FILOSOFIJA VASPITANJA

1. Kritički pregled. Mada se ovde bavimo filosofijom vaspitanja, do sada još

nismo dali nikakvu definiciju filosofije, niti smo odreĎeno razmatrali prirodu
filosofije vaspitanja. Ovu temu sada uvodimo kratkim izlaganjem logičkog reda koji
leži u osnovi ranijih razmatranja, i to sa ciljem da istaknemo filosofska pitanja koja
ona sadrže. Kasnije ćemo kratko razmotriti, u uže filosofskom smislu, kako teorije
saznanja i morala, koje su obuhvaćene raznim idealima vaspitanja, deluju u praksi.
Ranije glave se logički mogu rastaviti u tri dela.
I. Prva poglavlja posvećena su vaspitanju kao društvenoj potrebi i funkciji.
Njihov je cilj da daju kratak pregled osnovnih crta vaspitanja kao procesa pomoću
koga društvene grupe stalno održavaju svoje postojanje. Pokazano je da je vaspitanje
proces obnavljanja značenja iskustva putem procesa prenošenja koje delomično
slučajno proizlazi iz druženja ili opštenja odraslih sa mladima, a delomično se
ostvaruje namerno da bi se postigao društveni kontinuitet. Videli smo da ovaj proces
pretpostavlja usmeravanje i razvitak kako nezrelog pojedinca tako i grupe u kojoj on
živi.
Ovo razmatranje je bilo teoretsko utoliko što nije vodilo posebno računa o
svojstvima dotične društvene grupe – vrsti društva kome je cilj da se ovekoveči putem
vaspitanja. Opšta razmatranja smo zatim pretvorili u posebna primenjujući ih na
društvene grupe koje svesno idu za progresom i teže većoj raznovrsnosti uzajamnih
zajedničkih interesa za razliku od onih grupa koje prosto teže da očuvaju opšte
prihvaćene običaje. Rekli smo da su takva društva kvalitativno demokratska zbog toga
što svojim članovima pružaju veću slobodu, zbog toga što su svesna potrebe da se kod
pojedinaca razvije svesno društveno interesovanje i što se ne oslanjaju prvenstveno na
moć običaja čije dejstvo usmerava jedna viša klasa. Najzad je ona vrsta vaspitanja
koja je pogodna za razvitak jedne demokratske zajednice izričito označena kao merilo
dalje, podrobnije analize vaspitanja.
II. Videli smo da ova analiza, zasnovana na demokratskom merilu, obuhvata
ideal stalne rekonstrukcije ili reorganizacije iskustva, i to takve prirode da uvećava
njegovo priznato značenje ili društveni sadržaj kao i sposobnost pojedinca da
usmerava i štiti ovu reorganizaciju (v. Gl. VI–VII).
Ova je razlika zatim iskorišćena da se u opštim potezima predstavi priroda
gradiva i metoda. Ona je takoĎe odredila njihovo jedinstvo pošto je metod u učenju i
nastavi zasnovan na ovoj osnovi samo svesno usmereno kretanje reorganizacije
gradiva iskustva. S ove tačke gledišta razvijena su osnovna načela metoda i nastavnog
gradiva (Gl. XIII–XIV).
III. Izuzev uzgredne kritike koja je bila usmerena na to da izloži načela
snagom suprotstavljanja, ovaj deo rasprave uzeo je kao nešto izvesno i pouzdano
demokratsko merilo i njegovu primenu u sadašnjem društvenom životu. U narednim
glavama (XVII–XXII) smo razmotrili na koji je način danas ograničena njegova
stvarna realizacija. Našli smo da ta ograničenja potiču iz shvatanja da se iskustvo
sastoji iz raznovrsnih podvojenih oblasti, ili interesa, od kojih svaka ima svoju vlastitu
nezavisnu vrednost, gradivo i metod, gde svaka oblast proverava sve ostale
ostvarujući u vaspitanju jednu vrstu „ravnoteže snaga“ kada je svaka od njih na
odgovarajući način povezana sa ostalima. Zatim smo prešli na analizu raznih

