Fotografije Vojislava M Jovanovia

priredili Milanka Todi i Dejan Ajdai; saradnici Radmilo Doni i Jasna ankovi

TAMPANO IZDANJE IZDAVA Univerzitetska biblioteka "Svetozar Markovi", Beograd GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK Ivan Gaanski PRIREDILI Milanka Todi i Dejan Ajdai SARADNICI Radmilo Doni i Jasna ankovi DIZAJN KATALOGA Slavimir Stojanovi PRIPREMA ZA TAMPU Slobodan Zlatkovi i Momilo Miloevi TAMPA Publikum 1997, 32 str. INTERNET IZDANJE Univerzitetska biblioteka Svetozar Markovi Tehnologije, izdavatvo i agencija Janus Beograd, 17 maj 2001 PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK Zoran Stefanovi LIKOVNO OBLIKOVANJE Marinko Lugonja VEBMASTERING I TEHNIKO UREIVANJE Milan Stoji DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA Nenad Petrovi KOREKTURA Saa ekari

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 929: 77 Jovanovi V. JOVANOVI, Vojislav Fotografije Vojislava Jovanovia: 1901-1941/ (Priredili Milanka Todi i Dejan Ajdai; saradnici Radmilo Doni, Jasna ankovi). - Beograd: Univerzitetska biblioteka "S. Markovi", 1997 (Beograd: Publikum). 32 str.: ilustr.; 22 cm Tira: 500. 77.047 (084.12) a) Jovanovi, Vojislav (1884-1968) fotografije - Albumi ID = 5354420

Milanka Todi: Osmeh na suncu, Laughing in the Sun, Fotografije Vojislava Jovanovia (19011941)

Radmilo Doni: Linosti na fotografijama Vojislava Jovanovia Dejan Ajdai: Fotografije Vojislava Jovanovia sa putovanja Stevan Jovii: Film o krunisanju kralja Petra I u Beogradu 1904. godine DODATAK: Vojislav M. Jovanovi, Seanje

Milanka Todi

OSMEH NA SUNCU, Laughing in the Sun

Fotografije Vojislava Jovanovia (1901-1941)

Ime Jovanovi, Vojislav M. (Beograd) pominje se u katalogu prve fotografske izlobe u Beogradu odrane 1901. godine. Katalog pod nazivom Spisak slika prve amaterske izlobe 20. V - 3. VI 1901. sadri imena izlagaa i nazive izloenih fotografija, a uz ime Vojislava Jovanovia navedena su dela: Iz Topidera, Jutro, Na razvalinama i Na reci, od katalokog broja 167. do 170. Izgubljeni su gotovo svi radovi sa ove izlobe, prve u istoriji srpske fotografije, a bilo ih je bezmalo hiljadu - 960 je poslednji kataloki broj - pa tako ni pomenuta dela Vojislava Jovanovia nisu sauvana. Ipak, na osnovu naziva izlaganih dela moe se zakljuiti da Jovanovi, sasvim mlad ljubitelj fotografije ve sa nepunih sedamnaest godina, poznaje i prihvata ideje piktorijalizma, odnosno, umetnike fotografije. On je izloio etiri pejzaa, a pejza u kome dominira atmosfera ranog jutra i timung idealizovanog iseka vene lepote prirode nezaobilazan je motiv umetnike fotografije. I dve prvonagraene fotografije na ovoj gospoa ivanovi izlobi pejzai Marka Nikolia, Motiv sa Topiderske reke I i II, tipina su dela poetike piktorijalizma ili umetnike fotografije, pokreta koji stupa na scenu oko 1890. godine, a iroko je prihvaen i meu fotografima amaterima u Srbiji na prelomu dvaju vekova[1]. iri za dodelu nagrada ili kako ga tadanja tampa naziva, ocenjivaki sud, prve amaterske izlobe fotografija inili su ugledni profesori i umetnici: Mihailo Valtrovi, Andra Stevanovi, Beta Vukanovi i Marko Murat, a njihovo stanovite bilo je naklonjeno delima umetnike fotografije, to je mogue zapaziti naknadnim uvidom u podelu nagrada. Ve je reeno da su prvonagraena dela Marka Nikolia, sudei prema sauvanim reprodukcijama u Novoj Iskri, izraziti primeri poetike piktorijalizma, ali u nita manjoj meri to je i Starost Vojislava Stevanovia, drugonagraena fotografija, takoe reprodukovana u Novoj Iskri - moemo, dakle, s dosta samopouzdanja zakljuiti da su i ostale nagrade i pohvalnice bile u skladu s uoenom naklonou ovog ocenjivakog suda. Poto je i Vojislav Jovanovi jedan od etvorice pohvaljenih autora na prvoj amaterskoj izlobi fotografija 1901. godine u Beogradu, onda bi to moglo govoriti u prilog nae pretpostavke da je on ve tada prihvatio koncepciju umetnike fotografije[2]. Portret Ane Lozani, svoje stare bake, Vojislav Jovanovi je napravio 1902. godine, a to je njegovo najstarije sauvano fotografsko delo. Fotografija malog formata kairana je na vei karton, pa na prvi pogled podsea na fotografije nastale u profesionalnim fotografskim ateljeima, ali svojom strukturom i estetikom ovaj portret Ane Lozani pripada amaterskoj, umetnikoj fotografiji. U

centru kompozicije je glava starice s izrazitim i dubokim linijama naboranog lica na kome sijaju dva tamna oka. Fotografija je graena na snanom kontrastu svetlo-tamnog gde iz velike mrane pozadine izranja samo osvetljeno lice. Ovaj rembrantovski efekat, toliko omiljen u poetici portreta umetnike fotografije oko 1900-te, potpomognut je jo i tehnikom obradom fotografije, njenim tamno smeim tonom. Ali ve pre samog ina snimanja Vojislav Jovanovi je imao jasnu viziju portreta svoje bake, a izraziti kontrast tamno-svetlog mogao je ostvariti uz pomo vetakog svetla koje se da kontrolisati. Plamenom jedne svee, koji se ogleda u oima portretisane, dobio je eljenu fragmentarnu osvetljenost i ekspresivnost lica, a sve izvan toga je ostalo u dubokoj tami. Ako smo i sumnjali da je 1901. godine Vojislav Jovanovi izloio fotografije graene u duhu umetnike fotografije, zahvaljujui sauvanom portretu Ane Lozani, koji nastaje samo godinu dana kasnije, potpuno je jasna njegova pripadnost irokom, internacionalnom pokretu piktorijalizma, ili umetnike fotografije, iji su veliki predstavnici od Roberta Demaija (Robert Demachy) u Francuskoj do Alfreda tiglica (Alfred Stiglitz) u Americi obeleili istoriju fotografskog medija izmeu 1890. i 1930. godine[3]. Potrebno je ovde ukazati na duboku i dugotrajnu privrenost Vojislava Jovanovia ovoj koncepciji fotografije za koju se opredelio ve na prvom javnom nastupu i ostao joj dosledan sve do 1931. godine. Koliko je on vrsto verovao da estetika piktorijalizma izraava prave vrednosti fotografske slike, svedoi njegova odluka da uveanje portreta Ane Lozani snimljenog 1902. izloi posle vie od dve decenije na fotografskoj izlobi odranoj 1929. godine u Beogradu[4]. Nije nam poznato ta je jo, pored pomenutog portreta, Vojislav Jovanovi izlagao na toj izlobi beogradskog Foto-kluba, ali sudei prema danas sauvanim fotografijama on je tada imao iza sebe jedan znaajan broj portreta i pejzaa nastalih tokom duge fotografske prakse koja je trajala vie od etvrtine veka. U prikazu izlobe beogradskog Foto-kluba Milan Bogdanovi ne pominje Vojislava Jovanovia, ali njegova opta ocena je da se amateri dre jo uvek starih i utvrenih ablona, a u pogledu izbora motiva mnogo je slatkoga tradicionalizma [5]. Bogdanovi poznaje programski vrlo iroko postavljena interesovanja ovog Foto-kluba, osnovanog 1928. godine, koji je propagirao ne samo umetniku amatersku fotografiju nego i svekoliku primenu fotografije u kulturnom ivotu[6]. Ali njemu je isto tako poznato da fotografija utoliko umetniki vie dobija ukoliko se udaljava od ablona isto slikarskih kombinacija, a umetnika fotografija je ba nastojala da se to vie, svojim izrazom, priblii slikarstvu. Zanimljivo je pratiti to postepeno odvajanje od tradicije slikarstva i sticanje saznanja o posebnoj prirodi fotografske slike u istoriji srpske fotografije, koje se moe ilustrovati upravo delom Vojislava Jovanovia. Dok je na prvoj amaterskoj izlobi opredeljenje za umetniku fotografiju oznaeno kao poeljno, podravano od ocenjivakog suda, a u javnosti isticano da su takvi radovi navodili posmatrae na pomisao da pred sobom i nemaju fotografije nego akvarele, etvrt veka kasnije, 1929. godine, od fotografije se trae sasvim nova svojstva. Ona treba da fiksira uda prirode u pokretima, linijama, u sukobu ili spoju svetlosti i senke, u perspektivnim ili povrinskim neoekivanostima[7], reju ona se upuuje da kao druge umetnosti moderne oblikuje vlastiti odnos izmeu objektivne stvarnosti i autonomne realnosti umetnikog dela[8]. Dakle, za svoja dela raena prema principima umetnike fotografije Vojislav Jovanovi je 1901. godine dobio pohvalnicu, on je tada uspean izlaga meu fotografima amaterima, da bi 1929, ostajui veran istoj koncepciji, bio u grupi nastavljaa tradicionalizma u srpskoj fotografiji. Fotografsko delo Vojislava Jovanovia nije sauvano u potpunosti, a sasvim nam je nepoznato u periodu izmeu 1902. i 1923. godine. Naime, to je vreme kada je on bio na studijama knjievnosti u inostranstvu, a po povratku u Beograd 1912. godine, radio je kao profesor na Beogradskom univerzitetu, kao i kratko vreme posle rata. U Prvom svetskom ratu bio je ef Presbiroa srpske vlade u Londonu i Vaingtonu. ini se da dve decenije nije negovao svoju mladiku naklonost prema fotografiji ili, moda su, u seobama izmeu Beograda, Lozane, Grenobla, Londona i Vaingtona, njegove fotografije izgubljene. Nekoliko presnimljenih i retuiranih portreta Miloja Jovanovia,

