Odsek za filozofiju

Filozofski Fakultet

Univerzitet u Novom Sadu

PRIKAZ MESTA BIĆA U HARTMANOVOJ ONTOLOGIJI

(seminarski rad iz predmeta Ontologija)

Kandidat: Mentor:

Varga Silvija prof. Prole Dragan

Novi Sad, oktobar 2009.

2
Sadržaj:

Realističko i idealističko shvatanje bića

Prikaz mesta bića u Hartmanovoj ontologiji

Literatura 10

3
 Abstrakt:

Ovaj rad se bavi temom Hartmanovog razumevanja položaja bi ća u odnosu na

prethodne filozofske sisteme. U izvesnom smislu, Hartman obnavlja I revitalizuje

ontologiju prvih decenija dvadesetog veka. Ontologija prethodno zapada u niz problema

koje rešava na isključive načine, ne dajući pri tom jasno rešenje ili makar naznake

rešenja problema bića i spoznaje bića. Hartmanova objašnjenja ovih problema se crpe

prevashodno na temelju rastumačenja rešenja prethodnih filozofskih sistema u kojima on

nalazi problematične elemente.

Ključne reči:

Naivni i naučni realizam, idealizmi, spoznajne kategorije, kategorije bi ća, kategorijalna

analiza

4
 Realističko i idealističko shvatanje bića

Pre svake naučnosti i filozofičnosti postoji prirodno stanje. Takvo prirodno stanje nije

stečeno, nije naučeno nego je dato kao zdrav ljudski razum. Ovo je stanje svesti koje

ne reflektuje još, koje još nije u sposobnosti da sebe reflektuje. Prirodno stanje svesti

zatiče sebe u svetu, ono jeste deo tog sveta ali sebe shvata zate čenog u tom svetu,

okružen zbiljom. Prirodna svest pri tom sebe ne shvatao kao drugo od prirode nego

delom prirode u tolikoj meri da sebe ne shvata kao posebno druga čije. Kategorije

mišljenja, ukoliko je moguće o njima govoriti, su kategorije bi ća koje je priroda. Bitak je

shvaćen konačno, kao nestajanje i nastajanje, kao kontinuum konačnosti, u skladu sa

onim što nereflektovana svest spoznaje kao saznanje o onome što je okružuje.

Nepromenljivost, konačnost pomaže u razumevanju promene i procesa. Bitak kao takav

jeste konačan i dovršen i iz tog razloga on je shva ćen kao vremenski beskona čan jer

supstancija ne nestaje, ona kruži unutar te dovršenosti, zatvorenog procesa. Saznanje

nije nikakvo drugačije nego putem čula i na osnovu takvog saznanja čovek sebe

uvrštava i određuje i ono svoje uređuje u odnosu na ono spoznato tim čulima; u

odnosu na saznanje o onome što ga okružuje. Svest u tom slučaju samo recipira,

prima nadražaje.

„...spoznaja ima tendenciju da bude verni odraz onog zbiljskog, i ukoliko se ona

praktički potvrđuje, govori se o istinskoj spoznaji.“ 1

1
Hartman, Nikolaj, “Osnovne crte jedne metafizike spoznaje”, Naprijed, Zagreb, 1976., str. 140.

5
U skladu sa onim što je primećeno, recipirano putem čula, stvara se slika sveta u

kojoj postoji element koji je vremenski večan, koji je dovršen i kona čan a koji je

predstavljen kao materija koja kruži u prirodi dajući svemu drugom život. Postavljanje

jednog elementa kao pra-uzora je utvrđivanje postojanosti tog elementa u svemu što su

čula primetila i primila. Specifično ustoličavanje ousia-e, jednog pra-elementa je

karakteristično za pred-filozofsko mišljenje koje se u Zapadnoj civilizaciji javlja u doba

antičke Grčke, u periodu pre Sokrata kod prvih fisičara. Bitak predstavljen kao pra-

element je deo sveta, ovostran. Ovo predstvlja i prve napore ljudske misli da svet

shvati unificirano kao jedinstveno, monistički što će biti lajtmotiv potonje celokupne

istorije filozofije. Međutim, jedino je taj monizam, težnja za jednim a onda i težnja za

apsolutnim jednim ono što će se održati. Bitak će dugo biti shvatan kao jedan, koji je

osnova svemu drugom. To će takođe predstvljati jedan od kamena spoticanja

razumevanja karaktera bitka. Na tragu naivnog realizma razvija se nau čni realizam koji

pokušava da prevaziđe suprostavljene stavove nestajanja i nastajanja. Naučni realizam

