KOKS Skripta 15012010

Kablovski i optički komunikacioni sistemi
- skripta -
Prof. dr Nebojša Dončov Niš, 15.01.2010.

Telekomunikacioni kablovi sa simetričnim paricama 1
1. 1. Prenosni medijumi
Prenosni medijum je fizički put između predajnika i prijemnika u

komunikacionom sistemu za prenos i distribuciju informacija (govorni signal,
podaci, video, itd) i može se klasifikovati kao žičani (tkz. vođeni medijum) i bežični
(tkz. nevođeni medijum) (Slika 1.1). Primer žičanih medijuma su upredene parice,
koaksijalne linije i optička vlakna. Primer bežičnih medijuma su vazduh, vakuum ili
voda.
Karakteristike i kvalitet prenosa informacija određeni su prirodom signala kojim se
prenosi informacija i prirodom medijuma. U slučaju žičanih medijuma, medijum sam po
sebi važniji je u određivanju ograničenja u prenosu. Sa druge strane, za bežične
medijume spektar signala koji šalje antena mnogo je važniji od medijuma u određivanju
prenosnih karakteristika.
Slika 1.1. Elektromagnetski spektar i njegova primena u komunikacionim sistemima
U analizi komunikacionih sistema ključne osobine su brzina prenosa i domet

(udaljenost). Što su postignuta brzina i domet veći to je komunikacioni sistem bolji. Pri
projektovanju komunikacionih sistema bitni činioci koji su vezani za prenosni medijum i
signal, a određuju brzinu podataka i domet, su:
 opseg spektra signala,
 slabljenje,
 interferencija,
 broj prijemnika.
Opseg
Ukoliko su svi ostali faktori konstantni, što je veći opseg kanala to se veća brzina tim
kanalom može postići.
Slabljenje
Jedan od parametara koji umanjuje kvalitet signala u prenosu, tj. ograničava njegov
domet je slabljenje. Ako se posmatraju žičani medijumi onda je slabljenje signala koji se
prenosi upredenim paricama veće od slabljenja pri prenosu koaksijalnim kablovima, a
najmanje je kod prenosa optičkim vlaknima.
Interferencja
Međusobni uticaji signala u opsezima spektra koji se međusobno preklapaju mogu da
izobliče i umanje snagu signala. Interferencija je naročito izražena kod bežičnih
medijuma, ali je takođe problem kod žičanih medijuma. Na pimer, više upredenih parica
obično je smešteno u jednom telefonskom kablu. Kod žičanih medijuma ovaj problem
može se umanjiti oklopljavanjem.
Broj prijemnika
Žičani medijumi koriste se ili kao jedna veza (tačka-tačka) ili kao više veza (deljeni
medijum). Kada isti medijum koristi više priključenih uređaja onda svaka priključna
tačka unosi neko slabljenje i izobličenje linije čime se ograničava domet i brzina prenosa.
Za žičane prenosne medijume kapacitet prenosa, bez obzira da li se posmatra koz

brzinu prenosa ili širinu propusnog opsega, zavisi od razdaljine i od toga da li se medijum
koristi kao jedna veza (tačka-tačka) ili kao deljeni (više tačaka). Tabela 1.1 sadrži tipične
karakteristike žičanih medijuma, uključujući graničnu brzinu podataka koju medijum
može da podrži, propusni opseg medijuma i potrebnu razdaljinu za linijske pojačavače
(tkz. ripitere).
Tabela 1.1. Karakteristike žičanih medijuma direktne (tačka-tačka) veze

Prenosni Tipično slabljenje Tipično Propusni opseg Rastojanje
medijum kašnjenje ripitera
Upredene parice 0.2 dB/km – 1 kHz 50µs/km (0-3.5) kHz 2 km
(sa opterećenjem)
Upredene parice 3 dB/km – 1 kHZ 5 µs/km (0-1) MHz 2 km
(višeparični kabl)
Koaksijalni vod 7 dB/km – 1 MHz 4 µs/km (0-500) MHz (1-9) km
Optičko vlakno (0.2-0.5) dB/km 5 µs/km (180 -370) THz 40 km
Generalno, kao prenosni medijum u telekomunikacionim mrežama mogu se
koristiti:
a) telekomunikacioni kablovi sa simetričnim paricama
b) koaksijalni kablovi
c) optički kablovi
d) radio-relejne veze
1.2. Telekomunikacioni kablovi sa simetričnim paricama

Telekomunikacioni kablovi sa simetričnim paricama predstavljaju jedan od
najrasprostranjenijih medijuma za prenos informacija u savremenim profesionalnim
telekomunikacijama. Koriste se za prenos električnih signala u opsegu frekvencija
0-107 Hz. Njihove glavne konstruktivne karakteristike elemenata su:
 prečnik provodnika
 tip izolacije provodnika
 koraci elemenata upredanja
 tip konstrukcije jezgra kabla
 vrsta omotača i armatura

 oblici pasivne zaštite od korozije omotača i armatura kabla
Ove karakteristike određuju električne karakteristike kablova, a time i oblast njihove

primene. Prvobitne konstrukcije kablova sa simetričnim paricama iz 1875. godine služile
su za potrebe telegrafije. Pojavom telefonskih centrala i automatskih telefonskih centrala
postavljeni su i novi zahtevi u pogledu konstruktivno-električnih karakteristika kablova.
Značajan razvoj konstrukcije simetričnih parica zvezda četvorki vezan je za razvoj VF
analognih kablovskih sistema veza za prenos u frekvencijskom opsegu do 252 kHz
odnosno 552 kHz.
Pojavom digitalnih kablovskih sistema veza u hijerarhiji 2.048, 8.448 i 34.369 Mbps
razvijene su potpuno nove konstrukcije telekomunikacionih kablova sa simetričnim
paricama kao što su: ekranizirani sektori, „Z“ ekran, ekranizirani elementi upredanja, itd.
Ovo je omogućilo višestruko povećanje kapaciteta prenosa simetričnih parica na bazi
vremenskog multipleksiranja.
1.2.1. Podela telekomunikacionih kablova sa simetričnim paricama
S obzirom na sredine u kojima se koriste, telekomunikacioni kablovi sa simetričnim

paricama mogu se podeliti na:
 vazdušne,
 podzemne,
 podvodne.
Osnovni konstruktivni elementi jezgra kabla (Slika 1.2) su provodnik, izolovani

provodnik i parica.
Slika 1.2. Osnovni konstruktivni elementi jezgra kabla
Prema vrsti izolacije provodnika, mogu se podeliti na:

 kablove sa vazdušno-papirnom izolacijom,
 kablove sa termoplastičnom izolacijom.
Izolovani provodnici mogu da budu upredeni u parice (en. Twisted-pair), odnosno

četvorke (en. Quad), pri čemu četiri izolovana provodnika mogu da obrazuju:
 DM četvorku (en. Twin-quad),
 zvezda četvorku (en. Star-quad).
Simetričnu paricu obrazuju dva međusobno upredena izolovana provodnika, DM

četvorku obrazuju dve međusobno upredene parice, a zvezda četvorku obrazuju četiri
međusobno upredena izolovana provodnika (Slika 1.3). Označavanje DM četvorki i

zvezda četvorki u telekomunikacionom kablu prikazano je na slici 1.4.
Slika 1.3. Oblici upredanja izolovanih provodnika: a) simetrična parica, b) DM četvorka,

c) zvezda četvorka
Slika 1.4. Označavanje DM četvorki (b) i zvezda četvorki (a) unutar telekomunikacionog
kabla
Skup elemenata upredanja obrazuje jezgro kabla koje prema načinu použavanja (Slika
1.5) može da bude:
 koncentrično,
 sektorsko.
Slika 1.5. Oblici jezgra telekomunikacionih kablova sa simetričnim paricama
Prema konstrukciji, moguća jezgra kabla su:

 neispunjeno (kod vazdušno-papirne i polietilenske (PE) izolacije provodnika),
 sa hidrofobnim punjenjem (kod kablova sa polietilenskom izolacijom
provodnika).
U zavisnosti od vrste omotača, razlikuje se kablovi sa:

 metalnim omotačem (Pb, Al, Fe),
 plastičnim omotačem (PE, PVC),
 metalo-plastičnim omotačem (Al-PE).
Kablovi sa metalnim omotačem obavezno treba da sadrže pasivnu antikorozivnu

zaštitu od polietilena ili polivinilhlorida (PVC).
U cilju mehaničke zaštite preko omotača kabla, podzemni i podvodni
telekomunikacioni kablovi mogu da se armiraju:
 čeličnim trakama,
 čeličnim žicama.
Telekomunikacioni kablovi sa metalnim omotačem i čeličnim armaturama mogu da

sadrže pasivnu antikorozivnu zaštitu:
 normalnu,
 ojačanu,
 specijalnu.
Konstruktivni elementi podzemnih pretplaničkih kablova sa simetričnim paricama-
četvorkama prikazani su na slici 1.6.
Slika 1.6. Konstruktivni elementi podzemnih pretplatničkih kablova sa simetričnim

paricama-četvorkama
Telekomunikacioni kablovi sa simetričnim paricama, u zavisnosti od spektra signala

koji mogu da prenose, služe za:
 NF (niskofrekvencijski) prenos – prenos električnih signala u osnovnom opsegu,
 VF (visokofrekvencijski) prenos – prenos električnih signala u transponovanom
opsegu,
 PCM prenos- prenos električnih signala sa vremenskom raspodelom kanala,
te se respektivno koriste kao pretplatnički kablovi u okviru gradskih kablovskih linija

veze, odnosno kao spojni kablovi u nižoj hijerarhiji VF prenosa između čvornih i krajnjih
automatskih telefonskih centrala.
Prema nameni telekomunikacioni kablovi sa simetričnim paricama dele se na:

 NF pretplatničke kablove (tip TK),
 NF kablove za mesne mreže i mrežne grupe (tip TD),
 VF kablove (tip TF i TF...E),
 kombinovane kablove (tip TD+TF i TD+TF...E).
.
Sve konstrukcije telekomunikacionih kablova (TK, TD, TF) sa vazdušno-papirnom
izolacijom provodnika sadrže metalni omotač (Pb, Al, Fe) i pasivnu antikorozivnu zaštitu
od polietilena (PE) ili polivinihlorida (PVC). U cilju kontrole hermetičnosti omotača
kabla i zaštite jezgra kabla od vlage, isti se održava pod nadpritiskom gasa (azota) koji
predstavlja eksploatacionu metodu zaštite jezgra kabla od vlage.
Telekomunikacioni kablovi (TK, TD, TF) sa punom, poroznom i porozno-punom
polietilenskom izolacijom provodnika sadrže omotač od polietilena ili metalo-plastični
(Al-PE) omotač. Sve ove konstrukcije telekomunikacionih kablova u međuprostoru
između izolovanih provodnika-jezgra kabla sadrže tehnički vazelin koji predstavlja
konstruktivno-tehnološku zaštitu jezgra kabla od vlage.
NF pretplatnički kablovi (tip TK) koriste se u okviru gradskih kablovskih linija

veze. Električni signal se prenosi najčešće u svom osnovnom obliku, tj. ostvaruje se
„prostorna raspodela kanala“. Kapacitet jezgra kabla se kreće u granicama od (1-600)4.
Jezgro može da bude slojevito ili sektorsko, a elementi upredanja jezgra kabla su parice
ili zvezda četvorke. Provodnici se izrađuju od bakra standardnog prečnika 0.32, 0.4, 0.6 i
0.8 mm. Koriste se sve moguće vrste izolacije provodnika. Domet ovih kablova kod
primene za telefonski saobraćaj ograničen je prečnikom provodnika i tipom izolacije
provodnika koji obrazuju simetričnu paricu, a kod prenosa digitalnih signala i nekim
drugim ograničenjima. U tabeli 1.2 dat je domet za kablove tipa TK koji se koriste za
telefonski saobraćaj u zavisnosti od prečnika provodnika.
Tabela 1.2. Domet NF pretplatničkih kablova tipa TK u zavisnosti od prečnika

provodnika
d[mm] Domet [km]
0.4 3.6
0.6 5.9
0.8 8.2
NF kablovi za mesne mreže i mrežne grupe (tip TD), nalaze primenu u okviru
decentralizovanih gradskih kablovskih linija veze na većim rastojanjima. Kapacitet jezgra
kabla kreće se u granicama od (3-400)4. Jezgro kabla je slojevito ili sektorsko, a
elementi upredanja su zvezda ili DM četvorke. Provodnici su od bakra standardnog
prečnika 0.8, 0.9, 1.0, 1.2 i 1.4 mm. Izolacija provodnika je od papirnog kordela ili je
porozna polietilenska. Domet ovih kablova za telefonski saobraćaj ograničen je

prečnikom provodnika i tipom izolacije provodnika koji obrazuju simetričnu paricu, a
kod prenosa digitalnih signala i nekim drugim ograničenjima.
VF kablovi (tip TF) nalaze primenu u realizaciji međumesnih veza kao spojni
kablovi između čvornih i krajnjih automatskih telefonskih centrala. Elektični signal se
prenosi u transponovanom opsegu. Kapacitet jezgra kabla se kreće u granicama od (3-
12)4. Jezgro je slojevito, a elementi upredanja izolovanih provodnika su zvezda
četvorke. Povodnici se izrađuju od bakra standardnog prečnika 0.9 i 1.2 mm. Kod papirne
izolacije bakarnih provodnika dvožično se može prenositi 12 NF kanala smeštenih u
frekvencijskom opsegu od 6-108 kHz. Najveću primenu nalaze za prenos digitalnih
signala sa nominalnim brzinama prenosa od 2.048 Mbps. VF kablovi sa porozno-punom
polietelenskom izolacijom provodnika upredenih u zvezda četvorke koriste se za
digitalni prenos sa nominalnim brzinama prenosa od 2.048 Mbps i 8.448 Mbps.
VF kablovi (tip TF...E) sa porozno-punom polietilenskom izolacijom bakarnih
provodnika i ekraniziranim elementima upredanja (E) koji su sektorski použeni, u dva ili
četiri sektora nalaze primenu za prenos digitalnih signala sa nominalnim brzinama
prenosa od: 8.448 Mbps (120 NF kanala) i 34.369 Mbps (480 NF kanala). Hijerarhija
prenosa 34.369 Mbps se ne preporučuje. Ovi kablovi, najčešće se proizvode u
konstrukciji kombinovanih kablova (TD+TF...E).
1.2.2. Provodnici simetričnih parica
Provodnici koji obrazuju simetrične parice su uglavnom monometalni pri čemu se

najčešće koristi bakar. Prečnik provodnika simetričnih parica treba da obezbedi:
 normiranu vrednost podužnog otpora
 normiranu vrednost podužnog slabljenja
Provodnici simetričnih parica se izrađuju od cilindrične, jednolično izvučene, meko
ožarene bakarne žice, homogenog sastava, bez zacepaka, pukotina i primesa stranih tela.
1.2.3. Izolocija provodnika simetričnih parica
Izolocija provodnika služi da galvanski razdvoji provodnike koji obrazuju paricu. Tip
i konstrukcija imaju za cilj da obezbede normirane električne karakteristike parica.
U prvim godinama razvoja telekomunikacionih kablova, pa sve do drugog svetskog
rata, najčešće primenjivani oblik izolacije provodnika je papirna odnosno vazdušno-
papirna izolacija. Posle drugog svetskog rada dolazi do pada monopola papira kao
izolacionog materijala i pojave novog tipa izolacija sa nazivom: polietilenska izolacija.
Polietilen ima sledeće karakteristike: relativna dielektrična konstanta iznosi 2.26 u
opsegu frekvencija od 1 do 3000 MHz, dok tangens ugla gubitaka na temperaturi od
20º C iznosi 0.0002 na frekvenciji od 1 MHz, odnosno 0.0005 na frekvenciji od 3000
MHz.
Najčešći oblici polietilenske izolacije provodnika su (Slika 1.7):
 puna polietilenska (LDPE puna izolacija provodnika),
 porozna polietilenska (MDPE porozna izolacija provodnika)
 porozno-puna polietilenska (MDPE-LDPE izolacija)..
Slika 1.7. Oblici polietilenske izolacije provodnika: a) puna polietilenska, b) porozna

polietilenska, c) porozno-puna polietilenska
Termoplastični polietilen niske gustine (LDPE), zbog malog upijanja vode i dobrih
električnih osobina, pogodan je za izolaciju provodnika kod niskofrekvencijskih i
visokofrekvencijskih telekomunikacionih kablova. Pored LDPE-a koristi se polietileni
srednje gustine (MDPE) i visoke gustine (HDPE) koji se po električnim karakteristikama
gotovo ne razlikuju od LDPE-a. PVC izolacija provodnika se koristi za instalacione
kablove koji se polažu u suvim prostorijama. 100% PVC ima sledeće karakteristike:
relativna dielektrična konstanta se kreće od 3.2 do 2.8 u opsegu frekvencija od 60 do
3000 MHz, dok tangens ugla gubitaka na temperaturi od 20º C iznosi 0.008 na
frekvenciji od 100 MHz, odnosno 0.006 na frekvenciji od 3000 MHz.
1.2.4. Elementi upredanja izolovanih provodnika
Izolovani provodnici obrazuju elemente upredanja, parice (Slika 1.8a), zvezda

četvorke (Slika 1.8b) ili DM četvorke (Slika 1.8c). Izbor elemenata upredanja određuju:
 zahtevi potrošača,
 ekonomičnost konstrukcije kabla,
 procenjeni koeficijent ispune,
 tehnološka mogućnost izrade kabla.
Slika 1.8. Elementi upredanja izolovanih provodnika: a) parica, b) zvezda četvorka, c)

DM četvorka
Svetska iskustva u pogledu izbora parice ili četvorke su protivurečna i svaka zemlja,
proizvođač kabla ovu dilemu rešava polazeći od istorijskih tradicija, stečenog isustva,
postojeće opreme i tehnološkog razvoja.
1.3. Jezgro telekomunikacionih kablova sa simetričnim elementima

upredanja
Nezavisno od elemenata upredanja izolovanih provodnika (parica, zvezda četvorka ili

DM četvorka) telekomunikacioni kablovi mogu da imaju dva oblika konstrukcije jezgra:
 sistem koncentričnih slojeva,
 sistem sektora.
U zavisnosti od načina zaštite jezgra kabla od uticaja vlage, koriste se dva tipa jezgra
koji respektivno koriste eksploatacionu odnosno konstruktivno-tehnološku metodu
zaštite:
 neispunjeno (poluvazdušno) jezgro,
 hermetizirano (punjeno) jezgro.
Jezgro kabla sastavljeno od simetričnih parica-četvorki sa vazdušno-paprirnom

izolacijom provodnika je neispunjeno jezgro i ono koristi gasnu kontrolu kao sistem
eksploatacione metode zaštite jezgra kabla od vlage.
Jezgro kabla sastavljeno od simetričnih parica-četvorki sa polietilenskom izolacijom
provodnika ispunjeno je tehničkim vazelinom koji predstavlja konstruktivno-tehnološku
metodu zaštite jezgra kabla od vlage.
Kod izbora konstrukcije jezgra NF pretplatničkih kablova prednost treba dati
sektorskom použavanju jezgra, upredanju izolovanih povodnika u parice i
polietilenskoj izolaciji provodnika. Međuprostor između izolovanih provodnika,
odnosno provodnika i omotača kabla, treba da je ispunjen tehničkim vazelinom.
1.3.1. Koncentrično jezgro
Koncentrično jezgro kod telekomunikacionih kablova sastoji se od elemenata

upredanja (parica-četvorki) smeštenim u koncentričnim slojevima po zakonu „n+6“.
Kablovska jezgra, formirana od koncentričnih slojeva jednorodnih elemenata upredanja
(parica ili četvorki sastavljenih od izolovanih provodnika istog prečnika), mogu da sadrže
pet osnovnih konstrukcija (Slika 1.9) koje imaju različit broj elemenata upredanja u
centrima (od 1 do 5), a samim tim i u 1,2,...,p-tom, sloju.
Slika 1.9. Osnovne konstrukcije koncentričnog jezgra

Prema zakonu „n+6“ u svakom sledećem sloju kablovskog jezgra treba da se nalazi 6
elemenata upredanja više nego u prethodnom. Izuzetak čini samo prvi način formiranja
kablovskog jezgra (Slika 1.9a) kod koga centralni sloj sadrži 1, a prvi 6 elemenata
upredanja, tj. 5 elemenata više.
Karakteristični oblici slojevitog jezgra, koje u centralnom sloju sadrži jednu paricu-
četvorku, prikazani su na slici 1.10.
Slika 1.10. Slojevito jezgro kapaciteta a) (1+6)2d0, b) (1+6)4d0
Primenom zakona „n+6“ broj elemenata upredanja i-tog sloja iznosi:

ni  ni 1  6 (1.1)
Ako je broj elemenata upredanja (parica-četvorki)u centralnom sloju nc, ukupan broj
elemenata upredanja u jezgru kabla n iznosi:
n  nc  n1  n2  ...  n p (1.2)
Na osnovu ovoga sledi:
n  nc  nc  6  nc  2 * 6  ...  nc  p * 6 (1.3)
odnosno,
n  nc ( p  1)  6(1  2  3  ...  p ) (1.4)
gde je:
n1,n2,...,np – broj elemenata upredanja 1,2,...,p-tog koncentričnog sloja,
p-ukupan broj koncentričnih slojeva.
Izraz u drugoj zagradi jednačine (1.4) predstavlja progresiju a1,a2,...,ap sa ukupnim

brojem članova p. Zbir ove progresije iznosi S=p(a1+ap)/2. Odavde sledi:
n  nc ( p  1)  3 p ( p  1) (1.5)
odnosno
n  ( p  1)(nc  3 p ) (1.6)
Pri proračunu konstrukcije kablovskog jezgra, a polazeći od zahteva za ukupnim
brojem elemenata upredanja, kapacitetom jezgra kabla, te usvajanjem konstrukcije
centralnog sloja, može se proračunati broj elemenata upredanja po slojevima, broj
koncentričnih slojeva, a time i optimalna konstrukcija jezgra.
Jednačina (1.6) može da se napiše u obliku:
3 p 2  (nc  3) p  (n  nc )  0 (1.7)
Odavde sledi da je ukupan broj koncentričnih slojeva:

n 3 (nc  3) 2 n  nc
p c   (1.8)
6 36 3
Kako je nc  1  5 , pri proračunu broja koncentričnih slojeva, sa relativno malom
greškom, može se usvojiti:
1 5
nc  3
2
Na taj način jednačina (1.8) dobija oblik:
n
p  1  (1.9)
3
pri čemu p treba da bude ceo broj.
Da bi se odredio broj elemenata upredanja u centralnom sloju potrebno je jednačinu
(1.5) napisati u obliku:
nc  p  1  n  3 p p  1 (1.10)
odavde sledi da je:
n
nc   3p (1.11)
p 1
pri čemu nc treba da bude ceo broj.
Na osnovu zakona „n+6“ dat je tabelarni prikaz (tabela 1.3) broja elemenata
upredanja po koncentričnim slojevima kao i ukupan broj elemenata upredanja za svih pet
osnovnih konstrukcija koncentričnog jezgra.
Tabela 1.3. Prikaz broja elemenata upredanja po koncentričnim slojevima kao i ukupan
broj elemenata upredanja za svih pet osnovnih konstrukcija koncentričnog jezgra
gde je:
 nc – broj elemenata upredanja u centralnom sloju,
 p – broj koncentričnih slojeva,
 np – broj elemenata upredanja u sloju,
 n – ukupan broj elemenata upredanja jezgra kabla sa p slojeva (p =1,2,3,4,5,6).
Pri konstruisanju jezgra NF pretplatničkih kablova poželjno je da su ispunjena dva

uslova:
 pravilno formiranje elemenata upredanja (zakon „n+6”),
 multiplikativnost 10 ili 100 elemenata upredanja.
Očigledno je da u svim slučajevima nije moguće zadovoljiti oba uslova, pa se

dozvoljava odstupanje od zakona „n+6” za 1 element upredanja s tim da se neizostavno
održi multiplikativnost. NF pretplatnički kablovi pored nominalnog broja elemenata
upredanja sadrže i rezervne elemente upredanja (pod uslovom da je ukupan broj
elemenata upredanja n  100 ).
1.3.2. Sektorsko jezgro
Konstrukcija sektorski použenog jezgra NF telekomunikacionih kablova ima čitav niz

prednosti u odnosu na sistem koncentričnog použavanja jezgra i to kako u odnosu na
tehnologiju proizvodnje, tako i u odnosu na tehnologiju montaže kablova. Kod
telekomunikacionih kablova koji se formiraju od sektorskih jezgra, najpre se izolovani
provodnici upredaju u parice ili četvorke, zatim se formiraju elementarni sektori, glavni
sektori od elementarnih sektora i jezgro kabla od glavnih sektora. Sektorska jezgra se po
pravilu obrazuju od istog tipa sektora. Izuzetak su telekomunikacioni kablovi proizvedeni
u SAD kod kojih su sektorska jezgra obrazovana od različitih elemenata upredanja.
Po savremenoj tehnologiji sektori se obeležavaju:
 A sektor = 102
 B sektor = 52
 C sektor = 42
 D sektor = 1002
 E sektor = 502
odavde sledi da je:
 D sektor = 10A sektor
 E sektor = 5A sektor
Kapaciteti elementarnih A i B i glavnih D i E sektora po pravilu su isti u svim

zemljama. Izuzetak su NF pretplatnički kablovi proizvedeni u Francuskoj kod kojih je
kapacitet elementarnih sektora 74, odnosno glavnih sektora 284 i 564.
Kod NF pretplatničkih kablova sa polietilenskom izolacijom provodnika, jezgra
kapaciteta od 502 do 3002 sadrže elementarne A-sektore odnosno A,B i C sektore:
 502 = 5A
 752 = (1+6)A +1B
 1002 = (3+7)A
 1502 = (4+11)A
 2002 = (1+6+13)A + 1C
 3002 = (4+10+16)A +1C
kao što je prikazano na slici 1.11.
Slika 1.11. Konstrukcija sektorskog jezgra kapaciteta (50300)2
Glavni sektori (D i E) i elementarni C-sektor, obrazuju sektorsko jezgro kapaciteta od

4002 do 12002:
 4002 = 1D + 6E +1C
 5002 = 1D + 8E + 1C
 6002 = 6D + 1C
 8002 = 4E + 6D + 1C
 10002 = 10D + 1C
 12002 = 12D + 1C
Pregled sektorskog jezgra pretplatničkih kablova sa polietilenskom izolacijom
provodnika, prikazan je na slici 1.12.
Slika 1.12. Konstrukcija sektorskog jezgra kapaciteta (4001200)2

1.3.3. Kablovsko jezgro složene konstrukcije
Složenost konstrukcije jezgra kombinovanih kablova ogleda se u izboru elemenata

upredanja različitog prečnika provodnika smeštenih u koncentričnim slojevima.
Projektovanje jezgra složene konstrukcije spada u oblast kombinatorne geometrije.
Tačno rešenje je teško dobiti te se iz praktičnih razloga koriste približna rešenja. Jezgro
složene konstrukcije najčešće sadrži elemente upredanja različitog ili istog tipa, različitog
prečnika provodnika, koji formiraju koncentrično ili sektorsko jezgro. Elemente
upredanja n1 prečnika D1 i elemente upredanja n2 prečnika D2 potrebno je smestiti u krug
prečnika jezgra složene konstrukcije (Slika 1.13).
Slika 1.13. Koncentrično jezgro složene konstrukcije
Ako su elementi upredanja n1 i n2 kružnog poprečnog preseka prečnika D1 i D2 njihov

odnos može da bude:
D1 / D2  1 tj. D1  D2 ili D1 / D2  1 tj. D1  D2
Raspored elemenata upredanja n1 kružnog poprečnog preseka prečnika D1 po
koncentričnim slojevima određen je aritmetičkom progresijom:
 1 za p  0
np  
6 p za p  1,2,...
Ukupan broj elemenata upredanja n1 kružnog poprečnog preseka prečnika D1, iznosi:
n1  3 p ( p  1)  1 (1.12)
Elementi upredanja n2 kružnog poprečnog preseka prečnika D2 formiraju se takođe u
koncentričnim slojevima preko elemenata upredanja n1 vodeći pri tome računa da gustina
pakovanja (koeficijent popune) bude maksimalna.
U opštem slučaju gustina pakovanja iznosi:
n
1

2  nk Dk2 (1.13)
D j k 1
Za složenu konstrukciju jezgra sa Slike 1.13, gustina pakovanja iznosi:

1
Dj

n D 2  n2 D22
2 1 1
 (1.14)
Razvoj digitalnih kablovskih sistema prenosa postavio je i nove zahteve u pogledu

konstrukcije kablovskog jezgra.
Istovremeni prenos analognih i digitalnih električnih signala, zahteva konstrukciju

kombinovanog tj. složenog, kako slojevitog, tako i sektorskog, jezgra koja obezbeđuje
veliko slabljenje preslušavanja između parica.
Stvaranjem jezgra složene konstrukcije, tj. kombinovanih kablova sa NF i VF
elementima upredanja, imalo je za cilj povećanje kapaciteta prenosa uz istovremeni NF i
VF prenos.
Tipične konstrukcije složenog jegra sa ekraniziranim elementima upredanja prikazane
su na Slici 1.14.
Slika 1.14. Jezgro složene konstrukcije sa ekraniziranim elementima upredanja
Jezgro složene konstrukcije može da sadrži i koaksijalne parice. Projektovanje jezgra

složene konstrukcije sa koaksijalnim paricama takođe spada u oblast kombinatorne
geometrije.
1.4. Omotači telekomunikacionih kablova

Omotači telekomunikacionih kablova služe za zaštitu jezgra kabla od vlage i uticaja
stranih elektromagnetskih polja. U pogledu mehaničke zaštite jezgra kabla, omotači treba
da su dovoljno elastični kako bi izdržali premotavanje u tehnološkom procesu
proizvodnje kablova kao i kod njihovog polaganja u zemlju, odnosno uvlačenja u
kablovsku kanalizaciju. Osim toga, omotači kablova, pri nastavljanju fabričkih dužina
moraju se na jednostavan način nastavljati odgovarajućim priborom (spojnicama).
Omotači telekomunikacionih kablova se dele na:

 Metalne (Pb-olovo, Al-aluminijum, Fe-gvožđe),
 Plastične (PE, PVC),
 metalo-plastične (Al-PE).
U toku eksploatacije kablova, kablovski omotač treba da je otporan na:

 vibraciju i rastezanje usled kojih se mogu javiti naprsline,
 koroziju,
 klimatske i biološke uticaje.
U zoni uticaja stranih elektromagnetskih polja, bitna odlika kablovskog omotača je

koeficijent zaštitnog dejstva jezgra kabla (tkz. redukcioni faktor kabla).
Telekomunikacioni kablovi sa vazdušno-papirnom izolacijom provodnika koji
obrazuju simetrične parice nezavisno od načina upredanja izolovanih provodnika
(parica, zvezda četvorka ili DM četvorka) i tipa konstrukcije jezgra kabla (slojevito
ili sektorsko), po pravilu sadrže metalne omotače kao i antikorozionu zaštitu od
polietilena ili polivinihlorida.
Telekomunikacioni kablovi sa punom, poroznom i porozno-punom
polietilenskom izolacijom provodnika po pravilu imaju plastične odnosno metalo-
plastične omotače. Telekomunikacioni kablovi sa PVC izolacijom provodnika po
pravilu imaju PVC omotač.
1.4.1 Metalni omotači
Metalni omotači (Pb, AL, Fe) primenjuju se kod telekomunikacionih kablova sa

vazdušno-papirnom izolacijom provodnika.
Olovni omotač – simbol 0, sastoji se od olova čistoće 99.9 %. Preostalih 0.1% čine
srebro, bizmut, gvožđe, arsen i drugi elementi koji su manje važni. Debljina olovnog
omotača, proračunava se iz formule:
0  A D j  B (1.15)
gde je:
A – koeficijent koji zavisi od mehaničkih osobina olova i kreće se u granicama 0.03-0.04,
Dj – prečnik jezgra kabla preko pojasne izolacije (mm),
B – konstanta koja određuje minimalnu debljinu omotača i kreće se u granicama 0.8-1.2
mm.
Pozitivne strane olovnog omotača su:

 ne propušta vlagu, što omogućava dug vek eksploatacije kabla,
 elastičnost.
Negativne osobine olovnog omotača su:
 mala mehanička čvrstoća na rastezanje i savijanje,
 velika specifična težina, otežava transport i ograničava fabričku dužinu kabla,
 olovo je deficitarna sirovina, ima ga u zemljinoj kori (oko 0.01%).
Kako olovni omotač izdržava vučnu silu od samo 13-18 N/mm2, to se za uvlačne
(nearmirane) kablove prečnika iznad 65 mm, a posebno za podvodne kablove kao i
kablove koji se polažu po mostovima gde su izloženi koroziji pod naprezanjem koristi
legura olova. Standardne komponente za leguru olova su:
 Antimon (Sb) – 0.5 %,
 Telur (Te) – 0.05 %.
Debljina olovnog omotača, zavisi od prečnika jezgra kabla preko pojasne izolacije i
kreće se u granicama:
10  D j  80 mm 1.4   0  3.2 mm za olovne uvlačne kablove
15  D j  80 mm 1.3   0  3.0 mm za olovne armirane kablove
Aluminijumski omotač – simboli 6 i 7, u odnosu na olovni omotač

telekomunikacionih kablova ima sledeće prednosti:
 manju težinu,
 veću čvrstoću,
 veću električnu provodnost.
Primenju se kod telekomunikacioni kablova od kojih se traže sledeći zahtevi:

 manja težina kabla,
 velika mehanička čvrstoća,
 zaštita jezgra kabla od uicaja stranih EM polja,
 zaštita jezgra kabla od atmosferskih pražnjenja.
Kako Al ima veću mehaničku čvrstoću od olova, to je za kabl istog kapaciteta, Al-
omotač tanji od Pb-omotača. Al-omotači izrađuju se kao:
 glatki (simbol 6),
 talasasti (simbol 7).
Debljina Al-omotača, zavisi od prečnika jezgra kabla preko pojasne izolacije i kreće
se u granicama:
0.5   0  1.4 mm
Čelični omotač – simbol 8, poseduje mnogo veću čvrstoću i otpornost na koroziju u

odnosu na olovni omotač. Zahvaljujući mehaničkoj čvrstoći, čelični omotač je 4-6 puta
tanji od olovnog omotača kabla odgovarajućeg kapaciteta.
U zavisnosti od prečnika jezgra kabla, debljina čeličnog omotača se kreće u
granicama 0.2-0.5 mm.
Mala težina i velika mehanička čvrstoća omogućavaju uvlačenje većih kablovskih
dužina u kablovsku kanalizaciju. Pri tomeje potrebna samo antikorozivna zaštita od PE ili
PVC.
Negativne osobine čeličnog omotača su:
 osetljivost na elektrohemijsku koroziju u kiseloj sredini,
 ograničena zaštita od stranih EM polja,
 velika mehanička čvrstoća – mala elastičnost
1.4.2 Plastični omotači
Plastični omotači (PE – simbol 3 i PVC – simbol 4) primenjuju se kod

telekomunikacionih kablova sa polietilenskom i polivinilhloridnom izolacijom
provodnika.
Plastični omotači su laki tako da znatno smanjuju težinu kabla. Kablovi sa plastičnim
omotačem lakši su do dva puta u odnosu na kablove odgovarajućeg kapaciteta sa olovnim
omotačem.
Nedostaci plastičnih omotača u odnosu na metalne su:
 ne postoji zaštita jezgra kabla od uticaja stranih EM polja,

 prisutna je difuzija vlage kroz omotač kabla.
Polietilen (PE) se dobija polimerizacijom prirodnog gasa – etilena pri visokom

pritisku. Služi za izolaciju provodnika i izradu omotača kabla. Negativne strane su mu
zapaljivost, osetljivost na ultravioletne zrake i krtost usled čega može doći do pucanja PE
omotača pri mehaničkim naprezanjima u toku polganja kabla.
Polivinilhloridna (PVC) plastika predstavlja smesu termoplastičnih smola. PVC
omotač se koristi kod telekomunikacionih kablova kapaciteta do 1002. Otporan je na
vatru. Kablovi sa PVC omotačem i izolacijom provodnika od PVC-a nalaze primenu kao
završni kablovi (između završnih nastavaka i razdelnika) i kao instalacioni kablovi.
Polivinilhloridni omotač je za 50 % teži i čvršći od poletilenskog omotača kabla
odgovarajućeg kapaciteta.
1.4.3 Metalo-plastični omotači
Metalo-plastični omotač (AL-PE), simbol 9, sadrži uzdužno položene ili obavijene

alumijumske trake debljine 0.20 mm koja je sa obe strane prevučena tankim slojem
polietilena i omotačem od LDPE. Aluminijumska traka predstavlja elektrostatičku zaštitu
jezgra kabla, a takođe smanjuje i proces difuzije vlage što omogućava vremensku
stabilnost električnih parametara simetričnih parica.
Metalo-plastični omotač primenjuje se kod NF i VF kablova koji se polažu u zemlju
ili u kablovsku kanalizaciju. Ovi kablovi po pravilu sadrže ispunu od mase za punjenje -
tehničkog vazelina
1.5. Armature telekomunikacionih kablova
Izrađuju se od čeličnih traka (simbol 1) ili čeličnih žica, pri čemu izbor armature
zavisi od uslova eksploatacije kabla. Pre formiranja armature, čelične trake ili žice se
galvaniziraju ili premazuju odgovarajućom kompaund masom.
Armatura telekomunikacionih kablova služe da štite jezgro kabla od:
 mehaničkih oštećenja,
 atmosferskih uticaja,
 uticaja stranih elektromagnetskih polja.
1.6. Označavanje telekomunikacionih kablova
Oznake telekomunikacionih kablova sastoji se iz sledećih delova:

 osnovne oznake,
 dopunske oznake,
 oznake konstrukcije jezgra kabla.
Osnovna oznaka sastoji se od dva slovna simbola i dva brojčana simbola.

Slovni simbol određuje tip telekomunikacionog kabla sa vazdušno-papirnom ili

termoplastičnom izolacijom:
TK – NF pretplatnički kablovi,
TD – NF kablovi za mesne mreže i mrežne grupe,
TF – VF kablovi,
TX – kombinovani kablovi sa koaksijalnim paricama, itd.
Brojčani simboli označavaju neke od osnovnih konstrukcija kabla sa vazdušno-

papirnom ili termoplastičnom izolacijom (tabele 1.4 i 1.5) .
Tabela 1.4 – Brojčani simboli za kablove sa vazdušno-papirnom izolacijom provodnika
Tabela 1.5 – Brojčani simboli za kablove sa termoplastičnom izolacijom provodnika i

termoplastičnim omotačem
Ako telekomunikacioni kablovi sa termoplastičnom izolacijom provodnika imaju

mehaničku zaštitu ispod termoplastičnog omotača, onda oni sadrže sledeće slovne
simbole koji su od dopunske oznake razdvojeni crtom:
O – omot od pocinkovane čelične žice,
T – omot od čeličnih traka,
A – omot od aluminijumskih traka,
U – noseće čelično uže.
Dopunske oznake slovnim simbolima služe za dopunu osnovne oznake. Razdvojene

su crtom od osnovne oznake i označavaju npr. vrstu omotača, vrstu antikorozivne zaštite,
i dr.
 P – omotač od polietilena (PE),

 V – omotač od polivinilhlorida (PVC).
Oznaka konstrukcije jezgra kabla sastoji se tri grupe brojčanih simbola međusobno
rastavljenih oznakom „” i to:
 prva grupa označava broj osnovnih elemenata upredanja,
 druga grupa označava način upredanja osnovnih elemenata,
 treća grupa označava prečnik provodnika
Jedna oznaka konstrukcije jezgra obuhvata samo elemente upredanja istih

konstruktivno-električnih karakteristika, dok elementi upredanja različitih konstruktivno-
električnih karakteristika jezgra (kombinovani kablovi) moraju biti posebno označeni.
Za bliže označavanje konstrukcije i električnih osobina kabla, iza osnovne oznake i

oznake konstrukcije jezgra kabla nalaze se dopunske oznake koje označavaju:
 G – sektorski použeno jezgro,
 DM – kabl sa DM četvorkama,
 F – kabl sa zvezda četvorkama,
 E – kabl sa ekraniziranim elementima upredanja
 M- kabl sa slojevito použenim jezgrom ispunjenim tehničkim vazelinom,
 R – kabl sa posebnim vrednostima redukcionog faktora.
 GM –kabl sa sektorsko použenim jezgrom ispunjenim tehničkim vazelinom, itd.
Ukoliko se iza oznake konstrukcije jezgra kabla ne nalaze ove oznake, to znači da je
kabl sa koncentrično použenim zvezda četvorkama i sa standardnim vrednostima
redukcionog faktora.
Simetrične parice 21
2. 1. Simetrične parice
Simetrične parice su najviše korišćeni i najjeftiniji prenosni medijum. Međutim, u

poređenju sa drugim žičanim medijumima, simetrične parice su manjeg dometa, opsega i
kapaciteta (Slika 2.1).
Slika 2.1. Slabljenje žičanih prenosnih medijuma
Sa slike se vidi da simetrične parice pokazuju jaku zavisnost (gotovo

eksponencijalnu) slabljenja od frekvencije. Takođe, simetrične parice su jako osetljive na
smetnje i šumove usled lake sprege sa elektromagnetskim poljem. Stoga se koriste
sledeće tehnike:
 Oklopljavanje bakarnih simetričnih parica i kablova koji nose parice u cilju
redukcije smetnji.
 Upredanje izolovanih bakarnih provodnika kako bi se redukovale nisko-
frekvencijske smetnje.
 Korišćenje različitih koraka upredanja u susednim paricama u kablu kako bi se
smanjilo preslušavanja između njih. Za realizaciju dužih veza, korak upredanja se
kreće od 5 do 15 cm.
Fizički opis
Simetrične parice se sastoje od dve izolovane bakarne žice, upredene ravnomernim
korakom upredanja, koje se ponašaju kao jedna komunikaciona linija. Obično se veći broj
ovih parova smešta u jedan kabl sa zaštitnim omotačem. Na slici 2.2 je dat izgled
simetrične parice (Slika 2.2a) i izgled kabla sa 4 simetrične parice (Slika 2.2b).
a)
b)
Slika 2.2. a) Simetrična parica, b) kabl sa 4 simetrične parice
Prenosne karakteristike
Koriste se kako za analogni tako i digitalni prenos, odnosno simetričnom paricom se
mogu prenositi analogni i digitalni signali. Brzina prenosa zavisi od prečnika žičanog
provodnika i rastojanja, ali se za daljine od nekoliko km u većini slučajeva može
postići brzina od više Mbps.
Kod analognih sistema prenosa linijski pojačavači su potrebni na svakih 5 km do 6
km..Za analognu signalizaciju, dostupan je propusni opseg do 1 MHz što dozvoljava
prenos velikog broja telefonskih kanala. Kod digitalnih sistema prenosa linijske
pojačavače treba postaviti na razmaku od 2 km do 3 km.
Primena
Simetrične parice predstavljaju najčešće korišćeni prenosni medijum u telefonskoj
mreži ali se mogu koristiti i za skoro sve komunikacione veze unutar objekata. Simetrične
parice se koriste u telefonskoj mreži za povezivanje korisnika (telefonskog aparata) sa
krajnjom tkz. lokalnom telefonskom centralom (tkz. pretplatnička linija ili petlja) ili sa
privatnom centralom unutar poslovnog objekta (en. Private branch Exchange – PBX).
Ove instalacije (analogne telefonske linije) su projektovane da podrže, pre svega,
telefonski servis (prenos govornog signala) ali uz korišćenje tkz. voice-band modema
mogu podržati i prenos digitalnih podataka relativno skromnim brzinama.
Simetrične parice takođe predstavljaju dosta korišćeni medijum za digitalnu
signalizaciju (tkz. digitalna telefonska linija). Za vezu sa digitalnom krajnjom centralom
ili sa digitalnim PBX unutar poslovne zgrade, brzina prenosa od 64 kbps je uobičajna.
Koriste se i za realizaciju lokalnih računarskih mreža kao mrežni (tkz. Ethernet)
kablovi. Brzine prenosa se kreću od 10 Mbps do 1 Gbps (odnosno do 10 GBps u
ograničenom broju slučajeva). Postoje tri standarda koji definišu Ethernet vezu preko
bakarnih simetričnih parica:
 10BASE-T – za brzine do 10 Mbps,
 100BASE-TX - za brzine do 100 Mbps,
 1000BASE-T (Gigabit Ethernet) – za brzine do 1 Gbps.
Broj u svakom standardu označava teoretsku maksimalnu brzinu prenosa u Mbps.

