Obligaciono Pravo

Obligaciono Pravo – opšti deo
POJAM I PREDMET OBLIGACIONOG PRAVA
Obligaciono pravo je deo građanskog prava, u koje spadaju još i porodično, nasledno, stvarno i građansko
procesno pravo.
Obligaciono pravo u objektivnom smislu je skup pravnih normi kojima se regulisani obligacioni
(dužnicko-poverilački) odnosi. U subjektivnom smislu to su konkretna prava i obaveze koje pripadaju
određenom licu (poveriocu i dužniku iz konkretnog obligacionog odnosa), a koja su regulisana pravilima
objektivnog obligacionog prava.
Obligaciono pravo u objektivnom smislu nastaje mimo volje subjekata, voljom zakonodavca ili običaja i morala,
dok obligaciono pravo u subjektivnom smislu nastaje voljom pravnih subjekata
Obligaciono pravo reguliše promet roba i usluga, i ono odražava dinamiku pravnog prometa, za razliku od
stvarnog prava koje je statično.
Predmet obligacionog prava su prava i obaveze koji proizilaze iz obligacionog odnosa, pri čemu poverilac ima
prava da zahteva neko ponašanje (koje se sastoji u činjenju, nečinjenju ili trpljenju) a dužnik ima obavezu da to
učini.
Sama reč obligare znači vezati, zavezati
Pravna pravila obligacionog prava su nastala sa napuštanjem naturalne privrede i razvojem robno-novčanih
odnosa. Mnogi instituti rimskog prava se i danas primenjuju. U feudalnom društvu se vraća naturalna razmena
pa obligaciono pravo doživljava stagnaciju, da bi prelaskom na kapitalizam i pojavom buržoazije doživelo razvoj
(posebno u XIX i XX veku) i taj trend se i danas nastavlja. Ono se stalno menja i razvija sa razvojem robno-
novčanih i drugih društveno-ekonomskih odnosa, a obligacioni odnosi predstavljaju najčešće pravne odnose u
savremenom društvu.
ODNOS OBLIGACIONOG PRAVA I DRUGIH SRODNIH GRANA
 odnos obligacionog i stvarnog prava

Obligaciona prava su relativna i deluju između tačno određenih ugovornih strana, dok su stvarna prava apsolutna
i deluju erga omnes (prema svima). Izuzeci su obligacioni odnosi koji proizvode stvarnopravno dejstvo: ugovori
u korist trećeg lica, kolektivni ugovori, ugovor o zakupu nepokretnosti koji je upisan u zemljišne knjige,
paulijanska tužba koja se podiže protv trećeg lica sa kojim poverilac nije u pravnom odnosu.
Druga razlika je u predmetu, dok je predmet stvarnih prava stvar, predmet obligacionih je ponašanje dužnika.
Razlikuju se i po načinu sticanja, stvarna se stiču predajom i upisom u zemljišne knjige, a obligaciona na osnovu
ugovora i drugih obligacionih poslova.
Stvarna prava se štite reivindikacionom, a obligaciona akvilijanskom tužbom (tužba za naknadu štete)
Stvarna prava su taksativno nabrojana u zakonu (princip numerus clausus), a obligaciona nisu zakonom
ograničena i njihov broj se stalno menja.
Stvarna prava ne zastarevaju, za razliku od obligacionih.
 odnos obligacionog i naslednog

Obligaciono pravo reguliše odnose među živima (inter vivos), a nasledno pravo odnose za slučaj smrti (mortis
causa). Stoga je nasledno pravo neprenosivo i neotuđivo.
Nasledna prava su specifična. Po svom dejstvu, erga omnes, se približavaju stvarnim pravima, a sa druge strane i
kod njih dolazi do prelaza imovine sa jednog na drugo lice, kao što je slučaj sa obligacijama. Međutim, za
razliku od obligacija, taj prenos se ostvaruje u slučaju smrti.
 odnos obligacionog i porodičnog

Prema kodifikacijama građanskog prava u buržoaskom društvu, porodično pravo je svrstavano u oblast
1
građanskog prava. U socijalističkom periodu porodično se izdvaja, ali se kasnije opet vraća u porodicu
građanskog prava. Mnogi porodični odnosi su imovinsko-pravnog karaktera i predstavljaju izvore obligacija
(predbračni i bračni ugovor, izdržavanje itd)
IZVORI OBLIGACIONOG PRAVA I IZVORI OBLIGACIJA
Izvori obligacionog prava u formalnom smislu su propisi kojima su regulisani obligacioni odnosi: Ustav RS,
ZOO i drugi zakoni, podzakonski akti, međunarodne konvencije i opšti akti.
 ZOO je donet 1978 godine kako bi se pojedini obligacioni odnosi regulisali na saveznom nivou, a ostali
republičkim i pokrajinskim zakonima, kao što su poklon, ortakluk, posluga. Međutim, ovi zakoni nisu
doneti.
 uzanse i drugi trgovinski običaji - Do donošenja Zakona bilo je dosta u primeni uzansi i drugih
trgovinskih običaja, Nakon donošenja ZOO, običaji i uzanse se mogu primeniti ukoliko stranke izričito
ugovore njihovu primenu, i ukoliko nisu u suprotnosti sa imperativnim normama Zakona. (Opšte uzanse
za promet robe koje je donela Glavna državna arbitraža Jugoslavije 1954. imale su ogroman praktični
značaj jer su predstavljale više pravila obligacionog prava nego trgovinske običaje)
 sudska praksa koju čine načelni stavovi, shvatanja i odluke sudova, formalnopravno nije izvor
obligacionog prava iako ima velik uticaj. Naše pravo spada u kontinentalni pravni sistem, i za njega nije
karakteristično precedentno pravo. Delatnošću sudova došlo je do konkretizacije određenih apstraktnih
pojmova iz pravnih normii do definisanja pravnih instituta.
Od izvora obligacionog prava treba razlikovati izvore obligacija. Izvori obligacija su pravne činjenice koje
stvaraju obligacije:
 ugovori
 prouzrokovanje štete
 sticanje bez osnova
 poslovodstvo bez naloga
 jednostrana izjava volje
U izvore obligacija možemo svrstati i činjenice kao što su brak, srodstvo, suvlasništvo, susedski odnosi isl, koji
su regulisani drugim propisima a ne Zakonom o obligacionim odnosima.
Obligaciono pravo se deli na opšti i posebni deo. Opšti deo obuhvata norme koje imaju opšti značaj i koje
važe za obligacione odnose u celini (načela, nastanak, dejstvo i prestanak obligacija i ugovora, promena
subjekata u ugovornom odnosu, obezbeđenje ispunjenja ugovornih obaveza prouzrokovanje štete, sticanje bez
osnova, jednostrana izjava volje itd), a posebni deo obuhvata pravila koja važe za pojedine vrste obligacionih
ugovora.
NAČELA OBLIGACIONOG PRAVA
1. načelo autonomije volje znači da subjekti svojom voljom zasnivaju, menjaju i gase obligacione odnose.
Od volje ugovornih strana zavisi sa kim će zasnovati obligacioni odnos, koje vrste, koje sadržine, forme
(ako nije zakonom propisana obavezna forma) itd. Ovo načelo najviše dolazi do izražaja u oblasti
ugovora, a manje u materiji naknade štete. Ograničeno je imperativnim propisima, javnim poretkom,
moralom i dobrim običajima
2
2. načelo dispozitivnosti znači da ugovorne strane mogu svoj ugovor da urede i drugačije od onoga što
predviđaju dispozitivne norme. One mogu da zakonsku normu izmene ili isključe, ili da koriste zakosnke
norme kao dopunu onoga što su regulisale ili propustile da regulišu ugovorom
3. načelo ravnopravnosti – ravnopravnost mora postojati kako u momentu nastanka, tako i u toku trajanja
obligacije. Odstupanja postoje kod tipskih i adhezionih ugovora
4. načelo savesnosti i poštenja znači da su strane dužne da se ponašaju savesno i pošteno u toku
izvršavanja svojih obaveza. Stranke su dužne da jedna drugu obaveštavaju o svim okolnostima koje su
od značaja za njihove odnose i da uzajamno sarađuju. Ovo je jedno od temeljih načela ne samo
obligacionog, već čitavog građanskog prava. Svoju primenu je našlo u mnogim članovima Zakona,
recimo kod posledica ništavosti ugovora, gde sud vodi računa o savesnosti stranaka, kod naknade štete,
sticanja bez osnova, poslovodstva bez naloga itd. Tumačenjem ovog načela ne sme da se dovodi u
pitanje pravna sigurnost
5. načelo zabrane zloupotrebe prava znači da je zabranjeno vršenje prava protivno cilju zbog kojeg je
ustanovljeno (ZOO polazi od objektivnog pojma zloupotrebe). Ovo načelo je usko povezano sa načelom
savesnosti i poštenja
6. načelo jednake vrednosti davanja znači da ugovorne strane prilikom zasnivanja obligacionih odnosa
moraju imati u vidu ekvivalentnost davanja. Ovo načelo je našlo svoju primenu kroz institute
prekomernog oštećenja i zelenaškog ugovora
7. načelo zabrane stvaranja i iskoršićavanja monopolskog položaja je uvedeno da bi se sprečile

negativne posledice monopola na tržištu, jer se njegovim postojanjem ugrožava načelo ravnopravnosti i
jednake vrednosti davanja
8. načelo zabrane prouzrokovanja štete se odnosi kako na ugovorne i vanugovorne odnose, tako i na
pregovore. ZOO predviđa da je svako dužan da se uzdrži od postupaka kojima se drugome prouzrokuje
šteta.
9. načelo dužnosti ispunjenja obaveze znači da je svako dužan da ispuni svoju obavezu i odgovara za
neispunjenje
10. načelo ponašanja u izvršenju obaveza i ostvarivanju prava podrazumeva postupanje sa pažnjom
dobrog domaćina (pažnja koja se zahteva kod obligacionih odnosa van privrede), privrednika (pažnja
koja se zahteva kod obligacionih odnosa u privredi) i stručnjaka (pažnja koja se zahteva kod
obligacionih odnosa u obavljanju profesionalne delatnosti, u nekoj struci). Subjekti moraju da se uzdrže
od postupaka kojima bi otežali izvršenje obaveze druge strane
11. načelo mirnog rešavanja sporova podrazumeva da stranke svoje sporove pokušaju da reše na miran
način, i to direktnim pregovorima, posredovanjem i mirenjem (koncilijacijom). Ukoliko ovi načini
mirnog rešavanja ne daju rezultate, stranke se mogu obratiti sudu ili arbitraži, ukoliko je ugovorena
12. načelo primene dobrih poslovnih običaja važi pre svega za privredne subjekte koji obavljaju
privrednu delatnost. U privrednim odnosima postoje poslovni običaji i poslovni moral kojih se privredni
subjekti moraju pridržavati. Tu su i kodifikovani poslovni običaji (uzanse) čiju primenu stranke moraju
ugovoriti. Uzanse ne smeju biti u suprotnosti sa imperativnim normama.
3
13. načelo postupanja u skladu sa opštim aktima nalaže pravnim licima da postupaju u skladu sa svojim
opštim aktima u zasnivanju obligacionog odnosa. Akt koji je zaključen suprotno aktima ostaje na snazi
ako je druga strana znala ili morala znatik za to.
POJAM I KARAKTERISTIKE OBLIGACIJA
Obligacija je pravni odnos između najmanje dva lica u kome jedno lice (poverilac) ima pravo da zahteva
od drugog lica (dužnika) da nešto preda, učini ili trpi.
U užem smislu obligacija je obaveza dužnika, odnosno dug.
Karakteristike:
 pravni odnos zaštićen sankcijom. Zaštita se realizuje putem tužbe i prinudnim putem u izvršnom
postupku, kao i prigovorima koji stoje na raspolaganju
 to je odnos između određenih lica, poverioca i dužnika. Poverilac ima pravo da zahteva od dužnika
neko činjenje (nečinjenje ili trpljenje), a dužnik ima obavezu da to ispuni. U zavisnosti od toga da li se
prava i obaveze nalaze na obe strane ili samo na jednoj, razlikujemo jednostrano i dvostrano-obavezne
obligacije
 odnos sa određenom sadržinom. Sadržinu čine prava i obaveze ugovornih strana (davanje, činjenje,
nečinjenje, trpljenje). Davanje je obaveza dužnika da preda neki stvar, činjenje da izvrši određenu
radnju, nečinjenje da se uzdrži od činjenja na koje bi inače imao pravo, trpljenje obaveza da dozvoli
poveriocu da učini nešto što bi inače imao pravo da mu zabrani. Trpljenje treba razlikovati od stvarne
službenosti, jer je službenost apsolutnog karaktera, a tgrpljenje relativnog i deluje samo u odnosu na
konkretnog poverioca i dužnika, a službenost u odnosu na bilo kod vlasnika povlasnog dobra.
 odnos koji ima imovinsku vrednost
 relativnog karaktera, što znači da ima dejstvo samo u odnosu na lica koja su zaključila obligacioni
odnos, pri čemu poverilac ima pravo samo od dužnika da zahteva ispunjenje obaveze. Izuzeci od ovog
su u slučaju upisa zakupa nepokretnosti u zemljišne knjige (pri čemu ovaj obligacioni odnos dobija
stvarnopravni karakter i deluje prema svima), i u slučaju paulijanske tuzbe (gde poverilac pobija
raspolaganje dužnika sa trećim licem iako nije ni u kakvom pravnom odnosu sa trećim licem)
Da bi bila punovažna obligacija mora da bude:

 moguća što znači da se dužnik obavezuje na nešto što je moguće izvršiti. Nemogućnost može da bude
objektivna (kad obligaciju ne može izvršiti ni jedno lice), subjektivna (kad obavezu ne moze izvrsiti
duznik), početna (kad je nemogućnost postojala u momentu nastanka obligacije), naknadna (kad je
obligacija bila moguća prilikom nastanka ali je postala nemoguća kasnije), fizička (kad je predmet
propao), pravna (obavezu pravno nije moguće izvršiti)
 određena/odrediva odnosno i jedna i druga strana moraju znati svoje prestacije (prava i obaveze) ili
moraju znati kriterijum na osnovu kojeg će ih odrediti
 dopuštena što znači da ne sme biti u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim
običajima (inače je apsolutno ništava)
KLASIFIKACIJA OBLIGACIJA
1. prema sadržini radnje

 pozitivne kada se prestacija sastoji u davanju ili činjenju
4
 negativne, kada se prestacija sastoji u propuštanju ili trpljenju, pri čemu dužnik mora da se
uzdrži od ponašanja na koje bi inače imao pravo
2. prema vremenu trajanja radnje

 trenutne, kada se prestacija izvršava u jednom trenutku
 trajne, kada se izvršava u dužem periodu (plaćanje zakupnine, alimentacije)
 sukcesivne, kada se izvršava u delovima (plaćanje komunalija, struje, telefona)
3. prema predmetu obligacije

 deljive (kada se deobom ne menja suština i vrednost predmeta obligacije) i nedeljive (kada
deoba utiče na vrednost predmeta, i predmet nije moguće deliti). Obligacije davanja su pretežno
deljive, a obligacije činjenja nedeljive. Ukoliko se ugovori da neka stvar koja je po prirodi
deljiva ne sme da se deli, radi se o pravnoj nedeljivosti obligacije
 novčane (prestacija je izražena u novcu) i nenovčane. Novčane imaju veći značaj u praksi, a
vrednost svih stvari se može izraziti u novu, pa tako i nenovčane mogu postati novčane.
Novčane su po pravilu regulisane imperativnim normama i najčešće su složene jer se pored
glavne obaveze (glavnice) javljaju isporedne (kamate)
 individualne (kod kojih je predmet određen individualno) i generične (obaveza se sastoji u
predaji bilo koje stvari određenog roda)
4. prema subjektu koji izvršava obligaciju

 lične (intuitu personae) kada je obligacija vezana za ličnost dužnika. Ove obligacije se ne mogu
preneti na drugo lice, ustupiti, naslediti i ne može se dati jemstvo
 nelične (inter partes), obligaciju može izvršiti i drugo lice
5. prema broju lica i broju predmeta

 proste su one kod kojih postoji samo jedan poverilac, samo jedan dužnik i samo jedan predmet
obligacije
 složene obligacije sa više lica: zajedničke, solidarne, nedeljive. Kod ovih obligacija se
pojavljuje više lica na strani poverioca ili dužnika
 složene sa više predmeta: kumulativne, alternativne i fakultativne. Kod ovih obligacija se
pojavljuje više predmeta obaveze
6. s obzirom na zaštitu koju uživaju

