Odeljak XII

O akademskoj ili skeptikoj filozofiji Hjum

Prvi deo Nijedan predmet nije pobudio vie filozofskih raspravljanja nego to je dokaz za egzistenciju Boanstva i pobijanje zablude ateista; a najreligiozniji filozofi ipak i dalje raspravljaju moe li neko biti tako zaslepljen da bude ateista. Kako da pomirimo te protivurenosti? Skeptik je jo jedan neprijatelj religije koji, naravno, izaziva ogorenje svih teologa i dubokoumnih filozofa, iako je sigurno da niko nikad nije susreo takvo apsurdno stvorenje ni govorio sa ovekom koji ni o emu to se tie delovanja ili miljenja nema nikakvo miljenje i nikakav princip. Ovo, vrlo prirodno, dovodi do pitanja: ta se misli pod skeptikom? I kako je daleko mogue ii s tim filozofskim principima sumnje i nesigurnosti? Postoji jedna vrsta skepticizma koja prethodi svakom istraivanju i filozofiranju, a koju preporuuju Dekart i drugi kao najbolje sredstvo protiv zabluda i prenaglog suenja. Taj skepticizam preporuuje sveoptu sumnju ne samo u sva naa prethodna miljenja i principe, ve i u nau vlastitu sposobnost, u iju se verodostojnost, kau oni, moramo uveriti sami nizom zakljuivanja izvedenih iz nekog izvornog principa koji nikako ne moe biti pogrean ni varljiv. No niti imamo takav izvorni princip koji ima prednost pred drugima koji su sami po sebi oevidni i uverljivi; a da ga imamo, ne bismo mogli ii ni korak dalje od njega a da se ne sluimo upravo onim sposobnostima u koje, kako se smatra, ve sumnjamo. Kartezijanska sumnja, zato, kad bi je ljudsko bie ikad moglo dosei (a jasno je da ne moe), bila bi potpuno neispravljiva i nikakvo nas zakljuivanje nikad ne bi moglo dovesti do sigurnosti i uverenja o bilo kojem predmetu. Ipak se mora priznati da se ta vrsta skepticizma, kad je umerenija, moe shvatiti u vrlo razboritom smislu, i da je ona nuna priprema za studije filozofije time to uva potrebnu nepristrasnost u suenju i to na duh odvikava od svih onih predrasuda koje smo moda usisali s odgojem ili brzopletim miljenjem. Poeti s jasnim i po sebi oevidnim principima, napredovati opreznim i sigurnim koracima, esto preispitivati svoje zakljuke, i tano ispitati sve njihove posledica; premda emo tim sredstvima u naim sistemima napredovati polako i malo, ipak su ona jedine metode kojima se moemo nadati da emo ikad doi do istine i postii posebnu vrstinu i izvesnost u naim odreenjima. Postoji jo jedna vrsta skepticizma koja sledi nauku i istraivanje, kad se smtra da su ljudi otkrili ili apsolutnu varljivost svojih duhovnih sposobnosti ili njihovu neprikladnost za postizanje ikakvih vrstih odreenja o svim onim udnim pitanjima spekulacije na koje se obino primenjuju. Stanovita vrsta filozofa ini ak neke nae vlastite osete predmetom spora, a naela svakodnevnog ivota podvrgavaju istoj sumnji kao i najdublje metafizike ili teoloke principe ili zakljuke. Kako se te paradoksalne teze (ako se mogu nazvati tezama) mogu nai kod nekih filozofa, dok ih 1