najmlaeg brata, koji je poginuo 1915. godine, on nije sam snimio, nastali su tek kasnije, izmeu 1923. i 1930. godine, kada je dao da mu se presnimi i izgubljena fotografija Ciganska erga, iz 1902. godine. Dakle, Vojislav Jovanovi, 1923. godine, posle duge pauze, nastavlja fotografska istraivanja tamo gde ih je i prekinuo 1902. godine. On ne menja ni svoja shvatanja - ostaje veran estetici piktorijalizma, jer ona jo uvek ivi u srpskim, kao i u evropskim tokovima amaterske fotografije. Zahvaljujui ovoj doslednosti i velikoj panji koju je pokazivao za svoja fotografska dela nastala izmeu 1923. i 1941. godine, sauvan je sasvim jedinstven i dragocen, mada ne i potpun, opus umetnike fotografije kod nas. Odmah treba naglasiti da i pored velikog broja amatera fotografa koji su delovali u srpskoj fotografiji prve polovine XX veka, broj sauvanih originalnih dela je neverovatno mali, a ta injenica nam mnogo govori o odnosu jednog drutva prema vlastitom kulturnom nasleu. Otuda danas fotografske slike Vojislava Jovanovia treba smatrati za jednu izuzetnu kolekciju amaterske fotografije koja je, pored dela kragujevakih fotografa amatera, meu najbolje sauvanim u itavoj istoriji srpske fotografije. Tokom intenzivnog fotografskog delovanja Vojislava Jovanovia izmeu 1923. i 1941. godine, nastali su radovi koji nam ukazuju na njegov put postepenog saznanja da je fotografija autonomni medij koji se moe upotrebiti kao sredstvo linog izraavanja i umetnike kreacije. Taj put vodi od portreta i pejzaa obraenih specijalnim, plemenitim, postupcima umetnike fotografije do neposrednih ulinih scena koje slikaju ivot u Lisabonu i na Maderi. Ali pre ovih primera umetnike fotografije, pojavljuju se, 1923. godine, tokom jednog zimovanja na Bledskom jezeru, uzbudljive fotografije o klizanju na ledu. Na nekim od njih je i sam Vojislav Jovanovi to govori da je po njegovim uputstvima neko drugi snimao pojedine scene klizanja. Ali sa negativa, staklenih ploa, sam je posle birao kadrove za uveanja, to jasno potvruje njegovu nameru da sauva ba ove jednostavne dokumentarne fotografije sa zimovanja. Fotografije na kojima se klizai i klizaice kreu po ledu vredne su panje jer svojim neposrednim pristupom istiu kvalitete dokumentarnosti i dinaminosti nasuprot estetici piktorijalizma koju on tada jo uvek Klizanje na Bledu, levo Vojislav M. ne naputa. Osim toga, fotografsko delo Vojislava Jovanovia Jovanovi izmeu 1923. i 1941. godine, poinje i zavrava se, kao prema nekom pozorinom scenariju, izmeu dva zimovanja na Bledu. Tokom prvog, 1923. godine, on je mlad ovek koji se zabavlja i pravi smene poze radi fotografisanja. U ovim spontanim fotografijama sa klizanja nastoji, tada, da sauva dinamiku pokreta i vlastitu ivotnu radost. Drugi put, pak, 1941. godine, jednostavno, bez osobitih stvaralakih ambicija, on pravi fotografije, uspomene, sa izgledima hotela i portretima prijatelja meu kojima je samo portret Miloa Crnjanskog na sankama, vredan panje. Posle ovih radova s poetka 1941. godine Vojislav Jovanovi se ili vie ne bavi fotografijom ili njegova kasnija dela, ako ih je uopte i bilo, nisu sauvana. Zahvaljujui panji i iskustvu jednog arhivara fotografska radionica Vojislava Jovanovia se moe danas, posle pola veka, dosta pouzdano rekonstruisati. On sam je snimao koristei staklene ploe ili filmove, a fotografije su mu izraivane u profesionalnim fotografskim ateljeima[9]. Na ovim radnim fotografijama Vojislav Jovanovi je pravio jo jednom selekciju vienog, odnosno, odabirao je kadar koji e biti uvean da bi ga kasnije posebno obraivao i tonirao pravei konanu fotografiju. Dakle, dvadesetih godina on nastavlja tipinu praksu fotografa amatera, poznatu jo od prvih Kodakovih foto-kamera koje su 1895. godine revolucionarno izmenile fotografsku sliku, jer fotograf amater nije morao sam da uestvuje u itavom procesu nastanka fotografije. Koliko u portretima toliko i u pejzaima, on je insistirao na krupnom planu nastojei da unutar okvira slike

centralni motiv zarobi svu panju posmatraa. Lice je za njega uvek centralni motiv u portretu, to nam je ve pokazao u ranoj fotografiji bake Ane Lozani.

Vojislav Jovanovi je snimao svoje poznanike sasvim nenametljivo, tokom razgovora, u etnjama ili kod kue, otuda njegovi portreti nose peat vienja u kome se traga za istinitim izrazom, za onom grimasom koja e otkriti pravi karakter portretisane linosti. Njegovi portreti prijatelja, i poznanika meu kojima su Bogdan Popovi, Ivo Andri, Stanislav Vinaver, Marko Risti, Rastko Petrovi, Petar Bingulac, Pjer Kriani, Velizar Nini, Branko i Divna Popovi, Ana Marinkovi, Ivanka Pavlovi i mnogi drugi, nastali na izmaku dvadesetih godina, upravo se po Stanislav Vinaver i Aleksandar tome i razlikuju od svih ostalih fotografija ovih velikih linosti Vukevi srpske kulture. Vojislav Jovanovi ih je konvencionalno komponovao, uvek je u centru smetena glava portretisanog, ali snimajui svoje modele iz razliitih uglova (anfas, profil, poluprofil) i u razliitim isecima vremena, a potom pravei vie kopija, on je tragao za razliitim aspektima jedne iste linosti. Posebno su u tom smislu izuzetna dela portreti Bogdana Popovia, Branka Popovia, Miloa Crnjanskog i Rastka Petrovia. Koliko su njegovi prijatelji i sami cenili posebnu lepotu tih neuobiajenih fotografija svedoi jedno sauvano pismo Rastka Petrovia iz 1930. godine. On se izmeu ostalog zahvaljuje Vojislavu Jovanoviu na poklonjenoj fotografskoj slici koja je ispala sasvim neverovatno lepo i kao prava rezbarija u metalu. Kada ne bi bilo bezono i indiskretno ja bih Vam podvukao sa koliko nestrpljenja oekujem jednu kopiju u veem formatu, jer znam koliko se vaa vetina tada razvije. G. Kasidolac mi sad prodaje jedan aparat t.j. - ustupio bi mi ga ljubazno, ali od kako sam video Vae slike, kakve jedino i vredi raditi, ne znam sa kakavom bih hrabrou smeo raditi drugaije [10]. Zapaanje Rastka Petrovia, velikog poznavaoca likovne umetnosti, da mu fotografija Vojislava Jovanovia, tonirana crveno, izgleda kao rezbarija u metalu odnosi se na jedan poseban postupak izrade fotografske slike kojim se na akvarelskom papiru uz pomo posebnih rastera dobijao plemeniti otisak. Poetika umetnike fotografije podrazumevala je specijalne, ponekad komplikovane, postupke, a Vojislav Jovanovi kao njen pravi predstavnik poznavao je i upranjavao neke od njih. Govorei o izlobi beogradskog Foto-kluba i Milan Bogdanovi je zapazio da se 1929. godine primeuje prilino odsustvo tzv. specijalnih umetnikih drukova. Ipak se istiu nekoliko odlinih brom-el otisaka. Meu sauvanim fotografijama Vojislava Jovanovia nema brom-uljanih otisaka, ali zato ima mnogih drugih postupaka: pretiska, kopiranja preko razliitih rastera, toniranja u crvene, Rastko Petrovi zelene, plave i sive tonove. Tonirani otisci su pravljeni na akvarel ili zrnastom papiru, a ne na konvencionalnom foto-papiru koji se industrijski proizvodi. Rastka Petrovia je, otuda, s pravom, vlastiti portret iz 1929. godine podseao pre na grafiku nego na fotografiju[11]. Iako je Vojislav Jovanovi, primenjujui plemenite postupke, sledio poetiku amaterske umetnike fotografije, krajem dvadesetih godina, kada su uglavnom i nastali svi sauvani portreti, on je zanemario neke njene tradicionalne zahteve. Tako se, na primer, u