 sankcionisane (utužive) kod kojih poverilac ima pravo da traži zaštitu interesa pred sudom
 naturalne/prirodne (neutužive) nisu zaštićene aparatom državne prinude i tu spadaju: zastarele
obligacije, ugovor o igri, opkladi, kocki između fizičkih lica ako predmet opklade nije predat
trećem licu, obaveza izdržavanja između srodnika gde ne postoji zakonska obaveza izdržavanja,
obaveza iz ugovora koji je zaključilo poslovno nesposobno lice. Karakteristično je da ukoliko
dužnik ispuni svoju obavezu ne može zahtevati natrag ono što je dao
SUBJEKTI OBLIGACIJA
Subjekti obligacija su fizička i pravna lica između kojoh postoji konkretan obligacioni odnos. To su poverilac
(kreditor) i debitor (dužnik)
5
PROMENA SUBJEKATA U OBLIGACIJI
U toku obligacionog odnosa može doći do promene subjekata obligacije (putem ugovora, zakona, testamenta ili
sudske odluke), a da se ne menja sadržina obligacije.
1. cesija je prenošenje potraživanja jednog poverioca na drugo lice, pri čemu se sadržina obligacije i
ličnost dužnika ne menjaju. Prenošenje se vrši putem ugovora. Tri lica: ustupilac (cedent), novi
poverilac (cesionar) i dužnik (cesus).
Za cesiju se ne zahteva saglasnost dužnika, ali ako nije obavešten dužnik svoju obavezu može ispuniti i starom
poveriocu. Sa glavnim potraživanjem prenose se i sporedna potraživanja.
Cesijom se mogu preneti novčana potraživanja i činjenje, dok se obligacije vezane za ličnost (naknada
nematerijalne štete, izdržavanje) ne mogu ustupiti. Forma zavisi od forme ugovora koji je poslužio kao osnov
cesije
Zaključenjem ugovora o cesiji nastaje trostrani odnos. Dužnik više nije u obavezi prema starom poveriocu, ali se
pravni položaj dužnika ne menja.
Posebni slučajevi cesije:
 ustupanje potraživanja bez obaveštavanja dužnika, tako da dužnik svoju obavezu ima samo
prema starom poveriocu
 ustupanje potraživanja umesto ispunjenja i radi naplaćivanja, pri čemu dužnik umesto da ispuni
svoju obavezu prema poveriocu, ustupa svoje potraživanje koje ima prema trećem licu.
Dužnikova obaveza se gasi do iznosa ustupljenog potraživanja. Ako je u pitanju ustupanje radi
naplaćivanja, dužnikova obaveza se gasi tek kad poverilac naplati potraživanje
 ustupanje radi obezbeđenja služi samo za obezbeđenje potraživanja, i kad se poverilac naplati
može da zadrži za sebe koliko iznosi njegovo potraživanje, a ostalo da vrati dužniku
 ustupanje hartije na donosioca – ustupanjem hartije ustupa se i samo potraživanje i nikakvu
drugu radnju nije potrebno izvršiti za valjanost cesije. Ukoliko se radi o ustupanju hartije po
naredbi, potrebno je upisati ime novog poverioca
Razlika između cesije i subrogacije: cesija nastaje na osnovu saglasnosti poverioca, a subrogacija i mimo
njegove volje; kod cesije cedent garantuje za postojanje potraživanja, a kod subrogacije nema garancija;
u slučaju stečaja poverilac kod subrogacije ime prvenstvo, dok se cedent i cesionar naplaćuju
istovremeno i proporcionalno.
2. preuzimanje (prijem) duga predstavlja promenu dužnika u obligacionom odnosu za koji se zahteva
saglasnost i pristanak poverioca. Poverilac se poziva da u određenom roku da svoj pristanak, a ukoliko
se ne izjasni smatra se da ga nije dao. Forma zavisi od forme ugovora koji je poslužio kao osnov
preuzimanja duga. Dugovi koji su vezani za ličnost se ne mogu preneti.
Dejstva: preuzimanjem duga novi dužnik stupa na mesto starog i ima sva prava i obaveze koje je imao i stari
dužnik. Ukoliko poverilac nije znao za insolventnost novog dužnika tada obaveza starog ne prestaje, već
preuzimanje duga ima dejstvo ugovora o pristupanju duga. Licna obezbedjenja potrazivanja se moraju ponovo
dati (jemstvo, zaloga) inace se gase prema novom duzniku.
Preuzimalac ne odgovara za nenaplaćene kamate koje su dospele pre preuzimanja. Kad je dug obezbeđenjen
hipotekom, smatra se da je poverilac dao pristanak ukoliko se u roku do 3 meseca ne izjasni, ali mora biti
upozoren na rok do 3 meseca u kome treba da se izjasni. U protivnom, smatraće se da poziv nije ni upućen.
3. pristupanje dugu se zaključuje između poverioca i trećeg lica, pri čemu se treće lice obavezuje da
će ispuniti njegovo potraživanje od dužnika. Treće lice stupa u obavezu pored dužnika. Kada na neko
lice pređe imovina drugog lica ono odgovara za dugove koji se odnose na tu imovinu pored dotadašnjeg
imaoca imovine, solidarno s njim, ali samo do vrednosti aktivne imovine koja je na njega preneta. Ova
odgovornost se ne može ograničiti ili isključiti ugovorom
6
4. preuzimanje ispunjenja postoji kad se zaključi ugovor između dužnika i nekog trećeg lica kojim se
treće lice obavezuje da će ispuniti obavezu prema poveriocu. Poverilac nema pravo prema trećem
licu, nego samo prema dužniku, jer treće lice nije preuzelo dug, niti pristupilo dugu. Samo dužnik može
zahtevati od trećeg lica da ispuni njegovu obavezu.
OBLIGACIJE SA VIŠE OBJEKATA (PREDMETA)
1. kumulativne obligacije - dužnik je u obavezi da ispuni više predmeta istovremeno i tek pošto preda sve
stvari obligacija se gasi. Ukoliko propadne jedna od stvari dužnik je u obavezi da preda ostale. Međutim,
ukoliko poverilac može da ostvari cilj zbog koga je zaključio ugovor tek predajom svih stvari, a jedna od
njih propadne, obligacija se gasi a dužnik ima obavezu da nadoknadi štetu koju je poverilac pretrpeo
2. alternativne obligacije - dužnik duguje više predmeta ali se oslobađa obaveze predajom jednog od njih.
Pravo izbora pripada dužniku ako ništa drukčije nije određeno. Izbor predmeta predstavlja jednostranu
izjavu volje i bez toga je nemoguće realizovati obligaciju. Izjava se može dati usmeno, pismeno,
konkludentnom radnjom, ali ne sme da bude data pod uslovom ili vezana za rok. Izvršen izbor se ne
može opozvati. Pravo izbora može da ima i treće lice.
Ako usled više sile propadnu svi predmeti, obligacija se gasi.
Ako od dva predmeta propadne jedan, usled događaja za koje je kriv dužnik, on ima obavezu da preda preostali
predmet, a ako pravo izbora pripada poveriocu, on može tražiti preostali predmet ili naknadu štete.
Ukoliko je predmet obaveze postao nemoguć usled krivice poverioca, dužnikova obaveza prestaje, a u slučaju da
njemu pripada pravo izbora, on može izvršiti svoju obavezu preostalim predmetom i tražiti naknadu štete. Ako
pravo izbora pripada poveriocu on može dati naknadu štete i tražiti preostali predmet.
3. fakultativne obligacije - dužnik je u obavezi da preda jedan određen predmet, ali se može osloboditi
obaveze i predajom drugog predmeta (jedan predmet je u obligaciji, više predmeta je u isplati). Ukoliko
propadne predmet koji se duguje usled više sile, poverilac nema pravo da zahteva drugi predmet. Kada
predmet propadne zbog događaja za koje je kriv dužnik poverilac može da zahteva samo naknadu štete,
a dužnik se može osloboditi obaveze plaćanjem naknade ili predajom drugog predmeta
OBLIGACIJE SA VIŠE SUBJEKATA (LICA)
1. zajedničke (deljive) obligacije – pojavljuje se više lica na strani poverioca ili na strani dužnika i
obligacija se deli na onoliko lica koliko ih ima. Obaveza je deljiva ako se može ispuniti u delovima ali
tako da svaki deo zadržava svoja svojstva i vrednost. Ako u obligaciji ima više dužnika, obaveza se deli
na jednake delove i svaki do njih odgovara samo za svoj deo obaveze
U zavisnosti da li ima više poverilaca ili više duznika razlikujemo aktivne ili pasivne zajedničke obligacije.
Obligacija ima dejstvo za svako lice pojedinačno, povoljne ili štetne posledice nastupaju samostalno za svakog
poverioca ili dužnika i bez uticaja na druga lica (npr ukoliko jedan dužnik postane insolventan poverioci ne
mogu zahtevati od ostalih duznika da plate i njegov deo duga)
2. nedeljive obligacije – obligacije kod kojih je predmet nedeljiv i mora se ispuniti odjednom u celosti.
Takođe mogu biti pasivne i aktivne. Kod pasivnih svaki dužnik je u obavezi da ispuni poveriocu celu
obavezu (jer je predmet nedeljiv). A kod aktivnih svaki poverilac može da traži izvršenje obaveze u
7
celini. Kada dužnik ispuni obavezu prema jednom poveriocu obligacija se gasi.
3. solidarne obligacije – obaveza se ispunjava u celini iako je deljiva, što znači da je svaki poverilac
ovlašćen da zahteva ceo dug, i svaki dužnik je u obavezi da isplati ceo dug. Takođe mogu biti aktivne ili
pasivne, a nastaju kao i ostale na osnovu ugovora, zakona i testamenta.
Dužnik može da ozvrši dug prema bilo kom od poverilaca i obligacija se gasi, osim ako je neki od poverilaca
pokrenuo tužbu. Tada može da ispuni dug samo njemu. Nakon isplate duga od strane bilo kod dužnika obligacija
se gasi a nastaje odnos između dužnika i poverilaca međusobno. Naslednici solidarnog dužnika ne odgovaraju u
celini već srazmerno njegovom delu.
Propast stvari usled više sile ne oslobađa od odgovornosti sve solidarne dužnike. A ukoliko do propasti stvari
dođe krivicom jednog od njih, samo on odgovara poveriocu. Otpust duga prema jednom nema uticaj na ostale,
kao ni konfuzija (spajanje poverioca i dužnika u jednom licu)
DEJSTVA OBLIGACIJE
se sastoje u ovlašćenju poverioca da traži od dužnika ispunjenje obaveze na koju se dužnik obavezao, i u
obavezi dužnika da ispuni ovaj zahtev. Ako dužnik ne ispuni obavezu poverilac može tražiti naknadu štete
(obične i izmakle koristi). Strana koja se poziva na štetu dužna je da preduzme sve razumne mere da bi se
smanjila šteta, u protivnom druga strana može da istakne prigovor i zahteva da joj se smanji naknada štete.
Dužnik se može osloboditi odgovornosti za neipunjenje ako dokaže da je do toga došlo usled okolnosti koje se
nisu mogle sprečiti ili izbeći, a koje su nastale nakon zaključenja ugovora.
 docnja dužnika – pada u docnju kad ne ispuni obavezu u roku koji je ugovoren, a ako rok nije ugovoren
dužnik pada u docnju kada ga poverilac opomene i pozove da ispuni svoju obavezu. Poverilac ne mora
da opominje dužnika kod fiksnih ugovora (gde je rok precizno određen), kada dužnik izjavi da neće
ispuniti obavezu, kad se odrekne prava na opomenu ili kad obeća ispunjenje obaveze na tačno određen
dan. Krivica dužnika nije uslov za padanje u docnju (objektivni pojam docnje). U slučuju docnje rizik
slučajne propasti stvari prelazi na dužnika, dužan je da nadoknadi štetu koju je poverilac pretrpeo zbog
docnje, i poverilac može da zahteva raskid ugovora i traži naknadu štete zbog neispunjenja obaveze
 docnja poverioca – pada u docnju ako bez osnovanog razloga odbije da primi ispunjenje obaveze od
dužnika, ili ako svojim ponašanjem sprečava dužnika da ispuni svoju obavezu. Ako pak dokaže da
dužnik nije bio u mogućnosti da ispuni svoju obavezu ne pada u docnju. Položaj dužnika se olakšava
tako što rizik slučajne propasti prelazi na poverioca, prestaju teći kamate, dužan je da nadoknadi štetu
dužniku, a dužnik može stvar da preda u sudski depozit i time se oslobodi obaveze
PAULIJANSKA TUŽBA
je tužba kojom poverilac pobija pravne radnje dužnika kojima je dužnik umanjio svoju imovinu da bi
osujetio poverioca u naplati njegovog potraživanja. Ovom tužbom se ne poništava pravni posao dužnika sa
trećim licem, već se stavlja van snage u odnosu na poverioca, i to do iznosa potraživanja.
Pravo na ovu tužbu ima svaki poverilac čije je potraživanje dospelo, i to protiv svake pravne radnje kojom se
dužnik dovodi u insolventan položaj. Poverilac ne može pobijati pravne radnje koje su vezane za ličnost dužnika
(odricanje od prava da opozove poklon), kao ni pravne radnje (poklone) koji su srazmerni materijalnim
mogućnostima dužnika. Teret dokazivanja je na poveriocu (osim u slučaju dobročinih poslova).
8
Aktivnu legitimaciju ima poverilac, a pasivnu treće lice na koje je dužnik preneo svoju imovinu. Dužnik nije
tuženi u ovoj parnici. Paulijanska tužba se može podneti i protiv univerzalnih i protiv singularnih sukcesora, ali
uspeh tužbe zavisi od savesnosti tih lica. Ova tužba ima relativno dejstvo (deluje samo u odnosu na poverioca i
to samo u visini njegovih potraživanja)
Uslovi za podizanje tužbe:
 da je poverilac oštećen ovom radnjom
 da je dužnik imao nameru da ošteti poverioca
 da je treće lice bilo nesavesno
Teret dokazivanja je na poveriocu, osim u slučaju besplatnih raspolaganja (npr poklon)
Rokovi:
 kod teretnih raspolaganja rok je godinu dana od momenta preduzimanja pravne radnje
 kod dobročinih ili kad je treće lice blizak srodnik (bračni drug, krvni srodnih u pravoj liniji
neograničeno, a u pobočnoj i po tazbini do 4tog stepena), rok je 3 godine od momenta preduzimanja
pravne radnje koja se pobija
Zakon ovde iz razloga pravne sigurnosti određuje samo objektivne rokove
PRAVO ZADRŽAVANJA (IUS RETENCIONIS)
je pravo poverioca da zadrži stvar koja je u njegovom posedu dok dužnik ne isplati dospelo potraživanje,
a ako je dužnik insolventan onda i pre dospelosti potraživanja.
Poverilac nema pravo da zadrži stvar:
 ako dužnik zahteva da mu se vrati stvar koja je iz njegove državine izašla protivno njegovoj volji
 ako je data poveriocu na čuvanje ili na poslugu
 kada se radi o stvarima koje se ne mogu prodati (legitimacije, isprave, pisma)
Poverilac ima pravo da se naplati iz zadržane stvari ali je dužan da prethodno obavesti dužnika o nameri da stvar
proda i namiri svoje potraživanje.
PRESTANAK OBLIGACIJA
1. ispunjenje (izvršenje) obaveze postoji kada dužnik ispuni svoju obavezu iz ugovora. Obavezu moze
ispuniti i treće lice i poverilac je dužan da primi to ispunjenje. Međutim, ako je dužnik ponudio da on
odmah ispuni obavezu, poverilac ne može prihvatiti ispunjenje od trećeg lica. Kod ugovora intuitu
personae samo dužnik može ispuniti obavezu.
Kada treće lice ispuni obavezu povericu radi se o subrogaciji i on stupa na mesto poverioca u odnosu na
dužnika. Subrogacija je zamena, i razlikujemo realnu (zamena stvari, predmeta ugovora) i personalnu (zamena
ličnosti poverioca). Subrogacija može biti zakonska (npr jemac) i ugovorna.
Dužnik mora da ispunjenje izvrši poslovno sposobnom poveriocu. Ukoliko poverilac nije poslovno sposoban,
dužnik se oslobađa obaveze samo ako je ona bila korisna za poverioca i ako se stvar nalazi u imovini poverioca.
Ako je stvar otuđena, dužnik i dalje ima obavezu iz ugovora. Dužnik ne može obavezu da ispuni poveriocu nad
čijom je imovinom otvoren stečaj.
U načelu isplatom trećem licu dužnik se ne oslobađa obaveze osim ako je treće lice ovlašćeno da primi
ispunjenje, ako se ispunjenje vrši putem hartije od vrednosti na donosioca ili ako se ispunjenje vrši cedentu a
dužnik nije bio obavešten o cesiji.
Dužnik se oslobađa obaveze ako položi stvar u sudski depozit ali samo ako je poverilac nepoznat, poslovno
nesposoban a nema zastupnika ili u docnji. Kada stvari nisu podesne za čuvanje u sudskom depozitu (kvarljiva
9
roba, životinje) ili kad troškovi čuvanja prelaze vrednost same stvari, dužnik može da proda stvar na javnoj
dražbi (stvari male vrednosti ili stvari koje imaju tržisnu vrednost može prodati iz slobodne ruke). Dužnik mora
da obavesti poverioca o svojoj nameri da proda stvar, a dobijenu cenu da položi u sudski depozit.
Poverilac moze da odbije delimično ispunjenje (ako nisu u pitanju sukcesivne prestacije).
Davanje radi ispunjenja postoji kada dužnik da poveriocu neku stvar da je ovaj proda i da se namiri iz dobijene
vrednosti. Poverilac ne postaje sopstvenik stvari već radi po nalogu dužnika.
Mesto i vreme ispunjenja obaveze strane sporazumno određuju i zavisi od prirode obaveze. Novčane se isplaćuju
u mestu prebivališta poverioca, pokretne se predaju u mestu zaključenja ugovora, a nepokretne u mestu gde se
nalaze
2. kompenzacija (prebijanje) je način prestanka obaveze kad dužnik svoju obavezu kompenzuje za
potraživanje koje on ima prema poveriocu i isplaćuje se samo razlika. U savremenom prometu
kompenzacija ima veliki značaj (pogotovo u međunarodnom), a poznate su i multilateralne
kompenzacije.
Opšti uslovi za kompenzaciju: uzajamnost (da postoje međusobna dugovanja) i istorodnost potraživanja (da
potraživanje glasi na novac ili zamenljive stvari istog roda ili kvaliteta), kao i dospelost (isplata po pravilu ne
može da se vrši pre roka dospelosti, izuzetak je stečaj: otvaranjem stečajnog postupka sva potraživanja i
dugovanja u vezi sa imovinom su dospela). Utuživost (kako ističu pojedini teoretičari) nije opšti uslov jer je
moguće izvršiti kompenzaciju i naturalnih obligacija.
Dejstvo kompenzacije se ogleda u gašenju prava i obaveza koja su na taj nacin izmirena. Za kompenzaciju se
zahteva izjava o prebijanju.
Razlikujemo ugovornu (nastaje na osnovu sporazuma i stranke same određuju uslove), sudsku (nastaje na
osnovu odluke suda po prigovoru dužnika – kompenzacioni prigovor ili ako je njegovo potraživanje veće od
poveriočevog onda mu stoji na raspolaganju kompenzaciona protivtužba. Postoje razlike između prigovora i
protivtužbe. Prigovor je akcesorne prirode i ukoliko poverilac povuče tužbu, o kompenzacionom prigovoru se
neće ni raspravljati. Prigovor može da se istakne samo do visine tužbenog zahteva) i zakonsku kompenzaciju
(nastaje po sili zakona, kad se sretnu dva potraživanja koja ispunjavaju usloveza kompenzaciju).
Obligacija se ne može ugasiti kompenzacijom kada se radi o potraživanju koje se ne može prinudno izvršiti (npr
socijalna pomoć), potraživanja stvari koje je dužnik uzeo bespravno ili koje su mu date na poslugu, potraživanje
koje je nastalo namernim prouzrokovanjem štete, potraživanje koje potiče iz zakonske obaveze izdržavanja i
potraživanja naknade štete pričinjene oštećenjem zdravlja ili prouzrokovanjem smrti.
3. novacija (prenov) potiče iz rimskog prava koje nije dozvoljavalo promenu subjekata obligacije. Danas
je to način prestanka obligacije na osnovu sporazuma poverioca i dužnika da postojecću obligaciju
zamene novom s tim da se radi o drugom predmetu i drugom (različitom) pravnom osnovu.
Ukoliko se u postojećoj obligaciji menja rok, mesto i način ispunjenja, ili sporedni elementi (kamata,
ugovorna kazna), tad se ne radi o novaciji.
Uslovi za nastanak novacije: postojanje punovažne stare i punovažne nove obligacije, kao i postojanje razlike u
pogledu predmeta i osnova između ove dve obligacije. Ugovorom o novaciji ranija obligacija prestaje a nova
nastaje. Prigovori iz stare obligacije se ne mogu koristiti kod nove. Sporedna potraživanja (zaloga, jemstvo) se
gase sa starom obligacijom (ako nešto drugo nije ugovoreno)
4. konfuzija (spajanje) je način prestanka obligacije sjedinjenjem duga i potraživanja u jednom licu.
Kod fizičkih lica do konfuzije najčešće dolazi putem nasleđivanja (univerzalna sukcesija), a kod pravnih
lica u slučaju statusnih promena (spajanje, pripajanje). Moguća je i konfuzija putem singularne
sukcesije, kad poverilac ustupi svoje potraživanje dužniku.
Dejstva konfuzije: konfuzija automatski proizvodi dejstvo bez nekih posebnih uslova, osim u slučaju kad je
obaveza upisana u javnoj knjizi (mora se izvršiti upis brisanja), kad jemac nasledi poverioca (obaveza glavnog
dužnika ne prestaje) i kad poverioci zahtevaju odvajanje zaostavštine od imovine naslednika
10
5. oproštaj (otpust) duga (akceptilacija) je ugovor zaključen između poverioca i dužnika kojim
poverilac izjavljuje da neće tražiti od dužnika da isplati dug koji ima prema njemu, a dužnik
izjavljuje da je saglasan sa tom izjavom. Otpust duga je dvostrani pravni posao, jer se zahteva
saglasnost dužnika
Razlikujemo potpuni (gase se i glavna i sporedna potraživanja poverioca prema dužniku) i delimični otpust duga
(poverilac mu oprašta samo deo duga). Otpust duga učinjen jednom solidarnom dužniku ima dejstvo samo u
odnosu na njega dok se prema ostalima obligacija ne gasi. U slučaju zakonske obaveze izdržavanja nije moguć
otpust duga
6. Pactum de non petendo je jednostrana izjava (obećanje) poverioca da neće tražiti isplatu duga od
dužnika. Ovo je jednostrana izjava volje kojom se dužnik ne oslobađa svoje obaveze, već može da
istakne prigovor ako poverilac zahteva isplatu. Sporedna prava poverioca se gase.
ZASTARELOST
je protek određenog vremena nakon kojeg obligacija postaje neutuživa. Obligacija ne prestaje, samo se gubi
pravo da se traži ispunjenje obaveze. Zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je
poverilac mogao tražiti ispunjenje obaveze.
Sud na zastarelost pazi po prigovoru tuženog, ne po službenoj dužnosti. Prigovor se može istaći samo do
zaključenja glavne rasprave. Kad zastari glavno potraživanje zastarevaju i sporedna potraživanja (kamate,
plodovi).
Zastarelost počinje teći prvog dana po dospelosti potraživanja, tj kad poverilac ima pravo da zahteva
ispunjenje obaveze, a nastupa kada je istekao poslednji dan roka koji je zakonom određen. Odredbe koje regulišu
rokove zastarelosti su imperativnog karaktera, a dužnik se ne može unapred odreći prava na prigovor
zastarelosti. Potraživanja iz zakonske obaveze izdržavanja i pravo na deobu zajedničke stvari ne zastarevaju.
Ako je potraživanje bilo obezbeđeno zalogom ili hipotekom, poverilac se i po proteku roka može naplatiti iz
vrednosti dobijene prodajom založene stvari (ako založenu stvar ima u posedu ili ako je hipoteka upisana u
javnim knjigama)
Rokovi zastarelosti:
 opšti rok je 10 godina
 za 5 godina zastarevaju: povremena potraživanja, potraživanja ugovarača osiguranja iz ugovora o
osiguranju života
 u roku od 3 godine zastarevaju potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim
periodima (zakupnina), međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga,
naknada štete (objektivni rok 5 godina, subjektivni 3 godine), potraživanja osiguravača iz ugovora o
osiguranju
 u roku od 1 godine zastarevaju potraživanja za isporučenu toplotnu i električnu energiju, plin, vodu,
održavanje čistoće, radio i TV pretplate, pošte, telefona, pretplate na povremene publikacije
Zastoj zastarelosti znači da rok ni ne počinje da teče:

