VILIJAM VORDSVORT : ''Poezija i poetska dikcija'' - predgovor 2. izdanju ''Lirskih balada'' 1802.g.

. Prva zbirka je bila ogled : u kojoj meri se izborom pravog ljudskog govora u stanju slikovite emocije, moe postii ona vrsta i kvalitet zadovoljstva, koje pesnik moe da ostvari racionalnim trudom. Vordsvort daje sistemsku odbranu teorije na osnovu koje su njegove pesme pisane, jer ako se budu ostvarila njegova gledita, bie stvorena nova kola u poeziji. Smatra se da pesnik daje formalnu obavezu da e potovati odreene navike asocijacije misli on itaocu stavlja do znanja da e u delu neke vrste ideja i izraza biti prisutne, a neke iskljuene. Oni koji su navikli na gizdavost i uplju frazeologiju, oseae se udno i neobino itajui ovu knjigu. Glavni cilj : da se odaberu dogaaji i situacije iz obinog ivota, i da se opiu odabranim jezikom kojim stvarno ljudi govore, ali istovremeno da se obaviju i oboje matom, da bi obine stvari bile prikazane umu u neuobiajenom vidu; da se ti dogaaji i situacije uine zanimljivim, tako to e se u njima pokazati osnovni zakoni nae prirode (prvenstveno ako se to odnosi nain na koji vrimo asocijaciju ideja kad smo uzbueni). Skroman seoski ivot tu se bitne strasti srca manje obuzdavaju, i izraavaju otvorenijim i naglaenijim jezikom, elementarna oseanja koegzistiraju u stanju vee jednostavnosti, a ljudske strasti se objedinjuju sa divnim i stalnim oblicima prirode. Jezik tih ljudi je usvojen (- i oien od svih trajnih uzroka nedopadanja i vulgarnosti), jer oni saoptavaju svoja oseanja i pojmove jednostavnim i netraenim izrazima proistekao iz esto ponavljanog iskustva i pravilnih oseanja, taj jezik je stalniji i filozofskiji od pesnikog. Postoji trivijalnost i vulgarnost, i misli i jezika, u nekim savremenim pesmama Vordsvort smatra da to nije sluaj sa njegovim, jer svaka od njih sadri dostojnu svrhu. On nije uvek pisao sa unapred zamiljenom namerom, ali njegove navike razmiljanja su tako podstakle njegova oseanja da ona sobom uvek povlae i odreenu svrhu. Jer svaka dobra poezija je spontan izliv snanih oseanja. Pesniki proces stvaranja : Vredne pesme stvara samo ovek koji dugo i duboko razmilja, poto je obdaren vie nego obinom organskom osetljivou. Izlive oseanja doteruju i vode nae misli, a one predstavljaju sva naa prethodna oseanja posmatranjem njihovih meusobnih odnosa, mi otkrivamo ta je zaista vano za ljude. Ponavljanjem i produavanjem tog procesa, naa oseanja e biti povezana sa znaajnim predmetima, i tako e (ako smo obdareni velikom osetljivou) da se stvore izvesne navike ljudskog uma povinujui se njima, mi emo biti u stanju da opiemo predmete i izrazimo oseanja takve prirode i u takvoj meusobnoj vezi, da itaoevo razumevanje mora biti u izvesnoj meri olakano, a njegove simpatije ojaane i oiene. Dakle : svaka od ovih pesama ima neku svhu, zato to oseanje izraeno u njima daje znaaj radnji i situaciji, a ne obrnuto. Ova razlika je bitna, zbog opteg znaaja teme - tema je izuzetno vana. Ljudski um ima sposobnost da se uzbudi i bez primene grubih stimulansa pokuaj stvaranja i uveavanja te sposobnosti je jedan od najboljih zadataka pesnika, posebno u vreme kada mnogi uzroci otupljuju razabirajue snage ljudskog uma (veliki nacionalni dogaaji, urbanizacija...). Stil : personifikacije apstraktnih ideja su potpuno odbaene, kao obino sredstvo da se stil uzvisi i digne iznad proze. Vordsvortov cilj je da podrava i usvoji pravi ljudski govor, a takve personifikacije nisu prirodan i stalan deo tog govora, ve figure koje su mehaniki instrument stila. Takoe, Vordsvort ulae dosta truda da izbegne poetsku dikciju da bi jezik uinio bliim ljudskom jeziku. Uvek se trudio da paljivo dri na oku svoj predmet, i smatra da su njegove misli izraene jezikom koji odgovara njihovom respektivnom sadraju. Jezik velikog dela svake dobre pesme, ak i najuzvienijeg karaktera, ne mora ni u kom pogledu, osim u vezi sa metrikom, da se razlikuje od jezika dobre proze ustvari, neki od najzanimljivijih delova najboljih pesama su jezik proze, kada je proza dobro napisana. Dakle : ne postoji, niti moe postojati, bilo kakva bitna razlika izmeu jezika proze i metrike kompozicije. Jedina tana antiteza prozi jeste metar, a i to nije strogo odreena antiteza, jer se stihovi i metriki odlomci pojavljuju sasvim prirodno i u prozi.

Vordsvort preporuuje jezik poezije koji je u najveoj meri selekcija jezika kojim ljudi govore, koja e potpuno odvojiti kompoziciju od niskosti i vulgarnosti obinog ivota. Ako se tome doda jo i metrika stopa, stvorie se raznovrsnost sasvim dovoljna za uivanje zdravog ljudskog uma. Ako je pesnikova tema razumno izabrana, ona e ga prirodno dovesti do strasti, iji e jezik, ako se odabere istinito i pametno, neophodno morati da bude uzvien i raznolik, i iv metaforama i figurama. Hedonistiki i etiki cilj poezije : Vordsvort smatra da zadovoljstvo koje eli da prui itaocu, mora potpuno da zavisi od pravilnih pojmova o ovoj temi, a to zadovoljstvo je samo po sebi od velikog znaaja za na ukus i moralna oseanja. Ako se prihvate njegovi zakljuci, onda e ocene o delima najveih pesnika biti mnogo drugaije nego to jesu, a naa moralna oseanja, koja utiu i koja su pod uticajem tih ocena, bie popravljena i preiena. ta je pesnik ? Pesnik je ovek koji govori ljudima; obdaren je ivljim senzibilitetom, veim entuzijazmom i nenou, bolje poznaje ljudsku prirodu, i ima duu veu nego obian ovek. Pesnik je ovek zadovoljan svojim linim strastima i voljom, i vie nego drugi raduje se ivotnom duhu koji je u njemu; on uiva u kontemplaciji tenji i strasti koje se manifestuju u zbivanjima sveta, i osea nagon da ih stvara i tamo gde ne moe da ih nae. Pesnik ima sposobnost da odsutne stvari utiu na njega kao da su prisutne, sposobnost da sebi doara strasti koje su daleko od toga da budu iste kao one koje proizilaze iz stvarnih dogaaja. Zbog svega toga, i iz prakse on je ovek koji je stekao veu spremnost i mo izraavanja svojih misli i oseanja, a posebno onih koje se raaju u njemu bez neposrednog vidljivog uzbuenja. Jezik koji mu dolazi od te sposobnosti, mora esto da bude ispod onoga kojim govore ljudi u svakodnevnom ivotu, pod stvarnim pritiskom tih strasti, ije senke pesnik stvara ili osea da se stvaraju u njemu. Dakle, dokle god pesnik samo opisuje i imitira strasti, njegov posao je donekle mehaniki, u poreenju sa slobodom i snagom stvarne i materijalne radnje i patnje. Zato pesnik eli da svoja oseanja priblii, pa ak i poistiveti sa oseanjima onih lica koje opisuje; jer on opisuje sa naroitim ciljem da prui zadovoljstvo. On e primeniti naelo selekcije, prilikom uklanjanja onoga to bi inae bilo bolno ili runo u strasti; osetie da nema nikakve potrebe da se obmanjuje i uzdie priroda; i verovae da nikakve rei, koje njegova mata ili uobrazilja mogu sugerisati, nee moi da se porede sa onima koje su emanacija stvarnosti i istine. Aristotel je rekao da je pesnitvo najvie filozofsko od svih knjievnih dela i ono to i jeste, jer je njegov cilj istina, ne individualna i lokalna, ve opta. Ona ne poiva na spoljanjem dokazivanju, ve nju strast nosi direktno u srce. Poezija je slika oveka i prirode. Pesnik pie samo sa jednim ogranienjem da prui neposredno zadovoljstvo ljudskom biu. Potreba za stvaranjem neposrednog zadovoljstva nije degradacija pesnikove linosti ve potvrda lepote u vasioni, i poast koja se ukazuje prirodnoj i nagoj dostojanstvenosti oveka, velikom elementarnom principu zadovoljstva, na osnovu koga on saznaje, osea, ivi i kree se. Gde god saoseamo u bolu, to saoseanje je stvoreno i odravano tankim nitima sa zadovoljstvom. Mi ne raspolaemo nikakvim znanjem osim onog koje je izgraeno na zadovoljstvu, i koje u nama postoji jedino putem zadovoljstva. Pesnik posmatra oveka i predmete koji ga okruuju kako deluju i reaguju jedni na druge, i kako stvaraju kompleksne odnose bola i zadovoljstva; posmatra oveka u njegovoj sopstvenoj prirodi i njegovom svakodnevnom ivotu, kako o tome razmilja sa izvesnim kvalitetom neposrednog znanja, sa izvesnim uverenjima, intuicijama i dedukcijama; posmatra ga kako u toj sloenoj sceni ideja i oseaja nalazi predmete koji neposredno izazivaju u njemu saoseanje praeno prevagom zadovoljstva. On posmatra kako su ovek i priroda u sutini prilagoeni jedno drugom, a ovekov um kao ogledalo najlepih i najzanimljivijih svojstava prirode. Poezija i nauka : Tako pesnik opti sa celokupnom prirodom sa ljubavlju koja je slina ljubavi naunika. Znanje pesnika i naunika lei u zadovoljstvu; ali znanje pesnika je neophodan deo nae egzistencije, nae prirodno i neotuivo naslee, dok je znanje naunika lina tekovina naunik trai istinu, pesnik se raduje njenom prisustvu. Poezija je dah i finiji duh svakog znanja, ona je izraz pun strasti na licu svake nauke. Pesnik, strau i znanjem, sjedinjuje ogromno carstvo ljudskog drutva. Poezija je prva i poslednja od sveg saznanja ona je besmrtna koliko i ljudsko srce.

Sve to vai za poeziju uopte, a posebno za one delove pesnikog sklopa u kojima pesnik govori kroz svoje likove. Zato su dramski delovi pesnikog sastava nesavreni ukoliko skreu sa puta pravog prirodnog jezika, i ukoliko su obojeni linom pesnikovom dikcijom. Meu osobinama koje su nabrojane kao presudne za pesnika, ne postoji nita to bi se bitno razlikovalo od drugih ljudi, osim u stepenu. Pesnik se prvenstveno odlikje veim podsticajem misli i oseanja bez neposrednog spoljanjeg uzbuenja, i veom sposobnou njihovog izraavanja. Ali sve te strasti i oseanja i misli su opteljudske. One stoje u vezi sa naim moralnim oseanjima i animalnim oseajima, i sa uzrocima koji ih izazivaju. Pesnik misli i osea u duhu ljudskih strasti. Zato se njegov jezik ne moe razlikovati u znatnom stepenu od jezika svih ostalih ljudi koji ivo oseaju i jasno vide. Pesnici ne piu za pesnike, ve za ljude. Da bi izazvao razumno saoseanje, pesnik mora da se izraava onako kako se izraavaju i drugi ljudi. Dokle god on samo vri selekciju pravog ljudskog jezika, ili komponuje tano u duhu takve selekcije, on stupa po vrstom tlu, i mi znamo ta treba da oekujemo od njega. Isto vai i za metar metar je regularan i jednoobrazan, ne proizvoljan kao ono to se obino naziva poetskom dikcijom. Sa jedne strane, italac je potpuno u milosti pesnika u pogledu slika ili dikcije koje pesnik odabira da udrui sa strau; sa druge, metar se povinuje izvesnim zakonima, kojima se i pesnik i italac rado pokoravaju jer su pouzdani, i jer ne vre nikakvo uplitanje u odnosu na strast, ve uveavaju i upotpunjuju zadovoljstvo koje koegzistira sa njom. Zato Vordsvort pie u stihu, ako zastupa takva gledita ? Ono to ini najdragoceniji predmet svakog pisanja, bilo u prozi ili stihu : velike i univerzalne ljudske strasti, njihova najoptija i najzanimljivija zanimanja, i ceo svet prirode kao izvor beskrajnih kombinacija oblika i slike sve to moe biti ivo opisano u prozi, ali takvom opisu se moe dodati i dra koja, po priznanju naroda, postoji u metrikom jeziku. Jo uvek postoji miljenje da je potrebno da metar prate odreene prikladne boje stila takvo miljenje potcenjuje mo samog metra. Postoje pesme sa skromnijim temama, i sa jo jednostavnijim stilom, koje neprekidno pruaju zadovoljstvo naratajima. Cilj poezije je da stvori uzbuenje u kombinaciji sa prevagom zadovoljstva. Pod pretpostavkom da je uzbuenje neobino i neredovno stanje ljudskog uma misli i oseanja u tom stanju ne smenjuju jedni druge uobiajenim redom. Meutim, ako su rei kojima je ovo uzbuenje stvoreno, same po sebi snane, ili ako slika i oseanja sadre preteranu srazmeru bola, onda postoji opasnost da se uzbuenje prenese preko dozvoljenih granica. Dakle, prisustvo neeg stalnog, na ta je ljudski um navikao u manje uzbudljivom stanju, ima veliku efikasnost u ublaavanju i obuzdavanju strasti. Otuda tendencija metra da u izvesnom stepenu lii jezik njegove stvarnosti, i time obavije celu pesmu nekom polusveu nestvarne egzistencije patetinije situacije i oseanja (tj. koja imaju veu srazmeru bola) moi e pre da se podnesu u metrikom sastavu nego u prozi. Uzroci zadovoljstva koje se dobija od metrikog jezika : zadovoljstvo koje ljudski um izvlai iz opaanja slinosti u raznolikosti taj princip je veliki izvor aktivnosti naeg uma. Od tanosti sa kojom se slinost u raznolikosti i raznolikost u slinosti opaaju, zavise na ukus i naa moralna oseanja. Poezija je spontan izliv snanih oseanja ona vodi poreklo od emocije koje se ovek sea u mirnom stanju, i o njoj razmilja sve dok se u svesti stvarno ne oivi emocija, srodna onoj koja je prethodno bila predmet kontemplacije. U takvom raspoloenju obino poinje uspeno stvaranje pesnikog dela. Emociju odreuju razliita zadovoljstva, tako da e pri opisivanju bilo kakvih strasti, ljudski um biti u stanju uivanja. To je prirodan proces. Muzika skladnog metrikog jezika nesvesna asocijacija zadovoljstva prethodno dobijena dejstvom rime ili metra neke sline konstrukcije, nejasna i stalno obnavljana percepcija jezika koji podsea na jezik stvarnog ivota, ali se zbog metra razlikuje od njega sve to stvara sloeno oseanje uivanja, koje je znaajno po tome to slui za ublaavanje bola uvek pomeanog sa snanim opisima dubljih strasti. Ovaj efekat se uvek dobija u patetinoj i strastvenoj poeziji, dok su u vedrijim stihovima, lakoa i ljupkost same po sebi glavni izvor itaoevog uivanja.

Od dva, podjednako dobro uraena opisa, jednog u prozi a drugog u stihu onaj u stihu bie itan sto puta, a onaj uprozi samo jedanput. Zato Vordsvort bira teme iz obinog ivota, i zato se trudi da svoj jezik priblii pravom ljudskom govoru ? On je svestan da su njegove asocijacije ponekad bile posebne, umesto da budu opte, pa da je tako davao stvarima laan znaaj, i moda ponekad pisao o nedostojnim temama. Ipak, on smatra da je to manja greka nego da koristi one uobiajene samovoljne veze oseanja i ideja sa posebnim reima i frazama. Molba itaocu : da u ocenjivanju ovih pesama odluuje iskreno po svojim oseanjima. Taan ukus u poeziji predstavlja jedan steeni talenat, koji se jedino moe stvoriti miljenjem i dugim, neprekidnim upoznavanjem sa najboljim uzorima. Vordsvort pretpostavlja da e se, ako njegov cilj bude postignut, stvoriti jedna vrsta poezije, koja e biti istinska poezija, po svojoj prirodi dobro prilagoena da stalno zanima ljudski rod, a isto tako znaajna po mnogostrukosti i kvlitetu svojih moralnih odnosa.

''O poetskoj dikciji'' dodatak predgovoru 1802.g. Taan pojam znaenja u kojem je izraz ''pesnika dikcija'' bio upotrebljen u Predgovoru. Najraniji pesnici svih naroda pisali su iz oseanja izazvanih stvarnim dogaajima, i pisali su prirodno. Snano oseajui, njihov jezik je bio smeo i figurativan. Kasnije, pesnici su zapazili uticaj takvog jezika, i u elji da proizvedu isto dejstvo, iako nisu nadahnuti istom strau, oni su mehaniki prisvojili iste figure govora, esto ih primenjujui na oseanjima i mislima sa kojima oni nemaju nikakve veze. Tako se stvorio jezik, materijalno razliit od stvarnog ljudskog govora u ma kojoj situaciji. Meutim, iz raznih pogrenih razloga, taj jezik je bio primljen sa divljenjem, i pesnici su stvorili fraze sastavljene prividno u duhu prvobitnog figurativnog jezika strasti, koje su bilo potpuno njihov izum i obeleene raznim stepenima neobuzdanog odstupanja od zdravog smisla i prirode. Tano je da se jezik najranijih pesnika osetno razlikovao od obinog jezika, jer je to bio jezik izvanrednih prilika, ali njime su zaista govorili ljudi. Verovatno je ovom jeziku vrlo rano bila dodata neka vrsta metra. To je odvojilo jezik poezije jo dalje od obinog ivota, tako da su itaoci bili ganuti na nain na koji nisu bili navikli da budu ganuti u stvarnom ivotu. Pod zatitom tog oseanja, kasniji pesnici su skovali frazeologiju koja je imala jednu zajedniku crtu sa istinskim jezikom poezije da se ne uje u obinom ivotu, da je neobina. Razlika je u tome to su prvi pesnici govorili jezikom koji, iako je bio neobian, ipak je bio jezik ljudi. Vremenom, metar je postao obeanje ovog neobinog jezika, i ko god bi hteo da pie u metru, uvodio je i tu izopaenu frazeologiju, pa su istinito i lano postali nerazdvojno utkani jedno u drugo, a ukus ljudi je postao potpuno pogrean. Sa napretkom uglaenosti, ova dikcija je svakodnevno postajala sve iskvarenija. Uzrok zadovoljstva koje prua ta udna i besmislena dikcija, nalazi se u stvaranju pojma o posebnosti i uzvienosti pesnikovog lika, i od laskanja itaoevom samoljublju. Taj efekat se postie remeenjem obinih navika miljenja, to pomae itaocu da se priblii nekom uznemirenom duevnom stanju; pa ako ga ne oseti, italac smatra da je lien jednog osobitog zadovoljstva koje poezija moe, i treba, da mu prui.

SEMJUEL TEJLOR KOLRID : ''ta je poema, i ta je poezija'' odlomak iz ''Biographia Literaria'' 1817.g. Kolrid i Vordsvort su 1797.g. razgovarali o 2 glavne take poezije : mo da izaziva itaoevo saoseanje vernom privrenou istini prirode, i mo da prui interesovanje novine pomou preinaavajuih boja uobrazilje. Iznenadna dra, koju svetlost i sluajno senka rasprostiru preko nekog poznatog predela, pretpostavlja praktinost njihovog kombinovanja one ine poeziju prirode. Tako su stvorene ''Lirske balade'' dve vrste pesama : 1.- dogaaji i linosti, bar delimino, natprirodni; oseanja probuena dramatinom istinom, koje bi prirodno pratile takve situacije, pretpostavljajui ih realnim. Kolridov deo : likovi natprirodni, ili bar romantini, ali takvi da iz nae unutranje prirode prenose neko ljudsko interesovanje i izgled istine, koja je dovoljna da tim senkama uobrazilje prida dobrovoljno trenutno obustavljanje neverice, koje sainjava poetsku veru. 2.- predmeti izabrani iz obinog ivota; likovi i dogaaji kakvi postoje u svakom selu i njegovoj okolini gde boravi misaon i osetljiv duh koji hoe da ih potrai, ili zapazi kad se jave. Vordvortov deo : svrha je dati dra novine svakodnevnim stvarima, i izazvati oseanje koje je analogno natprirodnom, probuditi panju duha iz letargije navike, i uputiti je na ljupkost i udesa sveta. U tu svrhu, Kolrid je napisao ''Starog mornara'', ''Crnomanjastu gospou'' i ''Kristabelu'', dok je Vordsvort bio produktivniji, a dodao je i nekoliko pesama napisanih toplom, uzvienom i uzdranom dikcijom, kao ogled o tome da li bi predmeti, koji odbacuju uobiajene ukrase, mogli da se obrade jezikom obinog ivota i proizvedu ono prijatno interesovanje koje je poezija naroito duna da prui. Vordsvort je II izdanju dodao Predgovor zalae se za proirenje ovog stila na poeziju svih vrsta, i za odbacivanje svih fraza i oblika stila koji nisu obuhvaeni onim to on naziva jezikom stvarnog ivota. Dokaz da se Vordsvortove pesme ne razlikuju od drugih samo ''prostatvom jezika i nitavnou misli'', je u tome to se stalno poveava broj njegovih potovalaca, posebno meu mladim ljudima jake oseanosti i meditativnog duha. Ta injenica, kao i autorova intelektualna energija, proizveli su vihor kritike. Sa mnogim delovim Pregovora, Kolrid se nikada nije slagao zamerao im je pogrean princip, kao i protivrenosti koje se vide izmeu pojedinih delova Pregovora, i izmeu Predgovora i pesnikovog postupka u veem broju samih pesama. Kolrid eli da objasni u kojim takama se potpuno slae sa Vordsvortvim miljenjem, a u kojima ne. Ali, prethodno eli da iznese svoje ideje o poemi, i o samoj poeziji. Pesma sadri iste elemente kao i prozni sastav razlika je samo u njihovom razliitom kombinovanju, sa obzirom na razliit cilj koji se ima u vidu. - Cilj moe biti samo da se olaka pamenje nekih injenica, pomou svrstavanja a poto se izvesno naroito zadovoljstvo osea u predvianju ponavljanja zvukova i kvantiteta, onda svi sastavi kojima je takva dra pridodata, ma kakva bila njihova sadrina, mogu da se nazovu pesmama. - Neposredna svrha moe biti saoptavanje istine, bilo opte i proverljive kao u naunim delima, bilo doivljene i zabeleene, kao u istoriji. - Zadovoljstvo moe proizilaziti iz ostvarenja cilja, ali ono nije samo po sebi neposredan cilj. - Ponekad prenoenje zadovoljstva moe biti neposredna svrha iako istina, moralna ili intelektualna, treba da bude krajnji cilj, to nije sredstvo razlikovanja vrste dela. - Prenoenje zadovoljstva moe biti neposredni cilj dela koje nije metriki komponovano novele i romani. Da li bi im tada samo dodavanje metra, sa rimom ili bez nje, dalo pravo na ime poema? Ako bi metar bio pridodat, svi drugi delovi moraju biti nainjeni saglasni sa njim, moraju da opravdaju neprekidnu i naroitu panju prema svakom delu.

Konana definicija : pesma je ona vrsta sastava, koji je suprotan delima nauke, jer ima za svoj neposredan cilj zadovoljstvo, ne istinu; a od svih drugih vrsta (imajui u vidu zajedniki cilj sa njima) razlikuje se po tome to je uivanje od celine saglasno sa jasnim zadovoljenjem koje prua svaki sastavni deo. To mora biti pesma iji delovi uzajamno podravaju i objanjavaju jedni druge, koji se usklauju i podravaju svrhu i poznate uticaje metrikog svrstavanja. italac treba da bude noen napred ne samo mehanikim nagonom radoznalosti, ili nemirnom eljom da stigne do krajnjeg reenja, ve prijatnom aktivnou duha izazvanom privlanostima samog putovanja. ''Slobodan duh treba pourivati napred'' Petronije Arbiter. Definicija poezije : poezija najvie vrste moe postojati bez metra, pa ak i bez osobenih ciljeva pesme. Prva glava ''Isaije'' je poezija u najizrazitijem smislu, ali bi zaista bilo udno rei da je neposredan prorokov cilj bilo zadovoljstvo, a ne istina. Ma kakvo specifino znaenje pridali rei poezija, ono u sebe ukljuuje injenicu da pesma ne moe, niti treba, da bude samo poezija. Ali, ako treba da se stvori skladna celina, ostali delovi ne smeju gubiti iz vida poeziju. To se postie prouenim odabiranjem i vetakim rasporeivanjem koji imaju udela u jednom svojstvu poezije svojstvo izazivanja neprekidne i podjednake panje, vie nego to je to ona koju trai jezik proze. ta je poezija ? - pitanje blisko pitanju ta je pesnik ? : To je distinkcija koja proizilazi iz samog poetskog genija, koji izgrauje i uobliava slike, misli i emocije pesnikog duha. Pesnik unosi u delovanje celokupnu ljudsku duu, sa podreivanjem njenih moi jednih drugima, prema njihovoj relativnoj vrednosti i dostojanstvu. On izliva ton i duh jedinstva, koji spaja i stapa jedno sa drugim, pomou one sintetine i arobne snage koju nazivamo uobrazilja. Ova snaga, prvi put pokrenuta u dejstvo voljom i umom, i zadrana pod njihovim nadzorom, otkriva se u ravnotei ili pomirenju suprotnih ili neskladnih kvaliteta istovetnosti sa raznolikostima, opteg sa stvarnim, ideje sa slikom, individualnog sa tipinim, oseanja novine i sveine sa starim i poznatim predmetima... i dok stapa i usklauje prirodno i vetako, ipak podreuje vetinu prirodi, manir materiji, i nae divljenje prema pesniku naem saoseanju sa poezijom. Konano, zdrav smisao je telo poetskog genija; mata je njegova draperija; kretanje njegov ivot; a uobrazilja dua, koja je svuda i u svakom, i uobliava sve u lepu i razumljivu celinu. ''Teorije o pesnikoj dikciji'' : Vordsvort se zalagao za reformu pesnike dikcije pokazao je istinitost oseanja i i dramatiku umetnosti onih figura i metafora kod prvobitnih pesnika, koje, liene svojih opravdavajuih razloga i pretvorene u obine dosetke spajanja ili kienja, ine karakteristinu lanost u stilu modernih pesnika; ukazao je na put kojim je izvrena ta promena, i na slinosti izmeu stanja u koje se itaoev duh dovodi prijatnom zbrkom misli usled neobinog niza rei i slika, i stanja koje se stvara prirodnim jezikom uzbuenog oseanja. Kolridova neslaganja : Vordsvortove rei znae da se prava pesnika dikcija sastoji u jeziku uzetom od ljudi iz stvarnog ivota, jeziku kojim prirodno govore ljudi pod dejstvom prirodnih oseanja : 1.- ovo pravilo moe da se primeni samo na odreene vrste poezije; 2.- ak i u njima, ono je primenljivo samo u smislu u kojem to nikad niko nije poricao; 3.- moe da se primeni u onom stepenu u kojem je to praktino, ali je po pravilu beskorisno, ako ne i tetno, pa zato i nije potrebno da se praktikuje. Vordsvort obavetava itaoca da je izabrao prost i seoski ivot ne zarad zadovoljstva sumnjivog moralnog porekla, iji se uzroci nalaze u : 1.- prirodnosti pretpostavljenih stvari, 2.- prividnoj prirodnosti pretpostavljanja, koja je podignuta unoenjem pievog znanja i talenta, 3.- itaoevom svesnom oseaju superiornosti probuene kontrastom koji se iznosi pred njega. Vordsvort bira prost i seoski ivot zato to se tu bitne strasti srca manje obuzdavaju, i izraavaju otvorenijim i naglaenijim jezikom, elementarna oseanja koegzistiraju u stanju vee jednostavnosti, a ljudske strasti se objedinjuju sa divnim i stalnim oblicima prirode.

U najzanimljivijim pesmama poeme ''Braa'', ''Majkel'', ''Ruta'', ''Luda majka''... date su linosti koje nikako nisu uzete iz prostog ili seoskog ivota, dok njihova oseanja i jezik pripadaju uzrocima i okolnostima koji ne zavise neophodno od njihovih zanimanja i boravita. Njihove misli, oseanja, jezik i ponaanje, mogu se objasniti uzrocima koji proizvode iste rezultate u svakom stanju ivota, bilo u gradu ili na selu. Dva glavna uzroka : 1.- nezavisnost koja uzdie oveka iznad robovanja ili svakodnevnog rada za tui profit, i 2.- religiozno vaspitanje zahvaljujui ovom uzroku, koji je toliko sluajan, da nije proizvod posebnih mesta ili zanimanja, pesnikove linosti mogu zaista da oseaju, misle i govore na nain iole slian njegovom prikazivanju. Odricanja stvaraju prepreke obrazovanju zdravih oseanja i misaonog uma. Ljudskoj dui je potreban izvestan povoljniji poloaj da bi mogla napredovati nije verovatno da e svako postati bolji ivei seoskim ivotom. Vaspitanje ili uroena osetljivost moraju unapred postojati, ako promene, oblici i zbivanja u prirodi treba da se pokau kao dovoljni stimulansi. Tamo gde oni nisu dovoljni, um se zgri i otvrdne, i ovek postaje sebian, ulan, grub i tvrda srca. (- primer su vrlo nepovoljni uslovi ivota seljaka severnog Velsa). Kolrid u punoj meri prihvata Aristotelov princip poezija je sutastveno idealna; ona izbegava i iskljuuje sve akcidense; njeni individualiteti ranga, karaktaera, ili zanimanja, moraju biti predstavnici jedne klase; a linosti poezije moraju biti zaodenute generinim atributima, zajednikim atributima te klase, ne onakvim kakve bi jedan obdaren pojedinac mogao da ima, ve onim za koje je najverovatnije da ih on, sa obzirom na njegov poloaj, unapred ima. Likovi svetenika i pastira-mornara u pesmi ''Braa'', i pastira u pesmi ''Majkel'' imaju onaj privid istinitosti i tipinosti, koji zahteva svrha poezije. Oni pripadaju poznatoj i ustaljenoj klasi, i njihovo ponaanje i oseanja su prirodni proizvodi prilika zajednikih toj klasi. U drugim pesmama, koje su zamiljene u niem tonu ''Hari Gil'', ''Mali idiot'' data oseanja pripadaju ljudskoj prirodi uopte, iako je pesnik postavio pozornicu u seoski predeo (da bi sebe stavio u blizinu zanimljivih slika, i da ne bi morao da sentimentalno opaanje njihove lepote pripie likovima svoje drame). U ''Malom idiotu'', lik majke nije toliko realan i prirodan proizvod sredine, koliko je olienje jednog instinkta lienog razuma. Kolrid navodi dve zamerke, koje smatra neosnovanim : - da se autor nije dovoljno potrudio da iz itaoeve mate iskljui slike proste, bolesne idiotarije, - i da je deakova idiotija toliko ravna majinoj ludosti, da za itaoca vie predstavlja smenu burlesku nego analitiki prikaz materinske ljubavi. U jednoj beleci za pesmu ''Glog'', Vordsvort kae da je potrebna uvodna pesma, u kojoj bi ocrtao lik osobe ije rei u pesmi navodno itamo nemogue je podravati dosadnu i brbljivu prialicu, a da se pritom ne ponovi dejstvo dosade i brbljivosti. Kolrid smatra da su upravo oni delovi pesme koji su mogli isto tako, ili jo bolje, poticati iz pesnikove uobrazilje, pruaju sveopte zadovoljstvo, a oni delovi koji iskljuivo pripadaju zamiljenom govorniku deluju na itaoce kao nagla i neprijatna padanja sa visine. Vordsvort : Jezik tih ljudi je usvojen (- i oien od svih trajnih uzroka nedopadanja i vulgarnosti), jer oni saoptavaju svoja oseanja i pojmove jednostavnim i netraenim izrazima. Kolrid : jezik seljaka, oien od svih provincijalizama i grubosti, i preudeen tako da je saglasan sa zakonima gramatike, nee se razlikovati od jezika bilo kog oveka zdrave pameti, bez obzira koliko uenog, osim time to su pojmovi koje seljak ima da saopti, malobrojniji. Seljak tei gotovo iskljuivo saoptavanju odvojenih injenica, koje pretpostavljaju njegovo oskudno iskustvo, ili tradicionalno verovanje. Obrazovan ovek uglavnom trai da otkrije i izrazi one spone stvari, ili one relativne odnose injenica, iz kojih se moe izvui neki vie ili manje opti zakon. Kolrid se ne slae sa tvrenjem da je najbolji deo jezika izgraen od onih predmeta sa kojima seljak svakog asa opti, jer ako optenje sa nekim predmetom podrazumeva sposobnost da se o njemu diskrimeno misli, onda saznanje neobrazovanog seljaka daje veoma oskudan renik malobrojne stvari koje zahtevaju njegove telesne potrebe bi bile individualizirane, dok bi svu ostalu prirodu izraavao mali broj zbrkanih pojmova.

