Kraj dinastije

Tog jutra, 29. maja 1903. godine, na ulicama Beograda svet se radovao. Zaverenici, oficiri, prethodne noi ubili su kralja Aleksandra Obrenovia i njegovu deset godina stariju enu, kraljicu Dragu. Evropa je osudila ovaj in, samo je Francuska ubistvo monarha u vrhu nepopularnosti primila sa vie razumevanja. Danas, sto godina od ovog krvavog dogaaja iz srpske istorije, NIN objavljuje ovaj dodatak iz pera etvoro uglednih istoriara predvoenih profesorom doktorom Dragoljubom R. ivojinoviem i uz finansijsku potporu Kari Fondacije. Ovo je pokuaj da se o Majskom prevratu itaocima NIN-a ponude ne samo istorijska faktografija, ve i dananja percepcija dogaaja koji je stvorio mranu sliku o Srbiji. Za deceniju koja je usledila posle ubistva kralja i kraljice, neki istoriari kau da je bila zlatni vek srpske demokratije. Zbog ega? O promenama koje su usledile posle 1903. i njihovom znaaju za srpski iskorak prema Evropi, u uvodnom tekstu pie profesor dr Dragoljub R. ivojinovi. Ako je suditi po izvriocima, Majski prevrat je bio prvenstveno delo vojnih krugova; tanije, jednog njihovog dela - pie istoriar Mili Milievi i analizira ulogu vojske uz tvrdnju da preokret nije bio delo primitivnog ve onog kulturnijeg dela srpskog drutva koji se pred pomamom negativnih nagona, izgleda, pomalo zaboravio. ta je o Dragutinu Dimitrijeviu, voi mlae grupe zaverenika koja je ubila kraljevski par, zapisao Slobodan Jovanovi? U emu je bila njegova mo, budui da Jovanovi pie kako je ministar vojni bio samo maina za potpisivanje, a pravi ministar je bio Apis? Da su Draga i Aleksandar imali naslednika prestola, da li bi uopte bilo zaverenikog plana i ubistva? Ana Stoli, doktor istorijskih nauka, osvetljava linost kraljice Drage izmeu linog kulta i negativnog mita i analizira njenu stvarnu krivicu. Majski prevrat predstavlja polaznu taku u stvaranju nove ratnike slike o Srbiji pie u poslednjem poglavlju ovog dodatka istoriar Slobodan G. Markovi. On je temelj u zdanju mrane slike o Srbiji na koji su kasnije pojedinosti dodavale nove spratove. Ukljuiv i izbijanje graanskog rata poslednje decenije prolog veka... RADMILA STANKOVI Srbija na raskru vekova U trenutku prevrata, Srbija je bila mala zemlja, nesluene arolikosti u stepenu razvoja, obrazovanja i naina ivota uopte. Njena drutvena elita imala je ambicije da je uvede meu razvijenije evropske zemlje. U Srbiji je ivelo oko tri miliona stanovnika, iji je prirodni i mehaniki prirataj bio naglaen. Osim u Kraljevini Srbiji, srpski narod je iveo u Austro-Ugarskoj, Turskoj, Rumuniji i Crnoj Gori. To je itelje Srbije raspinjalo izmeu potrebe da prihvate savremene evropske tekovine i uzore i neophodnosti da tolerie stare

oblike ivota koji su poticali sa Istoka. Ta raspetost bila je konica breg razvoja i modernizacije zemlje Krvava dogaanja u srpskoj prestonici 29. maja 1903. godine predstavljala su poetak raskida sa politikom i nainom vladanja na srpskom prestolu poslednja dva Obrenovia, kraljeva Milana i Aleksandra. Zemlja se dugo nalazila u krizi koju je trebalo to pre privesti kraju. Unutranje nezadovoljstvo i previranja pokazivali su se u stalnim sukobima vlada sa Narodnom skuptinom, politikim strankama, javnou i vojskom. Pretnje i pokuaji ubistva vladara prebacivali su se na one koji su se smatrali krivcima. Opta privredna stagnacija zemlje oteavala je izlazak iz krize, dok je njena spoljna politika bila kolebljiva, bez jasno odreenog stava i oslonca na neku od velikih sila koje su imale interes za zbivanja na balkanskim prostorima. To je naroito bilo naglaeno za vladavine kralja Aleksandra, ija se spoljna politika stalno povijala izmeu AustroUgarske i Rusije. Nesposoban da reava unutranja i spoljna pitanja zemlje, obezbedi mir i stabilnost u njoj, osigura podrku u vojsci koja je dugo bila okosnica vladavine Obrenovia, kralj Aleksandar se suoavao sa neizvesnom budunou. Porodini nesporazumi i enidba Dragom Main, bivom dvorskom damom njegove majke kraljice Natalije, jo vie su oteali njegov poloaj i ugroavali opstanak dinastije. Takvim dranjem, kralj Aleksandar je takoe otuio preostale pristalice dinastije kao i svoje lino. S obzirom na takvo stanje i raspoloenje u zemlji, mogao se nazreti kraj vladavine Obrenovia. Nezadovoljstvo vojske i pojedinih politiara postojeim stanjem i prilikama u zemlji dovelo je do pripremanja zavere sa ciljem da se kralj Aleksandar ukloni sa prestola i na njegovo mesto dovede knez Petar Karaorevi, koji je kao politiki izbeglica iveo u enevi, u vajcarskoj. Knez Petar je odravao veze sa pojedincima, protivnicima Obrenovia u Srbiji, nastojei da obezbedi podrku Austro-Ugarske i Rusije za svoj povratak na srpski presto. Pretendent Karaorevi je bio upoznat sa pripremama za ubistvo poslednjeg Obrenovia i njegove kraljice, a pojedinci su tvrdili da je on taj korak i podravao. Ubistva u dvoru izazvala su radost na beogradskim ulicama; ona je bila vidljiva i dugo posle krvavog ina. Gradske ulice bile su ispunjene svetom, acima, vojnicima, radoznalcima svih vrsta. Savremenici su uoili da nije bilo alosti za ubijenim kraljem. U unutranjosti, vest o ubistvu kraljevskog para primljena je sa iznenaenjem i uenjem. Kralja Aleksandra branili su jedino ljudi bliski dvoru i protivnici Karaorevia (generali J. Mikovi, N. Stefanovi, J. Belimarkovi, V. orevi, V. Petrovi i drugi). Svi slojevi srpskog drutva brzo i lako su prihvatili ideju o predstojeoj promeni na prestolu. Graanstvo, naroito ono iz Beograda i veih gradova (Ni, Valjevo, Kragujevac), videlo je u prevratu priliku da ostvari svoje ciljeve i zatiti odreene interese. Bilo je spremno i da finansijski podri novu vladu. Seljatvo, koje je sainjavalo gro stanovnitva u Srbiji, oekivalo je veu sigurnost nakon dueg perioda opte stagnacije sela izazvanog stalnim potresima i njegovim propadanjem. Nezadovoljstvo je bilo primetno i u drugim slojevima drutva. Radnitvo, iako malobrojno, oekivalo je poboljanje svog poloaja i uslova rada, snaenje demokratije, parlamentarnih sloboda i ustavnih naela. Inteligencija je oekivala uklanjanje stega koje su sputavale duhovni ivot i usporavale irenje demokratskih i progresivnih ideja. Vojska je teila da dobije svoje mesto u ivotu zemlje

i pobolja svoj materijalni poloaj. Svi slojevi drutva su, inilo se, oekivali boljitak od promene na prestolu. U trenutku prevrata, Srbija je bila mala zemlja, nesluene arolikosti u stepenu razvoja, obrazovanja i naina ivota uopte. Njena drutvena elita imala je ambicije da je uvede meu razvijenije evropske zemlje. U Srbiji je ivelo oko tri miliona stanovnika, iji je prirodni i mehaniki prirataj bio naglaen. Osim u Kraljevini Srbiji, srpski narod je iveo u Austro-Ugarskoj, Turskoj, Rumuniji i Crnoj Gori. To je itelje Srbije raspinjalo izmeu potrebe da prihvate savremene evropske tekovine i uzore i neophodnosti da tolerie stare oblike ivota koji su poticali sa Istoka. Ta raspetost bila je konica breg razvoja i modernizacije zemlje. Najvei deo stanovnita, 87 odsto od ukupnog broja stanovnika, iveo je na selu. Urbanizacija se veoma sporo odvijala. Nepismenost u zemlji bila je visoka, 77 odsto, od ega je najvei deo nepismenih iveo na selu. U istonoj i delovima zapadne Srbije sela su bila razbacana, a seljaci su se bavili mahom stoarstvom. Puteva nije bilo, a esto je nedostajala i voda. U ravniarskim krajevima, sela su bila gua, bolje povezana putevima, a seljaci su se bavili preteno poljoprivredom. Zemljini posedi bili su mali, ali je seljak bio vlasnik zemlje. Samo zanemarljivo mali broj porodica imao je posede vee od 50 hektara. Imanja su bila nedovoljno produktivna i konkurentna, neumeno su obraivana, esto prezaduena, bez savremene tehnike i neekonomina. Veina manjih poseda nije mogla da pokrije neophodne trokove i plati poreze. Sela su bila prenastanjena, dok su se imanja stalnim deobama smanjivala. To je dovelo do naputanja sela i odlaska seljaka u gradove i varoi. Uee seljatva u politikom ivotu zemlje bilo je nedovoljno. Na izborima 1903. godine, glasalo je oko 53 odsto seljaka, a mali broj je uestvovao u politikom ivotu zemlje. Spor drutveni razvitak i drutveno raslojavanje omoguili su porast srednjeg stalea. Ogranien iznos kapitala, nastao u trgovini, prelazio je tek retko u industriju i bankarstvo. U veim gradovima, pre svega u Beogradu, bilo je vie uspenih poslovnih ljudi i industrijalaca, ukljuujui i nekoliko milionera. Srednji stale, iako malobrojan, igrao je kljunu ulogu u privrednom, administrativnom i politikom ivotu zemlje. Znaajan broj pripadnika srednje klase bio je kolovan na razliitim evropskim univerzitetima. Najvei deo tog stalea iveo je u gradovima i varoima, od toga najvie u Beogradu (dravni slubenici, trgovci, slobodne profesije). Srednji stale, zajedno sa inovnitvom, oficirima, svetenstvom, trgovcima i lokalnom inteligencijom, predstavljao je balkansku ariju. Proces industrijalizacije u Srbiji odvijao se sporo. Ograniena potronja, nedostatak kapitala, uvoz strane robe, mahom iz Austro-Ugarske, doprineli su da je izmeu 1873. i 1906. godine nastalo svega 144 industrijskih preduzea, uglavnom malih po obimu proizvodnje i broju zaposlenih. Radniku klasu sainjavali su brojne sitne zanatlije i malobrojni industrijski radnici. Prvi su se nalazili u procepu izmeu stare (turske) i nove (evropske) robe; bili su pritisnuti zastarelim nainom proizvodnje, s jedne i stalno rastuom konkurencijom industrijskih dobara uvezenih iz Evrope, s druge strane. To je uslovilo propadanje starih zanata, raslojavanje u varoima i nastajanje industrijskog proletarijata. Radilo se pod tekim uslovima, i do 14 asova dnevno, za male plate i nadnice. Vladari dinastije Obrenovia poklanjali su malo panje ovim pitanjima i problemima.