 između supružnika, roditelja i dece dok traje roditeljsko pravo, za vreme mobilizacije u pogledu
potraživanja lica na vojnoj dužnosti, potraživanja koja imaju lica zaposlena u tuđem domaćinstvu prema
poslodavcu sve dok traje radni odnos
 zastarevanje teče i prema maloletniku i drugom poslovno nesposobnom licu ali zastarelost potraživanja
koja imaju ova lica, ako nemaju zakonskog zastupnika, ne može nastupiti dok ne protekne dve godine od
11
kad su postali poslovno sposobni ili dobili zastupnika
Prekid zastarelosti znači da zastarelost koja je počela da teče se prekida zbog određenih činjenica:
 kad dužnik prizna dug ili kad poverilac podigne tužbu ili preduzme neku drugu procesnu radnju (ako
poverilac povuče tužbu ili ona bude odbačena ili tužbeni zahtev odbijen, smatra se da do prekida nije ni
došlo)
Posle prekida zastarevanje teče iz početka
Kod prekluzije nema zastoja ni prekida i gubi se pravo, odnosno prestaje obaveza dužnika (za razliku od
zastarelosti, kada pravo postoji samo je neutuživo). O prekluzivnim rokovima sud vodi računa po službenoj
dužnosti.
UGOVORI – POJAM, ZNAČAJ

I KARAKTERISTIKE
Ugovor je pravni posao koji nastaje saglasnošću volja dva ili više lice sa ciljem da se postigne neko pravno
dejstvo. Obligacionopravno dejstvo ugovora se sastoji u stvaranju, izmeni ili gašenju obligacija. Jedno od
osnovnih načela je načelo slobode ugovaranja, međutim ova sloboda ne sme biti protivna imperativnim
normalna, javnom poretku, dobrim običajima i moralu. Sloboda ugovaranja se ogleda u slobodnom izboru
svakog lica da li će zaključiti ugovor, sa kim, koju vrstu ugovora, koja će biti sadržina i forma (uz ograničenje
zakonom propisane forme), kako će urediti svoja prava i obaveze, kako će menjati ugovor, kako će ugovor
prestati isl.
Izuzeci:
 slučajevi obaveznog osiguranja, prevoznika u javnom saobraćaju i ostalih javnih preduzeća
 sloboda ugovaranja je ograničena kod tipskih (kod kojih su pravila unapred određena javnopravnim
propisima ili pravilima određenih organizacija) i adhezionih ugovora
 sloboda ugovaranja je ograničena i u pogledu forme kod određenih ugovora (recimo kod kupoprodaje
nepokretnosti gde se zahteva pismena forma)
OPŠTI USLOVI ZA ZAKLJUČENJE UGOVORA
1. saglasnost volja i poslovna sposobnost ugovornih strana

Ugovorne strane moraju da postignu saglasnost o bitnim elementima ugovora, a izjavljena volja mora biti
slobodno data. Saglasnost volja se postiže kroz ponudu i prihvat ponude.
 ponuda je izjava volje jednog lica kojom poziva drugo lice na zaključenje ugovora pod uslovima
datim u ponudi. Ponuda mora biti ozbiljna, data sa namerom da se zaključi ugovor (animus
contrahendi), mora biti data određenom licu ili određenom krugu lica i mora da sadrži bitne elemente
ugovora. Ponudilac moze dati ponuđenom rok da se izjasni o ponudi. Kada se radi o ponudi učinjenoj
odsutnom licu, ponudilac je vezan ponudom onoliko koliko je potrebno da ponuda stigne do ponuđenog
i da ovaj odgovori. Sve do momenta dok ponuda ne stigne do ponuđenog ponudilac je može opozvati.
Punuda obavezuje i naslednike za ovo vreme (ukoliko je nastupila smrt u međuvremenu)
 prihvatanje ponude je izjava volje ponuđenog kojom prihvata predlog ponudioca za zaključenje
ugovora pod uslovima određenim u samoj ponudi. Prihvat ponude se mora u potpunosti slagati sa
ponudom, mora biti dat od strane ponuđenog ili njegovog ovlašćenog zastupnika, izjava mora biti data
u nameri da se zaključi ugovor, mora da se dostavi u roku (ukoliko je rok određen), odnosno
blagovremeno. Ponuđeni ne sme da menja ponudu (mora je prihatiti u celosti) inače će se smatrati da je
12
ponuda odbijena i da je učinjena nova ponuda od strane ponuđenog. Ponuda se ne moze prihvatiti
prećutno osim u slučaju kada su stranke zaključile ugovor na određeno vreme. Tada se isti može
prećutno produžiti. Kao i kada su ugovorne strane u stalnom poslovnom odnosu, ili ako se sporazumeju
da ćutanje jedne od njih znači da je ugovor zaključen.
Kod prisutnih lica ugovor se smatra zaključenim od trenutka kada je ponuđeni dao izjavu o prihvatu. Kod
ugovora između odsutnih lica razlikujemo teoriju izjave (ugovor je zaključen kad je ponuđeni dao
saglasnost na ponudu), teoriju slanja (kad je ponuđeni poslao izjavu o prihvatu), teoriju prijema (kad je
ponudilac primio izjavu o prihvatu) i teoriju saznanja (kad je ponudilac saznao za sadržinu izjave).
Teorija slanja i teorija izjave su povoljnije za ponuđenog, međutim ponudilac još ne zna kakva je
njegova izjava a ugovor se smatra zaključenim. Kod nas je prihvaćena teorija prijema (ugovor je
zaključen kad ponudilac primi izjavu o prihvatu)
2. postojanje predmeta ugovora

Predmet ugovora su obaveze koje ugovorne strane treba da izvrše, odnosno neko činjenje, trpljenje, nečinjenje.
Predmet mora biti određen/odrediv, moguć i dozvoljen. Nemogućnost može biti:
 subjektivna (kada određeno lice ne može da ispuni obavezu i dužnik je u obavezi da naknadi štetu) i
objektivna
 početna i naknadna
 pravna (kada nije moguće ispuniti obavezu zbog imperativnih normi, recimo prodaja stvari van prometa)
i faktička
U slučaju objektivne, početne ili pravne nemogućnosti ugovor nije ni nastao.
3. postojanje osnova (kauze)ugovora

Osnov ugovora je ono zbog čega se dužnik obavezuje, odnosno pravni cilj obavezivanja.
Razlikujemo objektivno i subjektivno shvatanje:
 subjektivno shvatanje definiše osnov kao psihološku kategoriju vezanu za izjavu volje, odnosno to je
razlog koji je stranke naveo da zaključe ugovor takav kakav su zaključile
 objektivno shvatanje osnov poistovećuje sa ciljem koji je naveo stranke na preuzimanje obaveza
 subjektivno-objektivno shvatanje polazi od toga da osnov ima i subjektivne i objektivne elemente. Pri se
ogledaju u izjavi volje da se zaključi ugovor sa određenim ciljem, a drugi elemenat je u prenosu imovine
sa jedne na drugu stranu
Iz ovoga dolazimo do zaključka da osnov nije psihološki ili ekonomski, već pravni cilj obavezivanja.
Za razliku od osnova motiv predstavlja pobude koje su navele stranke da zaključe ugovor i preuzmu obaveze, i
on je psihološka kategorija. Osnov ugovora je uvek isti za određenu vrstu ugovora i poznat je i drugoj ugovornoj
strani, dok motiv nije.
POSEBNI USLOVI ZA ZAKLJUČENJE UGOVORA
1. određena forma
Forma ugovora je način na koji ugovorne strane izražavaju svoju volju. Kroz formu se ispoljava sadržina
ugovora. U zavisnosti od toga da li je forma bitan element ugovora razlikujemo formalne i neformalne ugovore.
Neformalni se mogu zaključiti u bilo kojoj formi, dok se kod formalnih zahteva propisana forma za panovažnost.
U rimskom pravu je preovlađivao princip formalizma, dok u savremenom pravu preovlađuje konsenzualizam,
što znači da je dovoljna saglasnost volja ugovornih strana u bilo kojoj formi. Izuzeci su ugovori za koje zakon
propisuje pismenu formu kao što su ugovor o prometu nepokretnosti, o građenju, o licenci, osiguranju, jemstvu,
doživotnom izdržavanju isl. Naknadne izmene i dopune ugovora moraju biti u formi koja se zahteva za osnovni
ugovor
13
2. davanje saglasnosti ili pristanka na zaključenje ugovora

Za zaključenje nekih ugovora zahteva se saglasnost trećeg lica ili odobrenje nadležnog državnog organa (kao npr
za kupovinu pištolja, izvoz određenih proizvoda itd), prethodno ili naknadno. Dozvola, odnosno odobrenje
moraju biti u formi propisanoj za ugovor za koji se daju. Ukoliko se zahteva naknadna saglasnost, tj odobrenje, i
ono bude dato, ugovor proizvodi pravno dejstvo od momenta zaključenja. Saglasnost se zahteva kod zaključenja
ugovora sa maloletnim licima i licima koja ne mogu da se sama staraju o sebi, kao i radi zaštite javnih interesa.
KLASIFIKACIJA FORMI
1. prema načinu ispoljavanja

 pismena forma znači da sadržina ugovora mora biti data u pismenom obliku i da ugovor mora
biti svojeručno potpisan ispod teksta ugovora. Kod dvostranih ugovora mora da stoji potpis obe
strane, dok kod ugovora gde se samo jedna strana obavezala mora da stoji njen potpis. Potpis se
stavlja ispod teksta ugovora. Kod ugovora o kupoprodaji nepokretnosti forma je bitan elemenat
ugovora, a potpisi se moraju overiti kod suda.
U slučaju da su strane već izvršile ugovor ali nisu ispoštovale formu kod formalnog ugovora, zakon
predviđa mogućnost konvalidacije takvog ugovora uz određena pravila: ako se radi o usmenom
ugovoru, on se ne može konvalidirati. Ukoliko se radi o pismenom ugovoru ali potpisi nisu
overeni kod suda, takav ugovor se može konvalidirati ukoliko je izvršen u celosti ili pretežno,
ukoliko nije povređeno pravo preče kupovine ili prinudni propis.
 svečana forma (forma javne isprave) je u određenim situacijama uslov punovažnosti ugovora.
Svečana forma podrazumeva učešće državnog organa, kao što je to slučaj sa kupoprodajom
nepokretnosti, gde se radi o pasivnom učešću državnog organa. Kod ugovora o doživotnom
izdržavanju ili kod ugovora o ustupanju i raspodeli za života zakon propisuje aktivno učešće
državnog organa na taj način što će sudija pred kojim stranke zaključuju ugovor prethodno
upozoriti stranke na pravne posledice i tek nakon toga overiti ugovor. Ako se ovakvi ugovori
overavaju preko punomoćnika i njegovo punomoćje mora prethodno biti dato u formi javne
isprave. Postoji i notarijalna forma za ugovore koji se overavaju kod notara (kao što je ugovor
o poklonu, bračni ugovori, konstituisanje hipoteke isl).
 realna forma podrazumeva pored saglasnosti volja i predaju stvari. Ranije su to bili ugovor o
zajmu, zalozi, kapari, prevozu robe isl, a savremeni pravni sistemi napuštaju realnu formu. ZOO
propisuje da su ugovor o zajmu, ostavi i zalozi konsezualni i nastaju prostom saglasnošću volja,
dok se za ugovor o poklonu, posluzi i kapari koriste predratna pravila SGZ, OGZ ili AGZ i oni
su ostali relani ugovori.
2. prema načinu nastanka

 zakonska forma postoji kad je zakon propisao formu, kao ius cogens, kao uslov punovažnosti.
U situacijama kada nije dovoljno jasno da li se radi o bitnoj formi ili ne polazi se od svrhe forme
i njenog značaja.
 Ugovorena forma postoji kada se stranke dogovore da posebna forma bude uslov punovažnosti
ugovora. Ugovorena forma ne sme biti slabija od zakonom propisane za tu vrstu ugovora.
3. prema pravnom dejstvu

 bitna forma (ad solemnitatem) je forma koja se zahteva za punovažnost ugovora, a
nepoštovanje ove forme povlači ništavost
 dokazna forma (ad probationem) znači da ugovor nastaje i bez te forme, forma nema
14
konstitutivni karakter, ali služi kao dokazno sredstvo i jedino se u toj formi može dokazivati
postojanje ugovora.
Od ovog treba razlikovati formalnost publiciteta (koji služi da bi se zaštitila treća lica, recimo upis
u zemljišnim knjigama) i fiskalne formalnosti (koje služe radi naplate poreza i zaštite fiskusa,
npr ugovor o kupovini putničkog vozila se zaključuje u pismenoj formi radi naplate poreza a ne
zato što je pismena forma uslov punovažnosti)
PREGOVORI – PRAVNA DEJSTVA