Dejvid Hjum drugi opovrgavaju, one naravno pobuuju novu znatielju i navode nas da istraimo argumente na kojima bi se one mogle temeljiti. Ne treba da se zadravam na poznatim primerima kojima su se sluili skeptici u svim vremenima protiv evidencije osetila, kao to su oni koji potiu od nesavrenosti i varljivosti naih organa, a javljaju se u bezbrojnim prilikama; veslo koje se u vodi ini prelomljeno, razliiti izgledi predmeta prema njihovim razliitim udaljenostima, dvostruke slike koje nastaju pritiskom na jedno oko, kao i niz drugih pojava iste vrste. Ti primeri skepitika dovoljni su da da pokau samo to da se ne treba pouzdati u sama osetila, ve da moramo ispravljati njihovu oevidnost pomou uma i razmatranjima koja dolaze od prirode medija, daljine predmeta i ustrojstva organa kako bismo ih u njihovom podrju uinili valjanim kriterijumima istine i neistine. Postoje drugi, dublji argumenti protiv oseta, koji ne doputaju tako lagano reenje. ini se oevidno da ljudi prema prirodnom instinktu ili predrasudama poklanjaju poverenje svojim osetilima i da mi bez ikakvog razmiljanja, ili ak pre nego to upotrebimo um, uvek pretpostavljamo neki spoljanji svet koji ne zavisi od naeg opaanja, ve bi postojao ak kad nas i svih ostalih svesnih bia ne bi bilo, ili kad bismo svi bili uniteni. ak se i ivotinje vladaju prema takvom miljenju, i u svim svojim mislima, namerama i postupcima uvaju tu veru u spoljanje predmete. ini se, dakle, oito da ljudi kad se dre tog slepog i monog prirodnog instinkta uvek pretpostavljaju da same slike koje im pruaju osetila jesu spoljanji predmeti, i nikad nimalo ne sumnjaju da jedne samo samo predstavljaju druge. Verujemo da ovaj sto, koji vidimo kao beo i oseamo kao tvrd, postoji nezavisno od naeg opaanja i da je neto izvan naega duha koji ga opaa. Naa nazonost ne daje mu bivstvovanje, niti ga nae odsustvo unitava. On zadrava svoju egzistenciju jednako i potpuno, nezavisno od poloaja umnih bia koja ga opaaju i promatraju. No to sveopte i izvorno miljenje svih ljudi brzo se razbije sa najmanje filozofije, koja nas ui da duhu nikad ne moe biti nazono nita drugo osim slike ili opaaja, te da su osetila samo ulazi kroz koje se te slike prenose, a ne mogu dovesti ni do kakvog neposrednog dodira izmeu duha i predmeta. Sto koji vidimo priinjava se kao da se smanjuje kad se od njga odmiemo, ali stvarni sto, koji postoji nezavisno od nas, ne trpi nikakvu promenu; dakle, ono to je bilo nazono duhu samo je njegova slika. Ovo su jasni diktati uma, i niko ko misli nije nikad sumnjao da oblici egzistencije na koje mislimo kad kaemo ova kua ili ovo drvo nisu drugo do opaaji duha i prolazne kopije ili predstave drugih oblika egzistencije, koje ostaju jednake i nezavisne. Utoliko nas dakle um sili da prvobitnim prirodnim instinktima protivureimo ili da se od njih udaljujemo, i da prihvatimo novo gledanje na evidenciju naih osetila. No tu sad filozofija dolazi u najveu nedoumicu kad eli opraavdati to novo gledanje i izbei zakuastim prigovorima skeptik. Ona se vie ne moe pozivati na nepogreivi i neodoljivi prirodni instinkt, jer nas je taj vodio do sasvim drugog gledanja, koje se priznaje pogreivim, pa ak i pogrenim. A da bi se to tobonje filozofsko gledanje opravdalo lancem jasnih i uverljivih argumenata ili ak nekim prividnim argumentima, to prelazi mo svih ljudskih sposobnosti. 2