Džon Djui, Vaspitanje i demokratija; Cetinje, 1970; str. 224–231. 1

pretpostavki koje leže u osnovi ovog podvajanja. U praktičnom pogledu našli smo da
one imaju svoj uzrok u više ili manje oštro odvojenim klasama ili grupama – drugim
rečima, u preprekama koje stoje na putu punom i prilagodljivom uzajamnom dejstvu i
opštenju u društvu. Videli smo da ovaj prekid društvenog kontinuiteta nalazi svoju
duhovnu formulaciju u raznim dualizmima ili antitezama – kao što su rad i dokolica,
praktični i duhovni rad, čovek i priroda, individualnost i društvo, kultura i poziv. U
ovom izlaganju smo zaključili da ova razna pitanja nalaze odgovarajući odraz u
formulacijama koje su nastale u klasičnim filosofskim sistemima, i da one obuhvataju
osnovne filosofske probleme, a to su odnos svesti (ili duha) i materije, tela i svesti,
svesti i sveta, pojedinca i drugih ljudi, itd. Našli smo da je glavna pretpostavka koja
čini osnovu za ova razna podvajanja odvajanje duha od rada i njegovih prirodnih
uslova, telesnih organa, materijalnih sredstava i prirodnih predmeta. Stoga smo
ukazali na jednu filosofiju koja priznaje poreklo, mesto i ulogu duha u radu koji
upravlja sredinom. Tako smo završili naš kružni put i vratili se shvatanjima iz prvog
dela ove knjige: tj. shvatanju o biološkom nadovezivanju ljudskih nagona i impulsa na
delovanje sila u prirodi, o zavisnosti razvoja duha od njegovog učešća u udruženim
delatnostima koje imaju zajednički cilj, o uticaju koji prirodna sredina, zahvaljujući
načinu na koji je koristimo, ima na društvenu sredinu, o potrebi korišćenja razlika u
željama i mišljenju pojedinaca u cilju stalnog razvijanja društva, shvatanju o bitnom
jedinstvu gradiva i metoda, o suštinskoj povezanosti ciljeva i sredstava, i najzad
saznanju da je duh mišljenje koje uočava i proverava smisao ponašanja. Ova
shvatanja su u skladu sa filosofijom koja u inteligenciji vidi svrsishodnu
reorganizaciju gradiva iskustva putem rada a ne slažu se ni sa jednom od pomenutih
dualističkih filosofija.
2. Priroda filosofije. Naš dalji zadatak je da izdvojimo i objasnimo pojam
filosofije koji sadrže ova razmatranja. Mi smo već gotovo opisali, mada nismo i
definisali, filosofiju kroz probleme kojima se ona bavi, i istakli smo da ovi problemi
potiču iz sukoba i teškoća društvenog života. Pomenuti problemi, to su pitanja kao što
je pitanje odnosa duha i materije, tela i duše, čovečanstva i fizičkog sveta, pojedinca i
društva, teorije ili znanja i prakse ili rada. Filosofski sistemi koji formulišu ove
probleme beleže glavne crte i teškoće savremene društvene prakse. Oni jasno iznose
šta ljudi na osnovi svojstva svog postojećeg iskustva misle o prirodi, o sebi i o
stvarnosti za koju misle da obuhvata ili upravlja i jednim i drugim.
Kao što bismo mogli očekivati, filosofija je uopšte definisana na način koji
obuhvata izvesnu celokupnost, opštost i konačnost kako gradiva tako i metoda. U
pogledu gradiva, filosofija predstavlja pokušaj da se obuhvate – tj. sakupe raznovrsne
pojedinosti iz sveta i života u jedinstvenu celinu koja ih sve u sebi uključuje, a ona će
biti ili jedno jedinstvo, ili će kao kod dualističkih sistema, svesti mnoštvo pojedinosti
na jedan mali broj osnovnih načela. Što se tiče stava filosofa i onih koji prihvataju
njegove zaključke, postoji težnja da se postigne, ukoliko je to moguće, jedno
jedinstveno, dosledno i potpuno shvatanje iskustva. Ovo gledište je izraženo u reči
„filosofija“ – ljubav prema mudrosti. Kad god je filosofija shvatana ozbiljno, uvek se
pretpostavljalo da ona znači sticanje mudrosti koja će uticati na tok života. Treba
obratiti pažnju na činjenicu da su gotovo sve stare filosofske škole predstavljale i
organizovan način života; oni koji su prihvatili njihova načela bili su prinuĎeni da se
ponašaju na izvestan poseban način; obratimo pažnju na blisku povezanost filosofije i
teologije rimokatoličke crkve u srednjem veku, njeno često vezivanje za interese vere
i, u slučaju nacionalnih kriza, njeno povezivanje sa političkom borbom.

