je bila malo bolja, a ovo je peta. Nju je projektovao Baumhorm, jedan od najpoznatijih arhitekata u Evropi. Najlepa sinagoga je ona u Segedinu. U Novom Sadu Baumhorm je projektovao Gradsku banku, Menratovu palatu. Novosadska sinagoga je vrlo akustina. Nekada je imala 1000 sedita, od kojih su neka uklonili da bi se napravila bina. Nova sinagoga je od dana osveenja sluila svo joj nameni verskom ivotu novosadskih Jevreja. U sinagogi su zapoljavani visokoobrazovani strunja ci, glavni rabin, sa doktoratom teolokih i filozofskih nauka, sekundarni rabin, sa doktoratom teolokih i filozofskih nauka, nadkantor, nekoliko kantora, pred molitelj (sheliah tzibur, na hebrejskom, verski slube nik sa raznim zaduenjima), horovoa, amesa (cr kvenjak) i pomono osoblje.

Da. Moja mama je vodila sve priredbe, ona ih je pisala, reirala, za sve jevrejske organizacije. Jedna od sportskih organizacija je bila Juda Makabi. Onda
313

djaz

Mogu se nabrojati sledei dogaaji vredni pa nje: prva poseta vrhovnog rabina Jugoslavije, dr Isa ka Alkalaja, 6. aprila 1924. godine, kada su ga pred ulazom u sinagogu doekali nadrabin novosadski dr Hinko Ki, predsednik Jevrejske optine Bernat Ernst sa lanovima predstojnitva optine, komandant I ar mije, gradonaelnik, predstavnici drugih veroispove sti i veliki broj Novosaana. Takoe su zapaene po sete sinagogi episkopa bakog dr Irineja iria, koji je vie puta dolazio u sinagogu povodom jevrejske Nove godine, i sa govornice drao govor, poelevi brai Je vrejima srenu Novu godinu. Novosadske sinagoge, Sinagoge u Vojvodini, 5152.
Kakve se aktivnosti danas odvijaju u sinagogi?

Za vreme mog oca sve je bilo u redu. Nezgodne stvari, antisemitizam se pojavio sad. Ne recimo danas, nego prekjue. To je za mene neobjanjivo. Nikada se Srbi i Jevreji nisu svaali. Jevreja u Srbiji nije bilo toliko mnogo, kao u Rusiji, na primer. U celoj dravi je bilo sveukupno sedamdeset hiljada Jevreja, od kojih je najvei deo bio u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu i Skoplju. U Novom Sadu je bilo etiri hiljade i tristo Jevreja, a u Subotici est hiljada. Bio je to kraj 1944. godine. Kr vavo vreme Holokausta prekrilo je vei deo Evrope. [...] Pravo je bilo udo u to vreme nai prave ljude koji su stali na stranu progonjenih Jevreja. Kao svetla taka tog vremena, u naem gradu, bilo je spasavanje progonjenih logoraa iz Borskog rudnika. Oni su bili gonjeni u koloni, ulicama No vog Sada, od strane kraljeve maarske soldateske, gladni, edni, bolesni, u ritama, peke iz Borskog rudnika ka Maarskoj i nemakim koncentracio nim logorima. U toj gomili uspelo je grupi od njih 20 logoraa da se uvuku u krug Gradske bolnice u Novom Sadu. Mnogo medicinskog osoblja je ve napustilo krug bolnice. Ostalo je samo ono medicinsko osoblje koje se zapravo sklonilo u bolnicu. Ta grupa lekara prihvatila je te jadne progonje ne ljude i sklonila ih je u podrume paviljona ORL (otorinolaringologije). Sklonili su ih od neprijatelja, nahranili i leili! U toj grupi lekara su bili... [DK: sledi lista oko dvadesetoro lanova medicinskog osoblja bolnice, i biografija dr Duana Jovanovia, tada studenta medicine u Novom Sadu] 30. 10. 2007. Izraelska memorijalna organiza cija Jad Vaem dodelila je prof. dr Duanu Jova noviu Medalju pravednika meu narodima, ko ju mu je u beogradskoj sinagogi predao ambasador
314

Sinagoga radi, radi kao sinagoga, a radi i kao sala za koncerte. Imamo vrlo solidne odnose sa gradom Novim Sadom, grad finansira odravanje, mnogi koncerti su besplatni, grad koristi sinagogu, a zauzvrat je odrava.
Da li se sinagoga uvek koristila za slube, pogoto vo posle rata?

Koristila se uglavnom uvek, ali je bila u jako loem stanju. Nismo imali sredstava, ja sam dosta radio na tome da se nabave sredstva, da se to opravi, odrava. Kao predsednik Jevrejske optine uspeo sam da dovedem sinagogu u pristojno stanje. Bolje smo proli nego Subotiani, koji imaju lepu sinagogu, ali je ne koriste jer nemaju novaca da je zavre. Imaju jednu manju sinagogu u samom objektu Jevrejske optine, koju koriste za slube. Mi smo uspeli da napravimo sporazum sa gradom Novim Sadom, tu su svi doprineli, bez obzira na to koja je partija bila na vlasti. Svi su u Novom Sadu bili, i jo uvek su za to, da se sinagoga osposobi i odrava.
Kakvi su odnosi Jevreja sa srpskim ivljem?

djaz

drave Izrael u Srbiji g. Artur Kol, a estitao mu je predsednik republike Srbije g. Boris Tadi. Humana dela u kr vavo vreme, Zbornik lanaka, 1956.
Da li sa promenom vlasti u Maarskoj oseate ne ke promene u politici prema Jevrejima?

Koje jezike govorite?

E, to sam hteo da Vam kaem. Ja sam bio sada u Maarskoj, drao sam im govor, nisu se mnogo hvalili njime. Poeo sam tako: I onoga petka, 23. januara 1942. godine... [kad je bila Racija]. Time sam poeo govor. Poeo sam sa Racijom. Sluali su u potpunoj tiini, muva da je proletela ula bi se. Dobio sam veliki aplauz, ali vidim da su svi bili iznenaeni. Niko o tome tamo ne govori. A sramota je to ne priaju, jer je to najvei zloin koji poznaje maarska istorija. Jer ako uzmete u obzir ono vreme kad su Maari bili Huni jo, bilo je Tatara. Imali su dvoboje, pa su se ubijali meusobno ili su ubijali druge. Ali ovako neto kao Racija, toga nije bilo u maarskoj istoriji. Toga nije bilo. Nigde ni u jednoj zemlji u Evropi neeg takvog nije bilo. Turci su 1915. godine na Musadagu napravili genocid nad Jermenima. Ali ovako, kao to su ovde u Novom Sadu, toga nigde nije bilo. Novoroenu decu koja nisu dobila ni ime, koja su jo bila bebe, ubijali su kao neprijatelje. Vojska. andarmi. Redovna maarska vojska. Oficiri koji su poloili oficirske zakletve asti. Moj najbolji prijatelj je Maar. Nikad se nismo posvaali, za pedeset i nekoliko godina. Dakle, da ne uoptavamo. Mnogi moji prijatelji su Maari. Ali bilo je i ima onih koji ne vole Jevreje, pa ni Srbe.
Kaite, jeste li govor u Budimpeti drali na ma arskom?

Maarski, srpski, engleski, francuski, nemaki, ivrit itam i malo govorim, kao i rumunski i bugarski. Idu mi jezici. Takoe, teno sam govorio jidi. Za vreme rata dobijali smo iz Rusije novine na jidiu, i tada sam ga nauio. Jidi pisan hebrejskim slovima. Ja hebrejski itam. Tako da sam ja vrlo dobro govorio svakodnevni obian jidi. Ali sad ga nikad ne govorim, kao ni francuski. Nedavno su mi bili gosti iz vajcarske, pa uvek govorimo nemaki. Pa rekoh, hajde da govorimo francuski. Ide, ali teko. Nije to teko zato to ne znam, nego to nemam prakse. Ja sam teno govorio francuski, za vreme rata sam bio prevodilac za francuski, ali to je bilo pre ezdeset i vie godina.
Da li je bilo cionista meu Jevrejima iz Novog Sa da?

Bilo je, mnogo.

Da li su otili u Izrael, u prvoj, drugoj Aliji?

Otili su i pre rata, i posle rata. Jerusalim su zidali Jevreji, postojao je u antiko vreme, a i danas postoji kao vrlo lep grad. To je jedna zaista udna varo, lepa. Beo, sav je od belog kamena. U Hotelu Jami u Tel Avivu prisustvovali smo sastanku bivih Novosaana i Vojvoana koji sada ive u Izraelu. Bilo je tu i mnogo turista iz Jugosla vije koji su doli da vide svoje stare prijatelje. Mnogi od nas su govorili i pozdravili domaine u ime onih koji nisu mogli da dou, a priali smo i o naem gradu, o novostima koje su bile interesantne za na e prijatelje: o obnovi sinagoge, o komemoraciji na dan godinjice Racije, o Srpskojevrejskom drutvu prijateljstva... Goste iz Jugoslavije pozdravili su organizatori

Na maarskom.

315

djaz

ovog sastanka, nekadanji Novosaani: Cvi Loker, svojevremeno ef kabineta predsednika Izraela i am basador, a zatim Avram tark i Ali ebe. Meu do mainima, takoe bivim Novosaanima, tu su bili i Amir (Franja) Ofner, bard izraelskog i svetskog no vinarstva, Pirika Iric (sada Jarden), poznata izrael ska slikarka, dr Ljiljana Potkaminer, koja je nekada leila legendarnu Glodu Meir i druge izraelske ruko vodioce, radiolog profesor dr Aleksandar Rodzem berg, Slobodan Drapi, bivi fudbaler Novog Sada, a zatim kluba Makabi Natanija i izraelske repre zentacije, i mnogi drugi. [...] Tokom posete Izraelu primio me je i potpredsed nik institucije Jad Vaem, gospodin Ruben Dafni. kolovao se u Zagrebu i nije zaboravio na jezik. Za vreme rata bio je komandant odreda jevrejskih pado branaca u sastavu britanske armije i jedno vreme se borio zajedno sa partizanima u Jugoslaviji. elja mu je da se izmeu Izraela i nae zemlje to pre usposta ve diplomatski odnosi. Razume se, svim srcem to isto ele i svi Jevreji poreklom iz Jugoslavije [DK: diplomatski odnosi izmeu Izraela i tadanje Jugoslavije uspostavljeni su ubrzo nakon objavljivanja ovog lanka, 31. januara 1992. godine]. Svuda ima No-

vosaana, novosadski Dnevnik, 26. mart 1990, str. 2, u Zborniku lanaka, 371.
Kako gledate na doprinos Jevreja celokupnoji istoriji?

Na primer, Maarska, to je rekao jedan rabin, Maarska je danas kulturna zemlja, ima etrnaest nobelovaca, koji su Maari, poreklom Jevreji. Gde bi ona bila danas bez njih? A njih su Hortijevci isterali odnosno onemoguili im rad, pa su otili to u Ameriku, to u Englesku. Jedan skoranji nobelovac, koji je u Maarskoj [Maar jevrejskog porekla], to je Imre Kerte. Dobio je Nobelovu nagradu pre pet-est godina.
Da li biste hteli neto da izjavite za kraj?

Znate ta, jevrejski narod je jak. I kulturno i fiziki. To je narod koji e preiveti i nadiveti sve nepovoljne okolnosti.
Hvala Vam, gospodine osbergeru, na ovom razgovoru!

Hvala i Vama to ste doli da me posetite.

316

317

krdnte
318

319

f o t o

l e e

G u m i e n n y
3 1 7 , 3 1 9 ,

l e e . g u m i e n n y @ g m a i l . c o m 3 2 1 , 3 3 0 , 3 3 1 , 3 4 3 , 3 4 9 , 3 5 5

s t r a n a :

3 1 6 ,

3 2 0 ,

320

321

322

323

krdnte

udc 323.174 udc 81'27

rejmon detre (raymond detrez), Gent, belgija

ta je prvo nastalo: jezik ili nacija?*

Etnika zajednica nastaje iz mnotva demografskih, kulturnih i istorijskih promena, dok je nacionalna zajednica ishod dobro osmiljenih strategija u procesu formiranja nacije. Isto se odnosi i na jezik. Jezici se razvijaju manje ili vie spontano i autonomno, kao posledica lingvistikih i sociolingvistikih okolnosti, kao to su fonetske promene, uzajamni kontakti i slino. Standardizacija jezika jedne nacije moe da proistekne iz knjievne tradicije, ili ukoliko ga koristi politika elita, ali je esto u velikoj meri rezultat namerne nadgradnje jezika, u koju su ukljueni mnogi nelingvistiki, ideoloki uticaji. Nacionalni standardni jezici su u mnogim sluajevima, ini se, konstruisani da slue kao glavne komponente nacionalnog identiteta. Sve ovo ukazuje na to da se zajednica govornika istog jezika ne razvija prirodno u nacionalnu zajednicu. Tradicionalno uverenje da jezik stvara naciju (kao nacionalnu zajednicu), a nacija posledino stvara nacionalnu dravu, sasvim je pogreno. Potrebna je prvo nacija, ili barem ideja o naciji, percepcija njenog nacionalnog identiteta, kako bi bilo mogue formirati nacionalni standardni jezik koji
* R. Detrez: Language or nation: what came first?, Lexico graphy and Language Policy in SouthSlavic Languages after 1989. Mnchen 2002: 11-18, edt. Radovan Lucic, University of Amsterdam.

moe da obavlja posao komponente tog nacionalnog identiteta. Na kraju, potrebna je mo, koju samo drava ima na raspolaganju, kako bi nametnula standardni jezik svojim korisnicima, tj. graanima drave. ini se da jezik ima nenadmaiv uticaj na stvaranje nacionalnih zajednica jedino u sluaju potpuno razliitih jezika. Dokazano je da je graenje etnike nacije koju ine govornici toliko razliitih jezika kao to su recimo rumunski i maarski neostvarivo, kao to je nemogue stvoriti jedinstveni standardni nacionalni jezik na osnovu ta dva jezika. Sa druge strane, izgleda da se razgraniavanje nacionalnih zajednica u podrujima gde se govore slini dijalekti ne moe odrediti na isti nain. Kako su u tom sluaju presudni nelingvistiki faktori, standardizacija jezika jednog ili vie njih ako se posmatra sa isto lingvistikog aspekta, izgleda prilino proizvoljno. Razlike izmeu dijalekata mogu se posmatrati kao dovoljno male za stvaranje jednog standardnog jezika, ali i kao dovoljno velike za stvaranje dva standardna jezika ili vie njih. Ovo zapaanje ne implicira bilo kakvu tvrdnju o legitimitetu tog jednog ili vie standardnih jezika. U datim okolnostima, uspostavljanje jedinstvenog standardnog jezika zahteva istu vrstu tehnike i koliinu truda kao i stvaranje svakog pojedinanog standardnog jezika.

324

krdnte

Nain standardizacije jezika moe biti uslovljen rasprostranjenou dijalekata, upotrebom jednog zasebnog dijalekta kao knjievnog jezika od strane politike ili kulturne elite, ali isto tako zavisi i od ustrojstva nacionalne zajednice kojoj je namenjen. Nacija se ostvaruje kroz nekolicinu stvarnih ili pretpostavljenih razlikovnih obeleja kao to su: teritorija, zajedniko poreklo, zajednika istorija, religija, obiaji i tradicije, i na prvom mestu jezik. Sve zajedno, ova obeleja ine nacionalni identitet jedne nacije, to ukazuje na to da, pored svojih brojnih funkcija kao sredstvo komunikacije, umetnikog stvaralatva itd. nacionalni standardni jezik slui da naciju uini vidljivom, prisutnom i drugaijom od drugih nacija, kako bi se dao legitimitet njenom postojanju. On vri funkciju zastave, zatitnog znaka, granine linije. Shodno tome, standardni jezik jedne nacije treba da je u skladu sa njenim konceptom. Procesom deorijentalizacije veina balkanskih standardnih jezika oiena je od turskih pozajmljenica, to je dobar primer kako se jezik moe prilagoditi konceptu hrianskog ili evropskog nacionalnog identiteta. Izgleda da je zajedniki interes ono to u konanoj analizi odreuje nain na koji e se nacija, i posledino standardni jezik, posmatrati i konstruisati. Zajedniki interes moe biti materijalne prirode i najoigledniji je pri proglaavanju teritorije, kada se nacionalni identitet konstruie na nain koji e u nacionalnu zajednicu ukljuiti stanovnike eljenog podruja. Lingvisti tada obeleavaju lokalne dijalekte kao deo svog nacionalnog jezika (tako bugarski lingvisti opisuju makedonski jezik, tj. jugozapadne bugarske dijalekte), ili prilagoavaju nacionalni standardni jezik kako bi pokrili dijalekte (to su bugarski osnivai jezika u XIX veku pokuali da urade uvoenjem makedonskog, tj. jugozapadnog bugarskog gerundskog nastavka ejki u standardni bugarski jezik, koji se zasniva na istonobugarskim dijalektima). Zajedniki interes moe biti i suptilniji:
325

to je brojnija nacionalna zajednica u vienacionalnoj dravi, to je vea njena politika teina, a time i interes da se konstruie nacionalni identitet i njemu odgovarajui nacionalni jezik, koji se deli sa to je vie mogue ljudi. Prema vienju francuskog sociologa Pjera Burdijea (Pierre Bourdieu), zajedniki interes se moe definisati i kao akademski interes: kulturna elita odrava intelektualnu mo. Nacionalne vladajue i politike partije mogu se umeati u postavljanje i napredovanje profesora i naunika koji uestvuju u konstruisanju nacionalnog identiteta, te omoguiti finansijsku pomo za objavljivanje gramatika i renika zamiljenog standardnog jezika te nacije. Uenjaci na taj nain postaju glavni pobornici nacije i formiranja jezika iz sopstvenog interesa. Studija o odnosu izmeu jezikog planiranja i planiranja karijere u nacionalistikom reimu mogla bi u vezi sa time mnogo toga da otkrije. Formiranje standardnog jezika ili standardnih jezika koji se govore u centralnom delu bive Jugoslavije prua uvid u brojne aspekte bliske povezanosti nacije i jezika. Na ovom podruju tokom poslednja dva veka nastala su najmanje etiri nacionalna standardna jezika: bosanski, hrvatski, srpski i pluricentrini srpskohrvatski. Moda e im se i crnogorski pridruiti u budunosti1. Ove standardne jezike koriste ili su koristile od jedne do pet stvarnih ili
1 Imajui u vidu da je lanak objavljen 2002. godine, trebalo bi napomenuti da se situacija po pitanju standardizacije crnogorskog jezika prilino promenila. Nakon referenduma odranog 21. maja 2006. godine, Crna Gora je zvanino stekla nezavisnost 3. juna iste godine. Sa osnivanjem crnogorske nacije, stvoreno je plodno tle za, kako autor navodi, formiranje jezika kao razlikovnog nacionalnog obeleja. Novi cr nogorski pravopis (Sili J., Lj. Vasiljeva & M. Perovi), sa dva nova grafa, takozvanim mekim i , izdat je 2009. godine. Nedavno se pojavilo i prvo izdanje Gramatike crnogorskog je zika (Pranjkovi, I. & Josip Sili, 2010) to je izazvalo burne reakcije na srpskoj lingvistikoj sceni. U tekstu pod nazivom Crnogorski jezik je vetaka kreacija, objavljenom u dnevnom listu Blic 4. septembra 2010. godine, lingvisti Ivan Klajn i Veljko Brbori ocenili su izdavanje te gramatike kao iskljuivo politiku odluku (prim. prev.).

