TRADICIJA KAO KANON

1. T.S. Eliot, “Sta je klasik?”

- Ovo je predavanje odrzano prilikom piscevog izbora za predsednika Vergijijevog drustva

1944.
- “Sta je klasik?”, to pitanje nije novo. Medjutim, ma do kakve definicije dosli, Vergilije se ne
moze iskljuciti iz odgovora
- “Klasican”, ima vise znacenja u vise konteksta, ali se Eliot interesuje za samo jedno znacenje
u jednom kontekstu. To znacenje se ne odnosi na najvece pisce latinske i grcke knjizevnosti,
ili pak na antitezu “klasika” i “romantika”. Te oznake mogu oznaciti najvecu pohvalu ili
najprezriviju zloupotrebu, kao I nedostatke ili vrednosti. Eliot ovde zeli da definise jednu
vrstu umetnosti.
- On koristi termin “klasika” da odredi “standarnog pisca” svejedno kog jezika da bi oznacio
velicinu, trajnost ili znacaj nekog knjizevnika na njegovom polju rada (npr. klasicno prozno
delo o srednjoskolcima). Klasik ima, svakako, odredjene kvalitete koji ga cine takvim (velika
knjizevnost ne mora imati nekog svog pisca ili period u kome bi se ispoljili svi ti kvaliteti. Iako
su svi ti kvaliteti ispoljeni kod Vergilija, ne znaci da je on najveci pesnik koji je ikad pevao niti
je latinska literature veca od bilo koje. Takodje, nije neka knjizevnost defektna ako nema
nijednog pesnika ili nijedan potpuno klasican period, kao sto engleska knjizevnost ima
period koji se najvise priblizio definiciji klasika. U toj knjizevnosti su klasicne osobine
razbacane u vise perioda, I to je svakako cini bogatijom)
- Svaki jezik ima svoje izvore I ogranicenja, a uslovnosti jednog jezika I istorije naroda koji tim
jezikom govori mogu da iskljuce klasican period ili klasicnog pisca. Dogodilo se da je istorija
Rima bila takva, da je karakter latinskog bio takav da u izvesnom trenutku omoguci pojavu
jednog jedinstvenog klasicnog pesnika (Vergilija), mada je svakako bio potreban bas takav
pesnik koji bi ulozio sav svoj zivotni trud kako bi iz svog materijala stvoro klasicno delo. Sam
klasik nije mogao znati da stvara klasicno delo, ono se samo iz istorijske perspektive moze
prepoznati
- Kvaliteti klasicnog pisca uvek u svom opisu sadrze rec “zrelost”: zrelost duha I ponasanja,
zrelost manira, zrelost jezika, savrsenstvo zajednickog stila
- “Zrelost” – klasicno delo se moze jedino pojaviti u zreloj civilizaciji, zrelom jeziku I zreloj
knjizevnosti; ono mora biti produkt zrelog duha. Ova sveobuhvatnost oznacava
“univerzalnost”. Univerzalni klasik nije isto sto I klasik jeduno u odnosu na ostalu literaturu
svog sopstvenog jezika I dr. Vrednost zrelosti zavisi od onoga sto sazreva, I to svaka zrela
osoba moze prepoznati.
- Bitno je razlikovati zrelost individualnog duha ili relativnu zrelost knjizevnih perioda.
Zrelost jedne knjizevnosti je odraz zrelosti drustva u kome se ona stvara, te ako jedan pisac
zrelog duha pripada manje zrelom periodu od nekog drugog pisca, I njegovo delo moze biti
manje zrelo. Tako jedan pisac moze mnogo da ucini na razvitku svog jezika, ali on ne moze
 da dovede taj jezik do zrelosti ako ga piscevi prethodnici svojim radom nisu pripremili za
njegov konacan potez. Stoga svaka zrela literatura ima svoju istoriju: to ne znaci samo
hroniku (zbir rukopisa ove ili one vrste), vec sredjen, mada nesvestan razvoj jezika kako bi se
realizovao njegov vlastiti potencijal u okviru vlastitih ogranicenja. I dok knjizevnost moze u
celini moze sadrzati sve, svako pojedinacno delo u njoj moze biti nepotpuno u necemu. To
moramo primiti I kao nedostatak, I kao nuznost
- Jedno drustvo, jedna literatura I svako individualno bice ne sazrevaju po pravilu
podjednako I slozno u svakom pogledu. Eliot ne misli da postoji ijedan period u engleskoj
knjizevnosti za koji mozemo reci da je potpuno zreo. Na primer, nema nijednog engleskog
knjizevnika koji je je u toku svog zivota kao covek dostigao vecu zrelost od Sekspira, ali necija
drama moze na izvestan nacin biti zrelija od bilo kog Sekspirovog komada, ali samo u smislu
da odrzava zrelije drustvo – zrelost manira.
