УВОД У КЊИЖЕВНОСТ

Испит:
- обавезно присуство
- семинарски рад
- тест из метрике
- тест из теорије
- укупно носи 3 поена

КЊИЖЕВНОСТ КАО УМЕТНОСТ

Свет око себе упознајемо чулима, слику света добијамо преко утисака, а уметност
је стварање новог света (битна је улога творца). У доживљају уметничког дела
учествују емоције и мисао и стварају естетски доживљај.

- Наука и уметност -
И наука и уметност имају као заједнички црту - спознавање света.
Наука своје поставке излаже преко апстрактних појмова и служи се логичким
мишљењем, те се схвата разумом.
Уметност своје поставке излаже као чулно конкретне слике (представе), које
садрже емоције уметника, а доживљавају се чулима.
Сазнајни ефекат је за науку битан, док за уметност није битан он, већ естетски
доживљај.

- Поделе уметности -
Уметници стварају различитим средствима. Зависно од материјала и начина
стварања постоји подела уметности на:
1) Музику (средство: звук, тон)
2) Сликарство (средство: боја, облик)
3) Вајарство (средство: маса, природни материјал)
4) Архитектуру (средство: грађевински материјал)
5) Плес (средство: ритмички покрет)
6) Књижевност (средство: реч)

Седма уметност је филм, који се назива и тоталном уметношћу, јер има елементе
свих осталих, обједињује их. Од филма је старији његов претеча - позориште.

Уметност се дели и према томе да ли се доживљава кроз простор или кроз време.
Временске уметности су: музика, плес и књижевност, јер је потребно одређено
време да се перципирају, док су сликарство, вајарство и архитектура просторне
уметности, пошто им је неопходан простор да би се реализовале. Филм обједињује
и временско и просторно значење, па је за његову спознају потребно једно и
друго.
Књижевност је уметност која се служи језиком. Све духовне творевине човека
изражене речју могу се објединити у појам књижевности. О настанку књижевности
има више теорија.
Уметност у време свог настанка није била онаква каквом је данас знамо. Сматра се
да настаје из магијског стваралаштва. Мит и обред су синкретичке форма
уметности, јер обједињују и слику и звук и глуму и реч.

Првобитни човек не разуме и не може да логички објасни појаве, не уме да

успостави границу између себе и онога око себе. Мисли да је све живо и има исте
елементе и особине које има и он. Схвата да постоје тајанствене везе са светом
који га окружује, али не зна ништа о њима, покушава да их објасни. Мит је
првобитни покушај човека да објасни свет: митови о води, сунцу... - све се
приказује кроз фигуре сличне човеку). Сматра се да је човек и све његово исто
(моје име - ја, моја коса – ја…) - ако делујемо на било који део човека, на било шта
што је са њим повезано - делујемо на самог човека. Подржавањем слика лова или
неких других слика човек мисли да ће имати успеха у лову, призвати кишу и
слично, слика се изједначава са догађајем.
Име је свет, узвишено, именовати предмет значи поседовати га - ово је прва
метафоричка фаза, због тога се име бога у неким религијама не помиње. Тако
настаје и потреба за правилним говором и језиком ако призиваш нешто свето,
мораш то учинити правилно, у супротном те неће разумети - зато настаје
граматика.

Разлика између мита и уметности је у томе што се у мит верује, док код уметности
знамо да је реч о измишљеном, створеном свету, тј. да уметник не покушава да
представи своју творевину као нешто независно од себе.

- Појам књижевности -
Појављује се касно, јер касно почиње и да се проучава. Изведен је од речи књига,
код нас је присутан негде од средине 19. века, до тада су се користили слични
термини (нпр. књижество). Појављује се као превод латинске речи литература -
ове речи до данас остају најсличнији синоними.
Литера - слово - буквални превод. Код Римљана литература је делатност
граматичара, филолога и учитеља писмености на почетку, а касније добија
значење било какве писмености, ерудиције, начитаности...
Полако се сужава појам литература: почиње да се односи на сам предмет читања,
почиње да значи свеукупност онога шта је написано, постаје блиско појму
писмености. Овде се није узимала у обзир усмена књижевност.

Нови појам словесност обухвата и усмену и писмену књижевност (од

старословенске речи слово - реч). Барата се са више различитих термина, полако
се уводи систематичност у њихову употребу.

Висарион Белински 1842. у тексту "Опште значење књижевности" дефинише неке

од појмова:
- словесност - све што је изражено речима
- писменост - ужи појам, оне творевине словесности достојне да буду записане
- књижевност - духовне творевине једног народа или епохе (свест народа која се
историјски изражава у језичким творевинама)

Први српски покушај дефинисања појмова даје Стојан Новаковић у 19. веку.
Литература - духовна творевина једног народа, епохе (мора да има духовну,
естетску вредност).
Јавља се потреба за ужим појмом који би означавао уметничку књижевност и
јавља се белетристика (француски - лепа књижевност), издваја се на основу
естетских критеријума. Постаје готово непотребан даљим сужавањем појма
књижевност (који се даље сужава на текст који има уметничку вредност,
књижевност постаје језичка уметност).

