MART 2010 - JUŽNA SRBIJA - PRAVA OMLADINSKA NOVINA - B E S P L AT N O I Z D A N J E

8 the walkabouts II

6 ja sam vip

17 the hurt locker

4 provetravanje

12 sajsi mc

18 proširivanje EU
S2

TKOVIĆ
VERICA CVE

NEĆU
Neću da živi
m u eri turbo
i ludom vr
folka. Neću da
em enu gde ljudi
gledam polu
gole pevaljke
gledam nj ih
gole, ma ka

ov
od kojih je m
o pr os ta
kvi polugole
ene sr
čko ponašanj
ju ći
am

po
ot a
e. Neću
gradu.
–
da
nalećem na de
frizurama i „p
svaku novu ka
je malopre vi
vojke isto ob
rirodnim“ bo
d naiđem pom
dela. N eć
itanu decu ko
ja

u
učene sa istim
m

šp
ja
a kose, da na
is lim kako sam
an
se
ske serije.
neće javl-
živim u brzom red kompjuter
a
ić em o đubre šeta i meni Neću nevasp m na ima lju
lic di
e provedu po da se sa pl teljim a on Neću da viđa
biraju da vrem om sunčanom se vidim s prija jati starijima. e.
rku po di vn Neću da kad va o, ka ko se nuđene os m eh
umesto u pa ko mladi post
-
kog je Era op
so lažne, silom iz
u da gledam ka li- prepričavaju M la de n i Ana-
da nu . N eć homof ob i, hu ao, da li su se za pros-
isti, rasisti, Boki 13 obuk vi ni te
aju nacional kao pomodar
stvo. ZABOLE m e (iz
re lig io zn os t
ne i bela poljubili. se tako izrazi
m)
gani... Neću dn e st ra mi nekad da
bo gate ljude s je ta kl uk , na iđ e
nost i. N eć u da
Neć u su lu do
mašne s dr ug e. vote tzv. vip lič
rašujuće siro za mizerne ži
užasno, zast te le vi zo ru da
t. Neću na
Neću učmalos

hoće, ne ra zm iš lja ju ći o tuđem ko

mentaru.
oj život. H oć u
to
da
ve
se
HOĆU
sa M TV-ja na Treć
ljudi odazivaj
čak. Hoć u
em kanalu. H
u svojim
da se
ro
ne
di
gu
te
oću
ljim
ju pri-
a

a koje su stva
r- di pitaju za sv za nedeljni ru če sija. Hoću
da
u pa rk ov e sa površinam po ko jim Hoću da se lju z ad iti va . Hoću ponovo ljs tv a. H oć u da sunce ja da vidim
H oć vom i hl eb be ja te H oć u
nabujalom tra da ku pi m ti za ru ku sa
u svoje miš lje nj e.
no zelene, sa dim roditelja
kako gde ću se drža n ljudi imaj . Hoću omladi
nski
H oć u da vi pune bioskope mene bude pu irodnu lepotu
maslačkom. im er sv om de- da sv et ok o ok o se be pr
korpu i daje pr nekim. Hoću stari, dobri MTV
baca đubre u u da vi di m ljude ja. Hoću onaj vi aktivizam
.
ste reke. H oć intenzivnih bo dovno na pr
tetu. Hoću či ejtove. Hoću
da sa m ka sn ila re
ro le re, bicikle, sk vo zbog kojeg ajući tada sp
o-
ka ko vo ze ioteci i po no osnovne, gled
gradskoj bibl čas u prvom
se ljudi vrate či kako
AS !!!
ak o ob la
IM VEĆ DAN
oću da se sv
se učlane. H
TI DA RAD
OM E ĆU KRENU
ES UTRA I NA T
HOĆU BOLJ

MLADI REPORTER - Prva prava omladinska novina južne Srbije - Glavni i odgovorni urednik: Branislav Jonaš - Lektura, prelom i grafička obrada: Šapa Sindikat d.o.o.
- Tiraž: 1000 - Štampa: Štamparija Grafika, Leskovac - Novina je publikovana kao deo projekta “Jačanje kritičkog načina razmišljanja kod mladih na Jugu Srbije”
- Podrška: Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) - Realizator: Resurs centar Leskovac - Adresa: Strahinjića Bana 3, Poštanski Fah 72, 16000 Leskovac, Srbija -
Tel/Fax: 016 232 811 / 016 232 812 - office@rcleskovac.rs - www.rcleskovac.rs /// Mišljenja i stavovi u iznetim tekstovima su isključivo mišljenja i stavovi autora/
autorki i ni na koji način ne odražavaju stavove redakcije i Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). ///

On danima, nedeljama ne čuje ništa o
njoj. Pomisli kako je nit napokon prekinuta.
Spontano i lako kao što je i nastala. Nije
sretao ni njene prijatelje, koji bi ga iznova
podsećali na nju. Kad god bi ih sreo osetio
bi nju, znao bi tada da će se uskoro javiti.
Onda bi imao želju da je pozove telefonom
i kaže „Ok, znaš da ćemo se uplesti pre ili
kasnije. Hajde da prekinemo ovu igru.“ Ali,
ovog puta bilo je drugačije. To saznanje je
peckalo. Nije bio siguran da li je to dobro ili
ne. Ostao je zatečen, zbunjen.
Premeštao je detalje po glavi, kao kom-
ade nameštaja, uklapao je boje, tople,
hladne...ipak kao da je nešto falilo, neka
nijansa emocije koja će osloboditi. Dobro,
pomisli, ovo konačno može biti kraj, kao u
nejasnom pozorišnom komadu. Zavesa se
spušta a publika nemo ostaje u iščekivanju
da se nešto desi jer im nije jasno kako tre-
ba shvatiti kraj priče. Očiju širom otvorenih,
pogledom uprtim u zavesu, ali se ništa
ne dešava. Tako se on osećao, nemo u
iščekivanju, vraćajući se kući sa neuspelog
i pritom smrtno dosadnog sastanka. Prišao
je kompjuteru. Ostao mu mail koji treba da
pošalje. Tiče se posla. Udara po tastaturi
S3
DIAMONDS
AND RUST
NATAŠA DIMITRIJEVIĆ
dok u desnom uglu neprestano treperi je bacio telefon na krevet kao konačnu od-
skype signalizacija virtuelnog sagovornika. luku da je završio sa njom. Izbrisala je i ona
Podiže skype samo da bi blokirao kontakt njegov, zna to. Mnogo pre njega. Besna,
.... i zastaje zbunjen tekstom. „Hello my odlučna, povređena.
forgotten friend.“ Nikada nisu bili samo pri-
jatelji a naročito zaboravljeni. Njeno ime „It’s all come back too clearly. Yes, I once
pored. Njemu zvučno, sinonim za radost, loved you dearly. And if you’re offering me
tugu, zbrku. Melodične note se rasipaju diamonds and rust, I’ve already paid.“ Tako
u glavi. Jesen i kišni mantil. I napolju je se nastavlja njihov ples. Čaroban, a sasvim
hladno, jesen je, ali bez kiše. Za tren sk- običan. Uvežban, a težak i nepoznat.
lapa oči, i kreće ...“Well, I’ll be damned,
here comes your ghost again. But that’s not Nemoguć.
unusual, it’s just that the moon is full. And
you happened to call.“ Ostavlja mu ukus
nedorečivosti. Oseća nelagodu, hoće da
je strese sa sebe. Napreže misli u nekom
drugom pravcu. Manje će boleti.
Eto nje. „My poetry was lousy you said.
Where are you calling from?“ Čekao je. „We
both know what memories can bring. They
bring diamonds and rust.“ Uvek je samo
pitanje vremena. Zašto se javlja? „Now
you’re telling me you’re not nostalgic. Then
give me another word for it. You who are
so good with words.“ Uklonio je sve njene
tragove. Broj telefona je odavno izbrisao
iako ga zna napamet. Odmah nakon toga
 S4

provetravanje
provetravanje
Marije Pavlović

Imaginarijum Doktora Parnasusa

Heh, Terijev manirizam se nakon gledanja
ovog filma, u društvu moja tri prijatelja i
moje malenkosti, sveo na debatu oko toga
koju je vrstu opijata Gilijam koristio tokom
ovog filma. LSD na stranu, ovaj film je ipak
zabavan iz nekoliko razloga. Nekima vero-
vatno najviše, zbog morbidne fascinacije
činjenicom da je to poslednji film pokojnog
Hit Ledžera. Drugima opet, jer su tri glumca
koji su tri alter Hit-a, odnosno Džoni Dep,
Džud Lo i Kolin Ferel, unela pravu meru
između istovetnog i osobenog tumačenja
lika (mada je Džud ipak najtanji glumac od
njih). A trećima, zato što će pored svih tih
ultimativnih živih i nažalost mrtvih frajera
iz filma, u spomenare, u sekciji omiljeni
glumac, od sada pisati: Tom Vejts. Meni
je zaista film simpatičan iz sva tri razloga,
jer najpre avaj, Slabosti, ime ti je zgodni
filmski glumac sa aurom zle kobi. Zatim,
jer Slabosti, ime ti je Džoni Dep. Ali najviše
zbog toga što ipak, na kraju krajeva, ono
što mi zauvek ostaje iz filma je kompul-
sivno imitiranje dragocenog Tom Vejtsa u
ulozi nečastivog. I način na koji on uspeva
da peva i propoveda čak i dok priča. Amin.

