Ovo što sada gledate predstavlja (ne)očekivani, drugi broj časopisa Škrip, koji za cilj ima da nastavi tamo

gde je
prvi broj stao. Prvi je stao na predstavljanju priloga grupe ljudi koja se okupila sa idejom da napravi, makar na in-
ternetu, i makar jednom u dva meseca (jer češće nejaka omladinska/studentska/čija god pleća nisu trenutno u stanju
da iznesu), mesto gde bi mladi ljudi skloni pisanom i likovnom izražavanju prikazivali svoj odnos prema svetu, sve-
tovima, i fenomenima koji ga/ih čine. Ekipa se skupila, upoznala, i za nešto manje od mesec dana izašla na Fejsbuk i
okolne sajtove sa porukom: ,,evo vam na, da čitate, gledate i reagujete.“
I tako je izašao prvi broj, u susret auditorijumu, koji ga je dočekao sa umerenim odobravanjem. Neki su čitali,
gledali i reagovali, a mi smo rekli: ,,vidimo se za dva meseca“. I tako su prošla ta dva meseca, u koje smo na početku
gledali kao period u kome se ništa neće dešavati, period u kome ćemo da zablejimo, ispite da polažemo ili padamo ili
ne izlazimo, pa se za mesec i po vidimo opet, da skupimo tekstove, fotke, i šta još treba za drugi broj.
Naravno, suštinski neuke i glupe (kao što smo skoro svi mi skoro uvek), stvarnost nas je demantovala. Nije bilo
realno da se ništa ne dešava i da se bavimo posmatranjem okruženja samo za potrebe jednog broja. Desio se ,,Tunis“,
desio se ,,Egipat“, dešava se ,,Libija“, sa njom i ,,Jemen“ i ,,Bahrein“... nemojte misliti da se nismo na te stvari osvr-
nuli, za tu priliku smo spremili ne jedan, nego dva teksta čak, a ne sumnjamo da će neki stavovi izneti u istim žacnuti
nekoga iz dragog nam auditorijuma, pa da sedne i napiše reakciju, ili tako nešto...
Dešavalo se još mnogo stvari u svetu, od kojih je završetak rekonstrukcije Vlade republike Srbije samo jedna.
Međutim, ono što je obeležilo ovaj broj, a po čemu se ne razlikuje od prvog, jeste što na osnovu ovih tekstova najviše
možete videti šta se dešavalo u glavama onih koji su ih pisali, i šta je ono što je njima zaokupilo pažnju, i za šta su
mislili da vredi napisati tekst. Pravi primer za to bi mogla biti kritika filma ,,Antihrist“, ili članak ,,Stvari koje mrzim
u Beogradu“... Kako budete išli kroz tekstove, uvidećete da smo ova dva naslova nasumično izabrali da spomenemo,
i da je većina tekstova takva. Nama se čini da to nije loš pristup: neka se piše, a to što nešto nije aktuelno ne znači da
ne zavređuje komentar, jer aktuelnost je samo jedno od lica svake pojave.
Druga stvar koja je obeležila ovaj broj jeste da su ljudi koji sa redakcijom nemaju nikakve veze počeli da šalju
tekstove. Upravo to predstavlja početak ostvarenja jedne od želja koja stoji iza nastanka ovog časopisa, a to je da on
predstavlja platformu za javljanje i raspravljanje mladih, ili ne nužno mladih, ljudi.
Za kraj, treća stvar koja je obeležila ovaj broj, jeste povećanje broja, da tako kažemo, umetničkih tekstova. Slično
kao članci, u njima možete mnogo saznati o razmišljanjima onih koji su ih pisali, ali se nadamo da će vam biti od
pomoći da saznate još nešto, vama važno.
Toliko za sada. Do sledećeg broja,

Škrip kolektiv
Strana 4: Bogdan Bogdanovć Strana 30: Zelenilo u Sahari

Tekst o nekadašnjem gradonačelniku Stanje u Libiji,

Beograda i poznatom arhitekti. + kalendar bitnih datuma vezanih za
tu temu i kontradiktornost Gadafi-
jefih postupaka i Zelene knjige koju
Strana 8: (NE)OPŠTA je lično napisao (str. 34).
(NE)KULTURA

Kritika pojma “opšta kutlura” i oda Strana 35: Previranja u

preispitivanju stvari. Arapskim
svetovima
Strana 10: Ja volim Srbiju?!
Strana 36: Kome pripadaju
Sasvim negativna kritika istoimenog gradovi?
kviza.
Ko, koliko i čime raspolaže? Skvot-
ing i karton siti.
Strana 11: Ja mrzim Beo-
grad?!

Par stvari koje svaki turista mora da Strana 39: Mesija

ne vidi.
Proza.

Strana 13: Šejtanska piva

O lažnim mudima koje stvara pivo

Strana 44: Bleja u svemiru
(pijanstvo) i surovoj realnosti jutra.
Naučna fantastika.
Strana 14: Субверзија
на општеството
како конструкт Strana 46: Gruesome books
на машкиот
принцип Gadna umetnost.

Kritika filma Antihrist, Lars fon

Trir-a.
Strana 50: Šta se u hudu na
ziva polemikom?
Strana 20: Kako su psiholozi
ubili ne vladin Promišljanje pitanja na osnovu
sektor određenog zbivanja.

Strana 22: Truu Stori Strana 53: Pank dijalektika

Poezija.
iliti
Punk (R)Evolution
Strana 25: Sunce Emotivno-sekusalne veze medju lju-
dima kroz istoriju i razmisljanja o
Proza. tome.

Strana 29: IN YOUR FACE,

DESCARTES! Strana 57: Intervju:
Besne Gliste
PISA testiranje i kritika obra-
zovnog sistema u Srbiji Mlade reggae-rap nade.
Škrip broj 2

Bogdan Bogdanović
Osvrt na delo

Piše: Dušan Milanović

U drugoj polovini februara, po-

setioci Muzeja “25. maj” su mo-
gli da nalete na nesvakidašnje pr-
izore: da se kreću među artefaktima
raznolikih, misterioznih i neobičnih
oblika i funkcije, kocki, filmova i
apstraktnih simbola, pa čak i da se
nađu izgubljeni u papirnom lavir-
intu. Gledajući kako ljudi začuđeno
posmatraju neobjašnjive radove koji
provociraju raznolike spekulacije, i
sam sam osetio čuđenje. Radove koji
su nastali iz iskre koju je u mojim
kolegama sa fakulteta i meni razbuk-
talo delo našeg erudite sada su i sami
budili pitanja u posmatračima. I tako,
plamen se prenosio dalje iako je iskra
koja ga je oživela nedavno ugasnula.
Tokom februara je u prostorima
Muzeja “21. maj” trajala izložba pod
nazivom “Grad i smrt”, na kojoj su
studenti Arhitektonskog fakulteta u
Beogradu predstavili svoje radove
inspirisane Bogdanovim životom i
delom. Ime Bogdana Bogdanovića Bogdan Bogdanović
(1922-2010) se učestalo čuje u
poslednje vreme u arhitektonskim u koju se od tada nije vraćao. Nje- prodavac mi je uzvratio sa rečima da
krugovima Beograda, a i šire. U govo ime, izgovoreno, podrazumeva čak i da ima, on bi te knjige zapalio.
planu je da Bogdanović bude tema i dalje dozu kontroverznosti. Kada Ova i slične reakcije koje se mogu
ovogodišnje BINE, nedelje arhitek- sam tražio njegove knjige za izborni pročitati po raznim blogovima i foru-
ture. Takođe, u maju i junu u Konaku predmet na fakultetu (koji je uveden mima na internetu pokazuju koliko je
kneginje Ljubice biće organizovana kao omaž Bogdanoviću) na mestima čitava tema i dalje zapaljiva.
izložba i okrugli sto sa istom tema- gde se prodaje polovna štampa (pošto Uglavnom se misli na politički žig
tikom. se svega četiri od tridesetak njegovih koji je Bogdanović ostavio za sobom.
Čitava godina je u znaku sećanja objavljenih knjiga nalazi u prodaji po Njegovi stavovi su okarakterisani
na Bogdana Bogdanovića koji je pr- knjižarama, a od celokupnog broja kao ‘’antisrpski’’, a njemu samom
eminuo 18. juna 2010. u Beču, 18 go- njih sedam čak nije ni objavljeno na su pridodate etikete ‘’srbomrsca’’,
dina nakon što je prognan iz Srbije srpskom, već na nemačkom) ulični ‘’arhitekte-rušitelja’’ i ‘’ustaše’’.

4 Ovaj tekst te smara?

Škrip
Neću se upuštati u razmatranje (ne)
opravdanosti izrečenog i učinjenog:
mišljenja su ovde podeljena, razni
pro i kontra stavovi se mogu pročitati
svuda. Najosnovnije što bi trebalo
da se zna o njegovoj političkoj kari-
jeri je njegov status gradonačelnika
Beograda 1982-1986. godine. Za
vreme svog mandata je donosio od-
luke o kojima oni koji ih se sećaju i
dalje pričaju anegdote. Stupanjem na
vlast počinje period njegove karijere
u kome prestaje da gradi spomenike
i posvećuje se društveno-političkim
temama i pisanju. Bogdanović
je još od same pojave Slobodana
Miloševića javno izražavao nesla-
ganje sa njegovom politikom, što
je kulminiralo objavljivanjem ja-
vnog pisma Miloševiću u kome ga
osuđuje, i naposletku proterivanjem
Bogdanovića iz zemlje 1993. godine,
u vreme kad je Milošević bio na vlas-
ti.
Nije samo Bogdanova politička
karijera nailazila na osudu javnosti:
to je bila sudbina i njegove arhitek-
tonske prakse. Kao teoretičar i gra-
ditelj memorijalne arhitekture, ima
malo planiranih projekata, i još manje
izvedenih, koji su se bavili profanom
arhitekturom i urbanizmom, ali bitno
ih je pomenuti da bi se stekla celok-
upna slika o njegovom stvaralačkom
kredu. Tu spadaju Stambeno naselje
Instituta za vodoprivredu “Jaroslav
Černi” pod Avalom, zatim rekon-
strukcija vile Kraljice Natalije u
Smederevu, a poznati su i njegovi
urbanistički planovi (“organski ur-
banizam” - koncept povratka tradi-
cionalnim urbanističkim principima;
raznovrsna, živopisna naselja bliska
osećanjima čoveka) – idejni planovi
za razvoj Novog Beograda.
Ono što je Bogdanović najviše gra-
dio i materijalni zapis po kome je
ostao najpoznatiji jeste memori-
jalna arhitektura. Oko 20 njegovih
spomenika stoje razbacani preko
čitavog prostora bivše SFRJ, na pro-
storima svih današnjih nezavisnih
država izuzev Slovenije. Bogdan se
za spomeničku arhitekturu opredelio
još na samom početku svoje karijere,
a njegovi komemorativni kompleksi
su (u skladu sa vremenom nastanka)
posvećeni palim borcima, uglavnom
onima za vreme Drugog svetskog
rata. Postoji anegdota da je ideju za
svoj spomenik-prvenac, na sefard-
skom (Sefardi – balkanski Jevreji)
groblju u Beogradu, dobio dok je na
licu mesta sagovorniku izmišljajući
objašnjavao kako namerava da ga
izgradi. To i jeste bio simbolični
početak jedne slobodne metodologije
rada u kojoj je neretko dolazilo do
promene u oblikovanju spomenika
u odnosu na idejnu postavku u sa-
mom njihovom procesu izgradnje, u
dogovoru sa majstorima ili po sop-
stvenom nahođenju. Takođe, čak i
kada ih je izgradio, Bogdanu je bilo
teško da ostavi svoje spomenike “na
miru”, te ih je i tada crtao iznova i
menjao u svojoj lucidnoj fantaziji. In-
spiracija za konceptualizaciju mu je
dolazila iz crteža, koji su opet potekli
iz snova, knjiga i mitologije. Ideja
je ovaploćena u kamenu, kao tradi-
cionalnom građevinskom materijalu
koji je Bogdana fascinirao i koji je
nosio odgovarajuće značenjske ko-
notacije. Često je upotrebljavana i
sgraffito tehnika.
Bogdanova arhitektura sarađuje
sa prirodom i uvek je uklopljena
sa njom u jedinstvenu i nerazdvo-
jivu celinu. Ovo se možda najbolje
primećuje kod Slobodišta, simbolične
nekropole pod vedrim nebom, u
Kruševcu. Bogdanović se odlučio da
na ovom mestu podigne “svetilište
slobode” – Slobodište (ime potiče
od Dobrice Ćosića, kao i stihovi,
uklesani u kamenu). Spomeničkim
kompleksom dominiraju veštački
napravljeni brežuljci (tumulusi) i
krateri, koji su pozicionirani duž 250
m dugačke akse. U kompleks se ulazi
kroz “vrata Sunca” da bi se došlo
do amfiteatralnog prostora i “doline
sećanja”, gde se nalazi dvanaest
parova “kamenih krila”, koje je Bog-
dan nazvao “Rogatim pticama” i ko-
jima je posvećena istoimena knjiga.
Gledam kolekciju Bogdanovih
spomenika postavljenu preda mnom,
i sa slika svakog se odvijaju različite
priče. Spomenik u Vlasotincima gov-
ori o moćnom telamonu, muškom
5 Ovaj tekst te smara?
broj 2
pandanu karijatida. Na spomeniku u
Popini kao da može da se nazre imag-
inarni tunel koji prolazi kroz pla-
tonovski savršene idealne, pravilne
oblike (Bogdanović se dosta bavio
Platonom; jedna od njegovih knjiga
nosi naziv “Platonov tajni roman”).
U Knjaževcu, reminiscencija na
spomenike-krajputaše, u Vukovaru
priča o smrti gradova se odvija pred
posmatračevim očima u kamenom
“antilavirintu”, u Leskovcu pleše
među igračima krunisana kraljica,
šumska boginja. U Čačku, grifoni
čuvaju jedan mračni hram, a u Srems-
koj Mitrovici na zelenim brdima gore
metalni plamenovi. Priča vodi dalje,
kroz Bihać, Travnik, Berane, Mo-
star, Labin, Štip, Prilep. Naposletku,
možda najpoznatiji od svih Bogda-
novih spomenika, nad vodom jezerca
u Jasenovcu pupi jedan džinovski
cvet. Nazivan “melanholičnim loto-
som od betona”, na mestu užasnog
stradanja u koncentracionom logoru,
kameni cvet kao simbol večitog ob-
navljanja stoji kao znak koji nikome
ne pripisuje krivicu, niti poziva na
osvetu, već anticipira nadu u život i
budućnost.
Kao profesor i jedno vreme
dekan Arhitektonskog fakulteta,
Bogdanović je predavao na katedri za
urbanizam, neretko držeći i predavan-
ja o simbolizmu u arhitekturi, na ko-
jima je ulazio u digresije u kojima su
teme dobijale kosmološke, sakralne
i metafizičke razmere. Negdašnji
studenti ih se rado sećaju i pamte ih
po lucidnim govorima koji su prois-
ticali iz profesorovog stanja sličnom
magnovanju, na razmeđi između dva
sveta, kao što je on to bio i u svom
životu van katedre. Svako predavan-
je je bilo jedinstveno i neponovljivo,
a za njima su ostajale table iscrtane
crtežima koji su sami po sebi pred-
stavljali umetnička dela. Za studente
koji su pokazivali interesovanje i po-
tencijal, Bogdanović je organizovao
poluprivatnu i alternativnu “Seosku
školu za filozofiju arhitekture” u selu
Malom Popoviću nadomak Beograda
(1976). Škola nije posedovala fik-
san raspored predavanja, razvijala
je nove sisteme pristupa arhitektons-
Škrip
koj praksi zasnovane na heurističkoj
(istraživačkoj) igri.
Primer jedne od ovakvih igara je
opisan u njegovoj knjizi “Povratak
grifona”. Knjiga je nastala kao re-
zultat Bogdanovićevog razmišljanja
na temu ponovnog uvođenja mo-
tiva životinje/čudovišta u arhitek-
tonsku praksu. Inspirisan “Alisom
u zemlji čuda” Luisa Kero-
la, Bogdanović obrađuje temu
čudovišta čiji je osnovni motiv
groteska, a simbološka predstava
u funkciji zaštite. U istoj knjizi
takođe se primećuje još jedan prin-
cip karakteističan za Bogdana -
izmišljanje novih pojmova i kovan-
ica, za šta je odličan primer naziv
njegove sledeće knjige, “Gradosl-
ovar” (bukvar gradologije). Kao ur-
banista i neko ko se bavio gradovima
na više različitih nivoa, sakuplja svo-
je članke koje je objavljivao u rubrici
“Mali urbanizam” u beogradskom
listu “Borba”. Fenomen “urbicida”,
još jednog njegovog termina čije
značenje nije potrebno objašnjavati,
opisao je u knjizi “Grad i smrt”.
Poznata je Bogdanovićeva izjava “da
je pisao da bi umeo da gradi, a da
je gradio da bi umeo da piše”. Kao
svojevrsni vid sinestezije, stvorio je
takozvani žanr “arhitektonske fan-
tastike”. Najtipičniji predstavnik ove
sorte stvaralaštva je knjiga “Zaludna
Foto: Dušan Milanović
mistrija”, koja govori o mističnoj
ulozi broja i “društvu zaludgraditel-
ja”, bratstvu slavnih arhitekata koje
se kreće od Bramantea i Paladija do
samog pisca knjige. U knjizi je reč o
“unutrašnjoj arhitekturi”, jedinoj is-
tinskoj arhitekturi, koja postoji samo
dok se gradi i koja nikada ne može da
dobije svoju spoljašnu manifestaciju.
Ona se javlja “zaludgraditelju” samo
kada ovaj zatvori oči i nikada ne može
biti ispisana, iscrtana, sazidana, jer
je nevidljiva i čista tvorevina duha.
Ona je večno nedovršena, i zato se
konstantno gradi i razgrađuje, živi i
diše. Poruka knjige odgovara tezi da
je istinska lepota stvari u njihovom
6 Ovaj tekst te smara?
broj 2
nastanku, inicijalnom konceptu. “Za-
ludna mistrija” takođe predstavlja trag
koji je ostavio pokret nadrealizma,
kome je Bogdanović pripadao.
“Zelena kutija – Knjiga snova” je
nastala tako što je autor beležio svoje
snove, diktirao i snimao budeći se
usred noći, a onda ih je ostavljao
zabeležene na ceduljicama koje je
čuvao u zelenoj kutiji. U Beču je kuti-
ja otvorena i snovi su grupisani po te-
matici, a oblasti variraju od političkih,
istorijskih, biografskih do književnih,
mitoloških i metafizičkih - u sva-
kom slučaju shvaćenih duboko lično
i prelomljenih kroz prizmu snova.
Za razumevanje Bogdanovićevog
odnosa prema simboličnim pred-
stavama treba se osvrnuti na Karla
Gustava Junga, koji se njima bavio
upravo kroz snove, i Ernsta Kasir-
era koji je razvio čitavu filozofiju
o simbološkim predstavama. Bog-
dan ih je obojicu proučavao i oni su
vidno uticali na njegovo shvatanje
tog pojma. Kasirer čoveka naziva
Škrip broj 2
a predmet je i pozamašnog broja
tekstova i rasprava. Bio je imeno-
van za člana nekoliko značajnih
međunarodnih institucija: bio je
član osnivačkog veća Internacio-
nalne akademije arhitekture, za-
tim Ruske akademije arhitekture,
dopisni član Bavarske akademije
lepih umetnosti, član kolegijuma
Evropskog Univerziteta u Jeni i
počasni član Akademije nauka i
umetnosti Bosne i Hercegovine.
Kod nas je i za života njegov rad
bio zapostavljen, u senci koju je
bacalo društvo opterećeno dru-
gim problemima, društvo koje
nije moglo da ima razumevanja
za metafizičko i apstraktno jer ni
sa egzistencijalnim nije moglo
da izađe na kraj. U socijalističkoj
Skice Jugoslaviji je Bogdanovićevo
delo važilo za nerazumljivo
“simbološkom životinjom”. Po nje- Simbol se u kontekstu arhitekture jer nije ulazilo (čak se suptil-
govoj tezi, kako životinje percipi- može shvatiti na mikroplanu (kao de- no opiralo) smeštanju u kalupe
raju svet koristeći svoje instinkte i talj/ornament), ali i na makroplanu, partizanske ideologije. Danas, većina
direktnu senzornu percepciju, tako je gde čitav objekat može predstavl- njegovih spomenika stoje zapušteni.
čovek stvorio svoj sopstveni univer- jati simbol za sebe. Bogdanović je Njihovo stanje kao da preslikava sud-
zum simboličkih značenja koji struk- svojevremeno napisao i odgovor binu vizije o utopiji jedne Jugoslavije
tuira i oblikuje njegovu percepciju na tekst Adolfa Loosa “Ornament koju su i sami nevidljivo povezivali.
realnosti. Kao forme misli koje mogu i zločin”, u kome se zalagao za Kritičari Bogdanovića mogu biti
da budu lingvističke, naučničke, ponovno vraćanje ornamenta u arhi- u pravu kada kod njega upućuju na
odsustvo funkcionalnosti i nazivaju
umetničke, oni oblikuju stvarnost, tekturu. U skladu sa svojom “met-
njegovo delo anahronim. Kvalitet u
dele se i produžavaju kroz komuni- odologijom”, principe koji se koriste
njegovom delu upravo se i nalazi u
kaciju, individualno razumevanje, u oblikovanju ornamenta, a koji su
suptilnom konzervativizmu, opiranju
istraživanje i ekspresiju. Bogdan i korišćeni u različitim periodima is-
tehnologiji i ideologiji shvaćenim
sam stvara nove simbole u svojoj torije razvoja arhitekture (posebno
dogmatski, kojima ako se čovek
heurističkoj istraživačkoj igri: kao Sumera i bliskoistočnih civilizacija,
prepusti, zapada u veliku opas-
sredstvo komunikacije u kome se egipatske, minojske i grčke, ali i
nost da zanemari ono čovekoliko u
spajaju inače nespojivi pojmovi, ili motivi iz balkanskog folklora), on
kreativnosti, svoja osećanja i ljud-
se iz ušuškanosti svoga uobičajenog interpretira na sebi svojstven način,
sku slobodu. Nezavisno od toga da
okruženja smeštaju u za njih potpu- u vidu maštovite sinteze klasičnog/
li su nam se politički stavovi slagali
no nov i nemoguć kontekst, te tako postojećeg i savremenog, a rezultat sa Bogdanovim ili ne, i šta god mis-
evoluiraju, grafički i značenjski, čega se ne može smestiti ni u jedno lili o njemu kao o javnoj ličnosti i
stvarajući hibridne simbole koji gov- vreme i dobija status (namerno) “lažne odlukama i rečima koje je izneo,
ore nešto novo. Jung sa druge strane arheologije”. Tako, njegovo delo pri- smatram da je potrebno da njegovo
smešta simbole kao univerzalne ar- pada svim vremenima i nijednom stvaralačko delo, koje je u inostrans-
hetipe u kolektivno ljudsko nesvesno. vremenu (postavlja se pitanje da li ga tvu višestruko prepoznato, i sami
Kod Bogdana se ovo na spomenici- usled ovakvog ostavljanja utis- kao društvo prepoznamo i prihva-
ma čita kao svesni izbor simbola koji kafragmentiranosti treba posma- timo vrednost koje ono nosi. Da se
su nastali u pradavnoj istoriji izvan trati kao postmodernistu ili kao izdignemo iznad bespotrebnih kat-
aktuelnih ideologija i samim tim nezavisnu pojavu). Izdaje bogato egorizacija i pojednostavljivanja
slobodni od svake negativne kono- ilustrovanu “Knjigu kapitela”, stvari koje su višeznačne, i izbega-
tacije koju bi u konkretnoj političkoj gde su kapiteli stubova integri- vamo da generalizujući donosimo
situaciji mogli da donesu, zadržavši sani sa najrazličitijim pojmovima. već unapred izrečene presude, te da
pritom univerzalnu i antiratnu simbo- Bogdanović je u inostranstvu bio prihvatajući ono što smatramo kao
liku mira, ljubavi, nade i pomirenja. dobitnik mnogih nagrada i priznanja, vrednost savesno pogledamo napred.

7 Ovaj tekst te smara?

Škrip
(NE)OPŠTA (NE)KULTURA
Piše: Iva Bačić
Ideja o tzv. opštoj kulturi se često
prihvata zdravo za gotovo. Iako se
o njoj u određenim krugovima (npr.
gimnazijskim) mnogo govori, nedo-
voljno se zapravo misli o njoj.
Suština predstojećeg teksta je kritika
dve društvene pojave na čijem suz-
bijanju mislim da bi trebalo pora-
diti. U pitanju su (1) favorizovanje
društveno-jezičkih disciplina na
račun prirodnih nauka (obrazložiću)
i (2) konformizam (obrazložiću).
Kako ove pojave jednu od mnogih
svojih manifestacija imaju upravo u
pojmu i kategoriji zvanoj opšta kul-
tura, kritika ovih pojava napisana je
kroz kritiku opšte kulture.
1. Opšta kultura ̶ šta god uopšte
kultura bila ̶ svakako nije opšta.
Naime, na osnovu višegodišnjeg
iskustva, stičem utisak da se pod
opštom kulturom najčešće podra-
zumeva enciklopedijsko znanje
spiska raznovrsnih izraza i izreka
na starogrčkom i latinskom jezi-
ku, muzičkih kompozicija, godina
početaka i završetaka kojekakvih
ratova, imena vladara i geografskih
teritorija, filozofskih pravaca i nji-
hovih predstavnika, itd. Ovim šturim
nabrajanjem je obuhvaćen širok dija-
pazon oblasti, koje se opštije mogu
nazvati grupom društveno-jezičkih
disciplina.
Mnogo puta sam imala priliku
da čujem podsmehe ili negativne
komentare zbog nepoznavanja ma-
terije koja spada u malopre pomenuti
skup društveno-jezičkih disciplina.
Međutim, kada su u pitanju prirodne
i tehničke nauke, često sam se sus-
retala sa mišlju da je sasvim oprav-
dano smatrati poznavanje osnovnih
koncepata bespotrebnim, suvišnim,
a usput i izuzetno teškim za savla-
davanje, te stoga odbaciti njihovu
važnost. Izgleda da ideja o opštoj
kulturi odjednom iščezava pri susretu
sa prirodno-tehničkim naukama.
Ovaj pokušaj da se samo jedna grupa
znanja podmetne kao neko opšte (i
bitno) znanje je, nažalost, prilično
uspešan. Iz ovakve konstrukcije
opšte kulture, proističu ideje pop-
ut ove, koju sam čula od nekoliko
svojih poznanika: da bi učenici
društvenih smerova gimnazija tre-
balo da uče u sklopu predmeta fizike
npr. istorijat nekih naučnih otkrića
ili biografije naučnika, umesto (ma-
kar dela) onog što se sada uči, jer je
ovo što je predviđeno, parafraziram,
suviše komplikovano za nekog ko će
se kasnije baviti nekom društvenom
disciplinom. Da umesto onog “umes-
to” stoji “pored”, predlog bi bio
odličan, s obzirom na to da na osn-
ovu trenutnog programa nezanemar-
ljiv broj dece zaista misli da je Njutn
otkrio gravitaciju tako što je blejao
pod drvetom i pretrpeo pad jabuke na
svoju glavu (tačnije, predlog bi bio
još bolji kad bi zahtevao da se ovom
problemu posveti pažnja unutar pred-
meta logike, u odeljku koji se odnosi
na metodologiju naučnih otkrića, a ne
8 Ovaj tekst te smara?
broj 2
fizike) - no, dalje razmatranje prob-
lema nerealnog prikazivanja naučnih
otkrića u prosečnoj srpskoj gimnaziji
vodi u preteranu digresiju. Kada bi
se u okviru srednjoškolske fizike
učile stvari kojima se, u suštini, bave
društvene discipline (kao što su isto-
rijat fizike i fizičara), šta bi od onog
što je zaista fizika ostalo, i kakve bi
to ostavilo posledice? Teško pitanje,
s obzirom na to da i pored toga što
se osnovi fizike predaju, postoje oni
koji ne znaju da je voda provodnik,
pravdavajući to neznanje mislima
tipa “ma koji će mi to u životu”. Priče
o komšinici čija je unuka umrla usled
spleta nes(p)retnih okolnosti sušeći
kosu u kadi uopšte nisu naivne (eto
koji će ti to u životu - da ga sačuvaš,
perhaps).
2. Šta znači i zašto treba biti opšte
kulturan? Da li to podrazumeva znati
gomilu podataka, čisto zato što se
smatra da oni spadaju u opštu kult-
uru? Ako je to slučaj, a meni se čini
da neretko jeste, u pitanju je najpros-
tiji konformizam, i treba se boriti
protiv njega. Ne treba učiti, čitati,
slušati, gledati ili misliti bilo šta
zbog toga što je to u trendu. Opšta
kultura je svakako neka vrsta tren-
da. Rečenice tipa “ko nije pročitao
Ilijadu/Anu Karenjinu, nije pravi
gimnazijalac” su samo oličenje tog
tužno-smešnog kulta opšte kulture
(budući da se podrazumeva da pravi
gimnazijalac u gimnaziji stiče opštu
kulturu). Na svoju nesreću, pročitah
Škrip
Slika
oba pomenuta dela, ali se ne osećam
išta pravijim gimnazijalcem od nekih
drugih učenika, koji ih nisu pročitali.
Da se razumemo, mislim da je kul
znati svašta, i svakako smatram da
bi deca u školi trebalo da posvete
vremena i pažnje svakom predmetu
makar malo, jer bi na taj način nešto
od toga moglo da ih zainteresuje,
inspiriše, ili im prosto bude zabavno.
No, peglira mi se od onih koji smatra-
ju da je nešto potrebno znati samo što
je to neka tamo opšta kultura. Previše
puta sam kao odgovor na pitanje “a
zašto ja ovo sranje moram da učim
kad se neću time baviti u životu?”
dobila rečenicu “jer je to opšta kul-
tura”, ili neku njenu parafrazu. Retko
sam dobila neki iskreniji i(li) smis-
leniji odgovor, kao što bi bili, na
primer, sledeći: “ako jednog dana
budeš učestvovala u nekom kvizu,
možda ti zapadne baš to za pitanje”,
“jer ja mislim da je to jako zanimlji-
vo, i mislim da bi se i tebi svidelo kad
bi posvetila više pažnje tome”, “zato
što učenje toga može da potpomogne
razvoju kritičkog mišljenja”, “jer će
ti znanje iz ovoga pomoći da lakše
ispratiš nešto drugo”, pri čemu bi to
nešto drugo bilo nešto što mene za-
nima, itd. Kada bi se istorija predav-
ala kako treba i kada bi to deca učila,
možda bi bilo manje neonacista,
kada bi se programiranje predavalo
kako treba i kada bi to deca učila,
mogla bi da automatizuju neke inače
dosadne i monotone poslove, itd. Jas-
no je da postoje raznolike dobrobiti
učenja raznovrsnog gradiva, pa je još
i besmisleno govoriti da nešto treba
učiti baš zbog toga što spada u opštu
kulturu (pored toga što je štetno jer
potpomaže razvoj konformizma). Što
se tiče podataka kojima nisam uspela
da nađem praktičnu primenu, sem
potencijalnog osvajanja nagrada u
kojekakvim kvizovima i uspešnijeg
rešavanja ukrštenih reči, iskreno,
mislim da im se bespotrebno pridaje
velik značaj. Razuverite me slo-
bodno, baš bih volela da znam šta ja
imam od toga što znam prvih sedam
rimskih kraljeva, sedam rimskih
brežuljaka i sedam svetskih čuda (za-
pravo, više ih ni ne znam, ali poenta
ostaje ista).
---
Napomenula bih ovom prilikom
da je u prethodnom broju “Škripa”
bio objavljen tekst pod nazivom “Nu-
merofrenici”, u kom se nalazi jedna
(nezanemarljiva, iako ne za tekst
suštinska) greška. Citiram: “Zlatni
presek se dobija odnosom zbira
veličina i one veće veličine koji je
jednak odnosu veće i manje veličine.
On ima i svoju vrednost u vidu broja
Phi koji iznosi 1,61.”
Odgovaram: Ne, zlatni presek nema
9 Ovaj tekst te smara?
broj 2
Zašto bi svaka “iole obrazovana
osoba” morala znati ko je kompon-
ovao “Mesečevu sonatu”? Zašto
bi takav podatak zanimao nekog
kome ne prija takav tip muzike?
Zašto se (prez)ime Fuko najčešće
vezuje uz Mišel Fukoa, a malo kome
pada na pamet Fukoovo klatno?
Znamo priču o tome da avgust ima 31
dan zbog toga što Oktavijan Avgust
nije želeo da mesec nazvan po njemu
ima manje dana nego mesec nazvan
po Juliju Cezaru, ali da li znamo da
je mesec odabran kao pogodna jedi-
nica za merenje vremena zato što je
to period između dva puna meseca,
tj. period koji je potreban Mesecu da
se vrati u početnu poziciju u odno-
su na Sunce na Zemljinom nebu?
svoju vrednost u vidu broja Phi koji
iznosi 1,61, već je njegova vrednost
φ=(1+√5)/2. Približna vrednost ovog
broja zapravo i nije 1.61, već 1.62
(preporučujem usput autoru teksta
da se pozabavi malo zaokruživanjem
decimalnih brojeva, nije teško).
---
Elem, da zaključim. Ne treba pri-
hvatati tako olako fraze koje se često
ponavljaju do te mere da praktično
gube originalno značenje. Potrebno je
kritički pristupiti svemu što čujemo,
a pogotovo onim stvarima koje toliko
često slušamo da potpuno zaboravl-
jamo da promislimo o njima. Treba
učiti, težiti (sa)znanju, razumevan-
ju načina na koje funkcioniše svet
(“svet” se ovde može shvatiti u sva-
kom mogućem kontekstu), i baviti se
sličnim intelektualnim aktivnostima,
ali ne zarad sticanja opšte kulture kao
takve. Ne treba težiti opštoj kulturi!
Treba težiti nonkonformizmu.
Naposletku, ograđujem se od situ-
acija kojima ne odgovara opis dat u
ovom tekstu, te ističem da je zasno-
van na mom generalnom iskustvu ve-
zanom za opisane pojave, i dodajem
još da sam i sama nailazila na poneke
suprotne primere od ovih. Kad bi ti
suprotni primeri bili u većini, potrebe
za pisanjem ovog teksta ne bi bilo.
Škrip
Ja volim Srbiju?!
Piše: Jelena Šapić
Prošle godine sa radom je otpočela
televizija “Prva”. S obzirom na naja-
vljivanje odbrojavanjem i reklamiran-
jem na brojnim bilbordima očekivalo
se da će biti bolja i ‘prva’ televizija sa
nacionalnom frekvencijom. A onda je
došao trenutak kada je otpočela pro-
gramska šema. Glavne zvezde no-
vog programa postali su Šeherezada i
Onur, dok su ih pratile različite forme
reality – a i hiperzabavni programi.
Na koji način ova televizija pravda
svoj naziv? Umesto latinoameričkih
sapunica, prva je počela da emituje
tursku sagu koja obrađuje staru priču
na nov način. Umesto reality–a na
koje se naviklo, urednici su odlučili
da prvi ponude alternativu, tako da
se sada prati ‘Paklena kuhinja’, ‘Top
modeli Srbije’, ‘Dođi na večeru‘… U
nastojanju da (p)ostane prva, otkupila
je licencu za (kvazi)kviz volim svoju
državu, odnosno ‘Ja volim Srbiju’.
Ovaj novi izvor obnavljanja
kiča i patriJotizma stoji čvrsto na
liniji ugnjetavanja različitosti. Svo-
jevrstan melting pot za topljenje
neraspoloženja i nezadovoljstva, ima,
za mene, poseban sloj nesvesnih i ira-
cionalnih elemenata. Kako izgleda za-
pravo struktura ovog kviza?
Scenografija može izgledati
uobičajno. Za to treba okriviti zatvore-
ni prostor. Da nije ograničavajućeg
faktora u vidu studija, autori bi
verovatno nadmašili i letnja izdanja
‘Žikine šarenice’. Kako ne bi bila
već viđena, dušu sceni daje koloritni
prikaz prirode oličene suncokreti-
ma, ružama i jarićima (Skrivena
poruka? – Možda. Simbolički se
sugeriše voljenje one pravoslavne
Foto: Jelena Šapić
Srbije, koja je vekovima prolivala
krv i koja se neprestano okreće veli-
kim silama?) Studio ima oblik arene
– treba se izboriti za voljenje države, a
na najvišem nivou stepenovanog pro-
stora postavljena je trobojka i figura
krave.
Publika i takmičari su podeljeni u
dva tabora: crveni i plavi, predvođeni
glumcem Nenadom Okanovićem,
alias Sin Dragan, i reperom Ajsom
Nigrutinom. Način artikulacije ova
dva kapitena obiluje nerazložnom
ushićenošću. Preostala tri takmičara
jedne ekipe menjaju se sa novim epi-
zodama, s tim da se poštuje pravilo
jednake zastupljenosti generacija
(po jedan predstavnik mladih, onih
srednjih godina, i starijih). Među
tim putujućim šarlatanima našli su
se starovi i starlete estrade, minis-
tri i predsednica skupštine (patriJote
među patriJotama). Kako je ceo kon-
cept zamišljen kao kviz, postoje etape
takmičenja sa različitim grupama pi-
tanja koja su prilagođena liku i delu
učesnika. Zvuk, kojim se javlja da
se zna odgovor, je kukurikanje petla.
10
broj 2
Komentar – suvišan.
Ne manjka ni veselja. Ceo cirkus
je začinjen muzičkom pratnjom. Bend
‘Ja volim Srbiju’ (a, kako drugačije?)
straobalno svira i peva. Svaka emisija
otpočinje pesmom ‘Igrale se deli-
je’, dok sitno kolo igraju devojke
odevene u modifikovanoj narodnoj
nošnji. Kako ‘Prva’ ne bi zaostala za
(do sada) (ne)pobedivim nosiocem
kiča, angažovani su kostimografi
koji su reducirali i osavremenili nar-
odnju nošnju do granica vulgarnosti.
Grandiozne balerine proživljavaju
krizu identiteta zbog sada već starih-s-
početka-veka kostima i koreografija.
I voleti ovakve predstave i kroz
njih stvorenu sliku Srbije?! Dokle
održavanje diskursa Srbije kao jednog
velikog sela? Zar nemamo baš nije-
dan drugu sliku da ponudimo?! Dokle
bacanje u kolektivne delirijume? Zar
to nije bilo na meniju i ‘90–ih? Je-
dini napredak je nepostojanje priloga
‘otvorenog’ rata. Sada se samo vodi
onaj ‘prikriveni’, u kojem televizijski
magovi sputavaju slobodu stvarajući
iluzije o velikom broju izbora
posredstvom daljinskog upravljača.
Ovaj tekst te smara?
Škrip broj 2