će primetiti da „...vidljive stvari koje kao takve imaju na sebi ovo bivanje i iš čezavanje

ne mogu biti ono istinski realno.“ 2

Ono što će pripadati biti stvari i samom bitku nije nešto što u sebi sadrži momente

nestajanja i nastajanja, jer bitak kao takav oduvek jeste i uvek je isti na njemu ne će

biti delova niti će on kao celina moći da nastaje ili nestaje jer oduvek jeste. Na

osnovu ovoga, sve ono koje na sebi ima momente nestajanja i nastajanja bi će deo

privida. Nad totalitetom svega što je shvaćeno kao privid, upravlja ono istinsko jedno,

pravi bitak stvari hladna i ravnodušna uzročnost. „Sve što se doga đa, i ono prividno

2
Ibid., str. 143.

6
nepovezano duboko je nužno i ne može se događati drugačije, nego kao što se

činjenično događa.“ 3

Budići da je postalo jasno da postoje stvari koje nije mogu će objasniti ovakvim

uzročno-posledičnim odnosom, postavilo se pitanje šta je to što će da bude temelj, šta

je to što bitak zapravo jeste. U tom momentu, pored nau čne slike sveta stvori će se i

slika sveta koja ne pripada spoznatljivoj zbilji na temelju naivnog ili nau čnog realizma.

Taj svet stoji s one strane naučnog iskustva s obzirom na prirodu problema i mo ć

spoznaje koja više nije dovoljna. Stvara se slika sveta koji stoji s one stranu

sponznatog i spoznatljivog. Ta strana je metafizički realizam koja predstavlja bitak kao

Svetsku Dušu kod Stoika, Svetska Volja kod Šopenhauera. Međutim, problem na koji se

ovde nailazi jeste igra analogije gde ono što je potrebno objasniti ve ć se pretpostavlja

kao princip. Transcedencija i iracionalnost supstancije koji su trebali da budu odgovor na

to iza zapravo postaju prepreka u objašnjenju. Drugi problem koji se javlja jeste, kako

takav princip može da proizvede objekat. Naime, u objašnjenju bitka zadržava se

razumevanje da je on ono istinito jedno a da je sve drugo samo privid, da to istinito

jedno daje uslov i temelj svemu drugom. Uslov je da se objekat proizvodi po uzoru na

bitak, međutim objekat je razumljen kao privid, stoga je pitanje kako je mogu će

proizvođenje neistinite slike iz istinskog. Metafizi čki realizam je za svoj zadatak imao da

usidri pitanje bitka na dubljim temeljima, a na tragu naučnog realizma.

Transcedentnost bitka i metafizički realizam je naišao na kritiku u prvom redu od strane

Skeptičara. Postavilo se pitanje kako je moguće saznanje o ne čemu koje stoji van

domašaja mogućeg saznanja, koje je naučno. Mi poznajemo samo predstave koje realno

postoje, koje opažamo te je nemoguće i zamisliti da postoji objekat koji se nalazi

3
Ibid., str. 144.

7
negde izvan jer on tada nije ni privid nego puka fikcija. Jedina izvesnost koju možemo

da imamo jeste znanje o sebi i svojim predstavama. Ukoliko bismo skinuli sa svih

stvari sva njihova svojstva ostalo bi jedino da se misli neka supstancija koja ne bi

imala prostornost i vremenitost. Međutim, kada bi takva supstancija uopšte bila mogu ća,

mi je opet zbog takve njene prirode ne bismo mogli misliti, ona bi ostala nespoznatljiva

i uvek u nekom „prostoru“ koji je van domašaja. Takva supstancija koja je van

domašaja nikako ne može da bude bitak svih stvari, ona ne dohvata objekat. Neko

nešto koje nije u vremenu i nije u prostoru ne može da bude paradigma onome koje

je u vremenu i prostoru. Opšte kao takvo ne može da postoji realno, samo nominalno

kao ideal. Ovde je jasno prozvan i otvoren problem dualizma.

Taj problem se problem pokušava razrešiti u transcedentalnom idealizmu u čestvovavenjm

subjekta u spoznaji onog koje je izvan koje je pak ravnodušno prema samoj toj

spoznaji. Ovde se prvi put govori o stadijumima spoznaje (a ne o jednom na činu

spoznaje) kojim se uokviruje celokupni put spoznaje.