Džon Djui, Vaspitanje i demokratija; Cetinje, 1970; str. 224–231. 2

 Ova neposredna i bliska povezanost filosofije sa gledanjem na život očigledno
čini razliku izmeĎu filosofije i prirodnih nauka. Posebne činjenice i naučni zakoni
jasno utiču na ponašanje. Oni ukazuju na ono što treba i ono šta ne treba učiniti, i
obezbeĎuju sredstva za obavljanje posla. Kada nauka nije samo kazivanje o nekoj
otkrivenoj naročitoj činjenici koja se odnosi na svet, nego znači jedan opšti stav
prema njemu, za razliku od posebnih stvari koje treba činiti, onda se ona pretapa u
filosofiju. Jer osnovna sklonost ne predstavlja stav prema ovoj ili onoj stvari, čak ni
prema skupu poznatih stvari, već stav prema razlozima koji upravljaju ponašanjem.
Stoga se filosofija ne može definisati prosto sa gledišta gradiva. Iz ovog
razloga, do definicije o pojmovima kao što su opštost, celokupnost i konačnost
najbrže se dospeva ako im se priĎe sa gledišta stava prema svetu koji označavaju. U
doslovnom i kvantitativnom smislu, ovi izrazi se ne odnose na gradivo saznanja pošto
potpunost i konačnost tu ne dolaze u obzir. Sama priroda iskustva, koje je jedan stalan
promenljivi proces to ne dopušta. U nešto manje strogom smislu oni se odnose na
nauku pre nego na filosofiju. Jer, očigledno, ako želimo da saznamo činjenice o svetu
moramo se obratiti matematici, fizici, hemiji, biologiji, antropologiji, istoriji, itd., a ne
filosofiji. Na nauci je da kaže koje su generalizacije o svetu održive, a posebno šta
one predstavljaju. Ali kada pitamo koji stalni stav delovanja prema svetu zahtevaju od
nas naučna otkrića, onda pokrećemo filosofsko pitanje.
Sa ove tačke gledišta, „celokupnost“ ne znači beznadan zadatak kvantitativnog
sabiranja. Ona pre znači doslednost načina reakcije s obzirom na mnoštvo dogaĎaja
koji se dešavaju. Doslednost ne znači doslovnu istovetnost, jer pošto se ista stvar ne
dešava dvaput, tačno ponavljanje neke reakcije donekle pretpostavlja rĎavu
prilagoĎenost. Celokupnost znači trajnost, produžavanje ranije radne navike uz njeno
potrebno ponovno prilagoĎavanje kako bi i dalje bila živa, kako bi se razvijala.
Umesto da označava potpunu, gotovu shemu za rad, ona znači ravnotežu u mnoštvu
različitih radnji, tako da svaka uzima značenje od svih drugih radnji i sa svoje strane
im ga daje. Svako ko je prijemčiv i osetljiv za nova zapažanja, svako ko je sposoban
da se koncentriše i odgovorno ih poveže ima utoliko i filosofsku sklonost. Jedno od
raširenih shvatanja filosofije je da je to stav mirnoće i izdržljivosti kad se čovek suoči
sa teškoćama i gubicima; pretpostavlja se čak da je to moć da se podnosi bol bez
vajkanja. Ovo značenje treba pre pripisati uticaju stoičke filosofije nego što u njemu
treba videti odliku filosofije uopšte. Ali ukoliko ono kazuje da je ukupna
karakteristika filosofije moć učenja, ili moć da se izvuče smisao čak i iz neprijatnih
promena iskustva i da ono što je naučeno bude deo sposobnosti da se nastavi sa
učenjem, to značenje ima opravdanja u svakoj teoriji. Slično tumačenje može se
primeniti i na opštost i konačnost filosofije. Ako se uzmu u doslovnom smislu, to su
besmislene pretenzije, one ukazuju na ludilo. Konačnost, meĎutim, ne znači da je
iskustvo završeno ili iscrpeno, nego znači sklonost da se prodre do dubljeg sloja
značenja – da se ide ispod površine i stalno pronalaze veze svakog dogaĎaja ili
predmeta. Na sličan način, filosofski stav je opšti u tom smislu što odbija da bilo šta
primi kao izdvojeno, on pokušava da neku radnju smesti u njen sklop, sklop koji čini
njeno značenje.
Korisno je da se filosofija poveže sa mišljenjem odvojenim od znanja. Znanje,
obrazloženo znanje je nauka; ono predstavlja predmete koji su sreĎeni, rasporeĎeni i
razumno obraĎeni. S druge strane, što se mišljenja tiče, ono gleda u budućnost.
Njegov je uzrok u nesreĎenosti i ono teži da savlada ono što uznemiruje i stvara
nered. Filosofija je mišljenje o onome što od nas zahteva to što znamo, o tome na
kakav stav, kakvu reakciju nas prisiljava. Ona je misao o mogućem, a ne