Ja mrzim Beograd?!
Nekoliko stvari koje bi svaki ozbiljan turista morao da
zaobiđe.

Piše: Dane Popović

Koliko Srbija ima potencijala, to-

liko su ljudi zaduženi da svoj radni
vek bar donekle posvete delimičnom
iskorišćenju istih odlučni u tome da
ne urade ama baš ništa. Ja se ne ra-
zumem u strukturu vladajućeg tela,
ali sam siguran da je suština nečijeg
posla da učini da Beograd izgleda
lepo, a ako ne može baš lepo, onda
bar pristojno i donekle prijatno za
život. Vama, gospodine ili gospođo,
imam da kažem samo ovo: katastro-
falno radite svoj posao. Ja se čak
iskreno nadam da kradete, i da vaša
porodica lepo živi, kako vaš odlazak
na posao ne bi bio totalno besmislen.
Stepenice u prolazu kod vuka
Kako sam najstrašnije ogorčen po (foto: Nikola Pantić)
pitanju nekih mesta u Beogradu,
- “Nisam našao ništa o autobusi- velikim brojem kvalitetnih reklama.
ispričaću vam priču koja možda i nije
ma...”, priznaje oborenog pogleda. Zato su lepo preko preko potrebnih
istinita, ali je svakako dirljiva. Re-
A i kako bi? Kada su postavili šemu mapa autobuskih linija zakačili ona
cimo, došao je pre par meseci jedan
grada na svakoj stanici sa ucrtanom sranja, tako da sada mogu na miru da
moj rođak, beduin sa jednim okom i
svakom autobuskom linijom, ja razmotrim šta bih mogao da kupim u
dva kažiprsta. Kako već to vaspitanje
sam bio srećan. Verovao sam da je Maksiju dok se vozim ko zna gde.
nalaže, povedeo sam ga u obilazak
ova država napokon krenula putem No, nekako smo stigli do Vuka.
grada.
prosperiteta, gde sposobni ljudi na Plan je bio da se prošetamo tu malo,
Stojimo na stanici, i čekamo auto-
važnim pozicijama čine da se u ovom da odemo do Kalemegdana i da ga
bus.
gradu dešavaju dobre stvari, i da s onda vratim kući. Tramvaj je stao na
- “Kako je organizovan gradski pre-
vremena na vreme zaista vidim neko onoj strani ulice na kojoj posla imaju
voz”, pita on mene.
stvarno poboljšanje koje će moj život samo ETF-ovci, pa smo krenuli kroz
- “Veoma jednostavno čoveče,
učiniti za nijansu lakšim i lepšim. podzemni. Niz stepenice sam mu
nemamo metro, imamo samo au-
A onda, kako to obično biva u svim ja objašnjavao kako je to najlepši
tobuse, tramvaje i mešavinu ta dva
tužnim pričama kao što je ova, neko podzemni prostor koji sam ja video
– trolejbuse. I ne možeš se izgu-
je odlučio da nije toliko bitno da ja u Beogradu, izostavivši da je i jedini,
biti, celokupna šema je nacrtana na
lako i precizno isplaniram svoj put na kako bih ga bar malo zaintrigirao.
svakoj stanici. Evo vidiš pogledaj
licu mesta, koliko je bitno da na tom I takav je i bio zadnji put kad sam
tu...”, pokazujem mu prstom i od-
putu čitam novine. I to ne bilo kakve prošao, sveže renoviran i popločan.
lazim to trafike.Vraćam se, a moj
novine, već novine sa malim brojem Negde pred kraj rečenice, nesrećnik
bata čita novine. I to one besplatne.
nekvalitetnih članaka i reportaža, i je nestao iz mog perifernog vida.
11 Ovaj tekst te smara?
Škrip
Pogled sa Kalemegdana (foto: Nikola Pantić)
Pestorije predratnog preduzeća u podnožju Kale-
megdana (foto: Nikola Pantić)
Kotrljao se niz stepenice, i završio bila od vode nego mokraće. You win
u lokvi vode. Pažnju su mu odvukli some, you lose some. Bili smo u
polupocepani plakati na zidu, pa parku, kaže lep park. Složio sam se
nije video da je na jednom delu ste- sa njim, jeste lep.
penik odvaljen i da je ostao samo Sad smo na Kalemegdanu. Tamo smo
neki patrljak neravne ivice. Fatalna kod one četiri glave, i ja mu kažem:
zamka na jednom od ključnih mesta - “Evo, uživaj u pogledu.”
u gradu, i to ne jedina. Tako odvaljen - “Ali ovo je odvratno”, odgovara on.
stepenik je na Zelenjaku stajao duže - “Ne ne, tamo dalje. Gledaj tamo
vreme, a gospoda iz hotela Moskva, dalje, reku i blokove preko puta”.
kada spakuju svoju letnju postavku - “Aaa, jeste, baš lepo je.”
kafića na ulici, ostave minijaturne Naime, da bi pogled došao do
delove metalne konstrukcije da vire reke i bivše zgrade CK, mora da
iz pločnika. Nedovoljno velike da pređe preko nečega što je nemoguće
ih primetimo, ali dovoljno velike da opisati rečima bez psovki. Zašto
ometu korak i predstave sasvim novu neko ko je prešao hiljade kilometara,
perspektivu iz koje možemo posma- i sad je tu, da sa prastare tvrđave pos-
trati velelepno zdanje. matra moćnu reku i grad u razvoju,
Na sreću, moj bata nije bio primoran da posmatra najlon, blato,
povređen, a na nesreću, lokva nije rđu i krntije? Nije, znam ja. Pitanje
12
broj 2
je retoričko.Sad, ja sam uveren da tu
nema baš mnogo prostora za manipu-
laciju, ali zar mora jedan od najlepših
vidikovaca u Beogradu, i mesto koje
vrvi od stranaca i Beograđana koji
su tu došli da se odmore, da bude
okružen industrijskom zonom?
Krenuli smo kući, preko Zelenjaka.
- “Da li je ovde vlada kolera?”
- “Ne ne, uvek ovako izgleda.”
Pošto smo stigli, otišao je da se
okupa. Izašao iz kupatila. Ušao u
sobu. Izašao sa koferima. Bez pitan-
ja, pozvao sam mu taksi. Nismo se
pozdravili. Ćutanje i dug pogled su
bili sasvim dovoljni, mada sam u jed-
nom trenutku poželeo da ga zagrlim.
Ali nisam. Osećao sam da me sada
mrzi jer sam deo ovog grada, kao da
zna da sam i ja u trenucima slabosti
pišao u prolazima. Dok sam gledao
taksi kako odlazi, znao sam da sam
zauvek izgubio jednog člana poro-
dice. Nadam se da neće prestati da
šalje pare.
I tako, pored velikih nedostataka
kojima obiluje život u Beogradu,
postoje i ti mali, tek da ga učine skroz
nepodnošljivim. Pored već pomenu-
tih, takođe mrzim i onu ogradu što
odvaja trake na Gazeli, koja je bila
graciozna i moćno narandžasta do
prve kiše, od kada izgleda kao da je
napravljena od mešavine prašine i
izduvnih gasova. Mislim da je sasvim
realno da jedan radnik gradske čistoće
prođe dvaput nedeljno sa magičnom
krpom i obriše ga. Takođe, oštro se
protivim ogranku Energoprojekta
koji izgleda kao mapa za Counter
Strike tačno prekoputa najveće arene
na Balkanu.
Posebno, u bedak me bacaju
odvratne bezbojne fasade koje čine
50% vidnog polja kad se prelazi
Brankov most. Iako nisu ružnije od
mahale koja je niz godina postojala
ispod Gazele, za razliku od nje, u po-
luraspalim fasadama niko ne živi i od
njih niko nema koristi, a takođe, njiho-
va zamena bi koštala neizmerno man-
je nego preseljenje više stotina ljudi.
Ovakve kakve su sada, zbog njih mi
dođe da se vratim kući, presvučem,
i ponovo krenem u grad putem ko-
jim se ne osećam kao da idem u rat.
Ovaj tekst te smara?
Škrip
Šejtanska piva
Piše: Ana Stojiljković
Foto: Stefan Beriša
Klasičan petak uveče. Klasično
okupljanje klasične družine. Od-
lazak u obližnji pab, ako se to tako
može nazvati, tri zapenušana piva
na stolu. Razglaba se o dosadnim
stvarima iz njihovog dosadnog
života: školarinama, roditeljima,
vozačkim dozvolama, devojka-
ma, momcima. Glasna muzika iz
zvučnika, par nepristojnih opaski
opijenih, redovnih posetilaca paba
i zvuk udaranja loptice o rub stola
za bilijar. Hladna tekućina ukusa
ječma prija, a priče su sve veseli-
je i kitnjastije, devojke dobijaju
krila, momci su izliveni u zlato,
neko si samo kad si gladan i bos
i na svetu ti ne treba ništa do te
prepune krigle životnog gorko-
sladunjavog soka. Kući odlaziš
glupavo srećan, sa osećajem kao
da si nešto uradio i nečega se se-
tio. I misliš kako je divan i čist
sneg, poput života, i kako je svaka
pahulja posebna i kako
je sve samo igra tih pa-
hulja, njihovo sudaranje
i slepljivanje.
Zatim ugledaš crnu
mačku i pitaš se zašto
svi zaziru od njih i ka-
kav bi mogao biti život
jedne crne mačke, i
poželiš da kupiš jednu
crnu mačku, ne, želiš
da pokupiš jednu crnu
mačku sa ulice, želiš da budeš crna
mačka, želiš da veruješ u budiste i
reinkarnaciju i da meditiraš i radiš
jogu. Osetiš blagu trzavicu, misliš
da je od otkrovenja do kog si upra-
vo došao, ubrzo shvataš da si celo
veče palio jednu za drugom i da
te je samo snašao još jedan u nizu
nikotinskih šokova, jer inače ne
pušiš, ali atmosfera te je ponela, a
i nekako je misteriozno-privlačno
držati nešto u ruci, udisati i iz-
disati prljavštinu, tromo i ne-
zainteresovano, začikavati smrt,
neprimetno se samopovređivati.
Kažeš sebi da kao novonasta-
li budista od sutra prestaješ da
pušiš, kašlješ otužno i gadiš se
trenutnog sadržaja svojih pluća,
zamišljaš sopstvene čađave alve-
ole i prvi, ako ne i drugi stadijum
raka svoje usne duplje. Ponosan
si na sebe i pređašnje korekcije
svog života, osećaš da sad ne
13
broj 2
možeš da staneš sa ispravljanjem
pa, tako se teturajući, raskrčavaš
sobu. Nailaziš na uspomene svog
ranijeg života i odbacuješ ih,
prezrivo - sad si nov čovek, ta-
bula rasa, prazan list papira koji
se samo nameće da bude ispisan,
avanturista spreman na novo put-
ovanje apetita koje ne zadovoljava
ni Mlečni Put. Spreman da sebe,
sirovog, predaš nekome da te voli
i da neizmerno voliš tog nekoga,
možda i ceo svet tih sasvim poseb-
nih individua, možda čak i cveće,
iako nikad nisi voleo cveće, zapra-
vo si mrzeo cveće.
Tvoje misli su brze, i sam ih teško
pratiš, ispisuješ ih u vazduhu s na-
merom da povedeš čovečanstvo u
bolju i produktivniju budućnost.
Dole kapitalizam!
Dole nasilje!
Dole tiranija!
Tvoj iznureni duh pada u san,
osušene usne jedva ponavljaju
“dole...dole...dole...”.
Budiš se sutradan posle pod-
neva, pitaš se gde ti je slika sa ma-
ture što je stajala na radnom stolu
i ostatak tvojih stvari, zašto je
crni mačor pored tebe u krevetu,
pokušavaš da pročitas kojekakve
žvrljotine koje su, nekako, do-
spele na unutrašnjost tvoje šake i
jako bledo, ali sećaš se slobode i
nekog nagona da se uradi. Nešto.
Ovaj tekst te smara?
Škrip broj 2

Субверзија на општеството како

конструкт на машкиот принцип
филмот Антихрист на Ларс фон Трир и дијалогизмот на Бахтин

Пушти ме да ја оплакувам
мојата тешка судбина
и да воздивнувам за слобода.
Тагата нека ги раскине овие синџири
на моето страдање, се молам за
милост

- Риналдо (опера), Г. Ф. Хајден

Piše: Ana Jakimska

Антихрист е еден од филмовите на

Ларс фон Трир кој не е конципиран
како трилогија и кој сам по себе
претставува заокружена идејна
целина. Премиерно прикажан во
2009, филмот е веднаш етикетиран
како контроверзен и шокантен,
поставувајќи го дури на линијата
на сензационализмот повлечена од
краткиот филм Андалузиски пес
(1922) на Дали и Буњуел. Голем
дел од критиката го дочекува Foto: Ana Jakimska
„на нож“, сметајќи го за обид за
визуелно насилство и провокација дека Антихрист нема да биде човекот и културата.
на гледачите , но сепак ги признава дел од трилогија, во рамки на Филмот речиси и да не се развива
неговите естетски достигнувања самата структура на филмот, фабуларно: „приказната“ е нешто
(содржани особено во прологот ако ги изоставиме прологот и што се случило порано, поточно,
и епилогот на филмот, кои, за епилогот, повторно се издвојуваат еден месец пред да се сретнеме
разлика од главниот дел, се три посебни делови, насловени со ликовите, и е изолирана во
снимани во црно-бела техника како Тага, Болка и Очај, така прологот и воведните минути од
и со 1000 слики во секунда, што што фон Трир сепак ја задржува првиот од трите дела. Она што ѝ
на екранот резултира со забавена тријадната структура. Самата претходи на сегашноста во која ги
прогресија на дејството, која, фрагментција на филмот, како наоѓаме двајцата (неименувани)
од своја страна, овозможува што ќе видиме подоцна, ни дава ликови е смртта на нивниот син
целосно посветување на деталите основа да го анализираме неговиот Ник, која се случува додека мажот
исполнети со семантички набој). дијалог со одредени категории и жената водат љубов. Жената го
Но, иако режисерот открива кои постојат во проучувањето на забележува детето како се искачува

