RELIGIJA

Pojam religije

Religio – poštovanje bogova, svojstvenost

Relegatio – vezivanje, povezivanje

U etimološkom značenju religija se odnosi na povezivanje, savest i poštovanje bogova.

Svaka posebna religija povezuje i grupiše ljude. Religiozni ljudi, nezavisno kojoj religiji
pripadaju, najčešće imaju savest (moralni yakon u individui se može definisati kao
unutrašnji orjentir).
Problem nastaje sa trećim značenjem (poštovanje bogova) – nesporno je da mnoge
religije imaju bogove, ali je takođe nesporno da postoje religije koje NEMAJU bogove
(npr. u budizmu). Iz ove činjenice proizilazi složenost pojave zvane ’’religija’’, ali i
teškoće prilikom definisanja iste.
Religija, kao pojava, nastala je u ’’zori čovečanstva’’, s prvim čovekovim osvešćavanjem
(s prvim ’’pra-roditeljima’’). Kako je čovek nastao – od prirode ili boga? To nije predmet
sociologije religije već rasprave koju vode teolozi, prirodnjaci i filozofi. Ono što je
interesuje sociologiju religije jeste značaj, značenje i smisao religije kao pojave. Pojava
religije u razvoju čovečanstva je jedan veliki čin, jedan od primarnih u njegovom
osvešćavanju, duhovnom uzdizanju u očovečenju. Kako se razvijao čovek, tako se
razvijala i religija. Koliko se čovek upućivao i udubljivao u religiju utoliko je saznavao
da mu ona omogućava razvoj. Dobar primer su one religije koje polaze od stava da je bog
podario čoveku razum i slobodnu volju. Božja preporuka je da se razum što više i do
kraja koristi, što podstiče misaone napore ali i čovekovo stvaralaštvo. Slobodna volja
omogućava čoveku da bira na koji će način, kojim pristupima i sredstvima da deluje i
ponaša se u ovozemaljskom životu. Drugim rečima, razum i slobodna ne sputavaju
čoveka već mu omogućavaju da stvara i bira. Stvarajući i birajući on se u ovozemaljskom
životu priprema za onaj svet večni, vanzemaljski čineći dobro za raj, a rđavo i zlo za
pakao. Na pitanje ’’Šta je religija?’’, ljudi će različito odgovarati. Najčešće će ti odgovori
biti povezani sa iskustvom (konkretno – religijom koju oni poznaju), međutim treba
razlikovati opšte odlike religije od posebnih religija (budizam, islam itd.). To
podrazumeva da u definisanju pojma religije treba poći od sličnosti i razlika u okviru
posebnih religija.
U sličnostima se nalazi ono zajedničko i bitno za svaku religiju. Bitnim se smatraju ona
obeležja religije bez kojih ona ne može da postoji a da ne izgubi svoj identitet. Pri tome
treba imati pouzdane opise posebnih religia da bi nepristrasno poređenje bilo moguće.
Drugačiji pristup definisanja pojma religije vodi njenom sužavanju. U suženom
određenju religije moguće je iskusiti mnoge posebne religije bez karakteristika koje su
obuhvaćene u tom suženom definisanju pojma religije. Dobar primer su sledeće
definicije:
 1) Religija je vera u Boga (ova definicija je tačna ali nije opšta zbog religija koje
nemaju bogove, npr. animizam ili kao neke od velikih istorijskih religija –
budizam, konfučijanizam).
To je zapazio Dirkem kad je istraživao elementarne oblike religijskog života zaključujući
da pojam relgije nadilazi ideju o bogovima i duhovima. Iz toga se ne može definisati
isključivo s obzirom na nju. Navedeni argumenti dovoljni su da se ova definicija religije
smatra preuskom.

2) Preuska je i definicija koja smatra religiju kao nešto natprirodno.