- Књижевност и језик -
Језик је сложена духовна творевина коју користимо у ширем духовном
контексту, а књижевност доста зависи од језика, јер га користи као грађу.
Међусобно су повезани.
Предодређеност књижевне речи је да буде поново прочитана. Свакодневни
говор служи за комуникацију, преношење информације. За књижевно дело је
битно што је предодређено да се више пута интерпретира, па се тиме и језик
другачије користи - мора да буде поновљено у непромењеном облику, док се
информација може пренети на више начина, па се не мисли на избор речи. ово
доводи до разлике језика из књижевног дела и језика свакодневице.

Проучавање почиње анализом књижевног текста, која омогућава боље

разумевање контекста дела.
Шта тексту даје уметничко значење? ово мерило покушава да објасни књижевна
естетика - распознавање језичког израза као уметничког, по чему би се
књижевнопст могла дефинисати као сваки естетски вид језичке творевине.

- Наука о књижевности -
Детаљно, разгранато проучавање књижевности.
Чине је:
1) теорија књижевности
2) историја књижевности
3) књижевна критика
+ стилистика
Све ово улази у науку о књижевности, прожимају се међусобно, допуњују, утичу
једна на другу и не могу се посматрати одвојено.

1) Теорија књижевности
Теоријска научна дисциплина о општим особинама књижевног дела као језичког
уметничког дела.
Испитује природу книжевног, уметничког дела као духовне активности, језик као
средство те активности, облик, форму, стрктуру дела.
Питања којима се бави:
- Уметничко стварање (естетско питање)
- Природа језика (средство којим се књижевник служи - стилистичка питања)
- Врста, форма стрктура, функција (родови, врсте и композиција - формална
питања)
- Исторјски развој одређених облика, књижевни укус у различитим епохама и
срединама (историјска поетика)

2) Књижевна критика
Спона између књижевног дела и читаоца, има за циљ да открије сва значења,
лепоте у делу, оцени и да критику свега. Управо због те субјективности у оцени
неки теоритечари сматрају да није део науке о књижевности, јер изражава
субјективно променљиво мишљење, а не општи став.
Значајну улогу има субјективни укус појединца који се намеће као неко опште
начело. Други теоретичари, пак, мисле да се свака критика ипак заснива на неком
теоријском становишту, да није произвољна. У сваком случају, преовладава
мишљење да је неопходна.

3) Историја књижевности
Даје историјски поглед на развој књижевности кроз време (1 народ, 1 епоха,
правац, писац и општа духовна оријентација епохе): битни су историјски моменат,
прилике, околности, пријем на који дела наилазе у тој и наредним епохама.
Уколико се односи на само један народ, онда је то национална историја
књижевности, а уколико се односи на већи број народа заједно узетих - општа
(светска) књижевност. Служи се методом компаративних истраживања.

Свако научно истраживање засновано је на сарадњи више наука

(интердисциплинарност). Интердисциплинарни приступ у науци о књижевности.
Тоерија књижевности има слично поље рада са естетиком, лингвистиком и
семиотиком (иако су и друге научне дисциплине битне)

Естетика (аестетиси - осмех) - филозофска дисциплина на основу вековних

размишљања о одговору на питање: шта је лепо. Естетски критеријуми као што су
нпр. узвишено, трагично, комично и слично...
Питања естетике: Шта је оно заједничко делима? Како, зашто, се ствара? Чему
стварање? Утичу ли дела на човека? Од чега зависи трајност дела?
Лингвистика (латински lingua - језик, говор). У центру истраживања је језик.
Правилно значење говора и писања доводи до настајања граматике (вештина
писања) и реторике (говорно умеће). Дају норме за писмено и усмено изражавање.
На темељима овога се у 19. веку обликује лингвистика (на почетку се бавила само
историјом језика, поређењем). Вилхелм фон Хумболт развија основу за општу
лингвистику (језик – израз духа једног народа, не историјски, већ у тренутку).
У 20. веку значајна је школа Фернанда де Сосира: лингвистика се утемељује као
наука, која проучава језик као средство споразумевања (језик као специфичну
структуру, која служи за комуникацију, односно пренос информација.
Семиотика (у новије време, наука о знаковима - семама). Најзначајнији људи су:
Чарлс Сендерс Пирс - оснивач, његов настављач Чарлс Морис и Фернанд де Сосир.
Развоја се у правцу анализе знака.