14 Ovaj tekst te smara?

Škrip
на бирото и ползи кон отворениот
прозорец, но се чини парализирана
од сексуалното уживање и токму
во моментот кога детето паѓа
мртво на снегот таа ја доживува
кулминацијата во сексуалниот
чин. Следи погребот на синот,
по што жената се онесвестува
и е однесена во психијатриска
установа каде што останува во
текот на еден месец. Нејзиниот
сопруг, психолог, одлучува дека
ќе биде најдобро доколку тој се
погрижи за нејзиното ментално
закрепнување и ја враќа дома.
Таму, тој се обидува низ дијалог да
продре до нејзината потсвест и да го
открие изворот на нејзиниот страв.
За да ѝ помогне да го надмине тој
страв, мажот го одбира методот на
„изложеност“, односно директно
соочување со стравот. Тие
заминуваат во Еден, шумата каде
што минатото лето престојувала
жената додека работела на
својата теза за природата која
го провоцира злото врз жените.
Цикличноста на настаните,
нивната фрагментарност, сетингот,
игривата прогресија, губењето
на правилата поставени од
дискурзивниот разум, дихотомиите
меѓу различните парови, рушењето
на хиерархиските правила, итн.,
овозможуваат следење на една
посебна уметничка постапка
дефинирана од Михаил Бахтин
– карневализацијата. Извор на
карневализацијата е самиот
карневал. Но, карневализацијата
присутна во овој филм е во голема
мера модифицирана инкарнација
на средновековниот карневал,
така што некои од основните
категории на карневалот се
заменети со нивната спротивност,
но тие се уште ја задржуваат
истата или слична функција. Тоа
го забележува и самиот Бахтин
кога вели дека во втората половина
на 17-тиот век карневалот
речиси сосема престанал да
биде непосреден извор на
карневализацијата, отстапувајќи
му место на влијанието на веќе
карнивализираната книжевност.
broj 2
На тој начин, заклучува тој, ритуали кои имале за цел да го
карневализацијата станува обноват светот, но притоа секогаш
чисто книжевна традиција. придружени од ритуалната смрт,
Карневалските елементи се случувале на преминот од една
во таа книжевност, веќе година во друга. Крајот на годината
издвоена од непосредниот во западен свет е означен од зимата
извор – карневалот, помалку се – таа ја содржи во себе кризата на
модифицираат и преосмислуваат. годината која умира и крајот на
еден циклус. Но, тој крај секогаш
• Поврзаноста на карневалот во себе го содржи и никулецот
со празникот на новиот почеток, на пролетта,
на обновата на вегетацијата.
Според Бахтиновото Погребната церемонија на
дефинирање на карневалот, тој синот претставува една форма
секогаш е поврзан со одреден на свеченост која во ништо
празник и официјално чествување не се коси со официјалните
кое се одвива во рамки на општествени парадигми. Луѓето
постоечките општествени кои присуствуваат на погребот
правила, но е целосно спротивен се облечени во црно, мажот
од него. Сите карневалски форми оди напред, додека жената го
се манифестираат како дословно следи неколку чекори назад.
вонцрковни и вонрелигиозни и ѝ Доминацијата на машкиот лик на
припаѓаат на сосема друга сфера екранот, додека ликот на жената
на бититето. Покрај тоа што речиси се појавува само во еден негов
секој црковен празник имал своја агол пред да падне на асфалтот
народно-плоштадна шеговита губејќи ја свеста, говори за
страна, карневалска атмосфера природата на самата свеченост
владеела и во деновите кога се која го потврдува општествениот
изведувале мистерии и сотии. поредок. Официјалниот празник,
Бахтин го набљудува празникот вели Бахтин, понекогаш дури
низ призма на неговиот посебен и спротивно од својата идеја,
однос кон времето. Во основата ја потврдува стабилноста,
на празникот секогаш постои неменливоста и вечноста на
определена и конкретна коцепција целиот постојан поредок на
на природното (космичкото), светот: постојната хиерархија,
биолошкото и историското време. постојните религиозни, политички
При тоа, празниците во сите и морални вредности, норми,
етапи од нивниот историски забрани... Празникот се јавува како
развој биле поврзани со кризни, вид на прослава на веќе готовата,
преломни мигови во животот на победничка, владеачка вистина,
природата, општеството и човекот. што се претставува како вечна,
Миговите на смрт и преродба, непроменлива и неоспорна вистина.
смените и обновувањата секогаш Но, она што следи по празникот,
биле водечки во празничното во деновите на карневал, е една
чувствување на светот. Токму сосема поинаква ситуација.
тие мигови – во конкретните Општествениот поредок сега
форми на определните постои само за да биде превртен
празници – и ја создавале наопаку, сето она што било
празничноста на празникот. „долу“ да дојде „горе“. Овој
Пандан на овој празник во пресврт во „Антихрист“ се
филмот „Антихрист“ е смртта случува постепено. Женскиот лик
на синот Ник, која се случува во ја губи емотивната стабилност
период од годината кој е архетипски и поминува еден цел месец во
одреден како „кризен“ период болница, од каде што влегува
уште од митолошката свест на под надзор на нејзиниот сопруг –
човекот - зимата. Космогониските терапевт. Машкиот лик ја задржува
15 Ovaj tekst te smara?
Škrip
Foto: Ana Jakimska
доминацијата над ситуацијата
долго по завршувањето на
погребалните свечености. Жената,
во еден момент, му префрла дека е
арогантен и дека воопшто не бил
заинтересиран за неа, никогаш, се
додека не почнал да ја гледа како
еден од неговите пациенти. Мажот,
напротив, се прикажува како
емотивно дистанциран во поглед
на сите обвинувања кои доаѓаат
од нејзина страна и не влегува во
дијалог со неа, останувајќи надвор
од целата ситуација, како инстанца
која е надредена, која има поголемо
знаење и разбирање на ситуцијата
и која е тука за да анализира и да
помогне, но не и да сочувствува.
Но, во моментот кога тие двајцата
го напуштаат познатиот свет на
градот и заминуваат кон шумата
Еден, оваа надредена позиција на
мажот постепено се разнишува.
• Инклузивноста на карневалот
Карневалот е феномен кој не
допушта никој и ништо да остане
надвор од него. Во карневалот
учествуваат сите. Карневалот не
знае за поделба на исполнители и
гледачи; тој не познава рампа дури
ни во нејзината нуклеусна форма.
Бахтин вели дека карневалот
не е нешто што се набљудува,
во него се живее, и тоа во него
живеат сите. Од него нема каде
да се бега, зашто тој не знае за
просторни ограничувања. За време
на карневалот може да се живее
само според негови закони, т.е.
според законите на карневалската
слобода. Карневалот има вселенски
карактер, тоа е посебна состојба
на целиот свет, негова преродба и
обнова, во која учествуваат сите.
Така, мажот не може долго
16
broj 2
да ја задржи позицијата на
апстрахираност од тоа што
се случува во малата куќарка
во шумата. Токму немањето
друг простор освен просторот
на карневалот е она што го
втурнува во играта и него. Иако
се јавува како претставник на
рационалноста, трезвеноста и
аналитичноста кој се обидува
да го игнорира влијанието што
околината го наметнува врз него,
малку по малку и тој е вовлечен
во едно поинакво перципирање
на светот. Кон кулминацијата на
карневалскиот занес, тој речиси
целосно ја потиснува својата
рационалност за со отворени раце
да го прифати духот на играта
и да ја смени својата улога од
претпоставен спасител во гневен
убиец на жената.
Наоѓајќи ги белешките на
својата сопруга во врска со тезата
на која работи, за страдањата на
жените предизвикани од некој
загадочен порив кој се јавува кај
мажите, тој најпрво е ужаснат
од насоката во која тргнало
нејзиното истражување. Го
критикува нејзиниот заклучок
дека жените доживеале тешки
судбини затоа што тие самите се
зли и се обидува да ѝ укаже на тоа
дека во шеснаесеттиот век многу
жени кои биле невини биле убиени
само поради нивната родова
припадност, на што таа му одговара
дека „не треба да ја потценува
моќта на Еден“. Од позиција
на надреденост, мажот целосно
го негира карневалот. Тој вели:
„Злото за кое што зборуваш е
опсесија. Опсесиите никогаш не
се материјализираат, тоа е научен
факт. Анксиозноста не може да те
излаже да направиш нешто што
инаку не би ги направила, тоа е
како хипноза, не можеш да бидеш
хипнотизирана за да правиш нешто
што нормално не би го направила,
нешто против твојата природа.
Дали ме разбираш? (...) Не мораш
да ме разбереш, само верувај ми“.
Сигурноста со која зборува
Ovaj tekst te smara?
Škrip
оддава непобитен впечаток на
надменост и целосна доверба
во нормите кои го организираат
неговиот свет – светот на машкиот
принцип, на цивилизацијата Но, со
заземањето на таа позиција мажот
навистина ја потценува моќта на
шумата, на природата („моќта
на Еденската градина“), која се
чини како да го затвора својот
круг околу него уште од нивното
пристигнување во колибата. Така,
вечерта куќарката е „нападната“
од дожд од желади кои звучат како
рафален оган, а потоа мажот се
буди и забележува дека во текот
на ноќта неговата рака е нападната
од ларви. Подоцна, во вториот
дел на филмот, „Болка“, тој во
шумата се среќава со лисица која
си го пара сопствениот стомак
и која му вели: „хаосот владее“
(chaos reigns). Додека тој цврсто
се држи до својата свест за
светот како космизиран простор,
ситуацијата во која и самиот се
наоѓа е поинаква. Не можејќи да
ја перципира оваа исклучителност
на новиот простор, неговото
слепо држење до принципите на
цивилизираниот свет се јавува
дури и како карактеристика на
своевидна улога која тој ја има
во рамки на карневалот. Но, без
разлика дали мажот е свесен за
тоа, со самото негово присуство
на тој простор тој влегува во
дијалог со карневалскиот дух
и учествува во големата игра.
Како што забележува Бахтин,
во карневалот игра самиот живот,
кој без сценско плоштатче, без
рампа, без глумци, без гледачи,
т.е. без каква било уметничко-
театарска специфика – изведува
друга слободна (независна)
форма на своето постоење, своја
преродба. Додека во карневалот
игра самиот живот, играта
привремено станува живот. Во тоа
се состои специфичната природа
на карневалот. Така и машкиот
лик, без воопшто да забележи,
живее под власта на хаосот кој се
повеќе градира и се приближува
кон состојба на експлозија.
• Жената, природата и под едно дрво, од корењата на
карневалот во „Антихрист“
Додека традиционално
карневалот се јавувал како
феномен кој ги исмевал различните
аспекти на живеењето во рамки
на едно општество обременето од
безброј закони, забрани и морални
норми, карневалот во „Антихрист“
се свртува против општеството
во целост и го перципира како
еден андроцентричен конструкт
кој насилно го космизира светот.
Природата, од друга страна,
како примарна состојба на хаос,
безредие и разузданост, се наоѓа
потисната од оваа доминација
на цивилизацијата. Природата,
тесно поврзана со принципот на
женскоста (наспроти поврзаноста
меѓу принципот на машкоста и
уреденото општество), живее во
култот на плодноста, телесноста
и земните задоволства. На оваа
линија, таа речиси се поклопува со
она што Бахтин го опишува како
состојба на карневалот, во која
исто така се слават телесноста и
хедонизмот, наспроти моралните
и правни ограничувања наметнати
од поредокот.
Жената, како лик кој е воден
од женскиот принцип, се спојува
со природата и се претопува во
карневалот. Таа учествува во
хаосот и на интуитивно рамниште
комуницира со опкружувањето
во шумата. Таа вели: „жената не
го контролира своето тело, туку
него го контролира природата“.
Всушност, се чини како состојбата
на хаос и карневал да е иманентна
на нејзиното постоење: во
воведната сцена, во моментот
на смртта на нејзиниот син, таа
е сведок на неговото паѓање од
прозорецот и може да го спаси
доколку побрза да го спречи падот,
но таа не го прави тоа затоа што
во тој момент му дава предност
на нејзиното сексуално уживање.
Силната врска на женскиот лик со
17
broj 2
еротизмот е особено нагласена во
една од сцените во третиот дел од
филмот, „Очај“. Додека таа води
љубов со мажот надвор во шумата,
дрвото се појавуваат неколку
женски раце кои се протегнуваат
во оргијастичен копнеж. Жената,
во еротски занес, ги изговара
зборовите: „сестрите од Ратисбон
можеле да предизвикаат бура“.
На екранот се појавува цртеж
на кој се претставени Ангеса
и Ана од Ратисбон, осудени за
вештерство. На цртежот, терминот
„антихрист“ се јавува како
синоним за ѓаволот, а феноменот
на бурата добива централна
улога. Бурата се интерпретира
како почеток на поврзаноста
со ѓаволот која произлегува од
страста на жената. Ѓаволот се
материјализира низ водата и
воздухот, во нивното мешање,
особено во маглата и бурата.
Со прогресот на дејството и
градацијата на карневалот,
доминацијата на машкиот лик
(дури и привидна, видена од
негова гледна точка) се повеќе
слабее. Постепено, тој е заменет од
женскиот лик, кој се чини како да
ја разбира ситуацијата на хаос во
која се наоѓаат и како да припаѓа
таму. Во мигот кога таа физички
му ги уништува тестисите со
удар од дрво, фалоцентричноста
на нивниот однос е симболички
прекината и е заменета со ситуација
во која машкиот лик чувствува
страв од жената и се обидува да
избега од неа. Одеднаш, „царот“
кој ги има сите конци во раката се
претвора во жртва која се плаши
за сопствениот живот. Ваквите
лакрдијашки пресврти имаат
допирни точки со карневалската
игра на детронизација.
• Фамилијарност и профаност
во карневалот
Додека трае карневалот,
секоја „дистанца“ меѓу луѓето
се укинува и стапува на сила
посебна карневалска категорија
– слободен фамилијарен
Ovaj tekst te smara?
Škrip
контакт помеѓу луѓето. На
карневалскиот плоштад владее
посебна форма на фамилијарен
контакт меѓу луѓето кои обично
во некарневалскиот живот се
разделени со непремостиви
бариери на сталешката, имотната,
службената, семејната или
старосната положба. Оттуѓувањето
привремено исчезнува за време
на карневалот и човекот се
враќа кон себе, чувствувајќи се
себеси како човек меѓу луѓето.
Во карневалот, во
ко н к р е т н о - с е т и л н и от,
доживеаниот и полуреално –
полупретставителниот облик,
се изработува нов модус на
односите „човек спрема човек“,
спротивставен на семоќните
социјално-хиерархиски односи
на некарневалскиот живот.
Карактеристична форма на
остварување на сексуалната
енергија е оргијата. Во куќарката
во шумата, мажот и жената не се
повеќе сами кога водат љубов,
туку тие влегуваат во дијалогичен
однос со страста на сите жени, на
женскоста како посебен принцип.
Сепак, бидејќи машкиот лик
одбира да остане во својот свет на
дискурзивна рационалност, тој не
ги перципира телата на жените кои
им се приклучуваат во љубовната
игра под дрвото.
Ексцентричноста, како
посебна категорија на
карневалското чувствување на
светот, е органски поврзана со
категоријата на фамилијарниот
контакт; неа Бахтин ја гледа
како феномен кој овозможува во
конкретно-сетилниот облик да
се откријат и изразат скриените
страни на човечката природа.
Ексцентричноста како посебна
карневалска категорија го
подразбира нарушувањето на
обичното и општоприфатеното,
таа е живот излезен надвор од
својот вообичаен колосек. Во
„Антихрист“, женскиот лик ја
ослободува својата сексуалност
и се впушта во дејства кои се
табуизирани во некарневалскиот
свет, како што се мастурбацијата
и мазохизмот. Препуштајќи ѝ се
во целост на телесноста, жената
се приближува до профанацијата,
која Бахтин ја објаснува како
карневалско нагрдување на светот,
систем на карневалски спуштања
и приземнувања, и на карневалски
непристојности поврзани со
оплодувачките сили на земјата и
телото.
• Карневалот како игра
Карневалските форми
покажуваат присуство на силен
елемент на игра. Карневалот е
живот, свет „свртен наопаку“.
Говорејќи за играта, Јохан Хојзинга
вели дека таа не е „обичен“, а
ни „вистински“ живот. Таа, пред
се, е излегување од него во една
привремена сфера на активност
со некакво сопствено тежнение.
Секоја игра може во секое време
сосема да го обземе играчот.
Од секојдневниот живот
играта се разликува со местото и
траењето. Нејзината завршеност и
омеѓеност се нејзиното најважно
обележеје. Таа се „одигрува“ во
одредени граници на времето и
просторот, а нејзиниот тек и смисла
се наоѓаат во неа самата. Додека
трае играта владеат движењето,
воздигањето и падот, менувањето,
сврзувањето и разделувањето.
Просторната ограниченост
на играта е уште поупадлива
од временската. Секоја игра
се одвива во својот простор на
одигрување, своето игралиште,
кое е ограничено со материјалното
или со мисловното, намерно или
самото по себе. Просторот на
играта е посветено тло, одделено,
оградено подрачје за чествување
за кое важат посебни правила.
Заграден од секојдневната
околина, затворениот простор ќе се
издели вистински или пренесено.
Внатре во него се одвива
играта, во него важат нејзините
правила. Заграденоста на некоја
посветена површина е првичната
особина на посветеното дејствие.
18
broj 2
Понатаму, играта создава
ред, таа и самата по себе е
ред. Во несовршениот свет и
замрсениот живот таа внесува
некаква привремена ограничена
совршеност. Играта, како што
вели Хојзинга, подразбира
безулосвен ред. Секоја игра има
за неа карактеристични правила.
Тие ги одредуваат нормите што
важат за привремениот свет што е
ограничен од играта. Правилото на
карнвалската игра е едноставно:
тоа е правилото на слободата
и нетрпеливоста кон какви и
да се наметнати авторитети.
Играта врзува и ослободува. Таа
оневозможува. Таа прогонува,
што значи: таа маѓепсува.
Во „Антихрист“, машкиот
лик од своја гледна точка верува
дека тој е оној кој ги смислува
правилата на играта и дека тој ќе
и помогне на својата сопруга, која
е ранлива и зависна од него, да ја
надмине трагедијата по смртта
на нивниот син. За таа цел, тој
измислува неколку игри кои би
ѝ го олесниле соочувањето со
околината околу куќарката, каде
што таа го поминала минатото
лето заедно со Ник. Но, како што
одминува времето, станува јасно
дека всушност овде се одвива една
поинаква игра – игра на природата,
на женскоста, која е иманентно
игрива, но и ослободена од
какви било ограничувања.
Играчот кој им се
спротивставува на правилата, или
нив ги заобиколува, е прекршител
на играта,вели Хојзинга. Со тоа
што се повлекува од играта, тој
ја разоткрива релативноста и
кревкоста на нејзиниот свет во
кој извесно време се вклучил
заедно со другите. Тој на играта
ѝ ја одзема илузијата, inlusio,
буквално: воигрување – збор
обременет со значења! Затоа и
мора да биде уништен, зашто му
се заканува на самиот опстанок
на играчката заедница. Во
филмот ова се остварува преку
физичкото касапење на телото
на мажот кој сака да побегне од
Ovaj tekst te smara?
Škrip
Foto: Ana Jakimska
шумата и да ја напушти жената,
обземена од френетичен хаос.
• Посветениот обред
„Антихрист“
Посветениот обред претставува
мистично остварување, повеќе
од привидно, па дури повеќе и од
симболично. Нешто невидливо
и неискажливо во него добива
убав, важен и свет облик.
Учесниците во култот се уверени
дека тој чин донесува некаков
спас и воспоставува поредок на
нештата повисок од оној во кој
тие секојдневно престојуваат.
Наспроти тоа, тоа остварување
преку претставување во секој
поглед ги има сите формални
особини на играта. Тоа се изведува
под на простор кој е навистина
ограничен за игра, се одигрува како
свеченост, т.е. во ведрина и слобода.
За неа е омеѓен привидниот свет
кој важи само привремено. Но
неговото дејство не престанува со
крајот на играта; тоа дури фрла
сопствена светлина врз обичниот
надворешен свет и на групата што
чествувала ѝ дарува сигурност, ред
и благосостојба, се додека светото
време на игрите не дојде повторно.
Мажот верува дека неговата
посветеност кон сопругата и
нејзината емотивна зависност од
него се дел од еден посветен обред
кој тој го презема на свој грб за
да ги избави од крахот во кој се
наоѓаат по семејната трагедија
(особено жената). Тој се впушта во
терапија базирана на „изложување“
и на пациентот, неговата жена, на
изворот на нејзиниот страв затоа
што верува дека на тој начин ќе
успее да го реконструира нејзиниот
личен космос и да ѝ помогне во
повторното воспоставување на
хармонија во нејзиниот живот.
Но, вистинскиот посветен обред
се случува кон крајот на третиот
дел од филмот, „Очај“, кога
женскиот лик ја отсекува од себе
женскоста со пресекувањето на
клиторисот и со тоа ја прекинува
врската со природата која ја
напојува со животна енергија.
Во овој миг всушност се случува
саможртвување на жената, која
го претчувствува доаѓањето
на „тројцата просјаци“ (кои се
појавуваат и во прологот, пред
смртта на Ник), односно доаѓањето
на смртта. За да го заштити
мажот од себеси, таа ја препушта
својата моќ во негови раце и тој
со последните сили се крева од
земјата, ја притиснува кон ѕидот и
ја задавува до смрт. Роже Кајоа во
својата класификација на видовите
игри забележува дека за животните
агон-от веројатно е непознат,
несфаќајќи ги ниту границите
ниту правилата на дадената игра,
единствено барајќи брутална
победа во бескомпромисна битка.
Токму тоа се случува и со мажот,
штом ќе ѝ се предаде на природата,
19
broj 2
отфрлајќи го цивилизациското
„човечко“. Спалувањето на телото
на жената кое се случува кон крајот
на филмот е исто така карневалски
моемнт. Сликата на оганот е длабоко
амбивалентна во карневалот,
тоа е оган кој истовремено го
уништува и го обновува светот.
И во епилогот, светот навистина
е обновен, но не без трајни
последици. Откако ќе ја акумулира
во себе моќта на природата, на
женскоста, откако ќе дозволи и
неговото тело да биде водено од
нагонот на природата, а не од
неговиот разум, тој ќе ги види
духовите на настраданите жени
материјализирани пред себе,
како поминуваат покрај него,
додека тој се храни со бобинки од
грмушките (од природата) за да го
закрепне своето тело. Сите форми
и симболи на карневалскиот јазик
се проникнати токму со патосот
на промени и обновувања, со
сознанието на веселата релативност
на владеачките вистини и сили.
Она што изостанува во филмот
а е клучна карактеристика на
карневалот е ритуалната смеа.
Оваа смеа не ги исклучува ни
самите учесници на карневалот –
покрај тоа што го исмеваат своето
опкружување, тие се исмеваат
и самите себе. Но, функцијата
на оваа смеа е далеку од онаа на
сатирата. Ритуалната смеа тежнее
кон возобновување на светот преку
обновата на духот, своевидна
катарза. Оваа функција во филмот,
спротивно од смеата, ја има
ритуалната, гротескна тага. Низ
градирањето на болните воздишки
и емотивниот крах, повторно се
постигнува своевидна катарза:
дождот престанува, природата
повторно ја покажува својата
грижлива страна (го храни мажот,
животните кои беа претскажувачи
на злото сега го поздравуваат),
а светот е рекосмизиран.
Но, мажот веќе не е истиот,
неприкоснованата врховност на
разумот е трајно разнишана, а низ
неговиот лик промена доживува и
општеството, како негов конструкт.
Ovaj tekst te smara?
Škrip
Kako su psiholozi ubili nevladin sektor
Piše: Aleksandar Gubaš
Pre devedesetih kod nas je posto-
jalo nešto što se zvalo “društvene or-
ganizacije”: postojali su tako Crveni
krst, izviđači, razna udruženja i
savezi ribolovaca, aviomodelara, gol-
ubara i sl. Sve te organizacije bile su
finansirane ili iz državnog budžeta ili
od sopstvenih članarina, i niko tada
nije pisao nikakve projekte niti sa
njima aplicirao bilo gde, zato što u ta
prediluvijalna vremena nisu postojali
ni donatori ni konkursi (zamislite!).
Vrlo je malo bilo organizacija koje
nisu osnovane s nekom hobističkom
ili humanitarnom motivacijom, već
sa željom da menjaju neke stvari i
rešavaju neke društvene probleme.
Početkom devedesetih počele su
da nam stižu prve donatorske laste,
ali ne sa juga, već sa Zapada. Jedna
Slika
od poslednjih stvari koju je uradila
vlada Ante Markovića one zlosrećne
1991. godine bio je sporazum o
saradnji sa Sorosovom fondacijom
(Džordž Soros u engleskoj varijanti,
odn. Đerđ Šoroš u mađarskoj, ali
nikako Soroš u nepismenoj srpskoj,
kako ga često ovde zovu), koja je
tako počela da deluje u Srbiji kao
prvi veliki strani donator.
Iste godine izbio je rat u Hrvats-
koj, a sledećeg proleća i u Bosni.
Tako se u Srbiji 1992. godine zadesi-
lo nekoliko stotina hiljada izbeglica,
pa je već pomenuti Soros (ne Soroš)
odlučio da tog leta na Paliću finansira
prvi letnji kamp za integraciju dece
izbeglica. Taj kamp je značio početak
uspona psihologa kao najuticajnije
ideološke snage u okviru onog što će
20
broj 2
kasnije biti nazvano nevladin, odn.
civilni, odn. treći sektor (u daljem t
ekstu: 3S). Naime, još ujesen 1991.
na godišnjem Saboru psihologa u
Donjem Milanovcu okupila se ekipa
dečjih i razvojnih psihologa (tj. ma-
hom psihološkinja), zabrinutih zbog
posledica ratnih zbivanja na najmlađe
generacije i na celo društvo, odlučivši
da osmisle neke programe (ono što je
kasnije počelo da se zove projekti)
namenjene ublažavanju i saniranju
tih posledica. Počevši od tog letn-
jeg kampa na Paliću 1992. godine,
psihološkinje su počele da razvijaju
radioničke programe za decu izbeg-
lice, kao i za smanjenje agresivnosti
među decom.
Ubrzo je nastalo nekoliko
međusobno prilično konkurentskih
Ovaj tekst te smara?
Škrip
psihološko-radioničkih škola (u
politici bi se to reklo “liderske stran-
ke”), među kojima su najznačajnije
bile “Učionica dobre volje” (Tinde
Kovač-Cerović), “Čuvari osmeha”
(Nadežda Ignjatović-Savić) i “Zdra-
vo da ste” (Vesna Ognjenović). One
su rivalski delovale po osnovnim
i srednjim školama, kolektivnim
centrima za smeštaj izbeglica i speci-
jalizovanim letnjim kampovima, lag-
ano se infiltrirajući i u neke državne
institucije i zauzimajući pozicije
za kasnije. Kroz njihovo delovanje
prikupljeno je ogromno iskustvo i
radionička ekspertiza, što je kasnije,
u kombinaciji sa iskustvima iz in-
ostranstva, pretočeno u metodološke
osnove 3S-a.
U okviru rastućeg otpora
tadašnjem režimu Slobodana
Miloševića, sredinom devedesetih
počela su i kod nas da se pojavljuju
razna udruženja građana koja više
nisu bila namenjena samo okupljan-
ju hobista ili humanitaraca, već su
imala određenu ideološku podlogu -
ljudska prava, prava deteta, koncept
otvorenog društva i sl. Njihov uspon
potpomognut je prilivom sve većeg
broja stranih donatora krajem deve-
desetih, koji su se sjatili da finansi-
raju očekivano rušenje Miloševića. I
dalje je u tome prednjačio Soros (ne
Soroš), ali nije više bio jedini donator
tog tipa. Silni milioni dolara počeli
su da se slivaju u Srbiju radi onog
što se tada zvalo “demokratizacija
društva”, i 3S je polako počeo da se
strukturiše u smislu u kom ga danas
znamo.
Ova nova scena u usponu produ-
kovala je ogromnu količinu ak-
tivnosti konferencijsko-seminarskog
tipa, na kojima se pretresalo sve i
svašta, od aktuelnih organizacionih
pitanja na svrgavanju Slobe do
smanjenja maloletničke agresivnos-
ti. U tom smislu, pomenuta iskust-
va iz psihološke branše pokazala
su se posebno inspirativnima kao
najzaokruženiji metodološki model,
a psihološkinje su se vešto i efikas
no nametnule kao vodeći autorite-
ti u oblasti osmišljavanja i plani-
ranja radionica. One su oberučke
dočekale tu priliku da etabliraju svoj
društveni uticaj, što je kao posledicu
imalo psihologizaciju jezika i načina
razmišljanja u čitavom 3S-u.
Kroz ove delatnosti pojavile su se
nove alatke u praksi i novi pojmovi u
opticaju. Tako su u Srbiju stigli prvi
flipčartovi (flipchart), koji su, kao
idealno sredstvo za masovno i bes-
potrebno arčenje papira velikog for-
mata, potisnuli hamer. Štampani ma-
terijal koji se deli učesnicima raznih
seminara dobio je u jednom trenutku
lep srpski naziv hendaut (handout),
a i za same seminare prestao je da
se koristi taj seljački naziv i oni su
počeli da se zovu treninzi (training).
Uskoro se tako razvio jedan samo-
dopadan žargon, kao manifestacija
samodopadnosti i zatvorenosti cele
te scene.
Sada aktivisti i predstavnici nev-
ladinih organizacija više ne idu na
semin... treninge da se edukuju,
obučavaju i osposobljavaju, a pogo-
tovo ne da nešto nauče, već da se
“osnažuju” i “jačaju kapacitete”.
Aktivnosti za koje se dobijaju pare
više se ne obavljaju, već “implemen-
tiraju”. U principu, pare se zapravo
više uopšte i ne dele, čak ni novac,
umesto toga sada se dobijaju “sred-
stva”.
Jezik koji je počeo da se koristi
u ovim krugovima izgubio je svaki
dodir sa običnim smrtnicima kojima
se, kao, obraća. Unutar 3S je uspešno
uspostavljena reprodukcija posebne
klase mladih ljudi, tzv. aktivista ili
“mladih lidera”, koji su sasvim lepo
usvojili taj jezički i mentalni trip i
savršeno se međusobno razumeju, ali
ih ne razume niko drugi iz njihove
generacije. Ova eldepeovski blazi-
rana kasta potpuno je nesposobna da
komunicira sa bilo čime južnije od
Žarkova, jer govori sasvim različitim
jezikom.
Slično se dešava i sa starijim ak-
tivistima, iz onih organizacija koje se
21
broj 2
ne bave “omladinskom politikom”
(još jedan izraz koji se uvukao u
naše NGO živote u poslednjih par
godina). I oni su podlegli sirens-
kom šarmu politički korektnog i
psihološki nadobudnog NGO jezika,
potpuno oduševljeni ciljevima za
koje se zalažu, a nesposobni da ih tim
novogovorom objasne i približe bilo
kome ko nije iz te priče.
Zapravo, prilično je čudno da
su toliku barijeru u komunikaciji sa
običnim svetom podigli i odnegovali
psiholozi (dakako, psihološkinje još
više, kao daleko brojnije od mužjaka
iz te profesije), tim pre ako imamo
na umu da je sve poteklo upravo iz
krugova dečjih psihologa, gde je
jedan od ključnih pojmova decen-
tracija - sposobnost da se izmestimo
iz svoje detinje samodovoljne tačke
gledišta i sagledamo stvari iz per-
spektive nekog ko nije mi. A baš tu
su psihološkinje najviše zakazale,
jer im je u jednom trenutku moć
udarila u glavu - moć da fasciniraju
publiku svojom učenošću. Njihova
samozaljubljenost i opijenost efek-
tom koji izazivaju na publiku postali
su važniji od potrebe da ih razumeju
manje i drugačije obrazovani.
To je prilično zarazno i poprimilo
je pandemijske razmere unutar 3S.
Upravo ta hronična nesposobnost
uživljavanja u način razmišljanja
seljaka koji ne zna ništa o Evrop-
skoj Uniji, ili srednjoškolca za koga
je “osnaživanje” prvenstveno ak-
tivnost u teretani, uzrok je konstant-
nog podozrenja koje ostatak Srbije
gaji prema 3S-u. Prosto, niko ne gaji
preterano poverenje prema nekome
koga uopšte ne razume, i ko se ni ne
trudi da govori istim jezikom. Od
onog momenta kad smo počeli da
hendlujemo situaciju i implementi-
ramo projekte, izgubili smo dodir sa
Srbijom. Prosto, nijedna režimska i
desničarska propaganda protiv nev-
ladinih organizacija nije toliko do-
prinela njihovoj nepopularnosti kao
preimenovanje seminara u treninge.
Ovaj tekst te smara?
Škrip broj 2

Труу стори

Piše: Ivana Vujić

Део први: посрнула риђокоса на пољима The Љубави

...
Још један раскид
Још једно чоколадно пиће ...
Још један плач у лисабонској шуми
Још један раскид
Не требаш ми више Још један искривљени осмех
Могу све сада сама Још један потмули мир

Излазим из воза Још једна пруга

Срећем другог дечка Још једно дрво
И још овог дечка
Још једна обешена нада:
И још оног дечка

Ја, Нептуново чедо зеленог ока Висе јој ноге, а на стопалима ружичасте чарапе
(мама јој дала)
Грлим их све редом дужином
Ове пруге Nацртани бели зека
...
Још један раскид
Још једно јецање у лажи Где год гледам:
Још један мрак у башти блештеће рекламе до Срца

Не требаш ми више Безброј смерница до љубави

Могу сама да се смејем
Глупи петак
Сама излазим из трамваја
Знам да ме сваки дечко жели
Изгледа да је њена пруга најдужа
Одвећ црвена, врела, у глави пометена
Мутног ока, пуна згодних псовки
Слепа од сјаја Тhe Љубави на сваком ћошку

Исте су све привлачности У свакој строфи прилепљеној селотејпом

Исте су све хемије љубави
У свакој кафи коју пијем подигнутих ногу
И тако, не смета ми.
Силиконска срећна прича мене бира,
Каже ми да морам, да могу

22 Ovaj tekst te smara?

Škrip broj 2
Део други: мелодија мудраца

Видим један други знак Зајеби.

Одвећ древни, одвећ стар У мени одзвања блуз Гранд Кањона
Изнад њега сива мачка дрема
И свака му је нота аутентична,
А под њим стари мудрац ручак спрема
На тротоару, поред новина жутих свака му је стварна.
Поред опушака и Попе Васка
Благог ока, духа младог Мала, бежи из света - скочи у себе,
и мени тако лика познатог у песму,
у рад,
Отпева на жице две песмицу ту: у игру,
„Једино твоја пруга зна руту у науку,
у књигу,
Само твоја љубав очи отвара
Тhe Љубав сваког завара у путовање,
на пут.
Па ето, и мене једном, Понеси празан руксак зелени, ручај на тротоару,
Кад бејах к’о ти Нептуново чедо мази се у пролазу, спавај код мачкољубаца,
пиши песме на дрвету, држи предавања на Фејсбуку.
Јурих за туђим мирисима среће Слушај шта други имају рећи,
Мислећи: воли оне којима је блуз бол највећи.
ма, неће тако јако да пече

Али, брате, И скини те розе чарапице.

кад ме оно лаж ошури! Нађи си згодне чизмице.
Дуг је пут.
(њу ејџ беше мудрац то, са дредом ил’ два И онда крени, али сасвим,
док медитира на плафон бео, сасвим са собом крени.
без траве, ил’ праха,
макар ми се тако клео)
Онда ћеш чути,
Е, видети,
Нит’ сам знао ‘де сам знати шта ти је чинити,
Нит’ сам знао више ко сам са ким игре играти,
Шта сам испрва ‘тео с ким пиво пити,
И који ме курац очај дрибла са којима у музеј ићи,
са којима Месец обићи.
Она је отишла
Отишао њен мирис,
њене речи, Све ће ти бити јасно:
начин на који хода, лакоћа и зашто Етиопљани тако воле диско,
Са којом се на мене баца, и зашто нам је загађена околина,
јачина којом ме меким јастуцима гађа. и зашто људи мрзе друге људе,
зашто је Антропологија нада највећа,
Отишла, однела све. зашто се глупости рађају,
зашто се будале надају,
Онда сам заволео возове
Туђе купее, туђу срећу где си раније грешила,
Причах храбро како сам сваку јеб’о и зашто волиш ствари које волиш,
Дрчно нисам ниједну вол’о људе које волиш;

Нити за једну главу у шаке стављ’о Mала, срце ће бити свето, само крени.
Знаћеш коме припада, само крени.
Ово сам ја,
ово сам свој сад ја, Прекини да лепиш жваке на гитару,
сад сам свој! да своје кораке потиреш,
сумњу да сматраш за раритет,
Постадох планинчуга непобедива, другима да пљујеш опанке.
највиши међу људима Како нам је рекао наш највећи:
И Арђуна сам, широко жваћи ваздух.
Али, бејби И сасвим крени.“
(постадосмо присни)...
23 Ovaj tekst te smara?
Škrip broj 2
Део трећи: Девојка кестењасте косе у зеленој хаљини

Samba. Кажеш ми да чујеш плач

У ушима ми блуде зелени папагаји Притиснем ухо на груди
У коси ми расте наранџасто перје Као ехо одзвања јецај у ушима:

Ових дана ми руке играју саме, Ринг-ринг!Ринг-ринг!Ринг-ринг!

свако хоће да се мази са мном.
Сваки би да се тек мало дотакнемо,
у колу ухватимо,
под звездама отплешемо.
„Последња станица пред Стварни свет!“
Последња станица пред Стварни свет!“
Ринг-ринг!Ринг-ринг!Ринг-ринг!
Одзвања гвоздено читавим возом

И даље блеште светлеће рекламе, Кроз прозор посматрамо:

Ал’ не опијају к’о раније.
И пролази време,
да вам не цртам годишња доба сад.
Као она сцена из Нотинг Хила,
знате,
права је,
та је.
И, како то обично бива, из гужве, или папира,
на пијаци, или је то било у сну
Под огледалом, или је то било јуче у кафеу
Бели коњи, патуљци који цупкају
Пауци, деца, на оквире лупкају
„Овај блуз траје годинама овде“
Држиш се за срце, гледаш ме благо
Позната су ми та ока два
verde te quiero verde
У мојим ушима само мелодија на жице две
Проверавам имам ли чизмице:
Не, и даље су ту само розе чарапице.

Помаља се он, његов мили лик ~

Тако познат беше, јер то бејах ја, Можемо да одемо на вранцу твоме
опет ја, вазда ја, Madrugada
само у другом телу издвојена
Ка бјелом двору што слева видим
„Обећавао те је Месец читаво вече то“ Баш нас чека,
нешто ме подсмешљиво гледа
...
Свако хоће да ми се у крило ‘вата, Или могу патуљци к’о виле да
сваком очи цакле лете,
и маци паук да венац јасмина
и детету плете,
и коњу
и човеку. ал’ нек’ ово пиће други проба
више ме се ова прича не тиче.
И ето нас поново:
Има сад да се пробудим
Још једна љубав И да носим чизмице.

Требаш ми Океј, испод

Не могу ништа више да радим сама и розе чарапице.

Уђимо у воз: лисабонска шума Ако се појавиш, супер,

Обасјана под Нептуном одговор је
Да
Искривљен ружичаст купе
Ја теби поново у крилу Ако не,
Своју сам причу живела.
Имаш толико лица
…
Фењери плавом бојом горе Љубави, зашто имаш толико лица?
Међ’ тамом о љубави зборе