Kolrid porie da rei, koje su izvedene iz predmeta bliskih seljaku, predstavljaju najbolji deo jezika. Najbolji deo ljudskog jezika potie od refleksije na postupke samog uma. On se stvara namernim prisvajanjem utvrenih simbola internim inovima, radnjama, i rezultatima uobrazilje, od kojih vei deo ne postoji u svesti neobrazovanog oveka. Kolrid se protivi iskljuivo sledeim tvrdnjama : ''odabrani jezik kojim stvarno ljudi govore'', ''jezik ovih ljudi'' (- koji ive prostim, seoskim ivotom), ''moj cilj je bio da podravam, i, to je mogue vie, da usvojim pravi ljudski govor''. Kolrid zamera dvosmislenoj upotrebi rei ''stvarno''. Jezik svakog oveka se razlikuje prema obimu znanja, aktivnosti moi i dubini oseanja on sadri svoje individualnosti, zajednika svojstva stalea kom pripada, i rei i fraze koje su u optoj upotrebi. Zato umestno ''stvaran'' treba rei ''obian'', ili lingua communis. A taj jezik ne moe da se nae u frazeologiji bilo kojeg stalea. Izostaviti osobenosti svakog rezultat mora biti zajedniki svima. Izmene koje treba uiniti u jeziku seljaka, pre nego to bi se on mogao preneti u ma kakvu vrstu poeme (sem drame), isto su toliko brojne i znaajne kao to bi bile one koje bi vrio neko ko bi hteo da jezik zanatlija ili radnika prilagodi istoj svrsi. Na stranu to se jezik koji Vordsvort toliko hvali, ustvari mnogo razlikuje u svakom selu. O govoru ''u uzbuenom stanju'' priroda rei, kad je ovek pod snanim uticajem radosti, tuge, ili gneva, nuno mora da zavisi od broja i kvaliteta optih istina, pojmova i slika, i rei koje ih izraavaju, a kojima je njegov um ve prethodno opremljen. Kakva god nova udruivanja misli i slika, ili uoptavanja istina i iskustva, bi strast mogla da proizvede, izrazi njihovog prenoenja su morali da prethodno postoje, a sada ih je neobina stimulacija samo sabrala i nagomilala. ''Metriki sastavi'' : Kolrid zakljuuje da je taj pokuaj nepraktian, pa i beskoristan. ovek ne usvaja jezik jedne klase prostim usvajanjem rei koje ta klasa koristi, ve i pridravanjem onog reda u kojem rei slede jedna drugu. U optenju neobrazovanih ljudi taj redosled se razlikuje od dikcije obrazovanih ljudi postoji nedostatak one preglednosti duha, koja omoguava oveku da sagleda ono to hoe da saopti, i da razvrsta pojedine delove prema njihovoj relativnoj vanosti, da bi ih saoptio kao sreenu celinu. Primer iz pesme o oveku koji plae rei koje se nalaze u opticaju kod svih drutvenih slojeva, ali date u takvom rasporedu u kojem ih nijedan seljak ne bi upotrebio. Primer iz pesme ''Glog'' (Kolrid pominje Miltonovu uzvienu molitvu, kao primer proste extemporale molitve, koja bi se mogla oekivati od svakog nadahnutog svetenika) prosta teorija ne moe mnogo da ometa rad istinske uobrazilje kod oveka pravog poetskog genija, kakav je Vordsvort. Najvanija taka neslaganja : ''ne postoji, niti moe postojati, bilo kakva bitna razlika izmeu jezika proze i metrike kompozicije''. U svim delima koja neto dosledno izlau i obrazlau, proza se razlikuje, i treba da se razlikuje, od jezika koji se uje u razgovoru. Zato se moe pretpostaviti da izmeu zakona poetske kompozicije i proze mora postojati jo vea razlika nego to se moe oekivati izmeu proze i obinog razgovora. Kolrid eli da otkrije drugo znaenje izraza ''bitna razlika'', iskljuivo u pogledu ne-distinkcije i zajednice samih rei. ''Bitnost'', u najosnovnijem znaenju, jeste princip individualizacije, unutranji princip mogunosti neke stvari kao te posebne stvari ona je jednaka ideji stvari. ''Postojanje'' se razlikuje od bitnosti po superindukciji realnosti. Tako govorimo o bitnim svojstvima kruga, ali ne tvrdimo da bilo ta, to stvarno postoji, moe biti matematiki kruno. Isto tako dokazujemo postojanje Vrhovnog Bia, tj. jednu realnost koja odgovara ideji. Sekundarna upotreba rei ''bitnost'' kad oznaava osnov kontradikcije izmeu dve modifikacije iste supstance ili subjekta. Tako govorimo o stilu arhitekture jedne crkve kao o bitno razliitom od stila arhitekture neke druge, iako su obe sazidane od blokova istog oblika. Samo u ovom drugom sluaju, Vordsvort moe poricati da je jezik poezije ''bitno razliit'' od jezika proze tj. jezik kao samo formalna konstrukcija (arhitektura) rei i fraza.

Pitanje nije da li se u prozi ne moe javiti red rei koji bi isto tako bio umestan u nekoj poemi, ili obrnuto; ve : da li ne postoje oblici izraavanja, neka konstrukcija i red reenica, koji imaju svoje prikladno i prirodno mesto u ozbiljnom proznom sastavu, ali bi bili neproporcionalni i heterogeni u metrikoj poeziji, i obratno da li u jeziku jedne ozbiljne poeme nema rasporeda rei i reenica, i upotrebe i izbora figura govora, koji bi kod teme podjednake vanosti bili tui i neprikladni u ispravnoj i dobroj prozi. U oba sluaja ova nepodesnost jednog da zauzme mesto drugog esto ume, i treba, da postoji. I na osnovu postojanja metra. Poreklo toga se nalazi u ravnotei duha postignutoj onim naporom koji trai da obuzda delovanja strasti; taj antagonizam je potpomognut ba onim stanjem kojem se suprotstavlja ravnotea tih protivnika se organizovala u metar, aktom volje i izbora, svesno i radi predvienog cilja (tj. zadovoljstva). - dva uslova koja kritiar oekuje od svakog metrikog dela : 1.- elementi metra duguju svoje postojanje stanju poveanog uzbuenja zato i sam metar treba da bude praen jezikom uzbuenja. 2.- ti elementi se voljnim aktom oblikuju u metar, radi stapanja zadovoljstva sa emocijom zato tragovi te volje treba da budu srazmerno uoljivi kroz sav metriki jezik. - oba uslova moraju da budu izmireni i prisutni uzajamno proimanje oseanja i volje, samoniklog nagona i hotimine svrhe. Ta unija moe da se ispolji samo u uestalosti oblika i figura govora, koja je vea nego to se to moe podneti, kad je emocija nehotice podsticana, i odravana radi onog zadovoljstva koje takva emocija (umerena i savladana voljom) moe da prenosi. Ona nalae eu upotrebu slikovitog i oivljujueg jezika nego to bi to bilo prirodno u ma kojem drugom sluaju u kojem ne postoji prethodan sporazum pesnika i itaoca - da ovaj drugi ima pravo da oekuje, a prvi je obavezan da prui, ovu vrstu i stepen prijatnog uzbuenja. II na osnovu dejstva metra. Metar tei da povea ivost i osetljivost i optih oseanja, i panje. To dejstvo metar proizvodi trajnim izazivanjem iznenaenja, i brzim naizmeninostima radoznalosti (as zadovoljenim, as opet izazvanim), koje su inae suvie neznatne da bi bile predmeti jasne svesti, ali postaju znatne u ukupnom uticaju. One dejstvuju snano, iako su same neprimeene. - Kolrid smatra da Vordsvort ceni metar samo po snazi koju on ispoljava usled kombinovanja sa drugim elementima poezije, a nikad ne govori o njegovoj snazi apstraktno i posebno. - Kolrid ne smatra da bi Sternova dela bila itana sa vie uivanja, da su, bez ikakve promene dikcije, bila komponovana u rimi; sa druge strane, kae da bi mu neke Vordsvortove pesme, ma koliko lepe, tamo gde pesnik umee sopstvene misli, bile prijatnije u prozi. - metar je sam po sebi prosto podsticaj za panju zato ? Ne zato to sam metar stvara zadovoljstvo, jer je to uslovljeno podesnou misli i izraza kojima je metriki oblik pridodat. Kolrid ne moe da zamisli nijedan drugi odgovor, osim da neko pie u metru zato to hoe da upotrebi jezik drugaiji od jezika proze. A tamo gde jezik nije takav, ma koliko bile zanimljive refleksije koje filozofski duh moe izvui iz misli ili dogaaja poeme, i sam metar mora esto postajati slab. Pr: ''Mornareva majka'' jedini dobar primer stvarnog usvajanja, ili istinskog podraavanja pravog jezika prostog seoskog oveka osloboenog provincijalizama. III metar je pravi oblik poezije, a poezija je nesavrena i defektna bez metra. I zato to je metar posebnom skladnou udruen sa poezijom, to i sve drugo to je sjedinjeno sa metrom, mora, iako samo nije u sutini poetsko, ipak imati neko svojstvo zajedniko sa poezijom. - poezija uvek nagovetava strast tj. uzbueno stanje oseanja i duevnih moi. Svaka strast ima svoje karakteristine naine izraavanja. Kod genijalnog i talentovanog pisca, sam akt poetskog sastava je neko neobino stanje uzbuenja, koje opravdava i zahteva odgovarajuu razliku jezika. IV visoko spiritualan instinkt ljudskog bia, koji ga nagoni da trai jedinstvo kroz harmonino prilagoavanje, i tako postavlja princip da se svi delovi jedne organizovane celine moraju asimilirati sa vanijim i bitnijim delovima. Komponovanje jedne pesme spada meu podraavalake vetine; a podraavanje, nasuprot kopiranju, sastoji se u potpunom meustapanju istog i radikalno razliitog. Dakle: moe postojati, postoji, i treba da postoji, bitna razlika izmeu jezika proze i metrikog sastava.

Niko ne sumnja da postoje reenice koje bi bile podjednako na svom mestu i u stihu i u prozi ali to ne dokazuje da nema odlomaka koji bi bilo podesni za jedno, a nepodesni za drugo (a to jedino treba dokazati). Moe smisao da bude dobar i sadrajan, jezik ispravan i dostojanstven, predmet zanimljiv i proet oseanjem, a ipak e stil biti nazvan prozainim, i to samo zato to rei i red rei mogu nai svoje prikladno mesto u prozi, ali su nepodesni u metrikom sastavu. Moe da se desi to da sam metar, jedina priznata razlika, ponekad postane metar samo za oko. Postojanje prozaizama koji oduzimaju od vrednosti pesme se mora konano priznati. Konani cilj kritike je pre u tome da ustanovi principe pisanja, nego da prui pravila za ocenjivanje onoga to su drugi napisali. Kojim e se principima rukovoditi pesnik za odreivanje sopstvenog stila ? - principima gramatike, logike i psihologija, tj. onim poznavanjem materijalnih i duhovnih injenica, koje najvie pripada njegovoj umetnosti, i koje, ako je razborito primenjeno i navikom pretvoreno u nagonsko, postaje uzor za naa prola razmiljanja i zakljuke, i dobija ime ukus. Po kojem pravilu moe pesnik da razlikuje npr: jezik jarosti i jezik ljubomore ? - ne traganjem za srditim i ljubomornim ljudima meu neprosveenim svetom, da bi kopirao njihove rei, ve pre svega snagom uobrazilje koja dejstvuje u svakoj ljudskoj prirodi, tj. pre meditacijom nego opservacijom. Istim postupkom i istom stvaralakom snagom pesnik e razlikovati stepen i vrstu uzbuenja proizvedenog samim aktom poetskog komponovanja; isto tako intuitivno on e znati koje razlike u stilu to nadahnjuje i opravdava, kakva meavina svesne volje je prirodna za to stanje, i u kojim se sluajevima takve figure govora izopauju u hladne tehnike majstorije ukraavanja. Kada bi se neko pravilo moglo dati spolja, poezija bi prestala da bude poezija, i postala bi mehanika vetina. Bila bi oblikovanje, a ne stvaralatvo. Zakoni uobrazilje su sama snaga razvitka i proizvoenja. ''Pesnika snaga'' : ta ini one odlike jedne pesme koje se mogu smatrati obeanjem i naroitim oznakama posebne snage, za razliku od opteg talenta koji utie na poetski sastav sluajnim motivima, aktom volje, pre nego inspiracijom jedne uroene i stvaralake prirode ? Rana ekspirova dela ''Venera i Adonis'' i ''Lukrecija'' pruaju jaka obeanja snage, ali i oigledne dokaze nezrelosti, njegovog poetskog genija. 1.- savrena umilnost versifikacije, njena prilagoenost predmetu, i snaga ispoljena u variranju rei, a bez prelaenja u ritam uzvieniji nego to to zahtevaju misli. Slike (uzete iz prirode, ili iz knjiga), uzbudljivi doivljaji, ispravne misli, zanimljiva oseanja, i vetina njihovog kombinovanja u oblik pesme sve to je zanatski deo poezije, koji talentovan i naitan ovek moe stei neprekidnim trudom. Ali, oseanje muzikog uivanja, sa sposobnou da se ono proizvede, zajedno sa sposobnou svoenja mnotva na jedinstvo efekta, i variranje jednog niza misli na jednu preovlaujuu misao ili oseanje to je dar uobrazilje, moe se negovati, pa i poboljati, ali nikad nauiti. 2.- izbor predmeta veoma udaljenih od privatnih interesa i prilika samog pisca. Ovaj dokaz pesnike snage se nalazi u izobilju u ''Veneri i Adonisu'' kao da neki vii duh, intuitivno, prisno svestan svakog spoljanjeg izgleda i postupka, i svih tananih misli i oseanja, stavlja sve to pred itaoca, dok sam ne uestvuje u strastima. 3.- slike, ma koliko lepe, iako verno preslikane sa prirode, i tano predstavljene reima, same po sebi ne postaju dokazi originalnog genija ve samo ukoliko su obojene preovlaujuim oseanjem, ili kada dejstvuju tako da mnotvo svode na jedinstvo, sukcesiju na trenutnost, ili kada se ljudski i intelektualni ivot prenosi u njih iz pesnikovog sopstvenog duha.

4.- dubina i snaga misli. Niko jo nije bio veliki pesnik, a da istovremeno nije bio i dubok filozof. Jer, poezija je cvet i miris ljudskog saznanja, ljudskih misli, strasti, oseanja jezika. U ekspirovim poemama, ini se da stvaralaka snaga i intelektualna energija, svaka obiljem snage preti da uniti onu drugu - one su se pomirile u drami. ekspir nije prosto dete prirode, automat genija, pasivan prenosilac inspiracije koji je obuzet duhom a ne poseduje ga on je prvo strpljivo uio, duboko razmiljao, razumevao do tanina, sve dok se saznanje, postavi naviknuto i intuitivno, nije udruilo sa njegovim naviknutim oseanjima, i rodilo tu ogromnu snagu, u kojoj on stoji sam, bez sebi ravnog (- jedini sadrug mu je Milton).

''Mata'' : Matovitost (fancy mata, fantazija, misao, ideja, hir..) i mata (imagination) dve posebne i vrlo razliite sposobnosti, tj. to nisu dva naziva za jedno znaenje, niti nii i vii stepen iste sposobnosti. I Matu Kolrid deli na primarnu i sekundarnu : - Primarna mata iva snaga i prvenstvena delatnost celokupnog ljudskog primeivanja, i ponavljanje u odreenoj svesti venog ina stvaranja u neogranienom Ja sam. - Sekundarna mata je odjek primarne ona koegzistira sa svesnom voljom, ali je jo uvek identina sa primarnom po vrsti delatnosti, razlikujui se od nje samo po stepenu i nainu delovanja. Ona rastapa, iri, rasipa kako bi ponovo stvarala; ili, kada je taj proces postao nemogu, ona se trudi da idealizuje i sjedinjuje. Ona je u sutini vitalna, kao to su svi predmeti (kao predmeti) u sutini odreeni i mrtvi. II Matovitost se bavi samo vrstim i odreenim celinama. To je vrsta pamenja, koje je osloboeno vremenskog i prostornog reda, dok se mea i modifikuje sa onim empirijskim fenomenom volje, koji nazivamo izbor. Ali, kao i obino pamenje, i matovitost mora da primi svu grau na osnovu zakona povezivanja misli. ''O poeziji ili umetnosti'' : Umetnost posreduje izmeu prirode i oveka; ona je mo humanizovanja prirode, tako to ljudskim mislima i strastima proima sve to je predmet njenog posmatranja ona kombinuje boju, oblik, pokret i zvuk, i daje im peat celine u obliku moralne ideje. Primarna umetnost je pisanje. Poezija je iskljuivo ljudska, jer sva njena graa dolazi iz svesti i svi njeni proizvodi su za svest. To je apoteoza prethodnog stanja u kojem, buenjem asocijativne moi, sama strast oponaa red, a red koji nastaje proizvodi prijatnu strast, i time uzdie svest, inei njene oseaje predmetom svoje refleksije. Takoe, dok se prisea slika i zvukova koji su pratili uzroke izvornih strasti, poezija ih natapa interesom koji nije njihov, i ublaava strasti umirujuom snagom koje sve izrazite slike vre na ljudsku duu. im se spoljanja slika, sastavljena iskljuivo od artikulisanog govora, obrati ljudskoj svesti, poinje umetnost. Izvor zadovoljstva nije predstavljena stvar, nego ono to je predstavljeno tom stvari. To je figurativan jezik misli, koji se razlikuje od prirode jedinstvom svih delova u jednoj misli ili ideji. Zato bi sama priroda mogla da ostavi utisak umetnikog dela, kada bismo mogli da vidimo misao koja je odmah prisutna u celini i u svakom delu a umetniko delo je upravo toliko uspeno koliko uspeno doarava misao, pa je bogato u srazmeri prema razliitosti delova koje sadri u jedinstvu.

Umetnost oponaa prirodu. O oponaanju : otisak u vosku nije oponaanje, nego kopija peata; sam peat je oponaanje. U svakom oponaanju moraju da koegzistiraju dva elementa : slinost i neslinost, ili identinost i razlika, a u svim pravim umetnikim delima mora da postoji jedinstvo takvih nejednakosti da postoji slinost u razlici, razlika u slinosti, i pomirenje oba kvaliteta u jednom. O prirodi : moramo oponaati prirodu! Ali ne sve u svakoj stvari, ve lepotu u prirodi. ta je lepota ? apstraktno uzevi, ona je jedinstvo, stapanje razliitog; konkretno, ona je jedinstvo oblika sa vitalnim. Oseaj lepote je intuitivan, a lepota je sve to nadahnjuje zadovoljstvo bez interesa, daleko od interesa, pa ak i suprotno interesu. Umetnik ne treba da oponaa natura naturata, mrtvu prirodu, ve da prikae sutinu stvaralake prirode, natura naturans, koja je veza izmeu prirode u viem smislu i due oveka. Mudrost u prirodi se razlikuje od mudrosti u oveku istovremenou plana i izvrenja; misao i proizvod su jedno, ali ne postoji refleksni in, pa time ni moralna odgovornost. ovek ima refleksiju, slobodu i izbor. U predmetima prirode su prikazani, kao u ogledalu, svi mogui elementi, koraci i postupci intelekta koji su prethodili svesti, pa i punom razvoju akta inteligencije; a ljudska svest je samo arite svih zrakova intelekta koji su rasuti kroz slike prirode. U svakom umetnikom delu postoji pomirenje spoljanjeg i unutranjeg; svesno je toliko utisnuto u nesvesno da se u njemu javlja. Onaj ko spaja to dvoje je ovak stvaralac. Zato u samom geniju postoji nesvesna delatnost to je genije u genijalnom oveku. Umetnik mora da se prvo udalji od prirode, da bi joj se vratio sa punim efektom. Kada bi poeo sa pedantnim oponaanjem, proizveo bi samo maske, a ne forme ivota. On mora da u svojoj svesti svrsta oblike po strogim zakonima intelekta, kako bi u sebi stvorio onu usklaenost slobode i zakona, koja ga prilagoava prirodi i tako ga osposobljava da je razume. On se samo privremeno udaljava od nje, kako bi njegov duh, koji je na istom tlu kao i priroda, nauio njen neizreeni jezik u samim osnovama, pre nego to se priblii njenim beskonanim i razliitim pojavama. Umetnik mora da oponaa ono to je unutar same stvari, ono to je aktivno kroz oblik i figure, i to nam govori putem simbola duh prirode; jer jedino tako moemo da se nadamo da emo proizvesti bilo kakvo delo zaista prirodno po predmetu i zaista ljudsko po uinku. Zadovoljstvo koje proizilazi iz novine, mora imati svoje sopstveno mesto i teinu. Ono se sastoji od identinosti dva suprotna elementa jednakosti i raznolikosti. Da bi naa svest doivela zadovoljstvo, naelo jedinstva mora uvek da bude prisutno, tako da usred raznovrsnosti centripetalna sila nikad nije zaustavljena, niti su ula umorna od prevlasti centrifugalne sile. Jedinstvo u mnotvu je naelo lepote to je takoe i izvor zadovoljstva u raznolikosti, tj. to je vii termin koji ukljuuje i jedno i drugo.

PERSI BI ELI ''Odbrana poezije'', 1821.g. : Dve vrste rada uma : 1.- razum i 2.- stvaralaka mata. - prva : um koji razmatra odnose izmeu misli, bez obzira na njihovo nastajanje. druga : um koji deluje na te misli tako to ih boji svojom svetlou, i to od njih, kao od elemenata, odrazuje druge misli, od kojih svaka sadri princip svoje potpunosti. - prva je ''prosuivanje'' princip sinteze, ij su predmeti oblici zajedniki sveoptoj prirodi i samom postojanju. druga je ''stvaranje'' princip analize, koji se bavi odnosima izmeu stvari, i pritom ne posmatra misli u njihovom jedinstvu, ve samo kao algebarske izraze koji vode do izvesnih optih rezultata. Razum je nabrajanje ve poznatih koliina; stvaralaka mata je zapaanje vrednosti tih koliina, odvojenih i u celini. Razum ocenjuje razlike, a mata slinosti izmeu stvari. Pesnitvo, u optem smislu izraz stvaralake mate. Pesnitvo se rodilo u isto vreme kad i ovek. ovek je kao lira, po kojoj bruji niz spoljanjih i unutranjih utisaka. U ljudskom biu postoji izvestan princip koji, unutranjim prilagoavanjem zvuka ili pokreta utiscima koji ih izazivaju, proizvodi ne samo melodiju, ve i harmoniju. Budunost je sadrana u sadanjosti kao biljka u semenu. Jednakost, raznovrsnost, jedinstvo, suprotnost, i uzajamna zavisnost, postaju jedina pokretaka naela koja odreuju ljudsku volju na delatnost, u onoj meri u kojoj je to bie drutveno; oni stvaraju zadovoljstvo u osetu, vrlinu u oseanju, lepotu u umetnosti, istinu u rasuivanju, ljubav u optenju vrste. Kad je svet bio mlad, ljudi su igrali i pevali i podraavali stvari u prirodi, zapaajui pri tome izvestan ritam ili red. U pokretima igre, u melodiji pesme, u sastavu jezika, u nizu ovekovih podraavanja stvari u prirodi u svim tim vrstama postoji izvestan red ili ritam mimetikih predstavljanja od kojih slualac i posmatra primaju intenzivnije i istije zadovoljstvo nego od ma kojih drugih : oseaj pribliavanja tom redu moderni pisci su nazvali ukus. Pesnici, u otem smislu oni ljudi kod kojih se sposobnost pribliavanja lepom nalazi u izobilju; zadovoljstvo, koje proizilazi iz naina na koji oni izraavaju uticaj drutva ili prirode na njihov um, samo se od sebe saoptava drugim ljudima. Pesnikov jezik je ivotno metaforian on obeleava i ovekoveava dotad neuoene odnose stvari, sve dok rei koje ih opisuju, vremenom ne postanu znaci za delove ili vrste misli umesto slika celikupnih misli; zato, kad novi pesnici ne bi i dalje iznova stvarali nove asocijacije koje su se tako poremetile, jezik bi bio mrtav za sve plemenitije ciljeve ljudskog optenja. U detinjstvu drutva, svaki pisac je nuno i pesnik, jer je i sam jezik pesnitvo; a biti pesnik znai shvatati istinu, lepotu, jednom reju dobro, u odnosu izmeu postojanja i zapaanja, i u odnosu izmeu zapaanja i izraavanja. Pesnici nisu samo tvorci jezika i muzike, igre, arhitekture, vajarstva i slikarstva oni su i tvorci zakona, pronalazai ivotnih umetnosti, i uitelji koji nas pribliavaju lepom, istinitom i religiji. Nekada su pesnike nazivali zakonodavcima ili prorocima pesnik u sutini obuhvata i sjedinjuje ta dva lika. Jer on intenzivno zapaa ne samo sadanjost, onakvu kakva je, i otkriva zakone po kojima ona treba da bude ureena, ve u sadanjosti sagledava i budunost. Jezik, boja, oblik, verske i graanske navike u ljudskim postupcima sredstva i graa pesnitva. Pesnitvo u uem smislu : uobliavanje jezika (posebno metrikog), koje stvara ona duhovna mo koja se nalazi skrivena u nevidljivoj prirodi oveka. To potie iz same prirode jezika, koji neposrednije prikazuje radnje i strasti naeg unutranjeg bia, i koji je prijemiv za raznovrsnije i tananije kombinacije nego to su to boja, oblik, pokret. Jer stvaralaka mata proizvodi jezik po svojoj volji, a on se odnosi samo na misli sva ostala graa, sredstva i uslovi umetnosti, oznaavaju granicu izmeu zamisli i izraza. Zamisao je kao ogledalo koje odraava, izraz kao oblak koji slabi svetlost, a svetlost oba je posrednik optenja. Zato slava vajara, slikara, muziara, nije nikada dostigla slavu pesnika u uem smislu njegovu slavu izgleda da prevazilazi samo slava zakonodavaca i osnivaa religija.

Tako eli re pesnitvo svodi u granice one umetnosti koja je nasavreniji izraz same te duhovne moi. Zatim odreuje razliku izmeu metrikog i nemetrikog jezika, jer je popularna podela na prozu i stih nedopustiva u preciznoj filozofiji. Glasovi stoje u meusobnom odnosu prema onome to predstavljaju red tih odnosa je uvek povezan sa redom odnosa misli. Zato je pesniki jezik oduvek bio sklon izvesnom ujednaenom i skladnom ponavljanju zvuka, bez ega taj jezik ne bi bio pesnitvo. Zapaanje ujednaenog naina ponavljanja harmonije u jeziku, i njegov odnos prema muzici, proizveli su metar - sistem tradicionalnih oblika harmonije i jezika. Meutim, pesnik ne mora da prilagoava svoj jezik toj tradicionalnoj formi da bi potovao harmoniju koja je njena sutina. Svaki veliki pesnik mora da stvara novine na primeru svojih prethodnika, a u stvarnom sklopu svoje posebne versifikacije. Pravljenje razlike izmeu pesnika i proznih pisaca je greka. Platon je bio pesnik iako se trudio da odbaci metar odreene forme, istinitost i blistavost njegovih slika, i melodinost njegovog jezika, odraavaju harmoniju u mislima. Lord Bekon je bio pesnik njegov jezik ima velianstven ritam koji zadovoljava ula isto onoliko koliko velika mudrost njegove filozofije zadovoljava duh. Svi tvorci revolucija u miljenju nisu pesnici u onoj meri u kojoj njihove rei skidaju veo sa stvari putem istinitih slika, ve u onoj meri u kojoj su njihove reenice harmonine i ritmine i sadre elemente stiha. Veliki pesnici, koji su se sluili tradicionalnim formama ritma, bili su sposobni da zapaze istinu stvari, isto koliko i oni koji su tu formu zanemarivali ekspir, Dante i Milton su filozofi vee snage. Pesma je slika ivota izraenog u njegovoj venoj istini. Razlika izmeu pripovetke i pesme : pripovetka je niz izdvojenih injenica koje su povezane samo vremenom, mestom, okolnou, uzrokom i posledicom; pesma je stvaranje radnji prema nepromenljivim oblicima ljudske prirode kakvi postoje u umu Tvorca. Pripovetka je delimina i pripada samo odreenom razdoblju i izvesnoj kombinaciji dogaaja; pesma je sveopta i sadri klicu povezanosti sa bilo kojim uzrokom ili radnjom u moguim raznolikostima ljudske prirode. Pripovetka je kao ogledalo koje zamrauje i iskrivljuje ono to bi trebalo da bude lepo; pesnitvo je ogledalo koje ini lepim ono to je iskrivljeno. Delovi jednog sastava mogu biti poetski, a da sastav kao celina nije pesma. Jedna jedina reenica moe da se smatra kao celina, mada se moda nalazi usred niza neasimilovanih delova tako su svi veliki istoriari bili pesnici. Posle odreivanja toga ta je pesnitvo, i ko su pesnici, eli prelazi na ocenjivanje njihovog uticaja na drutvo. Pesnitvo je uvek praeno zadovoljstvom svi duhovi na koje ono silazi otvaraju se da prime mudrost koja je pomeana sa uivanjem u njemu. Ono deluje na boanski i neshvatljiv nain, preko i iznad svesti. Porotu koja sudi pesniku mora da obrazuje vreme od najodabranijih mudraca mnogih pokolenja. Pesnik je slavuj koji u tami peva da bi umilnim glasom razveselio svoju linu samou njegovi sluaoci se oseaju ganutim i razneenim, ali ne znaju zato. Idealno savrenstvo svog doba Homer je otelotvorio u ljudskom karakteru; njegovi sluaoci su bili probueni do ambicije da postanu slini njegovim likovima saoseajui, njihova oseanja su postala prefinjenija i razvijenija, pa su oni iz divljenja prelazili u podraavanje, i izjednaavali sebe sa predmetima svog divljenja. Nebitno je da li su ti likovi udaljeni od morlnog savrenstva, i da li ih moemo smatrati pounim uzorima. Primedba o nemoralnosti pesnitva poiva ne neshvatanju naina na koji ono deluje da bi proizvelo moralno poboljanje oveka. Pesnitvo budi i proiruje sam um, stvarajui od njega prijemnik hiljada neshvaenih kombinacija misli. Pesnitvo podie koprenu sa skrivene lepote sveta i ini da obine stvari postaju kao da nisu obine; ono ponovo stvara sve ono to pretpostavlja. Velika tajna morala je ljubav izlaenje iz nae vlastite prirode, i poistoveivanje nas samih sa lepim koje postoji u misli, delanju ili linosti drugih. ovek, da bi bio u velikoj meri dobar, mora da intenzivno i obuhvatno zamilja, mora da se stavi u poloaj drugih ljudi, boli i radosti njegovog doba moraju da postanu i njegove line. Uobrazilja je veliko orue moralnog dobra, a poezija pomae njenom cilju utiui na sam uzrok - ona snai duhovnu mo, koja je organ ovekove moralne prirode.