„Transcedentalni idealizam teži zaokruživanju subjekta i predmeta spoznaje u čitavom

procesu spoznaje. Objekat ne proizvodi empirijski pojedinačni subjekat. Objekat stupa

kao gotov dat; gde ta datost nije nikakav privid, a nije ni nekakva stvar po sebi, on je

realan u smislu pojave koja nezavisno o ponašanju čoveka ima svoju vlastitu, zatvorenu

zakonistost i primereno njoj je nužna.“4

Ovakvo razrešenje problema je moguće jer i subjekt i objekt po čivaju i izgra đeni su na

istim pricipima te ovo omogućava subjektu da spozna i razume objekat bez da poseže

van sebe. Međutim, problem se javlja uvođenjem pojma stvari po sebi koja predstavlja

transcedentalni objekat koji je prestavljen kao razumljiva nesaznatljivost. Metafizi čki

4
Ibid., str. 157

8
idealizam u tome ide toliko daleko da se u potpunosti napušta kriti čka pozicija koja se

preobražava u metafizičku; „transcedentalni idealizam postao je transcedentnim“5.

5
Ibid., str. 163.

9
 Prikaz mesta bića u Hartmanovoj ontologiji

Hartmanovo ontološko istraživanje započinje pod uticajem Marburške škole koja

Kopernikanski obrt dovodi do tog nivoa da celokupno saznanje predstavlja kao

proizvođenje objekta. Ovaj uticaj na njegov filozofski sistem ne će biti dugoro čan jer on

već pod uticajem Edmunda Huserla zaključuje da saznanje nije stvaranje, ra đanje,

proizvođenje, već zahvatanje onog nečega što postoji pre svakog saznanja nezavisno od

njega. Hartman kaže da kategorije saznanja nemaju bezuslovnu vrednost, nego smatra

da su one samo pretpostavke, predstave onih delova bitka koje se ne mogu definisati.

Bivstvo i svest se ne poklapaju bezuslovno a ponajmanje svest može da proizvodi

objekat.

Novo učenje o bivstvu se ne može predstaviti kao ontologija suštine. Ustvari, on smatra

da je to bio jedan od največih kamena spoticanja prethodnih filozofskih sistema koji su

predstavljali ono opšte kao ono principijelno. On navodi primer upravo koji je

predstavljen u naivnom realizmu- postoje ista ili slična svojstva u razli čitim

pojedinačnostima i to predstavlja njihov opšti zajedni čki princip, me đutim on ne

predstavlja i nije nužno opšti princip drugih sli čnih pojedina čnosti. Princip bivstvuju ćeg

ne leži u zajedničkim crtama njihovih spoljašnjih pojava. Ipak, sasvim je jasno da ono

što je principsko jeste opšte, međutim nije sve ono što je opšte u istom mahu i ono

principsko. Nedostatak prethodnih ontologija je bio u pokušaju odre đivanja i razumevanja

problema bivstva upravo na osnovu onoga opšteg zajedni čkog, izdvajaju ći time neku od

odredbi ili oblika ispoljenja bivstva i ograničavajući se na tu odredbu kao definitivno

objašnjenje.

10
No, veći problem od ovoga Hartman vidi u stavu u kom se bivstvuju će postavlja u

onostranu sferu, gde je istinski bivstvujuće ono koje nije dato spoznaji putem čula, ono

koje se uopšte ne pojavljuje niti se pokazuje u pojavi samoj. Postavljaju ći bitak s one

strane stvarstvenog, iza pojave on se određuje kao supstancija, osnova sveta, ideja,

element, stvar po sebi kojem je jedino moguće pristupiti umskim putem. Stavlja se

spoznajno moguća opreka između subjekta i objekta koju nije više bilo mogu će razrešiti

bez uvođenja trećeg elementa u spoznajnom procesu, bio on racionalan ili iracionalan ili

prosto besmislen. Hartman međutim smatra da ono što premoš ćuje jaz izme đu subjekta

i objekta (spoznaje) se upravo nalazi u činjenici da su i subjekt i objekt modaliteti

bitka, što on smatra da je moguće neposredno videti na biti jednog i drugog. „...bit

subjekt-objekt odnosa razume se iz ontologijske biti.“ 6

Hartman je, pod uticajem Huserla, zaključio da je prirodna nastrojenost subjekta

nastrojenost prema predmetu. Taj predmet je uvek transcedentalan u odnosu na subjekt

i ovaj odnos se ne može obrnuti. Međutim, nereflektiraju ćoj svesti objekt će uvek da

bude ono koje stoji u suprotnosti. Subjekt se ne mora vešta čki usmeravati na objekt,

on je uvek već usmeren. Bitak se dakle razume kroz spoznaju i sve što znamo o

bitku znamo kroz spoznaju „ali sve što spoznaja daje ne važi u prvom redu za nju

samu, već za bitak“ ...Ako bitak i jeste nezavistan od spoznaje, spoznaja bitka ipak

zbog toga nije nezavisna o spoznaji spoznaje“. 7

Bitak je indiferentan prema činjenici u kojoj meri i kako je on spoznatljiv, on stoji

indiferentan prema postavljanju granica spoznatljivog i nespoznatljivog. Problem leži

upravo u tome što se naše razumevanje kategorija spoznanje poklapaju samo sa jednim

