Pravo privrednih društava ---pitanja i odgovori

1. Pojam i predmet poslovnog prava

Termin Poslovno pravo ni kod nas ni u drugom zemljama nije bio baš tako čest i uobičajen. Potekao je
iz prava SAD (Business Law) u kojem se u početku koristio kao sinonim za Trgovačko pravo (Commercial
Law, Mercantile Law). Kako je rastao broj aktivnosti i operacija koje su u poslovnim odnosima nastajali to je i
Poslovno pravo sve manje moglo biti sinonim za Trgovačko pravo, a sve više zahtevalo proširenje sadržaja
određenim specifičnostima. Naime, Trgovačko pravo predstavlja imovinsko pravo koje reguliše poslovne odnose
partnera u trgovini, razmeni i prometu roba i usluga te je jasno da je to samo segment jedne kompleksne materije
vezane za poslovne odnose i operacije. To je uticalo na diferenciranje Poslovnog od Trgovačkog prava, mada
se neki autori i dalje koriste ovim pojmovima kao sinonimima. . Poslovno pravo kao posebna pravna disciplina
obuhvata pravne norme koje predstavljaju pozitivno poslovno pravo ili su nekad bile pozitivno poslovno pravo i
pravnu praksu Poslovnog prava. Norme i pravna praksa su predmet Poslovnog prava kao pravne discipline u
smislu da se iz njih proučavaju i izvode principi, načela i određeni zaključci, ali i radi objašnjavanja pojedinih
pojmova, ustanova i odnosa. Pri tome treba ne samo sagledavati današnje stanje nego je nužno praviti i
njihovu retrospektivu u
prošlosti kako bi se određene po jave mogle protumačiti i sagledati njihova geneza.
Poslovno pravo je skup pravnih normi, institucija i principa kojima se regulišu (činjenice, radnje i
aktivnosti) poslovni odnosi koji nastaju između raznih subjekata.
Međunarodno poslovno pravo obuhvata međunarodno trgovinsko, međunarodno transportno pravo
i pravo međunarodnog plaćanja jer je predmet međunarodno poslovnih odnosa, prenos-transfer vrednosti
u međunarodnim razmerama.
Privredno (trgovačko) pravo je samostalna grana koja izučava pravni status privrednih subjekata,
individualnih trgovaca, preduzeća, zadruga, osiguravajućih organizacija i drugih finansijskih
organizacija, njihov odnos prema državi i pravne poslove koje obavljaju u međusobnim odnosima.
2. Istorijski razvoj poslovnog prava
Početak razvoja Poslovnog prava vezuje se za razvoj Trgovinskog prava jer je ono njegova preteča. Prve
etape protežu se do vremena početaka razvoja civilizacije, prvih oblika trgovine i prvih pravila (pisanih i
nepisanih) u toj trgovini. Ta pravila predstavljaju nagoveštaje prava koje dolazi. I stvarno, u srednjem veku
u italijanskim gradovima (Venecija, Đenova, i dr.) počeli su nastajati prvi trgovinski običaji. Svaki grad bio je
država za sebe što je prouzrokovalo postojanje i primenu mnoštva raznih lokalnih pravila. Udruženja trgovaca i
zanatlija (esnafi, cehovi, gilde) sve su češće zahtevali da im se prizna pravo donošenja posebnih pravila. Ta p ravila
trebala su se odvojiti od onih koje su donosili pojedini fedualci. Ovim pravilima, vremenom se pridružuju i gradski
statuti i
statuti trgovackih korporacija u kojima su se mogli naci i trgovinski obicaji.
Nastankom i razvojem prvih nacionalnih država, stvaraju se i osnove Trgovinskog prava. Dvema ordonansama
(uredbama) u vreme Luja XIV krce se putevi za prevazilaženje staleškog prava i cine prvi koraci ka donošenju
prvih trgovackih zakonika. Ove ordonanse (Ordonansa o suvozemnoj trgovini i Ordonansa o pomorskoj
trgovini) obezbedile su primat Francuske, koja će tu svoju ulogu uspešno igrati sve do XX veka. Prva kodifikacija,
takođe, nastaje u Francuskoj, gde se, 1807. godine, donosi čuveni Francuski trgovinski zakonik (Code de
commerce). Ovaj će zakonik ubrzo predstavljati model za druge zemlje (Italija, Belgija, Holandija, Rumunija,
Turska, i dr.). Drugi, ništa manje značajan, je i Opšti nemački trgovinski zakon (Allgeimeines Deutche
Handelsgesetzbuch). Donet 1861. i revidiran 1897. godine ovaj zakonik poslužio je mnogim zemljama
(Poljska, Austrija, Mađarska, Japan, i sl.) kao uzor.
((Razvoj trgovačkog prava datira iz starog vijeka i vezan je za razvoj trgovine. Hamurabijev zakonik
(oko 2000-te godine prije Hrista) poznavao je prodaju, poslove prevoza, posredovanje, zajam sa
kamatom i kredit. Feničani kao pomorci razvili su prve institute pomorskog trgovačkog prava, rodoski
zakon o bacanju robe u more koji je preteča savremenih pravila o zajedničkoj havariji. U staroj Grčkoj
su bila posebna pravila vezana za pomorsku trgovinu i bankarstvo. Rimsko pravo je poznavalo ustanove
pomorskog zajma i trgovinsko zastupanje. Potrebe trgovačkog prometa zadovoljavalo je razvijeno
obligaciono pravo. U srednjem vijeku razvoj trgovine su pospješili krstaški ratovi, sajmovi i vašari i
odlučujući uticaj crkve na formiranje univerzalnog prava. Razvijaju se poslovi prometa novcem, banke,
posluje se hartijama od vrijednosti, daju se krediti sa kamatom)).
3. Kodifikacija trgovačkog prava
U novom vijeku trgovačko pravo se kodifikuje na nacionalnom nivou. Za vrijeme Napoleona 1807
godine donesen je Francuski Trgovački zakonik, koji je priznao slobodu ugovaranja i vlasništvo kao
apsolutno stvarno pravo. Navedeni zakonik je bio uzor za donošenje trgovinskih zakona u mnogim
zemljama kao i u Srbiji. Nakon inkorporisanja lex mercatoria na regionalnim i univerzalnim osnovama
(Međunarodni institut za unifikaciju privatnog prava, Haška konferencija o međunarodnom privatnom
pravu, konferencija UN za trgovinu i razvoj, a 01.01.1995 godine stupio je na snagu i Sporazum o
uspostavljanju Svjetske trgovinske organizacije WTO)
((Prva kodifikacija, takođe, nastaje u Francuskoj, gde se, 1807. godine, donosi čuveni Francuski trgovinski
zakonik (Code de commerce). Ovaj će zakonik ubrzo predstavljati model za druge zemlje (Italija, Belgija,
Holandija, Rumunija, Turska, i dr.). Drugi, ništa manje značajan, je i Opšti nemački trgovinski zakon
(Allgeimeines Deutche Handelsgesetzbuch). Donet 1861. i revidiran 1897. godine ovaj zakonik poslužio je
mnogim zemljama (Poljska, Austrija, Mađarska, Japan, i sl.) kao uzor.))
4. Periodi u razvitku poslovnog prava u bivšoj Jugoslaviji
U primorskim gradovima nastaju trgovinski običaji još od XIII veka. Njih istovremeno dopunjuju gradski
statuti (Split, Dubrovnik, Hvar, Zadar, Korčula). Bili su to koreni Trgovinskog i Pomorskog prava.
Francuski trgovinski zakonik (Code de commerce) 1807 i Opšti nemački trgovinski zakon (Allgeimeines
Deutche Handelsgesetzbuch) iz 1861 godine upravo su bili zakonika uticala su na donošenje niza trgovinskih
zakona na tlu bivše Jugoslavije. Mada, ne bi se nikako trebalo zaboraviti na činjenicu da je 1794. godine u
Dubrovniku donet poseban zakon koji je regulisao plovidbu i trgovinu na Levantu (Regolasmenti per la
navigazione nazionala) i koji je zajedno sa Političkim ediktom (Editto politico de navigazione mercantile
austriaco) iz 1774. godine predstavljao prvi pravni akt u modernom smislu reči.
U XIX veku počinje donošenje i prvih kodifikacija na našim prostorima: Srbija (1860., Srpski trgovački
zakonik, donet pod uticajem francuskog), Hrvatska, Slavonija, Vojvodina i Međumurje (1875., Hrvatsko-Ugarski
trgovački zakonik, donet pod uticajem nemačkog), Bosna i Hercegovina (1883., Trgovački zakonik, donet pod
uticajem nemačkog), Slovenija i Dalmacija (važi Austrijski trgovački zakonik), Crna Gora (1989., Opšti
imovinski zakonik; 1910., Trgovački zakonik, rađen pod uticajem francuskog), Makedonija (posle 1912.,
primenjuje se Srpski trgovački zakonik). Do II svetskog rata posebno je značajan Trgovački zakonik Kraljevine
Jugoslavije 1937. godine, ko ji je urađen po uzoru na evropske zakone, nije imao priliku da bude proveren
u praksi.
Posle II svetskog rata u Jugoslaviji razvoj Poslovnog prava vezuje se za Privredno pravo i odvijao se kroz nekoliko
etapa :
a) 1941. - 1947. - pravo je vezano za nastanak "narodne vlasti" i nove propise koji su prekinuli praksu sa
pravom stare Jugoslavije. Bilo je to vreme konfiskacije, nacionalizacije, oduzimanja ratne dobiti, agrarne
reforme, stvaranja državnih privrednih preduzeća;
b) 1947. - 1950. - započinje donošenjem Osnovnog zakona o državnim privrednim preduzećima i vezuje se
za veliku ulogu državnih organa u rešavanju svih važnijih pitanja i centralnih državnih planova;
c) 1950. - 1963. - donošenje Osnovnog zakona o upravljanju državnim privrednim preduzećima bilo je
prekretnica u razvoju određenih pravnih instituta i početak radničkog upravljanja. Dolazi do
osamostaljivanja privrednih preduzeća i izvlačenja iz okrilja državne vlasti.
5. Izvori poslovnog prava
Poslovno pravo kao i bilo koja grana prava ima svoje formalne izvore. Ovi izvori mogu biti nacionalni i
međunarodni. Kao nacionalni pojavljuju se: zakoni, pod zakonski akti, ugovori, pravna pravila,
poslovni (trgovački, trgovinski) običaji i uzanse. Sporno je da li sudska praksa i pravna nauka
predstavljaju izvore ovog prava.
Među međunarodnim najznačajniji su: međunarodne konvencije, preporuke i direktive i
međunarodno običajno pravo.
Međunarodne konvencije, preporuke i direktive. Konvencije mogu biti univerzalne i regionalne.
Preporuke i direktive regulišu pitanja vezana za uslove poslovanja, konkurencije, nelojalne konkurencije
i dr. donose ih EU.
Zakoni regulišu materije koja se indirektno ili direktno odnose na razne predmete ovog prava. Jedan su
od izvora poslovnog prava, i njega regulišu zakonodavni organi. (zakon o preduzećima zakon o trgovini,
zakon o spoljnoj trgovini, antimonopolski zakon, zakon o stranim ulaganjima, zakon o berzama i
berzanskom poslovanju, zakon o menicama i dr.)
Podzakonskim aktima se regulišu pitanja vezana za poslovanje, poslovne odnose, subjekte i procese.
Dopunjuje zakonima regulisanu materiju (uredbe, pravilnici, rešenja, uputstva..)
Ugovorima se prenose i uređuju prava i odgovornosti.
Poslovni običaj je način poslovanja koji su poštovani na nekoj teritoriji i primenjuju se ako su u skladu
sa zakonom. Zavisno od teritorije mogu biti: opšti, regionalni ili lokalni, od materije koja se reguliše:
opšti i posebni. Međunarodni običaji, najznačajniji u oblasti elektronskog poslovanja.
Uzanse (običaji)su običaji koje je kodifikovalo (objavilo, sakupilo, sistematizovalo) neko ovlašćeno
telo. Mogu biti opšte: u svim oblastima poslovanja, i posebne: koje se donose za jedan deo poslovanja.
Sudska praksa je jedan od osporavanih izvora poslovnog prava. Podeljenost mišljenja vezana za
interpetativnost.

2
Pravna nauka utiče na stavove sudija i pravnika. Pri pojavi dilema pojavljuje se kao putokaz ka
rešavanju problema. Može prethoditi određenim rešenjima.
6. Definicija preduzeća
Preduzeće je pravno lice koje obavlja privrednu djelatnost, proizvodnju, promet robe i vršenje
usluga na tržištu radi sticanja dobiti.
• U ekonomskoj literaturi preduzeće se definiše kao bazna ekonomska ćelija, na kojoj počiva
privredni i cjelokupni društveni razvoj.
• RAZLOZI FORMIRANJA PREDUZEĆA:
• - EKONOMIJA OBIMA,(najvažniji razlog postojanja preduzeća jeste ekonomija
obima. Posebne studije pokazuju da bi efikasna proizvodnja automobila zahtijevala minimum
proizvodnje od 100000 komada godišnje. Teško bi se mnogi poslovi i manjeg obima mogli efikasno
obavljati u kućnom domaćinstvu.
• - OBEZBJEĐENJE FINANSIJSKIH SREDSTAVA,(nabavka svih faktora potrebnih
veliko seriskoj proizvodnji moguća je jedino uz posjedovanje velikih finansijskih sredstava. Takva
sredstva nema pojedinac. Ona se pribavljaju na finansijskim tržištima. Zaduživanje velikog obima na tim
tržištima i obezbeđenje hipoteka moguće je jedino preko preduzeća.
• - OBEZBJEĐENJE KADROVA.(menadžeri organizuju proizvodnju, uvode nove ideje,
proizvode i postupke. Za svaku proizvodnju trebaju radnici posebnih kvalifikacija kojih nema u
pojedinačnom domaćinstvu.
• Preduzeća mogu da osnivaju fizička i pravna lica. Fizička lica mogu da osnuju ortačko,
komanditno, akcionarsko i društvo sa ograničenom odgovornošću. Pravna lica mogu da osnuju
akcionarsko društvo, društvo sa ograničenom odgovornošću i komanditno društvo u svojstvu
komanditora. Država, odnosno jedinica lokalne samouprave može osnovati javno preduzeće.
• Osnivački akt preduzeća je ugovor o osnivanju. Osnivački akt preduzeća koje osniva jedan
osnivač (jednočlano društvo) je odluka o osnivanju. Osnivački akt preduzeća koje osniva država,
odnosno jedinica lokalne samouprave je akt nadležnog organa.
7. Imovina preduzeća
Imovinu preduzeća čine pravo svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima, novčana sredstva i hartije
od vrednosti i druga imovinska prava. Početnu imovinu preduzeća čine ulozi osnivača (osnovni kapital).
Ne novčani ulozi osnivača, članova i akcionara izražavaju se u novčano.
Imovinu preduzeća čini ukupnost imovinskih prava koja mu pripadaju kao pravnom licu. Imovina
preduzeća je jedinstvena. Jedno preduzeće može imati samo jednu imovinu kojom odgovara za svoje
obaveze u izvršnom, likvidacionom i stečajnom postupku.
Ista imovina pravno pripada samo jednom pravnom ili fizičkom licu. Time se omogućuje diferenciranje
imovine preduzeća, koja je svojina preduzeća, i odvajanje njenog pravnog režima od režima svojine
pravnog ili fizičkog lica na preduzeću.
Imovinu čine samo prava, obaveze su njeni tereti. Ako su obaveze (tereti) veći od imovine (prava)
preduzeće je prezaduženo, što vodi njegovom stečaju. Ukoliko postoji neusklađenost ostvarivanja prava
koja ulaze u imovinu i obaveza koji je terete, ali stvarno je imovina veća od obaveza, riječ je o
insolventnosti preduzeća, što ne mora voditi prezaduženosti preduzeća. Preduzeće postoji dok ima
imovinu.
8. Sistemi osnivanja preduzeća
Sistemi osnivanja preduzeća su: Zakonski sistem, Normativni sistem, Sistem dozvole, Sistem koncesije i
Sistem prijave.
Zakonski sistem: Preduzeća se mogu osnivati zakonom ili upravnim (administrativnim) aktom
donijetim na osnovu zakona. Ovaj vid osnivanja prisutan je u domenu javnog sektora u osnivanju
preduzeća u državnoj svojini.
Normativni sistem: Dominantni sistem osnivanja preduzeća u svijetu i kod nas i omogućuje svakom
osnivaču (pravnom i fizičkom licu) osnivanje preduzeća ukoliko ispuni zakonske uslove i poštuje
propisani postupak. Registarski sud ne ocjenjuje cjelishodnost osnivanja preduzeća, već ispituje
ispunjenost zakonskih uslova.
Sistem dozvole: (odobrenje saglasnost). Osnivanje nekih kategorija preduzeća i drugih privrednih
subjekata uslovljeno je odobrenjem nadležnog državnog organa koji može da ima diskreciono pravo da
cijeni opravdanost osnivanja, da izda ili uskrati dozvolu. Za osnivanje poslovnih banaka na primjer
potrebna je dozvola Centralne banke.

