Dr Zoran ini

Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu

[tekstovi 1989-1996]
Priredio Radovan olevi
Nita nije tako opasno i tako otrovno kao
pesimizam. Intelektualno preobueni pesimizam
pojavljuje se kao cinizam, ironija, razliite vrste
nihilizma, u smislu "svi su oni isti", "nita se ovde ne
moe promeniti", "ovaj narod nije ni zasluio bolje" i
slino. U svakom oveku postoji nada i strah. Pitanje
je samo u tome da li ete podsticati jedno ili drugo.
Ljudi najiskrenije ele da Srbija ponovo postane
neto pozitivno, neto vredno i uspeno. Ali, ako ih
vlast svakodnevno ubija u pojam, ako im sugerie da
treba da budu sreni to ovde ne besni rat i to su
ivi, naravno da e strah od rizika da povremeno
preplavi nadu i elju za promene.
Zoran ini, 1996.









Internet izdanje
Izvrni producent i pokrovitelj:
Tehnologije, izdavatvo i agencija
Janus, Beograd
12-19. mart 2003.
Producent i urednik: Zoran Stefanovi
Likovno oblikovanje: Marinko Lugonja
Digitalizacija tekstualnog i likovnog
materijala: Nenad Petrovi
Korektura: TIA Janus
tampano izdanje
Priredio: Radovan olevi
Izdava: Cepelin, Novi sad, Bulevar
Osloboenja 33
1996
Za izdavaa: Radovan olevi
Korice: Ljubia Nikolin, Obren Markov
Kompjuterska obrada i prelom: Dragan
Grci
tampa i priprema: Lito Studio, Novi
Sad, Miletieva 33
CIP - Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske, Novi Sad
886.1-92
323 (497.11) "1989/1994"
323(497.1) "1989/1994"
ini, Zoran
Srbija ni na istoku ni na zapadu / Zoran ini; priredio Radovan olevi. - Novi Sad : Cepelin,
1996 ( Novi Sad : LitoStudio). 188 str.; 18 cm
a) Srbija - Politike prilike -1989 -1994
b) Jugoslavija - Politike prilike -1989-1994
0






Podaci o tekstovima objavljenim u knjizi
Najvei broj tekstova predoenih itaocu u knjizi "Srbija, ni na Istoku, ni na
Zapadu" dr Zoran ini je svojevremeno objavio u novosadskom magazinu
Stav, koji je 1992. prestao da izlazi, postavi rtva u volebnim igrama tada
radikalno orijentisane vlasti i njenih ondanjih saveznika.
Kao lucidan tuma nae drutvene stvarnosti i politikog procesa, dr Zoran
ini je tekstove objavljivao i u drugim listovima i asopisima.
Nastojei da objasni dogaaje, posebno s kraja osamdesetih godina, autor je
radove koncipirao kao svoje reagovanje na vana zbivanja, ili stavove
linosti, koje su presudno uticale na sudbinu zemlje. inievi tekstovi
analiziraju sutinu zbivanja, ali su, u isto vreme, faktografska slika pojava i
ljudi koji su obeleili prolo vreme i jo uvek udaraju peat dananjici.
To su razlozi koji tekstove dr inia danas ine ako ne i aktuelnijim, onda
bar jednako interesantnim, kao u vreme u kome su napisani.
[Radovan olevi, prireiva, 1996]


Sadraj
Re prireivaa
Umesto uvoda (razgovor sa iniem)
Sistem i mo
Srbija, ta je to (Stav, novembar 1989)
Uvredljiva arogancija vlasti (Stav, maj 1990)
Komunizam van zakona (NIN, avgust 1991)
Oni pomeraju brda (Stav, maj 1990)
Paradoksi spojenih sudova (Stav, novembar 1989)
Vlast, pluralizam i opozicija (Stav, decembar 1989)
Oni su se i za ovo borili (Stav, april 1990)
ekajui pravi sukob (Stav, novembar 1989)
Kome odgovara mrak (Stav, septembar 1990)
Nije partijski zadatak (Borba, maj 1990)
Diskretni arm neoliberalizma (Stav, februar 1990)
Lanana reakcija (Stav, mart 1990)
Nacionalni odnosi i vlast
Srbija ni na Istoku ni na Zapadu (Borba, jun 1991)
Zabuna sa zaelja
Od previe do premalo (Stav, januar 1992)
Ustav za Jugoslaviju (Stav, novembar 1990)
Misterija srspko-slovenake simetrije (Stav, novembar 1989)
Srpski izazov - srpski odgovor
Sjedinjene jugoslovenske drave (Stav, mart 1990)
Ko skae prvi
Naivna formula razvoda (Stav, maj 1990)
Pledoaje za petu Jugoslaviju (Stav, januar 1990)
Kraj forsiranog primata (Demokratija, maj 1993)











Re prireivaa
Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad,
Cepelin, 1996.
Knjiga dr Zorana inia "Srbija ni na Istoku ni na Zapadu" predstavlja zbir
njegovih rasprava o najznaajnijim politikim dogaajima u poslednjih pet
godina koji su, u mnogo emu, promenili lik zemlje u kojoj ivimo.
Procesi koji su se ubrzano odvijali posle sloma prethodnog sistema, u
raspravama i tekstovima dr inia dobili su originalnog tumaa koji je
pronikao u njihovu sutinu, razotkrivajui istovremeno i uzroke
nemogunosti demokratskog drutvenog preobraaja. Stoga je ova knjiga,
jednostavno, dokument krize, njeno promiljanje od strane kompetentnog
tumaa pre svega karaktera, prirode i skrivenih zamki koje je sadravala u
sebi. ini u gotovo svim svojim tekstovima kao crvenu nit provlai ideju o
sukobu dva potpuno razliita koncepta od kojih je na kraju prevagu odneo
drutveni konzervativizam, nezavisno od toga kojim je ideolokim
predznakom bio obeleen. Upravo u tome ogleda se i sutina kasnijih
dramatinih dogaaja koji su potresali i, na kraju, upropastili zemlju.
Ako je za jugoslovensku krizu karakteristino nastojanje da se po svaku
cenu odri monopolski karakter vlasti i autoritarna drutvena struktura, kao
podloga takve vlasti, ini s druge strane i u postupcima i idejama
protagonista tzv. demokratskih snaga takoe uoava tendencije i
specifinosti koje nisu dovoljne, ni adekvatne za radikalnu drutvenu
promenu. U tom millie-u autor i sagledava krizu kao fenomen dugog
trajanja.
Zbornikom radova pod naslovom "Srbija ni na Istoku ni na Zapadu"
prireiva je imao nameru da na jednom mestu da sliku inieve politike
misli oko koje, od kada je autor postao i znaajna politika linost, nastaju
mnoge kontroverze koje idu i do potpunog osporavanja. Prireiva nastoji
da ovom knjigom otkloni mistifikacije i da, na jednom mestu skupljenim
inievim tekstovima, omogui kritikoj javnosti uvid u sadrinu ideja,
stavova i politikih pogleda koje je njihov autor zastupao i obrazlagao.
Knjiga politikih eseja i rasprava "Srbija ni na Istoku ni na Zapadu"
predstavlja, zapravo, nastavak prethodne inieve knjige "Jugoslavija kao
nedovrena drava". Mada u poneemu razliita, jer se prva knjiga bavila
uzrocima i strukturnim nedostacima koji su spreavali konstituisanje i
demokratsko ustrojstvo druge Jugoslavije, knjiga koja je pred vama
problematizuje inioce koji su doveli do njenog kraha. U fokusu ove knjige
nalazi se srpsko drutvo sa iskuenjima i menama kroz koje je prolazilo u
poslednjih pet godina. Ono to privlai posebnu panju jeste ugao iz koga
autor sagledava dogaaje i analizira njihovu osnovu, esto anticipirajui
kasniji tok zbivanja. Od prvog teksta u knjizi "Srbija, ta je to", pored
utemeljene kritike, provlai se zahtev za sutinskim demokratskim
promenama kao jedinoj formuli spasa od jahaa apokalipse, koji su se
pojavili ne samo na periferiji srpskog drutva.
Pripremajui knjigu dr inia, prireiva se rukovodio sa dva kriterijuma:
tekstovi su birani prema znaenju koje imaju za sadanje vreme, odnosno
uvrteni su oni koji svojim sadrajem nadilaze trenutak u kome su
objavljeni, a povod tumae fenomenoloki - sagledavajui njegovo znaenje
u irem drutvenom kontekstu, i drugo, tekstovi su podeljeni u dve celine,
nezavisno od toga kada su objavljeni, ve je kao merilo uzeta njihova
tematska srodnost.
U pripremi ove knjige prijateljski su mi pomogli Ljubia Nikolin i Duda
Anelkovi, na emu sam im veoma zahvalan.

Umesto uvoda knjizi "Srbija, ni na
Istoku, ni na Zapadu"
Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad,
Cepelin, 1996.

Pre svega, zamolio bih Vas g. iniu da nam kaete neto o
karakteru tekstova koji su od 1989. do 1994. godine objavljeni u
ondanjim politikim novinama i urnalima, a koje smo ovde
sakupili u knjigu. Sa kojom namerom ste ih pisali?
Tu je pre svega re o politikim analizama. Namera tih analiza svakako je
bila u tome da deluju na politiku javnost, jer inae bi bile objavljivane u
strunim asopisima, a ne u visokotiranim listovima. Meutim, u njima
ipak prevladava elja da se sebi i drugima objasni politiki trenutak, da se
upozori na njegove skrivene anse i opasnosti. Dakle, ne radi se o izlaganju
nekog politikog stava ili programa, nego o politikoj analizi. Utoliko su ovi
tekstovi istovremeno dokument dogaanja i pokuaj objanjavanja onoga
to se dogaa.
Ve tada su oni bili retkost u domaoj politikoj publicistici. Ni
danas nema neeg uporedivog. Zbog ega?
Upravo zbog pomenutog dvostrukog karaktera tih tekstova. Autori koji dre
do svog renomea prave politike analize uvek sa sigurne vremenske
distance. Jer, uesnicima u nekom dogaaju se moda i moe oprostiti
kratkovidost pri proceni tog dogaaja, analitiarima ne moe. Zbog toga
analitiari maksimalno izbegavaju rizik da ih bliska budunost demantuje.
Taj rizik u potpunosti preuzimate na sebe kada piete o onom to se upravo
dogaa. Neto to kritikujete moda e doneti pozitivne rezultate, neto to
podravate moda e se ispostaviti kao promaaj. Vae objavljene procene
postaju dokument vaih greaka. Zbog toga su retke politike analize koje
imaju teorijske ambicije. Teoretiari su sujetni. Oni ekaju da istorija zavri
svoj posao, da bi pokupili aure, objavili ko je pobedio i procenili udeo
pojedinih faktora i uesnika.
Kako procenjujete odnos ispravnih i pogrenih procena u vaim
tadanjim politikim analizama?
Na itaocima je da to procene. Moje je da dopustim ponovno objavljivanje
ovih tekstova.
Ovi tekstovi su istovremeno svedoanstvo vremena, dokument
krize, ali i dokument o odnosu intelektualaca prema krizi.
Izlazak iz kabineta i ukljuivanje u dnevna zbivanja odgovara
predstavi o "angaovanom intelektualcu". To je svojevremeno
bila vrlo popularna tema, od Sartra do naih domaih disidenata.
Ja mislim da je to vena tema, od Platona do danas. To je tema
odgovornosti intelektualca. Intelektualci su sauesnici u onom to se
dogaa, bilo da govore ili da ute. Kada kaem intelektualci, mislim na
celokupnu kulturnu elitu, a ne samo na ljude koji piu knjige i predaju po
fakultetima. Intelektualci su i lekari, inenjeri, uspeni privrednici. Svi oni,
zahvaljujui privilegiji da globalnije sagledavaju stvari, imaju obavezu da
reaguju kada stvari krenu u pogrenom pravcu. To ne mogu da ine ljudi
koji su potpuno obuzeti dnevnim, pojedinanim problemima i procesima. U
svakom drutvu tzv. drutvena elita je odgovorna za sudbinu zajednice vie
od tzv. naroda. Ona mora da jasno opie stanje i da bez straha imenuje
krivce. Tek onda moe da oekuje podrku od irokih slojeva stanovnitva.
Kod nas, oigledno, meu intelektualcima nije dolo do
uspostavljanja konsenzusa o tome ta da se radi. Neki su podrali
postojee stanje, drugi su osnovali opozicione stranke, trei su
uutali.
Ta podeljenost je dokaz o dubini krize u kojoj smo se kao drutvo i kao
narod nali. Ovu krizu ne moemo prevladati vraanjem unazad, kopanjem
po prolosti, traenjem tuih greaka, nego samo ofanzivnim okretom ka
budunosti. Treba nam koncept nove, budue Srbije, i samo on moe da
poslui kao osnova jednog novog konsenzusa. Moramo izbei greku da
novu Srbiju crtamo starim bojama, da na nju kaimo petokrake ili kokarde.
Da nas u nju vode oni koji intimno jo uvek ive u 1941. ili 1945. Pokretaku
snagu promena treba da ini postideoloka generacija, generacija koja je
roena posle rata, ne u fizikom, nego u mentalnom smislu. Dakle, ljudi koji
razmiljaju izvan okvira Uike republike i Ravne Gore. Mi smo istorijskim
usudom pozvani da nosimo odgovornost istovremeno za dva pokolenja, za
nae roditelje i za nau decu. Ako ne uspemo da ostvarimo projekat
promena, milioni starih ljudi u naoj zemlji nee imati sredstva da pristojno
proive svoju starost, a milioni dece i mladih ljudi nee imati perspektivu.
To je ogromna odgovornost. Ona se ne moe prekriti jeftinom kozmetikom
nekog neokomunizma, romantinog nacionalizma ili prazne agresivnosti.
Mislite li da je ova fiksacija za prolost vaan razlog za neuspeh
dosadanjih pokuaja promene postojeeg stanja?
Sigurno je jedan od vanih razloga. Energija za promene, koja nesumnjivo u
ogromnom intenzitetu postoji u naem drutvu, nekoliko puta je u proteklih
par godina pakovana u politike programe koji ne mogu da joj obezbede
uspeh. Oni to ne mogu delom zato to su okrenuti prolosti, ispravljanju
"krivih Drina" iz proteklih pola veka, a delom zato to se iscrpljuju u pukom
negiranju postojee vlasti. Prvi takav koncept, koji obeleava ak prve dve
godine opozicionog delovanja u viestranakoj Srbiji, nazvao bih pokuajem
uspostavljanja antikomunistikog konsenzusa. Po uzoru na nae
istonoevropske susede, neki ljudi su kod nas poverovali da se na
antikomunizmu, zainjenom sa malo folklora, moe energija protesta
efikasno organizovati u dobitnu politiku kombinaciju. To se, na alost, nije
desilo. Znatan deo ljudi koji kod nas eli promene, ne eli da se one
sprovode pod zastavom antikomunizma. Ti ljudi su ravnoduni prema
komunizmu, pa tako i prema antikomunizmu. Kada je ovaj koncept propao,
bio je zamenjen konceptom "tamo vlast ovde opozicija". Verovalo se da e
stalnim priama i dokazima da je vlast loa - opozicija automatski da
postane popularna. Znai, opozicija najvei deo vremena nije govorila o
sebi, nego o vlasti, i time je kod naroda samo pojaala ve ionako uvreenu
sliku o sveprisutnoj i omnipotentnoj vlasti. Moramo da izaemo iz ovih
pogrenih koncepata promene. Volja u narodu za promene postoji, stvar je
u tome da se ponudi platforma koja je istovremeno dovoljno radikalna,
dovoljno okrenuta budunosti i dovoljno realistina. Ta platforma, to je
koncept budue Srbije.
Nije li narod ve pomalo umoran od ekanja da se neto dogodi?
Ljudi ne mogu da odustanu od nade da e im biti bolje. U Srbiji ima
dovoljno ljudi koji se nadaju, i kod kojih je nada jaa od straha da bi moglo
biti i gore nego to jeste. Samo stranke mogu da argumentovano pokau da
bi drava mogla da funkcionie u odbrani interesa veine, a ne samo
privilegovane manjine, takoe, da bi privreda mogla da postane uspena, a
sa njom i brojne porodice koje zavise iskljuivo od mesene zarade. Ljudi se
nadaju da bi neto pozitivno moglo da se dogodi. Tu nadu treba ojaati
konkretnim programima.
Vi ste oigledno ostali optimista, kao i u tekstovima koje ste pisali
pratei raspad bive Jugoslavije.
Nita nije tako opasno i tako otrovno kao pesimizam. Intelektualno
preobueni pesimizam pojavljuje se kao cinizam, ironija, razliite vrste
nihilizma, u smislu "svi su oni isti", "nita se ovde ne moe promeniti", "ovaj
narod nije ni zasluio bolje" i slino. U svakom oveku postoji nada i strah.
Pitanje je samo u tome da li ete podsticati jedno ili drugo. Ljudi
najiskrenije ele da Srbija ponovo postane neto pozitivno, neto vredno i
uspeno. Ali, ako ih vlast svakodnevno ubija u pojam, ako im sugerie da
treba da budu sreni to ovde ne besni rat i to su ivi, naravno da e strah
od rizika da povremeno preplavi nadu i elju za promene.
Vaa prethodna zbirka politikih eseja, objavljenih takoe u
novinama i nedeljnicima, bila je naslovljena "Jugoslavija kao
nedovrena drava". To je, ako smo dobro informisani, jedina
knjiga sa kraja prole decenije koja je otvoreno prognozirala
raspad zajednike drave. Ta prognoza bila je zasnovana na
analizi funkcionisanja te drave, a ne na vaoj eventualnoj
politikoj simpatiji ili nesimpatiji za prethodnu dravu. Poslednji
tekst u toj knjizi imao je katastrofian naslov "Jugoslavija je
svea koja gori sa oba kraja". Samo pet godina posle objavljivanja
tog teksta naslov, koji se mnogima uinio krajnje morbidan, bio
je ak i prevazien razvojem dogaaja. Zbirka tekstova koje smo
ovde sakupili takoe je prepuna prognoza koje su se velikim
delom ostvarile. Kakve prognoze imate za budue dogaaje?
Danas ja vie nisam preteno politiki analitiar, nego sam u potpunosti
uesnik u politikim dogaajima. I to uesnik koji celokupnu energiju ulae
u koncept promena. Kada ne bih vrsto verovao da e promena biti, i to
fundamentalnih i ubrzo, ne bih mogao da budem na mestu na kome jesam.
Srbija mora ponovo da postane neto. Najpre u regionu, a onda i u
evropskim razmerama. Uslov za to su korenite reforme. Treba nam novo
slobodno preduzetnitvo, za koje postoje i ljudi i motivacija, ali za koje
nema sistemskih uslova. Treba nam novi koncept dravne uprave. Dravna
uprava, ukljuujui vladu i ministarstva, mora da funkcionie kao moderno
preduzee. A to znai, prema naelima rezultata, efikasnosti, tedljivosti,
korienja najsavremenijih informacionih sistema. Treba nam reforma
kolskog sistema, zdravstva, penzionog osiguranja. Lake bi bilo navesti one
oblasti kojima ne trebaju sutinske promene. Srbiji treba nova politika. To
je, izmeu ostalog, poruka politikih analiza koje su sada sakupljene u ovoj
knjizi.
Razgovarao Radovan olevi









Sistem i mo






Srbija, ta je to?
Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, novembra 1989;
pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na
Zapadu, Novi Sad, 1996.
Jo samo pre nekoliko meseci, u Srbiji bi skoro svaki intelektualac bez
tekoa razumeo udnu izjavu Maksa Vebera na zavretku Prvog svetskog
rata da bi se udruio i sa crnim avolom, samo da Nemaka (a u naem
sluaju Srbija) postane moderna drava.
Na sreu, ni on a ni nai intelektualci nisu bili prisiljeni da ulaze u tako
ekstremna saveznitva. Dodue, politika kojom je Srbija postala "suverena
republika drava" od poetka je demonizovana u nekim od preostalih
"republikih drava". Zvanini politiari i neoficijelna javnost bili su
jednoduni u osudi sredstava kojima je iznuena izmena vaeeg Ustava.
Govorilo se o dvostrukom politikom moralu, teroru ulice, ruenju legalnih
institucija, manipulaciji masama. Ova iznenadna probuena ljubav za
politiki moral i fer-plej, makar bila i licemerna, zasluuje svaku pohvalu, ali
ne moemo je uvaiti pri proceni dogaaja o kojima je re. Ne zato to bi
moralna merila bila neprimerena politikim odnosima, nego zbog toga to
skoro svi prigovori poivaju na fikciji da je prethodno stanje bilo neto
drugo do takoe suspendovanje politikog morala. Dakle, u pravu su oni
koji na poredak opisuju kao ukidanje legalnosti institucija. Meutim,
njihova kritika se pretvara u providnu demagogiju, ukoliko to
nipodatavanje institucija vezuju za dogaaje u Srbiji, a ne za samu prirodu
onog politikog sistema ija je jedna verzija praktikovana i u Jugoslaviji.
Zbog toga, umesto zaludnog lamentiranja nad kontinuitetom
"neprihvatljivih metoda", radije upitajmo: da li je postignut cilj koji je
motivisao njihovu primenu? Da li je Srbija zaista postala drava?
Ukoliko dravu definiemo u ranomodernom smislu, tj. kao jedinstvo
teritorije, dravnog naroda i dravne vlasti, onda je Srbija nakon "ustavnih
promena" zaista konstituisana kao jedna od jugoslovenskih "republikih
drava". Meutim, ako dravu razumemo u modernom smislu, to je
uostalom bila intencija i pomenute Veberove izjave (i pre rata je Nemaka
na odreeni nain bila drava, i to ak i previe), a to znai da, kao rezultat
demokratske saglasnosti na kojoj poiva legitimna vlast, nije tako sigurno
da je Srbija nakon "ustavnih promena" postala drava, pa ni to da se ona na
ovom putu trenutno uopte nalazi. Dovoljno je, za poetak, podsetiti na
Kosovo da bi bilo jasno kako na jednom znaajnom delu teritorije srpske
"republike drave" ne samo to nema demokratske saglasnosti naroda,
nego ak ni legalne mogunosti za izraavanje njegove nesaglasnosti.
Ali, na trenutak ostavimo po strani Kosovo. Ni uz najveu pristrasnost ne
bismo mogli tvrditi da su problemi ove regije rezultat (samo) pogreene
politike u "novoj" Jugoslaviji. Drugaije stoji stvar sa Srbijom. Njen
problematian status, koji je izmenjen pomenutom ustavnom revizijom,
uspostavljen je u poslednjim decenijama. Opte uverenje da se ak moe
utvrditi taan datum tog uspostavljanja - godina 1974. Zbog toga je zahtev
za promenu Ustava iz 1974. stilizovan u program kome su pripisana gotovo
magina svojstva. Kao da e uklanjanjem te (stvarne ili navodne) prepreke
blokirana drutvena energija konano poeti neometano da cirkulie. Kao
da je taj patetini "datum za istoriju" zaista poetak jasnog
demokratizovanja Srbije. Da li se to desilo, i uopte, da li su takva
oekivanja bila opravdana? Ako Srbija novim ustavnim konstituisanjem,
uprkos zbacivanja balasta iz 1974. nije postala moderna drava, gde su
uzroci za to?
Da bismo saznali ta je Srbija dobila revizijom Ustava iz 1974. morali bismo
znati ta je tim Ustavom izgubila. Moda svoju dravu? Svoj demokratski
poredak? Oni koji sasvim ozbiljno shvate raspravu o ustavnim promenama
moraju doi do uverenja da je Srbija prestala da bude drava 1974, a ne
1918! I kao da sada, prostim anuliranjem Ustava iz 1974, a ne i dravotvorne
odluke iz 1918, moe da postane drava!
Iz ovog meanja datuma proizilazi jasan psiholoki dodatak. Emocije se
znatno lake mogu mobilizovati ako se radi o gubljenju/sticanju drave,
nego ako je re o internim sporovima meu jugoslovenskim komunistima.
Kao to je jugoslovenska "ustavna kriza" i inae samo forma za sadraje koji
sa ustavnom problematikom nemaju puno veze, tako je i ovde tradicionalna
simbolika (od Kosovskog boja pa do patriotskih rtava u svetskim ratovima)
instrumentalizovana da bi se, bar privremeno, legitimisala preraspodela
moi i to one koja je po svojoj sutini ostala nepromenjena. Ogromna
provalija zjapi izmeu epohalne retorike i stvarnog dogaanja. Ono to je
najavljeno jeste promena unutranjeg ureenja jugoslovenske drave, ono
to se desilo svodi se na jednostavnu redistribuciju moi u nepromenjenom
politikom sistemu.
Lako je razumeti zbog ega 1974. i 1989. nemaju nikakve veze sa 1918. i time
nikakve sutinske veze sa pitanjima stvarnog konstitucionalizma. Ustav iz
1974, kao i njegova najnovija verzija, samo prividno normiraju distribuciju
moi u jugoslovenskom drutvu (a to znai, njene izvore, obim i kontrolu),
dok u stvarnosti ta mo uopte nije institucionalno regulisana, nego je
odreena nekom vrstom komunistikog "obiajnog prava", tj. okazionalno,
u zavisnosti od odnosa snaga, karaktera linosti, itd.
Nita nije jednostavnije nego ovu tvrdnju ilustrovati na poslednjim
dogaajima vezanim za problematini federalni status Srbije. Ako bismo
traili zajedniki nazivnik svih relevantnih definicija tog stanja morali
bismo poverovati da se tu radilo o nekoj vrsti zavere protiv Srbije,
omoguene korumpiranim ili nesposobnim srpskim politiarima. Meutim,
ako su nas neki nacionalni politiari izdali (nezavisno od motiva za taj in),
gde je granica ispod koje ostaju zavedeni i silom uutkani (premda, kako
kae Marks, za jedan narod nije nikakav izgovor to da je bio zaveden), a
iznad koje se nalaze aktivni uesnici u radnjama protiv Srbije i Srba? Da li
su desetine hiljada partijskih, omladinskih i svekolikih drugih "kadrova",
koji su nas svojevremeno guili hvalospevima sada antisrpskom, a tada
najboljem od svih Ustava, a ija ogromna veina danas, na jo odgovornijim
mestima aktivno uestvuje u "preporodu", da li su svi oni bili samo
zavedeni? Ako jesu, koju garanciju imamo da to nisu i danas, dok nas gue
hvalospevima o "novom kursu"?
Ukoliko se ispostavi da je taj "novi kurs" takoe nepovoljan za Srbiju
(nacionalno opredeljeno rukovodstvo nije dovoljno jemstvo), koji
mehanizmi kontrole vlasti e korigovati takav nepoeljan razvoj? Drugim
reima, kojim institucionalno zagarantovanim sredstvima kontrole vlasti
raspolaemo danas, nakon ustavne revizije, za razliku od mranih vremena
"antisrpske koalicije".
Politiki sistem posleratne Jugoslavije naelno i dosledno iskljuuje
mogunost politike kontrole koja ne bi bila samokontrola nosilaca moi. I
oigledno pogrene odluke su ispravne, sve dok se "drugaije ne naredi". Svi
oni koji ele da naprave politiku karijeru su u takvom sistemu moi
prinueni na bespogovornu lojalnost. Poto ne postoji mogunost da se
karijera stie i u opoziciji (makar i unutarpartijskoj), alternativa je:
pokornost ili povratak u privatnost. Ova sutinska osobina jugoslovenskog
politikog ureenja omoguila je Ustav iz 1974, kao i sve druge znaajne
odluke, bilo da ih procenjujemo kao pozitivne ili negativne.
Promenom federalnog statusa Srbije ne samo to nisu promenjeni uslovi
koji su neto tako omoguili, nego su oni jo i intenzivirani. Dovoljno je
setiti se pozadine na kojoj se odvijala "istorijska 8. sednica"! Na tom
primeru bi se, takorei u eksperimentalno istom obliku, mogla studirati
tehnologija institucionalno potpuno nevezane moi. Do danas se nita
sutinski nije izmenilo. Ono to se slavi kao renesansa Srbije u brojnim
svojim vidovima je samo eksplozija iste one politike neartikulisanosti i
podanikog mentaliteta, koji su neraskidivo vezani za prirodu politikog
sistema i koji su, uostalom, uslovili posleratno nazadovanje Srbije.
Ako je "novo konstituisanje" Srbije trebalo da ima ikakve veze sa
demokratizacijom, ono se moralo odvijati kao jasna promena sutine
politikog ureenja, a ne samo kao promena odnosa snaga i njihovih
"nosilaca". A demokratsko konstituisanje politike zajednice znai to da se
graani ne spreavaju da putem slobodno izabranih predstavnika odluuju
o svim sutinskim pitanjima unutranjeg ureenja. Bez vrste volje da se
vlast izvede iz partijskih katakombi i vrati parlamentu, kao jedinom
legitimnom narodnom predstavnitvu, sve reforme su prividne i ne dotiu
sredite problema.
Meutim, proces reformi, koji u Jugoslaviji poinje sredinom ezdesetih
godina, iao je drugim pravcem. Umesto da na dnevni red stavi eminentno
politiko pitanje unutranjeg ureenja, on je naturalizovao politike
subjekte, definiui ih kao "radne ljude" i kao pripadnike nacija. A poto je
svojstvo svakog tela da ima prostornu lokaciju, teritorija postaje osnovna
politika kategorija. Demokratsko pravo na samoodreivanje i politiko
reprezentovanje transformie se u pravo na "svoju teritoriju" i svoje
nacionalne predstavnike. Kao da slovenaki, srpski, hrvatski ili bilo koji
drugi na narod osim (neaktuelizovanih) politikih prava ima i neka,
aktuelna ili potencijalna, prava na teritoriju koju naseljava! Kao da je
sasvim normalno to da za sebe zahteva kompetenciju da odluuje o tome
gde e sa "svojom" teritorijom!
Jugoslavija nije nastala kao ujedinjenje teritorijalnih drava, da bi onda
mogla na njih da se razlae. Jedno metaforiko pravo, kakvo je "pravo
naroda", na taj nain od metafore postaje politiki mit, koji apsorbuje
energiju i definie pravac promena. Mit o "pravu na otcepljenje". Naravno
da je mogue razlaganje sloenih drava. Meutim, to nema nikakve veze sa
pravom na deo dravnih teritorija, nego je isto politiki in.
Politike reforme se u Srbiji od samog poetka odvijaju u znaku trijumfa
teritorijalnog naela. Od samog poetka je "jedinstvo" bilo vanije od
slobode. I to jedinstvo u predmodernom smislu, kao jedinstvo teritorije, iji
"narod" e biti homogenizovan jedinstvenom dravnom vlau. Na taj nain
su Srbiji "vraeni" Kosovo i Vojvodina. Nije vano to sa autentinim
predstavnicima kosovskog stanovnitva nije postignut ni najlabaviji
kompromis (niti su takvi predstavnici uopte priznati kao mogui
sagovornici). Vano je da se Kosovo "vrati" Srbiji! "Permanentna
diferencijacija", kao nain odravanja vlasti apsolutne manjine nad
apsolutnom veinom predstavlja ekvivalent za "permanentnu revoluciju",
kojom je nekoliko procenata proletarijata trebalo da uspostavi vladavinu
nad ostatkom sveta.
Koga interesuje to to je Troja danas u Turskoj, ili to se Istanbul nekada
zvao Konstantinopolj? Tu se ne radi o izgubljenim ili dobijenim bitkama,
velikoj hrabrosti ili velikim izdajama, nego o svetsko-istorijskim
pomeranjima. Jedno takvo desilo se i u srpskom srednjem veku i ono je
teite Srbije definitivno pomerilo na sever. Ima li ieg zaludnijeg nego
istorijskim reminiscencijama negirati ovu tendenciju? Sasvim druga stvar je
srpska manjina koja tamo ivi. Ali ona nije manjina kao na zatoenik na
"veno naem Kosovu", nego upravo manjina koja moe biti ugroavana na
najrazliitije naine (pa i direktnim nasiljem) i za iju zatitu se treba boriti.
Meutim, to nije borba za "vraanje" Kosova Srbiji.
A danas se pokazuje da Kosovo nije bio glavni uzrok za redukovanje pojma
jedinstva na njegovu teritorijalnu dimenziju, nego obrnuto da je, u okviru
politike koja jedinstvo shvata na takav nain, Kosovo moglo da odigra ulogu
mobilizujueg simbola. U kartezijanskoj politikoj metafizici, gde je "res
extensa" dominantni oblik egzistencije, i Srbija je postala jedno
objektivisano odreenje. Njome se barata kao nekom jasnom veliinom, kao
nekim predmetom. Tako kao da politika zajednica nije duhovna potencija,
nego protenost, geografska injenica. U ovom sveobuhvatnom
supsumiranju esencije pod egzistenciju, slikovito izraenu sloganom "Za
Srbiju nema preeg zadatka nego da je ima", sadrana je dvostruka la. Kao
prvo, nije istina da e Srbije istinski biti time to e postati jedna od
"republikih drava" unutar postojeeg politikog ureenja. Za to je
potrebno znatno vie od revizije Ustava iz 1974. i od zloupotrebe termina
"drava" za obeleavanje stanja koje time nastaje. Kao drugo, u jednoj
politikoj zajednici se to da ona jeste ne moe odvojiti od toga na koji nain
ona jeste. Nije bilo koja egzistencija kao takva ve vrednost, nego samo onaj
koji svojom sutinom zavreuje da bude postavljen za cilj.
Iz "novog konstituisanja" Srbija nije proizala kao politika zajednica koja
se reprodukuje slobodnom voljom svojih graana (a ne pukom okolnou
svog drutveno-prirodnog postojanja). Da bi se to desilo, morala bi biti
ispunjena bar tri uslova: a/ politika mo mora biti sabrana u parlamentu,
b/ izbori za parlament moraju biti potpuno slobodni, c/ mora se obezbediti
potpuna sloboda tampe i politikog udruivanja.
Prividni parlamentarizam, koji upravo nastaje u Srbiji, predstavlja otvoreni
podsmeh navedenim uslovima. Iako je i politikim laicima jasno da bez
radikalne promene statusa Saveza komunista ne moe biti ni govora o
snaenju narodnog predstavnitva, a da je zalaganje za pravnu dravu ista
demagogija bez istovremenog ukidanja nadustavnog prostora, rezervisanog
za trenutne nosioce politike moi, uprkos tome da se uz dosad nevieno
jaanje komunistike ortodoksije (kako na organizacionom, tako i na
ideolokom planu), deklarativno istie navodna znaajna uloga "naroda".
Voleo bih da vidim kog ministra e samostalno postaviti ili sruiti takav
parlament i kojim svojim zakonom e se drznuti da ogranii realnu mo
politikog vrha.
Meutim, sudei po nainu na koji e taj parlament biti sastavljen, nee ni
biti povoda za bilo kakve konflikte. Za prestabiliranu harmoniju izmeu
narodnih predstavnika i narodnih tribuna pobrinuo se izborni zakon, koji u
navodno slobodne izbore uvodi instituciju "kandidacionih komisija", tj.
mehanizma za selekciju svih nepoeljnih kandidata. Trenutnim uivaocima
politike moi nije bilo dovoljno to to im apsolutni monopol nad svim
institucijama sistema osigurava nedostinu prednost u odnosu na sve
mogue protivkandidate. Oni su, uz to, poeleli da se ti protivkandidati
uopte i ne pojave u politikom polju nego da budu, kao mnogo puta u
proteklih pola veka nae istorije, izbrisani i sa margina politike scene.
Konano, usaglaenost masovnih medija sa nosiocima "novog kursa" ne
ostavlja ni minimalnu mogunost kritiarima da dou do rei. A da bi ta
odluujua privilegija bila ovekoveena, "Zakon o linom radu" (u nacrtu)
predvia (lan 29, stav 7) zabranu "osnivanja privatnih ustanova novinske i
radio-difuzne organizacije".
Posle svega ovog, jasno je da je pitanje "ta je Srbija?" ostalo otvoreno i
nakon promena, izazvanih "novim kursom". Potpuno blokiranje drutvene
energije, koje je karakterisalo stanje pre "istorijske sednice", iziskivalo je
radikalne poteze, u bilo kom pravcu. Nije sasvim nelogino to to se ono
"nacionalno" takorei samo po sebi, nametalo za polazite svih moguih
promena. Ako je unapred iskljuena mogunost nekog opte jugoslovenskog
programa reformi, onda svakom delovanju u nekoj od republika mora
prethoditi spontano ili vetako konstituisanje te republike u "delatnog
subjekta". Drugim reima, onog trenutka kada je Jugoslavija prestala da
bude okvir zajednikog delovanja (a to se desilo krajem ezdesetih godina),
nacionalno konstituisanje predstavlja uslov mogunosti delovanja uopte.
Ve od poetka sedamdesetih godina postaje jasno da one republike koje ne
formiraju nacionalni identitet faktiki i ne postoje.
Ovaj proces u kome se, u sve brem vrtlogu, postavlja "hrvatsko",
"crnogorsko" i konano, "srpsko" pitanje, delom se moe objasniti
blokadama koje su se na saveznom nivou postavljale svim programima
radikalnih reformi. Ako je nemogue vlastito stanje poboljati optom
reformom, onda je raspad optosti pretpostavka za makar socijalne
promene. ak i ako stavimo u zagradu mono dejstvo nacionalnih programa
sa kojima su neki od jugoslovenskih naroda uli u zajedniku dravu,
moemo razumeti zbog ega se u trenutku zamrzavanja celine enormnom
brzinom revitalizuju parcijalni identiteti, uz to jo i oficijelno priznati kao
kolektivni delatni subjekti. A kada se ta celina raspala, onda su i oni koji
nisu eleli nikakve promene, nego samo mo, takoe morali da se uurbano
ukljue u alhemiju nacionalnog konstituisanja. Ovo je jednostavno
objanjenje za opte poznatu, na prvi pogled udnu okolnost da su svi
oficijelni programi "republikih drava" preuzeti od nekada proganjanih
nacionalnih ideologija.
Dakle, ne predstavlja veliki problem to to se "novo konstituisanje" Srbije
odvija u znaku nacionalnog mobilizovanja, nego to u kom pravcu taj proces
ide. Ukoliko je nacionalno mobilizovanje samo formalni uslov delovanja, ta
je njegov sadraj? Za Sloveniju moemo sa izvesnou rei da je vetako
naglaavanje nacionalnog statusa ilo ujedno sa jasnim interesom za
demokratske reforme. A ta, trenutno, moemo rei za Srbiju?
Ako ne verujemo proglasima i programima, nego tendencijama koje su sve
vidljivije u empirijskoj stvarnosti, u Srbiji, konstituisanoj u "delatnog
subjekta", bie isproban ortodoksno komunistiki obrazac socijalnog
delovanja. Ono to nije uspelo u "prvoj zemlji socijalizma", to nije i nee
uspeti nigde na svetu moda ima vee anse na "brdovitom Balkanu"?
Moda smo upravo mi narod izabran za to da svetu demonstriramo
epohalnu superiornost socijalizma nad svim drugim "drutveno-
ekonomskim formacijama?
Na sve tri relevantne ravni socijalnog delovanja gomilaju se potvrde za ovu
slutnju. U sferi politike je neprikosnoven princip politikog monizma, u
sferi ekonomije se rehabilituju "drutvena svojina" i samoupravljanje, u
sferi ideologije cveta dijalektiko-materijalistika ortodoksija. Na
deklarativnom planu su sva tri procesa eufemistiki zamagljena, tako da se
pria o " nestranakom pluralizmu", "trinoj privredi", "obnovi drutvene
uloge nauke i Univerziteta". Meutim ve sada je jasno da dozirani
pluralizam treba da bude samo fasada za nepodeljenu i nedeljivu mo
jednog vrha, da privatna inicijativa u privredi treba samo da obezbedi
resurse za finansiranje bankrotiranih "drutvenih preduzea", a da e
drutvena nauka biti tolerisana samo ako stupi u lojalnu slubu politike.
Svojim "novim konstituisanjem" Srbija nije mogla da postane suverena
drava, jer bi za to bila neophodna revizija ina iz 1918. Meutim, mogla je
da u okviru dravno-pravno fluidnog "republiko-nacionalnog" identiteta
taj svoj novi "subjektivitet" upotrebi za pokretanje jasnih demokratskih
reformi. A poto je postojei politiki sistem osnovni krivac za raniji
problematini status Srbije, nita nije bilo loginije nego da on bude
radikalno promenjen. To se nije desilo. Promenjeni su akteri i odnosi snaga,
a sutinska svojstva politikog sistema jo su intenzivirana. Koji su izgledi
da ovo drutveno ureenje, ali sada vie ne kao jugoslovenski, nego kao
nacionalni socijalizam, bude dugog veka? Veoma mali. Ali, svoj kraj ono ima
u sebi samom a ne izvan sebe, u vidu neke politike opozicije, intervencije
armijskog vrha, drugih republika i slino. "Ve se uju koraci onih koji e ih
izneti", kako kae biblijski motiv. To "koji e ih izneti" bie socijalni
problemi koje ni jedna socijalistika ortodoksija u svetu do sada nije mogla
da rei, i koji su doveli do tako ironinog zaokreta da ak i jedan pitomac
KGB-a, kao predsednik "prve zemlje socijalizma", uvia neminovnost
naputanja klasinih uzora.
Jedna stvar je imati svu vlast u rukama, a sasvim druga biti u stanju da se u
gotovo bezizglednoj drutvenoj situaciji, u kojoj osim problema skoro nema
ta da se deli, mobilizuje kreativna drutvena energija. Ljudi se mogu
spreiti da slobodno izraavaju svoje uverenje, ali se ne mogu silom naterati
na racionalno delovanje. Na toj "maloj razlici" se slomio svetski
komunizam.
Moda je primetna uurbanost koja vlada u politiki aktivnim krugovima
Srbije (i to ne samo u vezi sa nemotivisano prevremenim "izborima") znak
da i oni uju "korake pred vratima" i da su pohitali da to pre raspodele ono
malo moi i novca to je jo ostalo uprkos optoj entropiji sistema? Moda i
sami znaju da je sutra ve prekasno za onog koji danas nita ne ugrabi? Ali
za pitanje "ta je to Srbija" ni sutra nee biti kasno. Stanje u kome sada
ivimo bie dobra pouka da odgovor na to pitanje nikada nije bio
jednostavan i da oni koji obeavaju jednostavnost najee nude prazna
obeanja.


