Начела класификације књижевног дела

- по језику
- по националној припадности
- према аутору
- према намени (поучна, црквена, дечја…)
- према форми (на родове и врсте)
- према начину на који је уметничко дело настало (усмена и писмена)

Усмена књижевност. Одлике:

- исто дело често је сачувано у више варијанти
- аутор је непознат
- стални епитети, устаљене стилске фигуре (стални епитети), крај и почетак,
језичке формуле, који служе као помоћ у меморисању текста који се
преносио усменим путем док није записан
- стереотипи
Усмена књижевност основа је за развој писане. Данас живи облици усмене
књижевности су анегдота и виц.
Подела према форми

Према Платону, подела се врши на 3 рода према степену подражавања:

1. једноставно приповедање, где се песник не скрива иза других субјеката
(дитирамб)
2. дела у којима се подражава, песник се скрива иза других лица (трагедија и
комедија)
3. мешање ова два (хомерови спевови)
Средином 18. века француски естетичар Бате дели књижевност према умерености
књижевног дела на осећања (лирика), причање (епика) и радњу (драма).
Унутар родова издвајају се књижевне врсте. Формирају се још у антици. Однос
према врстама мењао се током историје. Антички теоретичари сматрају да је
књижевна врста строго одређена форма и инсистирају на томе да се врсте
међусобно не мешају јер се тиме нарушава вредност књижевног дела. За
романтизам и 20. век је карактеристично мешање књижевних родова и врста.
Ђордано Бруно тврди да има онолико књижевних родова и врста колико има
добрих стваралаца. Почетком 20. века Бенедето Кроче тврди да је свако
уметничко дело непоновљиво и инсистира на његовој оригиналности насупрот
општости која повезује дела у оквиру књиж. родова/врста. Подела на врсте тешко
да се може извршити према само једном критеријуму. Чести критеријуми су:
- формални изглед (сонет, епистоларни роман…)
- сиже и/или мотиви
- духовни став (сатира, исповест…)
- душевно стање (елегија…)
Француски теоретичари покушали су да превладају поделу на врсте увођењем
појма жанра.

Анализа књижевног дела

Припрема за анализу текста:
- утврђивање правог текста (када постоји више варијанти или га аутор мења
→редакција. Нпр. роман “Петроград” А. Белог)
- утврђивање ауторства
- датирање
ТЕКСТОЛОГИЈА – циљ је утврђивање историјата текста и његовог аутентичног
вида.

С анализом текста нераскидиво је повезан појам структуре књиж. дела. Постоје

различите теорије о структури. Прилично плодоносна је била теорија слојева
(1931. год.) Романа Ингардена (у делу “Књижевноуметничко дело”). Основни
слојеви једног дела су, по тој теорији:
- слој звучања
- слој значења
- слој света дела (приказивања предмета)
- слој идеја
Књижевноуметничко дело може се посматрати као:
1) документ о писцу-ствараоцу
2) текст као аутономна семантичка категорија
3) документ о рецепционим могућностима и потребама читаоца
4) дијалектичко јединство трију димензија: писца, текста и читаоца
 5) производ и чинилац књижевне традиције

Тема дела је оно о чему се у делу говори.

Мотив је најмања тематска јединица у делу која има релативно значење, не може
се даље разлагати. Мотиви у делу могу бити узрочно-последично или асоцијативно
повезани.
Фабула је низ догађаја у неком делу поређаних хронолошки. Не морају сва дела
имати развијену фабулу. Таква дела називају се нефабуларна, док се она у којима
је фабула развијена називају фабуларним. Више паралелних догађаја у
фабуларном делу чини фабуларни низ.
Сиже је низ догађаја изложених по оном редоследу по коме их је аутор
распоредио у књижевном делу.
Композиција је начин на који се различити елементи књижевног дела повезују у
јединствену уметничку целину.
Мотивација је оправданост увођења неког јунака, предмета (мотива), реплике,
сцене у текст. У бројним текстовима књижевности 20. века управо се одсуство
мотивације користи да изазове апсурд.

Приповедање у тексту може да се одвија у 1. или 3. лицу. Приповедач (лирски

субјекат/ауторски субјекат итд.) може бити поуздани (свезнајући приповедач) и
непоуздани (уколико је један од јунака, или је постављен у делу као посматрач
који не види све).

Идеја дела. По некима је то одређени став према догађајима који се одвијају,

основна мисао (дела у којима је посебно наглашен став аутора обично се називају
тенденциозним, ангажованим…), а према другима идеја је суштина/смисао
уметничког дела.