3
Sistem koncesije: U nekim specifičnim slučajevima osnivanja preduzeća, odnosno obavljanja privredne
djelatnosti (eksploatacija prirodnih bogatstava i dobara od opšteg interesa) može biti uslovljeno
davanjem koncesije posebnim zakonom koji donosi Skupština R.S.
Sistem prijave: Preduzeća u mješovitoj svojini koje osniva i strano lice (pravno ili fizičko) kao i
ugovori o stranom ulaganju u domaća preduzeća, osnivaju se, odnosno zaključuju, po sistemu prijave
državnom organu uprave nadležnom za ekonomske odnose sa inostranstvom.
9. Uslovi za osnivanje preduzeća
Uslovi za osnivanje preduzeća su:
- opšti,
- posebni, i
- formalni uslovi.
Opšti (materijalni) uslovi se odnose na obezbeđenje sredstava za osnivanje i početak rada.
Zavisno od karaktera delatnosti preduzeća traže se i posebni uslovi a to su: tehnički uslovi, zaštita
životne sredine, sanitarni prostorni i kadrovski uslovi(spoljna trgovina, instituti). Ovi uslovi nisu u
funkciji registracije i konstituisanja preduzeća, već obavljanja njegove privredne djelatnosti. Dakle,
sankcija nije građansko pravna (ništavnost ili rušljivost posla) već administrativna (odgovornost za
privredni prestup)
Formalni uslovi se tiču donošenje akata o osnivanju (odluka, ugovor). Osnivački akt donose osnivači
(organi upravljanja, skupština) ili fizička lica. Osnivač imenuje direktora ovlašćenog za zastupanje koji
podnosi prijavu za upis u sudski registar preduzeća. Uz prijavu se podnosi i akt o osnivanju, dokaz o
obezbeđenim sredstvima uz ovjereni potpis ovlašćenog lica za zastupanje. Ukoliko se preduzeće osniva
sistemom saglasnosti, za registraciju se mora priložiti data saglasnost. Upisom u sudski registar
preduzeće stiče pravni subjektivitet sa punom pravnom sposobnošću u pravnom prometu.
10. Osnivački akti
Jednočlano društvo se osniva odlukom o osnivanju. Ostala preduzeća se osnivaju ugovorom o
osnivanju. Ugovor mora biti sačinjen u pismenoj formi (forma ad solemnitatem) i potpisan od svih
članova društva. Statut društva, kao i njegove izmjene i dopune, sačinjavaju se u pismenoj formi, sa
potpisom osnivača. Statut je osnovni opšti akt sa kojim moraju biti usaglašeni svi drugi akti. Sadržaj
ugovora o osnivanju društva ( u granicama Zakona o preduzećima i drugih propisa) članovi određuju
slobodno. Ugovor o osnivanju društva obavezno sadrži odredbe o:
- firmi i sjedištu društva,
- firmi osnivača i adresi, odnosno sjedištu, a kad je osnivač fizičko lice – o imenu, adresi i
matičnom broju tog fizičkog lica,
- djelatnosti preduzeća,
- vrijednost imovine – osnovne glavnice društva, kao i način i vrijeme njenog stavljanja na
raspolaganje društvu,
- podatke koje Zakon o preduzećima za pojedine forme društva obavezno propiše,
Važni podaci su:
- pravima, obavezama i odgovornostima osnivača prema preduzeću i preduzeća prema
osnivaču,
- organi društva i predstavljenost osnivača u njemu,
- uslovi i način utvrđivanja i raspoređivanja dobiti,
- trajanje društva,
- eventualna obaveza otkupa udjela, odnosno dionica od strane domaćeg osnivača,
- označenje banke preko koje se emituju dionice (kod dioničkog društva)
- zastupanju preduzeća,
- zaštiti životne sredine,
- rešavanje sporova, kao i druga važna pitanja za rad privrednih drštava.
11. Klasifikacija preduzeća
Preduzeće je kod nas zbirni naziv za različite oblike i tipove poslovnih organizacija koje se u praksi
pojavljuju. Pri tome treba naglasiti da se u pravima drugih zemalja prave podele koje počivaju na
različitosti sistema, s jedne, i različitosti kriterijuma za klasifikaciju, s druge strane.
Tako u privredi SAD-a pojedinačno vlasništvo, partnerstvo i korporacija predstavljaju tri osnovne
forme vlasništva u poslovanju. Као посебна законска форма у пословању се користи труст то су
пословне организације које се користе за финансијске трансакције, за куповину и продају
некретнина, обвезница и сл.

4
Све пословне јединице у привреди Велике Британије се могу подијелити у три основне групе:
приватна предузећа која чине приватни сектор, непрофитабилне институције и јавне
корпорације које чине јавни-државни сектор. Приватна предузећа чине: инокосно предузеће,
партнерско предузеће са ограниченом одговорности, партнерско предузеће са неограниченом
одговорности, акционарско предузеће са ограниченом одговорности затвореног типа,
акционарско предузеће у јавном власништву с ограниченом одговорности отвореног типа и
холдинг компаније.
Јавна предузећа чине комунална предузећа, квази-аутономне невладине организације, аутономне
јавне корпорације и централне владине институције.
Kod nas se na osnovu različitih kriterijuma pojavljuju i razne vrste poslovnih organizacija:
Na osnovu kriterijuma svojine imamo preduzeća u:
1. državnoj svojini (javno preduzeće – deoničarsko društvo i d.o.o)
2. društvenoj svojini (isključivo) mada postepeno nestaje ali je ipak zadržana u
(društvenom preduzeću – javnom preduzeću – deoničarskom društvu – d.o.o naravno
kada posluje sa sredstvima u društvenoj svojini)
3. zadružnoj svojini ( zadružno preduzeće – deoničarsko društvo – d.o.o – komanditno
društvo – društvo sa neograničenom solidarnom odgovornošću članova – zadružno
preduzeće za zapošljavanje invalida)
4. isključivo privatnoj svojini pojavljuje se: privatno preduzeće – privatno deoničarsko
društvo – privatno d.o.o – privatno komanditno društvo – privatno jednopersonalno
društvo – privatno preduzeće za zapošljavanje inavlida)
5. svojini radnog čoveka može se pojaviti( radnja – poljoprivredno gazdinstvo – ugovorno
preduzeće)
6. mešovitoj svojini može postojati: deoničarsko društvo – d.o.o – komanditno društvo –
javno preduzeće – ugovorno preduzeće – preduzeće za zapošljavanje invalida – društvo
sa neograničenom solidarnom odgovornošću )
Pored ove ima i drugih klasifikacija tako u zavisnosti od toga da li osnivač postaje stvarnopravni
titular ili ne pojavljuju se:
1. vlasnički tipovi u koje spadaju: (sva trgovačka društva – privatno preduzeće – zadružno
preduzeće)
2. nevlasnički tipovi su: (društveno preduzeće – javno preduzeće ukoliko je u društvenoj
svojini)
Zavisno od tipa pravnih lica:
1. građanska pravna lica, i
2. društvena pravna lica.
Kad je u pitanju finansijsko ekonomski kriterijum pojavljuju se:
1. mala
2. srednja, i
3. velika preduzeća
U odnosu na oblik organizovanosti preduzeća u širem smislu mogu se pojaviti kao:
1. preduzeća (u užem smislu) društveno – javno)
2. privredna društva (koja mogu da budu društvo lica i društvo kapitala)
3. povezana preduzeća odnosno grupacije preduzeća matično (kontrolno, dominantno, upravljačko,
krovno), zavisno preduzeće (filijala, podređeno) i podvarijante mešoviti holding, koncern, preduzeće sa
uzajamnim učešćem, holding). Njima treba dodati i poslovna udruženja i druge oblike povezivanja
(konzorcijum, franšizing, zajednica preduzeća, poslovna unija, poslovni sistem, pul i sl.)
U anglosaksonskom pravu poznata su i tajna društva i transnacionalne korporacije.
12. Pravni status dijelova preduzeća
Preduzeće je pravno lice koje obavlja djelatnost radi sticanja dobiti. Preduzeće stiče svojstvo pravnog
lica upisom u sudski registar. Po zakonu o preduzećima sva preduzeća imaju puni pravni subjektivitet.
Preduzetnik je fizičko lice koje obavlja djelatnost radi sticanja dobiti. Preduzetnik je u stvari
,,individualni privrednik“ pa bi više odgovarao taj naziv za ovu vrstu privrednog subjekta. Preduzetnik
može biti individualni ili kolektivni, ali niti jedan od ovih oblika ne može imati svojstvo pravnog lica. U
slučaju da žele da njihova organizacija ima svojstvo pravnog lica moraju se organizovati u formi
privrednog društva.
Kolektivni preduzetnik je ortačka radnja, na kojoj se primjenjuju pravila građanskog prava o ortakluku.
Ortačka radnja, kao kolektivni preduzetnik, razlikuje se od ortačkog društva, jer nema svojstva pravnog
5
lica, dok ortačko društvo ima to svojstvo ipso iure. Ortačko društvo je oblik preduzeća koje može da
obavlja one privredne djelatnosti koje mogu da obavljaju samo preduzeća, a ne i radnje.
Pravni položaj i status preduzetnika u uporednom pravu riješen je na razne načine. U nekim od
razvijenih zapadno-evropskih zemalja ne postoje posebni propisi koji regulišu ovu oblast, nego je ona
regulisana kroz primjenu tzv. opštih pravila trgovačkih zakona kojima se definiše status trgovca. Za
razliku od ovakvog načina regulisanja postoje i neki pravni sistemi koji oblast preduzetnika regulišu
posebnim zakonima.
Radnja je organizaciona forma za vršenje djelatnosti preduzetnika. Osniva se kako bi preduzetnik mogao
obavljati svoje preduzetničke djelatnosti, osim onih za koje je propisano da za njihovo obavljanje nije
potreban poslovni prostor. Radnja nema svojstvo pravnog lica, ima firmu koja je personalna, jer sadrži
ime preduzetnika, oznaku njegovog prebivališta i djelatnost kojom se ona bavi.
13. Koje oblike preduzeća propisuje zakon o preduzećima R.S
PREMA ZAKONU O PREDUZEĆIMA RS(SL.GLASNIK RS BR.24/98) DIJELE SE NA
PRIVREDNA DRUŠTVA I JAVNA PREDUZEĆA
• PRIVREDNA DRUŠTVA MOGU BITI DRUŠTVA LICA I DRUŠTVA KAPITALA,
• DRUŠTVA LICA SU: ORTAČKO I KOMANDITNO,
• DRUŠTVA KAPITALA SU: DIONIČARSKO(društvo sa ograničenom odgovornošću) I
AKCIONARSKO.
• Preduzeća mogu da osnivaju fizička i pravna lica. Fizička lica mogu da osnuju ortačko,
komanditno, akcionarsko i društvo sa ograničenom odgovornošću. Pravna lica mogu da osnuju
akcionarsko društvo, društvo sa ograničenom odgovornošću i komanditno društvo u svojstvu
komanditora. Država, odnosno jedinica lokalne samouprave može osnovati javno preduzeće.
• Osnivački akt preduzeća je ugovor o osnivanju. Osnivački akt preduzeća koje osniva jedan
osnivač (jednočlano društvo) je odluka o osnivanju. Osnivački akt preduzeća koje osniva država,
odnosno jedinica lokalne samouprave je akt nadležnog organa.
14. Definišite ortačko društvo
Ortačko društvo spada u grupu društva lica. OSNIVA SE UGOVOROM DVA ILI VIŠE LICA, koja se
obavezuju da uz sopstvenu neograničenu solidarnu odgovornost za obaveze društva, obavljaju određenu
djelatnost pod zajedničkom firmom. MOŽE DA BUDE JAVNO I TAJNO ORTAČKO DRUŠTVO,(i
jedno i drugo društvo čine ortaci (partneri) s tim što su u javnom ortačkom društvu oni poznati, a u
tajnom najčešće nisu poznati javnosti. Oni su poznati samo članovima društva. Ortačko društvo (društvo
sa neograničenom solidarnom odgovornošću članova) nastaje simultanim putem, ugovorom o
osnivanju, izuzetno može nastati i na osnovu statusne promjene. U zemljama u kojima ovo društvo nije
pravno lice ne traži se da ugovor mora biti sastavljen u pismenom obliku izuzetno ako su nekretnine
predmet uloga u društvo, traži se obavezno pismena forma.
Ovo društvo ima svoju imovinu kojom odgovara za svoje obaveze, a članovi društva vlasnici su nad
društvom. Sve što ulazi u imovinu društva vlasništvo je društva, izuzev stvari koje su date na korišćenje
društvu na kojima je zadržano pravo svojine člana društva. Ortačko društvo mora da ima najmanje dva
člana ako ostane jedan član gasi se.
15. Koja su prava ortaka
Pravo na upravljanje i vođenje poslova društva (poslovodstvo). Zakon predviđa da društvom mogu
upravljati: svi članovi društva, ugovorom o osnivanju upravljanje se može povjeriti samo jednom članu,
zatim nekolicini članova – nekom posebnom organu i posebnom licu koje nije član društva tzv.
PROKURISTA
Ako prema ugovoru ovim društvom upravljaju svi članovi, potrebno je urediti način donošenja odluka:
jednoglasnost, neki oblik većine, kvorum za odlučivanje.
Pravo na dobit: Ortačko društvo na kraju godine sastavlja godišnji obračun, kojim se utvrđuje dobitak ili
gubitak društva kao i učešće svakog člana društva u raspodjeli dobiti ili snošenju gubitaka. Dobitak
ortačkog društva raspodjeljuje se među članovima društva u skladu s ugovorom o osnivanju, na isti
način se reguliše pitanje pokrića gubitka društva.
Pravo na obavještavanje: Reguliše se ugovorom, obzirom da se radi o članovima društva koji u principu
vode poslove oni su logikom stvari upoznati sa svim aktivnostima društva ali ako je upravljanje društva
povjereno određenom broju članova oni su dužni da ostalim članovima društva podnesu izvještaj o
poslovanju društva kao i obračun.
Pravo na povraćaj uloga: Ovo pravo dolazi do izražaja u slučaju prestanka članstva u društvu (otkazom
člana, isključenje člana, smrt člana)