Posle Homera javljaju se atinski dramski i lirski pesnici nikad vie, ni u jednom dobu, nije bilo razvijeno toliko energije, lepote, i vrline, i jo nikada nisu slepa sila i kruti oblik bili toliko obuzdani i potinjeni volji oveka; ni iz jedne druge epohe nemamo zapise ili fragmente u kojima je tako vidljivo utisnuta slika ovekove boanstvenosti (uprkos svim nedostacima tadanjeg drutva). Samo je poezija bila ta koja je, u obliku, radnji ili jeziku, uinila tu epohu znamenitijom od svih ostalih i skladitem primera za sva vremena. Umetnost drame nikad nije bila shvaena ili obavljana u skladu sa njenom istinskom filozofijom, kao to je bila u Atini. Na modernoj pozornici postoji tragedija bez muzike i igre, i muzika i igra bez najviih olienja onoga to one prikladno prate, a obe bez religije i sveanog tona. Moderan obiaj spajanja komedije sa tragedijom predstavlja irenje dramskog kruga ali, trebalo bi da je komedija, kao u ''Kralju Liru'', sveopta, idealna i uzviena. Drama je oblik u kome se moe kombinovati najvei broj pesnikih naina izraavanja, pa se veza izmeu pesnitva i drutvenog dobra primeuje u njoj mnogo bolje nego u ma kojem drugom obliku. Povezanost scenskog prikazivanja sa usavravanjem ili kvarenjem ljudskih obiaja, sveopte je priznata prisustvo ili odsustvo poezije povezano je sa dobrim ili zlim ponaanjem u navici. Pokvarenost, koja je pripisivana delovanju drame, ustvari poinje onda kada prestane pesnitvo koje je u njenom sklopu. Drama u Atini, ili bilo gde gde se pribliavala svom savrenstvu, uvek je postojala uporedo sa moralnom i intelektualnom veliinom svog doba. Tragedije atinskih pesnika su bile kao ogledalo u kojem gledalac vidi sebe. Uobrazilja se iri saoseanjem sa bolima i strastima, koje su toliko jake, da njihovo shvatanje poveava sposobnost onoga ko ih shvata. Drama nas ui saznanju i potovanju sebe samih. Drama, dokle god izraava poeziju, predstavlja mnogostrano ogledalo, koje sabira najsjajnije zrake ljudske prirode, deli ih i ponovo ih stvara iz jednostavnosti tih elementarnih oblika. Ali, u razdobljima opadanja drutvenog ivota, ona postaje hladna imitacija oblika remek-dela antike, a esto i sam oblik postaje slab pokuaj propovedanja izvesnih doktrina koje pisac smatra moralnim istinama. Takvim ciljevima poezija ne moe da slui. Najgore doba drame u engleskoj istoriji je doba arlsa II Milton je stajao usamljen, osvetljavajui doba koje ga nije bilo dostojno. Po gaenju stvaralake moi u Grkoj, javljaju se bukoliki pesnici njihovo pesnitvo je intenzivno melodino, ono osvaja i omamljuje duh prekomerenou strasti. Bukolika i erotska nenost pisane poezije povezana je sa mekotom u ostalim umetnostima, pa ak i u obiajima i institucijama te epohe. Ali taj nedostatak harmonije ne treba pripisivati samoj pesnikoj moi ili nekoj njenoj pogrenoj primeni. Jer, cilj drutvene pokvarenosti je da razori svu osetljivost prema zadovoljstvu. Pesnitvo uvek saoptava sve uivanje koje su ljudi u stanju da prime : ono je vena svetlost ivota, izvor svega lepog, plemenitog, i istinitog to moe postojati u opakom vremenu. Pokvarenost bi morala potpuno da uniti tkivo ljudskog drutva pre nego to bi pesnitvo moglo da prestane. Jo nikada nisu bile sasvim prekinute spone lanca koji se, prolazei kroz umove mnogih ljudi, vee za velike umove iz kojih odailje nevidljivo strujanje koje ujedno povezuje, nadahnjuje i odrava ivot sveta. Pesnitvo je ona duhovna mo koja u sebi istovremeno sadri seme i svog i drutvenog obnavljanja. U starom Rimu svi veliki pesnici su izgubljeni. Lukrecije je stvaralac u najviem smislu, a Vergilije u vrlo visokom. Ipak su veliki pisci tog doba posmatrali oveka i prirodu u ogledalu Grke; rimske institucije i vera su bile mnogo manje poetine od grkih, kao to je senka manje iva od stvari. Pravo rimsko pesnitvo ivelo je u njegovim institucijama jer sve lepo, istinito i velianstveno to su one sadravale, moglo je da nikne jedino iz one duhovne moi koja stvara poredak u kojem se one zasnivaju. Stvaralaka mata, koja posmatra lepotu tog poretka, stvorila ju je iz sebe same, po svojoj vlastitoj ideji; posledica je bila carstvo, a nagrada veno iva slava. Hrianski i viteki sistem obiaja i vere dao je pesnike koji se stvorili oblike miljenja i delanja koji nikada ranije nisu bili zamiljeni. Poezija u hrianskom uenju, i mitologija i institucije osvajaa rimskog carstva, nadivele su tamu i potrese njihovog razvoja i stopile su se u novo tkivo obiaja i miljenja. Neukost mranih doba ne treba pripisivati hrianskim uenjima ili premoi varvarskih naroda ono je nastalo usled gaenja pesnikog principa koje je u vezi sa porastom despotizma i praznoverja. Tek u 11.v. poelo je da se ispoljava delovanje poezije hrianskog i vitekog sistema.

Ukidanje linog ropstva je osnova najuzvienije politike nade koja moe nastati u ovekovom umu. Sloboda ene je proizvela pesnitvo polne ljubavi. Ljubav je postala religija. Provansalski truveri su prethodili Petrarki, iji stihovi otkrivaju najskrivenije zaarane izvore slasti koju nosi ljubavna bol. Dante je razumeo tajne ljubavi i vie od Petrarke njegova apoteoza Beatrie, i gradacije njegove vlastite ljubavi i njene ljupkosti, su najvelianstvenija zamisao moderne poezije; ''Raj'' je veita himna vene ljubavi. U uzastopnim razdobljima, Ariosto, Taso, ekspir, Spenser, Kalderon, Ruso, i veliki pisci savremenog doba, slavili su ljubav, kao najuzvieniju pobedu nad ulnou i nasiljem. Danteovo pesnitvo se moe smatrati mostom izmeu modernog i antikog sveta. Iskrivljeni pojmovi o nevidljivim stvarim, idealizovani su u delima Dantea i Miltona. Teko je odrediti u kojoj meri su oni bili svesni razlike koja je postojala izmeu njihovih vlastitih verovanja i verovanja naroda. Nita ne moe prevazii snagu i velianstvenost Sataninog lika u ''Izgubljenom raju'' kao moralno bie, on je uzvieniji i od Boga. Milton je utoliko povredio popularno verovanje to svom bogu nije priznao nikakvu nadmo u moralnoj vrlini nad svojim avolom. I to smelo zapostavljanje neposrednog moralnog cilja je najodluniji dokaz nadmonosti Miltonovog genija. On je izmeao sastojke ljudske prirode kao boje na paleti, i sloio ih u kompoziciji svoje velike slike prema zakonima epske istine, prema zakonima onog naela po kojima je neki niz radnji spoljanjeg sveta i inteligentnih i moralnih bia, sraunat da budi saoseanje buduih pokolenja oveanstva. Homer je bio prvi, Dante drugi, a Milton trei epski pesnik tj. pesnik iji je niz dela stajao u odreenom i razumljivom odnosu prema znanju i oseanju i religiji doba u kojem je iveo, i onih doba koja su mu sledila, a koji se razvijao u skladu sa njihovim razvojem. I Dante i Milton su bili duboko proeti antikom religijom civilizovanog sveta. Dante je bio prvi budilac opinjene Evrope; iz haosa neskladnih varvarizama, stvorio je jezik koji je sam po sebi muzika i uveravanje. I same njegove rei su podstaknute duhom, svaka je kao iskra neugasive misli. Sva uzviena poezija je beskonana; ona je kao prvi ir, koji potencijalno sadri sve hrastove. Moemo skidati koprenu za koprenom, a da nikada ne otkrijemo najskriveniju nagu lepotu tog znaenja. Velika poema je izvor koji veno navire vodama mudrosti i duhovnog uivanja. eli istie kako se priznaje da je veba stvaralake mate izuzetno prijatna, ali se tvrdi da je veba razuma korisnija. ta se podrazumeva pod korisnou? Ono to svest osetljivog i razumnog bia trai, i emu se predaje, jeste zadovoljstvo ili dobro, u optem smislu. Postoje dve vrste zadovoljstva : 1.- trajno, sveopte, i stalno; 2.- prolazno i pojedinano. Korisnost moe biti postizanje bilo jednog bilo drugog. U prvom smislu, korisno je sve ono to jaa i preiava oseanja, proiruje uobrazilju, i dodaje duh ulu. U uem znaenju, korisnost se ograniava na ono to odstranjuje nametljive elje animalne prirode i grube obmane praznoverja, i okruuje ljude ivotnom sigurnou. Definicija uivanja, u njegovom najuzvienijem smislu, sadri paradoks : iz neobjanjivog nedostatka harmonije u sastavu ljudske prirode, bol grubljeg dela esto je povezan sa radostima uzvienijeg dela nae prirode tuga, uas, strepnja, a sam oaj, esto su birani izrazi pribliavanja najviem dobru. Nae saoseanje sa traginim u knjievnosti, poiva na tom naelu : tragedija godi pruajui nam senku uivanja koje postoji u bolu. To je izvor i sete koja je neodvojiva od najslae melodije. Uivanje koje postoji u tuzi je slae od uivanja u samom uivanju. To ne znai da je najvia vrsta uivanja nuno vezana za bol zadovoljstvo u ljubavi i prijateljstvu, zanos u divljenju prirodi, radost u opaanju, a jo vie u pesnikom stvaranju, esto su sasvim nepomueni. Stvaranje i sigurnost uivanja u tom najviem smislu jeste istinska korisnost. Oni koji stvaraju i odravaju to zadovoljstvo jesu pesnici ili pesniki filozofi. Lok, Hjum, Volter i Ruso (iako je on bio u osnovi pesnik, dok su ostali samo rezoneri), zasluuju sve pohvale, ali lako se moe izraunati stepen napretka ljudskog roda da oni nisu postojali. Naprotiv, nezamislivo je moralno stanje sveta da nikad nisu postojali Dante, Petrarka, Bokao, oser, ekspir, Kalderon, lord Bekon, i Milton; Rafael i Mikelanelo; da nije prevedena hebrejska poezija, da nije dolo do Preporoda, prouavanja grke knjievnosti, da nije sauvano staro vajarstvo, da se poezija starog sveta ugasila zajedno sa njenim verovanjem.

Posedujemo vie moralne, politike, i istorijske mudrosti, nego to umemo da je prenesenmo u praksu, vie naunog i ekonomskog znanja nego to se njihovi proizvodi mogu pravedno rasporediti. Nedostaje nam stvaralaka duhovna mo da sebi predstavimo ono to saznajemo; nedostaje nam plemenit podstrek da ostvarimo ono to zamislimo; nedostaje nam poezija ivota. Negovanje onih nauka koje su proirile granice ovekovog gospodarenja nad spoljanjim svetom, srazmerno je suzilo granice unutranjeg sveta, i ovek, koji je zarobio stihije, postaje i sam rob. Dve funkcije poetske pomou jedne, ona stvara novu grau za saznanje, mo i zadovoljstvo; pomou druge, ona raa u duhu elju da ih ponovo stvori i sredi u skladu sa izvesnim ritmom i redom koji se moe nazvati : lepo i dobro. Poezija je neto boansko ona je istovremeno i sredite i obim opteg znanja, ona je ono to obuhvata svu nauku, i ono emu sva nauka mora da se obraa. Ona je u isto vreme koren i cvet svih ostalih sistema miljenja, ona je ono iz ega sve proistie. Poezija nije kao umovanje, mo koja se napree prema odluci volje. ovek ne moe da kae ''Hou da piem pesme'' to ne moe da kae ni najvei pesnik; jer duh kad stvara lii na ugljevlje koje se gasi a koje neki nevidljivi uticaj raspiruje do prolaznog sjaja; ta mo se raa u nama, i svesni delovi nae prirode ne mogu da pretskau ni njen dolazak ni njen odlazak. Ali, im stvaranje pone, nadahnue je ve u opadanju, i najvelianstvenija poezija koja je ikada saoptena svetu moda je samo nejaka senka pesnikovih prvobitnih zamisli. Poezija se razlikuje od logike po tome to nije podvrgnuta kontroli aktivnih snaga uma, i to njeno roenje ne stoji ni u kakvoj nunoj vezi sa sveu ili voljom. Zabluda je tvrditi da su najlepa mesta u poeziji stvorena napornim trudom i revnou, koje preporuuju kritiari Milton je zamislio ''Izgubljeni raj'' kao celinu pre nego to ga je ostvario u delovima. Poezija je zapis najboljih i najsrenijih trenutaka najsrenijih i najboljih umova. Mi smo svesni misli i oseaja koji se javljaju i odlaze nepredvieno, ali koji su toliko divni da se ne mogu izraziti, tako da ak i u enji i aljenju, koje oni ostavljaju za sobom, moe postojati samo zadovoljstvo koje uestvuje u prirodi svog predmeta. To je kao proimanje nae prirode nekom boanstvenijom. Takva stanja bia oseaju uglavnom oni koji poseduju najtananiju osetljivost i najiru stvaralaku matu. Zanos vrline, ljubavi, rodoljublja, i prijateljstva, bitno je vezan za takva oseanja, i dok ona traju, nae Ja se pokazuje onim to jeste, atom prema svemiru. Tako poezija ini besmrtnim sve ono to je najbolje i najlepe na svetu. Poezija otkupljuje od propasti boanska nadahnua u oveku. Poezija preobraa sve u ljupkost, ona uzdie lepotu onoga to je najlepe, i daje lepotu onome to je najunakaenije; ona spaja likovanje sa uasom, bol sa uivanjem, venost sa promenom; ona prisiljava na sklad sve nepomirljive stvari, ona probraava sve ega se dotakne; ona skida veo obinosti sa sveta, i obnauje usnulu lepoticu koja je duh oblika poezije. Poezija nas oslobaa toga da budemo potinjeni sluanostima utisaka koji nas okruuju. Ona stvara za nas jedno bie unutar naeg bia; ona nas ini stanovnicima jednog sveta prema kojem je ovaj obini svet haos. Ona ponovo stvara opti svemir iji smo mi delovi, i skida sa naeg unutranjeg vida opnu obinog koja nam zamrauje udesnost naeg bia. Ona nas prisiljava da osetimo ono to opaamo i da zamislimo ono to znamo. eli smatra da se engleska knjievnost ponovo rodila ovo doba e biti znaajno po intelektualnim ostvarenjima. Najpouzdaniji pratilac buenja velike nacije koja e izvriti blagotvornu promenu u miljenju ili institucijama, jeste poezija. U takvim razdobljima poveava se mo saoptavanja i primanja intenzivnih i razbuktalih ideja o oveku i prirodi. Dela najslavnijih savremenih pisaca imaju veliku privlanu snagu, jer oni mere obim i ispituju dubine ljudske prirode razumljivim i sveprodornim duhom, koji je istovremeno i duh doba. Pesnici su vraevi neshvaenog nadahnua, ogledala gigantskih senki koje budunost baca na sadnjost, rei koje izraavaju ono to oni ne razumeju... Pesnici su nepriznati zakonodavci sveta.

LORD BAJRON : ''Prirodno i vetako u poeziji'' pismo g.Donu Mariju, povodom kritike preasnog V.L.Boulza na ivot i spise A.Popa Povodom nekoliko pamfleta koji su objavljeni u vezi sa sporom Boulz Pop, a u kojima se pominje njegovo ime, Bajron priznaje da je u svojoj satiri ''Engleski bardi i kotski kritiari'', gde se nalazi stihovan prikaz Boulzovih izdanja Popovih dela, pogreno naveo stihove g.Boulza, ali objanjava da je povukao satiru iz tampe tokom pripreme drugog izdanja, i zabranio njeno ponovno objavljivanje, jedino na zahtev prijatelja, g.Rodersa, a da, iako ali to je satiru objavio, najmanje ali deo koji se tie g.Boulza. Bajron smatra da se taj Boulzov rad odlikuje lanom iskrenou, i kritikuje princip ''premetanja po pismima i priama''. Karakteriui ga kao ''histerino uasavanje na ljubavne doivljaje jadnog Popa, ne najbolje proverene i nikad potpuno dokazane'', Bajron izjavljuje da je licemerstvo veliki ''primum mobile'' Engleske; licemerstvo politiko, poetsko, religiozno, moralno, umnoeno kroz sve raznolike vidove ivota. Prelazei na Boulzove ''nepromenljive principe poezije'', Bajron pita : ta postoji ljudsko, bilo to poezija, filozofija, duhovitost, mudrost, nauka, vlast, slava, um, materija, ivot, ili smrt, to je nepromenljivo ? Boulz kae da sva poezija Kambelovog ''Ratnog broda'' ne potie od umetnosti, ve iz prirode ''oduzmite talase, vetar, sunce, i ostae samo jedna traka plavog platna, i jedan komad grubog platna na tri motke''. Bajron : oduzmite talase i vetar, i broda uopte nee biti, ne samo za poetske, ve ni za kakve svrhe; naprotiv, ''Ratni brod'' prenosi svoju poeziju na more, i poveava njegovu. On ne porie da su talasi i vetrovi, a posebno sunce, veoma poetini, ali smatra da je poezija u najmanju ruku reciprona. Oduzmite ratni brod koji se ljuka na mirnoj vodi, i ta voda postaje pomalo monotona da bi je ovek gledao. Mirna voda postoji u kofi, vetar struji kroz pukotine obora za svinje, sunce obasjava livreju lakeja, pa ipak voda, vetar, sunce, ne mogu uiniti te stvari poetinim. Boulz doputa da je brod poetian, ali samo usred ovih uzgrednosti; ali ako one podaruju poeziju, pa ine jednu stvar poetinom, uinie i druge stvari takvima. Nijedan slikar nikad nije naslikao samo more, bez broda, barke, brodoloma. Je li bura poetinija bez broda? ta bi nas se ticala bura da nije broda u njoj? Poema bi se svela na obinu deskriptivnu poeziju, koja nikad nije bila cenjena kao visoka vrsta te umetnosti. Bajron se sea jake oluje u jednom pristanitu : izgled bure je bio poetian taman koliko treba, ali najpoetinije u tom trenutku bilo je brodovlje koje je bealo iz svojih nesigurnih sidrita, praeno galebovima njihova oigledna nevolja, njihova umanjenost do ustreptale mrlje u daljini, njihova pometenost i zbrka, njihova siunost koja se bori sa divovskom stihijom; njihov izgled i njihovo kretanje Bajronu su izgledali mnogo vie poetini nego to bi prosto, iroko, buno more bez broda, i turobni vetrovi, mogli da budu bez njih. Voda nesumnjivo pojaava poetske asocijacije, ali ona ih ne stvara; i brod se iroko oduuje za tu uslugu. Oni pomau jedno drugom voda je poetinija sa brodom, brod je to manje bez vode. ak i brod zatvoren u doku je velianstvena i poetska slika; ak i neka stara barka, sa kobilicom izvrnutom navie, je poetski objekat (to moe da potvrdi i Vordsvort, koji je napisao poemu o koritu i slepom deaku), dok bi dug peani sprud i prazna vodena masa, bez barke, bili suta slika dosadne proze. Cela obala Atike je sama po sebi poetina, i bila bi takva i kada ne bi postojale Atina i njene ruevine. Ali, zar bi ''priroda'' Atike bila vie potina bez ''umetnosti'' Akropolja? ta je poetino, Partenon ili stena na kojoj se on nalazi? Ima hiljade stena koje su mnogo poetinije od Akropolja ili Rta Sunijum, ali ''umetnost'', stubovi, hramovi, razbijen brod, jeste ono to njima daje njihovu antiku i njihovu modernu poeziju, a ne sama mesta. Bajron kae da se uvek protivio krai ruevina iz Atine, zato to, iako su te ruevine isto toliko poetine na Pikadiliju kao to su bile u Partenonu, sam Partenon i njegova stena su manje poetini bez njih. Takva je poezija umetnosti.

Boulz dokazuje da su egipatske piramide poetine zbog asocijacija sa beskrajnim pustinjama, ali ako uklonite piramide, ta je onda pustinja? Bajron smatra da su Petrova crkva, Koloseum, Panteon, Apolon, Laokoon, Venera Medii, Herkul, Gladijator na umoru, Mikelanelov Mojsije, i svi vei radovi Kanove..., isto tako poetini kao i Mon-Blan ili Etna, moda i vie, jer su neposredne manifestacije duha i pretpostavljaju poeziju u samom svom zaeu; i budui takva, imaju neto od stvarnog ivota, to ne moe pripadati nijednom delu beivotne prirode. Ako se ukloni Rim i ostave Tibar i sedam bregova u prirodnom stanju neka Boulz, Vordsvort ili Saudi, ili ma koji od ''pesnika prirode'' sroi pesmu o njima, videe se ta je vie poetino : njihove tvorevine ili najobinija knjiica-vodi, koja prikazuje put od crkve sv.Petra do Koloseuma, i obavetava o znamenitostima na tom putu. Tlo je zanimljivo kod Vergilija zato to e ono postati Rim, a ne zato to je Evanderova poljoprivredna oblast. O vajarstvu ono je poetinije nego sama priroda, ukoliko pretpostavlja i ovaplouje onu idealnu lepotu i sublimnost koja se nikad ne moe nai u stvarnoj prirodi. Bajron se ne slae sa tim miljenjem, bar to se tie enske lepote (izuzimajui Veneru Medii), jer je u prirodi video lica koja su imala sve ono to bi skulptura mogla da trai za svoj ideal. Ali od sublimnosti nikad nije video u ljudskoj prirodi nita to bi se pribliilo izrazu pr: Apolona, Mojsija i drugih stroih dela antike i moderne umetnosti. O goloj prirodi kao boljoj od vetakih slika za poetske svrhe lepih umetnosti : kad veliki umetnik slika predeo, on ne daje njegovu doslovnu kopiju, ve on otkriva i komponuje predeo. Priroda, u svom prirodnom izgledu, ne daje mu gotove onakve slike kakve on eli. Poezija same prirode, tano onakva kakva se ispoljava, nije dovoljna za njegovu svrhu. Zato to priroda nije rasipna u svojim lepotama one su iroko razbacane, i povremeno se ispoljavaju, pa ih zato treba paljivo odabirati, i sa trudom sakupljati. Vajar eli da nadmai svoj model, i zato vaja uzimajui delove sa razliitih modela, i pritom ih usavrava. Priroda, tana, prosta i gola, nee stvoriti velikog umetnika ni jedne vrste, a najmanje pesnika najvetakijeg od svih umetnika, u samoj svojoj sutini. Bajron navodi stihove ''Svi ogrta taj znate.../ tu, gle, Kasijev ma se probi'' da je pesnik rekao ''da je Kasije rinuo svoju pesnicu kroz poderotinu na ogrtau'', to bi bilo vie u stilu Boulzove prirode; ali vetaki ma je poetiniji nego ma kakva prirodna aka bez njega. Za poetske svrhe, umetnost nije manje vredna nego priroda; vetina nije manji ukras nego priroda. Boulz ne moe da kae da poeziju jednog akvedukta sainjava ona voda koju on sprovodi. Neku graevinu ini poetinijom od neke druge upravo arhitektura. Pod uslovom da je izvedba umetnika jednaka, da li je opis igre karata isto onoliko poetian kao i opis etnje po umi? graa zaista nije podjednaka, ali umetnik koji naini igru karata poetinom, daleko je vei od te dvojice. Tragedija se smatra jednom od najviih redova. Pop nije napisao ni jednu, ali niko nee svrstati Hjuza i Fentona (pisce tragedija) kao pesnike iznad njega. Ako Boulz eli da se bori za klasifikaciju ovakve vrste, treba da se seti da je deskriptivna poezija uvek bila svrstana kao najnia grana te umetnosti, a deskripcija kao puki ukras, koji nikad ne sme da bude predmet poeme. Bajron smatra da Italijani imaju najpoetiniji jezik i najprobirakiji ukus, a oni sami kau da imaju 5 velikih pesnika : Dante, Petrarka, Ariosto, Taso i Alfijeri. *fusnota : Petrarka se istie sonetima, a Dante i Ariosto sastavima koji ne pripadaju nijednoj klasi. Danteova poema nije ep, a zato je on sam naziva ''boanstvenom komedijom'' nije moglo da objasni ni hiljade komentatora. Od svih njih, samo Taso i Alfijeri mogu da se svrstaju po Aristotelovom rasporedu i Boulzovom kolskom sistemu. Bajron smatra da se pesnici razvrstavaju po snazi njihovog dostignua, a ne po njegovom rangu, a da je Boulzov naslov, ''nepromenljivi principi poezije'', jako lo principi poezije su tako daleko od nepromenljivosti, da jo nikad nisu bili, niti e biti, utvreni. Ti principi su samo shvatanje jednog doba, a svako doba ima svoje vlastito. legl i ga deStal su pokuali da svedu poeziju na dva sistema, klasiarski i romantiarski. Dejstvovanje je tek poelo.

Potcenjivanje Popa delimino se osniva na pogrenoj ideji o dostojanstvu njegovog reda poezije. Bajron misli da je etika poezija najvia od sve poezije, kao to i moralna istina mora biti najvia od svih ovozemaljskih ciljeva. Etika (ili didaktika) poezija, ija svrha je u tome da uini ljude boljim i mudrijim, pripada prvom redu poezije. Ona zahteva vie uma, vie mudrosti, vie snage, nego sve ume kojima se ikada etalo radi njihovog opisivanja. Postalo je moderno da se jako naglaava ono to se naziva ''mata'' ili ''invencija'', a to Bajron smatra za dve najobinije osobine irski seljak, posle malo rakije, izmislie vie nego to je potrebno za jednu modernu poemu. Da Lukrecija nije kvario njegov epikurejski sistem, napisao bi poemu koja daleko nadmaa sve koje postoje Pop nema taj nedostatak; njegov je moral ist, kao to je i njegova poezija slavna. to se tie vetakih predmeta : Pop se moe smatrati da je isto onoliko poetian koliko i umetnost moe da naini svoje predmete takvim. Miltonova umetnost nije uinila poetinim artiljeriju svojih demona, kao ni grmljavinu boga, ali samo zato to je na tom mestu takva upotreba tog oruja (materijalnog) bila besmislena. Bajron smatra da je pokuaj pesnika njegovog doba da izvrgnu Popa ostrakizmu (- progonstvo u staroj Atini) moe da se objasni principom po kome oni veruju da ako Pop zadri svoj poloaj, oni e pasti sa svog. Varvari su podigli moeju ispred jednog grkog hrama najistije arhitekture, i nezadovoljni su sopstvenim grotesknim zdanjem ako ne srue onu stariju i od same lepote sazdanu graevinu koja im je prethodila. Bajron kae da mogu da mu zamere da je bio, i moda i dalje jeste, istaknut meu njima, tj. takvim graditeljima, ali kae da nikad nije bio meu onim ruiteljima klasinog hrama svog prethodnika. Bajron smatra svoje doba dobom opadanja engleske poezije jer ne moe biti goreg znaka po ukus vremena nego to je potcenjivanje Popa, koji je engleski ''najsavreniji pesnik i najistiji moralista''. Kao etikom pesniku niko mu nije ravan, a to ini najviu od sve poezije jer u stihu daje ono to su najvei ljudi eleli da postignu prozom. Pravi pesnik je samo onaj tvorac i stvaralac koji moe da pomiri poeziju sa istinom i mudrou. Bajron ne kae da je Pop veliki pesnik kao to su to ekspir ili Milton, iako ga njegov neprijatelj Vorton stavlja odmah ispod njih. Ne kae ni da je ''takmac svakom imenu ispod ekspira'', jer to nita ne znai. Svoje miljenje Bajron svodi na veru da, ako bi Engleska nestala u nekoj katastrofi, pa od nje ostao samo mrtav jezik i njena knjievnost, Englez bi moda poeleo da se sauvaju ekspir i Milton, ali svet koji ostaje bi oteo Popa od zaborava, a pustio sve ostale jer je Pop moralni pesnik celokupne civilizacije.

RANKA KUJI predgovor u zbirci poezije P.B.elija : P.B.eli je roen 04.02.1792.g. vreme kada su Englesku potresale posledice tri velike revolucije amerike, industrijske i francuske. Kao naslednik bogatog baroneta, eli je mogao da izabere put antirevolucionarne tradicije, na kome bi mu uitelji postali : Edmund Benks (strasni pobornik monarhije), V.Vordsvort (tada ve ukroeni glavni predstavnik starije generacije romantiara), Robert Saudi (dvorski pesnik)... Ali, eli se odrekao blistave karijere i nasledstva izabravi revolucionarni put naprednih mislilaca, koji su u to vreme u Engleskoj irila republikanska i antihrianska dela Tomasa Peina. elijeva revolucionarna intelektualna energija je buknula kroz uske okvire patrijarhalne pokrajinske porodice prva bujica pesnikovih napada sruila se na glavu porodice, da bi se u daljem razvoju proirila i na monaha, kao poglavara velike engleske porodice, i na sve tekovine monarhije uopte. elijeva prva ljubav se zavrila tako to su roditelji njegove devojke, zgranuti njegovim propagiranjem slobodne ljubavi, zabranili njihovu vezu eli je to shvatio kao posledicu onoga to je nazivao hrianskim predrasudama, pa je hrianstvo proglasio za svog drugog neprijatelja. Zavrio je kolu u Itonu o slobodnoj ljubavi pie u svom prvom proznom delu : roman Zastorci (1810). Odlazi na univerzitet u Oksfordu roman Sveti Irvin (1811), dve zbirke pesama Originalna poezija Viktora i Kazire (1810), i izrazito revolucionarni i republikanski Posmrtni fragmenti Margarete Nikolson (1810). eljan teoloke diskusije, eli pie vrlo smela anonimna pisma crkvenim velikodostojnicima. U tom cilju objavljuje i pamflet Neophodnost ateizma (1811) zbog koga biva iskljuen sa univerziteta; nikad vie nije nastavio kolovanje. Kada ga otac izbaci, eli u svojoj 19-oj godini odlazi u London. Nastoji da svoje revolucionarne ideje sprovede u delo, i spase pojedince od nasilja, zapadajui u sve veu nematinu i razoaranja spasava Harijetu Vestbruk od tiranije njenog oca, zatim se njom eni; u svoj dom prima naprednu uiteljicu Elizabetu Hiener; i mladu Meri, erku moraliste Vilijama Goldvina, kojom se eni posle Harijetine smrti. U to vreme vodi politiku kampanju u cilju oslobaanja Irske od engleske vladavine. Proza : Poslanica irskom narodu (1812), Pismo Lordu Elinbereu (1812), pamflet protiv smrtne kazne O smrtnoj kazni (1815), Esej o hrianstvu (1815), fragment koji razmatra sprovoenje korenite reforme u Engleskoj Predlog da se reforma stavi na glasanje irom kraljevine (1817), i pamflet za zatitu slobode engleskog naroda Poslanica povodom smrti princeze arlote (1813). Poezija : satirina pesma avolova etnja (1812), revolucionarni spev Kraljica mab (1817), Himna intelektualnoj lepoti (1816), poema Alastor (1816), deo simbolinog epa Pobuna Islama jedno od njegovih najnaprednijih dela, i moderna ekloga Rozalinda i Helena (1817). Posledice revolucionarnog delanja - dospeva na indeks policije, a u sudskom sporu gubi pravo na decu iz prvog braka. Naputa otadbinu, da se nikad vie ne vrati. U Italiji, elijev revolucionarni zanos i knjievni talenat dolaze do punog izraza : eli zavrava Pobunu Islama, i pie svoj i Bajronov portret u stihu ulijan i Madalo (1818), tragediju eni (1819), spev Maska anarhije, satirini spev Petar Bel Trei (1819), i dramsku satiru Edip Tiranin (1820); u to vreme komponuje i kosmiku dramu u stihu Osloboeni Prometej (1818-20) proetu uzvienim mislima o slobodi i ljubavi, i vizijom srene budunosti oveanstva; spev Epipsihidion (1821) ispovest svih svojih ljubavi; i elegiju Adonis (1821) nenu tugovanku povodom Kitsove smrti. Pred kraj ivota, inspirisan grkim proglasom nezavisnosti, pie lirsku dramu Helada (1821), filozofsku poemu Trijumf ivota (1822) i prozna dela i fragmente, meu kojima se istiu Filozofski pogled na reformu (1819) i Odbrana poezije (1821). U 30-oj godini ivota, naao je smrt u burnim talasim Tirenskog mora. Bajron, koji je mnogo dugovao elijevom geniju, posle njegove smrti je izjavio : ''eli bee najplemenitiji, najdobroduniji ovek koga sam ikada upoznao; pun otmenosti, nesebiniji od svih drugih ljudi, sa izvesnim stepenom genijalnosti koja se udruila sa jednostavnou isto toliko retkom koliko i divnom. On je sebi stvorio beau ideal svega lepog, uzvienog i plemenitog, i postupao je u skladu sa tim idealom u najveoj meri.'' eli nije stekao diplomu nijednog fakulteta, ali je bio strasno zainteresovan ne samo za knjievnost, ve i za druge nauke; sluio se literaturom na 8 jezika : engleskom, grkom, latinskom, nemakom, francuskom, italijanskom, panskom i portugalskom.

eli je od strane izvesnog broja svojih savremenika bio smatran za razvratnika, a od strane jednog kruga kritiara za idejno praznog oveka ali ak su se i svi oni slagali u tome da je elijava najistija lirika poetsko ostvarenje najuzvienijeg reda. Sva elijeva poezija je uivanje u Lepom koje postoji, praena tugovankom to je ta Lepota povreena sputanou ili nasiljem; enja za Lepim koje bi trebalo da postoji, i neobuzdana elja da se idealna Lepota priblii oveku, i uivljavanje u idealnu Lepotu koja kao vizija lebdi pred pesnikovim oima. A ta lepota, za elija je pre svega Sloboda. Zato : 1.- kada tuguje, on tuguje to nema najire Slobode, 2.- kada priziva Lepotu, on priziva Slobodu, i 3.- kada opisuje viziju idealne Lepote, on u stvari slika idealnu Slobodu. Dok je u drugoj i treoj grupi pesama taj politiki momenat stavljen u prvi plan, on je, u isto lirskim pesmama prve grupe, prikriven obiljem slika, metafora i izvanrednim bogatstvom zvukova. Ipak postoji, jer kada eli peva Zapadnom vetru, on priziva duh Revolucije iz osloboene republikanske Amerike da Evropi donese prolee politike slobode; kada se divi Oblaku, on se divi Slobodi koja e vaskrsnuti i osveiti zemlju, nuno, po veitom principu regeneracije u prirodi; slavopojka evi jeste himna Slobodi; usamljenost Meseca predstavlja usamljenost oveka u drutvu koje ga ne shvata; prizivanje Noi je udnja za melemom koji e izleiti pesnikovo srce ranjeno nepravdama; kada kao vihor umi tubalicu, to je alopojka zbog bede koja postoji u drutvu. ak i u samim ljubavnim pesmama, taj politiki momenat je uvek prisutan jer za elija je ljubav samo onda ljubav kada je to potpuna sloboda. Naporedo sa ovima, javljaju se i pesme u kojima je politiki momenat stavljen u prvi plan. To su, kao i elijevi pamfleti, dela politikog agitatora koji pred sobom ima jasan cilj : da sa posebnim arom razgoliti sve ono u postojeim drutvenim ustanovama to sputava slobodu, da upozori na njihovu dotrajalost i da nagovesti put ka boljoj budunosti ne samo Engleske nego i itavog sveta. Trea grupa stihova prikazuje pesnikovu viziju idealne Lepote i Slobode, jedno drutvo lieno tekovina monarhije i postojee vladajue religije, zasnovano na principima bratstva i jednakosti, i u kom vladaju Sloboda i Ljubav, jednu zajednicu koja prevazilazi republikanske okvire, bez klasa, rasa i ikakvih predrasuda, jednu srenu eru u kojoj e napredak nauke izmeniti klimu na zemlji i doneti blagostanje oveanstvu. elijevi stihovi ne dostiu uvek isti domet dok su u idejnom pogledu otprilike podjednake vrednosti, u pogledu forme oni variraju od uspelih, preko vrlo uspelih do pravih remek-dela. Metriki najsavrenije jesu pesme iz prve grupe, i one, po miljenju nekih kritiara, predstavljaju najvee muziko i emotivno dostignue engleske poezije. Izvanredno bogata versifikacija : sonet, spenserovska strofa pindarske ode, terza rima, i razne druge metrike kombinacije sa leoninskom rimom i sa etiri slika; takoe i izvanredno muziko obilje, poev od onomatopeje pa sve do savrenstva duhovne himne (kao i pesmi Intelektualnoj lepoti, ili u stihovima u kojim pesnik velia svoj panteizam). Neki kritiari su eliju odricali sistematinost miljenja i nastojali su da ga prikau kao idejno praznog pesnika. elijev politiki stav je ponikao iz njegovog linog, neposrednog dodira sa drutvenom stvarnou Engleske tog doba. Napredna politika lektira, kao najblie posredno orue uticaja drutvene stvarnosti, bila je eliju od koristi samo onoliko koliko mu je svojim postavkama omoguila da formulie i razradi one ideje do kojih je i sam doao ili koje je bar naslutio. Najveu pomo su u pruile revolucionarne republikanske ideje Tomasa Peina. eli je bio aktivan reformator, propagandist i oduevljeni pesnik revolucije koja ''na irokoj bazi narodne suverenosti kri sebi put u Evropi'', pesnik akcije iji cilj nije samo vraanje duga, nego i uvoenje napaenog oveanstva u novu eru, za koju je mislio da je najsrenija kakva se moe zamisliti. Kao takav, eli stoji ne samo na elu naprednih romantiara Engleske, nego i u prvim redovima najsmelijih politikih mislilaca svih dosadanjih epoha, i kao prethodnica svih onih propagandista kojima je najuzvienije stremljenje bila pomo napaenima, bez obzira na njihovu versku ili narodnu pripadnost.