Uvredljiva arogancija vlasti
Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, maj 1990; pretampano
u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi
Sad, Cepelin, 1996.
Trijumfalni pohod Predsednika Predsednitva SR Srbije po Junom Banatu
rezultiralo je jednom vanom poukom: za Srbiju je najznaajnije to da je
ima! Dodue, oni ije pamenje see bar tri godine unazad, znaju da je ovaj
ambiciozni program takorei dnevni politiki bestseler. Do te mere da se
moramo upitati, da li je za Srbiju uopte bilo ta drugo znaajno, osim to da
je ima? Fascinirani injenicom da Srbije ima, nai vlastodrci nemuto
upiru prstom u tu "injenicu", oekujui da svi bespogovorno uestvuju u
ritualu, a oni koji se samo premeste sa jedne noge na drugu, oni koji
"injenicu" pogledaju iz drugog vidnog ugla ili sa drugog odstojanja, po
kratkom postupku postaju bogohulnici i "peta kolona". Ako se udni ritual
jo neko vreme produi, graani Srbije poee da lie na stanovnike
fantastinog Markesovog sela, koji su, postepeno zaboravljajui nazive
stvari i njihovu upotrebu, svoju komunikaciju sveli na samo jednu reenicu,
"Bog postoji". Na oficijelni politiki jezik opasno se pribliava redukciji na
jednu tvrdnju: Srbija postoji.
Arogantnost ovog mitskog insceniranja sastoji se, izmeu ostalog, i u tome
to niko drugi do lanovi komunistike partije sebe predstavljaju za
beskompromisne branioce "dravnog interesa". A u komunizmima svih
vrsta ma kako oni bili reformisani dravni interes je uvek samo sredstvo i
funkcija ideologije, a nikada vrednost i cilj. Zbog toga treba biti veoma
skeptian prema ranoapsolutistikom dekoru naih reformisanih
komunista. Kada kau da je "iznad svih pitanja interes drave Srbije", a pri
tom ne manje energino insistiraju na komunistikom obrascu politike,
onda su pobrkali radnje iz dva razliita filma, iz dve potpuno odvojene prie,
ak dve suprotstavljene civilizacije. U jednoj, graanskoj, koja poinje
ranim apsolutizmom i dovrava se francuskom revolucijom i
ustavnopravnom dravom, drava je shvaena kao nadklasna, a pogotovo
nadstranaka tvorevina. U drugoj, socijalistikoj, koja poinje oktobarskom
revolucijom a dovrava se u "realnom socijalizmu", drava je instrument
jedne klase i jedne partije.
U ovom svetlu treba procenjivati i iznenada probuenu ljubav srpskih
komunista za dravu. Naravno da niko normalan nee osporavati da je
drava uslov politike zajednice. Meutim, namee se pitanje, kada smo mi,
i ijom zaslugom, izgubili taj uslov? Da li su moda antikomunisti ostavili
Srbiju bez drave, pa bi smo sada trebali da slavimo komuniste, jer su joj
oni vratili dravu? Stvar slino stoji i sa famoznim istorijskim "Ne".
Sluajui dananja samohvalisanja ovek bi pomislio da su istorijsko "Da"
Staljinu rekli neki nekomunisti, pa su komunisti imali mnogo tekoa da taj
pogreni savez raskinu.
injenica da Srbije ima uopte nije tako zapanjujua da bi bilo suvino
pitanje: na koji nain je ima? Ako je za nekoga ustavno konstituisanje
srpske republike dravnosti pre godinu-dve dana moglo i biti cilj koji ne
zahteva dalje preciziranje, danas to ne moe biti sluaj. Dakle, ostavimo po
strani utvrivanje primata koji "interes drave Srbije" ima nad "svim
drugim pitanjima", i pozabavimo se trivijalnim problemom. Kako se, pod
pretpostavkom da se svi slaemo u pogledu pomenutog primata, uopte
utvruje ta je sadraj interesa "drave Srbije"? Ko i na koji nain odluuje o
tome?
Odgovor na ova pitanja izgleda logino: "U Srbiji e biti onako kako odlue
graani Srbije". Meutim, nedostaje samo jedan detalj. Kako e graani
Srbije odluivati o tome "kako e u Srbiji biti"? Pozdravnim telegramima, na
ulicama i trgovima, putem "Odjeka i reagovanja"? Ili preko svojih slobodno
izabranih predstavnika, u pluralistikom parlamentu, u kome bi se politika
obeanja pamtila, a njihovo neispunjavanje vodilo gubljenju moi?
Doli smo do take u kojoj nije vie mogue prikrivati protivrenost izmeu
komunizma i drave. Kada kau "drava", pristalice komunistike ideologije
nemaju u vidu neku nadstranaku stvar, neku stvar koja je suvie znaajna
da bi bila u nadlenosti samo jedne drutvene grupe. Kada kau "dravni
interes" njima ne pada na kraj pameti da se do sadrinskog odreenja tog
interesa dolazi usaglaavanjem razliitih drutvenih aktera, koji po pravilu
imaju razliita vienja opteg interesa, ali ija je vianja mogue usaglasiti
putem demokratskih procedura. Zbog toga je parlamentarizam za njih samo
fasada koju e deklarativno prihvatiti, istovremeno je dezavuiui. Oni
naelno nemaju nita protiv neistomiljenika, samo neka ti neistomiljenici
ne pokuavaju da se meaju u raspravu o tome ko i na koji nain odreuje
"dravni interes". Pokuaju li to, onda oni "uvlae graane u meusobni
sukob" i time ugroavaju "dravni interes"! Nije teko primetiti da je
"jedinstvo" upotrebljeno kao argument protiv demokratskog uspostavljanja
jedinstva. Naime, ako demokratsko uspostavljanje jedinstva za svoju
pretpostavku ima razlike, pa time i sukobe miljenja, uverenja, politikih
projekata, onda demonizovanje razlika u ime jedinstva ne znai naprosto
ljubav za jedinstvo, nego ljubav za sasvim odreeni tip jedinstva. Za takvo
jedinstvo koje je unapred definisano, propisano, naloeno. Ono nije rezultat
razlika, ono je stanje koje prethodi svim razlikama i koje spreava njihovo
ispoljavanje.
Fiksacija za objektivistiku dimenziju "jedinstva", za injenicu da "Srbije
ima", na nuan nain proizilazi iz karaktera tog jedinstva, iz njegove
nedemokratske sutine.
Kada sve protivnike ove sutine optuuje da su protivnici jedinstva kao
takvog, komunistika vlast pokazuje da nije razumela ono na ta se stalno
poziva, naime, da nije razumela ta znai "dravni interes". Inae bi znala da
osim njenog represivnog postoji i neko drugo jedinstvo, u kome su razlike
usaglaene i omoguene. Znala bi da su demokratska drutva snana zbog
toga to predstavljaju fleksibilnu kombinaciju razlika, a ne zato to svu vlast
gomilaju u jednu taku. Time to pod firmom dravnog jedinstva uvruju
apsolutnu vlast svoje partije, srpski komunisti za Srbiju predviaju neku
vrstu lanog parlamentarizma po uzoru na posleratne "narodne
demokratije" (Poljska, DDR,...). Poto su otkupili sva autorska prava na
patriotizam, oni mirne due mogu sve svoje konkurente da proglase "
izdajnicima svog naroda". Trijumfalni pohod njihovog efa po Junom
Banatu ostavio je za sobom niz formulacija koje ukazuju u tom pravcu, a
koje treba jo samo razraivati i konkretizovati. Jer, ni sva "peta kolona"
nije ista. Meu njima ima onih koji su Srbiju prodali Zapadu, ima i onih koji
vole Rusiju, a poneki pokazuju sumnjivo razumevanje za probleme
Albanaca u Srbiji i Jugoslaviji. Verovatno bi se naao i neko ko smatra da u
jednoj demokratskoj Srbiji mora mnogo jasnije da bude osiguran status
etnikih manjina. Dakle, sve te "izdajice svoga naroda" treba kategorizovati i
pojedinano obraditi. Ili srpski komunisti veruju da su, poput njih, i njihovi
protivnici jedinstveni, i to kao izraz svetske zavere protiv srpskog reima
koji, i pored njegovih istih namera, niko ne razume? A moda se naprosto
radi samo o tome da im je beskrajna arogancija vlasti oduzela smisao za
realnost, pa su uvreeni i zbunjeni svaki put kada se sudare sa trivijalnom
injenicom da to to se trenutno u Srbiji dogaa ima malo veze sa
demokratijom, ma kako iroko shvatili ovu re?

Komunizam van zakona
Originalno objavljeno u: NIN, Beograd, avgust 1991;
pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na
Zapadu, Novi Sad, 1996.
Komunizam je bio jedino drutveno ureenje u istoriji oveanstva koje je
uvedeno dekretom. Naravno da je istorija prepuna oktroisanih dravnih
ureenja i nametnutih oblika vlasti. Meutim, komunizam je bio znatno
vie od toga. On je predstavljao nameru da se na osnovu principa,
formulisanih i obrazloenih u "naunom komunizmu", tj. komunistikoj
filozofiji istorije, stvarnost uspostavi, oblikuje i da se njome upravlja.
Komunisti su drutvu pristupali na isti nain na koji konstruktor pristupa
izradi nekog velikog projekta. Najpre se izbriu sve prethodne skice, zailji
olovka, sistematizuju prostorne celine. Poreenje je adekvatno, ali cinino.
Jer, ono to je u komunistikom projektovanju brisano bili su: tradicija,
istorijsko seanje, ljudske sudbine, narodi. Zailjena konstruktorska olovka
esto je imala oblik golog nasilja, a ono to se projektovalo bili su
individualni ivoti, drutvo, istorija, ljudski rod.
Oni koji pokuaju da razumeju maginu privlanost komunistike ideje u
fazi njene ekspanzije morae da odustanu od jednostavnih analiza i osuda
totalne vlasti, neogranienog terora i ideolokog monopola. Sve to je istina,
ali nije dovoljno. Ostaje "viak problema" koji se sastoji u tome da su visoko
moralni ljudi iz uverenja postajali egzekutori nedunih sugraana, da su i
sami umirali kliui svojim vlastitim ubicama, dojueranjim drugovima.
Zaista, komunizam se ne moe razumeti bez uzimanja u obzir slatke i
opojne kolektivne droge - vere u to da se ljudi i drutvo u celini mogu
menjati i usmeravati prema unapred utvrenom planu i iz jednog centra.
"Novi ovek" je obeani dobitak u toj velikoj igri, u kojoj je kao ulog sluila
najpre vlastita dua. Naravno da je u toj igri bilo i varalica, ali to je sporedni
efekat. Nijedna igra nije mogua bez onih koji iskreno veruju u njena
pravila, pa isto vai i za komunistiku.
Utoliko je komunizam kao projekat definitivno propao ve naputanjem
ratnog komunizma i uvoenjem NEP-a u Sovjetskom Savezu. Sve nakon
toga bilo je otaljavanje, klanje tupim noem, spreavanjem istine da doe na
svetlo dana. Onog trenutka kada je ideja o permanentnoj revoluciji kao
sadraju komunistike civilizacije zamenjena razliitim teorijama o
"prelaznom periodu", socijalizmu kao prvoj fazi komunizma, kada je
doputeno korienje novca kao sredstva drutvenog saobraanja, kada je
uvedena dravna vlast kao preovlaujui oblik administrativne kontrole, tog
trenutka se velika zamisao metodskog menjanja ljudskog roda pretvorila u
taktiku odravanja vlasti po svaku cenu.
Izvorni otrov komunizma, vera u mogunost i poeljnost politikog
upravljanja ljudskim duama i istorijom oveanstva, neutralisan je, dakle,
ve u ranim dvadesetim godinama. On je nadalje postojao i putovao svetom
kao to svemirom putuje svetlo neke zvezde koja je odavno nestala. U ime te
svetlosti lomljeni su ljudi i narodi, ali preteno tehnokratski, bez izvornog
entuzijazma.
Danas, kada su se izgubili i poslednji tragovi varljive svetlosti, ostao je mrak
jo gui nego pre toga, i ostalo je pitanje: kojim putem nazad? Da li je
mogu postepen, evolutivni povratak sa orsokaka na normalni put, ili bi
ova "vonja u rikverc" samo unela dodatnu pometnju u drutveni saobraaj,
pa se stoga preporuuje traenje preice, po kojoj je vonja rizina i
nekomforna, ali obeava znatno bre ukljuivanje u regularne civilizacijske
tokove.
Svako razmiljanje o najjednostavnijem nainu storniranja komunistikog
projekta mora imati u vidu nain njegovog nastanka. Uveden dekretom, on
je bio i ostao neto vetako, mehaniko, artificijelno. Kao maina koja
stane im se iskljui eksterni dovod energije. Taj eksterni dovod bila je
represija. Ako nema represije, direktne i uverljive, komunizam se topi kao
komad leda na pustinjskom suncu. Meutim, problem se tu ne zavrava.
Sedam ili etiri i po decenija komunizma nisu, dodue, stvorili njegovu
prirodnu socijalnu osnovu, koja bi mu omoguila da ivi i bez prikljuivanja
na eksterni izvor energije. Ali u tom vremenu su spontano razvijeni razliiti
mehanizmi prilagoavanja ovom vetakom nainu ivota. Ljudi su se
dovijali kako da preive u uslovima suspenzije svih ili znatnog dela
pretpostavki za normalan ivot. Na taj nain je nastao svojevrsni
socijalistiki tip socijalnog oseanja i ponaanja, koji osposobljava za
preivljavanje u nenormalnim uslovima, ali koji moe da bude prepreka
uspostavljanju i stabilizovanju normalnih uslova.
Uvebana da izbegavaju i amortizuju represiju, komunistika drutva nisu
osposobljena za " konstruktivno ponaanje", tj. njima nedostaje iskustvo u
reavanju konstruktivnih zadataka. A kako bi ga i stekli, kada je sve drugo
osim traenja linije najmanjeg otpora u komunizmu bilo ist luksuz.
Zbog toga je, po prirodi stvari, drutveni i politiki pluralizam koji je u
bivim socijalistikim dravama takorei eksplodirao nakon ukidanja
najgrubljih oblika represije, u velikoj meri nastupio u formi anarhije, bez
elementarnih sposobnosti reavanja konflikata i miroljubive
samoregulacije. Vetaki projekt komunizma/socijalizma decenijama je
spreavao spontanu drutvenu komunikaciju i prisiljavao drutvo da govori
mehanikim ideolokim jezikom. Sada je taj jezik ukinut, ali ono to ga
zamenjuje pre lii na galamu i neartikulisane zvuke nego na nesputano
sporazumevanje. Nekadanjim komunistikim drutvima potreban je
izvesni period uenja da bi drutvene grupe (nacije, vere, politike stranke)
pronale svoje jezike, na kojima mogu da izraze svoje interese, da ih saopte
drugima, i da sa drugima komuniciraju o tim interesima. Za to je
neophodno vreme i vlastiti napor. Dok traje uvebavanje jezika na kome e
biti mogue voditi rasprave, svae i postizati sporazume, moda e neke
drutvene grupe posegnuti za onim sredstvima komunikacije kojima ve
raspolau, tj. pesnicama, pa e ponegde za raspravu biti prekasno. Ali,
alternative nema. Za socijalno uenje potrebno je izvesno vreme. Neka
lekcija se moe preskoiti, ceo kurs ne moe.
Na osnovu svega ovoga je jasno da e se nekadanja socijalistika drutva na
svome putu u normalne civilizacijske tokove morati kretati istovremeno u
dve brzine. Ono to je u njima bilo stvoreno i odravano politikim
odlukama i vetaki, mora neodlono i radikalno da bude uklonjeno. To se
pre svega odnosi na nain upravljanja drutvom, na dravne i drutvene
ustanove, na tip vlasti i delovanje njenih nosilaca. U transformaciji
dravnog i drutvenog ureenja biva socijalistika drutva moraju se
kretati etvrtom brzinom, ili e se zagubiti na stranputici. Meutim, u
menjanju i korigovanju socijalnog mentaliteta i strukture ponaanja
primerena je druga brzina. Iako je taj mentalitet naslee socijalizma, on nije
mehanika tvorevina koja se moe dekretom ukidati. Ruioci socijalizma
ponovili bi fatalnu greku njegovih graditelja, ukoliko bi poverovali da je
ljudska psiha tabula rasa koja se moe brisati jednim potezom sunera.
Znatan broj problema Sovjetskog Saveza proizlazi iz nespremnosti da se
jasno odvoje promene koje se moraju izvriti radikalno i odmah, i promene
za koje je potrebno vreme. Neuspeli pu delovao je otrenjujue. Bez
razvlaivanja partije koja svoju vlast legitimie revolucijom i birokratskom
rutinom, bez ienja drave od ideolokih taloga, bez radikalnog odvajanja
privrede i politike, bez potpunog oslobaanja medija kao sredstva kontrole
politike - nema pomaka. Jeljcinov radikalizam samo je prividan. Radi se o
elementarnom realizmu. Komunistike ustanove dekretom su uvedene i
dekretom se mogu i moraju ukinuti. U toku sedam decenija apsolutnog
monopola one su akumulirale takvu mo da ne dolazi u obzir njihovo
priputanje na pluralistiko politiko trite, na kome bi bile beskrajno
privilegovane u odnosu na druge aktere. Ukidanje Komunistike partije,
zabrana "Pravde", pretvaranje TASS-a u deoniarsko drutvo, i sline mere,
nekome mogu izgledati kao preterano radikalne, ak demokratske.
Meutim, tek tim merama se uspostavljaju uslovi za pristup politikom
tritu pod relativno ravnopravnim uslovima.
Ako poslednje ubrzanje drutvenih promena u Sovjetskom Savezu
uporedimo sa stanjem u Srbiji, odmah emo uoiti nae sve vee
zaostajanje. U politikoj javnosti Srbije nije opteprihvaeno ak ni
elementarno razlikovanje izmeu socijalizma kao dravnog i drutvenog
ureenja, i socijalizma kao trenutnog oblika vlasti, tj. stranke na vlasti. U
ideoloku odbranu jednopartijske drave, drutvene svojine, meanja
politike u privredu, itd. navodi se neobino obrazloenje da je i u Francuskoj
na vlasti socijalistika partija. Naravno, samo to u Francuskoj na vlasti nije
socijalistiko dravno i drutveno ureenje.
Stavljanje komunistikih ili socijalistikih ustanova van zakona u stvari
predstavlja ispunjavanje elementarnog uslova za bilo kakve sutinske
promene. Ovo vai za sve drave u kojima je isproban projekt pravljenja
istorije po meri ideologije. Nema nieg prirodnijeg nego da se nakon uvida
da je poduhvat propao ona sredstva koja su koriena vrate u prethodno
stanje. Dakle, da se imovina komunistikih organizacija kao nekadanje
ideoloke ekspoziture drutva oduzme njihovim trenutnim uivaocima i
pretvori u dravnu svojinu. To se desilo u gotovo svim bivim
komunistikim dravama. To se nije desilo u Srbiji. Nita nije loginije od
zahteva da se raspusti stara nomenklatura, pre svega u dravnom,
partijskom i policijskom aparatu, poto je ona bila stub represivnog
mehanizma. Nije potrebno nabrajati gde se to sve desilo. Moda je vano
napomenuti da se u Srbiji to nije desilo.
Bilo bi pogreno uski pojam legalnosti koristiti za objanjavanje promena
koje su neophodne za spas nekadanjih socijalistikih drutava i njihovih
graana. Ukidanje partije koja je stalni potencijalni izvor remeenja
legalnosti predstavlja uslov za stabilizovanje legalnosti. Ne radi se ni o
kakvom "lovu na komuniste" niti o nekom novom obliku diskriminacije. Ni
u kom sluaju ne treba spreavati komunizam kao politiku orijentaciju, ili
komunistiku (socijalistiku) partiju kao jednu u viestranakom spektru.
Meutim, da bi viestranaka demokratija postala vie od arene fasade,
drava i drutvo moraju biti dezinfikovani i dekontaminirani od svih
tragova partije koja ih je oblikovala po svojoj meri. Za taj poduhvat je
potrebna jasna odluka i jasni inovi. U Sovjetskom Savezu je bio neophodan
dravni udar da bi reformski politiari shvatili ovu elementarnu injenicu. U
Srbiji se o radikalnim promenama i ne govori, a kamoli da se sprovode.
Osim ako nam moda iz zemlje iz koje nam je dola bolest ne doe i lek za
nju?