Istraivanje o ljudskom razumu O akademskoj ili skeptikoj sumnji S kakvim se argumentima moe dokazivati da duhovni opaaji moraju biti uzrokovani vanjskim predmetima, koji su potpuno drugaiji od njih, iako su im slini (ako je mogue), i da ne bi mogli nastati niti iz energije duha samog, niti sugestijom nekog nevidljivog i nepoznatog duha ili nekim drugim uzrokom koji nam je jo nepoznat? Priznaje se da mnogi od tih opaaja uistinu ne nastaju od neega vanjskog, kao u snovima, ludilu i drugim bolestima. I nita nije tee objasniti nego nain na koji bi telo trebalo delovati na duh da bi svoju sliku prenelo na supstanciju za koju se smatra da je tako razliite, pa ak i suprotne prirode. injenino je pitanje da li su osetni opaaji proizvedeni od spoljanjih predmeta koji su im slini. Kako da se to pitanje odlui? Sigurno iskustvom, kao i sva druga pitanja iste vrste. No tu iskustvo uti i mora utati. Duhu nikad nije nita nazono osim opaaja, i on nikad ne moe doi ni do kakvog iskustva o njihovoj povezanosti s predmetima. Zato pretpostavka takve povezanosti nema nikakvog temelja u zakljuivanju. Pribei istinitosti vrhovnog Bia kako bi se dokazala istinitost naih osetila svakako predstavlja neoekivano kretanje u krugu. Kad bi njegova istinitost uopte sudelovala u toj stvari, naa bi osetila bila potpuno nepogreiva, jer nije mogue da bi ono ikad moglo varati. A da se ne spomene da bismo, kad bi spoljanji svet jednom bi o stavljen u pitanje, mi bili u nedoumici da neemo argumente kojima bismo mogli dokazati postojanje tog Bia ili bilo kojeg od njegovih svojstava. Ovo je dakle podruje na kojem e dublji i vie filozofski skeptici trijumfovati uvek kad nastoje u sve predmete ljudskog znanja i istraivanja uneti sveoptu sumnju. Sledite li, mogu oni rei, prirodne instinkte i naklonosti, priznajui istinitost osetila? No ona vas vode do toga da poverujete da sam opaaj ili osetna slika jeste spoljanji predmet. Odriete li se tog principa kako biste prihvatili racionalnije miljenje da su opaaji samo zastupnici neega spoljanjeg? Time naputate svoje prirodne naklonosti i jasne oseaje, pa ipak ne moete zadovoljiti svoj um, koji nikad ne moe nai neki uverljiviji argument iz iskustva da bi dokazao kako su opaaji povezani s nekim spoljanjim predmetima. Postoji jo jedno skeptiko podruje jednake vrste, koje potie iz vrlo dubokih filozofskih razmatranja i koje bi zasluilo nau panju kad bi bilo potrebno da se duboko roni kako bi se otkrili argumenti i zakljuivanja koji tako malo mogu posluiti nekoj ozbiljnoj svrsi. Novi istraivai openito priznaju da su sva osetna svojstva predmeta, kao to su tvrdoa, mekoa, toplota, hladnoa, belina, crnina itd. tek sekundarna i da ne postoje u samim predmetima, ve da su opaaji duha bez ikakvog spoljanjeg prauzora ili modela koji predstavljaju. Ako se to prizna za sekundarna svojstva, mora vredeti i za primarna svojstva protenost i vrstou, i ova druga svojstva nemaju veeg prava na taj naziv nego prva. Ideja protenosti u potpunosti je dobijena od osera vida i dodira, a ako su sva osetno opaiva svojstva u duhu a ne u predmetu, mora se doi do istog zakljuka o ideji protenosti koja u potpunosti zavisi od osetnih ideja ili ideja sekundarnih svojstava. Od toga nas zakljuka nita ne moe ouvati, osim da utvrdimo da se ideje tih primarnih svojstava dobijaju apstrakcijom. Ako to miljenje paljivo ispitamo, otkriemo da je nerazumljivo, pa ak i apsurdno. Protenost koja nije ni vidljiva ni opipljiva nikako se ne moe zamisliti, a opipljiva ili 3

Dejvid Hjum vidljiva protenost, koja nije ni tvrda ni mekana, ni crna ni bela, jednako je izvan dosega ljudske moi zamiljanja. Neka neko pokua zamisliti trougao uopte, koji nije ni jednakostranian ni nejednakostranian, niti ima neku odreenu duinu ili odnos stranica, pa e brzo opaziti apsurdnost svih skolastikih pojmova o apstrakciji i optim idejama.1 Tako se prvi filozofski prigovor evidenciji osetil ili miljenja o spoljanjoj egzistenciji sastoji u tome da je takvo miljenje, ako se zasniva na prirodnim instinktima, suprotno umu; a ako se poziva na um, onda je protivno prirodnom instinktu; iu isto vreme ono nema nikakve racionalne oevidnosti koja bi mogla uveriti nepristrasnog istraivaa. Drugi prigovor ide dalje i pokazuje kako je to miljenje suprotno umu; bar ako je princip uma da se sva osetna svojstva nalaze u duhu, a ne u predmetu. Ako materiji oduzimate sva njena shvatljiva svojstva primarna i sekundarna, na neki je nain unitavate, a kao uzrok naih percepcija ostavljate samo neko nepoznato i neobjanjivo neto; pojam koji je tako nesavren da nijedan skeptik nee smatrati vrednim da se protiv njega bori.2 Drugi deo Moglo bi se uiniti da je pokuaj skeptika da unite um argumentima i zakljuivanjem vrlo prezauzetan, ali to je ipak veliki cilj svih njihovih istraivanja i raspravljanja. Oni pokuavaju nai zamerke kako naem apstraktnom zakljuivanju, tako i zakljuivanju o injenicama i egzistenciji. Glavni prigovor protiv svakog apstraktnog zakljuivanja dolazi od ideja prostora i vremena, ideja koje su u obinom ivotu i za nepaljiv pogled vrlo jasne i shvatljive, ali kad ih ispituju nauke koje zadiru duboko (a one su glavna svrha tih nauka), otkrivaju principe koji su puni apsurdnosti i protivurenosti. Nikakve crkvene dogme, izmiljene sa svrhom da ukrote i podvrgnu buntovni ljudski um, nikad nisu jae povredile zdrav razum nego uenje o beskonanojdeljivosti protenosti s njegovim posledicama, onako kako se njime hvalisavo razmeu svi geometri i metafiziari s nekakvim trijumfujuim oduevljenjem. Stvarna veliina beskonano manja od bilo koje konane veliine sadri veliinu beskonano manju od sebe, i tako in infinitum; to je graevina toliko smiona i udesna da je preteko da bi je bilo kakva navodna demonstracija poduprla, jer povreuje najjasnije i najprirodnije principe ljudskog uma.3 No ono to samu stvar ini jo neobinijom, jest da su ta naizgled
1