Aleksandar Genis
Stočiću, postavi se
Godina izdanja: 2004 ///
Priredila i prevela s ruskog: Draginja Ramadanski
„Kuhinja svake zemlje lokalnu prirodu
sa lokalnom kulturom vezuje u gordijev
čvor, koji se, istina, ne može preseći,
ali se, zato, može sažvakati (u svakom
slučaju, vredi pokušati).“
Aleksandar Genis je ruski pisac koji go-
dinama živi u Americi i radi kao profesion-
alni esejista i književni kritičar. To je samo
po sebi dovoljno interesantno čak i sada,
dugo nakon nezvanično-zvaničnog Hlad-
nog rata i najezde američkih filmova sa
komrad negativcima. Interesantno se bavi
i putopisom kao formom, prilazeći mu čak i
oralno. Naime, knjiga „Stočiću, postavi se“
je između ostalog i svojevrsni gastronomski
putopis u kome ovaj pisac dočarava suštinu
podneblja preko prirode njegovog jelovni-
ka. Ipak, ne zaustavlja se samo na tome,
već se bavi i starim i novim civilizacijskim
fenomenima. Podeljena na tri grupe kratkih
eseja i priča, ovako uređena knjiga pris-
tupa Genisovom radu kao što se pristupa
i jelovniku – po gastronomskom bontonu.
Za gurmane, nomade, i erudite ova knjiga
je jednaka poslastica jer se hedonizmom,
istorijom i umetnošću bavi oslobođena kse-
nofobije.
„I da budem sasvim iskren. Uvek sam
smatrao da najbolje možemo upoznati
jestivi deo sveta.“

Gorillaz – Plastic Beach
Mart 2010. /// Izdavačka kuća: Parlophone, Virgin
Graf Ris, Bobi Vomak, Mos Def, De La
Soul, Lu Rid, Mik Džouns, Litl Dregon (uf,
ovo poslednje grozno zvuči na srpskom, al’
šta ću)…i mnogi drugi našli su se na novom
albumu grupe Gorillaz. A ko bi uostalom od-
bio da bude deo jednog od najzanimljivijih
muzičkih fenomena ovog veka. Novi album
kvazi-animiranih muzičkih zvezda bavi se
onim što je plastično, a nije fantastično,
Šta ima novo?
JOVICA JOVANOVIĆ
Konverzacija sa prijateljem ovih zimskih dana…
Aleksandar: Pa šta se radi kod vas
Jovanovići , šta ima novo?
Jovica : Pa, Aleksandre ovako…
Ceci je skoro uleteo u neki biznis sa
pečurkama pa nam krenulo lepo. Niču pare
istom brzinom k’o i pečurke. Krenuli smo da
renoviramo kuću i mogu ti reći da mi je ma-
jstora preko glave, te ruši ovaj zid, te da se
uklope boje, cimanje oko nameštaja, ispi-
janje piva sa nosačima istog…
Pošto nismo mogli da ga dobijemo na SMS
nagradnoj igri, a mnogo smo ga želeli,
naručili smo Punta na gas i sad čekamo da
nam ga nove snage Kragujevačkog Fiata
sklepaju onako majstorski.
Ja da o`služim civilnu, pa će potplatimo di-
S5
jer se tekstualno bavi pitanjima vezanim is radioactive. Ostalo je eklektično, kao i
za ekologiju i konzumerizam. Singl koji je saradnici na albumu. A da, i Snup Dog ne
u prvim redovima ligeštula ove plastične ume da kaže č. Tako da, Welcome to the
plaže je Stylo i u njemu Brus Vilis radi World of the Plastic BiĆ!
ono što najbolje ume – izgleda opasno.
Očigledni drugi hit je Superfast jellyfish…
jer ima sjajnu, zaraznu melodiju uprkos
testku poput: Aluminum, I crush your fun,
Aluminum, the sea is radioactive, the sea
rektora u Elektrodistribuciju da me zaposli,
da mi da kancelariju i čuva me k’o belog
medveda… ipak diploma treba da se na-
plati.
Kad sve to sredim, e onda ću da se ženim.
Jovanu čeka posao, samo da završi
književnost dogodine. A Snežana nema
drugu rabotu, nego se bavi uređivanjem
kuće po feng-šuiju i baštovanstvom. I tako,
ne ide nam loše!
Kod tebe kako je, čujem poplave ovih
dana?
PS: Od svega ovog što si pročitao gore,
jedino je tačno da služim plišanu vojsku.
:D
Pozdrav!
S6
Ja sam VIP
NATAŠA JANKOVIĆ
Ja volontiram
Grupa 484 uz podršku Ministarstva om-
ladine i sporta u saradnji sa Volonterskim
centrom Kragujevac i Volonterskim cen-
trom Niš realizuje projekat VIP - Volonter-
izam ipak praksa
Osnovni cilj projekta jeste da se omogući
institucionalizacija volonterske prakse sa
osetljivim grupama populacije, kroz sarad-
nju sa lokalnim nevladinim organizacijama,
institucijama i fakultetima.
Jedan od projekata koji se realizuje u Nišu
je projekat Sezame otvori se. Ciljna grupa
ovog projekta su štićenici Zavoda za vaspi-
tanje maloletnika u Nišu. Osnovni cilj pro-
jekta je oplemenjivanje prostora u kome
oni trenutno žive i borave, uključivanje u
zajednicu a prvenstveno izgrađivanje boljih
odnosa sa samim komšilukom zavoda,
problem izolovanosti unutar institucije,
problem nedovoljne iskorišćenosti poten-
cijala i mogućnosti kreativnog izražavanja.
Projekat se sastoji iz više pojedinačnih ak-
cija a svaka od njih je usmerena na jedan
od navedenih problema. Štićenici će za-
jedno sa volonterima oslikavati fasadu za-
voda, uređivati dvorište i učestvovati u nizu
kreativnih radionica. Planirana je i poseta
pozorištu i lokalnoj galeriji, a u domu će ih
posetiti učenici Srednje Umetničke škole iz
Niša, likovni umetnik Joškin Šiljan i grupa
mladih ljudi koji se bave parkour-om.
Štićenici će tako imati priliku da se povežu
sa svojim komšilukom, volonterima i dru-
gim mladim ljudima sa kojima će sarađivati
tokom pojekta, kao i da povećaju stepen
međusobnog druženja i sarađivanja kroz
zajednički rad i aktivnost. Nadamo se da
će ih sve ove aktivnosti podstaći da učine
nešto pozitivno za sebe i svoju trenutnu
okolinu.
O projetu VIP možete više saznati na sajtu
grupe 484 ili pogledajte facebook grupe
VIP - Volonterizam ipak praksa i Sezame
otvori se.
 S7

Predrasude
VLADIMIR MITIĆ

Izuzetno vruć dan. Mladić se iz duge šetnje
u prirodi vraća kući. Prolazeći pored male i
neugledne kafane iznenada shvati koliko je
u stvari žedan i bez obzira na izgled
kafane odlučuje da svrati na piće.
No, bio je prijatno iznenađen kada
mu je u susret došla prelepa kono-
barica koja ga je ljubazno upitala
šta pije. „Jednu koka kolu, molim
vas lepo“ - rekao je mladić. „Stiže
odmah“ - odgovorila je konobarica
ljupkim glasom.
Mladić nije mogao da skine pogled
sa prelepe konobarice. Kad je po-
pio piće otišao je kući i ispričao
drugarima o prelepoj devojci koju
je sreo u toj „rupi“. „Baš mi se svi-
dela devojka, ali znaš, ipak kada
bolje razmislim, na duge staze, šta
bih ja i devojka koja radi u toj kafani
imali zajedničko, mislim ipak, ja bih
svojom ljubavlju prema knjigama i
filozofiji trebao biti sa nekim sličnim
sebi“ - ispričao je drugarima.
ipak priđe i pozove da izađu, o čemu je
on dugo razmišljao. Od tada je svaki dan
kada se vraćao iz šetnje svraćao u kafanu
da popije piće, ne bi li još jednom video
prelepu konobaricu.
Posle dve nedelje je konačno skupio
hrabrosti i kada je došla da naplati
upitao ju je drhtavnim glasom: „Znaš,
mnogo mi se sviđaš, želeo bih da te
pozovem na večeru sa mnom, ako
želiš da se malo bolje upoznamo“.
Ona mu na to odgovori: „Žao mi je,
ali imam dečka“ - odgovorila mu je
direktno, dok je u sebi razmišljala
o tome kako nikad ne bi mogla da
izađe sa nekim luzerom koji dolazi
u ovakve kafane, jer ipak ona voli
knjige i filozofiju i potreban joj je neko
ipak intelektualno jači.
Odlazeći te večeri iz kafane bila je
presrećna što joj je to poslednji dan
u toj kafani, jer joj je drugarica koju
je menjala ozdravila i dolazi sutra
konačno na posao.

No drugovi su ga nagovarali da joj

ŠTA JE U STVARI VREME?