Oni pomeraju brda
Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, maj 1990; pretampano
u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi
Sad, Cepelin, 1996.
Politika scena u Jugoslaviji sve vie podsea na cirkuski ator. Gutai
plamena tu se nadmeu sa krotiteljima zverinja, a priuene akrobate
prevru se u vazduhu, glumei lakou i spontanost. Na onim delovima
politike pozornice gde se odvija predizborna kampanja publika ne stigne ni
da zatvori usta od silnih uzbuenja koja se smenjuju u sve luem ritmu. Da
bi privukli panju i simpatije, nai politiki iluzionisti spremni su ak i na to
da zapale pravu vatru, puste na scenu prave zveri, i uklone sigurnosnu
mreu ispod ice po kojoj idu. Malim majstorima neophodne su velike
numere, jer je odvanost, a ne znanje, njihov glavni adut.
Naravno da ne moemo politiarima smatrati one koji vade golubove iz
eira, one koji jednim potezom svog arobnog tapia pomeraju granice i
narode, istorijske epohe i civilizacijske tokove. Gledaoci to, bez sumnje,
vole, ali to nije politika. Ako politika ima bilo kakve veze sa "manevrisanjem
unutar onog to je mogue", onda ovi nai akviziteri nemogueg ozbiljno
ugroavaju elementarne pretpostavke politike. Ne samo time to se obraaju
iracionalnim slojevima linosti, nego pre svega time to prekidaju vezu
izmeu politike i realnosti, to mit poturaju umesto ivota.
Najvei broj ovih iluzionista su komunisti, bivi i sadanji. Irelevantno je to
da li su u misterijama uestvovali u generalskoj uniformi, kao pisci
novinskih pamfleta ili kao marljivi partijski inovnici. Sama vezanost za mit
odvajala ih je od realnosti, i time, od stvarnog bavljenja politikom. To to su
svoj komunistiki mit sada zamenili mitom "naroda" (hrvatskog, srpskog ili
slovenakog) malo menja na stvari, jer stvar nije u sadraju mita, nego u
njegovoj strukturi, u njegovom nunom ponitavanju realnosti.
Sve ovo je dobro poznato, a i nije preterano zanimljivo. Ako bismo
uporeivali ikonografiju srpskog i hrvatskog "nacionalnog preporoda"
rezultati bi bili prilino pikantni, ali opti saznajni dobitak prilino mrav.
Dosadno nizanje kliea, izlizanih resantimana i pavlovljevskog
uslovljavanja. Radikalno moralizovanje politike, koje se u komunistikom
pokretu odvijalo kao trijumf "klasne svesti" nad "klasnim" i svakim ostalim
"biem", nalazi svoj prirodni nastavak u moralizatorskoj kuknjavi nad
"sudbinom" svog naroda, "izdajom" i "zaverom" od strane drugih naroda i
Evrope u celini. Jedina razlika je u tome to je opta atmosfera tamo bila
optimistika, a ovde je herojsko-pesimistika. Ostarelo se.
Kakvu ulogu u svemu tome imaju intelektualci i pisci, ljudi koji su se
iznenada obreli u politikom polju, dok je njihova profesija, ono to znaju
da rade, okrenuta imaginarnom i fantastinom, jednom reju, nemoguem?
Da li su oni samo jedna nova nijansa sive boje u optem sivilu, pa ak moda
i faktor koji produbljuje krizu? Jer, ako sam kriznu scenu opisao kao
nezadrivo irenje politikog iluzionizma, zar profesionalni iluzionisti,
intelektualci i pisci, nee svojim uplitanjem u politiku samo poveati zbrku i
otezati razlikovanje izmeu mita i stvarnosti?
Da bismo razumeli dalekosenost ovog pitanja, moramo se okrenuti
Istonoj Evropi. Jednoznanije, i u istijem obliku nego u Jugoslaviji, tamo
su intelektualci i pisci okupirali politiko polje i sada diktiraju pravila
ponaanja. Kao poslanici u parlamentima, ili ak kao predsednik drave.
Teko moemo poverovati da su oni voljnim inom, racionalnom odlukom,
prestali da budu intelektualci i pisci, i da su postali politiari, dakle,
majstori "onog to je mogue". S druge strane, sasvim nepravedno bi bilo
njihovo meanje u politiku proglasiti jednostavnim recidivom
komunistikog moralizovanja politike. Jer, ako nita drugo, uporeivanje sa
Jugoslavijom nam pokazuje da nije svako moralizovanje politike isto, i da
Havelovo predsednikovanje nema mnogo slinosti sa politikim
angamanom naih lidera. Dakle, nema sumnje da je posredi sutinska
slinost, ali i sutinska razlika.
Ovaj paradoks biemo u stanju da rasvetlimo samo ako se vratimo
izvornijem pitanju. Kako je dolo do toga da intelektualci i pisci uopte uu
u politiko polje? Nije re o tome da su oni to hteli, nego da su to mogli. A
slinost dogaanja u istonoevropskim zemljama dovoljno jasno pokazuje
da ova mo nije rezultat individualnih motiva, nego prirode samih sistema.
ta je to u prirodi socijalistikih sistema to intelektualcima i piscima daje
politiku prohodnost, ak do najviih dravnih funkcija? Takoe, da li
postoji neko uputstvo za upotrebu te moi, koje bi spreilo njeno brzo
troenje, ili ak izopaavanje?
Osnovni pojam u ovom kontekstu jeste kategorija poverenja. Poverenje je
opti medij prenoenja informacija. Poev od elementarnog nivoa opaanja,
gde imamo poverenje u "svet" kao skup prisnih i upoznatih stvari. Taj "svet"
je pozadina na kojoj pratimo kretanje neke nove stvari ili zbivanja. Kada
takvog poverenja ne bi bilo, kada ne bismo bili sigurni u pogledu ponaanja
ove "pozadine", kada bismo se uvek iznova morali pitati da li e i sutra
svanuti dan, da li e voda tei a kamen i drvo ostati na svom mestu, ivot bi
se pretvorio u haos. Ne bismo mogli biti uvereni da se iza fasada nalaze
zgrade, veza izmeu sadanjeg i budueg trenutka bila bi na neizdriv nain
prekinuta.
Poverenje u politici igra slinu, konstitutivnu ulogu. Moemo je
trivijalizovati i nazvati "navikom", ali to ne menja nita na stvari. Politika je
mogua samo ako imamo dovoljno razloga da verujemo da se iza fasada
zaista nalaze zgrade. Ako to moramo da u svakom novom sluaju
proveravamo, politiki ivot dolazi na ivicu haosa.
Socijalizam se odlikuje time to je uklonio poverenje iz politike. Izmeu
politikih programa i stvarnosti tu je prekinuta svaka veza, a eventualna
predvidivost politikog zbivanja poiva na mehanikoj kauzalnosti, a ne na
prirodnom posredovanju izmeu namera i delovanja. Delovanje politiara
bilo je koordinisano iz nekih drugih "centrala", a ponajmanje iz spontanog
ivota kao prirodne podloge svake aktivnosti. Politika je tu neposredno
negirala ivot. Ova drutva su mogla da opstanu s ovu stranu haosa samo
zato to je politika u celini bila irelevantna za njihovo regulisanje. Nije
vano to nemamo poverenje i u to da li su nam lanci za sneg u redu, kad je
ionako leto!
Meutim, leto je u meuvremenu prolo. Drutvo je dospelo u takvu
konstelaciju da su neophodna politika sredstva za njegovo regulisanje.
Lanac informacija, koji je "centralu" mehaniki (a to znai represivno)
povezivao sa segmentima drutva, prekinuo se. Teret drutvene integracije
po prirodi stvari se preneo u polje politike kao javne, a to znai
komunikativne delatnosti. Pocepanu mreu kolektivnog delovanja trebalo bi
popravljati tamo gde je to delovanje najoptije, gde je najmanje optereeno
partikularnim "materijalom", dakle, u sferi politike komunikacije. To je
lake rei nego uiniti. Jer, u politici, ispranjenoj od poverenja, nije
mogue uspostaviti vezu ak ni izmeu deklarisanih namera i delovanja, a
da ne govorim o povezivanju vie delovanja! Ljudi koji su u socijalizmu na
osnovu iskustva nauili da se iza fasada ne nalaze kue, ne ele da svoje
trone izbe menjaju ("na poverenje") za te obeane stanove. I potpuno su u
pravu.
Jedan od moguih izlaza iz ovog oiglednog orsokaka je u tome da
deficitarno poverenje bude u politiku sferu uneseno izvana. Dakle, da ljudi
koji su u nekoj drugoj delatnosti stekli poverenje, uloe sada svoju linost
kao zalog za to da e odrati obeanja koja daju u predizbornoj kampanji.
Da se komunistima ne moe verovati na re, to svi znaju. Meutim, takvo
znanje je negativno, ono nije razlog za uestvovanje u politici, nego za
apstinenciju. A kome se moe verovati na re? Prijateljima, proverenim
susedima, ljudima koji su stekli ugled savesno obavljajui svoja zanimanja.
To su sve redom veze iz privatnog ivota, jer u njemu se, bez obzira na
politiku pustinju koja nas okruuje, poverenje svakodnevno proizvodi i
regenerie. Sa prilinom sigurnou znamo kome moemo pozajmiti novac i
od koga moemo oekivati podrku.
Problem je sada u tome to se politika u sloenim drutvima ne moe
izgraditi na ovom privatnom poverenju. Nae prijatelje i susede poznaje vrlo
ogranieni broj ljudi. Oni koji ih ne poznaju nee biti spremni da im ukau
blanko poverenje. Osim toga, kako izvriti selekciju izmeu naih i brojnih
tuih prijatelja i suseda? U privatnom ivotu je poverenje uvek konkretno,
to je zalog pouzdanosti, ali i prepreka za eventualno politiko uoptavanje.
Postoji i jedno konkretno opte poverenje. Njega imamo prema ljudima koji
se bave javnom delatnou, ali ne kao funkcioneri institucija, nego kao
"slobodni strelci", pod znakom svog linog imena. To su, pre svega,
knjievnici i pisci, a u manjoj meri i javno angaovani intelektualci. U
svojim nastupima oni ne koriste plural, ne oslanjaju se na autoritet
organizacija ili grupa. U posttotalitarnim drutvima, u kojima se javni
politiki prostor potpuno ispranjen od poverenja, a koja su preterano
sloena da bi se izgraivala na privatnom poverenju, nastaje funkcionalna
nunost za ukljuivanje pisaca i intelektualaca u politiku. Poverenje koje
ljudi imaju u Havela ili osia nije ni sasvim javno, ali ni sasvim konkretno
individualno. Time su oni izuzeti iz opteg raspada oficijalne javnosti, ali
nisu osueni na regres u male krugove privatnog poverenja. Transfer
nepolitikog u politiko poverenje ovde se izvrava posredstvom line
istorije, biografije koja umanjuje rizik da e poverena mo biti
zloupotrebljena.
Trenutno se nalazimo u fazi ovog transfera. Pisci i intelektualci, i uopte
ljudi koji su ugled stekli izvan vladajuih politikih institucija, ulau taj
ugled kao zalog za iskrenost svojih politikih programa i obeanja. ak ni
najvei skeptici ne mogu da sumnjaju u ravnopravnost razmene. Jer, zar bi
Havel zaista rizikovao svoje ivotno delo, da ne veruje bezrezervno u vlastiti
politiki program?
Problem se, meutim, pojavljuje na drugoj strani. Mislim da bez daljnjeg
moemo poverovati u iskrenost najveeg broja politiki angaovanih pisaca i
intelektualaca u Istonoj Evropi i Latinskoj Americi (kasnije verovatno i u
Africi, i uopte, u zemljama koje naputaju totalitarni vid politike). Nema
razloga da lamentiramo ni nad opasnou od stvaranja harizmatskih voa.
Naelo liderstva nije nespojivo sa demokratijom. Problem je u strukturi
poverenja kao temelju te politike. Da li se politika trajno moe organizovati
na onom tipu privatno-javnog poverenja pomou koga su pisci i
intelektualci uspeli da bar na trenutak zaustave opti raspad javnog ivota?
Da li e vera u "dobrog oveka" Havela izdrati pod pritiskom konkretnih
greaka i neuspeha, svojstvenih svakoj politici? I koliko dugo e izdrati?
Politika je, kao i privatni ivot, izgradila gustu mreu mehanizama za
amortizovanje pogrenih odluka, i za ouvanje poverenja uprkos
konkretnim neuspesima. Mehanizmi kojima politika to radi jesu institucije,
a pre svega institucije za neprinudno uspostavljanje saglasnosti. Kao
infrastruktura politikog delovanja, one nisu spektakularne, i najvei broj
njihove aktivnosti odvija se u parlamentarnim sekcijama, van medijske
panje. Precizno institucionalizovanje donoenja i kontrole sprovoenja
politikih odluka predstavlja jedini trajni izvor politikog poverenja.
Pisci i intelektualci, koji su trijumfalno uli u politiku i jednim potezom
vratili dignitet ovoj delatnosti, bie u stanju da samo kratko vreme posluju
na osnovu van politikog kredita, tj. uz oslonac na svoj lini ugled. Ve prve
diskriminatorske odluke (a one su nune, jer politike odluke uvek nekog
privremeno diskriminiu) okrnjie taj kredit. Zapoee drama vrtoglavog
troenja glavnice, drama u kojoj e na kraju svi izgubiti.
Postoji samo jedan izlaz. Ogromno poverenje, koje pisci i intelektualci kao
svoj ulog unose u politiku, moe da bude iskorieno za ubrzano stvaranje
politikih institucija kao trajnih izvora politikog poverenja. A to znai:
nain politikog delovanja novih aktera i lidera morao bi biti takav da
podstie odgovornost i racionalnost, da demistifikuje i sputa na zemlju,
hladi podgrejane emocije i odbacuje politiki iluzionizam. Jednom reju,
pisci i intelektualci morali bi da deluju suprotno naelima vlastite profesije,
u kojoj vladaju metafore, a ne pragmatski interesi.
Nije sasvim sluajno to se najvei broj jugoslovenskih pisaca i
intelektualaca u politici ukljuio pod firmom zastupanja etnikih programa.
To je najjednostavnije, to iziskuje najmanje intelektualnog asketizma. U
svojim predizbornim kampanjama oni jednostavno mogu da prepriavaju
nova poglavlja svojih romana. A poto je u pievoj fantaziji sve mogue i
dozvoljeno, i oni pomeraju brda, obeavaju hod po vodi i pribliavanje
trenutka istine. Umesto da su pisci postali politiari, politika postaje
literatura, sa draima fikcije, ali i sa svim njenim rizicima. Pisac moe da u
romanima preti i ubija bez odgovornosti. Rezultat njegove slobode je u
najgorem sluaju lo roman. Pisac kao politiar ima sasvim drugaiju
odgovornost. Ponesen nepolitikim, linim i neselektivnim poverenjem
publike, on dolazi u opasnost da pobrka dve oblasti ivota. Takvo brkanje
bie fatalno za budunost politike u naoj zemlji. Projekt kultivisanja
politike pustinje, koju je ostavio komunizam, lako moe da zavri kao
trijumf principa korova. Naravno da je bujanje korova optiki beskrajno
zanimljivije od monotonije peska, kao to su nacionalistike seanse prava
zabava u odnosu na dosadne komunistike kongrese. Meutim, uprkos
optikim razlikama, postoji i sutinska slinost meu njima: efikasnost u
guenju kultivisanog rastinja.









Paradoksi spojenih sudova
Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, novembar 1989;
pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na
Zapadu, Novi Sad, Cepelin, 1996.
U onoj grani istorije umetnosti koja se bavi recepcijom Leonardove Mona
Lize pre dvadesetak godina usvojena je podela na tri epohe recepcije. Period
idolatrije, u kome je veliko delo vailo kao jedinstveno i neuporedivo, kao
mera svih stvari. Ve savremenici su smatrali da se ono moe primereno
opisivati samo pomou prirodnih ili kosmikih metafora. Iza toga dolazi
period kia, kada se zagonetni osmeh industrijalizacije umnoava u bezbroj
plastificiranih kopija i postaje sveprisutan, gotovo kao simbol povrnosti i
nezrelosti itave jedne epohe. Konano i tu istoriari umetnosti vidno
odahnu nastupa period kritike distance, savesnog istraivanja i
obrazloene skepse. I tu su, dodue, mogua preterivanja (npr. u obliku
Staljinovih brkova), ali pre kao dosetka i odstupanje od pravila. Delu se
pristupa nepristrasno, kao individualnom "biu", ali i kao elementu njegove
vlastite epohe, sa njenim nesumnjivim vrhuncima, ali i vrhunskim
predrasudama i grekama.
Istoriarima koji se budu bavili recepcijom Josipa Broza verovatno e se,
sama po sebi, nametnuti neka slina periodizacija. Bez obzira na vlastiti
odnos prema temi, oni e morati da pou od injenice da su periodi
idolatrije i kia definitivno iza nas. Tito ve podue vie nije mera svih
stvari, a od nedavno ni predmet bezgranine inspiracije industrije kia.
Meutim, da li to znai da, poput istoriara umetnosti, moemo sa
olakanjem odahnuti? Jesmo li stupili u period distancirane kritike
refleksije?
Nije neophodno posebno dokazivati da je odgovor na ovo pitanje negativan.
Jednoznano smo izali iz epohe kia, a da istovremeno nije izvesno da li e
i kada biti institucionalizovana kritika distanca prema "velikoj temi" nae
novije istorije. ta je uzrok ovom razvojnom poremeaju?
Istoriari umetnosti preutno projektuju kognitivistiki evolucionizam u
svoju konstrukciju istorije recepcije. Naime, onaj ko danas Mona Lizi
pristupa u kategorijama idolopoklonstva ili kia za njih je naprosto "zaostao
u razvoju".
Verovatno se u nekoj eventualnoj estetici titoizma mogu utvrditi sline
blokade u kognitivnoj evoluciji delova publike. Postoje populacije iji razvoj
je zaustavljen fiksiranjem za neki od davno prevladanih stupnjeva
kolektivne svesti, populacije koje nau stvarnost jo uvek doivljavaju u
semantici "rata i revolucije". Meutim, ova vrsta razvojnih poremeaja nije
moja tema. Interesuje me onaj stav koji kritiku refleksiju blokira
sredstvima same kritike refleksije. On evoluciju drutvene svesti ne
spreava emocionalnim vezivanjem za proli i izgubljeni smisao, nego time
to taj proli smisao svesno instrumentalizuje. Paradoks je oigledan. Ako je
idolopoklonstvo jedan u osnovi iracionalni odnos, raspad tog odnosa se ne
moe spreavati racionalnom argumentacijom, na primer navoenjem
razloga zbog ega bi bilo bolje da ne nastupi period kritike distance. A nai
kritiari kritike idola upravo to pokuavaju. Pravei liste onih koji "rue
Tita" oni jednom u osnovi racionalnom argumentacijom pokuavaju da
utemelje poljuljani autoritet, tj. da omee pravo onog iracionalnog i da
budno paze da neko ne prekorai zadate granice.
Paradoksalno je koliko i bizarno kada ljubljanski poststrukturalista S. iek
lamentira nad "Titovim drugim umiranjem", ili kada prosveeni "Danasov"
urednik J. Lovri sebe postavlja za amaterskog uvara "imena i dela". Za
njih bismo samo uz visoki stepen netolerantnosti mogli tvrditi da su
"zaostali u razvoju". Pa ipak, nema sumnje da se protive tome da estetika
titoizma iz faze idolopoklonstva i kia definitivno ue u fazu kritike
refleksije. Zbog ega to ine? Zato u istom dahu u kome, verujem iskreno,
zahtevaju sutinske reforme, njihovu garanciju vide u konzerviranju
titoistikog naslea, koje po svim svojim autentinim elementima
(neprikosnovenost vrhovnog autoriteta, maksimalna koncentracija moi,
monizam vlasti, bespogovorni "demokratski centralizam" itd) predstavlja
direktno suprotnost eljenim promenama?
Mislim da se reenje ove, kao i mnogih drugih aktuelnih zagonetki, mora
traiti u fenomenu jugoslovenskog federalizma. Ono biva
instrumentalizovano da bi se tabuizujua energija, kojom jo uvek
raspolae, upotrebila za zatitu neeg sa im nema sutinske veze. Jednom
reju, ono postaje forma za diskusije i polemike iji sadraj po svom znaaju
za sudbinu Jugoslavije tu formu viestruko nadilazi.
Meutim, da li je ova vezana trgovina funkcionalno opravdana? Ostavimo
po strani inae nunu skepsu u pogledu neraskidivog vezivanja
komunistike ideologije i pitanja unutranjeg ureenja Jugoslavije. Sve
jasnije su negativne posledice takvog vezivanja. Time to je sebe
identifikovala sa unutranjim ureenjem jugoslovenske drave naa
komunistika ideologija je zaposela vano legitimacijsko uporite, ali je time
svaka njena kriza postala neposredno kriza samih temelja ove drave. Vea
istorijska neodgovornost gotovo da nije mogua. Isto tako, zanemarimo
problem naknadnih trokova, koji nastaju kao posledica pomenute vezane
trgovine. Dok tabu Titovog imena jo funkcionie, moda je zgodno koristiti
njegovu iroku senku kao zatitni ogrta i za razne druge predmete.
Meutim, time se na ruan nain poveava povrina za eventualni napad.
Moda e jednog dana protivnici federalizma iskoristiti upravo tu
lakomislenost i napasti ga kao navodno nerazdvojni deo jedne ideologije sa
kojom on, zapravo, nema sutinske veze.
Meutim, ovo su sve pitanja koja jo ne dodiruju sredite problema. A
njemu se pribliavamo ukoliko razmotrimo sadrinski odnos izmeu
federalnog ureenja i one ideologije iji zatitni znak predstavlja Titovo ime.
Ukoliko bismo utvrdili da ta ideologija ne samo to ne predstavlja
adekvatnu formu za razvijanje teme federalizma, nego je ak izobliava i
onemoguava, konsekvenca bi bila da pomenuta vezana trgovina ni
privremeno ne slui stabilizovanju federalnog ureenja, nego mu u svakom
trenutku teti. Ovo najbolje ilustruju rasprave o Ustavu iz 1974. godine
nezavisno od toga da li su kritike ili apologetske. One nee rezultirati
razjanjavanjem, nego potpunim zamraivanjem pojma jugoslovenskog
federalnog ureenja.
Federalno ureenje moemo definisati posredstvom pojmova prozirnosti
moi i njene kontrole. U dravama u kojima, zbog stabilnih regionalnih
razlika, nisu dovoljni mehanizmi horizontalne kontrole distribucije moi,
nastaje potreba za dopunskim mehanizmima. Osnovna pretpostavka bilo
kakve kontrole jeste da mo koja je u opticaju bude prozirna, tj. da bude u
formi koja bar naelno omoguava kontrolu. Ako ova pretpostavka ne bi bila
ispunjena, svako mrvljenje moi znailo bi njeno fragmentarizovanje, ali ne
i ograniavanje mogunosti njene neograniene upotrebe.
Za distribuciju moi u posleratnoj Jugoslaviji moemo rei sve, samo ne to
da je bila prozirna. Nisu jasno bili definisani ni njeni izvori, ni kanali kojima
je proticala. Sve to nije bilo sluajno, nego je u potpunosti odgovaralo
predstavama o dravi i pravu, na kojima je od poetka izgraivan unutranji
poredak "nove Jugoslavije".
Nerazreive potekoe sa naim federalnim ureenjem proizilaze otud to je
on na dnevni red stavio pitanje preraspodele moi, a da prethodno nije
reen problem njene sistemski uslovljene neprozirnosti. Da se ovde ne radi
samo o poremeenom redosledu, koji se naknadno moe ispraviti, tako npr.
da e onda radikalno federalizovanje Jugoslavije rezultirati prozirnijom
distribucijom moi, postaje jasno im pokuamo da konkretno zamislimo
taj proces. Ukoliko mo treba da bude distribuirana unutar jedne politike
zajednice, taj protok mora bar delom da podlee zakonu spojenih sudova.
Nije mogue da se nivo i gustina tenosti u jednom sudu znatno razlikuje od
proseka. U suprotnom, nema protoka, tj. veza tog suda i ostalih se prekida.
Pria o takvoj "suverenosti" slovenakog naroda, koja ukljuuje njegovo
faktiko "pravo na otcepljenje" predstavlja mehaniku posledicu pomenutog
poremeenog redosleda. Slovenija je oigledan primer nemogunosti
federalizovanja Jugoslavije bez prethodnog konsekventnog tematizovanja
protoka politike moi u celom sistemu. Bez takvog tematizovanja se svaki
federalizam zaplie u dilemu: la (tj. privid, kao u prvim decenijama "nove
Jugoslavije") ili raspad sistema spojenih sudova, tj. stvaranje vie
nezavisnih drava jugoslovenskih naroda. Ni u jednom od ova dva sluaja se
ne radi o federalnom ureenju.
Tematizovanje, to izmeu ostalog znai i injenje prozirnim, procesa
distribucije politike moi, ne moe biti rezultat nekog dugotrajnog
institucionalnog preobraaja, koji bi se odvijao u okviru postojee vladajue
ideologije. Na primer, tako to bi se najpre afirmisao demokratski princip
"jedan ovek - jedan glas", da bi onda, u laganom procesu socijalnog uenja,
bile stvorene pretpostavke i za federalnu kontrolu moi. U dananjoj
Jugoslaviji ni od koga ne moemo s pravom oekivati da uestvuje u
procesima u kojima nastaje i poveava se politika mo, ako prethodno ne
postoje uverljive garancije da ona nee biti zloupotrebljena. A takvih
garancija nema sve dok protok moi u celokupnom jugoslovenskom
politikom sistemu nije transparentan. Dakle, najpre transparentnost moi,
pa onda participiranje. Ma koliko slovenako bojkotovanje jugoslovenskog
politikog sistema inae bilo podlono kritici, ono je opravdano u taki u
kojoj odbija iluziju o tome da u politikim sistemima u kojima je mo
naelno neprozirna, jednakost graana (na osnovu principa "jedan ovek -
jedan glas") vodi pre demokratiji nego diktaturi.
Iz ovoga jasno sledi da je promena naina proizvoenja i raspodele moi u
jugoslovenskom drutvu elementarna pretpostavka za sve druge promene.
Ako nije jasno gde je izvor moi, u Skuptini, partijskom kongresu ili
dravnom predsednitvu, ako nadalje nije jasno kojim kanalima se ta mo
dalje distribuira, ne moe se oekivati da bude smanjeno meusobno
podozrenje meu jugoslovenskim narodima. Jasno je, takoe, da ovaj nuni
uslov nema neposredne veze sa pitanjima federalnog ureenja. Naime, on je
uslov smislenosti i tih pitanja, a nije neka posledica doslednog
federalizovanja, kako se to naivno veruje, pre svega na severozapadu nae
zemlje. Ideja o "asimetrinoj federaciji" predstavlja prividno reenje
paradoksa spojenih sudova. Njen jedini nedostatak jeste njen eufemizam.
Umesto da iz zamisli o paralelnom postojanju dva unutranja ureenja
izvede neposrednu posledicu, tj. formiranje dve nezavisne drave, ona teret
apsurdnog pojma drave sa dva unutranja ureenja svaljuje na lea pojmu
federalizma.
Da bi federalna preraspodela moi poveala, a ne smanjila racionalnost
politikog sistema, mora svim uesnicima biti jasno ta se preraspodeljuje.
Svi znaajni izvori moi moraju biti institucionalno obuhvaeni, inae
postoji mogunost "crne berze", kojom se onda obezvreuje regularno
trite moi. Tek nakon takvog institucionalnog kanalisanja (rasvetljavanja)
politike moi, nakon preciznog evidentiranja svih njenih izvora i tokova,
ima smisla raspravljati o njenoj raspodeli na federalne jedinice. U
suprotnom, podozrenje koje se potkrepljuje neprozirnou moi na nuan
nain e voditi elji da se svi izvori moi imaju pod vlastitom kontrolom, tj.
da se u krajnjoj instanci ima ili unitarna jedinstvena drava, ili unitarne
drave jugoslovenskih naroda.
Ako Titovu zaostavtinu posmatramo i kao skup institucija koje treba da
reguliu distribuciju moi u jugoslovenskom drutvu, moemo bez ustezanja
rei da one direktno podstiu procvat "crne berze". Osnovna osobenost tog
tipa vlasti jeste da su osnovni izvori moi, vrhovni autoritet, vojska, partija,
smeteni u nadustavni prostor i naelno izmaknuti institucionalnom
regulisanju. Time je onemoguena svaka efikasna kontrola moi, pa time i
federalna. Daleko od toga da bi bio zatitni znak federalizma, ovaj sistem
predstavlja njegovu prvu i osnovnu prepreku.
Federalizam predstavlja odgovor na pitanje o unutranjem ureenju
jugoslovenske drave. On ne sme biti korien kao legitimacijska osnova
neke parcijalne ideologije, ma koliko mi tu ideologiju mogli smatrati
naprednom i genijalnom. Drava nije partijska stvar, niti pitanje dravnog
ureenja sme biti nadlenost bilo koje partije. Elementarna pretpostavka za
racionalnu raspravu o naem postojeem i buduem federalnom ureenju
jeste oslobaanje te rasprave od svih ideolokih naslaga. Federalizam je bio
problem nae drave i kada se nije ni znalo da postoji neka komunistika
partija. Ako ovaj problem treba da bude trajno reen, treba ga vratiti tamo
gde mu je mesto, u kontekst pitanja o smislu jugoslovenske drave kao
zajednice jugoslovenskih naroda. A proteklih pola veka e, bez obzira na to
koliko impresioniraju kratkovide savremenike, biti samo jedna od epizoda u
razvijanju te iroke teme. Ili, kako bi rekli pasionirani istraivai Mona Lize,
bile su to epohe idolopoklonstva i kia.













Vlast, pluralizam i opozicija
Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, decembar 1989;
pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na
Zapadu, Novi Sad, Cepelin, 1996.
Glavno svojstvo "graanskih drutava" je postojanje konfliktnih interesa i
ideja, sa posledicom da se jedinstveni drutveni identitet formira naknadno
i artificijelno, uz veliki utroak drutvenih resursa i uz nuno, privremeno ili
trajno, hendikepiranje onih interesa kojima ne uspe da stvore uticajne
predstavnike.
Glavno svojstvo "socijalistikih drutava" je radikalno suavanje baze
legitimnih interesa, ime se onda unapred iskljuuje mogunost sistemskih
konflikata, a drutveni se identitet unapred definie. Jednostavnim
ontologizovanjem jedinog legitimnog interesa (interesa "radnike klase")
reavaju se kako faktika pitanja moi (ona se uvek vri u ime "radnike
klase", a da se ta "klasa" empirijski ne mora locirati), tako i kontrafaktika
pitanja legitimnosti (komunisti su po definiciji autentini zastupnici
interesa "radnike klase"). Do nedavno je u katehizmima istonoevropskog
marksizma vailo pravilo: ako nisi siguran da li je neka tvoja odluka
ispravna, upitaj se kako se ona odnosi prema interesima radnike klase.
Sve do kraja ezdesetih godina politika teorija je ona prva drutva
posmatrala kao manifestno pluralistika, a druga kao manifestno
homogena. Pluralizam se onda, u zavisnosti od teorijskog i normativnog
pristupa mogao interpretirati kao neokorporativizam, funkcionalno
diferenciranje, individualizovanje, itd. Drutvena homogenost smatrala se
izrazom totalitarizma, antimodernizma, organicistike slike sveta itd.
Polemiki naboj odavno je napustio ove kategorije. Danas svima izgleda
oigledno da savremena drutva ne mogu ostvariti prestabiliranu harmoniju
interesa, i da kompaktni drutveni identitet koi drutvenu evoluciju.
Jednostavnije reeno, pluralizam ima visoku konjukturu. Svi su za
pluralizam, dojueranji disidenti kao i dananji nosioci nepodeljene
politike moi.
Ve ova udna saglasnost dovoljna je pa da posumnjamo u analitika
svojstva pojma pluralizma. Nema sumnje da se epohalna promena desila
time to su komunistike partije odustale od restriktivne definicije
legitimnih interesa, i to su priznale da drutvo nije proizvodni pogon u
kome "radni ljudi" usklauju svoje razliite, ali uvek teleoloki meusobno
uklopljene interese. Ideja pluralizma je legalizovana, a ta dalje?
Kratkotrajno iskustvo onih socijalistikih zemalja koje su bile najodvanije
u afirmisanju pluralizma (Poljska i Maarska) uz prvobitnu euforiju donosi
i otrenjenje. Strunjaci razliitih zapadnoevropskih finansijskih instituta,
odlunih da podravanjem odreenih interesnih grupa potpomognu
stabilizovanju novostvorenog pluralizma, svakodnevno iskuavaju da je
najtee pronai takve grupe u raspadnutom korpusu socijalistikih zemalja.
Fragmentarizovane individue udruuje se u sluajne i privremene
(situacione) grupe, ije ponaanje se ne moe predvideti i koje ne raspolau
sposobnou adekvatnog samo opaanja. U drutvima u kojima je
odgovornost decenijama bila metafizika kategorija (kao "odgovornost pred
klasom i istorijom") raspad te metafizike ne vodi automatskom
uspostavljanju principa realnosti.
Da bi drutvo moglo da se reprodukuje putem usaglaavanja interesa, mora
postojati oformljena semantika njihovog ispoljavanja, njihovog pretapanja u
politiku mo i uticaj, i konano, njihovog meusobnog usklaivanja.
Pluralizam se ne moe uvesti dekretom, kao to to nije bilo mogue ni sa
njegovim poricanjem. A budui da je u socijalistikim drutvima naelno
bilo spreeno stvaranje autentinih interesnih grupa, one su postojale ili u
pervertiranom obliku (kao razliite "klike" i "kamarile"), ili kao sluajne ili
sudbinske grupe (regionalne, verske, nacionalne). Njihovi predstavnici bili
su samozvani ili samonikli, a njihova politika teina nemarljiva i
nekontrolisana. U tom vakumu je sada eksplodirao "pluralizam", i zar je
udno to taj novostvoreni haos nije u stanju da se samoregulie, kako je to,
pomalo naivno, verovala klasina liberalna doktrina?
U procesu koji polazi od formiranja neke drutvene interesne grupe, a
zavrava njenim legalnim participiranjem u drutvenom bogatstvu (moi,
novcu, uticaju, itd.) veoma znaajnu ulogu igra posredni lan, kod koga se
radi o onom to sam metaforiki nazvao socijalnom semantikom. Ovde
drutvene grupe oblikuju svoje vienje sebe, svoju sliku u javnosti, svoje
"predstavnike" koji treba da njihovu sliku o sebi (iz koje slede pretenzije na
drutveni uticaj) verodostojno i efikasno zastupaju na nivoima na kojima se
donose znaajne odluke. Znatan deo ovog procesa spada u ono to se
uobiajeno naziva politikim delovanjem. Tek prevoenjem na politiki
jezik moe neki interes ili neka ideja raunati na institucionalna pomona
sredstva za irenje svog uticaja.
Da li politike partije spadaju u neophodan uslov takvog politikog
delovanja? Moe li se pluralistika koncepcija drutva realizovati na
"skraenom putu", tj. bez politike partije kao "srednjeg lana"?
Ova pitanja, koja su nekada spadala u inventar socijalistike teorije (i koja
su dovela do odvajanja socijaldemokratije i komunista), danas su aktuelna
samo na marginama socijalistikog reformatorskog pokreta. Dakle, u
Jugoslaviji (preciznije, Srbiji) koja se nalazi na toj margini. U ideji
"nestranakog pluralizma" ostao je opor ukus "pluralizma samoupravnih
interesa"to je ve bio dovoljan razlog da je posmatramo kao ideoloki trik,
smiljen zbog oteavanja stvarnog pluralizma. Meutim, ovaj pojam
poseduje izvesnu heuristiku vrednost. Razmatranje njegovih pretpostavki
olakae nam da razumemo pretpostavke stvarnog pluralizma.
Pogreno je pitati da li je za usaglaavanje interesa i ideja relevantnih
drutvenih grupa u Jugoslaviji bolje da im na raspolaganju stoji forma
partijskog organizovanja, ili bolje da se to deava u politikoj komunikaciji u
kojoj drutvene grupe nemaju oblik politikih partija. U oba sluaja
pretpostavljeno je da je pluralizam sam po sebi vrednost, i da se samo radi o
efikasnijem nainu njegovog izraavanja. Meutim, ovo je samo na prvi
pogled tako. Ako bi mnotvo interesa predstavljalo poslednju vrednost, lako
je zamisliti neki autoritarni sistem u kome sve vrvi od razliitih interesa, a
ipak ne bismo bili spremni da ga smatramo poeljnim. S druge strane, ako
bi viepartijski sistem ve kao takav bio vrednost, lako je zamisliti takav
sistem kao fasadu za nepodeljenu mo. Zar upravo "narodne demokratije"
nisu bile formalne viepartijske drave?
Pluralizam, dakle, ne moe biti prihvaen kao poslednja vrednost, bilo da je
pluralizam interesa ili pluralizam partija. Oboje predstavljaju samo funkciju
izvornije vrednosti koju uopteno moemo oznaiti kao neometana
drutvena komunikacija o tome ta se nekog trenutka moe smatrati
legitimnim interesima.
Naravno da se moe raspravljati o tome da li bi u specifinoj drutveno-
istorijskoj konstelaciji, kakva je npr. trenutna jugoslovenska, forma
politikih partija pospeivala ili blokirala drutvenu komunikaciju o
legitimnim drutvenim interesima. Meutim, takva rasprava bi, zbog naeg
decenijama ideologizovanog govora i nedovoljno razjanjenih emocija,
imala malo izgleda da bilo ta razjasni. Zbog toga je preporuljivo
jednostavno je zaobii, vraanjem na osnovno pitanje, o kome postoji
saglasnost meu kontrahentima. Ako je pluralizam samo funkcija izvornije
vrednosti, da li je mogue formulisati neki jednostavan uslov zatite te
vrednosti, i to zatite koja bi bila efikasna bez obzira na specijalnije pitanje o
njenom nestranakom ili viestranakom vidu?
Kada se radi o zatiti, uvek je re o ugroavanju. Ukoliko poemo od
oevidne postavke da se drutvena komunikacija odlikuje akumulisanjem
moi u svojim odreenim segmentima, lako je uvideti da korupcija, tj.
zloupotreba akumulisane moi predstavlja osnovni oblik ugroavanja
drutvene komunikacije. Drutva koja su tu mo oblikovala u politiki
sistem, a to su bez izuzetka sva savremena drutva, u tom sistemu su, uz
efikasno sredstvo za reavanje problema, dobila i izvor vlastitog
permanentnog ugroavanja.
Na koji nain je mogua efikasna kontrola moi? Ako iskljuimo metafiziku
zamisao o samokontroli i samonormiranju, ostaje nam ultimativan odgovor:
mo se moe efikasno kontrolisati samo konkurentskom moi, tj. politika
mo se moe kontrolisati iskljuivo politikom opozicijom.
Figura politike opozicije na nuan nain sledi iz principa politike moi, a
nije moralni postulat (u tom smislu da bi opozicija bila poeljna zbog same
sebe), niti situacioni zahtev. Sve dok u drutvima postoji politika mo,
jedini nain njene efikasne kontrole bie politika opozicija. Ovim nita nije
reeno o konkretnom izgledu te opozicije. Ona moe biti formirana kao
konkurentska partija partiji na vlasti, ali to iz principa opozicije nuno ne
sledi. Da bi opozicija bila efikasna, ona moda ne mora biti partijska, ali
mora imati pristup svuda gde se radi o koncentraciji moi. Formalni uslov
te mogunosti jeste da se takva mesta bar priblino mogu evidentirati. U
zemljama u kojima je npr. vojni ili policijski vrh nosilac znatnog potencijala
moi, a sam je izmaknut preciznom evidentiranju "kvantuma" moi, ne
moe biti govora o njenoj efikasnoj kontroli.
Da bi bilo stabilizovano knjigovodstvo drutvene moi mora biti stvoren
medij kroz koji su obavezni da prolaze osnovni tokovi drutvene moi, tako
da tu mogu biti mereni i kontrolisani. Poto merenje i kontrolu mogu
sprovoditi samo izabrani predstavnici relevantnih drutvenih grupa, takav
medij moe biti samo ono mesto gde se ti predstavnici nalaze, tj. samo
parlament. Osnovni uslov za efikasnu kontrolu politike moi jeste, dakle,
njeno parlamentarizovanje. Drugi osnovni uslov je legalizovanje
parlamentarne opozicije. Ako parlament iz svojih redova formira vladu kao
jednog legitimnog nosioca politike moi, onda je postojanje parlamentarne
opozicije najbolji garant da ta delegirana mo nee biti izmaknuta kontroli.
Ukoliko se zagovornici "nestranakog pluralizma" odluno zalau za
legalizovanje parlamentarne opozicije (naravno, uz ispunjavanje
prethodnog uslova, tj. ukidanje svih vanparlamentarnih izvora politike
moi), moemo verovati da im je zaista stalo do drutvenog pluralizma kao
izraza neometane drutvene komunikacije. Ako oni, meutim, veruju da e
raspad komunizma usporiti time to e legalizovati diskusiju, a osnovne
odluke prepustiti autoritarnom politikom vrhu (koji i dalje deluje po
principu demokratskog centralizma), onda oigledno nisu shvatili
dalekosenost krize komunizma.
Ukoliko je tana generalna teorijska postavka, koju sam bez daljeg izvoenja
naznaio, a u skladu sa kojom socijalizam predstavlja drutvo kao skup
fragmentarizovanih individua, tj. drutvo bez vlastitog drutvenog poretka,
onda je stvarni viestranaki sistem u prvoj fazi reforme socijalizma
nemogu. Autonomne drutvene grupe tek treba da nastanu, umesto
dosadanjeg monopola reprezentovanja tek treba da budu socijalno
uvebane tehnike samointerpretacije, i tek treba da bude testirana
korelacija izmeu interesa i ideja. "Grupe" koje su po prirodi stvari ve
oduvek tu su etniki, verski kolektivi i pseudopolitike grupe koje nastaju
erozijom politike klijentele "starog reima". Svaka od tih drutvenih grupa
moe svoj identitet zamagliti time to e sebe proglasiti politikom partijom,
ali to je vie takvih partija, to je manje stvarnog viestranakog pluralizma.
Takav pluralizam je pre indeks raspada, nego novog ivota.
Socijalistike zemlje nalaze se pred tekim zadatkom da stvore okvir u kome
e biti mogua rekonstrukcija ukinutog drutva. Taj proces e proticati
bolnije i tee nego to se to trenutno ini i najopreznijim savremenicima.
Neuspeli eksperiment stvaranja "novog oveka" i "novog drutva" ostavio je
posledice koje e muiti i dolazee generacije. Njih e uspeti da saniraju
samo one zemlje u kojima izvori, obim i intenzitet politike moi postanu
transparentni, merljivi i podloni kontroli. Svako politiko delovanje koje ne
slui tom cilju, ili mu ak protivrei, preuzima na sebe odgovornost za sve
budue civilizacijske padove. Tu odgovornost nee umanjiti deklarativno
zalaganje za pluralizam i demokratiju.
Time to u sebi sadri ideju politike konkurencije, viestranaki
pluralizam, premda realno bez socijalne podloge, potpomae uvrivanju
okvira u kome takva podloga moe da nastaje. Nita u takvoj situaciji ne bi
bilo fatalnije od partijsko politikih iskljuivosti i stvarnih sukoba oko
prividnog uticaja. Ono to tek treba izboriti jeste pravo na opoziciju, a ne
uee u moi. Ako voe i lanovi bezbrojnih novoosnovanih stranki u
socijalistikim zemljama, ukljuujui Jugoslaviju, u to skorije vreme ne
shvate da viestranaki sistem predstavlja funkciju, a ne cilj, bie i sami
funkcionalizovani, i to upravo u interesu odravanja onih ciljeva koje su
svojim politikim delovanjem nameravali da definitivno odgurnu u prolost.














