Institut za evropske studije Beograd

Milan Suboti

UDK: 930.1: 141.82 Originalni nauni rad DOI:10.2298/FID0901159S

ERIK HOBSBAUM: ISTORIAR U POTRAZI ZA BUDUNOU*

Istorija prestaje da bude od koristi ba u trenutku kada nam je najpotrebnija
(Hobsbaum, 2003: 32)

1.
Poseban status Erika Hobsbauma u savremenoj istoriografiji najee se oznaava konvencionalnom sintagmom najpoznatiji ivi istoriar. Njegovi brojni potovaoci i jo brojniji kritiari sla u se u oceni njegove izuzetnosti i va nosti, a njegove knjige dospevaju na
* Tekst je nastao u okviru projekta Instituta za evropske studije br. 149026 koji finansira Ministarstvo nauke Republike Srbije.

159

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

Apstrakt: U ovom radu interpretiran je istoriografski opus Erika Hobsbauma, jednog od najpoznatijih i najuticajnijih savremenih istoriara. Imajui u vidu obimnost i sloenost tog opusa, autor je svoju analizu ograniio na dva teorijska problema Hobsbaumovo shvatanje koncepta socijalne istorije i na ispitivanje funkcije istorijskog materijalizma u nastanku i realizaciji tog koncepta. Prema autorovom miljenju, marksizam je Hobsbaumu posluio kao plodno teorijsko stanovite u tematizacji istorije dugog XIX veka, ali mu je onemoguio celovitije razumevanje kratkog XX veka (Doba Ekstrema). Osnovni razlog za to lei u injenici da sovjetski eksperiment koji je sutinski odredio XX vek ne moe biti objanjen iz istorijsko-materijalistike perspektive. Upravo u teorijskim deficitima marksistike teorijske paradigme, a ne u Hobbaumovoj politikoj pristrasnosti, autor identifikuje osnovni uzrok slabosti njegovog tumaenja epohe komunizma. Stoga je u zakljunom delu rada formulisana teza o neophodnosti formulisanja novog teorijskog okvira i konceptualnog aparata koji bi nam omoguio ne samo bolje razumevanje prolosti, ve i sadanjosti i budunosti. Kljune rei: Hobsbaum, socijalna istorija, marksizam, postmodernizam, komunizam, istorijsko saznanje.

liste bestselera irom sveta. Zadivljujue aktivan u poodmaklom ivotnom dobu (roen je 1917. godine), Hobsbaum ivotom i delom prevazilazi uobiajenu predstavu o akademskom istoriaru iji uticaj ostaje ogranien na uske profesionalne krugove. Uveren da istoriari ne bi trebalo da piu samo za druge istoriare (Hobsbaum, 2005: 257), on se u veini svojih radova obraa svim onim itaocima koji ele da razumeju svet koji ih okru uje i veruju da e im istorija otvoriti put ka tom cilju (Hobsbawm, 1987: 3). Piui za idealnog itaoca koga opisuje kao obrazovanog graanina ija zainteresovanost za prolost ne poiva samo na radoznalosti, ve i na elji da se razume kako i zato je svet postao ovakav kakav je danas, te kuda on ide (Hobsbawm, 1962: xv), Hobsbaum je mogao da rauna na iroku publiku. Jer, bez obzira na este kritike vere u istoriju kao uiteljicu ivota, nada da e nam rekonstrukcija prolosti omoguiti razumevanje savremenosti i olakati predvianje budunosti duboko je utkana u ljudskoj svesti o istoriji. Odbacujui danas uticajnu (postmodernistiku) dekonstrukciju istoriografskog narativa kojom se on svodi na puku priu (fiction), Hobsbaum je u svojim knjigama uporno reafirmisao uverenje o mogunosti racionalnog, objektivnog saznanja prolosti, te iz njega izvedenu tezu o korisnosti istorije za ivot. U protivnom, istoriografska rekonstrukcija prolosti bi, po njegovom uverenju, izgubila saznajni znaaj i pretvorila bi se u imaginativnu delatnost koja programski odrie razlikovanje fakta i fikcije, te dovodi u pitanje presudnu ulogu evidencije u istoriografskom istra ivanju. Veran tradicionalnom prosvetiteljskom projektu racionalnosti, Hobsbaum upozorava da njegovo naputanje vodi pretvaranju istorije u materijal za stvaranje i odr avanje identitetskih i politikih mitova, a istoriare svodi na ulogu proizvoaa maka za heroinske zavisnike . Stoga on svoju naunu i publicistiku delatnost shvata kao odbranu profesije i poziva istoriara: Vie nego ikad istoriju revidiraju ili iz Ovu karakterizaciju idealnog itaoca prvi put formulisanu 1962. godine Hobsbaum gotovo doslovno ponavlja u jednom intervjuu datom etrdeset godina kasnije: Po meni, idealni italac bi bio obrazovan ali ne usko-specijalistiki usmeren italac koji eli da sazna prolost - onaj koji je radoznao u pogledu prolosti i koji eli da razume kako i zato je svet postao ono to je danas. Takoe, kuda svet ide (Hunt, 2002). Istorija je sirov materijal za nacionalistike, etnike i fundamentalistike ideologije, kao to su aure maka sirov materijal za heroin (Nova pretnja istoriji, 1993, Appendiks u: Hobsbaum, 1996: 212).

MILAN SUBOTI
160

! The Age of Revolution. Europe 17891848 (1962); The Age of Capital, 18481875 (1975); The Age of Empire, 18751914 (1987). " The Age of Extremes: The Short Twentieth Century 19141991 (1994 srpski prevod: Hobsbaum, 2002); Interesting Times: A Twentieth-century Life (2002; srpski prevod Hobsbaum, 2005). # Erik ne samo to zna vie od drugih istoriara, on takoe i pie bolje od njih... Njegov stil je ist i jasan. Poput E. P. Tomsona, Rejmonda Vilijamsa i Kristifora Hila, njegovih nekadanjih prijatelja u Istoriarskoj grupi Britanske komunistike partije, Hobsbaum je majstor engleske proze. On pie razumljivu istoriju za obrazovane itaoce (Judt, 2008: 116).

161

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

miljaju ljudi koji ne ele stvarnu prolost, ve samo prolost koja slui njihovoj svrsi. Danas je veliko doba istorijske mitologije. Odbrana istorije od strane profesionalaca je danas potrebnija u politici nego ikada. Potrebni smo (Hobsbaum, 2005: 269). Ovo uverenje o mogunosti racionalne istorijske interpretacije prolosti praeno je Hobsbaumovim melanholinim uvidom o ogranienim dometima uticaja istorijskog saznanja: Na nesreu, jo jedna stvar koju je istorijsko iskustvo nauilo istoriare jeste da niko nikada nije uio iz tog iskustva. Ipak, moramo nastaviti da pokuavamo (Hobsbaum, 2003: 48). Upravo popularnost Hobsbaumovog istoriografskog opusa mo e poslu iti kao ilustracija potrebe ljudi za istorijskim saznanjem i tumaenjem moderne epohe grandioznih i dramatinih socijalnih, ekonomskih, politikih i kulturnih promena koje su se odvijale tokom poslednja dva veka ljudske istorije. Brojna izdanja njegove trilogije posveene analizi i interperetaciji dugog XIX veka (18791914)!, kao i sintetike panorame kratkog XX veka (19141991) koja je praena autobiografskim svedoanstvom o linom ivotu u istoriji", opravdavaju Kotkinovu ocenu da je u dobu akademske specijalizacije, Hobsbaum istoriju ponovo obdario irinom (Kotkin, 2003). Ako toj irini dodamo pohvale Hobsbauma kao majstora engleske proze (koje izriu i Hobsbaumovi kritiari, poput Tonija D ada)#, onda ocena o njemu kao najpoznatijem istoriaru u velikoj meri biva opravdana. Istina, osim obima i kvaliteta njegovog opusa, na Hobsbaumovu slavu u velikoj meri utie i injenica da on sebe i danas smatra marksistikim istoriarem koji uporno odbija da se odrekne komunizma kao svog ivotnog politikog opredeljenja. Ova njegova teorijska i politika uverenja izazivaju brojne sporove u kojima njegovo delo esto slu i samo kao povod za ideoloko pozicioniranje njegovih potovalaca i kritiara. Sam Hobsbaum je sklon da, uprkos

MILAN SUBOTI
162

marksistikoj tezi o jedinstvu teorije i prakse, razdvoji svoja istorijsko-teorijska i privatno-politika uverenja, te da naglasi kako bi iznova napisao iste knjige, bez obzira na pristrasnosti, pogrene procene i politika opredeljenja u linom ivotu$: Istorija mo e da sudi mom politikom delovanju u stvari, ona mu je ve presudila a itaoci mogu da sude mojim knjigama (Hobsbaum, 2005: 10). Ovu strategiju on najee koristi u odbrani od novinskih kritika, dok u teorijskim radovima naglaava kompleksnost odnosa linih uverenja i naunog rada: Mi istoriari delujemo u sivoj zoni gde istra ivanje onoga to jeste ak i izbor onoga to jeste stalno zavisi od toga ko smo mi i ta elimo da se dogodi to u stvari predstavlja nau profesionalnu egzistenciju (Hobsbaum, 2003: 83). Tako on, analizirajui istoriografiju Francuske revolucije, zakljuuje da svi mi neizbe no ispisujemo istoriju naeg sopstvenog vremena kada gledamo u prolost i, u izvesnom stepenu, vodimo savremene bitke u kostimima prolosti (Hobsbawm, 1990: xiv). Ipak, ako smo voeni samo sopstvenim vrednostima i uverenjima, saznanje prolosti i savremenosti nam izmie poziv istoriara podrazumeva kritiku distancu prema pristrasnosti i napor autorefleksivnosti pomou koga kontroliemo uticaj subjektivnih faktora na nae poimanje prolosti%. Koristei primer odnosa istoriara nacionalizma i nacionalistikih uverenja, Hobsbaum tvrdi kako nijedan ozbiljan istoriar nacija i nacionalizma ne mo e da bude posveeni politiki nacionalista... sem ukoliko istoriar napusti svoja ubeenja kada ulazi u biblioteku ili radnu sobu (Hobsbaum, 1996: 19). U skladu sa tim stavom mo e biti tematizovano pitanje uticaja Hobsbaumovih politikih (neistorijskih) ubeenja na rezultate njegove istorije XX veka ije trajanje se poklapa sa nastankom i propau sovjetskog komunizma. Reju, da li je sam Hobsbaum kao istoriar na ulazu u biblioteku ostavljao svoja komunistika uverenja, ili je i on, da iskoristim njegovu analogiju, nalik ubeenom cionisti koji se poduhvata pisanja prave, ozbiljne istorije Jevreja? Generalno, slino pitanje mo e biti postavljeno povodom
$ Da, greio sam u svom linom politikom ivotu, ali izazivam svakoga da proita moje delo i pokae kako su te greke uticale na njega. Napisao bih iste knjige, bez obzira na moja lina miljenja i uverenja (Birkbeck Magazine, 2007). % Ako profesori i naunici veruju da njihovo politiko opredeljenje od njih zahteva da svoju nauku subordiniu svom opredeljenju, to je savreno legitimno pod izvesnim okolnostima, oni to moraju priznati, makar sebi samima (Hobsbaum, 2003: 146).

& Pluralnost perspektiva u rekonstrukciji XX veka oita je u komparativnom itanju nekoliko velikih istoriografskih sinteza pored Hobsbaumove, u prvom redu one Fireove i Mazoverove (vid. Suny, 2002; Bartov, 2002; Knutsen, 2002). ' Isti autor, urednik konzervativne National Review, Hobsbauma naziva Staljinovim profesorom, autentinim glasom staljinizma, te zakljuuje: Moemo biti zahvalni to smo u bezbednosti liberalne demokratije bili poteeni otkrivanja take u kojoj se ovaj laov pretvara u policajca (Pryce-Jones, 2001: 68). Umerenijim, akademskim jezikom formulisane su brojne druge ideoloki motivisane kritike vid. Hollander (2003); McInnes (2001); Pipes (2003); Kurth (1995).