6
Pravo na dio imovine društva po njegovom prestanku: Kada ortačko društvo prestane da postoji tako da
iza njega ne nastaje novi pravni subjekt, društvena imovina preostala posle namirenja povjerilaca,
raspoređuje se članovima.
Član ortačkog društva može prenijeti svoj udio trećem licu uz saglasnost ostalih članova društva, u tom
slučaju članovi ortačkog društva imaju pravo preče kupovine. Odgovornost može da bude neograničena
solidarna ili ograničena, formiraju se u oblasti trgovine, usluga, zanastva, osiguranja, advokatskih
usluga.
16. Kako član odgovara za obaveze ortačkog društva
Ortačko društvo je društvo sa neograničenom solidarnom odgovornošću članova. Članovi odgovaraju
prema svim povjeriocima društva, pa i prema članu društva u tom svojstvu. Odgovornost članova
društva je opšta odnosi se na sve obaveze društva i na sve povjerioce. Ova odgovornost je akcesornog
karaktera, jer zavisi od odgovornosti društva. Prestanak i promjene u obavezi društva, podjednako se
odnose i na obaveze članova. Prigovore koje može izjaviti društvo može i član društva, ako nisu lične
prirode, ali član društva može istaći i lične prigovore (prigovor kompenzacije). Za odgovornost je
mjerodavno stanje članstva u društvu u vrijeme nastanka pravnog odnosa iz kog proizilazi pravna
obaveza, a ne momenat dospijeća obaveza. Otuda i član društva koji ,,istupi“ iz društva odgovara za
obaveze društva nastale do upisa njegovog istupanja u registar, zajedno sa ostalim članovima društva. S
druge strane novi član odgovara na isti način kao i ostali članovi društva.
17. Koje su karakteristike komanditnog društva
• OSNIVA SE UGOVOROM DVA ILI VIŠE LICA, radi obavljanja djelatnosti pod zajedničkom
firmom od kojih najmanje jedno lice odgovara neograničeno solidarno za obaveze društva
(komplementar) a rizik najmanje jednog lica ograničen je do visine njegovog uloga u društvu
(komanditor)
Komanditno društvo je nastalo u srednjem vijeku iz ugovora ,,comenda“ koji se naročito primjenjivao u
pomorskoj trgovini. Pojavljivanje k.d je predstavljalo prvi značajan prodor u sistem u kome je
odgovornost za obaveze bila neograničena. U k.d se po prvi put dozvoljava ograničena odgovornost.
Društvo je atraktivno za komanditora kao ulagača kapitala, koji je zainteresovan za dobit a ne želi se
upuštati u poslovanje i zastupanje društva zadržavajući uvid u rad društva i nadzor nad radom, s time da
trećima u principu ne odgovara. Komanditor unosi u društvo elemente kapitalnog društva.
Komplementarima je komanditno društvo interesantno zato što mogu angažovati sredstva komanditora,
a zapravo ih isključiti iz poslovodstva i zastupanja. Komanditno, kao i svako trgovačko društvo,
podliježe obavezi upisa u sudski registar. Prijavu za upis u sudski registar moraju podnijeti svi
komplementari.
Komanditno društvo predstavlja društvo lica (mada ima karakteristike i društva lica i društva kapitala),
imovina se može povećati dodatnim ulozima, dobiti.
Dobitak i gubitak deli se na članove prema ugovoru o osnivanju, udjeli se mogu prenositi slobodno
između članova, udjeli se mogu prenositi u cjelini ili djelimično, prenos udjela trećim licima je moguć
uz saglasnost svih komplementara i komanditora s većinskim udjelom. Unutrašnji članovi u takvim
slučajevima imaju pravo preče kupovine.
• Postoji više prednosti koje upućuju preduzeća da se organizuju u ovu pravnu formu: poreske
pogodnosti, ograničenje odgovornosti(jemstva) i nezavisnost poslovodstva od promjene ortaka, osnovni
nedostaci su neograničena odgovornost i prodaja udela u slučaju smrti ortaka.
18. Objasnite pravnu poziciju komplementara i komanditora
Komplementari su članovi komanditnog društva koji odgovaraju za obaveze društva cjelokupnom
svojom ( i ličnom ) imovinom, neograničeno kao i članovi ortačkog društva. Komplementari upravljaju
poslovima društva, oni su trgovci, vode i zastupaju društvo. Prema Zakonu o preduzećima R.S ,
komplementar može biti samo fizičko lice, dok u kontinentalnom pravu poželjno je da komplementar
bude pravno lice, najčešće d.o.o ili a.d.
Komplementari su ovlašćeni za obavljanje redovnih poslova, ali za davanje prokure u pravilu potrebna je
saglasnost svih članova koji vode poslove društva (svih komplementara)
Komanditori mogu da budu fizička i pravna lica i odgovaraju do visine uloženih sredstava u društvu.
Komanditori nemaju obavezu da rade u društvu, oni su samo obavezni da unesu odgovarajući ulog u
društvo po kome učestvuju u raspodjeli ostvarene dobiti, taj ulog može biti u novcu i stvarima dok se
ulog u uslugama kod njih za razliku od komplementara obično ograničava. Oni imaju pravo kontrole
poslovanja i pregleda knjiga. Za komanditora ne važi zabrana bavljenja konkurentskim poslom.
Komanditor može koristiti usluge stručnjaka, poreskih savjetnika, advokata i sl.
19. Opšte karakteristike društva sa ograničenom odgovornošću
7
Društvo s ograničenom odgovornošću je društvo koje radi obavljanja djelatnosti osnivaju pravna ili
fizička lica, koja ne odgovaraju za obaveze društva, a rizik za poslovanje društva snose do visine svog
uloga s tim što ulozi članova društva čine osnovni kapital društva. Nastalo iz potrebe kombinovanja
karakteristika društva lica i društva kapitala, te otuda ima osobine i jednih i drugih.
Društvo sa ograničenom odgovornošću osniva se ugovorom o osnivanju, a ako ga osniva jedan osnivač –
odlukom o osnivanju.
Najčešće se radi o društvu sa malim kapitalom i malim brojem članova (primjer je oblik porodičnog
preduzeća) maksimalno 30 članova, unaprijed je utvrđena osnovna glavnica.
Kapital je podjeljen na uloge ili dionice. one ne mogu biti predmet trgovine na berzama. prenos uloga se
može vršiti među članovima bez ograničenja, a trećim licima se može prodavati samo uz pravo preče
kupovine ostalih članova društva.
Srazmjerno ulozima dioničari stiču pravo upravljanja i učešća u dobiti. rizik poslovanja je na preduzeću.
Svaki član društva može imati samo jedan udeo, jedan udeo može imati više vlasnika, koji se u odnosu
na društvo smatraju jednim članom. Novčani osnivački dio osnovnog kapitala društva ne može biti manji
od 5000 km, novčani osnivački ulog pojedinačnog člana ne može biti manji od 500 km.
Чланови друштва са ограниченом одговорношћу не одговарају за обавезе друштва. Једина обавеза члана је да уплати
улог да би стекао одређени удео у друштву. Члан учествује у подели добити коју друштво оствари. Члан сноси
ризике пословања и ограничава се на то да изгуби оно што је уложио. Зато је друштво са ограниченом одговорношћу
подесан облик за остваривање предузетништва, јер омогућује учествовање у добрим резултатима пословања са
осигураном добити, док члан може изгубити само оно што је уложио.
D.o.o odgovara za svoje obaveze bez ikakvih ograničenja, svojom cjelokupnom imovinom.
Ograničavanje odgovornosti u samom nazivu ovog društva označava samo ograničenje odgovornosti
članova, mada to nije adekvatno, jer se njihova odgovornost u stvari isključuje. D.o.o uz akcionarsko
društvo je oblik preduzeća koji se može javiti u privatnom, društvenom, državnom i mešovitom obliku
svojine.
20. Koja su prava članova društva sa ograničenom odgovornošću
Obim udjela u društvu u principu određuje prava i obaveze članova društva. Udio koji se stiče na osnovu
uloga može pripadati jednom licu ili većem broju lica. Ako su više lica vlasnici jednog udjela, ta lica se
u odnosu na društvo smatraju jednim članom i svoja prava ostvaruju preko zajedničkog predstavnika, a
za obaveze koje terete člana odgovaraju solidarno.
Članovi imaju:
1. Imovinska prava ( pravo učešća u dobiti – dividenda i pravo učešća u raspodjeli likvidacione ili
stečajne mase, nakon prestanka društva stečajem ili likvidaciojm a po podmirenju obaveza društva – ova
prava direktno zavise od veličine udjela u društvu. )
2. Upravljačka prava (pravo upravljanja, pravo glasa u organima društva, pravo informisanja, pravo
pobijanja odluka organa društva, pravo na istupanje iz članstva)
3. Specijalna prava (iz određenih razloga se izričito daju nekom članu društva i ta prava se utvrđuju u
ugovoru o osnivanju. To je npr. pravo veta na neke odluke uprave društva ili pak veći broj glasova u
odnosu na veličinu svog udjela prema drugim udjelima u društvu i sl.
4. Prava iz obligacionog odnosa sa društvom ogledaju se u mogućnosti stupanja, člana društva u
obligacioni odnos sa samim društvom (ugovor o kreditu, prodaji, jemstvo, aval i sl)
21. Identifikujte obaveze članova društva sa ograničenom odgovornošću
Obaveze članova društva obuhavataju:
1. Obavezu uplate osnivačkog uloga,
2. obavezu dodatnih uplata, (proizilazi iz statuta društva u kojem je utvrđeno da će društvo pribavljati
dodatna sredstva, potrebna za rad društva upisivanjem novih uloga)
3. obavezu ispunjenja dodatnih činidbi, ( nije regulisana Zakonom o preduzećima R.S nego se
utvrđuje na ugovornoj osnovi i obuhvata obavezu rada u društvu, pružanje usluga društvu, sklapanje
nekog pravnog posla sa društvom od strane člana tog društva)
4. obavezu nekonkurencije društvu. (predviđena je ugovorom o osnivanju i statutom društva, i
predstavlja obavezu lojalnog ponašanja članova društva, naročito članova koji upravljaju društvom i
vode njegovo poslovanje, prema društvu, kao i zabranu nelojalne konkurencije društvu)
22. Navedite obilježja akcionarskog društva
A.D je društvo koje osnivaju pravna, odnosno fizička lica radi obavljanja djelatnosti, čiji je osnovni
kapital utvrđen i podijeljen na akcije određene nominalne vrijednosti. Zbir nominalnih vrednosti svih
akcija čini osnovni kapital A.D.
• Društva kapitala se kao pravna forma organizovanja bitno razlikuje od društva lica. Kod ovih
društava je dominantan kapital, koji se nalazi u prvom planu pri njihovom osnivanju. Najpoznatije i
8
najznačajnije društvo kapitala je A.D skoro da nema velikog preduzeća u razvijenijim zemljama tržišne
privrede a da nije organizovano kao A.D
• osnivaju ga pravna i fizička lica na bazi ugovora o osnivanju, može da ga osnuje i jedno lice u tom
slučaju ono se zove jednopersonalno a.d ili inokosno
• može da bude osnovano sukcesivnim ili simultanim ulozima. sukcesivno, kad se upućuje javni
poziv za upis akcija i akcionari pored osnivača mogu postati i drugi osnivači novčani dio osnovnog
kapitala ne može biti manji od 20.000 KM.
• SIMULTANO OSNIVANJE SE javlja u slučaju kada osnivači sami otkupe emitovane akcije
društva i kada se ne upućuje javni poziv za otkup akcija novčani dio osnovnog kapitala ne može biti
manji od 10.000 KM
• osnovni kapital je utvrđen i podijeljen na akcije nominalne vrijednosti koje vlasniku donose pravo
na upravljanje i učešće u raspodjeli. Novčani osnivački ulog jednog akcionara ne može biti manji od
500 KM. POJEDINAČNA VRIJEDNOST AKCIJE NE MOŽE BITI MANJA OD 5KM.
Ulozi akcionara mogu biti u gotovom novcu, u stvarima i pravima izraženim u novčanoj vrednosti.
Imovina se može povećati emisijom akcija tj. javnim pozivom, zabranjeno je smanjenje kapitala, prva
emisija se ne sme prodavati ispod nominalne vrednosti.
Prednosti osnivanja su: mogućnost pribavljanja kapitala većeg obima – ograničenju odgovornosti
odnosno razlici partnera u visini uloga – mogućnost prenosa vlasništva trećim licima ili na tržištu –
pravo upravljanja po osnovu vlasništva.
Slabosti A.D su: visoki troškovi osnivanja – nemogućnost učestvovanja svih vlasnika, imaoca
akcija u upravljanju društvom – nesigurnost članova uprave, naročito u slučaju kada ne raspolažu
kontrolnim paketom akcija.
23. Organi akcionarskog društva
Kada govorimo o organima a.d važno je znati da postoji vlasnički i funkcionalni kriterij. Svi vlasnici
akcija imaju mogućnost učestvovanja u glavnoj skupštini. U vlasničkom smislu osnovni organ društva
je glavna skupština. U funkcionalnom smislu vođenje poslova društva i zastupanje društva pretežno
obavlja uprava, koja ima određenu samostalnost. U funkcionalnom smislu uprava je vodeći organ
društva.
• Upravljanje akcionarskim društvom vrše odgovarajući organi koje po pravilu čine:
• skupština društva (ili skupština akcionara)
• Upravni odbor
• Nadzorni odbor
• Direktor
• Skupština akcionara je najviši organ upravljanja društvom. Skupštinu čine akcionari društva a
mogu da učestvuju i predstavnici zaposlenih. Skupština je osnivačka, redovna, vanredna i specijalna.
Skupština se sastaje najmanje jednom godišnje (redovna) Skupštinu saziva upravni odbor, a u
slučajevima utvrđenim zakonom i nadzorni odbor i dioničari. Skupština donosi: pravila preduzeća,
statut, program rada, plan razvoja, utvrđuje poslovnu politiku, postavlja i razrešava članove upravnog i
nadzornog odbora (izborna funkcija), odlučuje o raspodjeli i upotrebi dobiti, pokriću gubitka, povećanju
i smanjenju osnovne glavnice (imovinska funkcija), odlučuje o statusnim promjenama(statusna funkcija)
• Upravni odbor je organ upravljanja društvom, koga bira skupština akcionara. Upravni odbor je
odgovoran za operativno poslovanje i vođenje društva.
• Direktor društva vrši menadžersku funkciju. On organizuje i vodi poslovanje društva i odgovara
za njegov poslovni uspjeh, i zastupa društvo prema trećim licima.
24. Pravni odnosi između društva i akcionara
Odnos društva i dioničara pretežno se reguliše kogentnim normama. Osnovna odredba Zakona o
preduzećima R.S o unutrašnjim odnosima je odredba o jednakom položaju akcionara. To je osnovno
člansko pravo koje pojedinom akcionaru omogućava da se brani od odluka i drugih mjera organa
društva. Taj princip jednakog položaja akcionara zabrana je organima društva da zadiru u prava
akcionara.
Načelo povjerenja se u novije vrijeme sve više prihvata pogotovu kod dioničkog društva koje nastaje
simultanim načinom osnivanja i kod društva sa manjim brojem članova. Osim obaveze na uplatu akcije i
ostalih obaveza akcionara postoji i opšta obaveza na povjerenje (savjesnost) prema društvu i ostalim
dioničarima. U teoriji se govori o obavezi lojalnosti, odnosno obavezi uzajamnog podupiranja.
Načelo jednakosti smatra se najvažnijim načelom za prava i obaveze dioničara i ne sastoji se u tome da
bi svi akcionari mogli imati ista prava i obaveze u društvu, nego da pod jednakim uslovima
(pretpostavkama) imaju jednak položaj u društvu. Mjerilo jednakog postupanja obično je visina udjela u
9
osnovnom kapitalu i u tom smislu akcionari mogu imati različit položaj ali je on rezultat različitog
doprinosa društvu: za jednak doprinos jednaka prava. Načelo jednakosti manifestuje se na dva načina:
- jednaki tretman za jednaki doprinos
- za takozvana pomoćna prava vrijedi načelo apsolutne jednakosti svih akcionara bez
obzira na broj akcija (pravo učestvovanja na skupštini, pravo na obavještavanje, pravo na
pobijanje i poništenje odluka skupštine ili mjera uprave)
25. Koja su prava dioničara
Akcionari imaju višestruka imovinska, lična, povjerilačka i specijalna prava.
Imovinska prava: pravo na dividendu, mogu se dijeliti u novcu, akcijama, obveznicama ili mješovito
pravo na dio likvidacione mase po izmirenju svih obaveza društva ali ne i pravo na povraćaj uloga,
pravo na prioritetnu kupovinu akcija u slučaju nove emisije akcija, pravo raspolaganja akcijama.
Lična prava: pravo izbora u organe društva, i pravo izbora organa društva, pravo glasa u skupštini (ako
posjeduje akcije koje daju pravo upravljanja), indirektno pravo nadzora na poslovima društva kroz
kontrolu knjiga, bilansa pravo na informisanje u pogledu poslovanja društva i rada organa društva,
Povjerilačka prava dioničari mogu stupiti u obligacione odnose sa društvom i iz toga sticati određena
prava i obaveze (ugovor o kreditu, jemstvu, avalu i sl.)
Specijalna prava mogu se dati ugovorom o osnivanju i statutom društva(npr. veći broj glasova u
odnosu na akcionarski kapital, pravo konvertovanja akcija, pravo na participativnu prioritetnu dividendu.
26. Vrste specijalizovani akcionarski društava
Evropsko akcionarsko društvo:
U zemljama koje pripadaju Evropskoj uniji postoje različita shvatanja o samom pojmu pravnog lica,
preduzeća, principa organizovanja, upravljanja i odlučivanja od strane osnivača i ovlašćenjima u
pravnom prometu.
Dvije tipične koncepcije su:
- ugovorna koncepcija preduzeća,
- institucionalna koncepcija.
Postoji i funkcionalna teorija koja želi da pomiri nedostatke oba shvatanja.
Ugovorna koncepcija insistira na društvu koje nastaje na osnovu ugovora, kao izraza slobodne volje
ugovarača. Osnivači određuju i obim ovlašćenja lica koje će zastupati i predstavljati to društvo, to znači
da obim ovih ovlašćenja može biti smanjen, odnosno ograničen. Problem ove teorije je kako objasniti
jednopersonalno društvo.
Institucionalna koncepcija smatra da je trgovačko društvo institucija uspostavljena propisima, tako da
ima sopstvene organe koji izražavaju njenu volju po propisanom postupku.
Funkcionalno shvatanje pomiruje ove dve teorije i poštuje se i zakonski okvir i volja osnivača. I pravo
E.U razlikuje društva kapitala i društva lica.
Društva kapitala (javna društva) Evropska kompanija (Societas europeae – SE) pripada grupi javnih
društava, odnosno društava kapitala. Njen osnivački kapital je podeljen na akcije tako da statusni oblik
ove kompanije jeste a.d. Minimum osnivačkog kapitala ne može biti manji od 120 000 evra. Navedeni
iznos osnivačkog kapitala osnivači moraju upisati prilikom osnivanja. Registrovano sjedište SE mora
biti na teritoriji neke od država članica EU. SE mogu se osnovati fuzijom (spajanja ili pripajanja),
transformacijom postojećeg a.d, osnivanje SE kao društva kćeri od strane postojeće SE.
Pojednostavljeno akcionarsko društvo – ovo društvo poznaje Francuska i ono se u teoriji zove
,,društvo društva“. Ovo društvo mogu osnovati dva ili više društava (osnivač može biti svako društvo pa
i građansko koje ima pravni subjektivitet)
Berze hartija od vrednosti – u uporednom berzanskom pravu berze se organizuju u 3 organizaciona
oblika:
- specijalizovana a.d neprofitnog tipa (Njemačka, Austrija)
- dobrovoljno udruživanje članova neprofitnog tipa (Velika Britanija)
- kao državna ustanova- služba kojom upravlja država preko svojih organa i berzanskih
posrednika (Italija, Francuska)
Akcionarska društva zaposlenih – u pravu Sjedinjenih država praktikuje se institut opcija na kupovinu
akcija. Svaki zaposleni koji to želi može dobiti obećanje za prodaju akcija od strane akcionarskog
društva u utvrđenom broju i za cijenu fiksiranu jednom zauvijek. Zaposleni ima rok u kome se može
opredjeliti da li koristiti ovu opciju. Zaposleni u pravilu ne koristi opciju ako je cijena akcije pala, a ako
je porasla u odnosu na fiksiranu, zaposleni će koristiti opciju i kupiti akcije po utvrđenoj cijeni.
Zaposleni praktično nema rizika, a ima nadu u neograničenu dobit U pravu SAD-a opcija koja traje do