Džon Djui, Vaspitanje i demokratija; Cetinje, 1970; str. 224–231. 3

svedočanstvo o gotovom činu. Prema tome ona je hipotetična kao i celokupno
mišljenje. Ona upućuje na zadatak koji treba obaviti, na nešto što treba ispitati. Njena
vrednost nije u tome što pruža rešenja (do kojih može da se dospe samo u radu) već u
tome što definiše teškoće i predlaže metode koje treba koristiti u radu sa njima.
Filosofija bi skoro mogla da se opiše kao mišljenje koje je postalo svesno sebe, koje je
shvatilo svoje mesto, ulogu i vrednost u iskustvu uopšte.
OdreĎenije rečeno, zahtev za „sveobuhvatnim“ stavom potiče otuda što postoji
potreba da se u radu udruže razni suprotni životni interesi. Gde su interesovanja tako
površna da se lako pretapaju jedno u drugo, ili gde nisu dovoljno organizovana da
doĎu u sukob jedna s drugima, tu nema očigledne potrebe za filosofijom. Ali kada se
naučno interesovanje sukobljava sa, recimo, verskim, ili ekonomsko sa naučnim ili
estetskim, ili kada se konzervativna briga da se održi red bori protiv naprednog
interesa za slobodu, ili kada se institucionalizam sudari sa individualnošću, onda
postoji podstrek da se dospe do jednog obuhvatnijeg gledišta sa koga mogu da se
izmire razilaženja i može opet da se povrati doslednost ili kontinuitet iskustva. Često,
pojedinac može ove sukobe da izmiri sam za sebe, jer, polje borbe ciljeva je
ograničeno i pojedinac sam za sebe u grubim potezima može da izmiri suprotnosti.
Takva filosofija domaće proizvodnje je izvorna, a često i adekvatna. Ali ona se ne
pretvara u filosofski sistem. On nastaje kada suprotni zahtevi različitih ideala
ponašanja pogaĎaju zajednicu kao celinu i kada je potreba za ponovnim
prilagoĎavanjem opšta.
Ove crte nam objašnjavaju ponešto od onoga što se često prebacuje
filosofskim sistemima – tu je npr. uloga koju u njima igra individualno mišljenje, pa
brojne razlike i protivurečnosti izmeĎu njih, kao i činjenica da se filosofija, naoko,
stalno bavi gotovo istim pitanjima koja su izražena na drugojačiji način. Nema
sumnje, sve ovo je više-manje karakteristično za filosofska učenja kroz istoriju. Ali to
nisu prigovori filosofiji koliko ljudskoj prirodi, pa čak i svetu u kome se našla ljudska
priroda. Ako u životu postoji istinska neizvesnost, onda ona mora naći odraz i u
filosofskim učenjima. Ako postoje različite dijagnoze uzroka neke teškoće i razni
predlozi kako treba da se sa njom suočavamo, to će reći, ako sukob interesa
predstavljaju više-manje razne grupe ljudi, onda mora da postoje i različite suparničke
filosofije. Kada je reč o onom što se desilo, sve što je potrebno da bi se postigla
saglasnost i izvesnost jeste dovoljan stepen očiglednosti. Pojava je sama po sebi
izvesna. Ali kada je reč o onom što je pametno da se uradi u nekoj zamršenoj situaciji,
nužno je raspraviti stvari upravo zato što je i samo ono o čemu se radi još neodreĎeno.
Ne bi se moglo očekivati da će vladajuća klasa koja živi bez teškoća imati istu životnu
filosofiju kao i oni koji se s naporom bore za opstanak. Ako bi imućni i bedni imali
isti osnovni stav prema životu, to bi govorilo ili o neiskrenosti ili o nedostatku
ozbiljnosti. Jedna zajednica koja se bavi industrijskim poslom, aktivna u privredi i
trgovini verovatno neće na isti način videti životne potrebe i mogućnosti kao zemlja
sa visokom estetskom kulturom a malo preduzimljivosti u smislu čisto mehaničkog
korišćenja prirodnih sila. Jedna društvena grupa sa prilično postojanim istorijskim
razvitkom sasvim će različito duhovno reagovati na krizu od one koja je u više
mahova doživela nagle i duboke prekide u svome razvoju. Čak kada bi se radilo i o
istim činjenicama one bi se drugojačije procenjivale. Ali razne vrste iskustva koje
prate razne tipove života onemogućavaju da se jave iste činjenice isto tako kao što
vode i različitoj shemi vrednosti. Što se tiče sličnosti problema, češće je u pitanju
privid nego stvarna činjenica, a dolazi odatle što se stare rasprave iskazuju rečnikom
stvorenim za savremenu problematiku. Ali, s obzirom na neke osnovne stvari, u
životu se opet s vremena na vreme javljaju ista stanja, a ova jedino podležu