163

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

svakog pokuaja pisanja savremene istorije u kome element line perspektive i pristrasnosti samog istoriara, bez obzira na potovanje profesionalnih standarda i akademskih merila, ne mo e biti eliminisan&. Te injenice bili su potpuno svesni Fransoa Fire i Erik Hobsbaum kada su eksplicirali i reflektovali sopstvena politika opredeljenja i vrednosti kao va ne elemente koje utiu na njihove interpretacije dvadesetovekovne istorije. Dok je za Firea komunizam iluzija (u koju je verovao i koje se oslobodio), za Hobsbauma je on ostao do ivotno opredeljenje. Ova biografska injenica nije dovoljna za (dis)kvalifikaciju njegovog istoriografskog rada, kakvu nalazimo, na primer, u oceni prema kojoj je Erik Hobsbaum mogao dati zapa en doprinos kao istoriar jer je, bez sumnje, ineligentan i marljiv. Na alost, njegova ivotna posveenost komunizmu unitila ga je kao mislioca i tumaa dogaaja (David Pryce-Jones, 2003: 9)'. Naravno, Hobsbaumov komunizam nije dovoljan osnov ni za izvoenje zakljuka u suprotnom smeru, to esto ine teoretiari sa levice kada samo na osnovu simpatija prema Hobsbaumovim politikim stavovima, smatraju njegov istoriografski opus veoma vrednim. Hobsbaumova privr enost marksistikoj teorijskoj tradiciji i njegova pripadnost Komunistikoj partiji izazivali su manje sporova tokom Hladnog rata, nego u godinama nakon sloma realnog socijalizma. Jasne linije (ideoloko-politike) podele unutar naune zajednice smanjivale su napetosti du linije razdvajanja koja je nestala uruavanjem marksistikog projekta u diskurzivnoj formaciji postkomunizma liberalno-demokratski konsenzus postao je osetljiviji na nekomformistike pojedince koji, poput Hobsbauma, iskazuju upornu predanost staroj veri. Jer, Erik Hobsbaum nije samo bio komunista takvih je bilo mnogo, ak i u Britaniji. On je ostao komunista tokom ezdeset godina. Odustao je od lanstva u majunoj Britanskoj komunistikoj partiji tek kada je stvar do koje je dr ao

definitivno pokopana od strane Istorije. Za razliku od gotovo svih drugih intelektualaca koji su bili omaijani komunizmom, Hobsbaum ne pokazuje aljenje. U stvari, mada priznaje potpuni poraz svega to je komunizam simbolizovao, on neustraivo insistira na tome da je, u polovini njegove devete decenije, San o Oktobarskoj revoluciji je jo uvek negde u meni (Judt, 2008: 119). Za razliku od veine svedoka kalendarski preuranjenog okonanja XX veka Hobsbaum nije u demokratskim revolucijama video obeavajui novi poetak. Usred demokratske euforije 1991. godine, on je upozoravao: Problemi savremenog sveta nee zahtevati samo bolje drutvo od onog koje je postojalo u prolosti ve, kako su to socijalisti uvek smatrali, drugaiju vrstu drutva. Ne samo jedno drutvo koje bi bilo u stanju da spase oveanstvo od sistema proizvodnje koji se oteo njegovoj kontroli, ve drutvo u kome e ljudi moi da ive ivote dostojne ljudskih bia ne samo u komforu, ve zajedno i u dostojanstvu. Zato je socijalizam jo na dnevnom redu, stopedeset godina nakon Marksovog i Engelsovog Manifesta (Hobsbawm, 1991: 325). Tokom narednih godina, njegova nada u mogunost stvaranja jednog drugaijeg drutva i ljudskog sveta bivala je sve manja, a on je, priznajui nerealistinost svojih oekivanja, utehu tra io u saznanju da nema niega to mo e izotriti istoriarev duh kao to to mo e poraz (Hobsbaum, 2003: 256). Ako mu je materijalistiko shvatanje istorije otvorilo put razumevanju dinamike modernog industrijskog sveta, sada mu je neuspeh komunizma mogao poslu iti kao polazite za iskorak iz u e struke (devetnaestovekovne istorije), u tumaenje XX veka. Nije li okonanje jedne epohe srena okolnost za istoriara jer, po staroj izreci, Minervina sova polee u sumrak? Potvrdan
 Produavajui da Marksu odaje duboko, mada ne i nekritino potovanje, kao uitelju prema kome neko ima dug koji se ne moe vratiti, Hobsbaum je 1997. godine pisao kako nastavlja da Marksovo materijalistiko shvatanje istorije smatra(m) daleko najboljim vodiem za istoriju... Ono je sigurno najbolji vodi za meni sline, ije su oblasti bile uspon modernog kapitalizma i transformacija sveta od kraja evropskog srednjeg veka (Hobsbaum, 2003: 9).  Zajedno sa naim kratkim XX vekom takoe je okonana i sovjetska istorija... Sada kada znamo stvarni rasplet drame, igra nagaanja je gotova, a ono to smo verovali da razumemo od njene prie na poetku i u sredini ini se daleko od istine. Konano, sada stvarni proces ocene sovjetske avanture moe da pone jer, prema Hegelovoj istoricistikoj mudrosti, Minervina sova polee u sumrak (Malia, 1994: 4).

MILAN SUBOTI
164

odgovor na ovo pitanje, prema Hobsbaumovom uverenju, ne iscrpljuje sve saznajne funkcije istorijskog znanja naa rekonstrukcija prolosti, osim seanja i prie o onome to se dogodilo, ukljuuje i te nju ka otkrivanju shema i mehanizama promene, te napor razumevanja savremenosti i problema sa kojma emo morati da se suoavamo u budunosti: Istorijsko znanje i razumevanje su od sutinskog znaaja za svakoga ko eli da svoje inove i planove zasnuje na neemu boljem od vidovnjatva, astrologije ili prosto golog voluntarizma (Hobsbaum, 2003: 4344). Uprkos injenici da se istoriar ne bavi predvianjem budunosti, on nam mo e biti od pomoi u izbegavanju zamke prezentizma jer svojim znanjem omoguava sagledavanje savremenosti u irem kontekstu i dugoronijoj perspektivi . U Hobsbaumovom sluaju, ovoj osobini profesije pridru uje se neposredno iskustvo oveka koji se tokom ivota osvedoio u samo jednu trajnost u vrtoglavi tempo istorije kao procesa promene u ljudskom ivotu i drutvu!. Istorija upravo ivi od nastojanja konceptualizacije i interpretacije ove prolaznosti ivotnih i socijalnih formi, u stalnom naporu da se racionalizuju kolektivna seanja i prolost obdari smislom. Nain na koji to ini Erik Hobsbaum je predmet ovog rada koji, naravno, nema za cilj interpretaciju njegovog celokupnog (ogromnog) opusa. Nasuprot ekstenzivnom prikazu njegovih radova, ovde e prevashodno biti rei o njegovom shvatanju istorije, te o uticaju vrednosnih (ideoloko-politikih) uverenja istoriara na njegov rad.
 U predgovoru najnovije knjige, Hobsbaum istie: Ova zbirka eseja je pokuaj jednog istoriara da sagleda, analizira i razume svetsku situaciju na poetku treeg milenijuma, kao i neke od glavnih politikih problema s kojima se danas suoavamo... Kako istoriar moe da doprinese ovom zadatku? Njegova glavna dunost, osim da se sea onoga to su ostali zaboravili ili to ele da zaborave, jeste da se udalji, koliko je mogue, od savremene istorije i da je sagleda u irem kontekstu i u dugoronijoj perspektivi (Hobsbaum, 2008: 7). ! Tokom ivota video sam kako nestaju stare kolonijalne evropske imperije. ta je ostalo od Britanske imperije koja nikada nije obuhvatala ira podruja globusa od onih u vreme kada sam bio beba? Video sam uspon i pad poslednje evropske sile sa ambicijama osvajanja sveta, Hitlerovog hiljadugodinjeg Rajha. Komunizam, svetska revolucija zapoeta Oktobrom, za malo manje od trideset godina nakon to je Lenjin izaao iz voza na Finskoj stanici u gradu koji se danas zove St. Peterburg, zahvatio je treinu svetske populacije. Gde je on sada? ... Neki ljudi predsednika Bua u Vaingtonu veruju da nita ne stoji na putu stalnoj svetskoj hegemoniji ili nadmoi Sjedinjenih drava. Ljudi mojih godina i iskustva zanaju da imperije nisu trajne... (UCLA, 2004).

165

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

2.
itaoci Hobsbaumove autobiografije saznaju da je, kako to u ivotu obino biva, presudnu ulogu u njegovoj odluci da se posveti pozivu istoriara imao gospodar sluaj. Naime, tokom gimnazijskog kolovanja u Berlinu i Londonu, nastava istorije nije privlaila mladog Hobsbauma koji je, pored politike strasti prema komunizmu, prevashodno bio zainteresovan za umetnost literaturu, pre svega. Poreklom iz porodice u kojoj niko nije stekao univerzitetsko obrazovanje, Hobsbaum je nakon zavretka srednje kole (iz koje nijedan ak nije dospeo na Kembrid ), uspeo da dobije stipendiju i upie elitni Kings College. Po sopstvenom priznanju, odluio je da studira istoriju delimino zato to na Kembrid u nita drugo od drutvenih nauka (osim ekonomije) nije postojalo, a delimino zato to je oekivao da e istorija koju e studirati biti drugaija od one na koju je nailazio tokom dotadanjeg kolovanja (Hobsbawm, 2002: 4). Osim na seminaru iz ekonomske istorije, ovo njegovo oekivanje nije bilo ispunjeno predratnim Oksbrid om dominirala je tradicionalna, devetnaestovekovna istoriografija koja je u osnovi bila hronoloki koncipirana naracija o prete no politikim injenicama iz prolosti nacija-dr ava". Ako se i nije ograniavala na deskripciju politike, ratova i diplomatije, ova istoriografija, zanatski usavravana u duhu pozitivizma, nije te ila razumevanju celine drutva njegove istorijske strukture i dinamike niti postavljanju velikih zato pitanja. Politiki radikalizovani mladi istoriari koji su, poput Hobsbauma, sa strau tragali za mogunostima promene sveta, suoili su se s zadatkom razumevanja istorijskog procesa njegovog nastanka#. Njihovi snovi o revolucionarnoj promeni drutva zahtevali su znanje o njegovoj prolosti koje postojea istoriografija nije davala jer, kako je to istakao jedan od Hobsbaumovih saboraca: Za nas istorija nisu rei na papiru, ono to se deavalo sa kraljevima, premjerima, pa ak ni sami dogaaji; istorija to su znoj, krv, suze i pobede obinih, naih ljudi
" Devetnaestom veku, tom dobu buroaske civilizacije, treba pripisati nekoliko velikih intelektualnih dostignua, ali istorija, kao akademska disciplina koja je odrasla u tom periodu, nije jedno od njih (Hobsbaum, 2003: 156). # U tom pogledu, na Hobsbauma (i na njegove kolege sa istoriarske levice u posleratnoj Britaniji) moe biti primenjena Kokina karakterizacija Defa Illija (Eley): On je postao istoriar ne samo da bi bolje razumeo svet, ve takoe i da bi ga promenio i doprineo njegovom poboljanju (Kocka, 2008: 421).