B.NEDI iz zbornika ''O poeziji'' : Vilijam Vordsvort (1770-1850) - zbirka pesama ''Lirske balade'', koju je objavio 1798.g., zajedno sa Kolridom, oznaava kraj tzv. klasicizma i poetak romantizma u engleskoj poeziji. Kolridov udeo u ovoj zbirci je bio usmeren na ''linosti i likove natprirodne ili bar romantine'' - tj. da neobino i fantastino uini obinim i pojmljivim, dok je Vordsvort davao ''dra novine svakodnevnim stvarima'' - tj. da onome to je obino i svakodnevno da poetian smisao. Odstupajui od uobiajenih izvetaenosti klasicistike poezije, svojom tematikom i veoma uproenim jezikom, delo je izazvalo otru kritiku i polemiku posebno kada je 1800.g. izalo drugo, proireno izdanje, sa Predgovorom, i Dodatkom, 1802.g., u kojima je Vordsvort izneo svoje teorije o poeziji i poetskoj dikciji. Nazivaju se manifestom engleske romantiarske kole. Vordsvort je poeziji dao novu dikciju, prost jezik stvarnog ivota, za razliku od dotrajalih konvencionalnih poetskih rei i izraza; i proirio je granice poezije u oblasti fizike i ljudske prirode. Jedan od najveih pesnika Prirode, opisiva njenih lepota i tuma njenog kretanja i duha. ovek i priroda su stvoreni jedno za drugo, i izmeu njih postoji potpuni sklad. Poeme : ''Tinternska opatija'' (1798), ''Oda dunosti'' (1805), ''Nagovetaji besmrtnosti'' (1806); poema ''Izlet'' (1814) - u 9 knjiga ''o oveku, o prirodi, i o ljudskom ivotu''; pesnika autobiografija, poema ''Preludij'' (1799-1805, objavljena posthumno 1850) - u 14 knjiga, u kojoj pesnik prikazuje svoje detinjstvo, kolovanje, boravak u Londonu i Francuskoj, i svoj razvoj ljubavi prema ljudskom rodu. Semjuel Tejlor Kolrid (1772-1834) - u svojim najboljim poemama, jedinstvenim po njihovoj melodinosti ''Stari mornar'', ''Kristabela'', ''Kubla-Kan''... udesno spaja realno sa irealnim, prirodno sa natprirodnim, sjedinjavajui tako svet svakodnevnog iskustva sa svetom snova i mate. Smatra se najveim engleskim knjievnim kritiarem : ''Biographia Literaria'' (1817). Pored kritike analize Vordsvortove poetske teorije, Kolrid pokuava da ustanovi principe knjievnog stvaranja, smatrajui da je ''krajnji cilj kritike daleko vie da ustanovi principe pisanja nego da da pravila kako da se donosi sud o onome to je napisano''. Prvobitna Kolridova zamisao je bila pregled sopstvenog knjievnog rada i miljenja, ali je vremenom naraslo u posebnu knjigu, u dva toma. Posmrtno, 1849.g., objavljene su fragmentarne ''Zabeleke i predavanja o ekspiru i nekim starim dramatiarima''. Persi Bi eli (1792-1822) - borac protiv osvetanih knjievih tradicija, povlastica i tiranije; uneo je u englesku poeziju novu notu slobode i duhovne smelosti. Zbog pamfleta ''O neophodnosti ateizma'' (1811), udaljen sa Oksforda. ivi u Italiji od 1818.g. Poema ''Kraljica Mab'' izraz revolucionarnog oseanja protiv kraljeva, svetenika, politiara, i protiv religije. ''Pobuna islama'' (1817) simbolina poema koja izraava nadu u bolju budunost ljudskog roda. ''Dulijan i Madalo'' (1818) elijev razgovor sa Bajronom o vlasti oveka nad svojim duhom. Pesnike drame : ''Osloboeni Prometej'' (1820), ''eni'' (1819), ''Jelada'' (1822). Kratke lirske pesme : ''Oblak'', ''eva'', ''Oda slobodi'', ''Oda zapadnom vetru''... Esej ''Odbrana poezije'' (1821) napisan kao odgovor na spis ''etiri doba poezije'', u kojem T.L.Pikok, pesnik i romansijer, napada savremenu poeziju. elijev esej je fragment, samo prvi od tri zamiljena dela. Dord Gordon Lord Bajron (1788-1824) - prva zbirka pesama ''asovi dokolice'' (1807) na nepovoljnu kritiku odgovara satirom u stihovima ''Engleski bardi i kotski kritiari''. Putuje po paniji, Portugaliji, Grkoj, Turskoj izmeu 1809. i 1811.g. kao rezultat objavljuje spev ''ajld Harold'' (1812.- prva dva pevanja), i postie veliki uspeh. Niz istonjakih romantinih poema : ''aur'', ''Gusar'', ''Lara'', ''Opsada Korinta''... u kojima se uvek pojavljuje isti usamljeni i sumorni ''bajronovski junak'', prikazan prvi put u ajldu Haroldu. Od 1816.g. ivi u vajcarskoj, zatim u Italiji gde pie svoja najvea dela : ostatak ''ajlda Harolda'', dramske poeme ''Kain'' i ''Manfred'', i najuveniji ep ''Don uan'' (1819-24). Umire 19.04.1824.g. u Misolongiju Kritika miljenja o poeziji izneo je u prepisci sudovi izreeno usput, fragmentarno, udljivo i kontradiktorno. Najzanimljivije je pismo koje je Bajron uputio svom izdavau Donu Mariju, povodom Boulzovog izdanja pesnikih dela Aleksandra Popa, 1806.g. Vilijam Boulz je bio svetenik, kolovan na Oksfordu, i pisac nekada veoma hvaljenih soneta.

Branina predavanja : OSNOVNE POSTAVKE ENGLESKOG ROMANTIZMA : U Engleskoj se poetak romantizma vezuje za izlazak Vordsvortove zbirke Lirske balade 1798.g, a kraj za smrt Valtera Skota i zakon o reformi engleskog parlamenta 1832.g. Pojmovi ''romantino'' i ''romantizam'' dospeli su u Englesku posredstvom Mdm de Stal i legela, ali se nisu odomaila, kao u Francuskoj, kao naziv za jednu konkretnu knjievnu epohu, niti su se npr. Vordsvort i Kolrid nazivali romantiarima, mada su bili duboko samosvesni stvaraoci, koji su stavljali svoju poeziju nasuprot poeziji klasicizma. ak se ni Bajron, ija je figura najvie doprinela irenju ideje romantizma izvan granica Nemake, Francuske i Engleske nije nazivao romantiarem. Uprkos tome to termin ''romantizam'' nije bio prihvaen u Engleskoj, osnovne odlike ove knjievne epohe bile su sa nekim manjim razlikama iste kao u Nemakoj i Francuskoj. Za engleski romantizam karakteristina je pojava Vilijem Blejka, koji po dobu stvaranja pripada toj epohi i deli neke njene stavove (mitopoetika, organicizam, imaginacija koa stvaralaka mo), ali se u osnovi razlikuje po pitanju odnosa prema prirodi, materijalnom svetu, iji je nastanak vezan za ovekov pad. Vordsvort, Kolrid, eli i Kits (a donekle i Bajron) dele ista shvatanja po pitanju stvaralake moi, odnosa prema prirodi, simbolike, mita koa osnovnih sredstava pesnikog izraza. Svi su se bavili teorijskim radom manje ili vie originalno, konsekventno ili fragmentarno, primarno ili usputno. Kroz njihov teoretski i poetski korpus vidi se odreeno jedinstvo shvatanja i stvaranja, mada su pesnici druge generacije (eli, Bajron, Kits) estoko napadali konzervativnu i tradicionalistiku ideologiju svojih prethodnika iz ''Jezerske kole'' (Vordsvort i Kolrid). Pri tom je interesantno primetiti da je Bajron bio mnogo vei tradicionalista po pitanju poetike i poezije od svojih prethodnika, a da je Kits prirodu doivljavao poput pesnika antike kao personifikovana boanstva. Vordsvort i kOlrid izneli su mnogo radikalnije, originalnije i teorijski vre zasnovane poetike od svojih revolucionarnih sledbenika. Ono to karakterie engleski romantizam je injenica da to nije bio tako samosvestan i tako radikalan pokret kao to je on bio u Nemakoj i Francuskoj. U teoriji i praksi engleskih romantiara primeuje se uticaj utilitarizma i zdravorazumske filozofije, koji odrava ulogu svesnog i razuma u stvaralakom procesu na viem nivou nego kod nemakih i francuskih romantiara. Druga revolucionarna generacija engleskih romantiar sa svojom poezijom i bajovitom figurom lord Bajrona, najvie je uticala na razvoj romantizma kod slovenskih naroda, kod kojih je to bio mnogo vie kulturni, nacionalni i politiki pokret nego knjievna epoha.

Vilijam Vordsvort (1770-1850) : I poetika : Vordsvort je svoja poetska naela izloio u predgovoru Lirskih balada iz 1800.g. i u dodatku tom predgovoru iz 1802.g. Prvo izdanje, koje su 1798.g. izazvalo veoma burne reakcije, bilo je objavljeno bez predgovora i imena autora (potpuno sraunata mistifikacija) balade su doivele kritiku da su neumetnike, trivijalne, da je govor svakodnevan, pripovedai nekonvencionalni. Drugom izdanju Vordvort dodaje pregovor u kome iznosi poetska naela po kojima su pesme pisane. U odreenom smislu ovi predgovori su manifest romantiarskog pokreta u Engleskoj, i Vordsvort je svestan da se nalazi meu zaetnicima jedne nove pesnike kole. Dobar deo predgovora je kritika tema i jezika poezije klasicizma.

Tema poezije : nasuprot klasicistikim mitskim i herojskim temama, tema poezije treba da bude uzeta iz obinog ivota, i to ivota ljudi koji ive u prirodi i sa prirodom. Pesnik treba da peva o oveku kakav je on svakim danom. Povratak prirodi seoski skroman ivot. Javlja se opozicija selo/grad. Prirodan ivot je slobodan ivot bez ogranienja, sputavanja i pretvaranja, ivot u skladu sa prirodnim kalendarom. Priroda je u oveku od postanka, a od nje se ovek otuuje konvencijama. Dogaaji iz ivota treba da budu predstavljeni zanimljivo, a u njima treba traiti osnovne zakone nae prirode. Iz organicistike koncepcije poezije (pesma je struktura potpuno meuzavisnih elemenata) proizilazi i Vordsvortova ideja da odreena tema pronalazi sama sebi odgovarajuu formu. Jezik poezije : treba da bude govorni jezik obinih ljudi (Kolrid napada ovakvu formulaciju, jer bi to podrazumevalo i iskvaren govor, dijalekte, odsustvo gramatike). Ali to nije jezik seljaka i neobrazovanih ljudi, ve odabrani jezik kojim ljudi stvarno govore. Vordsvort ima na umu izbor iz govornog jezika ljudi koji su u dodiru sa prirodom, ijim je imenovanjem jezik i nastao. Na taj nain bi se izbegla iskvarenost jezika nastala mehanikim ponavljanjem uspelih figura, imenovanje bi bilo jednostavno i sutinsko, a gramatiki pravilno. Vordsvortov cilj je da iz poezije ukloni klasicistiki decor. Jezik poezije i govorni jezik identini su po sutini. Metar : nije imanentan poeziji, jezik proze je takoe pesniki jezik. Metar je pridodat i stvar je izbora, on nije esencija pesnikog jezika. Upotreba metra svrhovita je, jer on kao neuobiajeni oblik govornog jezika, moe doarati neobinost dogaaja ili emocije i pojaati uzbuenje svojom neobinou. Metar nudi i distancu izmeu itaoca i predmeta umetnike obrade. Priroda stvaralakog procesa : polazite pesme je emocija, kojoj prethodi stanje uzbuenja, ali pesma ne nastaje iz toga. Posle emocije nastupa mirno stanje u kome kontempliramo o toj emociji racionalno doivljavanje. Kontemplacija traje sve dok ne nastane jedno novo stanje u kojem se javlja ista ona emocija, ali preiena refleksijom takva emocija e se nai u pesmi. 1.- percepcija (stanje uzbuenosti) emocija, lino oseanje pesnika 2.- kontemplacija (stanje smirenosti) takva smirenost je i fizika smirenost lirskog subjekta; duh prerauje vlastite sadraje, sea se prvobitne emocije, pa nastaje preraena, artificijelna emocija, koja nije preuzeta iz prirode ili misli (nauenog), ve je spoj misli i oseanja. 3.- imaginacija emocija kao opte ljudsko oseanje. Vrsta vizije (bljesak pred unutranjim okom), intuitivno (a ne racionalnmo ili emotivno) stvaranje i doivljavanje (od strane itaoca). Pesma se stvara kao vizija tako stvara imaginacija. Pesma nastaje iz emocije stvorene u duhu i to promiljanjem doivljene emocije. Stvaranje je proces, a ne trenutna navala oseanja. Poezija uva deo doivljajnog iz spoljanjeg sveta, ali ga transformie u novi entitet putem imaginacije. Predmet poezije : nova tematika. Uvode se junaci koje klasicizam smatra nedostojnim (idiot, majka edomorka, skupljai pijavica neheroini ljudi, nejunaci), teme koje su deo svakodnevice (ne naturalizam ...?... realizam), ve zahtev za irenjem tematike poezije, uvoenje istinitosti u poeziju (koja treba da govori o onome to jeste). Vordsvortovi ljudi predstavljaju veno u ljudskoj prirodi. Nosioci kvaliteta su i obini, a ne samo obrazovani ljudi. On ne iskljuuje fantastino i neobino, ve samo iri predmet poezije. Fantastino barem u snovima ljudi. Prikazivanje obinog sveta stvarnih ljudi Rusoov ''kulturni primitivizam''. Jezik poezije : univerzalno u ljudskoj prirodi je sklad oveka sa samim sobom, sa prirodom. ''Jezik kojim stvarno govore ljudi'' je jezik najmanje iskvarenih ljudi, najbliih prirodi. Vordsvort mrzi grad, civilizaciju 18. i 19.v. ''pesnik prirode''. Vordsvort romantizuje seljake (on se ne bratimi sa njima), ljude koji ive u skladu sa godinjim dobima, sa krunim ciklusima u prirodi to je sve metafora romantizma (priroda progovara kroz oveka i jezik mora biti sa tim u harmoniji; ''iva re'', ''srce''). Romantiarske sintagme nisu upuene na razum, ve na intuitivnu recepciju poezije. Jednostavnost, bez ukraenih izraza vodi spontanosti u stvaranju i spontanosti u doivljavanju. Univerzali princip jezika.

Stvaralaki proces : ''poezija je spontani izliv snanih oseanja'' emotivni aspekt u poeziji, afektivnost; ''afektivni sadraji'' ne samo emocije, ve sve ono suprotno razumu. ''Izlive oseanja vode nae misli'', a ''misli su zaista predstavnice svih preanjih oseanja''. Percepcija (doivljavanjem stie afektivne sadraje u kojima ovek pronalazi emocije); emocije se prerauju (seanje, refleksija, kontemplacija) u duhovnu sliku koja jeste poezija. Romantiari nisu deskriptivni pesnici, pesnici prirode, koja opisuje prirodu i spoljanji svet. Pesma romantizma prirodu koristi ''preraenu'', slike prirode su slike ljudskog duha. Slika u pesmi je nain na koji duh doivljava i prerauje prirodu. Pojam pesnika : poezija treba da gospodari svetom, ona je boji dar oveku. Poezija ima vrstu misije, ona popravlja oveanstvo, obasjava ovekov duh, ona je jedini lek za oveka. Poezija se iitava empatijom, poezija je ''re koja ide neposredno u ...''. itanje ponavlja stvaranje, pesma predstavlja doivljaj na osnovu koga, kontemplacijom, dolazi do iste vizije. Imaginacija (imagination) : duhovna mo koja stvara novi predmet, transformacijom donosi neto potpuno novo; vii oblik saznanja, dok mata (fancy) preureuje ve postojee. Slike u poeziji ne upuuju na neto spoljanje, ve upuuju na neto u pesmi, jer one nisu predstavljake, ve stvorene u duhu. Stvaranje je spontano, jer je osloboeno logike i zakonitosti spoljanjeg sveta. Izbor prave teme spontano vodi do pravog stila i metra. Pesma nastaje posredno, ali istina koju ona iznosi primamo neposredno emotivno. Pojam pesnika : pesnik se sutinski ne razlikuje od drugih ljudi, ali se razlikuje po stepenu senzibiliteta, sveobuhvatnou sveta spoznaje. Sve ove kvalitete poseduju i drugi ljudi, ali se pesnik razlikuje u stepenu. Pesnik se odlikuje i poznavanjem ljudske prirode i mogunou da tako sazna i duu oveanstva. Pesnik nije sposoban za porok, a po definiciji je zadovoljan samim sobom (poto dopire do sopstvene sutine). Nagon za stvaranjem je uroen i iracionalan, ali pesnik, zahvaljujui viem stepenu imaginativne moi ima sposobnost da stvara u duhu stvari, koje nisu prisutne u spoljanjem svetu. Sposobnost miljenja u analogijama je nain spoznaje pesnika. Pesnik je ovek koji govori drugim ljudima poezija je oblik komunikacije. Cilj poezije : je u saznanju koje nam pesnik donosi. Pesnik kroz svoju poeziju saoptava istinu (prirodni zakon), a saznanje te istine vodi do zadovoljstva. Zadovoljstvo je uslovljeno kako podsticajem na promiljanje o optim istinama, tako i trenutnom spoznajom istine, koja je u romantiarskoj estetici emotivna, epifanijska spoznaja bazirana na intuiciji, a ne na razumu. Empatija je neophodna za otkrivanje istine u poeziji. Mesto poezije : poezija se nalazi iznad filozofije, jer je ona najvia duhovna nauka. Pesnik istovremeno otkriva i prenosi istinu. Poezija je opta i delotvorna istina koja deluje i menja oveka. Vaspitna uloga poezije : poezija se obraa afektivnom delu oveka srcu. itanje poezije je dobra navika, kojom ovek moe da se menja i pobolja. Poezija je vena, trajna i bezvremena. Pojam dvojnosti : ovek se udaljava od sebe da bi sebe spoznao. Ljudski ivotni put je kruni put od detinjstva, koje je nesvestan ivot u skladu sa prirodom, do vraanja u izgubljeni raj gde ovek svesno ivi u skladu sa prirodom. Iako potie iz prirode, ovek mora da se od nje odrodi da bi joj se vratio osveen paradoks ljudskog postojanja. Poezija, stoga, da bi pomogla tom osveenju, treba da bude istinita, tj. da prirodne zakone izraava kroz obine i razumljive dogaaje, ili spontane i jednostavne emocije koje se mogu precizno i lako izraziti prirodnim, govornim jezikom osloboenim okamenjenih leksikih konstrukcija. Namesto mitolokih metafora, metafore koje spajaju prirodu i oveka. Dobar ukus je steeni talenat koji se dobija miljenjem i itanjem najboljih knjievnih dela. Prednost poezije nad prozom : Vordsvort to istie sa veoma udnom argumenacijom : prozni tekst je nemogue transformisati u poeziju, a poetski je mogue u prozu. ini nam se da je ba obrnuto. Ovakav Vordsvortov stav u suprotnosti je sa organicistikom koncepcijom umetnosti, kao skupa meuzavisnih delova.

II poezija : Vordsvort se zajedno sa Kolridom smatra jednim od utemeljivaa engleskog romantizma. Poetak romantizma kao knjievne epohe u Engleskoj vezuje se za izlazak prvog izdanja zbirke Lirske balade, zajednikog dela ova dva pesnika. Drugo i tree izdanje ove zbirke bilo je praeno predgovorima u kojima je Vordsvort izneo svoja poetika shvatanja i pokuao da odbrani poeziju od napada da je trivijalna i neumetnika. Drugo izdanje je dopunjeno elegijama Pesme o Lusi. U kasnijim zbirkama objavljivao je sonete i ode u zbirci Pesme u dve sveske i samo sonete u zbirkama Reka Dadon i Crkveni soneti. Izmeu 1798. i 1807.g, u doba najplodnijeg stvaralatva, napisao je poemu Preludij, a u kasnijem periodu i poemu Izlet. Meu njegovim poslednjim delima je i jedna drama Graniari (1842). Preludij filozofski spev o fundamentalnim pitanjima o oveku i svetu koji ga okruuje; doterivao ga je sve do svoje smrti od 1807.g. pesme sa moralnom poukom Vordsvort veruje u ivu prirodu, prirodu koja ima duu i koja je ispunjena bogom. Priroda je jezik simbola ije tumaenje i razumevanje otkriva istinu. Poloaj prirode : uteiteljica, most izmeu smrti i besmrtnosti, gradacija od neivog do ivog, nebo kao prostor kosmike harmonije. Lirske balade : - tema : svakodnevni dogaaji, svakodnevni ljudi, koje treba prikazati kao nove - Vordsvort; fantastini dogaaji i ljudi koje treba prikazati kao svakodnevne Kolrid. Tematski, Vodsvortove pesme se mogu podeliti na : 1.- pesme o ljudima i dogaajima iz seoskog ivota, i 2.- lirske pesme o prirodi. - naslov : oksimorom u naslovu, spoj epske narativnosti i lirske subjektivnosti, dva nesrodna i odvojena anra tipino romantiarska ideja i tendencija stapanja anrova, spajanja suprotnosti. - metrike novine : blankvers namesto baladnog stiha, bogatstvo aliteracije i asonance staraju ritam ponavljanja. Balada je forma narodne knjievnosti, a Vordsvort je uvodi u umetniku knjievnost. - simbolika i mitologija : kod Vordsvorta, za razliku od drugih romantiara, mitologija nije primarna, ali ima elemenata i jedne i druge : simbolika svetlost, dete, oko, kao i sekularizovani mit npr. u Pesmama o Lusi. Ovih 5 pesama bez naslova daju viziju ivota suoenog sa gubitkom i prolaznou. Govore o devojci koju je lirski subjek poznavao, voleo i koja je umrla. Njena figura je dvostruko karakterisana : kao postojea i kao mitska. (She dwelt among the untrodden ways ivljae izme negaenih staza). Sedmoro nas je : - forma je dijalog sa osmogodinjom devojicom. ''We are seven'' se ponavlja kao refren. - sukob racionalnog stava odraslog i autentine radosti deteta, koja poiva na neznanju, razreava se u otkrovenju odraslog da smrt ne mora biti posmatrana kao nitavilo. - pesma svojom simbolikom deteta, kao nosioca spoznaje, upuuje na Odu o besmrtnosti. I Wandered Lonely as a Cloud : - pesma daje anatomiju stvaralakog procesa. Kroz poetske slike izlae mehanizam pesnikog stvaranja : od percepcije i stanja uzbuenja, koje je predstavljeno u prve tri strofe do kontemplacije i imaginativnog obnavljanja emocije u etvrtoj strofi. - u poslednjoj strofi dolazi do promene fokusa sa narcisa na lirski subjekt, koji je aktivan za razliku od poetka pesme, kada nam je predstaljen u jednom pasivnom i nesvesnom stanju I wandered lonely as a cloud - u sve 4 strofe je dosledno izvedena rima : ababcc, iji ritam doarava veselu igru. - slika oduhovljene i ive prirode, najuspelija Vordsvortova deskriptivna pesma.

Tinterska opatija : - napisana u formi ode u blankversu. - tema pesme nije slika prirode, ve je pejza u funkciji izraavanja meditativnog sadraja. Tema pesme je vreme koje donosi promene u ovekovom ivotu (vremenske odrednice prethode slikama). - pesma ima tri vremenske ravni : sadanjost, posetu istog mesta pre pet godina i boravak u tom kraju u detinjstvu. Ove 3 ravni korespondiraju sa 3 stupnja u razvoju spoznaje : 1.- dete je na radostan nain stopljeno sa prirodom, njegov doivljaj je fascinacija i strah, iskonski, nesvestan doivljaj. 2.- ovek koji nije kontemplacijom i imaginacijom oduhovio prirodu. Posmatra je sa strahom i nerazumevanjem (lirki subjekt u boba pre 5 godina). 3.- ovek koji je doao do saznanja (lirski subjekt u sadanjosti). - ideja da se reminiscencijom moe nai izgubljeno vreme. Stari prosjak iz Kamberlenda : - iz zbirke Lirske balade, koja nema jasno ekspliciranu narativnu matricu. - figura prosjaka se od strane lirskog subjekta-istoriara konstruie kao: 1.- individua iako marginalac i on ima svoju vlastitu istoriju (naglaena temporalnost) 2.- arhetip poseduje jezgro zajedniko za sve ljude. - ovek je jedinstvo individualnog i opteg; ljudi se mogu razumeti ako zanemare predrasude racionalnog saznanja i prepoznaju u svakom oveku ono sutinsko. - prosjak kao paradigma ljudskosti, sekularizovan mit Kralj Lir. Stihovi napisani u rano prolee : - elegini pogled na oveka; pesimistika zapitanost nad sudbinom oveka, koju on sam gradi. Pesma je istovremeno apologija vere u lepotu, oda savrenstvu prirode koju ovek naruava, pre svega, u odnosu prema drugom. - regeneracija prirode, njena vedrina i lepota povod su da se lirski subjekt zapita nad ovekom koji neprestano iskae iz plana prirode koji postoji od pamtiveka, nemogunost da se taj plan sagleda i spozna. Oda o nagovetajima besmrtnosti kroz seanja na rano detinjstvo : - dvostruka simbolika svetlosti i deteta, koja je odreena vrsta romantiarske ironije - dete je istovremeno i ono kome se pria i ono o kome se pria. - put od deteta do oveka je put udaljavanja od neba, ali ne ka tami ve jarkoj svetlosti. - metafora sunevog puta je metafora ivota jedinke i istorijskog puta oveanstva. Snovienje i svetlost vezani su za rajsko savrenstvo, poetak, detinjstvo, dok je jasno svetlo vezano za starenje oveka. - dve vrste svetlosti i dva vida opaanja : razumsko koja razlae i imaginativno koje spaja. - vizuelne slike zamenjuju se auditivnim : lirski subjekt uje radost onih koji vide sjaj zemlje i eli da je doivi, ali je za njega sazrevanjem ta radost izgubljena. - zemlja ima dvostruku simboliku : slika rajskog vrta i ona obina, ali dobroduna, koja navodi da se zaboravi sjaj prvobitnog stanja. - obrazovno putovanje : dua polazi iz raja, otuuje se od njega da bi se kroz imaginativnu spoznaju njemu osveena vratila ideja o povratku u prvobitno stanje, ali sa saznanjem. - kraj pesme : gubitak snovienja ne znai da je prekinuto veno trajanje sklada, ve samo da ga ovek nije svestan. - pesma je iz zbirke Pesme u dve sveske.