GORDANA JANKOV
Većina nas unapred planira obaveze, sve
naravno vezujući za određeno vreme,
odnosno sat, dan, mesec, godinu, deceniju
njihovog obavljanja. Često su nam dani is-
punjeni planovima a sve manje uživanjima
u trenucima. Postajemo opterećeni
obavezama a ne umemo da usporimo i
zadržimo prijatan trenutak, produžavajući
ga i uživajući u njemu. Što više jurimo,
imamo osećaj da sve više kasnimo. A
gde to kasnimo i šta će se dogoditi i ako
to učinimo? Jedino što može da se dogodi
je još veća nervoza zbog neuspešnosti da
sebi i drugima dokažemo da smo tako blizu
savršenstva. Čak i da stvarno jesmo, nismo
zadovoljni, jer kao što rekoh ne dajemo
sebi oduška, vremena za uživanje u postig-
nutom, doživljenom.
Neki bi rekli da nije moguće usporiti, jer
borba za opstanak je više nego ikada pove-
zana sa prekovremenim radom, manjkom
vremena za odmor, druženje, lepšu stranu
života. Ali, mnogi zaboravljaju da je u ljud-
skoj istoriji bilo perioda kada ljudi nisu ju-
rili a opet su sve postizali. Ubrzanje polako
utiče na usporavanje, umaranje, sve veći vatamo da vreme nije naš neprijatelj, ali,
broj grešaka i možda se bliži svom kraju. isto tako tada i postaje jer ga ne možemo
Nadam se da je tako. Čitam knjige o tome vratiti, uživati u nekom prošlom vremenu
i mogu reći da sam pobornik usporavanja, koje nam je pružalo šansu za nešto drugo,
jer život je dar a ne kazna. sporije, lepše, životnije, ljudskije ili pak
samo drugačije.
Često razmišljam o vremenu i o tome da
ono u stvari postaje samo merna jedinica
nervoze. Svakoga dana bar jednom u
razgovoru sa prijateljima, poznanicima
čujem ili izgovaram te isprazne rečenice:
„Nemam vremena. Ne znam hoću li imati
vremena. Imaš li vremena da se vidimo?
Koliko vremena je prošlo od kada se nismo
videli, izašli, prošetali, završili fakultet....“
To je savremeni uticaj vremena na društvo.
Vreme se zloupotrebljava. Umesto da samo
povremeno „bacimo“ pogled na sat, na kal-
endar i rokovnik, mi dozvoljavamo da nam
te nebitne stvarčice oblikuju živote i uprav-
ljaju nama. Mnogi čak nemaju vremena ni
da razmišljaju o vremenu, jureći neprekidno
za njim a samim tim bivaju sve udaljeniji od
njega. Dok se osvrnemo, ono nas pregazi,
izbora, razboli, penzioniše, podari pozne
godine u kojima polako počinjemo da sh-
S8
THE WALKABOUTS:
BALADA O
SLANOM ŽIVOTU
ĐAVOLJI PUT
I NOĆNE PTICE
DRUGI DEO
DANIJELA PETKOVIĆ
Devil’s Road (1996) je tematski i estetski,
ali ne i muzički, nastavak New West Mo-
tela. Eckman je precizan kao i obično: ‘It
was the crowning achievement of our evo-
lution from folk-rock act to the symphonic
sound we’d always dreamed of’. Devil’s
Road, dakle, nije rok, nije nimalo countri-
fied - kako bi neki američki kritičari rekli - ali
je zato setting ostao tradicionalno američki
- ona Amerika koja se čuva u edicijama
Zlatne Serije i Lunov Magnus Stripa, ne-
kim vesternima i čak B trilerima iz 70-ih
prošlog veka - severnjačke planine na ko-
jima se plavi ignis fatuus pojavljuje samo
jedne noći u godini, da pokaže blago koje
zauvek izmiče, poluprazni barovi negde na
Srednjem Zapadu u kojima se u sumrak
razmišlja o nečijem glasu i donose odluke
o odlasku, dugačke pruge koje idu tako
daleko da ne vode ama baš nigde, pored
kojih zaljubljeni odmetnici lažiraju samo-
ubistva ili pričaju svoje priče, zatvorenih
očiju i sa zarđalim ekserom u šaci, provin-
cijski vašari sa ubistvima, poludivlji likovi
sa ludačkim, najboljim pričama na svetu,
ljubav, ljubav, ljubav, hrabra napuštanja i
još hrabrija vraćanja, reke i dani alkohola,
i za kraj - dugački pozdrav, Forgiveness
Song, prelepo, skoro prekasno. Prvi the
Walkabouts album na kome je angažovana
cela filharmonija, i to varšavska - muzika je
toliko bogata, raskošna, da se ne doživljava
samo sluhom, već je najčistiji otrov koji se
guta bez razmišljanja, bez izbora, i koji pro-
goreva najmanje deset novih rupa u telu ...
savršen pandan Van Gogovim slikama iz
Sen Remija i Over-sir-Oaza, sve te zvezde
i kafane na ulici i zeleno ludilo unutra. Prvi
album na kome Eckman i Torgersonova
- u onim potresnim trenucima kad pevaju
zajedno - zvuče kao danas - kombinacija
koja ... eh, teško je sa ovim jezikom ...
poslušajte pažljivo ‘and if you bury me’
deo u The Lights Will Stay on, razumećete.
Najzad, prvi the Walkabouts album koji sam
ikad čula - trebalo mi je tri i po minuta, pre
dvanaest godina, da se zauvek upecam na
Eckmanove tender hooks. Oprostićete ako
ne budem pisala o pojedinačnim pesmama.
Još jedan podatak: album je producirao
Victor Van Vugt, koji je 11 godina sarađivao
sa Nick Caveom i producirao, između osta-
lih, ‘The Good Son’.
Nighttown, dakle. Iz 1997. Ako je đavolji
put vodio kroz američke planine, nadre-
alne, nimalo urbane gradove vrana, mitski
Srednji Zapad i završavao se vrhunskim
činom oproštaja na podu neke sobe, ovo
putovanje je znatno sporija vožnja, sa
glavom uz prozor, kroz anonimni grad, u
onom prokletom intervalu između ponoći
i zore koji već nosi ime jutra, kako reče
Vlada Pištalo (bravo za pridev!). Noćna
muzika, za one gadne, manično budne
noći, za glavu koja je tako teška da mora
da se spusti na ruke... uz to i neplanirani
soundtrack za jedno bombardovanje. Opet
filharmonija, ovog puta Mark Nichols i The
Nighttown Orchestra - čisto da se u nekim
trenucima srce iskida zbog, recimo, vio-
lina, gust mrak koji se preliva preko oštrih
ivica, čineći ih manje vidljivim i hiljadu puta
opasnijim – pesme na koje možete da se
posečete i da, kao u nekom od loših filmova
koje život voli da imitira (parafraziram H.
Bogarta: ‘život se ponaša kao da je gledao
previše loših filmova.’), i ne primetite dok
ne bude prekasno... i reči koje godinama
kasnije, žmureći, prevrćete u ustima.
Home-made zvezde u ovom mraku? Prva
pesma, Follow me an Angel, jedna od Eck-
manovih fantomskih simfonija, dugačka,
spora, melanholična, sa tek nagoveštajem
užasa ispod površine, baš kao letnja noć o
kojoj priča, nesanica, groznica na vrućini,
duvači od kojih kičmom prolaze žmarci,
Carlin glas, nestvarno, jezivo zvonak, u
smrtonosnoj kombinaciji sa Eckmanovih
režućim rende-glasom. Traženje i uspešno
nalaženje mračnije strane noći. Pa These
Proud Streets, Tremble (Goes the Night)
– sa divnom sintagmom ‘night rain on the
greyhound sign’, za koju sa sigurnošću
znam da je voli najmanje još jedna osoba
na ovom svetu - nežna Lift Your Burdens
Up, nežno-gorka, spora-kao-umiranje
Unwind, stih ‘Funny how it moved/from a
blessing to a curse/Ain’t it funny how we
moved/ from the cursed to the doomed’, i
izgovaranje reči ‘morning’ kao ‘moaning’ -
često i nema neke razlike. Prayer for You,
ili kako se moliti Bogu u koga ne verujete za
nekog do kog vam je stalo. Očajnička mo-
litva ateiste kao poslednja reakcija na tuđe,
dobro poznato tvrdoglavo samouništenje,
a sa punom svešću da neće pomoći - ko-
liko boljih definicija pakla znate? Prelepa
Immaculate, pa Heartless sa svojim ‘ho-
tels of sand’, Harbour Lights. I dueti, neki
od najlepših u celokupnoj The Walkabouts
diskografiji: Slow Red Dawn, The Night-

birds, spora, teška, sa čelom koji se uvlači
pod kožu, Forever Gone, pesma o gubitku,
o pogrešnim čistim izborima, o čašama
pobacanim na pod, njegov glas reže nat-
enane, njen odzvanja, zora sviće, (sirene
oglašavaju prestanak vazdušne opasnosti),
neko ide u krevet pijan.
Davljenje u suvom bunaru
Nažalost, uvek postoji i paralelna, trezna
realnost, i neka druga karijera osim nepres-
tanih stvaranja remek-dela: od 1998.
počinje onih nekoliko ‘rough years’ za The
Walkabouts. Nighttown je bio potpuni fi-
nansijski promašaj - ipak je to nestvarno
savršen album. Koliko su ga Eckman i oni
heart-core fanovi voleli, toliko su ga ljudi
iz Virgina mrzeli. U intervjuu Peteru Sjob-
lomu, avgusta 1999, Eckman citira nekog iz
kompanije ko je za Nighttown rekao: ‘Ovo
je zvuk benda koji izvršava samoubistvo.’
Posle ovog albuma The Walkabouts su
raskinuli ugovor sa Virgin Records ( ‘Bila
je to dobra vožnja’, Torgerson). Bend se
vraća Evropi, Glitterhouse-u, i to u trenutku
kad ovi već godinama nisu objavili nijedan
Glitterhouse album. Eckman i Torger-
sonova se rastaju, posle petnaest godina.
On se seli u Lisabon. Kao da sve to nije
dovoljno, John Baker Sounders, njihov ba-
sista od 1996. pa do ‘99, napušta bend, ili
je zamoljen da ode, a par meseci kasnije,
odnosno tačno deset dana pred početak
snimanja novog albuma (koji će se zvati
Trail of Stars), nalaze ga mrtvog, od heroin-
skog overdoza. Potežu se teške priče o od-
govornosti, insinuacije o tome šta ili ko ga
je gurnuo preko ivice, na šta Eckman od-
govara, prilično surovo, i skoro tačno, da je
‘svako odgovoran samo za sebe.’ U takvoj
nemogućoj situaciji nastaje Trail of Stars,
prvi album za Glitterhouse posle Setting the
Woods on Fire, a deseti u The Walkabouts
karijeri, snimljen tri nedelje posle Bakerove
sahrane. Naziv je, naravno, odlično odab-
ran, jer ‘trail’ je samo trag koji zvezda ostav-
lja, ili kako tekstopisac precizira ‘it’s what’s
left over, it’s not the actual star itself’ ....
drugim rečima, može neko da bude Chris
Eckman kol’ko hoće, ali od tolike muke ni
on ne može da napravi zvezde.
Daleko od toga da je album loš. Za neke
fanove, u koje se ne ubrajam, ovo je njihov
najbolji album u karijeri. Za neke druge, je-
dini promašaj. Za Eckmana je ovo album
koji zvuči baš onako kako je želeo da zvuči,
više nego bilo koji drugi. (Oprosti mu Bože,
jer ima smisla.) Za Carlu, tri godine kas-
nije, to su pre svega tekstovi koje je i dalje
teško pevati. Meni - jedini the Walkabouts
album kome se nikad nisam vratila. Pome-
nuti Peter Sjoblom ga je neverovatno do-
bro opisao: ‘Kao kad uđete u praznu kuću
i znate da se, iako nema nikakvih tragova,
tu nešto desilo’. Prazna kuća koja odiše
skorašnjim lošim uspomenama je genijalno
prikladna metafora jer je ceo album jedan
zatvoren prostor (posle svih onih putovan-
ja!), tematsko-muzički sveden, tu je rastuća
klaustrofobija, i sva prava, uznemirujuća
S9
pitanja, od kojih je valjda najbolnije ono iz
Desert Skies - ‘Do you wish that we had
never spoke?’ A ova pesma je ... šta?
Čudo? Lepota? Tečna, zvučna tuga, očaj
bez ikakvih drugih primesa? Kako je opi-
sati... Carla Torgerson nikada pre (a ni
posle) nije zvučala ovako ... umorno, san-
jivo ... ljudski. I blagi, nežni gudači - čemu
oštre ivice kad već tekst dovoljno seče, prvi
put neskriveno autobiografski, rastanak u
pustinji, pod nebom koje je, za razliku od
ljudskih veza i života, trajno, bez zbogom,
sa suzama koje samo što ne krenu. Onda
Last Tears, o suzama koje su krenule, sa
Eckmanovom molbom, ‘don’t blame them
on me’ (a koga će?), pa vrhunac, ako je
moguće koristi takve reči u kontekstu Trail
of Stars, pesma Drown, naročito poslednjih
trideset sekundi hipnotičkog nagovaranja
na bukvalno/metaforičko davljenje: ‘the
water’s clear, I hope you’ll stay’. I Gold,
zbog Carlinog glasa, zbog teksta, zbog
svega. Ovo je album koji nije pomerio ni-
kakve granice, album koji nije demonstrirao
ničije zastrašujuće talente u kreiranju at-
mosfere, sintagmi, svetova, ali jeste nečiju
zastrašujuću ljudskost - a ljudi, i oni naj-
ponosniji, tvrdi kao dijamant, pucaju. Pre-
lep album koji ne slušam jer ne mogu da
izdržim u zatvorenom prostoru - za neke
stvari lepota prosto nije dovoljna.
Sledeće godine, Eckman snima solo al-
bum A Janela, (portugalski, prozor), zbirku
fantazija o Lisabonu, a The Walkabouts
obrađuju Gorana Bregovića (da li je mogao
da dobije veći kompliment?). Sedam godi-
S 10