Стилистика

Стилске фигуре

Фигуре дикције: Фигуре понављања (лирски паралелизми):

- асонанца - анафора
- алитерација - епифора
- ономатопеја - симплоха
- палилогија (анадиплоза)
- таутологија
Фигуре речи: Фигуре конструкције: Фигуре мисли:
- метафора - инверзија - поређење
- метонимија - реторско питање - антитеза
- синегдоха - апострофа - словенска
антитеза
- еуфемизам - солилоквијум - хипербола
- персонификација - асиндетон - литота
- епитет - полисиндетон - градација
- синестезија - иронија
- алегорија - парадокс
- симбол - оксиморон
- перифраза
- алузија
Версификација
Наука о стиху и принципима организовања стиха.Систем метричких правила
био је изграђен још у античким књижевностима, и мада су се ти системи у разна
времена и код разних народа мењали, метрички називи остали су углавном према
античкој терминологији.
Данашња наука о стиху утврдила је углавном 3 система версификације који
су се историјски смењивали у европским књижевностима: метрички, силабички и
тонски (акценатски) систем версификације.
Метрички систем употребљавао се у античким књижевностима. Користи
принцип квантитативне версификације (тј. заснован је на правилном смењивању
кратких и дугих слогова). У старогрчком неки су се слогови изговарали дуже, а
неки краће. Најкраћа дужина трајања једног слога је била једна мора (2/5
секунде). Дуги слог је трајао две море, а кратки једну мору. Неколико мора заједно
сачињавало је стопу, основну метричку јединицу.

Стопа од 2 море: пирих (пиррихий) UU (два кратка слога)

Стопа од 3 море: трохеј/хореј (трохей) - U (дуг и кратак слог)

јамб (ямб) U - (кратак и дуг слог)
трибрах (трибрахий) U U U (3 кратка слога)

Стопа од 4 море: дактил (дактиль) -UU (1 дуг и 2 кратка слога)

амфибрах (амфибрахий) U – U (1 кратак – 1 дуг – 1 кратак)
анапест (анапест) UU- (2 кратка и 1 дуг слог)
спондеј (спондей) -- (2 дуга слога)

Према броју и врсти стопа одређује се врста стиха: триметар (3 стопе), тетраметар
(4 стопе), пентаметар (5 стопа), хексаметар (6 стопа). Најпознатији и
најраширенији стих у античкој књижевности био је управо хексаметар, а од
строфа најпознатије су биле Сапфина и Алкејева строфа и елегијски дистих (1
хексаметар + 1 пентаметар).
Силабичка версификација. Када се у средњем веку у латинском језику
почела губити дужина и краткоћа слогова, за ритмичку меру почео се узмати број
слогова у једном стиху. Тако је настала силабичка версификација. Стихови се
према томе називају: петерац, шестерац, седмерац, осмерац, десетерац,
једанаестерац, дванаестерац (александринац, са цезуром после 6. слога и
римовањем у средини и на крају), тринаестерац и шеснаестерац. Бугарштице
имају 15 или 16 слогова, са цезуром после 7. односно 8. слога.
Силабичко-тонски систем. Уместо дужине/краткоће слога почела се
узимати у обзир његова наглашеност/ненаглашеност, а да су се притом задржали
термини из метричке версификације. Како је тонска версификација настала на
основу силабичке, и како се код већине народа за одржавање ритма узимао и
силабички и тонски принцип, то је такав систем версификације назван силабичко-
тонским1 и данас је распрострањен у целој Европи. И наша версификација је тог
типа, тј. ритам се у њој одређује према броју слогова у стиху и према цезури, као и
према распореду акцената у стиху.
Цезура је логичка пауза унутар стиха која дели стих на два дела. У нашој
народној поезији цезура у епском десетерцу долази после 4. слога, а у лирском