Ovaj argument potie od Berklija; i doista, veina spisa tog vrlo darovitog pisca jesu najbolji uputi u skepticizam, koji se mogu nai kod starih ili novih filozofa, ne iskljuujui ni Bejla. On, svakako, tvrdi na svojoj naslovnoj stranici (i to, bez sumnje, potpuno iskreno) da je tu knjigu napisao jednako protiv skepitka, kao i protiv ateista i slobodnih mislilaca. No da su svi njegovi argumenti, iako je njegova namera bila drugaija, ipak skeptiki, vidi se odatle to oni ne doputaju nikakv odgovor i ne iznose nikakvo uverenje. Njihov je jedini uinak da u asu zapanjuju i da stvaraju onu neodlunost i zbrku koja je rezultat skepticizma. 2 (Ta je reenica dodana u izdanju R.) 3 Ma kakve se prepirke vodile o matematikim taakam, moramo priznati da postoje fizike take, tj. delovi protenosti koji se ne mogu deliti ni smanjivati niti okom niti u mati. Te su slike, dakle, koje su nazone u mati ili osetilima, apsolutno nedeljive, pa matematiari moraju priznati da su prema tome daleko manje nego i jedan zbiljski deo protenosti; a ipak se nita umu ne ini sigurnije nego to da neki beskonani broj njih sainjava neku beskonanu protenost. Koliko to jo vie vredi za beskonani broj

