KONTRATRANSFER U INICIJALNOJ FAZI PSIHOTERAPIJE ADOLESCENATA

Ivan Ili}

Institut za psihijatriju, Klini~ki centar Srbije, Beograd

Klju~ne re~i : kontratransfer, adolescencija, psihoterapija

Kontratransfer predstavlja najintrigantniji element psihoterapijskog procesa koji, skoro ~itav vek, fokusira interes psihoanaliti~ke literature i kome se permanentno posve}uje posebna pa`nja u elaboraciji prakti~nog rada psihoterapeuta. Medjutim, u preciznom odredjivanju kontratransfera suo~avamo se sa nizom te{ko}a, obzirom da razli~iti autori kontratransfer sagledavaju iz sopstvenog teorijskog i teh-

ni~kog konceptualnog okvira. Tako postoji evolucija u razumevanju kontratransfera koja podrazumeva i nekoliko revolucionarnih pomaka u razumevanju ovog pojma. Prvi put pojam kontratransfera sre}emo kod Freud-a 1910.godine u radu Budu}e {anse psihoanaliti~ke terapije a kasnije (1912) i u Savetima lekaru za primenu psihoanaliti~kog tretmana, gde je

69

Engrami vol. 27 januar-jun 2005. br. 1-2

Kratak sadr`aj: Kontratransfer je najintrigantniji element psihoterapijskog procesa. U okviru svoje konceptualizacije tokom istorije psihoanalize i psihoterapije, odredjenje kontratransfera prolazi kroz nekoliko revolucionarnih pomaka od ometaju}eg i ote`avaju}eg faktora, preko fenomena koji predstavlja klju~ za razumevanje pacijenta sve do elemenata koje je po`eljno, na poseban na~in, eksternalizovati u terapijskoj situaciji kako bi se pacijentu pribli`ilo razumevanje sopstvenog funkcionisanja. Adolescenti i mladi vi{estruko su provokativni u kontratransfernom smislu, jednim delom zbog intenziteta i specifi~ne dinamike razvojnih procesa koju donose i unose u psihoterapiju a drugim delom zbog specifi~nih zahteva koji se postavljaju pred terapeute koji rade sa ovom populacijom i to kako u personalnom tako i profesionalnom smislu. Autor u radu prezentuje sagledavanje kontratransfernih fenomena u inicijalnoj fazi psihoterapije adolescenata i mladih, posmatranih kroz dve definisane i elaborirane a generi~ki razli~ite linije kontratransfernih manifestovanja. Posebnu pa`nju posve}uje tzv.kontratransfernim zamkama u radu sa adolescentima koje su upravo najizra`enije u inicijalnoj fazi psihoterapije. Takodje navodi i preporuke za pravovremeno uo~avanje kontratransfernih reagovanja i postavljanja prema njima. Rad je ilustrovan kratkim klini~kim primerima.

shva}en prevashodno kao ometaju}i faktor tj otpor analiti~ara zbog akriviranja unutra{njih konflikata u njemu koji vode formiranju slepih mrlja i na taj na~in ote`ava razumevanje i vodjenje analize.(1) Kasnije je od drugih autora ( Brenner) shva}en kao transfer analiti~ara tj. transferne projekcije analiti~ara u pacijenta koje predstavljaju nedostatak ili nedovoljnost njegove sopstvene analize. Dugo vremena kontratransfer je negativno konotiran i shvatan kaoi prepreka u analiti~kom radu koju treba eliminisati ili, koliko je god mogu}e, staviti pod kontrolu. P.Heimann po prvvi put (1950.) odredjuje kontratransfer kao sredstvo za razumevanje pacijenta. Polaze}i od teze da nesvesno terapeuta razume nesvesno pacijenta smatra da se pacijentove projekcije ogledaju u emocionalnom odgovoru terapeuta te ih terapeut mo`e sagledati i time razumeti na~in funkcionisanja svog pacijenta.(2) Ove postavke pokre}u niz nadogradnji u sagledavanju kontratransfera, pre svega u okvirima klajnijanske psihoterapijske {kole koje sve vi{e kontratransfer povezuju sa odbrambenim mehanizmima, pre svega projektivnom identifikacijom. Tako Racker govori o konkordantnoj i komplementarnoj identifikaciji analiti~ara sa projektovanim sadr`ajem pacijenta (u zavisnosti da li se terapeut identifikuje sa self ili objekt reprezentacijama), Grinberg defini{e projektivnu kontraidentifikaciju kao specifi~ni vid kontratransfernog reagovanja koji podrazumeva ulazak terapeuta u transferno namenjenu ulogu od strane pacijenta, H.Segal opisuje kontratransfer kao poreme}aj u procesu kontejniranja sadr`aja pacijenta od strane terapeuta.(3) Zajedni~ko za razmatranja klajnijanske {kole je da transfer i kontratranssfer sagledavaju kao veoma