MILAN SUBOTI
166

Od samog poetka Past and Present nije planiran kao Marksistiki istorijski pregled, ve kao asopis u kome e marksistiki i nemarksistiki istoriari saraivati na osnovu zajednike brige o stanju istorijskih istraivanja i savremenih diskusija sve dok imaju zajednike sklonosti i interese, kao i zajednike politike, ideoloke ili akademske nesklonosti za izvesne pravce tada pomodne istoriografije (Hill, Hilton and Hobsbawm, 1983: 4). % Prema pokretaima asopisa, Past and Present bio je (uspeli) pokuaj da se u akademskoj sferi afirmie ona politika irokog jedinstva koju smo nauili u danima predratnog antifaizma (Hill, Hilton and Hobsbawm, 1983: 5). Hladnoratovska atmosfera pedesetih godina bila je glavna prepreka ostvarenju ambicioznih planova stvaranju istoriarskog narodnog fronta marksista i nemarksista, ne samo sa zapadne strane: Osim nekoliko izuzetaka, marksistiki lanci su dolazili iz zapadne
$

167

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

(John Saville, cit. prema: Renton, 2005: 560). Uvoenje tih obinih ljudi u sredite istorijskog istra ivanja zahtevalo je modernizaciju istoriografije u pravcu koji je sintagmom istorija odozdo (History from Below) programski formulisao Edvard Tompson (Edward Thompson), pisac poznate knjige o nastanku engleske radnike klase (The Making of the English Working Class, 1963). Nova istorija nastala je upravo u krugu mladih istoriara, marksista sa Oksbrid a (Hobsbaum, Tompson, Hil, Dob, Hilton, Moris...), koji su, te ei sistematskom istra ivanju istorije radnitva (kao i oblicima njegovog dodatnog obrazovanja), u okviru Komunistike partije 1946. godine formirali istoriarsku grupu (Communist Party Historians Group). Izvan partijskih krugova, presudnu ulogu u profesionalno-akademskoj afirmaciji ovih istoriografskih inovatora imao je asopis Past and Present koji je osnovan 1952. godine u te nji da osim komunista okupi i druge istoriare nezadovoljne tradicionalnom istoriografijom$. U ovom poduhvatu istoriari su bili uspeniji od svoje partije: Komunistika partija nije, kako se nadala, promenila Britaniju, ali je njena istoriarska grupa... istakla opravdan zahtev da treba promeniti profesiju istoriara (Kotkin, 2003). U ostvarenju tog zahteva, britanski marksisti oslanjali su se na francuske kolege okupljene u koli Anala (Annales) ova francuska veza, koja se oitovala u referencama na radove M. Bloha (Bloch) i L. Fevra (Febvre), bila je uspostavljena na Kongresu istorijskih nauka u Parizu (1950) koji Hobsbaum smatra rodnim mestom nove istoriografije (Hobsbawm, 2002: 7). Tokom pedesetih i ezdesetih godina modernisti su uspeli da, uprkos razlikama u teorijskim polazitima (Brodel-Maks-Veber), formiraju svojevrsni istoriarski Narodni front protiv tradicionalista%. Taj nehomogeni front naao je u konceptu socijalne istorije

MILAN SUBOTI
168

svoju zajedniku zastavu, a njegov uspeh u akademskom i javnom ivotu krajem ezdesetih naveo je 1970. godine Hobsbauma da raspravu o stanju u savremenoj istoriografiji zakljui objavom pobede: Dobar je trenutak da se bude socijalni istoriar. ak i oni od nas koji se nikada nisu osmelili da sebe nazovu tim imenom, nee po eleti da ga se danas odreknu (Hobsbaum, 2003: 106). Nastanak nove ili socijalne istorije u protivstavu prema akademskoj, tradicionalistikoj istoriografiji pedesetih i ezdesetih godina XX veka mo e biti tumaen kao nastavak spora zapoetog krajem XIX veka o prirodi i dometima istorijskog znanja: To je bila borba izmeu konvencionalne pretpostavke da je istorija politika u prolosti, bilo unutar nacija-dr ava, ili u njihovim meusobnim odnosima, i istorije struktura i promena drutava i kultura; izmeu istorije kao narativa i istorije kao analize i sinteze; izmeu onih koji su mislili da je mogue generalizovati o ljudskim iskustvima u prolosti i onih koji su mislili da to nije bitno (Hobsbaum, 2005: 269). Iako nije bila artikulisana u nekom kanonsko-programskom tekstu koji bi konsenzualno prihvatili teorijski raznorodni socijalni istoriari, nova paradigma sadr avala je izvesne karakteristike koje su vidljive u radovima Hobsbauma i drugih novih istoriara. U prvom redu, oito je bilo njihovo proirenje tematskog obima istraivanja koje se vie nije ograniavalo na pitanja politike i ekonomske istorije, ve je te ilo obuhvatanju celine ljudske aktivnosti i iskustva. Za razliku od tradicionalnih, tematski specifikovanih istorijskih subdisciplina, socijalna istorija naglaavala je znaaj ireg drutvenog konteksta i nastojala da istra ivane teme situira u drutveni totalitet prouavanog vremenskog perioda. Po reima jednog istoriara, ona nije bila tunelska, ve eksternalistika istorija polazila je od pretpostavke o unutanjoj povezanosti razliitih sfera drutvenog ivota i te ila razumevanju njihove meuzavisnosti. Upravo stoga, drutvene nauke postale su novim istoriarima veoma va ne istorijska istra ivanja morala su uzeti u obzir saznanja savremenih sociolokih, ekonomskih, antorpolokih i politikih teorija. Zadatak istoriara nadilazio je tradicionalno shvaenu deskripciju i naraciju i bio je usmeren na analizu i traganje za objanjenjem uzrono-posledinih veza kompleksne drutveno-istorijske

Evrope, mada smo eleli da, kako iz naunih, tako i optih razloga, sruimo gvozdenu zavesu izmeu Istoka i Zapada (Isto: 11).

& Istorija se udaljila od deskripcije i naracije ka analizi i objanjenju; od koncentrisanja na jedinstveno i individualno ka otkrivanju pravilnosti i generalizaciji. U nekom smislu, tradicionalni pristup je preokrenut naglavce (Hobsbaum, 2003: 77). ' Hobsbaum otvoreno priznaje: Moj marksizam je bio, a u nekoj meri i ostao, onaj koji sam stekao samo iz onih tekstova lako dostupnih izvan univerzitetskih

169

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

stvarnosti&. Paralelno sa tematskom raznovrsnou istorije odozdo, socijalna istorija je bila fokusirana na istra ivanje velikih drutvenih promena (revolucija) koje su objanjavane dubokim strukturnim uzrocima, a ne sluajnim okolnostima i aktivnou velikih ljudi (vid. Obelkovich, 2000: 125126). Po svojoj te nji da razume transformaciju ljudskih drutava ona je bila povratak na istoriografiju Prosvetiteljstva, ali je usvajala zanatsko umee rankeovske istoriografije socijalni istoriari su pokuavali da odbace loe strane i grade na najboljim elementima obe ove tradicije (Lambert and Schofield, 2004: 56). Osnovna napetost u istra ivakom programu socijalne istorije poivala je na njenoj metodskoj usmerenosti na detalj i svakodnevni ivot obinih ljudi (istorija odozdo) koja je, istovremeno, kombinovana sa nizom teorijskih, apstraktno-optih pretpostavki o drutvu kao celini, njegovoj strukturi i zakonima promene: U osnovi, te pretpostavke bile su u sukobu sa metodama socijalne istorije jer jednostavno ne postoji nain da se gomilanje informacija sakupljenih istra ivanjem istorije odozdo preobrati u istoriju drutva kao celine (Cronin, 2003: 225). Uoenu napetost izmeu metode i teorijskih pretpostavki socijalne istorije u Hobsbaumovom sluaju premostio je marksizam, tj. opta teorija istorije i drutva poznata pod imenom istorijskog materijalizma: Marks ostaje bitna osnova svakog prouavanja istorije zato to je za sada jedini pokuao da pru i metodoloki pristup istoriji kao celini, kao i da sagleda i objasni celokupni proces ljudske socijalne evolucije (Hobsbaum, 2003: 182). Usvajajui dijalektiki materijalizam Hobsbaum je stekao ono to Tomas Kun naziva paradigmom opti filozofsko-teorijski background koji definie istra ivake teme (Fragestellung), daje konceptualni aparat i metodologiju, te socijalnu istoriju pretvara u normalnu nauku. Upravo takav status marksizma iskljuivao je potrebu za dodatnim naporom filozofskog utemeljenja sopstvene istoriarske prakse: Mi (britanski istoriari-marksisti) nismo pristupali Marksu sa zanimanjem za filozofiju naih kontinentalnih savremenika, a kamoli sa njihovim poznavanjem filozofije'... Ono to je Peri Anderson

nazvao zapadnim marksizom, marksizmom Lukaa, Frankfurtske kole i Kora, nikada nije prelo Kanal sve do pedesetih godina... Ono to je marksizam inilo tako neodoljivim bila je njegova sveobuhvatnost: dijalektiki materijalizam je pru ao ako ne teoriju svega, onda bar okvir za sve povezujui neorgansku i organsku prirodu sa ljudskim poslovima, kolektivnim i individualnim, obezbeivao je vodi za prirodu svih interakcija u jednom svetu konstantne promene (Hobsbaum, 2005: 93) . ak i u svojoj vulgarnoj verziji sa isticanjem ekonomskog determinizma, mehanikom primenom sheme baza-nadgradnja, redukcijom istorije na klasne borbe, verom u gvozdene zakone istorije i njeno okonanje u opteljudskoj emancipaciji istorijski materijalizam je kritiarima tradicionalne istoriografije poslu io kao pogodna odskona daska za artikulaciju programa nove, socijalne istorije. Ne oseajui potrebu za dodatnim formulisanjem interdisciplinarne metodologije i sofisticiranijeg konceptualnog aparata, Hobsbaum je u svojoj trotomnoj istoriji XIX veka praktino demonstrirao vrline svog shvatanja zanata istoriara. injenica da je upravo to bio vek bur oaske civilizacije doba ekonomskog (kapitalistikog) razvoja i politikog trijumfa graanstva, epoha iju je anatomiju otkrio i objasnio Marks olakavala je njegovu podrazumevajuu identifikaciju istorijskog sa socijalnim i marksistikim . Biti istoriar-marksista za njega je prevashodno znailo objasniti strukturu,

biblioteka, sistematski distribuiranih radova i izbora iz klasika tampanih... pod okriljem Instituta Marksa i Engelsa u Moskvi (Hobsbaum, 2005: 92). Veliki deo marksistike literature koja je cvetala u univerzitetskim krugovima Hobsbaum je smatrao metafizikom koja karakterie onu vrstu filozofa, sociologa i ekonomista iji napisi niti objanjavaju svet niti pomau da se menja, ve su namenjeni uglavnom izazivanju rasprava na seminarima drugih marksistikih filozofa, sociologa i ekonomista (Hobsbawm, 1979: 136).  Ili, prema jednom od interpretatora Hobsbaumovog dela: Hobsbaumu je marksizam dao perspektivu u pogledu svega totalizujui okvir pomou koga je razumevao evoluciju modernog sveta. Svakako, on je obogatio taj okvir sopstvenim sudovima, ali je velika struktura u okviru koje je radio nasleena od Marksa i marksizma, pa je Hobsbaum nastavio da osmiljava svet ne naputajui svoj bazini pristup (Cronin, 2003: 225).  Laki prelaz sa marksistikina istorijskiposebno je znaajan jer implicira identitet koji mnogima moe biti sporan, ali je za njega bio izvestan... Hobsbaum jednostavno pretpostavlja da ako istoriju uinimo vie socijalnom, (to, po njemu, znai vie marksistikom), onda je istovremeno inimo modernijom i profesionalnijom (Cronin, 2003: 221).