(Culpa in Contrahendo)
Pre nego što dođe do zaključenja ugovora po pravilu se vrše pregovori. Pregovori ne obavezuju i svaka strana ih
može prekinuti kad hoće. Međutim, ukoliko je jedna strana vodila pregovore bez namere da zaključi ugovor ili
odustane bez valjanog razloga, dužna je da nadoknadi štetu drugoj strani koju je imala u vezi sa pregovorima
(primena načela savesnosti i poštenja). Drugim rečima, naš zakon propisuje da iako pregovori ne obavezuju,
stranke se moraju ponašati u skladu sa načelom savesnosti i poštenja.
TUMAČENJE UGOVORA
Tumačenje znači određivanje smisla ugovora u situaciji kada su odredbe ugovora nejasne ili neprecizne, pa o
njima postoji nesaglasnost između ugovornih strana. Kao tumač se javlja sud.
Razlikujemo tri metoda tumačenja:
 subjektivni metod – cilj tumačenja je pronaći zajedničku volju ugovornih strana
 objektivni metod – ugovor treba tumačiti prema običajima sredine u kojoj je ugovor zaključen
 danas preovlađuje subjektivno-objektivni metod koji polazi od stvarne volje ugovornih strana ali ne
zanemaruje ni pravila javnog poretka i morala određenog društva
Naš ZOO predviđa da se ugovorne odredbe primenjuju onako kako glase, pa se jasne odredbe i ne tumače. Kod
spornih odredbi se istražuje stvarna volja ugovornih strana. Pored ovog osnovnog pravila postoje i neka
dopunska: ugovornu odredbu treba tumačiti tako da ugovor ostane na snazi; pojedinačne odredbe se tumače u
duhu celine ugovora; kad se radi o formularnim i adhezionim ugovorima nejasne odredbe se tumače u korist
druge strane, koja je pristupila takvom ugovoru; nejasne odredbe u ugovoru bez naknade se tumače u korist
strane koja je u obavezi, a u teretnom tako da se postigne uzajamnost davanja ugovornih strana
VRSTE UGOVORA
1. prema zakonskom regulisanju

 imenovani su oni koji su navedeni u zakonu (kupoprodaja, zakup, zajam, ortakluk)
 neimenovani su oni koji postoje u praksi ali nisu regulisani zakonom (ugovor o faktoringu)
Stranke su slobodne da zaključuju kako imenovane tako i neimenovane ugovore, a neimenovani ugovori koji su
česti u praksi uglavnom vremenom prerastu u imenovane kao što je slučaj sa ugovorom o alotmanu
Praktični značaj se ogleda u tome što kod imenovanih ugovora dovoljno je da se stranke sporazumeju o bitnim
elementima ugovora a ostali su regulisani zakonom i stranke ih ne moraju posebno uređivati. Kod neimenovanih
ugovora sva pitanja se moraju detaljno regulisati (uz poštovanje imperativnih propisa, javnog poretka i morala)
15
2. prema odnosu prava i obaveze

 jednostrano-obavezni (unilateralni) i dvostrano-obavezni (sinalgmatični)
Kod unilateralnih obaveza nastaje samo za jednu ugovornu stranu (poklon, zajam, ostava, posluga
bez kamate ili naknade), dok kod sinalgmatičnih obaveze postoje na obe strane (kupoprodaja,
zakup, ugovor o delu)
Ovo se razlikuje od jednostranih pravnih poslova. Ugovor je uvek dvostran pravni posao, a
jednostrani poslovi nastaju izjavom volje jedne strane (testament, javno obećanje nagrade )
Kod dvostrano-obaveznih ugovora važe sledeća pravila: ako jedna ugovorna strana nije ispunila
obavezu, druga strana ima prigovor neispunjenja; ako jedna strana ne ispuni obavezu druga
može tražiti raskid ugovora; pravo na poništaj ugovora zbog prekomernog oštećenja ili
zelenašenja; rizik slučajne propasti stvari je moguć samo kod dvostrano-obaveznih ugovora;
različita su pravila o tumačenju spornih odredbi; ustupanje ugovora trećem licu je moguće samo
kod sinalgamtičnih ugovora
 teretni (onerozni) i dobročini (lukrativni)
Teretni su oni kod kojih jedna ugovorna strana daje naknadu za ono što prima od druge, dok se kod
dobročinih ne daje nikakava naknada.
Ovu podelu treba razlikovati od prethodne. Dvostrano-obavezni ugovori su svi teretni, ali svi
jednostrano-obavezni nisu dobročini (npr. zajam sa kamatom, posluga ili ostava sa naknadom)
Za ove ugovore važe i neka posebna pravila: kod teretnih ugovora odgovara se za pravne i fizičke
nedostatke, a kod dobročinih samo za zlu nameru; dobročini se lakše poništava ili prestaje
(opoziv poklona); uslovi za paulijansku tužbu kod dobročinih su lakši; tumačenje je drugačije
 komutativni i aleatorni
Komutativni su one kod kojih se prava i obaveze znaju u momentu zaključenja ugovora, precizno su
određeni i ne zavise od nekog budućeg događaja, a prestacije su po pravilu ekvivalentne.
Aleatorni su oni kod kojih strane u momentu zaključenja ne znaju tačne vrednosti prestacija (ugovor
o doživotnom izdržavanju, igre na sreću itd).
Prekomernom oštećenju podležu samo komutativni ugovori.
3. prema nužnim uslovima za nastanak ugovora

 formalni su oni kod kojih se za punovažnost zahteva određena forma (kupoprodsja
nepokretnosti, osiguranje itd). Forma može biti ad solemnitatem ili ad probationem u kom
slučaju ugovor nastaje i bez te forme ali u slučaju spora može se dokazivati jedino u toj formi
Razlikujemo konsezualne i relane ugovore. Kod konsezualnih ugovor nastaje prostom saglasnošću
volja, dok se kod realnih zahteva i predaja stvari (poklon, kapara)
 neformalni su oni koji se mogu zaključiti u bilo kojoj formi
4. prema dužini trajanja prestacije

 ugovori sa trenutnim prestacijama su oni kod kojih se prestacije izvršavaju u jednom trenutku
(poklon, kupoprodaja)
 ugovori sa trajnim prestacijama se ne izvršavaju u jednom momentu, već periodično (zakup,
doživotno izdržavanje)
Ovde razlikujemo ugovore sa periodičnim izvršenjem (u tačno određenim vremenskim razmacima i
na isti način) i ugovore sa sukcesivnim izvršenjem (u delovima u ugovorenim rokovima)
Ova podela ima i praktični značaj jer se primenjuju različita pravila u zavisnosti od vrste: ugovori sa
trajnim prestacijama se zbog neizvršenja raskidaju otkazom koji važi za ubuduće, dok kod
ugovora sa trenutnim prestacijama otkaz deluje retroaktivno (vraća se šta je dato); klauzula
rebus sic stantibus se može primeniti samo kod ugovora sa trajnim prestacijama
16
5. prema karakteru prestacije

 jednostavni (prosti) su oni koji se sastoje od jednog tipa ugovora (zajam, ostava, prodaja,
poklon)
 mešoviti ugovori su oni koji se sastoje od elemenata koji su karakteristični za više tipova
ugovora, i najčešće su neimenovani (sef, ugovor o pansionu itd). Postavlja se pitanje koja pravila
će se primeniti na ove ugovore i razvile su se tri teorije: teorija apsorpcije (primeniće se pravila
za vrstu ugovora koji je dominantan), teorija kombinacije (primeniće se kombinacija ugovora) i
teorija kreacije (ostavlja sudu ovlašćenje da primeni pravila koja smatra da su najcelishodnija u
konkretnom slučaju)
6. prema tehnici i načinu zaključenja

 ugovori sa sporazumno određenom sadržinom i ugovori po pridstupu
 kolektivni i individualni ugovori
Kolektivni ugovori su oni kod kojih prilikom zaključenja učestvuju lica koja su predstavnici
određenih kolektiviteta. Iako sva ta lica nisu učestvovala uzaključenju ugovora (nego samo
njihovi predstavnici), ugovor se odnosi na sve njih.
Individualni ugovori proizvode dejstvo samo prema strankama koje su zaključile taj ugovor.
Za obligaciono pravo su karakteristični individualni, a za radno pravo kolektivni ugovori. U sferi
obligacija kolektivni ugovori se javljaju u oblasti osiguranja.
 generalni i posebni ugovori
Generalni ugovori se uglavnom zaključuju na duže vreme i obaveze stranaka su regulisane na
uopšten način (recimo kod izgradnje velikih investicionih objekata), dok se posebni zaključuju
na kraći period i obaveze ugovorih strana su utvrđene na konkretan način. U praksi se obično
zaključuje jedan opšti i više posebnih ugovora, pri čemu posebni zavise od opšteg, a pošto se
zaključuju na kraći period njima mogu da se otkloni uticaj promenjenih okolnosti.
7. prema zavisnosti jednih od drugih

 samostalni (glavni) samostalno egzistiraju i ne zavise od drugog ugovora (ugovor o delu,
kupoprodaji, poklonu, zakupu)
 akcesorni (sporedni) ugovori su vezani za glavni ugovor i bez glavnog nemaju značaj. Mogu
nastati istovremeno sa glavnim ili naknadno, kao njegov sastavni deo ili kao poseban ugovor
(ugovor o kapari, jemstvu, zalozi)
Praktični značaj se ogleda kod prestanka: kad prestane glavni ugovor, sporedni se ne može održati
bez njega
8. prema vidljivosti osnova (kauze)

 kauzalni su oni ugovori kod kojih je vidljiv osnov (kupoprodaja)
 apstraktni ugovori su oni kod kojih osnov nije vidljiv (što ne znači da ne postoji), kao što je
slučaj sa menicama i čekovima.
9. prema ličnosti ugovornih strana

 intuitu personae su onih kod kojih je bitan elemenat ugovora svojstvo ličnosti (ugovor o delu,
ortakluku, doživotnom izdržavanju). Uglavnom se zaključuju između lica koja uživaju
međusobno poverenje. Praktični značaj: kod ovih ugovora ne važi sukcesija, već smrću
ugovorne strane prestaje ugovor; izvršenje obaveze se ne može preneti na drugo lice, i ne može
se prinudno izvršiti obaveza
 ugovori zaključeni bez obzira na svojstvo ličnosti (inter partes)
17
10. prema ugovornoj obavezi da se zaključi drugi ugovor

 predugovor (prethodni ugovor) prethodi konačnom ugovoru i njime se stranke obavezuju da
će zaključiti konačni ugovor. Predugovor sadrži sve bitne elemente konačnog ugovora. Kada je
za glavni ugovor predviđena forma i predugovor mora biti u toj formi. Za predugovor važe
pravila o promenjenim okolnostima, pri čemu predugovor ne obavezuje ugovorne strane
Od predugovora treba razlikovati pregovore koji u načelu ne obavezuju ali stranka koja vodi
pregovore bez namere da zaključi ugovor i drugoj strani prouzrokuje štetu, dužna je da je
nadoknadi.
 konačni (glavni) ugovor - zaključenje glavnog ugovora može se zahtevati u roku od 6 meseci
od isteka roka predviđenog za zaključenje u predugovoru, a ako rok nije određen onda od dana
kada je prema prirodi posla trebao da se zaključi. Ukoliko jedna strana odbije da zaključi
ugovor, druga strana ima pravo na naknadu štete
Od glavnog ugovora treba razlikovati punktaciju koja je pismeni koncept ugovora koji su potpisale
obe strane. Nije konačni ugovor ali sadrži sve bitne elemente ugovora, i ukoliko ne dođe do
zaključenja pismenog ugovora punktacija važi kao ugovor i obavezuje strane u pogledu onoga
što su predvidele u punktaciji.
OPŠTA DEJSTVA UGOVORA
1. dejstva ugovora među ugovornim stranama – ugovor proizvodi obligaciono-pravna dejstva, ugovor je
justus titulus (pravi osnov), a da bi proizvodio stvarno-pravno dejstvo mora da postoji modus aquirendi
(upis u zemljiše knjige recimo). Dalje, ugovor proizvodi relativno dejstvo, što znači da u načelu ne
proizvodi dejstva u odnosu na treća lica. Ugovorna dejstva se prostiru na univerzalne sukcesore (izuzev
ugovora intuitu personae) bez obzira što oni nisu učestvovali u zaključenju ugovora. Ugovor ne
proizvodi dejstvo prema nasledicima i kad ugovorne strane same to ugovore. Ugovorne strane mogu
zaključiti ugovor preko zastupika ili punomoćnika, ali ova lica nisu treća lica, jer zaključuju ugovor u
ime i za račun stranke.
2. dejstva ugovora prema trećim licima – ugovori po pravilu ne proizvode dejstva prema trećim licima,
uz izuzetak ugovora u korist trećeg lica. Ugovori na teret trećeg lica nisu dozvoljeni.
 ugovor u korist trećeg lica je ugovor kod koga se jedna strana obavezala prema drugoj da će
učiniti neku prestaciju u korist trećeg lica. Ugovorne strane su stipulant i promitent, a treće lice
je beneficijar (beneficijar nije ugovorna strana). Za nastanak ugovora ne zahteva sa saglasnost
beneficijara. Beneficijar iako nije stranka u ugovornom odnosu ima pravo da zahteva ispunjenje
od dužnika. Treće lice može biti svako lice sem promitenta i stipulanta (i njihovih univerzalnih
sukcesora), ne mora biti poslovno sposobno, ni precizno određeno. Ovo je neformalan ugovor.
Što se tiče pravne prirode ovog ugovora imamo različite stavove: prema teoriji ponude radi se o dva
odnosa u ovom ugovoru (između stipulata i promitenta i između promitenta i beneficijara). Ova
teorija je napuštena. Prema drugom shvatanju ovaj ugovor je poslovodstvo bez naloga, prema
trećem jednostrana izjava volje, a prema četvrtom mišljenju radi se o samostalnom nezavisnom
ugovoru
 obećanje radnje trećeg lica postoji kada jedna ugovorna strana preuzima obavezu da se zauzme
kod trećeg lica da ono nešto učini drugoj ugovornoj strani, pri čemu ne garantuje da će treće lice
tu radnju i izvršiti. A druga situacija je kada jedna ugovorna strana strana garantuje (jemči)
drugoj da će treće lice izvršiti određenu radnju. U slučaju da treće lice ne izvrši radnju, ugovorna
strana koje je garantovala mora nadoknaditi štetu
18
POSEBNA DEJSTVA DVOSTRANIH TERETNIH UGOVORA
1. obaveza zaštite od pravnih nedostataka (evikcija)

Svaka ugovorna strana odgovara za pravne nedostatke koji mogu da prouzrokuju nemogućnost ispunjenja
obaveze. Evikcija je pravno uznemiravanje pribavioca stvari. Ovo treba razlikovati od faktičkog
uznemiravanja kada pribavilac ima tužbu zbog smetanja državine (poseda). Treće lice koje smatra da je vlasnik
stvari pokreće spor protiv pribavioca reivindikacionom tužbom.
Razlikujemo potpunu i delimičnu evikciju. Potpuna evikcija postoji kada je pribaviocu oduzeta cela stvar, a
delimična kad mu je oduzet deo (npr deo poseda), ili kad na stvari postoji teret (npr službenost prolaza). U
slučaju potpune evikcije ugovor se raskida po sili zakona, dok kod delimične evikcije pribavilac može da raskine
ugovor ili da zahteva srazmerno umanjenje cene. U oba slučaja mu pripada pravo na naknadu štete osim u
slučaju da je znao da postoji ova mogućnost. Pravo pribavioca na zaštitu od evikcije prestaje posle isteka od
godinu dana od saznanja za postojanje prava trećeg. Za zaštitu od evikcije nije od značaja da li je prenosilac znao
ili ne za postojanje prava trećeg, ali jeste od značaja da pribavilac nije znao za taj nedostatak, kao i da je
nedostatak postojao u mometu zaključenja ugovora, i da je pribavilac blagovremeno obavestio prenosioca.
2. obaveza zaštite od materijalnih nedostataka