na posle Satisfied Mind-a, koji je obuhvatao heart aches’, ali i neki Ondaatje sa pričom je objavljena kompilacija pesama pod na-
uglavnom američke autore, radni naziv no- o teskobnom svetlu... neka neverbalna zivom Watermarks, u Evropi - Shimmers.
vog cover albuma bio je Songs from Conti- underground doktorska disertacija, sva od Pa, Acetylene 2005. Eckman se oprobao
nental Europe. Izašao je kao Train Leaves uzdaha i osmeha, iz mog paralelnog, mog kao producent (za Midnight Choir, SHILF,
at Eight, marta 2000. Kon-
cept je, naravno, posto-
jao, ali ovo je daleko od
konceptualnog albuma,
ni muzički nije mnogo ko-
herentan, tematski...pa,
ovo nisu The Walkabouts
koje znam, verovatno
zbog tuđih tekstova. Ple-
menita namera da napuste
‘cultural filing cabinets’ (iz-
vorno značenje reči Walk-
about, sećate se?) u prak-
si se pokazala, u najmanju
ruku, problematičnom.
Da stvar bude još gora,
postoji nekoliko savršenih
pesama zbog kojih
nemam nameru da kažem
da je ovo loš album: Man
from Reno ili Bregovićeva
Ipak poželim neko pismo
u kombinaciji sa Scott
Walkerom (!), That Black
Guitar Vlade Kreslina
(‘Now when I come home,
I sit beneath the chestnuts
and I drink...I drink with my
friends, who still call this
home’, da, da, otrovno!)
Disamistade, And She Closed Her Eyes, tajnog života... ovo je muzika koja ispun- Bambi Molesters, i portugalske Raindogs),
neopisiva, sa Eckmanovim heart-breaking java onaj isti bezvazdušni prostor, sekund i zajedno sa Carlom, a bez ostatka benda,
‘I held my part of the deal’, pa lepi duet Si- pre propadanja, koji je Kortu ispunjavao od 1995. objavio bar pet Chris & Carla al-
lenci. Rembo... muzika za ceo život, za noćenje buma (Swinger 500, savršeni Life Full of
U svakom slučaju, Train Leaves at Eight je u grob, u život posle života. Holes, Shelter for an Evening, Come As
najmanje bitan u The Walkabouts karijeri, Volim svaki sekund ovog albuma kao što You Aren’t, Where the Air is Cool and Dark,
jer je nakon njega, 2001, došao Ended Up volim svoje pse i neke ljude, preko svake Nights Between Stations). Nekoliko posled-
a Stranger. mere, svim srcem, bez alternative. Jer, ‘sve njih godina živi u Ljubljani, gde je oženjen
je kismet’, kako reče Enver Bej, pre no što Slovenkom Andom. Slika koju je naslikao
Wasted road, radiant love će jurnuti u susret svojoj savesti. njen otac, čuveni Nikolaj Beer, nalazi se na
omotu Eckmanovog drugog solo albuma,
Za Ended Up... i za to koliko mi tačno A posle? The Black Field. Carla Torgerson je objavila
prvi solo album, Saint Stranger.
znači, ne postoje reči, ovde i sad. Post-
oje filmske i književne, kao i religiozne i The Walkabouts su do danas objavili još i
Za kraj, priča koju neću da pričam
fiziološke, skoro-paralele, postoje neke Drunken Soundtracks, lost songs and rari-
slike (ovog puta Klee, nikako Van Gog), ties 1995-2001, pa Live in Ljubljana, pa mini
20. oktobra 2003. The Walkabouts su prvi
postoje najdraže scene iz najvoljenijih stri- album Slow Days with Nina, ‘meditacije’ na
put svirali u Beogradu. I još dva puta posle.
pova, najvoljenija Oda koja počinje sa ‘My pesme preminule Nine Simone, u Americi
 S 11

DOVEZI.ME /
POVEZI.ME /
PODELI TROŠKOVE.RS
JASNA KAMATOVIĆ
Kaže ovako: „Korisnik anitaR nudi prevoz
na relaciji: Bačka Topola - Beli Manastir i
voljna je da stane i u sledećim mestima:
Sombor, Bezdan. Polazak: 10:00, pone-
deljak, 1. mart. Napomena: „Povratak is-
tog dana. Broj slobodnih mesta: 3. Lični
zahtevi: Korisniku je svejedno koji je pol
saputnika i smeta joj pušenje u toku vožnje.
Kontakt informacije...“
...ili: „Korisnik FaithNS traži prevoz na rel-
aciji: Novi Sad – Kragujevac. Polazak:
18:00, petak, 5. Mart. Napomena: 3 putnice
zainteresovane. Lični zahtevi: Korisniku je
svejedno koji je pol vozača i ne smeta joj
pušenje u toku vožnje...“
Zanimljivo. Na domaćem Netu ima čak tri
sajta, koncipirana po sistemu društvenih
mreža gde se korisnicima nudi prevoz
ili, kao u drugom slučaju, traži prevoz do
određenih domaćih pa čak i odredišta u
inostranstvu. Sva tri sajta imaju za cilj da
putnici podele troškove vožnje, izbegnu
„klackanje“ u autobusu ili vozu. Ovo može
biti posebno interesentno studentima iz
unutrašnjosti ili iz manjih mesta koji putuju
ka gradovima gde studiraju a pri tom, imaju
prilike da upoznaju i neke nove ljude.
Princip je jednostavan: registrujete se na
sajtu, objavite svoj oglas i čekate da se
neko javi ukoliko ide u istom pravcu. O ovim
servisima svojevremeno je pisao i B92,
Večernje novosti a na forumima i u „zajed-
nicama“ može se videti kakva su iskustva
onih koji su ih koristili. Prvi put sam, za
ovakv servis kod nas, saznala od studenta
FTN-a NS iz Sombora (jedan od vlasnika
dovezi.me) i bila potpuno oduševljena jer
ovakav servis u Nemačkoj već godinama
funkcioniše.
I ne samo to. Ovo može biti posebno inte-
resantno onima koji planiraju da idu na neki
koncert (npr. EXIT i sl), da se organizuju,
podele troškove. S obzirom da sada imamo
više mogućnosti da putujemo i „van grane“
(jeeeej) koliko sam uspela da vidim ovakve
koncert ture nude se i za inostranstvo.
Sad... sami korisnici preuzimaju odgov-
ornost da li će im i koliko ovakav koncept
prevoza odgovarati jer postoji verovatnoća
da će tokom vožnje imati i neprijatnosti. Na
svakom od ovih servisa postoje F.A.Q i us-
lovi korišćenja koji su vrlo jasno napisani a
ono što potencijalnim korisnicima preostaje
je da veruju da je broj onih koji će koristiti
ovakve servise bez loših namera...
Stvarno mi je super što ovo uopšte postoji.
Domaći web se tako lepo razvija, hoću reći:
„Internet je ć-ć-ć-ćudo!“ i sve više sami
uviđamo šta znači web 2.0 i da to nije samo
mesto za prezentacije „lokalnih kompanija“
sa kojima se hvale. Dovezi.me ima svoje
fan strane na Fejsu, intenzivno i tweetuju
tako da i tamo ima vrlo zanimljvih oglasa i
komentara.
PS: ako neko planira uskoro na Krit ;) iz
BG-a polazak je 1. juna...

POP MAŠINA
MART 2010.
RADIO B92 sredom od 20h
1. KAZNA ZA UŠI – Bez pipanja /Samostalno izdanje/
2. BDAT DŽUTIM – Balada o reperu koji kuka bezveze /Magmedia/
3. VELIKI PREZIR – No no /B92/
4. IZDRŽI RIBICE – Mi /Samostalno izdanje/
5. SVI NA POD – Ušće /Samostalno izdanje/
6. DARKWOOD DUB – 130 /B92/
7. SEVDAH BABY feat. Anette – Ljubi me brzo, žurim /Samostalno izdanje/
8. INJE – Danas /Samostalno izdanje/
9. ŽENEKESE – Doviđenja /Odličan hrčak/
10. MULTIETNIČKA ATRAKCIJA – Minijaturna građevina /Odličan hrčak/
S 12

MENJALA BIH
TAPETE U SRBIJI
I DOVELA BIH
VANZEMALJCE
DA MALO
OPLEMENIMO RASU
SLOBODAN STOJIČIĆ

SAJSI MC (IVANA RAŠIĆ)

 ZAŠTO SVI TREBA DA GA SAJSI? Brown-a, tako
da to toplo
Ako ni zbog čega drugog a ono zbog pre- preporučujem,
ventive. BOLJE SPREČITI NEGO LEČITI
Iza sebe imaš jedan album sa bendom, us- KADA TE
koro izlazi prvi solo album, koliko se on ra- M O Ž E M O
zlikuje od tvog prethodnog rada i po čemu? OČEKIVATI U
Biće dijametralno suprotno… i muzički i ŠPAJZU VE-
lirički i što se tiče stila… a opet nekako LIKOG TATKA
imaće isti pečat jer ne možeš pobeći od I ŠTALI ?
sebe… album „Misi, naači..“, naš je jedna
zaokružena priča, takav će biti i moj solo. Teško, ja sam
žena koja voli
ŠTA JE TO ŠTO SAJSI TEMATSKI komfor i koja
OBRAĐUJE, I KAKO BI OPISALA SVOJU ne voli zadatke,
MUZIKU? a i nisam toliki
selebriti.
Na muzičkim kritičarima je da teoretišu, ja
sam tu da je stvaram… teme su svakojake, DA LI JE
ali kad se sve sumira uglavnom se svodi na P O L I T I -
ljubav i promišljanja na temu svakodnevnih KA TVOJE
pojava, možda sitnih, ali meni bitnih… sit- B U D U Ć E
nije, cile, sitnije sajsi na štikli jeeee!!! ZANIMAN-
JE NAKON
KA ČEMU TEŽITE I KOJI SU VAM DALJI ZAVRŠETKA
PLANOVI? POLITIČKIH
NAUKA I ŠTA
Težimo ka anti anti.. planove prave organi- BI MENJALA
zovane osobe, mi to nismo. U SRBIJI ?