Vojska i oficirski kadar predstavljali su znaajan inilac u srpskom drutvu. Oni su, pored ostalog, bili garancija nezavisnosti zemlje. Za odravanje vojske odvajalo se oko 25 odsto ukupnog budeta zemlje, a uzimali su se i znaajni zajmovi za njenu modernizaciju. Uticaj vojske u politikom ivotu zemlje do 1903. godine bio je znaajan, a nije se umanjio ni kasnije zbog uticaja oficira-zaverenika na novog vladara i zatite koju im je dala Narodna skuptina. Sukob izmeu vojske, s jedne i politikih stranaka, s druge strane, trajae tokom svih ovih godina, i kasnije, a zavrie se presudama vojnog suda u Solunu 1917. godine. Pravoslavna crkva, svetenstvo i monasi, imali su svoje mesto u srpskom drutvu. Oni su bili deo dravne organizacije, njena spona sa narodom i bili su branioci nacionalnih oseanja i duhovnosti. Crkveni velikodostojnici nalazili su se po rangu odmah iza lanova vlada i Dravnog saveta. Poetkom dvadesetog veka u Srbiji je delovao 801 svetenik, najveim delom kolovan na Bogosloviji u Beogradu. Parohijsko svetenstvo primalo je plate od drave, a darove, domove i imanja za izdravanje, od parohijana. Svetenstvo je bilo aktivno u politikom ivotu zemlje, a imalo je i poslanike u Narodnoj skuptini. Srpska inteligencija predstavljala je snani inilac u drutvu i dravi. Njeni pripadnici su se kolovali na Velikoj koli i u inostranstvu; prednjaili su u kulturnom i politikom ivotu zemlje; bili su ministri, visoki inovnici, diplomate, naunici. Na Velikoj koli i Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka nalazili su se istaknuti naunici i stvaraoci koji su predstavljali znaajna imena u evropskoj nauci. Pored nauke, u Srbiji su cvetali i knjievnost, slikarstvo svih pravaca. Beograd je predstavljao stoer svih zbivanja u zemlji. U njemu je 1900. godine, ivelo oko 70 000 stanovnika; pored Srba, u Beogradu je ivelo i dosta stranaca (Nemci, Maari, esi, Grci, Jevreji), to mu je davalo nacionalnu, versku i kulturnu arolikost. Njegove ulice i kue predstavljale su raznoliku meavinu stilova, ali i kaldrmisanih i poploanih ulica. U njemu su postojale brojne biblioteke, bolnice, hoteli, delovale razliite organizacije. Grad je poeo elektrifikaciju 1892. godine, ali je ona sporo napredovala; tramvaji su bili na konjsku vuu, koju su tek 1905. godine, zamenila elektrina vozila. Kontrasti su bili veliki, pa su se na gradskim ulicama, pored volovskih zaprega i tramvaja s konjima, mogli videti i poneki automobil i motocikl. Kafane su bile nesrazmerno brojne i predstavljale su centre dnevnog i nonog ivota, politike, umetnosti, zavera i intriga. U njima su se okupljali i uno raspravljali politiari, poslanici, pesnici, boemi, zaverenici i komite. U njima se uz dim cigareta i isparenja rakije i vina, raspravljalo o nacionalnim ciljevima, planovima, snevalo o oslobaanju i ujedinjenju Srpstva, uklanjanju tirana. U njima su se okupljali i oficiri-zaverenici u predveerje 29. maja 1903. godine. Imena kafana kazivala su mnogo o sklonostima i tenjama njihovih gostiju - Knez Mihailo, Car Duan, Knez Lazar, Napoleon, Kraljevi Marko, Balkanski Savez i druga. Staro i novo bili su, dakle, u stalnom dodiru i sudaru. Preplitali su se i iveli zajedno. Osim ljivovice, u restoranima i kafanama su se sluili takoe francuski konjak, rum sa Jamajke, vina iz Italije, vajcarski sirevi, italijanske sardine; pored toga u radnjama su se mogli nai inostrani lekovi, knjige, novine i asopisi, amerike cipele, persijski tepisi, astraganska krzna i druga uvozna roba. U gradovima u unutranjosti ivot je bio mnogo sporiji nego u Beogradu; u njima su se dugo odrali oblici balkansko-orijentalne strukture i nain ivota palanke. U varoima

su se gajili, pored cvea, kukuruz, tovile svinje i uvala ivina. Pazarni dan je bio najvaniji dogaaj u nedelji. Hrana je bila jeftina pa se mnogo jelo i pilo; politika, kartanje i ogovaranje bili su deo svakodnevice. U raznim gradovima i varoima proizvodili su se odreena dobra i roba; u Pirotu ilimi, u Kragujevcu oruje i barut, u Leskovcu duvan, tekstil, aleva paprika, u Vranju sir, duvan, grnarija, u okolini apca kukuruz i penica. U umadiji su se proizvodila razliita agrarna dobra, u zapadnoj Srbiji suve ljive, mleni proizvodi, drvena graa, dok su se u istonoj Srbiji proizvodila kvalitetna vina. U takvu Srbiju Narodna skuptina je pozvala kneza Petra Karaorevia i odlukom donetom 15. juna 1903, po starom kalendaru, izabrala ga za kralja Srbije. Pretendent na srpski presto, knez Petar, nije bio linost dobro poznata u Srbiji, a njegove ideje i shvatanja o vladavini, demokratiji i ustavnosti bili su jo manje. On i Karaorevii uopte, nisu uivali iroku podrku meu politikim strankama i u javnosti. Trebalo je da proe nekoliko godina dok se nije uvrstio na prestolu, objavio svoj program i stekao ugled u zemlji. ak i tada, irili su se glasovi da e biti prisiljen da abdicira. Istovremeno, Narodna skuptina je kraljeubice oslobodila odgovornosti za taj zloin. Izbor novog vladara nije proao bez uzbuenja i drame. Evropski dvorovi nisu odobravali nain na koji je bila izvrena smena na srpskom prestolu. Ubistvo kraljevskog brata dovelo je do primetnog iskazivanja monarhistike solidarnosti i legitimistikih oseanja. Tome su doprineli svirepost ubistva i odluka da se zaverenici oslobode krivice za taj in. Dvorovi i vladari zahtevali su uklanjanje sa vojnih poloaja i kanjavanje kraljeubica. Srbiji i novom vladaru pretila je izolacija ako te zahteve ne prihvate. Uprkos kratkotrajnom oklevanju, vlade Austro-Ugarske i Rusije prve su prihvatile izbor novog vladara, njima su se vremenom pridruile i ostale evropske zemlje, osim Velike Britanije koja je dugo odbijala da prizna novog vladara. Pripreme za dolazak novog vladara odvijale su se u Beogradu neobinom brzinom. Vlada stvorena nakon ubistva kralja Aleksandra, sa Jovanom Avakumoviem na elu, vratila je proklamacijom od 29. maja na snagu Ustav iz 1901. godine i zakone koji su vaili do 24. marta 1903. godine. Istovremeno, pozvala je narodne poslanike da se okupe 15. juna 1903. godine, u Beogradu. Trebalo je da pripreme Ustav i izaberu novog vladara. Dan ranije, poslanici i senatori su jednoglasno odluili da izaberu kneza Petra za kralja Srbije i izvre reviziju Ustava iz 1888. godine, na koji e se on zakleti pri dolasku u zemlju. Mnogo izbora nije bilo: vojska je izvikala kneza Petra za kralja 29. maja, a njegov izbor su podrale Austro-Ugarska i Rusija. Tako je i bilo: 15. juna on je bio jednoglasno izabran za kralja Srbije. U enevu je upuena deputacija koja je novog vladara obavestila o izboru na srpski presto. Istovremeno, 18. juna, Narodna skuptina i Senat, prihvatili su promene Ustava iz 1888. godine. Na taj nain, novi vladar je bio stavljen pred svreni in. Narodna skuptina mu je nametnula izmenjeni Ustav i tako osigurala svoju prevlast i uticaj u donoenju politikih i drugih odluka. Pobeda parlamentarizma nad monarhijom izgledala je potpuna, do mere koja je bila nezamisliva u vreme Obrenovia. To je bila cena koju je novi vladar morao da plati da bi stupio na presto.Ona je, nesumnjivo, bila veoma visoka, pa su i nesporazumi izmeu njih u budunosti bili neminovni. Nakon prijema narodnih predstavnika u enevi 22. juna i telegrama zahvalnosti evropskim vladarima, novi kralj je krenuo za Beograd. Tu je stigao 24. juna pre podne, posle 45 godina odsustvovanja. Posle oduevljenog doeka, on je narednog dana doao u