- Zrelo drustvo je ugladjenije I manje provincijsko. Kada je pesnik u stanju da naslika nesto
superiornije od savremenog zivota, on to ne cini na taj nacin da nagovestava neki kasniji I
sasvim drugaciji kodeks ponasanja, vec ponire u ono sto bi za njegovog zivota I u najboljem
obliku moglo biti ponasanje samog njegovog naroda. Na primer, drustvo Henrija Dzejmsa je
idealizacija jedne vrste toga drustva, a ne nagovestaj nekoga drugog. Manir proistice iz
delikatne senzibilnosti I to narocito u onom ogledu ponasanja, u privatnom I javnom
ophodjenju izmedju suprotnih polova (Vergilijevi likovi Eneja I Didona). To ponasanje svedoci
o prisustvu civilizovane svesti I savesti; nije cisto plemensko, vec, u slucaju Vergilijevih
junaka, I rimsko I evropsko
- Progres ka zrelosti jednog jezika lakse se uocava I spremije prihvata u razvoju proze nego u
razvoju poezije. U doba kad je Engleska vec stvorila cuda u poeziji, njena proza je bila
relativno nezrela: dovoljno razvijena u izvesne svrhe, ali je sve, dok je u francuskoj
knjizevnosti bilo obrnuto. Na primer, Montenj je(usavrsio eseje) kao stilist tek preteca I
njegov stil nije u onoj meri zero da je mogao da ispuni uslove za pojavu jednog francuskog
klasika. Razvoj klasicne proze predstavlja razvoj ka jednom zajednickom stilu
- Zajednicki stil podrazumeva I sustinske I karakteristicne razlike, I one su suptilnije.
Zajednicki stil podrazumeva ne samo zajednicke konvencije pisanja, vec I zajednicu ukusa.
Vek u kome nailazimo na jedan zajednicki stil ce biti vek kada drustvo dostize trenutak reda I
uravnotezenosti I sklada, isto kao sto ce vek najvecih ekstrema individualnog stila biti vek
nezrelosti ili vek senilnosti. Doba koje prethodi klasicnom dobu moze da pokaze znake
eskcentricnosti (ne postoji jos uvek nikakvo opste prihvaceno pravilo) I monotonije (izvori
jezika jos nisu ispitani), kao sto I doba koje sledi za klasicnim moze da pokaze znake
ekscentricnosti (originalnost se vise ceni od korektnosti) I monotonije (izvori jezika su, bar za
taj period, iscrpljeni).
- Posle zrelosti jezika ce doci zrelost duha I zrelost manira. Jezik ce sazreti u trenutku kada je
pesnik svestan svojih prethodnika I da smo mi svesni tih prethodnika u njegovom delu .
Prethodnici se moraju postovati, ali njihova ostvarenja moraju biti takva da nagovestavaju
jos nerazvijenije izvore jezika, a ne pritiskaju mladje pisce strahom da je sa njihovim
jezikom ucenjeno sve sto se moglo uciniti.
- Zrelost duha – odlika je selektivan proces (ne sasvim svestan); proces razvoja jednih
potencijalnosti na racun drugih. Pesnik takodje u svoje zrelo doba moze naci nade I
podstreka da stvori nesto sto njegovi prethodnici nisu jos stvorili, ali moze cak I da se
pobuni protiv njih. Ipak, u isti mah je on nastavljac njihove tradicije, cuva bitne porodicne
karakteristike I njegovo ponasanje je drukcije zbog drukcijih okolnosti jednog drugog
veka.Isto tako jedan kasni period poezije moze biti svestan svoje nemoci da se takmici sa
istaknutim pesnicima, tj. da bude u senci.