Oni su se i za ovo borili
Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, april 1990;
pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na
Zapadu, Novi Sad, Cepelin, 1996.
Kada bi jedini izvor naeg saznanja bile trenutne izjave bivih i aktuelnih
politiara, morali bismo da dosadanjih pola veka komunistike vladavine u
Jugoslaviji definiemo kao hrabru i masovnu, premda skrivenu, borbu
protiv komunizma. Svi su, a pogotovo ovi partizani pluralizma, veoma
dobro znali da jednopartijska diktatura koi drutveni razvoj, paralie
kolektivnu energiju i vodi optem nazadovanju. To svoje jasno uverenje oni,
na alost, mogu da saopte tek danas. Duge decenije prisilne utnje
objanjavaju njihovo trenutno emfatiko oduevljenje za pluralizam. Nema
ni jednih dnevnih novina, ni jedne radio-stanice ili televizijske emisije u
kojoj pobednici ne daju oduka svojoj radosti. Utrkuju se u tome ko e da
nabroji vie prednosti stranakog pluralizma, ili vie nedostataka
stranakog monizma. Naravno da je njihovo knjigovodstvo najpouzdanije, a
njihovo zbrajanje pluseva i minusa iznad svake sumnje. Zar godinama nisu,
s gnuanjem naravno, iz najvee blizine posmatrali tu nezasitu neman,
nekontrolisanu i nikom odgovornu politiku vlast? Zar je, konano, nisu
najbolje oseali na vlastitoj koi, kao gerilci pluralizma koji se skrivaju na
teritoriji jednopartijske drave?
Najtee je, svakako, bilo onima koji su bili najblie. A neopisivo teko bilo je
onima u samom vrhu, tako rei u brlogu zveri. Oni su morali da se najvie
pretvaraju, da najglasnije hvale zverinji poredak i njegove zakone da neman
ne bi posumnjala. Njihova patnja bila je velika jer su veoma dobro znali koje
su civilizacijske prednosti viepartijskog ureenja, a iz razloga kamuflae i
partizanskog ratovanja morali su da ih skrivaju i ak osporavaju.
Meutim, bilo bi nepravedno pomisliti da su ih ovi teki uslovi prisiljavali
na totalnu pasivizaciju, i da im, pre svega zahvaljujui veri u blagodetne
drutvene uinke pluralizma, nije uspevao po neki protivnapad. Naprotiv!
Pobeda je bilo dosta, i to ne sasvim beznaajnih. Naim ljudima u njihovim
redovima uspevalo je ak i to da (preobueni u ministre, ambasadore,
lanove visokih dravnih delegacija) potpiu i po neku meunarodnu
konvenciju kojom se garantuju nita manje nego graanska prava i politiki
pluralizam. Sa zebnjom smo ih ispraali na te neizvesne puteve, plaei se
da im ruka ne zadrhti, da se ne odaju. Bili smo sreni kada su i tu probu
izdrali, pa smo, zajedno sa njima, pourivali da to pre zabaurimo,
uklonimo, skinemo s dnevnog reda sve te zamke, te deklaracije koje su u
stvari predstavljale klopke za lov na prvoborce pluralizma. Provokatori su
pokuavali da nas zavedu time to su traili da se nai ljudi u njihovim
redovima i praktino zaloe za deklaracije koje su potpisali i to sa vrlo
providnim izgovorom da one inom ratifikovanja stiu neposredno
zakonsko dejstvo, te da nema rizika. A stvarna namera im je bila da nai
ljudi neoprezno odaju svoju ljubav za pluralizam, da budu otkriveni, a
njihova tajna borba za viepartijski sistem onemoguena.
Uprkos svim iskuenjima, na kraju je ipak morala pobediti stvar za koju se
toliko ljudi, i tako portvovano, borilo. Pobedio je pluralizam. Odahnuli su
prvoborci, odahnuli njihovi jataci i simpatizeri. Nema vie skrivanja, rata
ivaca, dvostrukih uloga. Svi sada mogu otvoreno da imenuju ono za ta su
se oduvek borili: demokratska kontrola vlasti, viepartijski parlament sa
odgovornom vladom i opozicijom, ukidanje monopola jedne partije.
Doao je trenutak da se sve stvari nazovu pravim imenom, bez mimikrije i
kameleonstva. I lanovi masovnog pokreta za borbu protiv jednopartijskog
monopola sada mogu da definitivno odbace svoje pseudonime iz vremena
nude, Komunistika partija i Savez komunista, i da bez bojazni istaknu
svoju stvarnu firmu: Demokratski socijalisti. Prave revolucije se i odlikuju
time to uspostavljaju intimni odnos izmeu stvari i njihovih imena, rekao
je jo davno neki pesnik ije ime sam zaboravio. Utoliko je i ovo to nam se
deava prava revolucija, a pre svega revolucija iskrenosti, naravno.
Svaki poetak je teak, a pogotovo ako je praen uzavrelim emocijama. Ne
treba prigovarati zbog brzopletosti ljudima koji su dobauljali iz mraka u
svetlost. Ko e biti toliko neuviavan da naim Demokratskim socijalistima
zameri to se, po izlasku iz mraka, nisu odmah setili svih svojih svetlih
taaka, pa su u svoj rodoslov uvrstili samo Marksa i Dimitrija Tucovia,
liberalnu vladavinu Petra I i srpsku ustavnu tradiciju, a u brzini su
zaboravili da pomenu npr. Demokrita i Epikura, poznate zagovornike
pluralizma naspram monizmu, i slobode naspram nunosti? Bar sada, u
novoj epohi iskrenosti i neusiljenog odnosa prema prolosti, bie prilike za
ispravke i dopune. Pa zar su se lanovi Srpske akademije nauka i umetnosti
uzalud ukljuili u ovaj zajedniki projekt slavljenja istine? ta bi nauka i
umetnost mogli drugo da slave do istinu? Imali su akademci, dodue, vie
kritikih nego pohvalnih primedbi, ali ve sama injenica da su o programu
Demokratskih socijalista raspravljali kao o stvari od univerzalnog znaaja,
pokazuje da je trijumf pluralizma univerzalan. Kao jedinstvo raznolikosti
(od Dimitrija Tucovia, tj. Demokrita, do dananjih dana) program
Demokratskih socijalista u stvari je samo drugi naziv za pluralizam. ta bi
drugo bio istinski i konstruktivni pluralizam, ako ne to mnotvo proverenih
imena i vrednosti?
Razumljivo, u naem narodu ima i venih nezadovoljnika, onih kojima
nikad nije bilo dosta, pa im sada nee biti dosta ni pluralizma. Pre svega
imam u vidu one koji vole da stranare, one za koje je pluralizam pre svega
sadran u viepartijskom sistemu. Ni ovde nema problema. Dra nove
situacije i jeste u tome to za svakog ima po neto. Oni koji vole da
stranare, kojima nisu dovoljni samo Marks i Dimitrije Tucovi, pa ak ni
Petar I, ti egzibicionisti zaista e moi da biraju izmeu tri partije. Naime,
izmeu partija Demokratski socijalisti I, Demokratski socijalisti II i
Demokratski socijalisti III. Viepartijski sistem moe da bude uveden u
Srbiju a da se ne napusti univerzum Demokratskog socijalizma. Ve sada,
pria se, ima uglednih prvoboraca pluralizma koji nisu sasvim zadovoljni
trenutnim programom svoje univerzalne partije. Preterano je radikalan,
smatraju, jer se u njemu ni dvadeset puta ne pominju "drutvena svojina" i
svetskoistorijski trijumf komunistikog pluralizma. Ima i takvih kojima je
ponueni program (navodno) preskroman. Konano, najlake je dvorskoj
partiji, koja je program sastavila, pa sada moe da inicijativu prepusti
drugima.
Mogunost izbora izmeu tri partije izuzetan je civilizacijski uinak.
Pogotovo ako su sve tri partije okrenute Demokratskoj Budunosti, pa je
opasnost pogrenog izbora time praktino iskljuena. Stoga oni koji su se za
ovo borili mogu ve da ponu sa dodelom priznanja partizanima pluralizma.
Sveanostima e prisustvovati predstavnici sve tri partije, tj. Demokratski
socijalisti I-III. Navikli na konspiraciju, pravie se neveti, pa e vie
govoriti o jedinstvu nego o razlikama. Ali poto znamo da su oni oduvek bili
za pluralizam, neemo ni sada obraati panju na njihove rei i dela, nego
na njihove namere. A one su, u to nema sumnje, oduvek bile dobre.



ekajui pravi sukob
Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, novembar 1989;
pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na
Zapadu, Novi Sad, Cepelin, 1996.
Naoj epohi, koja je izgubila poverenje u temelje na kojima poiva, kae
esterton u eseju "O idealima", nije za njeno saniranje potreban sposoban
praktiar, nego veliki ideolog. "Praktiar zna kako stvari funkcioniu. Kada,
meutim, stvari prestanu da funkcioniu, onda je neophodan mislilac, ovek
koji poseduje neto kao doktrinu o tome zbog ega stvari uopte
funkcioniu". ini se da je Miloevi predstavljao odgovor na upravo takvu
"krizu temelja". Fenomen Kosovo bio je njen najvidljiviji izraz ali, kako se
ubrzo pokazalo, zaborav smisla pogodio je iroke regije naeg zajednikog
ivota. A u krajnjoj distanci, pri pokuaju da se sanira Jugoslavija odjednom
je, na mesto problema njenog konkretnog funkcionisanja, aktuelno postalo
pitanje: zato ona uopte postoji?
Visoka konjuktura ideologije je u Jugoslaviji, dakle, posledica objektivnog
stanja stvari, a ne demagogije ili masovne psihologije, kako to misle strani
posmatrai. Oni ne mogu da razumeju da se mi, umesto da se zajedniki
posvetimo reavanju ekonomskih problema, sporimo o davnoj prolosti i da
se vie zalaemo na raznim zborovima i demonstracijama nego na radnim
mestima. ivei u drutvima koja ne potresa kriza identiteta, oni ne
shvataju da ideologija zaista (a ne samo demagoki) moe biti vanija od
ekonomije. Drugim reima, kreui se u onom komotnom "kako" naina
funkcionisanja stvari i odnosa, oni su zaboravili muke graninih situacija, u
kojima postaje nesigurno i ono "zato" stvari i odnosa.
Da bismo bolje razumeli to to nam se poslednjih godina dogaa potrebno
je razmotriti funkciju ideologije u naem drutvu.
Jasno je da ideologiju ne treba razumeti kao "lanu svest", niti uopte kao
neko, pozitivno ili negativno, sadrinsko odreenje.. Mirno moemo ostaviti
po strani to da li se radi o "njihovoj" ili "naoj" ideologiji, " progresivnoj" ili
"reakcionarnoj". Ona predstavlja jednu vrstu saznanja drutva o samome
sebi, time i uspostavljanje komunikacijskog medija kroz koji to saznanje
cirkulie.
Budui da pokuava da pronikne u smisao stvari i odnosa, ideologija se na
nuan nain odnosi na celinu. Nju ne interesuju detalji, tehnika pitanja,
empirijska provera. Ona eli da uspostavi okvir za obavezujuu
interpretaciju konkretnih pitanja, a ne da se sama njima bavi. Meutim, da
li je drutvo zaista takva celina? Moe li se ono zaista obuhvatiti
jedinstvenim smislom (kao jedinstvenim "zato" onog "zato") koji onda
izlae ideologija? Teza o "kraju ideologije" je, a da njeni autori toga nisu bili
ni svesni, proizala iz intuicije o definitivnom raspadu jedinstvenog
drutvenog identiteta. Savremena drutva su preterano sloena da bi mogla
biti jedinstveno reprezentovana, bilo kojim smislom i bilo kojom
ideologijom.
Drugaije reeno, "privatni jezici" drutvenih "elemenata" su se do te mere
osamostalili da je komunikacija "optim jezikom" (ideologija) postala
nemogua. To ne znai, kako smatraju teoretiari postideolokih drutava,
da je namesto "lane" nastupila "nauna" svest. Kraj ideologije, kao
objektivna nemogunost govora o celini, znai i kraj celovite kritike
refleksije, i uopte, kraj jednog tipa odnosa prema sebi i prema drutvu,
odnosa koji je podjednako svojstven Homerovoj "Ilijadi", hrianstvu, ili
velikim socijalnim idejama 19. veka (liberalizmu, socijalizmu,
konzervatizmu).
Meutim, naa tema nisu drutva koja o sebi vie ne mogu da komuniciraju
putem ideologije, nego upravo drutva u kojima se dogaa renesansa
ideologije. To su socijalistika drutva. Iz naznaene veze izmeu drutvene
strukture i drutvenog identiteta sledi to da su socijalistika drutva, u
kojima je jo uvek mogue komunicirati ideolokim kodovima
"demokratija", "liberalizam", "progresivnost", itd, propustila da razviju
unutranju sloenost i, u skladu sa njom, nehomogeni, apstraktni identitet.
To to se stanovnitvo u Poljskoj ili Maarskoj mobilizuje oko programa koji
su primereniji prolom nego ovom veku nije izraz politike naivnosti ili
nezrelosti, nego drutvene strukture koja namee jedan tip komunikacije.
Specifian sluaj predstavlja Jugoslavija. Na paradoksalan i pomalo
ironian nain ona je prva meu socijalistikim zemljama zapoela sa
reformama, da bi se danas nala na samom zaelju. Vienacionalnu
strukturu nae zemlje analitiari najee smatraju osnovnim uzrokom ove
nevesele inverzije. Meutim, ovaj argument nije tako oevidan kako se na
prvi pogled ini. U vreme kada jugoslovensko drutvo poinje da
komunicira pomou koda "demokratskog reformisanja", nacionalni
antagonizmi ne igraju znaajnu ulogu na njenoj povrini. Tek nasilno
prekidanje drutvenog razvoja, koji je sredinom ezdesetih godina krenuo u
pravcu demokratizovanja, vodi mobilizovanju oko nacionalnih programa.
Unutranja dinamika jugoslovenskog komunizma, a ne vienacionalna
struktura naeg drutva, odluivala je o pravcu njegovog razvoja.
U zemljama u koje je komunistika ideologija "uvezena" u formi
kolonizovanja od strane druge drave program demokratskih reformi moe
se osloniti na jednostavan binarni shematizam: demokratizovanje je
identino oslobaanju od spoljanje prinude. Drugaije stoji stvar sa
Jugoslavijom. Komunizam je tu pobedio "iznutra", nezavisno od toga kako
se to konkretno desilo. Zbog toga je, bar do sada, bilo nemogue njegovo
jednostavno izolovanje i smetanje u binarni red "nai" "njihovi".
Frustracija koja sledi iz nemogunosti jasnog lociranja "agresora" (tj.
prepreke u razvoju) biva savladana tek prelazom sa ravni drutvenog na
ravan nacionalnog identiteta. Tu je svima jasno ko su "nai", a ko "njihovi".
Politikim presecanjem demokratskih reformi jugoslovenskog drutva
sredinom ezdesetih godina, uz istovremeno nepostojanje organizovanih
demokratskih grupa koje bi se tome suprotstavile (poput poljske
"Solidarnosti"), dinamika se preselila u ravan na kojoj je bilo mogue
demokratski program formulisati tako da je bez ustezanja i preterane
retorike svako mogao pored uslova uspeha reformi imenovati i prepreku.
Prepreka je druga nacija, ili Jugoslavija kao zbirni Drugi.
Sada se postavlja pitanje kakvi su izgledi da ovaj udni silogizam
funkcionie, tj. da se ne raspadne pod teretom svoje paradoksalnosti? Da
ponovim, on izgleda otprilike ovako: njegov prvi element je potreba za
demokratskim reformama. Kada one nailaze na politiku prepreku sledi
izmicanje na "terminus medius", tj. nacionalne programe, gde zastupnici
reformi nisu prisiljeni da se izloe riziku sukoba sa komunistima, nego se,
umesto toga, uputaju u nerizian sukob sa "drugim nacijama". Trei lan
je, konano, sprovoenje demokratskih reformi, iako na sporednom putu.
Na tom iznuenom zaobilasku preko nacionalnih programa su neprimetno
odbaeni kako komunizam (bez potrebe direktnog sukobljavanja sa njim),
tako i uskogrudi nacionalizam (za koji, nakon to je odigrao svoju
mobilizujuu ulogu, u demokratski reformisanom drutvu ne moe biti
mesta).
Ovako izgleda u modelu, a kako izgleda u stvarnosti? U jugoslovenskoj
stvarnosti je skicirani silogizam stigao do svog drugog koraka. Tu se, pre
svega u Sloveniji, isprobava neprimetno "otkaivanje" istroenog raketnog
punjenja, tj. komunizma. A poto taj proces ne protie simultano u svim
krajevima, jo nije mogue isto postupiti i sa drugim, faktiki takoe
dovoljno iskorienim pomonim sredstvom, nacionalnim programom. Ako
kolektivni Drugi vie ne bi bio samo vlastita korisna fikcija, nego stvarna
prepreka (kakva je ranije bio komunizam, to je i predstavljalo motiv za
izbegavanje konflikta sa njim), pitanje je da li bi se slovenaki reformatori
odvaili da se upuste u otvorenu konfrontaciju, ili bi ponovo promenili
komunikacijski kod.
I pored velikih razlika na pojavnom planu, reforme u Srbiji se takoe
odvijaju prema skiciranom modelu. Ovde itava stvar izgleda jo
zanimljivije, poto se celokupno zbivanje odvija u znatno skraenom
vremenu i time dobija na otrini i jasnoi. Paradoksalna veza izmeu
komunizma, demokratije i nacije u Srbiji nije izbalansirana preciznim
internim reglementiranjem (kao u Sloveniji) nego je "pomirena" u jednoj
linosti, ije je ime, bar do sada, predstavljalo ekvivalent za bilo koju od tri
pomenut vrednosti. A da se one trajno ne mogu pomiriti, to zna svako, bez
neke posebne analize.
Miloevi je nastupio kao neko ko ima konkretne odgovore na konkretna
pitanja. Meutim, tajna njegovog uspeha lei upravo u optosti. Nema nieg
optijeg nego to je odnos identiteta, a on ga je uspostavio time to je na
pitanje koje je glasilo: Srbija ponudio odgovor: Srbija. Identitet je, kao to je
poznato, veoma stabilan odnos, meutim, ukoliko treba da kao "terminus
medius" predstavlja most izmeu komunizma i demokratije, pitanje je da li
moe izdrati napetost koja je svojstvena tom ogromnom luku. Da bi se ovaj
problem reio nije dovoljno pojaavati most, tj. intenzivirati "srednji lan",
Srbiju i Srbe. Mogue je redom, do neizdrivosti, polemizovati fenomen
Srba na Kosovu, Srba u Hrvatskoj, Srba u Bosni, konano Srba na Mesecu,
ali time nee biti trajno reeno osnovno uznemiravajue pitanje: kakav je
odnos izmeu komunizma i demokratije "kod Srba", tj. u Srbiji. Dakle, nije
dovoljno pojaavati most, moraju se pribliiti obale koje on premouje.
Neko e moda pomisliti da olako uz Miloevievu politiku stavljam
arhaini termin "komunizam". Meutim, taj termin ne upotrebljavam u
smislu neke precizne doktrine ili ak samo skupa naela, nego pre svega kao
oznaku za jedan nain politikog delovanja. Pri tom, onaj ko deluje nije
suvereni subjekt, nego element konteksta delovanja, i time, iako manje nego
oni koji samo "trpe", takoe "objekt". U tom smislu, da bismo razumeli
dinamiku silogizma komunizam (demokratija) nacija, moramo ga
depersonalizovati i posmatrati kao jedan sklop delovanja, a ne samo linih
karaktera. Ako postupimo na ovaj nain, videemo da esto pominjana
"karakterna manjkavost" Miloevievog taba ima za nau temu znatno veu
relevantnost od individualno-psiholoke. Ne samo to se tu radi o
formiranju jednog tipa sledbenitva koji je poznat iz najneslavnijih
trenutaka komunistike istorije!
Ako bismo analizirali model mobilizovanja tog danas najaktivnijeg sloja u
Srbiji, naili bismo na frapantnu slinost sa elementarnim modelom
komunistikog mobilizovanja. U oba sluaja radi se o ruralnoj restauraciji
(Marks bi ak rekao "ruralnoj kontrarevoluciji), u kojoj je komunizam
iskorien samo kao prazna forma za jednu sasvim drugu "radnju", naime,
za promenu elita, tj. za veliku seobu provincije u grad. Teko je poverovati
da je kriterij u ovoj selektivnoj seobi sledbenitva zaista bio sadraj
ideologije, tj. da najvei broj dananjih glavnih aktivista ne bi isto tako
verno sluili i nekim drugim sadrajima.
Ukoliko se u narednom periodu nita od presudnog znaaja ne dogodi,
ukoliko se stvari budu kretale sada ve vidljivom putanjom, bie nam
neophodna jedna optija teorija o uzrocima neobinog i kasnog
pribliavanja Srbije Istonoj Evropi. Tamo emo se, kakva bizarnost, nai u
trenutku kada taj pojam bude gotovo prazan skup. Meutim, skicirani
silogizam o jugoslovenskoj demokratskoj reformi, koja je naciju iskoristila
kao posredni lan za prelazak sa komunizma na demokratiju, taj silogizam
nee u potpunosti izgubiti heuristiku vrednost. Bie neophodno samo ga
obrnuti. Nacija je u Srbiji moraemo moda da konstatujemo za nekoliko
godina posluila kao sredstvo da se u formi demokratije restaurie
arhaini poredak koji, verovatno, tada nee postojati ni u zemlji koja ga je
izumila.





Kome odgovara mrak
Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, septembar 1990;
pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na
Zapadu, Novi Sad, Cepelin, 1996.
Ako svaki narod ima takvu vlast kakvu zasluuje, znai li to da ima i takvu
opoziciju kakvu zasluuje? Lako je nai primere koji opovrgavaju ovu teoriju
o harmoniji oko loe vlasti, nejake opozicije i malodunog naroda. U
Poljskoj npr. narod nije bio maloduan, pa je vlast ipak bila loa, a opozicija
ponekad nejaka, a najee veoma jaka.
Iz ovoga sledi bar toliko da srpski narod nije sasvim odgovoran za stanje
vlasti u Srbiji, a pogotovo mu se ne moe pripisati neposredan uticaj na
stanje opozicije. Najlake bi bilo u raspravi o toj vlasti i toj opoziciji slegnuti
ramenima i pokazati u pravcu naroda. U smislu, da je neto bolje zasluio,
imao bi to bolje. Ali, narod je u ovom smislu fikcija. On ne moe neto da
"zaslui" i za neto da bude kriv ili odgovoran. A fikcijama se nita ne moe
objasniti. Prema tome, ni stanje srpske opozicije.
Prilino evidentno je da stanje srpske opozicije iziskuje objanjenje. Nema
nikakvog smisla prikrivati ga ili mistifikovati. Ono je zagonetka koja
zavreuje bar pokuaj reavanja. U tom pokuaju nee nam, dakle, pomoi
upuivanje na "objektivne uslove", na narod. Ali, razumevanju neveselog
stanja srpske opozicije neemo se pribliiti ni ako svu krivicu svalimo na
drugu stranu, na vlast. Ta vlast je bez sumnje uinila i ini sve da opoziciju
zadri u sivoj zoni politikog delovanja, da joj onemogui izlazak na svetlo
dana, da joj ostavi primesu nelegalne, polulegalne, sumnjive, nesolidne
aktivnosti. U osvetljenim izlozima je vlast, dok opozicija lii na preplaene
uline prodavce koji svoju robu nude kriom, u hodnicima i peakim
prolazima. Nije da nema interesovanja prolaznika, ali svi znaju da se tu radi
o robi sumnjivog porekla i kvaliteta.
Odgovornost vlasti za stanje opozicije ogromna je. Svojim generalnim
ignorisanjem opozicije ta vlast je spreila prirodni proces selekcije,
formiranja politike odgovornosti i integrisanje delova opozicije u procesu
drutvenog odluivanja. Time je, po prirodi stvari, neposredno podsticala
rast nedemokratskih, autoritarnih i iracionalnih tendencija. Jer, meu
ulinim preprodavcima ne prolaze najbolje oni koji nude najbolju robu,
nego oni koji svojom fizikom silom istisnu konkurenciju. Poto je
konsekventno odbijala da opoziciju ozbiljno shvati, vlast u Srbiji se na
posredan nain umeala u strukturisanje te opozicije. Ne dozvoljavajui da
se upali svetlo ila je na ruku onima kojima mrak i inae najvie odgovara.
Meutim ponaanje vlasti ne moe sasvim da objasni trenutno stanje srpske
opozicije. I pre deset ili dvadeset godina vlast je na ovim prostorima bila
neprosveena i netolerantna, pa je stanje u opoziciji ipak bilo znatno bolje.
Nije to al za nekadanjim elitizmom Beograda. Ne radi se o tome da je sada
opozicija masovna i time bitno drugaija od kamernih kruoka iz proteklih
vremena. Problem je u neem drugom. Poznajui intenzitet tadanje
opozicione delatnosti oekivali bi smo istinsku eksploziju u trenucima
legalizovanja viestranakog ureenja. Neto poput Maarske, u kojoj je
bilo ak znatno manje neposrednih opozicionih aktivnosti kao osnove novog
politikog pluralizma.
Ono to bi smo oekivali, izostalo je. U Srbiji nije nastala velika liberalna,
socijaldemokratska ili nacionalna partija. Od svih stranaka najjai je
nacionalni pokret, sa nejasnim programom i bez nacionalnih veliina u
svom vrhu. Organizaciono i politiko iskustvo ranije srpske opozicije nije se
sauvalo ni u jednoj novoj organizaciji. Kada se danas kae "udruena
opozicija" teko je nai neku vezu sa bliskom prolou. Ne samo zbog
retrogradne ikonografije, koja budi asocijaciju na "veno jueranje" za koje
se ni Drugi svetski rat jo nije zavrio. udniji od ovog nedostatka vizije
jeste nedostatak politike strategije, nedostatak ideja, kreativnosti.
Jasno je da srpska opozicija ima tekoa da se prilagodi novim uslovima.
Kao to plua urbanog itelja mogu da stradaju pri neopreznom
konzumiranju planinskog vazduha, tako i ona jo ne uspeva da od
ispresecanog disanja pree na normalni ritam. Meutim, pitanje je, da li se
u padu opteg nivoa srpske opozicije radi o dekadenciji koja je uslovljena
situacionim i pojedinanim razlozima, ili je uzrok bar delom sadran u
prirodi i karakteru ranije opozicione delatnosti? Njen nivo je, dodue,
neosporno bio visok, ali da li je u sebi sadravao znatne evolucione
sposobnosti, tj. da li je raspolagao potencijalima za situaciju regulisanog
viepartijskog pluralizma?
ini se da u ovom polju lei bar deo reenja zagonetnog stanja trenutne
srpske opozicije. Uprkos viedecenijskom primatu u Jugoslaviji, beogradska
opozicija nije u sebi sadravala organizacijsku klicu koja bi iznikla u
pogodnom okruenju viepartijskog ureenja. Kada je to okruenje
stvoreno, ispostavilo se da iz klice ne izrasta ogroman areni cvet, nego
obina biljka meu mnogim drugima.
Jednostavno reeno, osnovni problem trenutne srpske opozicije je to to ne
uspeva da politiko iskustvo steeno u decenijama opozicione delatnosti
pretvori u efikasnu politiku strategiju. A to je pre svega problem
pretvaranja politikog iskustva u politiku organizaciju. Ako ova
transformacija ne uspe, a ona trenutno ne uspeva, ugroena su oba
elementa, iskustvo i organizaciona forma. Umesto politikog iskustva tada
se nude dnevne politike ideje i teme, a umesto organizacije nastaju stihijne
parapolitike grupe, slinije navijakim klubovima nego politikim
strankama.
Ako bismo eleli da personalizujemo ovo stanje stvari, bez velikih tekoa
dolazimo do zakljuka da je neiskustvo u ophoenju sa organizacijom (bilo
da se radi o politikom aparatu ili bilo kakvoj drugoj organizaciji) glavni
uzrok za prekid kontinuiteta izmeu stare i nove opozicije. Poto je stara
opozicija bila u sutini disidentska i intelektualna, bez istinskih pokuaja
stvarnog politikog organizovanja (ak bez svojih novina!), nova opozicija je
u fazu organizovanog pluralizma ula sasvim nespremna. Njoj je nedostajala
ne samo organizacija, ve i svest o organizaciji. Stranke su se osnivale
idealistiki, bez preteranog razmiljanja o materijalnim "sitnicama",
neophodnom poetnom kapitalu, prostorijama, slubenicima. Partije koje
su osnovane kao pretendenti na vlast bile su zapravo samo graanske
inicijative, i to su dobrim delom jo uvek.
Tek predizborna kampanja pokazae u stvari organizacijske kapacitete
stranaka u Srbiji. Tu e se videti ne samo to da li e nova opozicija biti u
stanju da aktivira iskustva stare opozicije, nego da li e uspeti da ta iskustva
provede u adekvatnu formu. Prie na gradskim tribinama i skupovima
istomiljenika nisu forma za predizbornu kampanju. Disidentska "kritika
svega postojeeg" nije program sa kojim se moe izai na izbore.
Izmeu naglaenog intelektualizma stare opozicije i naglaenog
antiintelektualizma znatnog dela nove opozicije nalazi se iroki prostor po
kome tumara vie od 50 odsto jo neopredeljenih biraa. Meutim, njihovi
glasovi ipak nisu ono najvanije. Najvanije je da se samo u tom prostoru
moe formulisati politika vizija demokratske Srbije. Ona je mogua samo
na liniji susreta iskustava stare i nove opozicije. Ali taj susret nije prosto
preuzimanje "tafetne palice". Iz njega mora da proizae novi vid politike, u
kome politika nee biti ni prkosno opiranje matici, ali ni puko plivanje niz
vodu.














