Obzorja

Nasloni glavu na moje rame i osluni. Osluni zenicama. Sve to je oko tebe, sainjeno je od neega u tebi. Pokuaj da se osvrne. Svet ima milione vrata. Lepo ih moe opipati i u tami. Moe ih opipati kao zvuk. Kao odjek. Svejedno kroz koja vrata proe, proao si kroz sebe. I sa obe strane te eka ogromna ljudska nada. Postoje vrata iskovana od dodira. Iskovana od mirisa. I vrata nainjena od ukusa neke pahulje na tvom dlanu. Ili vrata od treperenja jare ponad drumova i arka letnja podneva. Postoje vrata nekog tvog tajnog razgovora sa klikerima, kamicima i cvetovima. Sa mrvicama kolaa kojima hrani vrapce to stanuju pod strehom. Onaj kome u oi staju cela nebesa, vidi iroka krila svemira. Ko, kao svrdlo, uperi vid u jednu taku, itae dubinu vasione - njene nerve. Moje uenje kae: u isto vreme i u istom ivotu ne moe videti obe stvari. Izabere li prvi nain, imae posla samo s ljuskama, sine moj. I divie se raskoi prostora. I verovae da si obuhvatio beskonano. Izabere li drugi nain, umee spokojno da die protiv vetra. Kretae se kroz mete lako kao da lebdi iznad tla. U vrevi govorie tiho. I klanjae ti se i borovi i trave. I bez lukavstva u srcu prolazie kroz ivot kao da prolazi ispod duge. Dok drugi misle da dri u rukama oblike, ti e drati ono to je u njima bezoblino.

I bie uvek za korak mlai od svog vremena i bilo koje prolaznosti. Onaj ko proe, a ne zagleda se duboko, kao da nije ni bio meu ljudima. Mika Antic: Da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen na ovom mestu. Da se ja nisam rodio, neko bi umesto mene bio tu da te voli. Mika -Ako me neko ane u ove oi plane,nije to neuteno:ja umem od suza da pravim klikere lepe,prozrane. -ta sam to imao od ivota ?Neiju kosuneiju rukui jedno srce ustreptalo.I dva-tri osmeha tiha i prosta Sve je to ponekad tako malo. Sve je to,videe,sasvim dosta -Najlepe udo sveta,skupi se uz mene i uti. to se muite razmiljanjem o tome ko ste? Umesto da sebi nainite krila? I to odmah. Ti si najbeskonanije, najubitanije nebo kraj mog rumenog uha. Najbesramnija devojka koju sam sreo meu enama. Najstidljivija ena koju sam sreo meu devojkama. ko se u vama neke lepote talasaju i neke svetlosti raaju, onda je sasvim svejedno da li murite ili ne murite jer uda se ve dogaaju.
Posle detinjstva, to je kao sutra posle praznika. Zaista, ti me tako divno ne zna. Ali jedno je sigurno: onaj koga mnogo grle postaje bezoblian. a stvarno ne mislim da vas dobro znam, ali ni neznani mi niste. Dozvolite, zato, da pljunem u pravcu onog grada gde ste me ostavili da vas ekam. Jer e uvek posle jedne kie nama biti jedno lepo sunce! Kako uopte moe da postoji grad koji nema tebe i mene, i jednu kapiju ljubavi i kapiju sramote? Teko je biti okovan u moju vrstu slobode. Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.

Ne veruj onima koji ti uporno tvrde da ima samo jedno ulo vida. Koliko tvojih oiju nikada nije progledalo? Koliko tvojih oiju, dok obuhvata ovo, vidi i neto ono, ega uopte nisi svestan? Koliko tvojih oiju nikada nee saznati da su bile oi? Ako se usudi da stvara, mora imati dokaza da istu stvar jo jednom dotie prvi put. Pa ako se i oklizne, nekada, u ivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat, nego kao pad uvis! Ko zna kolika Sunca gore od postanka svetlosti za ovaj krhki trenutak zemaljske sveanosti, kad ti proe kraj mene i prepoznam svoj lik u tvome oku kao odjek.

Nemoj ii na groblja. Nita nee razumeti. Groblja su najcrnji vaar i tuno pozorite.

Danas, kad uzalud u sebi traim srce i preturam po svojoj zelenoj zamrenoj krvi, a znam da sam ga imao, znam da je bilo tu i kucalo je, vidim: nema vie u meni ni na meni nijednog njegovog otiska. I jo jedno je vano: nemojte me shvatiti preozbiljno. Nisam ja sakupio svu pamet ovog sveta. Ni svu ljubav ovog sveta. Samo sam poeo da govorim neto to treba i dalje govoriti, lepe od mene, arenije od mene i drukije od mene, a slinije vama. Svemu treba verovati, samo ne izvodu iz matine knjige rodjenih. Jo kako moe sresti usedelicu u dvanaestoj godini, jeziavu, dosadnu, pakosnu, ili dandrljivog penzionera ve u sedmom razredu osnovne kole. Budi oprezan da se ne svrsta u ono to ne zasluuje ak ni da bude opovrgnuto , . . Dusan Radovic . . . D.Radovic . , ... , , . D.Radovic Rei su neto najkrhkije na svetu. Nenije, moda i od same tiine Pronai nove svetove i izatkaj im nebo. I podari im vazduh da diu i da oive. Ali nikad ne zaboravi kako se koraa po zemlji. Samo tako se moemo jedan drugom pribliiti.

Weltschmerz je osecaj koji vas obuzme kad vidite na ulici gladno i boso dete, coravo mace, bakicu sa 17 torbi koje su teze od nje, deku koji prodaje cvece, coveka bez noge, kucence kako se smrzava na kisi, i sve tome slicno. kod nekih se naravno uopste ne javlja, a kod nekih cesto, pa pisu lepe pesme o svoj toj bedi oko sebe. "Spiio me weltschmerz!"

Jer znam: na nekom raskru neu te videti vie. Pruie nekome dlanove, prestae putovanja i pod krov neki svratie da se skloni od kie. Spustiu tvoju maramu usput kraj putokaza i sa vetrom - drugarom otii nabranih vea. Jer meni ivot prestaje ako siem sa staza i pred neijim vratima skinem torbu sa lea. Mi smo oboje nalik na jedan osmeh davni, i tako udno slini ponekoj suzi jasnoj. Moda je srea samo to smo ko nebo ravni sili sa istog voza na jednoj stanici kasnoj, i pronali u sebi da zajedno umemo da doekamo drumom i cvetanja i vetar, pa da idemo bosi ... da idemo ... idemo ... bez straha da l' postoji sledei kilometar. Volim te. Eto. A nebo je u prolee plavo kao neto ega se nikad setiti neu. Nita. Samo crvene ptice nad glavom uzleu.