- Istrajnost literarne kreativnosti kod svakog naroda sastoji se u odrzavanju izvesne nesvesne
ravnoteze izmedju tradicije u sirem smislu – kolektivne licnosti, ostvarene u literature
proslosti – I originalnosti generacije koja zivi. Klasican pisac mora biti obrazovan I duboko
poznavati tu literaturu. On svakako ne bi mogao da ostvari svoj stil bez jedne literature iza
sebe.
- Zrelost jezika – jedan od znakova da se priblizavamo klasicnom stilu je razvijanje vece
kompleksnosti recenice I slozene strukture smisla I zvuka. Cilj kompleknosti je preciznost
izrazavanja finijih tonova osecanja I misli, jednostavnost, kao I uvodjenje vece muzicke
raznolikosti.Proces kompleknosti prestaje da bude zdrav kada pesnik gubi dodir sa
govornim jezikom I moc da izrazi jednostavno. Kada se stih razvija pod perom pesnik, on iz
monotonije tezi ka raznovrsnosti, a od jednostavnosti ka kompleknosti. Kada opada, on opet
tezi ka monotoniji I pored toga sto se neprestano koristi formalna struktura kojoj je genije
dao zivot I znacenje. Zato je Sekspir ostavio mnoge otvorene mogucnosti za druge upotebe
engleskog jezika u poeziji, dok je za period posle Vergilija tacnije reci da nije bio moguc
nikakav veliki razvoj sve dok se latinski jezik nije pretopio u nesto drugo. Ono sto veliki
pesnik iscrpljuje samo je jedna forma, a ne citav jezik. Veliki klasican pesnik ne iscrpljuje
samo formu, vec I jezik svog vremena. Klasik iscrpljuje svoj jezik, I jezik koji se da isrpsti je
onaj jezik koji proizvodi klasika
- Ilustracija ovih kvaliteta klasucnog pisca u engleskoj knjizevnosti je u 18. veku, a u poeziji
uglavnom kod Aleksandra Popa. Nema klasicnog veka ni pesnika na engleskom. Zbog toga
ne treba zaliti, vec teziti idealu. Ne mozemo precizno ciljati u buducnost. Ne smemo ni da
odbacimo ni precenimo Popa. Pop je morao platiti visoku cenu da bi ostvario klasicne
kvalitete – na racun iskljucivanja nekih vecih potencijala engleskog stiha. Ipak zrtvovanje
jednih potencijala da bi se ostvarili drugi je uslov umetnickog kreiranja, kao I zivota uopste.
Sto se tice engleskog 18. veka, previse toga je iskljuceno: postoji izvestan duh zrelosti, ali je
on uzak; englesko drustvo I literatura tog doba nisu bili provincijalni (nisu bili izolovani od
najboljeg evropskog drustva I literature, niti su tapkali za njima). Ovaj vek je usavrsio svoj
format jedino tako sto je ogranicio obim obradjivanja, a klasicno delo mora doneti jednu
obimnost I univerzalnost. Takodje postoji doza provincijalnosti u smislu ogranicenosti
religioznog senzibiliteta, koja oznacava dezintegraciju hriscanstva, opadanje zajednicke vere
I kulture. Iako 18. Vek ima klasicna ostvarenja, nedostaje izvestan uslov koji omogucuje
stvaranje pravog klasicnog dela. Takodje, njegov zajednicki stil je jako uskog obima jer
smo svesni svih onih izvora jezika koje Pop nije crpeo. Za zajednicki stil ne kazemo “evo
genijalnog coveka koji se sluzi jezikom”, vec “ovo je stvorio genije jezika”
- Posebno primenjujuci karakteristike klasika na Vergilija, moze se reci da je zrelosti duha
potrebna istorija I istorijska svest. Istorijska svest moze biti izrazena tamo gde postoji I
neka druga istorija osim istorije pesnikovog naroda: bez ovoga ne bismo mogli da
shvatimo vlastito mesto u istoriji. Ovu svest imali su Rimljani, dok je Grci nisu mogli
doziveti. Za razvoj te svesti je svakako bio zasluzan Vergilije: on je neprestano prilagodjavao
I koristio otkricam tradicije I invencije grcke poezije: on je imao tanano osecanje za
proporciju dok je koristio grcku I raniju latinsku poeziju, a koristiti stranu literature na ovaj
nacin oznacava dalju etapu jedne civilizacije izvan iskljucivog koriscenja ranijih etapa
sopstvene civilizacije. Njegova zrelost duha I zrelost njegovog doba (zrelost manira) oliceni
su u istorijskoj svest