ŠTA JE TO JA HAFSA? Nemam pojma

šta će mi biti
Ja hafsa je grupa koju čini Jovan iz ftp i ja, zanimanje ili
snimili smo singl „Cvrkut“ koji je lepo prošao bolje rečeno ne
po ovim internet /druži se virtuelno/po svaku znam šta ću biti
cenu/sajtovima. kad porastem.

KAKVO JE TVOJE VIĐENJE DOMAĆE Ali znam da to

SCENE? svakako neće
biti praktični PETAR PAN... DOKLE?
Onakva je kakvu zaslužujemo. deo politike tj. neću biti političar, ipak sam
nežna duša… menjala bih tapete u Srbiji i Do smrti… dok ne pokupujemo sve, a onda
KOJI BI BEND PREPORUČILA NAŠIM dovela bih vanzemaljce da malo oplemen- slučajno kupimo i svoju smrt.
ČITAOCIMA NA SLUŠANJE ? imo rasu.

Ovih dana intezivno preslušavam Ian-a ŠOPING MOLOVI, AL KAIDA, RIJALITI

BIOGRAFIJA
Ivana Rašić aka Sajsi MC, Beograđanka koja je krenula kao samos
talni hip hop izvođač
da bi 2003. godine krenula da radi sa svojim bendom Sajsi.

2009. godine Izlazi album „Sajsi - Misi Nači Naaš“.

Bend čine: SajsiMC; Dja-gitara; McShwecaRispek-vokali; DraganCHe-

perkusije; SCHami-bas;
Th.ex-bubnjevi;

Takođe je član benda „Ja hafsa” i student političkih nauka, a uskoro

izlazi i njen samostalni album.
S 14

Točkovi samsare
VLADIMIR MITIĆ

Ljubio sam, i bio sam ljubljen, voleo sam,
i bio voljen, bio gažen, i gazio sam, bio
ljubomoran, zbog mene bili ljubomorni,
mrzeo sam, i bio omražen, dotakao dno i
video najviše vrhove, bio bogat, bio pros-
jak, bio mudar i bio budala, bio umeren, i
bio razvratan i ekstreman, bio džentlmen i
bio prostak, shvatio sve, a opet ništa, vo-
leo sve, a opet mrzeo sve, pročitao sve, pa
opet spalio sve što sam pročitao, naučio
sve, zaboravio sve, učio sam, i bio učen,
mučio sam i bio mučen, klečao sam, i
drugi su klečali predamnom, bio poštovan
i poštovao sam druge, smejao se, ronio u
suzama, osuđivao i bio osuđivan, tražio
boga, i on se tražio u meni, pio najbistriju
vodu sa svetlih bunara, i gutao najgore
otrove najtamnijih poroka, video najsvetlije
oči i gledao u dubinu očiju zle zveri, mazio
kose prelepe žene, čupao kosu odvratnih
stvorova, bio milovan od rajske muzike i
šiban od grlatih primata, upoznao sebe,
poznavao sam druge, imao drugare, bio
sam drug, prevario sam i bio sam prevaren,
ukrao sam i bio sam pokraden, video trijumf
zla i besa nad nemoćnim i kortkim, kao i
trijumf najvišeg dobra i krotkih i nevinih nad
najmoćnijim i zlima, tražio i našao istinu i
opet je izgubio i ona je nalazila mene, često
bio na pravom putu, još češće skretao, vid-
eo boga, i on je video mene, napravio život,
i on je napravio mene, oduzeo život, i on
je uzimao mene, video one koji su pričali
o dobrom a radili zlo i one koji su mislili zlo
a radili dobro, čuo plač bebe i jauk starca,
smejao se i bio ismevan, želeo sam i bio
željen, željan ostao kao i povratio od si-
tosti, bio sam gladan, a bio sam i sit, bio
sam mali, bio sam i veliki, bio sam uplašen
i plašio sam, plakao sam i ljudi su plakali
zbog mene, gadio sam se, i drugi su se
gadili zbog mene, bio sam rob, bio sam i
slobodan, bio sam šef, bio sam i podređeni,
video srećne početke i nesrećne krajeve,
kao i nesrećne početke a srećne krajeve,
kao i krajeve svih krajeva i početke svih
početaka, osetio tihi povetarac kao i gro-
moglasnu buru, imao sam i drugi su imali
mene, bože daj mi snage da vidim svetlost
iza teških točkova samsare....

VANREDNA
SITUACIJA
JOVICA JOVANOVIĆ
Zima. Sneg i kiša padaju već nekoliko Sledi dramska pauza, pa drugi krug: „Ti će mene da z.ebavaš... (Ovde ide psov-
dana, širom žemlje javljaju o poplavama. „Njiiiiiiiii... Blblbllblbbllllll :P Mrnjauuuu, mrn- ka)“
Dežurni u centru za obaveštavanje i uzbun- jauuuu... Blblbllblbbllllll :P „ Strasti se polako stišavaju i dežurni može
jivanje sedi kraj telefona očekujući dnevne Dežurni će nervozno: da se vrati svojoj meditaciji kroz prozor, a
izveštaje o vodostaju u regionu. Dok radio „Mali, znam ti broj i gde živiš, ’oćeš da malom klinji je baš dosadno, za njega je
rasipa memljive zvuke kroz zadimljenu dođem tamo i isprebijam te kao mačku! to vanredna situacija pa je hteo da o tome
prostoriju, kišne kapi ga lagano hipnotišu Aaaaa!!!“ obavesti sve... Verovatno su sada na redu i
i pogled mu se gubi kroz prozorsko okno. Sa druge strane: ostale državne službe 92, 93...
Mala promena u muzičkom ritmu prenu „Tras!!! Tu, tu.... Tu, tu...“
njegov usporeni mozak i pogled odluta na Dežurni, pobednički:
zid sa povećom topo-
grafskom kartom re-
giona, navodeći ga na
razmišljanje o popla-
vama. Naborano čelo je
davalo znake pokretanja
moždanih vijuga.
U tom trenutku zazvoni
telefon javne linije 985.
Zvrrrr... Zvrrrr.... !!!
Ispravi se naborano
čelo, iskolačiše se oči.
Ko li je sad? Podiže
slušalicu i hrapavim gla-
som odgovori...
„Centar za
obaveštavanje, izvolite!“
Dečiji glas sa druge
strane žice:
„Pffffffffff... Njiiiiiiiii...
Blblbllblbbllllll :P Njiiiiiiii..“
 S 15

Šta sve možeš

kad si student iz
unutrašnjosti...
ANA VUČKOVIĆ

KAD SI STUDENT IZ UNUTRAŠNJOSTI

JEDNOSTAVNO UJUTRU KAD SE
PROBUDIŠ, AKO TAKO ODLUČIŠ,
MOŽEŠ DA OSTANEŠ U KREVETU CEO
CELCATI DAN, A DA SE NIKOME NE
PRAVDAŠ.
Izgleda da ne mogu, a da ne nastavim svoj nisi u stanu, možeš da kažeš da si sišao dobro. Iako, nema pravila. Sve gore nave-
lament iz prošlog broja. Lament, iako mogu do prodavnice. Takođe, možeš da ostaviš deno možete u svakom slučaju, ako su vam
da kažem da mi činjenica da još živim s ma- neurednu sobu ili gomilu sudova, pa da roditelji super. A opet, čak iako ste iz nekog
mom, tatom, bratom i sestrom ne smeta i sebi obećaš da ćeš ih oprati čim se vratiš, manjeg grada, možete imati nesreću da su
da i to, naravno ima svojih dobrih strana. a da ti niko ne kaže- neuredna ti je soba. vam roditelji dosadnjakovići koji svaki čas
Ali opet, s druge strane treba da se kaže Onda, mogu da ti dolaze ljudi kad tebi od- dolaze i nadgledaju vas.
da ni studentima iz unutrašnjosti koji dođu govara, ponekad i u pola noći. I da, možeš Na kraju, pa nismo li svi mi iz unutrašnjosti?
da studiraju u veliki grad nije toliko loše. U da izađeš u 3 ujutro, ako želiš, a da tvoji I u geografskom smislu, a i što se tiče
prošlom broju smo pomenuli kako se oni roditelji ne pomisle da nešto nije u redu. majčine utrobe.
uglavnom manje svađaju sa roditeljima, a Nadam se da će ovo pomoći studentima iz
čak i da se svađaju, ta svađa je svedena unutrašnjosti da shvate koliko im je zapravo
na kratak period. Naravno, ovo
je generalizacija, jer ima geni-
jalnih roditelja s kojima možete
da živite u nedogled, a nećete
se posvađati, a ima i onih koji će
vas sačekati na stanici, izgrliti,
skuvati vam omiljeno jelo, a onda
se, čak i znajući da idete tri dana
kasnije naduriti iz nekog trivijal-
nog razloga. Ali da, opravdajmo
naslov- šta sve možeš kad si stu-
dent iz unutrašnjosti i pomenimo
nekoliko slikovitih primera.
Kad si student iz unutrašnjosti
jednostavno ujutru kad se
probudiš, ako tako odlučiš,
možeš da ostaneš u krevetu
ceo celcati dan, a da se nikome
ne pravdaš. Takođe, možeš da
negde odeš i da se ne vratiš tri
dana, a da te niko ne pita gde
si bio, jer uvek roditeljima kad
te pozovu na mobilni, pošto
S 16

O VERI U LJUDE
MIROSLAV ŽIVKOVIĆ KOBAC

Vera. Ovo nije teološki tekst. Teologija je
nauka a ovo nije naučni časopis. Nije ni
moralni tekst, mada može tako da liči na
prvo čitanje. Ovo je zapravo tekst o veri.
Kažu da vera pokreće sve, a da li je tako?
Da li ako dovoljno i iskreno verujemo i sam
kosmos radi za nas. O da li? O da!
Prostorno neograničen, naučno neispitan,
ljudski mozak može svašta. Svačija mašta,
kroz malo pliću ili dublju lupu, može biti
genijalna. Može, ali ... Da li šaljući iz mozga
stalno iste signale, utičemo na situaciju ili je
to samo iluzija? Da li vam se nekad iskreno
desilo, da ste toliko ubeđeni i puni sebe, da
se na kraju ostvari baš onako kako je tre-
balo biti po vama? Da li se možda u svim
tim vernim naporima vere, ipak ponekad
pojavi neka nedoumica i onda, sami iznutra
odlučimo da treba odustati, da je vera od
tog momenta površna i sve bleđa. Da.
Verovati ili ne? Kome i šta? Da, nemojte
odustati, verujte prvo sebi a onda i drugima.
Nemojte svima, nisu nikako zaslužili. Ne
krećite ni preko ulice bez vere. Sa dovoljno
vere, svaki dan treba da bude odlučan kor-
ak napred, u nečemu, u svemu. Nijedan us-
peh, lični i društveni nije pao s neba. Uspeh
je nekom izmamiti i osmeh ovom pričom, Ja
u to verujem!