Materijalni nedostaci postoje ako stvar nema potrebna svojstva za njenu redovnu upotrebu, ili za naročitu
upotrebu koja je bila poznata prenosiocu, ako nema svojstva koje su strane ugovorile, ili ako nije u skladu sa
uzorkom ili modelom koji je pribaviocu bio prezentovan.
Prodavac neće odgovarati za mane koje su kupcu bile poznate ili mu nisu mogle biti nepoznate. Naime, obaveza
kupca je da stvar pregleda i u roku od 8 dana (a kod ugovora u privredi odmah) obavesti prodavca. Ukoliko je
pregled obavljen u prisustvu prodavca dužan je da mu odmah stavi primedbu na nedostatak. Skriveni nedostatak
je onaj koji se nije mogao otkriti uobičajenim pregledom prilikom preuzimanja stvari. Kupac je dužan da u
obaveštenju opiše u čemu se sastoji nedostatak. Pored subjektivnog roka od 8 dana, postoji i objektivni i on
iznosi 6 meseci od dana predaje stvari. Prodavac odgovara za skrivene nedostatke bez obzira da li je znao ili ne,
ali ukoliko je prodavac znao za nedostatak, kupac ne gubi pravo ni nakon 6 meseci. Kupac koji kupi stvar na
prinudnoj javnoj prodaji nema pravo na zaštitu od materijalnih nedostataka.
Kupac ima pravo da zahteva da se otkloni nedostatak ili preda druga stvar, sniženje cene, moze da raskine
ugovor. Kupac nema pravo da raskine ugovor: ako je stvar potpuno ili delimicno propala ili oštećena, ako je
potrošen deo stvari pre nego što je otkriven nedostatak, ako je izmenjen deo stvari u toku redovne upotrebe, ako
se radi o neznatnom oštecenju stvari.
Kad je u pitanju tehnička roba (mašine, aparati), prodavac garantuje i za ispravno funkcionisanje stvari. Ukoliko
stvar ne funkcioniše kupac može da traži da se obavi popravka u razumnom roku, a ako se ne obavi popravka da
se zameni drugom stvari. Ovo pravo kupac ima i prema prodavcu i prema proizvođaču. Bitno je da je zahtev
podnet u garantnom roku. Kupac takođe ima pravo i na naknadu štete koje je pretrpeo što nije mogao da koristi
stvar. Ukoliko je stvar bila na popravci garatni rok se produžava, a kod zamene počinje da teče od početka.
Stranke se mogu dogovoriti da prodavac ne odgovara za fizičke nedostatke robe iili da se njegova odgovornost
suzi (recimo kad se kupuje đuture). Ova odredba će ipak biti ništava ako je u momentu zaključenja prodavac
znao za nedostatak i nije to saopštio kupcu, ili ako je tu odredbu nametnuo koristeći svoj monopolski položaj
3. prekomerno oštećenje
Prekomerno oštećenje postoji ako je u vreme zaključenja ugovora postojala očigledna nesrazmera između
obaveza ugovornih strana u dvostranom teretnom ugovoru. Ugovorna strana koja nije znala i nije mogla znati za
pravu vrednost uzajamnih obaveza, može tražiti poništenje ugovora. Institut prekomernog oštećenja postoji da bi
se zaštitilo načelo ekvivalecije (jednakosti uzajamnih davanja)
Uslovi za primenu ovog institutta:
19
 ugovor mora biti teretan i komutativan – kod dobročinih ugovora nema uzajamnih davanja, a kod
aleatornih sama priroda ugovora ne dopušta primenu ovog instituta
 nesrazmera u davanjima mora biti očigledna (faktičko pitanje koje se utvrđuje u svakom konkretnom
slučaju)
 oštećena strana nije znala niti je mogla znati za pravu vrednost prestacija
Oštećena strana može zahtevati raskih ili poništaj ugovora. U oba slučaja vrši se restitucija (svaka strana vraća
oo što je primila) a ako se ne može vratiti onda se vraća novčana protivrednost. Ugovor se može i održati na
snazi, uz smanjenje vrednosti prestacije koja je u očiglednoj nesrazmeri
Rok za poništaj ili raskid je prekluzivan i iznosi godinu dana od momenta zaključenja ugovora.
4. raskid ili izmena ugovora zbog promenjenih okolnosti (rebus sic stantibus)
Prilikom zaključivanja ugovora imaju se u vidu okolnosti koje postoje u tom mometu. Međutim, moguće je da u
međuvremenu dođe do promene okolnosti koje otežavaju ili onemogućavaju izvršenje ugovora. Naime ugovorne
strane su obavezne da izvrše ugovor samo ukoliko su okolnosti ostale iste kao i u vreme zaključenja ugovora.
Da bi klauzula rebus sic statibus imala uticaj moraju biti ispunjeni sledeći uslovi:
 ugovor mora biti dvostran i teretan, sa trajnim prestacijama
 nove okolnosti znato otežavaju ili onemogućavaju izvršenje ugovora
 zaključeni ugovor više ne odgovara očekivanjima stranaka i nije ga pravično održati na snazi
 proenjene okolnosti su se desile nezavisno od volje ugovornih strana i bez njihove krivice
Strana na čiju štetu su se okolnosti promenile može da raskine ugovor al ora drugu stranu blagovremeno
obavestiti o raskidu, čim su promene nastupile. Druga strana, pak, može ponuditi da izeni ugovor kako bi se
prilagodio novih okolnostima.
Zahtev za raskid se postavlja tužbo, eventualno protivtužbom ili prigovorom.
5. nemogućnost ispunjenja
Kod dvostrano teretnih ugovora moguće je da naknadno nastupi nemogućnost ispunjenja ugovorne obaveze za
jednu ugovornu stranu. Rizik u ovoj situaciji snosi strana koja ne može da ispuni obavezu jer gubi pravo na
protivčinidbu. Razlikujemo tri situacije:
 nemogućnost za koju je odgovoran dužnik – obligacioni odnos se ne gasi već poverilac ima pravo na
naknadu štete, čime se zamenjuje prvobitna obaveza dužnika (teorija zamene i surogata). Naknada štete
pokriva kako vrednost celokupne prestacije tako i eventualnu štetu. Poverilac, takođe, mora da izvrši
svoju obavezu prema dužniku. Druga solucija je da poverilac odustane od ugovora, pri čemu ne mora da
ispuni svoju obavezu, a ako je ispunio može da zahteva da mu se vrati ono što je dao. Ukoliko je
pretrpeo štetu ima pravo na naknadu.
 neomogućnost za koju je odgovora poverilac – obaveza dužnika se gasi ali on zadržava svoje
potraživanje prema poveriocu
 neomogućnost za koju nije odgovorna ni jedna strana – obligacioni odnos se gasi i ugovorne strane nisu
dužne da izvrše svoje obaveze
6. prigovor neispunjenja ugovora (exceptio adimpleti contractus)

Kod dvostrano teretnih ugovora obe ugovorne strane imaju i prava i obaveze. Ukoliko jedna ugovorna strana ne
ispuni svoju obavezu druga može da istakne prigovor neispunjenja i nije dužna da izvrši svoju obavezu.
Uslovi za isticanje prigovora su:
 mora da se radi o dvostrano teretnom ugovoru
 prestacije moraju da budu trenutne, odnosno mora da postoji istovremenost u izvršavanju obaveza
 da druga strana nije izvršila svoju obavezu
 da se radi o glavnim obavezama (akcesorna obaveza ne može biti osnov za isticanje ovog prigovora, a
takođe se ne može isticati ni ako je obaveza delimično izvršena)
20
 da je druga strana, koja je podigla tužbu za ispunjenje ugovorne obaveze, nije navela u tužbi da će
izvršiti svoju obavezu istovremeno sa izvršenjem obaveze tuženog
Ovaj prigovor suspenduje izvršenje obaveze tuženog, i štiti subjekte od nesavesnog ponašanja druge ugovorne
strane. Kad se istakne ovaj prigovor, teret dokazivanja je na drugoj ugovornoj strani, tj na tužiocu.
Od ovog treba razlikovati prigovor neizvesnog ispunjenja koji se ističe kod dvostrano teretnih ugovora gde ne
postoji istovremenost ispunjenja ugovornih obaveza, i drugi uslov je da se strana kojoj prvoj treba da se izvrši
obaveza, nalazi u lošoj materijalnoj situaciji za koju druga strana nije znala u momentu zaključenja ugovora ili
joj se situacija pogoršala, pa nije izvesno da li će biti u mogućnosti da ispuni svoju obavezu. Dejstvo ovog
prigovora ogleda se u odlaganju izvršenja dok druga strana ne ispuni svoju obavezu ili ne pruži garanciju.
USTUPANJE UGOVORA
Ustupanje postoji kad se menja jedna od ugovornih strana u dvostrano obaveznom ugovoru. J edna ugovorna
strana (ustupilac) iz dvostrano obaveznog ugovora ustupa svoja prava i obaveze trećem licu (prijemniku),
dok predmet i osnov ostaju nepromenjeni.
Ustupanje je moguće samo kod dvostrano obaveznih ugovora, koji nisu izvršeni i koji nisu zaključeni intuitu
personae. Kod jednostrano obaveznog ugovora se radi o cesiji (promena poverioca) ili prijemu duga.
Za ustupanje se zahteva saglasnost druge ugovorne strane i to u formi koja se zahteva za punovažnost
ustupljenog ugovora. Ovo iz razloga što nije svejedno ko će biti nova ugovrna strana, od značaja su kako
njegova lična svojstva tako i imovinske prilike. Pristanak se može dati prilikom zaključenja ugovora o ustupanju,
pre zaključenja, ili naknadno.
Što se tiče pravih dejstava, prijemnik preuzima sva prava i obaveze ustupioca, osim neki akcesornih kao što su
jemstvo, zaloga trećih lica isl. Da bi došlo do prelaska i ovih prava i jemac i zalogodavac moraju dati saglasnost.
Ustupilac odgovara prijemniku samo za punovažnost ustupljenog ugovora ali ne i da će druga strana izvršiti
svoju obavezu. Druga strana može da istakne sve prigovore koje je imala prema ustupiocu.
ZELENAŠKI UGOVOR
Zelenaški ugovor je zabranjen i kao takav apsolutno ništav

Za postojanje zelenaškog ugovora moraju biti ispunjeni sledeći uslovi:
 očigledna nesrazmera uzajamnih davanja, što procenjuje sud u svakom konkretnom slučaju
 namera da se iskoristi teško materijalno stanje, stanje nužde ili nepovoljan položaj druge strane.
Potrebno je da je zelenaš znao ili mogao znati da se druga ugovorna strana nalaži u stanju nužde
Zelenaški ugovor može biti i delimično ništav, u onom delu koji se odnosi na zelenašenje.
Oštećena strana može zahtevati da se njena obaveza umanji, i ovaj zahtev može podneti u roku od 5 godina od
zaključenja ugovora. A tužba za poništaj ne zastareva jer se radi a apsolutno ništavom ugovoru.
Sličnosti između zelenaškog ugovora i prekomernog oštećenja:
 oba se primenjuju kod dvostrano obaveznih teretnih ugovora
 postoji očigledna nesrazmera davanja
Razlike između zelenaškog ugovora i prekomernog oštećenja:
 kod prekomernog oštećenja strana se nalazi u zabludi ili je prevarena, dok kod zelenaškog ugovora nije
u zabludi već u teškom materijlanom položaju ili stanju nužde
 zelenaški ugovor je apsolutno ništav, a prekomerno oštećenje rušljiv ugovor (u roku od jedne godine od
zaključenja)
21
OPŠTI USLOVI FORMULARNIH UGOVORA
U savremenim uslovima razvijene trzisne privrede na znacaju dobijaju opsti uslovi poslovanja koji su najcesce
sadrzani u formularnim ugovorima. To su pravila koja jedna ugovorna strana sastavlja unapred i koja se
primenjuju na sve buduce pojedinacne ugovore određene vrste. Obično su odštampana na određenom
formularu. Ova pravila se primenjuju samo ukoliko je druga strana upoznata sa njima i ukoliko se saglasila sa
njihovom primenom (strana koja je sastavila opšte uslove dužna je da upozori na njih i da drugoj strani omogući
da se sa njima upozna). Opšti uslovi se moraju objaviti na uobičajen način. Ukoliko dođe do neslaganja između
opštih uslova i onoga što su stranke dogovorile, važiće ono što su se stranke sporazumele.
Kod formularnih ugovora stranke mogu da menjaju uslove, dok kod adhezionih stranka koja pristupa ugovoru ne
može da ga menja, već samo da prihvati propisane uslove
SREDSTVA OBEZBEĐENJA IZVRŠENJA UGOVORA
Sredstva obezbeđenja služe da se poverilac zaštiti od eventualnog neispunjenja ili neblagovremenog

ispunjenja obaveze od strane dužnika.
STVARNA SREDSTVA
1. kapara je suma novca ili zamenljivih stvari koja se predaje prilikom zaključenja ugovora. S jedne
strane to je znak da je ugovor zaključen, a sa druge obezbeđenje ispunjenja obaveze. To je realan i
akcesoran ugovor. Razlikuje se od avansa jer je avans delimično izvršenje novčane obaveze, uvek se
vraća u slučaju neispunjenja, a kod konačne isplate se uvek uračunava u ukupan iznos duga.
Pravna dejstva kapare:
 ako je ugovor izvršen kapara se vraća ili uračunava
 ako je za neispunjenje kriva strana koja je dala kaparu, gubi je
 ako je za neispunjenje kriva strana koja je primila kaparu dužna je da vrati dvostruki iznos
 ako za neizvršenje nije kriva ni jedna strana kapara se vraća
 u slučaju delimičnog izvršenja kapara se vraća ili se uračunava u naknadu štete (zbog
neispunjenja ili zadocnjenja)
2. kaucija je suma novca koju dužnik daje prilikom zaključenja ugovora. Realan i akcesoran ugovor.
Za razliku od kapare kaucija uvek propada kad dođe do neizvršenja, bez obzira na to ko je kriv. Kaucija
se ne može smanjiti
3. (ručna) zaloga je obavezivanje dužnika ili trećeg lica da će povericu predati neku pokretnu stvar iz
koje može namiriti svoje potraživanje ako dužnik ne ispuni svoju obavezu iz glavnog ugovora o
dospelosti. Poverilac je obavezan da stvar čuva i da je po ispunjenu ugovora vrati. Zalogoprimac nema
pravo da koristi založenu stvar niti da je da drugom na korišćenje, već mora da je čuva s npažnjom
dobrog privrednika, odnosno domaćina. U našem pravu je zabranjeno ugovaranje lex commisoriae,
odnosno ugovorne strane ne mogu ugovoriti da će u slučaju neispunjenja založena stvar preći u svojinu
zalogoprimca automatski. Stranke se samo mogu sporazumeti da će zalogoprimac moći prodati stvar i
tako se namiriti, ili je po prodajnoj ceni zadržati za sebe. Ako založena stvar daje plodove, poverilac
moze da ih zadrzi ali se u tom slučaju oni odbijaju od troškova čuvanja založene stvari, kamate i na kraju
22
glavnice. Ako založena stvar ima materijalni ili pravni nedostatak zalogorpimac ima pravo da traži drugu
stvar. Ukoliko ne naplati svoje potraživanje ima pravo od suda da traži prodaju založene stvari i iz te
cene namiri svoje potraživanje. Založni poverilac ima pravo da naplati svoje potraživanje pre svih ostaih
poverilaca. Založno pravo prestaje prestankom potraživanja ili kada založena stvar izađe iz državine
zalogoprimca.
4. hipoteka je založno pravo na nepokretnostima
LIČNA SREDSTVA
1. ugovorna kazna (stipulatio poenae) je sredstvo obezbeđenja potraživanja gde se dužnik obavezuje
da će platiti određenu sumu novca u slučaju da ne ispuni svoju obavezu ili u slučaju da je ne
ispuni na vreme. Ugovorna kazna je akcesorne prirode a može se zaključiti kao posebna klauzula u
okviru glavnog ugovora ili kao poseban ugovor. Može se odrediti u fiksnom iznosu ili procentualno. U
slučaju neispunjenja obaveze poverilac može da bira da li će tražiti ispunjenje ili ugovornu kaznu. Ako
je ugovorna kazna ugovorena za zadocnjenje poverilac može tražiti i ispunjenje i ugovornu kaznu za
zadocnjenje. U slučaju nesrazmerno visoke ugovorne kazne (u odnosu na vrednost i značaj predmeta
obaveze) sud je na zahtev dužnika može smanjiti. Ugovorna kazna može biti i viša od iznosa pretrpljene
štete i poverilac ima pravo da je zahteva, čak i u situaciji kada nije nastupila šteta. Ukoliko je ugovorna
kazna manja od stvarno pretrpljene štete, poverilac može zahtevati i razliku do iznosa stvarne štete.
Za razliku od ugovorne kazne penali su propisani zakonom i ne mogu se smanjiti. U slučaju da postoje i penali i
ugovorna kazna, poverilac može odabrati jedno od ova dva, ali se ne može naplatiti po oba osnova.
2. odustanica je određena suma novca (najčešće) koja se ugovara za slučaj da stranke žele da
odustanu od ugovora. Ona se ne daje unapred (jer bi bila kapara ili avans). Odustanica može da bude
ugovorena za jednu ili za obe ugovorne strane. Ukoliko je odustanica ugovorena strana koja odustaje od
ugovora zajedno sa izjavom o odustajanju daje i odustanicu. Za razliku od ugovorne kazne odustanica je
pravo da se odustane od ugovora (čime se ugovor ujedno i gasi) i nikad se ne kumulira sa izvršenjem
ugovora, za razliku od ugovorne kazne kad se ugovara za zadocnjenje (u kom slučaju se može tražiti i
ugovorna kazna i ispunjenje ugovora).
3. jemstvo je lično sredstvo obezbeđenja kojim se jemac obavezuje poveriocu da ce izvršiti obavezu
dužnika ako dužnik to ne učini. Obaveza mora biti punovažna i dospela. Za jemstvo se ne zahteva
saglasnost glavnog dužnika. Jemstvo može nastati na osnovu zakona (npr kad država garantuje za štedne
uloge banaka) i na osnovu ugovora. Za jemstvo se zahteva pismena forma. Jemstvo je akcesorne
prirode i ako prestane obaveza glavnog dužnika gasi se i jemstvo, ne može se dati za prirodnu obligaciju,
obaveza jemca ne može biti veća od obaveze glavnog dužnika, jemstvo ne može da se prenese na drugo
lice i odvoji od glavnog duga, jemac ima pravo na sve prigovore koje ima i glavni dužnik prema
poveriocu
 običan jemac je dužan je da isplati dug tek ukoliko to ne učini glavni dužnik (poverilac prvo
morada se obrati glavnom dužniku)
 jemac platac solidarno odgovara za obavezu glavnog dužnika, ali za razliku od solidarnog
dužnika on ne odgovara ako ne postoji glavna obaveza, odnosno nije glavni dužnik, i ima
pravo na regres u potpunosti, dok solidarni dužnik ima pravo da zahteva regres umanjen za
svoj deo duga
 sajemci postoje kada više lica garantuje za obavezu glavnog dužnika, i odgovaraju solidarno
povericu, što znači da poverilac od bilo kog jemca može naplatiti ceo iznos duga. Sajemac
ima pravo regresa prema gllavnom dužniku, a ako glavni dužnik ne isplati može da se obrati
23
ostalim sajemcima ali ne za ceo iznos, već za izno sumanjen za njegov deo
 jemac za naknadu štete garantuje drugom jemcu da će mu naknaditi štetu koju ovaj trpi
zato što je isplatio glavni dug poveriocu. Ovo nije poznato u našem ZOO
 jemčev jemac garantuje da će isplatiti dug poveriocu ako to ne učine glavni dužnik i jemac,
s tim što se ova dva jemca ne nalaze u odnosu solidarnosti. Poverilac prvo mora tražiti od
prvog jemca isplatu pa tek onda od jemčevog jemca. Jemčev jemac regresni zahtev može da
postavi samo prema glavnom dužniku ali ne i prvom jemcu.
PRESTANAK UGOVORA
1. ispunjenjem
2. raskid ugovora – gasi se obligacioni odnos i prestaju sva prava i obaveze. Vrši se restitucija (vraćaju se
i plodovi) uz obavezu naknade štete zbog neizvršenja obaveze. U odnosu na treća lica raskid ne
proizvodi dejstvo ako se radi o savesnom trećem licu (što je faktičko pitanje)
 sporazumni raskid postoji kad se ugovorne strane sporazumno dogovore da im prestaje
obligacioni odnos. Zahteva sa saglasnost obe strane. Nije potrebna posebna forma, osim u
slučaju kada zakon propisuje posebnu formu jer to zahteva cilj ugovora (npr kupoprodaja
nepokretnosti). Kod ugovora sa trenutnim prestacijama raskid ima retroaktivno dejstvo, dok kod
ugovora sa trajnim prestacijama vazi za ubuduće. Sporazumni raskid nije moguć kod trenutnih
ugovora koji su u potpunosti izvršeni jer takvi ugovori više i ne postoje (prestali su
ispunjenjem).
 raskid zbog neizvršenja, pri čemu se pravi razlika da li se radi o fiksnim ili nefiksnim
ugovorima. Kod fiksnih ugovora rok je bitan element i u slučaju zadocnjenja ugovor se raskida
po sili zakona. Kod nefiksnih ugovora gde rok nije bitan elemenat moraju biti ispunjeni neki
drugi uslovi: da je dvostranoobavezan i teretan ugovor, da dužnik nije izvršio svoju obavezu, da
poverilac jeste ispunio svoju obavezu. Nefiksni ugovori se ne mogu odmah raskinuti nego
poverilac ostavlja dužniku primeren rok za ispunjenje i tek po proteku tog roka ugovor se
raskida, uz obaveštavanje dužnika (koje je deklarativnog a ne konstitutivnog karakatera).
Naknadi rok ne mora da se ostavi kada je očigledno da dužnik neće ili ne može da ispuni svoju
obavezu
3. poništaj ugovora znači da ugovor od samog početka nije pravno valjan. Ugovorne strane nisu poštovale
imperativnu zakonsku normu koja propisuje opšte uslove za zaključenje kao što su poslovna sposobnost,
saglasnost volja, predmet ugovora, osnov ugovora i forma (kod onih kod kojih je propisana kao
konstitutivni element)
 apsolutno ništavi ugovori su ugovori koji su protivni imperativnim normama, javnom
poretku i dobrim običajima. Ništavi su ugovori bez osnova, sa nedozvoljenim osnovom, čiji je
predmet nedopušten, nemoguć, neodređen, gde nije poštovana konstitutivna forma isl. Ovi
ugovori ne važe od samog početka (ex nunc). Ništavost jedne odredbe ne povlači za sobom
ništavost celog ugovora ukoliko on bez nje može da se održi. Vrši se restitucija uz obavezu
naknade štete strane koja je kriva za zaključenje ništavog ugovora. Na apsolutnu ništavost sud
pazi po službenoj dužnosti, a tužba za poništaj ne zastareva.
 relativno ništavi (rušljivi) ugovori su oni koji sadrže nedostatak koji pogađa interese jedne
ugovorne strane, a tu spadaju pre svega mene volje (zabluda, prevara, prinuda). Ugovori koje je
zaključilo maloletno poslovno nesposobno lice, kao i ugovori kod kojih postoji prekomerno
oštecenje. Ovi ugovori se mogu konvalidirati, a tužbu može podići samo ugovorna strana čija je
24
volja bila manljiva. Subjektivni rok je godinu dana, a objektivni 3 godine od zaključenja
ugovora. Sud ne vodi računa o rušljivosti po službenoj dužnosti nego po prigovoru stranke. I u
ovom slučaju se vrši restitucija uz obavezu naknade štete nesavesne strane.
3. zbog smrti
4. zbog propasti stvari (predmeta) ugovora
5. zbog proteka vremena
6. zbog otkaza
POSLOVODSTVO BEZ NALOHA