Pjer Kriani

asopisu Fotografski pregled kae da je najvea greka amaterskog portreta pojava pejzaa u pozadini, jer nita sem linosti ne treba da privlai panju posmatraa. Amaterima se, zato, savetuje da upotrebljavaju potpuno crnu pozadinu platna ili makar da razapnu beli arav iza glave portretisanog[12]. Vojislav Jovanovi je snimao svoje portrete u prirodi ili u enterijeru i ostavljao je vidljive tragove ambijenta ponekad veto uklapajui te elemente u kompoziciju slike (Petar Bingulac, Vojislav Jovanovi iz sela Kotrae, Ivanka Pavlovi u enterijeru gde se dezen tapeta ponavlja na fotelji istiui dekorativnost slike). Neki njegovi portreti su nastali i na do tada neuobiajenim mestima: na kupalitu, portret Velimira Vemia i Pjera Kriania, na brodiu, Pola i Tatjana Foti, ili na klizanju, to nam ukazuje na jedan od puteva istraivakog traganja za istinom u fotografiji portreta. Muki portreti Vojislava Jovanovia, posmatrani u celini, donekle se razlikuju u odnosu na enske. U portretima Kupaica, Ciganka, Ivanka Pavlovi, Gospoica Proti i Gospoa ivanovi vidljiva je autorova namera da se, pored objektivne predstave o linosti, portret podvrgne jednoj likovnoj stilizaciji. Insistira se na lepoti crta lica, tajanstvenom ili zavodljivom osmehu, uz pojaavanje dekorativnih efekata, to je nesumnjiva posledica uticaja filmske i modne fotografije. Dekorativni trend art dekoa i glamur u portretnom slikarstvu dobro je poznat i evropskoj fotografiji tridesetih godina, a Hugo Erfurt (Hugo Erfurth), ili Jan Lauman (Jan Lauschmann) mogu se pomenuti kao neki od tipinih predstavnika. Ovaj tip portreta su prihvatili oni fotografi, koji su pokuali da, poput Vojislava Jovanovia, usklade ideje umetnike Ivanka Pavlovi fotografije i nove objektivnosti. Jo uvek su bili prisutni uzori slikarstva i plemeniti postupci koji su oblikovali estetiku fotografske slike, na jednoj strani, a na drugoj je, pak, bila nova objektivnost i namera da fotografija osvoji poziciju autonomnog vizuelnog jezika. Portreti, neprecizno datovani u tridesete godine ovoga veka, ukazuju na sticanje i primenu novih fotografskih saznanja do kojih Vojislav Jovanovi upravo tada dolazi. Promena koncepcije u njegovoj fotografskoj radionici - naputanje piktorijalizma i okretanje ka fotografiji ivota, ka istoj fotografiji, moe se, moda, preciznije uoiti u drugoj velikoj temi, u pejzau. Tonirani pejzai na kojima stada ovaca i krava mirno pasu pored Tamia i uikog mosta ili dvostruke slike u kojima se jata gusaka ogledaju na mirnoj povrini bare divni su primeri fotografske interpretacije pleneristikog i impresionistikog siea. Posebno treba ukazati na vanredno ista piktorijalistika reenja u pejzaima sela Ivanova na Tamiu. Postupci amaterske umetnike fotografije su, u estetskoj i tehnikoj ravni, dovedeni do savrenstva. timung mirne seoske ulice gde duge senke smenjuju prodori svetlosti, u jednom zamrznutom trenutku vremena, sauvala je fotografija Vojislava Jovanovia da bi sada, u drugom vremenu, kada opet iznova posmatramo tu fotografiju, razumeli dubinu njegovog poetskog oseanja koje ga je navelo da ulovi i spase od prolaznosti ba takvu sliku sveta. Istoj seriji i istoj 1929. godini pripada pejza sa drvoredom mladih stabala u cvetu koji je, kao i prethodna ulica, komponovan u blagoj dijagonali, ali na njemu sve treperi u dinaminoj igri svetlih i tamnih povrina. Upadljivo je odsustvo oveka u fotografijama prirode Vojislava Jovanovia. Ako je on i snimljen, u konanoj slici, prilikom naknadne selekcije kod uveavanja ili izrade plemenitog otiska, ovek-pastir ili prolaznik isecan je. Centralni motiv je, dakle, iskonska lepota prirode, a prirodna difuzna svetlost treba da naglasi panteistiki stav i impresionistike efekte melodramatinih izgleda. U pejzaima Vojislava Jovanovia nastalim do 1929. godine jasno se prepoznaju ideje piktorijalzma, odnosno, umetnike fotografije koja je isticala atmosferu snimljenog predela sa tonskom skalom blagih prelaza kao saten[13], a papir je hrapavom i zrnastom strukturom podvlaio likovni kvalitet dela, kao u pejzau s jablanovima, na primer.

Potpuno nov nain vienja prirode otkrivamo u fotografijama Vojislava Jovanovia nastalim posle 1930. godine. Danas je nemogue rekonstruisati kako je tada dolo do promena u njegovoj fotografskoj radionici, jer o njima sudimo samo na osnovu fragmentarno sauvanih originalnih dela. Isto tako, ne moemo znati ni koliko je on tridesetih godina poznavao nove pojave u fotografskoj slici, a posebno fotografsku reportau i novu fotografiju, kao i sve druge izraze modernizma u fotografiji. Videli smo kod portreta koji su nastali posle 1930. godine, kao Gospoica Proti, da Vojislav Jovanovi izraava pored smisla za dekorativnost i atraktivnost i novu sklonost za povratak stvarnosti. Njegova namera da fotografijom zabelei jedan odreeni iseak realnosti i obinog, svakodnevnog, ivota jasno se otkriva u seriji snimaka o selu Kotrae, koja je nastala na putu po Srbiji 1931. godine. On tada posmatra svet i ivot oko sebe na istinski nov nain - ne insistira kao pre na posebnoj atmosferi i harmoninoj kompoziciji koju e, kao uspomenu, sauvati u fotografskoj slici, nego s dubokim interesovanjem posmatra i belei ivot du puta koji ga vodi u posetu seoskoj porodici Jovanovi, mitskim korenima i verovatno svojim precima. Moda se povodom ovog putovanja moe govoriti i o dubljim, skrivenim i simbolinim, znaenjima, ali u odnosu na fotografiju, koja nas prvenstveno zanima, ono oznaava prekretnicu u stvaralatvu Vojislava Jovanovia. Na putu u Kotrae on naputa komplikovane postupke toniranja i izrade plemenitih otisaka i prihvata jednostavnu lepotu iste fotografije na papiru srebrnog-bromida. Vojislav Jovanovi bira motive naglaene dokumentarnosti, na fotografijama su seljaci koji teraju stoku ili ena s decom koja se umiva na reci, a to je doprinelo njegovoj anrovskoj otvorenosti prevaziena je oskudnost dotadanjeg interesovanja za portret i pejza. Pre puta u Kotrae on nije fotografisao seoski ivot, niti ivot na beogradskim ulicama, jer stvarnost, izvan njegovog uskog piktorijalistikog tematskog okvira, za njega nije postojala. Ali on nije zagovornik ideje da se mora potovati jednom izabrani iseak stvarnosti i da se itav negativ, bez ostatka, mora nai u konanoj fotografskoj slici. Od snimljenih kadrova, naknadno, on iseca delove, jer nastoji da osnovni, centralni, motiv slike bude, kao i pre, u to krupnijem planu. Uostalom, presudni trenutak u nastanku svake fotografije je in izbora i isecanja kako bi se dogaaj valjano saeo u okvire slike[14]. Na drugom jednom putu, 1933. godine, koji ga je odveo do Funala na Maderi i Lisabona Vojislav Jovanovi je intenzivno gledao i snimao nepoznat i ivopisan svet oko sebe, koji ga je fascinirao snano izraenim kontrastima. On vie nije mogao, niti da je hteo, da se vrati iskustvima piktorijalizma - stvarnost i ivot direktno su uli u strukturu njegovog fotografskog kadra i tu su ostali sve do 1941. godine, do njegovih poslednjih fotografija sa zimovanja. U Funalu na Maderi Vojislav Jovanovi 1933. godine snima potpuno nepoznate ljude, bez njihovog znanja i bez dozvole da ih fotografie. Osobito su dragocene fotografije ulinih scena, jednog posebnog anra koji je s delima amerikih autora iz prve polovine ovog veka ostavio velikog traga u itavoj istoriji fotografije. Ali malo je autora u naoj fotografiji, izmeu dva svetska rata, pokazalo tako izotren smisao za ulina dogaanja kao Vojislav Jovanovi. Naviknuti na televiziju moda mi sada i nismo u mogunosti da tano procenimo vanost i veliki preokret koji je donela fotografija kada je za svoj predmet snimanja uzela nepoznate ljude i dogaaje u dalekim gradovima. To je na neki nain bila prilika da se i drugima - koji nisu bili u taj as na ulici Funala ili Lisabona - prui saznanje o zanimljivom dogaaju, o odreenoj osobi i uopte o nepoznatom svetu. Upravo ta mogunost je bila ideja vodilja Vojislava Jovanovia s kojom je on i napravio dva velika fotografska albuma posveena Maderi i Lisabonu. Naime, mnogobrojne fotografije su sauvane u vie kopija, a na poleinama nekih od njih mogu se proitati kratke prie, koje se odnose na snimljene linosti ili predele. Vojislav Jovanovi je, dakle, snimao ivopisan svet i na poleinama fotografija pisao kratka, zanimljiva objanjenja da bi njegova majka s porodicom u Beogradu razumela slike dalekih gradova u kojima sama nikada nije boravila.

On, dakle, ne snima motive za turistike razglednice niti zvanine linosti sa kojima se poslovno sree, nego obine ljude na ulici i pijaci, krajeve s prostitucijom, uske i strme ulice s belim aravima na suncu, prosjake i skitnice, ali i luke i brodove, drvo s bananama, pejzae, itd. Na portretu mladog oveka je zapis: Madera. Ovaj dronja vue u daku kamenje, poslao sam ve jednu drugu njegovu sliku ;

Prostitutke u Maderi.

Ovo Portugale snimio sam u Lisabonu zato to se deralo ili Ovog Crnca mislim da sam ve jednom poslao. On se uvukao bio na jednu lau da besplatno putuje, pa ga pronali i izbacili na Maderu bez pet para. Ponekad su njegove fotografije nastajale s namerom da pomognu bratu Milanu, velikom poznavaocu hidrotehnike: Madera. Ovo e interesovati Milana: kanal koji raznosi vodu. Dole su vinogradi i banane, pa se razliva u njihove rezervoare. Mada su fotografije s puta po dalekim krajevima nastale s namerom da budu neka vrsta vizuelnog dopisivanja, porodini most izmeu Beograda i Lisabona, one pokazuju ogromno fotografsko iskustvo Vojislava Jovanovia. Na putu po Pirinejima on je izotrio svoje vienje sveta, a to ga je navelo da napravi korak ka stvarnosti samog fotografskog medija. Njegova dela nisu toliko neumoljivo otra u zapaanju kao radovi predstavnika iste (straight) fotografije, ali samo na korak su od nje, jer su neposredni, emotivni reporterski zapisi naglaenih dokumentarnih kvaliteta. Vojislav Jovanovi ne belei samo loe Crnac socijalne uslove ivota, on je iskreno potresen ljudskim sudbinama, pa s ozbiljnim humanistikim interesom traga za fotografijama prizora koji e sauvati duboke slojeve emocija[15].