Danas sam na groblje išao

ZORAN PLAVŠIĆ

Jučer sam vidio magarca, a već danas sam hladnom kamenu, sa nemuštim stihovima povezanost sa dotičnim. Nadimak je taj koji
na groblje išao. Ulazim u groblje, ulaze i lokalnih kamenorezaca. Na spomenike ne sažme sve ono što trebaš u nekom. Može
ostali. Ceremonija teče, čuju se suze, riječi trebaju samoreklame, ko je zahvalan, a ko biti kratak, dugačak, nerazumljiv, ali onima
utjehe i zatim riječi pohvale. O pokojniku podiže, ne treba ni slika, možda samo nadi- koji su ga dali daje za pravo da iz svega
opet sve najljepše. Ok shvatam trenutak, mak. Nadimak je najbolji način da o nekom izvuku sve najbolje, sve anegdote, svađe,
ali o pokojniku dugo nisam čuo da se nešto saznaš sve što treba da znaš, i da nikad ljubavi, slutnje i suze......
baš pričalo. Eto bolestan čovjek, gre’ota što ne saznaš ono što bi opterećivalo vašu
se tako pati, lijepe su to go-
dine i to bi bilo sve.
Pogledam na spomenike.
Na spomenicima lijepe
slike, ponekad sumnjam da
su to slike tih istih pokojni-
ka, pamtim ih u drugačijim
izdanjima. Na lijepim spo-
menicima, lijepe slike i
najljepše riječi i stihovi.
Zahvalna djeca, zahvalna
rodbina, stihovi čovjeku koji
nije bio od te fele, običan
smrtni čovjek radnik, stihovi
samo na nadgrobnoj ploči,
a u životu samo elegija i
čemer. Imam osjećaj da se
lica sa spomenika ponekad
stide svega napisanog na
ploči, ali imaju čvrste ra-
zloge da ne progovore,
isuviše čvrste.
Ružno je to što čovjek treba
da uđe u groblje na jedini
način kako ulaze zadnji put,
i tek tada da čuju nešto lije-
po o sebi. Ne znam komšija
za tebe, kako si se osjećao
dok su danas pričali o tebi,
ali ja bih najviše volio da svi
ćute o meni. Bar taj dan. A
poslije mogu da se gone u
tri lijepe matere....
Jebeš život koji se svede
na lijepu sliku na skupom,
 S 17

KETRIN BIGOLO JE REŽISER STRANGE DAYS, JEDNOG OD

MOJIH OMILJENIH FILMOVA KOJI PROSTO OBOŽAVAM, ALI
NJENA NOVA RATNA DRAMA/AKCIJA JE, BEZ SUMNJE,
NAJBOLJI FILM KOJI JE SNIMILA, A UJEDNO I
NAJUPEČATLJIVIJE OSTVARENJE KOJE SAM GLEDAO 2009.

THE HURT LOCKER

IVICA MILARIĆ
U Iraku 2004. godine, tročlani tim deminera
svakodnevno pretura po đubretu u potrazi
za IEN, ili improvizovanim eksplozivnim
napravama. Film prati njihovu turu, to jest
rotaciju u zemlji, počevši od trenutka kada
u jedinicu dolazi novi vođa tima, narednik
Vilijam Džejms. Vilijam nije lud, ali jeste
neodgovoran, brzoplet i pomalo indiferen-
tan prema svom životu. Istovremeno, on je
tužan, uplašen i zbunjen, verovatno kao i
svaki drugi vojnik u ratu. U narednim ne-
deljama, on i njegova dva mlada vojnika
prolaze kroz razne situacija u kojima postoji
konstantna mogućnost da budu ubijeni.
Tenzija koju film proizvodi je vanseri-
jska. Akcione sekvence su dinamične i
neočekivane, dovoljno da liče na recimo,
BLACK HAWK DOWN, ali sa posebnim,
autentičnim šmekom. Svako znojavo pi-
panje bombe deluje vrlo stvarno, za razliku
od većine sličnih filmskih trenutaka koji
često izgledaju smešno (da li se sećate
kada Mič Bjukenon u seriji „Čuvari plaže“
demontira nuklearnu bombu). Oko glavnih
likova nalaze se irački civili, neki sa deto-
natorom, većina bez. Ne postoje negativaci
sa ožiljkom preko obraza i zlim pogledom,
samo ljudi u oružanom sukobu.
Ipak, neverovatan uspeh Bigolo jeste
spajanje drame sa fantastičnom akcijom
uz, nebu hvala, ključan nedostatak prop-
ovedanja o dubljem smislu rata. Dramu
većinom donosi Džeremi Rener putem
harizmatične glume koja se ne može ig-
norisati, bez obzira da li upire pištolj ili zbija
glupe šale. Kroz njega, vidimo kompletan
dijapazon stanja kroz koja vojnici prolaze.
THE HURT LOCKER je film o modernom
ratu kakav do sada niste gledali. Nemojte
ga propustiti.
 S 18
PROŠIRENJE EU
// GEOGRAFIJA I
POLITIKA
GORDANA JANKOV
Zar nismo i ja i moja država u Evropi? Gde
sam? Koliko još koraka napred i još više
njih unazad da bismo stigli tamo gde već
geografski pripadamo? Da pitaju mene,
moje roditelje, prijatelje, obične prolaznike,
odavno bismo već rekli da smo mi narod
kome je oduvek bilo mesto u Evropskoj
Uniji.
Šta je Evropska Unija, do veštačka politička
tvorevina koja u svoje okrilje, ne na isti
način, prihvata države starog kontinenta?
Možete upitati novinara sa prostora bivše
Socijalističke Federativne Republike Ju-
goslavije, šta misli o proširenju i nada li se
boljitku ako njegova država ikada uđe u
EU? Rekao bi Vam isto što ću i ja.
Nama nije više bitno gde smo, na kom
SLOBODAN STOJIČIĆ
KOHEZIJA
Čovek je životinja koja umire i ako ima nov-
ca, kupuje, kupuje, kupuje. I ja mislim da
kupuje sve što može da kupi zato što negde
u podsvesti gaji ludu nadu da će jedna od
tih kupovina biti i život koji će večno trajati.
A to mu se nikad neće dogoditi.
Istočna medicina tvrdi da, da bi bio zdrav
čovek s vremena na vreme mora bolovati.
Shodno tome mora on s vremena na vreme
biti lud da bi dublje mislio i slep da bi dalje
video. Da li to, međutim, znači da od vre-
mena do vremena mora biti mrtav da bi
uistinu živeo?
Vratio sam se hipodromu. Ponekad se pi-
tam, šta ja tražim tamo. A ponekad znam:
to me drži u dodiru sa realnošću od koje je
sačinjen ovaj svet. Gramzivost, strah, gnev
- sve je tu! I kako da ne budem stepski vuk,
olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu
moji, čije mi radosti ništa ne znače. A ono
što se u meni događa, što je za mene slast,
doživljaj, ekstaza i uzvišenost, to svet voli i
traži možda jedino u pesničkim delima, a u
životu smatra ludošću!
Šta je u stvari istinski živ čovek, to se da-
kontinentu, da li nam je ime države isto ili
promenjeno sto puta. Meni, narodima na
Balkanu je bitno da živimo kao sav nor-
malan svet, da imamo posao, platu, da
možemo nekada da otputujemo i vidimo
makar pedalj te Evrope o kojoj nam pričaju
decenijama. U svom životu, imala sam pri-
liku da vidim Budimpeštu i delove Grčke.
Studirala sam geografiju i planetu upoznala
buljeći u atlas.
Evropa prolazi mimo Srbije, mimo nas, zat-
vori oči često i odmahne glavom. Ne pušta
nas da budemo sastavni deo nje. Čitave
generacije mladih ljudi u ovoj, i državi u
okruženju, provele su najlepše godine u
ratovima, nemaštini i nadi da će biti bolje
kada uđemo u Evropu. Da li ćemo i da li će?
„NAJGORE JE SVAĐATI SE SA BUDALOM.
PRVO TE SPUSTI NA SVOJ NIVO,
A ONDA TE DOTUČE ISKUSTVOM“
nas svakako zna manje no ikada, te se zato
ubijaju u gomilama ljudi od kojih je svaki
dragoceni ogled prirode - koji postoji samo
jedanput. Zato je istorija svakog čoveka
važna, zato je svaki čovek, dokle god živi i
ispunjava volju prirode, izvanredan i dosto-
jan svake pažnje. U svakome je otelotvoren
duh, u svakom pati stvorenje, u svakom se
izbavitelj raspinje na krst.
A postoje tri velike strasti. Alkohol, kocka i
vlast. Od prve dve ljudi se mogu izlečiti, od
treće nikako. Vlast je najteži porok. Zbog
nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se
gubi ljudski lik. Neodoljiva je. Kao čarobni
kamen, jer pribavlja moć. Ona je duh iz Ala-
dinove lampe, koji služi svakoj budali, koja
ga drži. Odvojeni ne predstavljaju ništa,
zajedno kao kob su ovog sveta. Poštene
i mudre vlasti nema, jer je želja za moći
bezgranična.
Čoveka na vlasti podstiču kukavice, bodre
laskavci, podržavaju lupeži, i njegova pred-
stava o sebi uvek je lepša nego istina. Sve
ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svo-
je pravo mišljenje, a sebi prisvaja pravo da
Koje uslove još moramo da ispunimo na
globalnom nivou, da ja ne bih doživela sta-
rost i propustila da vidim Prag, na primer?
Ne mogu da pišem o tome kako je EU pre-
divna zajednica, kako su u njoj ljudi srećni,
da nacrtam sunce i cveće i srećnu porodicu
koja se drži za ruke. Samo oni koji su u toj
zajednici znaju kako je, mi ostali znamo
kako je kada nismo deo nje. A da li želimo
da budemo? Ja lično više ne znam. Umor-
na sam.
Ne mogu i ne želim da razmišljam o glo-
balizaciji. Ja sam jedinka, svoj minijaturni
život u Svemiru ne mogu da kontrolišem. A,
ukoliko i Tibet želi da uđe u Evropsku Uniju,
nemam ništa protiv, to je oduvek bilo i biće
političko pitanje. Ja sam samo geograf.
sve zna. I ljudi to prihvataju. Niko na vlasti
nije pametan, jer i pametni brzo izgube raz-
bor, i niko trpeljiv, jer mrze promenu. Od-
mah stvaraju večne zakone, večna načela,
večno ustrojstvo i vežući vlast uz Boga,
učvršćuju svoju moć. I niko ih ne bi obo-
rio ako ne postanu smetnja i pretnja dru-
gim moćnicima. Ruše ih uvek na isti način,
objašnjavajući to nasiljem prema narodu, a
svi su nasilnici, izdajom prema vladaru, a
nikom to ni na um ne pada. I nikoga to nije
urazumilo, svi srljaju na vlast kao noćni lep-
tir na plamen sveće. Bez hleba narod može
ostati, bez vlasti neće.
I za kraj „Ako ljubav, radost, toplotu i slast ja
sam sobom ne nosim - neće mi ih ni drugi
dati. A ja, sa srcem punim blaženstva, neću
drugoga usrećiti ako on stoji predamnom
hladan i bez snage.“
Johan Volfgang Gete, Čarls Bukovski,
Borislav Pekić, Tenesi Vilijams, Herman
Hese, Meša Selimović