- Da li je ostvarenje jednog klasicnog dela blagoslov za narod I jezik na kom je ono poteklo –
cak I kada nepobitno pruza osnovu za ponos? Kao odgovor mozemo uzeti u razmatranje
latinsku poeziju posle Vergilija I utvrditi do koje su delovali kasniji pesnici u senci njegove
velicine, kao I hvaliti ili kuditi na osnovu mera koje je on postavio. S druge strane, engleska I
francuska poezija se mogu smatrati srecnicima jer su njihovi najveci pesnici isrcpli samo
odredjene oblasti. Od Sekspira nije bilo zbilja prvorazredne poetske drame u Engleskoj. Svaki
vrhunski pesnik, svejedno da li je klasican ili ne, tezi da iscrpe tle koje obradjuje, tako da
mora da lezi ugareno narednih nekoliko generacija. Nijedan prvorazredni pesnik ne bi
pokusao da podjednako dobro ponovi ono sto je vec stvoreno na njegovom jeziku. Tek
posto vreme I drustvene promene dovoljno izmene jezik – I to vise njegov ritam, nego
recnik I sintaksu – javlja se mogucnost pojave jos jednog dramskog pesnika Sekspirove
velicine.Dok se nalazimo u okviru jedne literature (isti jezik I kultura), zelimo da ocuvamo
dve stvari: ponos na ono sto je nasa knjizevnost vec postigla I veru u ono sto ce postici u
buducnosti. Ako ne verujemo u buducnost, nasa proslost ce biti proslost mrtve civilizacije
- Engleski jezik je zivi jezik, zato mozemo biti zadovoljni sto se on nikada nije realizovao u
delu jednog klasicnog jezika, ali ipak je klasican kriterijum izuzetno vazan radi ocenjivanja
svojih individualnih pesnika cak I kad odbijamo da je u celini poredimo sa nekom literaturom
koja je proizvela klasika. Stoga se latinski jezici mogu vise pribliziti klasicnom, ne zato sto su
latinski, vec zato sto su homogeniji od engleskog I stoga prirodno teze zajednickom stilu.
Engleski po svojoj strukturi pre tezi raznovrsnosti nego savrsenstvu I potrebno mu je duze
vreme da bi ostvario svoj potencijal
- Sveobuhvatnost – savrseno klasicno delo mora biti ono delo u kome ce biti u potpunosti
otkriven citav genije jednog naroda; I da se ono jedino moze javiti na jeziku u kome citav
njegov genije moze biti istovremeno prisutan. Klasicno delo, u okviru svojih formalnih
ogranicenosti, mora izraziti moguci maksimum citavog obima osecanja koja oznacavaju
karakter naroda koji govori tim jezikom, a u narodu kome pripada naici ce na odziv svih
klasa I ljudi svih polozaja ->klasicna literatura u odnosu na svoj jezik
- Univerzalnost – kada jedno knjizevno delo, osim sveobuhvatnosti u odnosu na vlastiti jezik,
ima podjednak znacaj u odnosu na izvestan broj stranih knjizevnosti, kazemo da ono
takodje poseduje I univerzalnost. Geteova dela su klasicna zbog mesta koje zauzimaju u
svom jeziku I knjizevnosti. Ali, zbog njene pristrasnosti, prolaznosti nekih njenih sadrzaja I
germanizama njenog senzibiliteta, zbog ogranicenosti svojim vekom, jezikom, kulturom, kao
 I prisustva provincijalnosti, mozemo reci da on nije univerzalan klasik. Univerzalan je u
znacenju da svaki Evropljanin treba da ga upozna, ali to je nesto drugo. Nije predstavnik
citave evropske tradicije
- Dva mrtva jezika (latinski I grcki) su mrtva I vazno je to jer su svi evropski narodi njihovi
korisnici. Kriterijume klasika dugujemo Vergiliju, ali ne mozemo reci da je on najveci
pesnik; njegova sveobuhvatnost potice iz jedinstvenog polozaja Rimske imperije I latinskog
jezika u nasoj istoriji; polozaja za koji se moze reci da odgovara sudbini toga jezika (ovo
dozivljavanje sudbine postoji I u Vergilijevoj “Eneidi”, gde se Eneida pokorava sudbini ne pod
prinudom ili samovoljnom odlukom, vec zato sto je svoju volju potcinio visoj sili izvan
bogova koji bi upravljali njime). Eneja je simbol Rima, a ono sto je Eneja za Rim, to je stari
Rim za Evropu. Zato Vergilije zauzima centralno mesto jedinstvenog klasika koji se nalazi u
sredistu evropske civilizacije. Latinski jezik, Rimska imperija I ovaj pesnik su jedinstvene
sudbine.