Reč BASE je skraćenica za osnovni opseg što označava da se ne koristi multipleksiranje
u frekvencijskom domenu (FDM) ili neka frekvencijska modulacija. Oznaka T označava
kabl sa simetričnim paricama kod kojeg se međusobnim upredanjem bakarnih žica
redukuje preslušavanje (FEXT i NEXT). Postoji nekoliko standarda za istu brzinu i oni se
razlikuju sa slovom ili brojem nakon slova T, npr. TX.
Sva ova tri Ethernet standarda koriste iste konektore, a takođe implementacije sa
većim brzinama podržavaju istovremeno i manje brzine pa je kombinovanje opreme
različitih generacija moguće. Koriste osmo-pinske modularne konektore (često se
pogrešno nazivaju RJ45). Sastoje se od 4 parica (tkz. twisted-pair cable) i podržavaju
full-duplex i half-duplex komunikaciju. Predviđeni su za rastojanja do 100 m.
10BASE-T i 100BASE-TX zahtevaju samo dve parice za rad: pinovi 1 and 2 (predaja
ili TX), i pinovi 3 i 6 (prijem ili RX), dok 1000BASE-T zahteva sve četiri parice za rad,
pinovi 1 i 2, 3 i 6 — kao i 4 i 5, 7 i 8 (Slika 2.3).
Slika 2.3. 8P8C (8 pozicija, 8 provodnika) plug za 10BASE-T standard i dva načina
ožičavanja (T568A i T568B) na krajevima mrežnog kabla
Oklopljene i neoklopljene simetrične parice

Simetrične parice se izrađuju u dve varijante: neoklopljene i oklopljene.
Neoklopljene, bez zaštitnog omotača, UTP (en. unshielded twisted-pair), su standardne
telefonske žice (Slika 2.2a). Poslovni objekti najčešće su ožičeni neoklopljenim
telefonskim paricama što je više nego dovoljno za telefonske veze. Uobičajeno se koriste
i za lokalne računarske mreže. Neoklopljene parice su podložne spoljašnjim
elektromagnetskim smetnjama. Način da se poboljšaju karakteristike je da se zaštite
metalnim omotačem ili mrežom i na taj način spreče neželjeni uticaji. Oklopljene parice,
STP (en. shielded twisted-pair), boljih su osobina ali su skuplje.
Kategorizacija simetričnih parica

Ožičavanje sa simetričnim paricama postoji u nekoliko varijanti. Organizacija
proizvođača elektronske opreme, EIA (en. Electronic Industry Association), 1995. godine
donela je standard za ožičavanje objekta koji specificira korišćenje simetričnih parica
(oklopljenih karakteristične impedanse 150 Ω i neoklopljenih karakteristične impedanse
100 Ω) za instalacije unutar objekata i koji nosi oznaku EIA-588-A. On specificira tri
kategorije UTP kablova:
 Kategorija 3 – UTP kablovi i odgovarajući hardver sa prenosnim karakteristikama

definisanim do 16 MHz. Kategorija 3 je pre svega namenjena za kablove kojima
se prenosi govorni signal. Na ograničenim rastojanjima i uz odgovarajući dizajn
moguće je ostvariti i brzine prenosa do 16 Mbps,
 Kategorija 4 - UTP kablovi i odgovarajući hardver sa prenosnim karakteristikama
definisanim do 20 MHz,
 Kategorija 5 - UTP kablovi i odgovarajući hardver sa prenosnim karakteristikama
definisanim do 100 MHz. Kategorija 5 je pre svega namenjena za prenos
podataka. Na ograničenim rastojanjima i uz odgovarajući dizajn moguće je
ostvariti i brzine prenosa do 100 Mbps.
Ključna razlika između kategorije 3 i 5 je u koraku upredanja (Slika 2.4).
a)
b)
Slika 2.4. Različite kategorije simetričnih parica a) kategorije 3, b) kategorije 5
Kategorija UTP Kat 3 se sastoji od dve međusobno upredene izolovane žice sa

korakom upredanja od 7.5 cm do 10 cm. Korak upredanja kod kategorije UTP Kat 5 je
gušći i kreće se 0.6 do 0.85 cm. Na ovaj način je smanjeno preslušavanje između parica i
omogućen kvalitetniji signal na većim rastojanjima zbog čega su parice kategorije 5
pogodne za bržu komunikaciju između računara.
U tabeli 2.1 sumirane su osobine različitih kategorija i vrsta simetričnih parica. Prvi
parametar za međusobno upoređivanje je slabljenje. Snaga signala opada sa rastojanjem
kod svakog prenosnog medijuma. Za žičane medijume to opadanje je eksponencijalno i
tipično je izraženo brojem dB po jedinici rastojanja. Drugi parametar je preslušavanje na
bližem kraju.
Tabela 2.1. Osobine različitih kategorija i vrsta simetričnih parica
Slabljenje Preslušavanje na bližem kraju
[dB/100m] [dB]
f Kat 3 Kat 5 150 Ω Kat 3 Kat 5 150 Ω
[MHz] UTP UTP STP UTP UTP STP
1 2.6 2.0 1.1 41 62 58
4 5.6 4.1 2.2 32 53 58
16 13.1 8.2 4.4 23 44 50.4
25 10.4 6.2 41 47.5
100 22.0 12.3 32 38.5
300 21.4 31.3
Nakon pojave standarda EIA-588-A, nastavljena su istraživanja na razvoju kablova sa

još boljim performansama: Kategorija 5 (Kat 5E), Kategorija 6 i Kategorija 7.U tabeli 2.2
navedeni su novi sistemi kabliranja i poređenje sa postojećim standardom.
Tabela 2.2. Novi sistemi kabliranja

Kat 3 Kat 3 Kat 5E Kat 6 Kat 7
Klasa C Klasa D Klasa E Klasa F
Propusni 16 MHz 100 MHz 100 MHz 200 MHz 600 MHz
opseg
Tip kabla UTP UTP/FTP1 UTP/FTP1 UTP/FTP1 SSTP2
Cena veze 0.7 1 1.2 1.5 2.2
(Kat 5=1)
1
FTP kabl (en. Foiled twisted pair) ili S/UTP (en. Screened unshielded twisted pair)
se karakteriše time da se grupa neoklopljenih simetričnih parica obmotava metalnom
folijom (en. Cable shield) koja je uzemljena posebnom žicom obojenom crnom bojom
(en. Drain wire) (Slika 2.5a). 2SSTP kabl (en. Screened shielded twisted pair) se
karakteriše time da je svaka parica posebno zaštićena metalnom folijom (en. Pair shield),
a da se zatim svaka grupa tih posebno oklopljenih parica obmotava još jednom metalnom
folijom (Slika 2.5b) SSTP kabl nudi značajno bolju zaštitu od spoljašnjih smetnji, a
takođe eliminiše i preslušavanje.
a)
b)
Slika 2.5. a) FTP (S/UTP) kabl, b) SSTP kabl
2. 2. Diferencijalni signalizacioni mod

Prenos električnih signala preko simetrične parice odvija se u tkz. diferencijalnom
signalizacionom modu (en. Differential mode signalling), što znači da se informacija
prenosi električnim putem pomoću dva komplementarna signala koja se prostiru duž dve
odvojene žice (Slika 2.6).
Slika 2.6. Diferencijalna signalizacija
Za razumevanje koncepta diferencijalnog moda razmotrićemo model obične

transmisione linije. Generalni model čini jedan par žica koji je pobuđen realnim
naponskim generatorom, amplitude Vac i unutrašnje impedanse Zg, i koji je završen
impedansom Zload (slika 2.7a). U skladu sa uobičajenom terminologijom, jedna žica
simetrične parice se naziva ring a druga tip (ili u Evropi žica A i žica B). Za svaku od
žica je pretpostavljeno da ima uniformnu raspodeljenu impedansu po jedinici dužine.
Takođe, za svaku sekciju žice na rastojanju x od generatora je pretpostavljeno da je
povezana za zemljom preko iste parazitne kapacitivnosti Cp(x), ne nužno uniformno
raspodeljene duž linije (slika 2.7b). Svaku sekciju čine serijska induktivnost L’dx,
serijska otpornost R’dx, šantna provodnost G’dx i šantna kapacitivnost C’dx. Ovi
elementi formiraju NF filter sa gubicima.
Slika 2.7. Linijska signalizacija u diferencijalnom modu a) kompletna parica, b)

beskonačno mala sekcija simetrične parice dx na rastojanju l=x od generatora
Ako je a tačka locirana na rastojanju x od generatora na tip žici, a b tačka locirana na

istom rastojanju ali na ring žici, može se primetiti da zbog simetrije linije i balansne veze
ove dve žice u odnosu na zemlju, važe sledeće jednakosti:
ia=ib ia,  ib, ia, ,  ib, , (2.1)
Primena Kirchhoff-ovog zakona za struje daje sledeću jednakost:
iap= -ibp (2.2)
Stoga za napone u tački a i tački b važi:

Va= -Vb (2.3)
Pored toga, zbog simetrije napona, nikakva struja ne teče u zemlju (suma struja
iap+ibp je jednaka nuli). Kada je linija idealno simetrična i dobro izbalansirana u odnosu
na zemlju, napon Va između tip žice i zemlje na rastojanju l=x je jednak po apsolutnoj
vrednosti ali suprotan po fazi sa naponom Vb na istom rastojanju ali između ring žice i
zemlje. U odnosu na sliku 2.7a, napon Vab može se definisati kao diferencijalni mod
signal primenjen između dve žice. Ovo znači da će na strani prijemnika, naponska
informacija biti obrađena određivanjem razlike između dva napona duž tip i ring žice.
Na prvi pogled izgleda da model linije sa slike 2.7a predstavlja samo generalizaciju
slike 2.7b. Međutim, sada su i generator i završna impedansa vezani za zemlju. Jasno je
da će napon na liniji biti takav da će se parazitne kapacitivnosti puniti sa istom
amplitudom i fazom. Ovaj napon se naziva opšti mod signal (en. Common mode
signal), budući da se podjednako vidi od obe žice. Ovaj opšti mod signal je odgovoran
za struje koje teku u istom smeru duž x ose na tip i ring žici, te se stoga te struje nazivaju
longitudinalnim signalima. Generalno, opšti mod signali u telefoniji predstavljaju
poremećaje koje nastaju zbog sprege fizički susednih linija (elektrostatičke i magnetske
sprege), udara groma, RF smetnji, itd. Pretpostavljajući da postoje oba signalizaciona
moda (signala) na liniji, tada u teoriji, ako je linija dobro izbalansirana i ako su
informacije na strani prijemnika diferencijalno obrađene, opšti mod signali se mogu
kompletno odstraniti na strani prijemnika korišćenjem idealnih diferencijalnih
prijemnika koji generišu signal na svom izlazu samo ako postoji razlika signala na
nihovim ulazima (videti sliku 2.6). U praksi naravno, idealan diferencijalni prijemnik ne
postoji, te se stoga koriste tkz. prigušivači za opšti mod.
2. 3. Električne karakteristike simetričnih parica

Simetrične parice kod telekomunikacionih kablova, predstavljaju specijalni slučaj
četvoropola prikazanog na slici 2.8. Otpornost Rtot i induktivnost Ltot u rednoj grani
predstavljaju omske gubitke u provodnicima i reaktansu provodnika, respektivno, dok
provodnost izolacije Gtot i kapacitivnost Ctot u paralelnoj grani predstavljaju omske
gubitke u izolatoru provodnika i reaktansu izolatora, respektivno.
Slika 2.8. Simetrična parica predstavljana preko četvoropola

Na visokim frekvencijama, osim ako je dužina simetrične parice mnogo manja od

talasne dužine, postaje nemoguće tačno predstaviti simetričnu paricu preko četvoropola
prikazanog na slici 2.8. Stoga se koristi aproksimacija pri kojoj se parica može predstaviti
preko kaskadne veze određenog broja dvoprilaznih sekcija pri čemu je dužina svake
sekcije dx mnogo manja u poređenju sa talasnim dužinom (Slika 2.9). U svakoj sekciji,
veličine R’, L’, C’ i G’ predstavljaju primarne podužne parametre simetrične parice
(primarni parametri dati po jedinici dužine dx).
Slika 2.9. Sekcija simetrične parice dužine dx opisana preko četiri primarna podužna
parametra
U slučaju kada su primarni podužni parametri konstatni duž simetrične parice, za tu

paricu se kaže da predstavlja homogeni vod, a ovo važi ako su ispunjena dva uslova:
 izolacija između provodnika treba da je homogena, a rastojanje između izolovanih
provodnika odnosno izolovanih provodnika i omotača kabla treba da je manje od
minimalne talasne dužine elektromagnetskog talasa koji se prenosi po simetričnim
paricama,
 rastojanje između provodnika simetričnih parica treba da je manje od ¼
minimalne talasne dužine elektromagnetskog talasa koji se prenosi po simetričnim
paricama kako bi se sprečilo zračenje elektromagnetskih talasa u okolni prostor,
tj. sprečio antenski efekat.
Simetrične parice telekomunikacionih kablova ispunjavaju ove uslove i po pravilu su
uvek homogeni vod.
2.3.1 Jednačine prostiranja duž simetrične parice

Analiza prostiranja elektromagnetskih talasa duž simetrične parice (homogeni vod),
omogućava poznavanje raspodele napona i struje duž parice. Razmotrimo sada
simetričnu paricu dužine l koja je na jednom svom kraju završena opterećenjem ZL dok je
na drugom kraju pobuđena naponskim generatorom Vs unutrašnje impedanse Zs (slika
2.10).
Slika 2.10. Simetrična parica dužine l opterećena sa ZL i pobuđena naponskim

generatorom Vs unutrašnje impedanse Zs
Rešenje za napon i struju u proizvoljnom preseku na rastojanju x od početka voda

može se predstaviti kao rezultat superpozicije dva naponska ili strujna talasa koji se
prostiru u suprotnim smerovima:
V ( x)  V0 e x  V0 e x (2.4)
V V
I ( x)  0 e  x  0 e x (2.5)
Zc Zc
Naponski ili strujni talas koji pri prostiranju duž x-ose slabi po zakonu е-γx је
incidentni (direktni) talas, a naponski ili strujni talas koji se prostire po zakonu еγx naziva
se reflektovani talas. Granični uslovi koji omogućavaju određivanje V0 , V0 , I 0 , i I 0 su:
V l   Z L I l  V 0   Vs  Z s I 0 (2.6)
Veličina Zc predstavlja karakterističnu impedansu simetrične parice, a veličina γ
konstantu prostiranja parice. Ove veličine predstavljaju sekundarne parametre
simetrične parice i u potpunosti određuju njene karakteristike prenosa. Ove kompleksne
veličine mogu se izraziti u funkciji primarnih podužnih parametara i kružne frekvencije ω
(ω=2πf) na sledeći način:
Z c    ( R ' jL' ) /(G ' jC ' ) (2.7)
    ( R' jL' )(G ' jC ' ) (2.8)
2.3.2 Karakteristična impedansa i konstanta prostiranja simetrične parice
Karakteristična impedansa simetrične parice Zc može se definisati kao impedansa

opterećenja kojom treba završiti paricu da bi odnos napona i struje V(x)/I(x) u bilo kom
preseku na rastojanju x od početka voda bio jednak toj impedansi Zc. Karakteristična
impedansa simetrične parice može se napisati u eksponencijalnom obliku preko modula i
faznog argumenta:
R ' jL'
Z c     Z c ( ) e jc ( ) (2.9)
G ' jC '
Na graničnim frekvencijama, karakteristična impedansa simetrične parice
(homogenog voda) ima sledeće vrednosti:
 R'
 , f 0
Z c 2f    G ' (2.10)
 L' , f  
 C '
Kako je uvek ispunjen uslov da je R '  L' sledi da je:
G' C'
Z c ( ) f  0  Z c ( ) f   (2.11)
 c   f  0   c   f    0 (2.12)
Frekvencijska zavisnost modula i argumenta karakteristične impedanse kod

simetričnih parica prikazana je na slici 2.11.
Slika 2.11. Frekvencijska zavisnost modula i argumenta karakteristične impedanse

simetrične parice
U frekvencijskom opsegu telefonskog servisa (servisa za prenos govornog signala),

od 200 Hz do 3.4 kHz, odnos primarnih podužnih parametara, za parice načinjene od
bakarnih provodnika sa izolacijom od polietielena, je takav da važi da je ωL’<<R’ i
ωC’>>G’. U tom slučaju se jednačina (2.7) za karakterističnu impedansu može
redukovati na oblik:
R' 1  j R'
Z c     (2.13)
j C ' 2 C '
1 j
uz korišćenje sledećeg identiteta (
1
j
 
 j 1 / 2  e j / 2
1 / 2
 e  j / 4  ).
2
Ova kompleksna veličina ima stalni fazni pomeraj od -45º dok njena amplituda opada
inverzno sa kvadratnim korenom iz frekvencije. Često se u literaturi navodi podatak da je
telefonska impedansa 600 ili 900 Ω, ali je to dakle samo gruba aproksimacija imajući u
vidu da je karakteristična impedansa parice u frekvencijskom opsegu telefonskog servisa
kompleksna veličina.
U frekvencijskom opsegu DSL servisa, od 100 kHz do nekoliko MHz, odnos

primarnih podužnih parametara je takav da važi da je ωL’>>R’ i ωC’>>G’. U tom
slučaju se jednačina (2.7) za karakterističnu impedansu može redukovati na oblik:
L'
Z c    (2.14)
C'
Dakle, karakteristična impedansa simetrične parice u DSL opsegu je realna veličina i
iznosi oko 100 Ω.
Konstanta prostiranja simetrične parice može se izraziti preko svog realnog i
imaginarnog dela na sledeći način:
    ( R' jL' )(G ' jC ' )      j   (2.15)
Veličina α predstavlja konstantu slabljenja i daje tkz podužno slabljenje parice (daje
se u Np/m ili dB/m, 1 dB=0.1151 Np). Veličina β predstavlja faznu konstantu (daje se u
rad/m). Kvadriranjem leve i desne strane jednačine (2.15) i izjednačavanjem realnih i

imaginarnih delova dobija se sledeći sistem jednačina:
 2   2  R' G ' 2 L' C ' (2.16)
2   R' C ' L' G ' (2.17)
Rešavanjem ovog sistema jednačina po α i β dobijaju se sledeći izrazi:
2 2
R ' G ' 2 L' C '   2 L' C ' R' G '    ( L' G ' R' C ' ) 
 2          (2.18)
2  2   2 
2 2
 2 L' C ' R ' G '   2 L' C ' R' G '    ( L' G ' R' C ' ) 
   
2
      (2.19)
2  2   2 
Kako konstanta slabljenja α zavisi od frekvencije, to znači da će različite
komponente u spektru govornog signala (npr. komponente na f1, f2, i f3 na Slici 2.12), koji
se prostire simetričnom paricom, biti različito oslabljene, pa će njihov međusobni odnos
na ulazu i izlazu linije biti različit. Ovaj efekat poznat kao amplitudska distorzija se
obično redukuje filtrom propusnikom opsega, vezanim na kraj linije, koji spektar izlnog
signala deli na podopsege u kojima se primenjuje drugi faktor pojačanja.
Slika 2.12. Tipični frekvencijski spektar govornog signala
U frekvencijskom opsegu telefonskog servisa (servisa za prenos govornog signala),

od 200 Hz do 3.4 KHz, odnos primarnih podužnih parametara, za parice načinjene od
bakarnih provodnika sa izolacijom od polietielena, je takav da važi da je ωL’<<R’ i
ωC’>>G’. U tom slučaju se jednačina (2.15) za konstantu prostiranja može redukovati na
oblik:
R ' C '
  jR' C '  (1  j ) (2.20)
2
uz korišćenje sledećeg identiteta ( j  j1 / 2  e j / 2
1/ 2

 e j / 4 
1 j
2
), odnosno:
R'C '
        (2.21)
2
Dakle, konstanta slabljenja parice u frekvencijskom opsegu telefonskog servisa
raste sa kvadratnim korenom iz frekvencije.
Frekvencijska zavisnost podužnog slabljenja omogućava da se proračuna domet

(rastojanje telefonska centrala-pretplatnik) tj. veličina ekvivalentna za sve prečnike
provodnika pretplatničkih kablova kao i kablova za mesne mreže i mrežne grupe.
Vrednosti podužnog slabljenja pretplatničkih kablova (bakarni provogodnici prečnika
0.4, 0.6 i 0.8 mm sa izolacijom od: papira, punog polietilena i porozno-punog
polietilena), na frekvenciji od 800 Hz prikazani su u tabeli 2.3.
Tabela 2.3. Vrednosti podužnog slabljenja simetričnih parica – tip TK
2.3.3. Simetrične parice sa malim gubicima
U slučaju malih gubitaka, α2 i proizvod R’G’ se mogu zanemariti pa se sistem

jednačina (2.18-2.19) redukuje na oblik:
  2   2 L' C ' (2.22)
2   R ' C ' L' G ' (2.23)
U tom slučaju se dobijaju sledeći izraz za faznu konstantu i brzinu prostiranja na
parici:
   L'C ' (2.24)
 1
v  (2.25)
 L' C '
Konstanta slabljenja α se može izraziti kao:
1 C' 1 L'
 R'  G'  m  d (2.26)
2 L' 2 C'
Prvi član sa desne strane jednačine (2.26) - αm, predstavlja podužno slabljenje
metalnih provodnika simetrične parice (gubici u metalnim provodnicima), dok drugi
član – αd, predstavlja podužno slabljenje dielektrika simetrične parice (gubici u izolaciji
provodnika koji obrazuju paricu). Pošto su gubici u izolatoru mali u odnosu na gubitke u
provodnicima (G’ <<R’, što je čest slučaj u praksi), jednačina (2.26) se može redukovati
na oblik:
1 C'
  R' (2.27)
2 L'
Uz iste pretpostavke dobija se sledeći izraz za karakterističnu impedansu:
L'  R' 
Zc  1  j  (2.28)
C'  2L' 
ili za više frekvencije (iznad 100 kHz), gde važi da je ωL’>>R’:

L' R'
Zc   (2.29)
C ' 2
Iz jednačine (2.26) vidi se da podužno slabljenje zavisi od primarnih podužnih
parametara i u oblasti NF prenosa raste ako je:
 veća otpornost simetrične parice,
 veća provodnost izolacije provodnika,
 veća kapacitivnost simetrične parice,
 manja induktivnost provodnika.
Uslov minimalnih gubitaka

Uslov da je konstanta slabljenja minimalna dobije se iz d 2 / dL' , odnosno traženjem
izvoda jednačine (2.18) po L’:
 G ' 2  2 C ' 2  2
 2  L' 2 C '  0
2 
(2.30)
 R '  2
L ' 
Iz poslednje jednačine se lako dobija tkz. Heaviside-ov uslov koji daje vezu između
primarnih podužnih parametara za uslov minimalnih gubitaka na liniji:
L' G '  R ' C ' (2.31)
U tom slučaju se izrazi za sekundarne parametre simetrične parice redukuju na oblik:
  R'G ' (2.32)
     L'C ' (2.33)
R'
Zc  (2.34)
G'
Slabljenje na parici, koja zadovoljava Heaviside-ov uslov, ne zavisi od frekvencije,
dok je fazna karakteristika linearno funkcija učestanosti (parica ima neograničen propusni
opseg). To znači da se vremenski oblik signala ne menja pri prostiranju; izlazni signal je
samo oslabljen i kasni u odnosu na ulazni signal.
2. 4. Pupinizacija simetričnih parica

Prenos analognih električnih signala (prvenstveno telefonskih signala) po NF
paricama telekomunikacionih kablova između krajnje automatske telefonske centrale i
pretplatnika (korisnika) uglavnom je određen sopstvenim slabljenjem odnosno veličinom
amplituduskih izobličenja koja zavise od frekvencijske karakteristike podužnog
slabljenja.
U prethodnoj sekciji, preko jednačine 2.30, je pokazano da podužno slabljenje
simetričnih NF parica ima minimalnu vrednost kada je proizvod podužne otpornosti i
podužne kapacitivnosti jednak proizvodu podužne induktivnosti i podužne provodnosti.
Kako telefonski kablovi, odnosno parice u njima, koji se koriste za telefonski saobraćaj,
generalno imaju malu podužnu induktivnost (L’G’<<R’C’), to je u u cilju postizanja
minimalnog slabljenja NF parica, u principu moguće uticati na sva četiri primarna
parametra. Smanjenje podužne otpornosti i podužne kapacitivnosti simetričnih parica je

neracionalno jer bi:
- u prvom slučaju trebalo uzeti provodnike većeg prečnika budući da je podužna
otpornost parice pri jednosmernoj (DC) struji obrnuto proporcionalna kvadratu prečnika
bakarnog žičanog provodnika:
k 8000
R0'   r (2.35)
d 2
gde je:
 d0 – prečnik provodnika (mm),
 ρ –specifična električna otpornost provodnika (Ωmm2/m),
 kr – rezultujući koeficijent upredanja izolovanih provodnika pri formiranju
jezgra.
- odnosno u drugom slučaju da se izolovani provodnici nalaze na većem rastojanju.
Kako podužna provodnost izolacije zavisi od tipa izolacije to ostaje da se podužno
slabljenje NF parica može smanjiti ako se poveća podužna induktivnost provodnika koji
obrazuju paricu. Metoda diskretnog opterećivanja odnosno tehnika opterećivanja
telefonskih kablova sa periodično umetnutim kalemovima (kalemovima ubačenim na
jednakim rastojanjima duž kabla) predložena je od strane našeg naučnika Mihajla Pupina,
1899. godine (tkz. Pupinizacija). Pupinizacija ima za cilj povećanje ukupne podužne
induktivnosti NF simetričnih parica u cilju smanjenja:
 podužnog slabljenja,
 amplitudskih izobličenja,
u opsegu telefonskog servisa. Kao rezultat pupnizacije, dobija se veće podužno slabljenje
na frekvencijama većim od nekoliko desetina kHz, pa se servisi koji rade na višim
frekvencijama, kao recimo xDSL servis, ne mogu uspostaviti na pretplatničkoj liniji
(petlji) koja ima pupinove kalemove.
Prema ITU preporuci (odnosno CCITT) Pupinovi kalemovi se postavljaju na
međusobnom rastojanju od 1700 m odnosno 1830 m pri čemu je tipična vrednost
induktivnosti Pupinovih kalemova 88 mH. Ovo rastojanje predstavlja korak
pupinizacije i obeležava se sa s. U zavisnosti od veličine induktivnosti Pupinovih
kalemova, pupinizacija može da bude laka, srednja i teška, a u zavisnosti od toga da
li se Pupinov kalem od početka kablovske linije veza uključuje na polovini ili punom
koraku pupinizacije, pupinizovane parice se mogu predstaviti kaskadnom vezom
„π“ ili „T“ četvoropola.
Može se reći da dok frekvencije signala koji se prenosi paricom nisu suviše blizu
frekvencijama na kojima je talasna dužina λ istog reda veličine kao i rastojanje s između
umetnutih kalemova, pupinizacija daje isti efekat kao da je induktivnost kontinualno
povećavana duž linije, tj. da se pupinizovana linija ponaša kao ekvivalentna uniformna
linija sa podužnom induktivnošću kontinualno povećavanom duž linije. Ovaj uslov se
može izraziti preko sledeće jednačine:
   s (2.36)
Pupinizirana simetrična parica, predstavlja simetričan četvoropol tj. NF filtar. Analiza
karakterisika prenosa pupniziranih parica svodi se na analizu parametara NF filtra,
karakteristične impedanse i kompleksne funkcije prenosa. Simetrična parica koja se
pupinizira na polukoraku predstavlja „π“ četvoropol (Slika 2.13).
Slika 2.13. Pupinizacija simetrične parice
Karakteristična impedansa „π“ četvoropola sa slike 2.13. iznosi:

L 1
Z c  (2.37)
C  2 sL sC
1
4
gde je: L  Lsp  sL'k i C  sC k'  C sp ,
Lsp - induktivnost pupinovog kalema, L'k -podužna induktivnost simetrične parice, C k' -
podužna kapacitivnost simetrične parice i C sp -kapacitivnost pupinovog kalema.
Veličina pod korenom u jednačini (2.37) može da se napiše u obliku:
2 2
1  1  1  2
4  02
LCs 2
2
gde je: η-normalizovana frekvencija. Veličina  0  predstavlja graničnu
s LC
frekvenciju četvoropola-NF filtra. Na taj način jednačina (2.37) poprima oblik:
L 1
Z c  (2.38)
C
1  2
U opsegu frekvencije 0<ω<ω0 (η<1) karakteristična impedansa „π“ četvoropola je
realna, a iznad granične frekvencije ω>ω0 (η>1) karakteristična impedansa „π“
četvoropola je imaginarna veličina. Promena karakteristične impedanse „π“ odnosno „T“
četvoropola u funkciji normalizovane frekvencije η prikazana je na slici 2.14.
Slika 2.14. Zavisnost karakteristične impedanse „π“ i „T“ četvoropola od normalizovane

frekvencije (η)
2. 5. Primarni podužni parametri

Simetrična parica predstavlja simetrični četvoropol sa raspodeljenim primarnim
parametrima duž kablovske linije veza. Ako su primarni paramteri duž parice konstatni,
tada je parica homogena. Primarni podužni parametri simetričnih parica su:
 podužna otpornost - R’(Ω/km),
 podužna induktivnost - L’(H/km),
 podužna provodnost izolacije provodnika - G’(S/km),
 podužna kapacitivnost - C’(F/km).
2.5.1. Podužna otpornost parice
Podužna otpornost parica zavisi od metala od koga su napravljeni provodnici,

njihovog prečnika, temperature okolne sredine i frekvencije struja koja protiču kroz
provodnik. Veličina podužne aktivne otpornosti parica određuje se na sledeći način:
R'  KR0' (2.39)
gde je:
 R0' - podužna otpornost parica pri jednosmernoj struju koja se proračunava
koristeći jednačinu (2.35),
 K – koeficijent koji uzima u obzir povećanje otpornosti usled površinskog (tkz.
skin) efekta i efekta bliskosti.
Aktivna otpornost parice pri frekvenciji f > 5 kHz, određuje se iz jednačine:

 pG ( x) (d 0 / a ) 2 

R  R0 1  F ( x)  (2.40)
 1  H ( x) (d 0 / a ) 2 

gde je:
 a - rastojanje između centara izolovanih provodnika koji obrazuju paricu (mm),
 p – koeficijent koji karakteriše način upredanja provodnika (p=1 za parice i p=5
za četvorke),
 F(x), G(x) i H(x) – funkcije koje zavise od koeficijenta površinskih struje i
prečnika provodnika i daju se tabelarno u funkciji argumenta x (za bakarni
provodnik x  0.0105d 0 f , gde je d0 prečnik provodnika u mm).
Sa porastom frekvencije, raspodela struja u poprečnom preseku bakarne žice gubi

polako svoju uniformnost i teži da se koncentriše blizu površine žice – ovaj efekat je
poznat kao skin efekat. Pri visokim frekvencijama, ovaj efekat polako postaje
dominantan i otpornost žice značajno raste. Jednom kada skin efekat postane potpuno
dominantan, podužna otpornost žice raste proporcionalno sa kvadratnim korenom
frekvencije (R’ ~ f ).
2.5.2. Podužna induktivnost parice
Podužna induktivnost parice predstavlja zbir:

 spoljašnje međuprovodničke induktivnosti koja zavisi od prečnika provodnika i
rastojanja između njihovih centara,
 unutrašnje induktivnosti koja je određena magnetskim poljem koje se javlja
unutar provodnika.
Podužna induktivnost parice određuje se na sledeći način:

 2a  d 0 
L'  k r 4 ln   r Q x 10  4 (2.41)
 d0 
gde je:
 kr – rezultujući koeficijent upredanja izolovanih provodnika pri formiranju jezgra,
 a - rastojanje između centara upredenih izolovanih provodnika koji obrazuju
paricu (mm),
 d0 – prečnik provodnika (mm),
 Q(x) – funkcija koja zavisi od frekvencije i prečnika provodnika i daje se
tabelarno.
2.5.3. Podužna provodnost izolacije provodnika
Podužna provodnost izolacije provodnika karakteriše kvalitet parica odnosno kabla i

određena je zbirom:
G '  G0'  G 'f (2.42)
gde je:
 G0'  1 / R - podužna provodnost izolacije povodnika pri jednosmernoj struji,

 G 'f  C ' tan  d - podužna provodnost izolacije povodnika pri naizmeničnoj
struji,
 tan  d - tangens ugla dielektričnih gubitaka i zavisi od korišćenog izolacionog
materijala.
Tangens ugla dielektričnih gubitaka na dve frekvencije kao i relativna dielektrična

konstanta najčešće korišćenih izolacionih materijala dati su u tabeli 2.4.
Tabela 2.4. Električne karakteristike izolacionih materijala
2.5.4. Podužna kapacitivnost parice
Podužna kapacitivnost simetričnih parica predstavlja primarni parametar koji bitno

utiče na karakterističnu impedansu i konstantu prostiranja. Kako su kapacitivnosti između
provodnika i omotača kabla, C a' 0 i Cb' 0 približno jednake ( C a' 0  Cb' 0  C 0' ), to
podužna kapacitivnost simetričnih parica iznosi:
' 1
C '  C ab  C 0' (2.43)
2
gde je:
'
 C ab - podužna kapacitivnost između provodnika koji obrazuju paricu,
 C a' 0 , Cb' 0 - podužna kapacitivnost između provodnika i omotača kabla.
Podužna kapacitivnost simetričnih parica izračunava se iz jednačine:

k re
C'  (2.44)
 2a 
36 ln  
 d0 
gde je:
 k – koeficijent upredanja izolovanih provodnika koji obrazuju paricu,
  re - ekvivalentna relativna dielektrična propustljivost izolacije između

provodnika koji obrazuju paricu i koja zavisi od tipa izolacije provodnika (papir-
vazduh, PE-vazdux, itd),
 a – rastojanje između centra izolovanih provodnika koji obrazuju paricu (mm),
  - popravni koeficijent koji zavisi od blizine parica drugim provodnicima i
omotaču kabla i daje se tabelarno.
2.5.5. Tabelarni pregled primarnih podužnih parametara
Veličina podužnih primarnih parametara simetričnih NF parica zvezda četvorke

prečnika provodnika 0.4, 0.6 i 0.8 mm sa vazdušno-paprirnom, punom PE i porozno-
punom PE izolacijom provodnika na temperaturi od 20oC data je u tabeli 2.5.
Tabela 2.5. Tabelarni prikaz primarnih podužnih parametara TK tipa kabla

Javna komutirana telefonska mreža 40
3. Javna komutirana telefonska mreža (JKTM)
3.1. Komunikacioni sistemi

U cilju slanja informacija od jedne tačke do druge, tri osnovne komponente
komunikacionog sistema moraju biti prisutne: izvor informacija koji zajedno sa
predajnikom generiše signal za slanje informacije, prenosni medijum koji nosi signal i
prijemnik koji signal prima i obrađuje i infomaciju prosleđuje primaocu (Slika 3.1).
Slika 3.1. Jednostavan model komunikacionog sistema
Ukupne karakteristike komunikacionog sistema su definisane i ograničene

individualnim karakteristikama izvora informacija, prenosnog medijuma i prijemnika.
Tip infomacije koji se prenosi najčešće određuje tip izvora, prenosnog medijuma i
prijemnika koji mogu da se koriste u komunikacionom sistemu za njen prenos.
U okviru komunikacionog sistema, mogu se definisati tri načina komunikacije
između izvora i prijemnika, zavisno od smera u kome se prenosi informacija i toga da li
je moguća ili ne istovremena komunikacija (Slika 3.2):
 simplex komunikacija,
 half-duplex komunikacija,
 full-duplex komunikacija.
Slika 3.2. Tipovi komunikacije, zavisno od toka informacije

Druga podela komunikacionih sistema je prema broju uređaja koji dele jedan isti
fizički komunikacioni link. Ukoliko samo dva uređaja dele komunikacioni link, govori se
o tačka-tačka linku i tačka-tačka sistemima. Ukoliko više od dva uređaja dele link, govori
se o višetačaka linku i sistemu. U tom slučaju pošiljalac informacije mora da identifikuje
primaoca informacije. Slika 3.3 prikazuje moguće tipove komunikacija zavisno od broja
uređaja na linku.
Slika 3.3. Tipovi komunikacionih sistema zavisno od broja uređaja na linku
Informacija koja se prenosi komunikacionim sistemom (govor, video, slike,

alfanumerički karakteri i dr.) može biti u analognoj (kontinualnoj) i digitalnoj (diskretnoj)
formi. Analogne informacije (podaci) mogu se prenositi u formi analognih (nivo energije
ili električni napon se menja u vremenu kontinualno) ili digitalnih (diskretni naponski
nivoi u vremenu) signala. Primer za to je analogni prenos govornog signala u lokalnoj
petlji i digitalni prenos govornog signala u digitalnoj mreži (ISDN). Takođe, digitalni
podaci se mogu prenosi u formi analognih ili digitalnih signala. Primer za analogni
prenos digitalnih podataka je modemski pristup Internetu preko telefonske linije.
Informacije ili korisnički podaci se generalno organizuju i skladište u računarima u
vidu odgovarajućih fajlova ili datoteka. Datoteka može da obuhvata softverski program,
dokument ili sliku. Razmotrimo npr. file hamlet.txt koji sadrži jednu recenici iz Šeksirove
drame Hamlet. Svaki karakter u toj recenici se u racunaru interno predstavlja preko
binarne povorke od 8 bitova u skladu sa odgovarajućim kodom. Zatim se korisnički
podaci konvertuju u signal koji npr. ima dva diskretna naponska nivoa za reprezentaciju
binarne 1 i binarne 0. Bitovi se prenose serijski pri čemu niži naponski nivo predstavlja 0,
a viši naponski nivo predstavlja 1 (Slika 3.4).
Slika 3.4. Datoteke, podaci i signali