Nije partijski zadatak
Originalno objavljeno u: Borba, maj 199?; pretampano u
knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi
Sad, Cepelin, 1996.
Drava je sankcije doekala nespremno. Jo gore od toga, ni kada su
sankcije zvanino uvedene, nije sainjen krizni plan za funkcionisanje
drave pod vanrednim okolnostima. Nai protivnici precizno i sistematski
steu obru oko nas. Na sve to mi odgovaramo haotino i nesistematski.
Negativni efekti sankcija na taj nain se udvostruuju.
U buduoj Srbiji, ovako neto ne sme da se deava. Njeni organi vlasti
moraju uvek da raspolau sa nekoliko pripremljenih odgovora na probleme
koji mogu iskrsnuti. Nii organizmi reaguju na prepreku tek kada se sa
njom sudare. tete se ne mogu izbei. Budua Srbija mora da predvia
prepreke i da se sudara sa njima samo ako to eli, tj. ako je potpuno
spremna da razbije prepreku.
U naem trenutnom siromatvu i krizi ogroman je udeo objektivnih greaka
nadlenih organa od ministarstva, do poslednjeg inovnika koji sprovodi
vladine odluke. Spoljne uslove moda ne moemo menjati, ali unutranje
sigurno moemo. Na primer, organi vlasti su mogli na vreme spreiti
nevienu pljaku graana od privatnih parabanaka, koje su uz blagoslov
vlasti izrasle kao otrovne peurke posle kie. Da je htela, vlast je mogla da
sprei bezmerno tampanje novca, ime je obezvreena svaka zarada i svaka
uteevina. Taj natampani novac se ogromnim delom nenamenski troio i
troi. Pre svega za otkup deviza od graana, pri emu te devize odlaze u
inostranstvo, verovatno zauvek. Stvorivi atraktivno crno trite novca, vlast
je uguila proizvodnju. Ko je lud da ulae u proizvodnju, ako taj isti novac
moe viestruko da se uvea, trgujui njime?
U buduoj Srbiji posedovanje novca iz primarne emisije mora se tako strogo
kontrolisati i sankcionisati kao to je sluaj sa posedovanjem tekog
naoruanja. Ako neko dobije iz primarne emisije pola miliona maraka, bez
adekvatne kontrole, to je isto kao da je na slobodno i nekontrolisano
korienje dobio tenk ili top. I u jednom i u drugom sluaju, drava se
odrekla najvanijeg dela svoje suverenosti.
Politiki sistem u buduoj Srbiji mora da bude generator koji proizvodi
energiju za drutvo, a ne potroa energije. Sankcije nisu nikakva prepreka
za to da vlast pomae narodu, a ne da ga samo kota.
ta bi efikasna i odgovorna vlast uinila u trenutku uvoenja sankcija?
Najpre bi sainila plan supstitucije uvoza, tj. videla bi koji vani proizvodi i
rezervni delovi mogu da budu proizvedeni i kod nas. Sainila bi program
podrke ovoj proizvodnji i time bi veliki deo privrede uinila nezavisnom od
uvoza, to je dobro, i kada nema sankcija. Umesto toga, sve je preputeno
sluaju i dovitljivosti ljudi. Ni jedna privreda ne moe da poiva samo na
dovitljivosti.
Pametna vlast bi u trenutku nadolazee ekonomske krize stvorila
informacioni sistem o raspoloivim privrednim kapacitetima, nomenklaturi
roba, i svemu onom, to skrauje i pojeftinjuje proizvodnju. U trenutku
uvoenja sankcija trebalo je kompjuterizovati Srbiju i to na raun drave.
Na spoljnu blokadu odgovorilo se po jaanjem unutranje komunikacije.
Novca za to je bilo dovoljno. Zar u vreme trajanja sankcija nisu iz zemlje
otile milijarde maraka? Manji deo tih sredstava bio bi dovoljan da Srbija
neutralie bar polovinu negativnih efekata sankcija.
Vlast je mogla da pojednostavi uslove platnog prometa. Sve manji deo
poslova obavlja se legalno, a za taj sve manji deo poslova potrebno je za
isto administrativne stvari utroiti sve vie vremena.
Vlast bi mogla, kada bi htela, da obezbedi striktno potovanje ugovora, ime
bi poslovanje postalo manje rizino, a graani ne bi onda u celini proizvoda
plaali taj rizik. Danas je nemogue naplatiti potraivanje. Zbog toga se sve
plaa avansno. To onemoguava sloenije poslove. Naa privreda zbog
svojih unutranjih blokada postaje sve primitivnija i neotpornija. Kada bi
drava garantovala jednostavno naplaivanje potraivanja putem steaja
dunika, jednim potezom bi uvela pravila igre i unapredila poslovanje.
Drava na raspolaganju ima bezbroj naina da se aktivno suoi sa
problemima i da ih reava. Meutim, ako to ne ini, drava i sama postaje
problem i prepreka za njene graane. Sadanju Srbiju karakteriu krajnja
zaputenost dravnog aparata i aparata vlasti. Stalno se smiljaju nove mere
i novi programi, a uporno se izbegava pitanje o instrumentima za
sprovoenje tih mera i programa. Tu vlada pravi haos.
Srbija se mora vratiti svojoj dravotvornoj svesti. Bez toga joj nema
budunosti. Bez sreene drave ne pomae ni jedan program, nikakva dobra
namera, ni vrhunska pamet. Raditi za dravu, za opte dobro taj posao mora
ponovo poprimiti smisao najvie asti i sudbinske pozvanosti. Nema te
vlade koja moe Srbiju izvui iz krize, ako ne pokua da probudi uspavanu
svest o visokomoralnim ciljevima rtvovanja za svoj narod, ne u maskirnim
paradnim uniformama, nego u predanom radu na sreivanju drave.
Koji put vodi ka buduoj Srbiji? Kako smanjiti subjektivne greke, spreiti
zloupotrebe i pljake, oterati mafiju iz blizine vlasti, vratiti kod graana
poverenje u pravni sistem?
Od odgovora na ova pitanja zavisi nae preivljavanje. A odgovor je
jednostavan. Potrebna je jasna i jaka politika volja da se to pitanje stavi na
dnevni red i da se trai politika podrka za buduu Srbiju. Onaj ko nema
snage za ovu muku igru neka se odmah premesti na tribinu za gledaoce. To
se u podjednakoj meri odnosi i na vlast i na opoziciju. Jer, budunost Srbije
nije partijski zadatak.








Diskretni arm neoliberalizma
Originalno objavljeno u: Stav, februar 1990; pretampano u
knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi
Sad, Cepelin, 1996.
Danas nae drutvo jo samo na svojim rubovima komunicira pomou koda
binarnog shematizma, gde se radi o dihotomijama levo/desno,
revolucionarno/kontrarevolucionarno, progresivno/konzervativno. Ovaj
primitivni kod zamenjen je sloenijim, koji barata nijansama, a ne
nepomirljivim razlikama. Tako su sada svi za pluralizam, viepartijski
sistem, slobodno trite, pravnu dravu. Dodue, jedni su za to da se
pomenuta dobra u celini konzumiraju, dok su drugi za oprezno doziranje.
Ne zato to bi imali neke naelne prigovore. Daleko od toga. I oni su
(odjednom) shvatili da bez pluralizma nema razvoja. Samo to se plae da bi
isuvie nagle promene ugrozile osnovnu stvar, pa predlau askezu u
praktikovanju demokratije. Ne treba, za poetak, preterivati sa slobodama,
pa je zato npr. i kod "slobodnih izbora" dovoljna slutnja da bi "glavni ovek"
pobedio i da su stvarno bili slobodni.
Ova promena koda, ma koliko inae bila pohvalna, ima tu lou osobinu da
oteava komunikaciju. Ako se vladajua partija utrkuje sa novonastalim
alternativnim partijama u pogledu toga ko e tamnijim bojama opisati
postojee stanje i ko e u svoja programska naela ukljuiti vie
"civilizacijskih vrednosti", ako se, dakle, vie ne zna ko je vlast a ko
opozicija, politika publika ostaje zbunjena. Kako da razlikuje prazna
obeanja od istinskih namera?
Sreom, ovde postoji jednostavna metoda provere. U iskrenom opredeljenju
za politiki pluralizam sadrano je saznanje o heterogenom karakteru
drutva. O tome da drutvo nije mogue jedinstveno reprezentovati, pa da je
zbog toga neophodan pluralizam reprezentovanja. Meutim, ako
zagovornici pluralizma istovremeno svim sredstvima tee tome da na
pozicije drutvene reprezentacije (npr. u vrhovima "drutveno-politikih"
organizacija) dovedu aktiviste iste (vladajue) partije, onda je i taj njihov
pluralizam samo neobavezna pria. Onaj ko u nju poveruje sam je kriv.
Utoliko je politikoj opoziciji relativno lako da pokae neiskrenost liberalne
demagogije, koja poslednjih meseci cveta i u Srbiji. Ve povrno
evidentiranje pozicija na kojima se sabire drutvena mo pokazuje da nema
ni govora o njenoj redistribuciji. Osim toga to je personalno koncentrisana
u rukama lidera i njegovog najueg sledbenitva, ona je i potpuno
izmaknuta kontroli. U konstitucionalnim monarhijama evropskog 18. veka
bilo je vie institucionalnih sredstava za kontrolu moi nego to je to sluaj
u reformisanom komunizmu balkanskog tipa.
Iza prividne saglasnosti u pogledu politikog pluralizma, necenzurisane
demokratije, podele vlasti, itd. lako je prepoznati okotalu dihotomiju
nai/njihovi (tj. prijatelji/neprijatelji), koja je retorski omekana, ali je u
svojoj sutini nepromenjena. A kako stoji stvar sa ekonomskom
deboljevizacijom naeg poretka? Da li je zalaganje za trinu ekonomiju,
privatnu inicijativu i neprikosnovenost svojine takoe samo demagoki trik,
smiljen da unese zabunu i da blokira stvarne promene? O kakvom
slobodnom tritu moe da bude re ako nae drutvo ostane "socijalistiko"
(kako predlae i nacrt za novi Ustav), o kakvoj privatnoj inicijativi i svojini
se moe govoriti uz zadravanje "samoupravljanja" i "drutvene svojine"?
Zaista, kada je u pitanju ekonomska deboljevizacija naeg drutva,
protivrenosti su podjednako oevidne kao i kod politike deboljevizacije.
Meutim, da li je stanovite opozicije, kao kritiara vladajueg koncepta
"reformi", tako jednostavno, kao to je to u sluaju obeanih politikih
promena? Ako se politika obeanja vlasti proveravaju s obzirom na stvarnu
redistribuciju politike moi, da li se iskrenost vlastodraca u pogledu
obeanih ekonomskih promena moe proveravati istim kriterijem
redistribucije? Oigledno da ne, poto je ekonomski pojam participacije
definitivno kompromitovan modelom "samoupravljanja". Onaj ko bi danas
kritikovao vladajui poredak zbog toga to on ne obezbeuje participaciju u
ekonomskoj moi nastupao bi sa pozicije neostvarenih ideala samog tog
poretka, i nuno bi delovao sasvim anahrono. Naime, najvie do ega bi u
svojoj kritici mogao doi bile bi floskule o "otuenim centrima" koji
spreavaju "integralno samoupravljanje".
ini se da iz ove dileme ipak postoji jednostavan izlaz. Oni koji govore o
slobodnom tritu misle ozbiljno samo onda ako pod tim podrazumevaju
potpuno povlaenje drave iz ekonomije. Naravno da bi to znailo kraj
komunizma, pa i onog koji je radikalno reformisan. Kritiare postojeeg
stanja to ne mora da brine, budui da njihov zadatak i nije da trae modus
opstanka komunizma. Ali, neto drugo bi moralo da ih zabrine, i to sa
dobrim razlogom. Da li postoji strukturna analogija izmeu politikih i
ekonomskih promena? Takva analogija koja bi opravdavala upotrebu iste
metafore, tako da bismo onda mogli govoriti o politikom liberalizmu kao
slobodnom tritu politikih ideja i projekata i o ekonomskom liberalizmu
kao slobodnom tritu roba i usluga.
Ovo pitanje namerno ne elim da formuliem u obliku klasine dileme o
korelaciji izmeu politikih i socijalnih sloboda (prava). Svi znamo da je na
toj dilemi izrastao socijalistiki pokret i da se kompromitovao upravo pri
pokuaju da je rei. Nepopravljivi utopisti e, naravno, sada tvrditi da se
uzrok za epohalni neuspeh komunistike civilizacije ne nalazi u samom
projektu komunizma, nego u prebrzom potcenjivanju politikih sloboda,
ostvarenih u "graanskim drutvima" (u kojima nisu bile ostvarene
socijalne slobode). Sada bi u nekom "demokratskom socijalizmu", uveravaju
nas oni, trebalo jo jednom pokuati sa istim programom, ali uz pouke koje
smo u meuvremenu stekli. A za mogunost tog svog "demokratskog
socijalizma" oni ponovo nemaju bolji dokaz nego to je puko uverenje u
nunost reavanja pomenute dileme politika/socijalna emancipacija.
Prosveeni kritiari komunistikog poretka odbacuju sam problem, a ne
samo njegovo reenje. Ekonomske promene, po njihovom uverenju, ne
treba da se rukovode idealom socijalne pravde, poto je to jedna ideoloka
kategorija koju je analitiki teko definisati. Pojam trita ima u oba polja,
politikom i ekonomskom, isto proceduralnu ulogu. On naznaava slobodu
konkurencije, bez obzira na sadraje koji se razmenjuju.
Ve sam napomenuo da ne elim raspravljati o naelnoj liberalistikoj
kritici komunizma. Ostavljam po strani pitanje da li je zahteve za politiku
slobodu mogue neprotivreno udruiti sa zahtevima za socijalnu pravdu.
Interesuje me sasvim konkretan problem. Ne to da li postoji korelacija
izmeu politike i socijalne emancipacije, nego da li se moe utvrditi
strukturna analogija izmeu onih promena koje u politikom i ekonomskom
polju zahtevaju liberalni kritiari komunizma. Oni u oba polja zahtevaju
uvoenje slobodnog trita i povlaenje drave. Da li to vodi rezultatu koji
oekuju? Da li se sa dobrim razlozima moe oekivati da e u situaciji kakva
je, npr. trenutno u Jugoslaviji, oslobaanje trita ideja i trita roba i
usluga podsticati demokratiju? Ili e se moda ova dva procesa, formalno
povezana metaforom trita, meusobno blokirati? Pitanje je znaajno, i
tie se svih socijalistikih zemalja koje pokuavaju da se sa to manje
gubitaka vrate sa pogrenog puta.
Ne treba da se zadravamo kod prvog elementa dileme: koncept
demokratije kao slobodnog trita ideja i projekata, trita na kome se
politike vizije i politike odluke razmenjuju za birake glasove i poverenje,
taj koncept demokratije nije teko na uverljiv nain izloiti i utemeljiti. Isto
vai i za model trine privrede, kao prirodnog pandana politikog
liberalizma. ta ostaje od ove evidencije ako je prenesemo u kontekst
postojeeg socijalizma? Da li i tu moemo, kako to ine pristalice
neoliberalizma, poi od hipoteze da trite kri put ka demokratiji?
Pre svake dalje rasprave je jasno da stanje socijalistikih zemalja tek treba
da bude promenjeno pomou navedenog koncepta. A ta to znai? Odgovor
emo dobiti samo ako u raspravu uvedemo i stanje koje treba da bude
promenjeno. Ono je formirano pod neposrednim dejstvom lane socijalne
(socijalistike) drave, koja je individuama oduzimala svaku inicijativu, ali
ih je zauzvrat opskrbljavala elementarnim sredstvima za preivljavanje. Na
taj nain je nastalo drutvo politiki i ekonomski nepunoletnih ljudi.
Njihovo participiranje u zajednikom ivotu ograniavalo se na forme
nametnutog parazitiranja, koje je u ekonomskoj sferi zavravalo kao
troenje zateenih resursa.










Lanana reakcija
Originalno objavljeno u: Stav, mart 1990; pretampano u knjizi:
Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad,
Cepelin, 1996.
Poetkom januara, Beogradom je etalo etiri hiljade novopeenih direktora
privatnih preduzea. Uz ulog od dve milijarde starih dinara, tipizovani
ugovor o osnivanju i fiktivni " elaborat o drutveno-ekonomskoj
opravdanosti" oni su po novom Zakonu o preduzeima ispunjavali uslove za
upis u sudski registar. Naravno, samo zanemarljivo mali broj novih
privrednih subjekata je u spisak svojih delatnosti ukljuio i po neku
proizvodnu. Ono za im njihovo poslovno srce udi jeste trgovina, po
mogunosti eksport/import.
Nije bio neophodan nikakav Zakon o politikim udruenjima da bi se
poetkom januara Beogradom etao dvocifreni broj osnivaa partija i
politikih udruenja. Kao ulaznica u to ponosno drutvo bio je dovoljan
politiki program (po pravilu tipizovan, tj. u najeem broju sluajeva
gotovo identian) i fiktivno, tj. naelno neproverljivo, zalaganje za
demokratska naela i opoziciju postojeem sistemu moi. Naravno,
zanemarljivo mali broj novih politikih subjekata namerava da se bavi
"proizvodnim politikim delatnostima", tj. da radi na stvaranju politike
kulture kao nunog uslova demokratije. Budui da se ta delatnost ne moe u
partijskom knjigovodstvu neposredno prikazati kao ideoloki "dohodak",
probitanijim se ine transakcije unutar postojeih politikih resursa, tj.
trgovanje trenutnim i nekadanjim politikim idejama, predrasudama i
resantimanima.
Neko bi oekivao da e kao neposredna posledica ovog "cvetanja hiljadu
cvetova" nastupiti blagi ok kod konzumenata roba i ideja, i da e ovi,
uplaivi se za to da e umesto poljoprivrednih proizvoda na svojoj trpezi
imati samo cvee, po kratkom postupku odluiti da preoru ovaj neobini
botaniki vrt. To jest, da e novoosnovana preduzea i novoosnovane partije
bez velike pompe bankrotirati i raspasti se, poto nee uspeti da animiraju
klijentelu kojoj se obraaju.
Ovakvo oekivanje bilo bi preterano optimistiko. Ono bi poivalo na iluziji
o tome da kolektivna dobra (ono to se u bilo kom smislu nudi kao roba)
kod nas ve mogu da budu procenjivana sa stanovita upotrebne vrednosti.
Dakle, da u privredi i politici po kratkom postupku propadaju ona
preduzea i oni politiki projekti koji ne mogu da izdre proveru
racionalnog kriterija trine ponude i potranje. A taj trini princip
podrazumeva ne neko stihijno i kratkotrajno opredeljivanje (jer takve
stihijne reakcije slamaju trinu strukturu, poto ukidaju predvidivost, i
time racionalnost ponaanja), nego stabilizovane preferencije i pouzdana
merila da se ponuena "roba" (bilo da se radi o predmetima ili politikim
programima) proceni i da se njen sadraj uporedi sa etiketama koje su na
njoj nalepljene.
Ovaj minimalni uslov trine racionalnosti nije ispunjen ni u naoj
ekonomiji, ni u naoj politici. Ne samo to kupci tj. klijenti politikih partija,
nisu naisto sa svojim vlastitim potrebama, nego oni povrh toga ne
raspolau objektivnim mehanizmima da proveravaju obeanja koja su
sadrana u pompeznim nazivima preduzea i partija. Uz realnu mogunost
samoobmanjivanja i pogrene autopercepcije, dolazi opasnost
obmanjivanja, to onda beskrajno oteava proces pronalaenja veze izmeu
interesa i objekata za njihovo zadovoljavanje.
Svojevrsni idealizam naeg ekonomskog i politikog ivota, naime,
odvojenost tog ivota od empirijske stvarnosti kao one instance koja lomi
ekstreme i koja slui svakodnevnoj, rutinskoj proveri pojmova i ideja, taj
idealizam oteava testiranje. On na taj nain produava ivot i najbizarnijim
politikim koncepcijama. Na ovoj osnovi poiva prividni paradoks, koji se
sastoji u tome da e se novoosnovane privredne i politike organizacije,
kada dospeju u krizu, dalje umnoavati, umesto da se naprosto ugase. Kada
izmeu dva lana osnivakog odbora nekog preduzea doe do konflikta pre
nego to je realizovan i jedan posao (ili moda, upravo zbog toga), normalno
bi bilo da e se firma raspasti. Kod nas se deava neto drugo: nastaju dve
firme. Isto vai i za partije. Pluralizam se u naim uslovima na taj nain
pojavljuje kao lanana reakcija. Onaj ko je naivno mislio da je atom teko
deljiv, grdno se prevario. A kako trenutno stvari stoje, u aktuelnim deobama
naih privrednih i politikih preduzea pokazae se da ni elektroni nisu
nedeljivi, samo ako je sila dovoljno jaka.
U ovakvom haosu sve manjih estica, aktuelno postaje pitanje primata, tj.
autorskih prava. Kada se podeli jedna firma iji lanovi vrsto veruju da je
njeno ime ve steklo ugled, ili neka partija iji osnivai isto to misle, koja
strana e imati pravo da dalje nosi cepljeni naziv? Ako na jednoj strani
ostane direktor, a na drugoj upravni odbor, ko je autentini nastavlja
prvobitnog preduzea? Poto se njihov kapital ne sastoji od materijalnih
stvari, nego od istinskog ili tobonjeg ugleda meu klijentima (lanstvom),
kako taj ugled da se podeli na ravne delove?
Pred ovim tekim, gotovo metafizikim pitanjima o deljenju vrednosti, ovih
dana su se nala mnoga novoosnovana preduzea, a i neki eksperti u oblasti
srednjevekovnog uenja o (ne)deljivosti subjektivnih kvaliteta ne bi mogli
rei da je npr. SNO stranka svoga ideologa, ili svojih organizatora i
praktiara. Naizmenine konferencije za tampu, na kojima najpre oni njega
iskljuuju iz zajednike partije, pa on njih, i tako u krug, pokazuju kako je
najtee podeliti blago koje tek treba da bude pronaeno. To blago, lanovi i
birai, ekaju da se imovinska rasprava zavri, pa da pripadne pobedniku.
Tako veruju obe strane u sporu.
Spor izmeu Narodne radikalne partije i njenog dojueranjeg
neprikosnovenog lidera drugi je karakteristian primer. Nezdravi
radikalizam, koji proistie iz poremeenog odnosa prema realnosti, rezultira
time da se dojueranja, makar i deklarativna privrenost istom politikom
programu, neposredno transformie u animoznost, ak i u linu
netrpeljivost.
U preduzeima i partijama koji bi nastajali normalno, a to znai, bez
neumerenih pretenzija i sumnjivog idealizma, a pre svega bez ambicija da se
na lak i brz nain steknu bogatstvo i mo, u takvim organizacijama bi se i
nepremostive podele lako regulisale. Klijenti i poverenici (a u sluaju partije
lanstvo) bili bi na vreme i sveobuhvatno informisani o razlozima i
konsekvencama razlaza, takoe i o daljim namerama svih strana, pa bi se
onda na miru mogli opredeliti. U normalnim partijama bi frakcija, koja se
osamostalila do te mere da se vie ne uklapa u zajedniki program, mogla na
skuptini svih delegata da se odvoji i da sa sobom povede svoje sledbenike.
A ta raditi sa preduzeima i partijama koje nemaju ak ni svoje stvarno
sedite, stvarne adrese i slubenike? Kako podeliti te fluide, koji od vrstih
oblika imaju samo svoje nazive? To je pitanje koje ovih dana mui pre svega
one koji su do jue tvrdili da raspolau milionima dolara i lanova.
Ova situacija je sve drugo samo ne smena. Jer, ona neposredno ugroava
svaki pokuaj stabilizovanja politike situacije u naoj zemlji. Ako ne postoje
institucionalni mehanizmi da se fiktivna preduzea spontano odvoje od
stvarnih, kako da funkcionie trite roba i ideja? ta su fikcije, a ta stvarne
ponude, iza kojih stoje ozbiljnost i volja? Kako da znamo 1/ koja partija, i za
koje delove svog programa ima podrku meu stanovnitvom, 2/ kako da se
izvri podela uticaja u sluaju da doe do temeljnog spora o programu ili
rukovodstvu? Jedini nain bio bi, uspostavljanje komunikacijske mree, ne
samo u interesu lanstva, nego pre svega u interesu neopredeljenih
posmatraa, tj. politike javnosti.
Nai vlastodrci misle da e time to sistematski spreavaju nastajanje
pomenute komunikacijske mree (zadravajui totalni monopol nad
sredstvima drutvene komunikacije) spreiti eroziju vlastitog uticaja.
Meutim oni time onemoguavaju regeneraciju politike kulture. Lo
idealizam, sklonost radikalizmu i netoleranciji, to su posledice stanja u
kome je prekinut protok relevantnih informacija, stanja u kome nema
mogunosti politikog korigovanja i uenja putem svakodnevnog
uporeivanja programa i stvarnosti.
Zbog te nemogunosti se kao pandan dosadanjem politikom
fragmentarizovanju pojavljuje politiki pluralizam kao lanana reakcija.
Asocijacija na atomski proces nije sluajna, jer i politiko raspadanje je
opasno po ivot. Ono vodi zamoru i rezignaciji i pre nego to je stvarni
politiki ivot zapoeo. A stvarni politiki ivot dogaa se samo u zemljama
u kojima postoji parlament. Otezanje sa uvoenjem viepartijskog
parlamenta, kao jedinog efikasnog sredstva da se praktino provere partijski
programi, takvo odugovlaenje za sada proizvodi samo komine fenomene
javnog sukoba partijskih lidera i njihovih organizacija, meutim, u procesu
lanane reakcije sadrana je logika koja e ubrzo zalediti svaki smeh.
Naime, logika stvarnog raspada.















Nacionalni odnosi i vlast









Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu
Originalno objavljeno u: Borba, Beograd, jun 1991;
pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na
Zapadu, Novi Sad, 1996.
Nita nije tako slabo kao ideja ije vreme je bespovratno prolo. U Istonoj i
Jugoistonoj Evropi ta ideja je bez sumnje ideja socijalizma. Unapred bi bio
osuen na poraz svako ko bi pokuao da pomou ove ideje mobilizuje
pozitivne emocije i formira politiki program. Svuda bi propao. Da li i u
Srbiji?
Globalni slom socijalizma ne bi smeo da nas toliko impresionira, da ne
vidimo "malu razliku". Ta "mala razlika" je upravo Srbija. U njoj je jo uvek
mogue nagaati da li e posle viestranakih izbora stranka koja je
nasledila ideju socijalizma pobediti ili izgubiti. A im ima mesta nagaanju,
znai da ideja socijalizma kod nas nije definitivno ugaena.
Neko e rei da je ona samo le, koji se trza pod impulsima galvanizacije. Da
ona samo parazitira na stablu koje sa njom nema nikakve veze. Ali,
neosporno je da se mrda.
Stablo ije sokove crpe ova socijalistika imela je, naravno, nacionalni
program. Ve odavno nisu potrebne nikakve lucidne analize da bismo znali
da socijalizam u Srbiji ostaje u igri, zahvaljujui prikljuivanju na nacionalni
izvor energije. To je onaj visokoaromatini supstrat, koji je, pomean sa
mlakom i bezukusnom tenou socijalizma, itavom koktelu dao pitkost i
"karakter". Moda e se ovaj koktel nacionalizma i komunizma na kraju
pokazati kao molotovljev koktel, koji e nam izgoreti usta. Za sada on ima
sasvim dobru prou kod edne publike.
Dakle, lako je zakljuiti da srpski komunizam svoju renesansu zahvaljuje
energinom okretanju nacionalnoj politici, i pre svega nacionalnoj retorici.
Drutvena organizacija ostala je ista, nedemokratska i autoritarna, ali je
ispunjena novim sadrajem. Nema entropije, ni oiglednog raspada, kakve
poznajemo iz poslednjih dana socijalistikih poredaka. Sve ovo je lako
uvideti, ali stvar nije u tome. Problem tu tek nastaje. Pravo pitanje nije ono
o energetskom izvoru naeg socijalizma, nego: kako se moglo desiti da
upravo u Srbiji poe za rukom spasonosno cepljenje komunizma vakcinom
nacionalizma? Jer, spajanje ova dva elementa uopte nije tako uobiajeno i
razumljivo. Takvi spojevi su nam, dodue, i odranije poznati. Ali to
"odranije" odnosi se na komunistike reime iz vremena kada nije bilo
opozicije.
Onog trenutka kada je u socijalistikom monumentu dolo do prvih vidljivih
pukotina, onog trenutka kada se oformila javna opozicija, nacionalna ideja
okrenuta je protiv komunizma. Opozicija je nastupila kao jedini autentini
zastupnik nacionalnih interesa, a komunisti su mogli biti sreni ako nisu bili
proglaeni za nacionalne izdajnike. To se deavalo ne samo u Maarskoj ili
ehoslovakoj. To se deavalo i u Sloveniji i u Hrvatskoj. Ali, to se ne deava
u Srbiji. Zato?
Objanjenje ne smemo traiti u sredstvima masovne manipulacije. Njima su
raspolagali svi komunistiki reimi. Osim toga, na vezanu trgovinu, uz koju
je uz nacionalni program dobrovoljno, iako uz nekanje, preuzet i
socijalizam, u Srbiji su pristali neki ljudi koji nisu tako naivni da bi podlegli
jednostavnoj propagandi.
Ovde me ne interesuje da li se oni varaju i da je pristajanje na
komunistiko-nacionalnog bastarda dobro, za njih same i za stvar do koje
im je stalo. Interesuje me udni magnetizam koji oko sebe iri ovaj bastard.
Magnetizam je tako jak da je spreio aktiviranje demokratskog nacionalnog
programa u Srbiji. Programa koji bi bio suprotstavljen ne samo
komunistikoj okupaciji nacionalne ideje nego antidemokratskom
nacionalizmu.
Odgovor na ova pitanja moramo traiti u naoj posleratnoj istoriji. Odnos
izmeu nacije i drave, dovoljno komplikovan i u staroj Jugoslaviji, ovde
ulazi u svoju poslednju patoloku fazu.
Dravni i ustavni razvoj, koji poinje ve sredinom Drugog svetskog rata,
pod platom federalizovanja obeavao je i podsticao stvaranje samostalnih
republikih drava. Zavesa na dravnoj pozornici bila je sputana, gledaoci
su oekivali da e scenska slika, koja iza nje nastaje, bar priblino
odgovarati programskoj najavi koju su dobili na ulazu. uli su, dodue,
povremenu buku iza zastora, pomeranje tekih predmeta, ali imali su
poverenje. To poverenje pojaavali su "njihovi" redari. Pa ne mogu nas
valjda prevariti ako su "nai" razmeteni po svim vanim poloajima!
A kada se zavesa podigla, ustanovili su da se nalaze u sasvim drugom
komadu. Nije se igrala najavljena drama federalizma, nego tragikomedija
stvaranja nezavisnih republikih drava. Ona bi bila sasvim komina, kada
ne bi bilo ugroenih delova razliitih naroda u republikim dravama. Bila
bi sasvim tragina, kada bi te pseudodrave mlatarale pravim, a ne
pozorinim sabljama.
Kada se zavesa podigla, jedino srpski komunisti nisu znali tekst i nisu bili
adekvatno naminkani. Delovali su deplasirano na sceni, kao figure iz nekog
seoskog amaterskog pozorita.
"Novi politiki kurs", do koga je u Srbiji dolo posle znamenite promene
politikih uloga, omoguio je srpskom komunizmu da se ukljui u
predstavu. Ni manje, ni vie. On Srbiji nije doneo nita to npr. slovenaki
ili hrvatski komunisti svojim republikama nisu doneli jo pre nekoliko
decenija. Jedina zasluga je iskakanje iz samoizabrane treerazredne uloge.
Ali, komad je ostao isti.
Meutim, ivot je u meuvremenu iao dalje. Ono to je proputeno pre
dve, tri decenije, ne moe se anulirati kao da vreme ne postoji. Slovenaki i
hrvatski komunisti platili su za ovo saznanje. Glatko su izgubili na izborima,
jer niko nije bio spreman da im sada zahvaljuje za neto to su davno
uinili. Slovenija i Hrvatska postale su, dodue, zaslugom svojih komunista
federalne drave, ali ljudi su to zaboravili. Ti komunisti izgubili su zato to
su njihovi prethodnici bili veoma revnosni. I ovi novi komunisti su se
naravno pozivali na nacionalni program, ali publika je rae sluala
nacionalnu opoziciju. Na ve podignutim temeljima ona je obeavala
izgradnju nacionalizma bez komunizma.
Samo u Srbiji je stvarni konflikt mogao da se odvija unutar same
komunistike partije, izmeu "starih" i "novih" komunista, uz potpuno
iskljuenje vankomunistike opozicije. U samoj partiji se otvorio prostor
koji je u drugim zemljama i drugim jugoslovenskim republikama ve
odavno zatvoren. Nae epohalno kanjenje u odnosu na bive socijalistike
zemlje rezultat je injenice da su "novi" srpski komunisti uspeli da pitanje
odnosa izmeu drave i nacije prevedu na terminologiju spora izmeu
starog i novog komunizma. To je subjektivno bio trik, koji je objektivno bio
mogu zato to su "stari" srpski komunisti do te mere bili amateri, da i
minimalna poboljanja stvaraju utisak ogromnih napredaka.
iroku popularnost "novi kurs" stekao je time to je za Srbiju izborio ono to
su sve druge republike odavno ve imale i pod starim komunizmom. I ovi
kasni plodovi mnogima su slatki, ali ne treba zaboraviti da je stablo sa koga
potiu ve sasueno, i da se mora traiti novo. To stablo je komunizam, bez
obzira na to da li je stari ili novi.
Smetanje procesa neophodnih reformi u okviru socijalistikog modela,
redukovanje konflikata na sukob izmeu "starih" i "novih", sve to je strano
pogodilo ne samo demokratsku, nego i nacionalnu opoziciju Srbije. Obe su
izgurane iz polja u kome se odvijalo dogaanje. Jer to polje je, uprkos
promenjenoj retorici, ostalo nepromenjeno. Jo uvek ivimo u socijalizmu.
estoke emocije i jo ea terminologija stvorili su privid neviene
dinamike. Kao da "svaki dan, u svakom pogledu, sve vie napredujemo".
Nije teko uvideti da je najee re o istom prividu, i da je stvarni ivot ve
odavno napustio forme u kojima ga traimo. Spor izmeu "starih" i "novih"
komunista, koji je proteklih godina punio feljtone beogradskih listova i koji
je plenio panju italaca, anahron je i irelevantan. Ako jednom otvorimo
konzervu koju uvamo kao zlatnu rezervu, ve po mirisu emo ustanoviti da
ona vie nije za upotrebu. Bez obzira na arenu i obnovljenu nalepnicu.
Spor o mestu Srbije u komunistikoj Jugoslaviji postao bi zanimljiv samo da
se pretvorio u raspravu o samom komunizmu. Ovako, viedecenijsko
kanjenje srpskih komunista dobilo je adekvatan pandan u trenutnom
anahronizovanju gotovo ukupnog drutvenog i privrednog ivota. Najvei
mediji kontrolisani su kao u vreme "ratnog komunizma". To nije samo
politiki, nego drutveni problem, jer drutvo gubi sredstva za
komuniciranje o svojim stvarnim problemima.
U meuvremenu se, kao nusproizvod ideologizovanog stanja, pojavio
snaan antidemokratski nacionalizam. On je prirodni otpadak koji nastaje
kada se iz formule komunizam plus antidemokratija plus nacionalizam
izbaci prvi element. Skraena formula jo je jednostavnija nego njen
trolani uzor, ali time nije istinitija. Ne u smislu neke vene istine, nego u
tom smislu da ni jedna ni druga ne reavaju probleme. Dobre su za
podgrevanje emocija, ali samo za to. A emocije nam nisu nedostajale ni u
starom komunizmu. Nedostajala su nam reenja za probleme.