Istraivanje o ljudskom razumu O akademskoj ili skeptikoj sumnji apsurdna miljenja poduprta sasvim jasnim i prirodnim lancem zakljuivanja; a mi ne moemo priznati premise ne priznajui i zakljuke. Nita ne moe biti uverljivije niti moe vie zadovoljavati nego svi zakljuci o svojstvima krunice i trougla, a ipak, kad su svi jednom prihvaeni, kako moemo porei da je dodirni ugao izmeu neke krunice i njene tangentne beskonano manji od svakog pravog ugla, tako da, ako se povea prenik krunice in infinitum, taj dodirni ugao postaje jo manji, ak in infinitum, a da dodirni uglovi izmeu drugih krivulja i njihovih tangentni mogu biti beskonano manji od uglova izmeu neke krunice i njene tangentne, itd. in infinitum? Demonstracija tih principa ini se da je jednako besprekorna kao i ona koja dokazuje da su tri unutranja ugla u trouglu jednaka kao dva prava ugla, iako je ovo drugo miljenje prirodno lako, a prvo puno protivurenosti i apsurdnosti. Umu se ovde ini kao da je doveden u svojevrsnu zbunjenost i neizvesnost, koja mu i bez sugestije nekog skeptika oduzima poverenje u njega samog i u njegovu podlogu. On vidi jako svetlo, koje osvetljava stanovita mesta, ali to svetlo granii s najdubljom tamom. A stojei izmeu njih, um je tako zabljeten i zbunjen te jedva da se moe s izvesnou i sa sigurnou izjasniti o bilo kojem predmetu. Apsurdnost tih smionih pojmovnih odreenja apstraktnih nauka ini se da postaje jo opipljivija u odnosu na vreme nego na protenost, ako je to uopte mogue. Beskonaan broj stvarnih delova vremena koji redom slede i jedan drugim prolaze jeste tako oigledna protivurenost da je nikad ne bi mogao priznati niko iju mo rasuivanja nauke nisu, umesto da je poboljaju, pokvarile. No um se ni dalje ne sme miriti i stati ak ni u odnosu na onaj skepticizam kojemu ga te prividne apsurdnosti i protivurenosti teraju. Kako neka jasna, razgovetna ideja moe sadrati sastavne delove koji protivuree njoj samoj ili nekoj drugoj jasnoj, razgovetnoj ideji, apsolutno je neshvatljivo, i to je valjda najapsurdnija teza koja se uopte moe stvoriti. Tako da nita ne moe biti skeptinije ili punije sumnje i kolebanja nego sam taj skepticizam koji nastaje iz nekih paradoksalnih zakljuaka geometrije i nauke o veliinama.4
onih beskonano malih delova protenosti za koje se veruje da su i dalje beskonano deljivi. 4 Ne ini mi se nemoguim izbei te apsurde i protivurenosti, ako se prizna da tako neto kao to su apstraktne ili opte ideje tano govorei uopte ne postoji, ve da su sve opte ideje uistinu pojedinane, podreene nekom optem terminu koji ponekad poziva u svest druge posebne ideje, u stanoviti mprilikama sline ideji nazonoj u duhu. Tako kad se izgovara re konj, smesta nam se javlja ideja neke crne ili bele ivotinje, odreene veliine i oblika, ali kako se ta re obino pridaje i drugim ivotinjama drguih boja, oblika i veliina, te su ideje, ako i nisu upravo nazone mati, lako dozivaju u svest; a nae razmiljanje i zakljuivanje tee istim putem kao da su uistinu nazone. Ako se ovo prizna (a to bi bilo razumno), sledi da sve ideje veliine na osnovu kojih zakljuuju matematiari nisu drugo nego pojedinane ideje, i to takve kakve su dane osetilima i mati, te prema tome ne mogu biti beskonano deljive.(U izdanjima E i F umetnuto je: uopteno moemo rei da su ideje veeg, manjeg ili jednakog, koje tvore glavni predmet geometrije, daleko od toga da bi bile tako tane i odreene te bi bile temelj za takva neobina izvoenja. Upitajte matematiara ta misli kad kae da su dve veliine jednake, i on e morati da prizna da je ideja jednakosti jedna od onih to se ne mogu definisati, i da je dovoljno pred nekoga postaviti dve jednake veliine da bi mu se to sugerisalo. Ovo, meutim, znai pozivati se na predmete kako se uopteno pojavljuju u mati ili osetilima, te prema tome ne moe pruiti zakljuke koji su tako izravno suprotni tim duevnim moima.) dovoljno je da smo ovo sada ovde nabavili, a da s tim ne idemo dalje. Svakako je briga svih ljubitelja nauke da se sa svojim zakljucima ne izlau podsmehu i preziru neukih; ovo je, ini se, najlake reenje tih tekoa.