Prenos ove datoteke može se ostvariti u jednom od dva moguća moda prenosa (Slika
3.5):
 Asinhroni – kod ovog prenosa svaki karakter informacije se prenosi individualno
nezavisno od karaktera koji je prethodno poslat. Svaki karakter ima najmanje dva
tkz. Framing bita – jedan da označi početak a drugi da označi kraj karaktera,
 Sinhroni – kod ovog prenosa svi karakteri se šalju zajedno, jedan posle drugog.
Tkz. Framing karakteri označavaju početak i kraj celog bloka (frejma) poruke.
Slika 3.5. Asinhroni i sinhroni prenos
Poruka koja se šalje u sinhronom modu prenosa ima sledeća polja (Slika 3.6):
 SYNC-CHARACTERS – ovi karakteri označavaju prijemniku da je informacija
pristigla – odnosno da poruka neposredno sledi posle njih
 MESSAGE HEADER – početak poruke koji označava redni broj bloka (frejma) u
poruci
 DATA – korisničke informacije
 MESSAGE TRAILER - kraj poruke koji može da uključi i detekciju grešaka u
prenosu.
Slika 3.6. Format poruke za sinhroni prenos
Maksimalna brzina prenosa komunikacionog sistema ili kapacitet komunikacionog

kanala je funkcija odnosa signal-šum (en signal-to-noise ratio) i širine kanala (en.
Bandwidth) i može se odrediti preko Šenonove teoreme za proračun kapaciteta:
C=B * log2(1+S/N) (3.1)

gde je:
 C – kapacitet kanala (bitovi u sekundi - bps),
 B – širina kanala (u Hz),
 S/N – odnos signal-šum.
Infrastrukturu jednog komunikacionog sistema čini veći broj prenosnih linkova (en.
Transmission links), komutatori (en. Switches) koji usmeravaju informacije kroz ove
linkove i oprema za povezivanje korisnika na infrastrukturu.
Međusobna veza svih ovih elemenata u cilju obezbeđenja odgovarajućeg
komunikacionog servisa formira tkz. komunikacionu mrežu. Ključne komponente
svake komunikacione mreže – javne ili privatne jesu komutatori. Komutator se može
predstaviti kao uređaj sa većim brojem prenosnih linkova vezanih za njega pri čemu se
njihovo međusobno povezivanje reguliše odgovarajućim kontrolnim mehanizmom (Slika
3.7).
Slika 3.7. Elementi komutatora
Danas se uglavnom koriste dve tehnike komutiranja zavisno od korišćene mreže:

komutiranje električnim kolima (en. circuit switching) (Slika 3.8a) i komutiranje
paketima (en. packet switching) (Slika 3.8b). Telefonska mreža je primer komutiranja
električnim kolima dok su LAN računarske mreže primer komutiranja paketima.
a) b)
Slika 3.8. Tehnike komutiranja: a) komutiranje električnim kolima, b) komutiranje
paketima
Svaka komunikaciona mreža se organizuje kao skup nivoa pri čemu svaki nivo nudi
određene usluge višim nivoima. Komunikacija između različitih procesa istog nivoa se
definiše protokolima. Na slici 3.9 je prikazan referentni OSI (en. Open System
Interconnection) model, predložen od strane Međunarodne organizacije za
standardizaciju (en. International Standards Organizations - ISO), koji definiše sedam
nivoa (slojeva) univerzalne komunikacione strukture koja se može primeniti za svaki
terminal ili čvor u komunikacionoj mreži.
Slika 3.9. Sedam nivoa OSI modela
OSI referentnim modelom definisano je sedam nivoa: fizički nivo (en. Physical
layer), nivo veze za podatke (en. Data Link Layer - DLL), nivo mreže (en. Network
layer), transportni nivo (en. Transport layer), nivo sesije (en. Session layer), nivo
prezentacije (en. Presentation layer) i aplikacioni nivo (en. Application layer). Iznad
sedmog nivoa je korisnik. Ovih sedam nivoa se deli na niže nivoe (1-3) i više nivoe (4-7).
Pod protokolom podrazumevamo skup pravila o formatu i značenju paketa ili poruka
koji se razmenjuju između procesa istog nivoa. Procesi koriste protokole da bi realizovali
definisane usluge. Uobičajeno je da postoji jedan protokol po nivou.
Pod uslugama podrazumevamo skup osnovnih operacija koje nivo obezbeđuje nivou
iznad sebe. Uslugom se dakle definišu operacije koje nivo izvršava za račun korisnika, ali
se potpuno skriva način izvršavanja tih operacija. Usluga se vezuje za interfejs između
nivoa, pri čemu je donji nivo davalac, a gornji nivo korisnik usluga.
Drugim rečima, usluge se odnose na interfejs između nivoa. Nasuprot tome, protokoli
se odnose na pakete koji se razmenjuju između ravnopravnih procesa na različitim
računarima. Interfejs između nivoa pokazuje procesima iz gornjeg nivoa kako da pristupe
donjem nivou.
Komunikacija između dva sistema se obavlja komuniciranjem odgovarajućih nivoa u
sistemima. Nivoi izmedju sebe komuniciraju po određenom protokolu. Ako korisnik 1.
(na slici 3.9) želi da uspostavi komunikaciju sa korisnikom 2., on aktivira aplikacioni sloj
(nivo 7). Taj sloj uspostavlja vezu sa nivoom 7 korisnika 2, koristeći protokol svog nivoa,
ali mu za to treba podrška nivoa 6 koji uspostavlja vezu sa drugim nivoom 6 takođe
koristeći svoj protokol i tako sve do nivoa 1. fizičkog nivoa koji zaista prenosi bitove po
prenosnom medijumu.
3.2. Javna komutirana telefonska mreža

3.2.1. Uvod
Javna komutirana telefonska mreža (JKTM) (en. Public switched telephone network –
PSTN) koja se nekad označava kao POTS mreža (en. Plain old telephone service
network) predstavlja jedan od prvih komunikacionih sistema. To je danas jedna od
najraspostranjenijih telekomunikacionih mreža na Zemlji i prema poslednjim
istraživanjima više od ¾ svetske populacije poseduje telefonski priključak ili koristi
telefonski servis na neki drugi način (fax, e-mail, dial-up, itd). Poseban značaj ima razvoj
novih tehnologija koje će u budućnosti omogućiti pružanje širokopojasnih
telekomunikacionih servisa upotrebom JKTM. Tako na primer, različiti tipovi DSL-a
predstavljaju tehnologije koje pružaju mogućnosti da se postojeća infrastruktura JKTM
iskoristi u potpunosti za pružanje širokopojasnih servisa.
Klasična JKTM bila je prvobitno namenjena i do nedavno se isključivo koristila za
prenos govora (tkz. telefonski signal) čiji je propusni opseg limitiran na frekvencijski
opseg od približno 200 Hz pa do 3.4 KHz (sa malim varijacijama zavisno od primene).
Za realizaciju ovakve pristupne mreže bilo je potrebno samo izvršiti povezivanje
korisničkog terminala, analognog ili digitalnog telefona, ili faksimil uređaja sa
telefonskom centralom, što je do sada uvek realizovano upotrebom simetričnih parica i
davalo je dobre rezultate za prenos govora. Međutim, imajući u vidu razvoj
komunikaciono-informacionih tehnologija to više nije dovoljno.
Analogna telefonija se gotovo isključivo koristila u periodu od 1860. godine pa do
šezdesetih godina prošlog veka. Oko 1960. godine uvedeni su digitalni sistemi između
centralnih telefonskih centrala kako bi se rešio problem šuma pri prenosu na velikim
rastojanjima. Od tada digitalna tehnologija sve više prodire u mreži simetričnih bakarnih
parica, a razvoj mreže integrisanih digitalnih servisa (en. Integrated services digital
network – ISDN) označio je da je digitalni servis sa kraja na kraj telefonske mreže postao
dostupan u većoj meri. Uspeh tehnologije digitalne pretplatničke linije (en. Digital
subscriber line – DSL) omogućio je dalji prodor digitalne tehnologije u bakarne mreže;
trenutni trend predlaže kružnu progresiju unazad na potpuno digitalne mreže.
3.2.2. Opšta struktura JKTM
Početak transformacije analogne telefonije od servisa na kratkim rastojanjima do

današnje mreže koja omogućava gotovo trenutnu komunikaciju na velikim rastojanjima
označila je pojava lokalnih (krajnjih) telefonskih centrala u kojima se završavaju
višestruke pretplatničke linije. Deo telefonske mreže sa strane krajnjih lokalnih
telefonskih centrala (en. local exchange, local office ili end office) prema pretplatnicima
je i danas još uvek realizovan preko kablova sa simetričnim, najčešće bakarnim (a negde i
aluminijumskim), paricama (en. copper cables). Taj deo telefonske mreže se često naziva
lokalna petlja-linija (en. local loop) ili „poslednja milja“ (en. last mile) i od primarnog
je interesa za razvoj novih tehnologija i servisa kao što je npr. DSL. Konfiguracija
lokalne pretplatničke petlje je data na slici 3.8.
Slika 3.8. Lokalna petlja
Kada pretplatnik koji je povezan sa određenom centralom pozove drugog pretplatnika

povezanog na istu centralu, mehanizam za uključivanje u centrali (tkz. komutator)
uspostavlja direktnu električnu vezu između dve lokalne linije. Kada je traženi pretplatnik
vezan za drugu lokalnu centralu, mora se postupiti drugačije. Od svake lokalne centrale
vodi više linija ka obližnjim centralama višeg nivoa, tkz. regionalnim telefonskim
centralama (en. toll offices), zvanim i tandem centralama (en. tandem offices) ako se
nalaze u istom lokalnom području. Te linije se zovu regionalni vodovi (en. toll
connection trunks). Ako od lokalnih centrala pozivaoca i pozvanog korisnika vode
magistrale ka istoj regionalnoj centrali (što je verovatno kada su korisnici srazmerno
blizu), veza se može uspostaviti u regionalnoj centrali. Telefonska mreža koja se sastoji
samo od telefona (male tačke), lokalnih centrala (veće tačke) i regionalnih centrala
(kvadrati) prikazana je na slici 3.9.
Slika 3.9. a) Mreža sa direktnim vezama između svih telefona (u samom početku
razvoja telefonskog servisa), b) Centralizovana skretnica, c) Dvostepena hijerarhija
Ako pozivalac i potencijalni sagovornik nemaju istu regionalnu centralu, veza se

mora uspostaviti na nekom višem nivou. Regionalne centrale svih nivoa međusobno
komuniciraju pomoću odgovarajućih kablova veoma velikog propusnog opsega (en.
intertoll trunks, interoffice trunks). Broj centrala raznih nivoa i njihova topologija (da li
dve centrale istog nivoa mogu da se direktno povežu ili se veza mora ostvariti preko
centrale višeg nivoa) varira od jedne do druge države, zavisno od gustine telefonskog
saobraćaja. Slika 3.10 prikazuje kako se može uspostaviti telefonska veza na srednjim
rastojanjima.
Slika 3.10. Telefonska veza na srednjim rastojanjima
Svaka međumesna centrala koja želi da prenosi pozive potekle iz lokalnog područja,
može u njemu da izgradi posebnu centralu, zvana priključna tačka (en. point od
presence). Od lokalne telefonske kompanije se zahteva da poveže svaku međumesnu
centralu sa svakom lokalnom centralom, bilo direktno (kao u područjima 1 i 3) ili
indirektno preko tandem centrala (kao u području 2), Slika 3.11.
Slika 3.11. Odnosi između lokalnih i međumesnih telefonskih centrala (svaki

šestougao pripada međumesnoj telefonskoj kompaniji)
Danas je većina linkova u telefonskoj mreži digitalizovana. To se pre svega odnosi na

spojnu mrežu (en. backbone trunks) između tranzitnih telefonskih centrala različitog
nivoa koja se uglavnom realizuje optičkim kablovima, mikrotalasnim pa čak i satelitskim
linkovima.
Sve u svemu JKTM se sastoji od tri glavne komponente:
1. lokalnih linija (analogna simetrična parica koja dolazi do stanova korisnika i
poslovnih zgrada), tkz. pristupni linkovi (en. Access links),
2. telefonskih kablova (digitalnih najčešće optičkih kablova koji povezuju centrale),
tkz. spojni linkovi (en. Trunk links),
3. telefonskih centrala (u kojima se poziv prebacuje sa jednog kabla na drugi), tkz.
Offices (end, toll, inter-toll offices).
3.2.3. Komutiranje električnim kolima
Telefonska mreža se bazira na komutiranju električnim kolima. Ova komutacija se

vrši unutrašnjim uređajima (komutatorima) koji su smešteni unutar telefonske centrale.
Ovi komutatori unutar telefonskog sistema uspostavljaju fizičku vezu između dva
pretplatnika odnosno njihovih uređaja (Slika 3.12).
Slika 3.12. Komutiranje električnim kolima
Svaki od šest pravougaonika na slici predstavlja po jednu telefonsku centralu

(lokalnu, regionalnu, itd). U ovom primeru, svaka centrala ima tri ulazne i tri izlazne
linije. Kada poziv prođe kroz centralu, uspostavlja se fizička veza (prikazana isprekidano
na slici 3.11a) između linije kojom je stigao poziv i jedne od izlaznih linija.
Model prikazan na slici 3.11a veoma je uprošćen, naravno pošto delovi fizičke
putanje između dva telefonska aparata mogu da se ostvaruju mikrotalasima ili optičkim
kablom kroz koji prolaze hiljade multipleksiranih poziva. Pa ipak, prikazni princip je
ispravan: kada se uputi poziv, uspostavlja se namenska putanja između dva telefonska
aparata koja se ne menja dok se razgovor ne završi.
Važna osobina komutiranja električnim kolima jeste potreba da se putanja između
dva kraja uspostavi pre nego što se pošalje bilo kakva informacija. Signal za
uspostavljanje poziva mora da stigne do odredišta i da potvrda o tome mora da stigne
nazad pre nego što se pošalju bilo kakvi podaci. Zbog toga što se veza između dva kraja
rezerviše samo za taj razgovor. Isto tako nema bojazni od zagušenja: kada se veza
uspostavi, više se ne može čuti signal zauzeća do kraja razgovora (signal zauzeća se
može čuti dok se veza ne uspostavi ako u tom trenutku nema slobodnih kapaciteta za
komutiranje ili prenos).
3.2.4. Lokalne telefonske centrale
Govorni signal se u formi analognog električnog signala šalje od pretplatnika do

lokalne telefonske centrale preko lokalne petlje koju čine simetrične bakarne parice.
Zatim se u lokalnoj centrali digitalizuje kodekom (koder/dekoder) koji ga pretvara u niz
8-bitnih brojeva.
Blok sampler uzorkuje analogni signal 8000 puta u sekundi (125 s po uzorku što
daje frekvenciju odabiranja od 8 KHz) što je prema Nikvistovoj teoremi odabiranja
dovoljna brzina za prikupljanje svih informacija iz telefonskog kanala propusnog opsega
4 KHz. Opisana tehnika zove se impulsno-kodna modulacija (en. Pulse Code
Modulation - PCM) i ona je jezgro savremene telefonije (Slika 3.13).
Slika 3.13. PCM modulaciona tehnika

Praktično svi vremenski intervali koji se koriste unutar telefonskog sistema su

umnošci od 125 s. Nakon toga uzorkovani signal se šalje na kvantizer (quantizer) pri
čemu su kvantizacioni nivoi logaritamski razmešteni (a ne uniformno linearno
razmešteni) kako bi se ostvario adekvatan odnos signal/šum u širokom dinamičkom
opsegu govornog signala. Ovo kvantovanje je: a) za visoke nivoe signala, približno
ekvivalentno 5-bitnoj linearnoj kvantizaciji, dajući odnos signal/šum od oko 35 dB i b) za
male nivoe signala, približno evivalentno 12 ili 13-to bitnoj linearnoj kvantizaciji dajući
približno isti odnos signal/šum. Postoji ukupno 256 kvantizacionih nivoa, pri čemu se
svaki od njih koduje 8-bitnom reči pomoću bloka encoder, dajući ukupnu bitsku brzinu
od 64 kbps. Ovim blokovima (sampler, quantizer i encoder) prethode tkz. Anti-
preklapajući filtri (en. Anti-aliasing filters) sa propusnim opsegom od približno 3.4 kHz i
slabljenjem u nepropusnom opsegu od 30 dB. U svetu se inače koriste dve nelinearne
kvantizacione šeme, jedna poznata kao A-zakon (u Evropi) i -zakon (u Americi).
Od lokalne telefonske centrale se govorni signal u digitalnom obliku prenosi preko
spojne mreže do lokalne centrale koja opslužuje korisnika na drugom kraju (Slika 3.14).
Slika 3.14. Digitalni prenos govornog signala preko javne telefonske mreže
T (ili E) prenosni sistem koji se koristi za digitalni prenos govornih signala između
krajnjih telefonskih centrala bazira se na tehnici multipleksiranja PCM kanala u
vremenskom domenu. Broj međusobno multipleksiranih govornih kanala koji čine jedan
ram (en. Frame) kod T1 sistema prenosa iznosi 24 (Slika 3.15) odnosno 32 kod E1
sistema što daje ukupnu brzinu prenosa od 1.544 Mbps (T1) odnosno 2.048 Mbps (E1).
Slika 3.15. T1 sistem prenosa

Jedan T1 ram sadrži 24*8 =192 bita + jedan bit za sinhronizaciju rama što ukupno
iznosi 193 bita svakih 125 s (Slika 3.16). Time dobijamo ukupnu brzinu od 1.544 Mbps
(192*8000 + 1*8000 = 1 544 000 bps). Pri tome se analogni signali obično uzorkuju
ciklično, a rezultujući signal se upućuje u zajednički koder/dekoder (umesto u 24
kodera/dekodera za svaki pojedinačni signal), tako da se odmah dobija zbirni digitalni
signal, umesto da se 24 pojedinačna digitalna kanala međusobno kombinuju.
Slika 3.15. Format rama kod T1 prenosnog sistema
Blok Line driver na slici 3.15 vrši konverziju sa unipolarnog formata signala na
bipolarni u cilju prenosa preko spojne mreže između centrala (Slika 3.17).
Slika 3.17. Konverzija sa unipolarnog na bipolarni (npr. AMI, gde je svaka naredna 1
suprotnog polariteta u odnosu na prethodnu 1) format signala za prenos preko spojne
telefonske mreže
Jedna lokalna telefonska centrala može da opslužuje hiljade pretplatnika. Kako bi se

olakšala distribucija kablova u lokalnoj telefonskoj centrali koristi se tkz. glavni
distribucioni orman (en. main distribution frame – MDF) čija je primarna funkcija da
obezbedi lak fizički pristup svakoj od pretplatničkih linija.
Svaki telefonski kabl koji polazi od MDF do pretplatnika nosi između 100 i 5000
telefonskih parica. Idući dalje lokalnom petljom, svaki od ovih kablova se obično deli na
više manjih kablova (manjih u smislu da nose manji broj parica) koji se usmeravaju
prema geografskoj razmeštenosti odgovarajućih pretplatnika. Mesto na kome se veći
kablovi dele na manje kablove se naziva tačka grananja (en. flexibility point) . Prva od
ovih tačaka se često označava kao primarna tačka grananja (en. primary connection poin
– PCP), dok kablovi koji povezuju primarnu tačku grananja i lokalnu centralu formiraju
primarnu telefonsku mrežu. Sledeća tačka je sekundarna tačka grananja (en. secondary
connection point - SCP), dok se spojni putevi između ove dve tačke nazivaju
sekundarnom pristupnom mrežom. Bilo koja pretplatnička linija može proći kroz više
ovih tačaka grananja kao što je pokazano na slici 3.18.
Slika. 3.18. Tačke grananja tipičnih pretplatničkih linija
Ove tačke obezbeđuju vezu do manjih tkz. distributivnih kablova (en. distribution
cables) koje signal vode to krajnje tačke grananja, tkz. distributivne tačke (en.
distribution point - DP) koja se nalazi blizu krajnjih pretplanika (spolja ili unutar kuća ili
zgrada i dodatno u zemlji ili iznad nje). Veza od distributivne tačke do krajnjih
pretplatnika se ostvaruje preko tkz. izvedenih žica (en. drop wire), koje su najčešće iznad
zemlje. Pored toga, u bilo kojoj tački grananja ili u bilo kojoj tački duž lokalne petlje,
postoje potencijalno tkz. tačke spajanja kablova (en. cable joints). To su tačke koje se
koriste da obezbede kontinuitet u dužini kabla.
Prisustvo izvedenih žica u lokalnoj petlji može da ima implikacije na servise koji rade
na višim frekvencijama (npr. onim korišćenim za ADSL i VDSL servise). Naime,
izvedene žice se obično realizuju sa debljim provodnicima i naročito debljim izolacionim
materijalom što rezultira da je njihova karakteristična impedansa na tim višim
frekvencijama veoma različita od konvencionalnih simetričnih parica (npr. u Velikoj
Britaniji se koriste izvedene žice čija je karakteristična impedansa na VDSL
frekvencijama 180 Ω u poređenju sa 100 Ω karakterističnom impedansom tipične
simetrične bakarne parice čiji je provodnik prečnika 0.5 mm). Ovo dovodi do jakih
refleksija, rezultirajući da ukupna impedansa lokalne petlje fluktuira između 55 i 180 Ω.
3.2.5. Ožičavanje na strani pretplatnika
Pretplatnička oprema se povezuje na infrastrukturu telefonske kompanije na tkz.

demarkacionoj tački (en. Demarcation point). Demarkciona tačka se često naziva mrežni
interfejs u Americi (en. Network Interface – NI) ili mrežna završna oprema u Evropi (en.
Network Terminating Equipment – NTE). Koristi se termin oprema iako se radi samo o
tkz. soketu. Na demarkacionoj tački uređaj nazvan NID (en. Network Interface Device -
NID) izoluje pretplatničku opremu od opreme telefonske kompanije.
Najčešće se za potrebe ožičavanja na strani pretplatnika koriste dve topologije:
magistrala (en. Bus topology) (Slika 3.19a) i stablo sa granama (en. Tree and branch
topology) (Slika 3.19b) Moguće lokacije za DSL modeme za obe topologije su takođe
naznačene na slikama.
Kod magistrale, tipična dužina od demarkacione tačke do prvog telefonskog soketa je
u opsegu do 15 m. Dužina kabla između svakog od telefonskih soketa je obično oko 15 m
(mada to jako zavisi od konfiguracije objekta pretplatnika), dok ukupna dužina kabla ne
sme da bude veća od 250 m.
Kod topologije tipa drvo sa granama, maksimalna dužina između najudaljenijeg
telefonskog soketa i demarkacione tačke ne sme da bude veća od 50 m, dok je ukupna
dužin kabla ograničena na 100 m.
a) b)
Slika 3.19. a) Magistrala i b) stablo sa granama topologija
Impedansa koja je posledica ožičavanja na lokaciji pretplatnika zavisi kako od

primenjene konfiguracije ožičavanja, konfiguracije splitera (kombinacija NF i VF filtra
koji se koriste da razdvoje telefonski od DSL signala) i završne opreme priključene na
telefonski soket (en. Terminal equipment – TE ili često POTS TE). Impedansa završne
opreme (npr. telefona, faksa ili dial-up modema) jako utiče npr. na projektovanje NF
filtra u okviru splitera. Generalno, svaki uređaj koji se vezuje na telefonski soket se
karakteriše sa dva stanja: a) on-hook stanje kada uređaj „vuče“ nedovoljnu DC struju da
aktivira lokalnu centralu (tkz. idle state ili offline state) i b) off-hook stanje kada uređaj
„vuče“ dovoljnu DC struju da aktivira lokalnu centralu.
Tipična vrednost DC otpornosti za završnu opremu u on-hook stanju je oko 1 MΩ
limitirajući vrednost DC struje (mada u nekim slučajevima, npr. za potrebe DTMF
signalizacije, je u opsegu od 100 kΩ). AC impedansa on-hook TE se definiše za dva
podstanja u okviru on-hook stanja:
a.1) tkz. ringing state (stanje u kojem se primenjuje zvučni signal, tkz. ringing signal)
gde je AC impedansa u opsegu od 25 Hz do 50 Hz obično veća od 4 kΩ i
a.2) tkz. idle line signalling state (stanje za potrebe signalizacije između završne
opreme i telefonske centrale) gde je AC impedansa obično veća od 8 kΩ sa faznim uglom
ne većim od 5 stepeni u opsegu od 200 Hz i 4 kHz. Drugi način za definisanje AC
impedanse je da povratni gubici nisu veći od 10 dB u opsegu od 1 kHz i 2.5 kHz što daje
mrežu koju čini otpornik od 820 Ω vezan serijski sa paralelnom vezom 360 Ω otpornika i
180 nF kondenzatorom)
Tipična vrednost DC otpornosti za završnu opremu u off-hook stanju je oko 400 Ω
dok se AC impedansa obično specificira za frekvencijski opseg govornog signala opet
preko povratnih gubitaka što daje mrežu koju čini otpornik od 270 Ω vezan serijski sa
paralelnom vezom 750 Ω otpornika i 150 nF kondenzatorom. Nekada se koristi i samo
grupa aproksimacija od 600 Ω za AC impedansu.
3.2.6. Hibridna kola
Na oba kraja lokalne petlje vrši se konverzija sa dve na četiri žice (Slika 3.20).
Električna kola sa četiri žice obezbeđuju bolji kvalitet prenos od dve žice budući da se u
tom slučaju: a) može optimizovati svaki smer prenosa signala i b) mogu kontrolisati
efekti neprilagođenja impedanse. Spojna mreža “iza” lokalne centrale se realizuje sa

četiri žice i delimično zbog toga što su digitalni pojačavači i repetitori, koji se koriste da
omoguće prenos na velika rastojanja, po prirodi jednosmerni. Naravno, ekonomski
razlozi su ti koji onemogućavaju da se svuda koriste četiri žice. Jedan eksplicitan primer
konverzije sa dve na četiri žice se može naći kod telefonskog aparata gde postoji potreba
za interfejsom između telefonske linije sa dve žice i električnog kola sa četiri žice u
telefonskom aparatu (mikrofon i slušalica su fizički razdvojeni). Električna kola koja
obezbeđuje interfejs između dvo-žične i četvoro-žične transmisije na oba kraja lokalne
petlje nazivaju se hibridnim kolima i njihova realizacija je prikazana na slici 3.20.
Slika 3.20. Ekvivalentno kolo pristupne mreže za telefonsku transmisiju
Osnovno hibridno kolo se može tretirati kao most. Jedan od prilaza mosta (most na
desnoj strani na slici 3.20) je vezan za telefonsku paricu dok se na suprotnom prilazu
primaju signali koji treba da se emituju preko telefonske parice. Detekcija signala se vrši
diferencijalnim pojačavačima koji osmatraju izlaz mosta. Most se karakteriše sa dve
impedanse: završnom impedansom Zt i balansnom impedansom Zb. Završna impedansa je
impedansa koju most prezentuje telefonskoj parici, dok je balansna impedansa impedansa
koju telefonska parica mora prezentovati mostu kako bi most bio u potpunoj ravnoteži.
Treća impedansa je neophodna da se završi most i na slici 3.20 je ona izabrana da je
jednaka završnoj impedansi.
Razmotrimo slučaj dolaska signala Vin poslatog od strane mikrofona prikazanog na
slici 3.20 (most na levoj strani). Impedansa ZS0 je izabrana da bude jednaka ulaznoj
impedansi parice. Očigledno je da će postojati nulta potencijalna razlika na ulazu
diferencijalnog pojačavača koji vodi signal do slušalice, odnosno ne postoji povratni
ZS0
signal (en. feedback). Takođe, signal Vin se vodi na ulaz transformatora i dalje
ZS0  Zc
paricom do lokalne telefonske centrale. U slučaju kada postoji razlika između impedanse
ZS0 i ulazne impedanse linije (što je gotovo uvek slučaj u praksi), postoji neki napon na
ulazu diferencijalnog pojačavača slušalice, pa samim tim i mogućnost da se u slušalicama
čuje deo onoga što se kaže u mikrofon. Amplituda i faza ovog tkz. sidetone signala jasno
zavisi od veze impedanse ZS0 i ulazne impedanse telefonske linije.Takođe, signal koji
dolazi do transformatora ali iz pravca upredene parice vidi impedansu Zc pa će stoga biti
detektovan od strane diferencijalnog pojačavača i čuti se u slušalici.
3.3. Organizacija nacionalne telefonske mreže
Nacionalna telefonska mreža sastoji se iz komutacionih sistema, sistema prenosa i

telefonskih aparata, odnosno terminalnih uređaja. Postojeća telefonska mreža sadrži
sledeća područja:
 područje mesnih mreža (područje krajnjih centrala),
 područje čvornih centrala,
 područje glavnih centrala,
 područje tranzitnih centrala,
 područje međunarodnih centrala.
Postojeće centrale odnosno komutacioni centri u nacionalnoj telefonskoj mreži su
hijerarhijski rangirani (od najnižeg prema najvišem) na sledeći način (Slika 3.21):
 krajnja centrala (mesna centrala),
 čvorna centrala ili čvorni komutacioni centar,
 glavna centrala ili glavni komutacioni centar,
 tranzitna centrala ili tranzitni komutacioni centar,
 međunarodna centrala ili međunarodni komutacioni centar.
Slika 3.21. Nomenklatura organizacije nacionalne telefonske mreže
Povezivanje centrala unutar prethodno navedenih područja je u osnovi zvezdasto, tj.

sve centrale nižeg ranga u nekom području su direktno povezane sa centralom višeg
ranga u tom području. Ovo se ne odnosi na područje krajnje centrale pošto je ona jedina
centrala u tom području.
Povezivanje tranzitnih centrala je petljasto, što znači da su sve tranzitne centrale
povezane svaka sa svakom. Međunarodne centrale u nacionalnoj mreži povezane su
zvezdasto sa glavnom međunarodnom centralom, ali u cilju efikasnijeg odvijanja svog
terminalnog saobraćaja mogu imati i međusobne direktne veze. Krajnje, čvorne, glavne i
tranzitne centrale mogu imati i direktne veze. Dozvoljene direktne veze su date na slici
3.22.
Slika 3.22. Normalne i direktne veze sa primerom alternativnih puteva
Telefonski saobraćaj, prema karakteru i veličini područja na kome se obavlja, deli se

na:
 mesni saobraćaj,
 međumesni saobraćaj,
 međunarodni saobraćaj.
Prema podeli telefonskog saobraćaja, telefonska mreža se deli na:

 mesnu mrežu,
 međumesnu mrežu,
 međunarodnu mrežu.
Komutacioni centri, odnosno telefonske centrale, preko kojih se obavlja mesni,

međumesni i međunarodni saobraćaj u odnosu na svoje mesto u mreži, a prema
prethodnoj podeli, se dele na:
 mesne i tandem centrale,
 međumesne centrale odnosno međumesne komutacione centre,
 međunarodne centrale odnosno međunarodne komutacione centre.
Jedna centrala može obavljati funkcije više gore navedenih centrala. Više centrala
može obavljati ulogu jednog komutacionog centra. U oba slučaja naziv centrale odnosno
komutacionog centra potiče od najvišeg hijerarhijskog ranga.
Centrala na koju su priključeni pretplatnici, a koja se nalazi u sklopu mesne mreže

(centralizovane ili decentralizovane) naziva se mesna centrala. Mesna centrala najnižeg
hijerarhijskog ranga u centralizovanoj mesnoj mreži naziva se krajnja centrala. Ona je
međumesnim vodovima povezana sa centralom višeg ranga (međumesnom centralom)
u drugom mestu koja može biti čvorna, glavna ili tranzitna.
Mesna centrala u decentralizovanoj mesnoj mreži može biti reonska centrala,
podcentrala ili izdvojeni stepen. U mestima sa decentralizovanom mesnom mrežom mora
postojati i međumesna centrala koja može biti čvorna, glavna ili tranzitna.
Tandem centrala je namenjena za velike decentralizovane mesne mreže. Na tandem

centralu priključuje se preko spojnih vodova reonske, međumesne i međunarodne
centrale iz istog mesta. U jednoj decentralizovanoj mesnoj mreži može biti više tandem
centrala koje mogu biti međusobno povezane. Na tandem centralu se mogu priključivati
jednosmerni i/ili dvosmerni vodovi.
Međumesna centrala je centrala na koju se priključuju međumesni vodovi za
povezivanje sa centralama u drugim mestima (krajnjim, međumesnim ili međunarodnim)
i spojni međumesni vodovi za povezivanje sa centralama u istom mestu (mesnim,
tandem, međumesnim i međunarodnim). Prema hijerarhijskog ulozi u telefonskoj mreži
međumesna centrala može biti čvorna, glavna ili tranzitna.
Međunarodna centrala je centrala na koju se priključuju:
 međunarodni vodovi za veze sa međunarodnim centrala u drugim zemljama,
 međunarodni vodovi za veze između međunarodnih centrala u zemlji,
 međumesni vodovi (za međunarodni saobraćaj) za veze međunarodne centrale sa
međumesnim centralama,
 spojni vodovi (za međunarodni saobraćaj) za veze međunarodne centrale sa
mesnom mrežom u svom sedištu.
Mrežna grupa predstavlja određenu saobraćajnu celinu telefonske mreže. Obuhvata
glavnu centralu koja predstavlja centar mrežne grupe i dve ili više čvornih centrala sa
većim brojem krajnjih centrala. Mreža u mrežnoj grupi (GP1, GP2, ...) je u osnovi
zvezdasta (Slika 3.23) ili zvezdasto-petljasta.
Tranzitno područje (TP1, TP2, ...) obuhvata nekoliko mrežnih grupa sa
zajedničkom međumesnom centralom preko koje se odvija njihov međusobni saobraćaj
i/ili saobraćaj sa mrežnim grupama u ostalim tranzitnim područjima. Cela Srbija je
podeljena na 6 tranzitnih područja:
Tranzitna centrala Beograd – međumesni kod 11,
Tranzitna centrala Kragujevac – međumesni kod 34,
Tranzitna centrala Niš – međumesni kod 11,
Tranzitna centrala Novi Sad – međumesni kod 21,
Tranzitna centrala Priština - međumesni kod 38,
Tranzitna centrala Užice – međumesni kod 31.
Krajnja centrala je centrala najnižeg ranga u mrežnoj grupi. Ona je međumesnim

vodovima povezana sa međumesnom centralom koja može biti čvorna, glavna i tranzitna.
Zadatak krajnje centrale je da omogući uspostavljanje veza između pretplatnika svog
područja i da komutira polazni i dolazni međumesni i međunarodni saobraćaj za svoje
područje.
Slika 3.23. Organizacija mrežne grupe i tranzitnog područja
Mesna mreža obuhvata područje mesnog telefonskog saobraćaja (jedno mesto sa

bližom okolinom) i sastoji se od jedne ili više mesnih centrala i eventualno tandem
centrala i izdvojenih stepena. U ovoj mreži, pretplatnik je pretplatničkim vodom vezan za
mesnu centralu. Može biti centralizovana ili decentralizovana zavisno od toga da li ima
jednu ili više mesnih centrala (slika 3.24).
a) b)
Slika 3.24. a) Centralizovana i b) decentralizovana mesna mreža

Modemi za telefonski kanal 58
4. Modemi za telefonski kanal

4.1. Uvod
U prethodnim poglavljima prikazana je bakarna pristupna mreža (lokalna petlja) –
njena arhitektura i karakteristike sa posebnim akcentom kako parametri komunikacionog
kanala (telefonske simetrične parice) utiču na kvalitet signala koji se njime prenosi. Pored
toga, kvalitet signala u bakarnoj pristupnoj mreži degradira zbog prisustva šuma i smetnji
koje potiču od različitih izvora (preslušavanja, impulsni šum, itd.)
50-tih godina prošlog veka pojavili su se modemi u govornom opsegu (en. Voiceband
modems) u cilju prenošenja podataka preko JKTM. Prvi modemi (npr. Bell System 103)
radili su sa malim brzinama prenosa (300 bps), a koristili su FSK (en. Frequency Shift
Keying- FSK) modulaciju. Modemska tehnologija se brzo razvijala kako bi se postigle
veće brzine i omogućio potpuni dupleks (dvosmerni) prenos. Uporedo sa tim, od strane
ITU-T (en. International Telecommunications Union – Telecommunications) su usvajani
odgovarajući modemski standardi. Npr. ITU-T V.22 standard predviđen je za
komunikaciju na 1200 bps, a kasnija preporuka V.22bis povećala je brzinu na 2400 bps.
Naredna unapređenja vode ka višim brzinama: preporuka V.32 je namenjena za brzine od
9600 bps, V.32bis za 14400 bps i preporuka V.34 koja koristi sofisticiranu tehniku za
obradu signala da bi se postigle brzine do 33.600 kbps. 1990- tih godina razvijeni su
modemi sa impulsno kodnom modulacijom (en. Pulse Coded Modulation – PCM) koji su
standardizovani kao ITU-T preporuka V.90. Ova preporuka predviđa brzine do 56 kbps u
smeru od centrale ka korisniku (en downstream direction), uz uslov da je put od izvora
informacije do lokalne centrale koja opslužuje korisnika potpuno digitalizovan. Ovo je
osnovana pretpostavka budući da mnogi izvori informacija kao što su davaoci (provajder)
Internet usluga (en. Internet service providers – ISPs) imaju direktne digitalne veze ka
JKTM (npr. ISDN). Preporuka V.90 definiše brzine u smeru od korisnika ka lokalnoj
centrali (en. upstream direction) od 33.6 kbps koristeći V.34 modulaciju. Na slici 4.1a je
prikazan blok dijagram linka sa tipičnim komunikacionim modemom u govornom
opsegu, a na slici 4.1b taj isti link uz korišćenje V.90 modema.
4.2. Uloga modema u prenosu podataka preko JKTM

Komunikacija dva personalna računara (PC-a) koristeći analognu telefonsku mrežu za
prenos podataka zahteva najpre konverziju digitalnih podataka u analogni signal (imajući
u vidu da je lokalna petlja projektovana za prenos analognih govornih signala u opsegu
od 300 Hz do 3.4 kHz; dakle širina opsega je 3.1 kHz). Prenos digitalnih (binarnih)
podataka u formi analognog signala znači da se diskretne vrednosti emituju kao
kontinualni signal. Ova kombinacija podataka i signala tipično zahteva korišćenje
modema (skraćenica od modulator/demodulator) između (digitalnog) računara i
(analognog) telefonskog sistema. Modem je uređaj koji moduliše digitalne podatke u
band-pass analogni signal za prenos i vrši demodulaciju primljenog analognog
signala u cilju rekonstrukcije digitalnih podataka. U najvećem broju aplikacija,
korisnički digitalni podaci se prvo predstavljaju kao digitalni signal i dovode na serijski
komunikacioni interfejs PC-a; UART kolo (univerzalno asinhrono prijemno predajno
kolo, en. Universal Asynchronous Receiver/Transmitter) PC-a, koje ima ulogu da
paralelne podatke sa magistrale računara konvertuje u serijski niz, najčešće koristi
RS-232 interfejs. Zatim se ovaj digitalni signal vodi do modema gde se moduliše u
analogne tonove različitih amplituda i faza i dalje šalje telefonskom paricom.
a)
b)
Slika 4.1. a) Blok dijagram linka sa tipičnim komunikacionim modemom u govornom
opsegu (pre pojave V.90 preporuke) i b) blok dijagram linka sa V.90 modemom uz uslov
potpuno digitalne veze između davaoca internet usluge i lokalne centrale korisnika
Na slici 4.2 je prikazan pojednostavljeni blok dijagram modema. PC (data terminal

equipment) preko svog serijskog komunikacionog interfejsa (serial interface circuit)
generiše digitalne signale. Digitalni signali se dalje šalju modemu koji preko svog
modulacionog kola (modulator and carrier circuit) transformiše signal sa svog ulaza u
analogni signal određene amplitude, faze i frekvencije na svom izlazu koji se zatim šalje
preko analogne telefonske mreže (parice) do drugog modema. U isto vreme, modem
preko svog demodulacionog kola (demodulator circuit) vrši demodulaciju analognih
signala poslatih od strane drugog modema u cilju rekonstrukcije digitalnih signala koje
zatim šalje PC-u preko serijskog komunikacionog unterfejsa. Pri tome se propusni opseg
parice može podeliti na dva podopsega kako bi svaki od modema, koji međusobno
komuniciraju, koristio različiti podopseg za slanje podataka. Odgovarajuće filtriranje
(bandpass filter) je neophodno kako bi modem mogao da primi samo signal drugog
modema ali ne i svoj signal. Linije za kašnjenje (preequalizer na predaji i postequalizer
na prijemu) vrše korekciju amplitudske i fazne distorzije koje potiču od komunikacionog

telefonskog kanala.
Slika 4.2. Pojednostavljeni blok dijagram modema;

skraćenica DTE (Data terminal equipment) označava npr. PC računar
Funkcija modema je dakle da omogući prenos digitalnih podataka preko postojeće

bakarne pristupne mreže sa ograničenim propusnim opsegom. Kvalitet signala pri
prenosu kroz postojeće bakarne linije degradira zbog tri efekta: amplitudske distorzije,
fazne distorzije (disperzija) i šuma (termički šum prouzrokovan haotičnim kretanjem
elektrona u žičanom provodniku i on se ne može izbeći, preslušavanje izazvano spregom
između dva bliska žičana provodnika i impulsni šum izazvan naponskim udarima i
drugim uzrocima).
Kako slabljenje i brzina prostiranja zavise od frekvencije nije poželjno da se signal
prostire u širokom opsegu frekvencija. Nažalost, talasi pravougaonog oblika, od kojih
se sastoje digitalni signali (za reprezentaciju 0 i 1), zahvataju širok opseg
frekvencija i zato su podložni jakom slabljenju i izobličenju zbog nejednakog
kašnjenja. Pored toga, usled ograničenog propusnog opsega bakarne pristupne
mreže, došlo bi do eliminisanja visokofrekvencijskih komponenti u spektru
digitalnih signala pri prenosu i distorzije signala na izlazu. Stoga modem konvertuje
digitalni signal u analogni signal čije su sve spektralne komponente unutar
propusnog opsega postojeće pristupne mreže.
4.3. Modulacione tehnike