(NEZVANO VRŠENJE TUĐIH POSLOVA)
negotiorum gestio
Ovo je prema Zakonu o obligacionim odnosima jedan od izvora obligacija. Poslovodstvo bez naloga je vršenje
tuđih poslova bez naloga ovlašćenog lica, ali za njegov račun i radi zaštite njegovih interesa. U ovom
odnosu imamo dva lica, poslovođu bez naloga i gospodara posla, i oba lica se nalaze u dužničko-poverilačkom
odnosu.
Vršenju tuđeg posla se može pristupiti ako:
 posao ne trpi odlaganje
 ako predstoji šteta ili propuštanje očigledne koristi
Uslovi za poslovodstvo bez naloga:
 posao (faktički ili pravni) mora biti tuđ
 poslovođa preduzima posao bez naloga, i bez dužnosti da ga preduzme. Ukoliko je postojala dužnost za
preduzimanjem posla ne možemo govoriti o poslovodstvu bez naloga
 posao je preduzet da bi se zaštitio tuđ interes
Razlike između poslovodtsva bez naloga i sticanja bez osnova je u tome što poslovođa preduzima posao da bi
sprečio štetu, ili uvećao tuđu imovinu, a kod sticanja bez osnova lice uvećava svoju imovinu na račun drugog
lica i bez pravnog osnova
Poslovođa bez naloga ima pravo na naknadu nužnih i korisnih troškova, kao i štete koju je imao u vezi sa
vršenjem posla, kao i pravo na odgovarajuću nagradu. Gospodar posla je dužan da preuzme sve obaveze i koristi
iz posla bez naloga.
Vrste:
 nužno – kad poslovođa preduzima posao da bi otklonio nastupanje štete, pri čemu je irelevantno da li je
u tome i uspeo
 korisno poslovodstvo – preduzima se radi ostvarivanja očigledne koristi
 nedozvoljeno – postoji kad postoji zabrana vršenja poslovodstva bez naloga, ali ga poslovođa ipak
izvrši. U ovom slučaju poslovođa nema pravo na naknadu troškova, a odgovara za štetu nastalu i bez
njegove krivice. Zabrana gospodara mora biti u skladu sa zakonom (npr ne može se staviti zabrana na
plaćanje alimentacije za maloletno dete)
 nepravo – postoji kad neko vrši tuđ posao u nameri da pomogne ali nisu ispunjeni uslovi za
poslovodstvo bez naloga
STICANJE BEZ OSNOVA

(NEOSNOVANO OBOGAĆENJE)
25
Za prelaz imovine sa jednog na drugo lice potreban je pravni osnov, najčešće ugovor. Ukoliko taj osnov ne
postoji radi se o sticanju bez osnova. To je sticanje koristi jednog lica na račun drugog lica, a bez pravnog
osnova (kao što su pravni posao, sudska odluka ili zakon)
Razlika između sticanja bez osnova i naknade štete

Kod sticanja bez osnova jedno lice se obogatilo na račun drugog bez pravnog osnova, a kod naknade štete jedno
lice je drugom prouzrokovalo štetu i dužno je da je nadoknadi.
Oblici sticanja bez osnova:

 isplata nedugovanog - najčešći slučaj sticanja bez osnova. Postoji kad jedno lice u zabludi isplati tuđ
dug, ili isplati svoj postojeći dug pogrešnom licu. Ovaj oblik postoji i ako jedno lice kod alternativnih
obligacija isplati obavezu kao kumulativnu. Isplata nedugovanog ne postoji ako lice isplati svoj dug pre
roka
 isplata s obzirom na osnov koji se nije ostvario – postoji kad lice izvrši isplatu očekujući da će se
ostvariti osnov koji se na kraju ne ostvari. Isplatilac nema prava na vraćanje onog što je isplatio ako je
znao ili mogao znati da se osnov neće ostvariti ili ako je on kriv za to
 isplata s obzirom na osnov koji je docnije otpao – lice je izvršilo isplatu kad je osnov postojao ali je
on kasnije otpao (npr plaćanje zakupnine unapred za godinu dana, ali nakon 6 meseci ugovor prestane)
 upotreba stvari u tuđu korist – tada je treće lice dužno da vrati stvar ili nadoknadi njenu vrednost. Nije
relevantno da li je lice upotrebilo svoju ili tuđu stvar i da li je to bilo poznato licu u čiju korist je
izvršeno sticanje bez osnova
 upotreba tuđe stvari u svoju korist – imalac stvari ima pravo da zaheva da mu se naknadi korist
ostvarena od stvari, kao i šteta koju je pretrpeo. Bez uticaja je savesnost lica koje je upotrebilo tuđu
stvar.
 izdatak za drugog – postoji kad neko lice plati ili učini nešto za drugo lice što je ovo bilo dužno da
učini po zakonu . Isplatilac ima pravo na naknadu ukoliko je isplatu izvršio s namerom da traži naknadu
kasnije
 sticanje bez osnova prirodnim događajem – nastaje mimo volje privrednih subjekata, ka što je
nanošenje zemljišta sa jedne parcele na drugu.
Dejstvo:
zasniva se obligacioni odnos između obogaćenog i osiromašenog, u kom obogaćeni ima položaj dužnika a
osiromašeni položaj poverioca. Obogaćeni mora da vrati ono što je uzeo. Ako je savestan plodove do dana
podnošenja zahteva za vraćanje ne mora da vrati, a ako je nesavestan vraća i sve plodove. Nesavestan sticalac je
dužan i da naknadi štetu usled propasti stvari zbog više sile. Savesni sticalac ima pravo na naknadu nužnih i
korisnih, a nesavesni samo nužnih troškova.
Kondikcija (tužba zbog sticanja bez osnova)

Tužba se podiže u situaciji kad su ispunjeni uslovi za sticanje bez osnova i uperena je protiv obogaćenog lica i
njegovih naslednika. Treća lica koja su stekla svojinu nad stvarima putem pravnog posla nisu pasivno
legitimisana. Tužbom se traži ono što je obogaćeni primio bez osnova.
Odnos kondikcije sa drugim tužbama:

 odnos sa tužbom za naknadu štete – ove dve tužbe konkurišu i dopunjuju se. Ako je do sicanja bez
osnova došlo nedozvoljenom radnjom osiromašeno lice ima pravo da bira koju će podići. U slučaju
zastarevanja prava na naknadu štete može se podići tužba zbog sticanja bez osnova jer je ovde rok duži,
10 godina
 odnos sa svojinskom tužbom – ove dve tužbe ne mogu konkurisati, jer je svojinska po prirodi
stvarnopravna i ne zastareva, a može se podići protiv svih koji dođu u posed stvari
26
 odnos sa tužbom zbog neispunjenja ugovora – takođe ne konkurišu jer kod neispunjenja ugovora postoji
valjan pravni osnov-ugovor, a kod kondikcije nema valjanog osnova
JEDNOSTRANA IZJAVA VOLJE
Kod ovih pravnih poslova nastaju samo obaveze, a ne i prava. Pravo nastaje tek kad se pojavi lice koje zahteva
ispunjenje obaveze. Jednostranom izjavom volje se jedno lice obavezuje drugom licu, ili neodređenom
broju lica, da će u skladu sa zakonom i propisanim uslovima izvršiti određenu obligaciju.
JAVNO OBEĆANJE NAGRADE

je jednostrana izjava volje učinjena neodređenom broju lica kojom se jedno lice (obećavalac) obavezuje
da isplati određenu nagradu drugom licu koje bude izvršilo neku radnju ili postiglo određeni rezultat.
Obećanje mora biti izvršeno javnim oglasom, i upućeno neodređenom broju lica. Ukoliko je upućeno određenom
broju lica radi se o ponudi. Predmet mora biti određen, kao i nagrada.
Pravna dejstva
javno obećaje nagrade proizvodi obligaciono-pravno dejstvo. Lice koje je obećalo nagradu dužno je da je isplati,
i ta obaveza nastaje momentom davanja obećanja. Pravo na nagradu ima lice koje je izvršilo radnju. Javno
obećanje se može opozvati dok neko nije izvršio radnju, a opoziv se mora izvršiti na isti način kao i obećanje. U
tom slučaju treća savesna lica koja su učestvovala u konkursu do opoziva imaju pravo na naknadu troškova koja
su imali u vezi sa tim.
HARTIJE OD VREDNOSTI
su pismene isprave kojima se izdavalac obavezuje da će ispuniti obavezu koja je upisana na hartiji zakonitom
imaocu hartije. Ovo su strogo formale isprave koje imaju sledeće bitne elemente:
 vrsta hartije od vrednosti (enica, ček, skladišnica)
 ime i prezime, prebivalište ili sedište izdavaoca
 podatke o korisniku (po čijoj naredbi) ili naznaku da se radi o hartiji na donosioca
 obaveza izdavaoca
 mesto i vreme izdavanja
 potpis izdavaoca
Vrste:
 prema inkorporisanom pravu razlikujemo lično-pravne, stvarno-pravne i obligaciono-pravne
 prema ličnosti titulara razlikujemo hartije na donosica (izdavalac će ispuniti naznačenu obavezu svakom
licu koje donese hartiju), na ime (samo upisan poverilac ima pravo na isplatu, npr štedna knjižica, polisa
osiguranja) i po naredbi (ime poverioca je naznačeno, ali to može biti i drugi poverilac koje naredbom
odredi prethodni poverilac. Tu spadaju menica i ček. Prenos prava kod ovih hartija vrši se
indosamentom. Indosament je izjava poverioca koji je upisan na hartiji da prenosi pravo iz hartije na
naznačeno lice). Ako vlasnik izgubi hartiju može da pokrene vanparnični postupak za poništenje
(amortizaciju) izgubljene hartije
HARTIJE SLIČNE HARTIJAMA OD VREDNOSTI (legitimacione hartije i legitimacioni znaci)

 legitimacione hartije su pismene isprave gde njen imalac ima pravo da zahteva od izdavača izvršenje
radnje naznačene u hartiji (bonovi, ulaznice u pozorište, utakmicu, autobuske karte itd). Ako nije
naznačeno ime izdavalac hartije je dužan da izvrši radnju svakom donosiocu
 legitimacioni znaci nisu pismene isprave, već samo znaci za raspoznavanje na kojima je utisnut broj ili
27
druga oznaka (garderobi broj, potvrda o predaji prtljaga isl)
GRAĐANSKOPRAVNA ODGOVORNOST
je obaveza fizičkog ili pravnog lica da naknadi štetu koju je prouzrokovalo drugom licu.
„Ko drugome prouzrokuje štetu dužan je da je naknadi, ukoliko se ne dokaže da je šteta nastala bez njegove
krivice“ - ZOO je prihvatio pojam subjektivne odgovornosti („bez njegove krivice“)
Vrste:
1. ugovorna odgovornost nastaje iz povrede ugovorne norme
2. vanugovorna (deliktna) odgovornost nastaje iz povrede zabrane da se drugome prouzrokuje šteta
(načelo zabrane prouzrokovanja štete drugome)
Razlike između ugovorne i vanugovorne odgovornosti:

 kod ugovorne odgovornosti i pre štete je postojao pravni odnos između štetnika i oštećenog, dok kod
vanugovorne nije
 vanugovorna je regulisana imperativnim normama
 po osnovu ugovorne odgovornosti mogu da odgovaraju samo poslovno sposobna lica
 kod ugovorne odgovornosti vazi princip pretpostavljene krivice, dok kod vanugovorne vazi i princip
pretpostavljene i princip dokazane krivice
 kod vanugovorne odgovornosti pored štetnika mogu da odgovoraju i treća lica (podstrekač, pomagač,
roditelji i staratelji itd)
 kod vanugovorne odgovornosti oštećeni ima pravo na potpunu naknadu štete, a kod ugovorne na
naknadu proste štete i izmakle koristi
 kod vanugovorne odgovornosti subjektivni rok je 3 godine od saznanja za štetu i učinioca, a objektivni 5
godina od nastanka štete, a kod ugovorne odgovornosti rok zavisi od vrste obaveze, a teče od dospelosti
Odnos građanske i krivične odgovornosti:

Jednom radnjom se može učiniti i krivično delo i građanskopravni delikt (prouzrokovati šteta).
 krivična odgovornost je uža jer pretpostavlja postojanje krivičnog dela, a krivična dela su taksativno
nabrojana u zakonu dok je građanskopravni delikt na uopšten način definisan
 kod građanske odgovornosti radnja ne mora biti protivpravna (odgovornost za opasnu stvar i opasnu
delatnost), dok krivična odgovornost zahteva protivpravnost
 u krivičnom pravu krivica je vezana za ličnost, dok kod građanske odgovornosti postoje i slučajevi kad
odgovara neko drugi umesto štetnika
 krivica mora da se dokaže, dok se građanska odgovornost pretpostavlja a teret dokazivanja je na
štetniku.
 u krivičnom parvu se ne odgovora za nehat ako nije predviđen zakonom
 razlika između građanske i krivične odgovornosti je i u posledici, naime posledica krivičnog dela je
krivična sankcija, dok je posledica građanskopravnog delikta naknada prouzrokovane štete
OSNOVI GRAĐANSKOPRAVNE ODGOVORNOSTI
1. odgovornost po osnovu krivice (subjektivna odgovornost)