Narodnu skuptinu gde je poloio zakletvu na Ustav. Obavezao se da e uvati nezavisnost zemlje, potovati Ustav i brinuti za dobrobit naroda. U proklamaciji Mome dragom narodu, koju je prethodno odobrila vlada, kralj Petar je saoptio da e se zalagati za slobodu i napredak naroda. Pored toga, naglasio je: Ja hou da budem istinski ustavni kralj Srbije. Ustav i sve ustavne garantije za slobodu i prava naroda, te osnove pravilnog i sretnog razvitka i napretka narodnog i dravnog ivota, za mene su svetinja, koje u vazda najbriljivije potovati i uvati. Traio je da se i drugi toga pridravaju i prihvate pomirenje. Tridesetog juna kralj Petar je potpisao Ukaz o rasputanju Narodne skuptine i time najavio nove izbore. Izgledalo je da se zemlja postepeno vraala u normalno stanje. To, ipak, nije bio sluaj. Dubina unutranje krize i razdora, sumnjiavosti i sujete, brzo su izbili na videlo. Prisustvo zaverenika u donoenju politikih odluka otkrilo je nemo vlade da ih ukloni sa politike scene. Njihov uticaj na Dvoru i u vojsci bio je izuzetno snaan, pa se novi vladar brzo naao prikleten izmeu zaverenika i politikih stranaka; optube na njegov raun zbog nepotovanja Ustava stizale su sa raznih strana, i iz zemlje i iz inostranstva. Smetnje na putu ustavne vladavine i demokratizacije zemlje nicale su kao peurke posle kie. Linost novog vladara i njegove rei, brzo su privukli panju javnosti. On se polako upoznavao sa prilikama i ljudima u Srbiji. Od njega se oekivalo suvie, pa su otuda uskoro poeli da se javljaju znaci razoaranja i kritike. Njegov odnos sa zaverenicima izazivao je uznemirenost mnogih. Zaverenici su uvali svoj poloaj i ucenjivali novog vladara tako to su nastojali da obezbede njegovu podrku za svoje zahteve. On se morao okruiti zaverenicima i njihovim pristalicama. Otvoreno je izjavljivao da e se brinuti o vojsci, to su mnogi tumaili kao davanje zatite zaverenicima. Dalje, kraljevo oslanjanje na saborce i poverljive ljude iz emigracije (J. Nenadovi, . Balugdi. K. Dini), jo vie je pojaalo sumnjiavost i uznemirenost u zemlji i van nje. Sumnjiavost je bila pak, obostrana. Neki savremenici su tvrdili da je kralj Petar bio vidno razoaran sitniarenjem i stranarenjem mnogih onovremenih politiara. Uprkos sumnjiavosti i uzajamnom nepoverenju, politiki ivot u Srbiji uzimao je sve vie maha i odvijao se manje-vie u skladu sa ustavnim i demokratskim naelima. Izbori odrani u septembru 1903. godine, iako nisu proli bez politikih trzavica, bili su u skladu sa zakonom. Izmenjeni Ustav iz 1903. godine uneo je u politiki ivot novi duh slobodarski, demokratski, kritini, demagoki. To se oitovalo u politikim govorima i novinskim napisima; interesi grupa i pojedinaca bili su vidljivi kao i naglaeno stranarenje i oportunizam. To su pojaavali lokalizmi, sudari interesa grada i sela, civila i vojnika, pristalica dveju dinastija. Politike stranke preispitivale su svoje programe, usklaivale ih sa novim realnostima; dve radikalske grupe nalazile su se u stalnim sukobima. Do konanog razlaza izmeu njih dolo je 1904. godine, to je imalo znaajne posledice po politiki ivot Srbije. Ostale politike stranke (liberali, naprednjaci), nisu imale vei znaaj ili uticaj, dok je Socijaldemokratska stranka stvorena tek u leto 1903. Kralj Petar je nastojao da smiri raspaljene politike strasti. Zahtevao je strogu parlamentarnost, ali i odanost otadbini. Prihvatio je i zahtev za reviziju Ustava i novi, mnogo slobodoumniji zakon o tampi. Obilazei Srbiju (Kragujevac, Ni, Pirot, Vranje, Leskovac, Prokuplje), pozivao je narod na slogu, patriotizam, srpstvo. U prestonoj besedi, kojom je otvorio rad Narodne skuptine, 7. oktobra 1903. godine, naglasio je da je njegova elja bila da Srbija postane i ostane ugledni stoer reda, mira, slobode i

privrednog blagostanja na Balkanskom poluostrvu. Zalagao se za dobre odnose sa susedima, ali i za vojniko snaenje zemlje kao jemstvu za njenu sadanjost i budunost. Podsticao je privredni razvitak i traio da drava, zajedno sa privatnim kapitalom pomogne poljoprivredu, zanatstvo i trgovinu. Traio je finansijsku tednju i snienje prekomernih poreskih dabina. Ni prosvetu nije zaboravio. Obeao je da e joj posvetiti punu panju, uveren da e prosveivanje naroda pomoi irenje sloboda i ustavnosti. Poslanici su na kraljevu besedu odgovorili da e njegove predloge pretoiti u zakone. Kraljev program privukao je panju kritiara sa raznih strana. Poslanik AustroUgarske u Srbiji dr Konstantin Dumba tvrdio je da kralj Petar nije dorastao svojim dunostima, da je isticao naelo ustavnosti i sakrivao se iza ministarske odgovornosti. Pristalice Obrenovia bili su jo otriji u svojim kritikama kraljevog programa. Vladan orevi, bivi predsednik vlade, govorio je o kralju Petru kao o krunisanom kretenu koji se sluajno naao na prestolu. Vukain Petrovi, bivi ministar u vladama kralja Aleksandra, tvrdio je da je novi kralj skrivao svoje miljenje i da nije imao vladarskih sposobnosti. U pogledu spoljne politike Srbije, jednom od goruih pitanja zemlje, kralj Petar je u vie navrata naglasio da se ona morala oslanjati na Rusiju; samo na taj nain moglo se ostvariti ujedinjenje i osloboenje svekolikog Srpstva, smatrao je on. Za ostvarenje tog cilja morala se zalagati svaka vlada, a kralj je bio duan da upozori njenog predsednika ukoliko bude uoio da ga nisu provodili u delo svi ministri. S obzirom da se radilo o nacionalnim ciljevima, kralj Petar je smatrao da je on bio nadlean da nadgleda spoljnu politiku zemlje. To je bila najava nove orijentacije Srbije u njenoj unutranjoj i spoljnoj politici. Upravo takav program postae izvor nevolja i sukoba narednim godinama. Kao liberal evropskog tipa i dobar poznavalac burne istorije Srbije u devetnaestom veku, kralj Petar je shvatio neophodnost raskida sa politikom praksom i nainom vladanja poslednjih Obrenovia. Takva njegova namera nije nailazila uvek na podrku i razumevanje razliitih slojeva srpskog drutva. Smirivanje na olujnom politikom nebu Srbije odvijalo se teko pa je sukoba i nesporazuma tokom narednih godina bilo napretek. Njihovi podstrekai bili su pristalice republikanstva, zaverenici, kontrazaverenici, obrenovievci i drugi, s jedne i konzervativne zemlje i njihovi dvorovi u inostranstvu, s druge strane. Tenje ka demokratiji i ustavnosti nisu nailazile na iroko odobravanje i podrku u evropskim prestonicama. Sumnjalo se u potrebu, poeljnost i opravdanost uvoenja i primene tih naela u praksi u Srbiji. Takav razvitak inio im se nepoeljnim, opasnim i radikalnim, mogao je da izazove mnoge neprijatnosti, stvori nove probleme i dovede do sukoba sa velikim silama i malim susedima. Vlada u Beu smatrala je demokratizaciju nepoeljnom i tetnom, suvinom za Srbiju. Tvrdila je da Srbija nije bila zrela za nju. Ni u Petrogradu nije postojalo oduevljenje takvim demokratskim promenama i ciljevima. Po miljenju grofa Vladimira Lamsdorfa, ministra inostranih dela Rusije, kralj Petar je bio suvie veliki plebejac koji nije znao i umeo da uva vladarsko dostojanstvo; njegove politike ideje smatrao je neprikladnim i suvinim. Ipak, zakljuio je da je kralja Petra trebalo odrati na prestolu Srbije kako bi se izbegli anarhija i revolucija na Balkanu. I u Rimu su delili takvo miljenje. Jedino je u Londonu postojalo razumevanje za kraljeva demokratska shvatanja i namere. Ipak, i tamo se smatralo da je suvie velika doza demokratije bila prejaka za srpski narod.