bliske i uzajamno povezane pojave u stalnom medjudejstvu, da nagla{avaju procese sadr`avanja (kontejniranja) pacijentovog projektovanog materijala i da pozitivno i konstruktivno vide ulogu kontratransfera. U po~etku je nagla{avana potreba zadr`avanja kontejniranih projekcija dok danas ({to je takodje jedan od revolucionarnih pomaka) mnogi autori (npr.Bion) smatraju da je potpuno kontejnizovanje kontratransfera ne samo nemogu}e nego i nepo`eljno. Jedan od zadataka analiti~ara je da primi, prihvati, podnese i razume projektivnu identifikaciju pacijenta i da, kroz proces interpretacije, detoksicirane i metabolizirane sadr`aje vrati svom pacijentu.(4) To, naravno, ne zna~i suvi{no optere}ivanje psihoterapijskog procesa agiranjem kontratransfernih ose}anja ve} da analiti~ar mo`e (a i treba) da poka`e pacijentu da je pod uticajem njegovih sadr`aja, da je pokrenut njima, da nastoji da ih izdr`i i razume i da to ~ini dovoljno dobro (a {to je, kako }emo videti, od posebne va`nosti upravo u radu sa adolescentima)(5). Posebno je pitanje, koje ni danas nema kona~ni odgovor, da li kontratransfer podrazumeva op{ti i sveukupni vid reagovanja terapeuta na pacijenta (koji uklju~uje i neke neanaliti~ke momente u relaciji sa pacijentom) ili on predstavlja posebne emocionalne odgovore analiti~ara izazvane posebnim osobinama pacijenta. Iako se u savremenim vidjenjima kao i sa tehni~kog aspekta drugi odgovor ~ini prihvatljivijim (obzirom da potencira pozitivnu i konstruktivnu konotaciju kontratransfera), smatram da sve {to se de{ava u unutra{njem prostoru terapeuta a vezano je za do`ivljaj pacijenta u okviru terapijskog odnosa sa njim, bez obzira da li je ishodi{te transfer, setting, odbrambeni me-

Engrami vol. 27 januar-jun 2005. br. 1-2 70

hanizmi, radna alijansa, realne osobine li~nosti pacijenta, li~nost terapeuta sa svim njegovim karakteristikama i eventualnim konfliktima, njegov profesionalni stav, pa ~ak i spolja{nja (vananaliti~ka) situacija, neosporno ima veliki zna~aj. Naro~ito se ne mo`e zanemariti li~nost terapeuta (koja takodje predstavlja jedan od fokusa interesovanja u nizu proteklih decenija) i to posebno u radu sa adolescentima i mladima. Postoje i druga pitanja bez jasnog odgovora, npr. da li je kontratransfer (kao {to je transfer) univerzalan, sveprisutan fenomen ili je striktno ograni~en na psihoterapijsku situaciju i ne postoji van nje u smislu sopstvenog odredjenja. Slede}e je da li postojanje kotratransfera podrazumeva vremensku dimenziju tj. da li o njemu govorimo samo u okviru trajanja terapijskog procesa ili je prisutan i po zavr{etku terapije (a nekada mo`da i pre njenog po~etka). Neki autori pro{iruju okvire kontratransfera uklju~uju}i i odredjene na~ine reagovanja pacijenta na kontratransfer terapeuta kao direktnu specifi~nu posledicu istog.(6) Medjutim dalja elaboracija ovih pitanja kao i razmatranja dilema u vezi odredjenja kontratransfera prevazilazila bi ciljeve ovog rada. Zaklju~uju}i uvodna razmatranja o kontratransferu mo`emo re}i slede}e : 1. postoje kontratransferna reagovanja u analiti~aru, i to tokom cele amalize 2. da kontratransfer mo`e da proizvede te{ko}e ili neadekvatno vodjenje analize. To }e se desiti ako i kada analiti~ar ne uspe da postane svestan svojih kontratransfernih reagovanja prema pacijentu ili, ako ih je svestan, ne bude u stanju da sa njima izadje na kraj

3. da analiti~arevo stalno i potpuno ispitivanje svih promena njegovih ose}anja ili stavova prema pacijentu mo`e da vodi ka sve ve}em uvidu u procese koji se de{avaju u pacijentu (7). Kada je re~ o adolescentima i mladim pacijentima mo`emo konstatovati da je ova populacija izrazito i vi{estruko provokativna u kontratransfernom smislu. Prvo re~ je o inzenzitetu i specifi~noj dinamici razvojnog procesa koju ovi pacijenti donose sa sobom a sledstveno i unose u psihoterapijski proces. Drug o, re~ je o specifi~nim zahtevima koji se postavljaju pred psihoterapeute koji rade sa adolescentima i mladima i to, kako na personalnom, tako i na profesionalnom planu.(8) Na ovom mestu ne bih ulazio u elaboraciju specifi~nosti adolescentnog procesa kao ni u analizu neophodnih karakteristika li~nosti terapeuta, obzirom na veliku {irinu pomenutih tema. Medjutim, ono {to je va`no naglasiti je da su, kako dinamika razvojnog procesa koju pacijent donosi, tako i karakteristike li~nosti terapeuta, najuo~ljivije, a time i od velikog zna~aja, upravo u inicijalnoj fazi psihoterapije adolescenata i mladih. Inicijalna faza u psihoterapijskom radu sa adolescentima, na taj na~in, i sama dobija na specifi~nosti i zna~aju. To je vremenski period koji, pored mnogih drugih sadr`aja i zadataka, omogu}uje obostranu prezentaciju, medjusobno upoznavanje, uzajamnu procenu i testiranje u~esnika u psihoterapiji. Adolescenti i mladi na po~etku terapijske komunikacije prezentuju ono {to je najuo~ljivije a to je upravo dinamika njihovog razvojnog procesa ( naravno, sa elementima njihove individualne psiho-