krdnte

pretpostavljenih etnokulturnih ili nacionalnih zajednica: Bonjaci, Hrvati, Srbi, Srbohrvati Juni Sloveni, Jugosloveni, troimeni narod i verovatno Crnogorci. Svi ovi standardni jezici zasnivaju se na takozvanim centralnim junoslovenskim (odnosno srpskohrvatskim) dijalektima, koji dele manje-vie iste karakteristike. Kakva god da je raspodela ovih dijalekata, standardni jezik/jezici se ne podudara(ju) ili ne nastavlja(ju) bilo koji dijalekat kojim se govori iskljuivo na odreenom etnokulturnom prostoru. Neke dijalekatske karakteristike su zajednike svim ili veini standardnih jezika; druge se zaista javljaju u jednom odreenom etnokulturnom prostoru, ali samo u jednom njegovom delu. Ne postoji oigledna veza izmeu rasprostranjenosti etnokulturnih nacionalnih identiteta i rasprostranjenosti dijalekata, ak ni u sluaju knjievnih koinea, zasnovanih na dijalektima. Slinosti meu dijalektima zapravo omoguavaju osnivanje jedinstvenog standardnog jezika, a razlike osnivanje dva ili vie njih. Iako jedan standardni jezik ima svoja ogranienja u odnosu na dijalekatske razlike, na ta ukazuje izuzee slovenakog iz procesa standardizacije srpskohrvatskog, broj standardnih jezika na kraju zavisi iskljuivo od jezike politike, a ne od lingvistikih uslova. Dokle god je standardizacija jezika mogua, ona se da usmeriti kako bi se jezik uklopio u teritorijalna, kulturna, istorijska i druga razlikovna obeleja koja ine nacionalni identitet. Kao to smo ve spomenuli, ova razlikovna obeleja u velikoj meri konstruiu se tako da slue zajednikom interesu, to upuuje na formiranje nacionalnog standardnog jezika kao bitnog razlikovnog obeleja. Srbima je u XIX veku zajedniki interes bio ujedinjavanje svih teritorija koje nastanjuju Srbi u jedinstvenu Kraljevinu Srba. Ovaj nacionalni ili nacionalistiki interes isto tako je sadravao niz ekonomskih i stratekih prednosti, na primer izlaz na

Jadransko more. Vuk Karadi, tvorac srpskohrvatskog standardnog jezika, smatrao je sve govornike centralnih junoslovenskih dijalekata za Srbe: Srbi svi i svuda. On je, zajedno sa srpskim ideolokim nacionalistom Ilijom Garaaninom, odbacio tradicionalno poistoveenje srpstva sa pravoslavljem, to je omoguilo da se na Hrvate gleda kao na rimokatolike Srbe. Nacionalni identitet i standardni jezik su, oigledno, zaeti na nain koji je primenljiv na stanovnitvo celokupne eljene teritorije. U Hr vatskoj je u XIX veku postojao slian interes za zajedniki junoslovenski identitet i zajedniki ilirski jezik. Austrougarska prevlast unutar Habzburke monarhije zapravo je obeshrabrivala gajenje posebnih nacionalnih identiteta. Hr vati su smatrali da bi bilo bolje da se ujedine sa Srbima, pa ak i Slovencima, u jedinstvenu junoslovensku nacionalnu zajednicu, kako bi branili svoju osetljivu poziciju. Njihov koncept nacije, makar u poetku, bio je pre politike nego etnike prirode. Manje odbrambeno su radili na osnivanju junoslovenske federalne zajednice unutar Habzburke monarhije, koja bi ukljuivala i austrougarske Srbe i Slovence. ak su i Hr vati, poput Anta Starevia, smatrali Srbe pa ak i Srbe u Kraljevini Srbiji za Hr vate, a ponegde i za pravoslavne Hr vate, zarad vie etnikog koncepta hr vatske nacionalne zajednice. Jedinstvena junoslovenska zajednica, dakle, bila je potrebna i Hr vatima i Srbima kako bi dostigli svoje zasebne politike ciljeve. Postali su Jugosloveni svaki iz svojih razloga. Uz to su se pojavili i neki istinski Jugosloveni sa manje izraenim hr vatskim, odnosno srpskim, zadnjim mislima, ili uopte bez njih, ali su podjednako uestvovali u odbrani zajednikih interesa nacionalne zajednice, ujedinjeni zajednikim trudom osnivanja junoslovenskog nacionalnog identiteta. Naglaena su slina kulturna obeleja, pogotovo u folkloru; minimalizovana je uloga glavnog faktora razdora religije. Vuk Karadi napisao je lanak pod naslovom Srbi
326

krdnte

sva tri zakona, Ante Starevi je smatrao Bonjake cvijee[m] hr vatskoga naroda, biskup Josip trosmajer opisao je zajedniku narodnu kulturu kao hrianski ekumenizam. Na centralne junoslovenske dijalekte gledalo se kao da pripadaju jednom jedinstvenom jeziku zasnovanom na najraspostranjenijem novotokavskom nareju ijekavskog izgovora, koji bi njihovo etnokulturno ujedinjenje uinio vidljivim i doprineo njihovom politikom sjedinjavanju. U preambuli Bekog knjievnog dogovora iz 1850. jasno stoji: Znajui da jedan narod treba jednu knjievnost da ima, i po tom sa alosti gledajui, kako nam je knjievnost raskomadana [...], sastajali smo se ovijeh dana, da se razgovorimo, kako bismo se, to se za sad vie moe u knjievnosti sloili i ujednili (Bokov 1984: 48; naglasio autor). Iako su veinu potpisanih inili Hr vati, nisu svi Hr vati bili spremni da primene dogovor, kao ni svi Srbi. Osujeene su neke ve ustanovljene knjievne tradicije i, to je jo vanije, nije postojala junoslovenska drava koja bi nametnula taj dogovor. Mnoga pitanja, meu kojima izbor hr vatske ijekavice ili srpske ekavice, ostala su nereena. Preambula Bekog knjievnog dogovora ipak jasno ukazuje na to da su Hr vati i Srbi mislili da jesu ili bi trebalo da budu jedna nacionalna zajednica, i da su njihova nastojanja da ujedine jezik nadahnuta milju da nacionalna zajednica treba da ima samo jedan standardni jezik zbog praktinih i simbolikih razloga, za promovisanje nacionalnog jedinstva i ubedljivosti. Iako Beki knjievni dogovor nije dao direktne rezultate, od velike je vanosti to to su vukovci, najvatreniji pobornici srpskohrvatskog lingvistikog ujedinjenja, Pero Budmani, Tomo Mareti, Ivan Broz, Franjo Ivekovi, tokom devedesetih godina XIX veka, meu brojnim konkurentnim hrvatskim filolokim kolama, postali dominantni, i to su uspeli da nametnu principe Bekog knjievnog
327

dogovora. Trebalo bi napomenuti da su ak i vukovci svoj jezik nekada nazivali hrvatski. Neki leksikografi su predlagali drugaija reenja, ali je njihov uticaj bio ogranien2. Osnivanje Jugoslovenske akademije nauka i umetnosti 1886. godine je u velikoj meri doprinelo pobedi vukovaca. Isto se odnosi na politiku lukavog hrvatskog bana Karolja Kuen-Hedervarija, koji je, u pokuaju da poseje razdor izmeu Hrvata i Srba favorizovanjem srpskih izdanja Maretia, Broza i Ivekovia, zapravo pomogao uspostavljanju lingvistikog jedinstva i suprotstavljanju maarskoj prevazi. Tokom Prvog svetskog rata, hrvatsko i srpsko jugoslovenstvo kulminiralo je kao radikalni junoslovenski nacionalistiki pokret, dajui prednost narodnom jedinstvu potpunom ujedinjenju svih Junih Slovena u jednu etniki jugoslovensku naciju. Srpski heroji Kosova Polja i u Hrvatskoj su uvaavani kao junoslovenski heroji. Nakon osnivanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine (od 1929. kao Jugoslavija), nacionalni standardni jezik postao je jezik drave, zvanino imenovan kao srpskohrvatski. U popisima stanovnitva se Srbohrvat pojavljivao i kao etnonim. Nakon osnivanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca poele su da isplivavaju kontradikcije u procesu ujedinjenja, prvobitno minimalizovane i negirane od strane Jugoslovena, te da podrivaju nacionalno jedinstvo. Meuratnu Jugoslaviju obeleio je srpski centralizam. Kako su Srbi drali gotovo sve politike, administrativne i vojne institucije, hrvatska politika i kulturna elita se sa pravom osetila diskriminisanom. Preanji zajedniki, paralelni ili podudarni hrvatski i srpski interesi, koji su za rezultat imali ujedinjenje Junih Slovena, pretvorili su se u sukob interesa: srpska centralizacija i dominacija
2 Adolfo Veber-Tkalevi, na primer, zauzeo je konzervativniju stranu, uglavnom da bi ukljuio i slovenaki u proces standardizacije.

naspram hrvatskog insistiranja na autonomiji i federalizaciji. Hrvati su razvili novi set hrvatskih politikih, ekonomskih, drutvenih i kulturnih interesa, delimino se vrativi na ranije hrvatske nacionalne ideologije koje su se protivile jugoslovenstvu. Ovaj proces je zaokruio oblikovanje moderne hrvatske nacionalnosti tokom meuratnog perioda (Banac 1984: 105). Posledino, nacionalni identitet hrvatske etnike nacionalne zajednice morao je biti redefinisan na nain koji jasno ukazuje na razlike izmeu Hrvata i Srba, kako bi opravdao zahteve za autonomiju i nezavisnost. Ova promena ogledala se i u nainu na koji je nacionalni jezik revidiran. Hrvatska privrenost rimokatolicizmu dobijala je na vanosti. Radiev antiklerikalizam je naputen 1935. godine i hr vatski nacionalisti su bezuslovno usvojili tradicionalni antijugoslovenski stav Rimokatolike crkve koji je dve godine kasnije postao jo ustriji, jer su Srbi kratkovido odbili konkordat izmeu jugoslovenske drave i pape o poziciji Rimokatolike crkve. Kako je broj srpskih rei u srpskohrvatskom rastao, Hrvati su poeli da izbegavaju srbizme i da naglaavaju hrvatske rei, proglaavajui ih za razlikovna obeleja hrvatskog nacionalnog identiteta.3 Ijekavski izgovor, koji je razdvajao standardni hrvatski od standardne srpske ekavice, postao je znak raspoznavanja. U hrvatskoj knjievnosti dolo je i do ponovog oivljavanja akavske i kajkavske poezije (na primer, Krleina Balada Petri ce Kerempuha). Iako su hrvatski zahtevi velikim delom uslieni Sporazumom iz 1939. godine, politike okolnosti koje su pratile poetak Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, a posebno odluna podrka nacistike Nemake, navele su Hrvate da trae secesiju od drave Jugoslavije. Nakon 1941. godine Nezavisna Drava
3 Srbi su imali manje problema sa kroatizmima, mada je u odnosu na srpsko jugoslovenstvo srpskohrvatski bio jezik koji ukljuuje ili upija.

Hrvatska preduzela je proces ubrzanog graenja nacije, ukljuujui etniko ienje, nasilna preobraanja i restauraciju ili stvaranje isto hrvatskog jezika, istei ga od svih stvarnih ili pretpostavljenih stranih i posebno srpskih rei. Korijensko pisanje radikalno je odbacilo Karadieve fonetske principe. Jezik je trebalo da poslui kao granina linija. Kada je lingvista A. B. Klai tvrdio da: [] se mi danas obraunavamo s pojmom srpskohrvatskog jezika, te jedanput za uvijek prihvaamo jedino ispravno gledite, da je hr vatski jezik samostalan jezik, i da nije ni dio ni dijalekat bilo kojeg drugog jezika (Samardija 1993: 51), on je zapravo time stavio do znanja da hrvatska nacija nije deo bilo koje druge nacije. Nain na koji je hrvatski faistiki voa Paveli opisao srpske rei, kao najprostije, najgre, najgadnije balkanske rijei (Samardija 1993: 14), upuuje na namenski konstruisan hrvatski nacionalni identitet naspram srpskog balkanskog identiteta. Hrvatska je nakon Drugog svetskog rata ponovo prisajedinjena Jugoslaviji, koja je postala federativna socijalistika republika. Implementiran je novi koncept nacionalnosti i jezike politike. U iekivanju opteg besklasnog drutva, u kojem vie nee postojati etnike nacije, od graana se oekivalo da budu odani socijalistikoj dravi u kojoj ive. Jugoslovenska nacionalnost je razumevana pre u graanskom nego u etnikom smislu. Graanski jezik, sa druge strane, nije bio dostupan. Jedan i jedinstven, iako zvanino pluricentrian, srpskohrvatski jezik je sa svojom istonom i zapadnom varijantom osnovan Novosadskim dogovorom 1954. godine i usvojen kao neka vrsta etniki neutralnog jezika. Spremnost za prihvatanje ovog jezika viena je kao izraz odanosti socijalistikoj dravi Jugoslaviji. Protivljenje srpskohrvatskom je smatrano za prevrat, sa posebnom sumnjom prema Hrvatima, koji su dugo vremena u odreenoj meri stigmatizovani kao bivi kolaboracionisti.

328

Graanski srpskohrvatski je u velikoj meri bio fiktivan: njegova prava realizacija je bila ili kao srpski ili kao hrvatski i jedan i drugi kao etniki nacionalni jezik. Srpska varijanta je imala bolji poloaj zbog demografskih, politikih i birokratskih okolnosti. Iako je srpski nacionalizam u podjednakoj meri obeshrabrivan, Hrvati nisu mogli da ne misle da su njihova lingvistika i kulturna prava namerno zapostavljana. Grupa hrvatskih intelektualaca 1967. godine objavila je Deklaraciju o nazivu i poloaju hrvatskog knjievnog jezika, u kojoj se kritikuje Novosadski dogovor za nemo da sprei nametanje srpske varijante kao jezika drave, dok je hrvatska varijanta navodno odbacivana i svedena na poloaj lokalnog dijalekta (uvalo 1990: 60). Deklaracijom je zahtevana jednakost slovenakog, hrvatskog, srpskog i makedonskog, kao i pravo da svaki Jugosloven svoj jezik naziva svojim imenom: prema tome bi zapadna varijanta trebalo da se zove hrvatski (Mogu 1995: 2202). Hr vatsko proljee je 1971. konano ugueno, poto su Hr vati prosledili teritorijalne zahteve susednim republikama (Ramet 1992: 127). Ustav Jugoslavije iz 1974. godine je ipak izaao u susret vie nego polovini hrvatskih zahteva. U lanu 246 Ustava proglaava se jednakost svih jezika svih naroda i narodnosti u Jugoslaviji, bez navoenja pojedinanih naziva jezika (Ustav: 98). Time naziv hrvatski nije zvanino dozvoljen ili nametnut, ali ni zabranjen. Dok je trajao Hladni rat i Jugoslavija odravala svoju meupoziciju, za graane Jugoslavije, ukljuujui i veinu Hrvata, prihvatanje graanskog jugoslovenskog nacionalnog identiteta (pored svojih etnikih pripadnosti) i srpskohrvatskog kao poluzvaninog jezika nije predstavljalo veliki problem. Ovde su isto tako zajedniki interesi igrali ulogu: Jugoslavija je bila meunarodno potovana drava na polju diplomatije i kulture, i finansijski je profitirala od svog osobitog odnosa sa Zapadom; alternativa je bila rizik ponovne integracije u Sovjetski blok, gde
329

je ivotni standard bio znaajno nii. Rasparavanje bi taj rizik samo povealo. Raspad Jugoslavije, koji je poeo krajem osamdesetih godina dvadesetog veka, nije imao mnogo veze sa pitanjima kulture. Opet su glavni motivi onima koju su prieljkivali razjedinjavanje Jugoslavije, kao i onima koji su eleli to da spree, bili sukobi zajednikih interesa bilo da su u pitanju ekonomski, teritorijalni, politiki ili intelektualni. Predstavljanjem ovih interesa kao nacionalnih pridobijana je podrka naroda otud potreba da se napravi otrija razlika izmeu sopstvene nacionalne zajednice i biveg jugoslovenskog entiteta ili da se novodefinisani nacionalni identitet to jasnije razlikuje od identiteta konkurentskih bivih jugoslovenskih naroda. To je za posledicu imalo rekonstrukciju nacionalnih istorija u Bosni, Hrvatskoj, Srbiji i odskoro u Crnoj Gori, kroz naglaavanje etniko-nacionalnih umesto zajednikih jugoslovenskih dogaaja i razvoja. Religije islam, katolicizam i pravoslavlje postale su izuzetno vane, ne kao odgovor na duhovne potrebe, ve kao razlikovno nacionalno obeleje. Jezik je, i ovde, igrao svoju ulogu. Kako su i dalje hrvatska i srpska gramatika istovetne, lingvisti su se usredsredili na kroatizaciju leksike. Objavljen je renik sa vie od 30.000 rei, koji razlikuje hrvatske i srpske rei (Brodnjak 1993). Knjige, broure, lanci u novinama itd., pomogli su hrvatskom narodu da kroatizuje svoj jezik uvoenjem neologizama, arhaizama i regionalizama, esto nepoznatih prosenom govorniku hrvatskog jezika (npr. Franjo Tanocki). Prema miljenju Pola Gara (Garde 1992: 137), savremeni hrvatski jezik prosenom Hrvatu postao je neka vrsta rebusa. U Hrvatskoj je od kraja osamdesetih godina funkcija jezika kao sredstva komunikacije bila iskljuena zbog ideoloke funkcije koju ima kao razlikovno nacionalno obeleje i kao izraz odanosti ponovo roenoj hrvatskoj naciji i Tumanovom reimu. Nedavno su ak i hr vatski lingvisti otvoreno izrazili