Put u vajcarsku 1932. godine otkrio je da Vojislav Jovanovi moe da se usavrava i da proiava svoju novu sintaksu fotografskog jezika[16]. Sauvana dela, ukazuju da je on najintenzivnije radio upravo u periodu izmeu 1929. i 1933. godine, pa je, dakle, razumljivo to se ba u tom periodu njegovo shvatanje fotografskog izraza postepeno kristalie i pribliava tokovima moderne u evropskoj fotografiji. U vajcarskoj nastaju sintetika dela Vojislava Jovanovia u kojima se otkriva geometrijski red u kompoziciji slike, prostudiran odnos izmeu svetla i senke kao i namera da se otkrije najpodesniji ugao iz koga e odabrani motiv biti fotografisan. U fotografijama podvonjaka, na primer, itava struktura slike svedena je na jednostavan ritam svetlo-tamnog. On je sasvim napustio zamagljenu atmosferu i meke konture s kraja dvadesetih godina i okrenuo se izotrenoj Murten u vajcarskoj povrini slike naglaenog ritma koja u sumarnom i geometijskom komponovanju linija nosi elemente apstrakcije. Jo jedan vaan momenat koji ukazuje na pojavu

poetike moderne u delu Vojislava Jovanovia odnosi se na snimanje arhitekture i starih graevina u vajcarskoj. Odluka da motiv umetnikog dela bude istorijski graevinski objekat ili delo savremene arhitekture tipina je za modernistiko opredeljenje u fotografiji[17].

Dakle, on ne fotografie samo lepotu prirode nego i lepotu tehnikog sveta u kome ivi, koji ga okruuje. Izborom motiva moderne graevine, istorijska arhitektura, predeli s planinama i pejzai u ravnici, mokre kamene ulice strmih vajcarskih gradova Vojislav Jovanovi prihvata koncept moderne[18]. Njegovi pejzai sada nisu patetini prizori povienih emocija nego iste slike prirode harmoninih odnosa, u kojima je do perfekcije dovedena ne samo tonska skala, nego i itava fotografija. Fotografije vajcarske objektivno belee prirodne pojave, visoke Alpi u vajcarskoj snene vrhove i tiha domainstva u dolinama, duboke senke i svetle vrhove na planinama. Ovo je nova interpretacija prirode u njegovom viegodinjem snimanju pejzaa - to nije ni pejza-razglednica ni suvenir, nego fotografija, slika svetlosti, srodna novoj objektivnosti i idejama Alberta Rengera-Paa (Albert Renger Patzsch) izloenim 1928. godine u uticajnoj knjizi Svet je lep. U ovom hladnom i pedantnom slikanju prirodnih fenomena nema mesta za oveka. Ljudi, ali slikani s lea i izvan panje, pojavljuju se tek kao sluajni prolaznici ili zamotane starice na pijaci. Jo u vreme puta na Maderu Vojislav Jovanovi je pokazao gotovo nauni interes u fotografisanju sveta, pa je u tom kontekstu vano skrenuti panju i na seriju od desetak fotografija o vodi. Razliite talase i penuave slapove koje pravi brod u kretanju, Jovanovi je snimao u kratkim vremenskim intervalima ispitujui, kroz ovu igru, prirodu vode, ali i vlastitu sposobnost opaanja. Veliko iskustvo, znaajna i nova saznanja o fotografiji Vojislav Jovanovi je doneo u Englesku 1933. godine kada je nastala serija snimaka posveenih pristanitu Torki, londonskim mostovima, eleznikim prugama i brajtonskim plaama. Tada nastaju njegova velika i najzrelija fotografska dela, No 1, Laughing in the Sun (Osmeh na suncu), No 11, The Bridge (Most), No 8, April Evening in Surrey (Aprilsko vee u Sureju), No 10, Obelisk, No 13 Arcade - Thun (Arkada - Tun), reju svi oni radovi koji nose nazive na engleskom jeziku i numeraciju na poleini, a verovatno su pripremani za javno izlaganje. Navedene fotografije ukazuju na iroka tematska interesovanja Vojislava Jovanovia - on radi portrete, Miss Protitch (Gospoica Proti) i Another Poet (Marko Risti), none fotografije grada, Obelisk, ali i pejzae. Napred je ve bilo rei o promenama u koncepciji portreta upravo povodom dela Gospoica Proti , ali one su jo znaajnije u drugim delima. Aprilsko vee u Sureju donosi jedan krajnje fragmentaran iseak prirode - samo linearni grafizam granja na svetlom nebu gradi strukturu slike. Gotovo do apstrakcije dovedena je ova ornamentalna fotografska kompozicija. Slika predstavlja realne predmete, grane, ali tako nekonvencionalan postupak snimanja, uz izmenjen ugao opaanja, i s tako naglaenim grafizmom, uinio je da se poznate organske forme prepoznaju kao arabeska. Na jedan istinski nov nain Vojislav Jovanovi je fotografisao i detalj gvozdene konstrukcije londonskog mosta. Opet, kao u prethodnom delu, imamo promenjenu taku opaanja - predmet se ne fotografie iz visine oveka, nego se odozdo, iz takozvane ablje perspektive, uz velika skraenja i deformacije, gradi sasvim nova, nepoznata slika o tom predmetu. Gvozdena konstrukcija je interpretirana krajnje

Aprilsko vee u Sureju

povrinski, s jasnim namerama da se jezik slike svede na jednostavan odnos are i pozadine. A vei broj snimaka istog motiva svedoi o selekciji taaka posmatranja, a onda i fotografisanja, odabranog objekta s namerom da se za konanu sliku odabere onaj izgled koji zadovoljava kriterijume nove fotografije. S druge strane, gvozdena konstrukcija je mogla da postane jedini motiv fotografije Most tek u trenutku kada je Vojislav Jovanovi prihvatio ideje moderne i njen stav da ono to je funkcionalno to je i lepo.

Most

U kontekstu novog sagledavanja sveta, nakon njegove obnove posle jednog svetskog rata, evropski fotografi tridesetih godina pokazuju interesovanje za tehniku lepotu[19]. U pitanju je nastojanje da se svet i stvari u njemu ponovo, drugaije konstruiu i vide, ali i da se, na drugoj strani, ispitaju nove teritorije i granice jezika fotografije. Otuda Vojislav Jovanovi pravi fotografiju grada u sred noi, jer slika grada s upaljenim svetlima daje potpuno drugaije informacije od poznate gradske panorame snimljene na dnevnom svetlu.

U itavu ovu seriju fotografija, sa kojima se uspostavlja dijalog izmeu umetnosti i fotografije u kontekstu moderne, Vojislav Jovanovi nas uvodi delom: No 1, Osmeh na suncu, Laughing in the Sun. Tako jednostavno komponovana fotografija s nasmejanom enskom figurom u centru i belom drvenom ogradom u pozadini bila je nezamisliva u vreme njegove pripadnosti piktorijalizmu krajem dvadesetih godina. Osmeh na suncu je ista oda radosti i lepoti ivota koja se zahvaljujui suncu, odnosno, svetlosti, moe samo fotografijom sauvati od prolaznosti. Posle 1931. godine, velikih putovanja i novih saznanja, Vojislav Jovanovi je sa ovim delom potvrdio da je iz temelja promenio svoj odnos prema fotografiji, pa otuda ona i nosi oznaku No 1. Ona je novi poetak, nova fotografija iju poetiku Vojislav Jovanovi postepeno razvija na poetku etvrte decenije. Opredeljenje za novi, moderan fotografski jezik koji je s velikim uspehom predstavljen na internacionalnoj izlobi Film i Fotografija u tutgartu 1929. godine[20], jasno se prepoznaje i u pomenutim radovima Vojislava Jovanovia, amatera fotografa. Poao je s dekorativnim pristupom u portretu, a onda je, 1931. godine, kreui se od neposrednih zapisa ulinih scena, doao do jednostavnog, ali dubokog sagledavanja sveta u fotografijama posveenim prirodnoj i tehnikoj lepoti. Nova fotografija, a sa njom i jezik moderne umetnosti, koji je Vojislav Jovanovi usvojio poetkom tridesetih godina, jo uvek, oko 1935. godine, nije uivala njegovo bezrezervno poverenje, pa je otuda u vlastitu selekciju radova namenjenih nepoznatoj izlobi uvrstio i dela raena plemenitim postupcima u kojima se koriste rasteri i toniranja: The Professor (Branko Popovi), No 4 An Orphan (Ratnikovo dete), No 6 A Poet (Milo Crnjanski), Another Poet (Marko Risti) i The Bather (Kupaica), smeetoniranu fotografiju. U reprezentativnom izboru vlastitih fotografija nale su se podjednako predstavljene obe koncepcije fotografskog izraza prvi deo kolekcije pripada vremenski ranijem, iskustvu piktorijalizma, a drugi se odnosi na novousvojenu sintaksu moderne. Ako pretpostavimo da se kolekcija zavrava portretom No 14, Miss Protitch, budui i da poinje portretom, Laughing in

