Najboljoj drugarici "Da ostanemo ovo to smo. Sutra. I uvek. Deca. Ne veliki, ne odrasli.

. Da se ne zavlaimo svako u svoju ljusku, da jedno drugom ne dopustimo da budemo ono to nismo, da ne gledamo vuijim oima i da se uvek prepoznamo kada se sretnemo." Mea Selimovid

Trenutak je bio dovoljan da te upoznam, da dospem do tvoje sri i tvojih misli. Samo taj jedan trenutak je bio potreban, nita vie. Moda bi due trajalo da si ti zakljuala kapiju i podigla bedeme oko sebe, ali nisi. Nisi, draga... Dopustila si da zavirim u potpuno novi i nepoznati svet, dopustila si da ti iskreno pruim ruku prijateljstva, dopustila si sebi da moj dlan prihvati. Osetila si toplotu, seda li se, moda? Onda... kada si me dodirnula i pozvala da se zajedno popnemo na penjalicu. Tad je igralite bilo puno i svako je svakome verovao. Danas, meutim, nije tako. I dalje ivim pored tog deijeg raja, ali vie nema dece. Prazno je, pusto je. Kuda li su? Zar jednostavno ne ele da osete ar igre, kao to smo mi nekada? Zar se vie niko ne upoznaje u slatkoj igri mladosti? Takoe, spomenula sam da je nekada svako svakome verovao. A i to ne bi? Bili smo mladi i nismo imali ta da krijemo, nismo strepili da de nas neko izdati i povrediti. Tada smo se jedino sami mogli povrediti, i to samo kada mi nam dlanovi dodirnuli pranjavi beton i kolena nam ostala okrznuta. Zaboga, pamtim kako su mi noge uvek bile ukraene modricama i povredama, i bila sam ponosna na to. Danas deca etaju pored mene, a na njima ne primetim ni jednu jedinu posekotinu. Jasno je - danas vie igralite nije ivo, i igra je zamrla a zamenilo ju je neto novo, meni nepoznato. Ali da se vratim na tebe, moja draga prijateljice... Je li se seda moda kako smo se radosno smejale kada smo stigle do vrha one, ved spomenute, penjalice? To je bio smeh iz srca, moj i tvoj ujedinjen u tako savrenu melodiju slatkih uspomena. Ah, sedam se i kako su mislili da smo sestre. Smejala sam se uvek kada bi neko to spomenuo. Hajde da smo bile sline, kao jaje jajetu, (mada na neki nain i jesmo) ali bile smo potpuno drugaijeg izgleda. Svako, iole razuman, bi mogao zakljuiti da smo samo poznanice, ili bar sestre u pokuaju. Moja divlja i neposluna ria kosa prkosila je tvojoj ravnoj smeoj kosi. Moj hod bio je staloeniji od tvog. Moj osmeh smeliji od tvog. Moje oi dublje od tvojih. Bila sam ozbiljnija od tebe, ali ti si me dopunjavala, iz dana u dan. Podravala bi me kada sam htela da se oprobam u neemu novom, neemu to si ti ved ranije isprobala. Znala sam da je sigurno, ali bojala sam se da to nije za mene. Ali ti si govorila: "Ako je za mene, onda je i za tebe. Mi smo jedno, ne seda se?" Kako bih se slatko nasmejala na to, iznova i iznova. Na neki nain stvorila si novu osobu od mene i nimalo te ne krivim za to. Veto si mi prikrila mane i istakla ono o emu je svaki deko sanjao u neto kasnijim godinama. Volela si da me doteruje, pokazuje svima, iako sam ja mislila da je to sebino sa moje strane. Ti si bila ona koja je bila lepa, zabavnija, smelija, ali si se nekako uvek drala sa strane i bodrila mene. Zna... ne verujem da du ti ikada modi zahvaliti koliko si me nauila u ivotu. Ah, ali ljudi bi pomislili na to: "ta jedno dete od deset godina moe da naui drugo?" Da odgovorim? E pa, zaista mislim da su deca pametnija od odraslih, pogotovo zato to im surov svet starih nije zamaskirao pogled na njihov sopstveni svet. Kako ovo uopte shvatiti? Pa... Mladi su sposobni da uine bilo ta samo da bi zadovoljili sebe, stari pokuavaju da ispune elje drugih. Mladi sanjanju, mataju, stari su ved odavno izgubljeni jer nisu pratili svoje nekadanje snove. I retko ko ostane dete u dui. Takva osoba je obino i najmudrija, jer primeduje i shvata mod jedinstvenosti. Deca su jednostavna, zato toliko i uivaju u ivotu. Ona ne moraju da brinu o novcu i hrani, ne pladaju komunalije ili odedu koju nose. Njihova jedina "briga" je - biti sredan. A to smo bile nas dve - sredne, i ponosim se time, i kao to sam ved jednom rekla - ponosim se tobom. Nita lepe ili toliko dobro

nisam upoznala, nikoga ko bi me u sekundi mogao zasmejati, a ved sledede naterati suzu radosnicu da kane. Hvala ti to postoji. I ostani koliko god eli unutar ovih tekih zidina koje sam podigla da uvaju nae prijateljstvo. Ne postoje vie ona dva bedeme, jedan oko tebe, jedan oko mene. Sruile smo ih, ne seda se? Ja i ti. I ponovo sagradile jedan koji de nas zajedno uvati. S ljubavlju, Jelena.