Džon Djui, Vaspitanje i demokratija; Cetinje, 1970; str. 224–231. 4

promenama koje potiču od promene društvenog sklopa, uključujući tu i razvitak
prirodnih nauka.
Činjenica da filosofski problemi niču iz rasprostranjenih i opštih neprilika
društvene prakse je prikrivena jer filosofi postaju posebna klasa koja upotrebljava
stručni jezik koji se razlikuje od rečnika kojim se izražavaju neposredne teškoće. Ali
tamo gde neki sistem stekne veći uticaj, tu se uvek može otkriti njegova veza sa
nekim sukobom interesa koji zahteva da se nešto preduzme da bi se društvo bolje
prilagodilo. Ovde se javlja bliska povezanost izmeĎu filosofije i vaspitanja. U stvari,
vaspitanje pruža povoljnu priliku da se uoči humano značenje filosofskih rasprava
koje se razlikuju od onog čisto stručnog. Onaj ko se bavi „čistom filosofijom“ uvek je
u opasnosti da ih umnogome primi kao pronicljive ili stroge vežbe duha, kao nešto što
su rekli filosofi i što se samo njih tiče. Ali kad se spornim filosofskim pitanjima
prilazi s one strane i onom vrstom duhovne sklonosti kojoj odgovaraju, ih od razlika u
praksi vaspitanja koju izazivaju kada se postupa prema njima, verovatno je da ćemo
ubrzo sagledati životne situacije koje formulišu. Ako neka teorija ne promeni vaspitnu
praksu ona mora da je veštačka. Vaspitno gledište omogućava da čovek sagleda
filosofske probleme, da uoči gde nastaju i gde se razvijaju, gde su odomaćeni, i gde
dolazi do menjanja prakse vaspitanja zavisno od toga da li se oni prihvataju ili
odbacuju.
Ako smo spremni da vaspitanje shvatimo kao proces obrazovanja osnovnih
sklonosti, intelektualnih i emocionalnih, sklonosti prema prirodi i ljudima, onda
filosofiju možemo čak definisati kao opštu teoriju vaspitanja. Ako filosofija ne treba
da ostane simbolična ili verbalna, ili sentimentalno zadovoljstvo nekolicine, ili opet
proizvoljna dogma, onda njeno ispitivanje ranijeg iskustva i njen program vrednosti
mora delovati na ponašanje. Javno agitovanje, propaganda, zakonodavna i upravna
delatnost imaju uspeha u ostvarivanju promene sklonosti koju odobrava filosofija, ali
samo u onoj meri u kojoj imaju vaspitnu vrednost – tj. u onoj meri u kojoj menjaju
duhovne i moralne stavove. I u najboljem slučaju, ovakvi su metodi dovedeni u
pitanje činjenicom što se koriste u odnosu na one ljude čije su navike u velikoj meri
već ustaljene, dok vaspitanje mladih ima slobodnije i povoljnije polje delovanja. Sa
druge strane, zadatak vaspitanja se pretvara u stvar iskustva i rutine ako njegove
ciljeve i metode ne oživljava takvo široko sagledanje i razumevanje mesta vaspitanja
u savremenom životu kakvo je filosofija dužna da ostvari.
Pozitivna nauka uvek obuhvata praktično one ciljeve koje zajednica teži da
ostvari. Ako je nauka odvojena od takvih ciljeva sasvim je svejedno da li se njena
otkrića koriste za lečenje ili širenje bolesti, gomilanje sredstava za održavanje života
ili za proizvodnju ratnog materijala kojim se život uništava. Ako jedna od ovih stvari
društvo više zanima nego druga, onda nauka pokazuje put kako da se do nje dospe.
Tako filosofija ima dvojaki zadatak: da kritikuje postojeće ciljeve s obzirom na
postojeće stanje u nauci, ukazujući na vrednosti koje su zastarele pošto čovek
raspolaže novim pomoćnim sredstvima i da ukazuje koje su vrednosti često
sentimentalne prirode pošto nema sredstava da se ostvare; isto tako ona treba da
tumači rezultate pojedinih nauka u pogledu značaja koje imaju za buduće društvene
napore. Nemoguće je da bi ona imala bilo kakvog uspeha u ostvarivanju ovih
zadataka bez odgovarajućih zadataka na polju vaspitanja koji govore o onome što
treba i što ne treba da se uradi. Jer filosofska teorija nema nikakvu Aladinovu lampu
kojom bi mogla da neposredno oživotvori vrednosti koje intelektualno stvara. U
delokrugu mehaničkih veština prirodne nauke se pretvaraju u metode kojima se
upravlja stvarima kako bi se njihova snaga iskoristila u ostvarenju prihvaćenih ciljeva.