71

Engrami vol. 27 januar-jun 2005. br. 1-2

lo{ke dinamike koja postaje dominantna u kasnijim fazama psihoterapije). Terapeut takodje izlazi na teren sa najuo~ljivijim karakteristikama svoje li~nosti (kao {to }emo videti u daljem tekstu, ne retko i potencijalno problemati~nim). Time, od samog po~etka zapo~inje transferno kontratransferna igra i uzajamno uslovljavaju}e medjudejstvo. Da bi smo sagledali manifestacije kontratransfera u inicijalnoj fazi psihoterapije adolescenata ({to predstavlja i osnovni cilj ovog rada), izdvoji}emo dve osnovne linije kontratransfernih fenomena koje, iako naizgled simplifikovano, ipak dovoljno jasno ozna~avaju su{tinski razli~itu genezu a time i njiho-

vo druga~ije razumevanje i postavljanje prema njima u psihoterapijskoj situaciji. Ova podela poku{ava da integri{e dosada{nja razumevanja kontratransfera ali ne treba zaboraviti da je u psihoterapijskom radu kontratransferni odgovor uvek integrativan i objedinjuje obe linije kontratransfera (navedena podela je didakti~ka i od prakti~nog zna~aja za uo~avanje konkretnih kontratransfernih reagovanja i odgovaraju}eg postavljanja prema njima u datoj psihoterapijskoj situaciji). Kroz slede}u tabelu prezentovali bi najzna~ajnije karakteristike kontratransfernih manifestacija u obe definisane linije (9)

Engrami vol. 27 januar-jun 2005. br. 1-2 72

PRVA LINIJA je, kao {to vidimo, vezana za odnos terapeut pacijent i pripada sagledavanju onoga {to mladi pacijent izaziva u terapeutu, pre svega kroz transferne manifestacije i projekcije (projektivne identifikacije). Funkcionisanje adolescenata i mladih, ve} u inicijalnoj fazi psihoterapije, u zna~ajnoj meri ima transfernu konotaciju, bilo da se radi o ispitivanju granica tolerancije, strpljenja, emocionalnog stava terapeuta, testiranja sopstvene prihva}enosti ili da je u pitanju plasman odredjenih obrazaca pona{anja, mehanizama odbrane ili objektnih relacija koji te`e da nadju svoju potvrdu u komplementarnosti sa terapeutovim pona{anjem i sa tendencijom da terapeut bude uklju~en i na odredjeni na~in reaguje. Nestabilnost i neizgradjenost psihi~ke strukture adolescenata, uz prisustvo razli~itih mehanizama ~itavog spektra zrelosti, zna~ajno uslo`njava transferne i kontratransferne manifestacije. Ve}ina autora uo~ava sli~nost psiholo{ke strukturne organizacije adolescenata sa grani~nom organizacijom li~nosti ~ime se implicira kvalitet terapijskog odnosa pa i kontratransfera terapeuta. Poseban problem vezan je za transfer identifikacije (7), upravo karakteristi~an za mlade pacijente, i njegove reperkusije na kontratransferni odgovor. Tendencija mladih da u terapeuta projektuju sopstveni Ego-ideal kao i introjektivni procesi sa ciljem reparacija pukotina u sopstvenom idealu Ja, mogu kod terapeuta izazvati razli~ita reagovanja, do`ivljaje, nelagodnosti, uznemirenosti pa i neprihvatanja. Druga opasnost je u prihvatanju ulpoge Ego-idea-