1 Чиста тонска версификација јавила се у специјалној врсти стихова, у тзв. тонском или
акценатском стиху, који се нарочито развио крајем 19. и почетком 20. века. У овом стиху нормиран
је само бр. наглашених слогова, док бр. ненаглашених слогова између њих може да варира.
после 5.
Рима је гласовно подударање на крају стиха, почев од акцентованог слога. Рима је
мушка ако је подударање само у једном слогу (нпр. сплет – цвет, луг – друг),
женска ако је подударање у два слога (нпр. рука – лука), дактилска(дечја) ако је
подударање у три слога (нпр. младости – радости, топио – попио). Леонинска рима
је она која се остварује у средини и на крају речи, а не на крају два стиха (Дође
доба да идем у гроба).
Врсте рима:
- глатка а а а а
- парна а а б б
- укрштена а б а б
- обгрљена а б б а
Античка поезија није знала за риму. Ако је стих неримован, али ипак задржава
ритам, одређени број слогова, то је бели стих. Ако у стиху нема ни риме, ни метра,
нити било каквих правила он се назива слободан стих.
Опкорачење (анжабман, према фр. Enjambement) је преношење једног дела
смислене целине (мора бити више од једне речи, иначе је то преношење) из једног
стиха у следећи.
Строфа је целина од од два или више стихова. Постоје: дистих, терцет, катрен,
квинта, секстина, септима, октава, нона, децима.
Посебни облици:
Терцина настаје у Дантеово време, то је тростих са јамбским једанаестерцима.
Има специфичну организацију риме: aba bcb cdc…
Станца има 8 стихова, јамбских једанаестераца са римом: a b a b a b c c. Први пут се
појавила у Италији у 15. веку.
Сонет је лирска песма састављена од 14 стихова, распоређених у 2 катрена и 2
терцета (Петраркин сонет) или 3 катрена и дистих (шекспировски сонет). Када се
14 сонета повежу тако да последњим стихом једног започиње следећи, а први
(односно последњи) стихови сачињавају 15. сонет (мајсторски или магистрале),
онда се добија сонетни венац.
Рондо настаје у Француској у 14. веку. Број стихова варира од 8 до 13 у једној
строфи. Има рефрен који се јавља у прва два стиха и понавља у правилним
интервалима.
Триолет има 8 стихова, најчешће су јамбски или трохејски осмерци при чему се
први и други стих понављају као седми и осми, а први стих се још једном јавља као
четврти.
Газела је песма љубавно-елегијског садржаја. Састоји се од 5 до 15 дистиха при
чему су парни стихови римовани (aa ba ca da).

- Поезија -
Може бити епска, лирска и епско-лирска.
Лирска поезија обухвата махом кратке стиховане врсте са карактеристичним
обиљем стилских фигура, ритмом и звуковним ефектима. Услед краткоће обично
не долази до промене емоције, тј. иста емоција влада кроз целу песму. Фабуле или
нема или је крајње сажета, нема приповедања. Углавном постоји главни мотив за
који се везују сви остали по асоцијативном принципу.
Лирске врсте деле се по садржају и облику:
- љубавна песма
- родољубива песма
- религиозна
- сатирична
 - поучна (дидактичка)
- социјална
- дескриптивна
- мисаона (рефлексивна)
- елегија – настаје у античкој књижевности, писана је у елегијском дистиху,
главно осећање је жалост, туга за нечим/неким неповратно изгубљеним;
најпознатија античка елегија је Овидијева збирка “Ex Ponto”.
- тужбалица (нарицаљка)
- ода – настаје у антици, узвишеног је тона, посвећена некој особи, догађају,
чину, при чему се изражава поштовање, дивљење, одушевљење. Дели се на
херојску, религиозну, моралну.
- химна – настаје у антици, у почетку је то религиозна песма, потом се
удаљава од чисто религиозних тема. Тежи узвишеном тону, изражава се
свечаним, лаганим ритмом. Од 19. века добија световни карактер.
- дитирамб – песма у славу Диониса, карактеристична ведрина и прослављање
живота
- анокреонтска песма – слична дитирамбу, који ју је и потиснуо
- епиграм – некад: натпис на камену, данас: песма од неколико стихова са
духовитом и сатиричном поентом
- посланица (епистола) – писмо у стиху
- епитаф – надгробни натпис, кратак и језгровит исказ о пролазности
- идила – песма о мирном, свакодневном животу, лепоти и чистоти природе, о
спокојном животу најчешће на селу
- епиталам – свадвбена песма у част младенаца

Епска поезија. Народна епска поезије обрађује теме од великог значаја за једну
заједницу. За сваку националну епску поезију карактеристичан је одређен метар.
Српска епска поезија писана је у десетерцу, италијанска у једанаестерцу, индијска
у шестерцу, античка – у дидактичком хексаметру.
Инвокација је говорна фигура обраћања песника богу/боговима или музама да га
надахну да заврши започето дело. У инвокацији је најчешће садржана и тема
дела.
Ретардација је задржавање, успоравање главног тока радње. Основна средства
ретардације су: дигресије и понављања.
Епизода је већа заокружена наративна целина која може да буде у функцији
дигресије или главне радње.
Понављање може бити: градација, поређење, контраст или амплификација.
Подела епске поезије врши се према пореклу и облику.
Епска народна поезија обухвата: Епска уметничка поезија обухвата:
- епске песме - епску песму
- еп - еп
- епопеју
Епска песма је краћи вид епске поезије, у њој се исцрпно обрађује само један
догађај, за разлику од епа, у коме се даје читав низ догађаја, ликова, сложена
радња.
Епопеја је епска врста која даје најширу слику живота, мисли, веровања једног
народа. Најчешће опева колективне догађаје (ратове, походе, експедиције), један
колективан напор у борби против природних, божанских или људских сила.
Еп или спев према тематици делимо на:
- херојски/јуначки (нпр. Одисеја, Енеида)
- романтични (Бесни Орландо Лодовика Ариоста)
 - религиозни (Божанствена комедија од Дантеа, Милтонов Изгубљени рај,
Тасов Ослобођени Јерусалим, Његошева Луча Микрокозма)
- идилични еп (Гетеов Херман и Доротеа, Пастири Ј. Илића…)
- комични еп
- животињски еп (главни ликови су животиње)
- дидактички еп…