svoju zabrinutost povodom ovog fenomena, zalaui se za blau jeziku politiku. U Bosni i Hercegovini moe se primetiti proces slian kroatizaciji, gde se lokalni dijalekti standardizuju u bosanski jezik4, sa nekolicinom razlikovnih obeleja, poput obilne upotrebe turcizama (Isakovi 1995: XXXVI). Slini pokuaji da se napravi standardizovani crnogorski jezik pojavili su se i u Crnoj Gori. Naposletku, u Srbiji veliki broj Srba srpski smatra svojim jezikom, mada je potreba za jezikim purizmom prilino umerena. Upotreba irilinog pisma je ipak u zvaninim dokumentima propisana zakonom.5 Bacimo li pogled van granica srpskohrvatskog jezikog podruja, videemo da postoji jo primera u kojima zajedniki interes igra bitnu ulogu u formiranju nacionalnih zajednica, i u kojima se, pri tome procesu, pomona funkcija jezika pripisuje razlikovnom nacionalnom obeleju. Slovensko stanovnivo u Bugarskoj i Makedoniji sebe je do ezdesetih godina XIX veka smatralo za jedan bugarski narod koji govori jedinstven jezik bugarski. Od tada je odreeni broj okolnosti iznedrio razliite, pa ak i suprotstavljene interese u Bugarskoj, odnosno Makedoniji. Ekonomski razvoj je bio sporiji u Makedoniji nego u Bugarskoj; intelektualci u istonoj Bugarskoj, iskljuujui makedonske, preuzeli su vostvo u narodnooslobodilakom pokretu; bugarski standardni jezik zasnovan je na istonobugarskim dijalektima, znatno razliitim od ma4 Iako se pod bosanskim jezikom pre svega podrazumeva jezik kojim govore Bonjaci kao jedna od tri bosanske etnike grupe bosanski Srbi koriste srpski, a bosanski Hrvati hrvatski ne bi trebalo taj jezik nazivati bonjaki. U taki 6 Pove lje o bosanskom jeziku (2002) izriito se navodi da [p]okuaji da se Bonjacima, umjesto historijski potvrenog te u praksi usvojenog naziva bosanski jezik nametne bonjaka nominacija jezika predstavljaju politiziranje koje je posljedica preivjelog a neprevladanog srpskog i hrvatskog paternalizma i negiranja bonjake nacionalne samosvojnosti (prim. prev.). 5 lanom 10 Ustava Republike Srbije iz 2006. godine proglaava se da su u Republici Srbiji u slubenoj upotrebi srpski jezik i irilino pismo (prim. prev.).

kedonskih dijalekata; nezavisna Bugarska je nakon 1878. godine branila sopstvene nacionalne interese i tako je zapostavila i povredila interese makedonskog stanovnitva; makedonsku kulturnu elitu iritiralo je bugarsko pokroviteljstvo, to je probudilo otpor. Kao posledica toga, oformljena je zajednica ljudi koji dele odreeni broj stvarnih ili pretpostavljenih zajednikih interesa. Krste Misirkov je 1903. godine ovoj zajednici pruio nacionalnu ideologiju, ukljuujui makedonsku istoriju, poseban makedonski jezik i niz drugih razlikovnih nacionalnih obeleja. Kako je veina Slovena u Makedoniji sebe i dalje videla kao Bugare, konano osnivanje makedonske nacionalne zajednice odigralo se tek posle Drugog svetskog rata, kada je Narodna Republika Makedonija stekla mo da nametne nacionalni standardni jezik i makedonsku nacionalnu ideologiju, zasnovanu na setu makedonskih razlikovnih nacionalnih obeleja. Cilj standardizacije makedonskog jezika je da se to vie razlikuje od bugarskog jezika. Dobar primer za suprotnu situaciju je albanski jezik, koji ine dve prilino razliite grupe dijalekata, gegijski na severu i toskijski na jugu. Pored toga, Albanci su podeljeni u tri religiozne zajednice: sedamdeset procenata su muslimani, dvadeset procenata pravoslavci i deset procenata rimokatolici. Pa ipak, nikada nije bilo pokuaja da se naprave dve ili tri albanske nacionalne zajednice na osnovu jezika ili religije, ak ni kada su politike razmirice umalo dovele albansko drutvo do graanskog rata. Ovde je zajedniki interes ponovo bio presudan: bilo kakva podela mogla je dovesti do nestanka albanskog naroda, imajui u vidu bive teritorijalne zahteve susednih drava kada je albanski etniki prostor u pitanju. Ujedinjenost albanskog naroda posebno je naglaena injenicom da su se Albanci sa Kosova, koji se inae slue gegijskim dijalektom, zalagali za standardni nacionalni jezik, usvojen u Republici Albaniji, iako se taj jezik zasniva na junom toskijskom dijalektu.
330

Nisam siguran da li se naa interpretacija ideoloke uloge jezika u formiranju nacije i drave moe primeniti na druge srodne jezike Istone i Centralne Evrope, kao to su eki i slovaki, ili ruski, ukrajinski i beloruski. Zakljuio bih kratkim komentarom o mnogim slinostima izmeu formiranja nacionalne zajednice kojoj pripadam, flamanske, i njenog jezika, flamanskog, ili belgijskog holandskog, i formiranja nacionalnih zajednica i jezika Jugoistone Evrope. Prvo, flamanska nacija nije uopte postojala pre kraja XIX veka. Ona je nastala iz zajednice govornika holandskog u Belgiji, koji su oseali da ih diskrimie francuska ekonomska i drutvena elita. Odbrana kao zajedniki interes i ovde je imala udela (Vos 1994: 278). Drugo, kako bi pruili efikasniji otpor monijem uticaju francuskog jezika i kulture, Flamanci su odabrali nacionalni identitet koji ih je nainio delom vee holandske nacije sa svojom dugom i meunarodno potovanom kulturnom tradicijom, nakon to je deo njih neko vreme razmatrao stvaranje flamanskog nacionalnog identiteta i njemu odgovarajueg flamanskog jezika. Prema flamanskim osnivaima nacije, flamanski jezik nije postojao to je bio holandski. U koli smo napamet uili dugu listu pogrenih flamanskih rei, koje treba zameniti adekvatnim holandskim reima, korienim u Holandiji. Postojao je i zvanino jo uvek postoji samo jedan holandski standardni jezik, kojim se govori u Holandiji i Flandriji, ali je on jednako fiktivan kao srpskohrvatski, jer je njegova realizacija uvek ili flamanska (belgijski holandski) ili holandska. Tokom poslednjih dvadeset godina Flamanci su ipak postali ekonomski i politiki dominantna nacija u Belgiji, i opasnost od francuskog jezika i kulture je nestala. Flamanska samouverenost je porasla i radikalno promenila nain na koji Flamanci posmatraju svoj nacionalni identitet. Poto im vie nije potrebna holandska zatita, ideja flamansko-holandskog etnokulturnog jedinstva u potpunosti je isparila u Flandriji. Zamena poznatih flamanskih rei stranim ho331

landskim reima danas se smatra zastarelom i uvredljivom praksom, a tipino flamanske rei se neguju. Neki flamanski lingvisti skrenuli su panju na razlike izmeu govornog i pisanog holandskog u Flandriji i u Holandiji, branei legitimitet flamanske (jo uvek nepisane) norme (Deprez 1994). Da li je potonje na ivici da postane novi standardni nacionalni jezik, zavisie od neophodnosti u procesu formiranja flamanske nacije i drave. literatura
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. Banac, Ivo. The National Question in Yugoslavia. Ori gins, History, Politics. Ithaca & London: Cornell University Pres, 1984. Bokov, ivojin e. a. (eds). Jugoslovenski knjievni lek sikon. Beograd: Matica Srpska, 1984. (second edition). Brodnjak, Vladimir. Razlikovni rjenik hrvatskoga i srp skoga jezika. Zagreb: kolske novine, 1993. uvalo, Ante. The Croatian National Movement 1966 1972. New york: Columbia University Press, 1990 (East European Monographs, no. 282). Garde, Paul. Vie et mort de la Yougoslavie. Paris: Fayard 1992. Deprez, Kas. Soldaten van het Nederlands. Nationali sme. Kritische opstellen. Raymond Detrez & Jan Blommaert, urednici. Antwerpen, EPO, 1994. 194-214. Isakovi, Alija. Rjenik bosanskoga jezika (karakteristi na leksika). Sarajevo: Bosanska knjiga, 1995. Mogu, Milan. A History of the Croatian Language: To ward a Common Standard. Zagreb: Globus, 1995. Nikevi, Vojislav P. Crnogorski jezik. Elementa Mon tenegrina. Vol. 1, 1990, 3045. Ramet, Sabrina P. Nationalism and Federalism in Yugo slavia. Bloomington and Indianopolis: Indiana University Press, 1992. Samardija, Marko. Hrvatski jezik u Nezavisnoj Dravi Hrvatskoj. Zagreb: Sveuilina Naklada, 1993. Tanocki, Franjo. Hrvatska rije. Jezini prirunik. Osijek: Matica Hrvatska, 1994. Ustav Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije. Beograd: Slubeni list, 1991. Vos, Louis. De nationale identiteit in Belgi: een historisch overzicht. Nationalisme. Kritische opstellen. Raymond Detrez & Jan Blommaert, editors. Antwerpen, EPO, 1994. 12050.

Preveo sa engleskog i komentarisao Mirko Cvetkovi

332

333

krdnte

udc 316.7

dulijan Haus (juliane House), Hamburg, nemaka

ta je interkulturalni govornik?

1. dekonstruisanje pojma interkulturalno: prvi pokuaj Za poetak bih malo paljivije pogledala oblik inter. U mom izvoru, reniku New Shorter Oxford English Dictionary (NSOED), prva definicija kae da je to skraenica rei srednji (intermediate), odnosno da je to neto to se nalazi u sredini, izmeu dva druga entiteta, a istovremeno i neto to posreduje (mediate), deli na dva jednaka dela, razreava ili smiruje spor; neto to intervenie i miri suprotstavljene pozicije, donosi sporazum, zauzima sredinji poloaj, nalazi se izmeu i zato predstavlja kariku izmeu neega i neega drugog. Druga definicija mi daje slino znaenje: neto to je smeteno ili se deava izmeu ljudi ili stvari, esto izraavajui obostranu ili recipronu akciju ili odnos; esto pred stavlja suprotnost reima koje poinju sa intra. Sudei po ovim dvema definicijama, inter oznaava poziciju izmeu dva entiteta, a ovo bivanje izmeu slui kao karika izmeu ta dva entiteta ili posreduje izmeu njih. Kada sam prouila pojam kulturalno izvedenicu od rei kultura pronala sam sledeu formulaciju: odnosi se na kultivaciju, pre svega uma, manira itd., ali i na kulturu u drutvu ili civiliza

ciji. Pod odrednicom kultura pronala sam iste konotacije kultivacije i razvoja uma, oplemenjivanja uma, ukusa, manira, umetnike i intelektualne aspekte civilizacije, kao i svojstvene obiaje, postignua, proizvode ili poglede odreene kulture ili grupe, ili nain ivota jednog drutva ili grupe. O rei interkulturalno renik NSOED daje mi sledee informacije: neto to se deava izmeu kul tura ili dovodi do komunikacije izmeu njih; neto to pripada razliitim kulturama ili je iz njih izve deno. Naposletku, iz definicije rei govornik u reniku NSOED izvukla sam sledee: osoba koja kazuje ili govori. Pored toga, i osoba koja formalno govori u javnosti, osoba koja govori u ime drugog ili drugih, i osoba koja govori odreeni jezik. (Za nau svrhu, moemo da zanemarimo ostala znaenja, kao to je ono koje se odnosi na razliite vrste javnih slubi.) Takoe, pronalazimo i vezu sa izvornim govornikom, uz napomenu da re govornik moe da zameni sintagmu izvorni govornik. S obzirom na prihvatljive zdravorazumske definicije tri komponente kolokacije interkulturalnog govornika, mogli bismo da pretpostavimo da pojam interkulturalnog govornika ni u kom smi-

334

krdnte

slu nije problematian. Meutim, ako prouimo relevantnu specijalizovanu akademsku literaturu na poljima (primenjene) lingvistike, pragmatike i sociolingvistike, odmah se suoavamo sa brojnim problemima u vezi sa trima komponentama inter, kulturno/kultura i govornik. Zbog toga moramo ponovo pogledati ove komponente, drugaijim oima, da tako kaemo, ali sve vreme imajui na umu osnovna znaenja izvuena iz renika. Hajde sada da pogledamo na koji nain, prema miljenju naunika koji rade u relevantnim naunim zajednicama, pojmovi i termini koje smo gore opisali dobijaju, u okviru novijih istraivanja, razliita, esto konfliktna senovita znaenja (Chafe 2000). elela bih da ponem od najsloenijeg koncepta: kulture. 2. jo jedan poGled na kulturu U nekoliko lingvistikih kola kultura se posmatra kao neto to je intimno povezano sa jezikom. Tako, na primer, naunici iz Prakog lingvistikog kruga, ili oni koji pripadaju firtovsko-halidejevskom funkcionalno-sistemskom britanskom kontekstualizmu, opisuju i objanjavaju jezik kao primarno socijalni fenomen, neto to je prirodno i nerazdvojivo isprepleteno sa kulturom. U ova dva pristupa, kao i u drugim socio-lingvistikim i kontekstualno orijentisanim pristupima, jezik se posmatra kao neto to je usaeno u kulturu, pa znaenje bilo koje lingvistike stavke moemo pravilno shvatiti jedino uz referencu na kulturni kontekst koji je okruuje. Koncept kulture tema je razliitih disciplina kao to su filozofija, sociologija, antropologija, knjievnost i kulturne studije, a definicije koje postoje u ovim oblastima variraju u skladu sa konkretnim referentnim okvirom koji se koristi. Tako su nastala dva osnovna pogleda na kulturu: humanistiki koncept kulture i antropoloki koncept kulture. Humanistiki koncept kulture posmatra kulturno naslee kao model opleme335

njenosti, ekskluzivnu kolekciju remek-dela knjievnosti, lepih umetnosti, muzike itd., u okviru jedne zajednice. Antropoloki koncept kulture odnosi se na celokupan nain ivota jedne zajednice ili drutva, odnosno na sve one tradicionalne, eksplicitne i implicitne modele ivota koji lanovima te kulture slue kao potencijalne vodilje za ponaanje. Kultura u antropolokom smislu obuhvata skup dominantnih i nauenih navika, jer totalitet njenog nebiolokog naslea sadri pretpostavke, izbore i vrednosti; naravno, nijednom od njih nije lako pristupiti niti se moe lako proveriti. U nastavku emo se baviti irokim antropolokim tumaenjem kulture. Moemo da uoimo etiri analitika nivoa za karakterizaciju kulture (House 2005): prvi je opteljudski nivo, na kome se ljudska bia razlikuju od ivotinja. Za razliku od ivotinja, ljudska bia su sposobna za razmiljanje, kao i za kreativno oblikovanje i menjanje svog okruenja. Drugi nivo je drutveni, nacionalni nivo, jer kultura predstavlja ujediniteljsku, povezujuu silu koja omoguava ljudima da se pozicioniraju u odnosu na dravne sisteme, oblasti aktivnosti, religiozna uverenja i vrednosti kroz koje se izraava ljudsko miljenje. Trei nivo odgovara drugim, ali sadri razliite drutvene i nacionalne podgrupe u skladu sa geografskom regijom, drutvenom klasom, uzrastom, polom, profesionalnom aktivnou i temom. etvrti nivo je lini, individualni nivo koji se odnosi na smernice za razmiljanje i delanje pojedinca. Ovo je nivo kulturne svesti (Huizinga 1938: 14), koji ljudskom biu omoguava da bude svesno onoga to karakterie njegovu ili njenu kulturu i razlikuje je od drugih. U skladu sa ovim nivoima koji integriu ljudsko, socijalno i individualno tumaenje kulture, koncept kulture definisan je na razliite naine, od kojih je najjezgrovitija Hofstedeova (1984) definicija koja kulturu opisuje kao kolektivno programiranje ljudskog uma. Drugi, na primer Gudinaf, predloili su elaboriraniju formulaciju:

krdnte

Ma ta to bi ovek trebalo da zna da bi mogao da se ponaa na nain prihvatljiv za lanove drutva, i da to radi u bilo kojoj ulozi koju oni prihvataju [...] kultura nije materijalni fenomen; ona se ne sastoji od stvari, ljudi, ponaanja ili oseanja. Ona je, zapravo, organizacija ovih stvari. Radi se o oblicima stvari koje ljudi imaju u umu, o njihovom modelu percepcije, prenoenja i uopte tumaenja tih oblika (Goodenough 1964: 36). Ove dve definicije naglaavaju vane i rekurentne aspekte kulture: kognitivni, koji vodi i nadgleda ljudske aktivnosti, i socijalni, koji naglaava tradicionalne osobine zajednike za lanove jednog drutva (Kroeber, Kluchohn 1952; Geertz 1973). Meutim, sa jaanjem postmodernog naina razmiljanja u drutvenim naukama, itav pojam kulture postao je meta napada (na primer Holliday 1999). Kritika formulisana u postmodernim krugovima moe se sumirati ovako: sama ideja kulture je neprihvatljiva apstrakcija, jer nikada ne postoje iste kulture niti bilo kakve socijalne grupe, zbog toga to ove grupe trpe neprekidnu destabilizaciju pod dejstvom spoljanjih uticaja, unutranjih restrukturiranja, kao i individualnih idiosinkrazija i aktivnosti. Kulture su, prema ovom tumaenju, samo ideologije, idealizovani sistemi koji slue da redukuju realne razlike koje uvek postoje meu ljudskim biima u konkretnim socijalno i geografski delimitiranim oblastima. Da li je sam koncept kulture beskoristan, a posebno na poljima sa naglaenom praktinom orijentacijom, kao to je prevoenje? Svakako da ne. U empirijskim socijalnim naukama, pokuaji da se koncept kulture problematizuje i relativizuje do potpunog poricanja njegove upotrebljivosti ipak nisu spreili nastanak solidnih etnografskih opisa. tavie, ako bi socijalni naunici tu kritiku doveli do njenog loginog zakljuka, oni vie ne bi postojali. Jedan skoranji pristup, koji deluje veoma pogodno za razreavanje estoke debate o generaliza-