la pacijenta koja terapeutu mo`e pru`iti trenutne narcisti~ke gratifikacije ali zna~ajno komplikuje psihoterapijski proces sa nizom reperkusija na dalji terapijski rad. Ekstremni vid ovakvog kontratransfernog reagovanja, na sre}u kod edukovanih terapeuta izuzetno redak, je da terapeut nudi ili name}e sebe kao Ego-ideal pacijentu i {to ukazuje na ozbiljne kontratransferne probleme. DRUGA LINIJA kontratransfera vi{e fokusira samog terapeuta i njegove odgovore u terapijskom radu koje nisu direktno uplivisani psihoterapijskim odnosom ve} su vi{e vezane za njegove osobine, psiholo{ke karakteristike, stavove, `ivotno i profesionalno iskustvo. Potencijali za kontratransferno reagovanje terapeuta po ovom tipu uvek su prisutni, bez obzira na edukaciju i sopstvenu analizu. U radu sa adolescentima i mladima ova dimenzija kontratransfera dobija na specifi~nosti. Na~in na koji se terapeut odnosi prema problematici mladih u prili~noj meri je odredjen njegovim izlaskom iz sopstvene adolescencije i stepenom razre{avanja sopstvenih problema iztog perioda. Uzburkani,i `ivi telesni, intelektualni i emocionalni do`ivljaji adolescenta retko i terapeuta ostavljaju ravnodu{nim, tim pre {to je taj, nimalo lak i prili~no bolan period pristupa~an se}anju daleko vi{e nego rano detinjstvo. Ovaj regres terapeuta u sopstvenu adolescenciju u kontaktu sa adolescentom omogu}uje bolje razumevanje (i empatsko i intelektualno) postoje}ih procesa ali podrazumeva i postojanje bliske konfliktuoznosti sa

73

Engrami vol. 27 januar-jun 2005. br. 1-2

potrtebom da se repariraju rezidue sopstvenih adolescentnih problema. U tom slu~aju sposobnost terapeuta da primi, prihvati, razume, obradi i interpretira sadr`aje svog adolescentnog pacijenta mo`e biti kompromitovana. Na mora se raditi samo o nerazre{enoj adolescentnoj problematici. Adolescentni pacijent suo~ava terapeuta i sa izneveravanjem sopstvenih ideala, mnogobrojnim kompromisima napravljenim u cilju prilagodjavanja, zavisno{}u od niza okolnosti i osoba kao i kolebljivo{}u na koju se pristaje a {to je u evidentnom kontrastu sa nezavisnom pozicijom koju adolescent zauzima, njegovom beskompromisno{}u, silovito{}u i neposredno{}u kao i idealisti~kim optimizmom. I ovi momenti izazivaju odredjena ose}anja terapeuta i kao gorki za~in ulaze u terapijski proces.(8) Postoje i druge kontratransferne zamke u radu sa adolescentima i mladima koje mogu predstavljati klizav teren i za samog terapeuta.(10) Pitanje seksualnosti, intenzivirano i zao{treno u adolescenciji, predstavlja izvor napetosti i za odraslu osobu koja se suo~avala (ili se jo{ uvek suo~ava) sa problemima u toj sferi. Od na~ina na koji se formira heteroseksualni izbor i funkcionisanje, razre{ava biseksualna pozicija i prevazilaze rezidue infantilne seksualnosti, u mnogome zavisi izgradjenost i integrisanost u sferi psihoseksualnog identiteta, pa i terapeuta. U kontratransfernom smislu terapeut se mo`e ovim problemima nagla{eno baviti ili izbegavati i minimizirati njihov zna~aj. Destruktivnost po terapijski proces mo`e bit prili~na ako adole-

scent oseti da u toj delikatnoj sferi postoji izvesna napetost i kod samog terapeuta. Anksioznost, koja je u vezi sa tim pitanjima i ina~e prisutna, bila bi vi{estruko poja~ana. Agresivnost, bilo da je izazvana projektivnim materijalom ili agresivno{}u samog pacijenta, ili da je nezavisna od toga (vezana za agresivne crte terapeuta) va`an je deo negativnog kontratransfera koji u terapijskoj situaciji mo`e izma}i kontroli, tim pre {to se mo`e javiti u bilo kom trenutku terapije. Razli~iti su momenti koji mogu pokrenuti agresivnost u terapeutu : povredjen narcizam, sporo napredovanje, rezistentni otpori, neki realni aspekti funkcionisanja pacijenta ili pona{anje u terapijskoj situaciji...Ono {to je upozoravaju}e je legitimitet mogu}nosti za plasiranje agresivnosti od strane terapeuta kao i njihova raznovrsnost : preuranjene ili forsirane interpretacije, nagla{en pasivni stav, promene setting-a, davanje terapijskih zadataka, zahtevi za promenom, ultimativne intervencije...a {to se sve mo`e opravdati konstruktima psihoterapijskog re~nika, psihoterapijskom tehnikom, terapijskom tendencijom i te`njom za dobrobiti pacijenta. I problemi autoriteta pro`imaju terapijski rad sa adolescentima i mladima. Za mladog pacijenta terapeut je odrasla osoba u koju se projektuju razli~ita stremljenja, ideali ali i specifi~ni do`ivljaji te osobe sa pro`imaju}om anksiozno{}u, zavi{}u ili odbranama od njih (npr. izra`enim u tendenciji ka egalitarnosti, familijarnosti, submisivnosti, obezvredjivanju ili podsme{ljivom stavu). Kontratransferne opasnosti su u te-