Епско-лирска поезија.
Епско-лирска народна поезија обухвата: Епско-лирска уметничка поезија
обухвата:
- баладу - баладу
- романсу - романсу
- поему
Балада постоји у две варијанте: провансанска (настаје у 12. веку у Француској,
тематски и стилски слична романси) и северњачка (настаје на северу Европе, пева
о страдањима, патњи и несрећама, ритам је лаган, тужна интонација, трагична
смрт главног јунака на крају).
Поема настаје у епохи романтизма као последица мешања књижевних родова.
Поеме су писали: Бајрон, Пушкин, Љермонтов, Мицкјевич, код нас Бранко
Радичевић, касније и И.Г.Ковачић, Оскар Давичо…Поема се одликује низом слабо
повезаних слика у којима се преплићу лирски и епски елементи.
Романса је епско-лирска врста пореклом из Шпаније, са темом која је редовно
љубавна. Приповеда се о неком догађају на жив, динамичан начин, преовлађује
осећање ведрине, крај је углавном срећан.

- Проза-
Ако изузмемо песму у прози и сличне облике, проза готово искључиво
припада епици. Облик књижевноуметничког изражавања постаје много после
поезије, и сматра се да води порекло од неколико елемената: митова, бајки,
античке филозофије (посебно Платонови дијалози), историографија (Херодотова
историја нпр.), беседа… Свој процват проза доживљава у 18. веку.
Приповедач је карактеристичан за свако прозно дело. Приповедање може да се
обавља у 1. лицу или у 3. Приповедач може да наступа као свезнајући или
објективни приповедач, може да износи своје виђење догађаја, да их коментарише
и оцењује. У 20. веку појављује се апстрактни приповедач.
Ситуација је узајамни однос ликова у делу у одређеном тренутку.

Технике обликовања фабуле су (и ово првенствено важи за роман):

- степенаста – мотиви, епизоде надовезују се једни на друге, а цела радња
иде ка неком циљу, сваки нов доживљај јунака увлачи нов круг личности у
поље јунаковог дејствовања или је сложенији и тежи од претходног
- прстенаста – један мотив служи као оквир који окружује читаву радњу,
односно читава радња је према том основном мотиву скуп неравноправних и
непоследних епизода (нпр. Пут око света за 80 дана)
- паралелна – стварају се сижејни низови који се преплићу (нпр. Ана
Карењина)

За највећи број дела карактеристична је разбијена хронолошка поступност дела –

ретардацијама, антиципацијама и ретроспекцијама. Време се сажима на кључне
моменте фабуле, примењује се монтажа збивања.
Хронотоп је идеја коју уводи Михаил Бахти да простор и време дела треба
проучавати узете заједно.
Јунаци (ликови, карактери) су носиоци фабуле. Карактеризација је уметничко
обликовање јунака у одређеном тексту. Може бити директна (када писац
непосредно наведе особине свог јунака) или индиректна (када се јунакове особине
откривају кроз његове поступке, размишљања итд.). Може бити статичка (када су
особине јунака постојане, не мењају се кроз дело) и динамичка (када се јунак
мења кроз фабулу). Карактеризација такође може бити схематична (када аутор
типизира јунака). Неке карактеризације понављају се у многим књиж. делима и
тада говоримо о типовима (нпр. тип сувишног човека, блудног сина, шкртице…).
Инсистирање на оном општем, заједничком, које је приметно код стварања типова
карактеристично је за класицизам. Издвајање оног што је индивидуално
карактеристично је за 20. век. У извесном смислу се може говорити о опречности
карактеризације и типизирања. У делима 19. и 20. века јавља се метафоричка
карактеризација у којој се инсистира не само на описивању лика, већ и његове
средине, простору у коме се креће. Често се и језик којим јунак говори користи као
средство његове карактеризације. Када приповедач стилизује свој говор, онда је
то техника сказа. Веома је честа у романтизму.
Проблем мотивације

Изражајни поступци: приповедање, опис, монолог, дијалог, полилог, унутрашњи

монолог, доживљени говор.