U toku svoje vladavine kralj Petar je upravo zbog svoje slobodoumnosti, ponaanja i tolerantnosti, pretrpeo mnogo uvreda, uo i proitao mnogo psovki i runih rei upuenih na njegov raun. Lai i izmiljotina o njemu bilo je previe. One su dolazile sa raznih strana, kako od obrazovanih ljudi, tako i od obinog sveta. Nazivali su ga izlapeli starac, lopov, pijanica, krivili za sve i svata. To je, valjda, bila cena njegovih demokratskih i plebejskih uverenja i dranja. Mnogi posmatrai, domai i strani, primetili su brojne promene koje su nastale u Srbiji tokom njegove vladavine. Englezi su uoili postojanje novih ideja, stremljenja, prakse; bilo je i mnogo kritika: govorilo se da je kralj Petar bio uzdran, pasivan, zavisan od zaverenika, da je bio slab prema svojim sinovima. Austrijanci su uoili da je tokom svoje vladavine uspostavio dodir sa narodom i politikim strankama i da je svojim dranjem podstakao potovanje zakonitosti, reda i tednje; hvalili su promene u sudstvu, slobodu tampe, govora i okupljanja. Prilikom estih kriza vlada, kralj Petar je pokazivao strpljenje, takt, dobru volju; smirivao je politike strasti meu sukobljenim strankama. Sve je to pokazivalo da su nove ideje i shvatanja o vlasti i njenoj primeni hvatale vrst koren, iako je bilo i povremenih kolebanja. Stranaki sukobi, posebno oni izmeu radikala i samostalaca, mada buni i esti, bili su to uglavnom na povrini. Obe stranke prihvatile su demokratiju i parlamentarizam kao osnovni credo, a njihovi sporovi nisu dovodili u pitanje ustavno stanje u zemlji. Spoljna politika im je takoe bila zajednika. Kralj Petar, radikali i samostalci, vodili su, po svemu sudei, dravni brod u istom smeru. Povremene rasprave u Narodnoj skuptini potvrivale su jaanje kraljevog uticaja i ugleda u ustavnom i politikom ivotu Srbije. Meunarodne prilike i nacionalni ciljevi nalagali su takve korake i odluke u pogledu naoruanja i opremanja vojske koje bi omoguile Srbiji da stvori snanu armiju i ostvari svoje ciljeve. Kao vojnik, kralj Petar je smatrao da je njegova dunost bila da se brine o tim pitanjima. U svojim javnim izjavama i govorima obrazlagao je potrebu za naoruanjem i modernizacijom opreme i obuke. Prilikom posete uikom kraju, u septembru 1904. godine, govorio je o potrebi da se Srbija razvija i da se, istovremeno, priprema za rat, kako bi branila svoje nacionalne interese i teritorije. Upozorio je da je njen trenutni meunarodni poloaj nalagao da bude vojniki spremna i da su za to bila potrebna znaajna finansijska sredstva. Da bi se ona obezbedila, trebalo je razvijati privredu zemlje. Na svojim putovanjima kralj Petar je esto govorio o vojsci i njenoj ulozi u odbrani zemlje. Tokom narednih godina naglaavao je potrebu da vojska stoji vrsto na braniku Srbije i Srpstva. Znaajna uloga u optem buenju nacionalne svesti i poveanju ugleda Srbije bila je predviena za Srpsku pravoslavnu crkvu. Ona je trebalo da pokrene narodni duh i vodi ga ka optem preporodu, da ga izvue iz zaostalosti, primitivizma i sujeverja. Svetenstvo je uvek trebalo da bude uz narod, da sa njim deli dobro i zlo. Trebalo je da ga poduava pravom porodinom ivotu to se smatralo osnovom stabilne i vrste drave. Slinu ulogu u optem preporodu i oivljavanju drutva i drave dobili su sudovi i sudije, kao i policija koja je trebalo da brine o redu, bezbednosti ivota i imovine, iskorenjivanju hajduije, ponaanju prema zatvorenim licima i narodu uopte. Slino dranje oekivalo se od upravnih vlasti, uitelja, profesora, zadruga, zanatlija, trgovaca i raznih drutava. U svim tim aktivnostima i nastojanjima vlada je uivala punu kraljevu podrku. On je obilazio zemlju i irio takve ideje u narodu.

Politika traenja oslonca na Austro-Ugarsku pod novim vladarom i u novim okolnostima nije mogla dugo da traje. Poetna uzdranost bila je posledica neiskustva, naslea prolosti i straha. Sukobi meu velikim silama na Balkanu nisu mogli da ostanu bez reakcije u Srbiji. Politika traenja oslonca na Austro-Ugarsku uskoro je ustupila mesto sporovima i sukobima izmeu dve susedne zemlje. Narasle nacionalne ambicije i pretenzije Srbije ometala je i onemoguavala upravo Austro-Ugarska, a potom i Otomansko carstvo. Zauzeta na Dalekom istoku i unutranjim nemirima, Rusija u poetku vladavine kralja Petra nije bila od velike pomoi niti je predstavljala podrku. Tek kada je reila svoje probleme, ona se mogla vratiti i imati znaajnu ulogu u balkanskoj politici. Novi vladar nije ispoetka eleo sukobe sa Austro-Ugarskom, iako ona nije krila svoje namere da se, pored Bosne i Hercegovine, uvrsti i na Kosovu, u Albaniji i Makedoniji. To je predstavljalo otvoreno ugroavanje nezavisnosti Srbije i njenih nacionalnih ciljeva. Zbog toga se ona vremenom morala sve vie okretati prema zemljama Zapadne Evrope, traei od njih politiku, diplomatsku i finansijsku podrku. Prekid diplomatskih odnosa sa Velikom Britanijom, nastao posle ubistva poslednjeg Obrenovia, bio je ozbiljna smetnja u takvim nastojanjima, ali je srpska vlada, uz podrku Italije poela traiti reenje za to pitanje. Ono e biti uklonjeno sa dnevnog reda odstranjivanjem i penzionisanjem najistaknutijih zaverenika, u maju 1906. godine. Antiaustrijsko raspoloenje javnosti i politikih stranaka u Srbiji ubrzalo je reorijentaciju i preispitivanje njene dotadanje spoljne politike. Odluke srpske vlade i Dvora da se srpska vojska opremi modernom, brzometnom artiljerijom i da gradi strategijski vane eleznike pruge, doveli su do sukoba, a potom i raskida sa Austro-Ugarskom. Da bi se ostvarile namere srpske vlade, trebalo je obezbediti zajmove i kredite u inostranstvu i doneti odluku ije e se naoruanje poruiti. AustroUgarska, njene banke i fabrike oruja od poetka su bile iskljuene iz razmatranja zbog politikih, vojnih i privrednih razloga. To je znailo otvoreni sukob sa vladom u Beu koji je vremenom prerastao u carinski rat izmeu dve zemlje. Beki finansijski i poslovni krugovi, kao i vlada, nisu bili namerni da se odreknu monopola nad srpskom privredom i politike kontrole nad Srbijom. Borba oko narudbina artiljerije i municije trajala je nekoliko godina i okonana je kupovinom francuskog naoruanja. Konkurenti za isporuku narudbina bili su francuske firme najder-Krezo i Sen amon, nemaki Krup i Erhard, austrijska koda i britanske firme Vikers i Armstrong. Pritisci na vladu i Dvor dolazili su iz Bea i Pariza, poto su iza svake fabrike stajali zvanina diplomatija i lobisti. Koristili su sva raspoloiva sredstva (novac, pritisak, povlastice, zajmovi, ucene) da bi ostvarili svoj cilj. Srpska vlada je isporuke artiljerije uslovljavala dobijanjem zajma, dok se kralj Petar, emotivno vezan za Francusku, zalagao za porudbine kod njenih fabrika. Prvobitno francuske banke su oklevale da obezbede zajam za Srbiju, dok su austrijske banke odobravanje zajma vezivale za porudbinu naoruanja kod kode. Poto srpska vlada nije elela austrijske topove, vlada u Beu je odluila da izvri pritisak; prvo je otkazala trgovinski ugovor i veterinarsku konvenciju a potom zapretila carinskim ratom koji je poeo u leto 1906. godine. Konano, francuske banke su, na pritisak vlade, odobrile zajam Srbiji, pa se i narudbina oruja u francuskim fabrikama mogla sprovesti u ivot. Pregovori o porudbinama oruja doveli su do politikih lomova u Srbiji. Sukobi izmeu predsednika vlade Nikole Paia, vojnih vrhova i Dvora zavrila se kupovinom naoruanja u Francuskoj, uklanjanjem dvorske kamarile (J. Nenadovi, . Balugdi) koja je naginjala sporazumu sa bekom vladom i