KO VOLI,
ALI STVARNO VOLI DA
SE BIJE...
MARCONIERO // WWW.MYSPACE.COM/MARCONIERO
... MISLIM DA JE GEJ.
MOŽDA NE MOŽETE ODMAH DA NAĐETE LOGIČNU VEZU, ALI...“
Sad ono, nisam ni za ni protiv, ko kako voli,
ja sam za demokratiju, kako kažu „što više
njih, više žena za nas“ (s tim da lezbejke
koje mrze muškarce baš i ne mogu da
svarim)
Jeste, svakom napaljenom omladincu kad
pomeneš dve ribe koje se ližu, on bi odmah
da uskoči, ili ono kad bi mu devojka imala
devojku i on bi se pridružio. A šta ako je ta
devojka tvoje devojke rahitični gabor koji liči
na osmog putnika? Ne bi ti baš bilo drago
da shvatiš da tvoja devojka ima kretenski
ukus. I da joj se i ti sviđaš, je l’ tako? Kako
onda ona tebe vidi, kad joj se takve spodo-
be dopadaju?
Elem, malo sam odlutao od početka, a to je
izjava da je tuča gej. Pa kako bi ti nazvao
čoveka koji, u klubu prepunom lepih i zgod-
nih cica koje igraju i izgledaju da bi mogle
i mrtvaku da udrve patku (a nisu plaćene
za to), uzme na zub nekog tipa i počne da
ga provocira, perfidno ili manje perfidno,
vređa i izaziva, dok to ne kulminira fizičkim
obračunom?
Kako drugačije nazvati takvog provokatora,
negoli pederčinom? (Izvinjavam se gej pop-
ulaciji koja svoju seksualnu orijentaciju ne
prikriva, zbog ove pogrdne reči)
Jer, zaista, čoveku koji sebi i drugima
priznaje da je gej zaista skidam kapu (i
samo kapu, da ne bude zabune). Oni drugi
me brinu, oni prikriveni. Žive neke dvolične
živote dokazujući celom svetu da su šatro
neki veliki muškarci. Davno sam čuo priču o
čoveku koji je pola svog života proživeo kao
Kazanova, besomučno menjajući žene kao
čarape... da bi dokazao da nije gej, pošto
mu se deda „propederisao“ na jednom
čuvenom frontu (a pod stare dane iznajm-
ljivao sobu muškim studentima, koji su mu
plaćali u naturi, razume se).
Vidimo da, nesumnjivo, i izraženi prom-
iskuitet, iako uvek sa suprotnim polom,
može biti pokazatelj latentne homoseksu-
alnosti ili nekog kompleksa ili traume. Ali,
to ne znači i da je to uvek tako, naravno.
Teško je naći srodnu dušu.
Opet ja izlećem na krivini, ili na kurvi, kako
bi to rekli Italijani. Opet skrećem malo sa
teme.
Sve u svemu, nikad mi nije bilo jasno zašto
neki ljudi vole da započnu kavgu ili tuču bez
pravog razloga. Ja sam u ta sranja upadao
uvek motivisan nekim osećajem nepravde
ili realne ugroženosti. Sada mi se čini da u
tome što neki baš vole da se biju ima nečeg
homoseksualnog. Valjda vole taj fizički do-
dir, pa im to dođe malo onako sado-mazo
trip. Možda neki od njih, ako dođe do neke
masovnije tuče, uspeju da se dočepaju
nečijih muda (kad već nemaju dara za fud-
bal), pa im i to pričini dodatno zadovoljstvo.
I tako, čini mi se da je uzrok svih zala na
svetu prikrivena homoseksualnost. I pri-
krivena prostitucija. U stvari, sve što je
prikriveno i zataškano nečim lažnim. Da
se razumemo, ključne reči nisu gej i kurve.
Ključna reč je PRIKRIVENO. Ljudi koji su
po svojoj prirodi ne-znam-kakvi, a prika-
zuju da su drugačiji (da bi ih društvo prihva-
tilo), su ljudi koji svakodnevno lažu, a što,
složićete se sa mnom, nije u redu. To utiče
na celu društvenu klimu.
Ja, recimo, nisam gej. Ali, to ne znači da
ću po svaku cenu izbeći tuču (pošto vam
već rekoh, mislim da je tuča gej). Nekada
sam to radio, izbegavao nasilje jer su me
učili da to nije lepo, i puno puta sam se jako
loše osetio što se nekome nisam najebao
majke, jer znam da je zaslužio. Mislio sam,
ko sam ja da sudim, ko sam ja da nekoga
udarim, ne želim da činim nekome nešto
što ne želim da neko učini meni, i.... sva
ta sranja. Ovo poslednje je najveće sranje
- ne želim da uradim nešto što ne bih da
neko uradi meni... pa, šta je tu, u stvari ko-
ren tog (ne)delovanja? opet neki sebični
strah za sebe, na kraju krajeva?
A gde je tu osećaj pravde i odgovornosti?
Ako gledate da neko čini zlo i ne reagujete,
vi ste saučesnik. Ako mu se najebete ma-
jke, možda ste potencijalno i eventualno
nekoga spasili. Nekoga kojeg bi taj, kome
ste se najebali majke, povredio, oštetio, ili
nešto slično tome. Zatrovao, možda...
Znam da su mnogi mišljenja da nasilje ni-
kad i nikad nije dobro, ali mislim da nisu u
pravu. Uvek se setim oružja. Isto oružje ko-
riste i oni koji napadaju i oni koji se brane.
Pesnicom na metak se ne može, a susedi
se množe. A ni iz ove kože se ne može,
i ne vredi da se kuka „Bože“. Nego,
pošto su nas sve ove godine pobeđivali
razmnožavanjem, trebalo bi da i mi činimo
isto.
U svemu tome bi država trebalo da svesrd-
S 19
no pomogne i da uloži u mlade bračne
parove, u decu, u decu. I da se radi,
privređuje i zarađuje. Da se neguje po-
rodica kao osnovna ćelija društva. Ali ne
da se zarađuje od heroina ubijajući svoje
komšije i koristeći pandurske položaje i
potplaćene guzice. Nego da svako indi-
vidualno odgovara za svoja (zlo)dela. A ne
da mi objave preko radija da u Srbiji živi
jedanaest miliona Borisa Tadića ili jedan-
aest miliona Vojislava Šešelja ili jedanaest
miliona Koštunica (kao što rekoše jednom
na radiju 1999. za vreme bombardovanja).
Uvrediše me i rekoše mi da sam Slobodan
Milošević). Nismo mi krdo volova, pa da se
krijemo jedni drugima iza mešina. Oni da se
bahate, a ja da ih branim?
Krenite lepo od svog dvorišta. Jednom sam
slušao priču nekog matorca o momku iz
komšiluka koji je bio kriminalac, ali je bio fin
sa svim komšijama, pa su ga čuvali. To se
zove romantizovanje. To našim mozgovima
čine holivudski filmovi. To nije život. Život
je momak iz kraja koji valja dop, iako mu je
rođeni brat umro od istog govna.
Strašno je kad u redove rastamana počnu
da se uvlače pajdomani i kad klinci po-
minju belo jer su gledali Scarface pa se
lože, pa im je neki majmun iz kraja doneo
da probaju, pa misle da su mnogo jaki.
Pa se iznova od usta do usta prenosi ona
stara laž (miksovana istinom), da je kokain
kraljevska droga, a heroin sranje. Sranje
je i jedno i drugo. I sranje su ti likovi koji
se lože na to. I ako se i ti na to ložiš i ti si
sranje.
Sećam se kad sam, pre nekoliko godina,
rekao svom ćaletu: „Budala je onaj ko se
drogira, onaj što prodaje je pametan.“ Još
tada sam osećao da nisam u pravu, ali je
ta rečenica tada dobro zvučala. Ćale me je
gledao sa zgražavanjem.
Da ne bih više dužio (i ovo do sada je
previše), sve u svemu, hteo sam da kažem:
Ko se loži na rat i nasilje i valja gudro, taj
je gej. Izvinjavam se deklarisanoj gej popu-
laciji i čestitam istoj na hrabrosti. Samo ne
volim kad su iskompleksirani, pa misle da
hoću da ih bijem. Ja im kažem, šta vam je,
neću da vas bijem, pa nisam ja gej...
S 20
Guns ‘n’ Roses
VLADAN PETARIĆ // VLAD.MOJBLOG.RS
Zimsko neko vreme beše tad. Ne znam
koje godine, ali siguran sam za vek, dakle
21. Da ste videli tu grudvu snega koju sam
napravio, prokleli bi me da večno ostanem
dete. Tri drugara (zahvaljujem se ovom
prilikom Bejbetu, Ceki i Pepiliju) koji su bili
pored mene u tom momentu prekršiše sve-
to pravilo i poželeše tuđe, ali ja se nisam
dao smatrajući da ta grudva mora praviti
paraboloid zahvaljujući mojoj ruci. Nije da
ne znam, znam koji me je đavo naterao
da je fiknem na ulicu. Evo i sad gledam
taj izbačaj iz zgloba... (Sloumoušnujte
narednih nekoliko sekundi leta, insertujte
saund otkucaja srca. Kada otprilike prođe
dve trećine toga leta zamislite neka crna
(treba li reći) besna kola sa (treba li opet
reći) zatamnjenim staklima. Zatim dozvolite
najluđim snovima da se ostvare u vidu sus-
tizanja grudve i auta u istoj tački.) Stišćem
dugme fastforward:
Između
MAJA STANKOVIĆ
Suve, hrapave, bezbroj dana i problema
je utisnulo svoje pečate na njima. I mlitave
su, kao da život ističe iz njih. Prosto vidim
kako kaplje sa jagodica prstiju na pod i
otiče u tankim mlazevima. Daleko od tebe,
daleko od mene. Gledam tvoje ruke i znam
da tamo gde budeš otišao nećeš dugo biti
sam; pridružiću ti se uskoro.
Kad udahnem duboko, osećam koliko je
težak vazduh u ovoj sobi. Kao da je pored
nas još nešto što ispunjava prostor svo-
jim mračnim prisustvom. Tebi vazduh već
nekoliko dana obezbeđuju aparati za dis-
anje i nisi svestan onoga što nas grli tam-
nim rukama. Pretpostavljaš, dragi, o čemu
ti govorim. To je Ona, koju zovu i Kraj, Ona
koja je brojala naših šezdeset godina u
ovoj kući i sada nas našla, tebe u postelji,
mene kraj tebe. Došla je da mi postavi
nekoliko pitanja, a ja bih samo da gledam
u tvoje ruke, da ne mislim ni o čemu… Ne,
Ona je tu, Ona zahteva, Ona kaže: „Vreme
je za Veliko Preispitivanje”. Ja uporno
Čika koči
Čika izlazi
Krećem k njemu
Zbog radi izvinjenja
Čika psuje
Čika se rasipa od psovki
Šta to drži u ruci
Pištolj
Bate ladno štoljpi
Prisećam se porođajnih muka
Čika preti
Čika se pravda!!!
Pošten je!!!
Psuje ko što diše
Radio je u Iraku!!!
Votafak, a bre votafak!!!
Skapiram ti ja!!!
I on se usro!!!
Čujem ja nešto puca
Puca meni (da prostiš) k. što se on usro, ko
bre ima pištolj a ko vodu nosi
gledam tvoje sklopljene oči, upale obraze,
tanak vrat; ja uporno mislim na prošle go-
dine sreće. „A ljubav?” pita Ona. „Gde je
ljubav bila?”
Tvoje ruke, ruke koje su me grille, vodile
kroz život, učile, stvorile od mene ono što
jesam. Te oči su me tešile nežnim pogled-
ima, usne sa kojih sam čula samo strpljive
reči. Bio si mi uvek veran i beskrajno zaoku-
pljen samo mnome. Poklonio si mi radost
da držim decu u naručju, brinuo o meni,
žrtvovao se na najrazličitije načine. Zato
sam te uvek cenila i činila sve da budeš
zadovoljan. Zbog tebe, da te ne bih naljutila
ili uznemirila, skrivala sam neke svoje misli
i želje, ubeđivala sebe da je to pravično jer
ništa loše od mene ne zaslužuješ posle
svega. Potiskivala, ćutala, glumila da je
sve u redu. A ti si bio tako predvidiv…Ni-
kad mi nisi dao razloga za ljubomoru, a ja
sam želela da se borim, da dokazujem da
sam prava za tebe, da noću ne mogu da
zaspim pitajući se gde si. Želela sam uz-
budljiviji život, želela sam da me vodiš u
Misli rob da sam asesino jer ima dobra kola
i da po difoltu smatram da je on ratni prof-
iter
Nema potrebe, nisam namerno
Pomirljiva leva ruka na desnom nepomir-
ljivom ramenu
Čika odlazi
I dalje psuje
I dalje diše
I dalje dišem
Iz dvojke u iks
Kvota 13
Ko bi se nadao nerešenom na kraju. Nada
poslednja umire! U laži su kratke noge!
Kom opanci, Tom i Džeri! Nema nikakve
veze sa izborima, nema jebene simbolike
kad je štoljpi u pitanju. A i lepše je da ja ku-
pim majci jednu ružu nego ona meni dve
kale (ne lale već baš kale). Pa naravno! Ajd
uzdravlje!
ekstreme. Čeznula sam za nečim dalekim
i neograničenim i istovremeno prekorevala
sebe zbog toga. Živela sam dva života,
jedan pored tebe i jedan u sebi, uz nekog
stranca kome nisam znala ni ime ni lik, ali
sam znala da je suprotan tebi. Uvek sam
želela i – završavala sa željama. Ostavl-
jala sam te želje u sebi kao večno rasuto
i večno sveže cveće, da odmaram stopala
na njemu kad se umorim od hodanja po
kamenju.
Sada, na kraju, teško je i da se zapitam,
a kamoli da dam odgovor na neka pitanja.
Da li bih sada dala, da li bih ikada mogla
da dam godine uz vernog, odgovornog, do-
brog čoveka za noć uzbuđenja, vatre, ludog
strujanja krvi, za nepoznato, za vetar u
kosi? Da li je ovaj život iza mene bio pravi?
Teško je, a očajnički želim da znam sada,
kad je kraj blizu. Da li uopšte neko na ovom
svetu na kraju života može da kaže da je
želeo upravo to što je proživeo? Da ništa
drugo ne bi bilo pravo?