Džon Djui, Vaspitanje i demokratija; Cetinje, 1970; str. 224–231. 5

Uz pomoć veština koje se koriste u vaspitanju filosofija može roditi metode kojima će
se snage ljudskih bića upotrebiti u skladu sa ozbiljnim i smišljenim shvatanjima
života. Vaspitanje je laboratorija u kojoj razlike koje odreĎuje filosofija postaju
stvarne i gde se one proveravaju.
Dovoljno je rečita činjenica što je razvoj evropske filosofije (kod Atinjana)
započeo pod neposrednim pritiskom problema koje je nametala vaspitna praksa.
Ranija istorija filosofije koju su Grci razvili u Maloj Aziji i Italiji, u pogledu obima
tema, pretežno je poglavlje iz istorije prirodnih nauka a ne filosofije u smislu u kome
tu reč danas upotrebljavamo. Njen predmet je bila priroda, a razmišljala je o tome
kako stvari nastaju i kako se menjaju. Kasnije su putujući učitelji, poznati kao sofisti,
počeli da rezultate i metode filosofa prirode primenjuju na ljudsko ponašanje.
Kada su sofisti, prva grupa profesionalnih vaspitača u Evropi, učili mladež
vrlini, političkoj veštini, učili je kako se upravlja gradom i domaćinstvom, tada je
filosofija počela da se bavi odnosom pojedinačnog prema opštem, prema nekoj
obuhvatnijoj klasi ili grupi, odnosom čoveka prema prirodi, tradicije prema mišljenju,
znanja prema delanju. Oni su postavili pitanje može li vrlina, priznato savršenstvo
bilo koje vrste, da se nauči? Šta je učenje? Njegova je oblast znanje. Šta je, onda,
znanje? Kako se ono postiže? Putem čula ili vežbanjem neke vrste rada, ili putem
razuma koji je prethodno bio podvrgnut nekoj logičkoj disciplini? Pošto je učenje
sticanje znanja, ono pretpostavlja put od neznanja do mudrosti, od oskudnog do
potpunog, od nedostatka do savršenstva, od nebića do bića, kako to Grci kažu. Kako
je moguć takav prelaz? Da li je promena, nastajanje, razvitak zaista moguć, i ako
jeste, kako? I pod pretpostavkom da imamo odgovor na ta pitanja, koji je odnos
izmeĎu nastave, znanja i vrline?
Ovo poslednje pitanje je postavilo problem odnosa razuma i delanja, teorije i
prakse, pošto je jasno da je vrlina u delanju. Nije li saznavanje delatnost razuma,
najplemenitijeg čovekovog svojstva? I prema tome, nije li sama intelektualna
delatnost najviša od svih vrlina, pa u poreĎenju sa njom druželjubivost i graĎanski
život ima samo drugostepenu vrednost? Ili, sa druge strane, da li je hvaljeno
intelektualno znanje nešto više nego prazna i beskorisna obmana koja obeshrabruje
karakter i uništava društvene veze koje spajaju ljude u njihovom zajedničkom životu?
I nije li jedini pravi život, zato što je jedini moralan, onaj koji se odvija u poslušnom
privikavanju uobičajenom životu zajednice? I nije li novo vaspitanje neprijatelj
graĎanskoj vrlini jer ono ističe merila koja su u suprotnosti sa usvojenim tradicijama
odreĎene zajednice?
U toku dve ili tri generacije ta pitanja se nisu vezivala za njihovo prvobitno
praktično značenje u odnosu na vaspitanje i o njima se raspravljalo nezavisno, tj. kao
o pitanjima filosofije kao samostalne grane istraživanja. Ali činjenica da je tok
evropske filosofske misli ponikao kao teorija vaspitne prakse ostaje rečit dokaz o
bliskoj vezi filosofije i vaspitanja. „Filosofija vaspitanja“ nije spoljašnje
primenjivanje gotovih ideja na sistem rada koji ima u osnovi drugo poreklo i svrhu: to
je samo izričito sistematsko izlaganje problema obrazovanja pravih duhovnih i
moralnih navika s obzirom na teškoće savremenog društvenog života. Prema tome,
najdublja definicija filosofije koja može da se da jeste da je to teorija vaspitanja u
njenom najopštijem vidu.
Rekonstrukcija filosofije, vaspitanja i društvenih ideala i metoda idu tako ruku
pod ruku. Ako danas postoji potreba rekonstrukcije vaspitanja, ako ova potreba nužno
zahteva da se ponovo razmotre osnovne ideje tradicionalnih filosofskih sistema, onda
to potiče od korenite promene društvenog života koja je uslovljena napretkom nauke,