Milo Crnjanski

the Sun, onda se moe zakljuiti da, iako za sada nedostaje delo pod brojem dva, ova mala zbirka namenjena nepoznatom izlaganju u Engleskoj predstavlja samo jezgro njegove dugogodinje fotografske delatnosti. Ta izuzetna kolekcija fotografija ukazuje da Vojislav Jovanovi pripada onim retkim fotografima amaterima koji su tridesetih godina ovoga veka imali smelosti za kljuni zaokret: od piktorijalizma ka prihvatanju autonomnosti fotografske slike i njen ist jezik medija. Njegove fotografije iseaka tehnike i urbane civilizacije XX veka donose novu estetiku i otvaraju put saznanju da fotografska slika pripada svetu kreativnosti i umetnosti. Gotovo pola stolea fotografsko delo Vojislava Jovanovia, jedna izuzetna kolekcija amaterske fotografije nastala u prvoj polovini XX veka, ostala je nepoznata javnosti. Njegova ozbiljna istraivanja prirode fotografske slike bila su nepoznata generacijama fotografa koji su radili u drugoj polovini veka, to je neizreciv gubitak za ionako skromno poznavanje vlastite istorije fotografije u srpskoj kulturi. Prvi put smo ukazali na njegovo postojanje u delu Istorija srpske fotografije (1839-1940)[21], a zatim su na izlobi Fotografija kod Srba 1839 - 1989, odranoj u Galeriji Srpske akademije nauke i umetnosti 1991. godine, prvi put posthumno izlagana neka dela iz ovog znaajnog fotografskog opusa[22]. Druge aktivnosti Vojislava Jovanovia, a pre svega njegov knjievni rad, bile su mnogo izrazitije i poznatije, pa je delovanje u fotografiji ostalo zapostavljeno. Ni on sam, u godinama posle Drugog svetskog rata, nije eleo javno da pokazuje svoje ve zakljueno fotografsko istraivanje prepustivi ga tako zaboravu. Ali, kako se medij fotografije smatra tipinim oblikom vizuelne komunikacije u poslednjem veku na izmaku milenijuma, fotografsko delo Vojislava Jovanovia ulazi u novi ivot. Ono je to i zasluilo, jer odslikava jedan istraivaki put na kome je fotografska slika najpre, poetkom veka, usvojila ideje slikarstva smatrajui da e se tako izdvojiti iz sfere tehnike i komercijalnosti i ui u svet umetnosti, da bi tridesetih godina definisala sintaksu autonomnog fotografskog jezika. Vojislav Jovanovi je jedan od retkih autora ije sauvano delo potvruje da srpska fotografija nije ostala izvan ovih revolucionarnih kretanja u fotografskoj slici izmeu dva svetska rata.

Napomene:
1 M. Todi, Istorija srpske fotografije (1839-1940), Beograd 1993, 69-75. 2 B. Debeljkovi je imao jedan primerak kataloga izlobe u kome su bile obeleene sve dodeljene nagrade i pohvalnice, a meu etvoricom pohvaljenih obeleeno je i ime Vojislava Jovanovia i fotografija Na reci, B. Debeljkovi, Stara srpska fotografija, Muzej primenjene umetnosti, Beograd 1977, 39. 3 P. Tausk, Photography in the 20th Century, London 1980, 24-27. 4 Vojislav Jovanovi je izlagao jednu uveanu kopiju fotografije iz 1902. godine na ijoj je poleini ostao delimino vidljiv peat beogradskog Foto-kluba s tekstom: Beogradski Foto-klub/ Izloba/ septembar ....1929./ od ....od...komisije za selekciju/ br...; zapis na poleini: Vojislav M. Jovanovi, Portre A. M. L. svojina D-ra Vojislava M. Jovanovia naelnika Min. inostr. poslova Biraninova br. 24, Beograd. 5 M. B. Izloba beogradskog Foto-kluba, Srpski knjivvni glasnik, n. s. 28, br. 2, Beograd 1929, 158. 6 Izloba je bila podeljena u sledee sekcije: umetnika, nauna, istorijsko-geografska, tehnikoindustrijska i avionska fotografija, V. R. Velika fotografska izloba u Beogradu, Priroda i nauka, br. 3, Beograd 1929, 10. 7 M. Bogdanovi, nav. delo, 158.

8 M. Radulovi, Modernizam i avangarda, u Srpska avangarda u periodici, Beograd 1996, 33. 9 Na kesicama za uvanje filmova nalaze se peati beogradskih fotografskih ateljea: Fotoluks, Obiliev venac 36 i Foto Savi, Obiliev venac 42. U kolekciji Vojislava Jovanovia veliki broj sauvanih negativa, staklenih ploa i filmova nisu sauvani kao pozitivi, a poto je to materijal star ve vie od pola veka trebalo bi to pre pristupiti njihovoj zatiti i izradi savremenih otisaka. 10 Pismo je upueno iz Rima 9. 1. 1930. godine i nalazi se u Odeljenju za narodnu knjievnost u domu Vojislava M. Jovanovia, a na njega mi je ljubazno skrenuo panju gospodin Dejan Ajdai. Najlepe se zahvaljujem njemu kao i gospodinu Radmilu Doniu na nesebinoj i velikoj pomoi u radu. 11 O plemenitim postupcima umetnike fotografije v. Gv. M. Klaji - V. T. Stevanovi, Savremena fotografija, Uput u vetinu fotografisanja sa 55 slika, Beograd 1902; F. Heidtmann, Pozitivski plemeniti postupci u savremenoj fotografiji, Univerzitet umetnosti u Beogradu, Beograd 1988. 12 Anonim, Amaterski portreti, Fotografski pregled, br. 3, Beograd 1927, 39-45. 13 A. Miethe, O. Mente, Kuenstlerische Landschaftsphotographie, Halle 1928, 47. 14 J. Szarkowski, The Photographer's Eye, New York 1966, s.p. 15 to je dublje njegovo (fotografovo) saoseanje, snanije e delovati njegove slike, zapazio je veliki poznavalac fotografije Helmuta Gernshajma, H. i A. Gernsheim, Fotografija, saeta istorija, Beograd 1973, 260. 16 Svaka umetnost i vetina ima svoju azbuku, svoju etimologiju i sintaksu. ...Fotografija se izraava tamnim i svetlim mrljama, a prima se ulom vida. ...Pod etimologijom fotografije treba razumeti one elemente iz kojih je sagraena slika, a to su linije, povrine, zapremine, perspektive, svetlost senke i ton. Pod sintaksom fotografije treba razumeti ona pravila po kojima se treba upravljati pri snimanju, tj. pri komponovanju ili graenju slike , kae se u teorijskom i praktinom delu A. afranski, Kako treba fotografisati, sa 32 slike, Beograd 1934, 23- 24, koje navodimo jer nam ono govori da je meu domaim fotografima amaterima postojala misao o fotografskom jeziku moderne, a modernizam Vojislava Jovanovia nije bio usamljen u srpskoj fotografskoj prolosti. 17 J. Andel, Modernism, the Avant-Garde and Photography, u Czech modernism, 1900-1945, Hjuston 1990, 101. 18 Poetkom dvadesetih godina, kada je kratko ureivao Srpski knjievni glasnik, Vojislav Jovanovi nije pripadao krugu zagovornika moderne, D. Ajdai, Milo Crnjanski i Vojislav Jovanovi kao urednik Srpskog knjievnog glasnika (Neki detalji iz prepiske 1921. godine), u Srpska avangarda u periodici, Beograd 1996, 247-255. 19 W. Schmied, Die neue Wirklichkeit Surrealismus und Schlichkeit, u Tendezen de Zwanziger Jahre, Berlin 1977, 4/24-25; P. Tausk, nav. delo, 54-58. 20 K. Steinorth, Photographen der 20er Jahre, mit einer Einfuerung von Professor Beaumont, Minhen 1987, 7-20. 21 M. Todi, Istorija srpske fotografije, 81, 189-190.

22 M. Todi, Od piktorijalizma do nadrealizma 1918-1941, u Fotografija kod Srba 1839-1989, Galerija SANU, Beograd 1991, 75-76, 204-205, 307-308.

Radmilo Doni

Linosti na fotografijama Vojislava Jovanovia

U toku svog ivota Vojislav M. Jovanovi-Marambo (1884-1968) je prouavao narodnu knjievnost, pisao uspele i izvoene drame, objavljivao u novinama pozorine i knjievne kritike, izdavao antologije i itanke, radio u diplomatiji, rukovodio arhivom Ministarstva inostranih dela, nabavljao dragocene knjige koje se danas uvaju kao posebna biblioteka Univerzitetske biblioteke i dr. Njegova duhovna radoznalost i mo zapaanja nisu ovim iscrpljene. Fotografija je Jovanovia privukla i osvojila veoma rano. On je nainio uspeo portret svoje bake po majci - Ane Lozani, roene Veljkovi kada mu je bilo tek sedamnaest godina. Iz tog perioda potie i uvena kompozicija ciganske erge u okolini Beograda. Pored snimaka sa putovanja po naoj zemlji i inostranstvu on je za sobom ostavio neobino interesantnu i dragocenu zbirku fotografija linosti. Jovanovi je snimao lanove svoje porodice, ljude sa kojima je profesionalno svakodnevno saraivao, savremenike koji su pripadali njegovom duhovnom ambijentu i najzad osobe koje ak nije ni poznavao, ali su ga u jednom trenutku naglo i neodoljivo nadahnule i navele na pomisao da ih snimkom ovekovei. Moda je najopravdanije tim redosledom posmatrati ovu dragocenu zaostavtinu. Slike lanova porodice su u najveem broju sluajeva nastale u enterijeru. Oigledno je da su oni veoma spokojno uivali u tipinoj patrijarhalnoj atmosferi svog porodinog kutka. Stari, pomalo utonuo u prijatan dreme, Vraar, pun zelenila omoguavao je da se u lanove porodice usele mir i spokojstvo. Ta graanska sigurnost i nenarueni ustaljeni poredak u velikoj meri se oseaju u svakoj od tih slika. Vojislav M. Jovanovi nije teio za neobinim vizuelnim efektima. On je te portrete utkao u autentinost tihe i nenametljive porodine sredine. lanovi porodice su se kretali kroz svoj dom - a on ih je uneo u kadar ba onakve kakvi su. Tako imamo pred sobom slike vie lanova porodice sa istom pozadinom. To su najee isti tapeti na zidovima ili zastakljenim policama sa knjigama. Ovde jedino odudaraju portreti najmlaeg brata Miloja. Mladi potporunik, ratnik, koji veoma rano gine herojskom smru, nije snimljen u salonu ve u ambijentu u kome je slubovao, ratovao i izgubio ivot. On u ratnoj uniformi stoji u eksterijeru ispred seoske ograde od letava. U porodinim fotografijama moda je najupeatljivija ve prilino ostarelog oca Mate. On veoma spokojno sedi i ita novine. Svoje, moda poslednje dane provodi u vrtu pod orahom i lipom u okruenju u kome je proveo celokupan svoj vek. Karakteristino je da Vojislav M. Jovanovi esto uveliava slike lanova porodice. Pojedine portrete je retuirao (primer sestre Zorke) ili tonirao u braon boju. Portret najmlaeg brata Miloja je uveliao i obojio u inostranstvu za vreme Prvog svetskog rata. U pojedinim sluajevima je brisao pozadinu istiui na taj nain lik u prvi plan. Ovo u sutini nisu samo slike jedne gradske porodice, ve scene jednog prolog vremena. Fotografska zaostavtina Jovanovia sadri snimke raznih osoba vie generacija u raznim prilikama i vremenima. Njegovo interesovanje u pogledu izbora linosti je veoma iroko. Tako se na njegovim radovima nalaze kralj Aleksandar I Karaorevi, predsednik Vlade Milan Stojadinovi, vie ministara i ambasadora, ali i obani, Cigani, luke prostititutke iz sirotinjskih predgraa Funala. Tokom sistematskog popisa fotografija Vojislava Jovanovia identifikovano je devedesetak linosti, ija su imena navedena u registru, kao i vei broj (za nas) bezimenih lica, koja su takoe veoma karakteristina. Ova zbirka nastajala je u periodu od etiri decenije. Prve slike snimljene su na samom poetku ovog veka, dok su poslednje iz jeseni 1940. godine. Najvei broj