Tradicionalno, telefonske linije koriste se za prenos frekvencija između 300 Hz i 3.4
kHz. Sav ovaj opseg je namenjen za prenos govora. Za prenos analognih signala koji
odgovaraju digitalnim podacima zahteva se mnogo veći stepen tačnosti i što je moguće
manje izobličenja signala u prenosu. Zbog toga se delovi opsega telefonskog kanala gde
se vrši delimično potiskivanje signala ne koriste za prenos podataka. Usled ovakvog
ograničenja, propusni opseg za prenos podataka po telefonskoj liniji je ograničen na 2.4
kHz, tj. od 600 Hz do 3 kHz (Slika 4.3)
Slika 4.3. Propusni opseg telefonske linije za prenos govornog signala i prenos podataka
Na slici 4.4 prikazan je odnos između modema i telefonske veze. PC sa leve strane
predaje binarne podatke modulatorskom delu modema, a podaci se preko linije prenose
kao analogni signali. Modem na desnoj strani prihvata analogni signal, u svom
demodulatoru ga demoduliše i predaje PC-u na desnoj strani. Ova veza gde se saobraćaj
odvija samo u jednom smeru naziva se jednosmerna veza (en. simplex). Komunikacija
može biti i dvosmerna što znači da PC na desnoj strani može da predaje podatke PC-u na
levoj strani koristeći iste procese modulacije i demodulacije. Pri čemu, ako se radi o vezi
koja omogućava istovremeni saobraćaj u oba smera govorimo o potpunom dupleksu
(en. full duplex), a ako se radi o vezi koja omogućava saobraćaj u oba smera ali u jednom
trenutku samo u jednom smeru, govorimo o poludupleksu (en. half duplex).
Slika 4.4. Modulacija/demodulacija
Četiri modulacione tehnike se najčešće koriste da transliraju digitalni signal u

analognu formu (Slika 4.5). U svakoj modulacionoj tehnici se neka od parametara
sinusoidalnog nosioca (en. carrier) (amplituda, frekvencija i faza) modifikuje (tj.
modulišu digitalnim signalom) kako bi se omogućio prenos digitalnih podataka preko
analognog signala. To su amplitudska modulacija (en. amplitude modulation ili
Amplitude Shift Keying – ASK), frekvencijska (en. Frequency Shift Keying – FSK) i fazna
modulacija (en. Phase Shift Keying – PSK). Pored njih koristi se i kvadraturna
amplitudska modulacija (en. Quadrature Aamplitude Modulation – QAM) koja
predstavlja kombinaciju amplitudska i fazne modulacije. Modemi koji koriste ove
modulacione tehnike se često nazivaju analognim modemima.
Slika 4.5. Tipične digitalno analogne modulacije
Prvi modemi su koristili FSK modulaciju (Slika 4.6 – Bell-System 103 kompatibilni
modem). Modemi srednje generacije koristili su PSK modulaciju. Najnoviji modemi rade
na mnogo većim brzinama i koriste QAM modulaciju.
Slika 4.6. Dodela frekvencija i propusni opseg kod Bell-System 103 modema (za prenos
binarne nule se koristi space frekvencija nosioca fs=1070 Hz u jednom smeru odnosno
fs=2025 Hz u drugom smeru, dok se za prenos binarne jedinice koristi mark frekvencija
nosioca fm=1270 Hz u jednom smeru odnosno fm=2225 Hz u drugom smeru)
4.3.1. Amplitudska modulacija
Slika 4.7 ilustruje koncept amplitudske modulacije. Na slici je prikazano dvo-

nivovsko kodovanje; svaki element signala (tkz. simbol) je sinusoidalni talas koji može
uzeti jednu od dva moguća nivoa amplitude te stoga nosi jedan bit koji može biti 0 ili 1.
U ovom primeru veći amplitudski nivo predstavlja bit 1 dok niži amplitudski nivo
predstavlja bit 0. Faza i frekvencija signala nosioca ostaju nepromenjene.
Slika 4.7. ASK dvo-nivovsko kodovanje
ASK se lako može proširiti da nosi veći broj bitova ako se definiše veći broj
amplitudskih nivoa. Na primer, za 4 amplitudska nivoa, uz uslov da je svaki element
signala nosioca iste frekvencije i faze, svaki nivo se kodira jednom od 4 moguće dvobitne
kombinacije: 00, 01, 10 i 11. Za 8 amplitudskih nivoa imamo sledeće moguće
kombinacije od tri bita: 000, 001, 010, 011, 100, 101, 110 i 111. Međutim, imajući u vidu
osetljivost ASK modulacije na prisustvo smetnji i šumova, može se reći da se ova
modulacija retko koristi u modemskim komunikacijama.
4.3.2. Frekvencijska modulacija
Slika 4.8 pokazuje dvo-nivovsko kodovanje za frekvencijsku modulaciju. Kao što se

vidi sa slike, koriste se dva tona; visoko-frekvencijski signal odgovara bitu 1, a nisko-
frekvencijski signal bitu 0. Kod frekvencijske modulacije nema promene u amplitudi i
fazi sinusoidalnog nosioca. FSK se može proširiti da prenosi više bitova uvodeći dodatne
frekvencije na sličan način kao kod ASK modulacije sa dodatnim amplitudskim nivoima.
FSK modulacija se najviše koristi u jeftinim modemima male brzine (1200 bps i manje).
Slika 4.8. FSK dvo-nivovsko kodovanje
4.3.3. Fazna modulacija
Ova modulacija se najčešće koristi u modemskoj komunikaciji. Pri tome se amplituda

i frekvencija sinusoidalnog nosioca drže na konstantnom nivou. Na početku svakog
bitskog intervala, faza signala se menja. Kao što je prikazano na slici 4.9, bit 1 je
predstavljen faznim pomerajem od 180 stepeni dok odsustvo faznog pomeraja predstavlja
bit 0. U ovom primeru, kao i u prethodnim, imamo dvo-nivovsko kodovanje koje nosi
jedan bit po elementu signala.
Slika 4.9. Diferencijalna PSK modulacija
Tehnika prezentovana na slici 4.9 zapravo predstavlja diferencijalnu faznu

modulaciju (en. Differential Phase Shift Keying - DPSK). Fazni pomeraj signala je
određen poredeći fazu trenutno poslatog elementa signala sa fazom elementa koji je
poslat u prethodnom bitskom intervalu. Ova dva bitska intervala se porede i u cilju
određivanja razlike u fazi. Fazni pomeraj od 180 stepeni pokazuje prijem 1 dok odsustvo
faznog pomeraja predstavlja bit 0. Upravo iz tog razloga što se fazni pomeraj određuje
upoređujući trenutnu fazu signala sa fazom u prethopdnom bitskom intervalu umesto da
se gleda samo apsolutna vrednost faze signala u trenutnom bitskom intervalu, ova
modulaciona tehnika se naziva diferencijalna PSK modulacija ili DPSK. DPSK
modulacija se koristi u modemima srednjih brzina (do 4800 bps).
4.3.4. Kvadraturna amplitudska modulacija
Svi noviji modemi koriste kombinaciju tehnika modulisanja da bi ostvarili što veće
brzine prenosa. Često se kombinuju višenivovska amplitudna i fazna modulacija da bi se
prenelo nekoliko bita po elementu signala (simbolu) i ova tehnika se naziva kvadraturna
amplitudska modulacija (en. quadrature amplitude modulation - QAM). Dakle, svaki
element signala se karakteriše drugačijom amplitudom i fazom nosioca, dok frekvencija
nosioca ostaje konstantna.
Na slici 4.10a vidimo tačke pri 45, 135, 225 i 315 stepeni koje imaju jednaku
amplitudu (udaljenost od koordinatnog početka). Faza tačke je određena nagibom između
prave koja spaja tačku sa koordinatnim početkom i pozitivnog smera x ose. Prikazane su
četiri dozvoljene kombinacije koje se mogu koristiti za prenos 2 bita po simbolu (tkz.
QPSK modulacija, en. Quadrature Phase Shift Keying - QPSK).
Na slici 4.10b je dat drugačiji sistem modulisanja u kome se koriste četiri amplitude i
četiri faze, ukupno 16 različitih kombinacija. Taj sistem modulisanja može se koristiti za
prenos 4 bita po simbolu i zove se 16-nivovska kvadraturna amplitudska modulacija ili
16-QAM. 16-QAM se može koristiti npr. za prenošenje 9600 bps kroz liniju koja
uzorkuje brzinom od 2400 boda.
Slika 4.10c prikazuje još jedan sistem gde se kombinuju višenivovska amplitudna i
fazna modulacija. On omogućava 64 različite kombinacije, tako da se po simbolu može
preneti 6 bitova (64-QAM). Postoje naravno i QAM sistemi višeg reda.
a) b) c)
Slika 4.10. a) QPSK, b) 16-QAM, c) 64-QAM
Dijagrami slični onom na slici 6.10, koji prikazuju dozvoljene kombinacije amplitude
i faze, nazivaju se konstelacioni dijagrami (en. constellation diagram). Svaki standard za
brze modeme ima svoj konstelacioni dijagram i može da komunicira samo sa modemom
koji ima isti takav dijagram (iako većina modema može da emulira svoje sporije
modemske ”rođake”). QAM se koristi u modemima sa brzinama od 9600 bps i većim.
4.3.5. Trelis kodna modulacija
Kada u konstelacionom dijagramu ima veliki broj tačaka, čak i mali šum u amplitudi
ili fazi može da izazove grešku i da proizvede mnoge pogrešne bitove. Da bi se smanjila
takva mogućnost, standardi za brze modeme predviđaju detekciju i ispravljanje grešaka,
zbog čega se u svaki uzorak unosi dodatni bit. Ta šema je poznata kao Trelis kodna
modulacija (en. Trellis Coded Modulation – TCM). Koristi se u modemima velikih
brzina (od 14400 do 56000 bps).
4.4. Pojmovi propusni opseg, bit, bod, simbol i brzina prenosa

Propusni opseg medijuma za prenos (u ovom slučaju upredene bakarne parice) je
raspon frekvencija koje kroz njega prolaze uz minimalno slabljenje. To je fizičko
svojstvo medijuma – navodi se obično kao raspon od 0 do neke maksimalne frekvencije.
Bit (en. bit) je najmanja (osnovna) jedinica (količina) informacija (0 ili 1) u notaciji
binarnog brojnog sistema.
Bod (en. baud) se odnosi na brzinu signaliziranja i odgovara broju prenetih elemenata
signala u sekundi (odnosno broju napravljenih uzoraka u sekundi). Svaki uzorak nosi deo
informacije, tj. jedan simbol. Broj bodova i broj simbola u sekundi su dakle jednaki.
Tehnika modulisanja određuje broj bitova po simbolu.
Brzina prenosa predstavlja količinu podataka prenesenih komunikacionim kanalom
u sekundi. Brzina prenosa podataka u komunikacionim sistemima se obično izražava
preko broja prenetih bitova u sekundi (en. bit per second – bps), tkz. bitska brzina (en.
bit rate) ili preko broja prenetih elemenata signala (simbola) u sekundi, tkz. simbolska
brzina (en. symbol rate) koja se daje u bodovima. Brzina od 1200 boda znači da se 1200
elemenata signala ili simbola šalje u jednoj sekundi odnosno da 1200 puta signal na
izlazu modema promeni stanje svoje amplitude, frekvencije ili faze u toku jedne sekunde.
Definicija elementa signala zavisi od korišćene modulacije. Npr. za FSK modulaciju,

elementi signala se razlikuju po frekvenciji nosioca. Različiti elementi signala mogu biti
različitog trajanja. Tipično, bod se proračunava na osnovu elementa signala koji je
najkraćeg trajanja (dužine). Tako da, ako je najkraće trajanje elementa signala X sekundi,
simbolska brzine je 1/X boda.
Simbolska brzina i bitska brzina nisu uvek jednake. Ovo stoga što simbol može da
nosi više od jednog bita a što je određeno modulacionim tehnikama. Veza između
simbolske brzine i bitske brzine je:
Bitska brzina = (Simbolska brzina)*(broj bitova po elementu signala)
Dakle, simbolska i bitska brzina su jednake kada imamo jedan bit po elementu signala
(simbolu). Slika 4.11 pokazuje jedan primer gde se koristi 4-nivovsko kodovanje – 2 bita
po jednom elementu signala. U ovom slučaju bitska brzina je dvostruka simbolska brzina.
Svaki element signala traje 0.833 mS i nosi dva bita pa je stoga:
Simbolska brzina=1/(0.833 mS)=1200 boda
Bitska brzina=1200 boda*2 bita/(element signala)
=2400 bita u sekundi (bps)
Slika 4.11. Bitska i simbolska brzina
4.5. Modemski standardi

Kako se razvoj telekomunikacija u mnogim oblastima reguliše i uređuje standardima
to isto važi i za razvoj modema. Razvoj u oblasti modemskih komunikacija je uređen
nizom standarda od kojih su neki prikazani u tabeli 4.1. U tabeli su navedeni tip modema,
bitska i simbolska brzina i korišćena modulaciona tehnika. Takođe je prikazano u
poslednjoj koloni da li modem radi u poludupleks (half-duplex - HDX) ili potpuno
dupleks modu (full-duplex - FDX) preko dvožične telefonske parice lokalne petlje.
Oznaka EC (en. Echo cancellation) u istoj koloni označava da se potpuni dupleks mod
ostvaruje ne deljenjem raspoloživog propusnog opsega parice na dva pod-opsega već da
se za oba smera prenosa koristi ceo raspoloživi frekvencijski opseg, a da se razdvajanje
signala predaje i prijema koriste tehnike za potiskivanje eho signala.
Tabela 4.1. Modemski standardi
V.32 modemski standard
Modemski standard V.32 koristi kombinovanu modulacionu i kodirajuću TCM

tehniku (što je u suštini QAM modulaciona tenika plus redudantni bit). Povorka podataka
se deli na četvorobitne sekcije. Međutim, umesto 4 bita, od strane predajnika se šalju 5
bitova. Ovaj peti bit predstavlja tkz. bit parnosti po simbolu i njegova vrednost se
određuje na osnovu vrednosti bitova podataka.
Prijemnik svaku primljenu signalnu vrednost (tačku) upoređuje sa svim vrednostima
(tačkama) u konstelaciji i bira najbližu tačku kao pravu. Zbog prisustva šuma signal može
da bude bliži susednoj tački nego pravoj, što rezultira pogrešnoj identifikaciji tačke i
stvara grešku na prijemu. Što su ove konstelacione tačke bliže, veća je verovatnoća da
dođe do grešaka na prijemu. Dodavanjem redudantnog bita smanjuje se broj mogućih
uparivanja na prijemnoj strani, a saglasno tome ima i manje grešaka u odlučivanju.
V.32 modem koristi 32-QAM sa simbolskom brzinom od 2400 boda. Imajući u vidu
da samo četitri bita od svakih 5 predstavljaju podatke, rezultujuća brzina u prenosu je
4*2400=9600 bps. Konstelacioni dijagram za V.32 modem je dat na slici 4.12. QAM
modulaciona tehnika se primenjuje na nosilac frekvencije 1800 Hz.
Slika 4.12. Konstelacioni dijagram za V.32 modem
V.32bis modemski standard
V.32bis modem je bio prvi ITU-T standard koji je podržavao brzinu prenosa od 14
400 bps. Ta brzina prenosa postiže se prenošenjem šest bitova i jednog bita parnosti po
uzorku (simbolu) pri simbolskoj brzini prenosa od 2400 boda (2400*6=14 400 bps).
Njegov konstelacioni dijagram ima 128 tačaka kada se koristi 128-QAM modulacija i
prikazan je na slici 4.13. Faks modemi koriste ovu brzinu za prenos stranica skeniranih u
bit mape. 256-QAM se ne koristi u standardnim telefonskim modemima, ali se koristi u
kablovskim mrežama.
Slika 4.13. Konstelacioni dijagram za V32bis modem
Dodatno poboljšanje koje pruža V.32bis se odnosi na automatske mogućnosti fall-

back i fall-forward koje obezbeđuje da modem podešava brzinu prenosa u upstream-u i
downstream-u u zavisnosti od kvaliteta signala. QAM modulaciona tehnika se primenjuje
na nosilac frekvencije 1800 Hz.
V.34 i V.34bis modemski standardi
Posle standarda V.32 dolazi standard V.34 za modem brzine 28 800 bps koji uz
simbolsku brzinu od 2400 boda prenosi 12 bitova podataka po simbolu. Konstelacioni
dijagram ima ukupno 960 tačaka. Poslednji modem u ovoj seriji je V.34bis koji
prenosi 14 bitova po simbolu pri simbolskoj brzini od 2400 boda i postiže brzinu prenosa
od 33 600 bps. Konstelacioni dijagram ima ukupno 1664 tačaka.
Da bi se efektivna brzina dalje povećala, u mnogim modemima se podaci
komprimuju pre nego što se pošalju, tako da efektivna brzina prenosa premašuje
pomenutih 33 600 bps. Sa druge strane, skoro svi modemi proveravaju liniju pre nego što
počnu da šalju korisničke podatke i ako utvde da je ona niskog kvaliteta smanjuju brzinu
prenosa. Zbog toga efektivna brzina prenosa koju zapaža korisnik može da bude manja,
jednaka ili veća od nominalne brzine modema.
ITU-T V.90 modemski standard
ITU-T V.90 preporuka specificira rad između dva različita modema, jedan je digitalni
PCM modem a drugi je analogni modem. Osnovne karakteristike ovih modema su:
 potpuni dupleks mod kroz JFTM
 razdvajanje kanala preko tehnika za postiskivanje eho signala,
 PCM modulacija u downstream smeru sa simbolskom brzinom od 8000 boda,
 kanalne brzine prenosa u downstream smeru od 28800 bps do 56000 bps sa
korakom od 8000/6 bps,
 V.34 modulacija u upstream smeru,
 kanalne brzine prenosa u upstream smeru od 4800 bps do 28800 bps sa korakom
od 2400 bps i opcionom podrškom za brzine od 31200 bps i 33600 bps,
 adaptivne tehnike koje omogućavaju modemima da ostvare maksimalno moguće
brzine koje kanal može da podrži,
 opcioni potpuni dupleks V.34 mod ukoliko konekcija ne podržava V.90 mod,
 razmenu inicijalnih sekvenci u toku uspostavljanja veze da bi se odredila
maksimalno moguća brzina prenosa.
Razlika u povezivanju korisnika po preporuci V.34 i V.90 je prikazana na slici 4.14.
Slika 4.14. Modemsko povezivanje korisnika po preporuci V.34 i V.90

4.6. Digitalni PCM modemi

Slika 4.15 prikazuje način razmene podataka između dva računara A i B preko JFTM
korišćenjem tradicionlnih analognih modema.
Slika 4.15. Tradicionalni analogni modemi
Razmotrimo samo jedan smer prenosa na slici 4.14, recimo od računara A do

računara B. U lokalnoj centrali računara A, analogni signal se najpre uzorkuje sa
frekvencijom uzorkovanja od 8 kHz (shodno Nikvistovom kriterijumu f s  2 f max pri
čemu je maksimalna frekvencija za govorni signal 4 kHz) što daje 8000 odmeraka u
jednoj sekundi. Zatim se svaki odmerak konvertuje u 8 bitnu digitalnu reprezentaciju
koristeći pravilo nelinearnog mapiranja koje se označava kao  ili A zakon kodovanja
(tehnika nelinearne kvantizacije i kodovanja). Ovo kodovanje je približno logaritamsko i
njegova glavna svrha je da omogući da se relativno veliki dinamički opseg govornog
signala predstavi sa samo 8 bitova (u suprotnom bi za linearno kodovanje bilo potrebno
preko 11 bitova).
 ili A zakon kodovanja su projektovani tako da je distorzija (tj. kvantizacioni šum)
koja nastaje kao rezultat mapiranje amplitude odmeraka analognog signala u najbliži od
mogućih 255 kvantizacionih nivoa, relativno konstantna i da ne utiče vidljivo na prenos
govornog signala. Međutim, ovaj kvantizacioni šum koji se unosi u signal u tački
uzorkovanja ograničava brzinu prenosa podataka na vrednost definisanu Shannon-ovom
formulom za kapacitet. Prema ovoj formuli, teorijski kapacitet odnosno maksimalna
brzina prenosa za jedan komunikacioni kanal je tradicionalno baziran na modelovanju
kvantizacionog šuma kao belog gausovog šuma i može se proračunati na sledeći način:
C  B log 2 1  SNR  bps (4.1)

Ova formula važi za kanal ograničenog propusnog opsega B Hz i čiji je odnos

signal/šum SNR. Zavisno od karakteristika petlje, koje često variraju, efektivni odnos
signal/šum zbog prisustva kvantizacionog šuma je tipično u opsegu od 33-39 dB.
Pretpostavljajući da je propusni opseg petlje približno 3÷3.5 KHz, primena jednačine
(4.1) rezultira u kapacitetu kanala od C  33 / 45 kbps koji je isti u oba smera.
U odsustvu kvantizacionog šuma i uz pretpostavku da na komunikacionom kanalu
ograničenog propusnog opsega nema drugih nesavršenosti, maksimalna moguća brzina
prenosa nije više određena jednačinom (4.1) već kombinacijom ograničenja Nikvistovog
kriterijuma i 8 bitne rezolucije koja se koristi kod PCM  ili A zakona kodovanja. Po
Nikvistovoj teoremi najviše 2B nezavisna simbola u sekundi mogu da se prenesu
kroz kanal ograničenog propusnog opsega B. Pošto se svaki odmerak kvantizira sa 8
bitova, to je Nikvistov ograničen kapacitet dat sledećom jednačinom:
C  2 B odmeraka / s  16 B bps (4.2)
ili približno 48-64 kbps za B=3÷4 kHz.

Digitalni PCM modemi se upravo baziraju na ovoj ideji da se izbegne efekat
kvatizacione distorzije u jednom smeru (Slika 4.16).
Slika 4.16. Povezivanje modema na Internet
U upstream smeru (od računara A do ISP provajdera), analogni signal se i dalje

uzorkuje u lokalnoj centrali, što znači da je zbog kvantizacionog šuma brzina prenosa u
tom smeru ograničena na tipično 33 600 bps. Međutim, u downstream smeru (od ISP
provajdera ka računaru A) ne postoji semplovanje (budući da rezidencijalni korisnici
pristupaju Internetu preko servis provajdera koji imaju direktnu digitalnu vezu ka JKTM).
Na signal ne utiče kvantizacioni šum i za njega ne važi ograničenje dato jednačinom (4.1)
već ograničenje dato jednačinom (4.2), pa je maksimalna brzina prenosa u tom smeru
tipično 56 000 bps.
Sledeći brži standard je V.92. Modemi po tom standardu mogu ka davaocu Internet
usluga da prenose podatke brzinom od 48 kbps (upstream smer) koristeći tehnike
kompresije i pod uslovom da to može da prihvati linija. Brzina u downstream smeru
ostaje 56 kbps. Njima je takođe potrebno upola manje vremena da odrede odgovarajuću
brzinu prenosa nego starijim modemima (oko 15 s). Najzad, oni omogućavaju da vas –
dok ste na Internetu – neko pozove telefonom, pod uslovom da linija obezbeđuje usluge
čekanja na poziv.
4.7. Klasifikacija modema

Modemi se mogu klasifikovati na osnovu većeg broja kriterijuma kakvi su:
modulaciona šema, brzina prenosa, način rada, itd. Sve ove podele su u principu
ravnopravne i sveobuhvatne. Mi ćemo koristiti podelu zasnovanu na načinu rada. Shodno
ovoj podeli razlikujemo dva tipa modema:
1. Asinhroni voice-band modemi – pripadaju klasi low-speed modema, a koriste se za
prenos asinhronih podataka (podaci uokvireni sa start i stop bitovima). Sinhroni podatke
je moguće slati preko asinhronog modema ali je to nepraktično i neekonomično. (takav
prenos nazivamo isochronous transmission). Asinhroni modemi koriste relativno
jednostavne modulacione šeme, kakve su ASK ili FSK, i ograničene su na relativno low-
speed aplikacije (manje od 2400 bps-a) kakve srećemo u telemetriji. Pojednostavljeni
blok dijagram asinhronog voice-band FSK modema je prikazan na slici 4.17.
Slika 4.17. Pojednostavljeni blok dijagram asinhronog voice-band modema
Na strani predajnika, serijski podaci koji se primaju od DTE-a se direktno dovode na

FSK modulator. Informacija o taktu nije potrebna jer su FSK modulatori obično
realizovani kao naponsko kontrolisani oscilatori, pa reaguju na naponske nivoe nezavisno
od vremenske reference. Napon binarne jedinice generiše mark frekvenciju a napon
binarne nule space frekvenciju. U suštini FSK modulatori koriste jednobitno kodiranje,
što znači da svaki ulazni bit moduliše nosioc nezavisno od ostalih bitova. Jednobitno
kodiranje generiše izlaznu frekvenciju koja se menja istom brzinom kao i ulazni podatak.
Minimalni propusni opseg potreban za propagaciju FSK signala zavisi od frekvencije
mark i space i bitske brzine. Modulisani FSK signal je sa aspekta opsega ograničen pa se
zbog toga signal mora da prođe kroz preekvilajzer blok i zatim da se preda na telefonsku
liniju. Asinhroni prijemnici koriste nekoherentnu demodulaciju. To znači da informacija

o nosiocu i taktovanju ne treba da se obnavljaju na strani prijemnika.
2. Sinhroni voice-band modemi – sinhroni modemi koriste PSK ili QAM za prenos
sinhronih podataka (podaci kojima prethode jedinstveni SYN karakteri), a rade brzinom
od 2400 bps-a do 56 000 bps-a, pri čemu se prenos ostvaruje preko standardnih
telefonskih linija. Modulisani nosilac se prenosi ka udaljenom modemu, gde se obnavlja
koherentni nosilac i koristi za demodulisanje podataka. Predajni takt se obnavlja na
osnovu podataka i koristi kao takt za prijem podataka u DTE-u. Zbog postojanja dodatnih
kola za taktovanje i obnavljanje nosioca, sinhroni modemi su znatno komplikovaniji pa
shodno tome i skuplji u odnosu na asinhrone.
PSK se standardno koristi kod medium-speed sinhronih modema, koji rade sa
brzinama od 2400 do 4800 bps-a. Nešto preciznije, QPSK se u opštem slučaju koristi za
kod modema koji rade na brzini od 2400 bps-a, a 8-PSK kod modema koji rade na brzini
od 4800 bps-a. High-speed sinhroni voice-band modemi rade sa brzinom od 9600 bps-a i
koriste 16 QAM modulaciju.
4.8. RS 232 interfejs

Svaki PC računar generalno dolazi opremljen sa serijskim komunikacionim
interfejsom koji implementira podskup funkcionalnosti definisanih standardom RS-232-C
i/ili RS-232-D. Naziv ovog standarda je skraćenica od Recommended Standard number
232, revision C, odnosno revision D. Standard je definisan od strane standardizacionog
tela EIA (en.. Electronic Industries Association). Isti interfejs definiše i ITU-T kroz seriju
standarda: V.24 (mehaničke karakteristike interfejsa), V.28 (električne karakteristike
interfejsa), X.20 bis (asinhroni način prenosa) i X.21 bis (sinhroni način prenosa). Jedina
razlika je u tome što standard RS-232-C definiše sve ove karakteristike u jednom
dokumentu. Nadalje u ovoj sekciji koristiće se naziv RS 232 interfejs.
U skladu sa ovim ovim navedenim standardima, krajnja komunikaciona oprema,
računar ili terminal, se naziva DTE (en. Data Terminal Equipment), a spoljašnji uređaj
sa kojim računar (ili terminal) komunicira (modem ill neki drugi uređaj) se naziva DCE
(en. Data Circuit-termination Equipment) (Slika 4.18).
Slika 4.18. Povezivanje modema na PC preko RS 232-C standardizovanog interfejsa
4.8.1. Mehaničke karakteristike RS 232 interfejsa

Prethodno pomenuti standardi definišu mehaničke karakteristike konektora. Zavisno
o standardu, definisani su D konektori (RS-232-C) i RJ45 konektori (RS-232-D). Postoje
dva tipa konektora: 25-pinski i 9-pinski. Imaju oblik slova D kako bi se sprečilo pogrešno
spajanje muških na ženske konektore. 25-pinski konektori su veći i imaju tzv. veličinu
«B», pa se za njih često koristi oznaka DB-25. 9-pinski konektori su manji i imaju
veličinu «E», pa se za njih trebala koristiti oznaka DE-9. Međutim, u praksi se redovito
koristi oznaka DB-9. Prema standardu su nazivi konektora redom D-Sub 9-pin i D-Sub
25-pin konektori.
Većina PC računara dolazi opremljena sa DB-9 muškim konektorima. To je u skladu
sa opštim zahtevom za RS-232 kabl, koji sa strane DTE-a mora imati ženski, a sa strane
DCE-a muški konektor. Iako puni RS-232-C standard propisuje da se sa obe strane kabla
nalazi DB-25 konektor, u praksi se uvek koristi asimetrični kabl (Slika 4.18). Izgledi
DB-9 i DB-25 konektora prikazani su na slikama 4.19 i 4.20. Raspored (numeracija)
pinova je dat za slučaj kada se konektor gleda spreda.
Slika 4.19. Raspored pinova za DB-9 i DB-25 konektor
a) b)
Slika 4.20. a) Ženski DB-9 konektor i b) muški DB-25 konektor
4.8.2. Signali i pinovi
Pre objašnjenja značenja i uloge pojedinih pinova, potrebno je uvesti konekcije koje
se koriste u okviru standarda RS 232. Određeni broj pinova služi za prenos podataka
između DTE i DCE određenim električnim signalima. Vodiči u kablu povezuju određene
pinove. Jedan par pinova (prenosna linija) služi za prenos podataka isključivo u jednom
smeru, od DTE prema DCE ili obrnuto.
Zavisno o smeru prenosa, signali na pinovima koje povezuje isti vodič se na stranama
DTE-a i DCE-a zovu drugačije. Tako se, na primer, za prenos podataka od DTE-a prema
DCE-u (od računara prema modemu) koriste pinovi br. 2 na obe strane, bez obzira na tip
konektora. Signal koji se prenosi sa strane DTE-a (predajnik) se zove Transmitted Data,
a isti signal na strani DCE-a se zove Received Data. Međutim, kada se navode nazivi
signala, podrazumeva se da se govori o konektoru na strani DTE-a. Ova konvencija je
dodatno objašnjena na slici 4.21.
Slika 4.21. Konvencija naziva signala za DB-25
Iz ove konvencije neposredno sledi i način spajanja pinova. Tako se pri izradi kabla
sa DB-25 konektorima povezuju pinovi 2 i 2, 3 i 3, itd. Ukoliko se RS 232 interfejs
koristi za povezivanje dva PC računara bez posredovanja modema, onda se povezuje pin
2 na jednoj strani sa pinom 3 na drugoj strani i obrnuto (tkz. null-modem kabl).
Značenja pojedinih pinova, odnosno signala koji se na njima šalju/primaju data su u
tabeli 4.2. Prema uvedenoj konvenciji, radi se o nazivima signala na DTE strani. Na DCE
strani pojedini signali imaju suprotan naziv.
Tabela 4.2. Signali na pinovima DB-25 i DB-9 od strane DTE

 Pin 1 predstavlja pin zaštitnog uzemljenja. Obično je spojen na uzemljenje

jednog od uređaja i uloga mu je zaštita od strujnog udara (Frame ground –
GND).
 Uloga napona na pinu 7 je referentni nulti nivo napona za data i control
(upravljačke) signale (Signal ground - SG).
 Linija na pinu 2 služi prvenstveno za serijski prenos podataka od DTE
prema DCE (Trasmitted data – TxD) . U asinhronom načinu rada, kada nema
prenosa podataka, ovom linijom se kontinuirano šalje logički 1 (negativan
napon).
 Linija na pinu 3 služi za slanje podataka od DCE prema DTE (Received data
– RxD).
 Pre početka bilo kakve komunikacije, DTE mora preko linije na pinu 20
poručiti DCE-u da je spreman poslati podatke (Data terminal ready – DTR).
 Signali na pinovima 4 i 5 (Request to send - RTS i Clear to send - CTS) se
koriste kod HDX (Half Duplex) načina prenosa podataka. U tom načinu
rada, DTE daje signal Request to Send prelaskom iz log. 0 u log. 1, i tako
nalaže DCE-u da pređe u tzv. transmit način rada. Nakon toga DCE
postavlja signal Clear To Send, i DTE započinje slanje podataka. Kod FDX
(Full-Duplex) načina rada, oba signala se sve vreme drže u logičkom stanju
1.
 Na pinu 6, DCE (najčešće modem) šalje DTE-u signal Data Set Ready - DSR,
na taj način mu poručujući da je u stanju da šalje podatke udaljenom DCE-u
(npr. modemu sa druge strane linije). Na taj način DTE zna da modem nije u
stanju biranja ili uspostavljanja veze.
 Na pinu 8 (Data Carrier Detect - CD), DCE (modem) poručuje DTE-u da je
uspeo naći nosioc signala, da je intenzitet signala dobar i da je u mogućnosti
da vrši modulaciju/demodulaciju.
 Nasuprot tome, na pinu 21 DCE stavlja logički 0 ukoliko postoji velika
verovatnoća pogreške bita (Signal Quality Detector - SQ).
 Pinovi 9 i 10 se drže redom na naponu +12 i -12 V prema pinu 7, a koriste se u
svrhu testiranja.
 Signali na pinovima 12,13,14,16 i 19 imaju jednaku funkcionalnost kao i pinovi 2
do 6. Oni čine nadzorni kanal kojim DTE može upravljati DCE-om, npr. menjati
brzinu prenosa. Ovaj kanal najčešće ima malu brzinu prenosa.
 Pinovi 15, 17 i 24 se koriste isključivo kod sinhronog prenosa podataka. Na
pinovima 15 i 17 se u tom slučaju prenosi takt za prijem i predaju podataka. Izvor
takta je u DCE-u. U slučaju da je izvor takta u DTE-u, takt se prenosi na pinu 24.
 Na pinu 22 DCE dojavljuje nadolazeći poziv iz telefonske mreže
postavljajući logički 1 (Ring Indicator - RI). Na pinu 23 DTE postavlja signal
Data Signal Rate Selector čija je uloga izbor između dve brzine prenosa kod
sinhronog prenosa ili dva područja brzina kod asinhronog prenosa.
Dial-up komunikacija između dva PC-a (dva DTE-a) preko JKTM pomoću dva
modema (dva DCE-a) koji rade u HDX modu biće objašnjena koristeći sliku 4.22. Kada
su DTE i DCE spremni za komunikaciju, šalju se signali DTR (Data terminal Ready) i
DSR (Data set ready). Nakon toga, DTE 1 (korisnik) šalje preko signala TxD
(Transmitted data) svom modemu DCE 1 telefonski broj ISP-a, a zatim modem DCE 1
uspostavlja dial-up konekciju preko JKTM.
Po prijemu struje zvučnog (ringing) signala od strane pozvanog modema DCE 2 (koji
pripada ISP-u), modem DCE 2 šalje signal RI (Ringing indicator) svom DTE-u 2, DTE 2
mu odgovara i šalje signal RTS (Request to send). Modem DCE 2 zatim vraća ton
modemu DTE 1 i takođe šalje CTS (Clear to send) signal ka DTE 2 da može da šalje
podatke. DCE 1 po prijemu tona, aktivira signal CD (Carrier detect) kako bi pokazao
DTE-u 1 da je upostavljena dial-up konekcija. Time je završena konekciona faza.
Slika 4.22. HDX dial-up konekcija
Oba modema sada ulaze u fazu prenosa podataka. Kako trenutno samo pozvani
modem DCE 2 ima aktivan CTS signal i kako se radi o HDX komunikaciji, to znači da
DTE 2 može preko TxD signala da pošalje podatke, što u slučaju pristupa preko ISP-a
znači da se prenosi forma kojom se zahteva da inicijator poziva (koji koristi računar DTE
1) unese korisničko ime i lozinku. Ovi podaci se modulišu u tonove i šalju modemom
DCE 2. Na prijemu se ovi tonovi demodulišu, a zatim se od strane modema DCE 1 šalju
RxD (Received data) signalom do DTE 1.
Kada je DTE 2 završio sa slanjem podataka, signal RTS je isključen što znači da
prestaje emitovanje bilo kakvih daljih tonova ka modemu DCE 1. Modem DCE 1 to
registruje, isključuje CD signal nakon čega DTE 1 aktivira signal RTS a njegov modem
DCE 1 mu uzvraća sa signalom CTS. DTE 1 nakon toga šalje podatke preko TxD
signala. Kada DTE 1 prestane sa slanjem podataka, na sličan način kao što je već
opisano, DTE 2 to registruje preko svog modema DCE 2 i onda on počinje da šalje
podatke.
Faza završetka komunikacije počinje onda kada oba modema prestaju da emituju
tonove, odnosno kada su signali CD isključeni na oba kraja. Tada DTE 1 i DTE 2
stavljaju DTR signale na «Off» i modemi se isključuju sa linije. Takođe, modemi setuju
signal DSR na «Off».
4.8.3. Električne karakteristike RS 232 interfejsa
Svi signali koji se razmenjuju između DTE i DCE se dele na signale kojim se prenose
podaci (data signals) i upravljačke signale (control signals). Signali kojima se prenose
podaci su predstavljeni logičkom nulom, za koju se još koristi i termin space, i logičkom
jedinicom - mark. Upravljački signali su sačinjeni od signala «On» i «Off». Ovi signali
moraju zadovoljavati naponske uslove date u tabeli 8.3. Naponi su dati u voltima prema
pinu 7 u slučaju DB-25, odnosno pinu 5 u slučaju DB-9.
Tabela 4.3. Naponski nivoi data i control (upravljačkih) signala
Treba primetiti da se naponska područja razlikuju na predaji (izvorištu). Manja

apsolutna vrednost napona (3 V) na prijemu (odredištu) je zbog prigušenja same prenosne
linije. Najveća apsolutna dopuštena vrednost napona na odredištu je 25 V, zbog
eventualne superpozicije šuma na putu signala kroz vodič. Zbog zagušenja linije, RS-
232-C preporučuje da dužina kabla ne bude veća od 15 m (brzina je tada 20 kbps).
Međutim, u praksi se pokazuje da dužine mogu biti i znatno veće, ukoliko je brzina
prenosa manja. Maksimalne dužine kabla zavise i od toga da li je kabl oklopljen ili nije,
kao i od brzine slanja podataka (Tabela 4.4).
Tabela 4.4. Maksimalne dužine RS 232 kabla (nije deo RS 232 standarda)
Brzina (bps) Maksimalna dužina za Maksimalna dužina za
okloljeni kabl (m) neoklopljeni kabl (m)
110 1524 304
300 1220 304
1200 914 152
2400 610 152
4800 152 76
9600 76 30
4.8.4. Sinhroni i asinhroni način prenosa
Kod komunikacije preko serijskog interfejsa, u jednom trenutku predajnik šalje samo
jedan bit. Aplikacija šalje podatke u obliku znakova (character). Uređaji na serijskom
interfejsu (UART) mogu dodati paritetni bit i dobijeni niz bitova se bit po bit šalje na
liniju. Potreban je mehanizam koji će odvajati susedne znakove koji na odredište pristižu
kao tok bitova. U tom pogledu se razlikuju dva osnovna načina prenosa: sinhroni i
asinhroni.
Kod sinhronog načina prenosa, krajnji uređaji (DTE i DCE) se moraju međusobno
sinhronizovati slanjem taktova koji diktiraju brzinu slanja bitova. Budući da je tok bitova
između uređaja konstantan, svaki uređaj bez problema određuje susedne znakove. Jedina
mana ovakvog prenosa je to što uređaji šalju znakove i kada nemaju šta da pošalju. Ti
znakovi se zovu prazni (idle) znakovi. Ovaj način prenosa omogućava veće brzine
prenosa od asinhronog načina rada budući da nisu potrebni posebni bitovi za označavanje
početka i kraja reči.
Većina PC računara ima ugrađeni serijski interfejs koje podržava samo
asinhroni način rada. Kod asinhronog načina rada, DTE/DCE može poslati znak u
bilo kojem trenutku. Kako bi komunikacija bila moguća, predajnik mora indicirati
prijemniku trenutak kada počinje da šalje karakter. Početak se najavljuje tzv. start bitom.
Naime, u stanju kada nema komunikacije, predajnik na liniji konstantno drži logičku
jedinicu - negativan napon. Pre samog početka slanja, predajnik na liniju stavlja logičku
nulu, što uzrokuje prelaz iz negativnog u pozitivan napon na liniji i indicira početak
slanja.
Taj prelaz sinhronizuje interni izvor takta u prijemniku, tako da se može vršiti
funkcija uzorkovanja dolaznih bitova. Uzorkovanje se vrši u vremenskim razmacima koji
odgovaraju trajanju bita, ali na taj način da se uzorkuje «sredina» bita. Kako bi ovo bilo
moguće, DTE i DCE se moraju unapred dogovoriti o brzini prenosa.
Nakon start bita slede bitovi znaka. Broj bitova u znaku može biti 5, 6, 7, ili 8 (Slika
4.23). Prvo se šalje najmanje značajan bit. Zavisno o dogovorenim parametrima
komunikacije između DTE-a i DCE-a, predajnik nakon znaka može umetnuti jedan
paritetni bit. Paritet može biti paran ili neparan. Umesto bita parnosti ili neparnosti može
se (za sve vreme komunikacije) umetati i proizvoljan bit, 1 ili 0.
Nakon što predajnik preda sve bitove, dodatno šalje 1, 1.5 ili 2 stop bita, koji nužno
moraju biti prisutni kako bi prijemnik znao da je prenos izvršen bez greške.
7 bitova podataka
Slika 4.23. Prikaz naponskih nivoa na RS-232 interfejsu u vremenskom domenu za

slučaj kada znak ima 7 bita, a iza njega sledi paritetni bit (parni paritet)
4.8.5. UART
UART je uređaj koji prihvata paralelne podatke sa magistrale računara, pretvara ih u
serijski niz i šalje preko RS-232 odredišnom uređaju. UART podržava isključivo
asinhroni način prenosa. Današnji PC računari dolaze opremljeni sa UART uređajima, pa
stoga podržavaju samo asinhroni način prenosa. Obično dolaze implementirani u jednom
čipu koji se nalazi integrisan sa matičnom pločom računara.
Postoje dva osnovna načina komunikacije procesora i UART-a: prozivanjem UART-
ova (polling) ili procesorskim prekidima (processor interrupts). UART se aktivira u
jednom od načina rada postavljanjem vrednosti u posebnom registru koji se zove IER
(Interrupt Enable Register). U nastavku je opisan način komunikacije s prekidima.
Prenos znakova započinje slanjem znaka od procesora predajnom UART-u, koji ga
smešta u ulazni FIFO (en. First in first out) bafer. UART uzima znakove iz FIFO bafera,
eventualno dodaje paritetni bit te ga šalje na liniju prema ranije objašnjenom principu
start/stop bitova.
Odredišni UART-u prima bitove sa linije, uklanja start i stop bitove te proverava
paritet. Ispravne znakove tada stavlja u izlazni FIFO bafer. Kada popunjenost odlaznog
bafera dosegne određeni nivo, UART generiše prekid (interrupt) procesoru, nakon čega
procesor vrši spremanje sadržaja iz izlaznog FIFO bafera negde u memoriju.
Razlog uvođenja FIFO bafera je rasterećenje procesora od prekida. U prvim
verzijama UART-ovi su koristili FIFO bafer kapaciteta jednog okteta. To je generisalo
veliku količinu prekida, što je jako opterećivalo procesore za vreme prenosa podataka.
UART podržava i vremensku proveru popunjenosti FIFO bafera. Ukoliko je vreme
proteklo od zadnjeg prekida procesoru prešlo određenu granicu, UART sam generiše
prekid i na taj način osigurava maksimalno vreme dostave znakova procesoru.
Druga važna funkcija UART-a je i prilagođenje naponskih nivoa sa TTL-a na
naponske nivoe predviđene RS-232-C standardom.
Tehnologije i tipovi DSL-a 81
5. Tehnologije i tipovi DSL-a
5.1. ISDN – Digitalna mreža integrisanih servisa