potonjim penzionisanjem preostalih oficira-zaverenika sa visokih poloaja u vojsci i u Dvoru. Sukobi izmeu radikala i samostalaca doprineli su daljem zaotravanju politikih prilika, odlaganju donoenja odluke o zakljuenju zajma i isporuke artiljerije. U tim sukobima prelamala su se kljuna pitanja unutranje i spoljne politike zemlje. Njima su se takoe reavali odnosi izmeu Narodne skuptine i vladara kao i odnosi izmeu vlade i vojske. Krajnji ishod, sa dugotrajnim posledicama, bio je naputanje politike traenja oslonca na Austro-Ugarsku i traenja podrke meu zemljama Antante (V. Britanija, Francuska, Rusija). Ishod sukoba oko naoruanja odreivao je takoe sudbinu demokratije i parlamentarizma u Srbiji kao i njenu budui spoljnu politiku. Trijumf Narodne skuptine i vlade nad Dvorom i vojskom uklonili su, iako ne u potpunosti, uticaj ovih poslednjih na donoenje politikih odluka. Beka vlada i poslovni krugovi nisu mogli mirno da prihvate poraz svojih pristalica u Srbiji. Zbog toga je vlada odluila da energino reaguje. Prvi korak bilo je uvoenje carinske tarife na uvezenu robu u prolee 1904. godine. To je prisililo srpsku vladu da pone da trai nova trita za svoje agrarne proizvode. Nala ih je u Nemakoj, sa kojom je zakljuila trgovinski ugovor u novembru 1904. godine, kao i sline ugovore sa Turskom i Bugarskom, zakljuene u leto i jesen 1905. godine. To je izazvalo nove osude i napade na srpsku vladu. Pregovori sa vladom Austro-Ugarske kako bi se reili ovi problemi, poeli su u jesen 1905. godine, ali su ve nakon nekoliko meseci bili prekinuti zbog neprihvatljivih zahteva austrougarske delegacije. Sredinom januara 1906. godine, vlada u Beu naredila je blokadu srpskih granica i zabranila izvoz stoke, ita i mesa u Austro-Ugarsku. To je dovelo do velikih demonstracija u Beogradu upravljenih protiv pristalica sporazuma sa Austro-Ugarskom. Poetkom jula 1906. godine srpska strana je odbacila uslove koje je postavio Balhausplac za produenje privremenog trgovinskog ugovora. Odgovor je bio dekret cara Franje Josifa od 7. jula, kojim su zatvorene granice Carstva za srpsku robu i ime je zapoeo carinski rat. Uvozna i izvozna trgovina izmeu dva suseda bila je prekinuta. Poslovni krugovi i stanovnitvo u Srbiji trezveno su primili odluku beke vlade i Dvora. Novano trite ostalo je mirno, a Narodna skuptina je podrala stav vlade. Preovladalo je uverenje da je carinski rat bio dobra prilika da se zemlja oslobodi politike i privredne zavisnosti od Austro-Ugarske. Kralj Petar koji je u poetku bio uzdran u sukobu, osudio je politiku Balhausplaca prema Srbiji. Time je jedinstvo svih ustavnih inilaca, Narodne skuptine, vlade i Dvora bilo uspostavljeno. Carinski rat je otvorio nove sukobe Srbije sa Austro-Ugarskom koji su neprekidno trajali sa razliitim intenzitetom do poetka Prvog svetskog rata. Istovremeno carinski rat je Srbiji obezbedio podrku meu zapadnim velikim silama. Britanska vlada i javno mnjenje otvoreno su stali na stranu Srbije i osudili austrijski pritisak kao neprihvatljiv. Oni su podrali ekonomsku emancipaciju Srbije i videli u tome priliku za poveanu isporuku svoje robe i kapitala. Zaokret britanske politike prema Srbiji bio je potpun. Slian stav zauzele su i Francuska, Italija, Grka i druge zemlje koje su otvorile svoja trita za agrarne proizvode iz Srbije. To je bio potpuni poraz za Dvojnu monarhiju i njenu politiku. Austrougarski privrednici i dravnici teko su doiveli taj poraz. Njihov odgovor, dat u leto 1908. godine, predstavljao je pokuaj potpune strategijske, vojne i saobraajne dominacije na Balkanu. Cilj Balhausplaca bio je prodor u Solun preko Sandaka ili severne Albanije. Odlueno je da se izgradi eleznika pruga preko Kosovske Mitrovice, ime bi se Srbija potpuno okruila, spreilo njeno ujedinjenje sa Crnom Gorom i

onemoguio prodor u Makedoniju. Turska se saglasila sa predloenim planom. U jesen 1908. godine, plan je bio zaokruen aneksijom Bosne i Hercegovine. Taj korak, kao i svi prethodni, predstavljao je udar na srpske nacionalne interese u celini, opkoljavanje zemlje sa ciljem da se sprei njen dodir sa ostalim zemljama. Reakcija u Srbiji bila je burna. Povorke i demonstracije bile su svakodnevne, gorele su austrijske zastave i izvikivalo se za rat. Zemlja se nalazila u ratnom raspoloenju, to je predstavljalo veliku opasnost za balkanski i evropski mir. Vlada je zatraila podrku Rusije i drugih zapadnih sila. Rusija i Turska bile su za otvaranje meunarodne rasprave o aneksiji, dok su Velika Britanija i Francuska bile protiv. Posle mnogo ubeivanja, srpska vlada je prihvatila savet cara Nikolaja Drugog, da ostane mirna, priprema se i eka pravi trenutak. Slini saveti prispeli su i od vlada u Londonu, Parizu i Rimu. Konano, vlada je prihvatila iako uz mnogo otpora, in aneksije i u martu 1909. godine, saoptila da time nisu bili ugroeni njeni nacionalni interesi. Neprijateljstvo izmeu dve zemlje dobilo je tim inom novi intenzitet, koji e postepeno prerasti u borbu na ivot i smrt. Od poetka do kraja svoje vladavine, kralj Petar i njegove vlade suoavali su se sa teko reivim problemom - zaverenikim pitanjem. Zaverenici su predstavljali snani neodgovorni inilac u srpskoj dravi. Izazivali su sukobe na unutranjem planu i stvarali probleme u meunarodnim odnosima. Zaverenici su se uplitali u mnoga pitanja i imali kontrolu nad svim znaajnim poloajima u vojsci. Uivali su podrku na Dvoru (kralj Petar, J. Nenadovi, . Balugdi) i uticali na imenovanje pojedinaca na najvie dravne poloaje. Vlade velikih sila zahtevale su od srpske vlade da utvrdi njihovu odgovornost, ukloni ih sa poloaja, penzionie i kazni kao poinioce zloina. Britanska vlada je obnovu diplomatskih odnosa sa Srbijom uslovljavala njihovim uklanjanjem iz aktivne slube. Kralj Petar se dugo opirao tim zahtevima; pristao je na njihovo uklanjanje tek u maju 1906. godine, posle mnogih zahteva i pritisaka. Zavereniko pitanje nije bilo reeno penzionisanjem preostalih oficira-zaverenika. Ono je nastavilo da truje politiki ivot zemlje, deli i sukobljava stranke, Dvor i Narodnu skuptinu. Uticaj zaverenika e se kasnije proiriti i na lanove kraljevske porodice (ore, Aleksandar). Aneksija Bosne i Hercegovine podstakla je ar zaverenika i vratila ih u iu javnosti. Oni su delovali na okupljanju svih snaga otpora i podravali organizaciju Narodne odbrane, ime su vladi stvorili nove glavobolje. Abdikacija kneevia ora kao naslednika prestola dolila je novo ulje na vatru, tako da su se sukobi nastavljali. Balkanska politika scena poetkom dvadesetog veka predstavljala je zamreno klupko suprotstavljenih pretenzija, interesa, linih sporova meu balkanskim vladarima. Pored toga, na balkanske prilike snano su uticali politika i dranje velikih sila. Sporovi na Balkanu, vezani pre svega za sudbinu Otomanskog carstva i reformi u njemu, stalno su se zaotravali. Velika Britanija i Francuska nastojale su da spree njegovu deobu i raspad, Nemaka i Italija su teile da proire svoje prisustvo u njemu, a Austro-Ugarska i Rusija da ouvaju svoj dotadanji poloaj. Apetiti malih balkanskih drava bili su primetni i stalno su se poveavali. Zaotravanje imperijalistikih sukoba irom sveta imalo je svoj odjek i na Balkanu. U takvim okolnostima, srpska vlada i Dvor, lieni podrke Rusije i izloeni stalnom pritisku Austro-Ugarske, traili su saveznike u Francuskoj, Velikoj Britaniji i Italiji, ali i radili na pomirenju sa balkanskim susedima (Crna Gora, Bugarska, Grka, Rumunija). U tim nastojanjima nailazili su na velike prepreke. Velike sile su bile nepouzdani zatitnici i