MILAN SUBOTI
170

tok i posledice epohalne drutvene promene koja je otpoela dvostrukom revolucijom (politikom u Francuskoj i industrijskom u Velikoj Britaniji), da bi potom dovela do etabliranja novog kapitalistikog naina proizvodnje (Doba Kapitala) i njegovog globalnog irenja (Doba Imperije). Hobsbaumova iscrpna i iva panorama ekonomskih, politikih i kulturnih promena bur oaske epohe nije bila marksistika samo po njegovom nastojanju da obuhvati totalitet drutva u procesu promene , ve i po tome to je u dinamici drutvene strukture tragala za onim elementima koji je iznutra osporavaju i formuliu zahteve za njenom radikalnom transformacijom u ime opteljudske emancipacije. Devetnaestovekovni progres bio je za njega drama u kojoj ve u prvom inu na pozornicu stupa sablast komunizma ! koja, uprkos lutanjima i slabostima radnikog pokreta, sve vie jaa tokom dramskog zapleta koji biva okonan Prvim svetskim ratom i Oktobarskom revolucijom. Svoju polaznu kritinost prema bur oaskom svetu Hobsbaum nije preutkivao naprotiv, prema sopstvenom priznanju, on nije mogao da prikrije izvesnu nenaklonost, mo da ak i izvesni prezir, prema dobu kojim se bavio, premda je taj svoj stav ubla avao divljenjem prema titanskim materijalnim dostignuima tog doba i naporom da razume ak i ono to mu se ne svia (Hobsbawm, 1975: 17). Uprokos svom komunistikom opredeljenju, Hobsbaum je bio dovoljno skeptian da bi istoriju sveo na sekularnu eshatologiju dramu iji je happy end predodreen gvozdenim zakonom istorijskog toka. On je svoj sintetiki prikaz istorijskog razvoja XIX veka pisao voen gramijevskom devizom o pesimizmu intelekta i optimizmu volje: usvojivi u mladosti veru u komunistiki rasplet

Odredivi problem transformacije ljudske vrste kao glavno pitanje istorije, Hobsbaum istrauje glavne mehanizme istorijske promene i moduse interakcije izmeu raznih aspekata (ekonomija, politika, porodica, kultura, senzibilitet, itd.) ljudskog ivota, da bi zakljuio: Oevidno je da su u Evropi XIX veka, koja je predstavljala moju glavnu oblast, sve te stvari determinisane trijumfom kapitalistike ekonomije ili se u svakom sluaju ne mogu analizirati bez uvianja sredinjeg znaaja te injenice (Hobsbaum, 2003: 81). ! U Evropi su se ve pojavile snage i ideje koje su predoavale smenjivanje pobednikog novog drutva. Sablast komunizma je ve pre 1848. godine kruila Evropom... Istorijski period koji je poeo sa stvaranjem prvog fabrikog sistema modernog sveta u Lankairu i Francuskom revolucijom 1789. godine, zavrio se izradnjom prve eleznike mree i objavljivanjem Komunistikog manifesta (Hobsbawm, 1962: 4)

171

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

svetsko-istorijske drame, on je taj rasplet smatrao otvorenom mogunou, a ne nu nou koja bi se a posteriori potvrivala u interpretaciji prolosti. Istina, u prvom delu svoje trilogije (1962) on je, pozivajui se na Marksovu maksimu da oveanstvo sebi postavlja samo one zadatke koje mo e reiti, jo optimistino tvrdio da je politika ekonomija dokazala da je kapitalizam stvorio sopstvene grobare, te da je pobeda izvesna jer su uslovi za nju stvoreni kapitalistikom transformacijom drutva (vid. Hobsbawm, 1962: 245). Krajem osamdesetih, u Dobu imperija, Hobsbaumovo vienje budunosti kapitalistike modernosti bilo je uzdr anije: Devetnaesti vek nas je nauio da se te nja ka savrenom drutvu ne ostvaruje po nekom unapred odreenom planu izgradnje ivota,... da se konani cilj traganja za savrenim drutvom ne sastoji u tome da se zaustavi istorija, ve da se otkriju nepoznate mogunosti svih ljudi na zemlji. U tom smislu, put ka utopiji, ka srei za ljudski rod, otvoren je za sve... Istorija nam vie ne daje, kako mnogi misle, vrste garancije da se oveanstvo kree ka Obeanoj zemlji, bez obzira kakva bi ona bila. Jo je manje garancija da e oveanstvo stii do nje. Sve se mo e dogoditi (Hobsbawm, 1987: 340). Ipak, to sve za Hobsbauma dugo je obuhvatalo i Obeanu zemlju koju je, kao berlinski gimnazijalac u vreme sloma Vajmarske Nemake, video s onu stranu bur oaske civilizacije na Istoku, u zemlji Oktobarske revolucije ". Stoga je njegova istorija XIX veka, uz sav skepticizam #, protkana izvesnim optimizmom koji, oslanjajui se na stav o istoriji kao delu ljudi, ostavljala otvorenom mogunost evolucije savremenog drutva u smeru koji je on oekivao i pri eljkivao od davnih mladalakih dana. Na kraju XX veka, nakon sloma komunizma, njegov optimizam je ustuknuo pod udarom stvarnosti: Nekada

Ti meseci u Berlinu, nainili su od mene doivotnog komunistu, ili makar oveka iji bi ivot izgubio svoj karakter i znaaj bez tog politikog projekta... San o Oktobarskoj revoluciji je jo negde u meni, kao to dilitovani tekstovi ekaju da ih neki ekspert povrati, negde na kompjuterskim hard diskovima. Ja sam napustio, ne, odbacio sam taj san, ali on nije izbrisan. Do dana dananjeg, primeujem da se ophodim prema uspomeni i tradiciji SSSR-a sa popustljivou i nenou koje ne oseam za komunistiku Kinu, jer pripadam generaciji za koju je Oktobarska revolucija predstavljala nadu za svet, onako kao to Kina nikada nije (Hobsbaum, 2005: 59). # Osvrui se na krizu kapitalizma krajem sedmdesetih godina Hobsbaum je priznao da uopte nemamo jasno niti opteprihvaeno vienje kako ta kriza moe dovesti do socijalistike transformacije, a da budemo iskreni, niti stvarnu veru da e ona to uiniti (Hobsbawm, 1979:138).
"

MILAN SUBOTI
172

se Hobsbaum salagao sa maksimom da stvari izgledaju mranije pre svitanja, sada on zastupa maksimu da su stvari tamnije pre nego to postanu totalno crne (Knutsen, 2002: 121).

3.
Hobsbaumovo ivotno delo posveeno je istra ivanju epohe koja poinje padom Bastilje i zavrava Sarajevom 1914. godine, tumaenju doba ekonomskog progresa i graanske politike koje je potonulo u krvavom sumraku Prvog svetskog rata $. Stanovite sa koga je on interpretirao tu epohu bilo je njen izdanak marksizam teorija koja je, kako se inilo, svoju istinsku praktinu potvrdu dobila Oktobra 1917. godine. Za vrnjaka Revolucije i svedoka poetka nemake katastrofe usvajanje marksistike teorije bilo je nerazdvojivo povezano sa politikim opredeljenjem za komunistiki pokret: Kako to potpuno jasno pokazuju Interesantna vremena, Hobsbaum-istoriar poivao je na Hobsbaumu-komunisti. Njegova politika davala mu je inspiraciju i intelektualni okvir... Svetski komunistiki pokret i Hobsbaumova vezanost za njega bili su, sasvim doslovno, preduslov njegove istorije (Cronin, 2003: 221). On je princip jedinstva teorije i prakse prihvatao doslovno i trajno biti marksista u teoriji nu no je znailo biti komunista u politici, kao i obrnutno. Odr avati ovaj identitet teorijskog i politikog nije bio lak poduhvat, ali Hobsbaum nije odustao od njega sve dok je postojao objekt njegove politike lojalnosti svetski komunistiki pokret i KP Velike Britanije. O tekoama ouvanja identiteta profesora-marksiste i komuniste u politikim i ideolokim lomovima XX veka svedoi Hobsbaumova autobiografija u kojoj on pokuava da objasni svoju do ivotnu lojalnost ne samo ideji, ve i stvarnosti sovjetskog komunizma. Pojednostavljeno, svoj izbor obrazlo io je kao izbor izmeu dva zla jednog koji vodi bolu gubitka vere i drugog koji rezultuje bolom usled prianjanja uz nju (vid. Hobsbaum, 2005: 192). Izabravi drugu mogunost, Hobsbaum je nastojao da

Ova civilizacija je bila kapitalistika po svojoj privredi, liberalna po svojoj ustavnoj i pravnoj strukturi; buroaska po liku za nju karakteristine hegemonistike klase; likovala je zbog svog napretka, nauke, znanja i obrazovanja, materijalnog i moralnog progresa; i bila je duboko ubeena u sredinje mesto Evrope, rodnog mesta revolucija u naukama, umetnostima, kulturi i industriji, iji su vojnici osvojili i potinili vei deo sveta u koji je prodrla njena privreda... i ije su glavne drave formirale sistem svetske politike (Hobsbaum, 2002: 1213)
$

173

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

postupnim povlaenjem iz neposredne partijsko-politike aktivnosti % proiri prostor akademskog delovanja istoriara-marksiste koji, uprkos svemu, nastavlja da se javno deklarie kao komunista. Paradoksalno, Hladni rat mu je psiholoki olakao ostanak u Partiji jer je krstaki antikomunizam Zapada uneo u politiko polje element manihejske podele i ukinuo mogunost nekog treeg puta. Naputanje Partije liilo mu je na promenu tabora zarad napretka u akademskoj karijeri &; ostanak mu je pothranjivao samopotovanje i davao status nekomformiste koji nije bio lien izvesnog romantiarskog oreola. Istina, dobitak na jednoj strani, bio je praen gubitkom na drugoj nezavisnost u odnosu spram neposrednog socijalno-politikog i ideolokog okru enja plaana je potpunom zavisnou od svetskog komunistikog pokreta kojim je upravljala Moskva '. Nalije romantine slike pobunjenika predstavljalo je disciplinovano, bespogovorno podreivanje autoritetu prve zemlje socijalizma, autoritetu koji je, zahtevajui potpunu predanost, nadilazio sferu politike!. Sveobuhvatnost komunistike ideologije, kao i esti dramatini zaokreti partijske politike, ote avale su poziciju komunista-intelektualaca primoravajui ih da esto prihvataju ulogu sofista u slu bi autoriteta. injenica da taj autoritet nije, kao u sluaju njihovih kolega u zemljama realnog socijalizma, odluivao o
% U praksi sam se reciklirao od militanta do simpatizera, ili saputnika, ili, da se izrazim na drugi nain, od stvarnog lanstva u britanskoj Komunistikoj partiji do duhovnog lanstva u italijanskoj, koja je mnogo bolje odgovarala mojim idejama o komunizmu (Italijanska KP mi je uzvraala simpatije) (Hobsbaum, 2005: 201). & U jednom nastupu na seminaru Univerziteta u Kaliforniji (UCLA) Hobsbaum osim starosti, (Onima od nas koji pripadaju posebnoj generaciji veoma, veoma je teko da odbace tu ideju ona je bila deo naih ivota), navodi dva razloga za svoj doivotni komunizam. Prvi je jednostavna injenica da nije mogao da postane eks-komunista poput mnogih koji su mislili da je jedini nain da izau na kraj sa palim Bogom taj da ga pretvore u Satanu. Drugi je bio obian ponos naputanje Komunistike partije mu se inio kao ustupak za napredovanje u karijeri (vid. UCLA, 2004). ' Hobsbaum to eksplicitno priznaje: Prihvatali smo apsolutnu obavezu da sledimo liniju koju nam je predlagala, ak i kada se nismo slagali sa njom, mada smo ulagali herojske napore da ubedimo sebe u intelektualnu i politiku korektnostte linije, da bi je branilikao to se od nas oekivalo... Radili smo ta nam je bilo nareeno... Ali ta god da je Partija naredila, mi bi smo posluali (Hobsbaum, 2005: 124125). ! Tako su, na primer, vodei biolozi i genetiari sa Kembrida lanovi KP bili obavezni da usvoje i brane Lisenkovu teoriju, uprkos jasnom uvidu u njenu apsurdnost!

MILAN SUBOTI
174

! Izmeu 1914. i ranijih devedesetih godina planeta je postajala sve vie jedinstvena operativna jedinica, to nije bila, niti je mogla biti 1914. godine. U stvari, planeta je danas u veini sluajeva primarna operativna jedinica... Taj svet vie nije evropocentrian (Hobsbaum, 2002: 19; 18).