ISDN (en. Integrated Services Digital Network – ISDN) je mreža kojom se predlaže
zamena postojećih (analognih) javnih telefonskih mreža digitalnim mrežama sa ciljem da
se obezbedi veliki broj servisa kao što su:
 servisi za prenos govora,
 servisi za prenos video signala,
 servisi za prenos digitalnih podataka,
 servisi za prenos faksimil informacija,
međusobnim povezivanjem velikog broja korisnika preko jedinstvene komunikacione
mreže. ITU je svojim preporukama ITU-T I.120 (1984) definisao osnovne principe i
evoluciju ISDN-a.
Termin digitalna mreža se koristi da označi digitalni prenos govora i podataka
preko telefonskih simetričnih parica, što znači da za razliku od modemske
komunikacije gde imamo konverziju digitalnog sadržaja u analogne signale, kod
ISDN-a nema analogne konverzije već se govor i podaci u lokalnoj petlji prenose
digitalno (tkz. integrisani digitalni pristup - Integrated Digital Access, IDA)
obezbeđujući visok kvalitet prenosa.
ISDN podržava veliki broj aplikacija, uključujući kako komutirane tako i ne-
komutirane (namenske) veze (konekcije). Od komutiranih veza tu spadaju kako veze tipa
komutiranje električnim kolima tako i veze tipa komutiranje paketima kao i njihovo
međusobno povezivanje u lancu prenosa. Iz praktičnih razloga, novi servisi koji se uvode
kod ISDN-a treba da su kompatibilni sa 64 kbps digitalnim komutiranim konekcijama.
To znači da je 64 kbps digitalna konekcija osnovni graditivni blok kod ISDN-a.
ISDN je simetrična širokopojasna tehnologija za pristup prenosu informacija, pri
čemu su brzine prenosa u upstream-u (od korisnika) i downstream-u (ka korisniku) iste.
Pojam širokopojasna se generalno odnosi na brzine prenosa koje su veće od 2 Mbps.
Na slici 5.1, na konceptualnom nivou, je prikazan način kako korisnik vidi ISDN
sistem.
Slika 5.1. Konceptualni pregled korisnika na ISDN (skraćenica IDN na slici označava
integrisanu digitalnu mrežu – Integrated Digital Network, kod koje su sve centrale kao i
njihove međusobne veze digitalne)
Korisnik može pristupati ISDN sistemu preko lokalnog interfejsa nazvan digital pipe
koji se povezuje na digitalni prenosni medijum. Postoji nekoliko tipova pipe-a koji se, u
zavisnosti od potrebe i zahteva korisnika, međusobno razlikuju po bitskoj brzini prenosa.
Na primer, za opsluživanje jednog korisnika je dovoljan kapacitet veze koji bi
zadovoljavao povezivanje telefona, PC računara i kućnog alarmnog sistema. Sa druge
strane, za opsluživanje poslovnih korisnika potreban je kapacitet veze koja je u stanju da
podrži rad do nekoliko digitalnih telefona međusobno povezani preko privatne telefonske
centrale (Private Branch Interchange – PBX), kao i većeg broja PC računara povezanih
na jedan ili veći broj LAN-ova. I pored toga što pipe ima fiksni kapacitet, saobraćaj na
pipe-u mogu da čine signali od različitih izvora, različitih brzina, koji se vremenski
multipleksiraju u jedinstveni pipe većeg kapaciteta.
5.1.1. ISDN arhitektura

Na slici 5.2 je prikazana arhitektura ISDN-ovih funkcija. ISDN mreža je projektovana
da podrži u potpunosti novu fizičku vezu ka korisniku, digitalnu pretplatničku liniju
(petlju) i različite servise za prenos.
Slika 5.2. ISDN arhitektura
Standardnom fizičkom vezom ostvaruje se povezivanje različitih uređaja, pri čemu se

jedinstveni interfejs koristi za spregu sa telefonom, PC računarima i video opremom. U
cilju korektno izvedene sprege neophodno je koristiti različite protokole koji
omogućavaju razmenu kontrolne informacije između korisničkih uređaja i ISDN mreže.
Postoje tri osnovna tipa ISDN kanala:
 B kanal: 64 kbps
 D kanal: 16 kbps ili 64 kbps
 H kanal: 384 kbps (H0), 1536 kbps (H11), 1920 kbps (H12)
B kanal (en. bearer channel) je korisnički kanal koji se koristi za prenos digitalnih
podataka, PCM digitalno kodiranog govornog signala, faksimil poruka i dr. brzinom od
64 kbps. Preko B kanala mogu se uspostaviti sledeća tri tipa veze:
1) komutiranje električnim kolima, pri čemu se poziv ne uspostavlja preko B kanala
nego korišćenjem zajedničkog (deljivog) kanala za signalizaciju;
2) komutiranje paketima i
3) iznajmljena linija.
D kanal (en. data channel) se koristi za dve namene: 1) Preko ovog kanala se prenosi
zajednička kanalno-signalna informacija (uspostavljanje poziva, zvonjenje, raskid veze ili
sinhronizacija) kojom se na strani korisnika upravlja pozivima tipa komutiranje
električnim kolima kada se prenos ostvaruje preko B kanala. Pretplatnici koriste D kanal
da bi se povezali na mrežu i otvarili sigurnu konekciju preko B kanala; 2) D kanal se
može koristiti i za prenos paketno-komutiranih poruka ili telemetrijskih signala za slučaj
kada se njime ne prenosi kanalno-signalna informacija.
H kanali se koriste za brzi prenos podataka. Prenos se često ostvaruje preko TDM
(en. Time Division Multiplex – TDM) tehnike. Tipično se H kanali koriste za prenos
brzog faksimila, video signala, brzog prenosa podataka, visoko kvalitetnog audio signala
i dr.
B, D i H kanali se grupišu u prenosne strukture koje se kao pakovanja nude
korisnicima. Najbolje definisane strukture (Slika 5.3) su bazna kanalna struktura
(bazni pristup, en. Basic Rate Access (Interface) – BRA (BRI)) i primarna kanalna
struktura (primarni pristup, en. Primary Rate Access (Interface) – PRA (PRI)).
Slika 5.3. Strukture ISDN kanala
Bazni pristup
Bazni pristup čine dva FDX (en. full duplex) 64 kbps B kanala i jedan FDX 16 kbps
D kanal. 2B+D servis se naziva BRI i njegova bitska brzina je:
2*64 kbps + 16 kbps + 48 kbps = 192 kbps
pri čemu kanal za održavanje (en. maintenance channel) radi brzinom od 48 kbps i koristi
se za prenos frejming, sinhronizacionih i drugih bitova (Slika 5.4).
BRI odgovara najnižem nivou ISDN standarda. BRI obezbeđuje 4 logičke veze preko
jedne digitalne pretplatničke linije (jedna simetrična parica) koja povezuje pretplatnika
sa lokalnom centralom. Jedan B kanal se koristi za prenos PCM digitalno kodiranog
govornog signala, a drugi B kanal za aplikaciju tipa digitalni prenos podataka (veza sa
računarom) i videotekst. To znači da minimalni protok koji se može ponuditi ISDN
korisniku iznosi 64 kbps. Ukoliko se korisnik odluči za angažovanje oba kanala za
prenos digitalnih podataka ostvaruje se protok od 144 kbps ako se uračuna i protok
u D kanalu. Ovaj protok pored prenosa govornog signala zadovoljava potrebe korisnika
za nešto bržim pristupom Internetu i prenosom podataka
Slika 5.4. ISDN BRI
Radi se dakle o simetričnom servisu (iste brzine prenosa u downstrem-u i upstrem-u)

koji se prenosi bidirekciono na jednoj simetričnoj parici (2 žice). Dupleksiranje se
najčešće izvodi korišćenjem tehnika za potiskivanja eho signala. Domet ISDN-a je
ograničen NEXT preslušavanjem sa drugih ISDN signala u istom kablu i obično iznosi
oko 5.5 km bez korišćenja repetitora. Sa repetitorima je moguće realizovati ISDN servis
na većim rastojanjima.
Primarni pristup
Primarni pristup u Evropi se označava sa 30B+D, a u SAD i Japanu sa 23B+D.
Dakle, u Evropi primarni pristup ima 30 B kanala pri čemu svaki ima brzinu prenosa od
64 kbps i jedan zajednički D kanal sa brzinom prenosa od 64 kbps. B kanali se koriste za
prenos korisničkih informacija (govora, podataka, zvuka, sporo-promenjivih slika), a
komutiraju se na principu komutacije električnim kolima i komutacije paketima.
Zajednički D kanal se koristi isključivo za signalizaciju, a komutira se na principu
komutiranja paketima.
Evropska hijerarhija, nazvana E1 sistem, bazirana je na digitalnom sistemu prenosa sa
protokom od 2.048 Mbps:
30*64 kbps (B kanali) + 1*64 kbps (D kanal) + 1*64 kbps (framing kanal) = 2.048 Mbps
U SAD, Japanu i Koreji, bazni pristup čine 23 B kanala brzine 64 kbps, 1 D kanal
brzine 64 kbps i 1 framing kanal brzine 8 kbps šta daje ukupni protok od 1.544 Mbps
(tkz. T1 sistem)
23*64 kbps (B kanali) + 1*64 kbps (D kanal) + 1*8 kbps (framing kanal) = 1.544 Mbps
Na slici 5.5 prikazano je povezivanje korisnika na centralu preko ISDN PRI.
Slika 5.5. ISDN PRI

Struktura kanala primarnog pristupa, pored B i D kanala, ima i novi tip kanala, H
kanal, protoka n*64 kbps. I kod H kanala je predviđena signalizacija po D kanalu.
Trenutno postoje četiri H tipa kanala:
• H0 brzine 384 kbps (6 B kanala), pa je primarna struktura 5H0 + D za 2.048
Mbps, odnosno 3H0 + D ili 4H0 za 1.544 Mbps vezu
• H10 brzine 1472 kbps (u SAD svi B kanali bez D kanala, što iznosi 23*B)
• H11 brzine 1536 kbps (u SAD svi B kanali + jedan D kanal )
• H12 brzine 1920 kbps (u Evropi svi B kanali, 30*B)
Do sredine 90-tih godine prošlog veka, ISDN je smatran za izuzetno atraktivan način
pristupa koji će korisnicima osigurati digitalnu telefonsku vezu, unaprediti kvalitet
servisa i staviti korisnicima na raspolaganje zadovoljavajući kapacitet. Sa pojavom i
primenom tehnologije digitalne pretplatničke linije (en. Digital Subscriber Line – DSL)
situacija se menja i ISDN se polako potiskuje u drugi plan.
5.1.2. Referentna konfiguracija ISDN-a
Put od krajnjeg korisnika do krajnje centrale naziva se referentna konfiguracija ISDN-

a, i predstavljena je na slici 5.6.
Slika 5.6. Referentna konfiguracija ISDN-a
Put od krajnjeg uređaja do priključnog mesta u krajnjoj digitalnoj ISDN centrali

podeljen je na nekoliko deonica, a između njih postoje referentne tačke u ulozi
priključnih mesta. Referentne tačke se po dogovoru označavaju slovima od R do U.
Svaka deonica treba da sadrži određeni broj funkcija.
 TE1 (ISDN terminal) – krajnji uređaj korisnika prilagođen ISDN-u, (TE1 –
Terminal Equipment 1), npr. ISDN telefon, fax grupe 4, ISDN PC kartica, video
telefon.
 TE2 (ne-ISDN terminal) - krajnji uređaj korisnika koji nije prilagođen ISDN-u,
(TE2 – Terminal Equipment 2), npr. analogni telefonski aparat, fax grupe 3, dial-
up modem.
 TA (terminal adapter) - uređaj koji omogućuje konverziju funkcija krajnjeg
uređaja TE2 priključenog na referentnu tačku R, u funkcije koje odgovaraju
referentnoj tački S (TA – Terminal Adapter).
 NT1 (Network Termination 1) – mrežni priključak (završetak) sa funkcijama
nivoa 1 referentnog ISO/OSI modela protokola, tj. funkcijama koje se odnose na
fizički i električni završetak ISDN-a na strani korisnika. Obavlja i funkcije
održavanja.
 NT2 (Network Termination 2) – mrežni priključak sa funkcijama sva tri niža
nivoa referentnog modela ISO/OSI modela protokola (nivoi 1, 2 i 3). U osnovne
funkcije ove grupe ubraja se komutacija, odnosno koncentracija saobraćaja. Može

da predstavlja privatnu ISDN centralu (ISDN PBX) ili LAN. Koristi se po potrebi
(samo za bazni pristup). Maksimalno 8 TA i/ili TE uređaja se može povezati na S
magistralu. Kada ga nema S i T se preklapaju.
 R – referentna tačka između TE2 (ne-ISDN terminal) i TA.
 S – referentna tačka između korisničkog terminala TE1 ili TA i NT2.
 T – referentna tačka između NT1 i NT2.
 U – referentna tačka između NT1 i NID-a (uređaja koji na demarkacionoj tački
razdvaja pretplatničku opremu od infrastrukture telefonske kompanije.
Od centrale (čvor ISDN-a) do referentne tačke U signal se, u slučaju baznog ISDN
pristupa, prenosi jednom simetričnom paricom. Unutar korisničke mreže, T i S magistrale
su 8-žičane magistrale. Dva para žica se koriste za predaju i prijem, a preostale žice se
koriste za napajanje terminalnih uređaja (Slika 5.7). Priključci a i b se ne koriste u ISDN-
u. Predajna (c i d) i prijemna linija (e i f) prenose podatke i upravljačke informacije dok
se preko g i h vrši prenos napajanja (što je važno u slučaju kada nema lokalnog
napajanja).
Slika 5.7. Veza od krajnjeg uređaja korisnika (TE) do mrežnog priključka (NT)
5.1.3. ISDN fizički nivo
Nivo 1 referentnog ISO/OSI modela (fizički nivo) kod ISDN-a je definisan ITU-T
preporukom I.430 za bazni pristup, odnosno I.431 preporukom za primarni pristup. Bazni
pristup koristi pseudo-ternary signalizaciju (Slika 5.8). Binarna 1 se predstavlja preko
nultog naponskog nivoa, a binarna 0 sa pozitivnim ili negativnim impulsom 750 mV
±10%. Svaka naredna 0 je suprotnog polariteta u odnosu na prethodnu. Trajanje impulsa
je 100% bitskog intervala.
Slika 5.8. Pseudo-ternary format signala
Na slici 5.9 je prikazana struktura frejma (okvira) na fizičkom nivou za bazni i

primarni pristup baziran na multipleksiranju u vremenskom domenu. Trajanje frejma za
bazni pristup (Slika 5.9a) je 250 ms što daje brzinu od 4000 frejmova u 1 sekundi. Svaki
frejm se sastoji od dve 8-bitne grupe od B1 kanala, 4 bita od D kanala i dve 8-bitne grupe
od B2 kanala. Stoga je ukupan broj bitova (bez signalizacionih bitova) 36 i to 16 bitova
od svakog B kanala (što daje bitsku brzinu od 16*4000=64 kbps po B kanalu) i 4 bita od
D kanala (što daje bitsku brzinu od 4*4000=16 kbps po D kanalu).
Trajanje frejma za primarni 1.544 Mbps pristup (Slika 5.9b) je 125 ms što daje brzinu
od 8000 frejmova u 1 sekundi. Svaki frejm ima framing bit F nakon čega sledi 24
vremenskih slotova od po 8 bitova (svaki slot predstavlja jedan 64 kbps kanal). Tipično
se ova struktura koristi da podrži 23 B kanala i jedan 64 kbps D kanal.
Trajanje frejma za primarni 2.048 Mbps pristup (Slika 5.9c) je 125 ms što daje brzinu
od 8000 frejmova u 1 sekundi. Prvi vremenski slot (framing channel) se koristi za
potrebe sinhronizacije, a preostalih 31 vremenskih slotova od po 8 bitova se koriste za
korisničke kanala (svaki slot predstavlja jedan 64 kbps kanal). Tipično se ova struktura
koristi da podrži 30 B kanala i jedan 64 kbps D kanal.
a)
b)
c)
Slika 5.9. Struktura frejma na fizičkom nivou ISDN-a za: a) bazni pristup, b) primarni
1.544 Mbps pristup, c) primarni 2.048 Mbps pristup
Kod baznog pristupa ukupna bitska dužina frejma je zapravo 48. Pored 36 bitova B i
D kanala, on nosi još 12 dodatnih signalizacionih bitova koji formiraju kanal za
održavanje (što daje bitsku brzinu od 12*4000=48 kbps po kanalu za održavanje). Kako
se koriste posebne fizičke veze za predaju i prijem između TE i NT-a (vidi sliku 5.7)
izgled frejma se razlikuje zavisno od smera prenosa (od TE-a prema NT-u ili od NT-a
prema TE-u) (Slika 5.10).
Posmatrajmo najpre smer od TE prema NT-u. Bit F je framing bit i on je uvek
pozitivan impuls. Bit L je DC balansni bit koji se postavlja kao negativan impuls. F-L
bitovi sinhroniziraju prijemnik na početku frejma. Prva nula koja sledi nakon F-L bitova
kodira se kao negativan impuls nakon čega se primenjuje pseudo-ternary pravilo
objašnjeno na slici 5.8. Nakon toga slede 8 bitova B1 kanala, DC balansni bit (L), 1 bit D
kanala i opet DC balansni bit (L). Bit Fa je tkz. auxiliary framing bit koji se ili setuje na
nulu ili se koristi za multifrejm. Nakon njega sledi DC balansni bit (L), 8 bitova kanala
B2, opet DC balansni bit (L), 1 bit D kanala, itd.
U smeru od NT-a prema TE-u, struktura frejma je slična s tim što se javljaju dodatni
signalizacioni bitovi kojima se zamenjuju neki od DC balansnih bitova. Bit E je tkz. D-
echo kanalni bit kojim NT vrši retransmisiju zadnjeg bita kanala D primljenog od TE-a, a
u cilju razjašnjenje zagušenja u kanalu D u slučaju tzv. multipoint linije koja povezuje
višestruke TE uređaje sa NT-om. Bit A je aktivacioni bit kojim se aktivira ili deaktivira
TE (ako nema aktivnosti uređaj ide u mod male potrošnje). Bit N se obično setuje na 1.
Bitovi N i M se mogu koristiti za multifrejmove. S bitovi su rezervni i oni se čuvaju za
buduću standardizaciju.
Slika 5.10. Kompletna struktura frejma za bazni pristup
Umesto pseudo-ternary koda sa slike 5.7, ponekad se za bazni pristup koristi 2B1Q
(en. two binary one quarternary - 2B1Q) linijski kod baziran na PAM (impulsna
amplitudska modulacija, en. Pulse Amplitude Modulation – PAM) tehnologiji. Njime se
povorke bitova mapiraju u višenivovske signale. Kod 2B1Q koda, povorka od dva bita
(en. dibit) se mapira u jedan od moguća četiri nivoa signala (en. quat) (tkz. 4-PAM)
(Slika 5.11). Simbolska brzina je 80 kboda (simbol je trajanja 12.5 µs), dok je
maksimalna bitska brzina prenosa podataka 160 kbps (bitski interval je 6.25 µs) umesto
192 kbps. Frekvencijski opseg ISDN-a je u tom slučaju do 80 KHz.
Slika 5.11. 2B1Q linijski kod
Alternativno, umesto 2B1Q može da se koristi 4B3T (en. four binary three ternary -
4B3T) linijski kod kod koga se povorka od četiri bita mapira pomoću tri impulsa (+
impuls, - impuls i 0) (Slika 5.12) pa je u ovom slučaju simbolska brzina 120 kboda uz
istu bitsku brzinu od 160 kbps. Frekvencijski opseg ISDN-a je u ovom slučaju 120
KHz.
Slika 5.12. 4B3T linijski kod
5.2. xDSL tehnologija
DSL definicija i podela

Digitalna pretplatnička linija, DSL, predstavlja integrisani servis koji
omogućava brzine prenosa do nekoliko Mbps preko bakarne pristupne mreže
korišćenjem postupaka multipleksiranja, demultipleksiranja, modulacije i
demodulacije. Pri tome, digitalna pretplatnička linija je nešto više od prenosne linije jer
se ona odnosi na sistem ili tehnike za prenos podataka koristeći konvencionalne analogne
mogućnosti.
DSL je u suštini pristupna tehnologija preko bakarne mreže, a čini je familija
tehnologija sa zajedničkim imenom xDSL. Tekuće xDSL tehnologije omogućavaju
telefonskim kompanijama da preko postojećih simetričnih (upredenih) bakarnih parica
ponude prenos jednog i/ili većeg broja video kanala, brzi prenos podataka i osnovne
telefonske servise.
Sve xDSL tehnologije se generalno mogu podeliti na:
- simetrične DSL tehnologije; brzine prenosa su iste u oba smera (downstream-u i
upstream-u) što je tipičan zahtev za poslovne korisnike,
- asimetrične DSL tehnologije; veća propusnost u jednom smeru u odnosu na
drugi; sa obično većim brzinama prenosa u smeru od centrale ka korisniku
(downstream) nego u smeru od korisnika ka centrali (upstream) prilagođeno
aplikacijama koje koriste rezidencijalni korisnici kao što su WEB pretraživanje,
video na zahtev (en. Video on Demand – VoD) servis i dr.
Ova podela je samo načelna, budući da neke xDSL tehnologije mogu da budu
simetrične i asimetrične i da podržavaju višestruke brzine prenosa.
Simetrične DSL tehnologije generalno koriste modulacione tehnike u osnovnom
opsegu (en. baseband modulation) kao što je impulsna amplituska modulacija ili PAM.
Stoga se frekvencijski spektar tako modulisanog signala kreće od 0 Hz kako bi se
iskoristila činjenica da je slabljenje u telefonskim paricama malo na niskim
frekvencijama.
Asimetrične DSL tehnologije generalno koriste modulacione tehnike sa propusnim
pojasom (en. passband modulation) kao što su recimo kvadraturna amplitudska
modulacija (QAM) i fazno amplitudska modulacija bez nosioca (en. carrierless

phase/amplitude modulation - CAP). Time se izbegava korišćenje nižih frekvencija za
potrebe DSL servisa, koje se onda koriste npr. od strane servisa za prenos govornog
signala. Stoga asimetrične DSL tehnologije, za razliku od simetričnih, mogu da
koegzistiraju odnosno da dele resurse telefonske parice sa klasičnim telefonskim
servisima kao što su telefonija i ISDN BRI servis.
Opšti DSL referentni model

Blok dijagram opšteg DSL referentnog modela je prikazan na slici 5.13.
Slika 5.13. Blok dijagram opšteg DSL referentnog modela
DSL sistem se sastoji iz:

 pretplatničkog dela,
 dela koji se nalazi u okviru lokalne telefonske centrale i
 lokalne petlje koja povezuje ova dva dela.
Odgovarajući DSL modem predstavlja interfejs između lokalne petlje i telefonske
centrale. Na strani pretplatnika se takođe nalazi DSL modem. Upravo se termin digitalna
pretplatnička linija koristi da označi analognu lokalnu petlju između lokalne centrale i
pretplatnika koja je završena na oba svoja kraja odgovarajućim DSL modemima.
U zavisnosti od tipa DSL-a podržana je ili nije koegzistencija sa govornim signalom u
okviru iste bakarne pristupne petlje. U slučaju koegzistencije, na strani pretplatnika i na
strani telefonske centrale se instaliraju razdelnici (en. splitter) koji razdvajaju ove dve
vrste saobraćaja. Centrala obezbeđuje DSL servis na pretplatničkom priključku koristeći
DSL pristupni multiplekser (en. DSL Access Multiplexer – DSLAM) koji obično sadrži
veći broj DSL modema za opsluživanje većeg broja pretplatnika.
Kao što se sa slike 5.13 vidi, od postojeće telefonske infrastrukture koristi se samo
pristupni deo mreže (lokalna petlja) dok se ostatak mreže zaobilazi jer se već u lokalnoj
centrali DSL širokopojasni saobraćaj (DSL data) odvaja od govornog signala (POTS) i
šalje mrežom za prenos podataka (en. data network), dok se govorni signali šalju ka
JKTM (PSTN).
Zajedničko za sve DSL sisteme je da pokušavaju da ostvare maksimalan protok pri
prenosu po klasičnim simetričnim bakarnim paricama. U zavisnosti od dodatnih uslova
(dužine, debljine i opšteg kvaliteta parice) u lokalnoj petlji, različiti DSL sistemi mogu
ostvariti veće ili manje protoke. Zavisnost potencijalnog propusnog opsega DSL-a od
dužine linije prikazana je na slici 5.14. Pretpostavlja se da su svi ostali činioci optimalni.
Sve xDSL linije pravljene su sa određenim ciljevima. Prvo, usluga mora da radi
pomoću postojeće lokalne simetrične parice 3. kategorije. Drugo, ona ne sme da ometa
korisnikove postojeće telefone i faksove. Treće, brzina prenosa mora biti mnogo veća od
56 kbps. Četvrto, xDSL linija mora stalno biti aktivna uz određenu mesečnu naknadu.
Slika 5.14. Propusni opseg za DSL u zavisnosti od dužine neoklopljene simetrične

parice 3. kategorije
Kapacitet odnosno maksimalan protok podataka kroz telefonsku paricu zavisi ne

samo od odnosa signal/šum već i od primenjenog postupka modulacije, kodiranja,
usvojene margine šuma pri projektovanju DSL sistema i zahtevane verovatnoće greške.
Osnovni zahtevi za performanse DSL sistema su obično specificirani u obliku
prihvatljive bitske brzine greške (en. Bit Error Rate – BER) i odgovarajuće margine
šuma. Standard je BER=10-7 sa marginom šuma 5 ili 6 dB. Specifikacija za marginu
šuma znači da se očekuje da sistem radi sa BER-om ne većim od standarda kada šum
poraste za nivo jednak margini šuma. U normalnim uslovima, BER je mnogo manji od
standardnog 10-7.
Prenos DSL podataka u oba smera po jednoj telefonskoj simetričnoj parici se može
ostvariti na više načina:
- Potiskivanje eho signala - Ceo raspoloživi opseg se koristi za prenos podataka u
oba smera.
- Frekvencijski multipleks - Raspoloživi opseg se deli na dva podopsega između
kojih se po pravilu definiše dodatni zaštitni opseg. Koristi se kao jedna od
varijanti za ADSL.
- Kombinacija potiskivanja eha i frekvencijskog multipleksa. Raspoživi
frekvencijski opseg se deli na kanale (podopsege) od kojih se neki koriste za
prenos u jednom smeru, a neki u oba smera. Koristi se kod HDSL2 i kao jedna od
varijanti ADSL-a.
- Varijanta u kojoj se potiskivanje eho signala koristi umesto filtriranja u sistemu sa
frekvencijskim multipleksom.
5.3. Tipovi xDSL tehnologija
5.3.1. HDSL tehnologija
Prva razvijena simetrična verzija DSL-a, HDSL (en. High Speed DSL – HDSL)
tehnologija ili digitalna pretplatnička linija velikog protoka je zamišljena kao
alternativa T1/E1 servisu. Prevashodno se koristi kod iznajmljenih linija i u drugim
slučajevima gde je bitan simetričan prenos relativno velikog protoka. Ne podržava

istovremeni prenos govora, pa nije pogodan za rezidencijalnu (kućnu) primenu. HDSL je
standardizovan ITU G.991.1 preporukom. HDSL servis je tipično namenjen
poslovnim korisnicima i za primene kod kojih se zaheva visok kapacitet mreže za pristup.
Na osnovu HDSL-a su se razvili ostali savremeni tipovi simetričnog DSL-a.
HDSL tehnologija je tradicionalno bila namenjena za obezbeđivanje T1 (1.544 Mbps)
servisa u SAD i E1 (2.048 Mbps) servisa u Evropi preko jedne (2 žice), dve (4 žice) ili tri
parice (6 žica). Tako,na primer, dualna dupleks arhitektura u vidu dva paralelna kanala,
odnosno dve parice, omogućava da se ukupni protok podataka podeli na dva kako bi
svaki kanal nosio po polovinu protoka.
U SAD, prva generacija HDSL sistema sa brzinom od 1.544 Mbps realizovana je
korišćenjem 2B1Q linijskog koda i korišćenjem dve parice pri čemu je protok po parici
784 kbps (uključujući i kontrolne bitove).
U Evropi je prva generacija uz pomoć 2B1Q koda obezbeđivala brzine prenosa od
2.320 Mbps preko jedne, dve ili tri parica. Ukoliko se koriste dve parice, protok po parici
je 1.168 Mbps, a ako se koriste tri parice, protok po parici je 784 kbps. Alternativno se
koristila i CAP modulacije koja je omogućavala brzine prenosa od 2.048 Mbps preko
jedne ili dve parice.
Korišćenje većeg broja parica za prenos omogućava realizaciju HDSL servisa na
većim rastojanjima, jer je bitska brzina na svakoj od bakarnih linija manja, i
obrnuto, korišćenje manjeg broja parica ograničava prenos HDSL servisa na kraća
maksimalna dozvoljena rastojanja jer je brzina prenosa po bakarnoj liniji veća.
Naravno, veći broj parica po pretplatniku znači da se jednim telefonskim kablom
može opslužiti manji broj pretplatnika.
Uglavnom se danas koristi 2B1Q (4-PAM) i CAP modulacija pri čemu se prenos
podataka u oba smera ostvaruje tehnikom potiskivanja eho signala. Makimalni
domet za HDSL servis realizovan preko dve parice i sa 4-PAM modulacijom je 3.7 km za
prečnik žice od 2r=0.5 mm.
Frekvencijski spektar HDSL-a realizovan preko 2B1Q i CAP modulacije je prikazan
na slici 5.15a gde je upoređen sa T1 servisom realizovan preko AMI (en. Alternate Mark
Inversion – AMI) modulacije (Slika 5.15b). Slika pokazuje da AMI-T1 koristi skoro 4
puta širi frekvencijski opseg nego 2B1Q-HDSL i skoro 9 puta širi opseg od onog kojeg
koristi CAP-HDSL.
a) b)
Slika 5.15. a) Frekvencijski spektar HDSL signala, b) AMI modulacija
5.3.2. SHDSL tehnologija
SHDSL (en. Single Pair High Speed DSL – SHDSL) tehnologija je definisana ITU
preporukom G.991.2 poznatom i kao G.shdsl. SHDSL definiše rad na bitskim
brzinama od 192 kbps do 2.304 Mbps sa koracima od po 8 kbps preko jedne parice.
Sistem definiše samo prenos sa simetričnim protokom, odnosno istim brzinama prenosa u
downstream i upstream smeru. SHDSL sistemi su primarno namenjeni za poslovne
aplikacije. Opciono je moguće da se prenos vrši i pomoću više parica ako se zahteva rad
na većim rastojanjima. SHDSL uključuje mnoge osobine prethodno razvijenih ali ne i
standardizovanih HDSL2, HDSL4 i ETSI SDSL-a tehnologija. Realizuje se preko
16-TCM PAM modulacije. Spektralna maska za SHDSL je prikazana na slici 5.16 za
različite brzine prenosa (oznaka SGSC je skraćenica za spektralnu gustinu snage signala).
Slika 5.16. Spektralna maska za SHDSL
5.3.3. ADSL tehnologija
ADSL (en. asymmetric DSL – ADSL) tehnologija, odnosno asimetrična digitalna

pretplatnička linija, je DSL tehnologija prvenstveno namenjena za pristup širokopojasnim
servisima od kuće, dakle preko jedne parice. Definisana je ITU preporukom G.992.1
poznatom i kao G.dmt. ADSL je razvijen 80-tih godina prošlog veka za potrebe
kablovske televizijske industrije u cilju obezbeđivanja servisa tipa video na zahtev.
Sredinom 90-tih godina ADSL je praktično našao veliku primenu u pružanju servisa za
koje su potrebne velike brzine prenosa (npr. Internet). Danas, ova tehnologija omogućava
zajednički istovremeni rad analogne telefonije i digitalnih servisa (ISDN BRA) sa jedne
strane i širokopojasnih servisa sa druge strane po istoj parici.
Asimetričnost podrazumeva da je znatno veći protok obezbeđen za smer ka krajnjem
korisniku nego obrnuto. Ovakav način podele protoka je optimalan za najveći broj servisa
za koje je korisnik, koji pristupa od kuće, zainteresovan. U zavisnosti od dužine lokalne
petlje, brzine prenosa kod ADSL-a su do 8 Mbps u downstream-u i od 16 kbps do
896 kbps u upstream-u. U principu, što je kraća lokalna petlja to je veća brzina prenosa.
Modulacione tehnike kod ADSL-a

Odabrani modulacioni postupak za ADSL je diskretna višetonska modulacija,
DMT (en. Discrete Multitone Modulation - DMT) primenjena u opsegu širine 1.104
MHz podeljenom na 256 nezavisnih kanala ili podospega, svaki širine 4312.5 Hz (Slika
5.17). Kanal 0 se koristi za telefonski servis. Kanali 1 do 5 se ne koriste da bi se govorni

signal što bolje odvojio od signala podataka. Od preostalih 250 kanala, dva se koriste za
upravljanje (po jedan za svaki smer prenosa), tako da za korisničke podatke ostaje 248
kanala. Svaki od preostalih kanala u načelu se može koristiti za potpun dupleksni prenos
podataka, ali će viši harmonici, preslušavanje i drugi efekti ograničiti brzinu prenosa na
vrednost znatno nižu od teorijske. Davalac usluga određuje koliko će kanala koristiti za
prenos ka centrali, a koliko za prenos ka korisniku. Odnos 50:50 je tehnički izvodljiv, ali
davaoci ADSL usluga većinom rezervišu (80÷-90)% kanala za prenos ka korisniku
budući da taj smer dominantno zahteva veći kapacitet prenosa. Obično se 26 kanala
rezerviše za ADSL prenos ka centrali, a ostatak za ADSL prenos ka korisniku.
Slika 5.17. Rad ADSL linije sa DMT modulacionom tehnikom
Unutar svakog kanala koristi se sistem modulacije sličan standardu V.34, iako brzina
uzorkovanja nije 2400, već 4000 bodova. U svakom kanalu neprestano se nadzire kvalitet
linije i po potrebi podešava brzina prenosa podataka, tako da se brzina prenosa može
razlikovati od jednog kanala do drugog. Podaci se u svakom kanalu modulišu koristeći
QAM modulaciju primenjenu na sinusoidalni nosilac čija se frekvencija nalazi na
centralnoj frekvenciji kanala sa maksimalno 15 bita po bodu (simbolu), prema
odgovarajućem konstelacionom dijagramu. Time je maksimalna brzina prenosa po
kanalu 4000 bodova*15 bitova/bodu = 60 kbps.
Uz, recimo 224 kanala za prenos ka korisniku i 15 bitova po simbolu pri 4000
bodova, propusni opseg za prenos ka korisniku iznosi 13.44 Mbps. U praksi, odnos
signal/šum ne dozvoljava tako veliku brzinu prenosa, ali se u kraćim vremenskim
intervalima i kroz visokokvalitetne linije postiže 8 Mbps, što objašnjava visoku vrednost
predviđenu standardom.
Alternativni modulacioni postupak koji se koristi kod ADSL-a je fazno amplitudska
modulacija bez nosioca ili CAP i ona se primenju kod ADSL sistema sa adaptivnom
promenom brzine (en. Rate Adaptive ADSL – RADSL). RADSL koristi iste frekvencijske
opsege za prenos ka i od korisnika kao i ADSL.
Frekvencijski spektar ADSL-a

Penos podataka u oba smera kod ADSL-a se realizuje korišćenjem tehnike
frekvencijskog multipleksiranja (FDM). Frekvencijski spektar dodeljen ADSL-u je
podeljen u tri opsega (Slika 5.18):
 opseg od 300 Hz - 4 KHz namenjen za prenos analognog telefonskog govornog
signala ili prenos signala preko modema bitskom brzinom do 56 kbps; Razmak od
4 kHZ do oko 26 kHz se koristi kao tkz. Guard band za preslušavanje,
 Opseg od oko 26 KHz do oko 138 MHz namenjen za prenos ADSL podataka u
upstream-u (od korisnika),
 Opseg od oko 138 KHz do oko 1.1 MHz namenjen je prenosu ADSL podataka u
downstream-u (ka korisniku).
Ukoliko se umesto FDM-a koriste tehnike za potiskivanje eho signala, tada opseg za
downstream smer počinje od oko 26 KHz odnosno preklapa se sa opsegom za upstream.
U tom slučaju imamo veći propusni opseg za smer ka korisniku pa je moguće realizovati
i veće brzine prenosa. Za uzvrat preslušavanje u upstream kanalu je povećano.
Slika 5.18. Frekvencijski spektar ADSL-a i klasičnog telefonskog servisa (POTS)
Ukoliko je potrebno omogućiti zajednički istovremeni rad digitalnog ISDN BRA

(bazni pristup) i ADSL-a, frekvencijski spektar i raspored kanala su prikazani na slici
5.19 i u tabeli 5.1, respektivno.
Slika 5.19. Frekvencijski spektar ADSL-a i baznog ISDN pristupa sa 2B1Q linijskim
kodom
Tabela 5.1 Raspored kanala

Tipična konfiguracija ADSL veze

Blok dijagram tipične konfiguracije ADSL veze je prikazan na slici 5.20a.
a)
b) c)
Slika 5.20. a) Tipična konfiguracija ADSL veze, b) ADSL veza na strani korisnika, c)
ADSL veza na strani lokalne centrale
Pretplatnička oprema se povezuje na telefonsku kompaniju na demarkacionoj tački

(Slika 5.20a). Na demarkacionoj tački uređaj nazvan NID izoluje pretplatničku opremu
od strane telefonske kompanije. Odmah pored NID-a (a ponekad i u kombinaciji sa njim)
nalazi se POTS razdelnik (POTS splitter na slici 5.20b), koga čine dva filtra (jedan je
nisko-propusni NF, a drugi visoko-propusni VF filtar) koji razdvajaju govor od
modemskih signala ADSL-a. Tri para žica se povezuje na razdelnik. Jedan par se
povezuje na NID, a ostala dva para su povezana na pretplatničku opremu. Jedan
pretplatnički par (POTS) je povezan na telefon tako da se ovom vezom ostvaruje servis
govorne komunikacije (standardni telefon), a drugi (ADSL) je povezan na ADSL
modem (ATU-R na slici 5.20b) i zadužen je da obezbedi podršku ADSL servisu. ADSL
modem je u stvari uređaj za obradu digitalnog signala, podešen tako da radi kao
paralelni skup od 250 QAM modema različitih nosećih frekvencija. Pošto su
savremeni ADSL modemi uglavnom spoljni, računar sa modemom mora biti povezan
brzom vezom. Obično se računar opremi mrežnom karticom i uspostavi se kratka
Ethernet mreža sa dva čvora: računarom i ADSL modemom. Ponekad se umesto Ethernet
kartice koristi USB priključak ili interni ADSL modem.
Na drugom kraju telefonske linije, u telefonskoj centrali nakon glavnog
distribucionog ormana (en. Main Distribution Frame – MDF), takođe se instalira
višestruki POTS razdelnik (POTS Splitter na slici 5.20c). Njime se frekvencijski

izdvajaju govorni signali (POTS) i šalju klasičnoj govornoj telefonskoj centrali (en. POTS
switch), dok se signali iznad 26 KHz (ADSL) usmeravaju ka DSL pristupnom
multiplekseru (en. DSL Access Multiplexer – DSLAM) koji sadrži istu vrstu uređaja za
obradu digitalnog signala kao ADSL modem (tj. sadrži veći broj modemskih ADSL-
kartica, tkz. ATU-C na slici 5.20c).
DSLAM multipleksira ADSL-saobraćaj koji potiče od mnogobrojnih krajnjih ADSL-
korisnika na brzu ATM-mrežu (en. Asynchronous Transfer Mode - ATM, asinhroni način
prenosa) za prenos podataka (DATA network) posredstvom tzv. univerzalnog
pristupnog koncentratora (en. universal access concentrator – UAC, nije prikazan na
slici 5.20c) smeštenog u lokalnoj centrali. Ovo potpuno razdvajanje sistema prenosa
govora od ADSL-saobraćaja olakšava telefonskoj kompaniji instaliranje ADSL servisa
novim korisnicima. Potrebno je dakle samo instalirati DSLAM i razdelnik i spojiti ADSL
pretplatnika na razdelnik.
Treba reći da su POTS razdelnici pasivni uređaji što znači da i u slučaju prestanka
napajanja DSLAM-a električnom energijom ili nekog drugog kvara na DSLAM-u,
POTS-saobraćaj ostaje sačuvan.
5.3.4. ADSL lite tehnologija