24 Ovaj tekst te smara?

Škrip
Piše: Dejan Matlak
Upalila je cigaretu. Potom je pro-
tresla ruku i ugasila vatru na šibici.
Pogledala je naspram sebe, a tamo
ju je očekivao iritantni lik. Suvog
lica, sa borama oko očiju koje su
bile poput presušenog rečnog korita,
a mrtva koža podsećala je na pesak.
Zgražavao je ceo njegov lik, a oči je
htela da izbode jer nije mogla da pod-
nese njegov prodorni tamni pogled,
koji je cepao njenu svilenkastu kožu.
Počešao se po nosu. “Gospođo ovo
je naš sedmi susret, a vi i dalje niste
progovorili.” Napravio je pauzu i os-
motrio je, a ona je osetila kako nešto
umire u njoj. “Razumem”, nastavio
je. Kao da njegova pojava nije bila
dovoljna, morao je i da govori, mrt-
vim glasom bez i jednog prijatnog
tona. “Da vas grize savest. Da imate
neke nedoumice, ali ne možemo
napraviti progres dok ne progovor-
ite.” Nasmejala se. Njeni široki beli
zubi su sijali, iako ona nije htela da
se osmehne, prosto su joj usne tako
bile građene. Sićušne, a zubi pros-
trani, tako da je i najmanji smešak
postao božanski svetionik. “Napre-
dak”, rekla je sa podsmehom u glasu.
Uvukla je dim i dunula iznad sebe,
pokušavala je da prepozna oblike
u dimu. Znala je za neku teoriju da
se na osnovu dima može videti sud-
bina. Ništa nije videla, ventilator koji
je stajao sa njene leve strane suviše
je brzo rasprskavao dim. “Gospođo.
Šta to radite? Zašto me ignorišete?
Nemojte me terati da se rasrdim.” In-
Sunce
tonacija mu je postala strožija, čula
se kap pljuvačke koja se zaglavila
u njegovom grlu. Podigla je pogled
i nasmejala se. Gledala ga ispod
crvene kose, koja se u nežnim vla-
sima prelivala preko njenih tužnih
očiju, i svetlucala. Oči nisu skrivale
njenu priču i moglo se u njima videti
koliko tuge nosi. Trudila se da prekri-
je sve nedoumice, da izgleda kameno
i netaknuto, da mu ne da mesto kroz
koje može da uđe u njen svet tuge
i da se hrani njenim mislima. “Šta
vama daje pravo da postavljate pi-
tanja?” - ostala je nasmejana i uvukla
je dim. “Napravili smo progres. Ne
volim kada pacijenti postavljaju pi-
tanja, mislim da oboje znamo zbog
čega ja imam to pravo.” Pogledao
je patriotski, u nadi da će je uplašiti.
“Niste me razumeli.” Naslonila se
na fotelju: “Šta vama, smrtniku, daje
pravo da procenjujete da li jesam ili
nisam normalna? Mislim mogli su da
me odvedu kod bilo koje proročice,
uradila bi isto.” Sačekala je njegov
odgovor. “Sedite i tumačite moj um,
da ne kažem dušu, na osnovu mojih
reči i pokreta.” Glasno se nasmejala.
“Vračara bar zna da iznenadi, a vi?
Nemoćni ste. Predvidljivi. Pitaćete
me da li me tata mazio kada sam bila
mala. Kao da to išta znači!”
Nagnula se tako da joj glava prešla
kolena i belu spavaćicu, rekla je kroz
šapat: “Ne želim da spavam. Da me
umrtvite tableticama, jer ne znate šta
ćete sa mojim mislima.” Kroz otvor
25
broj 2
za vrat nazirala se njena bradavica.
Progutao je kapljicu, a ona je primeti-
la kako mu se pokreće Adamova
jabučica. Prepoznala je pogled čežnje
i kao da je čula njegovo srce koje je
u tom momentu zatreperilo. Uvek je
bila svesna svoje privlačnosti, taj dar
je stidljivo koristila kroz život. Setila
se reči svoje majke koja ju je uvera-
vala da je skromnost vrlina. Pokajala
se što je ikada bila skromna i što nije
koristila svoje darove više. Sada je
dobila novu hrabrost, sve ono što je
nekada želela da učini, a nije zbog
okova skromnosti, isplivalo je na
površinu. Potisnute čežnje su počele
da teku njenim venama. “Gospodine,
da li ja vas privlačim? Želite me?”
Uhvatila se za dojku i počela je da
je pritiska. “Pomozite mi, doktore...”
Počela je nežno da stenje, spustila
je drugu ruku na butinu. Nežno se
milovala vrhovima prstiju. Otkrivala
je svoju bledu svilenu kožu. Sve du-
blje je zalazila u ekstazu, istraživala
je mesta na svom telu koja su joj do
tada bila strana. Dahtala je sve brže,
nežno je prešla jezikom preko usne,
koja je počela da se suši. Polako je
provukla usnu kroz zube i pogledala
ga je. Htela je da vidi čežnju, da vidi
znoj koji je izlazio iz njegovog na-
pora da se suzdrži. Potom je obust-
avila sve radnje, namestila je izgu-
bljenu šišku i pogledala ga. Mirno
je posmatrao. Rukama je stiskao
naslonjače od fotelje, šake su osta-
vile znojavi trag. Jedini znak njegove
Ovaj tekst te smara?
Škrip
uzbuđenosti, ostale je vešto skrio pod
maskom bora i zgrčenih mišića. “Hv-
ala vam na ovom divnom iskustvu.
Doveli ste me do ekstaze. Vaš pogled
gori u meni.” Rekla je sa podsme-
hom. Bila je ponosna na sebe što
je uspela da se poigra sa njegovom
psihom, kao što on pukušava da se
igra sa njenom; sve što je činila u
njegovim inkvizitorskim odajama
opravdavala je sebi tim argumen-
tom. “Da li biste bili toliko ljubazni
da mi kažete,” napravio je pauzu
očekujući paljbu, “zašto ste vi kod
mene?” Pogledala ga je: “To bih i
ja volela znati, nisam ovde svojom
voljom.” Osmehnuo se: “Dozvolite
mi da preformulišem. Zašto su vas
doveli kod mene?” Pustila je nežnu
suzu. “Zbog nerazumevanja drugih.”
Pretvarala se da ništa ne curi niz njen
obraz i skupila je usne u besnu gomi-
lu, u nadi da će tako suzbiti pljusak
očiju. “Samo ljudi bez razumevanja
šalju majku u ovu smrdljivu rupu.”
Zastala je i upalila još jednu cigare-
tu. “Recite mi, gospođo, zašto imate
zavoj na desnoj ruci?” Pogledala je
besno u njega, naslonila se i prekrsti-
la noge, uzela je dim. Postavljao je
Foto: Milica Drakulić
pitanja, ona je odbijala da odgovori.
Prilazio je sve bliže i bliže, sabijao je
u ćošak, a ona ga je uplašeno gledala
i nije znala kuda da okrene glavu.
Samo je htela da prestane da je pos-
matra. “Hoćete me pustiti da vidim
sunce, ako vam sve ispričam? Nisam
čula pticu već... pa, ne znam, vreme
ne postoji ovde.” Pogledala ga je, na-
krivila je glavu ka njemu kako bi što
bolje čula njegove reči. Znala je da
mora da napravi kompromis. Nije se
osećala krivom preko dana, ali kada
bi ugledala njega osetila bi neki strah
kako joj kreće iz želuca, grči ga, i
širi se telom. Ponekad kada bi potre-
fio pitanje ili uperio lampu njenih
akcija u nju, srce bi joj zalupalo to-
liko jako da je čula pištanje u ušima.
“Prvo vi meni ispričajte šta se desilo,
a posle ćemo o suncu.” Prekrstio je
noge, pun samopouzdanja uputio joj
pogled bez emocije, mimike. Hladna
maska namenjena za slušanje. Znao
je da će dobiti ono što je hteo, suz-
bijao je osmeh satisfakcije; krajnje
neprofesionalan osmeh, pomislio je.
Podigla je noge na fotelju. Znala je
da sedi ispred đavola maskiranog u
ispovedača. Udahnula je. Osetila se
26
broj 2
na momenat prljavo, kao da je kurva.
Sada će ono najdublje da širi is-
pred nekog stranca koji nije spo-
soban da joj pruži empatiju i da joj
da ruku, kako bi dobila par sati slo-
bode, jer onu pravu nije ni želela.
Odgovaralo joj je da ostane ovde.
Nije htela da se vrati u tamu svoje
prošlosti. Želela je novu svetlost
koju je otkrivala u samoći. “Sedela
sam, kao i svako jutro, za stolom u
kuhinji.” Zastala je na momenat sa
rukama u vazduhu i pokušala je da
se seti kako je raspoređen nameštaj
u njenoj kući. Nije mogla da se seti
pojedinosti koje je gledala svaki dan
na istome mestu proteklih dvana-
est godina. Tu činjenicu je uzela kao
još jedno opravdanje. “Imam onaj
okrugli sto sa četiri stolice. Sa moje
leve strane sedi moja ćerka.” Zastala
je, pokušavala je da vrati sliku svoje
ćerke pred oči. Kroz maglu je videla
svoja usta na njoj i setila se kako su
ljudi uvek hvalili njenu lepotu. Bila je
ponosna, nekada, što je kreirala nešto
tako lepo, a sada se smejala svome
idiotizmu. Nije više imala potrebu da
priča o instiktu, o majčinstvu. Znala
je da je to alat za vezivanje, sebe
Ovaj tekst te smara?
Škrip
je uverila u to otkako su je doveli
ovde. “Na desnoj strani je moj sin”,
zaobišla je sva osećanja izazvana
njegovom slikom, “naspram mene je
bila prazna stolica i mogla sam da vi-
dim prozor.” Pogledala je kroz mali
otvor na zidu. Jedini tračak slobode
u đavoljoj ispovedaonici. Prozor je
odveo na nova mesta. Lutala je mis-
lima sve dok potpuno nisu prestale da
nailaze. Ostala je samo tama, jedan
momenat bez misli i osećanja. Od-
marala je duh. Vratila se iz bezumlja.
Kako da je velika ruka pritisla njen
duh i vratila ga u telo, kratka vrto-
glavica je usledila. “Napolju je sunce
tek niklo, rosa je svetlucala kao
zvezde na letnjem nebu. Na jabuci,
ispred kuće, budile su se dve grlice
i ljubile jedna drugu. Videlo se samo
drvo, rosna trava, grlice i plavo nebo;
osetila sam zemlju kako diše. Na tre-
nutak sam otplovila u smrt i slobodu.
Samo crno i rosa, bez misli, osećanja.
Raj.” Gledala je u stranu i trudila se
da zadrži suze u očima, potom je
spustila noge i uzela pepeljaru sa
stola kako bi lakše ugasila cigaretu.
“Onda sam čula vrisak moje ćerke,
kao i svakog jutra kada joj moj sin
uzme jaja ili nešto drugo iz tanjira.
Potom je moj suprug izbrisao sliku
ispred mojih očiju. Seo je naspram
mene bez i jednog znaka poštovanja.
Bez jutarnjeg pozdrava. Pomilovao
je svoga sina po glavi, sav ponosan
što je mali vragolan. Gledao je u sina
kao produžetak svoga života, hteo je
da bude isti kao on. Nadam se da će
ga nešto ubiti. Bolje je to, nego da
bude kao svoj otac. Osušeni, isfrus-
trirani, debeli penis od čoveka. Bez
Foto: Milica Drakulić
duha i smisla u sebi. Luta po pustin-
ji koju naziva život i jedino što ga
sprečava da se ubije jesu morali, koje
je meni dao kao bračni poklon. Tru-
li, nerazvijeni morali zasnovani na
lupetanju njegove frigidne majke.”
Nasmejala se. “Prethodno veče mu
nisam dala da me jaše i drma.” Stres-
la se i naježila od gađenja. “Zamislite
da vas neko cepa jednom nedeljno.
Da se popne na vas i bez pogleda i
poljupca trlja svoju ‘muškost’ o vas.
27
broj 2
Svaki put, od prve noći provedene sa
njim, ja sam suva, bez strasti. Više
puta me ova ruka zadovoljila nego
on.” Podigla je desnu ruku sa usprav-
ljenim kažiprstom i srednjim prstom.
“ Nije mi dao da se otuširam posle
njegovog skakutanja. Htela sam da
operem njegov znoj svaki put sa sebe,
da sastružem kožu, samo da ne os-
etim taj smrad. Večito je smrdeo, ne
zato što se nije kupao.” Namrštila je
nozdrvu, prisetila se mirisa. Pomiri-
sala je sebe, miris je skoro potpuno
nestao. Obradovala se tom saznan-
ju. “Uvek je smrdeo.” Pogledala je
u njega, tražila je bilo kakav znak
zadovoljstva na njegovom licu. Kon-
firmaciju da priča ono što se očekuje
od nje. On je zadovoljno klimnuo
glavom. “Posmatra me kao objekat,
a ne kao suprugu.” Uzela je kutiju
cigareta i počela je da je trese. “Gde
su jaja? Zašto je kafa hladna? Mama,
reci mu da mi vrati? Deco, prestanite
da proždirete jaja. Ženo, uhvati me
za jebena jaja!” Počela je da maše
rukama i viče. “Koja žena!” Ustala
Ovaj tekst te smara?
Škrip
je sa stolice, a kutija joj je izletela
iz ruke. “Nisam se osetila kao žena
otkako je prvo kopile počelo da sisa
sve iz mene. Mislila sam da ću ih vre-
menom zavoleti, ali samo su nastavili
da mi se gade, kao da su paraziti koji
su rasli u meni devet meseci.” Pepeo
je kanuo na njenu belu spavaćicu.
Skinula je tragove nežnim pokretima
ruke, podigla je kutiju sa poda i nas-
tavila. “Svako božije jutro kuvam
isto, svaki dan me muzu, svako veče
istrpim krmaču na sebi”, počela je
da se lupa po nogama, “uh, kako ih
mrzim! Mrze i oni mene. Nikada me
nisu voleli. Kao da sam stopalo koje
je zagazilo u smrdljivu močvaru, a
oni vesele, ljigave pijavice.” Zamis-
lila je sebe kao stopalo i nasmejala
se. Nije znala koga da okrivi. Da li da
mrzi sebe, njih ili život. Udahnula je.
“U jednom momentu sam čula kako
neko žulja viljušku po zubima, tol-
iko jako da sam mislila da će prozori
popucati. Kao da mi je neko ubadao
tanke igle kroz mozak.” Naježila se,
kada se setila zvuka. “Oni se nisu
osvrnuli, nisu me ni pogledali. Onda
me neko povukao za rukav, a ja sam
osetila kako mi se samo telo mrda,
a duh ostaje u istom položaju.” Us-
pravila se i setila se neverovatnog
momenta kada je shvatila da do tada
nije živela. Nije ni sada znala da od-
govori na pitanje: šta je život? Zna-
la je šta on nije. “Trzali su me kao
zvonce. Uzela sam nož i stegla ga
u ruci.” Namestila je ruku kao da u
njoj drži nož. Počela je uzbuđeno i
ubrzano da diše, a u očima joj je si-
nula vatra. Video je da se otela kon-
troli, da su je misli opet odvele do
tog momenta. Ključan momenat za
njenu egzistenciju. Momenat kada
se osetila opet živom i punom en-
ergije. Bila je spremna da uradi sve
da taj momenat postane konstantan.
“Onda sam podigla ruku i udarila je
o sto.” Zastala je i pogledala u šaku
na kojoj je bio zavoj. Crvene kapljice
su sijale kroz grubu pamučnu gazu,
koja je grebala njenu nežnu ruku i
nanosila joj irealan bol u tim trenu-
cima. Suze su krenule, svaka koju je
sačuvala. “Posle toga se ne sećam.”
Pogledala ga je. “Vi sigurno znate šta
se zbilo!” Smirila je oči i dala pogled
iščekivanja. Držao je palac i kažiprst
na licu. Izmoren od njenog izlaganja.
Opustio je telo, izdahnuo je. Predugo
Foto: Milica Drakulić
28
broj 2
je držao dah u sebi, zaboravio je da
treba da diše koliko je bio napet u
iščekivanju njenog skoka ili nekog
neartikulisanog pokreta. Očekivao je
da će da skoči na njega sa nožem koji
će se materijalizovati kao produkt
njenog besa. Skinuo je prste sa lica
i spojio je ruke. “Razbili ste sve tan-
jire na policama, izvrnuli sto i raz-
bili prozor sa stolicom, nakon čega
ste krenuli sa nožem na vašu decu.”
Pogledao je u nju, a ona je palila još
jednu cigaretu. Pogledala je u njega
jer ju je omeo u radu. “Nastavite,
veoma je uzbudljivo.” Mahnula je
rukom kao da ga požuruje. “Uboli
ste supruga u butinu i onesvestili
ste se.” Pustila je prvi dim. “Što ga
nisam zaklala? Mrmot. Trebala sam
sve da ih zadavim još prošlo leto.”
Slegnula je ramenima. Nakon čega je
počela da joj se grči ruka, nasmejala
se i pogledala u grč. Osetila je kako
joj obraz i usne poigravaju, podigla
je pogled. “Slobodna sam?” Pogled-
ao je u nju, očistio je grlo i nasmejao
se. “Mislim da nećete videti sunce
danas.”
Ovaj tekst te smara?
Škrip
IN YOUR FACE, DESCARTES!
Piše: Jovana Pavlović
Od 2005. godine, kada su objav-
ljeni rezultati prvog PISA testiranja
u kome je učestvovala Srbija, u našoj
zemlji su počele vrlo intenzivno da
se čuju parole o tome kako nam ne
valja obrazovni sistem (Ay, caram-
ba!) i kako su nam deca glupa. Neću
se baviti detaljima kako testiranje iz-
gleda - ko god ima internet i koji god
pretraživač, lako će naći odgovore na
sva svoja pitanja. Baviću se navod-
nom glupošću dece i mladih iz Srbije
i činjeničnom nevaljanošću obra-
zovnog sistema. Kako bih odmah
uskočila u reč onima koji su zinuli da
kažu da je naš obrazovni sistem su-
per i da smo na PISA-i slabo kotirani
samo zato što je to test prilagođen za-
padnim standardima (šta god bili za-
padni standardi), uputiću čitaoce na
priloženi primer zadatka za merenje
čitalačke pismenosti. Pitanje koje
sledi nakon zadatka je: Koja je svrha
crteža džambo džeta u ovom tekstu?
E sad, hajde da svi sebe stavimo u
poziciju jednog petnaestogodišnjaka
ili petnaestogodišnjakinje iz Srbije,
i kao sedimo na nekom tamo testi-
ranju, za koje nemamo pojma čemu
služi, samo znamo da je mnogo
važno. Hajde stvarno svi to da urad-
imo! “Dobro, ovo ne ide u ocenu za
kraj godine, ali nastavnica je rekla da
je važno da se potrudimo što više”,
“Ma šta me briga, nema ocena za
ovo, sad ću da lupam”, “Još koliko
vremena”, “Daj da prepišem”, “Šta
je bre ovo, oni misle da sam ja dok-
tor fizike”, “Ko je sastavljao ove tes-
tove”...
Iskreno, da ja imam 15 godina
i dobijem ovakav zadatak, bez gle-
danja u krajnje pitanje, pomislila bih
“Nema šanse!” i odmah bi me uhva-
tila strašna trema. Zašto? Zato što
sam se školovala u sistemu u kom
je “tekstualni zadatak” ili “dugačko
pitanje” (ono za šta su nas kasnije
na fakultetu naučili da se zove “es-
ejsko”) najveća noćna mora učenika.
To je ono što se ostavlja za kraj tes-
ta, pa “ako imam vremena, onda ću
da mislim”. I ta jedna mala, među
učenicima toliko popularna rečenica
je, po mom mišljenju, srž našeg ob-
razovnog sistema. Prvo ti lepo, dra-
go moje dete, sve ovo memoriši, pa
ako ti ostane vremena, a ti razmisli o
tome! I dete tako uradi. I ne ostade
mu vremena. I ostade dete neobra-
zovano i pored obrazovnog sistema
svog. Ah!
Sad ćete se svi setiti i nekih
učitelja, učiteljica, nastavnika
ili nastavnica koji su vas uprkos
“zlom i naopakom sistemu” terali
da mislite, pa čak i da ispoljavate
svoju kreativnost. Pa biste mi sad
rado napisali ili rekli “Da, ali ima i
drugačijih”. Pa zar oni treba da budu
drugačiji? Zar takvi treba da budu
izuzeci? Je#%$ Čak Norisa i Dek-
arta kad Srbi postoje, a ne misle!
Dolazimo do pitanja zašto je to
tako? Pre nego što pokušam da za-
grizem odgovor na ovo pitanje, daću
samo dve napomene:
1. Nismo najgori. Plus, popravljamo
se, kažu rezultati najnovijih testiran-
ja. Mada, obe ove tvrdnje treba uzeti
sa rezervom. Po mom mišljenju svrha
poređenja obrazovnih postignuća
nije u rankiranju, već u evaluaciji.
2. Ne verujem u teorije zavere tipa
“Njima odgovara da su ljudi gener-
alno neobrazovani i nenaučeni da
misle, jer Oni hoće da zadrže svoju
moć nad svetom” (ili Srbijom, kako
29
broj 2
vam volja). Ne znam ko su Oni i
neću ni da ulazim u to, ali čvrsto
stojim iza humanističkog uverenja
da obrazovanje jeste tu da izvuče
maksimum iz svojih “korisnika”.
Dakle, zašto? Zbog proste
zamene teza – sistem obrazovan-
ja se više shvata kao sistem, nego
kao obrazovanje. Važnije je da
sistem funkcioniše, nego da sistem
funkcioniše. A verovali ili ne, ne
radi se o politici, ne radi se o količini
novca koja se izdvaja za obrazovan-
je, radi se o učenju učenika da misle.
Samo to! Ali sa druge strane, ako
naše učiteljice ili nastavnici nisu
naučili da misle, kako oni da nauče
nas? Te iste učiteljice i nastavnici
imaju plan i program i oni rade po
njemu (ili ne rade, dok štrajkuju). I
to rade podjednako štreberski kao
onaj najbolji učenik u razredu, koga
ste oduvek mrzeli jer on “uvek sve
zna, ali ne ume da objasni”. Krug se
tu zatvara i sistem se već decenijama
ne menja, iako svi znamo da ne val-
ja.
Reforma obrazovnog sistema
je veliko i komplikovano pitanje.
Naročito je komplikovano kada još
uvek nije definisan ni pravac u kome
ona treba da teče. U slučaju Srbije
(ali podsećam, ne samo Srbije, čak
ne samo ni našeg regiona) logi-
ka negde ne štima i najmanje što
možemo da uradimo po tom pitanju
jeste da MISLIMO o tome:
Premisa 1 - Obrazovana osoba je ona
koja je prošla kroz formalni sistem
obrazovanja.
Premisa 2 - Obrazovana osoba misli.
Zaključak - Osoba koja je prošla kroz
formalni sistem obrazovanja misli.
Hmmm?!
Ovaj tekst te smara?
Škrip
Zelenilo u Sahari
Piše: Marko Mitranić
Libija je pod lupom svetskih
medija, postoji ozbiljna pretnja od
građanskog rata, sankcije UN su
još uvek pod upitnikom, a Gadafi
bombarduje libijske gradove. Na-
kon svega postavlja se pitanje hoće
li se “Arapsko proleće”, kako ga na-
zivaju optimisti, pretvoriti u krvavo
proleće?
Takozvana Arapska revolucija
osvaja sever Afrike, već skoro me-
sec dana. Za sada retko viđamo jasne
poruke od strane svetskih policaja-
ca, velikih sila i Saveta Ujedinjenih
Nacija, a postaje i sve jasnije zašto.
Veliki svetski mediji su već odab-
rali svako svoju stranu, evakuacija
je započeta, i procenjuje se da je oko
200.000 ljudi do sada pobeglo iz Libi-
je. Granice su zakrčene, a ogromne
cifre su u opticaju kada su mrtvi u pi-
tanju. Ništa drugačije nije na online
servisima poput Twitter-a, gde nove
poruke sa naznakom #Libya izniču
na otprilike svake dve milisekunde.
Sve ovo vreme, libijska državna tele-
vizija izveštava o skupovima u znak
podrške Gadafiju i saopštava o ko-
racima preduzetim za stabilizaciju
stanja kao i reformama. Ono o čemu
se retko vodi ozbiljnija priča je za šta
se to Libijci danas bore, i čemu mogu
da se nadaju?
Najstariji pamte uglavnom rato-
ve, medijsku tišinu u pogledu svega
lošeg po državu, te previše česte i
kontradiktorne promene u pogledu
spoljne politike zemlje. Muamar Al-
Gadafi je na vlast došao vojnom po-
bunom koju je predvodio još 1969.
godine, kada je zbačen kralj Idris, kao
i njegov pro-demokratski i donekle
zapadnjački ustavni poredak. Nara-
vno, sve to pod parolom da je većina
novca koji se u zemlji nagomilao
od prodaje nafte odlazilo direktno
kraljevskoj porodici. U ovome je
Gadafi imao veliku podršku vojske,
te je vlast preuzeta od strane njegovih
oficira koji su raspolagali sa samo 48
tabaka revolverske municije. Zapad
se tada nije bunio protiv ovoga iz
prostog razloga što im je novi lider
delovao dovoljno anti-marksistički
nastrojen za uspešnu saradnju. Posle
svega ovoga ostaje pitanje koliko je
borba ovog “Bratskog vođe i vodiča
velike prvoseptembarske revolucije”
zapravo bila iskrena, jer je 24og feb-
ruara Švajcarska nacionalna banka
objavila da je 5 milijardi , od skoro
čak 6 milijardi dolara sa Gadafijevog
računa zamrznuto. Takođe oficijalne
informacije kažu da je Amerika
zamrzla oko 30 milijardi dolara u
investicijama Gadafijeve porodice,
Kanada 2.4 milijarde, Austrija 1.7
milijardi. Ne postoje tačni ni konačni
podaci koliko ova porodica vredi, ali
podaci govore da posaduju i veliki
udeo u akcijama preduzeća poput
West End, Financial Times, kao i luk-
suzne nekretnine širom sveta.
Pobunjenici u Libiji se bore za
ljudska prava, ali niko ne prikazuje
do detalja realno stanje ljudskih pra-
30
broj 2
va u toj zemlji, koja je 2006. godine
ocenjena ocenom 7 (minimalnom)
od strane “Freedom House” orga-
nizacije. Naime u Libiji je zakonom
zabranjeno mnogo stvari, među
kojima i sloboda govora, sloboda
medija, sloboda i prava na okupljanje
i udruživanje, sloboda religije, neza-
visne organizacije za zaštitu ljudskih
prava, opozicioni rad kao i promena
vladajućeg režima. Čak i sam razgov-
or o politici sa stranim državljaninom
se kažnjava zatvorskom kaznom
od tri godine. Otvoreno je rečeno
da je sudstvo Libije direktno kon-
trolisano od strane države. Svetu je
od ranije poznato da su javne egze-
kucije ljudi iz opozicije prikazivane
i na državnoj televiziji kao i da je
nacionalizacija imovine i zemljišta
kako od preduzeća, tako i od običnih
građana, ustaljena praksa. Libija je
raspisala veliki broj poternica i na-
grada za borcima za ljudska prava,
liderima opozicije i kritičarima siste-
ma, koje dostižu čak i milion dolara.
Po izveštajima Američke agencije za
zaštitu ljudskih prava Libija ima veo-
ma veliki broj političkih zatvorenika,
praksu da se zatvorenicima zabran-
juje bilo kakav kontakt sa spoljnim
svetom, i nema nezavisno sudstvo.
Takođe su kao veliki problem ocen-
jeni i zatvori, naročito masakar u Abu
Salim zatvoru, 1996. godine, gde je
čak 1270 zatvorenika jednostavno
pogubljeno. Nije ni potrebno spo-
minjati kazne propisane u vezi sa
Ovaj tekst te smara?
Škrip
LGBT populacijom, koje su reda
veličine pet godina zatvora, kako
prenosi “Associated Press”. Mere
represije su se još pooštrile neko-
liko dana nakon početka protesta,
kao da Gadafi ništa nije naučio od
svojih prethodnika koji su se našli
u sličnoj situaciji. Pristup sajtovima
poput YouTube i Facebook je ugašen,
a stranim novinarima je ulaz u zem-
lju zabranjen. Mirnim demonstran-
tima su u govorima Gadafija, kao
i njegovog sina Saif al-Islama bile
upućene pretnje smrću i optužbe za
izdaju države. Gadafi je već poznat
po svojim šokantnim govorima pop-
ut obraćanja Savetu bezbednosti UN
od 95 minuta, iako je dozvoljeno 15,
ili obraćanja Afričkom savetu 2006.
godine, kada je otvoreno i jasno
rekao da ljudi heteroseksualne ori-
jentacije ne mogu dobiti sidu/HIV.
Kao kruna svemu je došlo njegovo
troipočasovno obraćanje narodu
preko državne televizije u kome
navodi da proteste predvodi Al-Kai-
da i Osama Bin Laden (1992. Gadafi
je bio optužen od strane
UN za sponzorisanje ter-
orizma), i to samo dva
dana nakon njegovog
dvočasovnog govora na
televiziji kada za proteste
okrivljuje Ameriku koja
je, kako kaže, “preko
svojih agenata drogirala
ljude i terala ih na nasilje
na ulicama” (“mala grupa
mladih drogiranih ljudi
je napala policijske stan-
ice pokušavajući da imi-
tira događaje iz Tunisa”).
Ipak, iako ovi citati na prvi pogled
zvuče skoro pa bezazleno i smešno,
oni dolaze upakovani u govore
izuzetne mržnje: “Izađite iz svojih
domova i napadnite ih u njihovim
jazbinama. Povucite decu sa ulica.
Oni drogiraju vašu decu, opijaju ih i
šalju u pakao”.
Iz ovakvih govora i odgovora na
revoluciju pooštrenjem represivnih
mera, lako je zaključiti da se Gadafi
oseća slabijim od pokreta u narodu, i
da baš zbog toga želi da ga nadjača i
uguši. Pitanje nije dokle je on spre-
man da ide u ovome, to ne samo da je
jasno, već je i sam rekao: “Ja sam bo-
rac, revolucionar iz šatora... Umreću
kao mučenik i svetac na kraju!”,
zaklinjući se na borbu do posled-
nje kapi svoje krvi. Pitanje je, kako
eksperti kažu, ili dokle su protestanti
spremni da se bore, ili kada će na
Gadafija biti izvršen atentat od nek-
oga iznutra, ili kao treća varjanta, ko-
liko će međunarodnim snagama biti
potrebno da donesu odluku o ovoj
situaciji, i kakva će ona biti. Ono što
predstavlja veliki problem sa situ-
acijom u Libiji, nije sam režim, koji
skoro i da ne postoji, već Gadafi kao
ličnost. “On je vrsta čoveka za koga
nikada ne znaš šta ti misli, niti na
šta je sve spreman” kaže novinarka
CNN, “primer tome je utorak, kada
je sazvao konferenciju za štampu, mi
kao i preko 200 novinara smo stajali
8 časova u hotelu i čekali da se on
pojavi, na bini, a on je samo izašao
iz hotela i seo u svoj BMW. Da li je
samo želeo da pokaže zapadu svoju
sposobnost i neustrašivost, krećući se
Slika
apsolutno slobodno gradom u kome
se na sve strane puca?”
Vojne snage u Libiji su podeljene,
prvenstveno na političkom, ali i
po humano-moralnom osnovu. Svi
postavljaju pitanje, nisu li vojnici
doživljavali isto što i narod, zbog
čega onda brane taj režim, zbog
čega su vojnici spremni da pu-
caju na narod i da žrtvuju sebe? Od
samog početka prisutne su vesti o
egzekucijama unutar vojnih redova,
usled neposlušnosti pri naređenjima,
31
broj 2
a takođe imamo i slučaj dva libi-
jska vojna aviona koja su sletela na
ostrvo Maltu, kada su piloti otkrili
da im je bilo naređeno da bombar-
duju grad Bengazi. S druge strane,
u poslednjim danima izviru izveštaji
o redovnom bombardovanju Trip-
olija, kao i raznih groblja u toku sah-
rana nastradalih učesnika protesta.
“Retko prođe 20 minuta, a da se ne
čuje bomba ili neka druga eksplozija
u daljini” rekao je jedan stanovnik
Tripolija. Izveštaji govore o hilja-
dama plaćenika iz susednih afričkih
zemalja, koji su unajmljeni da glume
vojsku i izvršavaju naređenja bez
pardona. Vojska Libije je izuzetno
podeljena i po plemenskom osnovu,
kako Libijom ne upravlja skupština
ili vlada, već “Generalni Naciona-
lni Kongres”, koji se u suštini sas-
toji od vođa i predvodnika plemena
koja drže delove teritorije, tako su i
delovi vojske priklonjeni lokalnoj
vlasti. Neka plemena su odstupila od
Gadafija, kao i mnoštvo ambasadora
i zvaničnika, ali nijedna vlast, ma ko-
liko represivna bila, nema
isključivo opoziciju, već
i veliki broj pratilaca
koji uživaju privilegije, i
raspolažu velikom moći.
Ovo nam je već poznato
iz stanja u našoj državi
devedesetih. Kako smo
sada zadrli u političke
igre, postaje nam dosta
jasniji slučaj na jednom
naftnom polju, gde se
vidi da su neka plemena
neodlučna. Naime po
izveštajima, pobunjenici
su zauzeli dotično polje, zatim ga je
vojska preuzela, pa kada su shvatili
da nemaju municije iz nekog razloga,
ponovo su prepustili polje pobunjen-
icima. Niko od nadređenih u vojsci
ne može da kaže da naređenja nisu
praćena. Ukoliko je verovati ovim
izveštajima, ovo svakako deluje kao
međurešenje za neodlučne struje un-
utar vojske, svi su pratili naređenja,
ali su i pomogli pobunjenicima.
Treba imati na umu da vojska Libije
nije isto što i vojska Egipta, koja je
u narodu izuzetno poštovana, i koja
Ovaj tekst te smara?
Škrip
je podržala revoluciju. Tako da ne
treba gajiti nade da će se ovde dogo-
diti isto, ali ne treba ni otpisati vojsku
Libije. Izveštaji govore da je vojnik
koji protestvuje zajedno sa ostalima
sve češća slika na revolucionarnom
istoku zemlje.
Ako obratimo pažnju na pobunje-
nike, imaju i oni svojih slabih tačaka.
Prvenstveno, alarmantni su izveštaji
da SAD nisu sigurne sa kime bi tre-
balo da se pregovara u Libiji, osim sa
Gadafijem. Ovo je rezultat političkog
sistema u ovoj državi, gde nikada
nisu postojale partije, a opozicija je
zabranjena već 40 godina, duže nego
što je većina protestanata živa. Tek
počinju da se formiraju ozbiljnije
političke struje, ali ništa što nosi tu
prekopotrebnu snagu ujedinjenja, ili
što bismo mogli nazvati osnivačkim.
Revolucija u Egiptu je bila nazivana
“čistom”, baš zbog toga što potiče od
naroda, a ne neke političke struje, iako
je postojala politička pozadina i orga-
nizacija u svemu tome, tako ustanak
u Libiji možemo slobodno nazvati
još čistijim, jer trenutno ne postoji
nikakva vrsta ozbiljnije organizacije
na nivou države. Demonstranti se po
svemu sudeći sami organizuju i bore,
i već neko vreme pokušavaju da se
ujedine, jer je želja za oslobođenjem
jedina dovoljno snažna veza među
njima. Po poslednjim informacijama
(9. mart), u Libiji je trenutno prisutno
dvanaest opozicionih društava. Tako
imamo plemena koja su preuzela
napuštene vojne bunkere. U ponedel-
jak, sedmog marta, smo imali prilike
da vidimo snimak konkretne odbrane
grada, veoma starim protivavions-
kim mitraljezima ruske proizvod-
nje, mada, kako stanovnik na snimku
kaže, “i avioni od kojih se branimo su
ruski i zastareli, na istom smo”. Broj
koji varira od 560 do čak 6000 pogi-
nulih, i daleko veći broj povređenih i
privedenih, možemo nazvati posledi-
com građanskog rata, vojska je nara-
vno i dalje prisutna, i nije smanjila
svoj pritisak na narod, ali ono što se
jeste promenilo je jačina pro-gadafi-
jevskih protesta, koji deluju daleko
bolje organizovani, i na kojima svaka
treća osoba nosi pušku. Ostaje neod-
govoreno pitanje šta se dešava sa
privedenima, kojima po zakonu ug-
lavnom preti smrtna kazna.
Još jedan veliki problem u Libiji
je što novinari širom sveta mogu
jedino da gledaju u pasulj u nadi da
saznaju šta se dešava, jer sve do 8.
marta novinarima je ulaz u zemlju
bio zabranjen. Tako da je izuzetno
mali broj novinara slao izveštaje, ne
uspevajući da pokrije sve prisutne
strane, priče i događaje. Odatle se u
nekim medijima stvara već ustalje-
na praksa pristrasnog novinarstva.
CNN i Associated Press su otvoreno
navijački nastrojeni u svim vestima
vezanim za Libiju. Libijska nacio-
nalna televizija je pod apsolutnom
kontrolom države, te je sa suprotne
strane tabora, i redovno objavlju-
je vesti o reformama, i to kako će
država povećati plate, smanjiti cene
hrane, da će svaka porodica dobiti
500 libijskih dinara (400$) kako bi
izašli na kraj sa povišenim cenama
hrane u toku trajanja protesta, kao i
protestima podrške Gadafiju u nje-
govoj borbi protiv “zapadnjačkih
parazita”, dok su BBC i Russia To-
day pokušali da ostanu po strani,
objavljujući daleko manje vesti o
Libiji, čak u nekim dnevnicima ni ne
spominjući ono što je već preraslo u
građanski rat. Domaći mediji u Srbiji
su, kao i uvek, priča za sebe. Daleko
je važnije šta je neki političar rekao
o drugom (verovatno jer je skupština
ionako poluprazna, pa niko nije čuo),
i “vest” koja se u identičnom obliku
provlači danima, o tome da se “još
uvek ništa ne zna o personalnim
promenama u vladi, ali da će se us-
koro znati”. “Ponekad se objavi samo
neka veća vest, i to uglavnom kada je
vezana za Srbiju, poput evakuacije.”
Kaže Jovan Ristić iz agencije Beta,
za Škrip.
Međunarodna zajednica nema
konkretan komentar, iako se po
navijački nastrojenim medijima
neprekidno ponavljaju informacije
o tome ko je sa kime pričao i šta je
predsednik Obama rekao kako bi
osudio akcije libijskog vođe. Naime,
stanje u međunarodnoj politici je tre-
nutno takvo da se pitanje Libije pos-
32
broj 2
matra kao veoma trnovito. Amerika
nema podršku za samostalnu vojnu
akciju, Rusija i Kina imaju pravo
veta, koje će nesumnjivo iskoristiti
ukoliko do toga dođe. Po ekonom-
skim osnovama, Amerika i Kina
nikako nisu u najboljim odnosima,
i pored svih nasmejanih lica posle
posete kineskog predsednika Wash-
ingtonu. Trupe NATO-a su već uve-
liko raspoređene u Afganistanu, i
ništa ne upućuje na to da će se ovo
promeniti. Zemlje EU su veliki part-
ner Libiji, i otkupljuju 79% libijske
nafte, što čini preko 10% ukupne
trgovine naftom u Evropi, tako da
Italija, Nemačka i Francuska imaju
ogromnu korist od Libije. Libija ima
najveće naftne rezerve u Africi, a
postupak eksploatacije je relativno
jeftin, tako da je ovo jedan jak džoker
u Gadafijevom rukavu. Rusija i Kina
su iznele svoje mišljenje na veoma
diplomatski ali i proziran način. Pu-
tin i Hu su osudili dešavanja u Libiji,
ali pozadina priče je da Rusi prodaju
Libiji oružje u vrednosti od više mili-
jardi dolara, dok Kinezi ćute i čekaju
sledeći potez Amerike i Evrope, u
nadi da će preuzeti nikako zanemar-
ljiv naftni izvoz Libije, koji po proce-
nama iznosi oko 5% ukupne svetske
nafte. Takođe, niko od međunarodnih
strana ne želi da uđe u otvoren kon-
flikt ni sa kime. U UN se spominje
uspostavljanje zone zabranjenih leto-
va, što je preveliki poduhvat u odno-
su na efikasnost koju bi imao, i bile bi
potrebne nedelje pripreme i milioni
dolara, pre nego što se uspostavi, a
Libijske vazdušne snage su izuzetno
slabe, sa oko 300 vazdušnih vozila,
od kojih veliki deo nije spreman za
upotrebu, ili nije za bojne namene,
poput helikoptera za medicinsku
pomoć.
Posle svega što se dogodilo, Libi-
ja je jednoglasno izbačena iz Saveta
Ujedinjenih Nacija za ljudska prava,
i Arapske Lige, a ustanovljene su i
sankcije, doduše samo u vidu zamrza-
vanja imovine Gadafijeve porodice u
inostranstvu, zabrane odlaska njenim
članovima iz Libije, kao i dogovor
da je svaka članica saveta dužna da
preda Gadafija međunarodnom sudu
Ovaj tekst te smara?
Škrip
u Hagu, po optužnici za kršenje ljud-
skih prava. Ostaje samo da pratimo
ovaj bitan trenutak za međunarodne
odnose.
Najzad, efekat ovog
jednomesečnog građanskog rata su
zagušene granice. Bogatije države
svakodnevno šalju avione u cilju
evakuacije svojih državljana, od ko-
jih neki nisu bili u neposrednoj opas-
nosti, štaviše dosta njih nije ni čulo
ni videlo borbe, poput Srba koji su
evakuisani među prvima. S druge
strane, veliki broj Libijaca, kao i
državljana susednih zemalja koji su
bili zaposleni u bogatoj Libiji, na-
gomilava se na granicama, što otvara
dalje probleme. Granicu sa Tuni-
som, još jednom državom u kojoj
je predsednik svrgnut, čuva vojska
Libije, iako izveštaji kažu da je na
ovoj granici pre početka demon-
stracija postojalo samo malo policijs-
ko prisustvo. Ljudi su počeli da žive
na granici, u kartonskim kućama, ili
na direktnom suncu. Vode je malo, a
pojavio se i problem što su u Libiji
strane humanitarne organizacije za-
konom zabranjene, kao i sve ostale
strane organizacije koje bi radile ne-
zavisno od vlade. Ljudi sa celim po-
rodicama i pokućstvom čekaju
Slika
samilost čuvara granice, jer ne samo
da većina njih nema papire potrebne
da napuste zemlju, već je čak i deo
onih sa papirima često bivao odbi-
jan. U blizini aerodroma u Tripoliju
postoji crnački kamp, ljudi koji su
neuspešno pokušali da pobegnu bi-
vaju zaustavljeni, prebijani ili čak
ubijani, i to i od strane libijske vo-
jske, i od strane pobunjenika koji su
ih samo poistovećivali sa plaćenicima
(“samo zato što su plaćenici koji su se
pridružili vojsci Libije tamne kože”,
kaže jedna stanovnica tog kampa).
Naselje nema dotok čiste vode, niti
struje, kao ni medicinsku podršku,
ali i dalje postoji, jer su ovi ljudi up-
orni da se vrate svojim porodicama.
“Došao sam u Libiju da radim, nakon
što sam sakupio 1.050$ za put i mito
kako bih ušao u zemlju. Radim ovde
već dve godine, i tako izdržavam
svoju porodicu u Sudanu. Ne samo
da više neću moći da im šaljem no-
vac, već je i cela moja ušteđevina
nestala u prevarama i pljačkama koje
sam doživeo u pokušaju da izađem iz
zemlje” kaže drugi stanovnik ovog
kampa.
Srbi iz Libije, većinom medicin-
ski radnici, nisu doživljavali veće
probleme pri povratku, mada, kako
33
broj 2
neki od njih kažu, za to bi trebalo da
zahvale libijskom narodu, u kome je
medicinski radnik izuzetno poštovano
zanimanje. Pitanje zbog čega su Srbi
evakuisani među prvima iako dosta
bogatije države nisu uradile isto, ne
bi trebalo razvlačiti kao argument u
domaćim političkim prepirkama, jer
je ovo samo pokazatelj da Srbija stoji
iza svojih državljana u inostrans-
tvu i da im nudi pomoć kada god je
ona potrebna. Sličnu poruku su po-
slali libijski građani koji su se našli
u Srbiji za vreme protesta, koji su
održali mirne proteste ispred Amba-
sade Libije, u znak podrške pobun-
jenicima.
Ako i kada se prevrat u Libiji
dogodi, najverovatnije da će Gadafi
poći stopama Idi Amina, koga je i
sam svojevremeno primio u Libiju,
sve do njegovog odlaska u Saudijsku
Arabiju 1970. godine. Očigledno je
da se ista ova scena ponavlja do sada
u svim državama šireg regiona nakon
državnog udara. “Živeo je u pen-
thausu hotela u Saudijskoj Arabiji,
sve do smrti.” Nažalost, ovaj citat sa
sajta Wikipedia isuviše podseća na
ono staro: “živeli su srećno do kraja
života”.
Ovaj tekst te smara?
 Dodatak #1: Timeline Najbitnijih događaja u protestima.
Mart 6:
- Novi vazdušni napadi na gradove Ras Lanuf i Misratu. Državna televizija prenosi da hiljade podržavaju Gadafija u
protestima.
Mart 5:
- Pobunjenici zauzimaju grad Bin Jawad, dok se krvave borbe nastavljaju u Zavijahu, blizu Tripolija, gde tenkovi
pucaju na kuće. Nacionalni Savet u Bengaziju deklariše sebe kao jedinog predstavnika zemlje. Preko 200.000 ljudi
je napustilo Libiju.
Mart 4:
- Zaoštravaju se protesti u Tripoliju
Mart 3:
- Gadafijevi avioni bombarduju naftno polje Brega koje drže protestanti. Sud u Hagu počinje istragu o Gadafiju.
Zabeležen pad izvoza nafte iz Libije za pola.
Mart 2:
- Libijska liga za ljudska prava tvrdi da je preko 6000 ljudi ubijeno od početka protesta, što nije potvrđeno ni na
kakav drugi način.
Mart 1:
- Opozicija kontroliše istočni deo Libije, a vođe protesta obaveštavaju javnost da je sastavljen njihov vojni savet.
February 28:
- Uvedene sankcije za Gadafija i još 25 članova njegove porodice.
Februar 27:
- Humanitarna kriza na granicama Libije.
Februar 25:
- Evakuacija stranaca iz Libije počinje. Gadafi najavljuje otvaranje vojnih arsenala kako bi naoružao one koji ga
podržavaju.
Februar 22:
- Gadafi se pojavljuje na televiziji i poziva vojne i policijske snage da razbiju nemire.
Februar 21:
- Libijske diplomate i predstavnici širom sveta počinju da napuštaju Gadafijevu vladu.
Februar 20:
- Protestanti provaljuju u centralu državne televizije u Tripoliju.
Februar 15/16:
- Protesti počinju u drugom gradu po veličini, Bengaziju. Pozivi na proteste preko socijalnih mreža strmoglavo
rastu.