saveznici, dok su balkanske zemlje imale suprotstavljene, esto nepomirljive pretenzije. Najzad, postojali su i meusobni animoziteti i nepoverenje meu njihovim vladarima. Stoga je bilo prirodno da dva srpska vladara, kralj Petar i knjaz Nikola, vezani inae i rodbinskim sponama, uspostave blisku saradnju. Meutim, njihovi meusobno nepoverenje i netrpeljivost iskljuivali su iskrenu saradnju izmeu dve drave. Bilo je drugih razloga i nesporazuma (Kosovo, severna Albanija, Sandak, primat u Srpstvu). Oni su dugo onemoguavali uspostavljanje redovnih diplomatskih odnosa i saradnje. Laskavi crnogorski knjaz bio je na reima med i mleko, ali u stvarnosti nije bio spreman na saradnju. Dugo se pregovaralo o sporazumu i tajnom ugovoru izmeu dve zemlje, ali dogovor nije bilo lako postii. Oba vladara su to priznavala. Otre kritike zbog prilika u Crnoj Gori (Ustav iz 1905) dolazile su iz krugova crnogorskih studenata u Beogradu, za ta su knjaz Nikola i vlada optuivali srpske zvanine krugove. U Crnoj Gori su takvim napadima pripisivali odgovornost za podsticanje revolucije i obaranje vladara. Pripremu atentata na knjaza Nikolu (bombaka afera), vlast u Crnoj Gori je iskoristila da otvori sudski proces protiv nekoliko crnogorskih studenata i optui srpsku vladu da ih je snabdela bombama. To je dovelo do povlaenja srpskog poslanika sa Cetinja. U spor se umeala i Rusija koja je traila da se dve zemlje izmire. Aneksija Bosne i Hercegovine ubrzala je pomirenje. Vlade obe zemlje odluile su se na taj korak uverene da je aneksija predstavljala opasnost koja je nalagala meusobno zbliavanje. Ipak, do iskrenog pomirenja nije dolo. Kralj Petar je odbio da prisustvuje proslavi proglaenja Crne Gore za kraljevinu i knjaza Nikole za kralja u leto 1910. godine. U januaru 1912. godine, predsednik vlade i ministar inostranih dela Milovan Milovanovi, bio je jo uvek protiv zakljuenja sporazuma sa Crnom Gorom. U februaru iste godine, car Nikolaj Drugi savetovao je kralja Petra da dve vlade zakljue sporazum o meusobnoj saradnji. Kralj Petar je prihvatio savet i pozvao kralja Nikolu da poseti Beograd. On je taj poziv odbio. Ipak, savet ruskog cara nije se smeo zanemariti. Pregovori izmeu vlada dve zemlje otpoeli su u trenutku kada je Crna Gora ve bila u fazi razmene projekta o ratnom savezu sa Bugarskom i utvrivanjem poetka datuma ratnih operacija sa Turskom. Tek sredinom septembra 1912. godine otpoeli su pregovori o zakljuenju saveza izmeu Srbije i Crne Gore. Pregovori su voeni u Lucernu i bili su veoma teki zbog suprotstavljenih zahteva dveju zemalja. Na kraju, zakljuene su dve konvencije, Politika i Vojna, kojima su odreeni oblici saradnje, meusobnih obaveza u sluaju rata i utvrene teritorijalne tekovine u sluaju pobede nad Turskom. Konvencije su stupile na snagu 6. oktobra 1912. godine, neposredno pred poetak balkanskih ratova. Sreivanje odnosa i uspostavljanje saradnje sa Bugarskom, drugim balkanskim susedom, bili su jednako znaajni i osetljivi. Njih su nalagali susedstvo, bliskost sa Rusijom i suprotstavljene pretenzije u Makedoniji. Sporazum sa Bugarskom bio je neophodan Srbiji i zbog sve otrijih sukoba sa Austro-Ugarskom. Bugarskoj je slina pretnja dolazila od Otomanskog carstva. Kratkotrajno povlaenje Rusije sa Balkana, ostavljajui Srbiju i Bugarsku bez zatite, otvorilo je put njihovom sporazumevanju. Obe zemlje su bile prinuene da ine meusobne ustupke u Makedoniji. Srbija je prihvatila ideju o njenoj autonomiji, dok je Bugarska priznala postojanje srpskih interesa u njoj. Glasovi o nameri dve strane da zakljue sporazum nisu naili na odobravanje mnogih, ukljuujui i knjaza Nikolu. Uprkos tome, pribliavanje dve zemlje se nastavilo. Posle mnogo kolebanja, zahteva za i protiv, upozorenja na tetnost takvog koraka, vlada i kralj Petar su se saglasili da on poseti kneza Ferdinanda u Sofiji. To je bio prvi korak. Poseta je obavljena

30. oktobra 1904. godine, a prethodili su joj zakljuenje dva ugovora o politikoj i privrednoj saradnji. Poseta Sofiji je bila vie kurtoazne prirode, nego to je imala politike ciljeve. Bez obzira na to, izazvala je burne reakcije u Beu i optube da su se dva vladara sporazumeli o sudbini Makedonije. Politiki i vojni krugovi u Beu nastojali su da spree saradnju izmeu dve zemlje i njihovu eventualnu akciju protiv Turske. Mladoturska revolucija i aneksija Bosne i Hercegovine predstavljale su nove opasnosti za Bugarsku i Srbiju. Reakcija bugarskog kneza na taj korak bila je proglaenje nezavisnosti Bugarske u aprilu 1909. godine. To je stvorilo novo stanje na Balkanu kao i odnos snaga, to se nije moglo zanemariti. Politika saradnje sa Bugarskom bila je potvrena posetom kneza Ferdinanda Srbiji u oktobru 1909. godine. Uprkos tome, u tim aktivnostima nije postojalo mnogo iskrenosti, poto je bugarski knez u susretima sa drugim vladarima govorio protiv Srbije i njenog kralja. Bez obzira na to Milovanovi je uloio velike napore da se pribliavanje sa Bugarskom nastavi. U jesen 1911. godine dolo je do promene politike u Sofiji i otpoinjanja pregovora izmeu dve zemlje o zakljuenju politikog sporazuma. Promeni stava Sofije doprineli su politika mladoturaka u Makedoniji, rusko-turski pregovori, rumunske pretnje i tursko-italijanski rat. Pregovori izmeu Ivana Geova, predsednika vlade i Miroslava Spalajkovia, poslanika u Sofiji, privedeni su kraju februara 1912. godine. Srpska vlada i kralj Petar prihvatili su predloeni tekst ugovora kao i njegov tajni dodatak. Konvencija o vojnoj saradnji dve zemlje, potpisana je u maju iste godine. Tokom narednih meseci uspostavljena je puna saradnja sa Grkom i Crnom Gorom. Srpsko-bugarski ugovor predstavljao je kamen-temeljac saradnje balkanskih drava u predstojeem sukobu sa Turskom. Ugovor je imao defanzivni i ofanzivni karakter; njime se predviala zajednika odbrana balkanskih teritorija, ali i rat protiv Turske u sluaju napada na Makedoniju i promene teritorijalnog statusa kvo. Deoba teritorija izmeu dve zemlje otkrivala je njihove protivrene zahteve i oekivanja. Nesporna zona na severu i zapadu od ar-planine pripala bi Srbiji, dok bi Bugarskoj pripale oblasti istono od Rodopa i reke Strume. Za sredinju zonu (Vardarska Makedonija) predviala se autonomija ili podela izmeu dve zemlje. U sluaju nesporazuma, ruski car je dobio ulogu presuditelja. Balkanski savez koji je uoblien u tim mesecima, predstavljao je zbog svojih ciljeva izazov velikim silama i njihovim pretenzijama. Opasnost od Austro-Ugarske bila je direktna, dok je dranje Rusije izazivalo mnoge nedoumice. U takvoj situaciji ubrzanje priprema za rat postalo je imperativ. Pripreme planova za mobilizaciju i operacije srpske vojske privodile su se kraju, pa se njihov poetak mogao oekivati svakog trenutka. Velike sile su nastojale da spree poetak ratnih operacija, ali bez uspeha. Osamnaestog oktobra kralj Petar je uputio proglas narodu. U njemu je objasnio da je sudbina zahtevala taj rat kako bi se srpski ivalj oslobodio turskog i arbanakog jarma i nasilja. Pozvao je sve narode da se pridrue borbi za slobodu. Vojne operacije u Makedoniji i Staroj Srbiji odvijale su se uspeno, a saradnja sa grkim, bugarskim i crnogorskim trupama bila je uspostavljena. Srpske trupe zauzele su Skoplje, Bitolj, eveliju, Prizren, Novi Pazar, dole pod Jedrene u pomo Bugarima i sredinom novembra 1912, izbile na obalu Jadranskog mora kod Ljea. U februaru 1913. godine kralj Nikola je traio pomo srpske vojske da zauzme Skadar. Velike sile nisu mogle da dopuste takvo komadanje Turske i irenje balkanskih zemalja. Srpske trupe su bile prisiljene da se povuku sa jadranske obale, a Crna Gora se nala pritisnuta saveznikom blokadom.