- Ne treba da se divimo delu iz pogresnog razloga (uzdizemo nekoga zbog njegove filozofije ili
stila) jer onda naginjemo ka provincijalnosti, vec po onim kriterijumima koje je postavio
Vergilije
- Provincijalnost – nesto vise od “nedostatka kulture ili politure prestonice”; “uskogrudnost
misli, vere, kulture”; iskrivljavanje vrednosti, iskljucivanje drugih, a preterivanje sa drugima.
Desava se jer se merila stecena na ogranicenom prostoru primenjuju na citavo ljudsko
iskustvo. Danas svedocimo vremenskom provincijalizmu, za koju je istorija samo hronika
ljudskih izuma koji su odsluzili svoje I gde mrtvi nemaju udela; svet je iskljucivo vlasnistvo
zivih
- Evropska knjizevnost je jedna celina, ciji neki clanovi ne mogu napredovati ako kroz citavo
njeno telo ne cirkulise jedna te ista krv, a krv evropske knjizevnosti je latinska I grcka, koje
cirkulisu kao jedno jer preko Rima moramo doci do traga naseg grckog ocinstva
- Nijedan moderan jezik ne moze da polaze pravo na univerzalnost latinskog makar on postao
univerzalno sredstvo komunikacije
- Ipak, I nasa literatura bogatstvo sa kojim latinski jezik nema sta da se poredi: svaka nasa
literatura je velika, uzeta ne izolovano, vec po mestu koje zauzima u jednoj obuhvatnijoj
potki koja je stvorena u Rimu
- Rimska knjizevnost, iako je na prvi pogled ogranicenog obima sa sacicom velikih imena, ipak
je univerzalna sto nijedna druga knjizevnost ne moze biti: literatura je koja je nesvesno
zrtvovala, onako kako je to zahtevala sudbina Evrope, obilje I raznolikost izrazenu u
kasnijim jezicima da bi nam stvorila klasika. Cena pridrzavanja tom merilu je cena nase
slobode od haosa. Danteov Vergilije je poveo Evropu u hriscansku kulturu koju sam nikada
nija mogao da upozna

2. T. Adorno, “O tradiciji”

- Etimolosko poreklo: lat. tradere – predati dalje

- Znacenja: misli se na odnos generacija, ono sto se nasledjuje s kolena na koleno, svakako I
na zanatsku predaju; u slici predavanja izrazava se telesna blizina, neposrednost, ruka treba
da primi od druge; neposrednost samoniklih odnosa, npr. porodicnih nacina
- Kategorija tradicije bitno je feudalna. Protivrecna je racionalitetu, mada se formirala u
njemu. Njen medijum nije svest, vec zadana I fiksna obavezna socijalnih formi, a to se
nesamovoljno prenelo na duhovno
- S gradjanskim drustvom tradicija je nespojiva. Iako nije ukinuo princip porodice, ipak je
podvrgao sebi porodicu. Tehnika je zaboravila na ruku koja ju je stvorila I koju ona u sebi
produzuje, a zanat je jos manje vazan, zanat koji se brinuo za tradiciju, posebno estetsku.
U radikalno gradjanskoj zemlji kao sto je Amerika, tradicija je sumnjiva ili uvozni artikl. Ono
sto se danas I ovde ne pokaze kao drustveno korisno na trzistu, ne vredi I biva zaboravljeno.
Ako se umre, kao da se nikada nije ni postojalo, toliko su ljudi zamenjivi.
- Odustvo tradicionalnih iskustava sprecava svest o vremenskom kontinuitetu
- Umetnost isto gubi tradicionalno samorazumevanje vlastitog odnosa spram objekta
- Evropa u ovome sledi Ameriku, a u Nemackoj je primecena kriza istorijske svesti do
potpunog neznanja o proslosti
- Realno izgubljena tradicija ne moze se zameniti, a to upravo cini gradjansko drustvo. I
razlozi za tako nesto su realni. Sto manje njegov princip trpi ono sto mu ne nalikuje, to se
vise poziva na tradiciju I citira ono sto se tada pojavljuje izvana kao “vredno”. Tome je
gradjansko drustvo prinudjeno.