RADITI SVOJU
STVAR JE UVEK
DOBRA SOLUCIJA
SLOBODAN STOJIČIĆ
Koja – Disciplina Kičme
Šta je to muzika, kako biste je vi
definisali?
Evo jedne definicije sa Sokojevog sajta,
sa kojom se slažem: muzika je zakonom
zaštićeno autorsko delo koje pripada au-
toru - stvaraocu! Morate ga pitati i zatražiti
njegovu dozvolu da biste je koristili!
Kada se kaže muzika, na šta tačno
potrošačko društvo misli ?
Možda na prepaid telefonske dopune…ug-
lavnom, ništa značajno. Komercijalna pop
muzika lakih nota je uvek postojala, ali je
bar bila bolja od ovoga sad i imala je poseb-
nije mesto u ljudskom životu. Kako vidim,
danas je i 73-godišnja baba DJ, što, između
ostalog, govori i o tome koliko je teško biti
DJ.
Kakva je trenutna muzička scena u Srbiji
i da li tu koga možete izdvojiti od mlađih
sastava?
Naravno, što više grupa to bolje,
podržavam sve osim lažnog rokenrola i
parodije. Međutim, moram da priznam da
nisam čuo neke jake pesme, koje će poneti
tinejdžere i uzburkati mainstream, a možda
toga više i ne može biti. Izgleda ponekad
kao da su svi zadovoljeni myspace-om i
facebook-om, mirno sedeći ispred svojih
kompjuterskih ekrana.
Koliko se slažete sa oportunističkim
načinom razmišljanja?
Ne družim se sa takvima.
1992. godine ste otišli u London da biste
se pre par godina vratili i obnovili bend,
šta vas je navelo da se vratite i koliki
vam se dopada život preko bare?
Šta je bara u ovom slučaju? Moje bitisanje
90-tih u Engleskoj je bilo isforsirano ra-
tom u Jugoslaviji, kao i većine ex-yu ekipe
koja se tamo obrela. Naravno, to vreme
je iskorišćeno na najbolji mogući način,
mnogo zabluda je otklonjeno, uz konstantni
muzički i svirački napredak. S obzirom da je
tamo biznis definitivno pojeo i potpuno uni-
formisao rokenrol izraz, odluka o povratku
delovanja na matični teren je bila nemi-
novna. Bombardovanje Srbije je to samo
ubrzalo.
Šta je po vama validno preduzeti kada
se ne slažete sa nečim što je de facto
loše po
društvo i čoveka, a deklarisano je pod
pojmom normalnog i prihvaćenog?
Odgovore na ovakva zagonetna pitanja
bi trebalo naplaćivati. Raditi svoju stvar je
uvek dobra solucija.
Koliko vam je trebalo vremena i koliko
je bilo teško kreirati film „Fank-I-Lastiš
Crnog Zuba“?
Puno vremena je bilo potrebno za montažu,
prvo zvuka, a potom i slike, koja nije snim-
ljena najsjajnijim kamerama i pod najboljim
svetlom. No, to je ujedno bio i izazov. Od-
mah po održanim session-ima, 2004. go-
dine, postavio sam neki zvučni okvir i potom
pustio da stoji par godina, za koje vreme je
i isplivala ideja o filmu koji se bavi striktno
muzikom, sviranjem, zvukom, uz dodatne
animirane video detalje - muzičkom filmu.
Naravno, to ne bi bilo moguće da ono što je
snimljeno nije dobro, to jest, da na session-
ima nisu učestvovali ljudi koji su se trudili
S 21
da ne ponavljaju nešto već urađeno, nego
da u saradnji sa drugima, bez obzira na
muzički žanr koji inače zastupaju, kreiraju
nešto novo… Na kraju je došao težak tre-
nutak izbora onoga što treba da uđe u sat
i po filma, pošto sve duže bi bilo previše.
Nekima je i ovo previše… A šta da im rad-
im, kad njihova pažnja i koncentracija traje
otprilike onoliko vremena koliko potroše na
slanje jednog SMS-a.
Kavi su planovi po pitanju filma?
Upravo se pakuje DVD izdanje. Takođe je
moguće i dalje prikazivanje po festivalima,
kulturnim centrima itd.
Kada možemo očekivati šta novo od
Discipline kičme, da li i na novom pro-
jektu hrlite napred?
Uskoro, bože zdravlje, a pošto napred hrli-
mo uvek, tako će biti i sad.
Čime danas teži bend Disciplina Kičme?
Onome čemu je uvek i težio – drugačijem
poimanju i shvatanju rock izraza.
Koliko vas ispunjava rad na omotima i
dizajniranju, šta vas to inspiriše?
Nešto ne mogu da razdvojim omot od
muzičkog sadržaja albuma. Inače sam u
prošlosti imao loša iskustva sa dizajnerima,
kao i montažerima ili režiserima, te sam se
zbog toga i bavio svim tim, a na kraju sam
ovladao i kompjuterom, iz moranja. Inače,
u osnovnoj školi sam uvek imao peticu iz
likovnog, muzičkog i srpskog, a to nešto
znači...
 l2k

Provera mikrofona 016

Mesec Mart
Radio 016

1. VIP - Ljubav Preko Žice

2. Killo Killo - Dobar i fin
3. Lud i Struka – Petak 13
3. Frenkie - Pametni i Bogati
4. Bdat Džutim - Ta Ne Postoji Sa Kruksom i Shmekom
5. Letu Štuke - Poljubi je dok spava
5. Dada - Krokodili i Ajkule
6. Frka - U korenu feat Flame
7. Conect - Sloboda
8. Dunđa - Maybe tomorrow
9. Konza Shnostra - Bela Noć
10. S.A.R.S - Budim se ft Wikluh Sky
10. Flip-Flop – Draga Evropo

Četvrtak 20:15 - 22:00h

Proveramikrofona016@gmail.com