ADSL lite je donekle pojednostavljena verzija ADSL-a. Razvijen je kao plag and
play sistem što podrazumeva jednostavnu instalaciju na strani pretplatnika jer nije
potreban razdelnik. Instalacija se svodi na instalaciju ADSL lite modema što po
složenosti gotovo da ne prevazilazi instalaciju klasičnih analognih modema u govornom
opsegu (Slika 5.21). Sam ADSL lite modem u sebi sadrži mikrofiltar propusnik visokih
frekvencija VF (koji je kod ADSL-a bio deo razdelnika) koji prigušuje frekvencije ispod
26 kHz ograničavajući uticaj govornog signala na ADSL signal.
Slika 5.21. Instalacija ADSL lite sistema sa dodatnim NF filtrom
Odsustvo razdelnika povećava preslušavanje iz DSL-a u govorni opseg pa se javlja

problem dodatne degradacije govornog signala. Zbog toga novija rešenja predviđaju
ugradnju dodatnog mikrofiltra propusnika niskih frekvencija NF između klasičnog
telefonskog aparata i telefonskog priključka. Ovaj filtar praktično zamenjuje razdelnik na
strani govornog signala i prigušuje frekvencije iznad 3.4 kHz. Protok u smeru ka
korisniku je do 1.5 Mbps, a u suprotnom smeru do 500 kbps. Pogodan je za brz pristup
Internetu. Za ADSL lite ipak je potreban razdelnik u centrali, ali ne postoje troškovi
odlaska kod korisnika. ADSL lite je standardizovan ITU preporukom G.992.2
poznatom i kao G.lite. ADSL modemi dostupni na tržištu mogu da se konfigurišu za
prenos ADSL i ADSL lite signala, odnosno podržavaju oba standarda.
5.3.5. ADSL2 i ADSL2+ tehnologija
U cilju poboljšanja ADSL servisa, napravljen je izvestan broj unapređenja u odnosu

na karakteristike koje su specificirane preporukom ITU-T G.992.1. Ova unapređenja su
definisana u okviru standarda ITU-T G.992.3 za ADSL2 i većina njih nije obavezna
kod svakog ADSL2 sistema.
Kao dodatak ovim sistemima može se naći jednobitna konstelacija za poboljšanje
performansi na dužim petljama na kojima ranije nije bilo moguće obezbediti adekvatne
performanse za ADSL prenos. Trelis kodiranje, ranije opciono, sada postaje obavezno za
ADSL2 sistem. Frekvencija na koju je podeljen upstream i downstream opseg je
276 kHz, umesto 138 kHz, kako bi se povećao kapacitet prenosa ka centrali.
Dodatnih 256 kbps za upstream smer se može dobiti ako se opseg namenjen za
POTS signale iskoristi za prenos podataka. Dakle, ADSL2 poboljšanja donose kako
povećanje maksimalnog rastojanja na kome se može obaviti prenosi tako i
povećanje kapaciteta prenosa. Prema korisniku je maksimalna brzina do otprilike
12 Mbps, a u suprotnom smeru je 1.5 Mbps. Takođe, ADSL2 skraćuje trajanje
inicijalizacije pri uspostavi linije sa 10 s na 3 s i podržava usnopljavanje dve ili više
upredenih parica u jednu ADSL2-liniju. Rezultat usnopljavanja parica je puno veća
fleksibilnost prenosnih brzina u downstream smeru. ADSL2 podržava i servise bazirane
na komutiranju paketima kao što je Ethernet.
Dodatna specifikacija bazirana na ADSL2 servisu je nazvana ADSL2+ (ITU-T
G.992.5 preporuka). Bitniji dodatak u ADSL2+ jeste produžetak gornje granice za
downstream propusni opseg od originalnog 1.104 MHz (kod ADSL-a i ADSL2) na
2.208 MHz. Ovo rezultira u većim downstream bitskim brzinama na petljama kraće i
srednje dužine. Na slici 5.22 je prikazan grafik zavisnosti brzine prenosa od dužine petlje
za ADSL2 i ADSL2+. Može se primetiti značajno povećanje downstream prenosnih
brzina na lokalnim petljama kraćim od otprilike 1520 m, dok upstream prenosna brzina
doseže do 1-1.5 Mbps. Naravno, obe brzine zavise o uslovima u lokalnoj petlji. ADSL2+
je moguće koristiti i u svrhu smanjenja preslušavanja.
Slika 5.22. Grafik zavisnosti brzine prenosa od dužine petlje, a cilju poređenja ADSL2 i
ADSL2+ servisa (1 kilofeet ≈ 305 m)
5.3.6. VDSL tehnologija
Digitalna pretplatnička linija vrlo velikog protoka, VDSL (en. Very-high bit rate DSL
– VDSL) je trenutno varijanta DSL-a sa najvećim protokom, koja obezbeđuje desetine
Mbps korisnicima, a za potrebe pristupa Internetu, video konferencijama, telemedicini i
učenju na daljinu. VDSL je proširenje postojeće ADSL tehnologije; ipak, obezbeđivanje
većih brzina prenosa je moguće ostvariti samo preko kraćih lokalnih petlji (petlje
dužine 1 km i kraće). Definisana je ITU preporukama G.993.1 i G.993.2.
U suštini, razvijena arhitektura za VDSL je veoma slična sa hibridnom optičko-
koaksijalnom mrežom. Optički prenos se koristi da poveže lokalnu centralu (LE) i
prenosnu optičku mrežnu jedinicu ONU (en. Optical Network Unit – ONU) koja može
biti, na primer, na kraju ulice (Slika 5.23). ONU u sebi objedinjuje VDSL modeme,
razdelnike i opto-električne pretvarače za konverziju sa optičkog na električni signal.
Preostalo (kratko) rastojanje između optičke mrežne jedinice i pretplatničkog priključka
pokriveno je korišćenjem VDSL prenosa preko običnih bakarnih parica. Ova
arhitektura može biti nazvana hibridno optičko-bakarna mreža.
Slika 5.23. VDSL arhitektura
VDSL može da podrži simetrične i asimetrične bitske brzine prenosa. Prva generacija
VDSL-a (poznata kao VDSL1) može da podrži simetričnih 13 ili 26 Mbps, dok
asimetrični prenos može da obezbedi do 52 Mbps u downstream-u i do 6.4 Mbps u
upstream-u (Tabela 5.2). Najveće brzine u downstream smeru mogu biti dostignute samo
preko kratkih petlji.
Tabela 5.2. Brzine prenosa kod VDSL-a
VDSL stoga može biti pogodan za obe široke kategorije primena: rezidencijalne
aplikacije (većinom asimetrični prenos) i poslovne aplikacije (većinom simetrični
prenos). Kao i ADSL, VDSL je takođe sposoban da radi u prisustvu postojećeg POTS ili
BRA ISDN pristupa koristeći isti koncept razdelnika. Frekvencijska raspodela kanala
prikazana je na slici 5.24. Gornja granična frekvencija u frekvencijskom opsegu kojeg
koristi VDSL iznosi najviše 30 MHz u sistemima čiji je domet prenosa kraći od 300 m,
odnosno najviše 10 MHz u sistemima čiji domet doseže do 1 km.
Slika 5.24. Raspodela VDSL, POTS i N-ISDN (bazni pristup) kanala koristeći FDM
5.4. Modulacione tehnike koje se koriste u xDSL tehnologijama

Različiti tipovi DSL-a koriste različite tipove modulacija. Najčešće se koriste
diskretna višetonska modulacija (DMT), fazno amplituska modulacija bez nosioca (CAP)
i impulsno amplitudska modulacija (PAM).
5.4.1. PAM modulacija
PAM modulacija odvija se na fizičkom nivou ISDN-a i nekih HDSL veza. U procesu
modulacije formiraju se diskretni amplitudski nivoi (simetričnih oko 0 V) u osnovnom
opsegu frekvencija (Slika 5.25). Pojedine HDSL i SDSL tehnologije koriste PAM sa
četiri nivoa (4-PAM), sa linijskim kodom 2B1Q. Četiri napona koriste se da prikažu 4
moguće kombinacije od po dva bita (tkz. direktno kodovanje) pri čemu se primenjuje
Gray mapiranje (grupe bitova mapirane u susedne amplitudske nivoe se razlikuju u samo
jednom bitu) . HDSL2 koristi PAM sa 16 nivoa (16-PAM). Blok šema sistema sa PAM
modulacijom je prikazana na slici 5.26.
Slika 5.25. a) 4-PAM signal, b) kodiranje

Slika 5.26. PAM primopredajnik
5.4.2. Modulacija sa jednim nosiocem

Modulacija sa jednim nosiocem (en. Single Carrier Modulation – SCM) zasnovana je
na dva nezavisna PAM signala koji modulišu dva ortogonalna sinusoidalna nosioca iste
frekvencije (signal u fazi i signal u kvadraturi). Frekvencija nosioca je unutar propusnog
opsega pretplatničke linije. Svaki simbol koji se prenosi formira se od određenog broja
sukcesivnih bita zavisno od korišćenog konstelacionog dijagrama (Slika 5.27).
Slika 5.27. Mogući izgledi konstelacionih dijagrama u slučaju QAM i CAP modulacije
Postoje dva varijante SCM: kvadraturna amplitudska modulacija, QAM, i fazno

amplitudska modulacija bez nosioca, CAP: Kod QAM sistema prenosi se i nosilac dok je
kod CAP sistema nosilac potisnut i rekonstruiše se u prijemniku. U ovoj sekciji će biti
predstavljena samo QAM modulacija.
QAM koristi sinusoidalne talasne oblike odgovarajuće tkz. noseće frekvencije fc.
Amplituda i faza sinusoidalnog talasa razlikuje simbole međusobno pa je stoga QAM, za
razliku od PAM, dvo-dimenzionalna modulaciona tehnika. Kako bi se povećala
efikasnost propusnog opsega QAM talasni oblici se konstruišu od 2 međusobno
ortogonalna nosioca SI(t) i SQ(t) koji zauzimaju isti frekvencijski opseg. Ako su
amplitude nosioca u fazi SI i nosioca u kvadraturu SQ u i-tom periodu simbola jednake Ii i
Qi, respektivno, QAM talasni oblik se može izraziti kao:
S QAM (t )  S I i (t )  S Qi (t )  I i cos(2f c t )  Qi sin( 2f c t )

(5.1)
 A i sin( 2f c t   i )
gde su:
Ai  I i2  Qi2 , tan( i )  I i / Qi (5.2)
Ai – amplituda i i – faza QAM sinusoidalnog talasa u i-tom periodu simbola. Primer
QAM talasnog oblika je prikazan na slici 5.28.
Slika 5.28. QAM signal u vremenskom domenu
Korišćenje sinusoidalnih talasnih oblika obezbeđuje pojasnu prirodu QAM-a. Spektar

QAM signala je lociran oko noseće frekvencije fc. Promenom fc, QAM spektar se može
1
locirati u željenom frekvencijskom opsegu (uz uslov f c  gde je T trajanje jednog
2T
simbola). Blok dijagram QAM predajnika je dat na slici 5.29. Ulazni niz podataka (data
in) se deli u grupe od nekoliko uzastopnih bitova pri čemu se svaka grupa mapira u jedan
QAM simbol shodno izabranom konstelacionom dijagramu (blok constellation encoder).
Uloga nisko-propusnih filtera (blok low-pas shaping filter) jeste ograničavanje i
uobličavanje spektra emitovanog signala. Naime ako je propusni opseg filtra mnogo veći
od 1/T, amplituda i faza nosioca se menjaju gotovo trenutno pri prelasku uz jednog u
drugi simbol kaošto se vidi sa slike 5.28.
Slika 5.29. a) Blok dijagram QAM predajnika, b) njegova kompleksna reprezentacija

Blok dijagram QAM prijemnika je prikazan na slici 5.30. Uključuje demodulator sa

nisko-propusnim filtrima za uobličavanje, ekvalajzer (blok complex equalizer), kola za
odlučivanje za obe komponente (u fazi i u kvadraturi) (blok decision – slicer) i
konstelacioni dekoder (blok constellation decoder). Kola za ekstrakciju takta (blok
carrier and timing recovery) određuje frekvenciju nosioca potrebnu za demodulaciju i
period trajanja simbola potreban za dalju obradu. Činjenica da je nakon demodulacije
dobijeni signal u osnovnom opsegu predstavlja prednost jer pojednostavljuje
implementaciju QAM primopredajnika koji rade sa visokom nosećim frekvencijama.
Slika 5.30. a) Blok dijagram QAM prijemnika, b) njegova kompleksna reprezentacija
5.4.3. Modulacija sa više nosioca
Sistemi sa jednim nosiocem imaju konstantnu spektralnu efikasnost odnosno

nose isti broj bitova po simbolu nezavisno od promene odnosa signal/šum (en.
Signal-noise ratio – SNR) duž propusnog frekvencijskog opsega. Sistem sa više
nosioca koristi drugačiji pristup za distribuciju informacionih bita u dostupnom
propusnom opsegu. Za razliku od sistema sa jednim nosiocem, oni obično ne prenose
konstantni broj bitova kroz propusni opseg. Sistem sa više nosioca deli propusni opseg
u set kanala ili podopsega, pri čemu svaki kanal podržava broj bitova
proporcionalan sa svojim SNR-om i propisanom verovatnoćom greške simbola.
Slika 5.31 ilustruje koncept podele propusnog opsega na kanale.
Slika 5.31. Podela dostupnog frekvencijskog opsega na kanale ili podopsege

Na slici 5.32 prikazano je kako ta podela rezultira u distribuciji bitova po kanalima

zavisno od promene SNR-a sa frekvencijom.
Slika 5.32. Sistem sa više nosioca koji podržava promenjiv broj bitova kroz raspoloživi
frekvencijki opseg
Podsimboli koji odgovaraju kanalima se sakupljaju tokom svakog perioda simbola i

time se formira signal sa više nosioca. Svaki sistem sa više nosioca može podržavati
stotine ili hiljade bitova, ali sa malom brzinom simbola. Sistem sa više nosioca može biti
posmatran kao više sistema sa jednim nosiocem koji rade paralelno, svaki sa određenom
nosećom frekvencijom (tkz. podnosiocem) i sa malom simbolskom brzinom.
Ključna prednost podele raspoloživog opsega u set paralelnih kanala je da se delovi
opsega koji su sa većim šumom ili većim slabljenjem izbegnu pri prenosu. Slika 5.33
ilustruje izbegavanje pojedinih kanala sa niskim SNR u dostupnom frekvencijskom
opsegu koji može da podrži prenos ispod 300 KHz i iznad 550 KHz, ali ne i između 300 i
550 KHz. Kanali sa niskim SNR-om u propusnom opsegu su jednostavno isključeni, dok
oni sa velikim SNR-om podržavaju prenos podataka.
Slika 5.33. Isključivanje kanala sa niskim SNR-om u sistemu sa više nosioca

Diskretna višetonska modulacija DMT je primer modulacije sa više nosioca. Ovde se

propusni opseg deli na 256 kanala, svaki širine 4.3125 kHz. Dodeljivanje kanala je
proizvoljno, a tipično se kod DSL tehnologija koje koriste tehniku frekvencijskog
multipleksiranja, kanali 6-31 koriste za odlazni tok podataka (upstream) a kanali 32-256
za dolazni tok podataka (downstream) (Slika 5.17). Unutar svakog kanala koristi se
kvadraturna amplitudska modulacija (QAM) kojom podaci svakog kanala modulišu
nosioc čija frekvencija odgovara centralnoj frekvenciji kanala. Kanali 16 i 64 su
rezervisani za pilot ton, koji služi za sinhronizaciju. Broj bitova po simbolu može se birati
odvojeno za svaki kanal (ali maksimalno do 15 bitova po simbolu), pa DSL modem može
biti podesiv za razne brzine, čak i u toku rada. Na slici 5.34 prikazan je blok dijagram
DMT predajnika.
Slika 5.34. Blok dijagram DMT predajnika
5.5. Preslušavanje (en. Crosstalk) i modelovanje preslušavanja na parici
Kada se telefonske parice kao komunikacioni kanal koriste za prenos xDSL

servisa (tkz. DSL kanal), dominantna smetnja je preslušavanje koje se javlja između
susednih parica. Ovo preslušavanje tipično određuje maksimalnu brzinu prenosa
podataka na parici.
Preslušavanje nastaje kao rezultat curenja snage signala iz jednog DSL kanala u
drugi kanal. Za DSL to znači spregu između parica u istom telefonskom kablu.
Mehanizam preslušavanja je posledica konstrukcije kabla. Preslušavanje raste sa
porastom dužine kabla i frekvencije i najveće je između susednih parica. Za svake
dve parice u poprečnom preseku kabla funkcija sprege se ne menja značajno sa
vremenom. Takođe, ova funkcija je simetrična u smislu da se ista sprega između dve
parice detektuje mereno u oba smera. Sprega između različitih parova u istom
telefonskom kablu je međutim nekorelisana.
5.5.1. Tipovi preslušavanja
Razlikujemo dva osnovna tipa preslušavanja:

1. Preslušavanje na bližem kraju (en. Near end crosstalk – NEXT) nastaje kao
rezultat sprege između predajnika i prijemnika koji se nalaze na istom kraju kabla (Slika
5.35).
Slika 5.35. NEXT sprega
NEXT sprega tipično ograničava performanse DSL sistema kada predajnik i

prijemnik koriste isti frekvencijski opseg.
2. Preslušavanje na daljem kraju (en. Far end crosstalk – FEXT) nastaje kao
rezultat sprege između predajnika i prijemnika koji se nalaze na suprotnim krajevima
kabla (Slika 5.36).
Slika 5.36. FEXT sprega
FEXT preslušavanje obično ima mali uticaj na performance DSL sistema kada je
prisutna i NEXT sprega. Generalno, FEXT ima veći uticaj kod simetričnih (npr. ADSL)
nego kod simetričnih DSL sistema (npr. HDSL).
Ova dva tipa sprege, NEXT i FEXT, se javljaju kod kablova sa dva kraja. Stvarna
lokalna mrežna petlja može da ima mnogo komplikovaniju strukturu sa grananjima i
pristupnim tačkama na svojoj dužini. Ovo omogućava pojavljivanje nekih novih varijanti
preslušavanja koje su od značaja u nekim specijalnim slučajevima:
3. Sekundarni NEXT (en. Secondary NEXT) je NEXT sprega koja nastaje kada su
izvori preslušavanja fizički odvojeni od prijemnika ali dodavanjem kabla određene
dužine signal preslušavanja ipak stiže do prijemnika (Slika 5.37).
Slika 5.37. Sekundarna NEXT sprega
Ova funkcija sprege je jednostavna kombinacija običnog NEXT-a i slabljenja u kablu.
4. Preslušavanje trećeg kola (en. third circuit crosstalk – 3CXT) je sprega koja se
javlja kada su predajnik i prijemnik postavljeni u unutrašnjoj tački kablovske mreže,
njihovi signali su u istom smeru ali postoje ostale parice u kablu koje nisu prekinute u toj
pristupnoj tački (Slika 5.38).
Slika 5.38. 3CXT sprega
5.5.2. Modelovanje preslušavanja
Modeli preslušavanja koji se danas najčešće koriste su bazirani na empirijskim

proračunima. Merenja na telefonskom kablu sa 50 parica izvršena u Bell Labs, 1993.
godine su pokazala da:
 NEXT sprega ima frekvencijsku zavisnost f 3 2 i ne zavisi od dužine kabla i
slabljenja u kablu,
 FEXT sprega ima frekvencijsku zavisnost f 2 i proporcionalna je dužini
kabla. Takođe, trpi isto slabljenje kao i korisni signal u kablu.
Takođe je primećeno da na zbirnu spregu ima uticaj i popunjenost kabla. Od

primarnog je značaja ukupna sprega jedne parice i N drugih parica koja se može

aproksimirati kao N
49

0.6
.
Preslušavanje sa jedne parice na drugu može se okarakterisati preko prenosne
funkcije preslušavanja. Ova funkcija opisuje vezu između signala emitovanog sa jednog
kraja ometajuće parice (en. source pair) i prihvaćenog NEXT ili FEXT signala na
ometanoj parici (en. victim pair). Ako je spektralna gustina signala (en. power spectral
density- PSD) na ometajućoj parici S d  f  onda je PSD preslušavanja na ometanoj parici:
S xtalk  f   S d  f  H x talk  f 
2
(5.3)
gde je H xtalk  f  prenosna funkcija preslušavanja po snazi. Ova prenosna funkcija

2
jako zavisi od karakteristika i strukture kabla i veoma se razlikuje od parice do parice.

Postoje odgovarajući empirijski izvedeni modeli (tkz. Unger model, ETSI model, itd.)
koji omogućavaju proračun prenosne funkcije preslušavanja po snazi u funkciji broja
ometajućih parica, frekvencija i dužine lokalne petlje.
Koaksijalni kablovi 109
6. Koaksijalni kablovi
6.1. Kategorije koaksijalnih kablova i njihova primena

Drugi često korišćeni prenosni medijum je koaksijalni vod (parica). Bolje je
oklopljen od upredenih simetričnih bakarnih parica pa može da prenese podatke većom
brzinom i na veća rastojanja. Kablovi sa koaksijalnim vodovima (paricama), bilo da se
radi o kombinovanim kablovima (koji pored koaksijalnih sadrže i simetrične parice i/ili
četvorke) ili se radi o koaksijalnim kablovima koji sadrže samo koaksijalne vodove,
imaju veliki broj primena. Najvažnije primene su za:
 udaljeni telefonski i televizijski prenos,
 televizijsku mrežu,
 lokalne računarske mreže.
Široko se koriste dve vrste koaksijalnog kabla:

 50-Ω kabl, namenjen digitalnom prenosu podataka (prve lokalne računarske
mreže bile su realizovane ovim koaksijalnim kablovima, a danas se uglavnom
zamenjuju kablovima sa upredenim paricama i optičkim kablovima); i
 75-Ω kabl, obično se koristi za prenos analognih podataka i za kablovsku
televiziju, ali postaje sve važniji i za kablovski Internet.
Kombinovani kablovi koji sadrže koaksijalne vodove (parice) standardne konstrukcije

i velikog prenosnog kapaciteta su do pojave kablova sa optičkim vlaknima nalazili
primenu kao magistralni – međumesni kablovi za povezivanje tranzitnih odnosno
tranzitnih i glavnih centrala. Koristeći tehniku frekvencijskog multipleksiranja (FDM)
koaksijalni kabl može da prenese 10000 telefonskih kanala istovremeno.
Koaksijalni kablovi se generalno mogu podeliti u tri kategorije:

 tkz. 2.6/9.5 kablovi koji nose koaksijalne parice prečnika unutrašnjeg provodnika
2.6 mm i prečnika spoljašnjeg provodnika 9.5 mm,
 tkz. 1.2/4.4 kablovi koji nose koaksijalne parice prečnika unutrašneg provodnika
1.2 mm i prečnika spoljašnjeg provodnika 4.4 mm
 tkz.3.7/13.5 kablovi koji obično uključuju od 4 do 10 koaksijalnih vodova (parica)
prečnika unutrašnjeg provodnika 3.7 mm i prečnika spoljašnjeg provodnika 13.5
mm i čiji je propusni opseg do 60 MHz (ili 10 800 kanala).
Jezgro kombinovanih kablova 2.6/9.5 sadrži tipično 2,4,6 i 8 koaksijalniih parica

prečnika unutrašnjeg provodnika 2.6 mm i prečnika spoljašnjeg provodnika 9.5 mm kao i
odgovarajući broj NF i VF zvezda četvorki sa provodnicima prečnika 0.9 mm (tabela
6.1). 2.6/9.5 kabl može da nosi 960 telefonskih kanala (propusni opseg 4 MHz), 2700
kanala (12 MHz) ili 10 800 kanala (60 MHz).
U zavisnosti od sadržaja (tipično 2,6 ili 8 koaksijalnih parica prečnika unutrašnjeg
provodnika 2.6 mm i prečnika spoljašnjeg provodnika 9.5 mm), broja parica i zvezda
četvorki određenog prečnika provodnika, moguć je sledeći raspored u jezgru
kombinovanog 1.2/4.4 kabla (Tabela 6.2). 1.2/4.4 kabl može da nosi 300 telefonskih
kanala (propusni opseg 1.3 MHz), 1200 kanala (6 MHz) ili 2700 kanala (12 MHz).
Tabela 6.1.
Tabela 6.2.
Poprečni presek 2.6/9.5 kabla koji nosi 4 koaksijalne parice i 1.2/4.4 kabla koji nosi
28 koaksijalnih parica prikazani su na slikama 6.1a i 6.1b, respektivno.
a) b)
Slika 6.1. a) 2.6/9.5 kabl sa 4 koaksijalne parice, 12 zvezda četvorki i jednom centralnom
paricom, b) 1.2/4.4 kabl sa 28 koaksijalnih parica raspoređenih u 7 grupa po četiri
6.2. Fizički opis koaksijalnog voda (parice)

Koaksijalni vod ima jezgro od čvrste bakarne žice oko koje se nalazi izolator
(dielektrik). Oko izolatora je spoljašnji cilindrični provodnik napravljen od gusto
upletene bakarne mrežice (tkz. bakarni plašt). Preko njega dolazi zaštitni plastični
omotač. Izvučeni presek koaksijalnog voda je prikazan na slici 6.2.
Slika 6.2. Koaksijalni vod
Dakle, za razliku od simetričnih parica, koaksijalni vod karakteriše nesimetrija

provodnika u odnosu na zemlju. Konstrukcija i električna zaštita koaksijalnog voda
omogućavaju mu dobru kombinaciju velikog propusnog opsega i otpornosti na šumove i
preslušavanja. Postignut propusni opseg zavisi od kvaliteta i dužine kabla i odnosa
signal/šum. Generalno, koaksijalni vod ima bolju frekvencijsku karakteristiku od
upredenih parica, tako da se može efikasnije koristiti na višim frekvencijama i pri većim
brzinama prenosa podataka (Slika 6.3).
Slika 6.3. Frekvencijska zavisnost konstante slabljenja (u dB/km) koaksijalne parice

prečnika unutrašnjeg provodnika 2.6 mm i prečnika spoljašnjeg provodnika 9.5 mm
Prenosne karakteristike
Performanse koaksijalnih vodova su dominantno ograničene frekvencijskom
karakteristikom slabljenja, termičkim šumom i intermodulacionim šumom. Koaksijalni
vod se koristi za prenos kako analognih tako i digitalnih signala:
 Analogni signali - Pojačavači (ripiteri) se postavljaju na rastojanjima od nekoliko
km pri čemu je njihovo rastojanje kraće što su više frekvencije koje se prenose.
Propusni opseg je oko 400 MHz.
 Digitalni signali - Pojačavači (ripiteri) se postavljaju na tipičnom rastojanju od
1 km pri čemu je to rastojanje i kraće što su veće brzine prenosa podataka.
Tipične karakteristike koaksijalnog voda uključujući graničnu brzinu podataka,
propusni opseg medijuma i potrebnu razdaljinu za linijske pojačavače (tkz. ripitere) kao i
poređenje sa ostalim žičanim medijumima date su u tabeli 1.1.
6.3. Primarni i sekundarni parametri koaksijalnog voda

Primarni parametri
Struktura koaksijalnog voda je prikazana na slici 6.4.
2d 1 2d 2
Slika 6.4. Struktura koaksijalnog voda
Označimo sa d1 prečnik unutrašnjeg provodnika specifične električne provodnosti σ1,

a sa d2 unutrašnji prečnik spoljašnjeg provodnika specifične električne provodnosti σ2. εr
je relativna dielektrična konstanta (permitivnost) dielektrika koji ispunjava prostor
između dva provodnika i tanδ je faktor gubitaka dielektrika. Uobičajeni dielektrici koji se
koriste kod koaksijalnih vodova su teflon (εr =2.1), polietilen (εr =2.26) i polistiren
(εr =2.56).
Ako se posmatra koaksijalni vod jedinične dužine prikazan na slici 6.5 fluks
vektora električne indukcije ( E ) kroz cilindričnu površinu poluprečnika  biće jednak
naelektrisanju unutrašnjeg provodnika Q.
d1
d2
Slika 6.5. Koaksijalni vod jedinične dužine
Iz ovoga sledi da je jačina električnog polja na posmatranoj cilindričnoj površini
Q
E  , (6.1)
2
gde je  dielektrična konstanta sredine između provodnika koaksijanog voda.
Potencijalna razlika između provodnika 1 i 2 (Slika 6.5) je
d2
Q d
U  Ed  2 ln d2 (6.2)
d1 1
odakle je
2U
Q . (6.3)
d2
ln
d1
Iz jednačina (6.1) i (6.2) sledi:

U
E 
. (6.4)
d
 ln 2
d1
Iz definicionog izraza za podužnu kapacitivnost koaksijalnog voda i (6.3) se dobija
Q 2 20 r r
C' 
   0.055 *109 (F/m) (6.5)
U ln d 2  d2   d2 
ln  ln 
d1  d1   d1 
dok je podužna induktivnost
1 
 d  d 
L'    0 ln 2   0.2 * 10  6 ln 2  (H/m) (6.6)
v 2 C ' C ' 2  d1  d
 1
gde je v brzina prostiranja na koaksijanom vodu v  1 /  .
Podužna otpornost se najčešće izračunava koristeći perturbacioni pristup na sledeći
način:
R
2
R I 2  S H t dl (6.7)
cn
gde je: R I - podužna snaga gubitaka u provodnicima,

2
Rs - površinska otpornost provodnika voda,

H t - tangencijalna komponenta vektora jačine magnetnog polja na površini
Provodnika.
Rešavanjem jednačine (6.7) za podužnu otpornost se u Ω/m dobija sledeći izraz:
1 0 f  1 1   
R'  f       1 0.632 *103 f  1  1  (6.8)
 d   d  
2  1 1 d 2 2  2  1 1 d 2 2 
Za specijalan slučaj, koji je važan sa stanovišta primene, σ1=σ2=σ pa imamo:

1 0 f 1 1  R 1 1 
R'  f       s    (6.9)
2   d1 d 2  2  d1 d 2 
o
gde je Rs površinska otpornost data jednačinom Rs  .
2
Podužna provodnost se proračunava preko veze sa podužnom kapacitivnošću:
  f tan   f tan 
G '  C ' tan   4 2 0 r  0.349 *10  9 r (S/m) (6.10)
 d2   d2 
ln  ln 
 d1   d1 
Sekundarni parametri
Za koaksijalne vodove sa malim gubicima koji se najčešće sreću u praksi, α2 i R’G’ se
mogu zanemariti pa se konstanta slabljenja α, koristeći jednačine (2.22) i (2.23), može
izraziti preko primarnih parametara na sledeći način:

1
2
 
R' C ' / L'  G ' L' / C ' (Np/m) (6.11)
odnosno ako se jednačine (6.5), (6.6), (6.8) i (6.10) ubace u jednačinu (6.11):
 
 
1  1 1  1  f tan 
  0  r f       p  d (6.12)
2 d  d    d   v
 1 1 2 2  ln 2  
  d 
  1 
Prvi član u jednačini (6.12), αp, predstavlja gubitke u provodnicima, dok drugi član,
αd, predstavlja dielektrične gubitke. Osim na sasvim visokim frekvencijama ili za vrlo
loše dielektrike, u svim ostalim slučajevima su gubici u provodnicima znatno veći od
gubitaka u dielektriku (α= αp). Red veličine slabljenja koaksijalnih vodova pri 1 GHz je
0.1 dB/m (ili 100 dB/km).
Kao što se vidi iz jednačine (6.12) slabljenje u provodnicima je srazmerno
kvadratnom korenu iz frekvencije dok slabljenje u dielektriku raste linearno sa
frekvencijom. Slabljenje koaksijalnih vodova se može smanjiti povećavanjem dimenzija
provodnika. Međutim, povećanje gabarita voda (tj. prečnika spoljašnjeg provodnika d2)
dovodi do porasta težine i cene voda. Osim toga, povećanje dimenzija dovodi do
smanjivanja gornje frekvencije do koje je vod upotrebljiv. Za zadati gabarit, jedini način
da se minimizira slabljenje je optimizacija prečnika unutrašnjeg provodnika d1. Kao što
će biti pokazano u narednoj sekciji 6.4, diferenciranjem izraza za slabljenje i
izjednačavanjem sa nulom, dobija se da je optimalan odnos d2/d1 = 3.59.
Takođe, iz jednačina (2.22) i (2.23) se dobija izraz za faznu konstantu β kao:

   L'C ' (6.13)
odnosno ako se jednačine (6.5) i (6.6) ubace u jednačinu (6.13):
c r
  2  0   2 (6.14)
0 0
gde je talasna dužina u slobodnom prostoru λ0=c/f, a brzina prostiranja elektromagnetskih

talasa u slobodnom prostoru c=3*108. Pošto je β=2π/λ, iz jednačine (6.14) sledi da je
talasna dužina u koaksijalnom vodu:
0
 (6.15)
r
odnosno jednaka talasnoj dužini u neograničenom dielektriku relativne dielektrične

konstante εr.
Karakteristična impedansa koaksijalnog voda se, uz iste pretpostavke da su gubici
mali (α2 i R’G ’se mogu zanemariti) i da su dielektrični gubici značajno manji u odnosu
na gubitke u provodniku (što je čest slučaj u praksi), može izraziti kao:
 L' 
Z c    1  jR ' / 2L' (6.16)
 C' 
Na visokim frekvencijama se, slično kao kod bakarnih simetričnih parica, jednačina
L'
za karakterističnu impedansu svodi na Z c  odnosno uz korišćenja jednačina (6.5)
C'
i (6.6):
  d  d 
Z c  60 /  r ln 2   138 /  r  log 2  (Ω)
d d
(6.17)
 1  1
Često se kao dielektrik koristi vazduh da bi se redukovali gubici. Ovo dovodi do

korišćenja izolatora sa vazdušnim procepima koji se sastoje od dielektričnih prstenova
debljine e postavljenim na periodičnom rastojanju l, kako bi se centrirao unutrašnji
provodnik duž ose spoljašnjeg provodnika (Slika 6.6).
Slika 6.6. Izolatori postavljeni na rastojanju l duž koaksijalnog voda
U tom slučaju je karakteristična impedansa koaksijalnog voda oblika:

60 d 
Zc  ln 2  (6.18)
1   r  1e / l   d1 
6.4. Optimalne dimenzije koaksijalnih vodova

Veoma je važno koristiti provodnike i dielektrike visokog kvaliteta kako bi se
minimizirali gubici. Osim toga, jednačina (6.12) za konstantu slabljenja pokazuje da α
zavisi od ne samo od frekvencije već i od dimenzija kokasijalnog voda. Na datoj
frekvenciji, prvi član u jednačini (6.12), αp, koji predstavlja gubitke u provodnicima
zavisi od dimenzija na način:
 
 
 1 1  1 
 p  K    (6.19)
d   
 1 1 d 2 2  ln d 2  
  d 
  1 
Za specijalan slučaj, koji je važan sa stanovišta primene, σ1=σ2=σ pa imamo:
 
 
1  d2  1 
p  K   1  (6.20)
d 2   d1  ln d 2  
  d 
  1 
Ako je d2 fiksno, minimalna vrednost za αp i samim tim za α se dobija minimizirajući
funkciju oblika (1+x)/ln(x) za x=d2/d1. Diferencirajući ovu funkciju i izjednačavajući njen
izvod sa nulom dobija se ln(x)=1+1/x, tj. x=3.59. Prema tome, da bi se minimizirali
gubici u koaksijalnom vodu, odnos d2/d1 treba da bude jednak 3.59 i jednačina (6.17)
koja daje karakterističnu impedansu je svodi na oblik: Z c  76.7 /  r odnosno približno
50 Ω za najčešće korišćene dielektrike. Ova vrednost se i najčešće sreće kod
profesionalnih koaksijalnih vodova (raniji standard je bio 60 Ω) dok koaksijalni vodovi
za kućne radio i TV antene imaju karakterističnu impedansu od 75 Ω zbog jednostavnog
prilagođenja na simetričan 300 omski dvožični vod.
Vredno je pomenuti da blizu minimuma, αp varira veoma sporo sa promenom odnosa
d2/d1 (Slika 6.7).
Slika 6.7. Promena α/αmin sa d2/d1 u koaksijalnom vodu
Ovo daje izvesnu slobodu u pogledu izbora odnosa d2/d1 kako bi se prilagodili da
vrednost karakteristične impedanse odgovara onoj vrednosti od značaja za konkretnu
primenu. Na primer:
1. Teflon, εr=2.1: Zc=50Ω pa je iz jednačine (6.17) lnd 2 / d1   50 2.1 / 60  1.178 .

Ovo znači da je potreban odnos d2/d1=3.25 kako bi imali karakterističnu
impedansu od 50 Ω dok je slabljenje u tom slučaju neznatno veće od minimalne
vrednosti.
2. Polietilen, εr=2.26: Zc=50Ω pa je iz jednačine (6.17)
lnd 2 / d1   50 2.26 / 60  1.25 . Ovo znači da je potreban odnos d2/d1=3.5 kako
bi imali karakterističnu impedansu od 50 Ω dok je slabljenje u tom slučaju

neznatno veće od minimalne vrednosti.
3. Polietilen, εr=2.26: Zc=75Ω pa je iz jednačine (6.17)
lnd 2 / d1   75 2.26 / 60  1.875 . Ovo znači da je potreban odnos d2/d1=6.52
kako bi imali karakterističnu impedansu od 75 Ω dok je slabljenje u tom slučaju
za oko 10% veće od minimalne vrednosti.
6.5. Prenos snage duž koaksijalnih vodova

Izraz za snagu koju prenosi koaksijalni vod je:
1

Pt   Re E  H  dS
2
 (6.21)
S
što predstavlja fluks Pointingovog vektora kroz površinu poprečnog preseka voda. Kako
E
su E i H upravni i međusobno vezani talasnom impedasnom na način ZTEM  i kako
H
2
je HH   H , prenošena snaga se može izraziti preko električnog i magnetskog polja
1 2 Z 2
Pt  E dS  TEM  H dS (6.22)
2ZTEM S 2 S
Kada se jednačina za E (6.4) unese u gornju jednačinu, snaga se može izraziti kao:
2
 
d2 2 d2  
U 2
Pt 
1
2ZTEM d
 
E 2 d 
1  U 
2ZTEM d   ln d 2 
2 d 
d2
(6.23)
1 ZTEM ln
d1 
1
 d1
Snaga Pt zavisi od jačine polja E . Pri jačini polja većoj od jedne određene vrednosti
dolazi do električnog proboja između provodnika, što je ekvivalentno kratkom spoju na
vodu, tj. potpunom prekidu prenošenja energije. Jačina polja pri kojoj dolazi do proboja
iznosi E pr  3  106V / m . Maksimalna jačina polja u vodu mora da bude, iz razloga
sigurnosti, znatno manja od probojne jačine polja.
Jačina polja E ima maksimum za   d1 , tj. na površini unutrašnjeg provodnika
U
E max  (6.24)
d
d1 ln 2
d1
što znači da je zona u okolini unutrašnjeg provodnika najopasnija sa gledišta proboja.
Diferenciranjem E max po unutrašjnem poluprečniku d1 i izjednačavanjem dobijenog
rezultata sa nulom dobija se d 2 / d1  2.72 , čime je određen odnos poluprečnika
provodnika pri kojem je jačina električnog polja minimalna, opasnost od proboja je
najmanja, odnosno preneta snaga je maksimalna.
Izraz za probojnu snagu se dobija iz izraza (6.4) i (6.23) kada se unese E  E pr i

  d1
d
E pr 2 d12 ln 2
d1
Ppr  , (6.25)
ZTEM
odakle sledi da će snaga Ppr biti utoliko veća ukoliko je veći odnos poluprečnika
provodnika. Izbor dimenzija provodnika je ograničen uslovima eliminisanja disperzionih
talasa koji glasi
0
d1  d 2    , gde je   talasna dužina u koaksijalnom vodu. Kako bi na
r
koaksijalnom vodu postojao samo TEM-talas, potrebno je da bude zadovoljen uslov

d1  .
 d2 
1  
 d1 
Maksimalna snaga koja se može preneti koaksijalnim vodom ograničena je sa dva
faktora. Prvi je proboj dielektrika zbog jakog električnog polja na površini unutrašnjeg
provodnika, odnosno maksimalna snaga je ograničena maksimalnim naponom na vodu.
Da bi mogao preneti maksimalnu snagu, neophodno je da vod bude prilagođen. Drugi
faktor je pregrevanje dielektrika oko unutrašnjeg provodnika zbog gubitaka u tom
provodniku. Međutim, dok se spoljašnji provodnik lakše hladi, unutrašnji je termički
izolovan (dielektrikom), tako da je temperatura mnogo viša u okolini unutrašnjeg
provodika, nego u okolini spoljašnjeg provodnika.
6.6. Kablovski distribucioni sistemi - KDS
6.6.1. Uvod
Kablovski distribucioni sistemi (KDS) su namenjeni za distribuciju radio i

televizijskih signala (tkz. kablovska televizija), ali se sa pojavom multimedijalnih
interaktivnih (dvosmernih) servisa, kao što su recimo pristup Internetu preko kablovskih
modema i video na zahtev (en. video on demand - VOD) polako transformišu u kablovske
komunikacione sisteme. U početku su bili realizovani isključivo preko koaksijalnih
kablova, ali se danas za realizaciju KDS-a, naročito na višim hijerarhijskim nivoima, sve
više koriste optički kablovi.
Kablovska televizija je razvijena krajem četrdesetih godina prošlog veka kao način da
se poboljša prijem TV signala za korisnike u seoskim i brdovim područjima, ali i u
velikim gradovima gde su, zbog velike gustina zgrada, efekti višestruke refleksije
onemogućavali kvalitetan prijem. Sistem se prvobitno sastojao od velike antene za prijem
signala postavljene na nekom uzvišenju, pojačavača zvanog centralni razvodnik ili glavna
stanica (en. Headend) sa ulogom da pojača primljeni signal, i koaksijalnog kabla da ga
sporovede do korisnika (Slika 6.8).
Slika 6.8. Prvobitni sistem kablovske televizije
Ovaj prvobitni sistem nazvan je televizija sa zajedničkom antenom (en. Community

Antenna Television ili Cable TV). Kako je rastao broj korisnika, postojeći kabl je
ojačavan dodatnim kablovima, a tkz. linijski pojačavači su dodavani po potrebi u cilju
kompenzacije slablenja koje signal trpi pri prostiranju na koaksijalnim kablovima. Prenos
je bio jednosmeran, od glavne stanice do korisnika. Počeli su da se emituju i kanali koji
se na drugi način nisu mogli dobiti (npr. preko zemaljske ili satelitske difuzije) kao i
kanali za čije gledanje se plaćala posebna naknada i/ili koji su bili kodovani. Izolovani
kablovski sistemi koji su se nalazili u različitim gradovima su zatim počeli da se
međusobno povezuju u jedinstveni sistem da bi se preko njih emitovao isti program.
Jednom rečju, desilo se ono što se ranije dešavalo u oblasti telefonije: povezivanje
izolovanih telefonskih centrala da bi se omogućili međugradski razgovori.
6.6.2. Arhitektura KDS-a
Savremeni kablovski distrubucioni sistem ima tri osnovne celine:

 prijemni antenski sistem,
 glavna stanica,
 kablovska razvodna mreža.
Prijemnim antenskim sistemom se obezbeđuju signali iz zemaljske i satelitske

difuzije. Glavna stanica zatim obrađuje signale primljene preko antena i eventualno
signale programa koje proizvodi sam operator kabla i preko kablovske razvodne mreže ih
šalje do korisnika. U zavisnosti od veličine područja koje se pokriva kao i broja
korisnika, kablovska razvodna mreža se organizuje u određenom broju hijerarhijskih
nivoa (primarni nivo, sekundarni nivo i nivo finalne distribucije), kao što je prikazano na
slici 6.9. Svaki nivo kablovske razvodne mreže može imati kako različit prenosni
medijum tako i različitu topologiju.
Slika 6.9. Organizacija kablovske razvodne mreže
Kablovska mreža realizovana preko koaksijalnih kablova – HFC mreža

Prvobitne mreže za distribuciju kablovske televizije bile su u potpunosti zasnovane na
primeni koaksijalnih kablova kao prenosnog medijuma. Najčešće korišćena topologija
mreže sa koaksijalnim kablovima je tipa „stablo i grane” (en. tree and branches). Prikaz
takve topologije je dat na slici 6.10.
Slika 6.10. Topologija kablovskog sistema realizovanog samo sa koaksijalnim kablovima