Engrami vol. 27 januar-jun 2005. br. 1-2 74

`nji za dominacijom i mo}i, prihvatanju omnipotentne pozicije, zatim kori{}enju autoriteta radi prikrivanja sopstvene nesigurnosti i stru~ne insuficijencije ali i podredjivanje pacijentu, sve do nekriti~nog i mazohisti~kog prihvatanja svih projekcija i uloga koje mu pacijent namenjuje. Naj~e{}e u osnovi stoje problemi autoriteta samog terapeuta, proistekli iz njegovih odnosa sa primarnim objektima ili drugim autoritetnim figurama. Narcizam, reaktiviran i uveliko prisutan tokom adolescencije, mo`e i terapeutu praviti probleme ukoliko je nerazre{en ili nedovoljno gratifikovan (a znamo da to nikad u potpunosti nije). Ovo je naj~e{}i teren gde, gotovo redovno, dolazi do izvesnih kolizija terapeuta sa adolescentnim pacijentom (u razli~itom spektru intenziteta) a {to je razumljivo, obzirom na zna~aj koji narcisti~ka pozicija ima u adolescentnoj formaciji te je i terapeut neminovno suo~en sa interakcijom sopstvenih i pacijentovih narcisti~kih problema. Od krucijalne va`nosti je da se shvati kako svaki adolescent koji svojevoljno dolazi u psihoterapiju, to ~ini u krizi omnipotencije (narcisti~ki fenomen) i da je jedan od prvih zadataka terapeuta da pomogne reparaciju povredjenog narcizma svog pacijenta a ne da se bavi sopstvenim narcisti~kim povredama (za koje }e adolescent ve} na}i na~in i prili~no se potruditi da u njemu izazove). Kontratransfer mo`emo pratiti kroz permanentno sagledavanje sopstvenog funkcionisanja u psihoterapiji. On je manifestan kada se u unutra{njem prostoru terapeuta (u okviru njegove inte-

lektualne, emocionalne ili fantazmatske prijem~ivosti) pojavi jedan od dva kvaliteta : preteranost ili inhibicija. U tom slu~aju mo`emo biti sigurni da smo kontratransferno pokrenuti i uvek je neophodno postaviti pitanje : O ~emu se, zapravo, radi? kako bi bili u stanju da reuspostavimo sopstvenu sposobnost da pratimo svog pacijenta, prihvatamo i razumemo njegove sadr`aje i iste interpretiramo. (11) Wolberg (1977)daje preporuke za uo~avanje inicijalnog kontratransfera. Kontratransfer te`imo da uo~imo od prvog susreta i terapeut uvek sebi postavlja slede}a pitanja: 1. Da li pacijent nekim svojim pona{anjem (u `ivotu ili u terapijskoj situaciji) izaziva odredjeno reagovanje terapeuta i kakvo? 2. Da li pacijent li~i ili podse}a terapeuta na nekoga koga je ranije poznavao (ili jo{ uvek poznaje) i kakav je emocionalni odnos imao (ili ima) prema toj osobi? 3. [ta terapeut misli o osobama kao {to je pacijent? 4. Da li terapeut predvidja te{ko}e u terapijskom odnosu sa pacijentom i kakve i da li o~ekuje neko odredjeno funkcionisanje pacijenta i koje? (12) Imaju}i u vidu iskustvenu dimenziju ovog rada, prezentovao bih nekoliko primera iz sopstvene klini~ke prakse. Mladi pacijent koji je, tokom inicijalne faze terapije, na po~etku svake seanse izgovarao re~enicu: Pro{la je jo{ jedna nedelja bez zna~ajnijih zbivanja, iritirao me je ovom izolovanom stereotipijom koju sam do`ivljavao da je re-

75

Engrami vol. 27 januar-jun 2005. br. 1-2

zervisana za mene (u su{tini uop{te nije stereotipna osoba niti su mu intelektualni i emocionalni sadr`aji siroma{ni). U jednoj od narednih seansi kada je na po~etku }utao, uo~iv{i promenu, postavio sam mu pitanje: Da li je pro{la jo{ jedna nedelja bez zna~ajnijih zbivanja ili se mo`da ne{to promenilo? Iako je uo~ena zna~ajna promena u pona{anju pacijenta koju je, svakako, bilo potrebno primetiti, ironi~an (pa i blago cini~an) na~in na koji je terapeut to u~inio, uprkos formalno benevolentnoj neverbalnoj pratnji, jasno govori o agresivnoj pozadini poruke. Pacijent se osmehnuo a zatim tokom cele seanse govorio o manje zna~ajnim stvarima, pa`ljivo izbegavaju}i referentne sadr`aje, uz delimi~nu afektivnu inhibiciju. Vi{e nije pominjao uobi~ajeni uvod ali je jo{ dugo vremena zadr`ao pomenute otpore. Drugi pacijent je svojim na{inom verbalizacije (uop{ten, neodredjen i nejasan do konfuznosti) izazivao kod terapeuta permanentno ose}anje dosade, uprkos slo`enoj i interesantnoj problematici. Fenomen je bio upadljiv jer se ponavljao iz seanse u seansu tako da se terapeut prvih pola sata seanse borio sa uspavano{}u i zevanjem da bi tek pred kraj probudio interes za pacijenta. Razlog specifi~ne verbalne ekspresivnosti pacijenta je u potrebi da sve {to izgovori bude besprekorno i najbolje {to mo`e. Terapeutu (kada je do{ao do ovog obja{njenja) nije bilo te{ko da prepozna povezanost sa sopstvenim nagla{enim perfekcionizmom koji ponekad do`ivljava prili~no dosadnim i ograni~avaju}im.