radova je nastao u Beogradu, ali su pojedine slike nastale u banjama, letovalitima ili na moru irom cele zemlje. Takoe ima slika iz inostranstva iz Engleske, Amerike i vajcarske. Ma kada ili bilo gde nastale te slike uvek neodoljivo privlae, kazuju i poruuju o snimljenim linostima, a nedvosmisleno podseaju na duh vremena u kome su nastale. U kolekciji Vojislava Jovanovia najzastupljenije su slike sa enskim likovima ija imena je autor zabeleio. Veliku panju on je posvetio izradi fotografija Slavke Proti, Gospoe Verendorf sa kerima, Ivanke Jefremovi, Milice Markovi, sestara Lozani i drugih. Jovanovi nije propustio priliku da na prozoru Starog dvora u strogom centru grada snimi kralja Aleksandra I Karaorevia. Snimak deluje kao da je snimio svog suseda sa druge strane ulice. Znatan deo ove zbirke ine fotografije iz umetnikog sveta. Odmah pada u oi da su te fotografije nastale van stvaralakog ambijenta slikara, pisaca, profesora i novinara. Tako susreemo Miloa Crnjanskog na Bledu, u belom alpskom ambijentu. Poznati karikaturista Pjer Kriani je snimljen na plai. Vojislav M. Jovanovi je sistematski sredio itavu grupu fotografija poznatih linosti. Na prvi pogled pada u oi da su portreti Ive Andria, Petra Bingulca, Stanislava Vinavera, Veljka Stanojevia, Branka Lazarevia, Rastka Petrovia, Miloa uria, Jovana Jovanovia (Joce Piona) sa suprugom, Teimira Starevia i drugih snimljeni u eksterijeru, izraeni istom tehnikom, na hartiji istog kvaliteta i da su istovetnih dimenzija. Razliitih aktivnosti, kao i posebnih sudbina, ove linosti su ostavile neizbrisiv trag u Milo Crnjanski na Bledu naem javnom ivotu. Vredi spomenuti sluaj tri vredna intelektualca - brae Popovi. Vojislav M. Jovanovi je snimio svu trojicu - ali u razliito vreme i na razliitim mestima. Bogdana je snimio u eksterijeru oblanog zimskog dana. Stari profesor se osmehuje nosei na glavi crnu astragansku ubaru. Pavla je Jovanovi snimio za stolom pri ruku u planinskom domu na Avali, a treeg brata, Dimitrija, opunomoenog poslanika u Petrogradu u penziji, u etnji parkom sa prijateljem. U oputenoj klimi stari diplomata se gologlav odmara u belom letnjem odelu zamenivi kruti diplomatski protokol razonodom. U svojoj dimplomatskoj karijeri Vojislav M. Jovanovi je upoznao brojne saradnike u raznim zemljama. Tako je u periodu izmeu dva svetska rata nastala posebno interesantna skupina fotografija poznatih linosti, koje su ne svojom voljom ili zaslugom prerano otile iz umetnikog, politikog, diplomatskog ili novinarskog ivota. O tim ljudima se veoma malo zna, jer su nedovoljno spominjani i retko prouavani na pravi nain. Mnogi od njih su postepeno pali u zaborav, dok se o nekima od njih sada, sa velikim zakanjenjem govori. Tako nalazimo slike uvenog pravnika i izuzetnog nacionalnog istoriara - profesora dr Slobodana Jovanovia. Neosporno je da njegove fotografije nisu sistematski prikupljane, a moda su i uklanjane, tako da su ovi snimci veoma dragoceni i retki. Retko ko je u toku poslednjih decenija imao prilike da vidi slike poslednjeg kraljevskog opunomoenog poslanika u Vaingtonu Konstantina Koke Fotia. U Jovanovievoj zbirci se nalaze njegove slike iz Amerike. Foti stoji u eksterijeru sa svojim prepoznatljivim svetlo sivim idn eirom i nezamenljivom leptir manom. Njegova supruga Tatjana i erka Pola su snimljene na Bledu. Neodoljivo pleni panju grupa onda veoma mladih i perspektivnih diplomata, koji su upravo stasali sredinom tridesetih godina. Predratna diplomatija je veoma briljivo negovala svoj podmladak. Odabrana je ekipa, koja je trebalo da zameni istaknute ambasadore i konzule kao to su bili Balugdi, Spalajkovi, Jevti, Popovi, Simi, Cincar-Markovi i drugi. Dogaaji, koji su usledili odvojili su njihove mlade naslednike od domovine. Veina je umrla u emigraciji - Kosta Pavlovi, Vlajko Sokolovi, i dr. Kosta Pavlovi je u poratnom periodu intenzivno stvarao u Londonu. Uspeno se bavio prouavanjem ivota i rada Slobodana Jovanovia. On je u asopisu Naa re najbolje i najpodrobnije opisao poslednje Jovanovieve dane. Potisnuti u domovini, ti ljudi nisu mogli ni izbliza da se iskau i potvrde u svom radu, ali nee trajno pasti u zaborav, jer to sigurno nisu zasluili. Takoe je interesantan snimak profesora i akademskog slikara Branka

Popovia i njegove supruge Divne. Njegovi radovi su javno izloeni tek posle vie od pola stolea. Mnogi ljubitelji slikarstva koji su ga zavoleli teko dolaze do njegove fotografije. Njegovo stvaralatvo za mlae generacije kao da je tek sada otkriveno. Od likovnih stvaralaca sauvane su i fotografije Ane Marinkovi kojima je Vojislav M. Jovanovi pridao znatnu panju poto ih uveliavao i obradio plemenitim otiskom. U meuratnom periodu Avala je bila omiljeno okupljalite jednog dela beogradske inteligencije. Poto je u blizini Beograda, u njenim lepotama se uivalo svake nedelje i sa skromnim materijalnim sredstvima, a to nije bilo beznaajno. Ne mali broj znaajnih ljudi tog vremena je snimljen na terasi ispred planinarskog doma na Avali. Pored ostalih tu je snimljen poznati arheolog profesor Miloje Vasi, koji se bavio prouavanjem kulture Vine. Na Avali je Jovanovi snimio i istaknutog istraivaa antike knjievnosti i kulture profesora Miloa Miu uria, kao i knjievnog kritiara Branka Lazarevia. Tom intelektualnom kruoku pripadao je i profesor Pavle Stevanovi, vrsni znalac nae srednjevekovne knjievnosti. Mnogi od ovih ljudi su dolazili sa lanovima svoje familije. Tako je nastao niz fotografija na kojima su erke profesora Miloja Vasia - Milica i Radojka. Lepotom, sveinom i jasnoom izdvajaju se slike na Ana Marinkovi kojima stoji Radojka Vasi snimljena u umi pod belim pokrivaem. Da nije potpuno izvesno gde je slika nastala, ovek bi poverovao da su u pitanju Alpi. Jovanovi je imao obiaj da snima decu u igri. Mnogih od tih prizora se seam, mada je on iroke ruke te fotografije poklanjao roditeljima, tako da su one sada rasturene po mnogim starim beogradskim porodicama kao to su Vasi, Glii, Doni, orevi i druge. Vojislav M. Jovanovi je spontano i trajno zavoleo Avalu. Skoro sve mu je na njoj bilo blisko. Tako je snimio nepoznatu devojicu iz sela u podnoju Avale. Meu linostima sa fotografija iz ove kolekcije nalaze se i slike Velimira Vemia - Klebera koji je uestvovao u ubistvu poslednjeg kraljevskog para dinastije Obrenovi 1903. Nekada prezrivi i samozadovoljni konjiki oficir, kako je zabeleio Marambo, tavori jednoline dane na savskim kupalitima. Na snimku iz 1930 godine nekadanjeg heroja vidimo kao osedelog, od sunca preplanulog skromnog kupaa. Snimak nas podsea kako je u ljudskim sudbinama sve prolazno. Marambo je u raznim prilikama slikao i pojedine osobe, koje do tada najverovatnije nije poznavao. Tako smo doli do poslednje - ali nikako beznaajne grupe slika za nas neznanih likova. Bez obzira kada i gde su nastale, ipak jedno im je zajedniko: nastanak im je spontan i nadahnut. Likovni kritiari imaju obiaj da kau, ak moda i tvrde da pejsa ili akt zovnu slikara. Tako je i Jovanovi usmerio svoj fotografski aparat prema tek opaenom izazovu i trajno ga zabeleio. Nije jednostavno izdvojiti koje bi od tih slika bile originalnije od ostalih iste vrste. Moda se ipak izdvaja niz likova nepoznatih ljudi na ulicama i trgovima Funala poetkom tridesetih godina. Interesantno je, da u pojedinim sluajevima na poleini snimka Vojislav M. Jovanovi belei opaske. Na fotografiji koja prikazuje deaka sa crnom kozom on pie: Ovaj deko uva kozu, ali ne znam ta mu je trebalo ovako debelo ue, a na snimku vinogradara: Jedan vinogradar, koga sam snimio na jesenjem radu u njegovom vinogradu. Toi vino da me asti, ali je aa bila tako prljava a on tako krastav da sam ljubazno odbio. Na naem terenu, u zapadnoj Srbiji, u okolini sela Kotraa, na putu je Vojislav M. Jovanovi u pokretu snimio oveka koji tera vola. Postoje tri snimka nastala oigledno neposredno jedan za drugim. Vredne su spomena fotografije: umivanje na potoku, ratnikovo dete, porodica Jovanovi iz sela Kotrae, dete na gomili neokrunjenog kukuruza, grupa mornara na mostu ispred gradskih zidina u Dubrovniku, klizanje na Bledu. Pada u oi da je na Avali, Miloeru, u Nikoj banji, Dobrni, Celju i dr, Marambo snimao linosti kojima je potom slao fotografije. To je