175

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

njihovim ivotima olakavala im je polo aj, ali im nije ukidala nelagodu slu enja, niti ih je oslobaala od nu nost samocenzure: Ja sam priznaje Hobsbaum u sutini postao istoriar XIX veka jer sam ubrzo otkrio... da se, s obzirom na snagu pogleda Partije i Sovjeta na XX vek, ne mo e pisati ni o emu posle 1917. godine bez verovatnoe da ovek bude optu en kao politiki jeretik (Hobsbaum, 2005: 265). Reju, upravo politiki anga man komuniste i javnog intelektualca (public intellectual) onemoguavao je Hobsbaumu da se kao istoriar bavi dvadesetim vekom polazni princip jedinstva teorije i prakse vodio je, na taj nain, suspenziji teorije pred obavezom politike lojalnosti istoriara-lana Partije. Imajui to u vidu, jasno je da neoekivano brza demonta a real-socijalistikih sistema 1989-1991. godine nije predstavljala samo biografsku, ve i profesionalnu vododelnicu u Hobsbaumovom ivotu. Oslobodivi se iluzija o mogunosti prevazila enja krize socijalizma, oktobra 1990. godine on je napisao poruku oprotaja od komunizma (Goodbye to All That): Ne posmatramo krizu jednog tipa pokreta, re ima i ekonomije, ve njegov kraj. Pokazalo se da nisu bili u pravu oni meu nama koji su u Oktobarskoj revoluciji videli vrata koja vode u budunost svetske istorije... (Hobsbawm, 1991: 117). Ovo suoavanje sa krajem komunistikog pokreta Hobsbaumu je, osim gorkog oseanja poraza, omoguilo istorijsku tematizaciju neposredne prolosti obele ene neuspenim socijalistikim eksperimentom. Osloboen ideoloke i politike lojalnosti Partiji i pokretu, on se sada mogao okrenuti savremenoj istoriji, zanatu istoriara XX veka koji nastoji da razume i objasni zato su stvari ispale kako su ispale, i kako su povezane zajedno (Hobsbaum, 2002: 1011). U nastojanju da odgovori na ova pitanja, Hobsbaum u Dobu ekstrema teorijski i metodoloki ne odstupa od pristupa koji je ranije koristio u istra ivanju dugog XIX veka: njegova istorija kratkog XX veka je sintetiki prikaz radikalnih (socijalnih, ekonomskih, politikih, kulturnih i demografskih) promena kroz koje, u ranije nezamislivom ubrzanju, prolazi globalno (svetsko) drutvo! dose ui kako pozitivne, tako i negativne ekstremne rezultate. Osnovna struk-

tura veka je trodelna on poinje kao doba katastrofa (19141945), nakon koga sledi iznenaujue zlatno doba (19471973) koje zavrava decenijama krize (19731991). Uz tezu i antitezu, ova trodelna struktura, za razliku od hegelijansko-marksistike sheme dijalektikog kretanja, ne zavrava sintezom u kojoj bi se na viem stupnju harmonizovale (prevazilazile) suprotnosti prethodnih perioda, ve silaznom putanjom odronom (Landslide) sa neizvesnim krajem. Zato, za razliku od Hobsbaumovih knjiga o XIX veku, Doba ekstrema ima narativnu strukturu tragedije! koja je uslovljena njegovom privr enou glavnom akteru dvadesetovekovnog istorijskog zapleta socijalizmu sovjetskog tipa. Ve u pogledu same hronologije, vek je skrojen po meri tog aktera: Zaista, nije sluajno da se istorija Kratkog dvadesetog veka... potpuno podudara sa ivotnim vekom dr ave roene u Oktobarskoj revoluciji (Hobsbaum, 2002: 48). Sadr inski, na njegovu dinamiku presudno je uticala binarna opozicija socijalizma i kapitalizma kategorija koje za Hobsbauma nisu puku diskurzivni konstrukti ve deskriptivni oznaitelji suprotstavljenih socijalnih i politikih realnosti iji je sukob sutinski odredio tok savremene istorije. Uprkos kritici hladnoratovske retorike Hobsbaum u prikazu istorijske scene XX veka i odreenju glavnih aktera u velikoj meri reprodukuje njenu podelu uloga, ali ne i njenu karakterizaciju glavnih likova. Istina, na toj pozornici, radnja se esto odvija u Treem svetu, ali koordinatni sistem neophodan za njeno razumevanje ipak je odreen sukobom dva sveta socijalizma i kapitalizma. U tom smislu, Doba ekstrema je Autobiografija dvadesetog veka (Therborn, 1995), jer je ivot tog veka reflektovan iznutra, pomou njegovih sopstvenih kategorija!!, a njegov kraj sagledan je sa razoa-

Doba ekstrema su, kao i mnoge druge Hobsbaumove knjige, pria o kapitalizmu. Ali, ovog puta, njegova pria ima narativnu strukturu tragedije... Opta argumentacija je jo organizovana prema marksistikim pravcima, ali narativna struktura se razlikuje od Hobsbaumovih ranijih, jednako marksistikih ali vie romantiarskih knjiga u kojima nema kraja bez nekog obeanja srenog zavretka. Zaista, njen trei deo Odron (Landslide) pokazuje kako se socijalizam raspao i propao. Hobsbaumova tragedija, dakle, ima tri dela... U knjievnoj teoriji koncept propasti je kljuna karakteristika traginog narativa. Tragini zaplet obavetava o borbi koja je herojska, ali bez obzira na to zavrava u propasti (Knutsen, 2002: 121). !! Svet koji se raspao u paramparad krajem osamdesetih godina bio je svet oblikovan uticajem Ruske revolucije 1917. godine. Mi smo svi bili obeleeni time, onoliko koliko smo navikli da razmiljamo o modernoj industrijskoj privredi u
!

MILAN SUBOTI
176

pojmovima binarne suprotnosti socijalizma i kapitalizma kao uzajamno iskljuujuim alternativama, od kojih je jedna poistoveivana sa privredama organizovanim po modelu SSSR-a, a druga sa svima ostalim. Sada bi trebalo da postane jasno da je ovo bila jedna proizvoljna i do izvesne mere vetaka konstrukcija, koja moe da se razume samo kao deo osobenog istorijskog konteksta. Pa ipak, ak i dok piem, nije lako sagledati, ak i u retrospektivi, druge principe klasifikacije koji su mogli da budu realniji... (Hobsbaum, 2002: 11). !" Komunizam je sada mrtav. SSSR i veina drava i drutava graena po njegovom modelu, deca Oktobarske revolucije 1917. godine koja nas je nadahnjivala, propali su tako potpuno, ostavljajui za sobom krajolik materijalnih i moralnih ruevina, da sada mora biti jasno da je neuspeh od poetka bio ugraen u taj poduhvat (Hobsbaum, 2005: 118).

177

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

renjem razumljivim iz perspektive izneverenih Hobsbaumovih (mladalakih) nada. To razoarenje sa eto je u lukavstvu istorije koje se oituje u paradoksu da su, na kraju, grobar i le zamenili uloge i mesta: Najtrajniji rezultat Oktobarske revolucije, iji je cilj bio globalno svrgavanje kapitalizma, bio je taj da je spasla svog protivnika i u ratu i u miru a to znai, tako to mu je pru ila podsticaj u vidu straha da se reformie posle Drugog svetskog rata, i tako to ga je uspostavljanjem popularnosti ekonomskog planiranja, opremila nekim od postupaka za njegovu reformu (Hobsbaum, 2002: 1314). Ako se slo imo sa Hobsbaumom da je XX vek ne samo hronoloki, ve i sutinski odreen (sovjetskim) socijalizmom, onda sasvim opravdano mo emo zakljuiti da su Oktobarska revolucije i kasniji razvitak sovjetskog drutva u samom sreditu njegovog Doba ekstrema. Nasuprot tome, sasvim neoekivano, uviamo da na istorijskoj sceni XX veka glavni akter nije u sreditu istoriareve pa nje, te da je njegova karakterizacija upadljivo redukovana i shematina. Kako umesno primeuje Omer Bartov: udno je da Hobsbaum nije mnogo rekao o stvarnosti sovjetskog ivota i boljevikoj diktaturi kao to bi se moglo oekivati, ne samo zbog njegove posveenosti komunizmu, ve i zbog nove mase dokumenata o SSSR koja je postala dostupna nakon to su se Lenjinovi unuci odrekli boljevizama (Bartov, 2003: 283284). itajui Hobsbaumovu istoriju XX veka nae razumevanje sovjetskog eksperimenta ne biva znaajno obogaeno boljevizam ostaje potovanja dostojna prometejska pobuna koja je, usled niza istorijskih okolnosti (ruska nerazvijenost, izostanak svetske revolucije, neprijateljstvo kapitalistikog okru enja...), od samog poetka bila osuena na neuspeh!". Ova retrospektivna ocena predstavlja inverziju Hobsbaumovog

polaznog uverenja o naunoj utemeljenosti konane pobede socijalizma kao vieg oblika drutvene i ekonomske organizacije ljudskog drutva, tj. njegove vere usvojene u dobu katastrofa da je marksizam pokazao naunim metodima izvesnost nae pobede (Hobsbaum, 2005: 126). Sada, kada je drama svetske istorije sukob socijalizma i kapitalizma razreena na neoekivani nain, postavlja se pitanje smisla itavog dvadesetovekovnog zapleta. Gledano unazad, mo emo relativizovati otrinu i dramatinost sukoba!#, a istoriju komunistikog pokreta reinterpretirati, s jedne strane, kao unutranji korektiv kapitalistikog razvoja, a s druge, kao glavnog pokretaa modernizacije agrarnih, tradicionalnih drutava. Prva, korektivna funkcija komunizma u drutvima razvijenog kapitalizma (teorijski predodreenih za rodno mesto istinske proleterske revolucije), oitovala se u njihovom preuzimanju ideja ekonomskog planiranja i izgradnji drutava socijalne brige (blagostanja) ideja koje su krizu kapitalizma usmerile ka zlatnom dobu XX veka. U tom smislu, pomenuto komunistiko spasavanje protivnika pretvorilo je Oktobar u lek koji ne ubija, ve lei preteu alternativu od koje se uilo i selektivno preuzimalo. U Drugom svetskom ratu kojim okonava doba katastrofa, ruski komunizam bukvalno je spasao kapitalistika zapadna drutva saveznitvom i odluujuom ulogom Crvene armije u pobedi nad nacizmom. Ono to hladnoratovske teorije totalitarizma vide kao taktiki, neprirodni savez komunizma i kapitalizma protiv faizma i nacizma, Hobsbaum ocenjuje, (ne samo kao politiki zagovornik ideje narodnog fronta ve i kao istoriar),!$ prirodnim izborom u kome naslednici racionalisti-

Hobsbaum upravo to ini kada tvrdi da boljevici nakon ranih dvadesetih vie nisu ozbiljno raunali na spasilaku svetsku revoluciju bez koje komunistiki projekat nije ni mogao biti istinski ostvaren u nerazvijenoj, agrarnoj Rusiji. Takoe, njegova ocena po kojoj je, uprkos retorici, Hladni rat bio period koegzistencije dva sistema koji je stabilizovao svetsku politiku umanjuje dramatinost borbe na ivot i smrt socijalistikog sveta i kapitalizma. !$ Ve pominjanu napetost izmeu Hobsbauma kao politiara i kao istoriara dobro ilustruje njegov odnos prema antifaistikom Narodnom frontu. Naime, u trenutku zaokreta politike Kominterne u jesen 1939. godine i naputanja strategije Narodnog fronta, Hobsbaum je, kao disciplinovan komunista, prihvatao novu politiku i Staljinov pakt sa Hitlerom: Ta linija po kojoj je rat prestao da bude antifaistiki u bilo kom smislu, a da su Britanija i Francuska podjednako loe kao nacistika Nemaka, nije imala ni emotivnog ni intelektualnog smisla. Naravno, prihvatili smo novu liniju... Nisam u stanju da rekonstruiem ta sam mislio u to vreme, ali dnevnik
!#

MILAN SUBOTI
178

kog univerzalizma Prosvetiteljstva i batinici Francuske revolucije stoje s jedne, a rasistiki zagovornici partikularizma i iracionalizma, s druge strane barikade. Reju, on teorije totalitarizma shvata kao ideoloke produkte Hladnog rata kojima se izjednaavanjem komunizma i faizma previaju njihovi sutinski razliiti i veoma odvojeni ideoloki koreni oni pripadaju razliitim, iako strukturalno konvergentnim vrstama, poput lastavica i slepih mieva (Hobsbawm, 1996: 117). Odbacujui totalitarnu paradigmu koja naglaava zajednike karakteristike (sovjetskog) komunizma i (nemakog) nacizma, Hobsbaum je sklon da, uprkos politikoj dihotomiji socijalizma i kapitalizma, oba sistema tumai kao dva lica jedinstvenog socijalnog procesa najdublje revolucije u drutvu od kamenog doba koja je okonala tu dugu eru u kojoj je prete na veina ljudske vrste ivela uzgajajui biljke i ivotinje (Hobsbaum, 2002: 20; 14). Iz te perspektive, komunistiki eksperiment bio je uspeni i na nerazvijene zemlje ogranieni, alternativni nekapitalistiki put razvoja koji je, u krajnjoj liniji, transformisao tradicionalno-agrarna u moderna, industrijska drutva. Ili, reima jednog od istoriara revizionistike (antitotalitarne) istorijske kole: Sovjetski re im razvijao se u svetskom i graanskom ratu, gladi i brutalnoj sili, da bi ostvario cilj koji je bur oazija ostvarila u XIX veku pretvaranje agrarnih ekonomija u industrijsko, urbano drutvo. To je ono to su komunistike vlade te ile (i obino uspevale) da uine bilo gde su dole na vlast (sa izuzetkom Kambod e). Ljudi su iskorenjeni, postali su mobilni, opismenjeni su, naueni su da upotrebljavljaju sapun i idu kod doktora, te da razumeju da njihov ivot i ivoti uopte mogu i treba da budu promenjeni, da je to progres umesto iskustva reprodukcije seoskog ivota (Suny, 2002: 304). Nasuprot usmerenosti totalitarne kole na politiku i ideologiju, Hobsbauma je koncept socijalne istorije i sovjetskom sluaju upuivao na istra ivanje drutvenih procesa ekonomskih odnosa i drutvene strukture, te izvoenje (politike i kulturne) nadgradnje iz ove materijalne baze reprodukcije drutvenog ivota. Kao i u sluaju istorije XIX veka, istorijski materijalizam poslu io je Hobsbaumu kao opti teorijski okvir objanjenja kako kapitalizma, tako i socijalizma XX veka.