Postoje i učenja prema kojima je bog u prirodi (deus sive naturali), a ne vrh ili iznad
prirode. Po ovom određenju sve je sveto. To je bio slučaj kad se ne može odvojiti
svetovno od svetog (karakteristično za panteističke odnosno imanentističke religije, npr.
kineski taoizam: ’’vatra je žena, voda je muškarac’’).

3) Religija se ne može svesti ni na određenje po kojem je ona verovanje u sveto jer u

tom slučaju mnoge religije ne bi mogle biti ovom definicijom, a posebno one koje
uče o natprirodnom (zli duhovi ili đavoli). Pojam ’’sveto’’ je širi od pojma
’’natprirodno’’. Sve može biti sveto ali sve ne mora biti natprirodno (miš je miš,
krava je krava – oni postaju sveti za one koji veruju u njih).

Smisao religije

Ako je religija izraz neznanja, kako onda napredak u ljudskom saznanju ne podstiče
religiju ka neznanju? Ako su religijski iskazi neistiniti, zašto onda neki ljudi u njih ipak
veruju? Ako je religija stvarno iluzija, da li je moguća stvarnost kojoj iluzije nisu
potrebne (npr. novogodišnji doček)? Ako je religija izraz bede i protest protiv bede, kako
to da u društvima izobilja živi krepka religija?
Religijom se može smatrati svako verovanje u mističnu i apsolutnu moć od koje čovek
zavisi i koja kontroliše njegov život i smrt, ali na koju može uticati ako se ponaša na
određene načine: Svoja iskustva sa tom moći čovek može da izražava na kongitivan
(saznajni), emocionalan i praktičan način, tj. U obliku učenja, obreda i organizacije (npr.
to su crkve). Sticanje i izražavanje iskustva sa tom moći ima za njega određeno značenje
a za zajednicu određeni značaj jer bez toga bi njegov život i život zajednice izgledao
drugačije.
Struktura religije

Struktura je odnos delova u celini; jedna razvijenija religija.

Elementi u strukturi:

1) mit (saznajna prava) odnosno dogma (dogma proizilazi iz mita)

2) iskustvo – osećajna ravan religije – takve se religije nazivaju emocionalnim
3) ritual iliti obred – ako je on u religiji glavni onda je ta religija ritualistička
4) simboli – značejska ravan u simbolu religije – simbolička religija
5) vrednosti – to je aksiološka (vrednosna) ravan – etičke religije, npr.
konfučijanizam
6) norme – moralna ravan religije – religije zakona
7) svete ličnosti – harizmatska ravan (npr. kod nas je to Sv. Sava) – harizmatska
religija
8) svete zajednice – religije koje imaju crkve – institucionalne religije
9) sveto vreme – nadistorijska ravan – religije koje govore o večnosti
10) sveto mesto – geografija duha

Funkcije religije

Funkcije religije su vezane za funkcionisanje koje može biti u ličnom i društvenom

životu.

1) funkcija učenja – kongitivna doktrina – o nastanku sveta, mestu čoveka, društva i

prirode u njoj
2) kompenzatorska funkcija – pruža sredstva nadoknade za stvarne prikraćenosti
(uteha u duši)
3) komunikativna funkcija – omogućava opštenje vernika sa bogom i između sebe
4) regulativna funkcija – reguliše ponašanje sistemom vrednosti, normi i pravila
ponašanja
5) integrativna funkcija – simbolička povezanost članova zajednice koje pripadaju
nekoj religiji
6) emocionalna funkcija – zadovoljava potrebe za sigurnošću i duševnim mirom
7) profetska funkcija – pruža etičke ideale i izaziva kritiku sa stanovišta tih etičkih
ideala
8) legitimat(c)ijska funkcija – često određene religije opravdavaju društveni poredak
i određeno ponašanje
9) funkcija identiteta i identifikacije sa grupom – religijski identitet, npr.
pravoslavac, itd.

Uz naciju, najjača i grupna svest je religijska.