ciji nasuprot raznolikosti i individualizaciji kultura, formulisao je Sperber (1996). Sperber kulturu posmatra u terminima razliitih vrsta predstava (koje mogu biti predstave ideja, ponaanja, stavova itd.). U svakoj grupi postoji mnotvo individualnih mentalnih predstava, od kojih je veina prolazna i individualna. Meutim, podskup ovih predstava moe se javno izraziti jezikom i artefaktima, koji se saoptavaju drugom u okviru socijalne grupe. Ova komunikacija dovodi do nastanka slinih mentalnih predstava u drugima, koji zatim mogu da ih prenesu dalje, a to ponovo moe biti saopteno razliitim osobama pomou mentalnih predstava i tako dalje. Ako se podskup javnih predstava saoptava dovoljno esto u okviru jedne socijalne grupe, ove predstave mogu postati snano uvreene, i tako postati kulturne predstave. Trenutak u kom mentalna predstava postaje dovoljno rasprostranjena da bi se mogla nazvati kulturnom pitanje je stepena i interpretacije, jer ne postoji jasno razgranienje izmeu mentalnih, javnih i kulturnih predstava, to moe da se upotrebi kao argument protiv olakih i stereotipnih izjava od kojih se sastoje predrasuivanja ili predrasude. lanovi jedne kulture neprekidno su izloeni uticajima javnih i kulturnih predstava svog drutva, i/ili kulturnih podgrupa svog drutva, u pogledu vrednosti, normi, tradicija itd. Ovaj uticaj najvie se prenosi jezikom koji lanovi drutva koriste za komunikaciju sa drugim lanovima svoje ili neke druge sociokulturne grupe. Jezik kao najvanije sredstvo komunikacije, koje prenosi informacije i omoguava zbliavanje ljudi, zauzima izuzetno vaan poloaj u svakoj kulturi. Jezik je primarno sredstvo kojim osoba stie znanje o svetu ili prenosi mentalne predstave tako da one postanu javne i dostupne drugima. Jezik je zato osnovni instrument rezervoara kolektivnog znanja, koji se prenosi sa generacije na generaciju. Meutim, jezik se takoe ponaa i kao sredstvo za
336

krdnte

kategorizaciju kulturnog iskustva, misli i ponaanja svojih govornika. Zbog toga su jezik i kultura najintimnije (i najoiglednije) povezani na semantikim nivoima, gde vokabular jednog jezika odslikava kulturu koju dele njegovi govornici. Nasuprot gleditu da jezik odslikava kulturu socijalne grupe, teorije koje su postale poznate kao lingvistiki relativitet govore upravo suprotno: jezik, svojim leksikom i strukturom, utie na razmiljanje, ponaanje i pogled na svet svojih govornika. Ideja da je maternji jezik vaan izvor kognitivnog i bihevioralnog uslovljavanja potie od nemake idealistike filozofije, iji je najistaknutiji zagovornik bio Vilhelm fon Humbolt, koji se zalagao za gledite da svaki jezik, kao a priori kognitivni okvir, odreuje Weltanschauung svojih govornika (Humbolt je jezik doivljavao i kao samosadranu kreativnu simboliku organizaciju, kao energiju ideja koju je u dvadesetom veku najvie zagovarao Noam omski. Pretpostavlja se da spiritualna struktura jezika odgovara misaonom procesu njegovih govornika, jer jezik slui kao interfejs izmeu objektivne stvarnosti i ovekove konceptualizacije te stvarnosti. Postulat relativiteta, koji su u prvoj polovini dvadesetog veka izneli Edvard Sapir i njegov uenik Bendamin Li Vorf, zapravo je razvio sline ideje. Vorf je mentalne i bihevioralne razlike izveo iz razlika izmeu jezika na nivou leksike i, posebno, sintakse. Meutim, lingvistika raznovrsnost mora da uzme u obzir i spoljanje razlike u istorijskoj, socijalnoj i kulturnoj pozadini, umesto da jednostrano insistira na primarnom znaaju veze izmeu kognitivnih i lingvistikih razlika. Ako su strukture razliitih jezika divergentne zbog toga to predstavljaju razliite konvencije, iskustva i vrednosti, postaje nam jasniji znaaj onoga to bi se moglo nazvati lin gvistikokulturnim relativitetom (House 2000). Dok razliiti pogledi na svet ljudi koji govore razliite jezike dovode do razliitih koncepata u njihovim umovima koncepata koji prevodiocu
337

moda nisu dostupni to ne vai za primenu lingvistikih jedinica u konkretnoj kulturnoj situaciji, koju moe da doivi vei broj ljudi. ak i ako je kulturna udaljenost izmeu jezik velika, kulturni jazovi mogu se, teoretski, uvek premostiti pomou etnografskog znanja. Koncepti jezika u okviru ireg konteksta kulture, koji tretiraju znaenje kao neto kontekstualno determinisano i konstruisano, nisu pojave skoranjeg datuma, nego se naslanjaju na cenjene tradicije ruskog formalizma, Prake kole i flirtovske lingvistike, kao i na ameriku sociologiju jezika, teoriju govornog ina i analizu diskursa. Posebno Flirt i Halidej, na koje je snano uticao etnograf Malinovski, posmatraju jezik kao jezike dogaaje, u kojima se znaenja zvukova definiu sa aspekata njihove upotrebe i funkcije u kontekstu socio-kulturne situacije. Kao suprotnost navedenim tradicionalnim pogledima i definicijama koje kulturu posmatraju kao nain ivota zajednice i izraz njenih mentalnih i materijalnih postignua, ili novijim postmodernistikim kritikama koncepta kulture kao neodrive generalizacije, moramo da se zapitamo da li je mogue govoriti o kulturi jedne govorne zajednice kao o statinom, monolitnom i homogenom entitetu. Nije li irenje kulture van tradicionalnog etnografskog prouavanja naina ivota uroenikih naroda dovelo do uslonjavanja i problematizacije koncepta kulture, zbog koga je on postao beskoristan kao metodoloki i konceptualni entitet? (npr. Halidejev predlog, iz 1999, da se neegzistencijalistiki zameni neesencijalistikim ili nekonkretizujuim, a kultura malom kulturom.) Oigledno je da ne postoji stabilna socijalna grupa na koju ne utiu spoljanji faktori i line idiosinkrazije, kao to je oigledno i da je pogreno pretpostavljati postojanje ujednaene kulture u kojoj su sve razlike izmeu ljudi idealizovane i ponitene. Meutim, postmoderna relativizacija i problematizacija, u praksi, nikada nisu dovedene do svog loginog

krdnte

zakljuka, do potpunog unitenja istraivanja koje se bavi kulturom, niti je to spreilo etnografe (i primenjene lingviste, poput mene) da kulture opisuju kao interpretativna sredstva za shvatanje emergentnog ponaanja. Pored toga, ne moemo (i ne bi trebalo) da ignoriemo iskustva mnogih individualnih posmatraa (kao to su, na primer, uesnici u pomenutom diskursu i njihovi metapragmatini komentari), koji su zapazili da se lanovi razliitih govornih zajednica razlikuju u pogledu govora ili ponaanja u pojedinim konkretnim trenucima diskursa. Imajui u vidu ovaj sociokognitivni pristup kulturi, moda se mogu opravdati pokuaji da se kulturno uslovljeni diskursni fenomeni opiu sa dijalektiki povezanih etskih (kulturno udaljenih) i emskih (kulturno svojstvenih) pozicija (za dalju argumentaciju, pogledati Hymes 1996). Osim toga, kao to su istakli Ramathan i Atkinson (1991: 51), povezivanje kulture sa konceptima poput diskursa oigledno smanjuje rizik od nastanka etnikih i nacionalnih stereotipa zbog propisanih razlika, jer je u pragmatiko-diskursivnom pristupu teite na socijalnim grupama koje ispoljavaju ustaljene, kohezivne verbalne aktivnosti. U svetlu relevantne lingvistike literature, primenjene lingvistike, usvajanja drugog jezika i ostalih srodnih oblasti, i koncept govornika naizgled jednostavan i jednoznaan poslednjih decenija je takoe problematizovan. Poznat pod uvenim nazivom idealni govornikslualac iz ranih dana omskijevske generativne lingvistike, pojam govornika bio je kao to sm termin govori proiren, tako da istovremeno obuhvata i govornikovu suprotnost sluaoca, udaljavajui se time od ive, diue i govoree osobe od krvi i mesa, i postajui apstraktni entitet obdaren isto tako apstraktnom kompetentnou, tj. uroenim darom sredstva za usvajanje jezika i znanja koji karakterie izvornog govornika nekog konkretnog jezika. Takav koncept govornika (i sluaoca) nije konceptualno upotrebljiv za primenu na in-

terkulturalnog govornika. Ovde bi adekvatniji bio jedan drugaiji koncept, koji podrazumeva komunikativno kompetentnog govornika, koji naizmenino postaje slualac i u izvesnim kontekstima sluajni slualac, ili pisac i italac, respektivno, jer je usaenost u stvarne, kulturno razliite situacije nerazdvojiva od konceptualizacije govornika. 3. neke asocijacije u vezi sa pojmom inter Ako pogledamo oblik inter, videemo da je u literaturi poeo ee da se koristi u lingvistici, primenjenoj lingvistici, i kod usvajanja drugog i stranog jezika tokom poslednje decenije, pre svega zbog Selinkerovog (1969, 1972, 1992) izbora termina meujezik1, koji oznaava jezik u procesu uenja. Program izuavanja meujezika, koji su Selinker i drugi naunici pre njega pokrenuli kasnih ezdesetih godina prolog veka, oznaio je vaan paradigmatski pomak. Oni koji ue drugi ili strani jezik vie se ne opisuju negativno, kao poinioci greaka koje ih diskvalifikuju i razlikuju od izvornih govornika jer odstupaju od normi jezike upotrebe, nego kao privremeni uenici koji se kreu od jezika L1 ka jeziku L2. Hajde da malo paljivije pogledamo kako se danas tumai kljuni termin meujezik: Meujezik lingvistiki se moe opisati kao jezik iji je vidljivi uinak rezultat govornikovog pokuaja da proizvede stranu normu, dakle kako njegove greke, tako i ono to nisu greke. Pretpostavlja se da je ovakvo ponaanje visoko strukturirano. ini mi se da, kada se bavimo opsenim jezikim transferom, ne moemo zanemariti postojanje neega to se ponaa kao meujezik, i da se time moramo baviti kao sistemom, a ne kao izolovanom kolekcijom greaka (Selinker 1969: 5).

1 Na engleskom, re interlanguage (meujezik) sadri prefiksoid inter prim. prev.

338

krdnte

Sve u svemu, u ovom psiholingvistikom pristupu meujeziku pristupu koji se zasniva na onome koji ui jezik koncepti na koje esto nailazimo su strana norma, greke, negreke, sistem i implicitno izvorni govornik i njegove ili njene uroene sposobnosti, koje govornik meujezika nikada nee moi da dostigne i da za njih postane uroeno kompetentan. Ovakva konceptualizacija zasnovana na deficitu, koja sadri pojam meujezika, nije posebno plodna za koncept interkulturalnog, i bilo bi dobro kada bismo odmah odbacili bilo kakvu sumnju koja nas navodi da poverujemo u postojanje deficita i nekompletnosti nepoverenja koju je koncept interkulturalnog moda stekao kroz asocijaciju sa uvaenim pojmom meujezika. 4. nejasna znaenja interkulturalnoG i druGe nuspojave Sada moramo da se zapitamo da li pojam interkulturalnog, koji nas ovde najvie interesuje, takoe sadri ovakve asocijacije, koje je mogao stei zbog svoje povezanosti sa referentnim okvirom meujezika, i da li je ovaj pojam, s obzirom na to da je nastao mnogo kasnije, za vreme interkulturalnog zaokreta kasnih osamdesetih i devedesetih godina prolog veka, moda zadrao znaenja i konotacije koje smo izvukli iz renikih definicija, kao to su povezivanje, posredovanje, suprotstavljanje, poloaj i uloga izmirivaa suprotnosti. Mislim da se dogodilo ovo drugo i da, kada se radi o znaenju interkulturalnog, moemo rei da su susedna polja istraivanja bilingvalnog ili vielingvalnog govornika, kao i pristupi sociolingvistike, bilingvizma, multilingvizma i izuavanja treeg jezika, mnogo bolje formirana. Ovde je teite na tome da jedna osoba poseduje vie od jednog skupa lingvistikih i sociokulturnih znanja, i da se njeni izvori znanja koriste za interakciju sa drugim govornicima, koji su lanovi drugih govornih zajednica. Meni se ini da je teite pre svega na upotrebi jezika, a ne na njegovom
339

razvoju ili usvajanju, niti na sociopragmatinim i sociokulturnim funkcijama izbora jezika. Da bismo bili pravedni prema Selinkeru (1992), treba rei da je on, kada je pre trinaest godina otkrio meujezik, proirio svoje shvatanje istog, zasnovano na psiholingvistikom, izvornom govorniku, smetajui svoj pojam fosilizacije na put koji vodi ka odomaivanju, u terminima kulturnog i kontekstualnog transfera. Sve u svemu, kod koncepta interkulturalnog i istraivanja interkulturalnih tema, opredelila bih se za okvir koji naputa staru paradigmu meujezika zasnovanu na onome koji ui. Interkulturalne aktere treba posmatrati kao one koji su nezavisni kako od svoje izvorne kulture (i jezika), tako i od nove kulture (i jezika), koje pokuavaju da poveu, posreduju, pomire. Oni izmeu tih kultura i jezika stvaraju neto novo i autonomno, hibridno, jedan trei nain. Zato ono to izgleda kao deficitarno moe da se pretvori u prednost. Pojam interkulturalnog bi se time oslobodio veze sa onim to smo ovde opisali kao potencijalno manjkavog uenika koji odstupa od normi. To to je neko uenik to je jedna od uloga koje osoba moe da prihvati suvie se esto prenaglaava, pa se neizvorni govornik posmatra iskljuivo u odnosu na norme izvornog govornika (House, Kasper 2000). Ova vrsta redukcionizma je (naalost) uticala i na praktine i kulturne oblasti u okviru istraivanja usvajanja drugog jezika (ono to smo nazvali pragmatikom meujezika), kao to su jeziki inovi i njihove sekvence, upravljanje diskursom i komunikacione strategije, gde pragmatina literatura o meujeziku i dalje obiluje suvie jednostavnim tvrdnjama koje govore da je negativni transfer isto to i praktini neuspeh konvencija nastala zbog usredsreenosti na norme izvornog govornika kao na neosporne, trajno uspostavljene mere pragmatine kompetencije i komunikacionog uspeha po analogiji, naravno, sa koncepcijama drugih vrsta poznavanja meujezika, po kojima su uinak i ra-

krdnte

suivanje izvornog govornika jedino merilo za evaluaciju kompetentnosti L2 korisnik nekog jezika. Kako bismo spreili da se ovo ogranieno gledite prenese i na interkulturalna istraivanja, predlaem da interkulturalnu kompetenciju i uinkovitost prouavamo same po sebi, i da interkulturalne aktere posmatramo kao aktivne agente koji organizuju svoj diskurs i njime upravljaju kreativno i nezavisno, to je mogue vie udaljeno ukoliko oni tako ele od toga odakle su doli ili kuda ele da stignu. Kod konceptualizacije interkulturalnog, posebna panja poklanja se stratekoj kompetentnosti akter; dostupna i u potpunosti razvijena strateka kompetentnost omoguava interkulturalnim akterima da stupe u pregovore oko znaenja, ili u komunikaciju stvorenu tako da ekspresno pobolja njihovu interkulturalnu kompetentnost i uinkovitost. Jedna vana oblast, povezana sa stratekom kompetentnou, jesu komunikacione strategije. One su dobro poznate zbog Selinkerovog prvobitnog predloga za meujezik, kada je pretpostavio postojanje psiholingvistikog procesa koji pokree i informie rastuu kompetentnost govornika meujezika i, pored strategija uenja, ukljuuje i komunikacione strategije, transfer iz jezika L1, transfer obuke i pojaanu generalizaciju. Meutim, ovde odmah dodajem da e, u interkulturalnom kontekstu, motivacija za prouavanje komunikacionih strategija morati da bude sasvim drugaija. Prouavanje komunikacionih strategija bie motivisano interesovanjem za ono to interkulturalni akteri zaista rade; morae da se fokusira na izlazne strategije, na kulturalne ekvivalente promene koda, meanja i pozajmljivanja kodova, to je isto to i promena kultur, njihovo meanje, pozajmljivanje stavki iz kulture 1 i njihovo ubacivanje u kulturu 2 (namerno ili strateki, ne nuno zbog nekompetentnosti). U literaturi o meujeziku, ovi fenomeni naizmeninog menjanja jezika esto se posmatraju kao dokaz nedovoljne kompetentnosti onoga koji ui jezik L2. Meutim, bikulturalne,

multikulturalne i interkulturalne aktere trebalo bi posmatrati kao nekoga ko pripada privilegovanoj grupi, iji lanovi mogu da postignu irok spektar vanih i interesantnih stvari time to na raspolaganju imaju vie od jednog jezika i kulture, to i pokazuju. To pokazuju svojim specifinim nainima za oznaavanje identiteta, stavovima i savezima, signalizovanjem diskursnih funkcija, ispoljavanjem ljubaznosti, stvaranjem estetskih i humoristinih efekata, pragmatinom vieznanou itd. Takvo obogaeno ponaanje dobro je poznato zahvaljujui obilnoj literaturi o bilingvizmu. Meutim, ovde je neophodno naglasiti da se u dominantnom pravcu prouavanja inter (jezika) uglavnom posmatraju uske funkcije za kompenzaciju, kao to su inovi prekoraivanja. U veini literature o interkulturalnosti na polju primenjene lingvistike teite se stavlja na deficite aktera i naine za prevazilaenje tih deficita, zbog ega imamo obilje literature o takozvanim interkulturalnim nesporazumima (Coupland et al. 1991; House 1993, 1996a, 1999, 2000; House et al. 2003). Takvo naglaavanje deficitarnih svojstava uinka interkulturalnog govornika koje tumaim kao uticaj paradigme meujezika ne bi trebalo da bude dominantno u interkulturalnim pitanjima. Namerno menjanje kultura od strane interkulturalnog govornika ne treba posmatrati kao neispoljavanje kulturnog transfera ili nepoznavanje druge kulture, nego kao jasan znak njegove interkulturalne kompetentnosti. Iako ve postoji mnogo studija ija je tema prouavanja meukulturni pragmatini neuspeh (videti uveni rad Deni Tomas iz 1983, kao i studije koje pominju Blum-Kulka i drugi 1989; Kasper i Blum-Kulka 1993; videti takoe i Sarangi 1994 i Klajn (Clyine) 1994, koji su otili dalje od iskljuivog usredsreivanja na kulturne razlike i nesporazume koji iz njih proizlaze), potrebno nam je jo izuavanja divergentne, ali ipak uspene interkulturalne komunikacije.
340