Dejvid Hjum Skeptiki prigovori protiv moralne evidencije ili protiv zakljuivanja o injenicama jesu ili puki ili filozofski. Puki prigvori proizilaze iz prirodne slabosti ljudskog razuma, iz protivurenih mnenja koja su postojala u razna vremena i u raznim narodima, iz raznolikosti naih sudova o bolesti i zdravlju, mladosti i starosti, srei i nesrei; iz stalnog protivureenja u miljenjima o oseajima svakog pojedinog oveka; i iz mnogih drugih obzira te vrste. Nepotrebno je o tome dalje govoriti. Ti su prigovori slabi, jer kako u obinom ivotu svakog asa zakljuujemo o injenicama i egzistenciji, te nikako ne moemo iveti a da stalno ne upotrebljavamo tu vrstu argumenata, to nijedan puki prigovor koji odatle dolazi ne moe biti dovoljan da bi uinio bezvrednom tu oevidnost. Veliki protivnik pironizma ili preteranih principa skepticizma jeste delovanje, zaposlenost i svakodnevne dunosti. Ti principi mogu uspevati i slaviti pobedu u kolama, gde ih uistinu teko, ako ne i nemogue, opovrgnuti. No im napuste sjenu, pa se u nazonosti stvarnih predmeta koji deluju na strasti i oseaje suprotstavljaju monijim principima nae prirode, oni nestaju poput dima te ostavljaju najodlunije skeptike u istom poloaju kao sve druge smrtnike. Zato je bolje da se skeptik zadrava na vlastitom podruju i da razloi one filozofske prigovore koji se javljaju dubljim istraivanjem. Ovde on, ini se, ima mnogo prilike da slavi pobedu kad s pravom insistira na tome da sva naa evidencija o bilo kojim injenicama koje lee izvan svedoanstava osetila i pamenja u potpunosti dolazi od odnosa uzroka i posledice; da o tom odnosu nemamo nikakve druge ideje, osim one dvaju predmeta koji su esto bili zajedno zdrueni; da nemamo nikakvog argumenta koji bi nas uverio da e predmeti koji su u naem iskustvu esto bili zdruene, u daljnjim sluajevima biti zdrueni na isti nain: i da k tom zakljukune vodi nita osim navike i nekog instinkta nae prirode, kojemu je uistinu teko odoleti, ali koji poput ostalih instinkata moe greiti i varati. Dok se skeptik zadrava na tom podruju, on pokazuje svoju jainu, ili tanije, uistinu, svoju vlastitu i nau slabost, te se ini, bar privremeno, da razara svaku sigurnost i uverenje. Ti bi se argumenti mogli izneti opirnije kad bi se od njih uopte moglo oekivati neko trajnije dobro ili korist za drutvo. A prigovor je protiv preteranog skepticizma, koji je najvaniji i koji najvie zbunjuje, da od njega ne moe doi nikakvo trajno dobro dokle je god on u punoj vanosti. Treba da samo upitamo nekog skeptika: koja je njegova namera, i ta zapravo eli postii sa svim tim udnim istraivanjima? On e se smesta nai u nedoumici i nee znati ta da odgovori. Pristalice Kopernika ili Ptolomeja, od kojih svaki brani svoj drugaiji astronomski sistem, mogu se nadati da e kod svojih slualaca proizvesti uverenje koje e ostati stalno i trajno. Stoik ili Epikurejac izlae principe koji mogu biti ne samo trajni, ve i uticati na dranje i ponaanje. Ali Pironovac ne moe oekivati da e njegova filozofija imati stalnog uticaja na duh, a kad bi i imala, da bi taj uticaj bio koristan za drutvo. On naprotiv mora priznati, ako uopte neto eli priznati, da bi morao nestati svaki ljudski ivot kad bi njegovi principi stekli sveoptu i trajnu prevlast. Svaki bi razgovor i svako delovanje prestali, a ljudi bi ostali u potpunom mrtvilu sve dok nezadovoljene prirodne potrebe ne bi dokonale njihovu bednu egzistenciju. Istina je, nema mnogo razloga da se bojimo 6

Istraivanje o ljudskom razumu O akademskoj ili skeptikoj sumnji tako kobnog dogaaja. Priroda je uvek jaa od ovih principa. Ako neki Pironovac sebe i druge naas zapanji svojim dubokoumnim razmiljanjem, prvi i najsvakodnevniji dogaaj u ivotu rasterae sve njegove sumnje i oklevanja i u svemu to se tie delovanja i miljenja ostavie ga u istom poloaju kao i filozofe svih drugih pravaca ili one koji se nikad nisu zanimali ni za kakva filozofska istraivanja. Kad se probudi iz svog sna, on e biti prvi koji e se pridruiti smehu protiv samog sebe i priznati da sus vi njegovi prigovori puka zabava i da ne mogu imati nikakvu drugu svrhu nego da prikau udnovat poloaj oveanstva, koje mora delovati, razmiljati i verovati, a da nikadm ni najmatrljivijim istraivanjem, ne uspeva sebe zadovoljiti u vezi s osnovama tih delatnosti, ili otkloniti prigovore koji mu se mogu staviti.