Zabuna sa zaelja
Originalno objavljeno u: ; pretampano u knjizi: Zoran ini:
Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, 1996.
Dva dogaaja, jedan euforian, drugi katastrofian, obeleila su kraj "starog
poretka". Prvi od njih, ruenje Berlinskog zida, ispunjavao je sve
pretpostavke da postane metafora i mit u isto vreme. Pao je zid kao
otelotvorenje podele, neprijateljstva, nepoverenja, neprozirnosti. Narod ga
je rasturao golim rukama, sa sveu da uestvuje u neem zaista
epohalnom.
Drugi epohalni dogaaj je rat u Zalivu. Tu ve vie nije bilo ni traga euforiji i
optimizmu. Pa ipak, i on spada u tvrdo jezgro, i najui krug zbivanja koja
obeleavaju prelaz iz starog u novi svetski poredak.
Na tom pragu, u tom prelazu koji jo uvek traje, i jugoslovenska kriza dobija
novi kvalitet, ulazi takorei u drugo agregatno stanje. Ritam radnje se
ubrzava, ono to je decenijama izgledalo vrsto, ubrzano se razmekava i
razdvaja na sve manje sastavne delove. ta se tu zapravo deava? Postoji li
neka veza izmeu globalnog i lokalnog deavanja, izmeu pada Berlinskog
zida i slavonskih kukuruzita? Da li je ta veza prisutna u politikoj svesti
Srbije, da li su prouene sve njene posledice, iskoriene sve mogunosti
koje prua, izbegnute sve zamke koje sadri?
Ve sam napomenuo da je pad Berlinskog zida posedovao sve osobenosti
velikog simbola, ak mita. Ta njegova snaga pokazala se kao prepreka za
proces politikog saznanja. Na isti nain kao to prejako svetlo smeta oima,
ovaj oevidni simbol uspostavljanja "novog poretka" prebrzo je zavodio na
uproene zakljuke. Na primer, na zakljuak da se u sluaju "novog
poretka" u stvari radi o kamufliranom "etvrtom rajhu", o germanskoj
zaveri iji je cilj da anulira poraze iz dva svetska rata i da u svetu uspostavi
novu svetsku silu. Time je i sam pojam "novog svetskog poretka" poprimio
negativnu obojenost u srpskom jeziku. Pod tim se preutno podrazumeva
iroka "antisrpska zavera" u kojoj su se na okupu nali stvarni ili izmiljeni
protivnici, od masonske loe do meunarodne finansijske mafije, ne
raunajui islamski fundamentalizam, Kominternu, Vatikan i sline
ustanove. Naravno da ovakva optunica, sroena u organima i salonima od
najvieg autoriteta u Republici Srbiji, ini izlinim svaku dalju analizu tog
demonskog "novog poretka". Tako je tema apsolvirana i pre poetka
rasprave.
Meutim, pad Berlinskog zida obeleio je mnogo znaajniji svetskoistorijski
rez nego to je stvaranje ujedinjene nemake drave. Jer, nema sumnje,
znaajniji od nemakog ujedinjenja je raspad do tada vaeeg bipolarnog
svetskog sistema, utemeljenog u epohi hladnog rata, a razvijenog u
decenijama koje su usledile. Taj sistem je poivao na obostranom strahu i
permanentnom zastraivanju. Svaki konflikt mogao se pretvoriti u svetski
rat atomskim orujem, to je mumificiralo tzv. blokovsku podelu. Ovaj
trivijalni pojam u sebi sadri itav niz praktinih posledica, kao to su
spoljna politika lanica bloka, odnos prema suverenosti drava, odnos
prema intervencionizmu, jednom reju, odnos prema dravnosti drave kao
takvoj.
Raspadom blokovske podele svi ovi odnosi pokrenuti su iz svog teita.
Svetska politika ponovo je postala zanimljiva, tj. otvorena i neizvesna. Ovu
promenu prvi je na svojoj koi osetio Kuvajt, a onda Sadamov Irak. Ono to
je u ruenju Berlinskog zida jo bilo zamagljeno mamurlukom i dimom
petardi, obelodanilo se u Zalivskom ratu. Taj rat je nezamisliv u "starom
poretku", tj. godinu, dve ranije. U svetu podeljenom na blokove ne bi bilo
irake invazije, poto bi blokovski patron Iraka, Sovjetski Savez, unapred
spreio takvu nerazumnu akciju, svestan opasnosti koja bi usledila po
svetsku sigurnost. S druge strane, da blokovska podela nije iezla,
Sjedinjene Drave dobro bi se uvale intervencije protiv drave iz suprotnog
blokovskog tabora, ak i ako bi ona, u trenutku pomraenog razuma, uinila
ono to je uinio Irak.
Meutim, Sadam Husein je prespavao epohalnu promenu. On nije shvatio
da su uvedena nova pravila igre, i da tu vie nema ni govora o sigurnoj
zatiti iza "gvozdene zavese".
Sa jugoslovenskom krizom deava se neto slino. U blokovski podeljenom
svetu sve strane su bile za ouvanje Jugoslavije. Kako zbog straha da njenim
destabilizovanjem moe doi do remeenja evropske ravnotee sila, tako i
zbog pravolinijskog dogmatizma, koji je bio svojstven spoljnoj politici
"starog poretka". Naime, nije dolo do toga da pojedinane drave imaju
specifian, "diferenciran" odnos prema fenomenu Jugoslavije, budui da je
u osetljivim takama spoljna politika blokovskih lanica i inae bila
uniformna. Ali, sa raspadom blokova, menja se skoro sve. Sada je doputen
individualni pristup. To najpre shvataju Nemci, koji zbog svog
spoljnopolitikog amaterizma i nedostatka tradicije najlake menjaju stil
svoje diplomatije. Francuska i Engleska ostaju zbunjene i jo uvek su
zbunjene. Umesto da ubrzano razvijaju vlastiti koncept novog celovitog
ureenja Evrope koja se vie ne deli na Zapad i Istok ove dve drave
bespomono insistiraju na "zajednikom nastupu" drava Evropske
zajednice, i jadikuju nad nemakom inicijativom. Opskrbljena slovenakim i
hrvatskim "softverom" nemaka diplomatija bez grie savesti ostvaruje
svoje posebne ciljeve, poto s pravom pretpostavlja da e vrlo brzo
celokupna spoljna politika nekadanjih blokova postati raznoliki splet
pojedinanih dravnih politika.
Dakle, prva znaajna osobenost "novog poretka" sadrana je u mogunosti
individualnog nastupa drava. Imperativ saglasja slabi do iezavanja, to
opet najbolje pokazuje natezanje oko Jugoslavije. Uporedo sa iezavanjem
ovog imperativa menja se odnos prema intervencionizmu. Poznato je da je
meanje u unutranje odnose bio najvei greh hladnoratovske epohe.
Naravno, "meanje" je definisano kao prelazak blokovske granice, dok su se
unutar blokova tolerisale razliite forme "ograniavanja suvereniteta". Sada
ta zabrani slabi. Irak je pogreno raunao s tim da e na brzinu anektirati
Kuvajt, a da e u dugoj i zamornoj politikoj debati nakon toga biti zatien
pomou principa zabrane intervencionizma. Meutim, da je Sadam malo
bolje promislio, uvideo bi da sama njegova lakomislena intervencija u
Kuvajtu predstavlja dokaz rapidnog slabljenja meunarodnog naela
nemeanja u tue odnose.
Raspadom blokova menja se politiki karakter sveta. Svet postaje
multipolaran, policentrian, u velikoj meri nepredvidiv, kreativan. Poto
nestaje regulaciona funkcija blokovske podele, funkcija koja je garantovala
nepromenjivost i parazitiranje, drave su prisiljene da izgrauju vlastitu
spoljnu politiku. Oni koji se ne prilagode, ostaju na zaelju.
Sve ovo posebno vai za Evropu, gde je na malom prostoru smeten itav niz
znaajnih drava. Veina njih ima osiguranu ulogu, samo je pitanje kada e
biti spremna da je igra. Naravno, svako kanjenje bie kanjavano, ali
definitivno ispadanje iz igre ne dolazi u obzir.
Drugaiji stav stoji sa Srbijom. Njoj nikakva povoljna uloga nije osigurana,
niti poseduje garanciju da e ostati u igri, makar i u sporednoj ulozi.
Posebno nepovoljna je okolnost to u merodavnim politikim krugovima
Srbije uopte ne postoji elja da se ue u konkurenciju za mesto u "novom
poretku". ak se osea vrlo snana nostalgija i al za blokovskom podelom.
Isticanje katolikog karaktera Zapada, naspram istonom pravoslavlju, kao
da sugerie nastajanje neke kompenzacije za ideoloke i vojne blokove. Kao
da nas je egzistencija u zapeku istorije uinila nesposobnim za neizvesnost
i rizik, i kao da nam je neophodna nova bipolarnost? Meutim, taj voz je
odavno otiao. Kakav e to pravoslavni blok da bude bez Rusije, koja e se
nai u Evropskoj zajednici ili ak u NATO?
Prigovor da se u Evropi obnavlja Zapadno rimsko carstvo strukturno je
ispravan, premda sadrinski besmislen. Ukoliko je to Carstvo bilo
integrisano ustanovama rimskog prava i hrianstvom, onda se zaista moe
rei da se ono u nekom vidu sada obnavlja, s tom razlikom to umesto
rimskog prava imamo trite (sa svim prateim posledicama), a umesto
hrianstva pravnu dravu sa njenim jednoznanim insistiranjem na
ljudskim pravima. Uslov za ulazak u ovo novo "carstvo" bie zdrava
privreda, konvertibilna valuta i budetska disciplina na jednoj strani, a
politika demokratija i zatita ljudskih i graanskih prava na drugoj.
Srbija moe sve to proglasiti zaverom, civilizacijskim atentatom na njenu
tradiciju, imperijalistikom ujdurmom. Meutim, apstinencijom iz ovog
"carstva" ona nee postati lanica nekog drugog, nego e ostati izvan, na
margini. Sigurno je da e takva sudbina zadesiti brojne narode i drave
sveta, mada ne i Evrope. Kao to su nekada varvari opsedali granice
Rimskog carstva, nosei u sebi ak i neku izvornost i snagu koja je njemu
samom nedostajala, tako e moda i sada svet biti podeljen na one koji vie i
na one koji manje uestvuju u dogaajima u "centru". A onima koji su
sasvim na periferiji ostae uteha da e jednog dana, udrueni, moda i
sruiti taj "centar", kao to su to svojevremeno uinili i varvari. Ako je to
uopte neka uteha.





Od previe do premalo
Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, januar 1992;
pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na
Zapadu, Novi Sad, 1996.
Konano je laknulo onima koji su se ve mesecima pitali zbog ega srpski
reim ne definie "ratne ciljeve Srbije". Pre nekoliko dana dobili su
definitivan odgovor. "Ratni ciljevi Srbije" sve vreme ratnih sukoba ostali su
neodreeni zbog toga da bi svaki ishod mogao da bude prikazan kao pobeda
politike srpskog reima. Ako itamo poslednja saoptenja SPS-a, koja
ponavljaju Miloevievu argumentaciju, zaokruenu u otvorenom pismu
Babiu, cilj nacionalne politike Srbije je zapravo oduvek bio dolazak plavih
lemova na srpske teritorije u Hrvatskoj. Kada akademici SANU budu
prouili ovu novu poslanicu, verovatno e smisliti uverljivu argumentaciju
da ubede narod kako je dolazak plavih lemova vrhunac srpskog
nacionalnog programa od Garaaninovog "Naertanija" do
"Memoranduma" i Miloevievog Pisma.
Ima tu, naravno, i jedan mali problem. Ako je uspostavljanje mira glavni cilj
Miloevieve politike u Krajini, zbog ega je mir posle rata bolji od mira pre
rata? Zar samo zbog onih par hiljada vojnika sa plavim lemovima, koji
treba da nadgledaju par hiljada kvadratnih kilometara teritorija nekadanje
Vojne granice? Ako su tamonji Srbi u svakodnevnoj ivotnoj opasnosti od
hrvatskog reima, ko moe verovati da e ih zatititi nekolicina vojnika, uz
to, ne preterano motivisanih da ostave svoje kosti na Balkanu? A ako je
opasnost tako mala da su i oni dovoljna garancija, onda se postavlja pitanje
smisla rata koji je voen.
Naravno, iako sa najvieg mesta, tj. iz Miloevieve "kneeve kancelarije",
nikada nije saopten politiki cilj Srbije u ratu, svima je jasno da se tu nije
radilo ba o istom apsurdu, tj. o ratu iji je jedini cilj da se rat zavri. Bilo je
i te kako ratnih ciljeva. Saoptavali su ih funkcioneri srpske drave,
vladajue stranke, publicistiki portparoli vlasti, ratni komentatori SPS-ove
TV, itd. Crtale su se ak i karte, neuvijeno se govorilo o "naim novim
zapadnim granicama". Prvi broj "Epohe", glasila SPS-a, bio je tematski.
Naravno, posveen pitanju o "naim novim granicama". Dovoljno je rei da
socijalistiki geopolitiari nisu krtarili kada je trebalo zaokruiti ono to po
"etnikom, istorijskom i svakom drugom pravu" pripada "nama". A bivi
potpredsednik bive Vlade potroio je na desetine minuta u najglavnijim
TV-dnevnicima (poglavito TV Novi Sad) da bi narodu objasnio da Hrvatska
nije Hrvatska, nego da su ono to mi mislimo da se Hrvatska u stvari sastoji
od Dalmacije, Hrvatske i Slavonije. A ono to nije hrvatsko (Dalmacija,
Slavonija), to moe da bude nae.
Neizdriva i sramna bee ta geopolitika onanija, to svakodnevno uareno
topografisanje, intimizovanje sa nikad ranije pomenutim zaseocima po
Slavoniji. Popaljeni ratni izvetai u nezaobilaznim maskirnim uniformama
su sa toliko oduevljenja govorili o Borovu Selu, da je malo nedostajalo pa
da ga predloe za glavni grad neke Krnje Jugoslavije, ili bar Proirene
Srbije.
Zanos je proao, akademici posramljeno sklanjaju geografske karte sa svojih
pisaih stolova, jastrebovi postaju golubovi. Trebae izvesno vreme da
svojim roacima, komijama, studentima, prolaznicima objasne da su oni
zapravo oduvek bili za "plave lemove", protiv besmislenog rata, za mir i
razumevanje meu narodima. Ali, uspee oni ve svima da razloe da se
nisu promenili oni, nego okolnosti, da njihova politika nije doivela poraz,
nego pobedu.
Meutim, notorna je injenica da srpska stvar danas stoji daleko loije nego
pre hrvatskog rata, a da je pozicija Hrvatske danas znatno povoljnija nego
na poetku jugoslovenske dravne drame. U tom ratu su, kako trenutno
stoje stvari, izgubili i Srbija i Srbi izvan Srbije. Ozbiljno je ugroen njihov
kredibilitet u bilo kakvim meunarodnim pregovorima. Njihova
verodostojnost u Jugoslaviji na najnioj je taki otkako postoje politiki
kontakti izmeu balkanskih naroda koji ive na ovom prostoru. A sve to je
rezultat politike S. Miloevia.
Srpski reim nije mogao da bitnije utie na ponaanje Tumanove vlasti,
niti da amortizuje njene iracionalne poteze. Ali, mogao je da vodi jasnu i
doslednu politiku, koju bi svi razumeli i koja bi se dala prevesti na jezik
meunarodnih normi i konvencija. Umesto toga, ova politika je bila
nepredvidiva, nejasna, neiskrena, nasilnika, neartikulisana,
nekomunikativna. Po svojoj osnovnoj pozi ona je bila maksimalistika.
Poto smo najbrojniji i najjai, bie onako kako mi kaemo. Ko nee milom,
hoe silom. Opijenost fiktivnim kvantitetom, metafizika brojeva, i to na
najvulgarniji nain, tako to se instrumentalizovao broj vlastitih
sunarodnika, zbrajao se sa brojem bojevih glava i artiljerijskih orua, i sve
to suprotstavljalo "ostatku sveta", dekadentnoj Evropi, trulom Zapadu.
Iz svega toga mogla je da proizae samo nesrea. Tako se i desilo.
Omnipotencija Viteza od Osme sednice, koji je Evropu pobrkao sa
Centralnim komitetom SK Srbije, a Bua sa Stamboliem, zavrava se kao
vebanje u kleanju i kajanju. Sada je manji od makovog zrna onaj koji je jo
nedavno hteo da koriguje Cara Lazara, i da dokae da je carstvo zemaljsko
Srbima na dohvat ruke.
Kao to u svom hvalisanju nije poznavao meru ni granicu, tako je i u kajanju
izgubio smisao za ukus. Postao je vei katolik od Pape, i dobrovoljno na sebe
preuzeo obavezu da "urazumi" Babia, koga je sam stvorio prema vlastitom
liku. Nije mu bilo dovoljno da ga se odrekne, da zanijee bilo kakvu vezu sa
njim, da prepusti plavim i svakim drugim lemovima da izau sa njim na
kraj. Ponudio se da lino obavi taj zadatak jer, kao to je poznato, uvek je
imao inicijativu, jo dok je bio bankarski inovnik.
Maksimalistika nacionalna politika Slobodana Miloevia izduvana je kao
prazan balon. Ne samo to je promaila sve svoje ciljeve, nego je
kompromitovala i diskreditovala i sam pojam srpskog nacionalnog interesa.
Fatalni krug je na taj nain zatvoren. Poto je srpski nacionalni interes
predao u ruke bogovima rata, Miloevi je doao do take u kojoj svaki
zahtev za mir znai negiranje ili preutkivanje srpskog nacionalnog interesa.
Zbog toga ne iznenauje to se u njegovom predugakom pismu Babiu ni
jednom reju ne pominje pravo srpskog naroda na samoopredeljenje, svuda
gde taj narod ivi na kompaktnim teritorijama i sa etnikom veinom.
ovek koji je svima probio glavu neobinim zahtevom da svi Srbi ive u
jednoj dravi, sada u ime Srba iz Krajina odustaje od zahteva da se slobodno
izjasne u kojoj dravi ele da ive.
Ovim razvojem je srpski nacionalni interes dospeo u kritinu situaciju.
Moda ak u opasnost da bude potpuno poniten, da se na zvaninim
meunarodnim mestima glasno ne pominje, kao da je neka nepristojna i
skaredna re. Dospeli smo u situaciju da se izvinjavamo to smo Srbi, da se
pravdamo ili izbegavamo sve razgovore na tu temu.
Jedini put iz ovog orsokaka jeste put destrukcije Miloevievog pojma
srpskog nacionalnog interesa. Neophodno je, najpre, pokazati da ovaj
interes, ni u jednoj svojoj dimenziji, nije u nekoj vezi sa represivnim,
nasilnim ili ak ratnim sredstvima. Srpski nacionalni interes, kao interes
naroda koji nije etniki ni teritorijalno homogen, po svojoj sutini trai
demokratska sredstva svoga ostvarenja.
To, naravno, ne znai da miroljubivost treba tumaiti kao odustajanje od
svih zahteva koji se tiu kolektivnog identiteta. Zahtev Srba u pograninim
regijama Hrvatske da budu izuzeti od nadlenosti budue hrvatske
nacionalne drave u potpunosti je legitiman i ni u kom sluaju ga ne treba
odbaciti kao ratnohukaki. Time to je u Briselu izjavio da srpsko pitanje u
Hrvatskoj nije teritorijalno pitanje, Miloevi je zajedno sa prljavom vodom
rata iz korita izbacio dete nacionalnog interesa. Jer, naravno da je pitanje
Srba u Kninu jedno teritorijalno pitanje. To to ga je Miloevi pokuao
reiti ratom, i to ratom protiv celog sveta, govori neto o samom Miloeviu,
a ne o tom pitanju. Glatko pretvaranje Srba u nacionalnu manjinu hrvatske
nacionalne drave ne predstavlja prizemljenje maksimalistike teorije o
"svim Srbima u jednoj dravi", nego odustajanje od legitimnog prava jednog
naroda da u trenutku dravne transformacije slobodno odlui o vlastitoj
dravnoj organizaciji. Jastreb nije postao golub, nego krtica.
Oigledno, glavni problem nisu odluke koje Miloevi danas donosi, u tom
smislu to bi te odluke mogle biti ispravne ili pogrene. Glavni problem su
pogrene odluke koje je godinama donosio i koje se samo delimino mogu
anulirati, i to samo njegovim bezuslovnim odlaskom. Drugim reima,
Miloevi danas, pa da mu je na raspolaganju i sva pamet sveta, moe da
donese samo jednu jedinu ispravnu odluku da ode. Sve druge odluke su
pogrene.







Ustav za Jugoslaviju
Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, novembar 1990;
pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na
Zapadu, Novi Sad, 1996.
Retke su zemlje, poput nae, u kojima je "ustavna radnja" napeta kao neki
kriminalistiki roman, prepun raznovrsnih zavera, zloina i namerno
zamrenih tragova. Ova radnja pleni panju iroke italake publike koja se,
u zavisnosti od trenutne sekvence, uvek iznova opredeljuje, ne marei
previe za vlastito prethodno ubeenje. Uloge ustavobranitelja i
ustavoruitelja razmenjuju se kao pozorine maske. Ako su se slovenaki
politiari donedavno profilirali kao poslednji branioci ugroenog Ustava,
sada ih nita ne spreava da isti taj Ustav, neznatno izmenjen, bez grie
savesti poalju na drugi svet. Obrnuto, srpski ustavoruitelji odjednom
otkrivaju svoju strasnu ljubav za donedavni objekt svog pravednog gneva i
spremni su da ga brane sve dok se ne pogase i poslednje pozorine svetiljke.
Ova neobina atraktivnost Ustavnih zapleta utoliko je neobinija to svi
znaju da je osnovno tivo (tekst Ustava) suvoparno i beskrajno dosadno.
Diskrepancija izmeu "scenarija" i "radnje na sceni" tolika je da pobuuje
opravdanu sumnju. Ne igraju li glumci neku svoju igru, pri emu im
scenario slui samo kao dobar izgovor da zaposednu scenu? Drugim reima,
da li je jugoslovensko "ustavno pitanje" zaista ustavno, ili je tu Ustav
posluio kao forma za zaplete i rasplete koji sa njim nemaju mnogo veze?
Ako celu jugoslovensku ustavnu aferu posmatramo iz ovog ugla, dakle, ne
kao opinjeni gledaoci, nego kao neki posetilac koji je sa svetla dana banuo
u zamraenu dvoranu usred predstave, biemo prijemiviji za jedno naelno
pitanje: da li je Jugoslavija uopte sposobna da ima ustav? Skromni kao i svi
sluajni posetioci, ograniiemo domet nae skepse na trenutno stanje. O
emu se radi kod trenutne jugoslovenske "ustavne reforme"? Da li problemi
koje ona treba da rei mogu uopte ustavnim sredstvima da budu reeni?
Graani neke zemlje u svome ustavu formuliu osnovna svojstva poretka u
kome ele da ive. Jedinstvo ustava proizilazi iz temeljne saglasnosti koja je
postignuta. A u kakvom poretku ele da ive graani nae zemlje? Oko ega
su oni i na koji nain postigli temeljnu saglasnost? Da li taj nain sadri
dovoljnu garanciju da eventualni sporazum nee biti naruen i pre nego to
se osui tamparska boja prvih primeraka ustavnog teksta?
izofrenija jugoslovenskog poretka doivela je svoj klasini vrhunac u
odvajanju due i tela. U isto vreme dok se raspadala partija, kao telo tog
poretka, proklamovana je regeneracija njegove due Ustava. Manje nas
uveseljava okolnosti to se u jednoj materijalistikoj dravi sve vie iri
sklonost za spiritualizam; puno smenije od toga je uverenje da bi dua
mogla u potpunosti da kompenzuje gubitak telesnosti. Od rata do danas
partija je bila jedini stvarni sadraj politikog i javnog ivota, a sve drugo
bilo je isti privid. Ustav kao "lepa duica" predstavljao je neophodni dekor i
nita vie. Sada bi taj privid trebalo da se pretvori u stvarnost, da pone da
die, deluje. Jednom reju da pone da ivi! Ko bi, osim nepopravljivih
politikih mistika, poverovao u ovo udo?
Na istim naslovnim stranicama dnevnih novina donesena je vest o raspadu
jugoslovenske partije i o "predlogu za donoenje novog Ustava". Vesti su
stajale jedna pored druge, ne dodirujui se. Predsednik nae vlade uveravao
je sebe i druge da izmeu te dve radnje nema nikakve veze, tj. da nau
dravu ne dotiu interne partijske zavrzlame. Meutim, ako se vratimo
elementarnom odreenju ustava kao temeljne saglasnosti, neemo se tako
lako prepustiti spiritualistikom optimizmu. Naime, niko ne moe osporiti
da je partija bila jedini medij za politiku komunikaciju i da se svako pitanje
o tome ta nai graani ele na nuan nain pretvaralo u pitanje o tome ta
eli naa partija (tj. partije). Bez partije nema politike komunikacije, bez
politike komunikacije nema saglasnosti, bez saglasnosti nema ustava.
Raspad jugoslovenske partije ne znai samo krizu pretenzije na apsolutnu
mo u drutvu, nego i faktiki prekid politike komunikacije, u jednom
drutvu u kome je ono politiko bilo u potpunosti okupirano od strane
jednog "politikog subjekta". A to znai: trenutno uopte nije mogue
utvrditi o emu postoji saglasnost meu jugoslovenskim graanima.
Naravno da ni interna saglasnost partije, na kojoj je do poetka osamdesetih
poivao jugoslovenski poredak, nije imala neke sutinske veze sa stavom
graana prema drutvu u kome ivi. Raspad partije potencijalno i njih
ukljuuje u radnju, tako da se itava stvar znatno komplikuje, ali i oslobaa
prethodnih privida. Nazire se mogunost da eventualni jugoslovenski Ustav
zaista postane izraz saglasnosti jugoslovenskih graana u pogledu osnovnih
svojstava drutva u kome ive. Meutim, da bi se to desilo, bilo bi
neophodno da se uspostavi novi medij politike komunikacije.
Na osnovu spontanog ispoljavanja politikih uverenja trenutno nije mogue
rei ni to da li su sve relevantne grupe koje ive u naoj zemlji uopte za
Jugoslaviju, a pogotovo za kakvu bi se Jugoslaviju zalagali. Opcije variraju
izmeu asimetrine federacije, konfederacije i "obine" federacije.
Meutim, to je jo vanije, ni ta ispoljena uverenja ne sadre uvek u sebi
dovoljnu garanciju da ne predstavljaju demagoki trik. Na politiki prostor
kontaminiran je ostacima "starog reima", a njegova kriza jo nije
istoznana sa njegovom abdikacijom. U takvoj situaciji se neko moe
zalagati, na primer, za politiki pluralizam, a initi sve da ga sprei.
Neophodno je izvesno vreme da bi drutveni akteri (meu njima i
republike komunistike partije) stvorili medij za relevantnu drutvenu
komunikaciju, u kojoj bi onda bilo odlueno i to da li je, i oko ega, mogua
saglasnost meu ljudima koji ive u naoj zemlji. Svako prejudiciranje, u
vidu nekog novog Ustava, bilo bi po svom sadraju irelevantno (jer ne bi
obavezivalo one na koje se odnosi), a po svojoj funkciji tetno (jer bi
stvaralo komunikacijske umove).
Dakle, treba neizostavno odloiti raspravu o novom Ustavu, a umesto toga
posvetiti panju institucionalnom osiguranju medija za relevantnu
drutvenu komunikaciju. Poto je politika njegov bitan segment, to znai:
treba maksimalno zatititi pravo na izraavanje politikih uverenja i na
politiko udruivanje, da bi nakon stabilizovanja preovlaujuih politikih
uverenja postala mogua rasprava meu njima i time, eventualno,
postizanje saglasnosti. Umesto Ustava potrebni su Ustavni amandmani i
zakoni o politikim partijama. I potrebno je strpljenje da bi smo videli da li
su oni koji izraavaju uverenja zaista uvereni u njih, ili politika sredstva
ele da iskoriste za jo jedno ukidanje politike.