Sukob sa Bugarskom oko Makedonije i poraz njene vojske, u leto 1913. godine, otvorio je novu duboku krizu meu balkanskim dravama. Bugarska je izgubila teritorije steene u prethodnom ratu, dok je Srbija dobila Vardarsku Makedoniju, Kosovo i vei deo Metohije; Bugarska je zadrala Pirinsku Makedoniju sa Strumicom i delom Trakije, a Rumuniji je pripala Dobruda. Takva preraspodela turskih teritorija bila je ozvaniena Bukurekim mirom zakljuenim 10. avgusta 1913. godine. Osvrui se na protekla zbivanja, kralj Petar je u prestonoj besedi izreenoj 17. oktobra 1913. godine, pohvalio vojsku i njenu spremnost na rtvu, ukazao da je vlada nastojala da izbegne rat, mada to nije mogla da ostvari zbog rastueg terora nad srpskim ivljem. Stavio je u dunost Narodnoj skuptini i vladi da pomognu narodu u osloboenim oblastima, osiromaenom materijalno i duhovno, da se obnovi i okrene put razvoja. Tek kad se to ostvari, on e postati ravnopravan i koristan deo Kraljevine Srbije. Uspeh srpske vojske u balkanskim ratovima izazvao je nove neprijatnosti. Pre svega, oiveo je sukob izmeu vojne i civilne vlasti. Ovenani slavom, zaverenici i njihove pristalice ponovo su digli glave. Okupljeni u tajnoj organizaciji Crna ruka, osporavali su politiku vlade i davanje ustupaka Bugarskoj u Makedoniji i zalagali se, uprkos upozorenju Rusije, za rat protiv Turske. Pojedinci su bili uvereni da su upravo oni, oficiri, bili pozvani da ree srpsko nacionalno pitanje. To im je obezbedilo podrku drugih oficira. Rat sa Bugarskom samo je odloio gorui sukob. Razlozi za njegovo oivljavanje bili su stav vlade prema Bugarskoj i uprava u novopripojenim krajevima. Namera vlade da zakone i ustavne odredbe primenjuje postepeno s jedne, i prisustvo vojske u pograninim oblastima, s druge strane, doveli su do preplitanja nadlenosti vojne i civilne vlasti. Korupcija i zloupotrebe samo su jo vie zaotrile ovaj spor. Sukob izmeu dve strane postao je neminovan. Bez obzira na unutranja trvenja, rasprave i sukobe sa Austro-Ugarskom i Bugarskom, Srbija je iz balkanskih ratova izala kao pobednik i oslobodilac dela Srpstva koje je vekovima ivelo pod otomanskom vlau. Time je deo nacionalnih ciljeva bio ostvaren. Pobedonosni pohod srpskih armija u Makedoniju, Staru Srbiju, na arbanaku obalu i pruanje podrke Bugarskoj kod Jedrena, prikazali su Srbiju u potpuno novom svetlu. To je izazvalo novo zaotravanje sukoba sa Austro-Ugarskom koja se osetila ugroenom pobedama srpskog oruja i rastuim uticajem Srbije meu njenim slovenskim podanicima. Uspeh u ratu sa Bugarskom, s druge strane, predstavio je Srbiju kao novu regionalnu snagu na balkanskim prostorima. Na kraju, valja se zapitati kako su izgledali Srbija i njeno drutvo, nakon svih iskuenja i trijumfa, u predveerje Prvog svetskog rata? Odgovor na ovo pitanje je sloen, ali neke injenice su bile oigledne. Pripajanjem teritorija u Makedoniji i Staroj Srbiji, ona je znaajno proirila svoj dravni prostor i poveala - iako etniki, verski, kulturno i razvojno, heterogenim stanovnitvom - broj svojih podanika. On se poveao sa 3,1 na 4,1 miliona stanovnika. To joj je omoguilo da u poetku Prvog svetskog rata mobilie preko 350 000 oficira i vojnika, prekaljenih veterana iz balkanskih ratova. To joj je osiguralo poetne pobede u ratu. Dravna teritorija se takoe poveala sa 55.500 kvadratnih kilometra na 87.300 kvadratih kilometara, iako je i posle toga Srbija spadala u red manjih evropskih drava. Brzi procesi industrijalizacije zemlje, uprkos carinskom ratu i drugim krizama, bio je primetan. Izmeu 1906. i 1911. godine u Srbiji je stvoreno 284 novih industrijskih

preduzea. Obim industrijske proizvodnje porastao je sedam puta. U tom razdoblju nastale su nove fabrike za preradu i konzerviranje mesa, pivare, mlinovi, strugare, tekstilne fabrike, preduzea za preradu koe, stakla i cementa. Stvorene su takoe nove trgovake kompanije i firme za poslovanje sa inostranstvom. Izgradnja industrije otvorila je put veem ueu njihovih predstavnika u politikom ivotu zemlje. Slino je bilo i sa predstavnicima nastajue radnike klase, iji se broj udvostruio u odnosu na 1906. godinu kada je u Srbiji bilo oko 16 000 fabrikih radnika, mahom nekvalifikovanih. Zakon o radnjama iz 1910. godine znaajno je poboljao poloaj radnika: radni dan je smanjen na deset asova, deci ispod 18 godina bio je zabranjen noni rad, a poboljani su i sanitarni uslovi. Broj ena u industriji, trgovini i slobodnim profesijama znaajno se uveao, a time i njihova uloga u drutvu. Interese radnika titila je Radnika komora. Ponuda na tritu radne snage, zbog rastueg naputanja sela, prevazilazila je potranju, pa je samo u Beogradu u predveerje Prvog svetskog rata bilo oko 1500 nezaposlenih radnika. Bez obzira na slabosti i malobrojnost, Srpska socijaldemokratska stranka imala je 1910/11. godine oko 2 900 lanova. Ona je u Beogradu organizovala demonstracije i trajkove. Srbija se nesumnjivo kretala putem izgradnje industrijskog drutva. Duhovni i obrazovni razvitak bio je impresivan. Inteligencija je predstavljala drutvenu elitu zemlje, a njeni pripadnici kolovani u zemlji i inostranstvu, prednjaili su u kulturnom, javnom i politikom ivotu zemlje. Mnogi univerzitetski profesori obavljali su ministarske poslove, bili narodni poslanici, diplomati i stranaki prvaci. Ipak, ukupan broj visokoobrazovanih nije bio dovoljan da zadovolji rastue potrebe zemlje. U njoj je 1905. godine radilo 249 lekara, 262 advokata, 155 inenjera, 64 veterinara, 148 sudija. Pred poetak svetskog rata, taj broj se primetno poveao prilivom svrenih studenata Velike kole koja je 1905. godine prerasla u Beogradski univerzitet. On se brzo razvijao. U kolskoj godini 1913/14. imao je pet fakulteta, 80 nastavnika i 1 600 studenata. Nie i srednje obrazovanje bili su takoe u stalnom porastu. Krajem 1913. godine u Srbiji je postajalo 1425 osnovnih kola u kojima je uilo 140 000 uenika; istovremeno u njoj je radila 21 srednja kola sa 8 132 uenika. Postojalo je i 11 nepotpunih privatnih kola sa 2 000 uenika. Srpska kraljevska akademija nauka imala je znaajno mesto u duhovnom ivotu i naunom stvaralatvu zemlje. U njenim redovima nalazili su se istaknuti stvaraoci i mislioci koji su srpsku nauku podigli na evropski i svetski stupanj. Meu njima su najistaknutija imena, svako u svojoj nauci, bili Jovan Cviji, Jovan ujovi, Mihailo Petrovi Alas, Milutin Milankovi, Jovan Skerli, Pavle i Bogdan Popovi, Stojan Novakovi, Slobodan Jovanovi, Branislav Petronijevi, Ljuba Stojanovi, Aleksandar Beli i drugi. Sloboda tampe i izraavanja omoguila je, pored ostalog, nastanak i uspon Srpskog knjievnog glasnika. Stvaralatvo mnogih pisaca, pesnika, kritiara, esejista, olakano je porastom broja listova i asopisa. Njihov broj poveavao se iz godine u godinu. Krajem devetnaestog veka (1899), u Srbiji je izlazilo ukupno 40 listova i asopisa. U predveerje balkanskih ratova u Srbiji je izlazilo 42 dnevna lista, 20 knjievnih naunih i politikih asopisa i 82 profesionalne publikacije. Njihov ukupni godinji tira dostizao je 50 miliona primeraka. I druge delatnosti otkrivaju promenjenu duhovnu klimu i interesovanje. Prvi kinematograf stigao je u Beograd ve 1906. godine, a njihov broj se uveavao i irio po

Srbiji (Uice, Valjevo, aak). Prvi avion je leteo iznad Beograda 1911. godine, a naredne godine je eskadrila vojnih aviona letela nad Skadrom. Iste godine, u Beogradu je osnovan Olimpijski komitet, a ve 1912. godine, dvojica srpskih sportista uestvovali su na Olimpijskim igrama u Stokholmu. Bilo je mnogo slinih primera u drugim oblastima ivota i stvaralatva. Tokom ovih godina (1903-1914) Srbija se vidljivo menjala. Zemlja je dobijala novi izgled, iako je u njoj bilo jo mnogo zaostalosti i siromatva. Ona je sticala potrebnu sigurnost i pravila snane iskorake prema Evropi. Proces promena i prihvatanje evropskih tekovina zaustavio je Prvi svetski rat koji je zapretio da uniti elan i sve ono to je bilo ostvareno u toj deceniji. PROF. DR DRAGOLJUB R. IVOJINOVI Kriza u odnosima Kralje vine Srbije i Velike Britanije U stvaranju nove ratnike slike o Srbiji Majski prevrat predstavlja polaznu taku. U tome i jest znaenje i znaaj Majskog prevrata. On je u zdanju mrane slike o Srbiji na Zapadu temelj na koji su kasnije pojedinosti dodavale nove spratove. Ishodite ove slike je u dogaajima iz 1903. Ubistvo Franje Ferdinanda samo je cementiralo sliku o Srbima kao ubicama, koja je, izmeu dva rata, postojano uvana u Austriji i Nemakoj. Izbijanjem nedavnog graanskog rata ova slika je ponovno oivljena Ubistvo kraljevskog para u Beogradu, 29. maja/11. juna 1903, izazvalo je pravu senzaciju u evropskom javnom mnjenju. U Beograd su se sjatili novinari iz mnogih poznatih evropskih listova. Osim oka, ubistvo je odmah izazvalo i moralne osude irom Evrope: od Londona do Sankt Peterburga, od Skandinavije do Carigrada. Jedino je u seditu Francuske Republike ubistvo monarha loe reputacije primljeno sa vie razumevanja. Osuda je bila opteevropska, ali je u jednoj od velikih sila dobila razmere osude celog naroda i drave. Bila je to Britanija, poetkom XX veka, najmonije i najvee svetsko carstvo koje je pokrivalo gotovo etvrtinu svetskog kopna, a u kome je ivelo preko etvrtine svetskog stanovnitva. Stav javnosti u Britaniji je tokom XIX veka postao moan inilac politikog ivota. Govorei o uticaju tampe na politike tokove u Britaniji, jedan od najpoznatijih viktorijanskih novinara, Vilijam Tomas Sted (1849-1912) zabeleio je 1904: Novinari su danas istinski kraljevi i svetenstvo. Stoga istoriari, ukoliko nisu budale, moraju da piu ne o dinastiji Burbona, Tjudora ili Habzburga, ve o dinastijama dnevne tampe. U lanku naslovljenom Javni savetnici Njegovog velianstva, Sted je zakljuio da svaka britanska vlada poiva na podrci Javnog saveta, kako je on nazvao najmonije britanske novinare, svaka vlada strahuje od nenaklonjenosti novinara, a raduje se njihovoj podrci. Znaaj britanskog javnog mnjenja relativno rano je shvaen u Srbiji. Knjaz Mihailo Obrenovi bio je jedan od prvih koji je uvideo da Srbija treba da radi na unapreenju slike o sebi u Britaniji. Kada je nakon bombardovanja Beograda od strane turskog garnizona 1862, Britanija zauzela izrazito proturski stav, okrivljujui Srbiju da je sama