Semjuel Tejlor Kolrid (1772-1834) : I poetika : Svoja poetika stanovita Kolrid je izneo u delu Biographia literaria iz 1818.g. Ovo delo se ne bavi samo poetikim, ve i religioznim, filozofskim i politikim temama, a sadri i jedno putopisno poglavlje o pesnikovoj poseti Nemakoj. Delo je zamiljeno kao pesnikova duhovna autobiografija, ali je Kolrid napustio taj ambiciozni plan. Veliki deo ovog spisa se bavi kritikom Vodsvortove pesnike teorije i pokuajem da se ustanove principi pisanja, umesto principa suenja o napisanom. U delu se oseaju uticaji Kanta i elinga i slaganje sa njihovim stavovima. Filozofsko polazite : dijalektiki doivljaj sveta u osnovi svega je dijalektiko kretanje koje tei povratku na poetak I am, jesam = samosvest = poklapanje subjekta i objekta vrhovna istina je samosvest, i knjievno delo predstavlja dijalektiku igru suprotnosti; i idealizam, koji podrazumeva postojanje sveta ideja i samim tim bitno razlikuje esenciju i egzistenciju (tj. istinu i la, tj pojavni oblik stvari). Svet u stalnoj napetosti : teza i antiteza, iji je proizvod sinteza. Dve vrste imaginacije : on imaginaciju ne svodi samo na psiholoki proces, ve je to stvaralako naelo u okviru univerzuma primarna imaginacija, koje se umnoava i ponavlja u ljudskom stvaranju sekundarna imaginacija. Imaginacija je ivo naelo sveg univerzuma, a sekundarna je eho primarne. Po vrsti su iste, ali se razlikuju po stepenu. Sekundarna imaginacija razdvaja, rasipa, rastae da bi stvarala, to je poetak dijalektike koja tei harmonizaciji. Za razliku od imaginacije, mata nije stvaralaka mo, ve sposobnost kombinovanja ve postojeeg. Iz njegovih filozofskih stavova proizilazi i kritika odreenih Vordsvortovih poetikih stavova. 1.- Poezija pesma : on razlikuje poeziju kao esenciju, i pesmu kao egzistenciju. Pesma je artefakt, koji se shvata gotovo strukturalistiki kao celina iji su delovi potpuno meuzavisni i jednako svrhoviti u izazivanju zadovoljstva. Izazivanje zadovoljstva, a ne otkrivanje istine, je za Kolrida prva svrha pesme, i to zadovoljstvo izazvano uvidom u celinu pesme saglasno je sa zadovoljstvom koje pruaju njeni sastavni delovi. Poezija se po kvalitetu moe podeliti na : - poeziju genija koja je nastala kao plod imaginacije, i - poeziju nastalu kombinacijom saznanja i vebe. Prava poezija, tj. legitimna pesma za Kolrida je ona iji delovi meusobno podravaju i objanjavaju jedni druge. 2.- Tema poezije : poezija se bavi pitanjem ovekovog duha, tj. esencijalnim, verovatnim, stalnim i trajnim, a ne egzistencijalnim, realno postojeim i sluajnim. Zato Kolrid odbacuje Vordsvortov izbor iz seoskog ivota kao polje suenog izbora tema, kao polje egzistecijalnog (shvativi Vordvsortovu ideju doslovno). 3.- Jezik poezije : jezik seljaka Kolrid ocenjuje kao siromaan, tur, nepravilan i uopte nerazumljiv. Istie vanost gramatike univerzalna ustrojenost jezika. Dok kod Vordsvorta obino znai proseno, Kolrid istie da je jezik svakog od nas stvaran, ali da nema obinog, jer je govor svakog od nas individualan. 4.- Metar : imanentan poeziji. Kolrid polazi od stava da izmeu poezije i proze nema bitne razlike (sl. Vordsvortu), ali metar pesmi nije pridodat, ve je u okviru strukture gde duh, ujedinjavajui suprotne elemente, dovodi do harmonije. Volja ljudska snaga koja nije ni isto razumska ni isto emotivna, ali koja tera razum da sredi i izmiri haos. Metar je instrument za kojim posee volja da sredi haos u pesmi. Kao to je gramatika naelo u jeziku tako je metar naelo u poeziji. Ton metra mora da proizvede zvuk uzbuenja, koje je analogno seanju na stvarno uzbuenje (sl. Vordsvort). Metar ima dvostruku ulogu : da svojom neobinou izraza (usmerenost na izraz) pojaa uzbuenje, a svojom harmoninou da istovremeno obuzda uzbuenje.

Stvaralaki proces : Kolrid i Vordsvort se slau oko toga da poezija nastaje iz uzbuenja koje sazreva u ljudskom duhu, ali Kolrid uvodi i princip volje. U umetnosti postoji tenja ka ujedinjavanju suprotnosti, u tom pravcu ide imaginacija, a instrument joj je volja. Iz igre emocija i razuma nastaje jeziki sadraj, koji volja kao organizacioni princip kroz metriku konstrukciju ini takvim da bude transparentan za emociju koja se izraava. Jedinstvo forme i sadraja. Kolrid istie i da poezija ima svoje unutranje zakonitosti koje objanjavaju paradoksalnu injenicu da je poezija meudejstvo emocija i razuma, spontanog i namernog. Potpuna iracionalnost stvaralakog procesa je odbaena. Priroda poezije : zakoni imaginacije su unutranji zakoni razvoja poezije, i kada bi se neko pravilo moglo poeziji nametnuti spolja, ona bi prestala da bude poezija i postala bi mehanika vetina. Poezija je najvii oblik duhovne aktivnosti oveka, a poto ima sopstvene zakonitosti, te zakonitosti su najvie univerzum funkcionie po principu zakona poezije. Kolridov organicizam : - pesma je struktura u kojoj su svi delovi meuzavisni i neodvojivi. - stvaralaki proces je proces meudejstva imaginativnog razvoja i svesnog bogaenja iz kojih pesma nastaje. - svrha poezije je izazivanje emocija jedinstvo pesnikove inicijalne emocije = pesme kao izraza te emocije = itaoca kao recepijenta emocije. - analogija izmeu pesme i poezije i isto tako izmeu duha i univerzuma. Imaginacija - ...... ljudskog suoavanja sa svetom, usmerenost ka spoznaji. Ona ponavlja u konanom duhu veni in kreacije (boji in ili stvaranje sveta) koji ve traje u beskonanom ''Ja''; ovek je i vean i propadljiv duh zato imaginacija ponavlja boji in stvaranja u ovekovom smrtnom duhu. Primarna imaginacija je mo stvaranja koja vlada univerzumom i nanovo ga stvara. Sekundarna se razlikuje od primarne po nainu pojavljivanja (a sutinski su iste) : ona je eho primarne (drugaija po stepenu, ista po vrsti dejstva), ima posla sa objektima pojavne stvarnosti, mrtvim .... predmetima. Ona ih rasipa da bi ih ujedinila u jedno ivo jedinstvo : od mrtvog (utisaka ulnog sveta) ona stvara ivu, novu celinu. Imaginacija postoji na svim nivoima postojanja : Bog ovek ivo umetniko delo (organska forma). Mata je samo oblik seanja, koja sastavlja mozaik (seanje nije prostorno vremenski kontekst), mehaniki, samo rekombinujui ve postojee elemente, bez moi da stvori ivo, organsko jedinstvo (duhovna mo). Mata je slina imaginaciji, ali se razlikuje po vrsti. Kritika Vordsvorta : 1.- ''pesma'' je pojava (materijalni aspekt) ''poezija'' (sutinska pojava). ''Pesma'' kao metrika kompozicija koja predstavlja celinu u kojoj delovi podravaju ideju celine (ideja organskog jedinstva pesme). Cilj poezije je izazivanje zadovoljstva, to vodi ka tome da pesma bude.... ''poezija'' je stvaralaki proces duha ( priroda (sadraj) vs. pesnik daje formu). - talenat (ima matu i stvara mehaniku poeziju) vs. genije (ima imaginaciju). - poezija treba da ujedini ''prirodno'' i ''stvoreno'' (polemika sa Vordsvortom) : poezija ne stvara samo ''prirodno'' (ono ima svoj udeo u stvaranju). Poezija treba da ujedini sve suprotnosti : pesma treba da bude organsko jedinstvo. - pesma je i razumski proizvod, a ne samo ''izliv oseanja'' (neophodno je potovati gramatiku, rimu, izbor jezika). 2.- kritika Vordsvortovog ''kulturnog primitivizma'' : seoski ivot - nizak, grub, surov, banalan, povran, bez obrazovanja, udaljen od duha; zahtev za seoskim ivotom kao predmetom poezije ne valja, jer je u pitanju tema iz realnog sveta tako Kolrid brani fantastine teme i natprirodno u svojim pesmama.

3.- bliskost seljaka i prirode kod Vordsvorta : misli se na ono izvan iste pojavnosti. Kolrid ovo vidi kao refleksiju na prostu predmetnost (jezik dostie svoj vrhunac kada se bavi istim sferama duha, ega nema u prirodi seljaka). 4.- dva izvora emocije u pesmi (sl. Vordsvortu) : 1.- stanje uzbuenja u koje pesnik upada susreui se sa svetom, i 2.- uzbuenje stvaralakog procesa neredovno stanje duha, koji stvara. Nosioci tog uzbuenja jesu sadraj izraza (jezik) oblik jezika u pesmi. Romantiari podrazumevaju jedinstvo sadraja i ..... Jezik poezije podrazumeva da poseduje odreen izraz i oblik. Duhovni instinkt tenje ka jedinstvu jeste nagon. Kako, po Kolridu, ''integrisati spontanost i pravilnost'', dionizijsko i apolonsko, prirodno i vetako? Prirodno dolazi spontano i udruuje se sa ovekovom tenjom za metrom, uroenom oveku. U toj napetosti izmeu ova dva ovekova stanja, pokree se imaginacija, koja, u ravnotei sa voljom racionalna ni iracionalna volja kao sve ovekove tenje, nagoni, instinkti koja odrava usmerenost duha ka ispunjavanju tih svojih tenji ) i i rasuivanjem (razumevanje, ''reason'' racionalno delovanje koje ukljuuje s neega, duboko razumevanje procesa koji se pojmi ''understanding'' (rasuivanje

II poezija : Kolrid je prvi engleski pesnik koji se, pre T.S.Eliota, pored poetskog intenzivno bavio i knjievno-teorijskim radom. Prvi period njegovog stvaralatva vie je vezan za poetski, a drugi za teorijski rad. Prvu zbirku Pesme sa razliitom tematikom objavio je 1796.g., a zatim je usledila zajednika zbirka sa Vordsvortom, u kojoj on ima 4 pesme. Kasnije se bavio teorijskim radom, drao predavanja (o ekspiru) i pisao i dopunjavao svoje delo Bibliographia lirteraria filozofskim, religioznim i politikim razmiljanjima. Kolridove pesme koje se nalaze u Baladama plod su elje da se opiu linosti i karakteri natprirodni ili bar romantini, ali tako da dobiju izgled obinog. Pesma koja je centralna za tumaenje Kolridovih poetskih stavova i filozofskih shvatanja je Pesma o starom mornaru. Pesma o starom mornaru : - pesma ima 7 pevanja, strofe su organizovane u katrene, a ponekad u sekstine. - ima narativnu strukturu i prstenast sie : okvirna pria je susret svata i mornara, umetnuta pria je mornareva pria o brodu, koja se mestimino prekida okvirom. - anrovski problem : balada sa izraenim epskim nabojem, ali i sa elementima alegorije i parabole sve to upuuje na romantiarsku tenju ka stapanju i kombinovanju anrova. - Abramsova teorija o krunom putovanju kao centralnoj slici nemakog i engleskog romantizma : polazak od pada u samopodeljenost da bi se dolo do samospoznaje (romantiarska ironija). Povratak je najee predstavljen slikom pejzaa (iskonski dom), braka (realizovana ljubav), motivima iz parabole o bludnom sinu... Ta matrica putovanja po krugu postoji i u ovoj pesmi mornar je taj koji spoznaje istinu i sebe posle dubokog podvajanja koje doivljava : do imaginacije se moe doi samo kao jedinstveno, nepodeljeno bie.

- R.P.Voren razlikuje primarnu i sekundarnu temu : 1.- primarna tema je ishod fabule fabula je pria o zloinu, kazni, okajanju i izmirenju. Greh je pitanje volje, ali je i pretpostavka moralne istorije oveka. Ubistvo albatrosa je in gaenja gostoprimstva i zahvalnosti. Ptica namesto oveka ne dovodi verovatnost nemotivisanog zloina u pitanje (pad) i umanjuje uasnutost koja bi odvlaila panju sa simbolike. Zloinu je pridodata teina : a time to zavisi od nahoenja volje b simbolino opisivanje ptice kao hrianske due (albatros sa ljudima jede, uiva i moli se) c- smrt boijeg stvora zloin protiv prirode zloin protiv boga. - smrt mornarevih drugova motivisana je njihovim zloinom oni mornarev in sagledavaju po posledicama, a za merilo in uzimaju korisnost po oveka. 2.- sekundarna tema : tema imaginacije. Imaginacija je saznanje, preobraaj srca, poimanje prave prirode albatrosa, ljubavi. Ova tema se razvija preko simbola, a imaginacija je sposobnost stvaranja i korienja simbola. - znaaj svetla kontrast izmeu meseeve i suneve svetlosti : povoljni dogaaji pod okriljem meseca i nepovoljni pod okriljem sunca. Sunce se pojavljuje po izvrenom zloinu, to je svetlost puke sposobnosti razmiljanja. - znaaj vetra i bure predstavljeni kao negativna, a zatim pozitivna sila. Polarni duh koji najavljuje osvetu spada u grupu simbola ptica mesec vetar. On je izvan razine razumevanja, a preziranje njegove moi izaziva osvetu. Smrt mornarevih drugova odigrava se pod okriljem meseca, jer se Duh sveti pod okriljem svojih simbola simbola imaginacije. Dok je srce nepreobraeno, mesec osvetljava uas, a kad se preobrazi sreu. - pokretanje broda je spoj sekundarne (Polarni duh, vetar, mesec) i primarne (aneosko jato) teme; pokretanje broda kao posledica imaginacijom oduhovljenog razumevanja kroz san. - konano spajanje primarne i sekundarne teme : 1.- zaviajna luka u svetlosti meseca aneli sazdani od svetla na telima mrtvih mornara 2.- isposnik, svetenik Boga i svetenik prirode isposnik je i svetenik drutva jer njegovim zalaganjem mornar biva primljen u svet ljudi 3.- zloin, tj. brod biva uniten od bure od aneoskog jata. - odnos ove dve ravni je odnos imaginacije i stvaranja pojavni svet ivih i neivih bia je delo vie imaginacije, samog Boga, sama istina; ista ta imaginacija, ali u niem stepenu je dostupna ljudima, ali je u sebi ne otkrivaju svi. Osveeni ovek koji u pojavnom svetu prepozna lepotu i istinu, putem imaginacije nalazi pravi izraz u poeziji. - ''Svate znaj, / da dui nae spas / tek stvor to voli bia sva / to ive oko nas!'' - ljudska ljubav je samo deo sveopte ljubavi, gradacija ljubavi : 1.- prosto, nagonsko veselje 2.- svetovna himna ljubavi 3.- veernje zvono na molitvu. - imaginacija je paradoksalna mo (poezija, prorotvo), koja je za oveka i blagoslov i kletva. Mornar je lutalica i pesnik, ljudi ga sluaju, ali ga se boje. - blagosiljanje zmija i sam kraj pesme ponavljaju u malom priu o stvaralakom procesu : to je agonija koja spontano dolazi i traje dok se ne nae izlaz koji navire iz nesvesnog, ali je ishod moralnog iskustva. - moto, koji je dodat 1817.g., je nain da se ukae na postojanje sila koje se ne mogu videti golim okom, ili razumeti, ve postoje duhovni poredak sveopte ljubavi koji je dokuiv putem imaginacije odgovor Kolrida na zamerke o neverovatnosti. - izrazita zvunost stiha, rimovanje drugog i etvrtog stiha daju ivi tempo. Zvunost je zasnovana na broju slogova u stihu.

Kublaj Kan : - posledica opijumskog sna i kao takva nedovrena. Prepoznaju se dva dela : 1.- Kublaj Kanova egzotina palata (zatvoreni svet) i udesni vrt oko nje. 1.a.- reka koja tee u beskraj, ponor vs. litice - ponor je oaravaju i proklet istovremeno; tok reke tok ovekovog ivota tok stvaralakog procesa; okean nitavilo (neophodno za samospoznaju). 2.- slika devojke sa cimbalom. - tema je lepota i umetnikov put do nje : lepota prikazana u prvom delu mogla bi se prikazati (sagraditi) pod uticajem inspiracije (predstavljena pesmom devojke sa cimbalom), ali nikad tako potpuno. - zavrni stihovi govore o paradoksalnom poloaju umetnika, kome se koliko dive, toliko i plae. - naslov pesme ima specifian sklop zvuanja, koji se prenosi na itavu pesmu i izaziva egzotine asocijacije i pojaava utisak nezavrenosti Kublaj Kan bi trebalo da bude glavni junak obraanje duhovima predaka zarad prorotva (rat). - poslednjih 13 stihova predstavljaju Kolridovu poetiku i nemogunosti da se umetnikova vizija pretoi u neki fiziki medijum i izazove ista oseanja kao itaoca kao to ih je imao pisac. - muzika vrhovna umetnost, najmanje mimetika. Mraz u pono : - slika mraza zaokruuje pesmu. - tematski i po odsustvu simbolikog jezika se razlikuje od prethodnih. - pesma eleginog raspoloenja i ispovednog tona sa optimistikim zavretkom. Struktura je monoloka. Prva strofa je opis prirode, ali i stvaralakog procesa, dok druge dve predstavljaju kontrast izmeu eleginog priseanja na sopstveno tuno detinjstvo i optimistike slike detinjstva svog sina u kolevci. Ova senica pod lipom, moja tamnica : - bolesnom pesniku u posetu dolaze prijatelji, ali po njihovom odlasku on se osea naputen i ostavljen. Ostaje sam da lei u senci lipe. Oda potitenosti : - u ovoj elegiji glavno mesto zauzima tuga, jad bez bola, jad kome nema olakanja, ni kroz uzdah, re ili suzu. To je beznadenost koja lii na smrt.

Persi Bi eli (1792-1822) : I poetika : elijeva Odbrana poezije napisana je 1821.g., kao odgovor na knjigu Tomasa Pikoka Four Ages of Poetry, koja je parodirala neke Vordsvortove stavove (njegov estetiki primitivizam), ali je u sutini osnovni ton ove knjige aljiv. eli je na nju odgovorio kao na ozbiljan spis, anrovski odreenom tradicionalnom odbranom poezije. Zahvaljujui tome to je napisana veoma poetski i sasvim u duhu romantizma, saimajui njegove najkarakteristinije ideje, Odbrana poezije je u Engleskoj bila najpopularniji teorijski tekst romantizma. Iz istih razloga ovaj tekst nema posebnu teorijsku teinu, a zahvaljujui saimanju mnogobrojnih uticaja, esto je i protivrean. Osim toga, spis je fragmentaran jer je zamiljen kao prvi od tri dela. eli je bio neposredno inspirisan Odbranom poezije Filipa Sidnija, a u toku rada bavio se i prevoenjem Platona, ije ideje se takoe mogu nai u elijevom delu. Ideja dvostrukih mentalnih moi : koje su ontoloki razliite i bave se ontoloki razliitim predmetima : prva mo je poesis stvaralaka mata koja funkcionie po sistemu sinteze, a druga je logos koja funkcionie po sistemu analize. Pesnitvo je izraz i plod poesisa koji je vii oblik umnih moi od razuma. Idealizam : pod uticajem antikih poetika prihvatio je ideju o postojanju sveta venih formi i sveta pojava, a pesnitvo je video kao orue saznavanja sveta venih formi, dok razum uspostavlja odnose meu pojavnim stvarima. Priroda poezije : poezija je u isto vreme i mimetika i ekspresivna. Kada govori o mimezi ima u vidu poeziju kao esenciju (sl. Kolrid), a kada govori o ekspresivnosti podrazumeva konkretnu pesmu kao otelovljenje poezije. (? - precrtano) Nadahnue : to je inicijalni stadijum, to je stanje duha koje prethodi pesmi; tek kad taj impuls proe poinje stvaralaki proces. Nadahnue je iracionalno i nemogue ga je kontrolisati odjek antikih poetika. ''paljivo korienje nadahnutih trenutaka''. Pesnik : u skladu sa prethodnom idejom je i shvatanje pesnika kao medijuma, on je nalik eolskoj harfi, instrument iz kojeg priroda izvlai melodiju uobiajena slika pesnika u romantizmu. Etiki ispravan, podsea obine ljude na lepo Sutina poezije : poezija je orue saznavanja venih formi (istine, lepote, dobra). Ona je najvia duhovna sposobost i zajedniki imenitelj svih drugih duhovnih sposobnosti. Iako je proglaena za najviu duhovnu sposobnost, uniteno je bie poezije, jer je, budui proglaena skupom svega ostalog, izgubila svoje specifino odreenje. (? - precrtano) Sveobuhvatnost poezije podrazumeva i ideju o meanju anrova. eli, kao i Vordsvort, ne smatra metar za sutinsko odreenje poezije, ve kao konvencionalnoi dodatak. Poezija i proza (metriki i nemetriki jezik) : po eliju, poezija i proza se ne razlikuju po formalnim odlikama, ve zbog tema kojima se bave. Mada je ovo objanjeno prilino konfuzno, mogu se u njemu prepoznati aristotelovski stavovi o optosti poezije : pesma je slika ivota u njegovoj venoj istini, ona se bavi venim formama, a pripovetka se bavi pojedinanim, kauzalno vezanim za prostor i vreme. Ovo je u suprotnosti sa njegovim prethodno izreenim stavom da proza i poezija jednako izraavaju venu harmoniju. - svetom vlada blagonaklona dua, ovek je deo te harmonine due, u njemu postoji unutranji bog. ovekovi gresi i zlo idu iz neznanja ........ je svet prema njemu blagonklon. - mimetike i ekspresivne teorije poezije; mimezu eli vidi kao mimezu vene forme vene ideje, ostvarenju lepote i moralnoj funkciji umetnosti kao i spoznanju istine koja se otelotvoruje u poeziji. To je smisao poezije i onda je ovo vezano za poeziju u irem smislu. Ukratko, platonistiki ideal savrena umetnost (filozofija) kao mimeza ideja. - svet je potcrtan univerzalnim principom najvie ideje, imaginacijom (ali Platon razdvaja realni, razdvojeni, subjektini svet i objektivni svet ideja za romantiare, ta dva sveta su jedno, objekat

nije razdvojen od subjekta. Potpuna suprotnost Platonu o mimezi se ne govori kao o mimezi stvarnog sveta podrazumeva se jedinstvo sveta ideja i sveta subjekta). - objekat mimeze kod elija je svet ideja koji nije objektivno bivstvo van oveka kao kod Platona. Pesnitvo je izraz stvaralake imaginacije, fiksiranje ideja u materijalnom mediju (poezija u uem smislu, Kolridova pesma) ekspresivna teorija stvaranja. ''Poezija je suverena duhovna mo''. Svet ideja ima dvostruko boravite u transcendenciji sveta i u ovekovoj transcendenciji u duhu. - ''Eolska harfa'' vetar je neposredni podsticaj, a poezija dolazi iz unutranjosti instrumenta spoljni svet nije izvor poezije. - svrha pesme je izazivanje zadovoljstva i moralno poboljanje. Ljudi postaju bolji pod dejstvom poezije. Kod Vordsvorta i Kolrida poezija ..... ljude kroz buenje zapretene aktivnosti ona ne menja oveka, ne dodaje mu neto to ona u sebi nema (odnosi se na afektivnu stranu ovekove prirode). Kljuna vrednost za elija je ljubav ona je izlazak iz sebe, prepoznavanje lepote u drugom, izlazak iz egoizma i sebinosti oblik ispoljavanja romantiarske ironije, vid dolaenja do samosvesti. Ljubav je faktor koji ujedinjuje drutvo poezija deluje tako da priziva ljubav meu ljudima. Ljubav koja tako formulie drutvo pretpostavlja optost poezije. - ''Odbrana poezije'' odbacuje praktinu svrhu poezije (vs. utilitarizam, vs. Pikok era je progresa, a poezija nije korisna). Imaginacija preobraava i popravlja oveka. Poezija je orue moralnog dobra, koje dolazi spontano, bez namere (utoliko se i Vordsvort zalae za spontano dejstvo poezije, mada naglaava moralni aspekt), a ne didaktiki. - dve vrste zadovoljstva : trajno i prolazno; dva tipa svrhe : proienje od animalnog (neznanje) i proienje afekata. - poezija nastaje u nadahnuu (ovog nema kod drugih romantiara) : 1.-faza stvaranja ni racionalno ni afektivno, gde pesnik dobija ideju pesme, nematerijanu inicijacija za stvaranje. 2.- faza ono to pesnik fiksira u jeziku samo je senka, nekompletni ostatak. - dvojno bivstvo pesme : pesma u zamisli i pesma u realizaciji. - ''gomila uarenog ugljevlja koje se hladi''. Oda zapadnom vetru : - prve tri strofe prikazuju dejstvo vetra na list, oblak i talase, tj. na ivi svet prirode, a takoe ponavljaju ciklus godinjih doba (jesen, zima, leto) to je u tesnoj semantikoj vezi sa krajem pesme. - u 4.strofi pesnik se poistoveuje sa prirodom u elji da oseti dejstvo zapadnog vetra, da oivi u sebi slobodu, koju je nekada (u detinjstvu) i sam posedovao; distih ove strofe je lina ispovest pesnika - ''i da se sa tobom mogu popeti'' - 5.strofa poinje uobiajenom romantiarskom metaforom pesnik ezne da bude lira zapadnog vetra, da bude instrument koji e preneti ljudima istinu i lepotu, a vetar da nosi njegove rei ideja da poezija nadivljava svog tvorca. - poistoveivanje je ujedinjujui element pesme, koji spaja pojedinano i opte pesnik je instrument univerzuma, a njegova poezija je proroanstvo za oveanstvo. - zapadni vetar koji treba da podigne pesnikove rei na nivo univerzalnog jeste revolucionarni duh, duh promene i duh venog kretanja. - revolucionaran duh iskazan je kroz dinamine procese u prirodi koje inicira vetar (ruitelj i stvaralac), ali je taj duh ublaen pastoralnim slikama prirode, aluzijom na Hristovo vaskrsenje. - pesnik je svestan da je imaginacija mo koja mu je data, te da je poezija ta koja je vena, optija i ira od njega.

evi : - pesma koja uvodi formalnu novinu : kvinta od 4 kratka i 1 dugog stiha. - eva kao simbol pesnike umetnosti; postupnim smenjivanjem metafora eva od ptice postaje simbol umetnosti. - 1.strofa uvodi evu kao duha vedrine, da bi u narednih 5 strofa bila smetena u domen nebeskih pojava : nebo, sunce, zvezda, meteor, mesec. - u narednim strofama eva se dovodi u vezu sa svetom oveka i zemaljske prirode, da bi od 13.strofe poreenja stigla do sveta duhovnosti : emocije, poezija, znanje... eva se pokazuje kao simbol osloboenosti od strasti, poznavanja vene ljubavi, spontanog sagledavanja tajne ivota i smrti. eva sagledava lepotu sadanjeg trenutka i iskazuje je simbol poezije. - poslednje 3 strofe iskazuju veitu tenju smrtnika da se dosegne ta spontanost saznanja i izraavanja najvii ideal pesnikog stvaranja. - ''k'o pesnik si to, u svoje (8.strofa) misli sakriven sjajne, bezbrinim ljudima daje stihove veliajne pa oseati ponu nemir i nade tajne'' (- pesma preplavljuje evu i pesnika, tako da se oni sami ne vide od nje). - ko deva ... koja na kuli gore (9.strofa) ... lei od ljubavne more svirkom... '' - ove strofe e evu direktno uporediti sa pesnikom koji u ljudima svojim stihovima budi nade i nemire. - sa pesmom eve se ne moe nita uporediti.

Don Kits (1795-1821) : Kits je bio veoma plodan pesnik, iji je stvaralaki zamah trajao svega nekoliko godina : 1817.g. je objavio prvu zbirku, a 1820.g. poslednju. U njegovom opusu nalaze se epovi Endimion (u 4 knjige), Hiperion (nedovren), pripovetke u stihu Lamija, Izabela, Vee uoi sv.Agneze i brojne ode i drugi lirski oblici. Ode spadaju meu najvee domete Kitsovog stvaralatva. I teorijska shvatanja : Za razliku od ostalih engleskih romantiara, Kits nije izneo sistematizovanu teoriju, poetiku, koja bi bila reprezentovana teorijskim tekstom, ve je svoja gledita izraavao usput u pismima, na marginama i sl. Rekonstrukcija njegovih poetikih stavova vrena je na osnovu tih fragmenata i dosta je proizvoljna. Vrlo esto Kitsu je pripisivano ponavljanje Hazlitovih stavova; no, iako se Kits moe nazvati Hazlitovim uenikom, u njegovom poetikom vienju ima dosta originalnog. Psiholoija poetskog stvaranja : Kitsa je vie zanimala figura pesnika, nego priroda poezije. Akcenat je stavljao na tri oblasti ovekovog duha : podsvest, ulnost i razum. Meutim, te tri moi su ograniene i funkcioniu svaka za sebe. Razum moe samo da afektivne nagone, elje i ulne utiske analizira i katalogizira kao mrtve predmete, pojedinane pojmove. oveku je potrebna sila, mo koja e objediniti te tri moi, koja e omoguiti zajedniko delovanje ula, razuma i podsvesnog. Ta mo je imaginacija. Imaginacija je sposobnost koja prodire u sve tri sposobnosti ljudskog duh ujedinjujui ih na intuitivan nain i stvarajui kod oveka sposobnost empatije. Torp je rasute Kitsove stavove ovako uobliio : To je stvaralaka mo, koja uvia, miri i zdruuje, koja zahvata staro, prodire ispod njegove povrine, oslobaa usnulu istinu i gradei iznova, uobliava jedan novosagraeni svemir od umetnike moi i lepote u prikladnoj formi. Osobine imaginacije : 1.- slobodna od kauzaliteta i lanca injenica. Razlikuje se od razuma koji je zasnovan na kauzalitetu, ali to ne znai da je haotina i nekontrolisana. Imaginacija nikad ne gubi kontorllu nad objektom koji obrauje. 2.- snana intenzitet imaginacije usmeren je na njen efekat. 3.- sukob suprotnosti nain na koji se svet manifestuje upravo je taj sukob, koji imaginacija uoava kao zakon stvaranja. Negativna sposobnost (negative capability) : pokreta imaginacije. To je sposobnost oveka da se depersonalizuje, da izgubi lini oblik, da bi se mogao empatiki identifikovati sa svojim objektom, to je sposobnost da se ne bude Ja, ve neko drugi. Ideja o tome da pesnik tokom stvaranja postaje bezoblian, impersonalan, neobina je za romantizam u koje je pesnik prorok i vizionar (ne toliko po svom smislu, koliko po radikalnom izrazu). Iz ove negativne sposobnosti slede met6afore pesnika kao kameleona, Proteja, kao i Kitsova ideja da je pesnik kao agens stvaralakog procesa najmanje poetian od svih stvari na svetu. Stvaralki proces : kao kod Kolrida i Vortdsvorta, odvija se u vie stupnjeva : 1.- sakupljanje stvaralakog potencijala (svesno obrazovanje i odravanje fizike i duhovne kulture) 2.- sazrevanje sakupljenih utisaka (sl. kontemplaciji kod Vordsvorta) 3.- imaginacija proima razum i ula : umetnik doivljava viziju dela kao zavrenog u duhu, ali neotelotvorenog, suoavanje sa nemoi da se vizija otelotvori potpuno u fizikom medijumu (sl. eli). 4.- nastanak umetnikog dela, koje je nesavreno otelotvorenje vizije doivljene u duhu. Poimanje prirode : romantiarsko shvatanje identiteta oveka i prirode ponajmanje je uticalo na Kitsa (studirao medicinu). Njegovo shvatanje prirode je helenistiko : priroda je personifikovana mitolokim likovima. Kits je kako modifikovao tako i prenosio helensku mitologiju. U engleskom

romantizmu postoji tendencija stvaranja sekularnog mita dok mitologija predoava svet koji se dobija posredstvom ula, romantiarska mitologija daje svet kakav jeste, kakav se krije iza ula. Etika nota : po Kitsu pesnik mora biti human (ali nikako didaktian, poto se istina saznaje imaginacijom i empatijom, a ne razumom). Kits je bio protivnik razumskog uvida u knjievnost. Kitsova ideja duha : jedinstvo misli, oseanja i nagona. Sposobnost duha da obuhvati sfere duha je imaginacija. Imaginacija je uoavanje, prodiranje u sve oblasti sveta i oveka, prodiranje sa kojim se poistoveuje sa onim u ta se prodrlo. ''Negativna sposobnost'' proklamuje pesnika kao pasivnog i bezlinog u trenutku stvaranja. Sloboda imaginacije je bitan uslov umetnosti : ne sme se izgubiti kontrola nad stvaranjem. Sloboda imaginacije nije ''pijanstvo ula'', niti je uslovljena logikom. Intenzitet imaginacije : ono to je unutra je pod pritiskom, tei da se izlije napolje. Ekspresija nije prosto nekakvo mirno uobliavanje, ve unutranja sila koja tei da nae publiku. I Kits vidi intenzitet kao jedan od kvaliteta imaginacije poezija dejstvuje na emocionalnost (pored uea razuma). Imaginativna tvorevina ima snano dejstvo na recepijenta zajedniki stav romantiara. Imaginacija je i ljubav prema lepoti i istini poistoveivanje lepog i istinitog, jer racio tei samo istini, ne moe da nae taku gde se lepo i istinito spajaju. Razum trai istinu logike prava istina je jedinstvo lepog i dobrog, do koje se stie imaginacijom (- romantiarski neoplatonizam). Kitsov odnos prema antici nije klasian on stvara sekularni mit. II poezija : U prvoj fazi primetan je uticaj grke, ali i rimske mitologije, pa se Kits smatra najhelenistikijim pesnikom engleskog romantizma. Spevovi Endimion i Hiperion zasnovani su na grkim mitovima (o ljubavi boginje prema mladiu i padu starih bogova), ali sa slobodno izmenjenim motivima. U romantizmu mitovi gube funkciju objanjavanja sveta, ve mitske figure dobijaju sopstvenu egzistenciju. U drugoj fazi Kits se vie bavi ovekom, njegovim saznajnim moima i tenji da dostigne besmrtnost. Ova poezija se naziva humanistikom. Oda Psihi : - figura Psihe data je kao figura iz prolosti, ali i iz budunosti, boginja iji kult zasluuje da ivi. - pesma dozvoljava alegorijsko itanje. - Psihe, kao personifikacija, ima ulnu pojavnost na poetku pesme, smetena je u ulni prostor. Kasnije joj se ta pojavnost oduzima upotrebom jedne iroke sinestezije, koja je stvorena nizom raznih ulnih utisaka, ija sinteza nije, i ne moe biti, ulna predstava. Taj sinkretizam je naizgled realistian, ali on ne daje sliku, ve pre viziju. - invokacija na poetku ode locirana je u sadanjosti. - mit o Amoru i Psihe je iz helenistike tradicije (Apulej). - intencija pesnika da podigne hram Psihe transformie se u podizanje hrama u duhu pesnika (budunost). - oblik ode je tradicionalan : lirski subjek ali za statusom Psihe u prolosti i vaspostavljanje te vere u budunosti. Ali obnavljanje se nee odigrati u materijalnom svetu, ve u duhu. Pravac kretanja iz sveta materije u svet duha. - Psihe personifikacija ljubavi; ljubav je oblik spoznaje i nain da se dopre do lepog, istinitog, dobrog.