najverovatnije sluaj sa gospoom Slavkom Jai, iji je portret snimio u narodnoj nonji. Zabeleio je njenu adresu, verovatno u nameri da joj potom poalje slike. Nije lako zakljuiti koje su mu od tih slika bile najblie i najomiljenije. Ako uzmemo u obzir injenicu da je on svoje radove slao na izlobe, onda moemo za trenutak da se zadrimo na likovima ije je portrete izlagao. Pored znanih Marka Ristia i gospoice Proti, on je od nepoznatih slao sliku nazvanu Kupaica. Autor nam nije ostavio trag kako se zove ta enska osoba, ali je neosporno da je tu sliku uveliao, retuirao, tonirao i kopirao u najveem broju primeraka. Kada uzmemo u obzir ove fotografije, zakljuujemo da je ve navedeni broj slika koje predstavljaju devedesetak osoba - osetno premaen. Jovanovieva zbirka fotografija linosti dragocena je u sluajevima veoma poznatih linosti onog vremena, ali i u sluajevima traganja za fotografijama ljudi do ijih je slika teko ili nemogue doi.

Dejan Ajdai

Fotografije Vojislava Jovanovia sa putovanja

Fotografsko beleenje prizora, iako verno predstavlja trenutni izgled predela i ljudi, nosi u slici viestruke line tragove. Preokupacije autora, crte njegovog oseaja za lepo, tipino, ali i izuzetno mogue je prepoznati kako u izboru motiva, tako i u nainu njihovog smetanja u okvir slike. Fotografije Vojislava Jovanovia, koji je putovao kao diplomata i imuan intelektualac po raznim evropskim zemljama, odmarao se u naim i stranim banjama i letovalitima - otkrivaju njegova interesovanja, i izdvajaju one slike koje je eleo da sauva od zaborava. Na taj nain, i danas razotkrivamo ne samo podatke koji mogu dopuniti biografiju oveka svestranog i viestruko zaslunog za nau istoriju i kulturu, ve razaznajemo i nain njegovog doivljavanja sveta. Pored toga, ovi snimci pokazuju izgled manje ili vie poznatih mesta u jednom prolom vremenu i nenametljivo svedoe o meri u kojoj se svet menja. U ogromnom putnom kovegu u kome su sauvane fotografije Vojislava Jovanovia postoje negativi bez razvijenih snimaka, ali i pozitivi bez odgovarajuih staklenih ploa ili filmova. Iako je broj tih fotografija veliki, utisak o okrnjenoj celini potvruju i Jovanovieva beleka o poklanjanju knjiga, uz koju dodaje: i najuspelije kopije svojih fotografskih radova rasturao (sam) levo i desno, tako da ni sam ja nemam danas ni priblian pregled svoga amaterskog posla, jer sam sve razdelio drugima. Neizvesno je da li e ikada biti mogue popisati koji su ciklusi fotografija i pojedinane fotografije izgubljene. Da li je Jovanovi, npr. nosio svoj aparat na Zlatibor 1929. godine, na kome je slikan sa sestrom Slavkom? Razlono je pretpostaviti i da su neki ciklusi bili bogatiji u broju snimaka. U pripremi izlobe fotografija i izradi zbirnog kataloga, uzeti su u obzir svi raspoloivi pozitivi. Sauvani snimci su identifikovani po podacima za itavu seriju u koverti ili ree prema podacima ispisanim na poleini slike. U nekim sluajevima su od pomoi bili nain izrade i vrsta papira, turistiki vodii i drugo. Ukrtanje fotografske i nefotografske grae do izvesne mere omoguava rekonstruisanje injenica koje nisu dostupne sa samih fotografija ili beleaka na njima. Pismo Crnjanskog, poslato Jovanoviu iz Beograda po pievom povratku iz dugogodinjeg progonstva, osvetljava njihova zajednika seanja i poznanstva, izmeu ostalog, i fotografiju dve dame: Nisam zaboravio ni onu lepu damu koju ste Vi poslednje vee odveli na kocku, dok sam ja sa njenom erkom igrao. Sudbina svakom deli njegovu ulogu dubokom mudrou. Drugi takav primer predstavlja fotografija iz serije sa puta po Srbiji krajem avgusta i poetkom septembra 1931. godine (crni automobil kojim je Jovanovi putovao, pojavljuje se na nekim snimcima). Jedan tematski ciklus sa ovog puta obuhvata

manastire Kaleni, Ljubostinju, Velue, iu, Blagovetenje Nikolje, aansku crkvu i crkvu u Kotrai. Jovanovi ih je najee snimao sa okolinom, po uzoru na fotografije iz albuma o zadubinama srpskih vladara i velmoa koje je posedovao u svojoj biblioteci (sign. 2608. 3819, 4030, 4038). Od tog naina prikazivanja unekoliko odstupaju slike iz Ljubostinje sa mnotvom ljudi, verovatno pristiglim na dan manastirske slave Velike Gospojine. Neoekivano popunjavanje stvarnosti detaljima iezlih trenutaka nudi pismo kompozitora Svetomira Nastasijevia koji moli da mu se napravi uveani snimak brata Momila sa jedne od fotografija. Biografski tragovi iz prepiske Vojislava Jovanovia koji bi osvetlili njegova putovanja po inostranstvu su oskudni. Direktor hotela u kome je Jovanovi odseo u Funalu na Maderi alje mu seme lubenice i nada se da e imati uspeha u njenom uzgajanju. Takoe veruje da e Jovanoviu moi da izda sobu iju je fotografiju sa zahvalnou primio. Mogunosti ovakvih popunjavanja fragmenata o prolosti bie svakako uveane sa pojavom skraenog popisa fotografija u publikaciji koja je u Vaim rukama i celovitog kataloga koji se nalazi u Domu Vojislava Jovanovia u Biraninovoj ulici. Snimci iz Jugoslavije obuhvataju letovanja na moru (Herceg Novi, Budva, Hvar, Split, Dubrovnik) ili boravke u banjama i slovenakim zimovalitima. Neka mesta, npr. Bled, zabeleena su na snimcima iz razliitih godina (1923, 1938, 1939, 1941). Jovanovieva sklonost ka snimanju mostova koja dolazi do izraaja na fotografijama sa puta po Srbiji sigurno duguje vizuelnim potencijalima ovih graevina, ali bi mogla da se povee i sa zanimanjem njegovog brata, graevinara. Mostove i vijadukte Vojislav je slikao i u vajcarskoj, na Temzi, u okolini Funala na Maderi, u Beu. Sa puta po Srbiji veoma je upeatljiv snimak uikog mosta, uraen u vie velikih formata, kao i transformisan plemenitim postupcima i crvenim toniranjem. Noni snimak mosta u Beu Jovanovi je takoe smatrao svojim vrednim fotografskim ostvarenjem - izradio ga je u nekoliko veih formata, od kojih je jedan takoe podvrgnut posebnom nainu obrade. Odrazi u vodi koje sa pravim likom stvaraju igru dvostrukih slika, kao i njihova izoblienja koje ine odbljesci, senke i talasi - predstavljaju izazov za autore koji u fotografijama trae naglaenu estetsku crtu. Slike Tamia, amaca na Dunavu, slike sa engleskog primorja i sa Madere, snimci odbljesaka u londonskim parkovima i lisabonskoj luci ine postojan tematski krug u delima Jovanovia. Serija snimaka gusaka u bari u selu Ivanovu izdvojena je nizom plemenitih otisaka. Nije mogue tvrditi da li je Jovanovi snimao beogradske ulice i trgove. Postoji jedan snimak savskih obala sa Kalemegdana koji otkriva izgled Beograda iz tridesetih godina ovog veka. Dokumentarnu, ali i posebnu estetsku vrednost imaju fotografije vrha Avale. Ni po emu poseban umarak znalaki je iskadriran i obraen posebnom tehnikom dodatnog kontrastiranja, plemenitog otiska i toniranja u plavo, odnosno braon. Snimak Avale sa Spomenikom Neznanom junaku na ogoljenom vrhu, danas, meutim, ima samo dokumentarnu vrednost. Boravak na ostrvu Maderi ostao je zabeleen na velikom broju fotografija raznovrsnog sadraja. Snimajui kako siromane, tako i bogatije delove grada i njegove okoline Jovanovi zaokruuje ceo mali svet. Fotografsku reportau o Maderi i Lisabonu Milanka Todi u katalogu uz izlobu povodom sto godina srpske fotografije stavlja u vrh srpske fotografije prve polovine 20. veka, istiui da one izazivaju duboke emocije. Njihovo vizuelna upeatljivost osnaena je izrazitim i zanimljivim tipovima ljudi niih slojeva: mladi sa korpom granja, devojica sa lonetom, crnac koji je kao slepi putnik izbaen sa broda, ovek

Mladi sa korpom granja

kovrdave kose, prostitutke. Egzotizam ambijenta i kontrastni susreti crnog i belog u arhitekturi samog grada daje i predstavama njegovih ulica i trgova izrazitost. U fotografijama zapadnoevropskih gradova, posebno u vajcarskoj, Jovanovi belei i vizuelno pamti turistiki atraktivna mesta. Naizgled obine, fotografije trgova, katedrala, planinskih vrhova sadre na prikriveniji nain profinjenost u izboru motiva i uglova, rasporeda snimljenih objekata (Arkade u gradiu Tun, glavni trg sa bernskim vratima i etvorostrana kula u Murtenu, Alpi u Kandertegu).