Lice koje je pričinilo štetu dužno je da je nadoknadi osim ako dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.
28
Postoje različiti stepeni krivice, pri čemu se obična nepažnja pretpostavlja, dok teže oblike krivice treba da
dokaze oštećeni.
 umišljaj (dolus) znači da je radnja preduzeta s namerom da proizvede takve posledice. Direktni
umišljaj je htenje nastupanja posledice, a eventualni umišljaj je pristajanje na posledicu
 nepažnja (culpa) se određuje objektivno, tako sto se ponašanje štetnika upoređuje sa
ponašanjem drugih ljudi. Gruba nepažnja postoji kad štetnik u svom radu nema pažnju koju bi
imao svaki prosečan čovek, a obična nepažnja postoji kad štetnik nema pažnju koju bi imao vrlo
pažljiv čovek (razlikujemo pažnju dobrog domaćina, privrednika i stručnjaka). Obična nepažnja
može da bude apstraktna (kada se ponašanje štetnika poredi sa ponašanjem prosečnog čoveka) i
konkretna (kada se ponašanje štetnika poredi sa njegovim redovnim ponašanjem)
2. odgovornost bez obzira na krivicu (objektivna odgovornost) je odgovornost za štetu od stvari ili
delatnosti od kojih postoji povećana opasnost štete za okolinu.
 opasna stvar nije definisana u zakonu, ni sudskoj praksi. U teoriji je definiciju dao prof. Mihajlo
Konstantinović: imaonik stvari, pokretnih ili nepokretnih, čiji položaj ili upotreba, ili osobine, ili
samo postojanje, predstavljaju povećanu opasnost štete za okolinu (opasne stvari), odgovara za
štetu koja potiče od njih (eksplozivne materije, butan-boce, lift, automobil u pokretu, puška itd)
 opasna delatnost je svaka čovekova delatnost od koje preti veća neuobičajena opasnost štete,
koja se ne može izbeći ni uz najveću pažnju (delatnost u rudniku, kamenolomu isl)
Za štetu odgovara imalac stvari i lice koje obavlja opasnu delatnost, osim ako je imaocu oduzeta opasna stvar na
protivpravan nacin. Tada će za štetu odgovarati lice koje mu je oduzelo opasnu stvar.
Eskulpacija (oslobođenje) od objektivne odgovornosti:

 viša sila je spoljni događaj koji je nepredvidiv, neotklonjiv i koji se nije mogao izbeći ni sprečiti
(zemljotres, poplava, požari). Imalac se može osloboditi odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od
uzroka koji se nalazi van stvari a čije se dejstvo nije moglo predvideti, izbeći ili otkloniti.
 radnja trećeg lica koja se nije mogla predvideti i čije posledice se nisu mogle izbeći ili otkloniti
oslobađaju imaoca stvari od odgovornosti. Ukoliko je, pak, treće lice samo delimično doprinelo šteti,
odgovara solidarno sa imaocem
 radnja oštećenog oslobađa imaoca opasne stvari od odgovornosti ukoliko je šteta nastala isključivo
radnjom oštećenog. U slučaju da jemoštećeni delimično doprineo šteti, imalac stvari se delimično
oslobađa odgovornosti
3. odgovornost po osnovu pravičnosti

 kada je štetu prouzrokovalo lice koje nije odgovorno za nju, a naknada se ne može dobiti od lica
koje je bilo dužno da vodi nadzor nad njim, sud može osuditi štetnika da naknadi štetu potpuno
ili delimično, po principu pravičnosti, vodeći računa o materijalnom stanju štetnika i oštećenog
 kad je štetu prouzrokovao maloletnik sposoban za rasuđivanje koji nije u stanju da je nadoknadi,
sud može kada pravičnost to zahteva da obaveže roditelje da nadoknade štetu, iako nisu krivi,
vodeći računa o materijalnom stanju
 ako je odgovorno lice slabog imovinskog stanja sud može dosuditi da isplati manju naknadu
nego što iznosi šteta (samo ako šteta nije prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom)
ODGOVORNOST ZA DRUGOG
je izuzetak od pravila da svako odgovara za svoje radnje, i ličnost štetnika i lica koje je dužno da nadoknadi štetu
se razlikuju. Ovaj institut je poznat još od rimskog prava kad je otac odgovarao za štetu koju pričini maloletno
dete.
29
1. odgovornost roditelja i drugih lica za maloletna lica

Za štetu koju pričini maloletno dete po pravilu odgovaraju roditelji, s tim što se prvo mora utvrditi deliktna
sposobnost maloletnika. Za štetne radnje maloletnika do 7 godina odgovaraju roditelji bez obzira na krivicu, a od
7 do 18 godina po principu relativne pretpostavke o krivici (što znači da roditelji mogu da dokazuju da je šteta
nastala bez njihove krivice). Roditelji ne odgovaraju za štetu koja je nastala dok je dete bilo povereno drugom
licu osim ako to lice dokaže da je šteta nastala usled lošeg vaspitanja deteta a ne zbog nevršenja nadzora nad
detetom. Ako dete živi u zajedničkom domaćinstvu sa roditeljima, oba roditelja odgovaraju solidarno, a u slučaju
razvoda braka odgovara roditelj kojem je dete povereno. Za deliktnu sposobnost maloletnika bitne su godine
života i sposobnost za rasuđivanje. Od 7 do 14 godina maloletnik odgovara ako je bio sposoban za rasuđivanje, a
od 14 do18 solidarno sa roditeljima
2. odgovornost roditelja i drugih lica za punoletna lica lišena poslovne sposobnosti

Punoletna lica potpuno lišena poslovne sposobnosti nisu sposobna za rasuđivanje te za štetu koju pričine ova lica
odgovaraju subjekti koji vrše nadzor nad njima. Izuzeci su: kad je šteta prouzrokovana u tzv „svetlim
trenucima“, i kada je staralac slabog, a štetnik dobrog imovnog stanja
Punoletno lice koje je delimično lišeno poslovne sposobnosti odgovara za svoje štetne radnje po opštim načelima
o odgovornosti za štetu
3. odgovornost pravnog lica za svoje organe

Pošto pravno lice izražava svoju volju preko svojih organa, za štetu koju pričini organ, odgovara pravno lice.
Uslov je da je šteta pričinjena u vršenju funkcija tog organa. Pravna lica odgovaraju po principu objektivne
odgovornosti s tim što imaju pravo regresa ako je šteta pričinjena namerno ili uz grubu nepažnju. Ukoliko je
šteta pričinjena namerno organ neposredno odgovara oštećenom licu, zajedno sa pravnim licem. Pravno lice se
može osloboditi odgovornosti ako je šteta pričinjena usled više sile, krivicom osštećenog ili krivicom trećeg lica
4. odgovornost poslodavca za zaposlene

Regulisano ZOO i Zakonom o radu. Poslodavac odgovara za štetu koju pričini njegov zaposleni na radu ili u
vezi sa radom, osim ako dokaže da je zaposleni postupao kako je trebalo (s pažnjom dobrog stručjaka), što je
faktičko pitanje i sud ceni u svakom konkretnom slučaju. Poslodavac ima pravo regresa ako je šteta pričinjena
namerno ili krajnjom nepažnjom. Ako je štetu prouzrokovalo više zaposlenih svaki odgovara srazmerno svojoj
krivici. Ukoliko se ne može utvrditi koliko je ko doprineo, zaposleni snose štetu u jednakim delovima. Solidara
odgovornost zaposleih postoji samo u slučaju krivičnog dela s umišljajem
5. odgovornost za radnje pomocnika

Za štetu koju prouzrokuje pomoćnik odgovara pored njega i lice koje ga je agažovalo.
Kod ugovorne odgovornosti već postoji odnos između oštećenog i lica koje je angažovalo pomoćnika. Ako je
pomoćnik prouzrokovao štetu u obavljanju posla za koji je angažovan, lice koje ga je angažovalo odgovara po
principu pretpostavljene krivice. Ukoliko lice koje je angažovalo pomoćnika naknadi štetu ima pravo regresa.
Kod deliktne odgovornosti između lica koje je angažovalo pomoćnika i oštećenog ne postoji ranije zasnovan
obligacioni odnos. U ovom slučaju lice koje je angažovalo pomoćnika odgovara po principu relativno
pretpostavljene krivice, odnosno odgovara ukoliko nije pokazao potrebnu pažnju pri izboru pomoćnika.
Ako je šteta pričinjena opasnom stvari ili u vezi sa opasno delatnošću, tada lice koje je agažovalo pomoćika
odgovara po principu objektivne odgovornosti.
POSEBNI SLUČAJEVI ODGOVORNOSTI ZA ŠTETU
30
1. odgovornost usled terorističkih akata, javnih demonstracija ili manifestacija

za ovu štetu odgovara država čiji su organi bili dužni da je spreče. Država treba da obezbedi sigurnost građana i
njihove imovine. U zvornom tekstu ZOO država je odgovarala samo za štetu nastalu usled smrti ili telese
povrede. Od 1985. odgovornost je proširena i za štetu nastalu uništenjem ili oštećenjem imovine. Ukoliko je
štetnik poznat država ima pravo i obavezu da zahteva ono što je platila. Pravo na naknadu štete po ovom osnovu
nemaju organizatori, učesnici, podstrekač i pomagač
2. odgovornost organizatora priredbi

organizator odgovara po principu objektivne odgovornosti za štetu nastalu usled smrti ili telesne povrede nekog
lica (ne i za oštećeje stvari). Organizator je dužan da preduzme sve mere da do štetnih događaja ne dođe i odatle
izvire njegova odgovornost.
3. odgovornost zbog uskraćivanja neophodne pomoći

uslovi koji moraju kumulativno biti ispunjeni da bi postojala odgovornost po ovom osnovu su:
 da je nekom licu očigledno ugrožen život ili zdravlje
 da spasilac ne ugrožava sebe pružanjem pomoći
 da je spasilac mogao predvideti da će doći do štete
4. odgovornost u vezi sa obavezom zaključenja ugovora

odgovornost proizilazi iz zakonske obaveze određenog subjekta da zaključi ugovor sa svakim licem koje
ispunava uslove (npr. društvo za osiguranje, za javni prevoz, komunalna preduzeća itd)
5. odgovornost u vezi sa vršenjem poslova od opšteg interesa

ukoliko preduzeća koja se bave poslovima od opšteg interesa (snabdevanje gasom, vodom, strujom, grejanjem)
bez opravdanih razloga obustave ili neredovno vrše svoju uslugu, oštećeno lice ima pravo na naknadu štete
6. odgovornost proizvođaca stvari sa nedostatkom

je deliktna odgovornost, koju treba razlikovati od ugovorne odgovornosti za materijalne nedostatke stvari.
Proizvođeč odgovora po principu objektivne odgovornosti bez obzira na krivicu, a oslobađa se ako dokaže da je
šteta nastala radnjom oštećenog ili trećeg lica.
7. odgovornost za štetu nastalu u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu

ovde imamo dva odnosa:
 odnos između imaoca motornih vozila koja su učestvovala u udesu
 odnos između imaoca motornih vozila i trećih lica koja su pretrpela štetu
Što se tiče odnosa između imaoca motornih vozila, njihova odgovornost zavisi od krivice i srazmerna je krivici.
Ukoliko nema krivice odgovaraju podjednako.
Što se tiče trećih lica, imaoci motornih vozila odgovaraju po principu objektivne odgovornosti, i to solidarno.
OPŠTI USLOVI ZA OSTVARENJE PRAVA NA NAKNADU ŠTETE
KOD OBJEKTIVNE ODGOVORNOSTI:
1. postojanje štete
Šteta je povreda nečijeg subjektivnog prava ili pravno zaštićenog interesa. Šteta predstavlja umanjenje nečije
imovine (obična šteta) ili sprečavanje njenog uvećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili
duševnog bola i straha (materijalna i nematerijalna šteta). Obe vrste štete se mogu ispoljiti kao postojeća i kao
31
buduća šteta.
2. uzročna veza između štetnikove radnje i štete

da bi došlo do odgovornosti za naknadu štete mora da postoji uzročna veza između štetnikove radnje i pričinjene
štete, što znači da pričinjena šteta mora biti rezultat štetnikove radnje.
Prema teoriji adekvatne uzročnosti uzrokom se smatra samo ona okolnost koja je pravno relevantna i koja po
redovnom toku stvari prouzrokuje štetnu posledicu. Ljudska radnja se uvek smatra glavnim uzrokom nastanka
štete. Ova uzročna veza mora biti u kontinuitetu (neprekinuta) i mora se dokazati, s tim što je teret dokazivanja
na oštećenom licu. Praktični značaj uzročne veze sastoji se u tome što ona po pravilu ukazuje na odgovorno lice.
Teorija uslova znači da je uzrok štete svaki uslov koji je mogao da je prouzrokuje, bez obzira kad se desio.
Teorija neposredne uzročnosti smatra da samo neposredan uzrok moze biti osnov za naknadu štete.
KOD SUBJEKTIVNE ODGOVORNOSTI SE ZAHTEVAJU I:
3. protivpravnost štetnikove radnje

Štetnikova radnja je protivpravna ako je njome povređeno neko pravilo predviđeno pozitivnim propisima. U
građanskom pravu protivpravnost obuhvata i protivnost moralu i običajima. Protivpravnost ne postoji u slučaju
nužne odbrane (osim kad dođe do prekoračenja iste), u slučaju kada je šteta prouzrokovana uz pristanak
oštećenog, u slučaju vršenja javne dužnosti (i to u granicama ovlašćenja) i u slučaju vršenja svog prava (kad ne
postoji zloupotreba, npr dozvoljena samopomoć)
Što se tiče zloupotrebe postoje tri teorije: prema subjektivnoj teoriji zloupotreba postoji u nameri da se drugome
nanese šteta, dok prema objektivnoj teoriji zloupotreba postoji u vršenju prava protivno cilju zbog koga je
ustanovljeno. Treća teorija je subjektivno-objektivna. Naš ZOO prihvata objektivnu teoriju.
4. krivica štetnika
U pravnoj teoriji postoji podela na dokazanu i pretpostavljenu krivicu.
U ZOO usvojena je koncepcija o pretpostavljenoj krivici, i poznate su dve osnovne teorije o pojmu krivice ( u
građanskom pravu):
 objektivna teorija posmatra krivicu kao ponašanje koje odstupa od očekivanog ili zakonski predviđenog
ponašanja, odnosno odstupa od ponašanja dobrog domaćina, dobrog privrednika ili stručnjaka.
 subjektivna teorija polazi od odnosa štetnika prema svom ponašanju i pričinjenoj šteti, tj. da li je hteo da
preduzme takvu radnju i da li je hteo nastupanje štetne posledice (ovde se radi o umišljaju, tj nameri i
nepažnji kao oblicima krivice)
Moderno građansko pravo naknadu štete određuje nezavisno od stepena krivice i to prema visini štete
saglasno načelu potpunosti naknade i načelu odštete. Oštećei ima pravo na naknadu obične, tj stvarne štete i
izgubljene dobiti
NAKNADA ŠTETE
Obaveza naknade štete nastaje samim činom prouzrokovanja štete. To je građanskopravna sankcija za
prouzrokovanje štete. Šteta može nastati povredom ugovorne odredbe (zbog neispunjenja ili zadocnjenja) ili
deliktnom radnjom
Šteta je umanjene nečije imovine, ili sprečavanje njenog uvećanja, ili nanošenje nekom fizičkog ili
duševnog bola i straha.
Osnovna podela je na MATERIJALNU i NEMATERIJALNU ŠTETU
Materijalna šteta se može podeliti na:
 stvarnu štetu i izgubljenu dobit
32
 konkretnu (konkretna se može dokazati i tačno utvrditi u vreme donošenja sudske odluke) i apstraktnu
štetu (koja se pretpostavlja i propisuje unapred)
Materijalna i nematerijalna šteta se mogu podeliti na:
 postojeću (nastupa nakon preduzete radnje) i buduću štetu (izvesno nastupa u budućnosti)
 neposredna (nastaje neposredno nakon štetne radnje) i posredna šteta (proističe iz povrede neke stvari
ili pravom zaštićenog interesa i predstavlja štetu izvan oštećene ili uništene stvari)
Nematerijalna šteta se može podeliti na:

 duševne bolove
 fizičke bolove
 strah
NAKNADA MATERIJALNE ŠTETE
Materijalna šteta je umanjene imovine fizičkog ili pravnog lica. Najčešće se manifestuje kroz oštećenje ili
uništenje neke stvari, ili kod sprečavanje vlasnika da stvar koristi. Međutim, usled povrede lica takođe može doći
do materijalne štete (npr troškovi lečenja, sahrane, rehabilitacije itd)
 stvarna šteta je protivpravno umanjenje vrednosti nečije imovine
 izgubljena dobit je sprečavanje uvećanja nečije imovine. Izgubljena dobit može da se javi kako kod
oštećenja stvari, tako i kod povrede lica
Naknada materijalne štete je način otklanjanja štete koji omogućava oštećenom licu da se uspostavi stanje
koje je postojalo pre prouzrokovanja štete. Naknada je obaveza štetnika koja nastaje kao posledica
prouzrokovanja štete. Obaveza naknade štete je dospela od momenta nastanka štete i od tog trenutka teče rok
zastarelosti.
Naknada može da se izvrši na dva načina:

 (naturalna) restitucija je primarni način otklanjanja štetnih posledica. Ukoliko se uspostavljanjem
pređašnjeg stanja šteta ne ukloni potpuno, odgovorno lice je dužno da ostatak isplati u novcu. Restitucija
može da bude vraćanje protivpravno oduzete stvari, popravka oštećene ili pak zamea stare oštećene
stvari novom
 novčana naknada se primenjuje ukoliko restitucija nije moguća ili kad to zahteva oštećeni, i može se
isplatiti u jednokratnom iznosu ili u vidu novčane rente, i to u slučaju smrti ili telesne povrede/oštećenja
zdravlja, može se dosuditi doživotno ili za određeno vreme. Ova renta se plaća mesecno unapred.
Ukoliko prema okolnostima slučaja postoji opasnost da dužnik ne plaća redovno novčanu rentu
poverilac može zahtevati da mu ona bude isplaćena jednokratno. Novčana renta je naknada štete
dosuđena u novcu tako da se plaća periodično ili sukcesivno putem dospelih pojedinačnih rata.
Pravo na naknadu štete u vidu novčane rente usled smrti bliskog lica ili usled povrede tela i oštećenja
zdravlja ne može se preneti drugom licu. Međutim, dospeli iznosi naknade se mogu preneti drugome ako
je iznos naknade određen pismenim sporazumom strana ili pravosnažnom sudskom odlukom. Novčana
renta može da se dosudi i za nematerijalnu štetu ukoliko bi to predstavljalo odgovarajuću satisfakciju
(npr kod teških slučajeva telesnog oštećenja bez izgleda za poboljšanje pri čemu su otežane svakodnevne
životne aktivnosti, kao i kod teže povređenih mladih koji će štetne posledice trpeti duži vremenski
period). Znatnije promene u okolnostima utiču na mogućnost izmene visine rente.
Osnovni principi integralne naknade štete:

 oštećeni ima pravo na naknadu obične štete i izmakle koristi
 visina se određuje prema vrednosti stvari u momentu donšenje sudske odluke
33
 pri određivanju visine izmakle koristi uzima se u obzir dobit koja se mogla osnovano očekivati prema
redovnom toku stvari
 u slučaju da je stvar uništena krivičnim delom, sud može visinu naknade odrediti prema vrednosti koju
je ona imala za vlasnika (oštećenog)
Ako je odgovorno lice slabog imovnog stanja, a nije štetu pričinilo namerno ili krajnjom nepažnjom, sud može
dosuditi manju naknadu nego što iznosi šteta. Isto važi i kada je šteti doprine oštećeni, ili kada nije sprečio njeno
dalje uvećanje.
Naknada materijalne štete izazvane telesnom povredom, oštećenjem zdravlja ili smrti lica:
 troškovi lečenja (nabavka lekova, proteza i drugih pomagala, troškovi lečenja u banji, pregledi i
snimanja, putni troškovi članova uže porodice koji posećuju bolesnika itd)
 izgubljena zarada zbog privremene sprečenosti za rad (bolovanja) – oštećeni može da traži naknadu štete
do iznosa pune zarade koju bi ostvarivao da nije na bolovanju
 izgubljena zarada zbog trajne sprečenosti za rad – u ovom slučaju se naknada obično dosuđuje u vidu
mesečne novčane rente. Ovde spada i prenatalna šteta (pravo na naknadu ima začeto a nerođeno dete
koje se usled štetnog događaja rodi sa nekom fizičkom manom)
Ako je došlo do smrti lica:
 troškovi lečenja dok oštećeni nije umro, troškovi sahrane, troškovi podizanja nadgrobnog spomenika kao
i šteta zbog izgubljenog izdržavanja (pravo na naknadu, u vidu mesečne rente, imaju lica koja je
pokojnik izdržavao i traje do momenta do kojeg bi pokojnik da je živ imao obavezu izdržvanja)
Visina materijalne štete i naknade:

Šteta se utvrđuje u vreme donošenja sudske presude (a ne u momentu nastanka štete ili u momentu podnošenja
tužbe). U slučaju buduće štete iznosi se mogu korigovati na ime promenjenih okolnosti.
Procena visine štete se može odrediti:
 prema objektivnom kriterijumu (tržišna vrednost stvari koja je jednaka za svako lice, u datom momentu)
 prema subjektivnom kriterijumu (vrednost se određuje prema značaju koji je imala za oštećenog u
smislu konkretne, praktične vrednosti te stvari, ne afekcione koja predstavlja nematerijalnu štetu)
 pravo na afekcionu vrednost oštećeni ima samo ako je do štete došlo umišljajnim krivičnim delom.
Afekciona vrednost ne predstavlja naknadu materijalne, nego nematerijalne štete.
Odgovornost više lica za štetu:

Svi učesnici, podstrekač, pomagač, kao i lica koja su sprečila da se učinioci otkriju odgovaraju solidarno.
Solidarni dužnik koji isplati više nego što iznosi njegov deo može tražiti od svakog dužika da mu isplati ono što
je za njega dao. Udeo svakog dužnika određuje sud na osnovu njegove krivice i težine posledice koje su nastale
iz njegovog dela. Ukoliko ne mogu da se odrede udeli u šteti, solidarni dužici odgovaraju u jednakim delovima.
Odnos solidarnih dužnika prema isplatiocu ije solidaran, odnosno svaki odgovara samo za svoj deo.
NAKNADA NEMATERIJALNE ŠTETE
Nematerijalna šteta je povreda ličnih prava i integriteta ličnosti, odosno povreda fizičkog itegriteta.
Naknada ove štete nije ekvivalent šteti već predstavlja satisfakciju, kojom se ublažava ili popravlja poremećeni
duševni ili fizički integritet.
Prilikom odmeravanja visine naknade sud vodi računa o intenzitetu i trajanju duševnih ili fizičkih bolova, ili
straha. Što se tiče zastarelosti, potraživanje za naknadu štete zastareva u roku od 3 godine od saznanja za štetu,
njenog obima i intenziteta (završetka lečenja, kad je postalo izvesno da se stanje neće popraviti), odnosno u roku
od 5 godina od momenta štete (objektivni rok). Ukoliko je, pak, šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za
krivično gonjenje je predviđen duži rok, zahtev za naknadu štete zastareva protekom tog roka. Ovo ne važi
34
ukoliko je krivični postupak okončan neosuđujućom odlukom.
OBLICI NAKNADE NEMATERIJALNE ŠTETE
1. naknada za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti

Radi se o umanjenju životnih funkcija u takvoj meri da se one nadalje mogu ostvariti tek povećaim naporom, uz
fizičke bolove, ili se uopšte i ne mogu ostvariti. Naknada se može dosuditi i u slučaju kad je umanjenje životne
aktivnosti privremeno, ako je jačeg intenziteta i dužeg trajanja. Ova šteta se sastoji u duševnim bolovima koje
oštećeni zbog toga trpi. Štetu utvrđuje sud nakon završetka lečenja, medicinskim veštačenjem, a iskazuje se
procentualno. Prilikom odmeravanja visine naknade sud ceni i inenzitet i trajanje bolova, kao i druge okolnosti
(životnu dob, pol, zanimanje isl). Satisfakcija se ne može dosuditi za pojačane napore pri obavljanju životnih
funkcija u vreme lečenja (mirovanje, kretanje sa štakama itd), ali se dužina lečenja može uzeti u obzir prilikom
odmeravanja visine naknade. Ako se stanje oštećeog u budućnosti pogorša, može se menjati visina naknade zbog
promenjenih okolnosti. Naknada se isplaćuje u jednokratnom novčanom iznosu, ili na zahtev oštećenog u vidu
novčane rente. Ovu štetu treba razlikovati od umanjenja radne sposobnosti koja predstavlja materijalnu štetu.
2. naknada za pretrpljene fizičke bolove

Da bi se dosudila naknada nužno je utvrditi prirodu i obim povrede, pošto je fiziki bol uvek posledica telesne
povrede. Ovaj bol može biti: neuralgičan (najjači, javlja se u jednakim vremenskim intervalima), pulsirajući
(nešto slabiji od neuralgičnog pojačava se sa svakim otkucajem srca i onda se smanjuje), difuza (bol sluznice ili
kože konstatnog intenziteta, slabiji od prva dva) i vegetativni (ima karakter žarenja i paljenja, ali se retko javlja).
Prema trajanju može biti kratkotrajan, periodičan ili povremen i doživotan. Prema intenzitetu može biti slabog,
srednjeg i jakog itenziteta.
Za odmeravanje visine novčane naknade značajan je intenzitet fizičkog bola, trajanje, mera krivice oštećenog,
značaj telesnog bola, kao i druge okolnosti (broj operativnih zahvata, dugotrajno ležanje, fizikala terapija, otežao
kretanje itd)
3. naknada za pretrpljen strah

Dosuđuje se samo ako je strah bio itezivan i trajao do tog stepena da kod oštećenog izazove traumu, odnosno
psihički šok. Strah može nastati kao posledica telesne povrede ali i ne mora. Strah se uvek javlja ad se čovek
nađe u kriznm situacijama, on predstavlja emocionalnu reakciju na opasnu situaciju.
Prema intenzitetu strah može biti slabog, srednjeg ili jakog intenziteta.
Sud donosi odluku o zahtevu za naknadu po obavljenom veštačenju, od strane neuropsihijatra uz pomoć
psihologa. Oni treba da se izjasne o načiu kako se doživljeni strahmanifestovao, koliko je bilo trajanje i intezitet,
o uzrocima pojave straha i posledicama koje je ostavio na psihu oštećenog.Novčana naknada se dosuđuje u
jednokratnom iznosu.
4. naknada za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti

Naruženost podrazumeva potpuni ili delimični gubitak nekog ekstremiteta, naruženje izgleda ili dela tela. Samo
postojanje estetskog defekta bez duševnog bola nije dovoljan osnov za dosuđivanje ove vrste nakade.
Potrebno je da je naruženost nastala na vidljivim delovima tela i da je deformitet značajan i izražen (objektivni
uslovi), kao i sam doživljaj naruženosti (subjektivan uslov). Pored ovog sud ceni i druge okolnosti (uzrast, pol,
zanimanje itd). Svakako bi trebalo dosuditi veći iznos naknade za naruženost na delovima koji se ne mogu
sakriti (lice, izražena hromost itd)
Pravo na naknadu imaju i deca koja još nisu svesna naruženosti ali je izvesno da će u budućosti trpeti duševne
bolove. Pravo na naknadu po ovom osnovu pripada samo neposredno oštećenom, ne i njegovim srodnicima
35
5. naknada za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica

Ova naknada se dosuđuje bliskim članovima porodice (bračnom drugu, deci, roditeljima, braći i sestrama i
vanbračnom drugu ukoliko je postojala trajnija zajednica života) ukoliko su ova lica trpela trajne psihičke bolove
usled smrti bliskog lica. Pod duševim bolom podrazumeva se stanje stalne tuge koje je nezavisno od spoljašnjih
događaja. Opšte je poznato da je smrt roditelja, naročito majke za detetom najveći, da je bol roditelja trajniji od
supružnika (naročito ako se radi o mladoj osobi) itd. Sve ovo sud mora uzeti u obzir prilikom odmeravanja
visine naknade. Izuzetno sud će priznati pravo na naknadu babi i dedi, unucima, maćehi, očuhu i pastorcima
ukoliko su između njih postojali takvi odnosi koji se mogu izjedačiti sa odnosom roditelja i dece. Takođe, majka
ima pravo na naknadu zbog smrti zametka. Pravo na naknadu se priznaje i detetu koje se rodilo posle smrti
roditelja.
6. naknada za pretrpljene duševne bolove zbog naročito teškog invaliditeta bliskog lica
Ova naknada pripada bračom drugu, deci, roditeljima i vanbračom drugu ukoliko je postojala trajnija zajedica
života. Od velike važnosti je mišljenje medicinskog veštaka. Naročito teškim invalidom se smatra lice kome je
telesni izgled tako naruše da je nesposobno faktički za obavljanje i osnovnih životnih funkcija, da vegetira, da
mu nedostaju pojedini vidljivi delovi tela koji kod bliskog srodnika izazivaju duševne bolove. Naknada se može
priznati samo onom licu koje je u svakodnevnom kontaktu izloženo tome negujući povređenog. Od važnosti je i
procenat ivaliditeta
7. naknada za pretrpljene duševne bolove zbog zbog povrede ugleda i časti

Ustav RS garantuje fizički i psihički integritet ličnosti. Krivični zakon je čast i ugled zašttio tako što sankcioniše
klevetu, uvredu i iznošenje ličnih i porodičih prilika. Najčešći slučajevi povrede časti i ugleda vrše se putem
uvrede i klevete. Uvreda predstavlja neistinitu ili istinitu izjavu o fizičkom ili pravnom licu kojom se narušava
ugled i čast oštećenog lica. Uvreda se može naneti rečima, pismom, gestom i na drugi način. Kleveta predstavlja
iznošenje ili prenošenje neistinitih činjenica o nekom fizičkom ili pravnom licu. Klevetom može da nastane i
materijalna šteta (ukoliko se lice bavi privrednom delatnošću), u kom slučaju lice ima pravo na naknadu i
materijalne i nematerijalne štete. Pitanje uvrede i klevete se može da se reši u građanskoj parnici kao glavno.
Međutim, ukoliko postoji krivična presuda povodom ovog pitaja ona obavezuje sud u parničnom postupku
8. naknada za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode

Svaki čovek u svojoj sredini uživa određeni ugled, a ugled u velikoj meri zavisi od dostojanstva. Neosnovanim
lišenjem slobode povređeno je jedno do najosnovnijih čovekovih dobara, dostojanstvo.
Pravo na slobodu nije povređeno ako je:
 do obustave postupka ili presude kojom se optužba odbija došlo zbog toga što je tužilac odustao od
gonjenja, a do odustanka je došlo na osnovu sporazuma sa okrivljenim
 ako je optužba odbačena zbog nenadležnosti suda
 ako ej svojim lažnim priznanjem ili na drugi način namerno prouzrokovao osudu
Za ovu štetu odgovara država, a naknada može biti u novcu ili na drugi način (objavljivanjem oslobađajuće
krivične presude npr). Prilikom odmeravanja visie naknade vodi se računa o dužini trajanja neosnovanog lišenja
slobode, uslovima (npr boravak u samici), prisilnom odvajanju od porodice, da li je ime/fotografija objavljeno u
sredstvima javog inforisanja itd
9. naknada za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava ličnosti

Prava ličnosti se odnose na život, telo, zdravlje, slobodu, ime, čast, lik itd, i neprenosiva su. Štetne posledice se
nekad mogu otkloiti i restitucijom (povlačenjem izjave štetnika, objavljivanjem ispravke o trošku štetnika ili na
drugi sličan način). Za veći broj povreda restitucija ipak nije moguća i tada se nematerijaslna šteta adoknađuje
putem novčane naknade
10. naknada za pretrpljene duševne bolove zbog krivičnog dela protiv polnog itegriteta, dostojanstva
36
ličnosti ili morala

Lice koje je prevarom, prinudom, zloupotrebom nekog odnosa (poverenja, zavisnosti) navedeno na kažnjivu
obljubu ili kažnjivu bludnu radju, kao i lice prema kome je izvršeno neko drugo krivičo delo protiv dostojastva
ličnosti i morala (silovanje, obljuba zloupotrebom položaja, podvođeje i omogućavaje polnog odnosa, obljuba
nad detetom itd)ima pravo na naknadu štete.
37

Obligaciono Pravo

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Obligaciono Pravo

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Obligaciono Pravo – opšti deo

POJAM I PREDMET OBLIGACIONOG PRAVA

ODNOS OBLIGACIONOG PRAVA I DRUGIH SRODNIH GRANA

 odnos obligacionog i stvarnog prava

 odnos obligacionog i naslednog

 odnos obligacionog i porodičnog

IZVORI OBLIGACIONOG PRAVA I IZVORI OBLIGACIJA

NAČELA OBLIGACIONOG PRAVA

7. načelo zabrane stvaranja i iskoršićavanja monopolskog položaja je uvedeno da bi se sprečile

POJAM I KARAKTERISTIKE OBLIGACIJA

Da bi bila punovažna obligacija mora da bude:

1. prema sadržini radnje

2. prema vremenu trajanja radnje

3. prema predmetu obligacije

4. prema subjektu koji izvršava obligaciju

5. prema broju lica i broju predmeta

6. s obzirom na zaštitu koju uživaju

PROMENA SUBJEKATA U OBLIGACIJI

OBLIGACIJE SA VIŠE OBJEKATA (PREDMETA)

OBLIGACIJE SA VIŠE SUBJEKATA (LICA)

PRAVO ZADRŽAVANJA (IUS RETENCIONIS)

Zastoj zastarelosti znači da rok ni ne počinje da teče:

kad su postali poslovno sposobni ili dobili zastupnika

UGOVORI – POJAM, ZNAČAJ

OPŠTI USLOVI ZA ZAKLJUČENJE UGOVORA

1. saglasnost volja i poslovna sposobnost ugovornih strana

2. postojanje predmeta ugovora

3. postojanje osnova (kauze)ugovora

POSEBNI USLOVI ZA ZAKLJUČENJE UGOVORA

2. davanje saglasnosti ili pristanka na zaključenje ugovora

1. prema načinu ispoljavanja

2. prema načinu nastanka

3. prema pravnom dejstvu

PREGOVORI – PRAVNA DEJSTVA

1. prema zakonskom regulisanju

2. prema odnosu prava i obaveze

3. prema nužnim uslovima za nastanak ugovora

4. prema dužini trajanja prestacije

5. prema karakteru prestacije

6. prema tehnici i načinu zaključenja

7. prema zavisnosti jednih od drugih

8. prema vidljivosti osnova (kauze)

9. prema ličnosti ugovornih strana

10. prema ugovornoj obavezi da se zaključi drugi ugovor

OPŠTA DEJSTVA UGOVORA

POSEBNA DEJSTVA DVOSTRANIH TERETNIH UGOVORA

1. obaveza zaštite od pravnih nedostataka (evikcija)

2. obaveza zaštite od materijalnih nedostataka

6. prigovor neispunjenja ugovora (exceptio adimpleti contractus)

Zelenaški ugovor je zabranjen i kao takav apsolutno ništav

OPŠTI USLOVI FORMULARNIH UGOVORA

SREDSTVA OBEZBEĐENJA IZVRŠENJA UGOVORA

Sredstva obezbeđenja služe da se poverilac zaštiti od eventualnog neispunjenja ili neblagovremenog

4. hipoteka je založno pravo na nepokretnostima

POSLOVODSTVO BEZ NALOHA

STICANJE BEZ OSNOVA

Razlika između sticanja bez osnova i naknade štete

Oblici sticanja bez osnova:

Kondikcija (tužba zbog sticanja bez osnova)

Odnos kondikcije sa drugim tužbama:

JEDNOSTRANA IZJAVA VOLJE

JAVNO OBEĆANJE NAGRADE

HARTIJE SLIČNE HARTIJAMA OD VREDNOSTI (legitimacione hartije i legitimacioni znaci)