- Sto racionalnije se “cijelo” u sebe zatvara, to stravicnije raste njegova moc nad zivima,
zajedno sa nesposobnoscu njihovih umova da se ono promeni (onaj glavni koji upravlja
svrhom I idejom, aluzija na socijalizam). Drustvo aplicira tradiciju planski, u umetnosti je
drzi kao propisanu utehu koja treba da umiri ljude zbog rasparcavanja I u vremenu
- Treci stalez oseca nedostatke, a literatura u vreme gradjanskog drustva izvrgava ruglu
snobizam jer je snobizam imanentan jednoj drustvenoj formaciji u kojoj formalna
jednakost sluzi sadrzajnoj nejednakosti I vlasti. Tradicija, koju gradjansko drustvo ubija I
njome manipulise, pretvara se u otrov.
- Znacajna umetnicka dela proslosti izopace se u trenutku u kojem ih svest obozava kao
relikvije u sastavne delove ideologije, koja se nad proslim nasladjuje da se nad sadasnjim
nista ne promeni
- Lazna tradicija koja je nastupila sa konsolidacijom gradjanskog drustva rovari u laznom
bogatstvu. I pojam svetske knjizevnosti, koji sigurno oslobadja od uskoce nacionalnog, vodio
je tome od samog pocetka. Bogatstvo se koristi kao da umetniku stoji na raspolaganju sve
sto je ikada na umetnickim materijalima I oblicima bilo cenjeno I vredno. Ono je u
gradjanskom duhu vlasnistvo koje se disponira.
- Umetnik spoznaje posle raspada tradiciju I tradicionalno joj se suprotstavlja. Pokorava se
iskustvu da se nista ne sme upotrebiti osim onoga sto oblici sada I ovde zahtevaju. Odnos
prema tradiciji pretvara se u kanon zabrana. Taj kanon upija sa narastajucom
samokritickom svescu sve vise u sebe; I prividno vecno, norme koje su direktno ili
indirektno posudjene iz antike, u gradjanskoj epohi su bile mobilizovane protiv rastvaranja
tradicionalnih momenata
- Dok je ipak tradicija subjektivno rastrojena ili ideoloski pokvarena, istorija objektivno ima
moc nad svime sto jeste. Pozitivisticka dogma je toliko iluzorna kao autoritarno pozivanje na
tradiciju
- Knjizevnik, koji se sam brani od prividnih momenata tradicije, koji ne oseca da pripada
nijednoj, ipak je uprt u tradiciju, pre svega jezikom
- Tezi se zaboravljanju, a to je neljudski, jer se zaboravlja nagomilana patnja, istorijski trag
na stvarima, recima, bojama uvek je trag prosle patnje. Zbog toga tradicija danas postavlja
pred sebe neresive protivrecnosti.
- Tradiciju ne zaboraviti, a ipak joj se ne prilagoditi znaci suociti se s vec jednom dosegnutom
pozicijom svesti, I to najnaprednijom, I pitati se sta stoji, a sta ne.
- Los tradicionalizam razlikuje se od istinitog momenta tradicije po tome sto smanjuje
distance, kvarno hvata za neponovljivim, a postaje recit samo kad je svestan neponovljivosti
- Kritickom odnosu prema tradiciji tudj je gest “to nas vise ne interesuje”, kao sto manirizam
(stilska tendencija baroka) predstavlja krisom poslusnost maksimi “sve je to vec bilo”
- Protiv sudjenja zastarelom stoji uvid u sadrzaj stvari, koja je obnavlja. O tome vodi racuna
samo ponasanje koje osvescuje tradiciju, a da joj se ne pokorava. Nju treba isto toliko
zastititi pred furijom nestanka, kao I osloboditi je njenog ne manje mitskog autoriteta
- Kriticki odnos prema tradiciji kao medijumu njenog sacuvanja ne odnosi se nikako samo na
proslo, vec isto tako na produkciju savremenu po kvalitetu
- Nova literatura vredi toliko koliko dovodi u pitanje ideologiju smisla onoga sto je u katastrofi
tako temeljno odbacilo privid, da sumnja nagriza I ono proslo. Otkazuje tradiciji, a ipak je
sledi