10
jedne nedelje ili nekoliko nedelja naziva se pravo (rights), a ako traje duže to je ,,varant“ (warants). To
su opcije na kupovinu akcija ispod tržišne cijene.
Zlatna akcija – institut zlatne akcije omogućuje državi da iako je njeno vlasništvo u društvu svedeno na
male procente da zadrži određena upravljačka prava, pa i pravo veta na određene odluke organa društva,
ako je to ugovoreno sa akcionarima. U francuskom pravu postoji pravo veta na raspolaganje aktivom
(poklon, prodaja, garancija, razmjena).
Akcionarstvo menadžera – ostvaruje se na razne načine (isplata dijela naknade za upravljanje u
akcijama, sticanje akcija kompanije koje se privatizuju pod povlašćenim uslovima, kupovina akcija
kompanije uz višegodišnju otplatu iz njenog profita ili iz kredita za zalaganje akcija kod kompanije…
27. Kako zakon o javnim preduzećima reguliše svrhu osnivanja javnih preduzeća
Prema Zakonu o javnim preduzećima R.S javno preduzeće je preduzeće koje osniva R.S ili jedinica
lokalne samouprave radi obavljanja djelatnosti od opšteg interesa.
Javna preduzeća se osnivaju radi zadovoljenja javnih interesa, a javni interes se može ostvarivati u
raznim oblastima: (energetike, vodoprivrede, saobraćaja, PTT usluga, šumarstva, komunalnih
djelatnosti, korišćenja i upravljanja dobrima u opštoj upotrebi, javnog informisanja, raznih oblika
prevoza itd.)
(( Javno preduzeće je preduzeće koje obavlja djelatnost od opšteg interesa, delatnost od opšteg interesa
mogu obavljati i drugi oblici preduzeća, deo preduzeća i preduzetnik.
Funkcionišu radi postojanja opštih interesa utvrđenih zakonom, imaju monopol, štiti ih vlast, imaju
ograničenu samostalnost, čine u razvijenim zemljama 10-15% bdp, a u nerazvijenim 30-45% bdp.
Javna preduzeća su preduzeća u kojima država ima kontrolni paket akcija (vlasništva) preko 50%
učešća u kapitalu i preko 50 zaposlenih radnika i država preuzima na sebe punu odgovornost za
poslovanje ovog preduzeća.
Ono može imati pravnu formu društva lica i društva kapitala i javnog preduzeća, a ovu djelatnost može
obavljati i društveno preduzeće i preduzetnik.
• formira se u oblasti značajne infrastrukture: vodovod, grijanje, pošta, željeznice, putevi.
• ima skupštinu, nadzorni odbor i odbor revizije.
• Kontrolu vrši država putem cena, standarda ili kroz upravljanje.
• zakon o javnim preduzećima je donešen 2004. godine (sl. glasnik br.75 /04.).))
28. Organi javnog preduzeća
Prema novom sada važećem Zakonu o javnim preduzećima u organe preduzeća spadaju:
- skupština,
- nadzorni odbor,
- uprava (menadžment)
Zakonom je taksativno utvrđena nadležnost ovih organa. tako npr. nadležnost skupštine je da:
a) donosi statut,
b) donosi poslovnik o svom radu i druge poslovne akte u skladu sa zakonom,
c) donosi etički kodeks,
d) donosi plan poslovanja i revidirani plan poslovanja,
e) donosi program investicija za planski period,
f) imenuje i razrešava nadzorni odbor,
g) imenuje i razrešava odbor za reviziju,
h) odlučuje o trajnoj poslovnoj saradnji i povezivanju sa drugim preduzećima,
i) odlučuje o raspodjeli godišnje dobiti i pokriću gubitaka,
j) odlučuje o povećanju i smanjenju osnovnog kapitala,
k) odlučuje o osnivanju novih preduzeća,
l) odlučuje o drugim pitanjima u skladu sa zakonom i statutom preduzeća.
Nadležnost nadzornog odbora je;
a) nadzire rad uprave,
b) donosi poslovnik o svom radu,
c) predlaže statut, etički kodeks i druge akte skupštini,
d) predlaže imenovanje i razrešenje članova odbora za reviziju,
e) imenuje i razrešava članove uprave u skladu sa postupcima utvrđenim statutom
zakonom,
f) donosi smjernice o nabavci i vrši nadzor nad njihovim sprovođenjem,
g) odobrava preporuke odbora za reviziju o raspodjeli dobiti te drugim pitanjima,
h) daje uputstva direktoru za sprovođenje istrage u vezi sa učinjenim nepravilnostima,
11
 i) daje prijedlog skupštini o poslovnoj saradnji i povezivanju sa drugim preduzećima,
j) donosi odluke o investiranju u skladu sa zakonom i statutom,
k) daje prijedlog skupštini o osnivanju novih preduzeća.
Nadzorni odbor se sastoji od najmanje tri člana, s tim da oni akcionari koji imaju najmanje 5% glasačkih
prava imaju pravo na jedno mjesto u nadzornom odboru, a člana nadzornog odbora iz reda akcionara
bira skupština na način utvrđen statutom.
Nadležnost uprave preduzeća je:
a) izvještavanje nadzornog odbora na zahtjev nadzornog odbora,
b) sprovođenje etičkog kodeksa,
c) izrada i nadgledanje realizacije planova poslovanja,
d) pregledanje i sprovođenje smjernica o nabavci te sprovođenje važećih propisa,
e) utvrđivanje prijedloga o raspodjeli dobiti i pokriću gubitaka,
f) zapošljavanje i otpuštanje zaposlenih u skladu sa postupcima utvrđenim aktima
preduzeća i važećim zakonima,
g) davanje prijedloga nadzornom odboru o poslovnoj saradnji i povezivanju sa drugim
preduzećima,
h) davanje prijedloga nadzornom odboru o investicionim odlukama, u skladu sa važećim
zakonima o investicijama,
i) obavlja i druge poslove utvrđene zakonom, statutom i aktima preduzeća.
Upravu preduzeća čine direktor i izvršni direktori. Direktora i izvršne direktore bira nadzorni odbor
većinom glasova na osnovu javnog konkursa.
29. Preuzimanje obaveza u pravnom prometu (zastupanje)
Zastupanje je svako delovanje za drugog, i to delovanje za drugog u smislu zaštite njegovih
ekonomskih interesa – bez obzira da li zastupnik dobija i punomoćje, da u ime i za račun ovoga
preuzima takva prava i obaveze. Ovakvo šire zastupanje obuhvata tzv. indirektno zastupanje koje postoji
kod ugovora o komisionu. Tako, kod indirektnog zastupanja postoji odnos zastupanja u privrednom
smislu reči, jer je za takvo zastupanje karakteristično da zastupnik ulazi u određeni pravni posao za
komitenta, da uz naknadu (proviziju) obavi u svoje ime i za njegov račun jedan ili više poslova koje mu
komitent poveri. Tom prilikom zastupnik ne dobija punomoćje da istupa u ime komitenta.
U širem smislu reči, u zastupanje spadaju i poslovi posredništva kod kojih posrednik dovodi u vezu
zainteresovana lica, po osnovu naloga, a posao sklapaju zainteresovani subjekti neposredno,
direktno. To isto je predviđeno i kod nas, u Zakonu o obligacionim odnosima, gde je istaknuto da se
ugovorom o posredovanju obavezuje posrednik da nastoji naći i dovesti u vezu sa nalogodavcem
određeno lice koje bi sa njim pregovaralo o zaključenju određenog ugovora, nalogodavac se obavezuje
da mu isplati određenu naknadu, kad taj ugovor bude zaključen.
Zastupanje u užem smislu podrazumeva određene oblike kod kojih zastupnik dobija konkretan
nalog i punomoćje da svojom izjavom volje, u ime i za račun zastupanog preuzima određena
prava i obaveza.
Vidovi zastupanja se mogu posmatrati i sa drugog aspekta, od koga je pošao i naš Zakon o obligacionim
odnosima. Po tom kriterijumu, zastupnik obavlja zastupanje na osnovu zakona, opšteg akta pravnog lica,
akta nadležnog organa ili po osnovu izjave volje zastupanog (na bazi punomoćja), kao i sa drugog
aspekta, da zastupnik obavlja poslove zastupanja kao svoju delatnost, na osnovu posebnih ugovora kao
što su na primer, ugovor o komisionu, ugovor trgovinskom zastupništvu i ugovor o posredovanju.
 Prenošenje ovlašćenja Zastupnik ne može preneti data ovlašćenja na drugo lice izuzev kad mu je to
po zakonu dozvoljeno ili ako je takva mogućnost ugovorom predviđena. Izuzetno, zastupnik može to
učiniti kad je sprečen okolnostima da određeni posao lično obavi, a interesi zastupanog zahtevaju
neodložno preduzimanje određenih radnji ili pravnog posla u celini. Postoje i prekoračenja granice
ovlašćenja i kad se ona pojave, zastupani je u obavezi samo ukoliko odobri prekoračenje. Međutim, kad
zastupani ne odobri ugovor o roku koji je redovno potreban da se ugovor takve vrste razmotri i oceni,
smatra se da je odobrenje odbijeno.
((Preduzeće kao pravno lice ne može neposredno preduzimati pravne radnje već to može činiti samo
preko fizičkih lica. To su lica koja su statutom ili drugim pravnim aktom ovlašćena da u ime preduzeća
preduzimaju pravne radnje i na taj način stiču za preduzeće prava odnosno preuzimaju za njega
obaveze. Razlikuju se zakonski zastupnici, ugovorni zastupnici, punomoćnici po zaposlenju i drugi
ovlašćeni zastupnici preduzeća. Za razliku od zastupanja, pod predstavljanjem preduzeća podrazumeva
se istupanje nekog lica u ime i za račun preduzeća ali bez ovlašćenja da svojim izjavama volje stiče
prava ili preduzima obaveze za preduzeće.
12
Zastupanje preduzeća od strane dirktora i drugih radnika - Preduzeće zastupa i predstavlja direktor na
osnovu samog zakona. Statutom preduzeća može se predvideti da pravo na zastupanje preduzeća imaju i
drugi radnici. Zastupnik je ovlašćen da u ime preduzeća, u okviru njegove delatnosti, a u granicama
svojih ovlašćenja, zaključuje ugovore i vrši druge pravne radnje kao i da zastupa preduzeće pred
sudovima i drugim organima. Ovlašćenja zastupnika se mogu ograničiti statutom odnosno pravilima
preduzeća. Zastupnik može, u okviru svojih ovlašćenja, da obezbedi drugom licu pismeno punomoćje za
zaključivanje određenih vrsta ugovora i preuzimanje određenih pravnih radnji.
Prokura - Prokura je punomoćje čiji su sadržina i obim određeni zakonom. Prokuru preduzeće može
dati radniku sa posebnim ovlašćenjima i odgovornostima ili drugom licu u preduzeću ili van preduzeća.
Prokuru mogu dati sva preduzeća. Davanje i prestanak prokure se obavezno upisuje u sudski registar
stim da se upis prestanka prokure mora izvršiti u roku od tri dana od dana prestanka ovlašćenja.
Prokuru daje direktor uz saglasnost organa upravljanja. Prokura može biti pojedinačna ili zajednička
(skupna). Pojedinačna prokura može biti data jednom licu ili većem broju lica, a ako je data većem
broju lica svaki prokurist ima svoje ovlašćenje. Skupna prokura se može dati dvojci ili većem broju lica
zajedno, a pravni poslovi i radnje punovažni su samo ako postoji saglasna izjava volje svih prokurista.
Prokura ne može premašiti direktorova ovlašćenja u zastupanju preduzeća i mora se kretati u
granicama delatnosti i svrhe poslovanja preduzeća. Ona se ne može ograničiti po ovlašćenjima i
vremenski, niti može biti uslovna.
Ugovorni zastupnici (punomoćnici) - Ugovorni zastupnici su fizička ili pravna lica koja svoje
ovlašćenje na zastupanje preduzeća zasnivaju po ugovoru ili drugom pravnom poslu. Punomoćnik može
preuzimati samo one pravne poslove za čije je preduzimanje ovlašćen. Za preuzimanje pravnih poslova
izvan domena redovnog poslovanja preduzeća punomoćnik mora imati specijalno punomoćje. Za
preuzimanje menične obaveze, zaključenje ugovora o jemstvu, o poravnanju, o arbitraži, neophodno je
specijalno punomoćje. Preduzeće može suziti ili opozvati dato punomoćje čak i u slučaju da se
ugovorom odreklo tog prava.
Trgovački putnici - Trgovački putnik je lice koje je od strane preduzeća ovlašćeno da preduzima
određene poslove u vezi sa prodajom robe s tim da se obim tih ovlašćenja utvrđuje punomoćjem koje mu
je preduzeće dalo. Osnovno je pravilo da trgovački putnik nije ovlašćen na zaključenje ugovora o
prodaji i drugih ugovora. On je ovlašćen da za preduzeća prima reklamacije na robu kao i druge izjave
volje u vezi sa izvršenjem ugovora koji je nastao njegovim posredovanjem. Isto tako ovlašćen je da u
ime preduzeća preduzima potrebne mere za očuvanje prava iz zaključenog ugovora.))
30. Punomoćstvo
Zakon o obligacionim odnosima reguliše institut punomoćja i određuje pojam punomoćja, formu
davanja punomoćja, obim, način davanja, opozivanje, dejstvo i načine prestanka punomoćja.
Vrste punomoćja
Spoljnotrgovinsko preduzeće može dati više vrsta punomoćja:
 Opšte ili generalno punomoćje – Zakon o obligacionim odnosima predviđa da punomoćnik kome
je dato opšte punomoćje može da preduzima samo pravne poslove koje spadaju u redovno poslovanje. U
posebne poslove spadaju preuzimanje menične obaveze, zaključivanje ugovora o jemstvu, zaključivanje
ugovora o poravnanju, zaključivanje ugovora o izabranom sudu i odricanje nekog prava bez naknade.
 Posebno ili specijalno punomoćje – Ovo posebno ili specijalno punomoćje se daje od strane
vlastodavca punomoćniku radi preuzimanja određenog konkretnog posla (jednog ili više, ali tačno
određenih poslova) i za preuzimanje određene vrste poslova. To je predviđeno i našim Zakonom o
obligacionim odnosima kada je normirano da se „poslovi“ koji ne dolaze u redovno poslovanje mogu od
strane punomoćnika preduzeti samo kada je posebno ovlašćen za preduzimanje takvog posla, odnosno
vrste poslova u koje ovaj spada.
 Poslovno punomoćje - Zakonom o obligacionim odnosima predviđene su odredbe o poslovnom
punomoćju i to one koje regulišu pitanje davanja punomoćja i njegove sadržine kao poslovnog
punomoćja.
 Poslovno punomoćje može biti dato, u granicama zakona, od strane spoljnotrgovinskog preduzeća
ili pravnog lica i njime ovlastiti punomoćnika da zaključuje ugovore i obavlja ostale poslove koji su
uobičajeni u vršenju njihove delatnosti. Da bi se bliže odredio koje su to poslovne delatnosti,
zakonodavac nabraja koji se ugovori, odnosno koje pravne radnje ne smatraju uobičajenim i kao takvi ne
spadaju u redovne poslovne delatnosti – za koje se, pošto ne ulaze u krug uobičajenih poslova, za
njihovo vršenje zahteva posebno odobrenje.
 Punomoćje trgovačkog putnika - Trgovački putnik spoljnotrgovinskog preduzeća je specijalna
vrsta punomoćnika koji zastupa spoljnotrgovinsko preduzeće – putujući i prodajući robu izvan sedišta
13
spoljnotrgovinskog preduzeća – u inostranstvu. Koju to robu oni mogu prodavati, izričito je navedeno u
punomoćju koje mu je izdalo spoljnotrgovinsko preduzeće.
 Punomoćje po zaposlenju
 Punomoćnicima po zaposlenju, podrazumevaju se lica koja rade na određenim poslovima čije je
obavljane vezano za zaključivanje i ispunjenje određenih ugovora, kao što su prodavci u radnjama, lica
koja obavljaju određene usluge u ugostiteljstvu (konobari i sl.), lica na poslovima šalterske službe u
pošti, banci, kondukteri, piloti, strujardese i druga lica, ovlašćena su samim tim faktom i na zaključenje i
ispunjenje konkretnih ugovora koji su vezani obavljanje određenih poslova. Prema tome, punomoćnici
po zaposlenju su ovlašćeni da zastupaju spoljnotrgovinsko preduzeće u kojem rade i da na osnovu
poslova koji obavljaju zaključuju određene ugovore.
 Posebna vrsta punomoćja – prokura.
 Potrebno je istaći, da naš Zakon o preduzećima zadržava institut prokure, kao oblika zastupanja
preduzeća, pa prema tome i spoljnotrgovinskog preduzeća. Postoje dva oblika prokure: pojedinačna
(individualna) i kolektivna (zajednička, skupna) prokura. Pojedinačna prokura se daje jednom ili većem
broju lica, a ako je ona data većem broju lica, tada svaki prokurista ima sva ovlašćenja koja po Zakonu o
preduzećima sadrži prokura. Kolektivna prokura se daje dvojici ili većem broju lica zajedno. U slučaju
kolektivne prokure, pravni poslovi i radnje punovažni su, kada postoji saglasna izjava volje svih
prokurista a izjave volje i saopštenja trećih lica učinjenih jednom od prokurista, smatraju se učinjenim
svim prokuristima. Prokurista ne može preneti prokuru na drugo lice.
31. Odgovornost za preuzete obaveze u pravnom prometu
Zastupnik odgovara nalоgodavcu za ispunjenje obveza iz ugovora za čije je sklapanje posredovao ili
koje je po ovlaštenju on sklopio u ime nalogodavca, samo ako je za to posebno pismeno garantovao.
U tom slučaju on ima pravo i na posebnu naknadu (delkredere provizija).
32. Preduzeće za zapošljavanje invalida
Kao preduzeće za zapošljavanje invalida, u smislu zakona, smatra se preduzeće u kome je zaposleno
najmanje 51% invalida. Preduzeća za zapošljavanje invalida u svom sastavu mogu imati kapacitete za
smeštaj zaposlenih invalida. Preduzeće za zapošljavanje invalida mogu osnovati: Republika, opština
odnosno jedinice lokalne samouprave, preduzeće, ustanova, kao i drugo pravno lice i građani Republike.
Strana pravna i fizička lica mogu osnivati preduzeća u skladu sa zakonom (o prof. reh. ospos. i zapoš.
inval. sl. gl. R.S 98/04), Zakonom o preduzećima i u skladu sa Zakonom o stranim ulaganjima.
Preduzeće za zapošljavanje invalida gubi taj status ako u toku rada ne održava odnos zaposlenih invalida
utvrđen zakonom (51%). Preduzeće zapošljava invalide bez javnog oglašavanja potrebe za radnicima.
Ukoliko za određeno radno mjesto odnosno posao ima više invalida koji ispunjavaju uslove radnog
mjesta od broja izvršilaca koji se primaju prednost utvrđuje organ koji je uputio invalide, odnosno Zavod
za zapošljavanje – za invalide koji su zaposleni.
33. Privredne asocijacije
Под привредном (трговачком) комором подразумева се асоцијација привредних (трговачких)
лица, настала на основу Закона о Привредној комори Р.С, као представник њихових интереса
пред државним органима. Комора има својства правног лица и њом управљају чланови коморе
преко својих представника у њеним органима који се бирају на начин утврђен статутом коморе.
Чланови коморе су: предузећа, банке и друге финансијске организације, организације за
осигурање и други облици организовања који обављају привредне делатности и услуге. Чланство
за ове субјекте је обавезно.
Привредне коморе су код нас организоване по територијалном принципу и ту се појављују:
регионалне коморе, коморе република и покрајина и Привредна комора Р.С.
Комора има шест функција и то: она је репрезентант привреде пред државним органима, она је
погодно место за сусрете привредника, она је стручна институција са циљем унапређења рада и
пословања својих чланова, она је учесник у утврђивању мера економске политике, јачања
пословног морала у привреди и она је са јасно утврђеним јавним овлашћењима.
Предвиђено је да Привредна комора Р.С обавља: заступање заједничких интереса чланова коморе
у области привредног система, послове развојне и економске политике пред савезним
органима и организацијама, унапређивање робне размене, асортимана и квалитета производа и
услуга, унапређивање стандарда и техничких норматива и њихово прилагођавање међународним
решењима и пракси и издавању одговарајућих цертификата, подстицање истраживања у области
научно-технолошког развоја, као и друге послове.
Комором управљају чланови коморе, а преко својих представника у органима коморе. Органи
коморе су: скупштина коморе, извршни одбор, надзорни одбор и председник коморе.
14
Као акти коморе појављују се одлуке, закључци и препоруке. Препоруке представљају
карактеристичан акт са необавезном снагом.
Статут коморе доноси скупштина коморе и објављује га у свом гласилу, а истим се уређују:
делокруг и овлашћења скупштине и других органа коморе, избор, састав и трајање мандата
органа коморе, облици рада и организовање коморе, права, обавезе и одговорности чланова
коморе и др.
Коморе имају и специјализоване судове: судове части, сталне избране судове и
спољнотрговинску арбитражу.
Задружни савези су самосталне интересне и стручно-пословне организације које се оснивају
ради унапређења делатности задруга и заштите њихових заједничких интереса. Задруге се
повезују у задружне савезе, по врстама задруга и за одређену територију.
Задружни савези обављају следеће послове: пружају стручну и другу помоћ при оснивању и
унапређењу послова задруге, заступају интересе задруге пред државним органима и
организацијама у области задругарства, организују стручно усавршавање, научно-истраживачки
рад и информативно-истраживачку и пропагандну делатност од интереса за унапређење
задругарства, доносе правила задружног савеза и обављају друге послове који су прописани
Законом о задругама и правилима задружног савеза.
Задружни савез је правно лице и њега оснивају задруге, односно задружни савези закључивањем
уговора о оснивању и доношењем правила задружног савеза. Уговором о оснивању задружног
савеза утврђују се задаци и послови савеза, фирма, седиште и органи савеза, стицање чланства у
савезу и друга питања која су од интереса за оснивање савеза.
34. Povezivanje privrednih društava
KONCERN je oblik u kome postoji samo 1 dominantno preduzeće i više zavisnih pod jedinstvenim rukovođenjem
od strane dominantnog preduzeće
KARTEL je skup istovetnih ili različitih preduzeća koja su međusobno povezana horizontalno ili vertikalno i koja
isključuju međusobnu konkurenciju
KONZORCIJUM je oblik povezivanja putem sporazuma o ispunjenju određenog posla
TRUST nastaje kada jedno lice (trustor) poverava drugome (trustee) neko dobro uz obavezu da ga čuva za korist i
za račun trustora kao vlasnika. Trustee ima obavezu da upravlja poverenom stvari u skladu sa njenom namenom i
da prenese na stvarnog vlasnika plodove i proizvode dobara koji su predmet trusta. (to je oblik povezivanja u
trajniju čvršću grupaciju u kojoj preduzeća zadržavaju svoj identitet)
INTERESNA GRUPACIJA predstavlja objedinjenje čiji je cilj zajedničko pridobijanje dobiti.
Под повезаним предузећима сматрају се предузећа која су у неком међусобном односу. Закон
предузећима у нашем правном систему предвиђа следеће облике повезаних предузећа: матично
и зависно предузеће (мешовити холдинг, концерн), предузеће са узајамним учешћем и
холдинг.
Предузећа се не могу повезивати када је то повезивање супротно прописима о монополима.
Монополски положај на тржишту има привредни субјект који у трговини, производњи роба или
у вршењу услуга на јединственом тржишту нема конкуренцију. Законом се забрањују
монополистички споразуми између привредних субјеката који доводе до спречавања
конкуренције и изазивања поремећаја на јединственом тржишту којима се наноси штета
потрошачу.
Кад једно предузеће са узајамним учешћем капитала има у другом предузећу већинско или
значајно учешће капитала, или кад на основу уговора закљученог са другим предузећем има
право да именује већину или најмање 1/4 чланова управног одбора, односно има већину или
најмање 1/4 гласова скупштини предузећа, то се предузеће сматра матичним, а друго предузеће
зависним.
Матично предузеће са већинским учешћем капитала је предузеће које непосредно или
посредно преко другог предузећа, на основу више од 50% учешћа у капиталу, има више од 50%
гласова у скупштини и право да именује више од половине чланова управног одбора зависног
предузећа.
Матично предузеће са значајним учешћем капитала је оно које непосредно или посредно
преко другог предузећа, на основу учешћа најмање 25% у капиталу, има најмање 25% гласова у
скупштини право да именује најмање 25% чланова управног одбора зависног предузећа.
Предузећа са узајамним учешћем капитала су повезана предузећа код којих свако предузеће
има учешћа капитала у другом предузећу. Јављају се у два облика: предузеће са релативно истим
учешћем и предузеће са већинским учешћем једног предузећа.
Када су међусобна учешћа капитала релативно иста, свако предузеће смањиће своје учешће у
15
основном капиталу другог предузећа до 10%. Предузеће је дужно да обавести друго предузеће да
је стекло више од 10% учешћа у његовом капиталу (предузеће са релативно истим учешћем).
Кад једно предузеће поседује акције и уделе који чине више од 10% основног капитала другог
предузећа, учешће капитала тог другог предузећа не може бити веће од 10% основног капитала
првог предузећа. Предузеће које стекне учешће капитала у другом предузећу веће од 10%, дужно
је да га о томе обавести (предузеће са већинским учешћем једног предузећа).
Холдинг је предузеће које има у својини акције или уделе зависног предузећа, а првенствено
обавља делатност управљања, стицања учешћа капитала у другом предузећу путем акција, удела
или заменљивих обвезница (оснивање, трајно улагање, куповина, размена), као и делатност
располагања тим хартијама. Холдинг се може организовати као ортачко друштво, командитно
друштво, акционарско друштво, друштво са ограниченом одговорношћу, друштвено предузеће и
јавно предузеће.
35. Reorganizacija privrednih društava
Pod reorganizacijom privrednog društva u smislu zakona podrazumeva se statusna promena privrednog
društva i promena pravne forme privrednog društva. Pod statusnom promenom privrednog društva u
smislu ovog zakona podrazumeva se spajanje (preduzeće se može spojiti sa drugim preduzećem),
podela (na dva ili više preduzeća) odvajanje i promena oblika preduzeća.
U statusnoj promeni privrednog društva mogu se kombinovati statusne promene spajanja i podele ili
statusne promene spajanja i odvajanja. Odluka o statusnoj promeni ne može se pobijati zbog utvrđene
srazmere zamene akcija ili udela u skladu sa zakonom.
Ako u statusnoj promeni učestvuju privredna društva različite pravne forme, na statusnu promenu
primenjuju se i odredbe zakona o promeni pravne forme društva čija se pravna forma menja statusnom
promenom.
Privredna društva ne mogu vršiti statusne promene suprotno zakonu kojim se uređuje zaštita
konkurencije.
Dva ili više preduzeća mogu se spojiti:
- prenosom imovine jednog ili više preduzeća (preuzeta preduzeća) na drugo preduzeće
(preduzeće primalac), u zamenu za obezbeđenje akcija ili udela tog preduzeća (spajanje
preuzimanjem – pripajanje)
- osnivanje novog preduzeća na koje prelazi imovina preduzeća koja se spajaju, u zamenu
za obezbeđenje akcija ili udela novog preduzeća (spajanje novim osnivanjem)
Odlukom skupštine preduzeće se može podeliti na dva nova preduzeća ili više novih preduzeća, uz
prestanak postojećeg preduzeća. Preduzeća nastala podelom odgovaraju solidarno za obaveze
podeljenog preduzeća. Brisanje podeljenog preduzeća iz registra i upis preduzeća nastalih podelom
izvršiće se posle razgraničenja sredstava, prava i obaveza (deobni bilans)
Preduzeće može promeniti jedan oblik u drugi ako ispunjava uslove za osnivanje tog oblika preduzeća
utvrđene zakonom. promena oblika preduzeća ne znači nastanak novog preduzeća u smislu preuzetih
prava i obaveza. Odluku o promeni oblika preduzeća donosi skupština, ako se tom promenom mijenjaju
utvrđena prava i obaveze akcionara i članova preduzeća za punovažnost odluke o promeni oblika
preduzeća potrebna je saglasnost i tih akcionara i članova.
36. Zaštita konkurencije
Антимонополски закон дефинише основни појам нарушавања конкуренције и то тако што сматра
да се сва акта и радње привредних субјеката и других правних лица која су усмерена у циљу
остваривања монополистичког понашања, доминантног положаја и закључивања
монополистичког споразума, нарушава конкуренција изазивају поремећај на јединственом
тржишту. Такође овај закон предвиђа мере за њихова спречавања и отклањања (члан 1.
Антимонополског закона). Нелојална конкуренција, шпекулација, ограничење јединственог
тржишта, такође су инкриминисани у овом закону.
Ponašanja poslovnih subjekata: nelojalna konkurencija; monopolističko delovanje; špekulacije;
ograničavanje tržišta; zaključivanje zabranjenih, nemoralnih i fiktivnih ugovora; zaključivanje opasnih
poslova. Ovakva ponašanja regulišu se i sankcionišu odgovarajućim aktima države.
Nelojalna konkurencija je svaka radnja trgovca koja je protivna poslovnim običajima i kojom se nanosi
ili može naneti šteta drugom trgovcu, drugom pravnom licu i potrošaču.
Konkurencija je oblik nadmetanja između poslovnih subjekata povodom proizvodnje i razmene roba,
kao i pružanja usluga u poslovnom životu i može se odvijati samo u određenim uslovima:ekonomske
samostalnosti poslovnih subjekata
postojanja slobodnog tržišta na kome vlada zakon ponude i tražnje.