Dodatak #2: Citati iz zelene knjige koji se odnose na prisutne probleme.

(izuzetno kontradiktorno u odnosu na zakone Libije, i postupke njenog lidera, autora zelene knjige)

Instrument vlasti
“Nema neposredne demokratije bez narodnih konferencija, a demokratija je kontrola naroda nad samim sobom.
Osnovne narodne konferencije biraju svoje komitete. Ovi komiteti osnivaju rejonske narodne konferencije. Na taj
način narodni komiteti će rukovoditi radom svih državnih službi i odgovarati pred osnovnim narodnim konferenci-
jama koje im određuju i nadgledaju rad.”

Kako da društvo ispravi svoje tokove u slučaju odstupanja od zakonitosti?

“Ako je instrument vlasti diktatorski, kao što je slučaj sa političkim sistemima u današnjem svetu, onda budnost
društva na odstupanje od zakonitosti neće doći do izražaja, a ispravljanje tih odstupanja primoraće društvo da
pribegava nasilju ili revoluciji protiv postojećih instrumenata vlasti.
Nasilje i nasilne promene su po svojim prilikama nedemokratski akti, iako nastaju zbog nedemokratskih uslova.
Ako dođe do odstupanja od zakona društva u ovom sistemu narodnih konferencija, to će biti totalno odstupanje,
biće rešeno na potpuno nov način, demokratskom revizijom, a ne silom.”

Štampa
“Nezavistan čovek je slobodan da se izražava, pa makar se ponašao kao lud, ima pravo da izrazi tu svoju ludost.
Demokratija je narodna vlast, a ne izražavanje u ime naroda. Štampa je sredstvo izražavanja koje pripada celom
društvu i kao takva ona ne može pripadati jednom čoveku. Demokratska štampa je ona koju izdaje narodni komitet,
gde su zastupljeni svi sektori društva.”
Škrip
Previranja u arapskim svetovima
Piše: Rastko Pocesta
Poslednjih meseci svedoci
smo domino efekta revolucije u
Tunisu koja je rezultirala bekstvom
višedecenijskog predsednika Ben
Alija iz zemlje. Sve je počelo kada
se 26-godišnji Muhamed Bouazizi
spalio zbog očajnog socijalnog
statusa, kao i odnosa opštinskih
zvaničnika prema njemu. Odmah
nakon toga usledile su masovne
demonstracije, koje su ubrzo počele
i u Alžiru, Libiji, Omanu, Jemenu,
Egiptu, Džibutiju, Iraku, Iranu, Jor-
danu, Mauritaniji, Sudanu, Siriji,
Maroku, Somaliji, Kuvajtu, pa i
Saudijskoj Arabiji. Manje od mesec
dana od pada Ben Alija, srušio se
i režim Hosnija Mubaraka, a zatim
je i libijska opozicija oslobodila
istok zemlje, da bi na kraju samo
prestonica, Tripoli, bio pod Gadafi-
jevom vlašću, koja je iz dana u dan
sve nestabilnija i samo je pitanje
vremena kada će on i formalno
odstupiti i obratiti se naciji iz Kara-
kasa, Havane ili Managve. Ono što
je pre par meseci bilo nezamislivo
svima, pa i američkim diplomata-
ma, sada je stvarnost koja se širi i
izvan Magreba - od Bliskog istoka
pa sve do Roga Afrike.
Izuzetno zanimljiva pojava je
Zapadna Sahara - teritorija koja
se već decenijama nalazi pod ma-
rokanskom okupacijom bez obzira
na presudu Međunarodnog suda
pravde koji je 1975. odlučio da
narod Zapadne Sahare ima pra-
vo na samoopredeljenje. Protesti
tamošnjeg stanovništva ne dobijaju
pažnju medija, kao ni celokupne
svetske javnosti, iako se konstant-
no odvijaju već godinama. Noam
Čomski smatra da je početak novog
talasa demonstracija u Zapadnoj
Sahari, 9. oktobra prošle godine,
zapravo bio početak arapskih revo-
lucija.
Pored Ben Alija i Mubaraka
koji su pobegli, i Gadafija koji
samo što nije, jemenski predsednik
Saleh i sudanski Al-Bašir (koji se
nalazi na poternici Međunarodnog
krivičnog suda zbog ratnih zločina
u Darfuru) najavili da se neće kan-
didovati na sledećim izborima, baš
kao i irački premijer al-Maliki. Na
istu kartu igrao je i Hosni, ali je na
kraju morao otići, jer demokratija
ne može da čeka do septembra.
Takođe, kralj Jordana Abdulah II
imenovao je novog predsednika
Vlade kako bi umirio široke nar-
odne mase koje su izražavale svoje
nezadovoljstvo na ulicama Amana,
kao i drugih gradova širom zemlje.
Za kraj mislim da bi bilo važno
ukazati na bitnu razliku između
protesta u Libiji i nemira u drugim
arapskim zemljama. Kao primere
35
broj 2
ću uzeti Tunis i Egipat, s obzirom
da su to jedine dve države čiji lider
je bio primoran da ih napusti kao
rezultat demonstracija. Naime,
životni standard je u Libiji znatno
viši, baš kao i stopa pismenosti.
Takođe, Libija se može pohvaliti
najboljim HDI rangom u Africi.
Upravo zato smatram da su u Libiji
korupcija, građanska prava i slo-
boda medija bila stvaran razlog
opšteg nezadovoljstva vlašću, a
ne nešto što vođe protesta koriste
kako bi pridobile podršku zapadnih
vlada. Međutim, i Gadafi se trudi
da ne izgubi naklonost lidera ze-
malja “Prvog Sveta”, u prvom redu
američke administracije, apsurd-
nim tvrdnjama da je proteste orga-
nizovala Al-Kaida. Na sličan način
je i Mubarak pokušavao da zaplaši
Zapadnjake “Muslimanskom
braćom”, organizacijom o kojoj
ništa ne znaju, pa tako ni o njenoj
umešanosti u egipatsku revoluciju,
ali ih samo ime podseća na komšije
Marokance od prekoputa, o kojima
takođe znaju samo ono što im servi-
raju njihovi lokalni Vildersi, Devin-
teri, Le Penovi, Hajderi, Grifini i
slični predstavnici islamofobične
ekstremne desnice čiji glasovi se
udvostručuju, skoro i utrostručuju,
na svakim sledećim izborima. O toj
temi drugom prilikom.
Ovaj tekst te smara?
Škrip broj 2

Kome pripadaju gradovi?

Piše: Ognjen Kojanić

Nakon Parade ponosa u oktobru

2010. godine vrlo brzo se pročulo
za jednog policajca zahvaljujući
rečenici: “Moj Beograd si došao da
rušiš?!” Iako se slažem sa principom
da gradove ne bi trebalo uništavati u
demonstracijama, to nije tema ovog
teksta, već bih želeo da se bavim
prvim delom njegove rečenice –
kako nekim ljudima gradovi više
pripadaju nego drugima.
Gradove lako identifikujemo
sa velikim poslovnim zgradama i
ljudima koji u njima rade, važnim
kulturnim ustanovama i zvaničnom
kulturom koja se u njima proizvodi
ili stambenim zgradama i ljudima
koji ih naseljavaju. Međutim, posto-
ji i druga strana: imigranti, skvoteri,
karton naselja.

(Globalni) Nomadi ili

Slika
starosedeoci?

Pomenuta rečenica koju je čuvar
reda i mira izgovorio implicirala je
“starosedeoce” Beograda nasuprot
pridošlicama – među kojima i nasil-
nik koji je rušio Beograd. Rekao bih
da je to uobičajen način mišljenja o
gradovima, prema kome “izvorni”
stanovnici razumeju suštinu grada
bolje od onih koji u njega dolaze “sa
strane” – bilo sa sela ili iz inostrans-
tva. Takav stav implicira kultur-ra-
sizam (a ponekad i pravi rasizam),
eksploatišući esencijalističku ideju o
kulturi gradova koju mogu razumeti
samo oni u njemu rođeni i odrasli.
Nasuprot popularnom razumevanju
migracija i migranata – koje može,
ali ne mora, imati uticaja na njihove
živote – zvanična politika regulisan-
ja migracija sasvim sigurno ima
efekta na njih. Ona je u najvećem
broju slučajeva zapravo politika
kriminalizacije te pojave. Propisi se
donose sa ciljem odvraćanja većine
migranata – kao posledica toga, u
poslednjoj deceniji XX veka umrlo
je gotovo 3000 ljudi u pokušaju da
uđe u Evropu. U potrazi za poslovi
36
ma, oni su prisiljeni da na ilegalne –
što često podrazumeva nebezbedne
–načine ulaze u željene zemlje, vrlo
često kao meta trafikanata. Oni koji
uspeju da dobiju potrebne dozvole u
većini slučajeva ostaju prikovani za
najmanje plaćene poslove koje lo-
kalna populacija neće. Ako sa japija
u odelima koji ulaze u solitere skren-
emo pogled na piljare koji ulaze u
svoje radnjice ili čistače koji se voze
kamionima za skupljanje smeća,
videćemo drugačija lica.
Debate o imigraciji u Ev
Ovaj tekst te smara?
Škrip
ropi opterećene su nasleđem
(neuspešne?) multikulturne poli-
tike. Velika Britanija, Nemačka ili
Francuska kao zemlje sa ogromnim
brojem imigranata svakodnevno se
susreću sa problemima koje donosi
balansiranje između multikulturaliz-
ma (davanja prava grupama) i liber-
alizma (davanja prava pojedincima).
Rešenje svakako nije lako naći, ali
mislim da treba biti skeptičan prema
oba ova projekta: multikulturalizmu
zato što suštinski proizvodi “kul-
ture” kao zatvorene nepromenljive
grupacije ljudi, liberalizmu zato što
je istorijski ograničen na poimanje
individue (subjekta) svojstveno za-
padnoevropskoj tradiciji.
Sticaoci ili vlasnici?
Jedna od osnova liberalizma
je i koncept privatnog vlasništva.
Međutim, vlasnici ne praktikuju
uvek svoja vlasnička prava, što os-
tavlja prostor za skvoting (squat-
ting) – nedozvoljeno zauzimanje i
korišćenje tuđe imovine. Ako umes-
to nacionalnih teatara ili opera
Slika
pokušamo da nađemo umetnost na
alternativnim lokacijama, možemo
videti kreativnu energiju koja buja
na najneočekivanijim mestima. Od
ulične umetnosti (o kojoj je bilo
reči u prethodnom broju Škripa) do
umetničkih kolektiva koji skvotuju
napuštene objekte za svoje potrebe.
Zanimljiv je slučaj Hamburga, u
kome je nekih 200 umetnika zau-
zelo zgrade boreći se protiv namere
gradskih vlasti da džentrifikuju je-
dan deo grada. Paradoksalno je da je
namera gradskih vlasti bila upravo
da džentrifikacijom u grad privuku
“kreativnu klasu” – projekat se zvao
“Hamburg, grad talenta”. Za raz-
liku od recimo Berlina u kome su
vlasti rasterale poslednje (zvanične)
skvotere 2009. godine, u Hamburgu
je usvojena strategija dogovora sa
skvoterima, pa su na kraju gradske
vlasti otkupile zemlju od investi-
tora koji je želeo da gradi u tom
delu grada. Tako ovaj deo grada da-
nas predstavlja jednu jako živahnu
zajednicu umetnika i neumetnika
koji stvaraju i prave ozbiljne pla
37
broj 2
nove o revitalizaciji tog dela grada.
Stanovnici karton naselja ili
graditelji konzumerističkih
Meka?
Naravno, postoje i drugi,
anonimniji, primeri skvotinga, kako
uspešnog tako i bezuspešnog. Os-
novna ideja skvotinga je zapose-
danje i korišćenje prostora koji se
inače ne koristi. Ono što ide na ruku
dugogodišnjim skvoterima su
pravne regulative, tačnije insti-
tucija održaja. Naime, ako državina
- faktička vlast subjekta nad nečim
što nije njegova svojina, a koja šteti
vlasniku - traje određeni duži period,
on svoj status može legalizovati kao
svojinu. Zato vlasnici pribegavaju
izbacivanju onih koji žive na njiho-
vom posedu. Ali čak i kad se to ne
desi, jako je teško u praksi dokazati
da državina traje potrebni vremenski
period.
Formalno, jednim od oblika
skvotinga može se smatrati i život u
kartonskim naseljima (slamovima),
s obzirom da oni koji u njima žive
nemaju dozvolu za to. Međutim,
Ovaj tekst te smara?
Škrip
postoje bitne razlike koje odva-
jaju one koji žive u straćarama od
sekundarnih sirovina od onih koji
mogu, poput stanovnika Hamburga,
da zauzmu zgradu i ne daju gradskim
vlastima da je sruše.
Prema jednoj proceni UN, do 2030.
polovina svetske populacije će živeti
u slamovima. I danas, ogroman pro-
cenat stanovništva nekih gradova
živi u ovakvim naseljima, naročito u
zemljama “Trećeg sveta”. Kao kra-
jnje nezaštićeni i siromašni, oni vrlo
lako postaju meta gradskih vlasti i
investitora koji žele da džentrifikuju
delove grada u kojima te populacije
naseljavaju. U Beogradu je primer
naselja Belvil bio aktuelan za vreme
Univerzijade 2009, ali i širom sveta
se dešavaju slične stvari – npr. u Del-
hiju za Komonveltske igre 2010. go-
dine.
U nekim slučajevima se dešava
da pri iseljenju ljudi iz slamova dob-
iju obeštećenje u vidu neke druge
lokacije, često na samoj periferiji
grada, što u praksi podrazumeva
smanjene prilike za posao zbog du-
gog i skupog putovanja do centra
grada gde su izvori zaposlenja za
njih. Zbog svega toga su na nekim
mestima nastali jako organizovani
politički pokreti koji se bore za
prava onih koji žive u slamovima.
Dobar primer su crvenokošuljaši,
Slika
Abalali baseMdžondolo (Abahlali
baseMjondolo, u prevodu: oni koji
žive u straćarama) u Južnoafričkoj
Republici. AbM je najveća orga-
nizacija te vrste u Južnoj Africi, a
suština njihovog zalaganja je zahtev
da društvena vrednost urbanog
zemljišta treba da bude važnija od
komercijalne vrednosti. Na početku
se zalaganje ovog pokreta baziralo na
protivljenju rušenju karton naselja,
ali ubrzo je borba za poboljšanje us-
lova života u ovim naseljima postala
mnogo uopštenija. Oni ne učestvuju
u političkom životu JAR – bilo kroz
političke partije bilo kroz NVO – i
umesto toga pokušavaju da stvore
“življeni komunizam”, kroz izgrad-
nju direktne demokratije na mestima
gde ljudi žive i rade.
Promišljanje ili slogani?
Pripadnici AbM-a koriste slogan
“pravo na grad”, kao i skvoteri iz
Hamburga, ali i mnogi drugi koji se
angažuju u borbi za aktivno učešće
u oblikovanju gradova. Iako se da-
nas jako često koristi u aktivističkim
kontekstima, ovaj je pojam nastao
u akademskom kontekstu. Naime,
to je pojam francuskog teoretičara
urbanosti Anrija Lefevra (Henry
Lefebvre). Glavna Lefevrova ideja
je da se prostor društveno proizvodi
38
broj 2
na složen način jer je zasnovan na
vrednostima i društveno proizveden-
im značenjima. Kao takav, prostor
utiče na prostorne prakse i percep-
cije – oblikuje delanje i mišljenje.
Upravo zato, društvena proizvodnja
prostora služi reprodukciji društva,
a posledično i kapitalizma. Njegov
koncept razvija najpoznatiji geo-
graf današnjice, Dejvid Harvi (Da-
vid Harvey). On tvrdi da je usva-
janje “prava na grad” kao slogana,
ali i političkog ideala važno jer se
usredsređuje na pitanje ko upravlja
vezom između urbanizacije i proz-
vodnje viška vrednosti i upotrebe.
Prema njegovom mišljenju, pravo
na grad je više od individualne slo-
bode pristupa urbanim resursima –
to je (kolektivno) pravo da se sami
menjamo kroz transformisanje gra-
dova. Neki teoretičari smatraju da
je u ovakvoj upotrebi Lefevrov kon-
cept trivijalizovan time što se, kako
bi to za neke druge fenomene rekao
Žižek, zalaže za kapitalizam sa ljud-
skim licem umesto autentičnog revo-
lucionarnog naboja koji ovaj pojam
ima kod Lefevra. Zato mislim da
treba temeljno da promislimo ko ima
pravo na gradove i – vodeći računa
da ne romantizujemo pojave poput
karton naselja kao nosioce novog
revolucionarnog naboja – da nađemo
svoje mesto u borbi za to pravo.
Ovaj tekst te smara?
Škrip broj 2