Oda melanholiji : - teza o nerazdvojivosti suprotnih oseanja, suprotna oseanja su ujedinjena i ne mogu jedno bez drugog. - glavna tema melanholija i radost koja joj se suprotstavlja, ali se nalazi u njenom centru, su nerazdvojne i u centru jedne se nalazi druga emocija. - ideja prezasienosti do lepote se dolazi prezasienou lepim stvarima : slika prirode kia koja pada, unitava da bi dovela do lepote, destrukcija koja ima za cilja da uspostavi svoju suprotnost. - struktura pesme ovek pritisnut oajem, slike smrti i pomisao na ubistvo. Druga strofa savet lirskog subjekta da se junak ne udavi melanholijom, ve da se ''bombarduje'' radou koja je u centru melanholije. Trea strofa donosi sinesteziju kreiranje vizije, ula na neulan nain. Stapanje apstraktnog (I strofa) i ulnog (II strofa) u viziju (III strofa). - emocije nisu stanja, nego procesi : proces u ovekovom duhu. Oda slavuju : ( - slavuj simbol pesnika ili melanholije ) - suprotstavljanje venosti i besmrtnosti umetnike lepote, i smrtnosti i prolaznosti ljudskog ivota. Kroz sliku slavuja i njegove pesme i pesnika i njegove pesme daju se ideje smrti i ivota, besmrtnosti i smrtnosti. - oda je slobodna forma koja dozvoljava veliinu strofe i vrstu rime po izboru : ova oda ima 8 strofa sa po 10 stihova, a rima je ababcdecde. - simbolika koja se odmah namee je paralelizam pesnika i slavuja : slavuj efemerna, privremena egzistencija, zajednika imenica; pesnik jedan i konkretan. I jedna i druga pesma je vena, ali jedna ostaje lina, a druga pripada svim slavujima. - kompoziciono i pesniki pesma ima tri dela : I deo (1-3) elja za bekstvom iz stvarnosti inspirisana je slavujevom pesmom, pojaana ulnom opijenou i eljom da se zaboravi mrana stvarnost. II deo (4-5) bekstvo u svet imaginacije, identifikacija pesnika i slavuja implicira jedinstvo oveka i prirode kao ulne datosti i oduhovljene materije, trenuci zanosa i uvida u venost. III deo (6-8) povratak u stvarnost, elja za smru usled prestanka opijenosti duha, kontrast izmeu venog i smrtnog, vodi pesnika natrag iako kontemplacijom pokuava da produi zanos. - ovakva struktura je ciklina, u sredinjem delu se otkriva da je oveku dato da uiva samo u ulnim lepotama ovoga sveta, dok se veno moe dosegnuti samo kroz poeziju i samo u trenutku aktivne imaginacije. - strofe su takoe povezane ponavljanjem ili istih rei ili pojmova koji izazivaju sline predstave na kraju svake i poetku sledee; strofe su povezane i meusobnim odnosima simetrije i kontrasta na nivou raspoloenja lirskog subjekta. - lirski subjekt javlja se na poetku svakog od tri dela. - u 7.strofi veno nadahnue predstavljeno je likovima koji su izvor zapadnoevropskog poetskog, romantiarskog nadahnua (car i luda ekspir, renesansa; Ruta Biblija; arobnjaci i vilinske zemlje srednjovekovni folklor). - emocionalno prodiranje u centar i saznajno prodiranje u centar : radost melanholija - kroz ulni svet dolazi se do duha koji i dalje uva sliku ulnog sveta. Neprestano kretanje je mehanizam procesa saznanja i oseanja. - dosezanje venog mogue je samo u trenutku spoznavanja oduhovljene ulnosti kroz jedinstvo sa njom (poezija, ljubav, san; simbolika sna na kraju), koje ne moe da traje. ovek je telesan i smrtan, samo je poezija veza izmeu njega i besmrtnosti.

Oda grkoj urni : (- kao i ''slavuj'', bavi se milju o umetnikom delu) - tema : prolaznost umetnike lepote u kontrastu sa prolaznou ljudskog ivota. Umetnost je ta koja prikazujui ovekoveuje radosne trenutke ivota. - paradox na samom poetku : utanje i govor, urna pria priu na svom nemutom jeziku. - 3.strofa (sredinja) postavlja kontrast izmeu venih slika uoblienih na urni i efemernosti svake ljudske strasti. Likovi na urni ive veno i njihove strasti jo uvek traju. - komunikativni aspekt pesme je naglaen u 5.strofi, gde je nejasno ko se kome obraa : 1.- pesnik itaocu 2.- pesnik likovima sa urne 3.- urna itaocu - poslednji stihovi : ''... da oveku kae prijateljski lepota istina, istina lepota, i to je na zemlji sve, ovee znaj.'' - ostaje pitanje da li je ovo znanje lepo istinito sve to ovek treba da zna ili sve to se moe znati? Oda jeseni : - sekularni mit u slici jeseni. - specifian sinkretizam ulna slika koja se gomila dok na kraju ne prestane da bude ulna. Bogata vizuelna i taktilna percepcija. - 1.strofa nije deskriptivna u tradicionalnom smislu opis prirode nema deskriptivnu vrednost, ve govori neto drugo. - 2.strofa proces u prirodi, a jesen dobija oblije ljudskog, funkcionie kao mitska figura. Ove figure ostaju nedoreene, neodreene i maglovite; dominira vizuelna percepcija. Priroda je personifikovana kao Ona, ali bez ijednog linog obeleja. - 3.strofa auditivna percepcija. Jesen se putem kontrasta pokazuje kao simbol zrelosti ovekovog ivota, sklada i smirenosti. - nema slike jeseni, ve niz raznorodnih ulnih utisaka koje ona proizvodi. Radostan ton subjekta. La Belle Damme sans Merci : - direktan izraz, naglaen ritam i rima, kratak stih. - kompozicija je dijaloka i ciklina (ponavljanje prve i poslednje strofe, prvo kao pitanja, potom kao odgovora). - tema je kobna ljubav, koja unitava, koja nije oduhovljena, ljubav koja nije spoznaja. - nije tradicionalna balada iako ima izraen epski karakter : slika destruktivne lepotice femme fatale i junaka avanturiste, koji je zarobljen svojom ljubavlju. Osobeni fatalizam, predodreenost koja brie identitete junaka. (- odnos sa fatalnom enom je kao neka vrsta sna, posle ijeg buenja, on ostaje da luta bled i sam) - aistorinost nema ureenosti, svet obrta i sluajnosti, samovolje a ne kauzalnosti. Junak nije individualizovan. - balada ima i dramsku struktutu : prolog radnja epilog. - lepa dama kao Kirka zaarani junaci.

Vilijam Blejk (1757-1827) : Blejk je jedna od najproblematinijih figura u engleskoj knjievnosti. Mada je bio savremenik Vordsvorta i Kolrida, njegovo delo se ne moe nazvati romantiarskim. Njegova poezija je bila daleko od klasicistike, dodirivala se sa romantiarskom u nekim osnovnim postavkama, ali se od nje po mnogo emu razlikovala. Savremenici ga nisu shvatali i prihvatali, tek su ga pesnici simbolizma i nadrealizma afirmisali. Ono to Blejka pribliava romantiarima je ideja o uobrazilji koja je stvaralaka mo, koja omoguava da se svet sagleda u zrnu peska i da se odbaci mehanicizam 18.v. Ono to ga duboko odvaja od romantiara je shvatanje prirode. Za Blejka priroda je svedoanstvo pada oveka - ovekov pad i stvaranje fizikog sveta su identini dogaaji. Priroda i ovek su jedno drugom znamenje pada. Mitologija i simbolika : prisutni su u Blejkovom delu vie nego kod bilo kog drugog romantiara. To je mitopoetika jer se na osnovu jedne line mitologije gradi poezija, filozofija istorije, politiko i moralno vienje. U toj mitologiji ima elemenata biblijske, miltonovske, klasine, skandinavske i keltske druidske mitologije, ali su simbolika znaenja i imena plod Blejkove jedinstvene vizije. Tema ovekovog pada : centralna tema. Pre pada ljudska dua je u venosti uivala u svojoj celovitosti. Padom u postojanje ona je izloena svim oblicima dvojnosti, pa je i sama podeljena na polove. Jedino to palom oveku olakava ivot je seanje na savrenstvo u venosti, koga se on sea sa enjom. Pali ovek poseduje dve duhovne moi koje se sutinski razlikuju (2 suprotna naina poimanja stvarnosti) : 1.- refleksija pasivna mogunost koja se bavi onim to se percepira, ulnim svetom, podvojenou subjekta i objekta. Produkt ove moi je opte, isprazno znanje, matematika forma apstrakcija. 2.- imaginacija aktivni princip, bavi se vizijom, istinitim svetom, biem. Efekat ove moi je pojedinano saznanje, mudrost, iva forma, ona se saima u jednoj taki i spaj sve kategorije postojanja (ne poiva na prostoru i vremenu). ( 1. i 2. : suprotstavljanje Lokovom empirizmu . Genije stvara vizije. ) Po Blejku, svakom oveku je data sposobnost pravog gledanja, tj. vizije, koja se gubi jer se zapostavlja i ne neguje. Postoje 4 stepena vizije, a da bi se dolo do najvie mistine vizije, potrebno je rtvovati samoljublje, elju za dobrim sebi a ne drugima. Blejk razlikuje negacije i suprotnosti. Suprotnosti se bave istim pojmovima i nalaze se na suprotnim stranama ose, ali se ne potiru. Negacija je potiranje pojma. Blejkov svet ima oblik jajeta svetska ljuska koja simbolizuje seme, koje nastavlja ivot, ali i granicu koja spreava izlazak izvan njega. Unutar ovog postoje 4 sveta : 1.- Uro svet apstrakcije, odgovara mu slikovitost puste zemlje, naseljavaju ga usamljena bia ija je odrednica selfhood, narcisoidna bia, to je mrtav svet matematike forme. 2.- Generation svet palog oveka, svet ulnog i materijalnog, koji se stalno obnavlja, ali nije oduhovljeno; karakterie ga odnos subjekt-objekt, ja-drugo, pasivna refleksija gde um biva izloen utiscima. Zajedno sa Uro ini donji svet, pali svet. 3.- Beulah svet produktivne ljubavi, trostruka struktura : otac-majka-dete; vii aspekt ivota koji svedoi da postoji raj, da imaginacija nije izgubljena. 4.- Eden svet predoen slikom grad Jerusalima koji je obasjan suncem duhovnosti (za razliku od romantiara nema prirode, sela, idile). Vatra kao simbol energije, kretanja, ivota, ali isto tako i vatra pakla, koja pri ovozemaljski svet apstrakcije oivljujua vatra imaginacije. (simbolika broja 4 sloboda, strane sveta...) Svakom od ovih svetova odgovara po jedna vena forma, njegove enske emanacije i po jedan muki element, koji je podloan promenama i prisutan u istorijskom nizu. U centru je plameni grad Jerusalim oko koga je vrt ljubavi, Beulah; tu se nalaze dve kapije jedna vodi do Jerusalima, a druga u mranu umu zemlje Generation (iz koje ovek dosee da vrta kroz ljubav).

Istorija sveta od pada oveka predstavlja period od 28 crkava, od kojih su prvih 27 pod vlau boga-tiranina, a 28-ma nosi vesti o apokalipsi. Revolucije su najava apokalipse, jer predstavljaju ispoljavanje energije, volje, poto sama apokalipsa predstavlja aktivan stav prema sebi, a ne iekivanje. Revolucionarni likovi prelaze zadate granice (Prometej, Isus) - Amerika, Francuska. Apokalipsa je kraj ovog i ovakvog sveta i poetak vizije. To je dvojnost poetka i kraja, momenat stizanja do imaginativne vizije. Za Blejka apokalipsa nije slika Stranog suda, ve lini in samospoznaje. To je in kojim je ovek proglaen za boga, nema drugog boga do oveka koji je sposoban da sagleda jedinstvo sveta i sebe sa svetom. Apokalipsa je osloboena istorijskih atributa, ona se ne deava u vremenu, to je trenutak. Oblici Apokalipse su : lina spoznaja, in ujedinjenja u ljubavi i braku, vaskrsenje i iskuenje. Blejkova Apokalipsa ne predstavlja povratak u Raj i ostanak u njemu, ve stalno kretanje, kruenje. Erotska ljubav : in ujedinjenja u ljubavi predstavlja sexualno spajanje. Istinska telesna ljubav nosi sliku kosmikog komeanja i proimanja, dok pala telesna ljubav nosi sliku ulaenja u neto uplje, ogranieno, u ljusku. Human form Divine je Blejkov naziv za oveka. Jehova, Zevs i dugi bogovi su bogovi tirani. Bog nije izvan oveka. oveka kao boga mogu da vide oni koji se slue svetlou i plamenom intelekta. Blejkova mitologija je pria o oveku i odnosu oveka prema : svetu, svom telu, drugom, i prolosti i budunosti. Blejkov korpus obuhvata : 1.- zbirka pesama Poetske skice rana poezija u kojoj se prepoznaju slobodna upotreba stiha; utisci i emocije pretoeni u simbole i vizije. 2.- zbirka pesama Pesme nevinosti tiu se stanja ljudske due pre pada u postojanje, to je slika zemlje Beulah, svet nevinosti i blaenog neznanja detinjstva. 3.- zbirka pesama Pesme iskustva bave se stanjem oaja koje je obuzelo ljudsku duu posle pada (Generation). - ( 2.- i 3.- pesme koje korespondiraju : jagnje / tigar) 4.- zbirka pesama sa grafikim ilustracijama Proroke knjige sloena i zatvorena dela u kojima je izrazio stavove koji su ga mogli liiti graanskih sloboda. Osea se upliv hrianstva, ali ostaje ideja da je bog ovek i da je svaki ovek kosmos. 5.- dve knjige aforizama Sve religije su jedno. Tigar : - iz zbirke Pesme iskustva. Po kompoziciji joj odgovara pesma Jagnje iz zbirke Pesme nevinosti. - 1.strofa poinje invokacijom, stupanjem u komunikaciju sa tigrom, iji su atributi takvi da se on lirskom subjektu ukazuje kao superiorno bie. Forma pesme je u II licu. - tigar je bie tiranije, stvoreno od boga, ali odbaeno. Dat mu je kvalitet simetrije, koja je povezana sa apstrakcijom, tj. sa zemljom Uro. Lirski subjekt je pali ovek iz zemlje Generation. - lirski subjekt se pita o Tvorcu (to govori o njegovom otuenju) - pesma ima zatvorenu, ciklinu strukturu : prva i poslednja strofa se razlikuju samo u jednoj reu (could dare), to implicira pomeranje po spirali, a ne po zatvorenom krugu; od pasivnog ka aktivnom. (kretanje ..... nije istorinost . . od pada do spoznaje) Tirsi : - Tirsa je simbol ene i prirode. - tema je pitanje ovekovog pada koje je uzrokovalo podelu na polove, telesnost i smrtnost sve obeleja prirode. - lirski subjekt odrie svoju pripadnost prirodi, on je ovek svestan da je bog. - izjednaavanje smrtnog roenja i same smrti. - ironino pominjanje oveku zagarantovanog spasenja zbog Hristove rtve.

Crkvicu videh svu od zlata : - 1.strofa lirski subjekt kao posmatra; slika uplakane svetine ispred crkve, slika konflikta crkva u koju se ne sme ui. - 2.strofa slika u kojoj zmija raskida arke na vratima, izrazita destruktivna sila. Kontrast 1. i 2. strofe : pasivnost akcija. - 3.strofa gubi se lirski subjekt; zmija je ula i penje se ka oltaru. - 4.strofa preokret; hleb i vino vizuelno korespondiraju sa biserima i rubinima. (svinja korespondira sa zmijom) - simbolika zmije je veoma sloena : biblijski je vezana za drvo poznanja dobra i zla (zakon koji kod Blejka predstavlja zakon tiranije), ali zmija obmotana oko drveta moe biti i slika Hrista, Prometeja revolucionarni, titanski likovi. - lirski subjekt je pali ovek zemlje Generation; degradiran je injenicom da ne vidi zmijino usuivanje kao pozitivan in (kretanje, akcija = ivot), on ne zna za boansko u sebi. - pla svetinje pred crkvom oznaava pogreno koncipiranu religiju, religiju bez vere. - poslednja dva stiha uslonjavaju tumaenje : pojava svinja u krugu svetih simbola oznaava prepoznavanje lane religije (u Bibliji svinje oliavaju zle duhove). - i lirski subjekt se javlja kao problematian u poslednjim stihovima : ako je to pali ovek, on ne moe doiveti svoj povratak kao povratak dole; morala bi da se pojavi neka trea perspektiva, ali glagol I turned sugerie povratak, to znai da je lirski subjekt bio u crkvi sa zmijom, da se ''usudio''. U tom sluaju on bi svoje vraanje mogao doiveti kao vraanje u blato. Vrt ljubavi : - poinje kao opis predela kojem se vraa, vrt ljubavi zemlja Beulah. - pravac kretanja : detinjstvo zrelost rajski vrt crkva i groblje naivnost otuenje - crkva model zabrana, ali i materijalizacija zakonitosti koje ograniavaju ljudsku slobodu. - lana religija udaljava oveka od saznanja da je bog i ne nudi mu nikakvo uzdizanje. - elja za slobodom. Umstveni putnik : - pesma koja predstavlja Orcov ciklus; istorija oveka i transformacija odnosa njega i prirode. - deavanje je smeteno u zemlju Generation, ali lirski subjekt ne pripada toj zemlji. - transormacija odnosa oveka i prirode data je kroz nekoliko stupnjeva : predcivilizacijski ovek je rtva prirode, zavisi od nje; civilizacijski ovek je tiranin prirode. Priroda u predcivilizacijsko doba je viena kao bie, a posle kao prostor. - putovanje lirskog subjekta je putovanje u duhu, putovanje koje vodi do spoznaje da je ovek bog. - kod Blejka ljudsko bie vieno je kao mukarac, dok je priroda Ona. - ovek je razdvojen na ulno i duhovno; ukazuje se na materijalni aspekt oveanstva. - odnos ovek-Priroda se ciklino ponavlja, ali po spirali. Oni zajedno idu od zemlje Uro, pustinje do zemlje Generation; njehovo venanje je prelazna faza, jedan od vidova Apokalipse. - enski princip dat je kao konfliktan. - ovek grei u pokuaju da dosegne slobodu : kroz odnos prema prirodi, prema ulnom, prema spoljanjem, umesto da se zagleda u sebe. - odnos on-ona : starica mladi - devojka starac - starica mladi. - 23. strofa daje atribute sve 4 zemlje. - za lirski subjekt postoji izlaz putem imaginativnog saznanja.

Svetozar Koljevi ''O Bajronovom smehu'' (iz knjige ''Humor i mit'') : U ''Dnevniku'' (1821.g.), Bajron se pita zato se zloslutno senke bola neminovno nadvijaju nad trenucima vrhunske sree, i istovremeno se smeje tom pitanju. Romantiki paradoks : zanos izigranom nadom pokazuje se skoro kao krajnji smisao ivota. To je a)- nain na koji ironini romantiar kae da je svet dostojan njegovog Weltschmerza, ali i b)- servantesovski bolna i ironina kontemplacija platonskog reda stvari, vere u duh i tvorevine ljudske mate. Suze na vrhuncu umetnikog ushienja ne govore o preobilju radosti, ve o otkrivanju nekog nedokuivog idealnog sveta, o ''izgubljenom raju'', koji zapravo nikad i nismo posedovali, ali koji nam umetnost omoguuje da naslutimo. Za Bajrona, doivljaj suza-radosnica bio je prevashodno intoniran kao lirsko-ironini paradoks : iskaz vere da u vrhunskim trenucima ivota i umetnosti stvarnost izdaje ljudski san o njoj, ali ta ironina izdaja je istovremeno i otkrovenje prave prirode i velianstvenosti ljudskih snova. Jezik kojim Bajron govori o sebi odie istovremeno i bezazlenou i blaziranou. (- na poetku) Biografski trenutak oslobaa Bajrona od egocentrizma kao osnovne opsesije njegove mladosti. Njegovi politiki stavovi vie nisu samo izraz jednog aristokratskog prkosa i neodgovornog slobodarstva dobijaju oblik napora da se pomogne slobodarska akcija evropskih naroda. Njegov umetniki svet se sada uobliuje u sliku istinske i univerzalne faustovske radoznalosti, gubei svoju samodopadnu jednoznanost i ostvarujui se u paradoksima irokog intelektualnog spektra i ljudskog smisla. Taj preobraaj se jasno nasluuje ve u II delu ''Viteza Harolda'', da bi u ''Don uanu'' izrastao u tragiko-satiriku viziju ivota koja je izraz egzistencijalne (a ne melodramatske) svesti o rasponima izmeu sna i jave, izmeu ljudske potrebe za samoobmanom i istinom. Bajronova ''potreba za prokletstvom'', njegovo ''uivanje u pozi prokletog bia'' (- Eliot) : kao odreenje melodramatike u Bajronovim ranim delima. U poznijim tragikim satirama Bajron prevazilazi to ogranienje, jer vie nema potrebu da mladalake zablude predstavlja kao herojski gest. Zato je u poznim delima njegov ''falseto'' zamenjen ''govornim glasom'' (- Ronald Botrol). Ali, kritiki interes za taj ''govorni glas'' esto gubi iz vida ogromnu oseajnu skalu Bajronovog pesnikog govora, i odreuje njegova dela kao klasicistike satire, kao ''napad na kult sentimentalnosti i romantikog pesimizma za koji je delimini i on sam odgovoran''. ''Don uan'' satira samo u onom smislu u kojem je ''Don Kihot'' Servantesova satira samog sebe. On podrazumeva ironiju koja ne dejstvuje samo u jednom smeru, nego suprotstavlja ironiju snova ironiji jave, i tako obasjava nekim patetinim, bespomonim dostojanstvom ono to ismeva moda ne toliko samog Don uana, koliko ono to se sa njim zbiva. Na taj nain smeh ne unitava romantiki gest, nego postaje njegova ironina katarza, dajui mu neko imaginarno dostojanstvo sa one strane njegove stvarne sudbine. Razlika izmeu I i II dela ''Viteza Harolda'' : dok u I delu preovlauje darovita retorika izraza koji je sentimentalni pesimistiki falseto, II deo nagovetava tragiku satiru tog romantikog falseta (koja e se potpuno ostvariti tek u ''Don uanu''). I deo zapoet u Albaniji 1808.g., objavljen u Londonu 1812.g. retko kad izlazi iz okvira poetiziranja Bajronovog vlastitog sentimentalnog avanturizma. Harold se pojavljuje kao blazirani mlad ovek, koji je ''osetio punou zasienosti'' i ''uivanjem opijen bezmalo udeo za jadom'', pa je ''radi promene vazduha spreman da potrai tamu podzemnog sveta''. Ako u tim jezikim strukturama ima ironine primese, on ipak ostaje bajronovski impozantan pre nego egzistencijalno istinit i imaginativno zanimljiv lik koji je iznad svega to mu se deava, ovek emocionalnog i sentimentalnog gesta i poze, pa i geografsko-istorijska panorama njegovih putovanja po paniji, Portugaliji, Albaniji i Grkoj ostaje samo panorama koja ne odie njegovim biem.

ak i najintimniji trenuci oprotaj od Engleske ostaju povrno egocentrino poetiziranje oveka koji velikoduno pomilja da je ispraznost sveta moda dostojna njegove tuge, ostaju stihovno i setno artikulisani elementi jedne blazirane poze : ''Ne alim zbog radosti to nesta, / niti zbog opasnosti to preti, / srce tuguje zato to nema / za im da lije suza kleti'.'' Harold : naizmenino (ne istovremeno) dirljiv, sentimentalan, smean, uen, radoznao i zasien. Umesto pesnike duge jednog ironinog snovienja ovde postoji retorsko i tematsko arenilo, talentovane retorske deklaracije irokog spektra, raznovrsne emocionalne i intelektualne poze i gestovi II deo posle obrauna sa svetom 1816.g., za vreme putovanja po Belgiji, Nemakoj i vajcarskoj svest o dubljoj ironinoj prirodi Haroldovog hodoaa. ''Hodoae'' dobija puniji moderni ironini smisao : umesto srednjovekovnog hodoasnika koji unapred zna kuda i zato ide, predstavlja se moderni, obrazovani kosmopolita. Opisi Rajnske doline, vajcarskih jezera i Alpa, istorijske asocijacije na Vaterlo i Napoleona, Rusoa i Juliju vie nisu elementi jedne panorame date sa stanovita aristokratske superiornosti, nego identifikacije pesnika sa tonskim bogatstvom njegovih slika sazdanih od tragikog smeha. Razoarenja, zaludnosti i osujeenosti puteva ljudske sudbine vie ne ine okvir jedne intelektualne poze i blazirane mladalake psihologije, nego izrastaju u satiriko snovienje ljudske patnje i stranputienja. Vizija oaja koja se razvija na komici Bajronove kontemplacije Rusoa kao ''apostola bola'', koji je ''od jada reitost uio'' humorna parodija jednog mita : u tragikomediji ljudskog postojanja bol je pravi izvor svesti o prirodi ivota, poriv za oblikovanje smisla i stvaranje lepote : ''Iz naeg oaja ivot izvire / jer oaj ima ivotvornost otrova / ko koren ivi to ove mrtve grane napaja...''. Bajronova znaajna ivotna i stvaralaka ispovest : ivot je senka, stvaranje je svetlost. Duh se opire ivotu uobliavajui ga; pustolovina stvaranja preobraava i osmiljava iskustvo; svetlost mate kao oblikovne i artikulacione moi razbija tamu konkretnog, neartikulisanog postojanja : ''Da bismo stvarali, i stvarajui iveli / biem budnijim, dajemo oblik naem matanju, / osvajajui tako ivot zamiljen...''. Usmeravanje ka oblikovanju sebe i sveta = prevazilaenje Haroldove ranije blaziranosti. ''Da mi je nai oblik, obelodaniti / ono to je najdublje u meni, / da mi je dati oduka misli izrazom, / u re svu duu sruiti, srce sve, / um strast i oseanja, to plamte i to tinjaju, / sve to traim i to sam mogao traiti, / to trpim, znam i oseam, jo uvek, ipak, ivei. / I da ta re ko munja blesne, ipak bih progovorio. / Ovako ivim i umirem, niko me ne uje, / i vraam nemutu misao ko ma u korice.'' Ova slika misli i izraza kao ovekovog jedinog oruja u borbi sa ivotom nagovetava faustovski gr neizraenosti. Bajron ne izraava samo gorinu i neminovnu omeenost stvaranja, ve govori i o drugoj strani tog romantikog paradoksa : o stvaralatvu kao osvajanju ivota, kao probijanju krajnjih granica realnog. Stvaralatvo, kao premoavanje jaza izmeu prirode i oveka, otvara mogunost izlaza iz ovekove tamnice linosti. Tako poezija i oblikovanje ivota prestaju da budu samo sredstva za afirmaciju linosti oni otvaraju mogunost njenog prevazilaenja i oslobaaju oveka od ''umornog sna sebine tuge ili radosti''. e za iskustvom, makar i besmislenim, preobraava se u poriv za stvaranjem, makar i tragikim. Stvaranje kao in ima izvesna obeleja vedrine i opiranja besmislu : vrednovanje mogunosti uprkos stvarnosti ivota. U tom vrednovanju stvaralaki duh prkosi nesavrenstvu ostvarenog, i iz toga izvire ono najpozitivnije romantiarsko oseanje ivota kao mogunosti svesti, kao vizije i snova koji nikad ne mogu biti konano kompromitovani nikakvom stvarnou. Bajronova linost i delo imaju mitski smisao za evropski romantizam upravo zato to oni tako bogato izraavaju taj paradoks ljudske sudbine i to sa takvim intenzitetom govore o tragikom optimizmu romantiarske oseajnosti.

Ipak, u II delu ''Viteza Harolda'', kao da se vie govori o jednom romantiarskom paradoksu nego to se on otelovljuje. Umetniko otkrie je tu preteno refleksivno, a ponekad i apstraktno. Refleksiju esto konkretizuju slike i istorijske asocijacije ali svi ti elementi ostaju u okvirima ilustracije refleksivnog. Tek u ''Don uanu'' paradoksi ljudskog postojanja i umetnikog izraza nisu samo teme o kojima se govori oni postoje i neposredno, dramski i jeziki, otelovljeni u likovima i fabuli, u sukobima, odnosima i dogaajima. Znaajno : izbor Don uana, kao tragikomine mitske figure, koja se kree i u realnim i u egzotinim svetovima. Don uan, kao i Din Kihot nastao od meavine romanse i burleske koja je karakteristina za pansku knjievnost po.17.v. I legenda o Don uanu kao zavodniku podrazumeva paradoks : vera u ljubav koja ga tera od jedne ene do druge, ali i nezadovoljstvo posebnim oblicima ljubavi koje nalazi. Kod Bajrona, Don uan je zavodnik koji nikada nikoga nije zaveo : njemu se njegove ljubavi jednostavn deavaju, stvarajui situacije u kojima se on kree ne toliko zato to je za njima udeo koliko stoga to se u njima naao. On je, pre svega, komiki lik : na to upuuje ve i ponavljanje ljubavnog iskustva kao niz parodinih varijacija na istu moralnu temu. Ali, on je komiki lik unutar jednog moralnog mita, i humorna vizija koju on izraava oblikuje nov smisao unutar jedne stare moralne mitologije. Zato u toku ponavljanja, njegovi ljubavni doivljaju postaju ne samo sve smeniji nego i sve muniji. Svuda je prisutno proimanje tragikih i komikih tonova. Tragikomedija ljudskog postojanja i smisla moralne slobode se uobliava i u jeziku isto tako bogatih tonskih raspona : od sublimnog do blasfeminog, od sarkastinog do zanosnog, od trivijalnog do bombastinog. Vitalnost jezika se ostvaruje na igri svetla i senke, na udnom tragikom nehaju u kojem se humor suprotstavlja svesti o prirodi postojanja : ''Kamo sree da sam ve prah / ko to sam krv, kost, sr, strast i oseanje, / prolost bi makar bila za mnom, / a budunost (vrti mi se u glavi / jer sam toliko danas pio u salonu / da mi se ini da hodam po plafonu) / a budunost pravi potop, sve pod vodom / dakle, za ime boga, dajte mi vino sa sodom!''. Razbijanje sentimentalnog kulta poze tragikog odabranika proklete sudbine nazire se ve u prvim stihovima speva. Zato je znaajan kontekst Don uanovog katolikog duhovnog vaspitanja njegove prve ljubavne pustolovine izraavaju ironinu viziju platonovskog mita ne da bi se taj mit raskrinkao nego da bi se otkrilo njegovo znaenje, njegov odnos prema realnostima ovekovog postojanja. Kada Dona Julija poinje da povlai svoju ruku iz Don uanove (ona to smatra za intenzivnu manifestaciju brane vernosti), to povlaenje dobija smisao koji bi jedva i stisak mogao imati pokazuje se da je u stvari Platon kriv za taj nesporazum : ''Platone dragi, ljubav je moda poput duhovnog korala, / al' tvoja vera stvara toliko nemorala...''. Komedija se nastavlja u pravcu panske burleske (ljubomorni mu pretresa sobu). Meutim, Bajron pokazuje da ti su elementi komedije, ukljuujui i ironino odreenje platonskog mita, moda samo vidljiva, povrinska obeleja neeg to je u svojoj unutranjosti, za ljubavnike, bilo sasvim drugaije. Burleska je moda samo neizben fasada romanse ono to sde vidi kad neku intimnu romansu sagledamo sa strane. To se vidi u Julijinim reima na kraju, kada se seksualna komedija preobraava u ljubavnu tragikomediju. Sledea pustolovina nosi jo izraenija obeleja komine fasade i osujeene ljudske udnje koja se iza nje nazire. U slici ljubavi sa Hejdi, enja i podsmeh su neuporedivo sliveniji. ak i usponi ka vrhuncima ljubavne romanse propraeni su akordima satirine burleske : ''On bee njeno morsko blago, / izbaen ko bogat brodolom na obalu, / njena ljubav poslednja i prva.''.