Прозне врсте делимо на:

- једноставне – изворно настају у усменој књижевности и основа су за
настајање сложених (мит, легенда, бајка, загонетка, пословица, басна,
анегдота…)
- сложене (2 основне су роман и новела, постоје још и приповетка, кратка
прича, цртица…)
Мит преноси митско искуство једног народа кроз које се даје специфично
објашњење о настанку света, природних појава и ствари у њему, самог човека…
Основна поента мита је да се у њега верује (барем у најстаријем периоду људске
егзистенције), а касније из догме прелази у сферу уметности.
Легендау укључује опис живота поједнаца чије понашање, поступци могу бити
узети као норма за читаву заједницу. Тај појединац је изузетна личност – јунак,
светац, краљ… Тек негде од романтизма појављује се негативан пример као тема
легенде.
Бајка је књижевна врста у којој се чудесно преплиће са реалним, с тим што код
читаоца све време постоји јасна свест о њеној искључиво уметничкој и
дидактичкој вредности. По својим шаблонима, она је блиска народној поезији.
Јунаци су најчешће веома једноставни типови и постоји строги поларитет између
добра и зла.
Сага је облик скандинавске приче у којој се приповедање концентрише на целу
једну породицу. Постоји и роман-сага.
Виц је кратка језичка творевина која служи изазивању комичног ефекта.
Загонетка је посебан облик постављања питања у коме се навођење на тачан
одговор врши преко набрајања особина (често метафорички изражених) које тај
предмет/личност/појава има.
Пословица је исказ који сажето изражава неке на први поглед скривене
особености или законитости.
Новела је кратки, затворени прозни облик у коме аутор обрађује тему која слика
један оделит исечак из живота појединца или групе, један посебно издвојен
догађај или појаву, али који приказује неки битни моменат у животу, моменат који
на неки начин дефинитивно и одсудно одређује судбину и карактер неке личности
или који открива суштинску проблематику неке појаве, указујући на нека значајна
питања живота.
Роман. Име добија тек у 12. веку у Француској, према називу “lingua romana” којим су
писана дела на народном језику, за разлику од дела писаних на латинском – “lingua
latina”. Називом “бретонски роман” означавана су дела келтског и бретонског
порекла писана и у прози и у стиху, у којима су описиване љубавне и ратничке
пустоловине хришћанских витезова. Од краја 13. века та дела била су писана само
у прози. У Француској су била радо читана и развила су се у тип витешког романа
који је писан и читан не само у Француској, већ и у другим западноевропским
државама, посебно Шпанији. Најпознатији витешки роман из каснијег периода је
“Амадис Галски”, пореклом управо из Шпаније. Основне карактеристике витешког
романа су:
- јунак доживљава низ авантура, увек бранећи част своје даме
- велики број епизода
- чуда
- јунак се кроз роман уопште не мења, без обзира на све оно што му се догоди
Шпанског порекла је тзв. пикарски роман (шп. Picaro – лупеж, пробисвет), од којих
је најпознатији “Лазариљо де Тормес”. Одлике пикарског романа:
- главни лик је човек са друштвене маргине који мора да служи код неког
газде
- притом се мења (за разлику од јунака витешког романа) јер мора да се
прилагођава
- присутан је елемент критике друштва
Првим модерним романом сматра се Сервантесов “Дон Кихот”, који пародира жанр
витешког романа.
Данас је роман најпопуларнији књижевни облик, толико развијен и
распрострањен да се некада говори о посебном “романескном” књижевном роду.
Тој виталности романа допринели су, како дух времена, тако и развој штампе и
штампаних књига. Роман (насупрот епопеји) представља причање о приватном
свету и поједначним личностима у једном интимнијем тону, насупрот широкој
слици целовитог света у епопеји и њеном узвишеном тону.
По богатству своје тематике и по разноврсности свог уобличавања роман је
постигао такву пуноћу и сложеност садржине и форме да ниједна подела или
класификација не могу у потпуности обухватити све његове особине. Постоје
разни покушаји поделе према разним критеријумима. Неки од њих су:
-подела према теми (авантуристички, витешки, криминалистички, породични,
социјални, психолошки, љубавни…)
-подела према ставу аутора (сентиментални, хумористички, сатирични,
идеалистички, идејни, реалистички, дидактички, тенденциозни…)
-према епоси
-према чиниоцима интеграције елемената романа, по Волфгангу Кајзеру (романи
збивања, карактера, и простора)
-према структури, по формалистима (степенасти, прстенасти, паралелни тип
романа)
-према форми приповедања, по Томашевском (роман са апстрактним
приповедањем, роман са приповедањем јунака, роман-дневник, роман-нађени
рукопис, епистуларни роман, роман-хроника)…

- Драма -
Драма и позориште. Како се драма првенствено пише за то да би се
представљала и како она тек на сцени добија своје потпуно оваплоћење, сматра се
да драмску поезију треба проучавати у склопу са позоришном уметношћу и да се
закони драме могу правилно разумети само ако се повежу са законима сцене
(позорнице).
Позоришна представа је свака радња коју глумци са одређеном сврхом изводе
пред гледаоцима.
Глумац није директни учесник збивања у драми, већ тумач личности различите од
сопствене.
Сценографија је на одговарајући начин припремљен простор у коме се драма
одвија.
Реквизити су предмети на сцени којима се глумци служе током извођења
представе.
Позорница је физички простор на коме се одвија драмска радња.