Misterija slovenako-srpske simetrije
Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, novembar 1989;
pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na
Zapadu, Novi Sad, 1996.
Izmeu Slovenije i Srbije je uz niz obnarodovanih negativnih i pozitivnih
simetrija uspostavljena i jedna sutinska, pa ak preutna. Dok se zvanini
tumai zvanine politike trude da terminoloki savladaju dijalektiku
"prekida odnosa" i "uspostavljanja ravnopravnosti", stvarno dogaanje
odvija se iza njihovih lea, kao to se u znamenitoj marksistikoj analizi
"robne razmene" tajna ne skriva u onom to se razmenjuje, nego u
mistinom "ekvivalentu", koji dve strane uopte dovodi u meusobni odnos
(koji onda moe biti i odnos rata). Na toj sutinskoj ravni odnosa simetrija
izmeu Slovenije i Srbije je ne samo uspostavljena nego je, uz to,
uspostavljena na opte zadovoljstvo. Ako je proteklih dve godine "novi kurs"
upuivao dragocenu pomo slovenakoj politikoj eliti, igrajui ulogu
negativne odredine take, bez koje bi se projekt formiranja slovenakog
nacionalno politikog identiteta razlio u alpskim maglama, sada je doao
trenutak za vraanje duga. "Novom kursu" je bilo neophodno novo punjenje
baterija. Niko ne zna da li e zima koja dolazi biti duga i hladna, a
dalekovido rukovodstvo ne moe dopustiti iznenaenja. Treba podgrejati
matu i emocije, bolje i preventivno, nego prekasno.
Teko se moe osporavati evidentnost injenice da je na (svejedno da li
stvarnoj ili izmiljenoj) "srpskoj opasnosti" slovenaki narod uz veliku
pompu uao u politiku. Ne da on bez tog dodatnog potiska ne bi bio u stanju
da se pokrene, nego ne bi imao volje ni interesa za to. Tek fantom Miloevi
integrisao je letarginu i fragmentarizovanu masu, tek on je stvorio
slovenaki politiki narod. Zbog toga nije udna neurotska fiksacija za taj
fantom i onda kada je on zavrio svoj zadatak.
Naravno da se ovde ne radi o istom prividu, o proizvoljnom izmiljanju
"neprijatelja" da bi se zbili vlastiti redovi. Niti je "novi kurs" bez svoje
krivice upregnut da tegli tui teret, niti je protivusluga od strane slovenake
politike uprave usledila bez njihovog vlastitog uinka. U meusobnom
instrumentalizovanju je, kao to rekoh, afirmisan princip ekvivalenta. Svako
je znao ta dobija time to se uputa u trgovinu i svako je dobio ono to je
eleo. I jedni i drugi su osvojili pravo da budu hrabri i uvreeni, da ne
pristaju na pritiske i da ne prezaju ni od najveih rtava. Kada ne bi znali da
se ovde radi o trivijalnoj razmeni, pomislili bi da je na pragu rat.
A kako stoji stvar sa jugoslovenskim tritem politikih simbola? Vladaju li
tu simetrija i opte zadovoljstvo, kao u odnosu izmeu Slovenije i Srbije, ili
je trgovina nekog privilegovala, a nekog hendikepirala? Da li se svi nai
republiki narodi pojavljuju ravnopravno, tj. kao kupoprodavci, ili ima i
onih koji samo prodaju ili samo kupuju? Ako to ine, zbog toga to ine?
Svi znamo da argument "nejednake razmene", koji je danas trivijalizovan i
sveden na svoju materijalnu dimenziju ekonomskog odnosa
severozapad/jug, od samog poetka igra izuzetno znaajnu simboliko-
konstitutivnu ulogu u politici "novog kursa". U tom izvornom argumentu
radi se o tvrdnji da je Srbija u novu politiku zajednicu unela svoju dravu, a
da je, u prvoj fazi razmene za to dobila samo mlake emocije i ak bila
optuena da je svoj dravnosni suicid izvrila zbog oekivanog ekstraprofita,
tj. pretvaranja Jugoslavije u proirenu Srbiju. Bilo kako bilo, dolo je do
dijametralno suprotnih vienja uslova razmene. Dok jedna strana tvrdi da
je "Srbija u miru izgubila ono to je u ratu stekla", druga je uverena da je
"ratni pobednik" u miru i preterano naplatio svoje usluge za zajedniku
stvar.
Druga faza navodne nejednake razmene odvija se u "novoj" Jugoslaviji, gde
se poev od sedamdesetih godina od elemenata zajednike drave
konstruiu republiko-nacionalne pseudodravice. Tu je za sve bilo dovoljno
graevinskog materijala. Osim za Srbiju. Jedino njen status nije bio jasan.
Ako rezimiramo ovu transakciju, dobijamo rezultat koji moe da "uznemiri
graane" ili tanije, koji ih je poslednje dve godine neprekidno
uznemiravao. U transakciju politikim simbolima Srbija ulazi sa vlastitom
dravom, a ostali sa dobrom voljom. Nakon obavljene razmene svi ostali
izlaze sa svojim dravama, a Srbija sa dobrom voljom (tj. odluna da saeka
dobru volju drugih da i njoj dopuste slino pseudodravno konstituisanje).
Ova uznemiravajua neravnopravnost predstavlja polazite "novog kursa".
Zar je onda udno to to mu je uspelo da u kratkom vremenu mobilizuje
ogorenje i uvreenost i to mu jo uvek polazi za rukom da temu dri
otvorenom?
Ako se prisetimo prethodne skice, uoiemo da se ovde radi o takvoj
nejednakoj razmeni u kojoj jedni samo (ras)prodaju, a drugi samo kupuju.
Lako moemo razumeti motive onih koji kupuju, pogotovu ako je "roba"
koju dobijaju znatno vrednija od valute kojom je plaaju. Meutim, koji su
motivi prodavca? Zato on i to pod normalnim okvirnim uslovima ("u
miru", kako i sam priznaje) uopte pristaje na tako nepovoljnu razmenu?
Koja to loa trgovaka intuicija navodi Srbiju da za samo sedam decenija
razmeni bogatstvo za prosjaki tap?
Ako moda i nismo u stanju da odgovorimo na ova pitanja, barem smo
stekli svest o problemu. Tako nas uveravaju pristalice "novog kursa". Bez
obzira na to ta je motivisalo srpske politiare prve i druge Jugoslavije da
pristanu na trajnu hendikepiranost, ona je sada definitivno stvar prolosti.
A da li je zaista tako?
Ve povran uvid u stanje akcija na simboliko-konstitutivnom tritu,
promenjeno "novim kursom", pokazuje da se u ni u kom sluaju ne radi o
eksproprijaciji eksproprijatora, kako bi to eleli da prikau ideolozi srpske
kristalizacije. Ne samo to njima nije uspelo da pokupuju sve akcije i da
onda ucenjuju druge potencijalne kupce, nego su svojim nevetim
ponaanjem izazvali upravo skok cena onih vrednosnih papira koje drugi
poseduju, a koji su prethodno bili bezvredni. Vrednost akcije "uvar" bila je
nula, pre nego to je ukljuena u beogradsku transakciju. Posle "neumskih"
i "agrokomercnih" lomova je bosanskohercegovaka berza bila praktino
pred zatvaranjem. Spasonosnom energetskom injekcijom iz Beograda
bolesnik je ivnuo, i sada, umesto galvanizovanog politikog lea,
posmatramo rekonvalescenta. Slian proces regeneracije deava se u
Hrvatskoj, pa i u Sloveniji, a da ne govorimo o Kosovu.
Jednom reju "novi kurs" je suprotno vlastitoj nameri, najmanje poboljao
svoj sopstveni saldo, a mnogo vie saldo svojih konkurenata. Poput onog
nesrenog mitskog kralja, i on je dodirom pretvarao u zlato sve to nije
eleo. Ne radi se o tome da on izmilja protivnike, on potpomae njihovom
uspostavljanju, a kada se uspostave, odobrava im dugoroni beskamatni
kredit, na svoju tetu, naravno.
itava ova pria mogla bi izgledati zabavno, kada ne bi imala smrtno
ozbiljnu dimenziju. Njena kulminacija je sadrana u temi " Srbi u dijaspori".
Ova tema nije sluajni, nego nuni element radnje. Ako bismo eleli da je
ralanimo na osnovne segmente, stvar bi izgledala otprilike ovako:
a/ Na poetku stoji opravdana ili neopravdana imperijalna svest, svest o
velikoj misiji, pijemonstvu, o spremnosti na velike vlastite rtve za sreu
drugih. Bez obzira na sve dobre namere tu se, formalno posmatrano, radi o
meanju u tue stvari. Problem se dramatizuje kada postane jasna
diskrepancija izmeu jake imperijalne svesti i slabih civilizacijsko-
asimilacionih kapaciteta. Upravo "osloboeni" ne ele spontano da
oponaaju " oslobodioce", nego ih se tome mora uiti, tj. sloboda se
transformie u politiko-pedagoki (ili policijski) preodgoj. To je srpska
zvanina politika u Kraljevini, proizala iz okolnosti da politiku mo (koja
je uvek privlana) nije pratila civilizacijska (koja bi dobrovoljno bila
prihvaena kao uzor).
b/ Poto je time homogenizovanje politike zajednice unapred
onemogueno, vanu ulogu poinju da igraju Srbi izvan Srbije. Oni se, po
definiciji, nalaze u istom agregatnom stanju kao i njihova "centralna masa" i
u razliitom u odnosu na svoje vlastito okruenje. Time postaju prirodni
agens projekta kolonizacije. Ve u ratovima sa Turskom u drugoj polovini
19. veka beogradski politiari raunaju sa aktiviranjem Srba izvan Srbije, ali
po pravilu ne vodei rauna o tome ta e se sa tim manjinama desiti u
sluaju da zajedniki poduhvat doivi neuspeh. Neobina neodgovornost u
odnosu prema Srbima u dijaspori osobenost je brojnih srpskih politiara u
obe Jugoslavije.
v/ Nije teko naslutiti da e iz prve take slediti suprotan efekat od
oekivanog, tj. da svest o velikoj misiji nee homogenizovati, nego upravo
razjediniti, a da e homogenizovani biti elementi tog razjedinjenja, u
kripcu ostaje inicijator "velikog oslobaanja", ali, jo vie nego on, u
kripcu ostaju Srbi u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu.
Ovo je skica za odvijanje nejednake nacionalno-dravne trgovine pre "novog
kursa". Da li se njegovom pobedom neto izmenilo? Neka na ovo pitanje
svako odgovori prema vlastitoj svesti.
Vratimo se poetku analize. Tamo smo ostavili po malo komine aktere
slovenako-srpskog akcionarskog drutva, zabavljenog uspostavljanjem
simetrije. Prva faza zajednikog poduhvata uspeno je okonana. "Srbi" su
bauk za Slovence, "Slovenci" su bauk za Srbe. Ljudi koji su skloni
metafizikom tumaenju istorije, mogli bi pomisliti da se sve moralo tako
desiti. U pervertiranom odnosu snaga na Balkanu, nema jasnih akcija bez
jasnih reakcija. Drugim reima, politika reforma Srbije, bilo kakva da je
bila, proizvela bi negativnu reakciju, samim tim to bi znaila obnovu
politike volje naroda koji njegovi susedi (s pravom ili bez njega)
doivljavaju kao opasnost.
Ovo metafiziko tumaenje istorije danas nije tano. Moemo zamisliti
razvoj dogaaja u kome bi istorijski arhetipovi bili izbegnuti, i koji ne bi
ponavljao logiku skiciranu pod a-v. I u tom scenariju bi simetrija izmeu
Slovenije i Srbije igrala odluujuu ulogu. Naime, problemi ova dva naroda,
iako sasvim razliiti, meusobno se pribliavaju time to im je reenje
zajedniko. To zajedniko reenje je: ustavna drava sa preciznim
mehanizmima kontrole moi, a pre svega sa uverljivim i efikasnim
sredstvima zatite manjina. Slovenci sebe doivljavaju kao manjinu, a
osnovni (istorijski) problem Srbije jeste to da se veliki deo stanovnitva
nalazi van matine teritorije. Jugoslavija je nastala kao reenje oba
problema. Meutim, pukom injenicom nastanka njen smisao nije
realizovan. elji da se unutar zajednike drave efikasno tite vlastita prava
mora korespondirati politiki i socijalni poredak koji tu zatitu garantuje.
Takav poredak sve do danas u Jugoslaviji nije nastao.
Nije potrebno previe mate da bismo zamislili scenario po kome bi
Slovenija i Srbija destabilizovali (u pozitivnom smislu) jugoslovensku
politiku ravnoteu, ali ne negativnom simetrijom, kako se to danas deava,
nego tako to bi postavili ultimativni zahtev za uspostavljanje jedinog tipa
politikog ureenja koji trajno reava njihove najvee probleme. Dakle, tipa
parlamentarne demokratije opremljene nainima za kontrolu politike i
socijalne moi. Takva sredstva kontrole mogu biti samo sloboda politikog
udruivanja i parlament koji se nalazi pod stalnom kontrolom opozicije.
Znamo da se ovo nije desilo i da su mali izgledi da e se desiti. Umesto toga,
nacionalni politiari su izabrali put etnikog konstituisanja, sa namerom da
ono to ele iznude u meusobnoj trgovini. To za nae prostore nije ni novo
ni neobino. Meutim, vano je da znamo da se tu ne radi ni o kakvoj "novoj
politici", a pogotovu ne "preporodu" (bilo kog naroda u Jugoslaviji), nego o
podgrejavanju zaboravljenih kliea i instrumentalizovanju kolektivnih
arhetipova. U svemu tome nije bilo istorijske nunosti; individualni izbor
odigrao je znaajnu ulogu, ime se postavlja pitanje i individualnih
odgovornosti. Istorija se moda ponavlja, ali oni koji nita ne naue od
prethodnih neuspeha, ne mogu se sa istim pravom pozivati na naelo
"dobrih namera" (kojima je, kao to je poznato, poploan i put do pakla).


Srpski izazov - srpski odgovor
Originalno objavljeno u: ; pretampano u knjizi: Zoran ini:
Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, 1996.
Da je pre dve tri godine neko slovenakim ili hrvatskim politiarima rekao
da e tako lako doi do arko eljene konfederacije, ne bi im verovali. Jer,
politiki nastup srpskih vlasti kipteo je od odlunosti i samouverenosti, ili,
tj. ili federacija, ili sve, bez ostatka, dovodimo u pitanje. Najpre, naravno,
meurepublike granice. Bez preteranog zadubljivanja u tu novu odlunost
srpskih komunista moglo se ve tada s dobrim razlogom posumnjati u njenu
iskrenost. Ne samo to je ta vlast, istrajno i metodski, potez za potezom
usamljivala Srbiju u Jugoslaviji i svetu. Jo vie od toga, ona je svojim
konfederalnim konkurentima neprekidno potvrivala ono to je elela da im
ospori, naime, njihov dravni suverenitet. U tom pogledu karakteristian je
privredni bojkot Slovenije, kojim je defakto potvreno da je Slovenija
nezavisna drava. Na taj nain su srpske vlasti povlaile sve deblji krug
kredom oko republike Srbije, istovremeno proizvodei politike povode za
ubrzano osamostaljivanje drugih republika.
Formalni vrhunac dostignut je u novom Ustavu Srbije, gde se Srbija definie
kao nezavisna drava u postojeim republikim granicama. Faktini
vrhunac doivljavamo ovih dana, u odluci da Srbija uvede carine koje bi
njenu privredu definitivno izdvojile iz svog okruenja.
U emu je zapravo stvar? Da li su zakasneli agenti Kominterne ili Vatikana
prodrli i meu reformisane srpske komuniste? Ili je pre re o masonsko-
imperijalistikoj zaveri? Ili jednostavno o politikoj nepismenosti?
Bilo kako bilo, srpski komunisti e posle decembarskih izbora svojim
naslednicima ostaviti vie problema nego to su ih sami zatekli. Ostavie im
jednu usamljenu Srbiju, sabijenu u vlastite granice, a istovremeno
nesposobnu da glumi politiko i privredno ostrvo. Ako ni zbog ega drugog,
a ono zbog svog vlastitog naroda koji je ispresecan ovim podebljanim
republiko-dravnim granicama.
Istina je da su novi srpski komunisti pri svom politikom nastupu zatekli
ruevnu dravnu graevinu, sa Srbijom kao slomljenom potpornom
gredom. Istina je da su obavili izvesno renoviranje. Meutim, svi majstori
znaju da je pogreno popravljanje gore nego nikakvo. A nema sumnje da je
uz inicijativu srpskih vlasti jugoslovenska dravna konstrukcija pogreno
popravljana. Bar to se tie interesa srpskog naroda, i svih drugih naroda
koji se ne poklapaju sa republikim teritorijama. Ti narodi podseaju na
obezglavljene putnike ne nekoj nadrealistikoj eleznikoj stanici, gde se
obavetenja o destinaciji voza svakog sekunda menjaju. Federacija,
konfederacija. Ui, ili izai? Za jedno je moda prerano, za drugo ve
sledeeg trenutka moe biti prekasno? itavi delovi stanovnitva
neurotizuju se i postaju otvorena pretnja za kolektivnu sigurnost. Neiji
ivci lako mogu popustiti, metoda toplo-hladno, kojoj nas sistematski izlae
srpska vlast, lako moe dovesti do eksplozije bojlera.
Proputene su brojne prilike da se, ve od sredine osamdesetih godina,
pristupi takvoj rekonstrukciji zajednike drave, u ijem rezultatu se
opravdani zahtev za demokratizaciju ne bi poklapao sa zahtevom za
stvaranje nezavisnih nacionalnih drava na tlu trenutne zajednike drave.
Zbog specifinog poloaja srpskog naroda, zbog njegove rasejanosti po
irokom i etniki izmeanom prostoru, srpski politiari bili su duni da
iniciraju ovu rekonstrukciju. I da se pri tom oslanjaju podjednako na
razlone argumente i na politiku mo. Pristalicama nezavisnih drava kao
vrednosti po sebi trebalo je oduzeti izgovor da je elja za demokratijom
njihov stvarni cilj, a nezavisne drave samo sredstvo. To se moglo uiniti
samo tako to bi demokratija postala mogua i u zajednikoj dravi. Takva
drava mirno i bez preteranih emocija mogla bi onda da pregovara sa onim
svojim delovima koji se uprkos osiguranoj demokratiji ele izdvojiti u
posebne drave. U tim odlunim trenucima srpskim politiarima
nedostajala je sposobnost razlonog argumentisanja, a politiku mo su
razumevali kao istu silu. Iz ova dva minusa nije proiziao plus, nego
dvostruki minus. U njemu trenutno ivimo.
Kako e se, nakon najnovije konfederalne inicijative srpske vlasti, razvijati
odnosi u Jugoslaviji? Nema sumnje da e taj razvoj diktirati slovenako-
hrvatski obrazac, ma koliko prividno bio u defanzivi. Naime, redukovanje
ukupne politike na odnose meu republikim vrhovima (makar bili izabrani
na slobodnim viestranakim izborima) predstavlja kamen-temeljac
konfederalne strategije. Ona je trenutno veoma uspena i po svoj prilici e u
najskorije vreme dati prve znaajne rezultate. Jer, za sada se u Jugoslaviji
ne moe operacionalizovati ni jedan tip politike komunikacije osim
pomenutih meurepublikih sporazuma, do kojih bi moglo doi posle
demokratske konstitucije vlasti u svim republikama. Ne postoje ni
stranaka nadrepublika povezivanja, ni povezivanja interesnih grupa, ni
bilo kakvi regionalni savezi koji bi lomili republike granice. Ono to se u
tom smislu dogaa u Kninskoj Krajini (povezivanje Srba iz Hrvatske i BiH)
ili na relaciji Sandak i BiH, suvie je sporadino da bi moglo sluiti kao
model.
Dakle, prvi znaajan uspeh konfederalista sadrae se u tome da e u 1991.
godini jedini politiki akteri biti republika vostva. U tome e se, bar
posredno, oitovati konfederalni karakter drave. Bie voeni brojni
razgovori i pregovori, i verovatno postignuti izvesni rezultati. Meutim, da li
e te rezultate biti mogue stabilizovati? Da li e suverene politike odluke
biti donesene na relaciji republikih vrhova? Ili e tu alpsku komunikaciju s
brda na brdo, neprekidno remetiti drugi glasovi i umovi? Od odgovora na
ovo pitanje zavisi i odgovor na pitanje o mogunosti stabilizovanja
konfederalnog poretka. Lako je pogoditi da e pomenuto alpsko dovikivanje
remetiti grmljavina koja dolazi iz sve guih oblaka. Ti oblaci su etnike
celine koje se prostiru preko republikih granica. Srpski reim, ma kako
demokratski bio, nee posedovati iskljuivu suverenost u raspravi o
Jugoslaviji, nego e morati da uvaava glas (ili grmljavinu) i onih delova
srpskog naroda koji ive izvan Srbije. Isto vai za hrvatsku vlast.
Drugim reima, ako u buduem dravnom ureenju ne budu predvieni
mehanizmi legalnog uticaja etnikih kolektiva na najvanije odluke, njihovo
uee u komunikaciji svee se na njeno remeenje.
Meutim, dovikivanje meu republikim vladama moe biti oteano zbog
jo jednog potencijalnog izvora zvuka. On se nalazi u dolinama ispod
planinskih vrhova na kojima te vlade sede. Trenutno tu vlada grobna tiina,
ali koliko dugo jo? Naime, tu je prebivalite onog to neodreeno i jo uvek
nesigurno nazivamo "graanima", "interesnim grupama" i slino. Iz
perspektive etnikih oblaka ova sitna bia uopte se ne vide. Sa republikih
planinskih vrhova jedva se naziru. Ali, ma koliko sitna, ta bia imaju svoje
svakodnevne poslove i svoj jezik za meusobno sporazumevanje. A poto su
uslovi za ivot u svim planinskim dolinama slini, i jezik kojim ta bia
komuniciraju je slian. Ako ponu da se dovikuju, moe se desiti da se i
njihovi glasovi umeaju u pomenuto dovikivanje s vrha na vrh planine.
Dakle, vrlo je mogue da e suverenost meurepublikih dogovora biti
destabilizovana i dovedena u pitanje i od strane graana i interesnih grupa,
koji e samim svojim postojanjem demonstrirati da su nametnuti
republiko-dravni okviri preuski. Potreba za njihovim irenjem i
relativizovanjem moe se nazvati potrebom za slobodnim tritem, za
standardizovanim pravnim sistemom zatite osnovnih prava, ili kako god se
hoe. Bitno je da e ova potreba, ako ne bude institucionalno zadovoljena,
omatati visoku komunikaciju republikih vlasti.
Politika vlast koja u Srbiji bude zamenila komuniste morae da rauna sa
ovom komplikovanom situacijom. Ako se ve unapred ne bude pripremila
za to da e jezik za buduu komunikaciju u Jugoslaviji biti sastavljan
najmanje od tri "privatna jezika" (jezika republika, naroda u etnikom
smislu, i graana i njihovih interesnih grupa), i ona e biti ispod svog
istorijskog zadatka. A taj zadatak je vrlo prost. Ili e biti pronaen jezik na
kome e moi, bar o elementarnim stvarima, da komuniciraju sva tri
pomenuta "aktera".
Ili e svaki od njih biti po prirodi stvari prinuen da snagom i visinom svog
glasa nadjaa um drugih glasova. Trenutno se upravo to deava. Meutim,
vrlo dugo to ne moe da traje. Ne samo zbog toga to su fizike mogunosti
onih koji trenutno urlaju ograniene. Nego i zato to su ograniene i fizike
mogunosti onih koji to urlanje moraju da sluaju.









Sjedinjene jugoslovenske drave
Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, mart 1990;
pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na
Zapadu, Novi Sad, 1996.
Nikada u naoj istoriji nije toliko toga uinjeno u ime afirmisanja nacija.
Istovremeno, nikada se jugoslovenske nacije nisu oseale tako ugroenima,
osujeenima i obespravljenima kao danas. Gde je reenje ovog paradoksa?
Da li je etnikim grupama, uprkos svim deklaracijama i obeanjima, ipak
dato premalo prava? Moda ih dravna i republika "birokratija" spreava
da ostvare ta obeanja, pa bi onda izlaz iz meunacionalne krize trebalo
traiti u daljem intenziviranju etnikih individualiteta? Ili je naim nacijama
dato previe prava, koja one zloupotrebljavaju i okreu protiv zajednike
drave kao jednog izvora vlastitog pravnog statusa?
U jugoslovenskoj politikoj javnosti lako emo nai pobornike sve tri
navedene varijante. A u samoj prirodi spora sadrana je nemogunost
njihovog meusobnog komuniciranja. Ukoliko se svi iskreno oseaju
ugroenima (u ta nemamo razloga da sumnjamo), irelevantno je da li oni
objektivno imaju osnov za takvo svoje oseanje.
Meutim, mogue je zamisliti i nekvantitativni pristup jugoslovenskom
nacionalnom problemu. Ako napustimo bezizglednu metodu merenja,
moda emo se probiti do naelnijeg i racionalnijeg stava, koji dodue
takoe nee dovesti do opte saglasnosti, ali bar nee od samog poetka
blokirati komunikaciju meu suprotstavljenim gleditima. Umesto da
sabiramo i oduzimamo, upitajmo: da li su jugoslovenskim nacijama zapravo
data pogrena prava, pa je ta pogrenost, a ne koliina i obim, uzrokovala
trenutno nemogue stanje?
Jugoslovenski federalizam predstavlja dravno-pravni odgovor na nae
nacionalno pitanje. Stav da su jugoslovenskim etnikim grupama data
pogrena prava ne znai nita drugo nego da je pogrean taj koncept
federalizma. Ovde nam nee mnogo pomoi njegovo polemiko
istorizovanje. Kao politika realnost on je uspostavljen tzv. AVNOJ-em, a
kao dravna forma se protee od prvog Ustava (1946), pa sve do najnovijih
oficijelnih predloga za donoenje novog Ustava (1990). Sve borbe za
redistribuciju nacionalnih prava, koje su prikriveno i otvoreno voene u
posleratnoj Jugoslaviji, priznaju ga kao referentni okvir. Naravno da u
sredstva borbe spada i to da se protivnicima osporava pravo pozivanja na
zajedniki izvor (AVNOJ), meutim, ma kako ratoborna bila, ta demagogija
ne moe prikriti da su svi saglasni o prirodi nacionalne moi, a da se spor
vodi samo oko njene preraspodele meu jugoslovenskim nacijama. A ta
priroda moi jasno je definisana u prirodi naeg federalnog poretka.
ta je to u jugoslovenskom federalizmu, to dovodi do nereivih tekoa,
kakve su i one pred kojima se naa zemlja trenutno nalazi? Odgovor je
jednostavan: nacionalna mo jugoslovenskih etnikih grupa sistematski je
uspostavljena kao etniko-teritorijalna suverenost, tj. kao stapanje etnike i
republike suverenosti. Ova operacija institucionalno je dovrena jo 1964,
a politiki se realizuje od sredine ezdesetih godina. U svom dovrenom
dravno-politikom obliku od koga nismo previe udaljeni nudi nam se kao
forma saveza suverenih drava, tj. kao Sjedinjene Jugoslovenske Drave.
Ve sama terminoloka asocijacija na Sjedinjene Amerike Drave pobuuje
optimizam. Zato Jugoslaviji nije sueno da svoj konani mir pronae u
ovoj privlanoj formuli?
AVNOJ-ski koncept federalizma pogrean je zbog toga to poiva na jednoj
fikciji sa dalekosenim posledicama. U njemu je pretpostavljeno da su
jugoslovenski narodi kojima je onda priznata teritorijalna suverenost u
samima sebi uspostavljeni kao istorijsko-politika nacija. Naime, da su to
"nacionalni individualiteti" koji su unutar sebe politiki homogenizovani, a
to pre svega znai, da su etnike manjine unutar tih nacija politiki
integrisane na relativno optezadovoljavajui nain. Ako bi to bilo istina,
federalizam bi predstavljao skup institucija za regulisanje meusobnih
odnosa izmeu nekolicine nacija kao istorijsko-politikih celina.
Meutim, uasna zbivanja tokom Drugog svetskog rata mogla su biti osnov
za sve drugo, samo ne za pomenutu AVNOJ-sku fikciju. Ta zbivanja su
pokazala da jugoslovenske "nacije" nisu istorijsko-politiki, nego prirodno-
etniki kolektivi, koji svoju unutranju homogenost ostvaruju prvenstveno
fizikim odstranjivanjem manjinskih etnikih grupa. Pred posleratnim
dravnim ureenjem time se postavljao teak zadatak da u sklad dovede
zahtev za afirmisanje velikih etnikih grupa (nacija) i zatitu etnikih
manjina unutar tih nacija. Koncept federalizma, onako kako je razvijen u
svim ustavima socijalistike Jugoslavije, predstavlja odgovor na prvi deo
zadatka, uz potpuno zanemarivanje drugog dela. Stie se utisak da je on
pravljen u skladu sa potrebama nekog naroda ije se etnike granice
potpuno poklapaju sa teritorijalnim. A u Jugoslaviji, osim slovenakog,
takvih naroda nema.
Time to je nacionalnu suverenost definisao kao etniko-teritorijalnu,
jugoslovenski federalizam je pokrenuo dvostruku dinamiku. Na jednoj
strani, dinamiku konfederalizovanja. Poto nacija + teritorija + suverenost
ne znai nita drugo nego suverenu nacionalnu dravu u smislu 19. veka,
jasno je bilo da e na federalni koncept, im napusti ravan iste politike
demagogije (a on ga naputa ve u ranim ezdesetim godinama) voditi u
pravcu formiranja nezavisnih drava, koje e se u prvom trenutku nazivati
"socijalistikim republikama", da bi onda suvereno odluile i o eventualnoj
promeni svog imena. Na drugoj strani, okolnost da narodi koji ulaze u
Jugoslaviju u najeem broju sluajeva nisu istorijsko-politiki, nego samo
etniko-nacionalni individualiteti, vodi tendenciji stvaranja unitarnih
republikih drava.
Isti oni razlozi koji su na nivou jugoslovenske drave motivisali
naglaavanje kolektivnih prava (kao prava federalnih jedinica) trebalo bi da
vae na nivou republikih nacionalnih drava, kao heterogenih zajednica sa
kompaktnim etnikim manjinama. Meutim, borcima za nacionalnu
afirmaciju nita nije tako mrsko kao pomisao da bi nacionalna mo njihovog
naroda mogla biti okrnjena federalnom redistribucijom te moi. Argumente
za svoje nepomirljivo stanovite oni mogu da pronau u naem federalnom
ureenju, koje je od samog poetka napravljeno kao komplikovani
mehanizam, u kome od svih funkcija besprekorno deluje samo ona koja
regulie samounitenje sistema.
Umesto lanog federalizma, zasnovanog na fikciji o jugoslovenskim
nacijama kao istorijsko-politikim individualitetima, bilo je na kraju rata
neophodno priznati da se nai narodi nalaze u relativno ranoj fazi svog
samodefinisanja kao kolektiva, pa im je zato bilo potrebno staviti na
raspolaganje institucije unutar kojih bi se to samodefinisanje moglo
stabilizovati i dovesti do koegzistencije. Trebalo je oprezno i paljivo
razdvojiti dimenzije kolektivnog identiteta. Prvenstveno etnike identitete
(npr. Srba, Hrvata) trebalo je odvojiti od prvenstveno teritorijalnih (npr. u
Dalmaciji, Slavoniji, Vojvodini) ili verskih i kulturnih. Umesto toga,
paualnom nacionalnom afirmacijom su sve male, ali sutinske, razlike
izbrisane, a Jugoslavija je definisana kao savez (u tadanjoj terminologiji je
bila re o "dogovoru") nacija.
U takvim nacionalnim dravama, u kojima nema mesta za priznavanje
kolektivnih prava manjina, po prirodi stvari raste strah. Naime, njegov
intenzitet raste direktno proporcionalno ostvarenju koncepta federacije kao
saveza drava. Manjina koja je, zajedno sa veinskim republikim narodom,
zatvorena u granicama republike nacionalne drave, izruena je na milost i
nemilost politikom odnosu snaga unutar veinskog naroda. A poto su te
nacionalne republike drave uspostavljene na naelu etniko-nacionalne, a
ne istorijsko-politike individualnosti, jasno je da u njima nee biti
tolerancije prema neasimilovanim etnikim manjinama.
Sjedinjene Jugoslovenske Drave postae poprite nasilja nad etnikim
manjinama, i verovatno poprite znatno teih etnikih sukoba nego to je to
trenutno sluaj. Onaj ko eli da sprei ovakav, veoma lako predvidiv razvoj
dogaaja, mora se zalagati za promenu postojeeg koncepta federalizma.
Etniko-nacionalna prava moraju se odvojiti od teritorijalno fiksiranih
"nacija", i moraju se stvoriti institucije koje e ta prava tititi, nezavisno od
teritorijalnih granica u kojima neki narod, ili neka etnika manjina, ive.









Ko skae prvi?
Originalno objavljeno u: ; pretampano u knjizi: Zoran ini:
Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, 1996.
Ono to se mora dogoditi obino se dogodi. ak i u Jugoslaviji. Nije
slobodna volja bila ta koja je nae poglavice dovukla za pregovaraki sto.
Ono to ih je odguralo u predsednike odaje bila je ista mehanika nunost.
Nikakav prst sudbine, samo trivijalne fizikalne zakonomernosti. Zbog toga,
ne treba mnogo oekivati od nekolikosatnog boravka desetak tela u istom
prostoru.
Neko e me, moda, ispraviti. Ne nunost, nego nuda, dovela je do
visokokaratnog susreta. Nuda da se konano pronae izlaz iz gotovo
savrenog lavirinta zvanog Jugoslavija. Meutim, mislim da bi ovakva
terminoloka zamena sadravala viak optimizma. Ona bi sugerisala da su
voe naih naroda i njihovih republika konano dole do svesti da je svako
odlaganje fatalno, i da treba doneti jasnu odluku, bilo u pravcu definitivnog
prihvatanja zajednike drave, ili u pravcu njenog definitivnog rasturanja.
Na alost, nije ova istinska svest o nudi motivisala pomenuto delovanje.
A ta ga je onda motivisalo? Ve sam rekao, mehanika nunost. injenica
da su se u svim republikama odigrali viestranaki izbori sama po sebi je
stavila na dnevni red susret novoizabranih efova. Taj dnevni red bio je
unapred odreen. A na dnevnom redu se sve i zavrilo. Usiljen i nevoljan
susret, bez pokuaja meusobnog pribliavanja ili ak razumevanja. Svako
je priao svoju priu.
Naravno da se sama stvar na ovom ne moe zavriti. Posle prvog susreta
doi e drugi. Potom bilateralni, trilateralni... i oni e biti otaljavanje,
priklanjanje mehanikoj nunosti, a ni u kom smislu istinska politika
diplomatija. Ali, to nije povod za depresiju. Razoarani mogu biti samo oni
koji su, bez dovoljnog razloga, poverovali u dijalektiku teoriju o "prelasku
kvantiteta u kvalitet", pa su pomislili da e iz puke prostorne koegzistencije
proizai vie nego zbir elemenata. A oni skeptini prijatno su iznenaeni to
u naoj zemlji vai bar i ta, mehanika nunost, koja s vremena na vreme
uprilii makar i isto kurtoazne susrete.
U emu je, zapravo, problem u ovoj fazi "jugoslovenske krize"? Zato se tako
teko mogu dogovoriti oni koji treba da se dogovore o budunosti
Jugoslavije? Deo odgovora sadran je ve u nainu na koji je formulisano
pitanje. Naime, nije sasvim jasno ko je taj poslednji ovlaeni pregovara.
efovi republika? Na osnovu kog mandata? Republike kao takve? A ta ako
su heterogene, npr. vienacionalne? Narodi koji ive u Jugoslaviji? Na
osnovu koje procedure da odluuju takvi ne-pravni subjekti kao to su
narodi?
Meutim, problem nije samo u ovom. Ili tanije, u sadanjoj fazi
"pregovora" ove dimenzije problema jo nisu postale sasvim jasne. One e
to postati kasnije. A sada postoji relativna saglasnost o tome da treba
utvrditi koje nadlenosti su jugoslovenske republike eventualno spremne
(ako su uopte spremne) da prenesu na zajedniku dravu, bilo da se ona
zove federacijom, konfederacijom ili savezom drava. Od koliine ovih
dobrovoljno ustupljenih nadlenosti trebalo bi da zavisi izgled i sudbina
zajednike drave.
U emu je sad tekoa? Zato predstavnici naih republika imaju takve
probleme da jasno formuliu svoju listu nadlenosti koje su spremni da
prepuste zajednikoj dravi, bilo da nju razumevaju kao dravu ili samo kao
usluni servis? A ako nita nisu spremni da prepuste, zato to otvoreno ne
kau i zato u skladu sa tim ne deluju?
Mislim da bi bilo pogreno ako bismo se pozivali na politikanstvo i
taktiziranje kao glavni razlog ove neodlunosti. Zar je samo taktiziranje
uzrok za potpunu prazninu Miloevieve "demokratske federacije", ili za to
to hrvatsko-slovenaki koncept konfederacije najmanje govori o onom o
emu bi trebalo nedvosmisleno da se izjasni; naime, o nainu podele
nadlenosti izmeu suverenih republika i njihovog budueg zajednikog
organa (bilo da ga zovu Savet, Parlament ili nekako drugaije)? Teko je
poverovati da sve ove strane u sporu raspolau izgraenom strategijom, u
koju je ukljuena i predstava o eljenoj podeli nadlenosti, a da tu strategiju
ne otkrivaju iz isto taktikih razloga. Ukoliko to ine, onda sjajno ine, jer
je i uz najvee napore teko otkriti konzistentnu strategiju iza Miloevievih
ili Tumanovih poteza u poslednjih nekoliko meseci.
Ako malo bolje promislimo, pomenute nejasnoe oko nadlenosti i nisu tako
neobine. Naime, one bi bile neobine samo ako jugoslovenske republike
posmatramo tako kako one same sebe vide, tj. kao suverene drave. Tada bi
se moglo postaviti pitanje o tome koji deo svoje suverenosti one ele da
prepuste nekom zajednikom organu. A to da one neto "ele" pretpostavlja
da u njima samima funkcioniu mehanizmi za utvrivanje onog to se na
ovaj nain "eli". Drugim reima, jasno i nedvosmisleno ukljuivanje u
raspravu o raspodeli nadlenosti pretpostavlja da su nadlenosti jasno
raspodeljenje unutar svake od republikih drava, tj. da su sve one zaista
drave, sa uigranim tehnikama konstituisanja dravnih odluka. A da li je to
sluaj?
Ni jedna republika u Jugoslaviji trenutno nije politiki oblikovana tako da bi
bez dilema mogla da raspravlja o nadlenostima koje eli, ili ne, da prepusti
zajednikoj dravi. Jer, u svima njima postoji elementarna zabuna o nainu
raspodele nadlenosti unutar njih samih, njih kao republikih drava. Sve
one su jo preblizu svojoj komunistikoj prolosti da bi mogle biti politike
zajednice, u kojima se zna ko o emu odluuje i kako se konstituie
zajednika volja. Ovo vai i za Sloveniju, koja bi, povrno posmatrano,
morala biti izvan magnetnog polja pomenute prolosti. Privid o udaljenosti
od te prolosti nestaje ako upitamo kako su rasporeene nadlenosti u
Sloveniji. Koji odnos postoji izmeu parlamenta, vlade i predsednitva? Da
li je njihovo sadejstvo mogue zamisliti kao relativnu ravnoteu i
meusobnu korekciju, pa na osnovu te relativne ravnotee krenuti ka
pitanju razgranienja nadlenosti u odnosu na saveznu dravu? Nita ne bi
bilo zaludnije od ovog pokuaja! Naravno da je svim pomenutim
institucijama zajednika elja da se Slovenija oslobodi svakog spoljanjeg
ogranienja, meutim, ta difuzna zajednika elja nije dovoljna da bi se
formirala racionalna strategija. Za ovu strategiju bi neophodna bila
unutranja stabilnost institucija, koja bi omoguila sainjavanje
definitivnog predloga o zadravanju svih nadlenosti za vlastite institucije,
ili o njihovoj konkretnoj podeli sa saveznim institucijama.
U Hrvatskoj, u kojoj se politiki ivot ionako odvija pod ratnom psihozom,
jo manje je nego u Sloveniji mogue govoriti o jasnoj raspodeli nadlenosti
unutar politikog sistema, kao nunoj obnovi za eksternu raspodelu. Ko bi
se usudio da usred histerine opijenosti novosteenom "dravnom
suverenou" i pomene neku konkretnu nadlenost koja bi se mogla
dobrovoljno prepustiti zajednikoj dravi? Zbog toga pria o spremnosti na
konfederalni dogovor ostaje prazna pria, jer na njenom poetku i na
njenom kraju uvek se pojavljuju samostalne republike drave. Nezgoda je u
tome to uprkos ovoj histeriji postoji svest o nemogunosti, tj. idealu totalne
suverenosti. Ovom sveu pothranjuje se konfederalna pria.
Za Srbiju je stvar relativno jednostavna. Poto je Srbija i posle izbora ostala
socijalistika, a socijalizam uopte ne podrazumeva neku podelu
nadlenosti, dovoljno je ponavljati slogan o "demokratskoj federaciji". A
pod tom federacijom se na umu ima no u kojoj su "sve krave crne". To jest,.
ta federacija je garant socijalizma, jer spreava racionalno ureivanje
zajednikog ivota.
Oigledno, za velike napretke u meusobnim pregovorima jo nije dolo
vreme. Pregovarai najpre treba da sami sa sobom izau na istac, da
saberu, oduzmu i podele ono ime raspolau, da bi prema spolja nastupili sa
jasnim zahtevima. Ovo je normalan put, i ne vredi ga posebno ubrzavati.
Oni koje izda strpljenje (Slovenija?) moda e zamuriti, skoiti u vodu i
nastaviti sami da plivaju. Ostalima ne preostaje drugo nego da se polako
raspetljavaju. Jer, tu oni iste raune prave ne samo sa drugima, nego i
samima sobom. Da im je sasvim jasno ta su oni sami, lako bi definisali
svoje zahteve i oekivanja u odnosu na druge. A to, oigledno, nije sluaj.