Džon Djui, Vaspitanje i demokratija; Cetinje, 1970; str. 224–231. 6

industrijskom revolucijom i razvojem demokratije. Ovakve praktične promene ne
mogu da se odigraju a da ne zahtevaju odgovarajući preobražaj u vaspitanju i da ne
podstaknu ljude da pitaju koje ideje i ideale sadrže ove društvene promene i kakva
preispitivanja stavova zahtevaju kada su u pitanju ideje i ideali nasleĎeni od starijih i
različitih kultura. Uzgred, kroz celu ovu knjigu, a izrečeno u nekoliko poslednjih
poglavlja bavimo se upravo ovim pitanjima, tj. njihovim uticajem na odnos duha i
tela, teorije i prakse, čoveka i prirode, pojedinca i društva, itd. U našim završnim
poglavljima sažeto ćemo izložiti naša ranija razmatranja, prvo ona koja se odnose na
filosofiju saznanja, pa potom ona koja se odnose na filosofiju morala.

Osvrt. Posle pregleda čiji je bio cilj da istakne filosofske probleme koji su obuhvaćeni ranijim
razmatranjima, filosofija je definisana kao uopštena teorija vaspitanja. Rečeno je da je filosofija oblik
mišljenja, koje, kao i sve mišljenje, potiče od onog što je neizvesno u materijalu iskustva i teži da
dokuči prirodu nejasnog, te da obrazuje hipoteze pomoću kojih bi se ono rasvetlilo i to rešenje
proverilo na delu. Bitna odlika filosofskog mišljenja je da neizvesnosti kojima se ono bavi počivaju u
opštim društvenim uslovima i ciljevima, u sukobu organizovanih interesa i zahtevu ustanova. Pošto se
skladno prilagoĎavanje suprotnih težnji može ostvariti samo putem menjanja emocionalnih i
intelektualnih sklonosti, filosofija u isto vreme izričito formuliše razne životne interese i predlaže
gledišta i metode pomoću kojih može da se postigne bolja ravnoteža interesa. Pošto je vaspitanje
proces pomoću koga može da se postigne potrebni preobražaj, tako da ne ostane puka hipoteza o
onome što je poželjno, naše tvrĎenje da je filosofija teorija vaspitanja kao smišljeno rukovoĎene
delatnosti dobija svoje opravdanje.

Džon Djui, Vaspitanje i demokratija; Cetinje, 1970; str. 224–231. 7