Snimci iz vajcarske u najveem broju su sauvani u dva primerka, od kojih oni sa belekom nose obavetenja za porodicu u Beogradu, ukljuujui i snimke hotela u kojima je odsedao. Iz ovog perioda datiraju i snimci iz oblinjih francuskih gradova. Upadljivo je, meutim, da iz otmene i mondenske banje Vitel, Jovanovi nije sauvao raskona sastajalita i prestine ambijente, ve predstave tronih kua u nekom od oblinjih sela i kapelicu Svete Ane pod senovitim drvetom. injenica da kasnije, u poseti dvoru Hempton iz vremena Henrija VIII, on slika odbljeske u jezercetu a ne sam dvor mogla bi da svedoi i o izvesnoj fotografskoj nezainteresovanosti za raskone zgrade. Snimci iz engleskog primorskog grada Torkija i okolnih mesta Devona (Tinmut, Kokington, Pejnton, Ekster), kao i snimci iz Brajtona Devojica sa lonetom pokazuju veliku panju posveenu moru, plaama i talasima. U londonskim temama preovlauju motivi Temze, mostova, barki, lepova i amaca.

Motivska i stilska raznovrsnost fotografija Vojislava Jovanovia, svedoi o njegovoj znalakoj i nadahnutoj posveenosti. Razdvajanje na posebne tematske grupe u ovoj prilici slui pre lakem uvoenju u sauvani deo njegovog vizuelnog sveta, no to predstavlja njegove granice.

Alpi

Stevan Jovii

Krunisanje kralja Petra I u Beogradu 1904. godine

Knjievnik Vojislav Jovanovi Marambo zaduio je jugoslovensku filmsku umetnost, jer zahvaljujui njegovom seanju na prikazivanje filma o krunisanju kralja Petra I u Narodnom pozoritu 1905. godine, imamo film o krunisanju kralja Petra I. Za vreme svog diplomatskog boravka u Velikoj Britaniji uspeo je da sazna ime snimatelja filma, a potom i da pronae potomke Arnolda Mjura Vilsona. Sopstvenim novcem otkupio je sve snimljene filmske materijale koji su imali naslednici Vilsona. Filmove je 1937. godine doneo u Beograd i prikazao ih na zatvorenim predstavama svojim prijateljima. Iz jednog novinskog napisa saznajemo da ima nameru da od materijala napravi poseban film. Verovatno je zbog toga jednu kopiju ustupio filmskom preduzeu Jugoslovenski prosvetni film. Do realizacije filma nije dolo, ali zahvaljujui gospodinu Jovanoviu, i njegovom otkupu filma, Krunisanje kralja Petra I je sauvano i film je postao poznat u celom svetu. Film o krunisanju kralja Petra I iz 1904. godine je najstariji sauvani filmski dokument o naem narodu, a uao je i u istoriju svetskog filma zbog toga to je tu, ...moda, prvi put primenjena klasina demonstracija tehnike pri saoptavanju neke vesti putem filma. Po tome film bi kao dobru priu prihvatili ne samo montaeri iz vremena nemih i zvunih filmskih urnala, ve i montaeri vesti sa bilo koje televizijske stanice danas (Istorija i film, Kembrid, 1976, str. 101). Zbog naina kako je snimljen i montiran, a sada i restauriran predstavlja znaajno filmsko ostvarenje iz prve decenije filmske umetnosti. Film je realizovao Arnold Mjuir Vilson poasni srpski konzul, advokat, politiar, etnograf iz efilda i snimatelj Frenk Storm Motero. Doputovali su u Beograd 21. septembra 1904. godine i snimili Krunisanje kralja Petra I. Posle krunisanja krenuli su na put i kamerom ovekoveili svoje putovanje i posete Kraljevu, ii, Studenici, Rakoj, Novom Pazaru, Andrijevici, Cetinju, ibeniku i Zadru. Stvorili su za to vreme neobino dug film od 1.156 metara. Gospodin Vilson, zadovoljan svojim delom prikazuje ga 1904. u Londonu i lino komentarie, a sledee godine u Narodnom pozoritu u Beogradu film su videli Beograani, a meu njima i gospodin Jovanovi. Jugoslovenska kinoteka 1950. godine otkupljuje oko 600 metara filma o krunisanju kralja Petra I od Dragie Stojadinovia, poznatog politiara, nekadanjeg efa foto sekcije u Prvom svetskom ratu. Da je pronaen najstariji film o naoj zemlji javnost je obavestio direktor Jugoslovenske kinoteke Milenko Karanovi u asopisu Film. Pet godina kasnije Vojislav Jovanovi-Marambo ponudio je film na prodaju, ali kad je saznao da ga je Jugoslovenska kinoteka ve otkupila, prekinuo je sve dalje kontakte i film je zavetao Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Zbog neodgovarajueg naina uvanja i starosti, danas je ta kopija neupotrebljiva i uz velike napore sprovodi se njeno spasavanje u specijalnoj laboratoriji u Italiji. Milenko Karanovi prikazuje film na kongresu FIAF-a u Parizu, a poklanja ga i svim velikim kinotekama tako da on postaje i dostupan istoriarima filma. Pored saradnika Kinoteke, veliki doprinos u objanjavanju nastanka filma i otkrivanju autora dali su istoriari filma Bosa Slijepevi, dr Dejan Kosanovi i posebno dr Sran Kneevi iji je magistarski rad posveen iskljuivo filmu o krunisanju. Na osnovu svih prethodnih saznanja, Stevan Jovii istraujui fond Jugoslovenskog prosvetnog filma koji se uva u Jugoslovenskoj kinoteci identifikuje i kompletira celokupan materijal, sem vridbe ita u Rakoj koja je pronaena u originalnom materijalu i sada se restaurira. Iskljuivo od materijala koji poseduje Jugoslovenska kinoteka Stevan Jovii i dr Marko Babac obavljaju restauraciju filma i daju mu prvobitni oblik. To je i prvi film koji je proglaen za kulturno dobro srpskog naroda, a u Listi filmske grae od izuzetnog znaaja vodi se pod brojem 1 (Sl. list SRS broj 19 1980). Inicijalna sredstva za restauraciju filma obezbedilo je Ministarstvo kulture Republike Srbije i uinilo da ovo delo postane dostupno javnosti u svom prvobitnom obliku, a za sve se duguje velika zahvalnost gospodinu Vojislavu Jovanoviu-Marambou, koji je i u domenu filmske umetnosti zaduio sve sineaste, ali i istoriare i etnologe to je otkupio taj dragoceni film.

Vojislav M. Jovanovi

Seanje
Jednoga dana doao je u kupatilo jedan gospodin srednjih godina, dosta bradat, u nekom finom lihtodelu, sa slamnim eirom na glavi i fotografskim aparatom u rukama. Aparat je bio na razvlaenje kao harmonika ute boje, i imao je kao neku malu meinu za gajde. Posle sam video da gospodin pomou te meine menja fotografske staklene ploe jednu za drugom, to mu omoguava da uzima snimak za snimkom. On se nije svlaio niti kupao, nego se zadovoljio time to je fotografisao pojedine kupae i grupe, naroito pod tuevima, ba dok voda pada sa tua na kupaa. Kako je to odeljenje, kao i basen, pod vedrim nebom, a dan pun sunca, prizor je mogao biti vrlo ivopisan za snimanje iz ruke, za kratko eksponiranje. Iz ponaanja toga gospodina, koji je bio u vrlo prijateljskom razgovoru i sa mojim ocem i profesorom Lekom, ja sam razumeo da to nije nikakav fotograf po profesiji, niti da ove snimke pravi radi kore hleba, ve da je to neki gospodin koji se fotografijom bavi uzgred, iz uivanja. Snimao je sve nas: i oeve i sinove; bilo je samo nas deurlije petoro ili estoro. To je moglo biti 1896 ili 1897 godine. Ni sanjati tada nisam mogao da u svega 4 ili 5 godina posle toga, kao ak VI razreda gimnazije, i ja sam biti jedan amater-fotograf, i neto jo vie: uestvovati sa svojim fotografijama na naoj prvoj Izlobi amaterskih fotografskih snimaka u Graanskoj Kasini u Beogradu, o Duhovima 1901 godine. Na toj istoj izlobi uestvovao je i onaj gospodin koga sam nekoliko godina ranije prvi put video na Vlajkovom kupatilu na Savi, a meu izloenim fotografijama bili su i oni snimci nas deurlije i naih oeva kako se tuiramo savskom vodom! Uvaeni beogradski advokat Marko Stojanovi bio je taj pionir amaterske fotografije u nas (poznanik i prijatelj slavnog Anastasa Jovanovia, od koga je svakako i primio tu plemenitu pasiju). Kako je on izloio svoje slike izvan konkurencije, on nije ni traio ni oekivao kakvu nagradu (a po mnogim svojim snimcima on je tu nagradu zasluivao). Ja sam bio ambiciozniji od G. Marka i konkurisao - bilo mi je 16 i po godina - razume se da nisam dobio ni prvu ni drugu nagradu, ali sam dobio jednu od (mislim) pet treih nagrada. Srpski knjievni glasnik (1 juni 1901, str. 386) doneo je jedan prikaz ove izlobe, u kome su pomenuti s pohvalom radovi nekolicine nas amatera; to je bilo prvo tampanje moga imena u tom asopisu.