Trei deo

Postoji uistinu jedna umereniji skepticizam ili akademska filozofija, koja moe biti i trajna i korisna i koja delimino moe biti rezultat pironizma ili preteranog skepticizma, kad zdrav razum i razmiljanje u stanovitoj meri ispravljaju njegove bezbrojne sumnje. Veina je ljudi po naravi sklona da u miljenjima bude dogmatina, jer ljudi vide predmete samo s jedne strane i nemaju nikakve ideje o nekom suprotnom argumentu, naglo se preputaju principima prema kojima oseaju naklonost, re nemaju obzira prema onima koji su suprotno raspoloeni. Neodlunost ili prosuivanje zbunjuje im razum, suspree njihove strasti i zaustavlja ih u delovanju. Oni su zato nestrpljivi sve dok ne izbegnu tome zauvek tako neprijatnom stanju te misle da se od njega ne mogu dovoljno udaljiti estinom svojih tvrdnji i tvrdokornou svog verovanja. No kad bi takvi dogmatiki mislioci postali svesni udnovate slabosti ljudskog razuma ak i u njegovom najsavrenijem stanju, i onda kas odluuje najpaljivije i najopreznije, onda bi im, naravno, takvo razmiljanje pruilo vie skromnosti i suzdravanja i smanjilo njihovo dobro miljenje o samima sebi i njihovu predrasudu prema protivnicima. Neobrazovan treba da potuje duevno stanje uenjak koji su, pored svih prednosti to ih prua studiranje i razmiljanje, obino ipak nesigurni kod donoenja odluke; a ako je neki od uenjaka po svom prirodnom temperametnu sklon oholosti i tvrdokornosti, mala primese pironizma mogla bi oboriti njihov ponos pokazujui mu da su one malobrojne prednosti to ih je stekao pred svojim drugovima tek neznatne , usporede li se sa sveoptom nedoumicom i zbunjenou koja je inherentna ljudskoj prirodi. Opte stanovit stupanj sumnje, opreza i skromnosti treba da kod svakog ispitivanja i odluivanja uvek prati onoga koji ispravno zakljuuje. Druga vrsta umerenog skepticizma, koja moe biti korisna oveanstvu i koja je moda prirodni rezultat pironovske sumnje i skrupula, jest ograniavanje naega istraivanja na one predmete koji najbolje odgovaraju uskoj sposobnosti ljudskog razuma. Ljudska je mata od prirode uzviena, oduevljena svime to je daleko i neobino, te bez zapreka juri u najdalje delove prostora i vremena kako bi izbegla predmete s kojima se kroz naviku i suvie dobro upoznala. Ispravna mo rasuivanja dri se suprotne metode te se, izbegavajui sva daleka i visoka ostraivanja, 7

Dejvid Hjum ograniava na obian ivot i na stvari s kojima se susreu u svakodnevnoj praksi i iskustvu, preputajui uzvienije teme pesnikom i govornikom ulepavanju ili crkvenoj i politikoj vetini. Nita nee bolje posluiti tome da doemo do tako zdrave odluke kao to da se jednom svojski uverimo u snagu pironovske sumnje i u nemogunost da se od nje oslobodimo bilo im drugim osim snanom moi prirodnog instinkta. Oni koji su naklonjeni filozofiji i dalje e nastaviti svojim istraivanjem; jer oni misle da usto ro bavljenje s njom prua neposredni uitak, filozofske odluke i nisu drugo do sistematizovani i ispravljeni odrazi svakodnevnog ivota. No oni nikada nee doi u iskuenje da pou dalje od obinog ivota, dokle god uzimaju u obzir nesavrenost onih sposobnosti kojima se sami slue, njihov uski domet i njihovo netano dostignue. Kad ne moemo navesti zadovoljavajui razlog zato posle hiljadu iskustvenih sluajeva verujemo da e neki kamen pasti ili vatra goreti, moemo li uopte biti zadovoljni bilo kakvom odlukom to je moemo stvoriti o poreklu svetova i o stanju prirode oduvek i zauvek? To usko ograniavanje naih istraivanja uistinu je u svakom pogledu tako razborito da je dovoljno da i na najpovrniji nain ispitamo prirodne moi ljudskog duha i da ih usporedimo s njihovim predmetima, pa da bi nam se takvo ograniavanje preporuilo. Mi emo tek tada otkriti koji su pravi predmeti nauka i istraivanja. Meni se ini da su jedini predmeti apstraktnih nauka ili dokazivanja veliina i broj, te da svi pokuaji da se ta savrenija vrsta znanja proiri izvan tih granica predstavljaju puku sofistiku ili obmanu. Kako su sastavni delovi kvantiteta i broja potpuno slini, njihovi odnosi postaju zamreniji i zakuastiji, te nita ne moe biti zanimljivije i korisnije nego u nizu raznih medija promatrati njihovu jednakost i nejednakost kroz njihove razliite pojavne oblike. No kako se sve druge ideje meusobno jasno odvajaju i razlikuju, ni najpaljivijim ispitivanjem nikad ne moemo napredovati dalje od toga da promatram njihovu raznolikost i da nakon to smo je jasno razmotrili izjavimo da jedna stvar nije druga. Ili, ako u donoenju tih odluka ima neka tekoa, ona u potpunosti potie od neodreenog znaenja rei koje se ispravlja tanim definicijam. Da je kvadrat nad hipotenuzom jednak zbiru nad obim drugim stranama ne moe se znati bez nekog toka zakljuivanja i istraivanja, pa makar termini bili ne znam koliko dobro odreeni. No da se uverimo o tezi da tamo gde nema vlasnitva ne moe biti ni nepravde, potrebno je samo da se definiu termini i da se nepravda objani kao povreda vlasnitva. Ta je teza uistinu samo nesavrenija definicija. Isti je sluaj sa svim onim navodnim silogistikim zakljucima koji se mogu nai u svakoj grani znanja osim u naukama o veliini i broju; te mislim da se ova sa sigurnou mogu proglasiti pravim predmetima znanja i demonstracije. Sva ostala ljudska istraivanja tiu se samo injenica i egzistencije, a ove se oeidno ne mogu demonstrativno dokazati. Sve to jeste moe ne biti. Negacija ni jedne injenice ne ukljuuje protivurenost. Neegzistencija bilo kojeg bia jeste bez izuzetka jednako jasna i razgovetna ideja kao i njegova egzistencija. Teza koja tvrdi da to nije tako, koliko god da je neistinita,5 podjednako je zamiljiva i shvatljiva kao i
5