Naivna formula razvoda
Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, maj 1990; pretampano
u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi
Sad, 1996.
Do nedavno teko je bilo odgovoriti na pitanje kada je Jugoslavija nastala.
Da li 1918. kao konano ostvarenje "vekovnog sna" balkanskih slovenskih
naroda? Ili moda 1943. kako veruju pristalice AVNOJ-a, koje prvu
tvorevinu pre smatraju "grobnicom naroda" nego normalnom dravom? A
nije mali broj glasova u prilog hipotezi da je Jugoslavija istinski nastala
1974. kada su republikama ustavno priznata prava suverenih drava.
U poslednje vreme ovo nagaanje o datumu nastanka nae drave izgubilo
je konjukturu. Zamenilo ga je pitanje: kada je Jugoslavija prestala da
postoji? Priznavanjem republiko-dravne suverenosti 1974. "masovnim
pokretom" u Srbiji 1988/89, slovenakim ustavnim promenama, ili
rezultatima poslednjih izbora u Hrvatskoj?
U kom agregatnom stanju se nalazi Jugoslavija?
Za izvesne operacije, a pre svega za operaciju deljenja, neophodno je imati
jasan pojam o predmetu koji treba da se deli. Ako ne znamo kada je
Jugoslavija nastala, onda ne znamo koji njen unutranji poredak je
merodavan. Da li je ona svoje najstabilnije odreenje imala kao kraljevina
SHS, pa bi onda, kako neki danas sve otvorenije predlau, konkursnu masu
drave trebalo podeliti izmeu Srba, Hrvata i Slovenaca, tj. izmeu tri
najpetentnije republike drave? A ukoliko bi merodavan bio AVNOJ, sa
svojim deklarativnim priznavanjem suverenosti svih jugoslovenskih naroda,
razlaz Jugoslovena morao bi imati formu odvajanja naroda. Poto se ti
narodi ne poklapaju sa republikim teritorijama, nuno bi bilo najpre
odrediti nove granice, pa onda, po njima, razmrviti jo uvek zajedniku
teritoriju.
Nedoumica u pogledu statusa Jugoslavije pokazuje da se ovde ne radi o
pitanju na koje se moe odgovoriti jednostavnim "da" ili "ne", "za" i "protiv".
Jugoslovenski narodi bi se psiholoki moda lako razili, samo kada bi znali
kako to tehniki da urade. Jedan krag moda na brojnim pukotinama puta
vodu, pa je stoga neupotrebljiv. Meutim, ako mu nedostaje osnovna
pukotina, on se nee raspasti. Jugoslavija je takav krag.
Nekima e ova razmatranja izgledati preterano sofistika. Pa zar ve nije
pronaena i imenovana formula razlaza? Zar konfederalizam nije ta
formula? Ova primedba je naivna i podsea na slinu scenu iz prvog filma,
naime, filma o nastanku Jugoslavije. Onima koji nisu razumeli radnju,
ponuena je kratka, navodno oevidna formula. Ta formula bio je
federalizam. Meutim, kao to je prazna fraza bilo to da je Jugoslavija
uistinu nastala tek kada je postala federacija, tako se prestanak njenog
postojanja ne moe jednostavno imenovati kao konfederalizovanje.
Zbog ega su obe ponuene formule lane? Federalizam je bio laan zbog
toga to se celokupna vlast nalazila u rukama jedne linosti, a okolo je
irena pria o suverenosti naroda i narodnih republika. A zbog ega
konfederalizam nije iskrena formula razlaza, nego predstavlja samo
metaforu oko koje treba da se mobilizuju emocije za jedan znatniji cilj nego
to je pretvaranje republikih granica u dravne? Zbog toga to glavni akteri
budue konfederacije, hrvatska i srpska republika drava, samo prividno i
privremeno mogu da pristanu na svoj trenutni status. A u stvari tee
njegovoj promeni, u pravcu irenja svoje teritorije i svoje moi.
Ne treba mnogo nagaati da bismo uvideli da e se njihov sukob odvijati na
prostoru BiH, tamo gde svi intuitivno vide buduu glavnu pukotinu
jugoslovenskog kraga. Neveta kombinacija etnikog i istorijskog
teritorijalnog naela, vie puta propagirana u tabu Tumana, ali i njegovih
konkurenata u Srbiji, pokazuje taku u kojoj e konfederacija biti izbaena
iz ravnotee. U konfederalnim scenarijima je priznavanje trenutnih
republikih granica samo privremeno, dok je stvarni cilj formiranje drava
koje u takvim granicama nikad nisu postojale (ukoliko faistiku okupaciju
ne smatramo legitimnim dravnim poretkom).
Kako zamisliti rasplet, ili tanije, zbog ega je tako teko zamisliti rasplet?
Odgovor na ovo pitanje nije teak. Postojee republike drave u svojoj
utemeljujuoj ideologiji su etniko-nacionalne. A istorijski princip poziva se
u pomo samo kada se pretenduje na teritorije koje su naseljene etniki
meovitim, ili iskljuivo tuim stanovnitvom. Pravi problem sastoji se u
tome to u etnikom obrascu dravnog organizovanja samo nasilno moe da
bude pripojena teritorija naseljena tuim etnikim grupama. To je sasvim
razumljivo, poto te grupe znaju da e u dravi zasnovanoj na etnikom
principu biti izloene sistematskom asimilovanju. ta vredi Muslimanima
to im se priznaje da su najbolji Hrvati, ako nemaju pravo da ostanu bar
proseni Muslimani?
U emu je reenje, bar privremeno? Da bi ublaile nelagodnost (ili ak
strah) kod drugi etnikih grupa, trenutne nacionalne potencije moraju da se
ohlade. Ako Hrvati, pre svega u odnos na Srbe u Hrvatskoj, ne
demonstriraju, i to vrlo uverljivo, spremnost da priznaju njihova kolektivna
prava (a ne samo individualna graanska), onda oni nemaju ansu da
sauvaju mir ni u granicama svoj trenutne etnike drave, a pogotovo ne da
te granice promene. Slino vai za etniki utemeljenu Srbiju (to se moe
desiti posle prvih slobodnih izbora). Ako ne budu pronaena efikasna
sredstva zatite kolektivnih prava manjina, nema mira. I Hrvatska i Srbija
lako mogu postati ironina parafraza Jugoslavije.
Etniko utemeljenje republike dravnosti bilo je pogodno kao tehnika
zauzimanja dobrih startnih pozicija. Meutim, ono zbog specifinog
karaktera Jugoslavije kao heterogenog etnikog pluralizma nije prava
tehnika za lako kretanje.
Jugoslavija se trenutno nalazi u takvom agregatnom stanju koje ne
omoguava ak ni jednostavni raspad. Zbog toga je potrebno doekati da se
formiraju pozicije i stabilizuju uverenja. U tom procesu e mnogi, na svoju
veliku alost, uvideti da sredstva koja su bila idealna za uspostavljanje moi
unutar republikih granica, van tih granica deluju direktno
kontraproduktivno (u ta se uverio Miloevi). Moda e ih ova dilema
navesti na promenu sredstava? A u svakom sluaju, predstavljae podsticaj
za politiko uenje, koje e trenutne rabijatne forme politikog ponaanja
zameniti kultivisanijim, makar ta promena na poetku i ne bila iskrena. Jer,
dogovor je neophodan ne samo za zajedniki ivot, nego i za prestanak
zajednikog ivota.





Pledoaje za petu Jugoslaviju
Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, januar 1990;
pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na
Zapadu, Novi Sad, 1996.
Prva Jugoslavija nastala je u Versaju, druga u Jajcu, trea na Brionima.
Nastanak etvrte, u kojoj trenutno ivimo, delociran je. Vanu ulogu tu su
odigrali Ljubljana, Novi Sad, Titograd, ali sada ne kao sedite dvoraca ili
dvorana za sednice, nego kao centri kolektivnog delovanja, sa svojim
ulicama, trgovima, i to je najznaajnije, sa svojim stanovnitvom. Ako bi
ova promena znaila poetak jednog novog trenda, mogli bismo oekivati da
e u eventualnom nastanku neke nove Jugoslavije po prvi put u njenoj
istoriji autentini predstavnici svih njenih graana odluivati o tome kako
ona treba da izgleda.
Jo jedna promena desila se na relaciji izmeu prve i etvrte Jugoslavije.
Mogli bismo je oznaiti kao prelazak sa modela piramide na model kruga.
On je naznaen ve u brionskoj Jugoslaviji. Pre toga je vlast u dravi bila
strogo centralizovana. I to u revolucionarnoj Jugoslaviji mnogo vie nego u
"nenarodnoj". Uprkos deklarativnom federalizmu, nije bilo govora o nekoj
kontroli, ili ak konkurenciji. AVNOJ kao utemeljenje federalnog poretka
samo je prazni mit, jedan od najpraznijih u naoj istoriji, prepunoj mitova.
Piramida moi transformisana je u krug moi onog trenutka kada je, u
procesu koji se odvija izmeu 1965. i 1971, mo poela da se taloi u
republikim vrhovima. Neko e rei da su i republike drave organizovane
po naelu piramidne hijerarhije, i to je tano. Meutim, komunikacija
izmeu novih nosilaca moi poprimila je formu kruga. Protok se prekida
ukoliko neko od uesnika odbije da uestvuje.
"Ruenje AVNOJ-ske Jugoslavije" kako neki doivljavaju storniranje
brionskog sporazuma, samo prividno predstavlja razbijanje forme kruga. A
u stvari je njeno intenziviranje, ubrzavanje, i to takvo da se mnogima od
toga vrti u glavi. etvrta Jugoslavija ni u kom sluaju ne crpe svoju energiju
iz podseanja na prvu, nego iz naslanjanja na treu. Ona naprosto povlai
konsekvence iz geometrijske transformacije piramida/krug. Na Brionima je,
privremeno, konstruisana groteskna figura, nastala spajanjem vrha
piramide i kruga. Kada je onaj vrh i fiziki nestao, krug je po prvi put mogao
neometano da funkcionie.
Nije potrebno posebno dokazivati da, uprkos svim opisanim inovacijama,
osnovni konstrukcioni problemi Jugoslavije nisu reeni. Delimino zbog
toga to je materijal koji bi trebalo povezati veoma raznorodan, ali
delimino i zbog subjektivne nespremnosti da se ta raznorodnost uvai kao
osnovni problem, i da se trae adekvatna reenja za njega.
U Jugoslaviju kao zajedniku dravu ulaze narodi iji se nacionalni
programi nalaze u razliitim fazama formulisanja i realizacije. Ne samo to
je Jugoslavija zakasnela drava "zakasnelih nacija", nego, uz to, zakasnelost
nacija nije simultana. Bilo bi jednostavnije da je nacionalna drava voz, koji
je otiao, i time ujedinio sve putnike koji su ostali na peronu, nezavisno od
toga da li su zakasneli pet minuta ili pet sati. Oni bi se tada mogli dogovoriti
da staninu zgradu pretvore u svoj trajni smetaj. Meutim, pravi haos
nastaje ako neki od putnika potajno veruju da e njihov voz ipak stii, i da je
smetaj privremen. Poinje meusobno sumnjienje, evidentiranje prtljaga,
stvaranje koalicija, iz straha ili iz elje da se stekne preimustvo.
Bili bi neophodni veoma precizni mehanizmi kontrole moi da bi se
decenijama nataloeno nepoverenje postepeno, u procesu socijalnog uenja,
moglo razgraditi. To pre svega znai da bi svi izvori moi morali biti
transparentni i obuhvaeni ustavnim i pravnim poretkom. Naravno da bi i
tada bilo drutvenih grupa i regija koje bi sebe smatrale oteenima, ali
njihovom doivljaju nedostajala bi svaka intersubjektivna evidencija. Na taj
nain, nezadovoljstvo ne bi neposredno pogaalo samu formu drave, nego
bi se ticalo konkretne distribucije moi i privilegija.
Danas je u Jugoslaviji relativno lako postii saglasnost u pogledu toga da bi
efikasna ustavna i pravna drava mogla reiti veliki broj naih problema.
Ova iroka saglasnost kompromituje reenje. Kada i komunisti poinju da
govore o pravnoj dravi, onda neto nije u redu, ili sa komunizmom, ili sa
pravnom dravom. Poto nam je do koncepta pravne drave stalo, najbolje
bi bilo da ga vie ne pominjemo, jer ako to inimo u isti glas sa
komunistima, izgubiemo i njega, kao prethodno i pojmove demokratije,
socijalne pravde, autonomije. Neophodno je skicirati konkretne korake
transformacije ka normalnoj dravi, korake kod kojih se smanjuje prostor
za demagoku saglasnost (kakva trenutno vlada u pogledu pravne drave ili
viepartijskog ureenja).
Prva drava jugoslovenskih naroda bila je potpuno slepa za trajno krizno
arite, sadrano u pomenutoj okolnosti razliitih agregatnih stanja
nacionalnog oseanja tih naroda. Druga ih je kao narode deklarativno
priznala, ali je, jo mnogo manje nego prva, raspolagala skromnim
sredstvima za ispoljavanje autentinih interesa i za njihovo regulisanje. U
njoj je sve bilo ideologija, od prvog lana Ustava do poslednje stranice
dnevnih novina. Brionski obrazac, konano realizovan u etvrtoj Jugoslaviji,
daje narodima (koje naziva nacijama) punu suverenost, oduzimajui je u
podjednakoj meri graanima i dravi. Meutim, i pored ovako ekstremnog
naglaavanja "nacionalnog subjektiviteta" nita danas nije tako oigledno
kao nacionalna nezadovoljstva. Kao da je brionska afirmacija
jugoslovenskih "nacija" proizvela upravo suprotan efekat, njihovo totalno
ugroavanje! Kako to treba razumeti? Da li su u pravu oni koji reenje vide u
razvlaivanju "nacija" i u vraanju, tj. dodeljivanju suverenosti graanima i
dravi? Drugim reima, da li bi klasini koncept demokratije (u kome
graani putem svojih predstavnika odluuju, a drava se brine za
sprovoenje tih odluka) predstavljao reenje naih tekoa?
Najpre je potrebno blie razmotriti naizgled paradoksalnu vezu izmeu
"nacionalnog" afirmisanja i "nacionalne" ugroenosti. ta je to afirmisala
"nova" Jugoslavija, i na koji nain je to uinila? Kome je dodelila
suverenost? U Glavi III Ustava iz 1946, u kojoj je re o "Osnovnim pravima
naroda i narodnih republika", u lanu 9 je suverenost jasno dodeljena
republikama. Dodue, ne tako dosledno kao u Ustavu iz 1974. Meutim, za
nau argumentaciju je znaajno redukovanje naroda na teritorijalno
odreenje, tj. na "republiku". Kao to je "narodna suverenost" iz Glave II
istog Ustava u sledeem koraku transformisana u suverenost "radnike
klase" i njenih istorijskih predstavnika komunista, tako je i suverenost
jugoslovenskih naroda pretvorena u suverenost "republika". Time je
izvrena dalekosena konceptualna priprema za stvaranje nacionalnih
republikih drava i za pretvaranje Jugoslavije u konfederaciju. Ovo ne bi
bilo nita nepoeljno, da je predstavljalo jasnu i svesnu odluku autentinih i
slobodno izabranih predstavnika jugoslovenskih naroda. Umesto toga,
"istorijski predstavnici" su iza fasade venog "bratstva i jedinstva" na svoju
ruku "prekrajali Jugoslaviju".
Lako je uvideti zbog ega transformacija etnikog suvereniteta u republiki
suverenitet nuno vodi stvaranju nacionalnih (republikih) drava. Ako je u
definiciji jugoslovenskih naroda teritorija preovlaujue odreenje, ne moe
se spreiti da iz spoja teritorije i suverenosti ne nastane suverena drava.
Ova jednaina ne bi bila tragina (makar i to je njen stvarni smisao
decenijama prikrivan), kada bi se pojmovi naroda (kao etnikih grupa) i
republika bar priblino poklapali. U nekom takvom sluaju, koji vai samo
za Sloveniju, teritorijalno fiksiranje etnike suverenosti zaista bi moglo da
olaka artikulisanje interesa. Jugoslovenski narodi, smeteni u svoje
republike, tada bi zaista sklapali ugovore, kako to diletantski sugerie
AVNOJ-ski mit. Meutim, to nije sluaj. U Jugoslaviji u kojoj je dovreno
afirmisanje "nacija" kao nacionalnih republika odjednom raste oseanje
ugroenosti "nacija". To nije paradoks, nego nuna posledica AVNOJ-skog
koncepta.
Poto se etnika geografija Jugoslavije ne poklapa sa njenom republikom
geografijom, svi narodi koji ne ive u "svojim" republikama poinju da
strahuju za svoja kolektivna prava. Uz to, njihov strah aktivira reakciju u
republikama u kojima ive, poto ih taj strah moe pretvoriti u " petu
kolonu" njihove matine "republike drave". Ta reakcija ponovo deluje
povratno, pojaavajui onaj strah, i tako u nedogled. Afera se komplikuje
time to sve etnike grupe i nemaju svoje teritorije (pa se onda pomou
terminolokog bastarda "narodnost" posredno ukljuuju u igru, kao to je
sluaj sa Albancima) ili se za postojee regionalne celine konstruiu etniki
identiteti (kao to je sluaj sa muslimanima u Bosni).
Da bismo se bar pribliili nekom iole racionalnom reenju ovog haosa,
moramo se vratiti polaznoj situaciji. Nju karakterie nunost da se uz
individualna graanska prava priznaju i prava naroda kao etnikih
kolektiva. U dravnoj konstrukciji prve Jugoslavije bila su priznata prva
prava, u drugoj Jugoslaviji ni prva ni druga. Graani tu po definiciji
politikog ureenja nisu mogli da budu priznati, a priznanje etnikih grupa
je u konstrukciji drave zamenjeno priznavanjem "narodnih republika". Ovo
je naelan prigovor, tj. potpuno je nezavisan od konkretnog pitanja o
faktikoj "nacionalnoj politici" koja je voena unutar te dravne
konstrukcije (tj. pitanja da li su neki narodi bili posebno privilegovani, a
neki posebno hendikepirani, i u kojim periodima su to eventualno bili).
Ukoliko bi trebalo zadovoljiti zahtev za priznavanje graana i za priznavanja
etnikih kolektiva, pojam naroda (dananji netani, ali uobiajeni pojam
"jugoslovenskih nacija") mora se konstrukcijski jasno osloboditi njegove
teritorijalne komponente. Jugoslovenski narodi su etnike grupe, nezavisno
od toga da li su teritorijalno kompaktne, i nezavisno od toga da li izvan
Jugoslavije postoje drave u kojima takoe ive lanovi tih etnikih grupa
(to posebno vai za Albance i Maare). Svi oni moraju dobiti mogunost da
neposredno i na saveznom nivou zastupaju svoje etnike interese, a ne da to
ine posredstvom "svojih" (ili "tuih") republikih drava, kao Albanci
posredstvom Srbije, ili Srbi posredstvom Hrvatske i Bosne i Hercegovine.
ta bi, dakle, zadovoljavanje zahteva za priznavanje prava etnikih kolektiva
znailo u svojoj poslednjoj konsekvenci? Nita drugo nego uspostavljanje
Vea naroda, i to istog onog Vea koje je uspostavljeno ve u Ustavu iz 1946.
(lanu 52), ali je, kao to smo videli, maioniarskim trikom pretvoreno u
Vee "narodnih republika". To Vee bi odluivalo o svim pitanjima od
znaaja za kulturni identitet etnikih kolektiva koji ive u Jugoslaviji. Svako
onaj ko je makar i povrno pratio dinamiku nacionalnog pitanja u
Jugoslaviji, zna da bi te rasprave bile u visokoj meri politike, a ne samo
"puko" kulturno-istorijske (kao to ni pitanja jezika, obrazovanja, izdavatva
itd, nisu nepolitika).
Uz uvaavanje injenice o formiranim regionalnim (republikim)
identitetima, Skuptina pete Jugoslavije sastojala bi se od tri vea: Vea
graana, Vea republika i Vea naroda. Kompetencije meu njima morale bi
biti jasno i strogo podeljene, da bi bio spreen transfer moi i da bi se
olakalo odvajanje razliitih dimenzija problema (ekonomskih, regionalnih,
kulturnih, etnikih, verskih itd.).
Odvajanje pitanja o pravima etnikih kolektiva od pitanja o republikom
(teritorijalnom) statusu, kao i preklapanje kolektivnih identiteta preko
teritorijalnih granica, na funkcionalno nuan nain vodi novom tipu
integracije jugoslovenskog prostora. Takvu integraciju ne moe obezbediti
samo naelo graanskih prava, jer ono nailazi na (smatram opravdanu)
skepsu onih etnikih kolektiva koji sebe doivljavaju kao ugroenu manjinu.
Proces integracije, ukoliko do njega uopte treba da doe, tj. ukoliko je
Jugoslavija jo uvek vrednost za veinu njenih stanovnika, mora da zapone
tamo gde je i najvie ugroen, tj. kod pitanja o efikasnom regulisanju
meusobnih odnosa etnikih kolektiva.
Pretpostavljam da bi osnovni podsticaj za nastanak pete Jugoslavije, ali i
osnovna prepreka za to, mogli da dou iz Srbije. Neteritorijalno priznavanje
etnikih prava trajno i uverljivo bi reilo problem Srba koji ive izvan Srbije,
i kojima trend ka konfederaciji izgleda kao neposredno izruivanje
samovolji etnikih veina republika u kojima ive. Jasno je da se ovaj
problem ne moe reiti nikakvim novim centralizovanjem Jugoslavije, a
pogotovo ne "izvoenjem revolucije".
S druge strane, mnogima bi integracija albanskog stanovnitva, koje je
danas rascepkano izmeu Srbije, Makedonije i Crne Gore, pobudilo
asocijaciju na Veliku Albaniju. Meutim, takva bojazan, ma koliko inae bila
realistina, ne sme da sprei unutranju transformaciju Jugoslavije. Jer,
moglo bi nam se desiti da spoljanje zidove graevine utvrujemo i
podupiremo, dok istovremeno propada graevinska supstanca, koju ti
zidovi zapravo treba da tite. Ta "supstanca" nije samo Jugoslavija, u tom
smislu da bi pitanje unutranjeg ureenja Jugoslavije bilo odvojeno od
pitanja o stanju njenih delova. Bez unutranje transformacije, brze i
dosledne, raspae se ne samo Jugoslavija (to moda i nije najvei
problem), nego e patologija, koja je zahvatila sve njene delove, nastaviti da
deluje i u raspadnutim segmentima. Dakle, u interesu svake pojedinane
regije, svakog pojedinanog naroda, svakog socijalnog kolektiva, je to da se
pokua sa formiranjem pete Jugoslavije. Ako ni zbog ega drugog, a ono
zbog toga da bi se, posle eventualnog neuspeha (koji bi se vrlo brzo mogao
ustanoviti) Jugoslavija definitivno, i bez grie savesti, mogla da raspadne.











Kraj forsiranog primata
Originalno objavljeno u: Demokratija, Beograd, maj 1993;
pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na
Zapadu, Novi Sad, 1996.
Od svih reima u bivoj Istonoj Evropi ispade da je ovaj na najilaviji.
Uspeno je prebrodio izbore. I to ak dva puta, neverovatan pad ivotnog
standarda, rat i raspad drave za ije ouvanje se, bar deklarativno, zalagao.
Da li mu jo neto uopte moe nauditi? Da li je u meuvremenu postao
imun na potrese i krize?
Problemu ipak treba prii sa suprotne strane. Reim u Srbiji je opstao ne
uprkos krizi, nego upravo zahvaljujui njoj. To je reim vanrednog stanja i
sve dok takvo stanje traje on je u oima graana primereniji i opravdaniji od
bilo kog demokratskog reima. Opozicija je relativno rano uoila ovu vezu
izmeu permanentnog vanrednog stanja i opstanka vlasti. Ona je
pojednostavila problem tako to je vlast optuila da namerno proizvodi
krizu da bi se odrala. Sumnjienja idu tako daleko da se reimu pripisuje
otvorena namera da stvara i odrava sukobe svih vrsta, ukljuujui rat,
samo da bi opstao. Po toj logici, na kraju e u ime ouvanja vlasti biti
izazvan rat i u samoj Srbiji.
Ovakva pojednostavljena argumentacija nije ubedila graane. Oni vrlo
dobro znaju da je dravna i nacionalna kriza u Jugoslaviji mnogo starija od
srpskog reima, tj. da je starija ak i od same Jugoslavije. Ironino bi se
moglo rei da je Jugoslavija bila u krizi i pre nego to je kao drava nastala.
Treba se samo setiti vievekovnih sukoba izmeu Hrvata i Krajikih Srba, ili
izmeu Srba i drugih verskih zajednica u Bosni. Sadanji srpski reim, koji
je po svom mentalitetu siledijski i arogantan, dosuo je ulje na vatru, ali
vatra je ve tinjala i bez njega.
Postojea vlast u Srbiji nije izazvala dravnu krizu. Tvrditi suprotno znailo
bi pripisati joj snagu i sposobnosti kojima ona ne raspolae. Ona je puki
proizvod dravne krize. Ona parazitira na toj krizi, bez volje i namere da je
rei. Postojea vlast je ist konzument raspada i haosa. Dravne krize bilo bi
i bez ove vlasti, ali neka druga vlast bi nas potedela mnogih posledica koje
sada trpimo, i koje su tako teke da e ih trpeti i nae potomstvo.
ta konkretno znai stav da je postojea vlast samo konzument dravne i
nacionalne krize, a nikako aktivni uesnik, ili neko ko bi je reio? Ovaj stav
znai da srpski reim ne vodi nikakvu politiku, nego da politika, poput
stihije, nosi i vodi njega. Ovaj reim ak i ne postoji kao vrsta politike, kao
vlada, nego samo kao isto vrenje vlasti.
Idemo od poetka. Miloevi je doao na vlast posredstvom zahteva da se
rei dravni status Srbije u tadanjoj Jugoslaviji. Zahtev je bio opravdan, ali
odnosio se na samo jednu, dravnu dimenziju politikog ivota. Kad je ve
doao na vlast, prirodno je bilo da se posveti pitanjima unutranjeg
ureenja te drave Srbije ije dravno jedinstvo je ostvareno. Dakle, da se
okrene privredi, politikim ustanovama, stratekim pitanjima opstanka
naroda koji ivi u toj dravi. Meutim, to se nije desilo. Sva pitanja
unutranje politike otaljavana su pod "razno". Za njih nije bilo ni
interesovanja, ni vremena. Zavladao je apsolutni primat dravne, tj. spoljne
politike.
Sledei korak bila je jugoslovenska dravna kriza, pa ratovi, u Sloveniji,
potom u Hrvatskoj, Bosni. Za sve to vreme, a to se poklapa sa mandatom
ovog reima, u Srbiji nije bilo unutranje politike. To znai nije bilo
ekonomske politike, socijalne politike, regulisanog meustranakog ivota.
Unutranja politika svela se na prevakavanje spoljne politike, tj. na
zauzimanje stavova o onom to se dogaalo izvan Srbije. Ni prvi, ni drugi
izbori nisu se reavali na pitanjima unutranjeg ivota Srbije, nego
iskljuivo na pitanjima koja su vezana za zbivanja izvan nje. Mi nismo
dobijali vladu, nego neko udno ministarstvo spoljnih poslova, koje se usput
bavilo organizovanjem ivota u Srbiji.
Pri ovakvom stanju stvari jasno je da je Srbija sve dublje zapadala u krizu, i
da je, paralelno sa tim, njena pozicija u spoljnoj politici postajala sve slabija.
Potpuno zaputena Srbija nije bila u stanju da na prostoru bive Jugoslavije
vodi igru, pa je tu ulogu prepustila obezglavljenoj JNA i polupismenim
novopeenim dravnicima iz raznih delova raspadnute drave. Umesto da je
teite bilo stavljeno na rekonstrukciju i demokratsku obnovu Srbije, pa
onda na njeno delovanje u bivoj Jugoslaviji i svetu, radilo se obrnuto. Po
svaku cenu je izbegavana rasprava o unutranjem ureenju Srbije, a
praznina je popunjavana drekom o dravnim i nacionalnim temama. Kao da
najvii dravni i nacionalni interes nije u tome da se pripreme sredstva za
ostvarenje tog interesa? I kao da najbolje sredstvo nije - racionalna,
demokratska i efikasna drava?
Meutim, ini se da epoha vetaki forsiranog primata spoljne politike
dospeva u poslednju fazu, i to u dvostrukom smislu. Na jednoj strani, time
to se jugoslovenska dravna kriza pribliava privremenom reenju, pa vie
nee biti pogodan materijal za politiku demagogiju. Na drugoj strani, time
to ekonomska i socijalna kriza u samoj Srbiji dobija razmere koje se ne
mogu vie prikrivati pozivanjem na vie dravne i nacionalne interese.
Jednom reju, dolazi vreme unutranje politike. Dolazi vreme da se postavi
pitanje kompetencija, strunosti, sposobnosti. Pitanje - kako to da su mnogi
ljudi iz vlasti profitirali na naem propadanju. To e biti vreme da opozicija
pokae svoju stvarnu snagu. Do sada je opozicija samo statirala, uvala
mesto za vreme koje dolazi. Jer, u spoljnoj politici, tamo gde nastupa
drava, nema mesta za opoziciono delovanje. A poto je celokupna politika
iz poslednjih pet godina bila svedena na spoljnu politiku, tu zapravo uopte
nije bilo prostora za opoziciono delovanje. Vreme opozicije tek dolazi i to
vrlo brzo. Od njene sposobnosti da na svoju stranu privue kompetenciju,
strunost, potenje, zavisie da li e vreme koje dolazi biti vreme trijumfa
opozicije.