krdnte

Nedavni primeri pomeranja interesovanja na uspeh interkulturalne komunikacije mogu se nai kod Kula i Ten Tija (Koole, Ten Thije, 2001), Klajna (2004), Buriga (Buhrig) i Ten Tija (2006) i Buriga sa saradnicima (u tampi). Pitanje koje se esto postavlja, posebno u primenjenim oblastima, u vezi sa pojmom interkulturalnog i njegovih kolokacija interkulturalno poduavanje i interkulturalno uenje, jeste da li su nam ovi termini i koncepti zaista potrebni, i po emu se oni razlikuju od komunikativnog poduavanja jezika. Gledite koje ja zastupam (House 1998) jeste da, kada govorimo o kontekstima poduavanja i uenja, termini interkulturalno i komunikativno imaju veoma bliska znaenja, jer je termin komunikativno, u irem hajmsovskom smislu, toliko sveobuhvatan da bi, ako bismo ga primenili na komunikaciju koja prelazi granice kultura, i dalje bio prikladan. Meutim, termin komunikativno podrazumeva stavljanje drugaijeg akcenta na lingvistiki aspekat komunikativnog procesa, dok termin interkulturalno prirodnije naglaava kulturalno, jer se odnosi na kulturalne elemente kao to su nastavni materijal, artefakti, neverbalni fenomeni, obiaji i tradicije. Zbog toga priznajem da postoji izvesno opravdanje za razlikovanje ova dva termina. U interkulturalnom istraivanju potrebno je radikalno razmisliti o normama u odnosu na koje ocenjujemo kulturalno znanje i ponaanje interkulturalnih govornika. Monokulturalni govornik ne moe da poslui kao jedna takva norma, jer interkulturalni govornik po definiciji nije monokulturalan, nego je bi-, tri- ili multilingvalan govornik ije interkulturalno znanje i vetine su, da tako kaemo, jo u fazi nastanka. Shodno tome, merilo kojim bi trebalo meriti interkulturalnog govornika, za koga moemo rei da je jo nestabilan, jeste relativno stabilniji bi-, tri- ili multikulturalni govornik u uporedivim socijalnim, kulturnim i istorijskim okol341

nostima upotrebe jezika, sa uporedivim ciljevima interakcije u razliitim domenima intrakulturalnih diskursa. Za ovo gledite postoji sve vea empirijska potpora npr. u studijama pragmatinog ponaanja bilingvalnih osoba. Ustanovljeno je da japanskoengleski bilingvalci manje koriste povratni komunikacioni kanal od japanskih monolingvalaca, ali vie od monolingvalnih govornika amerikog engleskog (Kubota 1991). U pogledu realizacije govornog ina, studije zahteva i komplimenata, koje realizuju bilingvalni govornici, ukazuju na jasno uoljiv interkulturalni stil. Trei, hibridni nain nastao je, na primer, kod korejsko-engleskih bikulturalnih govornika (yoon 1991) kao i kod hebrejsko-engleskih bikulturalnih govornika (Blum-Kulka 1990), koji su svoje zahteve i komplimente realizovali na razliite naine u zavisnosti od jezika, to je opet bilo razliito od uinka govornih aktova monokulturalnih govornika. To nije bilo zbog nedostatka kompetentnosti; takva pretpostavka moe se eliminisati posebno kada se radi o jeziku L1, koji se redovno koristi. Umesto da govor interkulturalnog govornika posmatramo kao primer odstupanja od ponaanja glavnih nosilaca kulture, njihov uinak moemo posmatrati kao trei put, prelazak granica, znak delovanja jedne hibridne kulture hibridne u znaenju latinske rei hibrida (meanac iji roditelji pripadaju razliitim rasama) to je koncept koji je kasnije dobio znaajnu ulogu u genetici, u ijem kontekstu oznaava potomak dve ivotinje ili biljke, polutana. U metaforikom smislu, hibrid oznaava bilo ta to je izvedeno iz heterogenih izvora, ili sloeno od razliitih, raznorodnih elemenata. U knjievnim i kulturnim studijama hibridnost je dobila znaaj zahvaljujui radovima Homija Babe (Bhabha 1994), koji hibridnost vidi kao neto izrazito pozitivno, kao nameran prelazak granica, kada ukljuujemo strane stavke u sopstveni jezik i kulturu, to dovodi do toga da se hibridni interkul-

krdnte

turalni govornik namerno suprotstavlja konvencionalnim pravilima i standardima. Slian pozitivan stav o hibridnosti i, zajedno sa njom, o interkulturalnosti, zagovarao je Mihail Baktin (Bakhtin1981), koji je interkulturalnost doveo u vezu sa narativnom konstrukcijom i dijalogizacijom, posmatrajui ih kao sutinske elemente ovih interpersonalnih procesa, iji je cilj postizanje koherentnosti. Zbog toga hibridizaciju moemo posmatrati kao vaan koncept kojim se moe objasniti nastanak multifonog lingvistiko-kulturalnog teksta i diskursa sastavljenog od mnotva glasova, koji ispoljava unutranji dijalogizam, iako se sve naizgled odvija na jednom jeziku. Moje je miljenje da bi se sve ove ideje, koje imaju dugu tradiciju u knjievnim i kulturnim studijama, mogle primeniti na konceptualizaciju interkulturalnog govornika. Ako elimo, moemo dodatno razlikovati fenotipske hibridne fenomene, u kojima se meanje sa tuim manifestuje na povrini (transfer, meanje i stranost lako se mogu izolovati), i genotipske hibridne fenomene. Kod njih se ovo ne deava, ali zato moemo pretpostaviti postojanje razliitih mentalnih leksikih skupova ili, u vorfovskom referentnom okviru, razliitih potpornih konceptualnih skupova koji se oslanjaju na jezik i kulturu kao i celokupnog Weltanschauungen-a, koji dejstvuju kod interkulturalnih govornika. Moglo bi se rei da, dok se interkulturalni govornici konvencionalno posmatraju kao neko ko prihvata novu kulturu potiskujui i podreujui joj svoj jezik L1 ili druge ranije usvojene jezike, pristup hibridnim procedurama, koji ovde zastupamo, zasniva se na ideji da nova kultura tei da prepozna staru, koja zato postaje ili ostaje prepoznatljiva. Ako govorimo o pedagokim implikacijama, rezultati empirijskih interkulturalnih istraivanja (House 1993) kao da ukazuju na to da oni koji ue nove kulturne kodove pre svega moraju biti opremljeni svim komunikativnim diskursivnim vetinama, kako bi mogli da ostvare svoje komunikativne

ciljeve u saradnji sa razliitim sagovornicima u irokom spektru kontekst. Interkulturalni govornici trebalo bi da budu u mogustvu da sauvaju svoju poziciju u interakciji sa lanovima lokalne kulture, realizujui svoje namere na zadovoljavajui nain i suprotstavljajui se bilo kakvim samodestruktivnim redukcijama svoje linosti. Iako poznaju kulturni kd druge kulture, interkulturalni govornici esto ne postiu ono to sam nazvala pragmatinom fluentnou (House 1996b), koja podrazumeva prikladnu, manje-vie automatsku upotrebu pragmatinih, kulturno specifinih fenomena kao to su otvaranja, diskursne strategije, sekvenciranje govornog akta, unutranje i spoljanje modifikacije govornih aktova itd. Kao to sam ve pomenula, strateka kompetentnost interkulturalnog govornika moe se smatrati netaknutom, i upravo ova strateka kompetentnost omoguava interkulturalnim govornicima da od samog poetka stupe u sadrajne pregovore, kao i, makar u izvesnom stepenu, u komunikaciju radi uenja. Teite ovde nije na ulozi interkulturalnog govornika kao nekoga ko ui, nego na uenju kao na primarnoj aktivnosti. Interkulturalne govornike ne bi trebalo preuranjeno kategorizovati kao nekoga kome nedostaju kako znanje, tako i kontrola procesuiranja kulture koju treba da usvoje. Trebalo bi ih osloboditi statusa inkompetentnih komunikatora, ija se kulturna kompetentnost smatra deficitarnom svaki put kada se razlikuje od kompetentnosti lanova lokalne kulture, izmeu ostalog i zato to je odavno primeeno da interkulturalni govornici esto ni ne ele da budu prihvaeni kao neko ko potpuno pripada lokalnoj kulturi. Mnogi interkulturalni govornici nikada nisu ni pokuali da preu most do kraja, da ostave svoj stari identitet kod kue kako bi u potpunosti uronili u novu kulturu. Kao to se mnogi imigranti opredeljuju za parcijalno divergiranje u odnosu na kulturne norme ciljne zajednice, to koriste kao strategiju za ouvanje identiteta, tako i interkulturalni govornik moe poeleti da osta342

krdnte

ne pomalo po strani od mejnstrim govornika. Ovi mejnstrim govornici, sa svoje strane, totalnu divergenciju interkulturalnih govornika mogu da doive kao nametljivo ponaanje, koje nije konzistentno sa ulogom autsajdera koja im se esto pripisuje. 5. zakljuak Da se vratimo na moje inicijalno pitanje: ta je interkulturalni govornik? Mogu da odgovorim, sa izvesnom sigurnou, da je to osoba koja je uspela da se nastani negde izmeu, koja poznaje i primenjuje kako svoju izvornu kulturu, tako i onu koju je kasnije stekla. Ovo je, naravno, akademska izjava, jer ceo ovaj rad predstavlja jedan akademski pokuaj. U praksi bi trebalo biti paljiviji, oprezniji, sumnjiaviji, imajui u vidu mogunost kulturnog oka, krize identiteta i drugih vrsta neprilagoenosti koje se manifestuju kroz kulturne sukobe i neadekvatno reavanje konflikata. Neko bi mogao ak da se zapita, kao to je Bret Polston (Bratt Paulston 2005) nedavno uradio, da li bikulturalnost uopte moe da postoji na slian nain kao bilingvalnost? Imajui u vidu, sa druge strane, bezbrojne sluajeve u kojima su imigranti postali subjektivno uspeni interkulturalni govornici koji pripadaju dvema kulturama, kao i mnotvo osoba koje nisu sa Zapada, koje su u postkolonijalnim okolnostima u sebi spojile razliite kulturne tradicije i jezike kodove, verujem da interkulturalni govornik postoji, i da je to osoba koja je uspela da razvije sopstveni trei nain, koji se nalazi negde izmeu kultura koje su joj poznate. Ta pozicija je osetljiva, ali istovremeno i obogaujua, jer omoguava interkulturalnom govorniku da stekne bolji uvid i razumevanje. Bavljenje pojmom interkulturalnog govornika zato je definitivno poduhvat koga se vredi prihvatiti ne samo zbog rastue potrebe za istraivanjem sve veeg jaza izmeu kultura takozvanog prvog ili razvijenog sveta i sveta koji, ma iz kog razloga, jo uvek nije njegov deo.
343

literatura
1. 2. 3. 4. 5. Bakhtin, M. (1981) The Dialogic Imagination. Ed. Holquist M; translated by Emerson, C. & Holquist, M. University of Texas Press, Austin. Baba, H. (2004) Smetanje kulture, igoja tampa, Beograd, preveo Rastko Jovanovi. Blum-Kulka, S. (1990) you dont touch lettuce with your fingers: Parental politeness in family discourse. Journal of Pragmatics 14: 259288. Blum-Kulka. S, House, J., Kasper, G. (eds) (1989) Cross cultural Pragmatics. Ablex, Norwood, NJ. Bratt Paulston, C. (2005) Biculturalism: Some reflections and speculations. In: Kiesling, S. ----. (eds) Intercultural Discourse and Communication: The Essential Readings. Blackwell Pub, Malden, MA, pp. 277287. Bhrig, K., ten Thije, J. (eds) (2006) Beyond Misunder standing. Linguistic Analyses of Intercultural Communica tion. Benjamins, Amsterdam. Bhrig, K., House, J., ten Thije, J. (eds) (in press) Translatory Action and Intercultural Communication. St. Jerome, Manchester. Chafe, W. (2000) Loci of diversity and convergence in thought and language. In: Ptz, M., Verspoor, M. (eds) Explorations in Linguistic Relativity. Benjamins, Amsterdam, pp. 101124. Clyne, M. (1994) Intercultural Communication at Work. Cambridge University Press, Cambridge. ----. (2004) Towards an agenda for developing multilingual communication with a community base. In: House J, Rehbein J (eds) Multilingual Communication. Benjamins, Amsterdam, pp. 1942. Coupland, N., Giles, H., Wiemann, J. (1991) Talk as Problem and communication as Miscommunication: An integrative analysis. In: Coupland, N. et al. (eds) Miscommunication and Problematic Talk. Newbury House, Sage, London, pp. 117. Geertz, C. (1973) The Interpretation of Cultures. Selected Essays by Clifford Geertz. Basic Books, New york. Goodenough, W.H. (1964) Cultural anthropology and linguistics. In: Hymes, D. (ed) Language in Culture and Society. Harper and Row, New york, pp. 3639. Hofstede, G. (1984) Cultures Consequences. Sage, New york. Holliday, A. (1999) Small cultures. Applied Linguistics 20: 237264. House, J. (1993) Toward a model for the analysis of inappropriate responses in native/nonnative interactions. In: Kasper, G. and Blum-Kulka. S., (eds) Interlanguage Prag matics. Oxford University Press, Oxford, pp. 161183. ----. (1996a) Contrastive discourse analysis and misun-

6. 7. 8.

9.

10.

11. 12. 13. 14. 15.

krdnte

16.

17. 18. 19.

derstanding. In: Hellinger, M. and Ammon, U. (eds) Contrastive Sociolinguistics. Mouton de Gruyter, Berlin, pp. 345362. ----. (1996b) Developing pragmatic fluency in English as a foreign language. Routines and metapragmatic awareness. Studies in Second Language Acquisition 18: 225 252. ----. (1998) Kontrastive Pragmatik und interkulturelle Kompetenz im Fremdsprachenunterricht. In: Brner, W., Vogel, K. (eds) Kontrast und quivalenz. Beitrge zu Sprachvergleich und bersetzung. Narr, Tbingen, pp. 162189. ----. (1999) Misunderstanding in intercultural communication: Interactions in Englishas a lingua franca and the myth of mutual intelligibility. In: Gnutzmann, C. (ed) Teachingand Learning English as a Lingua Franca. Narr, Tbingen, pp. 7393. ----. (2000) Linguistic relativity and translation. In: Ptz, M., Verspoor, M. (eds). Explorations in Linguistic Relativity. John Benjamins, Amsterdam, Philadelphia, pp. 6988. ----. (2005) Politeness in Germany? In: Hickey, L., Stewart, M. (eds) Politeness in Europe. Multilingual Matters, Clevedon, pp. 1328. House, J., Kasper, G. (2000) How to remain a non-native speaker. In: Riemer, C. (ed) Kognitive Aspekte des Le hrens und Lernens von Fremdsprachen. Narr, Tbingen, pp. 101118. House, J., Kasper, G., Ross, S. (eds) (2003) Misunderstan ding in social life. Discourse Approaches to Problematic Talk. Longman Pearson, London. Huizinga, J. (1938) Der Mensch und die Kultur. Fischer, Stockholm. Hymes, D. (1996) Ethnography, Linguistics, Narrative Ine quality. Toward an Understanding of Voice. Taylor and Francis, London.