Mesija

Piše: Vanja Vidović

Foto: Milica Drakulić

Trčao je mahnito, u paničnom,

neskladnom ritmu, jureći kroz sivilo
tesnih ulica. Visoke zgrade nadnosile
su se nad njim, pozdravljajući ga zlo-
kobnim kezom golog kamenja što
je izvirivalo ispod oljuštenih fasada,
dok su slomljeni prozori zurili u nje-
ga poput mrtvog oka. U bilo kojoj od
tih zgrada mogli su se nalaziti oni...
Težak, olovan strah sklupčao mu
se u grudima, šaljući male grčeve
nalik strujnim udarima celim telom i
oblivajući ga grozničavim znojem.
Osećao je stotine očiju kako ga
posmatraju iza zenica od napuk-
log stakla. Preteća obličja rađala
su se u ćoškovima obasjanim ble-
dom svetlošću meseca i crvenilom
sveprisutnih vatri. Očekivao je da
moćna, masivna ruka svakog trenut-
ka izleti iz guste zavese neosvetljenih
ćoškova i povuče ga u tamu.
Povremeno bi ga preplavio osećaj
da je sve ovo uobrazilja ili san. Taj
snažan utisak nestvarnosti što mu je
otupljivao čula i opijao um, presekao
bi kratak blesak strahovite spoznaje,
budeći ga brutalnim šamarom. Od-
mah zatim ponovo je postajao sves-
tan užasne stvarnosti u kojoj se nala-
zio. Stvarnosti koja nije trebala biti.
Bio je plen. Bio je obeležen
kao plen, sveže žigosan mračnim
imenom niže rase. Postao je ono Taj samoproklamovani mesija itlane mase, dopadljiv, harizmatičan
što su oni nazivali “nepoželjnima”. došao je iznenada, niotkud.... neki su i potpuno amoralan. Pridobio je
Svako ko se nije priklonio poret- smatrali da se uzdigao iz neprimet- većinu. Nije mogao da veruje kako
ku i pristao da bude pratilac no- nih redova niže klase, dok su drugi ih je lako osvojio. To je bio najteži
vog mesije dobio je taj status. verovali da je došao sa nekog drugog udarac, najgore razočaranje.
sveta. Stajao je visoko iznad uskov- Počelo je sa pritiskom nad ljudi-
39 Ovaj tekst te smara?
Škrip
ma, sa patriotskim govorima... kolek-
tivan jad preobrazio se u kolektivnu
mržnju... nedosežne rane ispunjene
rasizmom. Koristio je svoje reči kao
gorivo koje je u unapred određenim
merama dolivao u vatru koja je
buktala u svima njima. I na kraju,
zajamčio im je bolju egzistenciju.
Obećanje za budale.
Upravo zbog ovakvog stava, sada
je bežao kroz neprijateljske ulice,
iste one kojima je nekada spokojno
šetao... Ali pre će umreti na njima,
nego što će se prikloniti vesnicima
ovog gnusnog poretka! Pre će umreti.
Odjednom, krajem oka, ugledao je
krupno obličje kako se pomera na
uglu susedne aleje. Učinilo mu se da
je imalo neobično izduženu glavu u
odnosu na telo. Strah ga je prikovao
u mestu. Ledeni znoj slivao mu se
niz lice u slapovima i srce mu je
udaralo u grudima, uz oštar, šupalj
zvuk. Osećao se bolesno. Očekivao
je da će se stvorenje okrenuti i ugle-
dati ga, ili možda još gore, da će on
ugledati to bizarno lice. Užasnut tom
pomisli, dobio je novi nalet energije,
želeći da pobegne što dalje odatle.
Skrenuvši u usku, potpuno neos-
vetljenu ulicu, izuzev nekoliko
umirućih plamenova, trčao je sve
dok nije došao do visokog, grafitima
prošaranog zida. Ovo je bio ćorsokak.
Hteo je da se vrati, kada je začuo kor-
ake iza sebe... bilo je prekasno, njego-
vi progonitelji su mu se približavali.
Prestravljen, tražio je pogle-
dom bilo kakav put za bekstvo.
Nije ga bilo. Potražio je utočište u
nekoj od okolnih zgrada, ali sve su
bile u veoma lošem stanju, ako bi
ga videli kako ulazi, lako bi srušili
vrata, a onda bi se našao u klopci.
Potom mu pogled pade na staru
zgradu od sivog kamena, sa dugačkim
prozorima i teškim hrastovim vrati-
ma koja je stajala nešto izdvojenije
od ostalih, stvarajući prolaze sa obe
strane. U nemogućnosti da proceni
da li se i na kraju neke od tih uličica
nalazio zid, odbacio je pomisao da se
opredeli za jednu od njih i usredsre-
dio se na samu građevinu. Skoro svi
prozori su popucali, mada nijednom,
barem sa strane okrenute njemu, nije
nedostajalo staklo, ali što je bilo još
važnije, okviri su bili od kovanog
gvožđa i išli su poprečno, tako da
je bilo nemoguće ući kroz prozor.
U trenutku se našao ispred ma-
sivnih vrata, iznad kojih je visila
odrpana i do neprepoznatljivosti izg-
orela zastava. Ovo je verovatno bila
ambasada neke zemlje. Osvrnuo se.
Ugledao je nezgrapne siluete kako se
kreću u njegovom pravcu. Uspaničen,
pritisnuo je kvaku i pretpostavljajući
da se neće lako otvoriti, gurnuo vrata
ramenom. Bio je u pravu, pokrenu-
la su se, a zatim ostala odškrinuta
nekih dvadeset santimetara. Nešto
sa druge strane sprečavalo ih je da
se u potpunosti otvore. Naslonio se
na njih, upinjući se celom težinom
tela. Proklizavao je u mestu. Koraci
koji su sada dolazili sa njegove leve
strane bili su glasniji. Pratio ih je tup,
beskarakteran prizvuk, nalik uda-
ranju u bubanj. Iz nekog razloga to
ga je asociralo na udaranje u prazan
mrtvački kovčeg. Prikupivši snagu,
zaleteo se na vrata s popriličnom
žestinom. U ramenu je eksplodirao
vreo, prožimući bol, ali su se otvorila
za još dvadeset santimetara. Činilo
mu se da su stvorenja tik iza njega,
činilo mu se da oseća ruku iza leđa
kako poseže za njim. Brzo se provu-
kao kroz tek nastali prolaz, zalupivši
vrata za sobom i okrenuvši bravu.
Na njegovo iznenađenje dočekalo
ga je svetlo. Iako titrajuće i prigušeno,
bilo je električno. Njegov izvor su
bila dva velika, kitnjasta lustera koja
su visila sa visoke tavanice. Na prvom
je radilo šest od petnaest sijalica, a
na drugom četiri, pod veoma slabim
naponom, ali je i to bilo dovoljno
da se veći deo prostorije osvetli.
Pod je bio prekriven belim,
mermernim pločama, od kojih su
mnoge ispucale. Prekoputa ulaza na-
lazio se lift, čija su vrata bila otvorena
i koji, sasvim očito, nije radio, dok su
sa njegove leve i desne strane stajale
stepenice koje su vodile na gornji
sprat, do kojeg je sada bilo nemoguće
doći, jer su se i jedne i druge urušile,
ostavljajući kamene blokove i
krhotine na sve strane. U svakom od
četiri ćoška uzdizao se širok mermer-
40
broj 2
ni stub. Uz levi zid je bio postavljen
niz drvenih šaltera, dok su sa obe
strane ulaza ležale polomljene velike
kamene statue. Upravo je jedna takva
statua blokirala ulazna vrata. Manje
statue su se nalazile razbacane na
sve strane. Na desnom zidu je stajala
ogromna mermerna ploča na kojoj je
gravurom oštrih slova pisalo “pravda
pod zakonom”. Ovo nije bila amba-
sada, već zgrada suda. Sada, doduše,
samo spomenik propalog doba.
Nešto crveno, što se nalazilo odmah
pored ploče, skrenulo mu je pažnju.
Prišao je.
Na zidu se, iscrtan nekakvom
crvenom bojom (sprejom? krvlju?),
nalazio jednopotezni heksagram, sa
njihovim znakom u centru. On se sas-
tojao iz dugačke vertikalne linije, na
kojoj su u pravilnim razmacima bile
iscrtane tri kraće horizontalne linije,
gornja se nalazila na samoj tački gde
se završavala uspravna, praveći per-
pendikularnu duž, a na nju je bila
postavljena polukružna linija, koja je
ličila na rogove ili žaoku nekog in-
sekta. Zapravo, ceo znak je podsećao
na stilizovanu stonogu i zato je, kada
je prvi put viđen kako se vijori na
crvenim zastavama, nazvan centiped.
Nedavno je čuo da se, kada se uzmu
u obzir svi krajevi, tri puta dobi-
jao broj tri; sa horizontalnih linija
sa leve strane, onih sa desne i oba
kraja polukruga zajedno sa donjim,
jedinim krajem vertikalne linije...
neki su verovali da su tri trojke bile
poluskriven način da se po okultnom
sistemu računjanja istakne jedan zlo-
kobniji broj – šesto šezdeset i šest.
Drugo zastupljeno verovanje je isti-
calo ideju da broj zaista jeste trista
trideset i tri i da je to broj Koronzona,
demona haosa.
Što se njega ticalo mogao je biti i
pozivni broj za Tartar, znao je samo
da mu uopšte nije bilo drago što se
znak nalazio ovde, to je pokazivalo
da su pratioci mesije već bili na ovom
mestu. Ali opet, oni su bili svuda, to
ne znači obavezno i da znaju za neka-
kav skriveni ulaz kojim bi stvorenja
spolja došla do njega. ‘Ne znači
obavezno’, jaka uteha.
Začuvši komešanje napolju,
Ovaj tekst te smara?
Škrip
oprezno se uputio prema jednom
od prozora. Našao se na pet metara
od njega kada su se svetla ugasila.
Instinktivno se ukopao u mestu. U
očima su mu zaigrale iskre, posled-
nji tragovi svetla koje je do maločas
gorelo, a zatim su i one otišle,
ostavljajući ga u potpunom mraku.
I dalje se nije pomerao. Osećao je
tamu koja ga je okruživala, osećao
je njenu gustinu... na trenutke mu se
činilo kao da ga neko ili nešto nežno
dodiruje. S užasom je pomislio da
su to oni uspeli da prodru unutra, ali
ne, da jesu već bi ga ubili i u njiho-
vom dodiru svakako ne bi bilo ničeg
nežnog. Možda su čekali da vide da
li će izaći. Možda su shvatili da neće
i upravo sada ulaze kroz neki prolaz
koji je njemu u žurbi promakao. Uos-
talom ove stare zgrade često imaju
podrume, šta ako je postojao ulaz u
podrum sa spoljašnje strane? Vrata bi
bila uska, lako bi ih propustio, a i on
je video samo jednu stranu zgrade,
nije znao šta se nalazilo sa ostale tri,
samo je pretpostavio da i na ostalim
prozorima stoje pregrade. Kako glu-
po od njega, sam je uleteo u zamku!
Vazduh se vijorio iza njegove glave.
Prikrašće mu se svakog trenutka... u
mraku im barem neće videti lica.
Trgnuo se.
Oterao je budalasti napad panike.
Iza njega nije bilo nikoga, bio je sam
u zgradi. Nestanak svetla nije morao
imati direktne veze sa njima, svi su
znali da je struja bila luksuz ovih
dana, sem toga, možda ga nisu ni vi-
deli kada je ulazio, verovatno su samo
prošli pored, misleći da je skrenuo u
neku od dve uske, kaldrmisane ulice.
Oči su mu se privikle na tamu i sada
je već bio u stanju da razaznaje po-
jedine oblike. Najupadljiviji su bili
pravougaonici u čijem je središtu
podrhtavalo bledonarandžasto svet-
lo i koji su predstavljali prozore.
U prizemlju, gde se nalazio, bio je
okružen njima sa svih strana, osim
one gde je stajao lift. Šest vatrom
obojenih traka igralo je ispred njega
i sa njegove desne strane, topivši
prostor. Osvrnuo se. Sa leve strane
zgrade nije bilo plamenova i kroz
preostala tri prozora provlačila se
bleda, prašnjava svetlost meseca.
Pored njega, crveni sigil je sijao u
mraku. Znak sličan nekakvoj bubi
delovao je neobično živo, kao da će
svakog trenutka potrčati preko zida.
Odjednom ga je ispunio neobjašnjiv
osećaj gađenja. Pogled mu je stalno
odlazio u tom pravcu i morao je da
uloži znatan napor kako bi se naterao
da prestane s tim.
Ponovo ga je usmerio prema pro-
zoru. Morao je da zna. U dva koraka
se našao na metar od njega, gledajući
neodređeno prema zamračenoj ulici.
Zatim je video... prvo jednu siluetu,
a potom i drugu i treću... nisu se kre-
tale, stajale su u mestu i činilo mu
se da su bile okrenute prema njemu.
Ustuknuvši užasnuto, brzo koliko mu
je to tama dozvoljavala, proverio je
prozore sa preostale dve strane. Bilo
Foto: Milica Drakulić
je isto, svi su stajali, mirno poput kip-
ova i kao da su čekali na nešto. Znao
je šta je to na šta čekaju. Nije želeo
da im olakša i da sam izađe.
Uprkos svežem naletu straha, nije
mogao da ne bude iznenađen nji-
hovim brojem, ispred ih je moralo
biti bar petnaest, nije verovao da ih je
sveukupno bilo više od stotinak. Uh-
vatio je sebe kako po nebrojeni put
razmišlja o njihovom poreklu. Znao
je samo ono što su i svi drugi znali,
On ih je doveo sa sobom, tvrdeći da
ih je “izvukao” iz neke druge dimen-
41
broj 2
zije. To je bila demonstracija njegov-
ih veština, njegovog bezgraničnog
znanja za koje je obećao da će ga
podeliti sa onima koji ga budu pra-
tili, u onolikoj meri koliko su obični
smrtnici mogli da prihvate, a da ih
to ne otera u ludilo. To je poprilično
učvrstilo njegov položaj budućeg
vođe, mada je čin bio veoma ris-
kantan, budući da su ljudi isprva bili
zgroženi nakaznom pojavom ovih hu-
manoidnih stvorenja, sa njihovim us-
kim i dugačkim glavama, nepropor-
cionalnim u odnosu na masivan trup i
snažne, mišićave udove i bledožutim
tenom koji se presijavao kao da su
njihova ćosava tela stalno bila ozno-
jena ili već koju god da su tečnost
lučili umesto znoja. Ali lica su bila
ta koja su ostavljala najgori utisak, sa
uvek otvorenim rupama umesto usta
i mlečnobelimočima s prozirnim op-
nama kojima su treptali brzinom od
oko pet puta u sekundi. Nisu imali
obrve, ni nos ni uši, niti bilo šta što
bi im zamenjivalo kosu na ćelavim
temenima. Činilo se da takođe nisu
imali ni sposobnost da se oglašavaju.
Sada je petnaestak takvih bezi-
menih stvorova okruživalo zgradu
u kojoj se nalazio i u svojoj glavi je
mogao videti kako stoje u tišini, sa
licima koja su uvek izgledala upitno
usmerena prema njemu.
Ovaj tekst te smara?
Škrip
Ponekad je mislio da bi možda
čak i mogao da razume razloge zbog
kojih se većina ljudi stavila u službu
novog vođe (mada nije iskreno
verovao u to, to je predstavljalo samo
očajnički pokušaj da opravda ljude
oko sebe), ali nije shvatao kako su
mogli da se udruže sa njima. Kako su
samo mogli?
Odjednom mu je oštar zvuk slom-
ljenog stakla ispunio uši i osetio je
sitne komade srče kako ga pogađaju
po levoj strani lica, vratu i već bol-
nom ramenu. Nešto teško palo je
pored njegovih nogu i otkotrljalo se.
Video je kako se presijava u mraku.
Posegnuo je ka nepoznatom pred-
metu, da bi trenutak kasnije naglo
povukao okrvavljenu ruku. Pred njim
je ležala neka vrsta sečiva. Čučnuvši,
krenuo je oprezno da prelazi prstima
druge ruke preko njega dok nije na-
pipao dršku, a zatim ga je podigao i
približio se svetlu s namerom da ga
bolje osmotri. Samo sečivo je bilo
dvoseklo, dužine dvadeset santim-
etara, sa osam santimetara testerastih
zubaca, odmah iznad balčaka. Drška
je bila obložena smeđom kožom ili
imitacijom iste, sa masivnom jabu-
kom kojom se lako mogla nekome
razbiti glava. Onda je primetio da
je za dršku bila zavezana nekakva
tkanina viseći do poda, poput za-
stave. Bila je crvena sa crnim cen-
tipedom, blizancem onog iscrtanog
na zidu iza njega. Takve je viđao na
njihovim skupovima, visile su sa jar-
bola, a neretko su ih na sebi nosili
ljudi, zavezane poput plašta.
Shvatio je šta su hteli, poruka
nije mogla biti jasnija. Zastavom su
mu nudili da im se pridruži, bodež je
bio tu kako bi se ubio ako odbije ovo
prvo. Nisu morali da ulaze u zgradu,
trebalo je samo da čekaju.
Odvezao je zastavu, pustivši je da
padne na pod i čvrsto stisnuvši dršku
bodeža, odšetao do sredine prostori-
je. Kleknuo je. Srce mu je preskočilo
jedan otkucaj. Pokušao je da sabere
misli, da ih po poslednji put fokusira
na tok njegovog dosadašnjeg života.
Nije uspevao u tome, bežale su neuh-
vatljivo, poput uznemirenih pčela.
Nije marilo. Okrenuo je vrh prema
grudima, držeći bodež čvrsto sa obe
ruke. Zamahnuo je. Ugledao je oštre
zubce i odjednom mu se u glavi stvo-
rila slika sopstvenog iskidanog mesa.
Pomislio je da će morati da probije
grudnu kost i čuo je užasan zvuk
struganja dok se testerasto sečivo
provlačilo kroz nju. Zadrhtao je. A
šta ako promaši srce? Hoće li moći
da ga izvuče ili će se zaglaviti poput
udice i on neće imati drugu šansu,
već će ovde ležati i umirati danima,
iscrpljen, u bunilu, napastvovan de-
mentnim košmarima iz nigdine? svaki dalji napor nepodnošljivim.
Bodež mu je ispao iz ruke.
Podigao je glavu, kosa mu je bila
ulepljena znojem. U narandžastim
pravougaonicima su stajale crne,
izdužene senke. Prišli su bliže, pos-
matrali su ga. Osećao se kao zamorče
u nekakvom izopačenom naučnom
eksperimentu. Njihova lica to nisu
mogla pokazati, ali je bio ubeđen da
bi, kada bi mogla, na njima video
mračan osmeh.
Prezirao ih je. Odvratni stvorovi!
Udahnuo je duboko. Ponovo je
uzeo bodež, ruka mu je nesigurno
zadrhtala. Mogao je to da učini, to
će trajati samo jedan kratak, brz tre-
nutak.
Približio je oštricu grudima.
Ako ne promaši srce.
Spustio je ruku.
Shvatio je da su mu se na licu suze
mešale sa znojem.
Zašto nije mogao da izvede čin
do kraja? Odavno je bio spreman na
ovakav ishod, očekivao je da će doći
do ovoga... zašto onda, dođavola, to-
liko okleva?
Zažmurio je. Pustio je misli da
plove u tišini, neko vreme se ne
odlučujući ni za jednu određenu. Za-
tim ih je usmerio u željenom pravcu.
Bio je svestan toga da nije ostala
nijedna druga opcija i podsetio je
samog sebe na to, ponovivši rečenicu
još nekoliko puta poput mantre,
urezujući misao duboko u svest.
Ništa drugo ga nije čekalo ovde, bilo
je prekasno za bilo šta osim ovoga.
Ubrzo će biti gotovo. Bio je potreban
samo jedan pokret, jedan poslednji
pokret. Otvorio je oči.
Krenuo je po treći put da podiže
42
broj 2
bodež, usmerivši vrh prema sebi. Nije
stigao ni do pola puta kada su, pro-
tivno njegovoj volji, ruke počele da
mu se tresu. Rešio je da ignoriše ovu
reakciju svojih udova, ali postajalo
je sve teže približiti ih grudima, kao
da je nekakva nevidljiva sila pružala
otpor. Uskoro se celo telo nekontroli-
sano treslo. Nije odustajao. Disao je
plitko i ubrzano. Tetive su ga bolno
zatezale, postajao je sve zamoreniji.
Hladnoća mu se nastanila u središtu
kičme, razlivši se na sve strane i čineći
Poražen, pustio je ruke da mlitavo
padnu ispred njega, napravivši zarez
oštricom na mermernoj ploči. Klečao
je, gledajući u prazninu, dok je vreme
gmizalo kroz užarenu tamu.
Bilo je suštinski nemoguće za
njega da sjuri to oštro parče metala
u sopstveno telo, svaki atom u nje-
mu borio se protiv toga prkoseći
mu u toj nameri. Drevni nagon za
preživljavanjem probudio se odnekud
iz skrivenih dubina.
Verovao je da je upravo shvatio
otkud se toliko ljudi pridružilo me-
siji i njegovim nakaznim slugama.
Misao je došetala niotkuda – da li je i
sam mogao učiniti isto? Gadila mu se
ta ideja, kako da se prikloni nečemu
u šta nije verovao, što mu je bilo
odbojno i u potpunosti strano? Pog-
nuo je glavu. Dočekao ga je hladan,
bezosećajan odsjaj čelika i znao je,
jednostavno je znao da se ove večeri
neće ubiti. Posebno ne ovim oružjem.
Besnim zamahom, bacio je bodež što
dalje od sebe. Video ga je kao svet-
lucavu tačku koja je postajala sve
manja i manja dok je na kraju tama
nije sasvim progutala. Odjeknuo je
težak, metalan zvuk, rezonirajući
kroz zgusnuti vazduh, a zatim je i on
utihnuo.
Osećao se premoreno, ispražnjeno,
slabo... kao da je poslednje zalihe
snage istrošio na ovo bacanje. Želeo
je samo da se sve ovo okonča. Ustao
je. Nestabilnim koracima odgegao
se do mesta gde je bačena, ležala za-
stava. Podigao je i kao u transu, pola-
ko vezao sebi oko vrata. Misli su mu
bile raštimovane, vid zamućen su-
zama. Uputio se prema vratima, više
Ovaj tekst te smara?
Škrip
je vukao noge nego što je koračao.
Siluete iza prozorskih stakala su
ga posmatrale. Okrenuo je bravu
koja je na to odgovorila glasnim
škljocajem i spustio povređenu
ruku na kvaku, razmazavši krv
po njoj. Uzdahnuo je. Moraće
da se navikne na njihovo prisus-
tvo. Pre nego što je postao sas-
Foto: Milica Drakulić
vim svestan onoga što čini, pritis-
nuo je kvaku i naglo povukao vrata.
Dočekali su ga neočekivano
jarko svetlo, oštar miris zapaljenog
metala i četa bizarnih stvorenja.
Stajao je na dovratku, gledajući
neodređeno između njih. Nešto mu
se komešalo u želucu. Osećao je da
su svi pogledi bili upereni u njega.
43
broj 2
Sa svih strana su se čuli neobični
zvuci nalik lepetanju
krila nekakvog insekta. Isprva nije
mogao da dokuči njihov izvor, a za-
tim je razumeo... taj zvuk se stvarao
pri njihovom neprirodno brzom
treptanju. Shvatio je da im nikada
ranije nije bio ovako blizu.
Na trenutak je pomislio da
odveže zastavu koju je nosio poput
plašta. Bio je siguran da bi ga is-
tog trenutka napali i uradili ono
što on maločas nije mogao sam da
učini, ali ga ruke jednostavno nisu
slušale, skamenile bi se pri samoj
pomisli na to. Zatim mu se učinilo
da je video dovoljno veliki prored
između dva stvorenja, kroz koji bi
mogao da pokuša da protrči. Ali
i ako uspe u tome, gde onda? Zar
ponovo da juri kroz ulice kao muva
bez glave, bez ijednog stvarnog
utočišta, odlažući neizbežno? Uos-
talom, ovako umoran ne bi ni stigao
daleko.
Ne. Ovo je bio novi svet, mogao
je živeti ili umreti u njemu, ne i
pobeći od njega.
Pokrenuo se. Stvorenja koja
su ga okruživala učinila su isto,
formirajući krug oko njega, poput
lične garde. Prilagodili su svoj
hod njegovom. Kretali su se lag-
anim tempom čoveka koji odlazi na
gubilište, okupani bledom svetlošću
meseca i razigranim, crvenim sen-
kama sveprisutnih vatri.
Izuzev njih, ulice su bile puste.
Svaka ranija pomisao o otporu i
bekstvu sada mu je bila toliko stra-
na da je imao utisak kao da je tako
nešto razmatrao pre nekoliko godi-
na, a ne pre nekih pola minuta. Po-
mirio se, predao se... bio je ispunjen
neobičnim osećajem olakšanja. I
dalje izbegavajući da im pogledom
okrzne lica, pratio ih je, kao zaposed-
nut, krećući se u pravcu svog novog
vođe i onoga što treba da postane.
Ovaj tekst te smara?
Škrip
Bleja u svemiru
Piše: Vasilije Marković
Zajebana muzika čula se u pozadini
dok je svemirski brod polako klizao
nebom iznad Milana. Pozicionirali su
se u južnom kraju grada, iznad doma
za učenike. Kao što to obično biva,
svemirski brod su videli samo klošari
i transvestiti što bleje na ćošku. Nisu
se iznenadili, ovo nije bio prva ovak-
va letelica koju su videli. Znali su
da pričati o tome nema smisla, “nor-
malni” ljudi su ih smatrali idiotima.
Mada, i oni sami su smatrali “nor-
malne” idiotima, tako da konverzaci-
ja u tom pravcu nije išla baš najbolje.
Obično niko nije govorio ni sa kime,
tako da je dnevna smena ljudske rase
ostala uskraćena za saznanje o van-
zemaljskom životu.
Sve u svemu, svemirski brod je u
roku od par minuta odleteo, bogatiji
za još jednog putnika, i jednu kravu.
Probudio se na krevetu i pogledao
gore. Plafon se činio nešto drugačijim,
bio je metalik-narandžast. Znao je iz
stihova drevnog pesnika da je to boja
vanzemaljaca. Zapanjenog i nesig-
urnog su ga zatekli pri ulasku u njeg-
ovu bezličnu sobu. (Soba je bezlična,
kao što će biti i većina ostalih stvari,
zato što nisam fan prideva, niti dela
koja su u suštini opis spolovila uz
korišćenje rečnika). Pošto su akti-
virali Google translate aplikaciju na
svojim neuralnim korteksima, obra-
tili su se našem junaku.
Ah, priča je zalazila u praskozorje
samog svemira, u trenutak kada se na
planeti SRJ92 uzdigao Homo Srbin
Srbin. Poslednji produkt evolutivne
lestvice, posle izumiranja Homo Ko-
munikusa.
Civilizacija koju je gradio pre-
vazilazila je sve druge oblike života.
Ubrzo, Srbin je otkrio matematiku,
toalet papir, i svemir. Ni svemirski
let nije bio nedostižan, a trgovina
toalet papirom je dala mogućnost
razvitku Imperije. Ogromna pros-
transtva imperije bila su naseljena
raznim vrstama, koje su sada sebe
nazivale Srbima, htele to ili ne. No,
Imperija je želela i planetu Zemlju.
Tu je došao red i na njegovu ulogu u
svemu tome. Iako i dalje zbunjen, ra-
zumeo je da žele da od njega naprave
petokolonaša.
Kako to često biva, stvari nisu
pošle normalnim tokom. V nije želeo
da sarađuje. Naprotiv, počeo je da
kenja nešto o univerzalizmu (opšta
varijanta globalizma), te o pravima
građana, situaciji u Libiji i svemu
onome što Imperijalce baš nije in-
teresovalo. Uskoro se ponovo našao
u veštački izazvanim snovima, ali
ovog puta potpuno svojom krivicom.
Opet se probudio u letelici koja je
u tom trenutku kružila u Zemljinoj
geostacionarnoj orbiti. Prema njemu
je išlo čudno stvorenje noseći ogro-
man špric u ruci. Počeo je da vrišti.
“Šta se dereš, šabane”, reče vanze-
maljac, “samo te ložim” - te izvadi
malu četvrtastu kutijicu i prisloni je
uz njegovu kožu. Osetio je čudne vi-
bracije u telu, koje su potrajale neko
44
broj 2
vreme. Pogledao je u ruku, i ska-
pirao da baš i ne izgleda isto. Bilo
je nekih mišića na njoj. Opipao je
bradu i ustanovio da je četvrtasta, a
i kosa mu je iznenada postala mnogo
gušća na dodir. Vanzemaljac ga je
dozirao još nečim. Nova stvar nije
proizvela nikakav efekat, ali nije iz-
gledalo baš pametno kenjati biću sa
druge planete. U istoriji je to ostalo
kao jedan od retkih trenutaka kada
nije srao, a mogao je. U budućnosti
par naroda na obodu galaksije će čak
uzeti taj datum za početak novog
galaktičkog kalendara. Neki biolozi
nazivaju to instinktom za produženje
vrste, ali iskreno, cela ta priča sa
podsvesnim razmišljanjem o deci
dok ležiš na stolu, prilično skenjan
pošto ti brada i telo menjaju oblik,
nešto baš i ne pije vodu.
Ispostavilo se da niko nikada neće
saznati šta je to što su pokušali da
ubrizgaju našem junaku, pošto ono
što autor ima na umu zahteva suviše
zakukuljeno podvaljivanje fore, koja
je u suštini loša. Therefore dolazimo
opet u sobu, u vasionskom brodu gde
našeg heroja pripremaju za slanje na
planetu Jagodina IV, u cilju prevaspi-
tavanja i promene ličnih shvatanja.
Na jednom od zidova pojavljuje
se snimak označen kao “Obrazovni
video br. 4”.
Posle par problema sa kodecima
i re instaliranja sistema, film
počinje. Duboki glas odjekuje, dok se
u pozadini polako uvećava planeta:
Ovaj tekst te smara?
Škrip
“Jagodina IV, nekada jedan od ponosa
Imperije, sada leži u ruševinama. Pla-
neta akva-parkova, čudesnih arhitek-
tonskih građevina i prosvećene popu-
lacije dovedena je u stanje potpunog
kolapsa od strane krda Žirafa. Ova
galaktička pošast proširila se na Jago-
dinu IV putem gnusnog terorističkog
akta takozvane Hrvatske seljačke
partije, pod vođstvom Puniše Račića.
Iako u početku minorno, krdo se
veoma lako prilagodilo habitatu nove
planete, i u roku od 20 godina je pri-
moralo stanovnike da se povuku u
tri utvrđena grada, čime je de facto
preuzelo vlast nad celom teritori
jom.” Glas su pratili snimci razaran
ja, nečuvenih zločina nad populaci-
jom, i na kraju, slikama pada jednog
od preostalih centara Imperije na
planeti.
Nerazumevajući šta se od njega
očekuje, V je šokirano gledao sliku
žirafe kako nemilosrdno ubija ratne
zarobljenike. Polako je počelo da mu
sviće. Država je izgledala dovoljno
propalo da bi mogli da pokušaju
sa receptom holivudskog filma sa
početka devedesetih. Bio je rastrzan,
u neku ruku je bilo smešno, ali ipak,
pa neće valjda…
U istoriji je zabeleženo tačno
Foto: Dane Popović
45
broj 2
158.979.379 situacija gde je glavni
junak pomislio: “Pa neće valjda...”
U svakoj od njih mu se desila baš ta
stvar koju nije radosno priželjkivao.
Te opet srećemo heroja ove sage
kako putuje ka svom odredištu, rela-
tivno pomiren sa sudbom kletom,
u društvu izvesnog M. Svaki heroj
mora da ima pomoćnika, ili tako
makar nalažu nepisana pravila strip
umetnosti dvadesetog veka. Pomoćnik
je u ovom slučaju bio oniži, voleo je
da razgovara, i takođe su ga oteli iz
kreveta. Raspravljali su satima, dok
se planeta polako ukazivala na hori-
zontu. Još samo par sati, i stigli su.
Ovaj tekst te smara?
Škrip broj 2

Gruesome books
(…for disturbed children)

“Smrt je često poenta u šali života”.• “Ruthless Rhymes” možete pročitati na:
V. Nabokov, http://ruthlessrhymes.com/category/harry_graham/ruthless_rhymes
“Smeh u tami”
• “The Melancholy Death of Oyster Boy” možete pročitati na:
http://homepage.eircom.net/~sebulbac/burton/home.html

• “The World of Stainboy” možete pogledati na:

http://www.timburtoncollective.com/oysterboy.html
Piše: Nata Kovačević
• “Lenore, the Cute Little Dead Girl” možete pogledati na:
http://www.spookyland.com/

A sve je počelo sa hrišćanima...
U kasnom srednjem veku u Ev-
ropi se pojavila alegorija koju su ko-
ristili verski (katolički prevashodno)
poglavari da bi podsetili svoje sled-
benike na “univerzalnost smrti”, odn.
da je smrt neizbežna, da joj niko ne
može pobeći i da za nju treba biti uvek
pripremljen (“memento mori”). Ta
alegorija je sada poznata kao “Dance
of the Death” (“Danse Macabre”).
Radi se o personifikaciji smrti (koja
često uzima oblik famoznog kos-
tura obučenog u dugu crnu haljinu)
koja onoga “čije je vreme” pesmom
poziva da joj se pridruži u plesu na
njegovom grobu u koji ga na kraju i
ispraća.
Vremenom se iz ove alegorije
izdvojila jedna reč koja će nadalje
označavati umetnička dela koja odišu
atmosferom sličnoj onoj u delima o
“kolu smrti”. Ta reč je “macabre”.
Kada bismo je preveli na srpski,
značila bi “grozno”, “zastrašujuće”
ili “grozomorno”. Imajući u vidu
temu ovog teksta, mislim da bi reč
“grozomorno” bila najprikladnija u
nastavku.
Grooozomorna književnost
Najpoznatiji “grozomorci” među
piscima su Edgar Allan Poe, Steven-
son, H. P. Lovecraft, Charles Dick-
ens, Roald Dahl, Neil Gaiman... Sve
je počelo sa Poe-om ali je poslednji
iz družine, Gaiman, taj koji mlađe
naraštaje upoznaje sa ovim žanrom.
Ove pisce (koji su glavni nosioci
ovog žanra) ovoga puta ćemo os-
taviti na miru, a u tekstu koji sledi
pozabavićemo se onima koji pri-
padaju podžanru grozomornog žanra.
Reč je o (naizgled) dečijim piscima
pesama i priča koji su ujedno i ilus-
tratori svojih dela. Ovaj podžanr, sem
autentičnih ilustracija, posebnim čini
i veoma interesantan (senzacional-
isti bi rekli kontroverzan) crni humor
koji je njegova glavna karakteristika.
Kroz analizu najznačajnijih umet-
nika i njihovih dela, bliže ćemo se
upoznati sa njim.
Buuuuuuuuu!
Harry Graham (1874-1936.) je bio
engleski pisac i novinar. Nakon krat-
kotrajne ali uspešne vojne karijere
(kada su mu prve pesme objavljene)
posvećuje se novinarstvu i pisanju
pesama. Pisao je o istoriji i politici,
pisao je čak i operete (prvi je na
engleski adaptirao “Madame Pom-
padure”), ali ostaje najpoznatiji po
svojim kratkim “dečijim” pesmama
koje su prožete često surovim crnim
humorom. Njegova najznačajnija
knjiga izlazi 1898. – “Ruthless
Rhymes for Hearthless Homes” - pod
pseudonimom Col. D. Streamer. Za
razliku od umetnika o kojima će tek
biti reči, on nije bio ilustrator (John
W. Alexander je ilustrovao “Ruth-
less Rhymes”), ali karakterističan
humor i način na koji je pisao svoje
pesme ga čine neizostavnim autorom
ovog podžanra. Takođe, iako ne nosi
titulu “oca grozomore”, činjenica
je da je prvi koji je pesme pisao na
ovaj način. Njegova dela su sabrana
u antologiju “When Grandmama Fell
Off The Boat: The Best of Harry Gra-
ham” čije je poslednje izdanje izašlo
2009. Evo nekoliko “pesmica” iz
knjige “Ruthless Rhymes”:
• Aunt Eliza – In the drinking-well
(Which the plumber built her)
Aunt Eliza fell, -
We must buy a filter.
• Necessity – Late last night I slew
my wife,
Stretched her on the parquet floor-
ing;
I was loath to take her life,
But I had to stop her snoring.
• The Stern Parent – Father heard
his Children scream,
So he threw them in the stream,
Saying, as he drowned the third,
“Children should be seen, not
heard!”