Драмски текст и његова структура.

Драмски текст састоји се из делова намењених публици и глумцима, режисеру или
читаоцима.
Дидаскалије (ремарке) су део драмског текста исписан у загради или другачијим
словима од остатка текста, који служи као упутство режисеру и глумцима, или
објашњење читаоцу.
Одлике драме као рода су, пре свега, непосредно приказивање радње, делање
(насупрот приповедању).
Драмска ситуација је однос ликова у одређеном тренутку драме. Фабула се
развија изменом драмске ситуације.
Афиша (позоришни лист) је нека врста позоришног огласа, то је једини део текста
драме који није у оквиру драмске акције и који је намењен гледаоцима.
Дијалог је разговор 2 лица у коме она испољавају своје особине, ставове…
Монолог је говор 1 лица у коме оно износи своје ставове, размишљања…
Драма се одликује динамичношћу мотива, интензитетом и краткоћом израза
пошто је просторно и временски ограничена.
Композиција драме:
- експозиција (уводи гледаоца у радњу)
- заплет (увођење одређеног динамичког мотива који покреће радњу,
изазивање конфликта који покреће акцију)
- кулминација (врхунац сукоба, најнапетији моменат у драми)
- перипетија/преокрет (скретање радње у неочекиваном правцу који директно
или индиректно ипак доводи до расплета)
- расплет (коначно разрешење сукоба)
Драмска јединства:
Теорија о три драмска јединства (јединству времена2, места3 и радње4) појављује се
у ренсанси као накнадна интерпретација и вулгаризација Аристотеловог захтева
за чврстом структуром дела и логичком повезаношћу збивања у њему.
Чин је део драмске радње који се одиграва на позорници без прекида. Сваки чин
је тематски заокружена целина и смишљен да траје онолико колико може да траје

2 Целокупна радња трагедије одиграва се за један дан, тј. двадесет четири сата.
3 Што подразумева да се сва радња која се одиграва пред очима гледалаца, одигра на једном
месту, нпр. главном градском тргу.
4 Што значи да се ниједан део трагедије не може изузети, а да то не утиче на остатак радње, тј. да
је сваки део неизоставан и нужан.
пажња гледалаца, тј. не сме да замори гледаоца. Чин се дели на слике, а ове на
појаве, а појаве су састављене од низа реплика.

Драмске врсте.
Драмске врсте су најстарије књижевне врсте, настају још у антици. Основне
су трагедија и комедија.

Трагедија приказује несрећну судбину човека који због неминовног стицаја

околности страда и тиме стиче или испољава црте изразите величине и
племенитости. Елементи: трагична кривица, трагични јунак, трагични завршетак.
Мимезис је подражавање (нечега што постоји у природи) или
представљање/приказивање (онога што би било могуће по законима вероватности
и нужности).
Катарза је прочишћење осећања сажаљења и страха или језе и бола до кога
долази при гледању трагедје.

Трагикомедија је драмска врста у којој се комбинују елементи трагедије и

комедије.

Комедија је драмска врста која тежи да приказивањем људских мана и

недостатака изазове комични ефекат. Дели се на: комедију интриге, комедију
карактера и комедију нарави.
Сатира је подврста комедије код које је посебно наглашена критика, осуђивање,
па и исмевање неких појава у друштву, мана поједнаца.

Драма у ужем смислу је драмска врста са елементима трагедије (с тим што

исход догађаја није неминовно трагичан и није приказан као једини могући), са
посебним интересом за одређени друштвени, морални или психолошки проблем,
који одбија да схвати било комично, било трагично – схвата га једноставно
озбиљно.
Мелодрама је комад са музичком пратњом, често са неуверљивом и
сентименталном тематиком и расплетом, ликовима који теже патетичном.
Фарса је кратка драмска врста која почива на грубој шали, неспоразуму, често
има лакрдијања. Има динамичну радњу, а ликови су карикатурално представљени,
а расплет је по правилу ведар. У фарси се изражава оштроумно, подругљуво
виђење света и друштва.
Водвиљ је кратка драмска врста, подврста комедије са популарним мелодијама.
Пасторала је драмска врста која садржи елементе који је повезују се идилом, гл.
Ликови су обично пастири, а тематика је најчешће љубавна.
Опера је музичко сценско дело које има драмску радњу.
Оперета је сценско дело састављено од наизменичних дијалога и певања.