20. Kasper, G., Blum-Kulka, S. (1993) Intercultural Pragma tics. Oxford University Press, Oxford. 21. Koole, T., ten Thije, J.D. (2001) The Reconstruction of Intercultural Discourse: Methodological Considerations. Journal of Pragmatics, 33(4): 571587. 22. Kroeber, A., Kluckhohn, C. (1952) Culture. A Critical Review of Concepts and Definitions. The Museum, Cambridge. 23. Kubota, N., (1991) Backchannelling in Japanese-American Conversation. Dissertation Abstracts. 24. Ramathan, V., Atkinson, D. (1999) Ethnographic approaches and methods in L2 writing research: A critical guide and review. Applied Linguistics, 20: pp. 4470. 25. Sarangi, S. (1994) Intercultural or not? Beyond celebration of cultural differences in miscommunication analysis. Pragmatics 4(3): 409429. 26. Selinker, L. (1969) Language transfer. General Lingui stics, 9: 6792. ----. (1972) Interlanguage. IRAL 10: 209230. ----. (1992) Rediscovering Interlanguage. Longman, London. 27. Sperber, D. (1996) Explaining culture. A Naturalistic Ap proach. Blackwell, Oxford 28. Thomas, J. (1983) Cross-cultural pragmatic failure. Ap plied Linguistics 4: 91112 29. yoon, K.K. (1991) Bilingual pragmatic transfer to speech acts: Bi-directional responses to a compliment. In: Bouton LF, Kachru y (eds) Pragmatics and Language Le arning, vol 2. University of Illinois at Urban-Champaign, Urbana, IL, pp. 57100. Tekst je objavljen u: E. Alcn Soler & M.P. Safont Jord (eds.) Intercultural Language Use and Language Learning (2007) Springer: Dordrecht. Priredila Aleksandra uri Milovanovi

344

345

krdnte

udc 141.72(497.6)

slobodan vasi, novi sad

propitivanje enskih, feministikih i muslimanskih identiteta: postsocijalistiki konteksti u bosni i Hercegovini i na kosovu
uvod Nema mnogo radova, kao ni autora/ki u regionu koji/e se bave feministikom teologijom i analizom odnosa izmeu roda i religije. Neke od najznaajnijih autorki koje se bave ovom problematikom su Rebeka Jadranka Ani (Ani 2010; 2011), Ana Maria Gruenfelder (1988; 2002) i Svenka Savi (Savi 2002), oblast hrianstva, te Zilka Spahi-iljak (Spahi-iljak 2007), ija je oblast interesovanja feministika teologija koja se odnosi na islam, pre svega u BiH. Imajui to u vidu, moemo rei da svaki istraivaki poduhvat u oblasti analize religije i roda predstavlja doprinos vredan panje, jer proiruje osnovu saznanja u vezi sa interakcijom izmeu religije i drutva, poloajem ena u religiji, a samim tim i saznanja o drutvenoj stvarnosti u celini. Knjiga Propitivanje enskih, feministikih i mu slimanskih identiteta postsocijalistiki konteksti u Bosni i Hercegovini i na Kosovu (Spahi-iljak 2012) nastala je kao rezultat dvogodinjeg istraivakog projekta pod nazivom Feminizam u postsocijalisti kim muslimanskim kontekstima u BiH i na Kosovu, koji je sproveo Centar za interdisciplinarne postdiplomske studije (CIPS) Univerziteta u Sarajevu. Cilj ove studije je da se istrai isprepletenost roda i religije, kao i na koji nain politika, klasa i drugi vani aspekti enskih identiteta posreduju u interakciji izmeu religije i rodnih odnosa u drutvu. Prema reima urednice knjige Zilke Spahi-iljak, u istraivanju su ispitivani korelacija i presek tri kljuna identiteta: enskog, feministikog i religijskog, putem komparativne analize stavova ena u postsocijalistikim muslimanskim kontekstima BiH i Kosova (Spahi-iljak 2012: 21). Jedan od ciljeva studije je prikazati kakvo je viestruko pozicioniranje ena u svakodnevici, a viestruke pozicije e biti jasnije ako razmotrimo intersekciju izmeu roda, religije, etniciteta i faze u ivotnom ciklusu koji utiu na identitete ena i njihova iskustva (ibid. 22). U tom smislu, vano je pokuati dati odgovor na pitanja kako se konstruiu identiteti, dekonstruiu monolitne kategorije i veliki narativi univerzalizma, kao i pruiti doprinos u otkrivanju paradoksalnih delovanja moi. Naime, poznate binarne opozicije izmeu sekularnog i religijskog, javnog i privatnog, modernog i tradicionalnog, te socijalistikog i etnonacionalnog, ovde se posmatraju putem njihovih interakcija, ali kao pokuaj da se te nametnute podele prevaziu. Kako se feministike ideje ne razvijaju odvojeno od sociopolitikog i kulturnog konteksta

346

krdnte

sekularizacije i desekularizacije muslimanskog drutvenog konteksta, sueljavanje muslimanskog i feministikog identiteta moe se posmatrati kroz razliite modalitete odnosa izmeu tradicionalnog i modernog na subjektivnom nivou, odnosno na onom nivou na kom ene kreiraju i konstruiu svoje identitete i drutvenu stvarnost. metode u istraivanju Da bi se izveli komparativna analiza i ispitivanje korelacije tri kljuna identiteta (enskog, feministikog i religijskog) u dva postsocijalistika drutveno-politika konteksta, u metodolokom smislu koriene su dve kvalitativne metode: fokus grupe i metoda ivotnih pria. Metoda ivotnih pria je omoguila da ene prikau kako su postale feministkinje i kako su njihove viestruke pozicije, viestruki identiteti tokom ivota konstruisani, budui da je aktivizam zauzeo najznaajniji deo njihovih narativa. Trebalo bi naglasiti injenice da se metoda fokus grupa malo koristi u empirijskim istraivanjima u drutvenim naukama, a da je posebno znaajna u rodnim studijama i feministikim istraivanjima, zbog toga to ima i edukativnu svrhu. Naime, pored toga to je metoda fokusirana na enska iskustva, prednost fokus grupa je u tome to one omoguavaju egalitarniju grupnu dinamiku i interakciju meu uesnicama, a to ima edukativni karakter, jer ene ue kroz diskusiju sluajui jedna drugu. Jo jedna vana karakteristika ove metode je to to ona ima uticaj na osnaivanje ena, jer je sama fokus grupa zamiljena kao kreiranje novog konteksta i novog drutvenog iskustva. Fokus grupe su odrane u BiH i na Kosovu sa enama koje rade za enske NVO ili su s njima na neki drugi nain povezane. Putem fokus grupa elelo se saznati ta za ispitanice znai biti ena u postsocijalistikom kontekstu? Pored toga, vano je bilo utvrditi kako se percipiraju feminizam i feministi347

ki identitet i da li su ene spremne da svoj feministiki identitet ispoljavaju javno. A kada se posmatra kompatibilnost islama i feminizma, naglasak je na tome da identiteti nisu kruti i odvojeni, ve su u znaajnoj meri povezani i fluidni, ime se daje prilog posmatranju identiteta kao nestabilne i promenljive kategorije. rezultati istraivanja Rezultati istraivanja pokazuju razlike u znaaju koji se pridaje religijskom i nacionalnom identitetu izmeu ena iz BiH i ena sa Kosova. Naime, veina ena u BiH naglaava religijski i kulturalni identitet, dok veina ena s Kosova naglaava nacionalni, odnosno etniki identitet (ibid. 155). Na samo identitetsku poziciju ena iz BiH utie bosanska paradigma evropskog islama, koja se oslikava na dva naina: kao zajednika kultura i civilizacija i kao vera pojedinaca, pri emu islam kao zajednika kultura predstavlja krovni koncept koji ukljuuje razliite percepcije, razumevanja i prakse u islamu u BiH. S druge strane, Albanci sa Kosova vie su usmereni na nacionalni nego na religijski identitet. a) Ispitanice smatraju da je najzastupljeniji identitet ene koja uva i vodi rauna o privatnoj sferi (uloga majke i edukatorke porodice), a u vezi sa tim naglaen je problem igre na dve scene. Meutim, u ovom prikazu neemo toliko obratiti panju na problem privatne sfere, ve emo se baviti drugim temama koje su se pokazale kao relevantne kako u fokus grupama, tako i u ivotnim priama ena koje su uestvovale u ovom istraivanju. U tom smislu, najpre moemo da se pozabavimo problemima strategije rodne neutralnosti, kao i ta znai biti ena i boriti se za enska prava u dva razliita drutvena konteksta: socijalizmu i postsocijalizmu. Interesantno je da kada ispitanice definiu ta za njih znai biti ena, one se ne odluuju za to

krdnte

da se odrede kao ene ili kao feministkinje, ve zauzimaju rodno neutralno pozicioniranje, odreujui sebe kao ljudska bia, to predstavlja strategiju rodne neutralnosti. Meutim, pitanje je da li ovo enama ide u prilog, jer kako feministike teoretiarke naglaavaju, neutralno pozicioniranje opet ide na tetu ena, jer mukarac i dalje ostaje kao norma (ibid. 137). Bez obzira na njihovu potragu za rodnom neutralnou, ini se da neke od ena, iako moda nesvesno, naglaavaju da ako bivanje enom znai da su obespravljene, onda bivanje feministkinjom oznaava preuzimanje odgovornosti da se ova nepravda ispravi i da se ponovo definie ta to znai biti ena (ibid. 145).

konceptualnog okvira koji su izgradili Marks, Engels i Lenjin. U socijalistikoj zamisli ene su saveznici sa mukarcima u revolucijama, a feminizam se poistoveivao sa buroaskim vrednostima kapitalistike klase. Dakle, feministkinje iz BiH feministikim pitanjima pristupaju vie iz matrice jedinstva sa mukarcima i to u marksistikoj vrednosnoj perspektivi. ene sa Kosova ne pozivaju se na socijalistiki period, to je interesantan nalaz, meutim, za bolje razumevanje ovakve politike seanja potrebno je sprovesti posebno istraivanje. c) Verska pripadnost. Rad u fokus grupama, kao i podaci iz ivotnih pria ena pokazali su neusklaenost izmeu verske identifikacije i nivoa praktikovanja religija u BiH i na Kosovu. Fokus grupe pokazuju da bi se veina ena mogla svrstati negde izmeu muslimanke praktikantice i nepraktikantice, te da je teko povui strogu granicu izmeu vernice i one koja to nije (ibid. 147). Veina muslimanki u BiH i na Kosovu predstavlja sekularne vernice, odnosno one vernice koje religiju posmatraju kao deo svoje porodine tradicije, dok veina praktikantica eli da njihova religioznost bude javno priznata (ibid. 150). Postojanje znaajnog relativizovanja u potovanju islamskih propisa ukazuje na kompleksnost u formiranju identiteta, te da muslimanke koriste razliite strategije i prostor za viestruko pozicioniranje. Strategija im slui da bi se odredile kao muslimanke i kao umere ne feministkinje u drutvenom kontekstu BiH i Kosova (ibid. 152153). U ivotnim priama iz BiH, muslimanski identitet je konstruisan u odnosu na druge religije, nacije, dok muslimanski identitet na Kosovu ne sadri takve paralele, poto se neki drugi faktori pokazuju kao znaajni drugi: obrazovanje, hidab, dravna politika (ibid. 197). Meutim,
348

b) ta znai biti ena u socijalizmu i postsocijali zmu? ene navode da je rodna ravnopravnost u postsocijalistikoj BiH i na Kosovu dala rezultate u pravnoj sferi, ali da je slaba primena zakona i gender akcionih planova. Naime, graanska i politika prava u postsocijalizmu naglaavaju se vie nego socijalna i ekonomska, a ene smatraju da su ova druga prava za njihov ivot vanija (ibid. 135). U istraivanju su uoene razlike izmeu Kosova i BiH u smislu uticaja socijalizma na njihovo pozicioniranje i subjektivno poimanje enskog identiteta. Naime, period socijalizma je na ene iz BiH ostavio vei trag u smislu formiranja enskog identiteta, dok ene sa Kosova retko spominju socijalistiko doba kao uticaj na formiranje identiteta (ibid. 137). To se najjasnije vidi po tome to ene u fokus grupama iz BiH posmatraju feminizam iz klasine marksistike feministike perspektive, jer one identifikuju klasizam pre nego seksizam kao osnovni uzrok opresije ena, uprkos vidljivom problematizovanju rodnih pitanja (ibid. 140). ene iz BiH koncept borbe razumeju unutar

krdnte

ono to i praktikantice i nepraktikantice dele kao vrednost je pristojnost: biti dobra osoba, pomagati ljudima u nevolji i ne initi zlo nikome. Moe se rei da je razlika izmeu nepraktikantica i praktikantica u BiH i na Kosovu u tome to bi se nepraktikantice mogle odrediti kao vernice bez pripadanja, dok se veina praktikantica moe odrediti kao vernice sa pripadanjem (ibid. 154).

d) Aktivizam religija; javno/privatno: hidab. U kontekstu retradicionalizacije drutvenih vrednosti, koja nastaje krahom socijalizma i njegovih osnovnih drutvenih struktura, pozicionirati se kao feministkinja nije drutveno poeljno, te ene uglavnom odbijaju da se javno izjasne kao feministkinje i da promoviu feministike vrednosti, jer to povlai iskljuenost i marginalizaciju u patrijarhalnoj svakodnevici (ibid. 140). Uoeno je da ene sa Kosova, nepraktikantice, imaju veu spremnost da se izjasne kao feministkinje, nego one iz BiH. Iz ivotnih pria vidi se da feministiki, aktivistiki identitet, te religijski i sekularni identiteti nisu fiksni, niti su uvek polarizovani: oni su u uzajamnoj interakciji i prepliu se na razliite nai ne u razliitim drutvenim kontekstima. Sve ispitanice su navodile da su ih rat i ratna zbivanja podstakli da se okrenu aktivizmu i feminizmu, kao deo potrage za samom sobom. Podaci su jo pokazali da je praktikantice vie brinuo feministiki identitet u javnoj sferi i pomirenje ciljeva koje promoviu feminizam i religija. Nepraktikantice su bile obazrivije u odnosu na verski identitet u javnoj sferi, naroito hidab kao vidljivi marker enskog vernikog identiteta (ibid. 166). Naime, jedno od najkontroverznijih pitanja u vezi sa emancipacijom muslimanki je pitanje pokrivanja i noe349

nje hidaba (pokrivanje maramom), jer debate o hidabu uzrokuju suprotstavljene stavove muslimanki. Veina nepraktikantica na Kosovu, ali i u BiH, smatra da hidab nije u skladu sa emancipacijom i napretkom ena. Moe se rei da ene koje se pokrivaju samim svojom prisustvom izazivaju modernost. Nasilno otkrivene predstavljaju modernizaciju nacije. Nasilno pokrivene predstavljaju ponovno uspostavljanje islamskog poretka (Milani 1992: 4). ene koje se ne pokrivaju brane svoje pravo da budu muslimanke bez hidaba, te kritikuju nametnutu percepciju da samo one ene koje nose hidab jesu moralne i pobone (Spahi-iljak 2012: 161). U tom smislu, ene koje nose hidab trostruko su obespravljene: [...] zbog zapadnih percepcija pokrivenih muslimanki i zabrana pokrivanja u nekim evropskim zemljama; zbog sekularnih muslimana/ki, koje ne ele da ih povezuju sa radikalnim islamom (terorizam), te zbog nedovoljno snage i samopouzdanja, to je esta odlika pokrivenih ena (ibid. 163). zakljuak Na osnovu ovog odabira nekoliko vanih tema iz istraivanja iji su rezultati objavljeni u studiji Propitivanje enskih, feministikih i musliman skih identiteta postsocijalistiki konteksti u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, zavriemo prikaz knjige navoenjem nekoliko stavova koje smatramo relevantnim: ene su uglavnom za umereni feminizam, jer smatraju da radikalni feminizam radikalno naruava drutvene norme i porodine vrednosti, to a priori nije odrivo stanje. Praktikantice veruju da je religija snano psiholoko i duhovno sredstvo koje im pomae da postanu bolje osobe, te da pronau unutranji mir i snagu. Takva perspektiva naglaava znaaj

krdnte

religije u ljudskom ivotu i iskljuuje nereligiozne svetonazore i eventualnu mogunost da se mir i snaga pronau van vere. Ograujui se od radikalnog feminizma, praktikantice predlau da je bolje koristiti termine poput enskih tema ili enskih pitanja. Muslimanke feministkinje se suoavaju sa dvostrukom drutvenom stigmom: ne mogu oekivati razumevanje za svoj religijski identitet u sekularnom okruenju ako nose hidab, a kao feministkinje nisu prihvaene ni u religijskom, ni u sekularnom okruenju (ibid. 253). Pitanje koje je pokazalo irinu feministikih identiteta je pitanje imamske pozicije za ene. Iako ne postoje pravne ili teoloke prepreke da ene budu muftije, predsednice verskih zajednica ili predavaice, ispitanice su ta pitanja potpuno zanemarile. To pokazuje strukturu koja i dalje podrava striktnu rodnu podelu u vezi sa dodeljenim ulogama, kao i ouvanje hijerarhijske rodne strukture. Meutim, ene sa Kosova i BiH ele da ene budu ukljuene u proces tumaenja islama i da se ne sledi slepo postojea interpretativna tradicija koja iskljuuje partnerstvo ena i mukaraca (ibid. 160).

Zia, meutim, ne upuuje samo kritiku brojnim drutvenim akterima/kama, ve daje i konkretan predlog koji, nadamo se, moe biti veini prihvatljiv: kako bismo se borili protiv neznanja, predrasuda i stereotipa, potrebno je obrazovanje i upoznavanje sa islamom, njegovim razliitim i bogatim nasleem i interpretativnim tradicijama (ibid. 199). ini se da obrazovanje predstavlja jedan od najvanijih inilaca za uspostavljanje ravnopravnih odnosa meu polovima, za poveanje ukupne tolerancije u drutvu, te da predstavlja pojedinano najvaniji inilac u intersekciji i kompatibilnosti izmeu feminizma i religijske tradicije, a na utrb dihotomije: ispitanice koje imaju vii stupanj obrazovanja, bez obzira da li su praktikantice ili ne, smatraju da su i religija i feminizam na istom zadatku, zadatku proirivanja mogunosti ljudskih sloboda. literatura
1. Ani, Jadranka Rebeka (2011). Kako razumjeti rod? Po vijest rasprave i razliita razumijevanja u Crkvi. Zagreb: Institut drutvenih znanosti Ivo Pilar. ----. (2010). ene u Crkvi i drutvu. Sarajevo Zagreb: Svjetlo rijei. Gruenfelder, Ana Maria (2002). Feministika teologija. Kritiki osvrt na metode i glavna pitanja. U: S. Savi (ur.), Feministika teologija (2238). Novi Sad: Futura publikacije. ----. (1988). Feministika teologija ili Smrt patrijarhalnog Boga?. Bogoslovska smotra, vol. 58, br. 1: 2960. Milani, Farzanch (1992). The Veil and the Male Elite: A Feminist Interpretation of Womens Rights in Islam, translated by Mary Jo Lakeland. New york: Basic. Savi, Svenka (2002). Interpretacija biblijskog teksta iz perspektive feministike teologije: Daj mi piti! Razgovor Isusa sa enom iz Samarije. U: S. Savi (ur.), Femi nistika teologija (6282). Novi Sad: Futura publikacije. Spahi-iljak, Zilka (2007). ene, religija i politika (doktorska disertacija). Novi Sad: Asocijacija centara za interdisciplinarne i multidisciplinarne studije i istraivanja (ACIMSI) Centar za rodne studije. ----. (2012). Propitivanje enskih, feministikih i musli manskih identiteta postsocijalistiki konteksti u BiH i na Kosovu. Sarajevo: Centar za interdisciplinarne postdiplomske studije, Univerzitet u Sarajevu.

2.

Na kraju, navodimo stavove kritike prema muslimanskoj zajednici u BiH ispitanice Zie, koja je prema naem miljenu pruila istraivaicama bogata i interesantna iskustvena nauna obavetenja. Zia smatra da muslimanska zajednica u BiH nije dovoljno proaktivna, dovoljno otvorena i inkluzivna kako bi omoguila prostor za razliite stavove; kritikuje i druge verske zajednce koje imaju a prio ri poimanje o islamu; ona kritikuje i Zapad uopte, koji ima neokolonijalne i evropocentrine politike; Zia kritikuje i arapski svet zbog monopolizovanja u tumaenju islama.

3. 4.

5.