16
Zdrava konkurencija je utakmica poslovnih subjekata koja pozitivno deluje na privrednu aktivnost, a
čiji je rezultat povećanje produktivnosti, poboljšanje kvaliteta p/u, smanjenje cena, bolje snabdevanje,
praćenje potreba i zaštita interesa potrošača.
Konkurent je lice koje preduzima iste poslove da izvrši istu radnju, bolje i jeftinije nego njegov rival.
Nelojalna konkurencija svaka radnja poslovnog subjekta učinjena radi poslovne utakmice pri
vršenju prometa roba i usluga ili drugih poslovnih delatnosti koja je protivna dobrim poslovnim običajima
i kojom se nanosi ili može naneti šteta konkurentu, potrošačima ili društvenom interesu.
Za određivanje vrsta pojavljuje se kao pravni osnov: zakoni, ugovori, opšti akti.
Zakonom o trgovini propisuju se sledeća dela nelojalne utakmice:
NELOJALNA REKLAMA je delo nelojalne konkurencije u kome se reklamiranje, oglašavanje ili nuđenje
robe ili usluga obavlja navođenjem podataka ili upotrebom izraza kojim se stvara ili može stvoriti
zabuna na tržištu (prevarna reklama-superlativna reklama, Uporedna reklama-istovremeno ističe
odlike tuđeg proizvoda upozoravajući na njegove mane, servilo podržavanje-jedno preduzeće se
koristi istim pakovanjem svoje robe kao i poznatiji mu konkurent)
OCRNJIVANJE je davanje, korišćenje i prenošenje negativnih podataka o drugom subjektu, njegovoj robi
ili uslugama, u cilju njegovog omalovažavanja i diskreditovanja
DAVANJE NETAČNIH PODATAKA O SVOJOJ ROBI sastoji se od obeležavanja robe namenjene prodaji
oznakama ili podacima koji stvaraju ili mogu stvoriti zabunu u pogledu porekla, načina proizvodnje,
količine, kvaliteta ili drugih svojstava robe.
PRIKRIVANJE MANA ROBE –na robi ili pri pružanju usluga ne upozoravati kupca na mane koje roba ima
POVREDE TUĐIH POSLOVNIH ODNOSA preduzimanje radnji od strane jednog poslovnog subjekta kojima se
raskidaju postojeći poslovni odnosi između drugih poslovnih subjekata ili sprečavaju, odnosno
otežavaju novi poslovni odnosi.
ZLOUPOTREBA NA RASPRODAJAMA oglašavanje prividne rasprodaje/prividno sniženje cena robe a sve u
cilju da se potrošači dovedu u zabludu u pogledu cena
NEOVLAŠĆENA UPOTREBA OBELEŽJA DRUGE ORGANIZACIJE je kada jedan poslovni subjekt koji bez dozvole
ili pravnog osnova, koristi spoljna obeležja drugog poslovnog subjekta
OVLAŠĆENA UPOTREBA SPOLJNIH OBELEŽJA DRUGE FIRME onda kada jedan poslovni subjekt ustupi
drugom pravo korišćenja svojih obeležja, i time stvori li može stvoriti zabunu na tržištu.(potrošač biva u
zabludi o identitetu proizvođača)
NEOVLAŠĆENO KORIŠĆENJE TUĐIH POSLOVNIH USLUGA kad se nedozvoljeno prisvajaju tuđe poslovne
veze i kontakti, naravno, uz pretpostavku da se radi o konkurentskoj organizaciji.
PODMIĆIVANJE-davanje ili obećavanje poklona, imovinske ili druge koristi u cilju postizanja preimućstva
u privrednom prometu na štetu drugog poslovnog subjekta.
PREMIJSKI POSLOVI-različite radnje koje privredni takmičari preduzimaju u vezi sa pridobijanjem
klijentele, a koje su suprotne dobrim poslovnim običajima, jer su usmerene na ostvarivanje nezaslužne
ekonomske prednosti i na nanošenje štete drugim privrednim subjektima.
Ugovori/opšti akti:
Konkurentske klauzule-zaključuje se ugovor pod kojima direktor, kao i drugi radnici (dok su u radnom
odnosu) ne mogu osnovati preduzeće koje bi obavljanjem delatnosti moglo prouzrokovati štetu
preduzeću.
Klauzule o zabrani konkurencije u radnom pravu
Sukob interesa (klauzula konfliktnosti interesa)
Zabrana zakupodavcu da izdaje u istoj zgradi ili u blizini lokal iste namene drugom zakupcu.
Monopol-tržišno stanje pri kojem na strani ponude postoji samo jedan prodavac, a na strani tražnje
samo jedan kupac.
Monopol se javlja kada određeni poslovni subjekti po pravilu veliki poslovni subjekti, u sistemu tržišne
privrede, a radi svoje snage u pojedinim delatnostima posluju bez konkurencije i time ovladavaju
određenim tržištem.
Monopolistički sporazumi su svi oni sporazumi između dva li više poslovnih subjekata, odnosno
sporazum u okviru udruženja poslovnih subjekata o uslovima poslovanja koji je usmeren, odnosno koji
dovodi ili može dovesti do narušavanja ili sprečavanja konkurencije i izazivanja poremećaja na
jedinstvenom tržištu, odnosno kojim se može naneti šteta potrošaču.
Vrste zloupotrebe monopolskim delovanjem:
Dominantni položaj-položaj privrednog subjekta koji u trgovini, odnosno proizvodnji određene
robe/vršenje usluga na jedinstvenom tržištu, odnosno na njegovom delu, nema znatniju konkurenciju.
Monopolski položaj-takav položaj privrednog subjekta koji u trgovini, odnosno proizvodnju određene
robe ili u vršenju usluga na jedinstvenom tržištu nema konkurenciju.
Vrste monopolističkih sporazuma:
Sporazum o podeli ili zatvaranju tržišta u pogledu kupovine ili prodaje robe je sporazum koji
sklapaju subjekti istih ili različitih delatnosti sa ciljem da podele tržišta ili tržište tako da omogućuju
dominantan položaj određenog subjekta na njemu u suštini predstavljaju ovaj tip monopola