Pacijentkinja koja je u terapeutu na po~etku izazivala prevashodno pozitivna kontratransferna ose}anja (zbog naivne iskrenosti, otvorenosti i infantilnog {arma, iako su ovi fenomeni bili vezani za duboke i ozbiljne zastoje u formiranju identiteta, fiksiranu infantilnu poziciju sa predispozicijom za dublje regresivne pomake), u jednom trenutku (kada je bilo re~i o komunikacijama i odnosima sa drugim ljudima) izgovara re~enicu: Toliko sam orijentisana prema sebi i okrenuta svojim problemima da ne mogu da me zainteresuju drugi ljudi i njihovi `ivoti. Terapeut, u tom trenutku, prepoznaje proboj novog kvaliteta u ose}anjima prema pacijentkinji nagla{enu nesimpatiju pa i izvesnu ljutnju a {to je, u stvari, usmereno ka njegovom sopstvenom egocentrizmu uz potrerbu da se od njega reaktivno-formacijski odbrani. Mlada devojka atraktivnog izgleda, vrlo solidnih personalnih potencijala, ma{tovita i kreativna, u psihoterapiju dolazi zbog zastoja na studijama i u situaciji prolongirane identitetne krize. Od po~etka manifestuje izrazito pozitivan transfer sa elementima idealizacije (proistekao iz primarnih objektnih relacija) i gotovo savr{enu terapijsku saradnju {to ne ostavlja ravnodu{nim terapeuta, posebno i zbog sofisticiranog smisla za humor (koji je visoko konotiran u sistemu vrednosti terapeuta) a {to je, sve zajedno, ~ini rado vidjenim i omiljenim klijentom. Specifi~nu kontratransfernu te`inu ovom terapijskom odnosu daje ~injenica da boluje od hroni~ne metaboli~ke bolesti iste kao i potomak terapeuta. Obzirom da je ovaj po-

Engrami vol. 27 januar-jun 2005. br. 1-2 76

datak prisutan od po~etka komunikacije, formirao je kontratransferno optere}enje u kome terapeut repetitivno tra`i potvrdu i obnavlja nadu kako je, uprkos ograni~enjima zbog bolesti, mogu}e relativno uspe{no funkcionisati i razviti svoje potencijale, bore}i se sa sopstvenom radoznalo{}u i pa`ljivo izbegavaju}i pitanja o toj referentnoj temi (smatraju}i da to nije razlog javljanja terapeutu niti da je razgovor o tome u njenom primarnom interesu). U daljem toku psihoterapije terapeut (u nagla{enoj kontratransfernoj potrebi da u toj sferi obezbedi svog klijenta) ipak ~ini iskorak i nudi mogu}nost da, medju svojim kolegama, pronadje odgovaraju}eg lekara koji bi se bavio somatskim stanjem pacijentkinje a {to je sa njene strane sa zahvalno{}u prihva}eno i realizovano. Daleko delikatnije (a i opasnije) od opisanih kontratransfernih odgovora, koji se redovno javljaju ali i prevazilaze u terapijskom radu, je inicijalno zauzimanje kontratransfernog stava jo{ na po~etku psihoterapije, nekad i pre postignutih dogovora, a {to mladi pacijenti mogu isprovocirati. O tome govori slede}i kratak ilustrativan prikaz (ve} ranije objavljen na drugom mestu - 8): M. je devojka koja u vreme javljanja terapeutu ima 19 godina, vanredni je u~enik zavr{nog razreda srednje {kole, `ivi sa majkom i mladjom sestrom (otac je umro kad je imala 8 god.). Na prvi razgovor do{la je sama, svojom inicijativom, smatra da frugi ~lanovi porodice ne treba da budu u to uklju~eni. Ranije imala jedan kontakt sa psihijatrom na inicijativu majke i tada nije prihvatila