350

351

krdnte

udc 821.163.41.09 jovanov s.

almir baovi, sarajevo

tragedija i viak istorije

(svetislav jovanov, junak i sudbina. poetika nemake romantiarske tragedije, sterijino pozorje, novi sad, 2011)

Knjiga Svetislava Jovanova Junak i sudbina jedna je od onih knjiga koje bitno odreuje njihov podnaslov. U ovom sluaju, i strukturu knjige i njene domete bitno odreuje ozbiljno shvaena odrednica iz podnaslova, koja glasi: Poetika nemake roman tiarske tragedije. Opravdanost uvoenja pojma po etika vidljiva je kako iz definiranja predmeta rada, njegovog metodolokog okvira i cilja istraivanja tako i iz izbora korpusa na kojem se tvrdnje o karakteristikama njemake romantiarske tragedije provjeravaju. Korpus na kojem se razmatra poetika njemake romantiarske tragedije ine Egmont Johana Volfganga Getea (Johann Wolfgang Goethe), Valentajn (Wallenstein) Fridriha ilera (Friedrich Schiller) i Dantonova smrt Georga Bihnera (Georg Bchner). Zapravo, u sluaju ove knjige moda bi bilo tanije rei da je izabrani korpus odredio metodologiju i pristup samom problemu njemake romantiarske tragedije. Naime, Jovanov za neku vrstu polazne osnove uzima tvrdnju era Lukaa (Gyrgy Lukcs) iz knjige Istorija razvoja moderne drame o tome da njemaku romantiarsku tragediju bitno obiljeava prisustvo istorijskog osjeanja koje je paralelno sa romantiarskim individualizmom, to ukazuje na kontinuitet izmeu komada najzna-

ajnijih predstavnika njemakog romantizma Getea i ilera sa Bihnerovim djelom Dantonova smrt. Izbor analitikoistorijskog mjerila u odreivanju opsega njemake romantiarske tragedije znai i biranje perspektive koja e Jovanovu omoguiti razmatranje pojedinanih drama unutar kontinuiteta romantiarske tragedije kao cjelovitog i organskog fenomena. injenica da je Jovanov pri razmatranju predmeta rada krenuo od konkretnih drama takoer svjedoi o vezi ove knjige sa poetikom. Naime, za razliku od danas dominantnih pristupa knjievnosti u okviru kojih se knjievno djelo tretira kao ispoljavanje nekih opih struktura, Junak i sudbina Svetislava Jovanova ne spada u knjige koje tragaju za odgovorom na pitanje po emu su izabrane drame iste, ve se tu vjeruje u njihovu pojedinanost i traga se za nainom na koji te drame svojom posebnou svjedoe o razvoju anra romantiarske tragedije, i tragedije uope. To, takoer, znai da se radi o pristupu koji izbjegava nasilje nad materijalom, jer Jovanov nije napisao nauno djelo u kojem bi, kako je to formulirao Mihail Bahtin, svijest nauke kao jedna i jedinstvena podreivala sebi sve sa ime ima dodira i obliko-

352

krdnte

vala svoj predmet iskljuivo kao objekat. Naprotiv, bavei se njemakom romantiarskom tragedijom, Jovanov se pokazuje kao uenik klasinih poetika po tome to na knjievnost i problem kojim se bavi gleda iznutra; njegovo itanje romantiarskih drama jeste aktivni dijalog sa tim dramama, a njegov pogled na romantiarsku tragediju bitno odreuju osnovne karakteristike samog romantizma. To je vidljivo u svim aspektima ove knjige. Na primjer, predmet rada je definiran kao sagledavanje fenomena anra i subjekta kroz odnos izmeu junaka i sudbine u njemakoj romantiarskoj tragediji. Ve pri definiranju ovih fenomena pokazuje se u kojoj mjeri Jovanov uzima u obzir nasljee romantizma. Polazei od subjektivnosti kao jednog od temeljnih naela romantiarske knjievnosti, Jovanov junaka definira kao nosioca subjektivnog principa. Definiranje subjekta kod Jovanova se, sasvim u skladu sa romantizmom kao posljednjom velikom pobunom protiv racionalno shvaene umjetnosti, zasniva na otporu prema kartezijanskom subjektu o kojem Miel Fuko (Michel Foucault) u svojoj knjizi Hermeneutika subjekta pie da je kao takav postao sposoban za istinu, da nema potrebu za sopstvenim preobraavanjem, jer je dovoljno da taj subjekt bude ono to jeste pa da u saznavanju ima pristup istini koji mu otvara njegova sopstvena struktura. U knjizi Junak i sudbina subjekt se shvata kao uzor, idealni model kojem svaka individualnost tei, to ga pribliava subjektu kako se on shvatao unutar platonistikog i kranskog kulturnog kruga; to je subjekt koji, kae Fuko, kao takav nije sposoban za istinu ukoliko ne ostvari na sebi samom odreeni broj operacija, preobraaja i promjena. Drugi pojam koji nalazimo u definiranju predmeta rada, pojam anra, takoer se povezuje sa romantiarskim naelima. Ako u vezi sa romantizmom tom ne ba koherentnom stilskom formacijom postoji neki konsenzus, onda se on ogleda u injenici da romantizam na velika vrata uvodi
353

istorinost. Izdvajajui etiri osnovna anrovska elementa u njemakoj romantiarskoj tragediji tragikog junaka, sudbinu, tragiki sukob i zaplet dakle, izdvajajui instrumente za analizu konkretnih drama, Jovanov kree od enetovog (Genette) naglaavanja anrova kao istorijske kategorije, odustajui od bilo kakvih normativnih definicija, a kao najbitniju pretpostavku anra njemake romantiarske tragedije Jovanov navodi injenicu da upravo istorija kao novi univerzalni poredak postaje sudbina modernog tragikog junaka. Takoer, u istorijsko-kritikom pregledu, koji u knjizi prethodi definiranju opih pretpostavki anra njemake romantiarske tragedije, u obzir se uzimaju antika i ekspirova (Shakespeare) tragedija kao uzori koji su romantiarima stajali na raspolaganju pri njihovom pisanju tragedija, pisanju koje je bilo svojevrsni odgovor na nalog epohe koji ti autori zatiu. S jedne strane, o antikoj i ekspirovoj tragediji se razmilja kao o formama koje su omoguile romantiarsku tragediju, a s druge strane se o tim formama razmilja tako da se iz njih izdvajaju temeljni odnosi koje e romantiarska tragedija preoblikovati, nudei svoj specifini odgovor na temeljna pitanja o svijetu i ovjeku. U tom smislu se u antikoj tragediji naglaava sueljavanje individualnog aspekta i instance Nunosti; antika tragedija se kao forma zasniva na pobjedi sudbine, porazu subjektivnog principa, ali i preivljavanju tragikog junaka koji ovaj princip zastupa. U ekspirovoj tragediji naglaava se nepomirljivi sukob individualnog junaka kao zastupnika subjektivnog principa s unutranjim i spoljanjim instancama Prirode kao sudbine; taj sukob uvijek se zavrava pobjedom sudbine, tj. smru tragikog junaka, ali i pobjedom subjektivnog principa koji on zastupa. Ovaj istorijsko-kritiki pregled na najbolji nain svjedoi o organskoj povezanosti dijakronijske i sinkronijske perspektive u knjizi Junak i sudbina. Jovanov lik shvata kao spoj identiteta i funkcije, pri

krdnte

emu se individualnost tretira kao aspekt identiteta koji obiljeava ovjeka kao neponovljivu linost, skup njegovih specifinih osobina po kojima se on razlikuje od drugih linosti, to upuuje na paralelu sa diferenciranim karakterom iz renesansne tragedije, koji je po pravilu svjestan svojih razlika u odnosu na druge ljude i na te razlike je uglavnom ponosan. S druge strane, subjekat se oznaava kao idealni model, to upuuje na paralelu sa psiholoki nediferenciranim herojem antike tragedije koji je uvijek bio i ideal slika Univerzuma. Odnos izmeu ovih razina junaka, napetost koju karakteristike junaka uzora grade unutar junaka njemake romantiarske tragedije, u konkretnim analizama e se pokazati posebno plauzibilnim pri navoenju mnogobrojnih paralela romantiarske tragedije sa antikom i ekspirovom tragedijom. Na primjer, u vezi sa Geteovim Egmontom antiko nasljee naglaava se kao dopuna i protivtea utjecajima ekspira i iskustvima Sturm und Dranga, a uvode se i uvjerljive paralele EgmontHamlet, KlaricaOfelija... Kod ilera se likovi razmatraju kroz usporedbu sa idealnim maskama po uzoru na antiku tragediju, uvodi se i paralela ValentajnHamlet i razmatra se veza izmeu ovog ilerovog komada i ekspirovog Magbeta (Macbeth) kao uzora. U vezi sa Bihnerom, naglaava se njegovo oslanjanje na ekspirovu strategiju udvajanja scenske iluzije, izvodi se efektan zakljuak o degradaciji hamletovske metafore konstruktivnog ludila, pokazuje se kako ekspirova metafora kod Bihnera postaje doslovno tragika egzekucija... Ove usporedbe tragedija njemakih dramatiara sa antikim i ekspirovim uzorima nisu same sebi svrha, ve najee slue da se pomou njih posreduje dinamini odnos meu dramama na kojima se pokazuju osobine njemake romantiarske tragedije, kao to je to na primjer sluaj sa paralelom izmeu Dantona i Hamleta, putem koje se objanjava veza Bihnerovog junaka sa junacima Getea i ilera

(ta veza se ogleda u protivrjenosti samosvjesne individue), a slino stoje stvari i sa poreenjem LusilKlaricaOfelija. Poreenje njemakih romantiarskih tragedija posredovano je dakle njihovim odnosom prema uzorima. Ovo naglaavanje slinosti meu junacima njemake romantiarske tragedije, s jedne, i antikih odnosno ekspirovih junaka, s druge strane, Jovanovu slui da to jasnije naglasi i razlike meu dramama trojice njemakih dramatiara kojima se bavi. (Moglo bi se rei da dosljednost ovog postupka ini vidljivim to da je Svetislav Jovanov i dramaturg, dakle ovjek iz dramske i pozorine prakse, s obzirom na injenicu da se drama moe shvatiti kao forma posredovanja i ublaavanja opozicija te da se gradi na fondu zajednitva meu entitetima pomou kojeg razlike poinju proizvoditi znaenje.) Postupak usporedbe junaka kod Getea, ilera i Bihnera dovodi do znaajnih otkria o promjenama koje junak unutar njemake romantiarske tragedije doivljava. Tako se u vezi sa Geteovim junakom Egmontom samosvijest lika otkriva kao krajnji cilj, kao nain da se junak smisaono zaokrui, jer se konstituiranjem te samosvijesti obezvrjeuje smrt, a njegovo pribliavanje idealnom modelu subjekta se otkriva kao pretvaranje u simbol, utopijski puto kaz. Ve kod ilera, subjektivni princip se relativizira, junakovo priklanjanje ideolokom stavu dovodi do simbolike i doslovne fragmentacije junakovog identiteta. Kod Bihnera se ukazuje na proces potpune samodestrukcije subjektivnog principa. Uzimanje u obzir naela romantiarske poetike prilikom razmatranja osobina njemake romantiarske tragedije u knjizi Junak i sudbina vidljivo je i po tome to Jovanov u svim dramama njemakog romantizma kojima se bavi naglaava antimetafiziko poimanje stvarnosti. U vezi sa Egmontom doslovno se pokazuje da se mo vie ne temelji na metafizikim razlozima ve se radi o potpuno sekulariziranoj, svjetovnoj moi prinude, a sama tema
354

krdnte

religije jeste tek jedan od usputnih povoda za tragiki sukob. U vezi sa Valentajnom kae se da poredak koji istorija kao naelo univerzalnog tragikog poretka (to jest kao sudbina) zasniva, ne posjeduje ni najmanji trag metafizike komponente. Kod Bihnera se prepoznaje neuspjeh Dantonovog pokuaja da svoju egzistencijalnu situaciju osmisli pozivanjem na neko metafiziko naelo, to se posebno naglaava njegovom usporedbom sa Isusom kao junakovim uzorom. Iz ovih primjera jasno je da Jovanov romantiarsku tragediju ne tretira kroz odnos ovjekbog, koji je bio temelj za postojanje tragedije u svim epohama prije romantizma, a to su odnos ovjeka i rav nodunog boga u antikoj tragediji, odnos ovjeka i kranskog dobrog Boga, koji je bdio nad svijetom ekspirovih tragedija, i odnos ovjeka i odsutnog Boga kod Rasina (Racine). Na izvjestan nain, Jovanov izvlai krajnje implikacije iz injenice da pojam sudbine u romantiarskoj tragediji gubi sve svoje metafizike atribute, a da je ovjek modernog svijeta baen u istoriju, dakle baen meu druge ljude. Zapravo bi se moglo rei da detaljnom analizom odnosa junaka i sudbine u njemakoj romantiarskoj tragediji Jovanov ukazuje na istorinost same ideje istorije. On pr vo pokazuje da Gete u Egmontu uspijeva uobliiti novi i drugaiji koncept tragikog univerzalnog poretka koncept zasnovan na naelu istorije kao sudbine. Zatim se kod ilera istorija kao sudbina konstituira u vidu vjetakih niti, kao sredinje naelo univerzalnog i imperativnog ideolokog mehanizma. Da bi, kako na kraju uvjerljivo pokazuje Jovanov, kod Bihnera istorija kao naelo ostvarene kolektivne slobode prerasla u teror utopije koji sprovodi bezlina masa. U tom smislu ova knjiga nam nudi sliku Getea kao jedne od temeljnih figura ne samo njemakog romantizma, ve i figure koja svojim djelom dovrava stare snove svjetske knjievnosti o raju na zemlji, a Bihner se pokazuje kao jedan od prvih postmodernih antiutopista.
355

Za ilera bi se, kako je to u svom tekstu Friedrich Schiller i enja za tragedijom duhovito primijetio Devad Karahasan, i ovdje moglo rei da se moda suvie dobro razumijevao sa svojom epohom. Iz naina na koji Svetislav Jovanov gradi knjigu kao cjelinu takoer bi se mogao izvui zakljuak o njegovom pokuaju da svoju poetiku njemake romantiarske tragedije gradi po uzoru na klasine poetike. Iz gorenavedenog jasno je da su kod Jovanova temeljni problemi njemake romantiarske tragedije definirani kao odnos junaka i sudbine, tretirani kao organski fenomeni koji se kod Getea raaju, kod ilera odrastaju, a kod Bihnera umiru. Ovakav odnos prema cjelini knjige ne pokazuje samo dosljednost ili ispravnost izabrane metodologije, ve upuuje na jednu moda vaniju stvar: na injenicu da Jovanov, sasvim po uzoru na klasine poetike, knjievno djelo i probleme kojima se bavi tretira kao organske fenomene. Ovakav izbor Svetislava Jovanova opravdava i njegovu odluku da iz korpusa izostavi drame Hajnriha fon Klajsta (Heinrich von Kleist), drame koje bi se sa gledita istorije njemake knjievnosti teko mogle izbjei pri raspravi o njemakoj romantiarskoj tragediji. Jovanovu je, meutim, mnogo vanije insistiranje na integralnosti i pitanju organskog razvoja njemake romantiarske tragedije, i tragedije uope. Birajui u svoj izabrani korpus Bihnera, koji stoji na rubu romantizma, umjesto Klajsta, koji je svoje tragedije pisao mimo ili ak protiv romantizma (zbog ega je od suvremenika bio dostojno nagraen utnjom), Jovanov njemaku romantiarsku tragediju eli razmatrati i unutar trougla autordjeloitalac, uzimajui u obzir dakle trijadu karakteristinu za klasine poetike, vodei rauna i o mjestu koje knjievno djelo zauzima unutar sistema vrijednosti karakteristinog za neku epohu. Takoer, knjigu bitno oblikuje i injenica da se u njoj ne razmatraju Rasinove tragedije, to moda svjedoi o povjerenju koje Jovanov ima u svoje ita-

krdnte

oce. itava bi se knjiga naime mogla shvatiti i kao dopuna jednostranih definicija teatra modernog realizma, koji Frensis Fergason (Francis Fergusson) u svojoj znaajnoj knjizi Pojam pozorita naziva dege nerisanim oblikom Rasinovog teatra razuma. Jasno je da mjesto koje istorija ima u romantiarskoj tragediji jeste najvaniji aspekt po kojem se ta tragedija razlikuje od tragedije razuma kao forme obiljeene, kako kae Fergason, idealnim vanvremenskim tre nutkom radnje. Paljivim itanjem knjige Junak i sudbina moglo bi se zakljuiti da pasivizacija junaka u romantizmu i nestanak istorije kao okvira unutar kojeg bi bilo mogue smisleno djelovanje tog junaka, logino dovode do pitanja o daljnjim mogunostima aristotelovske dramaturgije. U vezi s istorijskim slijedom epoha evropske kulture koje su bile sposobne za tragediju, to bi znailo da i romantiarska tragedija kao i tragedija razuma zavrava u drami apsurda, a u vezi s odnosom romantiarske tragedije prema klasicistikoj tragediji to bi znailo

da nas ono protiv ega se bunimo ponekad oblikuje u jednakoj mjeri kao i nasljee koje prihvatamo. Na kraju, veza izmeu ove poetike njemake romantiarske tragedije i klasinih poetika vidljiva je i iz injenice da Jovanov umjetnost tretira i kao komunikaciju u vremenu. Tragajui za pitanjem o nasljeu (Aristotel bi rekao: uinku?) romantiarske tragedije, Jovanov umjesto lamentiranja nad nemogunou tragedije u naem dobu, drame njemakog romantizma ita podsjeajui nas na jednu vanu injenicu: osim tragedije kao najevropskije od svih formi, razne utopije i posebno naini realiziranja tih utopija u stvarnosti takoer su izrazito evropski. itajui tragedije njemakih romantiara iz pozicije ovjeka sa iskustvom vika istorije, Jovanov nas knjigom Junak i sudbina podsjea da u svijetu agresivnih rastakanja i ovjeka i knjievnog djela u razliitim impersonalnim sistemima, veliku knjievnost ipak itamo iz vlastite koe.