Ironija postaje Bajronov in nune samoodbrane pred vlastitim snovienjem, a artikulacija te ironine samoodbrane pred romansom stvara vrstu donkihotovske komike. ''Dajte mi vino i ene, smeh i veselje, / a sutradan sodu, propoved i spasenje!''. Meanjem elemenata jednog velikog ljubavnog mita i humorne vizije onog to on kazuje, ostvaruje se svet ironije u kojem Bajronov junak na putevima ljubavi ponekad dobija i ona obeleja koja je Don Kihot dobijao na putevima svojih vitekih podhvata : ''Avaj, bili su tako mladi, lepi, zaljubljeni / i bespomoni, sami u asu kad je srce puno...'. Upravo zahvaljujui svojim ironinim korenima ova romansna struktura ima obeleja servantesovske neunitivosti : ona je snovienje koje ukljuuje i princip ironije, pa se ne moe nazvati podsmehom. Ali ona ukljuuje i uzavrelost Bajronovog pesnikog temperamenta, jednu gotovo modernu oporost emocionalnog tona koja nije bila poznata u svetu panske fantastike. Upravo taj kompleks moderne oseajnosti ostvaruje se u trenucima Hejdine smrti, jer ona ''ne umire sama''. U sledeoj etapi, Don uan odbija da vodi ljubav sa sultanijom, i, unutar burleske u haremu, nagovetava svoje patetino emocionalno i fiziko dostojanstvo pokazujui sultaniji da njeni robovi ''iako od gline moda, ipak nisu od blata''. Tu poinje neposrednija artikulacija speva na planu drutvenih odnosa i pojava : opisi ratova i junakih podviga kao klanja, tumaranja, sluajnosti i izbezumljenosti, koje nacionalna istorija naknadno mistifikuje i eksploatie, slike ruskog i engleskog visokog drutva u kojima nesklad izmeu visokoparnih rei i niskih raunica dobija kakofonijske kvalitete tako da delo na kraju postaje univerzalno ogledalo jedne epohe. U tom ogledalu, kao ni u budoaru ni na ostrvu, ni na bojitu ni u salonu, ni u drutvu ni u samoi, stvari nisu onakve kakvim se predstavljaju. Bombastika rei, ljubavnih i politikih, sentimentalni i grandiozni gestovi, samo su kulise iza kojih se obino krije parodija onoga to one pokuavaju da predstave. Ta burleska je satkana ne samo od romansinih nego i od izrazito satirikih elemenata, i upravo je to nain na koji Bajron ukljuuje u svoju poemu zajedno sa legendom i celokupnu drutvenu panoramu velikih nacionalnih heroja svog vremena (pr. Velington). Jedan od osnovnih paradoksa dela : odnos izmeu onoga to se govori i to se zbiva, onoga to se misli i ta jeste. Bajron je ne samo apostol ironije i bola, nego i apostol ivota. ak i u trenucima kad izgleda da smisao izneverava, izraz bije kao vitalni prkos besmislu, tako da ak i svest o ''veno ljudskoj praznini koja udi'' postaje egzistencijalni izazov. Kao da u ovoj viziji Weltschmerz dobija pokretaku i stvaralaku funkciju koja se vee za konkretnost ovekovog ulnog i duhovnog postojanja - iako, naravno, ne podrazumeva da su svi ishodi njegovog humaniteta za njega unapred povoljno reeni.

Ivo Hergei ''Bajron, bajronisti i bajronizam'' (pogovor prevodu Danka Angelinovia) : Bajron, koga je jedan istoriar kulture nazvao naslovnim junakom epohe bio je i ostao prototip romantinog pesnika. Vrlo rano je nastao pridev byronic, tj. nalik Bajronu i njegovoj poeziji, ali i njegovom znaaju odn. mentalitetu. Ponaati se bajronski znai : prezirati kovencionalni moral koji je uvek licemeran, i boriti se protiv licemerja svake vrste; izazivati sudbinu oseajui se obeleenim i predodreenim za tragine dogaaje; snalaziti se bolje u drutvu egzotinih divljaka nego u prozainoj civilizovanoj sredini; zauzeti patetini stav ivog spomenika, biti skulpturalan i dekorativan, tj. pozirati pred svetom, ali i pred samim sobom. Bajron i njegovi junaci (- svi su neznatne varijante jednog tipa, kakvim je pesnik sebe zamiljao) su tajanstveni i hrabri, zlovoljni i hiroviti, cinini i nepoverljivi, neizmerno oholi, ali u dui jadni. Bajronski je prezirati blinjeg, ali se kad treba rtvovati za njega; biti neumoljiv osvetnik, ali sposoban za oseanje snane i duboke odanosti. Mnotvo podraavaoca ne moe sakriti injenicu da je bilo i autentinih sledbenika, koji su imali talenta pr. Ljermontov. Tipian bajronista po knjievnoj inspiraciji i sudbini, jedino mu nedostaje jedna bajronovska komponenta : drska elegancija i satirinost koja se moe preobraziti u humor svojstva koja u dovoljnoj meri poseduje njegov prethodnik Pukin, koji je velikim delom svoje karijere takoe bajronista. ''Hodoae viteza Harolda'' zapoeto za vreme pesnikovog boravka u Albaniji 1809.g. Prva dva pevanja izlaze kod Murrayja 1812.g. Pisan u Spenserovim stancama 9 stihova, sa rasporedom rima abab bcbc c; 8 jampskih deseteraca i 1 jampski dvanaesterac na kraju. (Herbert Spenser autor ''Vilinske kraljice'' (1589-96.)) Za Bajrona, antiromantinog romantika, karakteristina je stanca kojom poinje prvo pevanje : pesnika evokacija stare Helade, prve postojbine muza, koju tako esto vrea savremena lira ne usuujui se evocirati nekadanju slavu i veliinu, posveeni breg i svetilite u Delfima, i probuditi umorne muze a to se ne usuuje ni pesnik. Jer, ma koliko bio zaljubljen u klasinu starinu, po sili vremena i svoje naravi Bajron je romantiar, a njegova projekcija stare Helade u novu Grku je romantina zabluda, koja nije bez tragikomike. Oh, thou! in Hellas deemed of heavenly birth, Muse! formed of fabled at Minestrel's will! Since shamed full oft by later lyres on earth, Mine dares not call thee from thy sacred Hill. Yet there I've wandered by thy vanted rill; Yes! sighed o'ev Delphis's long deserted shrine, Where, save that feeble fountain, all is still; Nor mote my shell awake the wearyNine To grace so plain a tale-this lowly lay of mine. Helade Muzo, u nebu roena, Stvorena formom po volji Minstrela! Od mnogih lira jer si uvrijeena, S brda te svetih moja zvat ne smijela : Ipak sam dugo luto ti uz vrela; Ve davno puste Delfe suzom prelih, Gdje, van kraj esme, svud me utnja srela; Nit' e mi citra prenut Devet svelih Da poaste tok mi pria neuspjelih.

Ipak, najpopularniji stihovi nisu pisani u Spenserovim stancama : to su strofe u kojima se izmenjuju jampski osmerci i sedmerci, a rime su rasporeene abab cdcd. uveni deo je Haroldov oprotaj od rodne zemlje, ironino-izazovno ''Laku no'', koje mladi dobacuje domovini kada se prvi put otiskuje u daleki egzotini svet. Adieu, adieu! my native shore Fades o'er the waters blue; The night winds sigh, the breakers roar, And shrieks the wild sea mew. Zbogom, zbogom! rodni ali Tonu mi u vode plave, Dau vetri, ore vali, Krik galeblji pun je strave.

Yon Sun that sets upon the sea We follow in his flight; Ferewell awhile to him and thee, My native Land Good Night!

Sa suncem to lijega logom U val i mi emo po; Zbogom njemu, tebi zbogom, Rodna zemljo Laku no!

O tituli glavnog junaka : Childe nije dete (child), nego feudalni in, titonoa, perjanik, kandidat za viteza, ali jo ne vitez. Kuda hodoasti Bajronov junak i kakvo je to hodoae? On putuje u krajeve koji su iz engleske perspektive i u stilu romantizma egzotini. Tenju za egzotikom dopunjuje interes za svet koji nije izgubio svoj lokalni kolorit; svet primitivaca koje savremena civilizacija nije pokvarila (- Ruso). Ali, on ne putuje kao hodoasnik koji eli da izvri nekakav zavet njegovo putovanje je simbolino hodoae tadanje evropske elite u potrazi za novom, nezamagljenom, autentinom istinom. Bajron svakako na tu vrlo dekorativnu egzotinu, pa i varvarsku, pozadinu projektuje svoje oseaje i misli, i sebe kakvim se on sam smatrao, elei da u to uveri i druge i samog sebe. Mladi pesimista i buntovnik iz principa, koji se zasitio banalnih uivanja, pa trai razonodu u stranim zemljama koje ne lie na njegovu domovinu lik veoma popularan u prvoj fazi romantizma, a za Bajrona konstantan, jer su sve njegove pesme i tragedije samo varijacije na ovu osnovnu temu, obogaenu nekom fatalnom tajnom, nekim fatalnim postupkom koji se ne moe okajati, a kompenzuje se potupcima, koji (ma koliko u sutini bili plemeniti) kre drutvene okvire i disciplinu na kojoj se temelji svaka ljudska zajednica. Kao to je lik romantinog hodoasnika Haroldovog tipa bio popularan i pre nego to e mu Bajron dati konaan izraz, tako su u okviru romantizma bili popularni i neki krajevi kojima e on proi, posebno Grka i Levant, ali i panija sa Portugalijom. Drugo pevanje zavrava tualjkom nad podjarmljenom i porobljenom Grkom. Ali, koliko god da je filhelenstvo bilo velika evropska moda, Bajron je najvei i najtraginiji filhelen svog doba, koji e idealu (ili iluziji) uskrsle Grke rtvovati imetak i lini komoditet, pa ak i samu tatinu. Prva dva pevanja izvetavaju o Haroldovom boravku u Portugaliji i paniji, na Jonskim ostrvima i u zemlji Skipetara, Albaniji (-Bajronovo literarno otkrie). Tree pevanje, koje izlazi 1816.g., opisuje Haroldova putovanja kroz Belgiju, obalama Rajne i francuskim i vajcarskim Alpima. Harold se oduevljava brdima, morskim talasima i nebeskim svodom kao i njegov zakleti protivnik Vordsvort, kome je Bajron upravo to i zamerio. Ali, Bajronov pejza se ne iscrpljuje u prirodnim opisima, evokacijama prirode : svako mesto kojeg se dotie slui kao povod za istorijske reminiscencije. Na Iberskom poluostrvu re je o panskom otporu protiv Napoleona i engleskoj intervenciji u korist panaca; u Belgiji je re o sudbonosnoj bitki kod Vaterloa, u kojoj je zapeaena Napoleonova sudbina; u vajcarskoj, prolazei mestima gde je volela i patila Jule d'Etange, sea se Rusoa i njegove ''Nove Eloize''. etvrto pevanje (1818.) je potpuno posveeno Italiji, a pesnik govori u svoje ime. I tu je gradski ili seoski pejza zainjen istorijskim uspomenama : slavna prolost i neslavna sadanjost Mletaka, Arqua kraj Padove gde je umro Petrarka, Ferrara gde je iveo Taso (u kojem Bajron, kao svi romantiari, vidi tip neshvaenog prokletog pesnika), Firenca, Danteova i Bokaova otadbina, i veni Rim. Haroldovo hodoae je sentimentalno-istorijski vodi kroz Zapadnu Evropu i Bliski Istok, razlikujui se od putopisa Sternovog tipa vezanim slogom i pomenutim istorijskim reminiscencijama. Bajronov pesniki stil u ''Vitezu Haroldu'' (koji ga prati skoro kroz itavu karijeru) nije bez prigovora. Stihovi teku glatko, ali lakoa sa kojom se izraava u stihovima moe da se pretvori u manu retorinosti, povrne i banalne. Ali, te mane, koje postoje u ovom i u drugim spevovima, nisu naudile njegovom uspehu, pa su ak i popularizovale Bajronovo delo.

Blejk : Blejkovo mesto u istorijama knjievnosti je izdvojeno i od romantiara kao grupe, i od pesnika 18.v. Nadiveo je Bajrona, elija i Kitsa, ali je bio uglavnom nepoznat njegovo delo je poelo da znaajno utie tek krajem 19.v. (Jejts). Najvanija dela nastala su u poslednjoj deceniji 18.v. ''Poetical sketches'', 1783. prva i jedina objavljena zbirka. Sva ostala dela je sam umnoavao i delio prijateljima sam ih je gravirao (iveo u Londonu od graverskog rada) zajedno sa ilustracijama, zatim otiskivao i runo bojio. Zato su sve njegove zbirke zapravo pesniko-slikarska dela. Vanije knjige : ''Songs of inocence'' (1789.), ''Knjiga o Teli'' (1789.), ''Venanje neba i zemlje'', ''Francuska revolucija'' (- nedovreno), ''Songs of experience'' (1794.), ''Vala'', ''Milton'', ''Jerusalim'', ''The everlasting gospel'' (1818.). Ostavio je i niz kraih pesama koje je D.G.Roseti naao i objavio sredinom 19.v. poznato kao Rossetti Manuscript. Jedino u ''Poetical sketches'' ima pesama u kojima neku ulogu igraju konvencionalna tematika i muzikalna dekorativnost. Inae su u njegovom delu pesnika sredstva najee podreena izraavanju ideja. To nisu racionalna izlaganja u Poupovom smislu, ve najee slikovite i pripovedene pesme, jer je Blejkov nain miljenja bio spontano slikovit i mitsko-simbolian. Protivnik racionalistike filozofije 18.v. Vord misli da u Blejkovom delu svako moe nai potvrdu za svaku ideju. ''Pesnike skice'' pokazuju da je veoma rano sazreo i vie od drugih dela pokazuju uticaje pod kojima se formirao : lirika elizabetanskog doba i Milton. Teme su jo dobrim delom konvencionalne : razni vidovi prirode, ljubav u pastoralnom okviru (ali bez konvencionalne mitologije), idilini pejza... Zanimljiva je i sama metrika : pored pesama u glatkom i zvunom ravnomernom stihu, sa razliitim rimovanjem, koje podseaju na elizabetansku liriku (pr. ''Muzama''), ima i pesama u stihovima bez slika grupisanim u strofe. Po preovlaujuem broju slogova ti stihovi se mogu nazvati blankversom, ali je njihova ritmika struktura toliko raznovrsna, a opkoraenje tako esto i smelo, da su oni sliniji modernom stihu (pr. ''Evening Star''). U tim eksperimentima na bazi blankversa njegov uzor je sigurno bio Milton njegov uticaj se prepoznaje i u nekim elementima dikcije, kao to su sloeni epiteti (deep-founded habitation). Samo u nekim pesmama pokazuje se Blejkova tenja za mitoloko-simbolikim uobliavanjem iskustva (pr. jedna od pesama koje imaju naziv ''Song'', koja poinje stihom ''How sweet I roamed from field to field...'' to je mali mit o ptici zarobljenoj u zlatni kavez ljubavi). Meu pesmama ''slobodnog'', nerimovanog stiha, najbolja je ''To the Winter'', poslednja od 4 pesme o godinjim dobima. Zima je otelovljena kao uasan din koji sleuje i umrtvljuje ''krhki ivot'', dok ga prolee ne otera u ''njegovu pilju ispod planine Hekle''. ''Songs of inocence and of experience, showing two contrary states of human soul'' : iako su ovo 2 zbirke koje su nastale u petogodinjem razmaku, Blejk ih je sam spojio u jedinstvenu celinu. Zbirke su povezane po kontrastu, koji je izrazit i otar. Veina pesama iz prve zbirke ima svoj par u drugoj, esto pod istim naslovom. Ali taj paralelizam nije geometrijski pravilan i monoton, ve vrlo arolik.Paralelne pesme nisu samo proste antiteze, ve im je kontrast esto samo polazna taka za razvijanje nove teme. U prvoj zbirci Blejk kroz prizore iz dejeg ivota i pastoralno-idilske slike prirode doarava raspoloenje i pogled na svet svojstvene najranijem detinjstvu. Pominju se i deje nevolje, ali se one uvek sreno zavravaju npr. u dve kratke peme ''The little boy lost'' i ''The little boy found'' deak se izgubio u movari, u liku njegovog oca pojavljuje se sam dobri bog i vodi ga kui. Pesma ''Chimney sweeper'' deak pria kako ga je otac ''prodao'' u dimnjiare; jednu no sanja kako je aneo poveo sve male dimnjiare na nebo i budi se uteen. ''A dream'' dete sanja kako je mrav izgubio put u noi, i kako se brine zbog svoje dece, ali pojavljuje se svitac...

Uvodna pesma nazvana prosto ''Introduction'' daje osnovni ton celoj zbirci : pesnik se pokazuje kao seoski svira na fruli i peva veselih pesama; on sree ''dete na oblaku''... Pesma je napisana u katrenu slinom baladskom, ali u trohejskom ritmu, to je ini jo prostijom i lakom; sve je jednostavno, rima ovlana i naizgled nebriljiva (abab ili abcb), rei naoko nebrine ali do krajnosti funkcionalne. ''Pesme nevinosti'' su slike raja, gde je bog ista ljubav i blagost. U zavrnoj pesmi zbirke - ''Of another's sorrow'' - kao to majka ne moe da ne oseti tugu gledajui svoje dete, tako i bog brine o svim ivim stvorenjima. Sredinja slika cele zbirke je jagnje. U II zbirci tigar. U pesmi ''Boanska slika'' (The divine image) milosre, saaljenje, mir i ljubav su osnovna sila i boanstva i oveka. Na kraju svi treba da vole ljudski oblik, u paganinu, turinu ili Jevrejinu... Pesme su napisane ili strofama narodne i uline balade ili drugim strofama sa kratikm stihom i prostom shemom rime; u svima je izraavanje jednostavno i direktno, rei veinom svakidanje i netraene. ''Pesme iskustva'' : u ovoj zbirci se zapaa vea briga za simbolino izraavanje ideja, pa je zato vea i sloenost simbola. Forma ostaje prosta dok je idejni kompleks sve gui i sloeniji. Iskustvo podrazumeva upoznavanje sa zlim stranama ljudske prirode i drutva. O prirodi kontrasta govore najbolje one pesme koje imaju svoje parove u prvoj zbirci. ''Veliki etvrtak'' (P.n) deja praznina procesija, koju predvode ugledni starci, njihova pesma die se ka nebu; pesma zavrava hrianskom porukom o potrebi samilosti prema siromanima. U (P.i) estok protest protiv deje bede ''in a rich and fruitfull land''. ''Boanska slika'' (P.i.) kontrast onoj u prvoj zbirci : ljubav, samilost, saaljenje, mir svirepost, ljubomora, uas, tajna. ''Dimnjiar'' (P.i.) a little black thing among the snow. ''Deja radost'' (P.n.) dete kome je tek 2 dana kae ''moje ime je radost''. (P.i.) majka je uzdisala, otac plakao / iskoih u opasan svet ... kao avo skriven u oblaku. London chatered. U drugoj strofi zbijeno je iznesena itava atmosfera : zabrane koje je skovao um upravljaa. U 3 i 4 strofi dimnjiar, vojnik i bludnica. ''Tigar'' je jednostavan po spoljanjoj formi, ali pun guste simbolike. Tigar izaziva uas ali istovremeno i oseanje sklada i lepote izraeno frazom ''fearful symmetry''. Simbol bezmerne snage i veliine prirode (neto kao Behemont u Knjizi o Jovu) ??? Najvei deo sadri retorika pitanja ko je mogao stvoriti takvo udovite i opis tog stvaranja u natprirodnoj kovanici. Da li je to bie isto ono koje je stvorilo i jagnje? vrsto graenoj strofi kontrastuje vrlo promenljiv rimiki sklop stiha. Epater le bourgeois zgranuti graanina izraz francuskih romantiara Odgovarajui racionalistiki nain tumaenja stvarnosti on se prihvatio stvaranja vlastite mitologije koja je trebalo da objasni ovekovu sudbinu drugaije i istinitije. Proroke knjige : ''Knjiga o Teli'', ''Venanje neba i pakla'' parodija Svedenborgovih spisa, ''Milton'', ''Jerusalim''.. Krai spevovi : ''Amerika'', ''Evropa'', ''Vizije keri Albiona'' gde su revolucionarni dogaaji u Evropi i Americi preobraeni u borbe fantastinih mitskih bia. Sva ta dela su napisana u slobodnom, preteno dugakom stihu, iji se ritam esto rasklimava i pada u prozu. Mitoloke linosti u prorokim knjigama otelovljuju razne osobine ljudskog bia : npr. Urizen (neko ga izvode od ''your reason'') predstavlja razum (ogranien i ugnjeten); enski lik Enitharmon predstavlja materinsko naelo. ''Vekoveno jevanelje'' 1818. Hrist kao grenik i buntovnik koji je greio protiv svih vrlina i svetog pisma.

ELI

(iz ''Istorije engleske knjievnosti'') :

elijeve due lirske pesme su pesnike celine veinom uspelije od spevova, iako su im teme iste : priroda, borba za slobodu, ljubav i drugi lini motivi. ''Oblak'' vazduasta tvar od koje je eli nainio bogat simbol neunitivosti i venosti materije. Njegov oblak govori u 1.licu, i u toku svog govora izrasta u ivo bie veselo, obesno, pomalo lakomisleno i podrugljivo, svesno svoje moi i slobode, kojom se dobroudno igra i pomalo hvalie. Poskona, plesna, ali i dostojanstvena strofa, sa originalnom i skoro razmetljivo virtuoznom metrikom i shemom rime : smenjuju se etvorostopni i trostopni stihovi, u kombinaciji anapesta i jamba, sa sporadinim trohejima; prvi stihovi distiha imaju unutranju rimu, drugi se rimuju meusobno. Muzikalnost stiha je savren odraz smisla. Promene kroz koje oblak prolazi odgovaraju prirodnom procesu kruenja vodene pare kako je tada bio opisan u nauci argument protiv onih kritiara koji su elija optuivali za besadrajnost i neodreenost. italac ostaje oaran udima samog oblaka, koji pred njim ivi, mio i fantastian kao neko divovsko dete, kao i slikama prirodnih sila : zemlja, sunce, mesec, munja i grom koje postaju isto tako prisna, ovekolika bia. U poslednjoj strofi ivot oblaka je slika neeg dubljeg, trajnijeg, sveobuhvatnog : slika vene dijalektike promene svih stvari, po kojoj svako roenje nosi u sebi smrt, a svaka smrt novo roenje. ''evi'' jo meka i vokalnija strofa od 5 preteno trohejskih stihova, prva 4 kratka, poslednji dug, estostopan; u sporijem ritmu i setnijem tonu. Slian razvoj teme : eva, od prirodnog bia koje donosi svetu radost i vedrinu, izrasta u simbol jedne obuhvatnije ljudske kategorije, ovog puta pesnike umetnosti. Pesnik poinje ushienim pozdravom evi i njenoj pesmi, zatim je nizom slika i uporeenja smeta u okvir nebeskih pojava (zalaska sunca, zvezde, meteora, meseca, duge). Posle prelaza u 7.strofi, obeleenog stihovima ''O, da l' si k'o stvari druge? / ta ti je najslinije?'', nastaje novi niz uporeenja kojima se doarava uzvienost i izuzetnost evine pesme poredi se sa pesnikom, i time se nagovetava njeno simboliko znaenje, zatim sa devojkom, svicem, ruom, kiom, cveem. Novi prelaz u 13. i 14.strofi : evina pesma se poredi sa raznim vrstama ljudske poezije i pokazuje vim od svih; da bi se u 15. i 16.strofi simbol konano uobliio : eva je idealni pesnik, slobodan od ljudskih slabosti i strasti, koji zna samo za venu ljubav (elijevo bitno uverenje : pesma moe izvirati samo iz ljubavi), i koji sponatano sagledava sve tajne ivota i smrti; u 18.strofi sa tim idealom se uporeuje ljudska sudbina : ''We look before and after, / and pine for what is not, / our sincerest laughter / with some pain is fraught; / our sweetest songs are those that tell of saddest thought.'' prva dva stiha izraavaju estu elijevu misao : ovek ivi samo u prolosti i budunosti, u uspomenama i nadanjima, dok je sadanjost neuhvatljivi trenutak; nasuprot njemu, eva platonski ideal poezije i oveanstva ivi u stalnoj i veno lepoj sadanjosti. Poslednji stih je postao poslovian. Zavrne strofe sve intenzivnije i setnije iskazuju pesnikovu enju da dostigne ideal otelovljen u srenoj ptici, da stvori poeziju tako neodoljive snage da bi ljudi morali da je sluaju i da za njom pou. ''Oda zapadnom vetru'' 5 strofa od 14 petostopnih jampskih stihova (sa mnotvom smelih unutranjih varijacija i estim prekobrojnim slogom), svaka od po 4 tercine (aba bcb...), sa zavrnim distihom. Svaka strofa je skladna celina smisla i ritma, ali svaka donosi nov motiv ili sliku, i dalje razvija simbolinu poruku. Tema odnosa pesnika i sveta, posebno pesnika i drutva. Prve 3 strofe : priziv zapadnom vetru i opis njegovog delovanja na zemlji (1), na nebu (2) i na moru (3). U 1.strofi je istovremeno iskazana i dublja simbolina tema : jesenji vetar vri ''pogreb'' suvog lia i semenja, koje e njegova azurna sestra (proleni vetar) podii iz ''mranog zimskog groba'' u novi ivot zato je on istovremeno ''destroyer and perserver'' = neznana pokretaka sila dijalektikog kretanja prirode, razorna i stvaralaka u isti mah.

4.strofa direktni razgovor sa vetrom : pesnik eli da bude list, oblak, talas, noen vetrom i da tako uestvuje u njegovoj moi i slobodi. Sledi neposredna lina ispovest : pesnik eli da bude kao vetar jer osea da je slian njemu, ''neukrotiv, brz i ponosit'' ali je skrhan ivotnim nevoljama i sapet ogranienou ljudskog bivstvovanja. ''I fall upon the thorns of life! I bleed!'' stih koji je osudio T.S.Eliot kao primer elijevog nezrelog samosaaljenja; ustvari, krik jada koji pesniku slui za jae isticanje kontrasta izmeu ogranienog trajanja oveka-pojedinca i venog toka prirodnih procesa. 5.strofa u kojoj se oblikuje celokupno simbolino znaenje elijava molba zapadnom vetru da ga uini svojom lirom, ba kao i umu; izrie svoje preziranje smrti ''What if my leaves are falling like its own!'' neka vetar posle njegove smrti raznese njegove misli i rei meu ljude, neka one postanu ''proroanska truba neprobuenoj zemlji''. Zavrni, poslovini stih : ''If Winter comes, can Spring be far behind?''. Poslednja strofa otkriva da vetar znai ne samo silu prirodnih procesa, nego i drutvenu nunost, koja isto tako neumitnim tokom posle zime ropstva i ugnjetavanja donosi prolee slobode. Nije vano to pojedinac mora da umre; ako su njegove rei i misli u skladu sa drutvenom nunou, one e i posle smrti iveti meu ljudima. Pesnikova ima misiju da se poistoveti sa vetrom, sa prirodnom i drutvenom nunou, i poslui raanju novog; jedino tako on moe prevazii svoje prolazo prirodno bie i nadati se besmrtnosti. ''Adonis'' elegija povodom Kitsove smrti, skoro 500 stihova, u Spenserovoj strofi. eli je smatrao Kitsovu poeziju nezrelom ali obeavajuom; kada je uo da su Kitsovoj bolesti doprineli reakcionarni kritiari koji su surovo napali njegove pesme, uzima njegovu smrt kao povod za apoteozu mladog pesnika, kao simbola pesnike sudbine uopte, koju preplie sa gnevnom invektivom protiv kritiara. Pastirska elegija u nekim optim motivima i njihovom rasporedu, eli se dri konvencija te forme (ima odjeka Miltonovih fraza), ali je umanjio prisutnost pastorskog elementa, jer je oseao da u njegovom vremenu ne bi bilo prikladno suvie kruto pridravanje tog preivelog naina poetizacije. Poinje stilizovanim izrazima tuge i pozivom boginji Uraniji (elijev simbol za onu opteljudsku ljubav koja nadahnjuje pesnike) da oplae svog ''sina''; sledi okupljanje mitskih i alegorijskih bia oko pesnikovog odra (tu su i Bajron, Hant, Tomas Mur i eli). Smenjuju se dve krupne teme : osuda reakcionarnih sila koje su po eliju krive za pesnikovu smrt, i afirmacija Adonosove besmrtnosti, protkana filozofskim razmatranjima o smrti i ivotu. eli tumai besmrtnost delom materijalistiki (kao sjedinjavanje mrtvog tela sa prirodom), a delom platonistiki (kao vraanje duha nadstvarnom svetu ideja). Ta dva stava nisu pomirena, verovatno se eli kolebao izmeu njih. Elegija zavrava pesnikovom eljom da i sam ode kod Adonisa, u svet mrtvih sve mranija melanholija. Spenserova strofa sreno naen okvir za sveano uzdignuto, slikama i muzikom bogato, polagano razvijanje tih znaajnih tema. Ipak, deluje razliveno i suvie dekorativno. Nedovrena poema ''Trijumf ivota'' (danteovske tercine) vizija u kojoj trijumfalna koija ivota, voena slepom nunou, gazi nesvesno ljudstvo; drugi deo ini elijev razgovor sa duhom Rusoa, koji izlae mutnu viziju o Ljubavi koja treba da preporodi svet. ''The Cenci'' blankvers, pod uticajem renesansnih dramatiara; jedina uspela drama engleskog romantizma. Sie : istinit dogaaj iz Rima krajem 16.v. i kasnije stvorenoj legendi o njemu; karakterizacija likova i motivacija akcija potpuno elijevi. Grof Franesko eni, razvratnik i nasilnik koji tiranie svoju porodicu; njegova erka Beatrie i njena maeha unajmljuju ubice; na sudu Beatrie ne priznaje krivicu, ali prizna delo zajedno sa maehom osuena na smrtnu kaznu. Delikatnu temu (motiv rodoskrvnua) eli obrauje tako da ne izaziva odvratnost, ve revolt protiv nasilja : grofova pobuda nije putenost, ve elja da ponizi, uprlja i ukroti erku koja mu, od svih njegovih rtava, najvie prkosi. elijeva bitna tema odnos ugnjetenog i ugnjetaa i pobuna protiv ugnjetavanja. U toku radnje Beatrie sazreva do saznanja da je sluaj njene porodice samo pojedinost u celini zlog sveta, i da njen izolovani in ne moe nita da promeni.

eli u pregovoru naglaava da se trudio da izbegne uvoenje onog to naziva ''istom poezijom, i da nije ''suvie ueno ili izbirljivo birao rei''; da se ''u dramskom sastavu slike i strasti moraju proimati; prvo slui samo za puno razvijanje i ilustraciju drugog''. Dakle, nastojao je, i uspeo, da pesniki izraz upotrebi funkcionalno. ''eni'' je snana, uverljiva i ujedno poetina drama, a njena junakinja je uspela kreacija koja se moe uporediti sa renesansnim likovima tog tipa.