koji sam vodio za vreme prvih nekoliko meseci sluenja vojske 1940. godine ini jasnim da nisam imao ograda prema novoj liniji (Hobsbaum, 2005: 148).
179

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

Istina, ovaj nedogmatski i neshematski (hobsbaumovski) istorijski materijalizam u interpretaciji sovjetskog iskustva bio je lien kljunih kategorija klase i klasne borbe. Dosledno primenjena istorijsko-materijalistika analiza vodila bi identifikaciji nove klase (ilas) ili nomenklature (Vislavski) kao kolektivnog vlasnika nad sredstvima za proizvodnju i, u krajnjoj liniji, ka tezi o izdanoj revoluciji (Trocki), ali Hobsbaumova lojalnost prema Partiji iskljuivala je taj pravac analize realnog socijalizma. Stoga je on izlaz naao u modernizacijskoj paradigmi u okviru koje je komunizam zasnovan na sovjetskom modelu postao prvenstveno program za pretvaranje zaostalih zemalja u one napredne (Hobsbaum, 2002: 285). To je bilo u saglasju sa revizionizmom dominantnim trendom anglosaksonske istoriografije ezdesetih i sedamdesetih godina prolog veka koji je u centar pa nje postavljao drutvene i ekonomske faktore, a istra ivanje re ima zamenio istra ivanjem drutvenih odnosa, pokuavajui da razvoj stvari u Sovjetskom Savezu objasni pre odozdo, kao rezultat drutvenih odnosa, a ne odozgo, tj. kao neto nametnuto od dr ave (Malia, 1991: 22). !% U sadr inskom pogledu Hobsbaumova tematizacija sovjetskog komunizma takoe se uklapa u glavni tok anglosaksonske revizionistike istoriografije. Naime, u objanjenju dva kljuna problema odreenju karaktera Oktobrske revolucije, te shvatanju odnosa (dis)kontinuiteta izmeu Lenjina i Staljina Hobsbaum sledi stavove kritiara teorije totalitarizma. Oktobarska revolucija za njega nije dr avni udar konspirativno organizovane partije koja je fokusirana na osvajenje i odr anje vlasti!&, ve istinska socijalna revolucija zamiljena i izvedena kao uvod u svetsku proletersku revoluciju.
!% Slinu karakterizaciju revizionizma daje i . Ficpatrik, jedna od glavnih predstavnica ovog istoriografskog pravca: Tokom sedamdesetih godina totalitarna kolaje kritikovana od takozvanih revizionistakoji su joj prebacivali vezu sa Hladnim ratom, tvrdnju o postojanju monolitne kontrole sa vrha i zanemarivanje socijalnih snaga. Mnogi revizionisti bili su, u stvari, socijalni istoriari iji je problem sa tradicionalnom sovjetologijom delimino nastao usled njihovih disciplinarnih razlika u odnosu na politikologe: zanat socijalnih istoriara je da istoriju sagledavaju odozdo, dok su politiki naunici i istoriari skloniji da se fokusiraju na centar vlasti, tj. da pristupaju odozgo.... (Fitzpatrick, 2007: 5758). !& Nasuprot hladnoratovskoj mitologiji koja Lenjina vidi u osnovi kao jednog organizatora dravnih udara, jedini pravi kapital koji su on i boljevici imali bila je sposobnost da prepoznaju ta mase ele; sposobnost da, kao to je i bilo, masom rukovode tako to su znali da je slede (Hobsbaum, 2002: 52).

MILAN SUBOTI
180

Sovjetski eksperiment nije bio planiran kao globalna alternativa kapitalizmu, ve kao odreeni skup odgovora na osobenu situaciju u jednoj ogromnoj i spektakularno zaostaloj zemlji, uz poseban i neponovljivi sticaj istorijskih okolnosti. Neuspeh revolucije u drugim zemljama je ostavio sam SSSR da se posveti izgradnji socijalizma u zemlji u kojoj, po optem konsenzusu marksista 1917. godine, ukljuujui i ruske, jednostavno nisu bili prisutni uslovi da se to uini (Hobsbaum, 2002: 374).
!'

181

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

Predvoeni dobro organizovanom partijom profesionalnih revolucionara, seljaci bez zemlje i vojnici u gubitnikom ratu, kao i obespravljeni narodi velike imperije, postali su nosioci univerzalne emancipacije, a Oktobar je shvaen kao detonator revolucionarne eksplozije u razvijenim kapitalistikim zemljama!'. Njen izostanak prinudio je Lenjina na povlaenje niza taktikih poteza prevashodno usmerenih na puko odr anje vlasti radnika i seljaka koje je predstavljala Partija, vlasti koja, po definiciji diktature proletarijata, nije imala nikakvih ogranienja. Ipak, prema Hobsbaumovom uverenju: Lenjin nije ni eleo da bude, niti je bio u poziciji diktatora, a tokom njegovog vostva boljevika partija je manje liila na vojniki tab, a vie na drutvo za beskrajne diskusije (Hobsbaum, 2002: 293). Ovo naglaavanje Lenjinove (unutarpartijske) demokratinosti Hobsbaumu je neophodno zbog kontrasta spram vladavine njegovog naslednika sina obuara pijanice, biveg bogoslova iz Gruzije, koji je postao autokrata Sovjetskog saveza pod imenom koje je sam izabrao, ovek od elika, tj. J. V. Staljina (Hobsbaum, 2002: 292). Ova uobiajena strategija razdvajanja lenjinistikog i staljinistikog boljevizma u ovom poslednjem vidi skretanje koje se mo e ispraviti povratkom lenjinistikim izvorima: Ako je sovjetski re im nastao kao izvorna narodna revolucija, onda je Staljin bio skretanje od lenjinistike norme i sistem je, stoga, posedovao kapacitet da se, uprkos privremenom skretanju u u as, vrati demokratskom i humanistikom socijalizmu... Poetkom ezdesetih godina anglo-amerika istoriografija u velikoj meri bila je... usresreena na traganje za odgovorima na sledea pitanja: Zato su stvari krenule pogreno? Kada se to desilo? Kako se to mo e popraviti? Ta istoriografija je ignorisala mogunost da to mogu biti pogrena pitanja da se nita nije desilo loe sa Revolucijom, ve pre da je ona sama, od samog poetka, jednostavno bila greka (Malia, 1991: 22). Ipak, Hobsbaum se samo delimino uklapa u naznaeni okvir revizionistike istoriografije jer je nakon Hruovljeve osude voe svetskog

proletarijata", kao lojalan lan KP, uporno odolevao iskuenju da u traganju za (socijalistikom) alternativom staljinizmu posegne za uzorima iz prolosti (Buharin, Trocki) ili savremenosti (poput Tita, ekog socijalizma sa ljudskim licem, nove levice, Kube...). Uveren da je organizacija, a ne doktrina bila glavni doprinos Lenjinovog boljevizma promeni sveta, on je dosledno izveo zakljuak da se izvan organizacije ne mo e ostati veran lenjinizmu (Hobsbaum, 2002: 351)." Sve druge leviarske opcije u njegovim oima bile su disidentske sekte ili, poput studetskog pokreta 1968, anarhoidni izlivi nezadovoljstva i nelagode u kulturi: Kakve god da su bile slabosti Sovjetskog saveza, samo postojanje ove zemlje je dokazivalo da je socijalizam neto vie od sna (Hobsbaum, 2005: 188). Veran mladalakom snu, Hobsbaum je sklon da slabosti prve zemlje socijalizma samo povrno spomene u svojoj sintetikoj interpretaciji dvadesetovekovne istorije. U autobiografiji on je svoj strogi sud o knji evnoj vrednosti romana svoje majke opravdavao stavom da ovek ne treba da se zavarava, ak i kada je re o ljudima ili stvarima do kojih mu je najvie u ivotu stalo (Hobsbaum, 2005: 45). Mo da se on zaista nije zavaravao kada je talenat svoje majke ocenjivao kao osrednji, ali u interpretaciji sovjetske istorije on svakako nije izbegao iskuenju preutkivanja strane cene sovjetskog eksperimenta. Samo ovlano pominjui rtve izgradnje socijalizma u jednoj zemlji," Hobsbaum istie da je Staljinov teror bio racio" Dvadeseti kongres KPSS (1425. februar 1956) je, po Hobsbaumovoj oceni, jedinstveni dogaaj u istoriji bilo kog velikog ideolokog ili politikog pokreta: Oktobarska revolucija je stvorila svetski komunistiki pokret, Dvadeseti kongres ga je unitio. Hruovljev referat on naziva beskompromisnom denucijacijom Staljina koja je unitila temelje globalne solidarnosti komunista sa Moskvom (Hobsbaum, 2005: 188189). Na drugom mestu on objanjava svoj ambivalentni stav prema Staljinu: Uasan paradoks sovjetske ere je u tome to su Staljin koga su iskusili sovjetski narodi i Staljin spolja vien kao oslobodilaka snaga jedan te isti. A on je bio oslobodilac bar delimino jednima zato to je bio tiranin drugima (Hobsbaum, 2003: 268). " Objanjavajui zato nakon 1956. godine nije, poput svojih kolega iz istoriarske grupe, napustio partiju, Hobsbaum navodi savet koji mu je dao biograf Trockog, Isak Dojer: ta god da uini, nemoj da napusti Komunistiku partiju. Ja sam pustio da me izbace1932. godine i od tada se kajem. Bez (lenjinistike) organizacije nemogue je menjati svet, a zadatak komunista bio je da menjaju svet, a ne samo da ga tumae (Hobsbaum, 2005: 189). " Dodajem bez komentara da je reeno kako je SSSR 1937. godine imao 164 miliona stanovnika, ili 16,7 miliona manje nego to su bile demografske prognoze Drugog petogodinjeg plana (19331938) (Hobsbaum, 2002: 296).

MILAN SUBOTI
182

"! Da bi bilo bolje da je Rusija izala demokratska iz revolucije je neto oko ega bi se veina ljudi sloila. Ali to je tvrenje o naim politikim idejama, a ne o istoriji... Godine 1917. Oktobar je sledio Februaru. Istorija mora da pone od onoga to se dogodilo. Ostalo je ista spekulacija (Hobsbaum, 2003: 265).