17
 Sporazum o cenama
Sporazum o ograničavanju obima proizvodnje, prodaje i tehničko-tehnološkog razvoja-pokušaji
da se stvore određene pogodnosti u smanjenoj ili ograničenoj proizvodnji kako bi se s toga mogli
diktirati uslovi nabavke ili cene po željama monopoliste.
Sporazum kojim se prodavac obavezuje da će prodati robu isključivo ili pretežno određenom
poslovnom subjektu ili preko određenog subjekta, odnosno na određenom delu tržišta.
Teritorijalno ograničenje predstavlja obećanje prodavca da neće prodavati robu izvan određenog
područja.
Ograničenja prema vrstama potrošača-obećanje koje je postignuto među poslovnim subjektima da
neće prodavati robu ili pružati usluge određenim klijentima /potrošačima
''tied-in'' sporazumevanje između kupca i prodavca da će isključivo kupovati od njega
sporazum o odricanju, sprečavanju, ograničavanju prava prodaje i kupovine, prava uvoza i
izvoza-cilj uspostavljanje monopolskog položaja na jednom tržištu.
Sporazum o uvozu-izvozu robe isključivo/pretežno preko određenog poslovnog subjekta
SVI OVI SPORAZUMI SU NIŠTAVNI
Špekulacija sticanje neosnovane imovinske koristi izazivanjem poremećaja u snabdevanju tržišta ili
neopravdanim povećanjem cena. Elementi:
1- špekulaciju čine svi oni poslovni subjekti koji se pojavljuju ili se ne mogu pojaviti na tržištu
2- za postojanje špekulacije bitno je da je ona učinjena u cliju postizanja neosnovane imovinske
koristi
3- za postizanje špekulacije bitno je da je ona nastala kao posledica izazivanja poremećaja u
snabdevanju tržišta ili neopravdanog povećanja cena
Vrste dela špekulacije:
 prikrivanje robe, ograničavanje ili obustavljanje prodaje robe kojima se prouzrokuje poremećaj
na tržištu-postizanje ekstra profita nastalog na osnovu sklanjanja u određeno vreme izvesne robe
 uslovljavanje kupovine jedne robe kupovinom druge robe ili na drugi način uslovljavanje
kupovine i prodaje robe
 otežavanje ili onemogućavanje kupovine robe-kupac koji je prinuđen da kupuje određenu robu,
a prodavac ili proizvođač tu istu robu prodaje na način ili pod uslovima koji su ne
odgovarajući/nemogući.
 Zaključivanje fiktivnih ugovora o kupovini i prodaji robe ili vršenju trgovinskih usluga-ugovor
kojim se samo stvara privid o njegovom postojanju, a u suštini on stvarno i nije zaključen
 Nepridržavanje roka isporuke robe ili isporuka robe posle ugovorenog roka po ceni višoj od
cene koja je važila na dan isporuke robe utvrđen ugovorom
 Nepridržavanje redosleda isporuke kada se roba prodaje uplatom unapred određenog iznosa
novčanih sredstava
Ograničavanje tržišta-radnje usmerene na ograničavanje slobodne razmene roba i slobodnog
nastupanja poslovnih subjekata na tržištu. -opšti ili pojedinačni pravni akti i radnje državnih organa,
trgovaca, preduzeća i drugih pravnih lica kojima se ograničava slobodna razmena robe i slobodno
nastupanje na tržištu ili na drugi način narušava konkurencija. Karakteristike:
1- to su radnje kojima se ograničava slobodna razmena roba i slobodno nastupanje na tržištu
2- ograničavаnje se vrši bilo na osnovu pravnih akata bilo na osnovu radnji određenih subjekata
3- subjekti koji remete slobodnu razmenu su državni organi, trgovci, preduzeća i druga pravna lica
vrste dela ograničavanja tržišta:
- akti i radnje kojima se trgovac dovodi u neravnopravan položaj tako što mu se onemogućava
širenje prodajne mreže
- akti i radnje kojima se trgovac dovodi u neravnopravan položaj tako što mu se onemogućava
prodaja robe
- akti i radnje kojima se trgovac dovodi u neravnopravan položaj tako što se prisiljava na prodaju
koja nije u skladu sa njegovom poslovnom politikom

Privremene mere radi sprečavanja i otklanjanja poremećaja na jedinstvenom tržištu:

1- zabrana trgovine određenim proizvodima i izvoz, ograničenje trgovine pojedinim
proizvodima u pogledu količine..
2- zabrana da se vrši promet određenih proizvoda
3- zabrana upotrebe određenih proizvoda u proizvodnju drugih određenih proizvoda
4- obaveza da stave u promet određene vrste i količine proizvoda
5- određivanje broja posrednika
6- obaveza da obrazuju i drže u rezervi određene vrste i količine proizvoda
7- obaveza da prevoze robu i ostala dobra
8- obaveza pri korišćenju usluge prevoza železnicom u određenom roku istovare/utovare
robu
18
 9- obaveza da u svojim skladištima čuvaju određenu robu i da istovaruju/utovaruju
određenu robu
37. Načini prestanka preduzeća
Preduzeća se po pravilu osnivaju radi dužeg, odnosno trajnijeg obavljanja određene delatnosti. Međutim,
preduzeća i drugi privredni subjekti mogu da prestanu da postoje. Tako preduzeća mogu da prestanu da
postoje iz više razloga, kao što su:
1) nastupanje određenih objektivnih okolnosti koje dovode do prestanka preduzeća, kao što su: prestanak
postojanja prirodnih i drugih uslova za obavljanje privredne delatnosti koja je predmet poslovanja
preduzeća;
2) zatim preduzeće može da prestane da postoji i kada mu je pravnosnažnom odlukom suda utvrđena
ništavost upisa u sudski registar preduzeća;
3) kada je izrečena mera zabrane obavljanja delatnosti iz razloga što ne ispunjava uslove za obavljanje
svoje delatnosti, a u roku određenom od strane nadležnog organa o izricanju mere ne ispuni uslove za
obavljanje te delatnosti, odnosno ne promeni delatnost;
4) pored toga, do prestanka preduzeća će doći i kad se preduzeće spoji sa drugim preduzećem ili se
pripoji preduzeću ili kada se podeli na više preduzeća;
5) istekom vremena na koje je osnovano;
6) odlukom skupštine odnosno članova;
7) kad se broj njegovih članova ili akcionara, osim akcionarskog društva bez javnog upisa akcija i
društva sa ograničenom odgovornošću svede na jedan, a u roku od 6 meseci se sudu koji vodi registar ne
prijavi novi član ili akcionar;
8) kad nije organizovano u skladu sa Zakonom o preduzećima;
9) kad ne obavlja delatnost duže od 2 godine;
10) u slučaju stečaja;
11) kada se osnovni kapital društva kapitala, smanji ispod minimalnog iznosa kapitala koji je propisan
Zakonom o preduzećima i
12) u drugim slučajevima kada je to propisano odredbama Zakona o preduzećima, za pojedine oblike
preduzeća.
spajanjem sa drugim preduzećem ili podelom;
Preduzeće prestaje brisanjem iz registra.
38. Karakteristike prinudnog poravnanja
1) Pojam i pravna priroda. - Prinudno poravnanje, predstavlja sporazum između poverioca, odnosno
poverilaca i dužnika (koji je nelikvidan ili insoloventan), kojim poverilac, odnosno poverioci pristaju da
smanje ili odlože svoja potraživanja prema dužniku, a dužnik preuzima obavezu da im u predviđenom
roku izmiri dugovna potraživanja (u smanjeom ili u punom iznosu), saglasno sporazumu koji je
postignut prinudnim poravnanjem. Prinudno poravnanje sprovodi sud, saglasno sporazumu koji je
postignut poravnanjem. Isto se može zaključiti i izvan stečajnog postupka ili u stečajnom postupku.
Ovo poravnanje dobilo je naziv "prinudno", iz razloga što do njega dolazi bez pristanka svih poverilaca
već samo potrebnog broja koji zakon zahteva. Na taj način, kad na ročištu za prinudno poravnanje
postigne se potrebna saglasnost većine poverilaca, onda isto prinudno pravnanje obavezno je i za
poverioca koji nije dao saglasnost na prinudno pravnanje. Tako se članom 38. Zakona o prinudnom
pravnanju i stečaju, prinudno pravnanje smatra prihvaćenim kad za njega glasaju poverioci čija
potraživanja iznose više od polovine potraživanja onih poverilaca koji imaju pravo glasa i kad prinudno
pravnanje odobri veće poravnanja. Takvo prinudno poravnanje, odnosno postignuto na ovaj način, ima
pravno dejstvo prema svim poveriocima. Kad se na ročištu za prinudno pravnanje postigne potrebna
većina, sudsko veće poravnanja odobrava zaključeno prinudno poravnanje, rešenjem koje sadrži
posebno: 1) sadržinu zaključenog prinudnog poravnanja (utvrđeni procenat u kome se isplaćuju
poverioci i rokovi plaćanja) i 2) spisak poverilaca čija potraživanja nisu osporena sa naznakom utvrđenih
i smanjenih iznosa njihovih potraživanja. 
Prinudno poravnanje, odnosno njegovo otvaranje proizvodi određene pravne posledice i to od onog dana
kada se istakne oglas o otvaranju istog postupka na sudskoj tabli, kojim se sprečavaju nedozvoljene
transakcije na sam dan otvaranja prinudnog poravnanja.
Gledano sa aspekta prava, prinudno poravnanje predstavlja ogtaničenje poslovne sposobnosti dužnika.
Pravne posledice pri otvaranju postupka prinudnog poravnanja su višestruke. Tako se obavljanje
vanrednih poslova može, od strane preduzeća nad kojim je pokrenut postupak prinudnog poravnanja,
učiniti samo po odobrenju predsednika veća ili upravnika prinudnog poravnanja. Pravni poslovi koji bi
se zaključili bez ovog odobrenja, ne bi proizvodili pravno dejstvo prema poveriocima. Ostim toga,
19
izvršenje radi obezbeđenja ili izvršenja radi namirenja potraživanja koja su u toku prekidaju se, a za koje
postoji klauzula o izvršnosti ne mogu se izvršiti protiv dužnika. Obavlja se automatsko prebijanje
uzajamnih potraživanja. Pored toga, veće poravnanja može odrediti privremenu meru obezbeđenja
isplate sa računa dužnika. 
Kao što smo istakli, prinudno poravnanje deluje prema svim poveriocima, kako onim koji nisu
učestvovali u postupku ili su učestvovali a potraživanja su im osporena. Rešenje o odobrenju prinudnog
poravnja ima snagu izvršne isprave i sva buduća izvršenja preduzeća prema dužniku prinudnog
poravnanja, sprovode se samo pod uslovima iz zaključenog prinudnog poravnanja.
Odobreno prinudno poravnanje nema pravno dejstvo na potraživanja poverilaca prema jemcima,
solidarnim dužnicima i regresnim obveznicima, kao ni prema privilegovanim poveriocima (tzv. izlučni i
razlučni poverioci koji su stekli pravo odvojenog namirenja najmanje 60 dana pre otvaranja postupka
prinudnog poravnanja) kao i potraživanja radnika po osnovu zagarantovanih plata i naknade štete zbog
povrede na radu.
Kod prinudnog poravnanja radi se o jednoj vrsti prirodne obligacije, gde dužnik nije obavezan da plati
iznos iznad procenta prihvaćenog, u odobrenom prinudnom poravnanju (ni poveriocima, ni licima
kojima pripada pravo na regres - jemcima), kad su isplatu za dužnika obavili pre otvaranja prinudnog
poravnanja, a nisu se regresirali. Međutim, kad
ova lica to dobrovoljno plate - ne mogu tražiti povraćaj preplaćenog iznosa. U slučaju da dužnik
dobrovoljno ne isplati, po sporazumu o prinudnom poravnanju, poverioci se mogu u izvršnom postupku
naplatiti preko, ne samo dužnika, nego i jemaca.
Smatra se da postoji posebna korist od instituta prinudnog poravnanja jer preduzeće, odnosno pravni
subjekt koji je zapao u novčane, odnosno finansijske poteškoće ili je insoloventno nastavlja svoju
privrednu aktivnost i time za poverioce postoji verovatnoća da će se namiriti u smanjenom obimu ili u
naknadnom roku pre nego što to ostvare u stečajnom postupku. Osim toga, postupkom prinudnog
poravnanja postižu se znatne uštede u pogledu troškova i izbegava se rasprodaja imovine dužnika koja se
vrlo često prodaje u bescenje kada dođe do stečajnog postupka.
Osim toga, prednost prinudnom poravnanju daje se i iz razloga koji više ima karakter socijalnog
momenta, jer ne dolazi do prestanka radnog odnosa radnika, a poverioci imaju mogućnost da naplate
veći procenat potraživanja nego što bi to mogli u stečajnom postupku nad istim dužnikom.
Osim toga, smatra se da je prinudno poravnanje podesnije i sa aspekta tržišta iz razloga što stečaj dovodi
do poremećaja na tržištu, gde stečaj većeg preduzeća može da dovede do stečaja i niza drugih preduzeća,
a da prinudno poravnanje ima cilj zaštitu interesa poverilaca.
Međutim, ima i suprotnih gledišta o tome, da protivnici prinudnog poravnanja smatraju ga nemoralnim
pravnim institutom koji štiti nepoštene dužnike.
Osim toga, prinudno poravnanje daje mogućnost nesolidnom dužniku da putem fiktivnih poverilaca
osigura potrebnu većinu za prihvatanje poravnanja i da na taj način izbegne stečaj.
Može se zaključiti da je prinudno poravnanje od koristi i dužniku i poveriocu, je ako jedna strana u
njemu ne vidi korist, do zaključenja prinudnog pravnanja neće ni doći, što je sasvim ispravno shvatanje.
Принудно поравнање представља споразум између повериоца, односно поверилаца и дужника
који је неликвидан или инсоловентан), којим поверилац, односно повериоци пристају да смање
или одложе своја потраживања према дужнику, а дужник преузима обавезу да им у предвиђеном
року измири дуговна потраживања, сагласно споразуму који је постигнут принудним
поравнањем.
Принудно поравнање спроводи суд. Ово поравнање добило је назив ''принудно'' зато што до њега
долази без пристанка свих поверилаца, већ само потребног броја који закон захтева. Као субјекти
принудног поравнања појављују се дужник, који је инсоловентан, и повериоци који с њим
склапају поравнање.
Као дужници се појављују предузећа, сложени облици удруживања и организовања предузећа,
задруге, организације осигурања имовине и лица и други субјекти.
На страни повериоца се могу појавити предузећа и друга грађанско-правна лица која су са
предузећем засновала одређени дужничко-поверилачки однос, јединица локалне самоуправе,
фондови доприносе чији је обвезник предузеће и други повериоци.
Органи поступка принудног поравнања су: веће поравнања и управник принудног поравнања.
39. Stečaj institut kolektivnog namirenja
Stečaj predstavlja poseban institut kolektivnog namirenja poverioca generalnim izvršenjem na
imovini stečajnog dužnika, čime on prestaje da postoji kao pravni subjekat.
Razlikuju se dve vrste stečaja:
20
 u materijalnom smislu – podrazumeva stanje prezaduženosti određenog privrednog subjekta
u stečaju, tj njegova insolventnost, zbog koje isti nije u stanju da ispunjava svoje obaveze prema
poveriocima
 u formalnom smislu reči – do stečaja dolazi po oceni suda i pod istim se podrazumeva stanje
koje proglasi sud, gde se prezaduženo preduzeće stavlja u stečaj nad čijom se imovinom obavlja
namirenje poverilaca putem zajedničkog podjednakog namirenja.
Sto se tiče pravne prirode stečaja, postoje dva shvatanja i to:
1. Stečaj je generalna egzekucija, tj izvršenje na celokupnoj imovini dužnika
2. Stečaj je posebna grana vanparničnog postupka.
Shodno prvom gledištu, može se prihvatiti da stečaj predstavlja izvršenje, a prema drugom on obuhvata
pored prinudnog namirenja, i utvrđivanje i ispitivanje tražbina.
40. Stečajni postupak
Načela stečajnog postupka
 Načelo univerzalnosti stečaja (u stečajnu masu ulazi sva imovina dužnika, sem one koju zakon
izričito izuzima.)
 Načelo jednakosti poverilaca ( podrazumeva da su svi poverioci jednaki u stečajnom postupku i bez
obzira na vreme nastanka potraživanja podjednako se namiruju iz stečajne mase, za umanjeni iznos svoje
tražbine, ali svi u jednakom procentu.
 Načelo sudskog rukovođenja (kojim se ptedviđa da stečajni postupak sprovodi redovan sud, na
čijem je području sedište dužnika.)
 Načelo hitnosti (iz toga proizilazi da je poštovanje određenih rokova vrlo strogo, tako da propuštanje
roka, izostajanje sa ročišta na kojem je trebalo dati pred log, izjave ili prigovore, dovode do
nemogućnosti njihovog naknadnog davanja, sem u slučaju izuzetaka koje zakon čini.)
 Načelo unovčenja (označava da se celokupna imovina stečajnog dužnika prodaje i pretvara u
određenu sumu novca koja se unosi u stečajnu masu.)
Prethodni postupak za utvrđivanje uslova za otvaranje stečaja – podrazumeva određene radnje koje
su usmerene na proveru da li su prezentirane činjenice u predlogu takve prirode da mogu dovesti do
stečaja, kao i da se učini pokušaj da se zainteresovanim licima omogući, putem fin. intervencije dalji rad
dužnika. Osim toga, daje se mogućnost poveriocima da se poravnaju sa dužnikom što je poseban oblik
sanacije, mada ovaj Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji ne poznaje institut sanacije.
Kao organi stečajnog postupka pojavljuju se: stečajno veće, stečajni sudija i stečajni upravnik.
Odbor poverilaca nije obavezan, već fakultativan organ, koji se pojavljuje kao savetodavno telo.
Stečajno veće odlučuje o pokretanju prethodnog postupka za utvrđivanje postojanja uslova za stečaj i
sprovodi taj postupak, odlučuje o otvaranju stečajnog postupka o prigovorima stečajnog upravnika protiv
zaključka i uputstava stečajnog sudije, o prigovorima poverilaca protiv zaključka stečajnog sudije.
Stečajni upravnik određuje se rešenjem o otvaranju stečajnog postupka. On obavlja prava i dužnosti
organa upravljanja dužnika i rukovodi poslovima dužnika kao i zastupa dužnika. On je dužan posebno:
da ažurira knjigovodstvenu evidenciju do dana otvaranja stečajnog postupka, da sastavi uz saglasnosti sa
stečajnim sudijom, predračun troškova stečajnog postupka i da ga podnese na odobrenje stečajnom veću
obrazuje komisiju za inventarisanje, sastavlja početni bilans stečaja, stara se o ostvarivanju potraživanja
dužnika, unovčava stvari dužnika i dr.
Stečajni sudija je „operativni“ organ i on je nadležan po svim pitanjima u vezi sa sprovođenjem
stečajnog postupka koja nisu data i nadležnost stečajnog veća. Stečajni sudijа je istovremeno i nadzorni
organ nad stečajnim upravnikom.
Odbor poverilaca kao fakultativni organ, svoje poslove vrši na sednicama koje saziva stečajni sudija
( bilo po službenoj dužnosti, na predlog stečajnog upravnika ili većine članova odbora poverilaca).
Odbor poverilaca razmatra izveštaje stečajnog upravnika o toku stečajnog postupka i o stanju stečajne
mase, ima prava da pregleda posl. knjige i celokupnu dokumentaciju, ima pravo prigovora stečajnom
sudiji na rad stečajnog upravnika kao i stečajnom veću na rad stečajnog sudije.
Subjekti stečaja i pokretanja postupka – kao subjekt stečaja javlja se lice nad kojim se sprovodi
stečajni postupak. To je dužnik koji je trajnije nesposoban za plaćanje, tj. koji je insolventan. To
lice kao subjekt stečaja može biti i preduzeće i društvo.
Otvaranje stečajnog postupka – stečajno veće može da odobri ili ne otvaranje stečajnog postupka.
Međutim, pre nego što donese odluku o tome stečajno veće prima izveštaj stečajnog sudije i
mišljenje veštaka o ekonomsko finansijskom stanju dužnika i zakazuje ročište radi raspravljanja o
postojanju uslova za otvaranje stečajnog postupka. Stečajno veće na istom ročištu odlučuje, putem