ELI : - nesistematinost i lepota izraza. Popularnost anr odbrane poezije kod Engleza (Filip Sidni protiv puritanca Gosona, 1580. eli je bio upoznat sa tim). - Pikok ''For Ages of Poetry'', 1820 - protiv Vordsvorta. Poezija 19.v. je anahrona, nema funkciju, nije didaktina. Parodija. - ita ''Ijona'', a prevodi ''Gozbu''. - Godvin ideje o dobroj volji. Socioloki drutvo; antihobovski; altruizam drutvo kao bratstvo. Platon. Nepomirljive tradicije. - ta je poezija - a) mimeza, b) ekspresija. - plotinovske i platonistike koncepcije smrt ideja, venih formi - stvaralaka mata (pojezis, sinteza); materijalni svet - razum (logos, analiza). - pesma izraz stvaralake mate. Poezija u optem smislu mimeza. Poema (medijum jezika) ekspresija. (Abrams). - poezija skida veo sa skrivene lepote sveta i obine stvari ini neobinim. - poezija kao vrhunac, ali obuhvata i sve druge delatnosti (nauka, filozofija...). Poezija kao mimeza zajedniko ostalim delatnostima. Poezija kao ekspresija specifino poetsko. - eolska lira (Kolrid, Vorsvort, Kits). - utilitarnost (Pikok) eli u ''Odbrani'' protiv toga (u mladosti za). zadovoljstvo : trenutno animalna priroda; trajno proiuje afektivnost. - revolucija moralno proienje oveanstva. Ideoloka kritika. - meanje anrova (u poezis spada i nauka...). - stil = proza. - jezik poezije Vordsvort. - nadahnue inicijalni stadijum. Ugljevlje koje ili. - pesma opta, trajna; pripovetka partikularna, prolazna. - koncepcija ljubavi : moral + ljubav; uobtrazilja veliko orue moralnog dobra. Ja izlazi iz sebe da se identifukuje sa drugima. - ukus ispoljavanje uroene tenje za harmonijom (18.v.). - pesnici proroci + zakonodavci. (nepriznati zakonodavci sveta). Postojanje pecepcija (zamisao) ekspresija (izraz).

KITS (iz ''Istorije engleske knjievnosti'') : Prva zbirka ''Pesme'' (1817) poetnika, ugledanje na pesnike 18.v. i konvencionalna pesnika dikcija; slabo povezane meditacije o prirodi, poeziji, ljubavi, neke u formi poslanica bliskim prijateljima; esti opisi prirode, uspeli u ''I stood tiptoe upon a little hill''; malo remek-delo ''On first looking into Chapman's Homer''. Osnovne preokupacije : 1.- opijenost prirodom, ali drugaije od elija on ne krui po nebu i moru, ve intenzivno uiva u bliim i konkretnijim pojavama, kao to je cvee, zapaajui masu pojedinosti. 2.- svesna privrenost grkoj mitologiji i poeziji u skoro svakoj pesmi ima mitolokih imena, reminiscencija na antike legende i pesnike; i eli se koristio tom tradicijom, ali je Kits od nje napravio neto kao svoju religiju inae mu je religija bila strana, a hrianstvo odvratno; njegovo oseanje sveta je nagonski materijalno. 3.- sama poezija i njen odnos prema stvarnosti. Spev ''Endimion'' mladalako, sanjalaki-vizionarsko delo, koje je izazvalo ogromnu srdbu reakcionarne kritike. Obiman ep u 4 knjige (preko 4000 stihova), pisan u herojskom distihu, osim 2-3 posebne pesme u raznim strofama. U okvir grke bajke : Endimion lepi mladi u koga je bila zaljubljena boginja meseca Dijana (uz rimsko ime, Kits upotrebljava i naziv Cynthia, najei kod engleskih pesnika), Kits unosi mnogo mitskog i legendarnog materijala, slobodno menjajui motive, poveden svojom ne ba sasvim jasnom alegorijsko-simbolinom idejom. Uvod : o lepoti prirode i poezije, koja je pribeite od zala ljudskog ivota, ali ujedno i veza oveka sa zemljom. ''A thing of beauty is a joy for ever'' stih o veri u neprolaznost lepote kao jedina uteha oveku u njegovoj smrtnosti. Motiv traenja lepote viene u snu iz folklora, a najverovatnije iz ''Vilinske kraljice''. II, III i veliki deo IV knjige slikaju Endimionova lutanja po svetu, uz mnotvo opisnih i refleksivnih digresija taj svet vie pripada mati nego stvarnosti. U Kitsovom podzemlju ima malo jeze, a vie matovite dekoracije (vraajui se, Endimion sree zaspalog Adonisa). U podmorskom svetu, spaava Glauka, poznavaoca magije, pa njih dvojica oivljuju mnoge utopljene ljubavne parove. Posle nebeskih prostora, sree Febu, za koju misli da mu je data na zemlji dok ne doe vreme da sretne Dijanu (ve zna njen identitet). Ali pred kraj epa, kad on eli da se odrekne zemaljskih uivanja i provede ivot u asketskoj usamljenosti Feba se otkriva kao Dijana. Lutanja su alegorijsko-simbolini prikaz usavravanja mladog oveka putem traenja idealne lepote. Podzemni i podmorski svet su verovatno svetovi mrtvih od kojih se ui poezija i nauka prolih vremena. Smisao zavrne epizode : Feba je bahantkinja, tj. otelovljenje fizike ljubavi Kitsova ideja je da se nebeska ljubav (= pesniko stvaranje, kao najvii intenzitet ljudskih ivotnih mogunosti) postie putem zemaljske, telesne ljubavi dijalektiko izmirenje tela i duha. Razliven, nedovoljno jasan, bez vrste okosnice; nezrelost i poetnitvo u izrazu, mnogo aritminih stihova, nategnute rime, nasilne poetizacije. Ipak, ima snanih pasusa opisne i refleksivne lirike, a u nekim razmatranjima izbija Kitsov napredni drutveni stav, slobodoljubivost i preziranje tiranije; istiu se posebne lirske pesme (himna Panu, pesma ''O sorrow...''). U predgovoru, sam Kits naziva svoje delo ''otunim'' i nezrelim. U treoj, najzrelijoj Kitsovoj knjizi, nalaze se pesnike pripovetke : ''Lamija'', ''Izabela'' i ''Vee uoi sv.Agneze'', kao i njegov nedovreni ep ''Hiperion''. ''Hiperion'' - blankvers, 2 pevanja i stotinak stihova treeg; mnogo fraza i ritmova pozajmljenih od Miltona; epska dostojanstvenost, prikladnost stila temi, uz bujnu slikovitost. Hiperion,stari bog sunca, koga smenjuje Apolon, kad Jupiter smeni Krona estok i prkosan, hoe da se bori protiv novih bogova, ali se ostali kolebaju. Okean, stari bog mora, nastoji da ih pomiri sa novim poretkom stvari ideoloki najzanimljivije mesto u epu : izlae postanak i razvoj sveta kao evoluciju u kojoj novo stalno smenjuje staro, a novo je ne samo sloenije organizovano, sposobnije za ivot i moralno bolje, ve i lepe od starog : ''...'tis the eternal law / that first in beauty should be first in might!'' nedovoljno odreeno povezivanje etikih i estetikih vrednosti sa progresivnim razvitkom sveta i oveka.

Nezadovoljan, i u elji da se otrgne Miltonovog uticaja, pie ''Fall of Hyperion, a Dream'' jedno pevanje i poetak drugog. Poinje razmatranjem o snu i poeziji Kits tvrdi da svi ljudi imaju snove i vizije, ali samo pesnici umeju da ih iskau; kad bi dovoljno negovali sposobnost jezikog izraavanja, svi bi mogli biti pesnici. Jasno se vidi da je Kitsa muilo pitanje kako da svoju preteno ''sanjarsku'' i u nekom smislu jalovu (po njegovom miljenju) poeziju, priblii goruim pitanjima svakodnevnog ivota. On otro suprotstavlja 2 kategorije : ''sanjar'' je sebino i jalovo stvorenje, zatvoreno u svoje fantazije i beskorisno ljudima, dok je ''pesnik'' uitelj, prorok i voa oveanstva. U Kitsovoj poslednjoj knjizi se takoe nalazi nekoliko lirskih pesama srednje duine, od kojih je neke on sam nazvao odama, a drugima se pripisuje taj naziv njegova najbolja i ujedno najkarakteristinija pesnika dela. Kitsove ''ode'' nemaju mnogo slinosti sa pesmama kojima je davan taj naziv u 17. i 18.v. one su intenzivna lina lirika, bez povieno-prigodnog elementa, a i osobena dugaka strofa (od 10, 11 ili 12 stihova, sa rimom abab cde cde...) slinija je skraenom sonetu. ''Ode to a Nightingale'' sluanje slavuja u letnjoj noi, usred bujne prirode, koje u pesniku izaziva treperenje vidovite mate, uz bogatstvo misaonih i oseajnih asocijacija. 1.- poinje neposredno i sadrajno, upeatljivim opisom emocionalnog stanja u koje je pesnika dovela slavujeva pesma oseanje slasti toliko duboke i teke da prelazi u bolnu opijenost i elju za zaboravom, za bekstvom iz realnosti. 2.- vino kao sredstvo kojim bi mogao da neopaeno napusti svet; vezuje se sa slau prirode, izrastajui u simbol utopije, bezbrinog i radosnog ivota u nagonskom preputanju ulnim strastima. Iako simbolino, to je istovremeno i pravo vino, doarano sa ulnim pojedinostima. 3.- poto je u prve 2 strofe bogato razvio motiv elje za zaboravom, Kits razvija kontrast, opisujui ono to eli da zaboravi : tuno ljudsko bitisanje, ophrvano bolestima i umiranjem, u kome su lepota i ljubav prolazne i kratkotrajne. 4.- u prve 3 strofe opisano je raspoloenje u kome se mea intenzivna slast i intenzivna melanholina enja, neto kao oajniko uivanje uprkos nesrei i bolu. 4.strofa dobija poletan ton, ona je poziv na putovanje ''na nesagledanom krilu poezije''. Pesnik je privremeno poverovao da moe da ode kod slavuja i da ostane sa njim u gustoj tami nonog letnjeg zelenila. 5.- opisuje tu ''balzamsku tminu'' u kojoj se samo mirisom naziru biljke u raskonoj letnjoj zrelosti. 6.- ponavlja raniji motiv bekstva, sada izriito bekstva u smrt kako bi bilo ''bogato'' umreti sred bez bola usred slavujeve pesme i prirodnih miomirisa. Kraj strofe nagovetava produbljavanje kontrasta smrtnog i besmrtnog : slavuj bi i dalje pevao svoj ''visoki rekvijem'' nad mrtvim pesnikom. 7.- kontrast se produbljuje i ujedno objanjava : slavuj je besmrtan, njega ne mogu ''pogaziti gladna pokoljenja'' ljudstva, jer je on simbol poezije, koja veno ivi i prati sve ljude od iskona. Poezija je besmrtna, ovek je prolazan to je osnovni motiv pesme, dijalektika istina koja sadri seme oajanja i nade istovremeno. 8.- izvanredno snano povezana sa prethodnom : arobna slika koja simbolizuje svet ljudske mate iz 7.strofe : ''magic casements, opening on the foam / of perilous seas, in faery lands forlorn'' re ''naputen'' vraa penika iz opojne iluzije u nemilosrdnu, ali neizbenu stvarnost, vraa ga njegovom samotnom biu : ''Forlorn! the very word is like a bell / to toll me back from thee to my sole self!''. Povratak je tuan, ali neumitan; iluzija moe da privremeno oara, ali ovek ne moe iveti u njoj. Pesma slavuja je sve slabija, i pesnik se na kraju pita nije li sve to bio samo san na javi. Na kraju pesme je suprotnost poetku, ali u slinom raspoloenju : bol opojne strasti nasuprot bolu otrenjenja. ''Oda slavuju'' je pesma o traginom ljudskom raskru izmeu mate i stvarnosti, poezije i ivota, besmrtnosti i smrtnog postojanja. Povezujui lino i nadlino, ilustruje osnovnu protivrenost ljudske sudbine : ovek je svojim materijalnim biem prolazan, a svojom duhovnom delatnou vean. ovekova umetnika sposobnost i njeni proizvodi ive u celoj njegovoj vrsti, pre i posle postojanja

pojedinca. Negirajui mogunost beanja od stvarnosti, Kits ujedno afirmie trajnost poezije, kao jedinu besmrtnost dostupnu oveku. I ovde se Kits koristi grko-rimskom mitologijom, ne toliko kao dekoracijom, ve kao sredstvom saetijeg i jezgrovitijeg prenoenja misaono-oseajnih kompleksa. Uspeno je upotrebljena i biblijska aluzija na priu o Ruti, koju Kits uzima kao simbol nostalgije prognanika. Gustina izraza postignuta izborom bogato asocijativnih rei, estim sloenicama prideva i imenice, i smelim metaforama koje ukljuuju personifikacije i sinesteziju. Bajron, koji nije voleo Kitsovu poeziju, prigovorio je upravo tim metaforama da su nerazumljive (danas one zvue moderno). ''Ode on a Grecian Urn'' napisana istom strofom, ali bez trimetra u 7.stihu (to je ini ritmiki monotonijom). Obrauje slinu temu : neprolaznost umetnike lepote u kontrastu sa prolaznou ljudskog ivota. Kits opisuje, sa mnogo uivljavanja i sa izvesnom retorikom dekorativnou, slike ili reljefe na vazi mladi ljubavnici, svira na fruli, svetenik okruen narodom koji vodi junicu na rtvovanje, a sve to uokvireno drveem i travom. 5 strofa, jasan i ist plan. Pesnik se obraa vazi, kao ranije slavuju, ali je njegov ton sada manje lian : umesto ''ja'' ee upotrebljava nelino ''mi'', i time naglaava optost doivljaja i ideja koje on inspirie. Time je pesnikov stav prema temi postao udaljeniji i objektivniji, kao kod klasinog umentika; ali Kits u opise slika unosi svoje divljenje i uivanje i svoju enju za njihovom neprolaznom lepotom, pa tako proima pesmu linom emocionalnou. 1.- obraanje vazi, koja je karakterisana nizom metaforinih slika (prva slika je seksualna, u ovoj odi je jako prisutna fizika ljubav), a u svima je naglaena tiina i proticanje vremena. U drugom delu strofe su nabacani prizori opti pogled, u mutnim obrisima. 2.- snana paradoksalna sentenca, koja zbijeno izraava osnovnu temu : ''Heard melodies are sweet, but those unheard / are sweeter...''. one koje se ne uju su melodije sviraa na vazi, i slae su zato to naa mata moe zamisliti ta god hoe. Pesnik se direktno obraa svirau i ljubavniku na vazi, uveravajui ih da e njihova muzika i ljubav trajati zauvek. Razjanjava se Kitsova ideja : umetnost zaustavlja srene trenutke ivota i, prikazujui ih, ona ih ovekoveuje. 3.- upotpunjuje se slika venog terenutka umetnosti : granje na vazi ostae veno zeleno. Sledi dubok kontrast izmeu srene ljubavi prikazane na vazi, koja je ''uvek topla, i stalno u ikivanju uitka'', i zemaljske ljubavi, koja ostavlja ''duboko rastueno i prezasieno srce, gorue elo i sasuen jezik''. U naturalistiki opis, Kits je uneo svoju i opteljudsku enju za prevazilaenjem vremena i ogranienja fizikog postojanja. Stih ''More happy love! more, more happy love!'' lina i opteljudska enja za idealnom sreom. 4.- posle tog vrhunca pesme, nastavlja se opisivanje vaze : prizor rtvovanja, okupljeno stanovnitvo, pokuaj da se zamisli njihov gradi dekorativna epizoda. 5.- opet obraanje vazi, u himninom tonu i gotovo sa oboavanjem ona je sada postala simbol neprolazne lepote umetnosti, i pesnik joj se obraa kao ''prijatelju oveka'', koji e uvek prenositi venu poruku lepote : '''Beauty is truth, truth is beauty' that is all / ye know on eart, and all ye need to know''. Sentenca je stavljena u navodnike zato to to vaza govori sadanjem i buduem oveanstvu. Ako je u pitanju filozofski stav, onda je najverovatnije Kits pod ''lepotom'' zamiljao lepotu umetnikog dela, a pod ''istinom'' ivotnu istinitost, vernost stvarnosti pravo umetniko delo iskazuje istinu o ivotu, a prava istina o ivotu moe uvek prei u lepotu, u umetniko delo. A ako je u pitanju emocionalno uverenje, onda je Kits verovatno nagonski oseao da dela umetnike mate moraju na neki nain sadravati istinu, odn. da se do istine moe doi oseanjem, a ne samo suvom logikom izjednaava istinu intuicije sa istinom razuma. ''To Autumn'' 3 strofe od po 11 stihova. Postepenim gomilanjem slika zrelih i slasnih plodova prirode, slika sa polja, njiva i panjaka, iz ambara, sa neba, sa reke i iz ume, Kits opipljivo i uverljivo doarava ta za njega znai pojam ''jesen''. I ovde uvodi mitoloku personifikaciju enski lik Jeseni, koja nije skulptoralna i velianstvena, ve sroena sa rodnom zemljom, ivi, radi i spava na njoj.

Ovo je pesma radosti nad ispunjenjem bioloke svrhe ivota, nad blagodatnim obiljem prirode i ulnim slastima njenih plodova. Jesen = ivotni ideal zrelosti, potpunoti ljudskog bia. ''Oda Psihi'' manje intenzivna, a vie slikovita, sa nekoliko odjeka iz Miltonovih ranih pesama; starogrka tema ljubavi Kupidona i Psihe, saoptena u vidu plastine i strasno-ulne line vizije; ali, na kraju, govorei sa dubokim pijetetom kako e u svojoj dui ostaviti svetilite za Psihu, Kits u stvari menja smisao legende Psiha postaje simbol one ''lepote'' u kojoj je on nalazio ivotni ideal. ''Oda o melanholiji'' kratka i zbijena, iskazuje na ideju da ovek treba da iskoristi trenutke melanholije da bi od njih stvorio poeziju. Zavrna strofa kazuje da je melanholija prisutna u ''lepoti koja mora da umre'', i u radosti i uivanju, koji su tako kratki i prolazni. Kitsova pesnika simpatija i ugledanje na narodnu baladu (i za poeziju i dramu renesanse). ''La belle dame sans merci'' napisana u baladskoj strofi, ali sa skraenim poslednjim stihom (to pojaava utisak umora i bezvoljne tuge), blago arhaiziran jezik. Sudbina viteza koga je odmamila u svoju daleku peinu zla vila, a onda iezla a njega vratila da luta kraj jezera u tupom oajanju i bez volje za ivotom. Jedna od najsnanijih pesama atmosfere i raspoloenja : spor, isprekidan ritam, fino odabrani opisni detalji iz prirode koji sugeriu poznu jesen, doba kad je prolo zrenje i nastupilo truljenje ugoaj koji savreno odgovara radnji. A sa svim tim je povezana ideja o kobnoj, unitavalakoj ljubavi. Pisma : dosta jasno belee razvoj njegovih shvatanja o poeziji stie se utisak o Kitsom brzom sazrevanju, a najizrazitija crta tog razvoja je njegov napor da se od ''sanjara'' razvije u ''pesnika'', tj. da gaji u sebi saoseanje sa patnjama obinih ljudi u svakodnevnom ivotu. U pismu Riardu Vudhausu iz oktobra 1818.g. : shvatanje o prirodi pesnike umetnosti - Kits tvrdi da pesnik ''nema identitet'', jer se potpuno unosi u ono to stvara i ivi u tvorevinama svoje mate; a stvara samo ono u emu uiva, bilo to ''runo ili lepo, visoko ili nisko, bogato ili siromano, prosto ili uzvieno on podjednako uiva u stvaranju Jaga kao i Imogene. Ono to vrea vrlog filozofa, prua radost kameleonu pesniku'' negative capability : kad vidim vrapca kako skakue pod prozorom, ja i sam postajem vrabac i skakuem zajedno sa njim. Kits ne smatra da postoji samo taj ''negativno sposoban'' pesnik, ve da on sam priprada tom tipu; a odvaja od njega npr. vordsvortovski, koji naziva ''egoistical sublime'' (egoistino uzvieno). Uzor za svoj tip nalazi u ekspiru protejska osobina, mogunost uivljavanja u najraznovrsnije karaktere. Etiko-psiholoka razmatranja, naroito u vezi sa rastenjem i sazrevanjem, odnosom mladosti i zrelosti. Neka od njegovih pisama su vrlo uspele pesme u prozi, bez obzira na sadraj. 2 osobine Kitsovog pesnikog izraza : plastinost i gustina. Kits je materijalistiko-hedonistiki pesnik, koji strasno uiva u bogatom izgledu, ukusu i mirisu prirodnih stvari, i prenosi to uivanje na itaoca. On je uvek na zemlji, i uvek u prisnom dodiru sa stvarima koje ''lepo'' deluju na ula. Njegovo intenzivno uivanje u slastima ovog sveta nerazdvojno je povezano sa isto tako intenzivnim oseajem smrtnosti.

Po je u sredite pesnike panje uveo svest o stihu. Ako je time stihu i uskratio spontanost lirskog impulsa, pobudio je analitiku radoznalost i jednom trenutku(?) nametnuo svoje ophoenje sa stihom kao uzor. Pesnika svest o stihu nenadano(?) je upuivala na svest o jeziku i stihu, na mogunost da se iz prirode ovog jezika izvue sugestivnost vieg reda irenjem znaenja rei i mimo standardnog sklopa(?). Objanjavajui ''prijatnost ponavljanja'' i nain da taj ''uinak usavri'' Po je izabrao, oigledno ne samo za priliku ''Gavranovog'' pripeva : da ''ostajui uglavnom pri jednolinosti zvuka, stalno unosi promene u jednoznanost misli''. ''Eldorado'' ve od prvog stiha nagovetava se usporeni(?) sled slika, zamena radnje stanjem, upuuje se na neku vrstu preruavanja i na atmosferu odeljenu od pune realnosti. Standardizuje se viteka maska kao utvrena tradicija samo krajnje uoptena pomou neodreenog lana (''a gallant knight''). Viteka odora - .... je inom putovanja i pevanja. Stih ''had journeyed long, singing a song'' dosledno ograniava uoptenost tradicije viteza-lutalice i viteza-pevaa. Prepev Vinavera je suzio in putovanja viteza na odreenu akciju ''prepreke silne savlada'' i uoptenu predstavu o vitezu redukovao na odreenog mladog viteza. Izostavljanjem glagola putovati .... i lirsku motivaciju ..... putovanja. Samo traganja za Eldoradom je originalno predstavljeno kao ravnopravan viteki atribut lutanje, pevanje, traganje, koji se mogu shvatiti i kao pesniki sinonimi. ''Al' starost, gle, / na njega gre - / Srce, o gde si mlado? / Sve odno vrag / nigde ni trag / toj zemlji Eldorado!'' scre centralni motiv, veza sa onostranim. Ono ne daje odgovor poezija (srce) na sredini izmeu materije (proze) i duha (metafizika) U 2.strofi pokazuje se da ga je vreme preteklo prepev ''Srce, o gde si mlado'' itavu sliku predstavlja kao traganje za mladou. ..... negacija ne found no spot nagovetava uzaludnost traganja i odrava poetnu distancu prema stvarnosti. Sena (onostrano) ''Prejezdi Um / Meseca Hum / pa hvataj drum, o jado - / Ne budi len / - ree mu sen - / trai li Eldorado.'' Kod Kolje Mievia : ''Preko breja meseeva / kroz Dol Mraka jai rado...''. Samoprevazilaenje, nadilaenje Uma + aktivnost - tako se nalazi Eldorado. 3.strofa nastavlja distanciranjem prema stvarnosti i ostvarivom(?) i priprema u to ime susret sa senkom (Where can it be? gde li se skri?). Senka ukazuje se na nadrealno(?) ''prejezdi um'' jer upravo tim ''ne budi len'' ukazuje se na to i kao da se ...tie uzviena simbolika zagrobnog Eldorada preko te seni a celo prethodno putovanje prikazuje kao tragino. 1. i 4. povezuje glagol traiti : 1. romantiarski san, ''sni boj'' 4. ''ne budi len'' vraa nas poetnom romantiarskom snu o boju 2. i 3. sredinje : ''sve odno vrag'', ''nigde ni trag'', ''gde li se skri'' u sudaru sa ''ne budi len'' parodija romantiarske teme (?) U Poovim pripovetkama nikada nema ljubavi. ''Eleonora'' i ''Ligeja'' nisu u pravom smislu ljubavne pripovetke glavna ideja dela oslanja je sasvim druge prirode. Moda je verovao da proza nije na visini tog neobinog i skoro neizrecivog oseanja - dok su njegove pesme...prezasiene tim oseanjem. Boanstvena strast se u njima velianstveno javlja, uvek je obavijena velom neizrecive tuge. ''Eulalija'' : O dui - ''Usamljen sam iveo u svetu jada, i dua mi bee k'o voda ustajana, dok mi lepa i umilna Eulalija ne postade edna supruga'' uz pomo poezije dua se digla u viu sferu. Ali, i dalje tuga. Sedefasta tmina ni ruj nebesa nisu ravni njenim pletenicama (Eulalijinim). ''Eureka'' : dati svetu-haosu novu organizaciju, dati dovrenost kosmosa sa smrtnou apsoluta kao poslednjim akordom. ''Pean'' : sprovod, rekvijem mladoj umrloj eni. Oi ''zlih prijatelja'' plau, pesniko Ja sarkastino : ''a kad je najzad izda snaga / vole je jer je mrtva!'' bizarno. Pita se da li da plae, jer

gubi glas. Tek u 6.strofi sazanajemo da je umrla njegova ena. Moli dragu da se vine iznad zemne pakosti. Zato nee da sada peva tunu pesmu, ve ''peanom davnih vremena'' da joj pomogne da ode. ''Leonora'' u vezi sa ''Peanom'' pesma smrti na pogrebu mlade ene ''dvaput mrtve pokojnice'' (alogizam + pleonazam). Sada se direktno obraa onima kojo joj pevaju rekvijem, a mrzeli su njenu lepotu. Teko bi se mogla razumeti pesma, ako se ne zna da je ona umrla u 16.g. ''Tamerlan'' : svita lirskih komada u kojima je postupkom povezivanja fragmenata unitena anegdota a istaknuta izvrsna psihologija. Mitski osvaja Tamerlan Tatarin iz 14.v. ispoveda se sveteniku bio je gord. Oenio se prelepom Tatarkom i iz gordosti joj je obeao ..... itavo osvojeno kraljevstvo. Zapostavlja je, odlazi u ratove, osvaja grad Samarkand. Potomak Dingiskana, ak je vie osvojio. Vraa se, batovan mu kae da mu je draga umrla : ''ta mi osta sada oaj samo, / kraljevstvo za razoreno srce.''. itav Poov paratekstualni aparat u fusnotama objanjava Tamerlana, legendu, ograuje se od lika... ''Zvona'' : zvuna pesma, prepoetak simbolistike muzike (Bodler ''Puklo zvono'', Malarme ''Zvonar''). 4 dela : zvuno i ritmiki oponaajui, isprva smireno i sporo, pa sve bre lupanje zvona. Asonance u prevodu : ''zvona sa saona, bude svojom pesmom ona...''. Ponavljanje distiha : ''zvona, zvona, zvona / zvona, zvona, zvona, zvona.''. Sinestezija. Raspored : 1.- srebrna zvona sa sanki radost, istota vasione. 2.- zlatna svadbena zvona srea i naslada. 3.- bronzana zvona za uzbunu strah, teraju na jezu, krik. 4.- elezna zvona voza monotonost, podilazi nas jeza od alosnog piska. Sudaranje mnotva glagola. ''Anabel Li'' : agonija tuberkulozne Virdinije, 2 godine pred Poovu smrt. ''U carstvu jednom pre mnogo leta...'' bajka. ''Kob oajna, osveta glupa'' razlog smrti. Ali to je nadljubavna ljubav, nepobediva. Zvezde - njene oi. Njegov duh prebiva kraj njenog groba. ''Julaluma'' : put pesnikog Ja i njegove due Psihe po vasioni. Od poetka slike oktobarskog jesenjeg sivila do sopstvenog groba na kom ita epitaf ''Julajuma''. ''Marginalije'' : 1.- ista imaginacija uzima ili od lepote ili od runoe predmete koji se najlake mogu povezati, a koji nisu dotle bili povezani. Novo jedinstvo je celina po prirodi lepo i uzvieno srazmerno lepoti i uzvienosti povezanih predmeta koje same i dalje treba posmatratri kao atome, dakle kao plodove prethodnih povezivanja. Ali esto ta meavina ne sadri ni jedno svojstvo inilaca. Dakle, domet uobrazilje je neogranien. Potpuna hemijska povezanost dovrene celine. Ali, glupi ljudi to esto nazivaju oiglednou. 2.- Versifikacija : sadanje stanje - metafizika ne moe reiti to pitanje. U versifikaciji : 1/3 metafizike i 2/3 matematike. Pitanja metra, ritma itd, mogu se dokazati dokaznim postupkom. kolske teorije o stihu su maglovite. ak i u Ilijadi prouavanje i ispitivanje na prirodnim zakonima nepoznatim antikom pesniku trebalo bi da izvri mnogo prepravki ak i najboljih mesta Ilijade. Matematika muzike bila nepoznata ak i Homeru. (teza antiteza) Ono to je naelno prijatno potie iz ovekovog oseanja za jednolinost slik, stih. Kad pronaemo te jednolinosti naa zadivljenost se utrostrui. To poimanje je nagonsko. Pesnik nagonski pokuava da sprovede te jednolinosti tako je nastao stih i rima. Ali, nema lepote bez neobinosti. Nepoznato, neodreeno, eterino. Savrena slika = jednoznanost + neobino. 3.- nema misli izvan jezika. Ima je samo kod upljoglavaca. Tim duhovima (koji ne mogu da jezikom izraze misao) nedostaje pravilan nain miljenja. (teza antiteza) Ali postoje vanredno tanane matarije koje nisu misli. One su duevnog a ne duhovnog porekla. Takve matarije se opaaju na ivici sna. Prijatno ushienje. To ushienje proizilazi samo iz apsolutnosti novine. Po : ja sam ak i te matarije pokuao da fiksiram reima, toliko u njih neogranieno verujem; stanje dovoenja sebe u matarije se ui; i dalje u se truditi da tragam za njihovim izraavanjem u reima.

''Predeo Arnhem'' : polje za pesnika doivljavanja predstavlja stvaranje novih oblika isto telesne lepote. U prirodi ne postoji nikakvo povezivanje prizora kakvo je u srtanju da stvori pesnik (- Bajron!). U prirodi ima greaka u kompoziciji. Lepota unoenjem reda i cilja. Ne vraati predelu prvobitnu lepotu nego ga vetaki ulepavati. Materija (trai) prozu Dua (trai) poeziju Duh (trai) metafiziku. Pesma je tuna jer dua moe da se sputa do materije i uzdie do duha, ali najee je na sredini, patei zbog toga. 1840.g. ''Pripovetke groteske i arabeske''. 1848.g. ''naelo poezije'' Kod Kolje Miovia o Pou : Bodler od njega napravio tip ukletog pesnika. 1827.g. pesma ''Tamerlan'' + neke pesme. 1833.g. nagrada za prve prie 1836.g. ''Avanture Gordona Pima'' tuberkuloza ene o njoj govori kao o detetu u ''Anabel Li'' umire 1847. vrsto jedinstvo dela i ivota potpuni haos. Po prozaist : zaplet i radnja, sklonost ka bizarnom, grotesknom, nasilje; policijsko, detektivsko objanjenje postupaka. Po pesnik : najdublja, tragina oseanja; idealistika ljubav.

The Lamb Little Lamb who made thee Dost thou know who made thee Gave thee life & bid thee feed. By the stream & o'er the mead; Gave thee clothing of delight, Softest clothing wooly bright; Gave thee such a tender voice, Making all the vales rejoice! Little Lamb who made thee Dost thou know who made thee Little Lamb I'll tell thee, Little Lamb I'll tell thee! He is called by thy name, For he calls himself a Lamb: He is meek & he is mild, He became a little child: I a child & thou a lamb, We are called by his name. Little Lamb God bless thee. Little Lamb God bless thee.

The Tyger. Tyger Tyger, burning bright, In the forests of the night; What immortal hand or eye, Could frame thy fearful symmetry? In what distant deeps or skies. Burnt the fire of thine eyes? On what wings dare he aspire? What the hand, dare sieze the fire? And what shoulder, & what art, Could twist the sinews of thy heart? And when thy heart began to beat, What dread hand? & what dread feet? What the hammer? what the chain, In what furnace was thy brain? What the anvil? what dread grasp, Dare its deadly terrors clasp! When the stars threw down their spears And water'd heaven with their tears: Did he smile his work to see? Did he who made the Lamb make thee?

Tyger Tyger burning bright, In the forests of the night: What immortal hand or eye, Dare frame thy fearful symmetry?