(Koliko god da je neistinita: dodano u izdanju F.)

Istraivanje o ljudskom razumu O akademskoj ili skeptikoj sumnji ona koja tvrdi da jeste. Drugaiji je sluaj sa naukama u pravom smislu. Tamo je svaka teza koja nije istinita zamrena i nerazumljiva. Da je kubni koren od 64 jednak polovini od 10, jeste neistinita teza i nikako se ne moe razgovetno zamisliti. No da Cezar ili aneo Gabrijel ili bilo koje bie nikad nije postojalo, to moe biti neistinita teza, ali se ipak moe savreno zamisliti i ne ukljuuje nikakvu protivurenost. Egzistencija bilo kojeg bia moe se zato dokazati jedino argumentima koji polaze od njegova uzroka ili njegove posledice, a ti se agumenti temelje iskljuivo na iskustvu. Ako zakljuujemo a priori, moe se uiniti da svaka stvar moe proizvesti svaku drugu stvar. Koliko je nama poznato, pad jednog kamenia mogao bi ugasiti Sunce, ili elja nekog oveka da upravlja kretanjem planeta. Jedino nas iskustvo ui o prirodi i granicama uzroka i posledice i omoguuje nam da egzistenciju jednog predmeta izvedemo iz egzistencije drugoga.6 Takav je temelj moralnog zakljuivanja, koje sainjava vei deo ljudskog znanja i koje je izvor itavog ljudskog delovanja i ponaanja. Moralno se zakljuivanje tie ili posebnih ili optih injenica. Sve odluke u ivotu pripadaju prvima, kao i dva ispitivanja o istoriji, hronologiji, geografiji i astrinomiji. Nauke koje se bave optim injenicama jesu politika, prirodna nauka, fizika, hemija, itd., kojima se istrauju svojstva, uzroci i posledice itave vrste predmeta. Bogoslovija ili teologija, koja dokazuje postojanje Boanstva i besmrtnosti due, sastavljena je delom od zakljuaka o posebnim, a delom o optim injenicama. Ona se temelji na umu, utoliko to da podupire iskustvo. No njen najbolji i najvri temelj jeste vera i boanska objava. Etika i estetika nisu toliko predmeti razuma koliko ukusa i oseaja. Lepota, bilo moralna ili prirodna, vie se osea nego to se opaa. Ili, ako o njoj zakljuujemo i pokuavamo utvrditi njeno merilo, mi razmatramo novu injenicu, naime opti ukus oveanstva ili neku takvu injenicu koja moe biti predmet zakljuivanja ili istraivanja. Kad uvereni u te principe pregledamo knjiica, kakvo pustoenje moramo u njima napraviti? Uzmimo bilo koji svezak u ruke, npr. O teologiji ili kolskoj metafizici, i upitajmo se: Da li sadri neko apstraktno zakljuivanje o veliinama ili broju? Ne. Da li sadri neko zakljuivanje osnovano na iskustvu o injenicama i egzistenciji? Ne. Bacite je onda u vatru, jer ona ne moe sadrati nita do obmane i varke.

Ono bezbono naelo antike filozofije Ex nihilo, nihil fit, kojim se zakljuuje da je materija stvorena, prestaje prema ovoj filozofiji biti naelo. Ne samo da volja najvieg Bia moe stvoriti materiju ve, koliko mi znamo a priori, nju moe stvoriti volja bilo kojeg drugog bia ili bilo koji drugi uzrok to ga moe navesti i najhirovitija mata.