21
rešenja, o otvaranju stečajnog postupka nad dužnikom ili odbijanje predloga za otvaranje
postupka.
Zaključenje stečajnog postupka – stečajni sudija, kad od stečajnog upravnika primi izveštaj da su svi
poslovi iz stečajnog postupka okončani podnosi stečajnom veću predlog za zaključenje stаnje stečajnog
postupka. Odluka o zaključenju stečajnog postupka od strane stečajnog veća objavljuje se u službenom
glasniku države.
Postupak stečaja sprovodi se nad pravnim licem - dužnikom koji je trajnije nesposoban za pla ćanje
(insolventan), kao i u drugim slučajevima određenim zakonom.
Nesposobnost za plaćanje (insolventnost) nastupa kada pravno lice nije u mogućnosti da drugome plati
svoju novčanu obavezu, nezavisno od osnova te obaveze. Trajnija nesposobnost za pla ćanje postoji kada
dužnik svoju novčanu obavezu ne može da izmiri ni po proteku dužeg perioda. Može se smatrati da je trajnija
nesposobnost nastupila po proteku roka insolventnosti (60 dana neprekidne insolventnosti ili 60 dana sa
prekidima u okviru 75 dana), posle koga finansijska organizacija ili banka, koja za dužnika obavlja poslove
platnog prometa (u daljem tekstu: banka), podnosi prijavu za pokretanje ste čajnog postupka.
Stečajni postupak mogu pokrenuti poverioci i sam dužnik, kao i druga lica, odnosno organi odre đeni
zakonom. Postupak stečaja, znači, obavezno moraju inicirati određena lica, pravna ili fizička, po službenoj
dužnosti ili po sopstvenoj volji.
Stečajni postupak je sudski postupak, koji sprovodi redovni sud na čijem području je sedište dužnika.
Otvaranjem postupka stečaja, pravni subjekt prestaje da obavlja delatnost radi sticanja dobiti. Sve dalje aktivnosti
usmerene su na prodaju imovine stečajnog dužnika radi namirenja obaveza prema poveriocima.
Organi za sprovođenje stečaja su: stečajno veće, stečajni sudija i stečajni upravnik.
Radi zaštite interesa poverilaca u stečajnom postupku, stečajno veće može obrazovati odbor poverilaca.
O otvaranju stečajnog postupka poverioci se obaveštavaju oglasom, koji se objavljuje isticanjem na
oglasnoj tabli suda i objavljivanjem u “Službenom glasniku”. Oglas mora biti istaknut na oglasnoj tabli
suda istog dana kada je doneto rešenje o otvaranju ste čajnog postupka. Pored toga, rešenje o otvaranju
stečajnog postupka dostavlja se predlagaču, dužniku, banci koja za dužnika obavlja poslove platnog prometa i
nadležnom javnom tužiocu, a stečajno veće određuje da se otvaranje stečajnog postupka upiše u sudski registar
i u javne knjige u koje su uknjižena prava na nepokretnosti ili na brodovima, kao i prava industrijske svojine, i to
odmah kada je doneto rešenje o otvaranju ste čajnog postupka.
Pravne posledice otvaranja ste čajnog postupka nastaju početkom dana kada je oglas o otvaranju
stečajnog postupka istaknut na oglasnoj tabli suda . Ako je rešenje o otvaranju ste čajnog postupka po žalbi
ukinuto, a u ponovnom postupku ste čajni postupak je ponovo otvoren, pravne posledice stečajnog postupka
nastaju početkom dana kada je prvo rešenje istaknuto na oglasnoj tabli suda.
Danom otvaranja stečajnog postupka prestaju prava poslovodnog organa, zastupnika, kao i organa upravljanja
dužnika i te funkcije prelaze na ste čajnog upravnika. Sa tim danom gase se ra čuni dužnika, a na zahtev
stečajnog upravnika, banka koja za dužnika obavlja poslove platnog prometa, otvara novi ra čun preko
koga se vrši poslovanje. Uz firmu dužnika dodaje se oznaka “u ste čaju”.
41. Likvidacija kao način prestanka likvidacionog dužnika
Likvidacija preduzeća, odnosno privrednog subjekta je u stvari postupak koji se odvija nad
preduzećem koje je solventno, ali prestaje da postoji iz nekog drugog zakonom predviđenog
razloga.
Kako je imovina preduzeća odnosno subjekta likvidacije dovoljna da podmiri obaveze preduzeća
koje prestaje da postoji, to se u likvidacionom postupku „likvidiraju“ njegova imovina, prava i
obaveze – ova likvidacija se sprovodi samo u slučaju kada preduzeće nema pravnog sledbenika.
Postupak za pokretanje likvidacije mogu podneti: osnivač, vlasnik, dužnik, sud koji vodi sudski registar
– kada se radi o poništenju upisa, kao i nadležni organ lokalne samouprave – kad se radi o zabrani
delatnosti, prestanku postojanja uslova, odnosno ispunjenju cilja radi kojeg je ono osnovano i kada ono
nije organizovano u skladu sa zakonom. Postupak likvidacije se ne sprovodi kada postoje uslovi za
sprovođenje stečaja. Postupak likvidacije otvara i sprovodi redovni sud na čijem je području sedište
dužnika. Organi sprovođenja postupka likvidacije su likvidaciono veće i likvidacioni upravnik
koje određuje sud.
Pravne posledice otvaranja likvidacionog postupaka nastaju početkom dana kada je oglas o otvaranju
likvidacionog postupka istaknut na oglasnoj tabli suda; danom otvaranja likvidacionog postupka prestaju
prava poslovodnog organa, zastupnika, kao i organa upravljanja dužnika i te funkcije prelaze na
likvidacionog upravnika; danom otvaranja likvidacionog postupka prestaju radni odnosi svih zaposlenih
kod dužnika; likvidacioni upravnik može dok traje likvidacioni postupak zadržati na radu jedan broj
zaposlenih kod dužnika radi završavanja započetih poslova ili radi vođenja likvidacionog postupka, itd.
42. Vrste likvidacije
Likvidacioni postupak se sprovodi u sljedećim slučajevima:

22
1 1. ako je pravnom licu izrečena mjera zabrane obavljanja djelatnosti zbog neispunjavanja
uslova za obavljanje djelatnosti, a u roku određenom u izrečenoj mjeri ne ispuni te uslove, odnosno ne
promijeni djelatnost;
2 2. ako su prestali postojati prirodni i drugi uslovi za obavljanje djelatnosti;
3 3. ako je istekao rok za koji je pravno lice osnovano;
4 4. ako se pravosnažnom odlukom suda utvrdi ništavost upisa u registar;
5 5. odlukom skupštine, odnosno članova;
6 6. ako pravno lice nije organizovano u skladu sa zakonom;
7 7. u drugim slučajevima utvrđenim zakonom.
Zakon o preduzećima, u odnosu na odredbe o postupku likvidacije u Zakonu o prinudnom poravnanju,
stečaju i likvidaciji sadrži skoro identična rešenja, s tim što je u Zakonu o preduzećima predviđena
likvidacija i u slučaju odluke skupštine privrednog subjekta, odnosno njegovih članova, kao i u slučaju
kada se broj članova preduzeća, odnosno društva ili akcionara, osim akcionarskog društva bez javnog
upisa akcija i društva s ograničenom odgovornošću, kada se broj članova svede na jedan, a u roku od 6
meseci se sudu koji vodi registar ne prijavi nijedan novi član ili akcionar.
(postoji dobrovoljna likvidacija i likvidacija odlukom suda tj. oju provodi sud pos lužbenoj dužnosti)?
43. Metode privatizacije
Metode privatizacije su:
- vaučer ponuda,
- tender,
- licitacija,
- licitacija putem koje prodavac postepeno snižava početnu cijenu dok ne dobije prvu
ponudu (specijalna licitacija)
- direktna prodaja,
- kombinacija navedenih metoda.
Privatizacionom se metodom smatra određena vrsta prenosa imovine, koja se na osnovu raznih
(ekonomskih, političkih i tehničkih) stajališta primjenjuje u određenom slučaju privatizacije.
Zakon preferira privatizaciju putem vaučer ponude. Preduzeće je obavezno da najmanje 55% vrijednosti
državnog kapitala privatizuje metodom vaučer ponude. U vaučer ponudi jedino sredstvo plaćanja su
vaučeri.
Zakon dopušta uz prethodno odobrenje direkcije, i emisiju novih akcija radi pribavljanja dodatnog
kapitala (dokapitalizaciju), kao i pretvaranje duga u akcionarski kapital. Sredstva dobijena
dokapitalizacijom pripadaju preduzeću.
Tenderska prodaja je metod privatizacije državnog kapitala u preduzećima prikupljanjem ponuda
potencijalnih kupaca u skladu sa unaprijed utvrđenim uslovima. tender je otvorenog tipa i može da se
provodi kao tender sa fiksnim uslovima i tender sa varijabilnim uslovima. Državni kapital ponuđen na
tenderu predmet je prodaje kao cjelina a prodavac putem tendera je direkcija.
44. Individualizacija preduzeća u pravnom prometu
Preduzeće stiče svojstvo pravnog lica upisom u sudski registar. Po zakonu o preduzećima sva preduzeća
imaju puni pravni subjektivitet.
Zakon dopušta da društvo lica, odnosno društvo kapitala može svojim osnivačkim aktom utvrditi da dio
preduzeća ima određena ovlašćenja u pravnom prometu, poseban obračun rezultata poslovanja i poseban
podračun, ali taj dio preduzeća nema svojstvo pravnog lica.
45. Zaštita firme
Firma je, dakle, naziv pod kojom preduzeće posluje.
Na žalost, naše pravo nije, za razliku od mnogih prava, posebno definisalo načela koja se na Firmu
odnose Kao što su, na primer, načelo istinitosti, javnosti ili jedinstvenosti. Jedino se propisuje načelo
isključivosti Ovo se načelo odnosi na upis istog ili sličnog imena firme dva ili više preduzeća delatnošću
kod istog suda.
Naravno da u pravnom prometu i poslovanju organizacije njena firma uživa određenu zaštitu. Tako
Zaštita firme može se obezbediti: 1) po osnovu upisa 2) registracije 3) na osnovu pravila zaštite od
nelojalne utakmice.
Предузеће које има оправдан пословни интерес може пред надлежним судом захтевати заштиту
регистроване фирме од другог предузећа са истом или сличном фирмом, исте или сличне
делатности, касније пријављене за регистрацију код истог или другог суда који води регистар.
Фирма се може пренети на друго лице само заједно са предузећем које под том фирмом послује.
Кад члан привредног друштва чије је лично име у фирми престане да буде члан тог друштва,
23
друштво може наставити са пословањем под старом фирмом само уз његову сагласност, с тим
што се из фирме мора јасно видети да он није више члан тог друштва. Кад се предузеће пренесе
на друго лице, за даљу употребу фирме прибавља се сагласност лица чије је лично име садржано
у фирми.
46. Djelatnost preduzeća (vrste djelatnosti, promjena djelatnosti)
Delatnost je ono sto obavlja poslovna organizacija radi sticanja dobiti. "Ono" je skup aktivnosti vezanih
za proizvodnju, promet robe i vršenje usluga. Obavljanje tih aktivnosti je moguće samo ako je poslovna
organizacija za njih registrovana Poslovna organizacija može obavljati jednu ili više delatnosti i one
mogu biti osnovne ili sporedne.
Предузећа и друштва постоје ради обављања одређене делатности. Предузеће може обављати
једну или више делатности кад испуњава прописане услове за обављање истих. Предузеће не
може да се региструје за обављање делатности ако надлежни орган није донео решење да су
испуњени услови у погледу техничке опремљености, заштите на раду и заштите животне
средине, као и други прописани услови.
Постоје две врсте делатности предузећа, а то су основна и споредна делатност. Основна
делатност је она која је уписана у судски регистар и којом се предузеће претежно бави, а
споредна она која непосредно служи за обављање основне делатности.
Предузеће може под одређеним околностима (испуњавање техничке опремљености, заштите на
раду, заштите животне средине и друге услове) да промени делатност и та промена делатности
се мора уписати у регистар код надлежног суда.
47. Sjedište firme
Zakonom o preduzećima je predviđeno, da je sedište preduzeća, mesto u kojem se obavlja delatnost
preduzeća. Kada se takva delatnost obavlja u više mesta, sedištem preduzeća smatra se ono mesto u
kojem je sedište uprave. Sedište preduzeća se upisuje kod nadležnog registracionog suda.
Sastavni deo sedište preduzeća je adresa preduzeća u određenom mestu koja se, takođe, upisuje kod
nadležnog registracionog suda.
Preduzeće može promeniti sjedište svog preduzeća, odlukom organa a osnivačkim aktom može se
predvideti da se sjedište može promeniti samo uz saglasnost osnivača.
Značaj sedišta preduzeća je višestruk jer se prema njemu može odrediti nadzor određene opštine nad
zakonitošću rada i poslovanja preduzeća, mjesna mjerodavnost sudova, primjenu lokalnih običaja i sl.
Sedište je mesto u kome se obavlja delatnost jedne poslovne organizacije. Na osnovu njega utvrđuje se:
1)nacionalnost
2)subjekt
3)nadležnost suda u slučaju spora
4) mesto zaključenja ili izvršenja neke obligacije ili ugovora u obligacionim poslovima
5)nadležnost organa uprave
6) pravo
Sediste ima dva elementa: mesto i adresu
48. Sudski registar
Preduzeće stiče svojstvo pravnog lica upisom u sudski registar. Sudski registar je javna knjiga u koju se
obavezno upisuju pravne činjenice, koje su značajne za status i djelatnost preduzeća i drugih pravnih
lica. Dakle sudski registar je institut javne prezentacije bitnih atributa preduzeća trećim licima.
Sudski registar se sastoji od Glavne knjige i Zbirke isprava. Nadležni registarski sud vodi glavnu
knjigu registra i zbirku isprava za svakog pojedinačnog subjekta upisa. Glavna knjiga registra je knjiga
podataka koja se istovremeno vodi u štampanom i elektronskom obliku. Glavna knjiga registra u
štampanom obliku vodi se u nadležnom registarskom sudu. Glavna knjiga registra u elektronskom
obliku dostupna je svim registarskim sudovima u BiH.

Nadležan je onaj sud na čijem je području sedište subjekta upisa. Za upis pravnih i ostalih lica u
ovaj registar primenjuju se sledeća načela
1)načelo obaveznosti upisa
2)načelo zakonitosti jedinstvenosti
3) načelo oficijelnosti
4)načelo formalnosti,
5)načelo prioriteta,
6) načelo konstitutivnog dejstva,
7) načelo javnosti.
24
8) načelo tačnosti,
9) načelo savesnosti
Upis u sudski registar može biti: konačan,privremen,uslovno privremen i obaveštavajući.
Podaci koji se obavezno upisuju u sudski registar su:
1)firma i skraćena oznaka firme;
2)matični broj
3)sedište
4)delatnost, tj poslovi;
5)oblik subjekta upisa;
6)osnivački ulozi i osnovni kapital
7)ovlašćenja u pravnom prometu
8)vrsta i obim odgovornosti za obaveze subjekata upj,sa;
9)obaveze subjekata upisa za obaveze drugih subjekata upisa
10) imena lica ovlašćenih za zastupanje i granice ovlašćenja;
11)naziv i mesto poslovanja
12)firma,
13)broj i datum akta o osnivanju, povezivanju ili organizovanju
Brisanjem iz sudskog registra pravni subekt prestaje da postoji

Судски регистри представљају јавне књиге које се воде код надлежног регистрационог суда у
које се уписују оснивање, организовање и престанак субјекта уписа, као и статусне и друге
промене субјекта. Такође се уписују и подаци који су значајни за правни промет, а то су: фирма,
седиште, делатност, овлашћења у правном промету са трећим лицима, врста и обим одговорности
у правном промету са трећим лицима, назив и седиште оснивача, оснивачки улог и основни
капитал и др.

25