46 Ovaj tekst te smara?

Škrip
“Otac grozomore” ili ako vam
je draže (meni jeste) “grozomorni
otac” kog sam ranije pomenula je
čuveni Edward Gorey; čovek koji
je toliko uticao na čitave generaci-
je pesnika, ilustratora, strip-crtača
(pa čak i autora video-igrica) da je
od njegovog imena izveden pridev
“gorijevsko” da bi se opisalo sve što
dolazi posle njega. Rođen je 1925.
u Čikagu a umro je 2000. u gradiću
Kejp Kod, u kući staroj 200 godina u
kojoj je živeo sam sa svojim brojnim
mačkama. Počeo je da crta kada je
imao 5 godina, inspirisan (zapravo,
prestravljen) Stokerovim “Draku-
lom” (čije će jedno kasnije izdanje i
zvanično ilustrovati). Brojni izdavači
su ga odbili zbog “bizarnih” stvari
o kojima je pisao, ali nakon što je
1953. konačno objavljena njegova
prva knjiga - “The Unstrung Harp”
- reputacija mu naglo raste i otada
konstantno objavljuje (a napisao je
preko stotinu knjiga). Bio je opsed-
nut igrama reči, a posebno anagra-
mima, tako da je često objavljivao
dela potpisujući se njima (Ogdred
Weary bi bio najčešći). Američka ja-
vnost ga je opisivala kao ekscentrika
zbog čudnovatog izgleda i neobičnog
načina života: bio je ćelav i bradat,
šetao je okolo u dugačkim krznenim
kaputima (dok ga nisu prosvetlili neki
hipici-aktivisti za životinjska prava,
nakon čega je svečano spalio sva krz-
na koja je posedovao), u tenisicama i
sa velikim minđušama u ušima. Nika-
da se nije ženio a nije se ni deklarisao
kao pripadnik bilo koje seksualne
grupe; međutim, jeste nekoliko puta
u intervjuima pomenuo da je vero-
vatno aseksualan i da ga jednostavno
ne zanima “telesna ljubav”. Bio je
poznat po opterećenosti baletom (za
30 godina nije propustio nijedan nas-
tup New York City Ballet-a), starim
filmovima, pop-kulturom i gledan-
jem “X Files”-a. Bio je pretežno
poznat kao ilustrator a imao je i to
zadovoljstvo da sam ilustruje knjige
nekih od svojih omiljenih autora
kao što su H. G. Wells, Beckett, T.
S. Elliot. Voleo je da eksperimentiše
sa formatom i sadržajem knjige:
neka njegova dela su bila bukvalno
veličine kutije za šibice, bez teksta,
ilustrovane isključivo geometrijskim
oblicima. Iako je svojevremeno izja-
vio da je najveći mit vezan za njega
taj da pripada goth žanru, vremenom
je stekao status idola u ovoj sup-
kulturi čiji pripadnici svake godine
održavaju maskenbale u San Fran-
cisku i Los Anđelesu u njegovu čast
(sa sve nekim wicked viktorijanskim
kostimima). Ostavio je traga čak i u
muzičkoj industriji, od spotova do
same muzike; čuveni Kronos Quartet
i bend Tiger Lillies su 2003. objavili
album “The Gorey End” na osnovu
njegovih neobjavljenih dela (koja im
je on prethodno poklonio kao znak
svoje naklonosti). Sam Gorey je na
pitanje da li zna ko su tipični fanovi
njegovih dela odgovorio: “It ranges
from dear little old ladies to rather
distracted teenagers who sometimes
turn up at the door.” Kada je u pi-
tanju njegova bogata bibliografija (...
sa “rather odd” naslovima kao što su
“The Beastly Baby”, “The Headless
Bust”, “The Glorious Nosebleed”,...),
osvrnućemo se na samo neke od bro-
jnih naslova (koji su skupljeni u četiri
“Amphigorey” antologije):
• The Curious Sofa (a pornographic
work by Ogdred Weary (1961.) –
bezobrazna i urnebesna “pornograf-
ska ilustrovana priča o nameštaju”:
ne, nema sodomizovanog nameštaja
(have no worries), nema ni “dirty
talk”-a , ali ima nekog tekstića koji
bi mogao da se, između redova,
protumači kao hm, “diskutabilan”
(posebno ako ste ja). Na primer: “He
invited her to go for a ride in a taxi-
cab, on the floor of which they did
something Alice had never done be-
fore.” (A-haa!) Ili “Colonel Gilbert
and his wife, Louise, came in after
dinner, both of them had wooden
legs, with which they could do all
sorts of entertaining tricks.” Hmm...
• The Gashlycrumb Tinies: or, After
the Outing (1963.) – knjiga abecede;
svima koji imaju problem da nauče
abecedu (a dečije pesmice i dalje ne
pomažu - ccc) zdušno predlažem ovu
knjigu. O, kako ćete samo naučiti
abecedu! ...naravno, pošto se povrat-
ite od šoka uzrokovanog, na primer,
47
broj 2
ilustracijom koja prikazuje mrtvu
devojčicu Kate – prepolovljenu seki-
rom. Dakle, Gorey nam pripoveda o
26 tragičnih smrti (narafski - slatke
i rumene) dece na samo neki od
sledećih načina: “E is for Ernest
who choked on a peach”, “F is for
Fanny sucked dry by a leech”, “W is
for Winnie embedded in ice”,.... Ne
znam za ostale, ali ja se nakon ove
knjige više ne zbunjujem kod posled-
nja četiri slova.
• The Recently Deflowered Girl:
The Right Thing To Say On Every
Dubious Occasion (1965.) – nešto
kao vodič za sveže razdevičenu Bree
Van de Kamp koja je tek kročila u
svet razmenjivanja telesnih tečnosti,
te kako da se damski snađe u (rather
weird) situaciji “posle”. E. Ima tu
najrazličitijih bisera mudrosti a sve
ih potpisuje Miss Hyacinthe Phypps.
Evo samo jedne od situacija u kojima
bi mogla da se nađe naivna devojka
nakon gubitka dragocenoga cveta;
ukoliko vam se to desi kod doktora:
“Suffering from a mild headache, you
visit doctor’s office. After deflower-
ment, you say ‘Gee, doctor, my head-
ache is gone.’ He says, ‘The doctor
is out. I’m just another patient.’ You
say (shrewdly): ‘Then, I take it, there
will be no fee.’” Po receptu Miss H.
P. “thrift is a virtue men like to find in
a women.”
Sledećeg umetnika svi znate, ali
verovatno samo kao filmskog reditel-
ja. Reč o Timu Burtonu. Na njegovu
estetiku najviše su uticali Poe i glu-
mac Vincent Price (koji je bio poznat
po niskobudžetnim horor-filmovima
iz šezdesetih). Pošto je Burtona pre
svega zanimala animacija, već u 13.
godini je napravio kratki animirani
film “The Island of Doctor Agor”
(inspirisan pričom “The Island of
Doctor Moreau” H. G. Wells-a).
Nakon diplomiranja se zaposlio kao
animator u “Disney”-ju, ali je ubrzo
otpušten zbog “previše jezivog stila”.
Odlučuje da se posveti pravljenju
sopstvenih filmova. Sjajni kratki
stop-motion film “Vincent” će imati
veliki uticaj na njegovu dalju kari-
jeru: filmić je baziran na pesmi koju
je Burton napisao o dečaku Vincentu
Ovaj tekst te smara?
Škrip
koji živi u svom malom poovskom
mikrokosmosu i umišlja da je svoj
idol Vincent Price (koji je i narator).
Ovo je važan trenutak za našu priču,
jer je ovo prvi put da se Burton oz-
biljno pozabavio poezijom: nekoliko
godina kasnije, 1997. objaviće knjigu
dečije grozomorne poezije “The
Melancholy Death of Oyster Boy”
(koju i ilustruje). Naravno, sve je
puno surovog crnog humora dok nam
Burton pripoveda o deci-hibridima,
roditeljima koji surovo iskorišćavaju
svoju neželjenu decu... Kasnije će
nastati i šest flash-crtaća inspirisanih
knjigom, a nazvanim “The World of
Stainboy” (po jednom od likova iz
knjige). Evo kako to izgleda:
• Stick Boy and Match Girl in Love
– Stick Boy liked Match Girl,
he liked her a lot.
He liked her cute figure,
He thought she was hot.
But could a flame ever burn
For a match and a stick?
It did quite literally;
He burned up pretty quick.
A sada malo zaboravljenog stri-
pa. Za ovu priliku sam odabrala dve
stvarno posebne lujke među strip-
autorima. (Shvatićete već na šta mis-
lim...) Obojica su bili najaktivniji to-
kom druge polovine 90-ih, da bi se
posle toga (valjda to ide s godinama)
potpuno ubabili. Nakon 2005. čuje se
tu-i-tamo nešto o njima, ali to su ug-
lavnom teatralno najavljivane ekra-
nizacije njihovih najpoznatijih stri-
pova (koje do sada nisu – and, I’m
guessing, niti će – ugledati svetlost
dana). Ali, idemo po redu.
Prvi je Jhonen Vasquez. Rođen je
1974. u San Hoseu (Kalifornija) i već
u srednjoj školi se bacio na pravljenje
stripova (nikada neću shvatiti zašto su
njegove stripove objavljivale školske
novine). Umetnici koji su najviše uti-
cali na njega su Franz Kafka, Terry
Gilliam, Tim Burton, David Lynch i
– Edward Gorey. U osnovi, njegovi
stripovi su “black comedies” ali, sim-
boli kojima se obilato služi otkrivaju
da je u suštini reč o mizantropskim,
pesimističnim temama: smajlići su all
over the place ali, samo da bi naglasili
ciničnost navodne sreće u mračnom i
haotičnom svetu. Postoji ta glavna
linija koja povezuje sve protago-
niste u njegovim stripovima: uvek
je reč o “izludelim” ljudima koji se
bore sa još luđim svetom koji je uvek
na ivici da se uruši u samog sebe.
Sve njihove manije, strahovi i misli
imaju svoju personifikovanu verziju
i to u formi nekog njima bliskog ob-
jekta, a mogu biti svašta: od reklam-
nih lutaka za krofne do slika. Ima
karakterističan stil crtanja (izrazito
tanke i geometrijski izražene ljudske
figure) sa naglašenim ogromnim (i
divotnim) očima (u nekoj mega-kul
odeći). Ono što je tako privlačno u
njegovim radovima jesu upravo ti
šizofreni a opet neodoljivi likovi koje
je stvorio. Jeeeste, najveće su psiho-
pate na svetu (no kiddin) ali, Vasquez
ima tu sjajnu sposobnost da vas,
kroz njihova razmišljanja i smotane
susrete (koji se – fine, priznajem –
završavaju s krvavim ishodom) sa
spoljašnjim svetom, nagna da ih ipak
zavolite, pa čak i razumete! Sve do
onog trenutka kada se zapitate jeste
li i vi poblesavili. Kada je u pitanju
njegova bibliografija, evo nekih od
najpoznatijih stripova:
• Johnny the Homicidal Maniac
(1995.) – lik poremećenog Johnny
C-ja (kraće Nny-ja) je stvoren još dok
je Vasquez pohađao srednju školu.
Kasnije je izjavio da je Nny nas-
tao “as a personal avatar who could
carry out his own revenge fantasies”.
Priča prati uzbudljivo putešestvije
blesavog Johnny-ja (koji je, doduše,
svesno prigrlio svoje ludilo) – maso-
vnog i poremećenog serijskog ubice
– tokom kojeg pokušava da dokuči
smisao života... I stvarno mu nije
lako. A nije ni njegovim (mnogobro-
jnim) žrtvama. Johnny, naime, pati od
niskog praga tolerancije, zbog čega
nasilnom-nasilnom smrću skonča
svako ko ga i slightly iznervira. Sem
ovih nesrećnika, tu su i slučajne žrtve
koje se prosto zateknu na-pogrešnom-
mestu-u-pogrešno-vreme, a čija mu
je krv potrebna da bi farbao taj jedan
zid u svojoj kući jer ima opsesivnu
potrebu da ga održava “vlažnim”.
Živi u baraci ispod koje postoji čitav
zamršeni sistem tunela i soba za
48
broj 2
mučenje ispunjenim najrazličitijim
spravicama. Naravno, pošto je više
puta stupio u kontakt i sa vanze-
maljskim vrstama, na krovu ima pis-
tu obezbeđenu samo za NLO. Tu je i
njegov malecki komšija Squee koji je
jedina osoba koju nikada ne bi povre-
dio (iako ga konstantno prestravljuje
svojim izjavama i ponašanjem), a
jednom prilikom ga čak spašava od
pedofila u šoping-centru. Jedina de-
vojka koja je ikada zainteresovala
Johnny-ja je bila nesrećna Devi
(poznata još i kao “the one that got
away”): nakon finog dejta koji je sav
vrcao od ciničnih komentara s obe
strane na račun društva, završavaju
kod njega. Ono što Devi nije mogla
znati, jeste da je Johnny-ju bilo toliko
lepo da će, u pokušaju da “immortal-
ize the moment”, nožem potegnuti
na nju. (Avaj, ova ga isprebija i...
well, nakon toga ipak dugo-dugo ne
napušta kuću). Pokušao je Johnny i
da ratosilja sebe muka i izvrši samo-
ubistvo, ali uvek bi se nešto isprečilo
(jednom prilikom je to bila “urnebe-
sna” reklama za lek protiv dijareje).
Nakon što se slučajno upuca u glavu,
doživljava i kratku avanturu na “on-
ome svetu”. Upoznaje celu ekipu:
od Svetog Petra (rastamana) preko
obesnog Boga (koji posle napornog
stvaranja Svemira samo spava, jede
i gleda TV) pa sve do genijalnog Sa-
tane lično (iako on više voli da ga
oslovljavaju sa Senjor Diablo). Da
bi Johnny ostao u “fazonu”, Vasquez
mu je otvorio nalog na Twitteru, tako
da sada imamo priliku i da saznamo o
čemu on to razmišlja dok, na primer,
kasapi goste.
• Squee! (1998.) – Squee je dečak
koji se prvo pojavio u “JTHM”-u ali
je kasnije dobio i svoj strip. Pravo
ime mu je Todd, ali mu Nny jednom
prilikom daje nadimak Squee zbog
zvuka koji ispušta kada se uplaši - a
pretežno i jeste uplašen. A ne možete
baš ni da ga krivite: prvi komšija
mu je šizofreni ubica, majka mu je
konstantno nadrogirana pilulama pa
često zaboravlja i da ima sina, otac
mu je radoholičar koji govori da se
nije nasmejao otkako se on rodio, tri
različite vrste vanzemaljaca se bore
Ovaj tekst te smara?
Škrip
Strip junakinja Romana Dirge-a, “LENORE”
oko toga koja će imati pravo da vrši
eksperimente na njemu a poremećeni
deda-kiborg stalno pokušava da ga
pojede. Naravno, u školi je takođe
sam i napušten, ali samo dok u raz-
red ne dođe novi dečak, Pepito...
Koji je slučajno i Antihrist lično. Jed-
noga dana, Squee-ja Pepito poziva
na večeru tokom koje se žali svome
ocu Satani (odn. Senjor Diablu) da ga
muči “paklena dosada” jer nema sa
kim da se igra. Senjor Diablo (koga,
btw, njegova dobra hrišćanska supru-
ga zove prosto Huan jer nije svesna
njegovog pravog identiteta) onda
zamoli Squee-ja da mu preda svoju
dušu i pridruži se njegovoj mračnoj
vojsci jer će jedino tako biti “istinski
srećan”; Squee ljubazno odbija i os-
tatak večeri glatko prolazi. Nevero-
vatno, ali Squee je jedini Vasquezov
lik koji (zvanično) ne pati ni od jed-
nog mentalnog poremećaja. Howev-
er, svejedno završava na “Defective
Head Meat Institute”-u... A u ćeliji do
svoje zatiče komšiju Johnny-ja.
I, još jedan strip-autor za kraj –
Roman Dirge. Iako dve godine stariji
od Vasqueza, tek je par godina nakon
njega počeo da objavljuje svoje stri-
pove (na nagovor samog Vasqueza).
Kada mu je profesor likovnog u
srednjoj školi rekao da nikada neće
postati umetnik zbog “čudnog stila”,
Dirge odustaje od crtanja i – post-
aje mađioničar. Međutim, nakon par
godina se vraća crtanju i prvo obja-
Roman Dirge
vljuje one-page stripove da bi
1998. konačno izdao svoj prvi i
najpoznatiji strip “Lenore, the Cute
Little Dead Girl”. Bio je inspirisan
Poe-ovim pesmama “Lenore” i “The
Raven”. A ko je Lenore? Ona je,
na prvi pogled, obična 10-godišnja
devojčica (sa jednim, doduše, malo
čudnim okom). Međutim, daaaavno
je umrla od upale pluća i sada, kao
vaskrsla živi u ogromnoj kući sa
malim creepy prijateljima, a u blizini
je samo staro groblje. Dok Lenorini
postupci najčešće rezultiraju smrću
onih koji su joj u blizini, ona u stvari
nije zla. Čak je malo naivna i trapava,
a smatra da joj uglavnom ide “okee
dokee” (...misli se na o “pomagan-
je” i slučajno ubijanje tih kojima je
pomoć bila potrebna). Izgleda da nije
svesna činjenice da je odavno mrtva
(povremeno neki crvić ume da ispuzi
iz njene glave i da nastavi da joj
žvaće lice), a tvrdi da voli i mačke...
koje takođe konstantno (slučajno)
ubija. Društvo joj pravi čudan krpeni
lutak Ragamuffin koji je nekada bio
jedan od najmoćnijih vampira na
svetu, dok slučajno nije pojeo ses-
tru veoma moćne veštice, koja ga
je za kaznu pretvarila u lutku koju
samo kap krvi može vratiti na staro;
naravno, Lenorina krv ga slučajno
oživljava ali budući da je ona polu-
balsamovana, kletva je samo do pola
skinuta: Ragamuffin će ostati lutak
zauvek. Začuđujuće, obično je on
49
broj 2
glas razuma u celoj priči (poznat
još i kao Mr. Know-It-All), ali i
predmet ismevanja, jer ga Lenore
redovno maltretira svojim “detinjas-
tim” ponašanjem i izjavama. Uprkos
svemu, svoju ljubav će joj pokazati
prilikom odbrane od naci-zombi-
ja koji su bili poslati po Lenore iz
Podzemlja da bi je “vratili kući”. Tu
je i Mr. Gosh koji je bespomoćno za-
ljubljen u Lenore iako ga je nekoliko
puta veoma surovo ubila jer je iri-
tantan. Međutim, Mr. Gosh nastavlja
da se vraća iz groba jer je uveren da
“nije zaista tako mislila” i da je bilo
“slučajno”. Dirge voli da se igra sa
dečijim pesmicama, uspavankama
i pričama koje kada završe u “Le-
nore” nisu više naročito prikladne
za onu “finiju” (normalniju?) decu
(na primer, jednom prilikom Lenore
slučajno ubija Uskršnjeg Zeku). Strip
je prvenstveno imao 13 brojeva (da
bi se u 2009. pojavio 14. broj u ko-
jem se vraća pogrebnik da dovrši
balsamovanje Lenore) i primetan je
lošiji kvalitet prva dva-tri broja. “Alj-
kavost” crteža i jednostavne pričice
prosto neće proći kod zahtevnije pub-
like. Kasnije, however, Dirge kao da
se oslobodio i postao sigurniji u sebe,
tako da su crteži izrazito lepši od
prethodnih a priče zanimljive sa kul
twistom na kraju. Godine 2002. Dirge
je u saradnji sa “Sony”-jem napravio
i 26 kul flash-crtaća “Lenore”.
Ovaj tekst te smara?
Škrip broj 2

Šta se u hudu našem naziva polemikom?

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=865297

http://www.matica.hr/Vijenac/vijenac440.nsf/AllWeb
Docs/Iz_politickih_nismo_izvlacili_estetske_zakljucke_

http://www.jutarnji.hr/boris-dezulovic--viskovicevo-mis-
ljenje-fizicki-moze-nauditi-jergovicu--iskljucujem-hdp-od-
sebe/922407/

Piše: Milan Škobić http://www.vreme.com/cms/view.php?id=974710

Na sajtu e-novina, stranicama za reafirmaciju četništva u Srbiji.“ Ta demantovanje sporedne Viskovićeve

,,Vremena“, i u raznim časopisima
(čije bi samo predstavljanje i postav-
ljanje u širi kontekst zahtevalo pose-
ban članak) se u poslednja dva mes-
eca vodilo jedno jako inspirativno
prepucavanje (vrlo zahvalno za anal-
izu trenutnog stanja na književno/
novinarskoj sceni ovog regiona). Od
svega nekoliko rečenica izrečenih u
razmaku od preko godinu dana, nas-
tala je gomila tekstova u kojima se
detaljno secira šta se u stvari desilo i
ko je šta zaista rekao, ali mene utisak
da je jako malo toga obzirnog rečeno
zaista nikako ne napušta. Ovaj članak
predstavlja izveštaj sa komentarima
sa strane, jer je njegova glavna ulo-
ga da istakne sâmo prepucavanje iz
kojeg nastaje slika književne scene
sačinjene od mnoštva zatvorenih po-
jedinaca, klika i kružoka, i čiji razni
elementi prizivaju poređenja sa ne-
kim drugim situacijama, vremenima,
i t. d.
Šta se dogodilo? Velimir Visković,
predsednik Hrvatskog Društva Pi-
saca, književni kritičar kome ni opo-
nenti sudeći po tonu kojim su mu se
obraćali ne odriču autoritet, je u in-
tervjuu za časopis Matice Hrvatske,
,,Vijenac“ rekao: ,,Nemoguće je
naći Hrvata, osim možda Miljenka
Jergovića, koji bi našao opravdanje
izjava je bila razlog za oglašavanje
Ivana Lovrenovića, hrvatskog pis-
ca, koji je u znak protesta što je
Visković gorenavedenom rečenicom
,,pozvao na linč“ Jergovića napustio
Hrvatsko društvo pisaca. Uskoro je
(uz prilično efektan tekst) njegovo
korake sledio i Boris Dežulović, a sa
njim i pisci i novinari Ante Tomić,
Nenad Rizvanović, Vlaho Bogišić i
Zlatko Gall. Njihovim obraćanjima,
saopštenjima i istupanjima nekih
od njih iz Hrvatskog društva pisaca
rasprava je kulminirala, i ceo događaj
dobio čak prostora na vestima na HRT-
u. Posle toga je Visković svakome
ponaosob odgovarao, ali se intenzitet
te debate smanjivao, kako oni kojima
su njegovi odgovori bili upućeni nisu
nastavljali debatu. U ,,Vremenu“ je
izašao tekst Teofila Pančića, u kome
je on pokušao da podvuče crtu iza
dešavanja, priklonivši se struji koja
je uvidela opasnost u Viskovićevoj
kvalifikaciji. Visković je i njemu u
sledećem broju istog časopisa od-
govorio, međutim Pančić nije uzvra-
tio odgovorom, već je umesto njega
to učinio Branimir Pofuk, novinar
,,Jutarnjeg lista“. Odgovor Branimira
Pofuka u ,,Vremenu“ je poslednji
tekst koji sam video da se ticao te
debate, ali u njegovom fokusu je bilo
tvrdnje koja se ticala žirija koji je
Jergoviću dodelio nagradu za roman
,,Volga, Volga“.
A povod za Viskovićevu spornu
rečenicu je bio je intervju koji je
Jergović dao za Vreme, br. 959, 21.
maj 2009. Sporan deo tog intervjua
ovako glasi:
,,Od takozvanih velikih istorijskih
ličnosti, u mojim knjigama se poja-
vljuje samo jedna, i to kao epizoda.
To je Draža Mihailović u Dvorima od
oraha. Moram priznati da, kada sam
to pisao, bilo me je malo strah šta
će ljudi u Hrvatskoj reći i ko će me
i kako zbog tog Draže Mihailovića
napasti. Jer, on nije prikazan kao so-
tona, što bi iz hrvatske perspektive
bio red i obaveza, nego je prikazan
kao jedna prilično tragična ličnost.
No, dogodilo se da to niko živ nije
primijetio. Iz toga zaključujem da
su tu knjigu čitali ili ljudi koji su mi
naklonjeni pa su razumjeli o čemu
pišem, ili su mislili da je to neka
moja ekscentričnost, ili nisu shvaćali
o čemu je i o kome tu zapravo riječ.
O Draži sam mogao pisati jer sam
razumio njegove motive. Naravno,
to ne znači da o njemu mislim ni
pozitivno ni negativno. Jednostavno,
on je trodimenzionalna ličnost, koja
je imala i svoju tragiku i motive i

50 Ovaj tekst te smara?

Škrip
biografiju, sve ono što Milošević i
Tuđman nisu imali.“
Iz ovog odlomka je Visković
nekako izvukao zaključak da Jergović
podržava afirmaciju četništva u Srbi-
ji. Takođe, izneo je svoje mišljenje da
Jergović, kao oportunista, to radi da
bi poboljšao prođu svog lika i dela u
,,beogradskoj čaršiji“.
Moj je utisak da se iz ovih
Jergovićevih rečenica jako nategnuto
može izvući ocena da on podržava re-
afirmaciju četništva u Srbiji (da bi se
dopao ,,beogradskoj čaršiji“). To bi se
eventualno moglo učiniti preko toga
što Jergović ističe da je Mihailović
imao svoju tragiku, motive i bio-
grafiju, dok to isto odriče Miloševiću
i Tuđmanu. Da li je to zato što je J.
nije bio živ za vreme Mihailovića ili
zbog nečeg drugog, ne znam, trebalo
bi ga pitati. Međutim, pretpostavljam
da to znači da Jergović i ja imamo
drugačije poimanje ,,tragike“, ,,moti-
va“ i ,,biografije“, ali ne i da Jergović
podržava reafirmaciju četništva u
Srbiji, zato što prosto sagledavanje
neke ličnosti iz atipičnog ugla ne
može nužno značiti i podršku delu te
ličnosti.
U svakom slučaju, po prijateljima
i kolegama Jergovićevim, Visković je
otvorio hajku na njega i de facto poz-
vao na linč, imajući u vidu sredinu
u kojoj J. živi. I tu je počelo ono što
je po mom mišljenju obeležilo ovu
polemiku i što predstavlja ključan
razlog zašto bi tužno bilo nazivati je
polemikom umesto prepucavanjem.
Naime, oponenti nisu odgovarali
jedni na tvrdnje drugih, već su od-
govarali na svoje utiske i formulisali
svoje stavove, kao da je polemika
neko takmičenje u kome se protivni-
ci nadmeću tako što izađu na pozor-
nicu i kažu šta misle, i ne pruže više
od poluodgovora drugoj strani. Kao
gledalac tog takmičenja izvesno bih
se smejao ili smorio, usled skučenosti
onoga što su mi takmičari predstavili.
Za početak, osnovna poenta svih
negativnih reakcija na Viskovićev in-
tervju je bila da je to poziv na linč.
Međutim, Visković ni u jednom tek-
stu (od onih koje sam video) nije
direktno odgovorio na taj prigovor.
Naime, on je svoje izjave posmatrao
kao ,,optužbe“, a tom zamenom je
dobio osnovu za najveći deo svo-
jih daljih rekacija, koje se sastoje
iz daljeg diskreditovanja Miljen-
ka Jergovića na osnovu njegovog
polemičkog stila i ratnohuškačkih
tekstova iz devedesetih.
Međutim, izostala je reakcija
njegovih oponenata koja bi izvesno
pomerila celu raspravu ka konstruk-
tivnoj debati, i polemici kao razmeni
mišljenja i izlaganja argumenata koji
bi služili razjašnjavanju situacija i
problema. Ni Viskovićevi oponenti
nisu zaista marili za ono što je on
pisao, već su iskoristili priliku da
rade na konsolidaciji svojih stavova
prokazivanjem onoga što je opasno i
što ne valja. Kako drugačije objasniti
izostanak reakcija na gorespomenutu
Viskovićevu zamenu teza, i na os-
tatak ozbiljnih optužbi koje je u svo-
jim reagovanjima izneo o tome da
Jergović ima ratnohuškačku prošlost
u glasilima Tuđmanovih tajkuna?
Visković je rekao da je Jergović
manipulant, zato što sam nije uzeo
učešća u debati, već su umesto njega
(a po njegovim instrukcijama, kaže
V.) to uradili njegovi prijatelji, poz-
nanici i kolege. Uopšte, Visković
je želeo kroz celo prepucavanje da
započne preispitivanje lika i dela J.
ali nije naišao na zahvalne sagov-
ornike u svojim oponentima, tako da
nam ostaje da očekujemo dalja pre-
pucavanja u budućnosti.
Sa treće strane, ljudi koji su stali
u Viskovićevu odbranu, kao što su
to uradili učesnici emisije ,,Peti dan“
na HRT-u 4og februara, potpuno su
ignorisali odnos Viskovićeve izjave
i Jergovićevog šireg okruženja, i
umesto toga su se fokusirali na is-
ticanje nedopustivog Jergovićevog
polemičkog tona, koji je, po njima,
dao za pravo Viskoviću da tvrdi šta
je tvrdio i da istraje (umesto daljeg
praćenja ko je kome šta, ostaviću
link za jedan Jergovićev tekst ko-
jim je on završio polemiku sa
Draženom Katunarićem, piscem:
http://www.jutarnji.hr/katunaric-
nije-liberalni-intelektualac-nego-
poludjeli-segrt-hlapic/144019/).
51
broj 2
I tako smo došli do potpune hao-
tizacije ovog prepucavanje gde svako
svakoga čuje, niko nikoga ne sluša, a
svako kaže nešto.
Postoji jedna stvar na koju do sada
nisam ukazao, a koja bi lako mogla
biti (iako nemam čvrstih dokaza,
ali se uzdam u sećanja i pređašnja
iskustva) uzrok Viskovićeve izjave:
Visković je glavni urednik ,,Hrvatske
književne enciklopedije“, koja je
izazvala raznolike reakcije i po-
lemike usled imena koja su se našla
ili nisu našla u tom izdanju. Jedan od
najglasnijih kritičara tog poduhvata
je bio upravo Miljenko Jergović. Is-
postavlja se da je celo ovo prepuca-
vanje nije prva epizoda u odnosu dve
javne ličnosti u Hrvatskoj.
Posebno je važno osvrnuti se na
značaj koje sučeljene strane pridaju
okruženjima, odnosno sredinama u
kojima se sporni nastupi dešavaju.
Viskovićeva gorenavedena tvrdnja
tek postaje zaista opasna po soci-
jalni, ali i fizički integritet Miljenka
Jergovića u okruženju koje dele.
Isto tako, Visković implicira da
Jergovićeve tvrdnje tek u kontekstu
okruženja u kome su izrečene, tj. u
,,beogradskoj čaršiji“, razotkrivaju
njegove prave namere. U oba slučaja
prisustvujemo konstrukciji novog
faktora – okruženja. Kod Viskovića,
okruženje je to kome se Jergović
ulaguje, i sa kojim V. ima manji prob-
lem. Kod Viskovićevih oponenata,
okruženje predstavlja entitet čije
postupke ne možemo predvideti, a
koji mogu postati opasni po Jergovića
zahvaljujući Viskovićevoj izjavi. Za
Viskovićeve oponente okruženje je
ključno, jer je problem upravo u nje-
govom potpaljivanju okruženja, dok
kod Viskovića Jergovićevo okruženje
u trenutku davanja intervjua u Beo-
gradu igra nešto manje značajnu
ulogu. U svakom slučaju, čini se
da je tu Visković sebi dopustio još
jednu grešku, a to je da potpuno ad
hoc konstruiše neku sredinu i prime-
ni je na Jergovićev slučaj. Sa druge
strane, okruženje je kod V. oponenata
ključno mesto učvršćavanja njihovih
stavova i ključna tačka fokusa, i tu se
pokazuje koliko je Visković spore-
Ovaj tekst te smara?
Škrip
dan. On je samo jedan činilac koji
kroz svoj odnos prema okruženju
preti Jergoviću, ali je okruženje,
okruženje koje čini bezimena masa
života, to koje može Jergoviću nau-
diti, a koje treba pacifikovati. Ipak,
u fokusu na ,,okruženje“, gube se
pojedinci, pa tako nije ni postojala
težnja da se Viskovićevi oponenti
predugo zadržavaju na njemu sa-
mom, što je dovelo do umrtvljenja
rasprave.
Zašto Jergović nije lično od-
govorio Viskoviću, i da li njegovo
ćutanje znači nipodaštavanje značaja
Viskovićeve izjave? U svakom
slučaju, smatram da je bitno ukazati
na namerne ili nenamerne neodme-
rene izjave. Sa druge strane, i to je
ono što mi se čini kao tihi, naizgled
manje bitan problem, jeste to što
učesnici u ovoj polemici uopšte
nisu odgovarali jedni drugima na
pitanja i tvrdnje, već su odgovarali
na u svojoj glavi konstruisana pi-
tanja i tvrdnje koja iako slična, ne
odgovaraju onome što je bilo pisano.
Na osnovu te odlike, mislim da
ovo prepucavanje predstavlja poraz
prakse korišćenja tekstom od strane
prakse besomučnog naknadnog
pumpanja postupaka značenjima.
P.S. Pozivanje na Krležu
Visković i još neki sa njegove
strane su se u nekoliko navrata
pozivali na Krležu, na krležijanske
polemike, krležijanski stil vođenja
polemike i t. d. Čini se da je Krleža
merna jedinica za sve. Jergović je
optužen da želi da bude novi Krleža.
Tu se vidi još jedna nesreća od koje
pati deo regionalne književne scene,
a to je etabliranje pisaca i potom
primena etablirane slike na sve i
Fotomontaža: Stefan Beriša
52
broj 2
svašta. Kao vrh ovdašnje polemičke
literature se stalno ističu radovi dvo-
jice pisaca: Krleže i Kiša. I ovde
imamo slučaj pozivanja na Krležu,
barem od jedne strane (Viskovićeve),
što ilustruje potrebu za konstrui-
sanjima okamenjenih principa i
konstanti (ovde sakrivene iza lika
i dela M. Krleže), ne bi li se, ma-
kar i nenamerno, književna produk-
cija stavila u neke aršine. Dogma.
P.P.S. Nacionalizam
Kod Viskovića, za razliku od
njegovih oponenata, je prisutno
korišćenje podelom na nacije. Možda
tu leži ključ za shvatanje njegovog
nerazumevanja Jergovićevog po-
imanja Draže, kao i sklonosti ka
olakom konstruisanju sredine u ko-
joj je Jergović dao sporan intervju.
Ovaj tekst te smara?
Škrip broj 2

Pank dijalektika iliti Love (R)evolution

Piše: Mladen Milanović

“Svaka tema prevazilazi svakog pisca1” .

Lična je i neknjiška pretpostavka da se kulturološki,socijalni, individualni i ostali tipova „progresa“ mogu pratiti
uzevši u obzir specifičnu distinktivnu odliku i prativši je kroz vekove i umove ljudi koji su je kognitivno obrađivali.
Shodno dotičnoj pretpostavci uzimam emotivnoljubavni odnos dvaju osoba kao početni stadijum i tu nit koju plani-
ram da pratim kroz vekove utvrđujući koliko su emocije podložne evoluciji i da li su emocije postale atavizam2 ?