ponudjeni psihoterapijski rad. Razloge za svoj sada{nji dolazak vidi u nesposobnosti za uspostavljanje, kako bliskih tako i povr{nih kontakta, sa ljudima, bez obzira na godine ili pol. To povezuje sa do`ivljajem sopstvene inferiornosti, nesigurnosti pa i ugro`enosti zbog ~ega ima potrebu da stalno kontroli{e razgovor i sve {to ona govori a {to vodi velikom energetskom ulaganju i iscrpljenju. Ne usudjuje se da pomi{lja na ozbiljnu vezu sa suprotnim polom. Nema prijatelje ni mladi}a, sve vi{e se usamljuje (do izolovanosti), izbegava bilo kakve kontakte posve}uju}i se individualnim zabavama koje povremeno narcisti~ki valorizuje. Odnos prema majci isestri takodje je redukovan i ~esto osoran. Prema majci ose}a izvesnu netrpeljivost, odri~e pozitivna ose~anja prema njoj ili njene pozitivne karakteristike ali uz blag ose}aj krivice {to je odnos sa njom nezadovoljavaju}i. Na drugoj strani prisutna je idealizacija preminulog oca. Neposredan povod za njeno javljanje je predstoje}i upis na fakultet gde bi morala da kontaktira sa ljudima kolegama, profesorima...uz procenu da je generalizovani problem komunikacije i u dosada{njem {kolovanju umanjio njen uspeh. Od zna~aja je spomenuti i intenziviranost smetnji nekoliko meseci po povratku iz inostranstva gde su njeni planovi za ostanak i organizaciju budu}nosti do`iveli neuspeh. Izlo`ena problematika inspirativna je za terapeuta, pobudjuje njegovo interesovanje uz do`ivljaj da se M. Mo`e psihoterapijski pomo}i i da je to uprabvo najadekvatniji na~in.

77

Engrami vol. 27 januar-jun 2005. br. 1-2

Problemi nastaju ubrzo po prihvatanju pacijentkinje. Ve} od prvog kontakta terapeut uo~ava specifi~an nastup M. upla{en, submisivan uz zauzimanje odbrambenog stava i evidentnu govornu anksioznost ali i, u po~etku zbunjuju}e a kasnije sve vi{e iritiraju}e, ispade arogancije, obezvredjivanja drugih ljudi, situacija ili aktivnosti kojima bi mogla da se bavi kao i tvrdokornu rezignaciju i pesimizam. Pomenute oscilaciji diskretno ali i jasno doti~u i samog terapeuta koji od po~etka uo~ava nazna~ene promene u u sopstvenom tonu komunikacije. U poku{aju da ovo kontroli{e, povla~i se u }utanje, prepu{taju}i pacijentkinji da govori a {to nju, obzirom na razloge javljanja, dovodi u neprijatnu situaciju sa evidentnim porastom anksioznosti i blokade. Zatim slede prerane intervencije, usmerene na pasivno-agresivan stav pacijentkinje, izvan i u okvirima terapijske situacije kao i neuvremenjene interpretacije njenog funkcionisanja prema ~emu ona izra`ava razumljiv otpor. U razmi{ljanju kako da se najbolje pomogne pacijentkinji, teraput formuli{e i predlog o uklju~ivanju u grupni psihoterapijski rad (zanemaruju}i osnovni problem izra`enu komunikacijsku anksioznost) uz obrazlo`enje prednosti tog metoda, blago insistiraju}i na njemu kao najpogodnijem za specifi~ne probleme komunikacija (uz zanemarivanje prethodne neophodne pripreme). M. je na ove inicijative i stav terapeuta odgovorila napu{tanjem zapo~etog terapijskog rada posle 3.seanse, ostavljaju}i terapeuta sa ose}anjem krivice i do`ivljajem da je pacijentkinju oterao iz

psihoterapije koja je, po svemu, nagove{tavala mogu}nost da joj se pomogne da je druga~ije bila vodjena. Terapeut se suo~io sa inicijalnom dekompenzacijom frustrirane narcisti~ke pozicije pacijentkinje. Osciliraju}e transferne elemente, proistekle iz relacija sa primarnim objektima (idealizacija oca, obezvredjivanje majke) koji su se sukcesivno pojavljivali u komunikaciji, nije istolerisao i amortizovao, nije o~uvao sposobnost kontejniranja kao ni dovoljnu neutralnost i, umesto da te`i reparaciji povredjenog narcizma, prerano se /i neadekvatno) uklju~io u transferne tokove. Kontratransferni doprinos proisti~e iz pokrenute interferencije sa narcisti~kim elementima samog terapeuta. Provociran transfernim obezvredjivanjem od strane pacijentkinje, terapeut se brani agresivno{}u i rivaliziranjem, uz reparaciju sopstvenog narcizma (umesto pacijentkinjinog) ili poku{ava da se obra~una sa njim kroz neadekvatne intervencije upu}ene pacijentkinji. Na kraju je neophodno pomenuti zna~aj supervizije, {to va`i za svaku psihoterapiju a posebno za psihoterapijski rad sa adolescentima i mladima. Upravo supervizija fokusira pitanja kontratransfera u konkretnoj psihoterapiji ~ime terapeutu ukazuje na probleme kojima treba da posveti pa`nju u sopstvenoj didakti~koj analizi ili/i autoanalizi. Smatram da terapeut, ukoliko prepozna ili nasluti neki od pomenutih fenomena koji ukazuju na prisustvo kontratransfera, gotovo da ima obavezu da potra`i superviziju jo{ u inicijalnoj fazi i na taj na~in prevenira ozbiljni-