356

357

krdnte

udc 37.036:792(035) udc 371.382-057.874

vesna drnja, novi sad

igrajmo se igre
vodi kroz kreativni dramski proces, bazaart, beograd, 2012.
To play needs much work. But when we experience the work as play, then it is not work any more. A play is play. Peter Brook, 1968. Da bi se igralo, treba mnogo rada. Ali ako rad doivimo kao igru, onda to vie nije rad. Predstava je igra. Piter Bruk, 1968.

emu slui?1 Scena I Sinopsis 1 Upravo ste stekli svoju dragocenu diplomu Filozofskog fakulteta i puni poleta uleete u kancelariju direktorke gimnazije u svome gradu. Preporuili
1 Podnaslovi su asocijacija na jednu verbalnu igru koju ponekad igram sa svojim studentima. Igra se zove Homonimi i izgleda ovako: jedan lan grupe izae iz prostorije da ne bi uo ta se u njoj dogaa. Ostali pronau jedan zgodan homonim (re koja ima jedan oblik, a razliita znaenja) i podele se u onoliko grupa koliko znaenja pronau. Onda pozovu onog lana koji je izaao. On ima prava da postavi tri ili etiri pitanja svakoj grupi. Odgovori treba da budu istiniti, ali ne previe direktni (ovo ve zavisi od uzrasta uesnika). Pitanja su: emu slui? Kako izgleda? Da li ti se svia? Ako je ba teko pogoditi, pogaa moe da postavi i etvrto pitanje: Gde se nalazi? Cilj je da pogaa otkrije zamiljenu re. Ova igrica moe, a ne mora da ima veze sa Vodiem kroz kreativni dramski proces. Dola sam do ovih podnaslova sasvim spontano. Moda zato to su mi se uinili pomalo kreativni i pomalo dramski... A ova fusnota treba da vam pomogne da odmah shvatite kakav ete tekst itati. (Sad bi trebalo ovde da doe jedan smajli, ali poto takvu vrstu emocionalnih simbola jo nismo uvrstili u zvanini pravopis, vi zamislite jedno osmehnuto lice to sam ja!)

su vas za zamenu! Ba imate sree! Danas se sa tom diplomom teko dobija posao, makar i privremeni. Razgovor sa direktorkom prolazi pored vas, vi ste u oblacima entuzijazma, nade i radosti. Klimate glavom i smekate se kao nekad davno pred Deda Mrazom. Zahvaljujui se po ko zna koji put, izlazite iz kancelarije i nekako se naete na ulici. Najradije biste poleteli, ali u gradu je guva. Krivudate meu prolaznicima i brzo telefonirate: mami, deku, drugarici... Stiete do zgrade Narodnog pozorita i odjednom stajete kao ukopani. ta je ono direktorka rekla na samom kraju razgovora? I oekujemo od vas da vodite dramsku sekciju, koleginice. Znate, mi smo veoma ambiciozni kad se radi o naem kolskom pozoritu. Do sada smo osvajali mnoge nagrade. Pozorite? Nagrade? Zbunjeno trepete, buljei u zatvorena vrata ugledne nacionalne teatarske institucije. Pa, vi o pozoritu ne znate nita! Mislim, idete povremeno na predstave, ali to vas ne ini reditelj-

358

krdnte

kom nita vie nego to vas povremeno sluanje filharmonije ini violinistkinjom! Sinopsis 2 Glumac ste sa prilino iskustva. Posle zavrenog fakulteta igrali ste u nekoliko predstava i imali manju ulogu u dosta uspenom filmu. Snimali ste i reklame, ali to nema veze... Poziv starog kolskog druga da preuzmete dramsku grupu pri Domu kulture u svome mestu ba vas je obradovao. Nije to neki isplativi posao, ali iskustvo u voenju takve grupe uvek dobro izgleda u CV-ju. Osim toga, vas je i pre zanimalo da se malo oprobate u reiji. Drug vam je rekao da je grupa mlada i puna poleta. Dobro bi bilo raditi na nekom klasinom komadu, kae. Ali, moda je najbolje da bude komedija... Naravno, izbor je ostavljen vama, kad upoznate grupu. Moe i neto iz savremenog ivota, to uvek dobro prolazi kod publike... A nije loe ni da ima neku poruku... Ranac vam je pun knjiga, imate nekoliko ideja. Sigurno e tekstovi morati malo da se prilagoavaju, ali jedan od njih e verovatno odgovarati. Parkirate se pred Domom kulture i, preskaui po dve stepenice, zaas se naete u sali. A tamo... Na sceni vas eka vaa dramska grupa: osam devojaka i jedan mladi. Svi imaju sedamnaest godina! Zastajete i sasvim polako izdiete vazduh. Pa vi nemate podelu ni za jedan od komada koje ste odabrali! Pobogu, ta ete raditi sa ovom decom? Vi, ipak, niste pisac, ne moete oas posla smisliti dramu ba za njih! Sinopsis 3 Va ivotni san nije nikad bio da budete psiholog u studentskoj ambulanti. Ipak, privikli ste se, a posao je ispao ba zanimljiv. Samo, ef je prilino zahtevan. Voli da se hvali kako je vaa ustanova uspena u ovome i prva u onome! Stalno vas prijavljuje na neke konkurse i razrauje nove ideje! Evo i sada gledate jedan takav dopis: vaa sluba dobila je zadatak da aktivira studentsku grupu ukljuenu u
359

akcije protiv zdravstveno rizinog ponaanja. Treba da osmislite takve aktivnosti te grupe koje bi animirale, a u isto vreme i edukovale, studentsku populaciju! Mislim, stvarno! Pa niste vi nekakav guru! Vi znate da posavetujete studenta kad ima problema sa uenjem, moete da vrednujete testove koje oni urade i da prilino dobro procenite njihovu sposobnost za odreeni fakulutet, ali da animirate lokalne aktiviste? Pa jo i napomena: Traie se kreativan i otvoren pristup! Kreativan i otvoren! E, ba neto po vaoj meri! Scena II Sinopsis: Sva tri lika iz prethodne scene u kratkim rezovima. Tekst ide gotovo u jedan glas: Treba mi literatura o tome! Jo jednom kadar mlade profesorke u krupnom planu: Pod hitno! Scena III Sinopsis: Neka vesela i optimistina muzika podloga. U kadru vidimo naslovnu stranicu Vodia kroz kreativni dramski proces i ujemo glas iz off-a: Treba vam ovo: Vodi kroz kreativni dramski proces bie uz vas na svakom koraku! kako izGleda? Sasvim oputeno! Ne samo da Vodi kroz kreativni dramski proces izgleda sasvim oputeno, nego i vi njemu moete pristupiti sasvim oputeno, ba kao to ja pristupam pisanju ovog teksta. U njegovih deset poglavlja nai ete sve to treba da znate, a nigde neete naii na previe strune terminologije, niti na mistifikacije kojima su tako skloni teoretiari umetnosti.

krdnte

Pre svega ete moi da shvatite ta je to kreativni dramski proces i kome je namenjen. Ali ako vas to ne zanima, ili smatrate da to ve znate, sasvim komotno moete da se zaletite, preskoite taj deo i uskoite direktno u sredite stvari: kako vodimo proces (sa vanim i korisnim savetima o voenju radionica!), kako prepoznajemo pravu dramsku temu i kako je dalje razvijamo. Imaete priliku da shvatite da za polazite dramskog rada moete koristiti knjievno delo, ali i bilo koje lino iskustvo vaih saradnika. (Dakle, oni profesori knjievnosti koji se ukoe kad se pomene lino iskustvo i psihologija, mogu odmah da se opuste! Slobodno neka posegnu za literaturom!) Oni koji nisu nikada pisali nita sloenije od SMS-a, dobie potrebna uputstva. Ali, i pisanju skloni e nauiti neto to moda ne znaju: kako da koriste pokret i zato telo zna vie od uma. Sigurna sam da e i oni koji misle da sve znaju nai ovde neto o emu ba malo znaju: recimo, kako se na sceni koristi muzika, ili ta to znai likovnost predstave. Ako niste sigurni kako od svega toga na kraju da sklopite predstavu, saznaete! Nauiete poneto i o odnosu prema publici. A ako ba ne znate zato biste sve to uopte radili, slobodno ponite da itate od kraja: tamo ete nai neke ideje o tome kakvu promenu moete ostvariti koristei kreativni dramski proces u svom radu. Ako nita drugo, moe vam posluiti da napiete dobar i smislen projekat! Moda ste skeptini poput mene, pa uvek volite da znate ko vam to i zato pie. Na samom kraju Vodia nai ete biografije autora. Spisak je podui i neu ga navoditi. Samo u vam rei da ulivaju poverenje: ima tu i umetnika praktiara, teoretiara, dramaturga, reditelja, plesaa, likovnjaka, pedagoga, psihologa i ljudi koji se ve godinama bave obrazovanjem zaista su pisali ono u ta se razumeju.

I tako dolazim do, prema mom miljenju, najvee vrednosti ovog vodia. Kada se radi o umetnikim disciplinama, za mene je kljuno polazite: ne radi drugima ono to ve nisi isprobao na sebi. (Dobro, ne ba bukvalno, ali razumeete: nikad u ivotu nisam igrala rukomet, ali ako mi date nekoliko meseci i gomilu knjiga, napisau vam udbenik o rukometu! elite li takav udbenik?) Listajui ovaj vodi, nailaziete na brojne primere i praktine savete. Nailaziete i na opomene o moguim grekama i preprekama koje moete oekivati u radu. I, nadasve, na delove pod naslovom Kako smo mi to radili, u kojima ete moi da proitate opise konkretnog rada i steknete uvid u rezultate. Setite se samo kako bi knjige iz psihologije bile dosadne da nije tih opisa sluajeva! Takve stvari itavom skeletu daju meso: kada ih proitate, znate da je neko to ve izveo, da se upustio i preiveo. Osetite na trenutak miris scene i vidite zadovoljna lica dramske grupe i publike. To vas dodatno ohrabri: s jedne strane, da verujete ljudima koji su pisali Vodi, a s druge, da se i sami okuate u slinim poduhvatima. Ja sam koristila Vodi u elektronskom obliku i toplo ga preporuujem: pristupaan je i jednostavan za rukovanje. Dobro je snabdeven hiperlinkovima, pa imate utisak da listate knjigu. Koliko sam obavetena, oekuje se i tampano izdanje (moda e se i pojaviti do objavljivanja ovog teksta), pa molim one koji ne vole da itaju s ekrana (ili se plae da e nestati struje upravo kad im bude najzanimljivije) da ga potrae. da li vam se svia? Mislim da je jasno: svia mi se! Na sceni sam kao glumica provela 25 godina, a kao nastavnik u obuci glumaca 15. (Nemam ba toliko godina neke su se preklopile!) Moete mi slobodno verovati kada kaem da znam podosta o pozoritu. Pa ipak, kada bih dobila zadatak da radim
360

krdnte

sa grupom amatera bilo kog starosnog doba, poela bih od ovog Vodia. U njemu sam nalazila stvari koje toliko podrazumevam, da mi nikad ne bi palo na pamet da ih drugima objasnim i tu bih sigurno pogreila. Ali, u njemu sam nalazila i stvari o kojima nikad nisam razmiljala i koje su mi potpuno nove. Verovatno je to posledica toliko razliitih uglova gledanja koji proistiu iz razliite strunosti autora. Istina, nedostaje jedan... to me vodi direktno do primedaba. Imam ih dve. Prva je da Vodiu nedostaje jedna vizura vizura glumca. O glumcima se mnogo govori, njihov rad se opisuje, daju se korisna uputstva, jedna glumica je i uestvovala u pisanju, pa ipak... Ja bih volela da proitam tekst pisan sa druge strane ogledala, da proitam neto o unutranjem glumakom procesu u ovom specifinom i prilino zahtevnom radu. Kao glumica koja se u slinim stvarima oprobala, pretpostavljam da bi zakljuak bio: u poetku udno, na momente pomalo zastraujue ali, neto kasnije, veoma podsticajno i nadasve zabavno! Eto, ako hoete, slobodno dodajte ovo moje skraeno zapaanje svojoj linoj verziji Vodia. Druga primedba moe biti predmet diskusije. Predlaem da diskusiju ostavimo po strani. Ja u primedbu napisati, bez ulaenja u previe detaljno obrazloenje, a vi vidite da li se slaete sa mnom ili ne. Dakle, smatram da bi u naslovu Vodia umesto rei dramski, trebalo da stoji re scenski. Mislim da bi ona bila obuhvatnija i da bi bolje izrazila kompleksnost ovog prirunika. Mislim, takoe, da bi privukla iri krug korisnika. Ovako, prvi e se zainteresovati oni koji bi eleli da naue kako se piu drame. Daleko od toga da i oni nee imati koristi od itanja Vodia, ali ipak... Sa druge strane, moe se rei da dramski ne izraava iskljuivo asocijaciju na dramu kao knjievni rod, ve je pre svega usmereno na dramsko kao psiholoku kategoriju. Ali, bojim se da je ovakav
361

pristup previe suptilan za naslov. No, kao to rekoh: podlono je diskusiji. Nadam se, meutim, da vam je jasno da je ova primedba sasvim formalna i pomalo cepidlaka: ona ne umanjuje kvalitet sadraja Vodia, niti se njega imalo dotie. Zavrna scena Sinopsis: Direktorka gimnazije na sastanku kolektiva: Od nas se oekuje primena savremenih metoda u nastavi, nadam se da vam je to jasno. Spremna sam da sasluam vae predloge... Tiina. Stidljivo se javlja sasvim mlada profesorka. Direktorka joj daje znak da govori. Mislim da moemo da koristimo pozorite... uje se komeanje i malo smeha. Stariji profesor: Koleginice, ne bih rekao da je to ba previe savremeno... Mislim, staro je bar nekoliko hiljada godina! Smeh postaje glasniji. Ipak, mlada profesorka progovara: Pozorite jeste vrlo staro, ali ono e u na nastavni proces uneti neto sasvim novo, neto ega tu sada nema i ega nikad nije ni bilo: emocije. Uenje e postati zabavno, a uenici e biti emocionalno angaovani. To mi se ini sasvim savremenim. Gotovo... Tiina. Direktorka, ohrabrujui mladu koleginicu: Gotovo? Gotovo... zastraujue savremenim. Pa ipak, ja bih pokuala....

FADE OUT

Autorka je glumica i profesorka Dikcije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

uputstvo autorima

Molimo saradnike da tekstove i druge priloge dostave u digitalnoj formi na e-mail adresu Urednitva zkvrazvoj@nscable.net, opremljene na sledei nain: 1. opte odrednice Tekstovi treba da budu pisani latinicom, font Times New Roman, veliina slova 12, prored 1.5, na stranici A4 formata. Svaki tekst, ukoliko je vien kao doprinos Interkulturalnim istraivanjima, treba da sadri podatke o autoru teksta: ime i prezime, pun naziv i sedite ustanove u kojoj je autor zaposlen, ili naziv ustanove u kojoj je autor obavio istraivanje (u sloenim organizacijama navodi se ukupna hijerarhija, npr. Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet Odsek za srpsku knjievnost, Novi Sad), naslov, saetak na srpskom i engleskom jeziku (do 250 rei), kljune rei (do 7 na srpskom i isto toliko na engleskom jeziku), osnovni tekst i popis literature. Tekst ne treba da prelazi obim od 24 kompjuterske stranice, a 16 stranica je minimum. Ukoliko je tekst namenjen Vienjima (eseji, ogledi), treba da sadri saetak na srpskom i engleskom jeziku (do 250 rei) i popis literature, a obim teksta moe biti od 10 do 24 kompjuterske stranice.

2. obeleavanje u tekstu Imena dela treba da budu navedena u kurzivu. Prilikom citiranja ili pozivanja na izvor, on treba, u osnovnom tekstu, da bude naveden na sledei nain: prezime autora, godina izdanja, dvotaka i strana u zagradi, a na kraju, u popisu literature, da bude naveden sa svim podacima. U popisu literature, ako je re o monografskoj publikaciji, navodi se prezime i ime autora, naslov teksta u kurzivu, mesto, izdava i godina izdanja. U popisu literature, ako je re o serijskoj publikaciji, navodi se prezime i ime autora, naslov teksta pod navodima, ime serijske publikacije u kurzivu, broj sveske ili toma, (godina ili potpuni datum), posle dvotake strane na kojima se tekst nalazi. Tekstovi preuzeti sa interneta navode se na sledei nain: monografske publikacije: prezime i ime autora, naslov u kurzivu, internet adresa sa koje je tekst preuzet, datum preuzimanja. Periodine publikacije: ime i prezime autora, naslov teksta pod navodima, naslov periodine publikacije kurzivom, broj i datum publikacije (ukoliko nije sadrana u internet adresi), internet adresa, datum preuzimanja.
362

trkltrlnst
asopis za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije / oktobar 2012 / br. 04

U popisu literature bibliografske jedinice treba da budu pisane na jeziku i pismu na kojem su i objavljene, poreane po abecednom redu. Napomene (fusnote) se daju na dnu strane i koriste se za propratne komentare. Numeracija kontinuirano ide arapskim brojevima od 1 nadalje, iza znaka interpunkcije. Strana imena i termini piu se u transkripciji prilagoenoj srpskom jeziku (prema pravilima Pravopisa srpskog jezika), a kada se strano ime ili termin prvi put navode, u zagradi se daje izvorno pisanje. Kada se sledei put pominju u tekstu, treba da budu dosledno, istovetno transkribovani, bez pominjanja u originalu. Izuzetak su latinski termini, koji se piu u originalu. Kod navoenja stranih izraza prevod treba da se nae u odgovarajuoj napomeni (fusnoti). Fotografije koje autori prilau uz rad treba slati kao fotografije visoke rezolucije u jpeg ili tiff formatu, sa potpisima autora i godinom nastanka.

napomena Radove objavljene u asopisu nije dozvoljeno pretampavati ni u delovima, ni u celosti, bez saglasnosti izdavaa. Rukopisi se recenziraju i ne vraaju autorima. struktura asopisa Molimo saradnike da svoje priloge prilagode tematskoj i formalnoj strukturi asopisa, kao i da na poslatim prilozima naznae za koju su rubriku pisani.
trkltrna strivanj

nauno-istraivaki tekstovi iz oblasti filozofije, antropologije, sociologije, muzikologije, teatrologije, kulturne politike, knjievnosti i umetnosti... vej eseji, ogledi djaz nauni intervju krdnte prevodi, prikazi

asopis izlazi dva puta Godinje (mart, oktobar).

363

CIP - , 316.72 TRKLTRLNST : asopis za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije / glavni i odgovorni urednik Aleksandra uri Bosni. - 2011, br. 1(mart)- . - Novi Sad : Zavod za kulturu Vojvodine, 2011-. - Ilustr. ; 30 cm Dva puta godinje. ISSN 2217-4893 = Interkulturalnost COBISS.SR-ID 261430535

364

365

366
fotografija: Jan Cieslikiewicz