1. Piram i Tizba (Vavilon, protoantika)

“Priča o dvoje mladih koji su bili zaljubljeni jedno u drugo no njihove porodice behu u zavađenom odnosu te nisu
“odobravale” njihovu ljubav. Oboje su ih zatvorili u kuće no oni nađoše pukotinu u zajedničkom zidu njihovih kuća.
Dok ih roditelji nisu nadgledavali pričali su jedno drugome. Jednog su se dana dogovorili da će noću potajno pobeći
iz kuća te se naći pod dudom kod grobnice kralja Nina. Tizba se lako iskrala iz kuće i kad je došla do duda ugledala
je lavicu koja je upravo rastrgla bika. Tizba se uplašila te se sakrila u špilju iz grobnice. Na tlu je bila Tizbina koprena
koju je lavica docnije rastrgala. Kad je došao Piram i ugledao rastrganu i zakrvavljenu koprenu te tragove lavice kraj
nje u očajanju i pomisli da je njegovom krivicom Tizba postala žrtvom predatora te je sebi zario mač u srce. Nakon što
se sve smirilo Tizba je izašla iz pećine i videla je da dud ima crvenu boju svojih plodova, a u njegovoj senci je videla
mrtvog Pirama. U očaju je uzela mač i pridružila mu se3” .

Thisbe, by John William Waterhouse, 1909.,

izvor: jwwaterhouse.com

1 Mladen T. Milanović (možda opravdavanje lične anomaličnosti možda istina (striktno individualna))

2 U smislu zakržljali deo koji nasledismo od predaka (analogija appendix – emocije)

3 Ovde prepričana priča predstavlja Vavilonski mit o kome je Ovidije pisao u “Metamorfozama”

53 Ovaj tekst te smara?

Škrip broj 2
2. Romeo i Julija (krajem XVI veka)

“Nesrećne utrobe tih neprijatelja

rodiše kobno zaljubljenih dvoje...”

Montegi i Kapuleti su dve zavađene veronske porodice. Na glavnom veronskom trgu izbija svađa koja se završava
kneževim upozorenjem. Naslućuje se da je Romeo zaljubljen u Rozalinu, devojku iz roda Kapuletija. Glava familije
Kapuleti organiziuje zabavu, a Romeova ljubav prema Rozalini ga navodi da dođe na zabavu. Na zabavi Romeo
susreće Juliju. Između njih se rađa čista i iskrena ljubav, bez ograničenja koje nameće mržnja između njihovih po-
rodica. Romea i Juliju tajno venčava sveštenik. Kapuletijev sinovac Tibaldo u svađi ubija Merkucija, Romeovog
prijatelja. Želeći da osveti smrt svog dobrog prijatelja, Romeo ubija Tibalda. On zatim ima imperative da pobegne, jer
uskoro dolazi knez. Preneražen prizorom, knez osuđuje Romea na progonstvo u Mantovu, ali njegova osećanja prema
Juliji ga sprečavaju u tome i on se skriva kod franjevca Lorenca. Otac i majka žele Juliju da udaju za Parisa, uglednog
i bogatog plemića. Zbog večne ljubavi na koju se zavetovala udajom za Romea, ona radije bira smrt nego udaju za
Parisa. Fratar Lorenco, želeći da spreči tragediju, daje Juliji napitak koji bi je trebao uspavati, a šalje poruku Romeu
da je ona zapravo živa. Nažalost, glasnik ne dospeva na vreme da došapne Romeu istinu zbog epidemije kuge koja je
izolovala grad. On odlazi u grobnicu Kapuletija i, misleći da mu život bez Julije više nema smisla, ispija otrov i umire.
Neposredno nakon toga budi se Julija. Videvši da joj se muž ubio, iz tuge uzima bodež i oduzima sebi život. Nakon
tragedije, u grobnicu dolaze ostali članovi dveju porodica. Nad mrtvim telima njihove dece oni se mire, jer shvataju da
je uzroktragedije nerazumna mržnja koja je nametnula granice istinskoj i čistoj ljubavi, a time donela nesreću svima.

Juliet, by John William Waterhouse, 1898,

izvor: jwwaterhouse.com

54 Ovaj tekst te smara?

Škrip broj 2
3. Sid Višz i Nensi Spandžen (Sid Vicious and Nancy Spungen) (XX vek)

Oni behu produkt doba nuklearnog rata, nastanak panka je vezan za odbijanje da se prihvate standardi koji
osiromašuju društvo a behu konstantno nametavani do mere ugnjetavanja , pank nije bunt, pank je krik. Elem, Nensi
je bila hirovito dete, superiorine inteligencije, “patila je” od temper tantuma do “dubokog” detinjstva, asocijalni an-
tikonformista suicidalne naravi, sa 15 joj je dijagnostifikovana šizofrenija, sa 16 je krenula na univerzitet sa kog je
izbačena zbog kupovine gandže od strane policajca u civilu, posle otpuštanja sa posla koji je jedva i počela da obav-
lja, počela je da se bavi preprodajom droge. Sa 17 je napustila dom i otišla u Njujork da zarađuje kao striptizeta te je
eventualno postala grupi devojka i preselila se u London gde i počinje njena priča sa Seks Pistolsima i Sidom. On se,
sa druge strane, ubrzo po svom rođenju sa majkom preselio na Ibicu, njegova majka je doduše iščekivala da im
se i njegov otac pridruži ali do tog spajanja nikad nije došlo, ‘mesto toga kasnije mu je našla očuha, vratila se u
Englesku gde je ubrzo njegov očuh umro od kancera. Njegov nadimak (Sid Vicious) potiče iz doba druženja sa
Džonom Lidonom (a.k.a. Johnny Rotten), Roten je imao hrčka koji se zvao Sid i koji je jednom prilikom ujeo
Džona Sajmona Ričija (a.k.a. Sid Vicious) te ga je dotična situacija inspirisala da se nazove Opakim Sidom. Po
legendi, Sid nikad nije ni znao da svira bas ali je bio duh panka, notorna sociopatska protuva koja se do besmisla
i šizoidne idiotarije prema svom maničnom gledištu bori sa društvenim vrednostima.
Prema priči, posle odbijanja od strane Rotena, Nensi je “ušla u emotivnu vezu” sa Sidom i ubrzo su počeli da
žive zajedno, nakon 23 meseca turbulentne veze prožete teškom uzurpacijom narkomanskih sredstava, Nensi i Sid su
nakon konačnog raspada Seks Pistolsa otputovali za Njujork i iznajmili sobu u Hotelu “Čelzi”, tokom narednih neko-
liko meseci Sid je pokušavao da ponovo uspostavi svoju muzičku karijeru a taj period je bio satkan od međusobnih
razmirica, tuča i nuspojave njihove međusobne egzistencije, narkomanijom. Njihova veza se završila 12.10.1978. uz
pomoć noža, prema zvaničnim podacima Sid je tokom jedne od stalnovladajućih razmirica u njihovim životima ubio
Nensi.Sid je potom uhapšen a deset dana nakon Nensine smrti je pokušao da izvrši suicid, ubistvo je priznao rečima:
“I stabbed her, but I didn’t mean to kill her. I loved her, but she treated me like shit”. Pušten na kauciju i “oslobođen”
iz bolnice (u koju je primljen zbog pokušaja suicida), Sid je našao novu devojku i kako je izgledalo započeo “čist”
život, međutim 1.2.1979. Sid je nađen mrtav, a autopsija je pokazala da je umro od predoziranja heroinom. Nekoliko
dana nakon kremacije, njegova majka je u džepu jakne našla suicidalnu poruku koja je glasila:” We had a death pact,
and I have to keep my half of the bargain. Please bury me next to my baby in my leather jacket, jeans and motorcycle
boots. Goodbye”.
Pošto je Nensi bila sahranjena na Jevrejskom groblju a Sid, koji nije bio Jevrejin nije imao prava na to, legenda
dalje kaže da je Sidova majka posle kremacije posula njegov pepeo po grobu Nensi Spandžen tako da su “ostali za-
jedno” i u smrti.

Sid and Nancy, izvor: superseventies.tumblr.com

55 Ovaj tekst te smara?

Škrip broj 2
4. … iliti personalni panperspektivizam

Ljubav a priori podrazumeva komunikaciju između dva entiteta,ma na koliko nesvesnom nivou se ona odigravala.
Svoju teoriju komunikacije baziram na postojanju univerzalne distinkcije u percepciji i simbolici između svih ver-
balno/neverbalno sposobnih naseljenika vaseljene. Šta su lekseme ako ne pokrovni sloj emotivnih sklopova duboko
usađenih u nama? Moja je pretpostavka da pod jednom rečju čovek podrazumeva mnogo više od onoga što je sposo-
ban da verbalizuje, ti verbalni “bozoni” jesu emocionalni sklopovi koji se sastoje od tušte i tme sastojaka, delova kao
što su:sopstvena empirija, usađeni kulturološki motivi,predrasude,zaključci (formalni,neformalni), indoktrinacioparti
etc. Svaki čovek1 se rodio tako da je imao prilike da iz različitih perspektiva percipira svet (“And we have just one
world (?) but we live in different ones2” ) te je pretpostavka da ćete ako pitate čoveka “Šta je vrlina?”(ukoliko uopšte i
dobijete odgovor a i nedavanje odgovora je striktno individualne prirode “jer se od svega na ovom svetu može pobeći
samo nikad od sebe”) dobiti relativno različitu verbalizaciju. Pokrovi se mogu unekoliko poklapati (što može biti
rezultat socijalizacije,socijalne indoktrinacije, obrazovanja (dakle indoktrinacije)) ali ja doista smatram da je u emo-
tivnom “bozonu” ključ ljudske komunikacije, moj svet će uvek biti drugojačiji od tvog jer su nam perspektive večito
različite ma koliko anatomski i moždanostrukturalno “isti” bili. Dolazimo do pitanja procesa učenja,reči “dodekaf-
onija” “albifikacija”, “dulcifikacija” puštene u mikrosvet bivaju obrađene perceptivnim aparatom koji je individualne
prirode (kao i sve što je i moguće “znati”) tako da one a posteriori izgrađuju emotivne “bozone” koji spregnuti indi-
vidualnim iskustvom,motivacijom,pažnjom i ostalim nusfaktorima u momentu inkorporiranja sačinjavaju lingvosvet
jedinke. Ljudi govore reči, one su istog morfološkog sklopa ali je semantika interiorizovano večito različita te sam
sklon da zaključim da su mogućnosti same ljudske komunikacije striktno deficitarne te da je ljudski život sazdani tunel
u kome ništa nije deindividualizirano.Možda je nezahvalno upotrebljavati sintagme poput “emotivni sklop” jer se onda
postavlja pitanje da li se emocionalni doživljaji razlikuju od jedinke do jedinke no to ne rabi u smislu komunikacije
jer je ovde u pitanju verbalizacija emocionalnih doživljaja. Neverbalna komunikacija po empiriji sačinjava veći deo
komunikatornog spektra između dvaju jedinki. Smatram da je i ova vrsta komunikacije selfperspektivna te da različiti
pokreti i gestikulacija imaju različito značenje za različite subjekte na osnovu raznoraznih produktkontraprodukta koji
utiču na percepciju i evociranje (ne uključujem radikalizam u postavku).“Da li ljudi komuniciraju?“ Da, no je njihova
komunikacija santa leda (ili još rigorozniji prirodni „nedostatak“), čisto pokrovna i semantički najuže limitirana. Kakve
sad to veze ima sa ljubavlju? Kao što napomenuh, ljubav kao vid emotivne komunikacije jeste „nekonzistentni entitet“.
Pravim distinkciju na dva kova ljubavi: 1) Genetsku i 2) Duhovnu, pod ovom prvom, ljubav definišem kao nuspojavu
seksualne težnje tj. težnje za razmnožavanjem, opstankom i rasprostiranjem sopstvenih gena u daljim eonima, pod
ovom drugom podrazumevam „aseksualno razmnožavanje“ tj. razmnožavanje koje ne mora striktno uključivati telesni
kontakt, altruizam (sublimirani egoizam), usvajanje potomaka od strane „neplodnih“, ustajanje bakicama u krcatom
busu pa se čak i određeni tipovi suicida mogu tumačiti pojmom „duhovne ljubavi“. Majka voli dete jer je u njega usa-
dila dvostruku ljubav (genetsku i duhovnu, genetsku propuštanjem istog kroz sopstvenu matericu, a duhovnu odgaja-
njem) i kad biste postavili majku pred realnu situaciju žrtvovanja jednog od dvaju dece (ono koje je njeno i ono koje
je tuđinovo), po pretpostavci će žrtvovati tuđe i na taj način će njena genetska muka imati smisla i ona će nastaviti da
živi kako zemaljski tako i duhovno, a u slučaju žrtvovanja sebe ona nastavlja da živi u kolektivnoj svesti ljudstva kao
nešto što se „naziva“ heroj, biološki je mrtva (ako izuzmemo genetsku prenesenost na svoje dete) ali je duhovno živa,
dok ukoliko bi žrtvovala svoje dete, nastavila bi „duhovno“ da živi ali bi nastavila i anomalično biološki da egzistira
(anomalično jer je ubistvom svog deteta po defaultu smanjila sebi eonizacijski period3). Čin skakanja policajca pred
ubrzanodolazeći voz radi spašavanja palog putnika jeste herojski čin što je u stvari „romantizovani“ akt produženja
sopstvenog života.
Ljubav je u oba slučaja nuspojava neke sorte razmnožavanja, opstanka, ljudi ne vole ljude već sopstvene slike o
dotičnim ljudima.
Ne postoji ljubav koja nije egoistična jer u tom slučaju ne bi postojao ni čovek.

5. Masa u energiju, energija u masu, to be continued....

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Ovo je doba rasplamsalog utilitarizma, ovo je doba kad i Agnus Dei pruža blowjob.
Do what thou Wilt.

Revoluciji, Mladen T. Milanović

1 Želim da ukažem na apsurdnost donošenja zaključaka u ime drugih, tako da pod svaki zaključak podrazumevam sopstveno viđenje tuđe perspektive
jer jedinka ne može da se „uvuče“ u bulbus occuli i ostale perceptivne aparate „tuđinke“. To dalje vodi do zaključka da je i ova teorija apsurdna za
sve individue koje nisu ja.
2 Dire Straits – Brothers in arms, stih apstrahovan iz antimilitarističke materije a treba da bude funkcionalan u smislu panperspektivizma
3 U smislu stepen življenja u narednim eonima

56 Ovaj tekst te smara?

Škrip
Intervju: Besne Gliste
Razgovor sa Besnim Glistama
(Julius i Filip) – Razgovor vođen na
Novom Radio Beogradu (razgovor
vodili Dane Popović i Milan Škobić)
15.2.11-e.
Predstavljamo dva člana ben-
da, koji zadnjih godinu dana krasi
klubove u krugu dvojke i tera mlada
srca da ubrzano kucaju u ritmu revo-
lucije: Filip Marković i Julijus Velk-
er.
Š: Eto, gospodo, predstavite nam
sebe i svoje kolege.
J: Mi smo Besne Gliste, rege rep
bend iz Beograda. Sa nama još u
bendu sviraju Božidar Kaluđerović,
on svira đembe, mada je naš glav-
ni perkusionista, Novica Vujović,
koji je sada na Kipru, Ludi... Zoran
Fotografija preuzeta iz arhive benda
Ostojić, on svira isto konge, svira
Vuk Radovanović bas, Fudži, to jest
Miloš Đoković klavijaturu, Damjan
Aleksić Če svira bubjeve, i Miroslav
Matković svira miksetu, i to je manje
više to. Ja sviram gitaru, a eto, sebe
sam rekao prvog, pošto sam najbolji
D: Doneli ste nam pesmu da čujemo,
to je lepo.
F: Pesma je ono, neki krš demo, koji
je tako skupo koštao a slučajno nas-
tao, nešto na brzinu...
D: ’Ajde odma’ razbijamo tabue.
Koliko je koštao? Čuli smo da ste ga
snimili za deset hiljada evra u studiju
Marka Miloševića...
F: Sto pedeset evra, u *ndergroun*
studiju, evo reklame za studio...
J: Očajan je demo, nemojte tamo da
57
broj 2
snimate!
D: U, niste smeli to da kažete, goto-
vokgasi se, kraj.
(Pesma ,,Tišina 222“)
Š: E, sada ide nešto drugo. Mi smo
sada čuli ovu pesmu, zaista odlična,
sa citatima iz urbane kulture (tema
,,Otpisani“)..
D: Odlična pesma. Mi uopšte ne mis-
limo da je loš snimak. Ne znam zašto
vam se ne sviđa. Da li ste vi perfek-
cionisti pri pravljenju vaših pesama
ili šta?
J: A pa perfekcionisti? Nismo, ali
jednostavno mislimo da snimak
ne vredi te pare kojim smo ga pla-
tili, pošto smo jednom ranije snimili
nešto što je lošije od ovoga, ali nije
sto četrdeset evra lošije. Jednostavno
Ovaj tekst te smara?
Škrip
mislimo da je snimak preplaćen.
D: Pomenuli ste da je lik u studiju
rekao da mora da vas izuje da bi vam
napravio dobar snimak. Koji broj je
bio u pitanju?
J: Pa nije nam konkretno nikakav
broj spominjao. Ma dobro, lik je taj
u suštini super, samo što, nije nam
uradio ono što je obećao, pa smo mi
možda sada malo ljuti. Rekao je da
će da napravi neki miks, ali to nije
uradio. U svakom slučaju smo mu
zahvalni jer smo svirali tamo šest,
sedam, osam sati, i sve je bilo u redu.
D: Vreme je za našu omiljenu igru
– Pitanja sa papira: Koliko dugo svi-
rate i kako ste počeli i sl.
F: Pa brate, počelo je, ne znamo ni
mi kako. Pa upozali smo se na faksu
i bili smo u fazonu da sviramo. A sad
radimo...
J: Radimo oko godinu dana, tačnije u
subotu (19. 2.) će biti godinu dana...
svirka će biti tim povodom, sa White
City Massive-om ćemo svirati,
bend dosta srodan po pravcu i
razmišljanju...
Š: Koliko često svirate? Evo imali
ste svirku pre neki dan, za par dana
opet... dosta često svirate.
J: Da da, ja ne znam šta je sa dru-
gim bendovima, samo nas zovu. To
je možda zato što smo zanimljivi
na sceni, nas puno i peglamo dobru
muziku, ali ono, sviramo, ja ne mogu
da se požalim, dosta često, ja bih čak
možda voleo da sviramo i manje, zato
što bi se tada koncentrisali na vežbu i
na stvaranje novih pesama.
D: Zanima me da li postoji neki pre-
sek svih vaših muzičkih ukusa koji
su totalno različiti? Ne moraju svi,
ali bar dobar deo vas, da baš gotivi
neki bend?
F: Za bend ne znam, ali neki presek
bi sigurno bio rege, ono što svi iz
benda...
J: Tako je. Rege manje više svi iz
benda vole da slušaju, i svi osećaju
rege, i to je ono najbitnije...
Fotografija preuzeta iz arhive benda
58
broj 2
D: I u šta biste se onda svrstali?
Š: Vi ste sa jedne strane rekli rege-
rep, ali evo sad ste ipak stavili ak-
cenat na to koliko ste različiti...
F: Rege rep pomešan sa džezom,
malo hard kora...
D: To smo hteli da čujemo, kako
rege-rep ako ima šutke na svakom
koncertu?
J: Pazi, mi sviramo rep, rege, hard
kor, ska, što su ti muzike mnogo
srodne, po razmišljanju. Ti kad
uzmeš jedno razmišljanje regea, kao
jednog slobodoumnog razmišljanja,
oplemeniš ga malo sa repom koji je
isto to samo u novije vreme, i dodaš
na to energiju i bunt hard kora i skaa,
i ti dobiješ... Besne Gliste.
D: Razbijamo tabue svakodnevno.
Dakle, koliko ste para zaradili, a ko-
liko ste para dali do sad?
J: Pazi, to koliko smo zaradili je
suma poprilično smešna da se uopšte
i pomene, a koliko smo dali, pazi, ja
ne gledam kao da sam nešto dao.
Ovaj tekst te smara?
Škrip
Jednostavno, ako imaš bend, imaćeš
i neke izdatke svakako, ako sviraš
narodnjake imaćeš više prihoda nego
rashoda, ali ako radiš autorske stvari
u nekom malo više nekomercijalnom
fazonu, jednostavno ćeš imati mno-
go više izdataka, ali jednostavno, da
mi to ne volimo, mi to sada ne bi ni
radili, na kraju krajeva, ništa nema za
džabe.
D: A da li misliš da je tako svuda u
svetu ili samo kod nas?
J: Pa tako je generalno svuda, mladi
bendovi kada se probijaju uvek će
imati više rashoda nego prihoda.
D: Ali pazi, kako su plate veće svuda
u svetu, tako je možda veća i plata
mladih likova koji sviraju takvu
muziku..
J: Tako je, ali to više nema vezu sa
mladim bendovima. Jednostavno,
mladi bendovi kada počinju imaju ve-
like izdatke. I meni je ok da ja plaćam
probu tamo neku veću sumu, ako treba
za neku svirku da iznajmim opremu, ali
jednostavno u ovom stadijumu sada, mi
je najbitnije da budem na nekoj nuli.
Jako je suludo da na nama gazda zaradi
neke veće pare, to veče što će nama doći
nešto ljudi a da mi ne dobijemo ništa,
a opet brate, ako, već sviramo, daj da
budemo na nekoj pozitivnoj nuli, za
sada, a posle ćemo valjda da vidimo, da
pređe u neku ozbiljniju priču.
D: A koliko zaradi gazda na vama?
J: Pa to jednostavno ne možeš da znaš...
F: Koliko se popije...
J: Znaš. Gazda najviše zaradi na
šanku, te ulaznice i to, to manje više
mu je sve super i plus. A pogotovo
ta glupa garderoba, koja je obavezna.
A šta ako ja neću da ostavim jaknu?
Ja tamo držim ličnu kartu, ključeve
od stana, ne znam, i ja sad treba to
nekome da ostavim? Ne pada mi na
pamet.
Š: Kakve su inače gazde?
J: Sa jedne strane imali smo jako
loša iskustva sa gazdama, a sa druge
jako dobra. Jer pazi, oni su ti takvi,
da manje više ko je dugo u tom poslu
održavanja nekog kluba postane jed-
nostavno – đubre. Više ga ne zanima-
ju mladi bendovi i da tu neko svira,
nego on to sebi pretvori u novčanice.
No dobro, to je nekakva profe-
sionalna deformacija, ali opet imaš
gazde koje su super, koje nam izlaze
u susret, i trude se koliko mogu da
nam obezbede stvari za svirku. Dok
nekima moraš da diktiraš sve u kabl
šta nama treba, jer ako toga nema,
nećemo ni svirku imati. Imali smo
jedno baš loše iskustvo, a imali smo
i dobra. Zavisi od čoveka do čoveka.
D: Pa dobro, je l onda može da se
kaže da su u principu veće šanse da
će gazda od 50 godina biti đubre, dok
će vam onaj od 26 godina pre izaći u
susret?
J: Sigurno.
Š: A da li ćete da izdajete nešto?
F: Još je to jako daleko...
J: Još je to daleko, ali pazi, i da
nađemo nekog izdavača za ovakvu
muziku u Srbiji, ja ne znam šta bismo
mi od toga imali?
F: Ko će da kupi taj CD? Ko će da
izdvoji dvesta dinara, kada ima to na
jutjubu...
D: Možda vam je hendikep to što ne
pevate na engleskom, jer to bi onda
mogli da se ustremite i na neko zah-
valnije tržište?
F: Pa gajimo domaću kulturu...
D: Pa ok, ali da li će ona da gaji vas?
F: Nema to veze, srpski jezik je lep
jezik...
Š: Svaki jezik je lep.
J: Jednostavno, u ovom prvom perio-
du u bendu, svima nam je lakše da se
izrazimo na srpskom. Jer jednostav-
no, kada pišemo hip hop tekstove,
koji zahtevaju određene veštine u
pisanju, i sklapanju i konstruisanju
reči i rečenica, treba mnogo da se
radi da bi ti mogao da napraviš do-
bru i kvalitetnu pesmu na engleskom
jeziku. A mol je a mol i na engleskom
i na srpskom, ali poenta je, treba da
se radi mnogo za tako nešto.
Š: Dobro, sada kada smo se dotakli
jezika da se dotaknemo i onoga što
govorite tim jezikom. Koja je poruka
vaše muzike, vašeg čega god što vi
doživljavate kroz tu muziku, i šta
time i kome vi hoćete da poručite?
Šta god da je to što gurate kroz muzi-
ku, samo ga opišite i recite.
J: Pa pazi, poruka naših pesama je da
ljudi jednostavno budu prirodni, da
shvate šta se dešava oko nas pre nego
59
broj 2
što nam popiju mozgove tamo neki
ljudi u nekim odelima...
Š: Znači to je podela na dve vrste
ljudi?
J: Jednostavno, neka sloboda, ali
ne sloboda fizička, nego mentalna.
Svoj um ljudi moraju da oslobode,
da shvate da ono, ,,u rata šaljete brata
protiv brata, a rukuju se pesnice kad
zatvore se vrata“, razumeš?
F: Da, mi se obraćamo mladim ljudi-
ma, pre svega, i govorimo o nekim ne
sada prevelikim stvarima, nego samo
da se poštuje drugi, mir, ljubav, kako
to sve već ide, ali, ono što ne želiš
tebi da se desi, nemoj da radiš drugi-
ma, jednostavna poruka. I, naravno,
protiv sistema zato što...
J: ...zato što „sistem je kesa“.
Š: Kako doći do tog stanja
oslobođenosti?
F: Da manje težimo ka materijalnim
stvarima, da manje gledamo u ekrane
i da manje ekrani gledaju u nas.
Nemam pojma, lepo je da tehnologi-
ja napreduje i ceo taj tok čovekovog
razvijanja, ali zaboravljamo jednu
bitnu stvar, da štetimo sebi. Počeli
smo da modifikujemo biljke, da se
igramo boga.
Š: Uf. Ajde da pričamo malo o sceni,
njenim dobrim i lošim aspektima i
ljudima koji je čine i koji rade u njoj...
J: Znaš kako, rege scena kod nas
skoro da ne postoji, a trebalo bi da
postoji, a rep scena kod nas postoji,
a možda bi trebalo da ne postoji. A
da bi postojala rege-rep scena, treba
publika, a i ljudi koji su spremni da
sviraju.
F: Ima, ima još grupa koje su stvarno
dobre i koje pokušavaju da se pro-
biju. Na primer Zaa, sasvim dobar
bend, oni su polako počeli da se ugu-
ravaju, ali nekako, druge muzike...
uvek postoje umetnost i kič, a kič je
danas preovladao u Srbiji, tako da...
D: Pa širom sveta je preovladao...
F: Da, širom sveta, tako da ne mogu
neki stvarno dobri bendovi, ne samo
rege, nego svih vrsta muzike, da se
probiju, zato što je masi servirana
neka totalno kič muzika koja nema
veze sa vezom i nema poruku ni-
kakvu u sebi...
J: Pazi, dobrih bendova, nama srodnih
Ovaj tekst te smara?
Škrip
ima. Na primer White City Mas-
sive koji smo već ishvalili je stvarno
odličan bend, ima FC Apatride UTD,
koji su možda naš najuspešniji naš
rege bend posle Del Arno Band-a.
D: Kako je koncipiran vaš stvaralački
rad?
J: Znaš kako, ono, ko radi taj i greši.
Jednostavno, sviraš kući, dođeš do
neke ideje, pišeš neki tekst, gledaš to
da sklopiš. Dođeš na probu sa nečim,
znaš. Jednostavno, kada se rade
pesme, fora je da se na probu dođe
sa nečim. Mislim, super pesme mogu
da nastanu iz džemova. Evo baš ova
Tišina 222 je došla iz džema basiste
koji je svirao nešto i mi smo to ispra-
tili i stvarno je ispala super pesma, a
opet neke druge pesme su sklapane
iz delića. Jednostavno, doći na probu
sa idejom jednostavno štedi mnogo
vremena. Na probu treba doći sa ne-
kim kosturom ili barem sa delovima
te neke slagalice od koje na kraju
ispadne pesma.
Š: Znači, slagalica od raznih delova.
J: Vidi, naše pesme imaju mnogo
različitih delova, koje se mi trudimo
da sklopimo u jednu lepu celinu, da
to bude jedna skladba. E sad, tu će
neko doći da ti kaže, ,,zar se rege ne
radi po nekom osećaju“. Radi se rege
po osećaju, ali rege je prvenstveno
ideja, zato to i ima ime, zato se to i
Fotografija preuzeta iz arhive benda
nekako zove, pa ljudi kada čuju
određeni ritam, znaju da je to rege.
D: Pitanja sa papira: koji je najbolji
klub gde ste svirali?
J: Znaš kako, svi su klubovi različiti.
Na primer, na Akademiji, je bila
najbolja oprema, najbolje ozvučenje,
najbolja bina, sve ful, a opet, evo
sad na poslednjoj svirci falile su
neke druge stvari. Falila je orga-
nizacija. A u Ciklonu je super, ljudi
nam uvek izađu u susret, ,,šta vam
treba, donećemo, evo vam para“, ali
sa druge strane, nikada to ne zvuči
tako lepo zato što im je oprema lošija
malo.
D: Za pred kraj: kada biste do kraja
života imali samo to što sada dobijate
od imanja benda, da li biste to radili
do kraja života? A da pritom radite
osam sati dnevno neki drugi posao?
J: Pa naravno, zato što je to prvenst-
veno ljubav, i neka vrsta hobija, i ba-
rem ja sam u fazonu da ću ceo život
da stvaram. Nekako sam sebe us-
merio tu, da jednostavno ja to želim
i to radim. A sad, to mi neće platiti
račune, neće mi dati hranu na stolu,
moraće da se radi nešto. Najviše
bih voleo kad bih mogao od muzike
mogao da zarađujem za prostojan
život.
D: Da imaš fotelju da sedneš.
J: Da imam neku stolicu lepu, ne
60
broj 2
mora da bude fotelja, ali mislim da to
nažalost nije moguće kada se radi o
ovoj vrsti muzike, koja se ne emituje
sa nekih tamo televizija živopisnih
boja...
D: Koliko ste daleko od ostvarenja
svog sna? Da li vam skoro puna Ak-
ademija ispuni srce i život, ili bi ste
hteli nešto više?
J: Znaš kako, ne radi to tako. Nekada
nije bitan kvantitet, bitan je kvalitet.
Sada ako mi sviramo, ako sa bine
šaljemo neki dobar vajb na publiku,
ako se svi dobro osećaju i svi krenemo
da đuskamo, da se zezamo, pa bila u
Akademiji ili u Žici, nema veze.
Š: Znači atmosfera je najbitnija?
D: Da li biste svirali da dođe jedan lik
da vas sluša?
J: Najbitnije je da se mi osećamo do-
bro dok sviramo. A drugo, ako smo
mi negde zakazali svirku, i ako dođe
samo taj jedan lik, mi ćemo njemu da
sviramo kao da je ne znam... onda je
taj lik baš fan, ili je ortak.
D: Nisam zadovoljan odgovorom.
J: Nisam ni ja pitanjem.
Š: Zašto ti nisi zadovoljan odgovo-
rom?
D: Pa nisu mi dali odgovor nego su mi
samo rekli da to ne ide tako...
Š: Pa dobro, to je njihov odgovor.
J: Jednom kad ti budeš svirao, onda
će tebi biti jasno.
Ovaj tekst te smara?
Crta: Jelena Šapić
Impresum:
Izdavači:
Omladinski odbor za obrazovanje, Vojvode Hrvoja 17, 11000 Beograd
Klub OPA “Omladina pokreće akciju”, Knez Danilova 4, 11000 Beograd
Za izdavača:
Naim Leo Beširi

Glavni i odgovorni urednik:

Milan Škobić
milan.skobic@ooo.org.rs

Izvršni urednik:
Ognjen Kojanić

Redakcija:
Stefan Beriša, Petar Čekerevac, Milica Drakulić, Aleksandar Gubaš, Ana Jakimska, Nata Kovačević,
Vasilije Marković, Mladen Milanović, Jelena Šapić

Saradnice/i:
Marjan Biočanin, Dejan Matlak, Dušan Milanović, Marko Mitranić, Rastko Pocesta

Korektor:
Aleksandar Gubaš

Design & dtp:

Dane Popović

Štampa:
Online izdanje

Kontakt:
skrip@ooo.org.rs

Časopis Škrip je neprofitno izdanje koje se distribuira besplatno. Tekstovi i stavovi objavljeni u ovoj
publikaciji vlasništvo su autora i ni na koji način ne mogu odražavati zvanične stavove Omladinskog
odbora za obrazovanje i Kluba OPA “Omladina pokreće akciju”.