Engrami vol. 27 januar-jun 2005. br. 1-2 78

je te{ko}e i komplikacije u daljem psihoterapijskom procesu. Drugo je pitanje (o kome se jo{ uvek vode polemike medju terapeutima) da li }e o tome informisati svog pacijenta. Mi{ljenja sam da je potrebno, u na~elu, nagovestiti takvu mogu}nost na po~etku terapije ali ne i da pacijenta obave{tava o konkretnom supervizijskom radu ili razlozima za to (jer, pored toga {to bespotrebno uslo`njavamo terapijski odnos uvodjenjem imaginarnog tre}eg u osnovi je re~ o problemima terapeuta koji ne moraju a i ne trebaju da budu u sferi interesovanja pacijenta). Kao {to vidimo kontratransfer je od fundamentalnog zna~aja u psihoterapiji adolescenata i mladih, naro{ito u ini-

cijalnoj fazi psihoterapije. On je prisutan i kao mogu}a opasnost i ozbiljan ograni~avaju}i faktor ali i kao mogu}e sredstvo za razumevanje pacijenta pa i boljeg uspostavljanja relacije sa njim. U kojoj meri }e se neka od ovih mogu}nosti realizovati, u mnogome zavisi od profesionalne ve{tine i iskustva terapeuta kao i njegovih personalnih karakteristika. Didakti~ka analiza u svakom slu~aju ima krucijalan zna~aj i neophodna je za svakog psihoterapeuta koji radi sa mladima. Tek ako razumemo sebe, mo}i }emo da razumemo i svog pacijenta tj. tek tada }emo kontratransfer mo}i da upotrebimo, ne samo kao klju~ za razumevanje pacijenta ve} i u intervencijama na na~in koji bi pacijentu bio od koristi.

79

Engrami vol. 27 januar-jun 2005. br. 1-2

COUNTERTRANSFERENCE IN THE INITIAL PHASE OF PSYCHOTHERAPY OF ADOLESCENTS

Ivan Ili}

Engrami vol. 27 januar-jun 2005. br. 1-2

Summary: Countertransference is the most intrigant element of the psychotherapeutical process.Within the framework of its conceptualization in the course of history of psychoanalysis and psychotherapy determination of countertransference goes through several revolutionary shifts, from the hindering and hampering factor, through the phenomenon representing the key for understanding of a patient, up to the desirable element in a particular way, to externalization in a therapeutic situation so as to make a closer approach, with the aim to make the patient understand his own functioning. Adoloescents and youth are manifoldly provocative in the countertransference meaning, partly because of the intensity of the specific dynamic of the developing processes which they bring with them and inplant into psychotherapy and partly due to specific demands facing therapeutists, working with this segment of population, both in personal and in professional meaning. In his work, the author presents his overwiew of countertransference phenomenons in the initial phase of psychoterapy among adolescents and youth, observed through two defined and elaborated and genetically different lines of countertransference manifestations. He pays a particular attention to so called countertransference traps in the work with adolescents, that are just most expressed in the initial phase of psythoterapy. The author also cites recommendations for timely recognition of countertransference reactions and how to react to them himself. The work is illustrated with short clinical examples. Key words : countertransference, adolescence, psychotherapy

Ivan Ili} Klini~ki centar Srbije Institut za psihijatriju, Pasterova 2 11000 Beograd, SCG drivanilic@yubc.net

80

Literatura
1. Frojd S. : Spisi o psihoanaliti~koj tehnici I , Biblioteka Cathexis, 1990. 2. Heimann P. : On Counter-transference, International Journal of PsychoAnalysis 31, 81-84, 1950. 3. Segal H. : Countertransference, from The Work of Hanna Segal (A Kleinian Approach to Clinical Practice), Free Association Books, Maresfield Library, London, 1986. 4. Bion W.R. : Attacks on Linking, from Second Thoughts (selected papers on Psychoanalysis), Jason Aronson New York , 1967. 5. [tajner Popovi} T. : Postklasi~na Psihoanaliza Oboga}enje Teorije o Tehnici, iz Psihoanaliza na Razmedju Vekova, Gutenbergova Galaksija, 2000. 6. Brenman-Pick I. : Working Through in the Countertransference, from The Contemporary Kleinians of London, International Universities Press, Inc, Madison, Connecticut, 1997. 7. Sandler J, Dare C, Holder A. : The Patient and the Analyst, karnak Books, London, 1972. 8. Ili} I. : Inicijalna faza u psihoanaliti~koj psihoterapiji mladih, rad u`e zdravstvene specijalizacije, Univerzitet u Beogradu, 1996. 9. Ili} I. : Kontratransfer u inicijalnoj fazi psihoterapije adolescenata, predavanje odr`ano pri Sekciji za Psihoterapiju SLD, januar 2003. 10. Tomori M. : Kontratransferne zamke u psihoterapiji adolescenata, Psihijatrija Danas, 1983./ 2-3 11. Tadi} N. : Psihoanaliti~ka Psihoterapija Dece i Mladih, Nau~na Knjiga, Beograd, 1992. 12. Wolberg L. : The Technique of Psychotherapy, Grune and Stratton, New York, 1977.

81

Engrami vol. 27 januar-jun 2005. br. 1-2