6
Ibid., str. 189.

7
Ibid., str. 191.

11
delom principa bivstva. Spoznajnim kategorijama možemo jedino shvatiti samo ono što je

isto sa principima bivstva. Ovde se otvara problem kategorija spoznaje i kategorija

bivstva koji se rešavao prvenstveno kroz kategorije spoznaje tvrde ći da se kategorije

bitka jedino mogu spoznati kroz spoznajne kategorije. Hartman smatra da je to upravo

suprotno. Ukoliko je bilo šta moguće spoznati pre, onda će to biti kategorije bivstva pa

tek onda kategorije spoznaje. „Katgorije saznanja se, naprotiv, zahvataju tek iz uo čenih

kategorija bivstva unazadno (refleksijom o saznajnoj funkciji).“8

Put kojim se dolazi do spozjanih kategorija a mnogo pre o kategorijama bivstva nije

aprioristički niti se tiče transcedentalne refleksije, a tako đe nije ni empiristi čki nego je

analitički i postavljen je kao kategorijalna analiza koja „...pretpostavlja celokupni obim

iskustva, kako iskustva svakodnevice i praktičkog života tako i nau čnog iskustva.

Naravno, mora se dodati da taj put pretpostavlja i filozofsko iskustvo...“. 9

Ovakva ontologija pokušava da razreši problem uzimajući od realizma i idealizma samo

ono u vezi sa čim su i jednii drugi u pravu. Krajnji zaklju čak kategorijalne analize jeste

da bivstvo nije i ne može da bude nešto drugo od realiteta, ne može da bude realitet

neke druge vrste jer ne postoje dva realiteta ili čak više i isto tako ni jedan deo

realiteta ne može da bude shvaćen kao opšti princip svemu drugom. „Duh ne stoji

izvan realnog sveta, on tom svetu sasvim pripada, ima istu vremenitost, isto nastajanje i

prolaženje kao i stvari i živa bića. Ukratko, on ima isti realitet.“10

Dilema oko realiteta se nastavlja u razumevanju realiteta. Naime, realitet je u prvom

redu shvatan kao ono što se tiče materije i prostora. Prostor i vreme, smatra hartman,

8
Hartman, Nikolaj, “Novi putevi ontologije”, BIGZ, Beograd, 1973., str. 17.

9
Ibid., str. 18.

10
Ibid., str. 22.

12
nisu ontološki jednako vredne kategorije, vreme je fundamentalnije. Samo ono što je

opšte se uvek vraća a ono što se vraća je bezvremeno, uvek bivstvujuće, ve čno.

Upravo ovakvo bivstvo koje za svoj opšti princip ima da je bezvremenito, ve čno,

vraćajuće predstavlja određenje bivstva kao ono ne-savršeno. Ovakavo bivstvo nije

bivstvo nižeg reda jer je nepotpuno nego je idealno, a ono idealno nema realitet nigde

drugde do u vremenskim slučajevima. Za vremenitost Hartman vezuje individualitet jer

„...ono što je opšte nema svoj realitet nigde drugde do u vremenskim i individualnim

realnim slučajevima“.11

Realitet je shvaćen kao pravi način bivstva, tvorevina i proces koji čine svet. Ideja

dynamis-a više nije dovoljna jer novo rastumačenje problema bivstva traži i novo

postavljenje pojma dynamis-a koje se više „...ne svodi na prostu mogu ćnost bi ća, ve ć

predstavlja totalitet uslova u svakom konkretnom stanju realne povezanosti“. Što zna či,

da realnost i mogućnost nekog pojedinačnog nije više samo puka mogu ćnost nego se

odnosi na čitav niz uslova stanja i njihove kombinacije koje predstavljaju novi pojam

mogućnosti.

Celokupnost realnosti treba shvatiti na način na koji se shvata samo bivstvo a koje se

razumeva kao celina zahvatanjem svih delova koje je mogu će ljudskom spoznajom

obuhvatiti.

U skladu sa ovakvom svojom ontologijom Hartman pruža slojnu izgradnju realnog sveta

(anorganske, organske (životne), duševne i duhovne pojave koje su osobeni slojevi

11
Ibid., str. 23.

13
realnog sveta) nasuprot velikoj težnji celokupne istorije ontologije za monizmom i

jedinstvenim odgovorom na pitanje problema bivstva.

14
 Literatura

 Hartman, Nikolaj, “Osnovne crte jedne metafizike spoznaje”, Naprijed, Zagreb,

1976.

 Hartman, Nikolaj, “Novi putevi ontologije”, BIGZ, Beograd, 1973.

15