183

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

nalno instrumentalizovana taktika koja se, post festum, mo e interpretirati iz perspektive njegovih visokih postignua industrijalizacije jedne zaostale zemlje, masovnog opismenjavanja i urbanizacije njenih stanovnika, te uloge koja je ta zemlja imala u pobedi nad faizmom i u procesu dekolonizacije sveta. Upravo iz ove istorijsko-materijalistike (modernizacijske) paradigme, a ne iz puke autorove pristrasnosti, mogu se objasniti slepe mrlje Hobsbuamove tematizacije sovjetskog komunistikog iskustva. Zakasneli uvid u utopijsku prirodu boljevikog cilja (neuspeh koji je od poetka bio ugraen u taj poduhvat) ne mora biti praen njegovim odbacivanjem i osudom, ve isticanjem nenameravanih (modernizacijskih) posledica njegove realizacije gubitak na jednoj strani biva, na taj nain, uravnote en dobitkom na drugoj. Pitanje o mogunosti postizanja krajnjih rezultata sovjetske modernizacije drugim sredstvima (npr. kapitalistikim razvojem carske Rusije) uz manje rtava, mo e biti odbaeno kao spekulativno, protivinjenino nagaanje koje ne mo e biti predmet razmatranja istoriara"!. Ogranien na injenice (ono to se dogodilo), istoriar i kada zanatski korektno kontrolie svoju pristrasnost, ipak selektuje i interpretira te injenice u zavisnosti od sopstvenih opte-teorijskih i svetonazorskih uverenja; njegova rekonstrukcija prolosti je, po definiciji, parcijalna, podlo na promenama i u trajnom dijalokom odnosu sa drugim, altrernativnim verzijama. U tom pogledu, Hobsbaum nije nikakav izuzetak, pa kritiari koje poinju i zavravaju sa isticanjem njegovih ideolokih (komunistikih) opredeljenja kao kljunog faktora distorzije njegove slike XX veka suvie pojednostavljuju problem koji je lociran u drugoj ravni u teorijskim kapacitetima i ogranienjima istorijsko-materijalistike paradigme primenjene na istoriju komunizma. Naime, osnovno pitanje je da li Hobsbaumova socijalna istorija, koja je svoju plodnost potvrdila u njegovim analizama istorije kapitalizma, mo e biti uspeno koriena u razumevanju i interpretaciji epohe komunizma. Posmatrano iz materijalistike perspektive, sovjetska istorija je titanski poduhvat socio-ekonomskog razvoja na osnovu koga je meunarodni polo aj prve zemlje

socijalizma i njena uloga u svetskoj istoriji radikalno promenjena. Ali, to je samo jedna strana prie o boljevizmu drugu ne moemo razumeti bez uvida u ideokratsku prirodu tog re ima koja, nasuprot marksistikoj shemi o odnosu baze i nadgradnje, komunistiku ideologiju (olienu u Partiji i Voi) pretvara u glavnog inioca istorijske dinamike. Univerzalnost velikih nada te ideologije koje su okonane krahom, uz bezbrojne rtve polo ene u eksperimentu njenog ostvarenja, ine tragini zaplet sovjetske istorije koji gotovo izmie iz vidokruga Erika Hobsbauma. Zato se na njega mo e primeniti kritika opaska Martina Malije prema kojoj revizionizam, nerazumevajui kljunu ulogu ideje komunizma, istoriju Rusije XX veka predstavlja kao sovjetskog Hamleta, ali bez princa, pa stoga i bez tragedije (Malia, 1994: 12). Hobsbaumovim redukovanjem boljevizma na orue modernizacije tragedija se svodi na Kolumbovu greku kojom je, umesto oekivanog i eljenog ostvarenja komunizama, stvorena mona dr ava i industrijski razvijeno sovjetsko drutvo. Ali, ova greka ne amnestira istorijske aktere koji su se otisnuli u potragu za komunizmom, niti potire seanje na rtve i sve tegobe tog putovanja. U protivnom, istorija (pisana velikim slovom) dobija svoj teleoloki smisao, a izreka da se omlet ne pravi bez razbijenih jaja postaje njeno opravdanje. U tematizaciji sovjetske istorije Hobsbaum podle e upravo tom iskuenju, pa Toni D ad s pravom zakljuuje kako on, pravdavajui (komunistiku) prolost maksimom da Istorija ne plae za prosutim mlekom, u svom oduevljenju za socijalistiki omlet, potpuno previa milione slomljenih jaja u neobele enim grobovima od Vroclava do Vladivostoka (Judt, 2008: 124).

4.
Hobsbaum je decenijama prihvatao materijalistiku verziju hegelijanske ideje o kraju istorije po kojoj je komunistika budunost (carstvo slobode) okonanje dosadanje predistorije oveanstva i poetak istinske ljudske istorije. Njegova istorija XIX veka pisana je sa stanovita koje je nadahnuto ovim progresivistikim optimizmom: Utopija kroz progres bila je na sutinski nain utkana u ovaj vek. Prema Hobsbaumovom uverenju, Marks nije odbacivao utopijske ciljeve, ve samo utopijske nacrte, te je naunim metodama otkrio unutranje protivrenosti kapitalistike
MILAN SUBOTI
184

"" Marksizam je pokazao naunim metodama izvesnost nae pobede... (Hobsbaum, 2005: 126) "# Kada je pao Berlinski zid, jedan neoprezan Amerikanac je objavio kraj istorije, zato oklevam da upotrebim izraz koji je tako oigledno sumnjiv (Hobsbaum, 2008: 33). "$ Na ovu neoekivanu slinost izmeu Hobsbauma i Fukujame skree panju u svojoj marksistiki ortodoksnoj analizi Eliot: Ma koliko bili razliiti njihovi zakljuci i ocene, deklarisani marksista Hobsbaum ima neto zajedniko sa otvoreno atimarksistikim Fukujaminim esejom iz 1989. godine naime, poricanje bilo kakve intrinsino kontradiktorne logike kapitalistikog naina proizvodnje (Elliott, 2008: 85).

185

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

modernosti koje vode ostvarenju komunizma (Hobsbawm, 1987: 339)"". Samo dve godine nakon objavljivanja Hobsbaumovog Doba imperija, teza o kraju istorije dobila je sasvim drugaiju interpretaciju. U poznatom Fukujaminom lanku iz 1989. godine ona je oznaavala trijumf liberalne demokratije i tr ine privrede kao konano i univerzalno prihvaenih modela politikog i ekonomskog ivota nakon sloma realnog socijalizma. Izbegavajui pominjanje Fukujame"#, Hobsbaum se u osnovi slo io sa njegovom ocenom o kraju istorije, iako joj je dao drugi smisao: Sredinom prolog veka uli smo u fazu svetske istorije koja je dovela do kraja istoriju kakvu smo poznavali u poslednjih deset hiljada godina to znai od uvoenja nenomadske poljoprivrede (Hobsbaum, 2008: 33)"$. Okonanje veka obele enog komunizmom nije bilo znaajno samo po nestanku jednog drutvenog sistema, ve po tome to je oveanstvo uvelo u novo stanje u kojem je smisao i status istorijskog iskustva radikalno promenjen: Na kraju ovoga veka prvi put bilo je mogue videti kako izgleda svet u kome je prolost, ukljuujui prolost prisutnu u sadanjosti, izgubila svoju ulogu, u kome stare mape i karte koje su vodile ljudska bia kroz ivot i pojedinano i kolektivno, vie ne predstavljaju krajolik kroz koji se kreemo, ni more po kome brodimo. Svet u kome ne znamo kuda nas vodi putovanje, pa ak ni kuda treba da nas odvede (Hobsbaum, 2002: 20). Za razliku od Fukujame, Hobsbaum nije imao razloga da se raduje ovom, za njega neoekivanom, kraju istorije, pa je Doba ekstrema zavrio sumornim upozorenjem: Ako oveanstvo ima budunost koja se mo e spoznati, ona ne mo e biti produ avanje prolosti ili sadanjosti. Neemo uspeti ako pokuamo da izgradimo trei milenijum na toj osnovi. A cena ovog neuspeha, to e rei alternativa promeni drutva, je tama (Hobsbaum, 2002: 438). Imperativ pro-

mene je izveden iz Hobsbaumove dijagnoze silazne putanje (odrona) kojom se oveanstvo, nakon dvadesetovekovnog zlatnog doba, kree u pravcu sveopte varvarizacije. Stoga nestanak komunistike alternative mo emo tumaiti pre kao simptom nego kao uzrok krize oveanstva na poetku novog milenijuma. Uprkos tome, Hobsbaumove politike analize savremenosti esto sadr e izvesnu dozu nostalgije za dobrim, starim vremenima u kojima je, uprkos svim svojim nedostacima, komunistika alternativa bila otelotvorena u zemljama realnog socijalizma: Svet bi mogao ipak da se kaje to se, suoen sa alternativom Roze Luksenburg izmeu socijalizma i varvarstva, odluio protiv socijalizma (Hobsbaum, 2005: 256). Istovremeno, Hobsbaumova svest o kraju istorije i poetku nove (postkomunistikog) epohe u kojoj nam stari kompasi ne poma u u orijentaciji, a nasleeni vokabular i konceptualni aparat ne omoguavaju razumevanje stvarnosti, ini ove njegove zakljuke o socijalizmu ili varvarstvu anahronim. Jer, on sam je u kritici Fireove Prolosti jedne iluzije istakao da nakon 1989. godine, koja jasno oznaava kraj jedne itave istorijske ere, svaka istorija naeg vremena koja se nada da e pre iveti u narednom veku mora poeti naporom udaljavanja od ideolokih i politikih bojnih polja te ere (Hobsbawm, 1996: 125). Ako prihvatimo ocenu da (antikomunistike) strasti deformiu Fireovu rekonstrukciju prolosti, onda se moemo pitati da li to isto ne ine i Hobsbaumova politika i ideoloka uverenja formirana pod uticajem borbi voenih davnih tridesetih godina XX veka. U krajnjoj liniji, nae razumevanje savremenosti i naa sposobnost predvianja budunosti dovedeni su u pitanje upravo tezom o kraju istorije ozbiljno shvaena, tvrdnja o novoj eri u kojoj ivimo zahteva jeziku i teorijsku invenciju koja se ne oslanja na reprodukciju nasleenih meta-naracija. U tom smislu, ni Hobsbaumov marksizam, kao ni neiji liberalizam (sa raprodukcijom dihotomije komunizma i kapitalizma), teko mo e poslu iti kao usmeravajui i objedinjavajui okvir razumevanja savremenosti. Novo (postmoderno) stanje zahtevalo bi naputanje i dekonstrukciju zateenih modela miljenja i delanja, programsko odricanje od pretenzija na razumevanje zakona istorijskog toka, kao i napora da se na njega utie polazei od vrstih i univerzalnih normativnih pretpostavki. Kretanje u tom pravcu, upozorava Hobsbaum,

MILAN SUBOTI
186

"% Poglavlja moje knjige su mali doprinos nunom zadatku da se rashladi usijani vazduh primenom pameti i zdravog razuma, a da se ostane vrsto predan vlasti za ljude sve ljude, bogate i siromane, glupe i pametne, obavetene i neobavetene i to uz dogovor s njima i uz njihov pristanak (Hobsbaum, 2008:11). "& Stoga: Ne udi to su (tadanji M. S.) posmatrai ekonomski svet smatrali ne samo jedinstvenim kompleksom, ve jednom celinom u kojoj je svaki deo osetljiv na ono to se dogaa bilo gde, celinom u kojoj se novac, roba i ljudi, uz pomo moderne tehnologije, lako i sve bre kreu podstaknuti neodoljivim stimulansima ponude i potranje, profita i gubitka (Hobsbawm, 1975: 82).