(topologija mreže je tipa „stablo i grane”)
Na slici 6.10, CS je glavna stanica, LS je lokalni studio (za potrebe internih kanala),
ZA je zemaljska antena, SA je satelitska antena, PNK je pojačavač napojnog kabla i PDK
je pojačavač distribucionog kabla. Primenu takve topologije diktiraju osobine
koaksijalnog kabla i prateća oprema kao i činjenica da je u pitanju finalna distribucija do
korisnika pa je veliki broj grana neizbežan.
Veliki broj pojačavača rezultat je relativno velikog podužnog slabljenja koaksijalnog
kabla i postojanja tkz. pasivnih gubitaka koje unose delitelji (označeni velikim tačkama
na slici 6.10), razvodne kutije (označene malim tačkama na slici 6.10) i ostali pasivni
sklopovi na mreži. Kako se sa povećanjem broja pojačavača (od kojih svaki unosi tkz.
aditivni šum) kvari odnos signal/šum, dužina grane ograničena je maksimalnim
dozvoljenim brojem pojačavača u jednoj kaskadi i rastojanjem između pojačavača.
Kabl u zgradi je savitljivog tipa i služi za dovođenje signala na npr. televizijski

prijemnik ili video rekorder. Priključni kabl (nivo finalne distribucije) povezuje
razvodnu kutiju (tkz. tap) na distribucionom kablu sa zgradom korisnika. Distribucioni
kabl (sekundarni nivo) je kruti koaksijalni kabl koji je spojen sa napojnim kablom
preko pojačavača koji podiže nivo signala da bi se na distribucionom kablu moglo
priključiti više korisnika. Po potrebi na distribucionom kablu se takođe umetaju
pojačavači. Napojni kabl (primarni nivo) dovodi signal od glavne stanice na mesta gde
se razvodi na distribucione kablove. Njegov glavni zadatak je da na najjeftiniji način
prenese kvalitetan signal do mesta razvođenja na distribucione kablove. Maksimalni broj
pojačavača ograničen je šumom i izobličenjima (obično od 20 do 30 pojačavača za
sisteme sa maksimalnim brojem kanala). Stariji sistemi sa manje kanala mogu „podneti” i
50 do 60 kaskadno vezanih pojačavača. Tipično za napojni kabl je da iznosi oko 10 % od
ukupne dužine kabla u sistemu. Napojni kablovi, a po potrebi i distribucioni kablovi,
mogu da nose i AC signal na 60 ili 90 V u cilju daljinskog napajanja linijskih pojačavača,
mada je moguće realizovati i njihovo lokalno napajanje.
Kablovska mreža realizovana preko optičkih i koaksijalnih kablova

Kablovski sistem je tokom godina rastao i kablovi između gradova su zamenjivani
optičkim kablovima velikog propusnog opsega (slično kao i u oblasti telefonije). Sistem
sa međugradskim vezama izvedenim pomoću optičkih kablova i sa koaksijalnim
kablovima za lokalno razvođenje nazvan je hibridno optičko-koaksijalna mreža (en.
Hybrid Fiber Coax – HFC) (Slika 6.11). HFC mreža je u osnovi FDM (en. frequency
division multiplex – FDM) komunikacioni sistem sa repetitorima (pojačavačima)
raspodeljenim u koaksijalnim (RF) delu mreže. Na spojevima koaksijalnog i optičkog
kabla su tkz. optički čvorovi ili samo čvorovi (en. fiber node) u kojima se vrši
optoelektronska konverzija (sa optičkog na električni signal). Pošto je propusni opseg
optičkog kabla daleko veći nego propusni opseg koaksijalnog kabla, optički čvor može da
opsluži brojne koaksijalne kablove.
Slika 6.11. HFC mreža

Mnogi operateri kablovskih distribucionih sistema poslednjih godina nude

korisnicima pristup Internetu, a takođe i telefonske usluge. U cilju obezbeđenja ovih
servisa bilo je potrebno, između ostalog, uraditi sledeće:
 Frekvencijski opseg je podeljen na dva podopega: jedan niži podopseg za povratni
smer (od korisnika – tkz. odlazni signali) i drugi viši podopseg za direktni smer (ka
korisniku – tkz. dolazni signali).
 U koaksijalnom delu mreže svi jednosmerni pojačavači zamenjuju se dvosmernim
pojačavačima. Ovi pojačavači uključuju dipliksere koji filtrima razdvajaju odlazne
i dolazne signala koji se zatim posebno pojačavaju. Pojačavači sadrže i linije za
izjednačavanje (en. Equalizers) za kompenzaciju slabljenja u koaksijalnom kablu
na višim frekvencijama u odnosu na niže frekvencije.
Kako u lokalnom okruženju KDS-a isti koaksijalni kabl deli mnogo korisnika,
propusni opseg kabla se deli između njih. Za razliku od TV prenosa gde se svi pogrami
prenose kablom pa nije važno da li program gleda 10 ili 10000 korisnika, deljenje
propusnog opsega među korisnicima KDS-a itekako utiče na npr. brzinu pristupa
Internetu.
Pri tome kablovski operateri optičkim kablovima najpre zamenjuju koaksijalne
kablove na primarnom nivou mreže između glavne stanice i optičkog čvora. Od optičkog
čvora se koaksijalni kabl račva do krajnjeg korisnika primenom topološke strukture tipa
„stablo i grane“. Arhitektura HFC mreže je dakle modularna, jer se na primarnom nivou
optički kabl po pravilu dovodi do jedne grupe korisnika ili oblasti (na rastojanju od 3-20
km od glavne stanice) slično ćelijama u mobilnoj telefoniji. Što je manji broj korisnika po
optičkom čvoru bolji je i postojaniji kvalitet pristupa Internetu. Topologija optičkog dela
HFC mreže je najčešće tipa tačka-tačka ili zvezda mada se u nekim slučajevima (kada
glavna stanica, master headend, opslužuje veliki broj korisnika) koristi zaštićena
prstenasta topologija za vezu glavne stanice sa regionalnim stanicama (tkz. distribucioni
hub-ovi) (Slika 6.12). Broj koaksijalnih pojačavača od glavne stanice do krajnjeg
korisnika je sada tipi;no od 3 do 5 dok se optički pojačavači ako i postoji potreba za
njima postavljaju na rastojanjima od nekoliko stotina km.
Slika 6.12. HFC sistem sa većim brojem korisnika

6.6.3. Dodeljivanje frekvencije
Način za istovremenu prisutnost Interneta i televizije na istom kablu jeste podela

raspoloživog frekvencijskog opsega. Tako je na primer za kanale kablovske analogne
televizije u Severnoj Americi rezervisano područje između 54 i 550 MHz (izuzimajući
frekvencije rezervisane za FM radio, između 88 i 108 MHz). Frekvencije iznad 550 MHz
su namenjene za potrebe digitalne televizije, servisa video na zahtev, pristupa Internetu i
kablovke telefonije. Kanali, zajedno sa zaštitnom marginom, su širine 6 MHz. U Evropi
donja frekvencijska granica počinje obično od 70 MHz, a kanali su široki 6-8 MHz zbog
više rezolucije koju zahtevaju sistemi PAL i SECAM. Donji deo opsega se ne koristi za
TV. Savremeni kablovski sistemi rade na frekvencijama većim od 750 MHz (do 862
MHz pa čak i do 1 GHz). Za prenos od korisnika koriste se kanali promenjive širine: od
0.2 do 3.2 MHz (4 MHz) u području 5 i 42 MHz u Severnoj Americi (u Evropi do 65
MHz) dok bi za saobraćaj ka korisniku služile visoke frekvencije. Jedan mogući oblik
raspodele frekvencijskog spektra u mreži kablovske televizije prikazan je na slici 6.13.
Slika 6.13. Raspodela frekvencijskih područja u tipičnom sistemu kablovske televizije

koji se koristi za pristup Internetu
6.6.4 Kablovski modemi
Da bi se korisnik priključio na Internet preko postojeće kablovske arhitekture

potrebno je da na svojoj strani ima poseban kablovski modem (en. Cable Modem) (Slika
6.14). Kablovski modem je uređaj sa dva interfejsa: jedan ka računaru i drugi ka
kablovskoj mreži preko antenske utičnice. Za vezu sa računarom se obično koristi
Ethernet (ili ponekad USB) priključak minimalne brzine od 10 Mbps. Kablovski modem
je dosta sličan telefonskom modemu kako po veličini tako i po tome što moduliše i
demoduliše signale. Međutim, za razliku od njega (a slično kod ADSL modema),
kablovski modem je uvek uključen. Postoji nekoliko standarda kada je reč o kablovskim
modemima:
1. DOCSIS standard (en. Data Over Cable Service Interface Specification) odnosno
EuroDOCSIS (verzija za Evropu) i
2. DVB/DAVIC standard (en. Digital Video Broadcasting/Digital Audio-Video
Council).
Slika 6.14. Jednostavna reprezentacija HFC arhitekture za širokopojasne servise
Dakle, kao i kod konvencionalnih telefonskih voiceband modema, i kod kablovskog

modema se koristi analogna digitalna modulacija signala za prenos digitalnih podataka.
Obično se kanal za prenos podataka ka korisniku (downstream smer), širine 6 ili 8 MHz,
moduliše modulacionom tehnikom 64-QAM ili ako je kvalitet kabla izuzetno visok,
tehnikom 256-QAM. Uz širinu kanala od 6 MHz i 64-QAM dobija se brzina protoka od
36 Mbps. Kada se oduzmu sistemski podaci, za korisničke podatke ostane oko 27 Mbps.
Uz 256-QAM, korisnicima ostane oko 39 Mbps. U Eropi su ove vrednosti za trećinu
veće.
Tehnika 64-QAM nije pogodna za prenos podataka od korisnika (upstream smer)
zbog velikog šuma koji potiče od zemaljskih mikrotalasnih uređaja, CB radija, i iz drugih
izvora tako da se koristi konzervativniji sistem QPSK (u Evropi se koristi 16-QAM ili
DQPSK modulacija). QPSK tehnikom postiže se dva bita po simbolu, umesto 6 ili 8 bita
po simbolu koji se ostvaruje QAM tehnikom za prenos podataka ka korisniku. Zbog toga
je asimetrija između brzina prenosa podataka ka korisniku i od njega mnogo veća nego
što prikazuje raspodela frekvencijskog područja sa slike 6.13.
Nadgradnja kablovske mreže za pristupanje Internetu ne obuhvata samo podelu
frekvencijskog opsega i dvosmerne pojačavače, već i izmenu glavne stanice Tu je sada
potreban inteligentan digitalni računarski sistem sa optičkim interfejsom velike propusne
moći ka davaocu Internet usluga. On nosi i odgovarajuće ime terminalni sistem
kablovskih modema (en. Cable Modem Termination System – CMTS) i obuhvata tkz. IP
usmerivač (en. IP router) (Slika 6.15) koji omogućava pravilan prijem signala iz
različitih izvora i njihov prenos do željenog odredišta u Internet mreži. Ispred njega, mora
postojati frekvencijski pretvarač koji povezuje dolazni i odlazni kanal u kanalni par, tako
da se lako šalju podaci od jednog korisnika do drugog. Potrebno je takođe izvršiti
pravilno dodeljivanje raspoloživog frekvencijskog opsega. To se može uraditi različitim
načinima multipleksiranja (vremenskim multipleksiranjem, frekvencijskim

multipleksiranjem ili multipleksiranjem nosioca).
HEAD TV i RA kanali
END
Kanal podataka (downstream)
Frekvencijski
pretvara~ Kanal podataka (upstream)
IP usmeriva~
(Routher)
konvertor
Kablovski
modem
INTERNET
Slika 6.15. Terminalni sistem kablovskih modema
Optički kablovi 126
7. Optički kablovi
7.1. Struktura optičkog vlakna
Optičko vlakno je cilindrični dielektrični talasovod, najčešće kružnog poprečnog preseka,

čija je struktura projektovana za vođenje svetlosti duž puta koji ne mora biti prav. Vlakna su
obično načinjena od veoma čistog silicijumskog stakla (SiO2), ali postoje i vlakna načinjena od
plastike. Svako optičko vlakno sastoji se od dve optički različite sredine:
 unutrašnjeg transparentnog cilindra koji može biti homogena ili nehomogena dielektrična
struktura i koja se naziva jezgro vlakna i
 čvrstog dielektričnog transparentnog omotača homogene strukture koji okružuje jezgro i
koji se naziva omotač optičkog vlakna.
Na slici 7.1 je prikazano optičko vlakno koje čini jezgro prečnika 2a sa indeksom prelamanja n1
i omotač sa nešto manjim indeksom prelamanja n2 (n2 < n1 za oko 1%). Rastojanje od ose vlakna
označeno je sa r.
Slika 7.1. Struktura optičkog vlakna
Indeks prelamanja ili refrakcije (en. refractive index) neke sredine definiše se kao odnos brzine
prostiranja svetlosti u vakuumu c i datoj sredini v:
n  c/v (7.1)
pri čemu je:
1
c  3 * 10 8 m / s (7.2)
 0 0
i
v  1 /  (7.3)
Kako je za savršeni dielektrik =0 to je njegov indeks prelamanja n   r što znači da
relativna dielektrična konstanta definiše optičku gustinu sredine. Indeks prelamanja za staklo je
n=1.5 što znači da je brzina prostiranja svetlosti u staklu 1.5 puta manja od brzine prostiranja
svetlosti u vakuumu ( v  c / n  2 * 10 8 m / s ). Zrak svetlosti „putuje“ sporije kroz optički „gušću“
sredinu tj. onu sredinu čiji je indeks prelamanja veći.
7.2. Profil indeksa prelamanja
U optičkom vlaknu indeks prelamanja n menja se duž poprečnog preseka vlakna i njegova
funkcionalna zavisnost od radijusa (rastojanja od ose vlakna), n(r) predstavlja tkz. profil indeksa
prelamanja. Prostiranje u vlaknu je zasnovano na totalnoj refleksiji svetlosti ubačene na
ulaznom kraju u vlakno i zavisi od profila indeksa prelamanja. Profil indeksa prelamanja,
značajan za praktične primene, naziva se  profil:
   1/ 2
 r 
n 1  2   , r  a (unutar jezgra)
n( r )   1   a   (7.4)
 
 ta
 n2  c , r  a (u omotacu)
gde je:
 n1 - indeks prelamanja duž ose vlakna u centru jezgra (r = 0),
n2  n2
 Δ - normalizovana razlika indeksa prelamanja,   1 2 2 ,
2n1
 r - rastojanje od ose vlakna (u m),
 a - poluprečnik jezgra (u m),
 α - parametar profila,
 n2 - indeks prelamanja u omotaču.
Na slici 7.2 prikazani su profili indeksa prelamanja za neke vrednosti parametra profila .
Ilustrovani su specijalni slučajevi:
 =1 - trouglasti profil,
 =2 - parabolični profil,
  - step profil.
Slika 7.2. Profil indeksa prelamanja u jezgru i omotaču
7.3. Podela optičkih vlakana
Varijacije u strukturi materijala od kojeg je načinjeno jezgro optičkog vlakna imaju za posledicu
prostornu raspodelu vrednosti profila indeksa prelamanja koja služe kao kriterijum u često
korišćenoj podeli optičkih vlakana na dva tipa:
1. Prvi tip vlakna ima jezgro sa uniformnom vrednošću indeksa prelamanja n1, a na granici sa
omotačem dolazi do skokovitog smanjenja te vrednosti na vrednost indeksa prelamanja n2
koji karakteriše omotač (slika 7.2 za ). Ovakva vlakna se nazivaju zajedničkim
imenom vlakna sa stepenastim indeksom prelamanja ili tkz. step-indeks vlakna.
n , r  a (unutar jezgra)
n(r )   1 (7.5)
 n2 , r  a (u omotacu)
2. Drugi tip vlakna odlikuje se radijalnom promenom vrednosti n1 u jezgru (npr. za =1 ili
=2 na slici 7.2). Funkcija koja opisuje ovu promenu ima opadajući gradijent polazeći od
centra (osa vlakna) ka granici jezgro-omotač, pa se ovakva vlakna nazivaju gradijentnim
vlaknima.
   1/ 2
 r 
n 1  2   , r  a (unutar jezgra)
n( r )   1   a   (7.6)
 

 n1 1  2 
1/ 2
 n2 , r  a (u omotacu)
Oba ova tipa optičkih vlakana mogu se podeliti na monomodna (jednomodna) i multimodna
(višemodna) optička vlakna, zavisno od toga koliki se broj modova prostire kroz njih.
Monomodna vlakna podržavaju prostiranje samo jednog moda, dok se kroz multimodna vlakna
može prostirati i do hiljadu modova (Slika 7.3).
Slika 7.3. Step-indeks i gradijentna optička vlakna
7.4. Prostiranje svetlosti u optičkom vlaknu
Za objašnjenje prostiranja svetlosti u vlaknu postoje dve teorije: teorija zraka (geometrijska
optika) i talasna (elektromagnetska) teorija. Koncept objašnjenja je dvojak s obzirom na dvojaku
prirodu svetlosti. Iako su se objašnjenja o prirodi svetlosti menjala kroz istoriju; počev od 1)
Newton-ove teorije o korpuskularnoj prirodi svetlosti (tok čestica – korpuskula koje lete od izvora
svetlosti velikom brzinom) i 2) Heigens-ove talasne teorije po kojoj je svetlost talas koji se prostire
hipotetičkom nepokretnom elastičnom sredinom nazvanom etar i koje su obe mogle da objasne
samo neke zakonitosti jednostavnih pojava vezanih za svetlost kao što su refleksija i refrakcija;
savremena teorija objašnjava prirodu svetlosti kao dualnu jer samo talasna i kvantna
(korpuskularna) svojstva mogu da objasne sve pojave vezane za svetlost:
 geometrijska optika odnosno teorija zraka, daje intuitivan osećaj o mehanizmu
propagacije svetlosti kroz vlakno uz refleksiju i refrakciju. Čestica ima definisanu diskretnu
trajektoriju kroz vlakno,
 talasna teorija svetlost tretira kao elektromagnetski talas koji se prostire kroz vlakno i
zahteva rešavanje Maxwell-ovih jednačina uz zadovoljenje graničnih uslova na cilindričnoj
površini vlakna.
Za objašnjenje pojava kao što su apsorpcija, emisija svetlosti, disperzija, itd., neophodna je
kvantna teorija.
7.4.1. Geometrijska optika – teorija zraka
Ako se svetlosni snop usmeri iz sredine sa većim indeksom prelamanja n1 u neposredno susednu
sredinu sa manjim indeksom prelamanja n2 tada dolazi do refleksije i refrakcije što rezultuje
promenom pravca kretanja snopa pod uslovom da postoji oštar upadni ugao, tj. mora da je taj ugao
manji od 90º. (slika 7.4).
Slika 7.4. Prelazak svetlosnog zraka iz jedne u drugu sredinu različitih indeksa prelamanja
Prema Snell-ovom zakonu koji važi za izotropne sredine, odnos između sinusa upadnog ugla α
koga čini upadni zrak sa vertikalom na dodirnu površinu i odlaznog ugla β koga čini refraktovani
zrak sa vertikalom na dodirnu površinu jednak je odnosu brzina prostiranja svetlosti u datim
sredinama:
sin  v1 n2
   n1 sin   n2 sin  (7.7)
sin  v 2 n1
Takođe, reflektovani zrak se odbija pod istim uglom α u odnosu na vertikalu na dodirnu
površinu. Upadni (incidentni), refraktovani i reflektovani zrak zajedno sa vertikalom (normalom) na
dodirnu površinu leže u jednoj ravni koja se naziva ravan incidencije.
Za slučaj totalne refleksije postoji samo reflektovani zrak, (β=90º na slici 7.4), pa se upadni
ugao αkritično, dobijen kao:
n2
n1 sin  kriticno  n2 sin 90 o   kriticno  arcsin (7.8)
n1
naziva kritičan ugao i njegova vrednost zavisi od indeksa prelamanja ove dve sredine. Ovaj
kritičan ugao definiše prag nastanka totalne refleksije jer za sve upadne uglove α koji se
nalaze u opsegu:  kriticno    90 o imamo samo reflektovani zrak. Ova pojava totalne refleksije
odgovara principu prelamanja svetlosti u fizičkoj optici koji kaže: Ako svetlosni zrak pri prostiranju
prelazi pod određenim uglom (u našem slučaju za α  αkritično) iz jedne svetlosno provodne sredine
u drugu, koja ima manji koeficijent prelamanja, on će se reflektovati nazad u istu sredinu.
Na slici 7.5 prikazan je lateralni presek tipičnog optičkog step-indeks vlakna, gde jezgro ima
indeks prelamanja n1 a omotač n2 (n2 < n1). Spoljašnja sredina ima indeks prelamanja n0 (ako je to
vazduh onda je n0=1) pri čemu je n0 < n1,n2. Kada zrak svetlosti naiđe na granicu dva dielektrika
različitih indeksa prelamanja, npr. granica spoljašnja sredina-vlakno (vazduh-staklo) ili granica
jezgro-omotač dolazi do pojave refleksije i refrakcije.
Slika 7.5. Prostiranje svetlosnog zraka u vlaknu sa step indeksom prelamanja
Zrak (A), koji se često označava kao meridijalni zrak jer tokom prostiranja preseca osu vlakna,
dolazi na graničnu površinu spoljašnja sredina-jezgro pod uglom θ0 u odnosu na osu vlakna. Jedan
deo se reflektuje pod istim uglom, a deo se prenosi u jezgro i refraktuje se pod uglom θ1 (θ1<θ0 jer
je n1> n0). Ovaj deo pri nailasku na površinu jezgro-omotač pod uglom θi (90º- θ1 = θi) se delimično
reflektuje pod istim uglom i nastavlja put kroz jezgro, a delimično penetrira u omotač, uz refrakciju,
pod uglom θtunel=θ2 (θ2>θi jer je n2<n1). Ovaj deo je slabo ograničen u omotaču i može da se izrači u
spoljašnju sredinu ukoliko je θi manje od nekog θkritično.
Za slučaj da je  i   kriticno dogodiće se totalna refleksija (θ2 = 90º) i zrak će se samo prostirati u
jezgru. Ovaj kritičan ugao θkritično (koji definiše kao što je već rečeno prag nastanka totalne
refleksije) proračunat iz jednačine (7.8) i u skladu sa korišćenim oznakama na slici 7.5 ima oblik:
n2 n2
 kriticno arcsin  sin  kriticno  (7.9)
n1 n1
Za slučaj da zrak svetlosti dolazi na graničnu površinu spoljašnja sredina-jezgro pod uglom θ0
koji je veći od θmax (kao zrak B na slici 7.5), taj zrak u potpunosti biva refraktovan u omotač i
eventualno izračen u spoljašnju sredinu (tkz. leaky modes). Kako do toga ne bi došlo i kako bi se
zrak prostirao jezgrom vlakna uz totalnu refleksiju na površinu jezgro-omotač, mora da na jezgro
vlakna iz spoljašnje sredine padne pod incidentnim uglom koji je manji od maksimalnog ugla na
površinu θmax za koji zrak na površinu jezgro-omotač dolazi pod uglom  i   kriticno (tkz. guided
modes). Ovaj maksimalni ugao θmax može se proračunati polazeći od Snell-ovog zakona za
razdvojnu površinu spoljašnja sredina-jezgro:
n0 sin  0  n1 sin 1 (7.10)
Za θi=θkritično je θ0=θmax i kako je ugao θ1=90º-θkritično to se jednačina (7.10) može napisati i kao:
 
n0 sin  max  n1 sin 90 o   kriticno  n1 cos  kriticno (7.11)
Uz pretpostavku da je spoljašnja sredina vazduh tj. da je n0=1, može se uz korišćenje jednačine

(7.9) pisati:
 2
 n  
 max arcsin n1 1  sin 2  kriticno   arcsin n1 1   2    arcsin n12  n22  (7.12)
    n1    
 
Ovaj maksimalni ugao θmax je najveći mogući ugao lansiranja svetlosnog zraka u vlakno i
naziva se ugao prihvatanja optičkog vlakna. Sinus ovog ugla prihvatanja:
sin  max  n12  n22  NA (7.13)
n 2  n22
naziva se NUMERIČKA APERTURA (numerički otvor) ili skraćeno NA. Kako je   1 to
2n12
se numerička apertura može izraziti i kao:
NA  n1 2 (7.14)
Numerička apertura definiše konus prihvatanja unutar koga su sadržani svi zraci koji se
prenose vlaknom. To je veoma pogodna mera za sposobnost vlakna da uhvati svetlost emitovanu
od strane optičkog izvora. Ove relacije za NA (jednačine (7.13) i (7.14)) su pogodne za
karakterizaciju vlakana i iz razloga nezavisnosti od prečnika vlakna i važe u potpunosti sve do
prečnika od oko 0.8 μm. Za manje prečnike one nisu tačne jer tada ni geometrijska optika ne može
da opiše šta se sve tačno dešava pri prostiranju svetlosti kroz vlakno.
Generalno važi da što je NA veće, veća je efikasnost povezivanja izvor-vlakno. Uobičajena
vrednost za NA je oko 0.2 a maksimalna vrednost za komercijalno dostupna vlakna je 0.29 (za
plastična i do 0.5).
Indeks prelamanja kod tkz. gradijentnih vlakna (vlakna sa postepenom promenom indeksa
prelamanja jezgra) utiče na ugao prihvatanja vlakna θmax tako da ovaj ugao zavisi od rastojanja r od
ose vlakna. Ovaj ugao opada idući od središta vlakna ka periferiji dok ne dostigne vrednost 0 na
spoju jezgro-omotač (za r=a) pa je
sin  max r   n12 r   n22  NA (7.15)
Poređenje putanje svetlosnog zraka u step i gradijentnom optičkom vlaknu dato je na slici 7.6.
n2
n1
3
2
1 n
O
n2
3
2
O 1 n
O' O'' 2 n1
3
n2
Slika 7.6. Poređenje putanje svetlosnog zraka u multimodnom step i gradijentnom optičkom vlaknu
Kod monomodnih vlakana u vlaknu se uspostavlja samo jedan mod, tj. postoji samo jedna
putanja po kojoj se prostire svetlosni zrak (u slučaju kada je prečnik jezgra istog reda veličine
kao i talasna dužina zraka). Kod multimodnih vlakana deo svetlosnih zraka se ne reflektuje
totalno od razdvojne površine jezgro-omotač, već se delimično izrači u omotač. Odnos snage
lokalizovane u omotaču Pomot i ukupne snage optičkog signala P je:
Pomot 4 1/ 2
 M (7.16)
P 3
gde je M ukupan broj modova u vlaknu.
7.4.2. Talasna (elektromagnetska) optika
Teorija zraka dobro opisuje samo smer koji imaju komponente ravanskog talasa u vlaknu, ali ne
uzima u obzir njihovu međusobnu interferenciju. Takođe, teorija zraka ne daje mogućnost
objašnjenja nekih važnih pojava pri prostiranju svetlosti kroz vlakno kao što su npr. propagacioni
modovi. Suštinsko ograničenje teorija zraka leži u tome što zraci ne mogu da se lokalizuju u
dobro definisanoj putanji. Takođe, teorija zraka dozvoljava postojanje mogućih zraka u
kontinuumu od normalnog upadanja na poprečnu površinu vlakna do kritičnog ugla. Međutim,
činjenica je da se u vlaknu prostiru diskretne forme, odnosno modovi.
Striktna matematička interpretacija zasnovana je na Maxwell-ovim jednačinama. Detalji te
analize ovde će biti dati pojednostavljeno, uglavnom intuitivno. Za razradu mogu se koristiti
ravanski talasi karakterisani svojim smerom, amplitudom i talasnom dužinom. U dielektričnoj
sredini talasna dužina se može odrediti kao:
  c / f n (7.17)
gde je: c - brzina prostiranja u vakuumu, f - frekvencija i n - indeks prelamanja.
Faze zraka A i C (slika 7.7) mogu da se razlikuju samo za (ceo broj)2π, tako da je:
4H
cos   2 R  2 M , M  0,1,2,... (7.18)

Slika 7.7. Refleksija ravanskog talasa
Jednačina (7.18) nema rešenja za bilo koju vrednost M, već za specificirano M, najviše jedna
vrednost θ daje rešenje ove jednačine. Rešenja za M=0,1,2,... su diskretni uglovi zraka koji su
dozvoljeni po teoriji zraka. Iz jednačine (7.18) slede i važne konstalacije o prostiranju u optičkom
vlaknu:
 Broj modova koji mogu da se prostiru u talasovodu je ograničen, jer M ne može da uzme
vrednost za koje je cosθ > 1,
 Ako je struktura vlakna takva da je H/λ>>1, jednačina (7.18) ima više rešenja sa veoma
gusto raspoređenim dozvoljenim vrednostima za θ. Odavde može da se uspostavi veza sa
teorijom zraka: veliki broj blisko raspoređenih modova podseća na kontinualnu familiju
zraka,
 Može da se pokaže da modalna jednačina (7.18) ima uvek rešenje za svaku talasnu
dužinu kada je M=0, što definiše osnovni mod talasovoda.
 Osim toga, za dato M talasna dužina može toliko da se poveća da jednačina (7.18) ni za
jedno cosθ nema rešenje. Taj mod se naziva granični (cut-off) mod, a talasna dužina
za koju iščezava rešenje naziva se granična talasna dužina (λcut-off). Kada se optičko
vlakno pobudu talasom čija je talasna dužina veća od granične talasne dužine, kroz
vlakno se prostire samo osnovni mod i to vlakno je monomodno (jednomodno). Kada se
optičko vlakno pobudi talasom čija je talasna dužina manja od granične talasne dužine,
vlakno je multimodno.
Zbog ograničenja proisteklih iz promene indeksa prelamanja na ograničenom prostoru jezgra,
n(r)=[εr(r)]1/2, kao i zbog toga što je intenzitet polja koje se prostire konačan na osi i jednak nuli u
beskonačnosti, ove jednačine nemaju jedinstveno rešenje. Rešenje daju određene, nekontinualne
odnosno diskretne vrednosti za fazni koeficijent β i to je ono što se ogleda u diskretnim formama
prostiranja elektromagnetskog talasa koji se nazivaju modovima.
Stepen do kog je elektromagnetski talas uhvaćen u vlakno opisuje se karakteristikom koja se
naziva normalizovana kritična frekvencija i koja se definiše kao:
2 2
V  a n12  n22  a  NA (7.19)
 
gde je a poluprečnik jezgra. V je funkcija dimenzija i indeksa prelamanja jezgra i omotača, a
pokazuje koliko će se modova prostirati vlaknom za dobru geometriju vlakna. Kada V raste, raste i
broj modova koji se prostiru vlaknom.
Za step-indeks vlakna sa slabim vođenjem talasa (step vlakna kod kojih je normalizovana
razlika indeksa prelamanja, , reda 1% ili manje) može se pokazati da kada je 0  V  2.405
vlaknom će se prostirati samo jedan mod – tkz. monomodna vlakna dok za V > 2.405, vlakna
postaju multimodna (višemodna). Stoga je granična (en. cut-off) talasna dužina izvedena iz
jednačine (7.19), za graničnu vrednost normalizovane kritične frekvencije Vcut off  2.405 ,
oblika:
2a n12  n22 2an1 2

cut  off   (7.20)
2.405 2.405
Dakle, step vlakno poluprečnika a je monomodno na talasnoj dužini  koja je veća od λcut-off ,
datoj jednačinom (7.20) ali sa opadanjem talasne dužine λ vlakno podržava prostiranje više
modova (multimodno vlakno). Takođe, monomodno vlakno se, za datu talasnu dužinu λ, može
dobiti povećavajući prečnik vlakna (D=2a) do vrednosti koja se dobija iz jednačine (7.19), za
Vcut off  2.405 :
2.405
Dmax  (7.21)
 n12  n22
Za gradijentna vlakna granična vrednost normalizovane kritične frekvencije je:
2
Vcut off  2.405 1  (7.22)

U sledećoj tabeli date su neke od važnijih karakteristika step-indeks i gradijentnih vlakana.
Tabela 7.1.
Step indeks vlakno Gradijentno vlakno
Indeks prelamanja
Numerička
Numeri cka apertura
Normalizovana kritična
kriti cnafrekvencija
frekvencija(V)
(V)
Granic na cut-off
Granična -off)vrednost
normalizovane
Normalizovanekriti c frekvencije?
kritične
Broj modova (M)

7.5. Osnovne karakteristike optičkih vlakana
Karakteristike prenosa optičkih vlakana uslovljene su njihovim strukturnim karakteristikama i
osobinama materijala od koga su izgrađena:
 Struktura optičkih vlakana direktno određuje njegov kapacitet prenosa i utiče na ponašanje
vlakna kada je ono izloženo različitim spoljašmjim uticajima.
 Osobine materijala direktno utiču na slabljenje optičkog signala koji se prostire kroz optičko
vlakno.
Optička vlakna imaju niz prednosti u poređenju sa ostalim prenosnim medijumima: veliki
propusni opseg, malo slabljenje, mali prečnik i malu masu, neosetljivost na elektromagnetske
uticaje, itd. Za korišćenje optičkih vlakana kao medijuma za prenos najvažnije karakteristike
su podužno slabljenje i disperzija.
7.5.1. Slabljenje u optičkim vlaknima
Od ukupne snage koja se ubacuje u vlakno, jedan deo se apsorbuje (Aλ), deo se reflektuje (Rλ) a
samo deo se prenosi (Tλ):
A  R  T  1 (7.23)
Prilikom prostiranja svetlosnog (optičkog) signala kroz optičko vlakno dolazi do slabljenja
njegovog intenziteta:
T  T0 10 L (7.24)
Ovom jednačinom je iskazan tkz. Lamber-ov zakon, pri čemu je T0 snaga ubačena na početku
vlakna, α je koeficient slabljenja optičkog vlakna, a L je dužina vlakna. Podužno slabljenje
svetlosnog signala definiše se stoga kao:
1 P 
 dB/km    10 log iz  (7.25)
L  Pul 
gde je L dužina vlakna u km, Piz izlazna, a Pul snaga signala na ulazu u vlakno.
Uzroci slabljenja svetlosnog signala prilikom prostiranja kroz optičko vlakno su

nesavršenosti realnog vlakna koje potiču od apsorpcije, rasejanja, savijanja, polarizacionih
efekata i dr (Slika 7.8).
Slika 7.8. Uzroci slabljenja u optičkom vlaknu

Apsorpcija (en. Absorption) svetlosti nastaje na česticama nečistoća koje postoje u vlaknu.
Nečistoće mogu biti joni koji su zaostali u procesu proizvodnje vlakna (najveći problem
predstavljaju OH joni i metalni joni), ali i joni koji nastaju prilikom difundovanja vodonika u
vlakno po njegovom postavljanju (što znači da se apsorpcija vlakna može povećati tokom vremena).
Kod kablova sa metalnim provodnicima, osnovni uzrok slabljenja predstavlja električna otpornost.
Optički ekvivalent električnoj otpornosti je apsorpcija – pretvaranje svetlosti u toplotu.
Rasejanje (en. Scattering) nastaje kao posledica mikropromena gustine ili sastava stakla, koji
menjaju indeks prelamanja, na prostoru manjem od talasne dužine svetlosti, tzv. Rejlijevo
(Rayleigh) rasejanje. Svetlosni zrak se delimično rasipa u svim pravcima usled čega se deo
svetlosne energije gubi. Ova pojava ima najveći mogući uticaj na gubitke u optičkim vlaknima pa
može da iznosi i do 90% od ukupnog slabljenja
Gubici usled savijanja nastaju na mestima na kojima postoje mikrosavijanja i makrosavijanja.
 Mikrosavijanja (en. Microbend) predstavljaju nesavršenosti struktura zaštitnih omotača
oko vlakna i nejednaknog pritiska na vlakno. Mikrosavijanja mogu izazvati promenu
zakrivljenosti optičke ose vlakna i prebacivanje dela vođenih modova (guided modes) u
omotač, tj. slabljenja intenziteta vođenih modova. Generalno, gubici usled mikrosavijanja
rastu sa porastom broja modova, pa samim tim jednomodno vlakno ima manje slabljenje od
višemodnog.
 Makrosavijanja (en. Macrobend) predstavljaju mesta gde vlakno pravi luk, što utiče na
promenu numeričke aperture i prelaska dela svetlosti u omotač (usled nepotpune totalne
refleksije na granici između jezgra i omotača), što uslovljava slabljenje. Kod najvećeg broja
vlakana ovaj efekat se može zanemariti ako je poluprečnik savijanja veći od 10 cm (Slika
7.9).
Slika 7.9. Izlazak dela svetlosti iz jezgra usled postojanja makrosavijanja
Slabljenje vlakna se pokazuje jaku spektralnu zavisnost (Slika 7.10a). Rejlijevo rasejanje
(Rayleigh scattering) opada sa četvrtim stepenom talasne dužine, apsorpcija usled prisustva jona je
posebno izražena na pojedinim talasnim dužinama (pikovi krive zavisnosti slabljenja od talasne
dužine npr. 950 nm, 1.24 μm, 1.39 μm). Apsorpcija iznad 1550 nm je prirodna osobina čak i
apsolutno čistog kvarca (infrared apsorption). Slabljenja usled mikrosavijanja i makrosavijanja
(waveguide imperfections) nisu spektralno zavisna.
Talasne dužine na kojima postoje lokalni minimumi karakteristike slabljenja, tzv. optički
prozori, odabrani su za prenos u optičkim komunikacionim sistemima (Slika 7.10b). Prvi prozor
čine talasne dužine oko 850 nm. Na ovim talasnim dužinama nalazi se lokalni minimum
karakteristike slabljenja optičkih vlakana korišćenih tokom sedamdesetih godina XX veka. Prenos
na ovim talasnim dužinama zadržao se i danas, iako u karakteristici slabljenja današnih vlakana u
prvom prozoru ne postoji lokalni minimum. Današnja vlakna imaju minimume slabljenja oko
1310 nm (drugi prozor) i 1550 nm (treći prozor). Treći prozor predstavlja i apsolutni minimum
slabljenja optičkih vlakana (oko 0.2 dB/km za jednomodno vlakno). Slabljenje jednomodnog
vlakna u drugom prozoru je oko 0.35 dB/km. Sva tri prozora su širine od 25000 do 30000 GHz.
Apsorpcija na
OH jonima
(a) (b)
Slika 7.10. Slabljenje optičkog vlakna
7.5.2. Disperzija u optičkim vlaknima
Pod disperzijom optičkog vlakna se podrazumeva pojava širenja impulsa tokom

prostiranja kroz vlakno (Slika 7.11). Disperzija nastaje zbog toga što brzina svetlosnih zraka koji
se prostiru kroz vlakno zavisi od talasne dužine i moda prostiranja. Razlike u brzini su veoma male,
ali se, poput slabljenja, akumuliraju sa rastojanjem. Širenje impulsa izaziva dve negativne
posledice:
 smanjenje intenziteta signala (što je ekvivalentno uticaju efekta slabljenja signala), što
ograničava dužinu prenosa,
 dva susedna impulsa počinju da se preklapaju, stapajući se u jedan, što onemogućava
njihovo razdvajanje na izlazu i ograničava propusni opseg prenosa.
Slika 7.11. Efekat širenja impulsa usled disperzije

Indeks prelamanja svetlosti u nekoj sredini je funkcija talasne dužine te svetlosti λ i kod stakla
on opada sa porastom λ. Stoga brzina prostiranja svetlosti v, data jednačinom (7.1), postaje takođe
zavisna od talasne dužine. Pošto svetlost iz optičkih predajnika ima određenu spektralnu širinu Δλ,
pojedinačne talasne dužine iz tog spektra prostiru se različitim brzinama što znači da im je indeks
prelamanja različit, pa se pojavljuju i razlike u kašnjenju čak i unutar jednog talasnog moda. Da bi
se ova pojava definisala uveden je pojam grupne brzine prostiranja vg i tkz. grupni indeks
prelamanja ngr dat kao:
dn
n gr  n   (7.26)
d
Zavisnost faznog indeksa n i grupnog indeksa prelamanja ngr od talasne dužine su za staklo od
silicijuma prikazani na slici 7.12.
Slika 7.12. Fazni indeks n i grupni indeks ngr prelamanja stakla od silicijuma u funkciji talasne
dužine
U zavisnosti od uzroka nastanka, razlikuju se četiri tipa disperzije u optičkim vlaknima:

 Modalna disperzija (uzrok: različita brzina prostiranja modova kroz vlakno)
 Talasovodna disperzija (uzrok: promena talasovodnih osobina vlakna sa talasnom
dužinom)
 Materijalna disperzija (uzrok: zavisnost indeksa prelamanja n od talasne dužine)
 Polarizaciona disperzija (uzrok: zavisnost brzine prostiranja od polarizacije)
Ukupno širenje impulsa usled postojanja različitih vrsta disperzije može se odrediti iz sledećeg
izraza:
t disp,ukupno  t mod al 2  t hroma 2  t polar 2 (7.27)
gde je t modal (ili t MD ) širenje impulsa koje potiče od modalne disperzije, t hroma širenje impulsa
koje potiče od hromatske disperzije i t polar (ili t PMD ) širenje impulsa koje potiče od polarizacione
disperzije.
Ako je širina impulsa na ulazu vlakna t ulaz , a t disp ,ukupno širenje impulsa koje potiče od
disperzije u vlaknu, ukupna širina impulsa na izlazu iz vlakna t izlaz može se odrediti iz:
t izlaz  t ulaz 2  t disp,ukupno 2 (7.28)
Zavisno od tipa optičkog vlakna, jednačina (9.27) se može redukovati budući da je za

multimodna vlakna polarizaciona disperzija zanemarljiva, dok za monomodna vlakna ne
postoji modalna disperzija.
Modalna (multimodna) disperzija
Modalna (ili multimodna) disperzija, koja postoji samo kod multimodnih vlakana,
posledica je superpozicije modova identične talasne dužine koji imaju različite putanje
prostiranja kroz vlakno i predstavlja samo karakteristiku vlakna (Slika 7.13). Tipičan izvor
svetlosti emituje zrake pod različitim uglovima koje vlakno prihvata unutar svog konusa
prihvatanja. Različiti zraci (modovi) će zato imati različite dužine puta kroz vlakno s tim što će
zraci koji padaju na vlakno pod manjim incidentnim uglovima stići na kraj vlakna ranije od onih
zraka sa većim incidentnim uglovima. Na drugi kraj vlakna najranije će stići onaj zrak koji
normalno upada u vlakno (0=0) a najkasnije onaj zrak čiji je incidentni ugao θ0=θmax. Očigledno
ubacivanje svetlosnog impulsa u vlakno, koji se prenosi posredstvom većeg broja modova,
proizvodi na izlazu optičkog vlakna veliki broj vremenski pomerenih zraka, što dovodi do širenja
impulsa. Razlika u vremenu prostiranja najbržeg i najsporijeg zraka (moda) u vlaknu dužine L sa
step promenom indeksa prelamanja je:
L n12
   max   min   (7.29)
c n2
gde je: n1 - indeks prelamanja duž ose vlakna u centru jezgra, n2 - indeks prelamanja omotača i
 - normalizovana razlika indeksa prelamanja.
High order mode Low order mode
Broadened
Cladding light pulse
Light pulse
Intensity Core
Intensity
Axial
Spread, 
t t
0
Slika 7.13. Princip nastajanja modalne disperzije
Kod vlakana sa stepenastim indeksom prelamanja usled postojanja modalne disperzije propusni
opseg je ograničen pa je moguć samo prenos na kratka rastojanja malim brzinama. Uticaj modalne
disperzije može se smanjiti ukoliko se koriste vlakna sa gradijentnom promenom indeksa
prelamanja (Slika 7.14) kod kojih vrednost indeksa prelamanja opada od ose jezgra ka omotaču, tj.
sa udaljavanjem od omotača povećava se brzina prostiranja. Usled toga:
 zraci (modovi) koji se prostiru duž ose jezgra (zraci sa malim incidentnim uglom),
prelaze najkraći put, ali sa najmanjom brzinom,
 zraci (modovi) koji se prostiru najdalje od ose jezgra (zraci sa većim incidentnim
uglom), prelaze najduži put, ali sa većom brzinom.
Ovim se praktično izbalansiraju uticaji dužine puta (posledica incidentnog ugla) i brzine
prostiranja (koja zavisi od n) čime se smanjuje ukupno širenje impulsa koje je posledica modalne
disperzije odnosno drugim rečima vreme prostiranja svih modova se skoro izjednačava.
Naravno u praksi nije moguće postići promenu indeksa prelamanja koja bi omogućila da je
vreme prostiranja svih modova jednako tj. da se u potpunosti eliminise uticaj modalne diperzije. Pre
svega na to utiče činjenica da indeks prelamanja zavisi od talasne dužine i da se prenos ne ostvaruje
na samo jednoj talasnoj dužini već u opsegu talasnih dužina. Upotrebom gradijentnih vlakana
modalna disperzija se smanjuje na vrednost koja omogućava da se ostvari komunikaciona veza
dužine nekoliko kilometara.
Slika 7.14. Prostiranje zraka kod step-indeks i gradijentnih vlakana
Modalna disperzija se meri u jedinicama vremena po jedinici dužine vlakna i najčešće se

izražava u ps vremena po km dužine (ps/km) - DMD [ps/km]. Ukupno širenje impulsa usled modalne
disperzije predstavlja proizvod modalne disperzije DMD i dužine vlakna L.
t MD  DMD  L (7.30)
Kod vlakna sa stepenastim indeksom prelamanja modalna disperzija se može izraziti u funkciji
indeksa prelamanja jezgra i omotača i normalizovanog indeksa prelamanja na sledeći način:
 
DMD  n12  / n2 c  (7.31)
Minimalna vrednost modalne disperzije kod gradijentnog vlakna ostvaruje se za parametar
profila   2(1   ) i iznosi:
 
DMD  n12 / 8c  (7.32)
Tipična vrednost modalne disperzije DMD kod step-indeks vlakna je 20 ns/km na talasnoj dužini
od 850 nm, a kod gradijentnog vlakna svega 50 ps/km.
Talasovodna disperzija
Talasovodna disperzija nastaje usled promena talasovodnih osobina vlakna sa talasnom

dužinom svetlosti koja se prostire kroz vlakno. Od značaja je pre svega u monomodnim
vlaknima. Naime, formiranje modova u optičkom vlaknu zavisi od odnosa geometrijskih parametara
vlakna i talasne dužine svetlosti. Obzirom da je spektralna širina izvora svetlosti konačna (izvor
emituje opseg talasnih dužina grupisanih oko centralne frekvencije) oblik talasa po poprečnom
preseku talasovoda je različit za različite spektralne komponente. Talasovodna disperzija bi
postojala i da nema promene indeksa prelamanja sa talasnom dužinom.
Talasovodna disperzija se meri u jedinicama vremena po jedinici širine spektra izvora svetlosti i
jedinici dužine vlakna i najčešće se izražava u ps po nm širine spektra izvora svetlosti i po km
dužine vlakna tj. u ps/(nm·km) - Dtal [ps/(nm·km)]. Ukupno širenje impulsa usled talasovodne
disperzije predstavlja proizvod talasovodne disperzije Dtal , širine spektra izvora svetlosti  i
dužine vlakna L.
t tal  Dtal    L (7.33)
Vrednost talasovodne disperzije se sporo menja sa talasnom dužinom.
Materijalna disperzija
Materijalna disperzija nastaje usled zavisnosti indeksa prelamanja od talasne dužine

svetlosti koja se postire kroz vlakno. Indeks prelamanja određuje brzinu prostiranja, koja opada sa
porastom indeksa prelamanja. To znači da se spektralne komponente impulsa koji se prostire kroz
vlakno prenose različitim brzinama i stižu za različito vreme do kraja vlakna izazivajući širenje
impulsa (Slika 7.15).
Input Cladding
v g ( 1 )
Core Output
Emitter v g ( 2 )
Very short
light pulse
Intensity Intensity Intensity
Spectrum, ² 
Spread, ² 
 t t
1 o 2 0 
Slika 7.15. Princip nastajanja materijalne disperzije
Kao i talasovodna disperzija, materijalna disperzija se meri u jedinicama vremena po jedinici

širine spektra izvora svetlosti i jedinici dužine vlakna i najčešće se izražava u ps po nm širine
spektra izvora svetlosti i po km dužine vlakna tj. u ps/(nm·km) - Dmat [ps/(nm·km)]. Ukupno širenje
impulsa usled materijalne disperzije predstavlja proizvod materijalne disperzije Dmat , širine spektra
izvora svetlosti  i dužine vlakna L.
t mat  Dmat    L (7.34)
Materijalna disperzija nelinearno raste sa porastom talasne dužine svetlosti.
Kao što je već rečeno, materijalna i talasovodna disperzija zajedno čine hromatsku disperziju:
Dhroma  Dmat  Dtal (7.35)
Hromatska disperzija predstavlja glavni uzrok disperzije u monomodnim vlaknima
Materijalna disperzija za čisto kvarcno staklo ima vrednost -100 ps/(nm·km) u prvom prozoru
(850 nm), vrednost nula na oko 1270 nm, +5 ps/(nm·km) u drugom prozoru (1310 nm) i +20
ps/(nm·km) u trećem prozoru (1550 nm). Talasovodna disperzija za najčešće korišćeno jednomodno
vlakno prečnika 9µm ima vrednost od -3 do -5 ps/(nm·km) (Slika 7.16).
1270
1310
Slika 7.16. Hromatska disperzija za monomodno vlakno

Hromatska disperzija, koja predstavlja zbir materijalne i talasovodne disperzije, je jednaka nuli
na 1310 nm, tako da je ovo, pored minimuma slabljenja, još jedan razlog zašto su talasne dužine iz
drugog prozora izabrane za prenos u optičkim komunikacionim sistemima. Za talasne dužine manje
od 1310 nm hromatska disperzija je negativna, a za talasne dužine veće od 1310 nm pozitivna.
Za talasne dužine iz trećeg prozora hromatska disperzija standardnih vlakana ima vrednost od
oko +20 ps/(nm·km), što onemogućava (tj. ograničava) prenos velikim brzinama na velika
rastojanja, bez obzira na činjenicu da je slabljenje u ovom prozoru veoma malo. Zbog toga se, u
cilju smanjenja disperzije pri prenosu u trećem prozoru koriste optička vlakna sa pomerenom
nultom disperzijom (en. Dispersion Shifted Fiber - DSF). Ova vlakna imaju specijalno dizajniran
profil indeksa prelamanja jezgra, sa centralnim jezgrom okruženim prstenom od čistog kvarca i
spoljašnjim jezgrom i omotačem, kao što je prikazano na slici 7.17.
Slika 7.17. Profil indeksa prelamanja kod vlakana sa pomerenom nultom disperzijom
Ovakav indeks prelamanja materijala povećava talasovodnu disperziju vlakna i na taj način
pomera nultu vrednost hromatske disperzije u treći prozor tj. oko 1550 nm (Slika 7.18).
Slika 7.18. Hromatska disperzija kod vlakana sa pomerenom nultom disperzijom
Pored vlakana sa pomerenom nultom disperzijom, izrađuju se i vlakna sa nenultom pomerenom

disperzijom (en. non-zero dispersion shifted fiber) kod kojih je tačka nulte disperzije pomerena iz
drugog prozora, ali nulta vrednost nije na 1550 nm, kao što je prikazano na slici 7.19.
Slika 7.19. Hromatska disperzija kod vlakana sa nenultom pomerenom disperzijom

Takođe, postoje i vlakna sa smanjenom disperzijom tj. sa zaravnjenom karakteristikom
disperzije (en. Reduced slope dispersion fibre ili dispersion flattened fibre) u opsegu talasnih
dužina, koja se postiže specijalnim dizajnom profila indeksa prelamnja vlakna. Stepen smanjenja
nagiba krive zavisi od profila indeksa prelamanja (slika 7.20 i slika 7.21).
Slika 7.20. Hromatska disperzija kod vlakana sa smanjenom disperzijom
Slika 7.21. Profil indeksa prelamanja kod vlakana sa smanjenom disperzijom
Na slici 7.22 dato je poređenje vrednosti talasovodne disperzije za standardno monomodno

vlakno čija je nulta hromatska disperzija na 1310 nm, za vlakno sa pomerenom nultom dipserzijom
na 1550 nm i vlakna sa zaravnjenom karakteristikom disperzije.
Slika 7.22. Disperzija - poređenje

Polarizaciona disperzija
Polarizaciona disperzija je posledica različite brzine prostiranja dve komponente različite

polarizacije unutar jedinog moda u monomodnom vlaknu. Naime, svetlost koja se prostire u
jednomodnom vlaknu sastoji se od dve komponente ortogonalnih polarizacija. Kada bi optičko
vlakno bilo u potpunosti simetrično, oba ova moda bi se pri prenosu kroz vlakno ponašala na isti
način. Međutim, usled postojanja različitih nehomogenosti i savijanja vlakna, jezgro realnog
optičkog vlakna nije simetrično kružno, što uslovljava tzv. dvojno prelamanje tj. birefrigenciju
(birefrigence) (Slika 7.23). Dvojno prelamanje ili birefrigencija predstavlja postojanje dva
različita indeksa prelamanja u jezgru za dve različite polarizacije svetlosnog talasa. Usled
različitih indeksa prelamanja ove dve komponente istog moda prostiru se različitim brzinama.
Nesavršenosti vlakna koje dovode do birefrigencije su proizvoljno raspoređene duž vlakna i,
tako da se polarizaciona disperzija javlja nepredvidivo. Prebacivanje talasa iz horizontalne u
vertikalnu polarizaciju se takođe dešava proizvoljno, te se tako dobija kumulativan efekat širenja
impulsa.
Merenje polarizacione disperzije na vlaknu ima smisla tek po postavljanju vlakna. Pošto
polarizacionu disperziju izazivaju uglavnom krivine i naprezanja vlakna, rezultat koji se dobija pri
merenju vlakna namotanog na kalem može biti potpuno različit od rezultata merenja tog istog
vlakna na terenu. Polarizaciona disperzija jedne optičke veze se može promeniti i po postavljanju
linije u dužem vremenskom intervalu.
Polarizaciona disperzija je srazmerna korenu dužine vlakna. Meri u jedinicama vremena po
korenu dužine vlakna i najčešće se izražava u ps po km dužine vlakna tj. u ps / km -
DPMD [ ps / km ]. Ukupno širenje impulsa usled polarizacione disperzije predstavlja proizvod
polarizacione disperzije DPMD i korena dužine vlakna L:
t PMD  D PMD  L (7.36)

Polarizaciona disperzija je od značaja u monomodnim vlaknima i ukoliko je izvršena
kompenzacija hromatske disperzije može predstavljati ograničavajući faktor za prenos velikim
brzinama na velika rastojanja. Vrednost polarizacione disperzije kod standardnih monomodnih
vlakana je od 0.05 do 1 ps / km .
Slika 7.23. Ilustracija polarizacione disperzije

7.6. Optički kablovi
Oznake optičkih vlakana koje isporučuje proizvođač skoro uvek sadrže oznaku prečnika jezgra i
prečnika omotača. Na primer. vlakno koje u svojoj oznaci sadrži 50/125 ima jezgro prečnika 50 m
i omotač prečnika 125 m (Slika 7.24). Za razliku od prečnika jezgra koji je različit kod
monomodnih i multimodnih vlakana (monomodna vlakna imaju prečnik jezgra od 8-10 µm, a
multimodna 50 µm ili 62.5 µm), prečnik omotača je standardizovan i najčešće ima vrednost 125 µm
(ponekad 140 µm).
Multimodno Multimodno Monomodno
vlakno vlakno vlakno
125 m
precnik
omotaca
62.5 m 50 m 8-10 m
precnik jezgra precnik jezgra precnik jezgra
Slika 7.24. Dimenzije optičkih vlakana

Samo optičko vlakno je krto, slabo savitljivo i neotporno na udarce pa je neophodno obezbediti
odgovarajuću mehaničku zaštitu. Potpuna mehanička zaštita postiže se kabliranjem. U sastav
optičkog kabla ulazi manji ili veći broj optičkih vlakana (od jednog do nekoliko stotina). Uloga
kabla je da optičkim vlaknima, pored mehaničke, pruži i neophodnu zaštitu od štetnih
spoljašnjih uticaja kao što su: temperaturne varijacije, uticaj vlage/vode, pritiska, hemijski
uticaji, radijacija i dr. kao i da omogući lakše rukovanje i zaštitu vlakna od oštećenja
prilikom postavljanja.
Kabliranje je slično kabliranju kod koaksijalnih kablova. Koaksijalni kablovi obično imaju
spoljašnji omotač crne boje dok su omotači optičkih kablova najčešće u jarkim bojama. Osnovna
razlika između koaksijalnih i optičkih kablova je to što optički kablovi ne zahtevaju postojanje
električne izolacije koja postoji u koaksijalnim kablovima. Optički kablovi su obično manjih
dimenzija jer jedno jedino vlakno ima kapacitet koji odgovara većem broju bakarnih provodnika.
Optički kablovi mogu biti izrađeni bez metalnih elemenata (en. all dielectric cables), takvi kablovi
su imuni na električna pražnjenja.
Najjednostavnija vrsta optičkog kabla je zaštita vlakna nitima od kevlara (aramid) i postavljanje
spoljašnjeg PVC omotača, čime se postiže mehanička čvrstoća dovoljna za unutrašnje primene.
Ovakvim načinom može se vršiti kabliranje jednog vlakna (simplex) ili dva vlakna (zipcord,
duplex) (Slika 7.25). Zipcord vlakna se najčešće koriste u lokalnim mrežama.
(a) (b)
Slika 7.25. (a) Simplex (b) Zipcord
Sastav optičkog kabla zavisi od njegove primene i uslova sredine u kojoj se kabl koristi.
Sastavni delovi optičkog kabla su:
 primarna zaštita vlakna,
 sekundarna zaštita vlakna,
 noseći – ojačavajući elementi,
 omotač kabla.
Po potrebi optički kabl može sadržati: ispunu kabla, armaturu ili metalne provodnike.
7.6.1. Primarna zaštita optičkog vlakna
Primarna zaštita (en. Coating ili jacket) napravljena je od polidimetil silikona, silikonskih ulja,
raznih fluoro-polimera ili akrilata. Primarna zaštita predstavlja zaštitu samog vlakna od kontakta sa
bilo kojom drugom površinom i od moguće abrazije tokom daljih postupaka obrade (Slika 7.26).
Slika 7.26. Optičko vlakno sa primarnom zaštitom: core – jezgro vlakna, cladding – omotač vlakna,
jacket (coating) – primarna zaštita vlakna, coloring layer – tanki obojeni sloj za identifikaciju
vlakna u kablu
Vlakno bez primarne zaštite se ne isporučuje od stane proizvođača, odnosno primarna zaštita
predstavlja minimalni nivo zaštite sa kojom proizvođači isporučuju vlakna. Prečnik vlakna sa
primarnom zaštitom je gotovo uvek 250µm. Pored primarne zaštite optičko vlakno može imati
jedan dodatni obojeni sloj (najčešće debljine 4µm) koji omogućuje lakšu identifikaciju vlakna.
7.6.2. Sekundarna zaštita optičkog vlakna
Sekundarna zaštita može biti realizovana na dva načina:

 sekundarna zaštita u vidu čvrstog omotača vlakna (tight buffer), (Slika 7.27a),
 sekundarna zaštita u vidu cevne konstrukcije (loose tube), koja može biti ispunjena
vazduhom ili gelom (Slika 7.27b). Gel kojim se ispunjava cevčica treba da bude takav de
se ne topi i ne stvrdnjava u radnom opsegu temperatura.
Postoji još jedan vid sekundarne zaštite koji se izvodi za više vlakana istovremeno, a to je:
 sekundarna zaštita sa vlaknima u žlebovima cilindra, (Slika 7.27c).
(a) (b) (c)
Slika 7.27. Sekundarna zaštita optičkog vlakna
7.6.3. Noseći elementi
Ojačanje kablova se postiže postavljanjem centralnog nosećeg elementa, koji može biti izrađen
od čeličnih žica, plastičnih vlakna, tekstilnih vlakna, staklenih vlakna ili karbonskih vlakna (Slika
7.28). Na ovaj način vrši se učvršćivanje kabla i prilagođenje svih elemenata kabla na istezanje i
naprezanje.
Slika 7.28. Primeri različitih centralnih nosećih elemenata
7.6.4. Omotač kabla
Omotač kabla štiti jezgro od mehaničkih oštećenja, sprečava prodor vlage i obezbeđuje
otpornost na hemijske uticaje. Izbor omotača zavisi od mesta polaganja kabla, mogućih spoljašnjih
uticaja i cene. Za konkretnu situaciju, uz opšte zahteve koje optički kablovi moraju zadovoljiti, vrši
se specifikacija omotača. Izabranoj sirovini za izradu omotača dodaju se, prema potrebi, određeni
aditivi u cilju promene boje, smanjenja ili eliminisanja zapaljivosti, toksičnosti i agresivnosti,
sprečavanja prodiranja vlage i sl.
Omotač kabla može biti:
 metalni ili nemetalni,
 armirani ili nearmirani.
Najčešće korišćeni su slojeviti omotači od aluminijuma (Al) ili polietilena (PE) kod kablova
koji se postavljaju vazdušno ili podzemno. Kod kablova za postavljanje unutar zgrada koriste se
spoljašnji omotači od polivinil hlorida (PVC). Ako se optički kabl polaže u zemlju primenjuje se
armirani omotači. Armatura se postavlja ispod spoljašnjeg omotača kabla. Armiranje kabla može
biti realizovano postavljanjem čeličnih žica paralelno sa kablom ili obmotavanjem čelične trake oko
kabla (Slika 7.29).
Slika 7.29. Mehanička zaštita - Armiranje kabla
7.6.5. Konstrukcija optičkog kabla
U okviru kablova koji sadrže veći broj vlakana, vlakna mogu biti organizovana na jedan od
sledeća dva načina (Slika 7.30):
 trakasta struktura – vlakna su postavljena jedno pored drugog u okviru omotača,
 cilindrična struktura – vlakna su cilindrično raspoređena u odnosu na noseći element, koji u
zavisnosti od vrste kabla može biti od metala ili dielektrika.
(a) (b)
Slika 7.30. Kablovi sa više vlakana: (a) Trakasta struktura (b) Cilindrična struktura
Konstrukcija optičkih kablova zavisi dominantno od toga gde će kabl biti postavljen. U
zavisnosti od načina postavljanja izdvajaju se sledeće grupe kablova (Slika 7.31):
 kablovi za instalaciju u zgradama,
 kablovi za vazdušno postavljanje,
 kablovi za direktno polaganje u zemlju,
 kablovi za polaganje u cevima i
 kablovi za podvodno postavljanje.
Slika 7.31. Osnovni načini polaganja optičkih kablova
Za polaganje u zgradama najčešće se koriste pomenuti simplex i zipcord kablovi. Takođe se

često koriste i kablovi trakaste strukture. Unutar objekta mogu se postavljati i tzv. tight buffer i
breakout kablovi (Slika 7.32), koji se mogu postavljati i van objekata i na koje se direktno mogu
postavljati konektori. Tight buffer kablovi se sastoje od više pojedinačnih vlakana sa tight
sekundarnom zaštitom zaštićenih nitima od kevlara i spoljašnjim omotačem. Breakout kablovi se
sastoje od većeg broja simplex kablova.
(a) (b)
Slika 7.32. (a) Tight buffer kabl; (b) Breakout kabl
Kod kablova koji se postavljaju ispod vode i kablova koji se direktno polažu u zemlju, veoma je
važno obezbediti dodatnu zaštitu kabla od prodiranja vlage i vode. Ovaj vid zaštite se može izvesti
zaštitnim unutrašnjim omotačem (metalna folija, najčešće aluminijum) ili ispunjavanjem kabla
odgovarajućim gelom (Slika 7.33).
Slika 7.33. Zaštita od vlage i vode
Za vazdušno posatavljanje koriste se tzv. samonosivi optički kablovi (self-supported), koji se

karakterišu postojanjem nosećeh rasteretnog elementa. Noseći elemenat može biti čelična žica
postavljena centralno u odnosu na kabl (Slika 7.34c) ili postavljena u formaciju „tipa osmice“(Slika
7.34a i 7.34b), ali može biti i od dielektrika. Kablovi sa dielektričnim centralim elementom (ADSS-
All dielectric Self-Supported) su pogodni za postavljanje u sredinama gde postoji opasnost od
električnog pražnjenja ili za postavljanje u blizini visokonaponskih električnih vodova.
(a) (b)
(c)
Slika 7.34. Samonosivi optički kablovi

Specijalna vrsta kablova za vazdušno postavljanje su kablovi u zemljovodnom užetu
dalekovoda (OPGW – Optical Ground Wire) (Slika 7.35). Zemljovodno uže predstavlja kabl kod
kog su osnovni elementi provodnici čiji je potencijal izjednačen sa potencijalom zemlje. OPGW
kablovi u sebi objedinjuju funkciju zemljovodnog užeta i telekomunikacionog kabla. Pored
provodnih elemenata koji obezbeđuju funkciju klasičnog zemljovodnog užeta, OPGW kabl sadrži i
optičke elemente (koji se sastoje od većeg broja optičkih vlakana).
Slika 7.35. Optički kablovi u zemljovodnom užetu dalekovoda
Optički kablovi su najčešće organizovani kao cilindrične strukture, organizovane u slojevima

oko nosećeg elementa (Slika 7.36). Najčešće se određeni broj vlakana grupiše u cevčice, uglavnom
ispunjene gelom, koje se cilindrično postavljaju oko nosećeg elementa. Cevčice su obojene
različitima bojama, koje određuju broj cevčice. Moguće je i da samo jedna referentna cevčica bude
obojena i služi kao referenca.
Kabl može biti zasnovan i na osnovnoj jedinici u obliku trake (Slika 7.37). Nekoliko osnovnih
traka se slažu jedna na drugu, i postavljaju u kanale oko nosećeg elementa.
Nači postavljanja cevčica i traka u kablu može biti ravno postavljanje (straight lay) paralelno sa
nosećim elementom i spiralno umotavanje (helically stranded) oko nosećeg elementa koje
omogućava mnogo bolje mehaničke karakteristike od ravnog postavljanja.
Slika 7.36. Optički kabl cilindrične strukture
Slika 7.37. Optički kablovi trakaste strukture

7.7. Optički komunikacioni sistemi
Na slici 7.38. prikazan je spektar elektromagnetskih talasa na kome su naznačene oblasti

korišćenja različitih medijuma za telekomunikacione sisteme. Deo spektra koji se koristi u optičkim
komunikacionim sistemima je u tkz. bliskom infracrvenom području i obuhvata talasne dužine od
približno 0.8 µm do 1.7 µm (tri optička prozora).
Slika 7.38. Spektar elektromagnetskih talasa
Na slici 7.39 prikazane su osnovne komponente optičkog (tkz. optoelektronskog)

komunikacionog sistema:
Slika 7.39. Tipičan optoelektronski komunikacioni sistem

Osnovne komponente ovog sistema su predajnik, prijemnik i optički prenosni put. Predajnik
(en. transmitter) ima ulogu elektro-optičkog (E/O) pretvarača. Osnovni deo predajnika predstavlja
izvor optičkog signala (en. Light source). Savremeni sistemi baziraju se na dva osnovna tipa
optičkih izvora:
 Svetleća dioda (en. Light Emitting Diodes – LED). Uglavnom se koriste kod sistema sa
relativno malim binarnim protokom i za kratka rastojanja (< 1 Gbps i < 10 km), što
odgovara primeni u okviru lokalnih računarskih mreža. Svetleće diode su po materijalima
slične poluprovodničkim laserskim diodama ali su znatno inferiornije kada je u pitanju
spektralna karakteristika ili dijagram zračenja. Uglavnom rade u I i II prozoru.
 Poluprovodnički laseri (tkz. laserske diode, en. laser diodes – LD). Koriste se u sistemima
sa velikim bitskim protocima, za monomodne aplikacije i za duge veze. Radnu talasnu
dužinu laserskih dioda određuje materijal iz koga je napravljen p-n spoj. Za talasne dužine
oko 0.8-0.9 µm koristi se GaAs u kombinaciji sa GaAlAs. U području većih talasnih dužina
koriste se višekomponentne legure na bazi GaInAsP sa InP kao podlogom.
Poluprovodnički izvori optičkog signala oba pomenuta tipa su u stvari diode napravljene od
poluprovodničkog materijala čija atomska struktura određuje centralnu talasnu dužinu optičkog
nosioca. Naime, energija fotona emitovane svetlosti E=hf (h=6.6256*10-34 Js - Plankova konstanta,
f–frekvencija) jednaka je energiji energetskog procepa između valentne i provodne zone. Energija
procepa Eg zavisi od materijala od koga je napravljen poluprovodnik. Izborom odgovarajućeg
materijala dobijaju se željene frekvencije, odnosno talasne dužine izračene svetlosti. Veza između
talasne dužine zračenja i energetskog procepa je:
 m   1.2398 / E g eV  (7.37)
Za talasne dužine koje odgovaraju I, II i III prozoru optičkog vlakna osnovni poluprovodnički
materijal je galijum-arsenid (GaAs), čist, ili sa dodacima primesa drugih elementa sa kojima se
podešava talasna dužina izračene svetlosti. Dodavanjem određenih primesa čistom GaAs ostvaruje
se p-n spoj koji pod dejstvom struje u direktnom smeru emituje zračenje sa centralnom talasnom
dužinom. Emisija svetlosti potiče u blizini samog p-n spoja gde se ubacuju elektroni iz n-tipa
poluprovodnika i šupljine iz p-tipa poluprovodnika. Neki od ovih elektrona i šupljina se
rekombinuju i emituju zračenje na odgovarajućoj talasnoj dužini. Pri tome je kao što je već rečeno
energija emitovanog fotona jednaka razlici energija rekombinovanog elektrona sa šupljinom
odnosno jednaka energiji energetskog procepa između valentne i provodne zone. Kod
poluprovodnika energetski nivoi elektrona nisu dva strogo određena stanja, usled čega spektar
zračenja nije monohromatski odnosno na jednoj talasnoj dužini.
Pri pobudi ispod neke kritične struje pobude, emitovano zračenje se delimično apsorbuje, a
delom se izrači u okolni prostor. Ako se, međutim, struja pobude dovoljno poveća, a ostvari se
mehanizam povratne sprege, tj. uslovi za stimulisano zračenje, poluprovodnički izvor postaje laser.
Rad diode u režimu lasera značajno povećava nivo izračene snage i spektar zračenja postaje znatno
uži. Preko izbora indeksa prelamanja i energetskog procepa dodatnih slojeva oko aktivne p-n zone,
ostvariće se smanjenje pobudne struje pri kojoj izvor počinje da radi kao laser i vođenje emitovanog
zračenja. Smanjenje pobudne struje postiže se postavljanjem slojeva sa većim energetskim
procepima oko aktivnog p-n spoja. Da bi dodatni slojevi pomogli vođenju talasa koji se stvara u
aktivnom sloju, potrebno je da indeks prelamanja ovih slojeva bude manji od indeksa prelamanja
aktovnog p-n spoja.
Optički signal se zatim prenosi optičkim vlaknima (en. Optical fibers), koja su grupisana u
optičke kablove. Za duže deonice potrebni su i optički pojačavači i/ili regeneratori optičkih
signala (en. Optical amplifiers and/or optical regenerators) koji imaju funkciju kompenzacije
slabljenja signala na deonici i regeneraciju signala koji se prilikom prenosa izobličava. Optički
pojačavači mogu se podeliti u tri osnovne grupe:
 Poluprovodnički pojačavači na bazi laserske diode: sa progresivnim talasom (en.
Travellling Wave Amplifier – TWA) i sa Fabry-Perot rezonatorom.
 Pojačavači na bazi dopiranog optičkog vlakna: erbijumom (en. Erbium Doped Fiber
Amplifier –EDFA) ili drugim retkim zemljama
 Pojačavači koji koriste nelinearnosti optičkog vlakna: Ramanovi i drugi
Pored toga u optoelektronskim komunikacionim sistemima koriste se i različite pasivne i

aktivne komponente (poput delitelja (en. splitter), sprežnika, tj. kaplera (en. coupler), modulatora i
sl.). U složenijim sistemima koriste se i uređaji za rutiranje optičkih signala, multiplekseri itd.
Prijemnik (en. Receiver) vrši konverziju signala iz optičkog u električni oblik (O/E). Osnovni
deo prijemnika predstavlja optički detektor - poluprovodnički sklop koji konvertuju dolazne fotone
svetlosti u električnu struju koristeći efekat apsorpcije. Postoje tri tipa optičkih detektora:
 Fotodioda koja predstavlja p-n spoj
 PIN fotodioda sa dodatnim slojem čistog dielektrika između p i n područja
 Lavinska fotodioda (en. Avalanche Photodiode – APD) sa dodatnim još jednim p-slojem
Pored toga optički prijemnik poseduje blok za pojačanje i regeneraciju signala.
Savremeni optički sistemi koji koriste vlakna sa promenjivim indeksom prelamanja jezgra
(gradijentna vlakna), laserske izvore i prijemnike sa lavinskim fotodiodama, u području talasnih
dužina oko 0.85 µm prave se za rastojanja između predajnika i prijemnika od oko 10 km. Ovakvi
sistemi, obično se konstruišu da rade sa digitalnim protokom od 34 Mbps. Najbolji optički sistemi
izvode se u području talasnih dužina 1.3 do 1.55 µm, sa vlaknima čije slabljenje pada ispod
1 dB/km. Primenjeni digitalni protoci su iznad 1 Gbps. Rastojanja predajnika i prijemnika su preko
30 km, sa tendencijom daljeg rasta.
7.7.1 Multipleksiranje po talasnim dužinama (en. Wavelength-Division Multiplexing – WDM)
Multipleksiranje po talasnim dužinama (en. Wavelength-Division Multiplexing – WDM)

omogućava prenos različitih signala na višestrukim talasnim dužinama preko jednog optičkog
vlakna. Podseća na multipleksiranje u frekvencijskom domenu (FDM) ali se radi na mnogo većim
frekvencijama svetlosnih talasa, kao što je pokazano na slici 7.40. Optički kanali su na 193.1, 193.2,
193.3 i 193.4 THz.
Slika 7.40. WDM
Multipleksiranje po talasnim dužinama višestruko uvećava kapacitet prenosa omogućavajući da

jedno optičko vlakno nosi signale na različitim talasnim dužinama. Drugim rečima, dostupan
optički spektar se deli na niz diskretnih opsega, od kojih se svaki dodeljuje komunikacionom kanalu
kojim se prenos vrši najvećim protokom koju dopuštaju elektronske komponente. Međutim, ovo
uvećanje kapaciteta povećava složenosti sistema za prenos budući da se zahtevaju dodatne optičke
komponente da kombinuju i razdvoje optičke kanale koji su međusobno razmaknuti na neku
vrednost talasne dužine.
Osnovni elementi WDM sistema su prikazani na slici 7.41. Optički signali iz 8 predajnika na
različitim talasnim dužinama se kombinuju u multiplekseru na levoj strani slike. Signali se prenose
kroz isto vlakno od tog multipleksera do tkz. Add/Drop multipleksera na sredini slike koji izdvaja
jednu talasnu dužinu λ4 iz glavnog signala i usmerava je prema prijemniku. Takođe ovaj
multiplekser uzima drugi signal od lokalnog predajnika opet na istoj talasnoj dužini, označen sa λ4*
da označi da se radi o različitom signalu. Na desnoj strani slike, osam signala se razdvaja pomoću
demultipleksera i rutiraju se prema različitim prijemnicima, po jedan za svaku talasnu dužinu.
Slika 7.41. WDM sistem
WDM optika obezbeđuje uniformno raspoređene slotove za optičke kanale iako sistem
operatori ne moraju da popune sve moguće slotove sa predajnicima i prijemnicima. Razmak između
ovih slotova određuje potencijalni gustinu optičkih kanala. Maksimalni broj kanala koji se može
smestiti unutar određenog spektralnog opsega dobija se kao širina tog opsega podeljena sa
razmakom između kanala
Kapacitet kanala=ukupna širina opsega/razmak između kanala
Rastojanje između kanala može se specificirati ili u frekvencijama ili u talasnim dužinama ali
ako su nosioci u optičkom ili infracrvenom delu spektra, proces se generalno naziva
multipleksiranje po talasnim dužinama. Definisani su standardi za dva tipa ovog multipleksiranja:
gusti WDM (en. Dense-WDM ili DWDM) gde su kanali veoma gusto raspoređeni i ređi WDM (en.
Coarse-WDM ili CWDM).
Dense-WDM je obično namenjen za prenos na velikim rastojanjima i koristi opseg talasnih
dužina od 1530 do 1610 nm. ITU standardi specificiraju DWDM razmak između kanala u
frekvencijama od po 50, 100 i 200 GHz (što odgovara talasnim dužinama od 0.4, 0.8 i 1.6 nm u
opsegu talasnih dužina blizu 1550 nm). Isti standardi takođe omogućavaju razmak od 400 i 1000
GHz, ali se oni obično ne razmatraju kao Dense-WDM. Gustina pakovanja kanala kod DWDM
sistema je ograničena modulacionom širinom signala tako da se 2.4 Gbps signali mogu pakovati
mnogo gušće nego 10 Gbps signali.
Coarse-WDM smešta kanale na većim rastojanjima što smanjuje troškove potrebne opreme.
Trenutne specifikacije (ITU G.694.2) govore o 18 kanala na rastojanju od 20 nm u opsegu od 1270
do 1610 nm. Primarna primena CWDM je u tkz. metro mrežama koje nose saobraćaj velikog
intenziteta na rastojanjima od nekoliko desetina km ali ne zahtevaju optičke pojačavače.
Razmak kod CWDM sistema je specificiran u jedinicama za talasnu dužinu a kod DWDM
sistema u jedinicima za frekvenciju. Ovo znači da je kod DWDM sistema razmak između kanala
frekvencijski uniforman duž radnog opsega ali nije uniforman u talasnim dužinama. Sa druge strane
kod CWDM sistema razmak između kanala je uniforman u jedinicama za talasnu dužini ali nije
uniforman u jedinicama za frekvenciju.
Razlika u kapacitetu optičkog vlakna za ova dve tehnike razdvajanja kanala je velika i
prikazana je na slici 7.42. 40 100-GHz DWDM kanala upadaju u opseg između 1530-1565 nm dok
tri CWDM kanala ne upadaju u potpunosti u isti opseg odnosno kanali su centrirani na 1530, 1550 i
1570 nm.
Slika 7.42. Razmak između kanala kod DWDM i CWDM sistema

Literatura
 Vladimir Šćepanović, Telekomunikacioni kablovi, Javno

preduzeće PTT Saobraćaja „SRBIJA“, 1994.
 Philip Golden, Herve Dedieu, Krista Jacobsen,

Fundamentals of DSL technology, Auerbach Publications,
Taylor & Francis Group, 2006.
 Michael Khader, William E. Barnes, Telecommunications

Systems and Technologies, Prentice-Hall Inc., 2000.
 Vladanka Aćimović-Raspopović, Slobodan Lazović,

Telekomunikacioni sistemi-optički sistemi prenosa,
Saobraćajni fakultet, Univerzitet u Beogradu, 2002.
 Michael Duck, Richard Read, Data Communications and

Computer Networks for Computer Scientists and Engineers,
Prentice-Hall Inc., 2003.
 William Stallings, Data and Computer Communications,

2003.
 Roger L. Freeman, Practical Data Communications, John

Wiley & Sons, Inc., 2001.

KOKS Skripta 15012010

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

KOKS Skripta 15012010

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Kablovski i optički komunikacioni sistemi

Prof. dr Nebojša Dončov Niš, 15.01.2010.

Prenosni medijum je fizički put između predajnika i prijemnika u

Slika 1.1. Elektromagnetski spektar i njegova primena u komunikacionim sistemima

U analizi komunikacionih sistema ključne osobine su brzina prenosa i domet

Za žičane prenosne medijume kapacitet prenosa, bez obzira da li se posmatra koz

Tabela 1.1. Karakteristike žičanih medijuma direktne (tačka-tačka) veze

1.2. Telekomunikacioni kablovi sa simetričnim paricama

 vrsta omotača i armatura

Ove karakteristike određuju električne karakteristike kablova, a time i oblast njihove

1.2.1. Podela telekomunikacionih kablova sa simetričnim paricama

S obzirom na sredine u kojima se koriste, telekomunikacioni kablovi sa simetričnim

Osnovni konstruktivni elementi jezgra kabla (Slika 1.2) su provodnik, izolovani

Slika 1.2. Osnovni konstruktivni elementi jezgra kabla

Prema vrsti izolacije provodnika, mogu se podeliti na:

Izolovani provodnici mogu da budu upredeni u parice (en. Twisted-pair), odnosno

Simetričnu paricu obrazuju dva međusobno upredena izolovana provodnika, DM

međusobno upredena izolovana provodnika (Slika 1.3). Označavanje DM četvorki i

Slika 1.3. Oblici upredanja izolovanih provodnika: a) simetrična parica, b) DM četvorka,

Slika 1.5. Oblici jezgra telekomunikacionih kablova sa simetričnim paricama

Prema konstrukciji, moguća jezgra kabla su:

U zavisnosti od vrste omotača, razlikuje se kablovi sa:

Kablovi sa metalnim omotačem obavezno treba da sadrže pasivnu antikorozivnu

Telekomunikacioni kablovi sa metalnim omotačem i čeličnim armaturama mogu da

Slika 1.6. Konstruktivni elementi podzemnih pretplatničkih kablova sa simetričnim

Telekomunikacioni kablovi sa simetričnim paricama, u zavisnosti od spektra signala

 PCM prenos- prenos električnih signala sa vremenskom raspodelom kanala,

te se respektivno koriste kao pretplatnički kablovi u okviru gradskih kablovskih linija

Prema nameni telekomunikacioni kablovi sa simetričnim paricama dele se na:

NF pretplatnički kablovi (tip TK) koriste se u okviru gradskih kablovskih linija

Tabela 1.2. Domet NF pretplatničkih kablova tipa TK u zavisnosti od prečnika

porozna polietilenska. Domet ovih kablova za telefonski saobraćaj ograničen je

1.2.2. Provodnici simetričnih parica

Provodnici koji obrazuju simetrične parice su uglavnom monometalni pri čemu se

1.2.3. Izolocija provodnika simetričnih parica

Slika 1.7. Oblici polietilenske izolacije provodnika: a) puna polietilenska, b) porozna

1.2.4. Elementi upredanja izolovanih provodnika

Izolovani provodnici obrazuju elemente upredanja, parice (Slika 1.8a), zvezda

Slika 1.8. Elementi upredanja izolovanih provodnika: a) parica, b) zvezda četvorka, c)

1.3. Jezgro telekomunikacionih kablova sa simetričnim elementima

Nezavisno od elemenata upredanja izolovanih provodnika (parica, zvezda četvorka ili

Jezgro kabla sastavljeno od simetričnih parica-četvorki sa vazdušno-paprirnom

1.3.1. Koncentrično jezgro

Koncentrično jezgro kod telekomunikacionih kablova sastoji se od elemenata

Slika 1.9. Osnovne konstrukcije koncentričnog jezgra

Slika 1.10. Slojevito jezgro kapaciteta a) (1+6)2d0, b) (1+6)4d0

Primenom zakona „n+6“ broj elemenata upredanja i-tog sloja iznosi:

Izraz u drugoj zagradi jednačine (1.4) predstavlja progresiju a1,a2,...,ap sa ukupnim

Odavde sledi da je ukupan broj koncentričnih slojeva:

Pri konstruisanju jezgra NF pretplatničkih kablova poželjno je da su ispunjena dva

Očigledno je da u svim slučajevima nije moguće zadovoljiti oba uslova, pa se

1.3.2. Sektorsko jezgro

Konstrukcija sektorski použenog jezgra NF telekomunikacionih kablova ima čitav niz

Kapaciteti elementarnih A i B i glavnih D i E sektora po pravilu su isti u svim

Slika 1.11. Konstrukcija sektorskog jezgra kapaciteta (50300)2

Glavni sektori (D i E) i elementarni C-sektor, obrazuju sektorsko jezgro kapaciteta od

Slika 1.12. Konstrukcija sektorskog jezgra kapaciteta (4001200)2

1.3.3. Kablovsko jezgro složene konstrukcije

Složenost konstrukcije jezgra kombinovanih kablova ogleda se u izboru elemenata

Slika 1.13. Koncentrično jezgro složene konstrukcije

Ako su elementi upredanja n1 i n2 kružnog poprečnog preseka prečnika D1 i D2 njihov

Razvoj digitalnih kablovskih sistema prenosa postavio je i nove zahteve u pogledu

Istovremeni prenos analognih i digitalnih električnih signala, zahteva konstrukciju