187

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

vodi nas u umu postmodernizma iz koje nema izlaza. Odbacujui postmodernistiku modu koja destruie tradicionalno shvaene zadatke istorije i socijalne teorije, Hobsbaum reafirmie prosvetiteljska naela racionalnosti i kritike: Verujem da jedna od malog broja stvari koje stoje izmeu nas i sve br eg silaska u mrak jeste skup vrednosti nasleenih od Prosvetiteljstva osamnaestog veka (Hobsbaum, 203: 271). Ipak, u odnosu na svoje ranije pokuaje otkrivanja zakona istorijske dinamike, on se sada zadovoljava mnogo skromnijim ciljem primenom pameti i zdravog razuma (jasnog i obavetenog miljenja) koja bi trebalo da rashladi usijani vazduh ideologizovanih debata o novom milenijumu"%. Kao istoriar, on to ini ukazivanjem na iru istorijsku perspektivu koja relativizuje poetnu tvrdnju o radikalno novoj istorijskoj epohi u kojoj ivimo nakon okonanja kratkog XX veka. Tematizujui u poslednjoj knjizi savremene probleme rata i mira, terorizma, nacionalizama, imperija i imperijalizma, te liberalne demokratije, Hobsbaum ne porie novu konfiguraciju i meuzavisnost ovih fenomena, ali ih ipak istorijski situira unutar procesa dugog trajanja (longue dure) kapitalistike modernosti. Navedena tvrdnja mo e biti ilustrovana primerom kljune kategorije savremenosti globalizacije kao starog fenomena koji u savremenosti samo dobija nove i radikalno izra ene karakteristike. Naime, ve u herojskom doba kapitala (19481975) svet je razvojem industrije i komunikacija sve vie postajao jedinstvena celina, ne samo u geografskom, ve i u ekonomskom i politikom smislu: U tom periodu industrijski kapitalizam postao je istinska svetska ekonomija, pa je stoga Zemaljska kugla od pukog geografskog izraza preobra ena u oznaku za realitet neprekidne aktivnosti. Istorija je od tada postala svetska istorija (Hobsbawm, 1975: 63)"&. Ipak, savremena te nja ka svetu kao jedinstvenom elementu meusobno

MILAN SUBOTI

povezanih aktivnosti koje nisu sputane lokalnim granicama dovodi do rezultata koji spektakularno nadmauju devetnaestovekovne poetke globalizacije (Hobsbaum, 2008: 8). Kljuna razlika ranije teko zamisliv stepen kulturne standardizacije sveta mo e biti pripisana tehnolokoj revoluciji, logici i irenju savremenih sredstava komunikacije. Uz kulturne, splet ekonomskih, socijalnih, ekolokih i politikih posledica globalizacije dovode celokupno oveanstvo u stanje za koje teko nalazimo presedane u istoriji. Ipak, da bismo razumeli to stanje i predvideli osnovne tendencije razvoja, primorani smo da se slu imo konceptima i teorijskim nasleem prolosti. Primer za to je obnova jezika u kome imperija predstavlja jednu od kljunih kategorija, tj. korienje starog koncepta imperijalne vladavine u objanjenju (opravdanju ili kritici) hegemonije Amerike u svetskoj politici. Obnova imperijalnog diskursa u politiki korektnoj formi (garanta globalnog mira i stabilnosti, irenja demokratije i humanitarnih intervencija), prema Hobsbaumovom uverenju, gubi iz vida injenicu da su imperije prolosti imali ograniene, a ne globalne ciljeve"', te da istorijski, imperije nisu stvarale mir i stabilnost u svetu oko sebe kao razliitom od njihovih vlastitih teritorija (Hobsbaum, 2008: 44). Granicu ambicija za dominacijom neke od modernih imperija predstavljale su suprotstavljene ambicije i interesi drugih imperija i velikih sila (sistem meunarodne politike), pa je svaki Rim trebao svoju Kartaginu. Raspadom Sovjetskog saveza Vaington je izgubio svoju Kartaginu, a nasuprot oekivanjima optimista, svet je uao u novi vek politike nestabilnosti, krize meunarodnog sistema moi, brojnih ratnih sukoba, teroristikih napada i humanitarnih katastrofa. Pobednika super-sila, dilemu izbora izmeu sopstvene izolacionistike i mesijanske tradicije razreila je u korist ove druge, upustivi se u solo predstavu svetske supremacije. Ratom protiv terorizma (legitimisanim 11. septembrom) i projektom oru anog irenja demokratije Sjedinjene Dr ave su na sebe preuzele odgovornost za dugorone i globalne posledice svoje (nove) imperijalne politike.

Poredei Britansku imperiju (Pax Britannica) sa savremenim SAD (Pax Americana), Hobsbaum istie: Britanija je osvojila i vladala veim delom Zemljine kugle i njegovim stanovnitvom nego to je to uinila, niti je mogue da uini, bilo koja druga drava, ali je znala da ne vlada i da ne moe da vlada svetom, pa to nije ni pokuavala (Hobsbaum, 2008: 72).
"'

188

Hobsbaum priznaje da ne razume krajnje svrhe te politike: Strategije koje u zadnje vreme preovladavaju u Vaingtonu izgledaju svima sa strane tako besmisleno, da je teko shvatiti ta im je stvarna namera... (Hobsbaum, 2008: 152). Neumoran u kritici te politike, on skicira sumornu sliku poetka novog milenijuma, apelujui na razum u dobu koje je poelo nerazumno i teei se starom mudrou o prolaznosti svih zemaljskih carstava. U zakljuku Predgovora novom izdanju Komunistikog manifesta (1998) Hobsbaum podsea da njegovi autori nisu iskljuivali optu propast kao alternativu revolucionarne rekonstrukcije drutva do koje dovodi kapitalistiki razvoj, te se iznova poziva na Rozu Luksemburg i izbor izmeu socijalizma i varvarstva (Hobsbawm, 1998: 2829). Dilema, po njemu, ostaje i dalje otvorena, a nezavisno od toga da li bi se slo ili sa opcijama koje on nudi, mnogi itaoci starog istoriara dele njegovo vienje situacije u kojoj se danas nalazimo: Suoavamo se sa treim milenijumom poput apokrifnog Irca koji je, kada ga je neko upitao za put do Balinahina, razmislio i rekao: Da sam ja na vaem mestu, ne bih krenuo odavde (Hobsbaum, 2008: 112).

Literatura

Bartov, Omer. (2002): Extreme Opinions Kritika: Explorations in Russian and Eurasian History, 3(2): 281302. Birkbeck Magazine (2007): Living History. John Crace of The Guardian interviewedProfessorEric Hobsbawmto markhis 90th birthday and his five years as Birkbecks President, Issue 22 (Internet dokument: http://www. bbk.ac.uk/about_us/publications/bbk/bbk22/history) Cronin, James E. (2003): Memoir, Social History and Commitment: Eric Hobsbawms Interesting Times, Journal of Social History, Volume: 37. Issue: 1: 219231. Elliott, Gregory. (2008): Ends in Sight: Marx/Fukuyama/Hobsbawm/Anderson, London: Pluto Press. Fitzpatrick, Sheila (2007): The Soviet Union in the twenty-first century, Journal of European Studies, Vol. 37, No. 1: 5171. Hill, Cristopher; Hilton, R. H; Hobsbawm, E. J. (1983): Past and Present. Origins and Early Years, Past and Present, No. 100 (Avgust), pp. 314. Hobsbaum, Erik. (1996): Nacije i nacionalizam od 1780. Program, mit, stvarnost, Beograd: Filip Vinji (prevod sa engleskog Svetlana Nikoli), str. 236

189

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

Hobsbaum,Erik. (2002): Doba ekstrema. Istorija Kratkog dvadesetog veka, 19141991. Beograd: Dereta (prevod sa engleskog Predrag J. Markovi), str. 456. Hobsbaum,Erik. (2003): O istoriji, Beograd: Otkrovenje (prevod sa engleskog Maan Bogdanovski), str. 331. Hobsbaum, Erik. (2005): Interesantna vremena. Jedan ivot u dvadesetom veku, Podgorica: CID, (prevod sa engleskog Predrag J. Markovi) str. 416. Hobsbaum, Erik. (2008): Globalizacija, demokratija i terorizam, Beograd: Arhipelag (prevod sa engleskog Risto Tubi), str. 169. Hobsbawm, Eric. (1962): The Age of Revolution: Europe 17891848, London: Weidenfeld and Nicolson. Hobsbawm,Eric. (1975): The Age of Capital 18471848, London: Weidenfeld and Nicolson. Hobsbawm,Eric. (1979): Intelektualci i radniki pokret, Kulturni radnik, Zagreb, God. 32, br. 5, str. 117139 (prevod sa engleskog Dobrila Vignjevi). Hobsbawm, Eric. (1987): The Age of Empire 18751914, London: Weidenfeld and Nicolson. Hobsbawm, Eric. (1990): Echoes of the Marseillaise: Two Centuries Look Back on the French Revolution, London and New York: Verso. Hobsbawm,Eric. (1991): Goodbye to All That in: Blackburn, Robin (ed),
After the Fall: The Failure of Communism and the Future of Socialism, London: Verso, pp. 115125. Hobsbawm,Eric. (1991): Out of the Ashes, in: Blackburn,Robin (ed), After the Fall: The Failure of Communismand the Future of Socialism,

London: Verso, pp. 315325. Hobsbawm,Eric. (1996): History and Illusion, New Left Review. No. 220, pp. 116125. Hobsbawm, Eric. (1998): Introduction in: Karl Marx and Friedrich Engels, The Communist Manifesto: A Modern Edition, London and New York: Verso, pp. 129. Hobsbawm,Eric. (2002): ALife in History, Past & Present, No. 177 (November), pp. 316. Hollander, Paul. (2003): A Man of Faith, National Interest, No. 72 (Summer), pp. 132137. Hunt, Tristram. (2002): Man of the Extreme Century (Interview with E. Hobsbawm) The Observer, Sunday September 22, 2002 (Internet dokument: (http://education.guardian.co.uk/higher/artsandhumanities/story/0,12241,797467,00.html)

MILAN SUBOTI
190

Judt, Tony. (2008): Erick Hobsbawm and the Romance of Communism, Reappraisals. Reflections on the Forgotten Twentieth Century, New York: The Penguin Press, pp. 116128. Knutsen, Torbjrn. (2002): Twentieth-Century Stories, Journal of Peace Reasearch, Vol. 39, No. 1, pp.119127. Kocka, Jrgen. (2003):"Losses, Gains and Opportunities: Social History Today", Journal of Social History, Vol. 27; No. 1, pp. 2128. Kocka, Jrgen. (2008): Returning to Social History?, History and Theory, No. 47 (October), pp. 421426. Kotkin, Stephen. (2003): Left Behind. Is Eric Hobsbawm History? New Yorker September 29,(www.newyorker.com/archive/2003/09/29/ 030929crbo_books) Kurth, James. (1995): If men were angels...: reflections on the world of Eric Hobsbawm, National Interest, No. 40, Summer, pp. 312. Lambert, Peter & Schofield, Phillipp, (editors), (2004): Making history: an introduction to the history and practices of discipline, London and New York: Routledge Malia, Martin (1991): The Hunt for the True October, Commentary, Vol. 94, No. 4 (October), pp. 2128. Malia, Martin. (1994): The Soviet Tragedy. A History of Socialism in Russia, 19171991, New York: Free Press. McInnes, Nail. (2001): A Long Goodbye and Erics Consoling Lies, National Interest, No. 64 (Summer), pp. 105114. Obelkevich, Jim. (2000): New Developments in History in the 1950s and 1960s ContemporaryBritish History, Vol. 14, No. 4 (Winter 2000), pp. 125142. Pipes, Richard. (2003): Redhaed (Review of Interesting Times), Commentary, Vol. 115, No. 4 (April), 6368. Pryce-Jones, David. (2001): Stalins Professor the Awful, Influential Career of E. J. Hobsbawm, National Review, Vol. 53, October 15, pp. 6768. Pryce-Jones,David. (2003): Eric Hobsbawm:lying to the credulous, New Criterion, Vol. 21, January, pp. 913. Renton, David. (2005): Studying Their Own Nation Without Insularity? The British Marxist Historians Reconsidered, Science and Society, Vol. 69, No. 4 (October), pp. 559579. Suny, Ronald Grigor. (2002): Obituary or Autopsy? Historians Look at Russia/USSR in the Short 20th Century, Kritika: Explorations in Russian and Eurasian History 3(2): 303319,Spring, pp. 303319.

191

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2009

UCLA (2004): Eric Hobsbawm Speaks on His New Memoir, UCLAs Center for European and Eurasian Studies, January 29, 2004 (Internet dokument: http://www.international.ucla.edu/article.asp?parentid=7315).

Milan Suboti

ERIC HOBSBAWM: A HISTORIAN IN SEARCH OF THE FUTURE

Summary
In this paper the author interpreted the historiographic span of work of Eric Hobsbawm, one of the most famous and most influential contemporary historians. Bearing in mind the extensiveness and complexity of this span of work, the author limited his analysis to two theoretical problems Hobsbawms view of the concept of social history and the exploration of the function of historical materialism in the emergence and realisation of this concept. In the authors opinion, Marxism served Hobsbawm as a productive theoretical standpoint in the thematisation of the history of the long 19th century, but it prevented him from understanding more fully the short 20th century (The

Age of Extremes). The basic reason for this lies in the fact

that the Soviet experiment which in essence defined the 20th century cannot be explained from the historical-materialistic perspective. It is precisely in the theoretical deficits of the Marxist theoretical paradigm, and not in Hobsbawms political bias, that the author identifies the basic cause for the weakness of his interpretation of the epoch of Communism. For this reason, in the final part of the paper the author formulated the thesis on the necessity of formulating a new theoretical framework and conceptual apparatus which would provide us not only with a better understanding of the past, but of the present and the future as well.

Key words: Hobsbawm, Social history, Marxism, Postmodernism, Communism, Historical knowledge

MILAN SUBOTI
192