izazvala bombardovanje, knjaz Mihailo odluio je da poalje u London suprugu, kneginju Juliju, i senatora Filipa Hristia sa ciljem da rade na podrci britanskog javnog mnjenja prema Srbiji. Januara 1863, knjaz je rekao Filipu Hristiu: Ona je (vlada engleska) uspela da i javno miljenje u Engleskoj zadobije za svoje tvrenje, i danas, mi imamo protiv sebe ne samo vladu englesku, no i javno miljenje englesko. Kako pak u Engleskoj javno miljenje utie jako na politiku i na sve poslove vladine, ja drim da nam je dunost pokuati da publiku englesku obavestimo i upoznamo s pravim stanjem stvari. Zadobijemo li za nas javno miljenje u Engleskoj, onda e, sigurno, i vlada engleska morati, unekoliko, promeniti svoje dranje prema nama. Ova akcija pokazala se delimino uspenom jer su objavljene desetine lanaka u londonskoj tampi koji su kritikovali vladin proturski stav, ali je turkofilija ostala i dalje jednako jaka u britanskom javnom mnjenju. Tokom Velike istone krize (1875-1878), balkanski hriani su, prvi put, dobili monog zatitnika svojih interesa u britanskom javnom mnjenju. Znameniti britanski dravnik, Vilijam Juart Gledston (1809-1898), voa, tada opozicione, Liberalne stranke, objavio je, 6. septembra 1876, pamflet koji je izazvao senzaciju u Britaniji, naslovljen Bugarska zverstva i istono pitanje. Pamflet je najotrije osudio zverstva nad bugarskim hrianima i dostigao tira od 200.000 primeraka do kraja istog meseca. Time je pitanje poloaja balkanskih hriana ulo na velika vrata u britansko javno mnjenje. Od tada se, u Britaniji, moe pratiti turkofobija liberala, nasuprot rusofobiji konzervativaca, mada stranaka pripadnost nije uvek bila odluujua u ovom svrstavanju. Od dveju srpskih drava Gledston je posebno voleo Crnu Goru, a naroito je podravao borbu Bugara za samostalnost. Ova bugarofilija liberala ostae sastavni deo britanskog javnog mnjenja, i nestae tek tokom Prvog svetskog rata. Prirodno je da je u takvoj atmosferi naklonosti prema Bugarima, napad Srbije na Bugarsku 1885. izazvao indignaciju britanskog javnog mnjenja. Nakon ovog napada kralj Milan nije uivao naroite simpatije u Engleskoj, a skandali na dvoru poslednjeg Obrenovia dospeli su i do britanske tampe, mada sa manje pompeznosti i karikaturalnosti nego u Beu. Srbija je na poetku XIX veka bila nepoznat pojam u Britaniji. O Srbima poinje da se pie tek od kraja dvadestih godina XIX veka, a tek od etrdestih godina moe se nai i poneka knjiga o Srbiji. Tokom Velike istone krize balkanski hriani, prvi put, postaju poznati irim krugovima u Britaniji. U celini, tokom XIX veka izgradila se preteno pozitivna slika Srbije u Britaniji kao o dravi u kojoj ive sreni i slobodoljubivi seljaci, dravi koja je u stanju da se brine u sebi, i u kojoj je vidljiv umereni progres. Znaaj javnog mnjenja u Britaniji koji je shvatao knjaz Mihailo nisu, naalost, shvatale i sve potonje srpske vlade. Kada su u jutarnjim asovima, 29. maja/11. juna 1903. ubijeni kralj Aleksandar i kraljica Draga, vest je tog istog dana obila i okirala svet. Politiko ubistvo poetkom XX veka nije bilo retka pojava. V. Dedijer daje listu politikih ubistava tokom XIX veka iz koje se vidi da je samo u desetleu pre Majskog prevrata (1893-1902) ubijeno petnaest istaknutih linosti u svetu, ukljuujui pet predsednika i tri krunisane glave meu kojima su bili persijski ah, italijanski kralj Umberto, i carica Elizabeta austrijska. Izgleda da je na srpske zaverenike poseban utisak ostavilo ubistvo amerikog predsednika Vilijama Mek Kinlija (1843-1901), tree ubistvo efa amerike izvrne vlasti. Na Mek Kinlija je pucao jedan anarhista prilikom posete panamerikoj izlobi u Bafalu, 6. septembra 1901. Nekoliko dana kasnije Mek Kinli je umro. Srbija je, u Britaniji, i pre Majskog prevrata, vezivana za ubistva. V. T. Sted je jo

1899. zabeleio u svom uglednom nedeljniku Rivju ov rivjuz (Revienj of Revienjs) sledee rei o Srbiji: Srbija kipti od zavera. To je njeno uobiajno stanje. Mala kraljevina koja lei izmeu Austrije i Rusije, sa rivalskim dinastijama i nezadovoljenim astoljubljima, jedno je od politiki najgrozniavijih sredita u Evropi. U Srbiji se ubistvo ve dugo smatra kao jedno od prirodnih i gotovo neophodnih politikih metoda. Ono to je okiralo zapadni svet nije stoga bio sam in ubistva, ve je zapanjenost bila izazvana uvidom u odreene pojedinosti beogradske tragedije. Posebno snano delovale su injenice da su kralja ubili oficiri koji su mu lino poloili zakletvu, te da su u revolucionarnu vladu, obrazovanu odmah po kraljeubistvu u Beogradu, ula etvorica zaverenika. Drugi detalji kao to su desetine metaka ispaljene u kralja i kraljicu ili broj uboda bajonetima u telo kraljice Drage, te bacanje golih tela miropomazanih vladara kroz prozor, samo su dalje raestili evropsko javno mnjenje. Na sve ovo nadgradila su se proizvoljna dodavanja evropske tampe koja se utrkivala da izmisli to groznije pojedinosti ubistva. U vreme Majskog prevrata Britanijom je vladala unionistika vlada. Predsednik vlade, od jula 1902. do decembra 1905, bio je Artur Dejms Balfur (1848-1930), a ministar inostranih dela bio je markiz Lensdaun (1845-1927), koji je bio ikusan zvaninik Imperije, i bivi potkralj Indije. titei interese Britanije po udaljenim kolonijama, postao je veoma nesklon lokalnim nacionalizmima. Britanija je brzo odredila politiku prema novom stanju u Srbiji. Balfur je 15. juna u Donjem domu izjavio da je britanski poslanik u Beogradu bio akreditovan samo kod kralja Aleksandra i njegovom smru diplomatski odnosi dveju zemalja su okonani. Lensadaun je u Domu lordova, etiri dana kasnije, izjavio: Nita nam nije dalje od pomisli nego da odravamo ono to je on (lord Njuton) nazvao uobiajnim odnosima sa osobama koje su umeane u ove dogaaje. Ser Dord Bonam, britanski poslanik u Srbiji, napustio je, po instrukcijama Forin ofisa, Beograd 21. juna, a u poslanstvu je ostao vicekonzul Vilfred Tesider. Ovim su diplomatski odnosi izmeu dveju zemalja, iji poetci padaju jo u 1837. prekinuti. Pored Britanije i Kraljevina Holandija je prekinula diplomatske odnose sa Srbijom, dok je dravni sekretar SAD dao, 20. jula 1903, uputstvo Donu Deksonu, koji se u trenutku Majskog pravrata, nalazio na putu ka Beogradu sa namerom da preda akreditive kralju Aleksandru, da saeka jednoduno priznanje novog poretka u Beogradu od strane drugih diplomatskih predstavnika. Za utisak o novom srpskom kralju Petru posebno je bio znaajan dosije naslovljen Porodica Kraorevia, 1868-1903 koji je pripremljen u Forin ofisu odmah nakon ubistva. U dosijeu se nalaze pojedinosti u kojima se trvdi da je Petar Karaorevi (18441921) bio umean u ubistvo knjaza Mihaila. Posebno su britanske diplomate iz Bea slale takve izvetaje. U kasnijim izvetajima se tvrdilo da je umeanost Petra Karaorevia u ubistvo nesumnjiva. Izvetaji britanskog poslanika na Cetinju, Kenedija, takoe su bili veoma nepovoljni po kralja Petra. Kenedi ga je nazvao lukavom varalicom, laovom i kukavicom. Njegov sopstveni urak, knez prestolonaslednik Crne Gore, govorio mi je ovako o njemu. U Londonu je stvorena vrlo nepovoljna atmosfera prema Srbiji. U ovo vreme srpski poslanik u Londonu bio je edomilj Mijatovi (1842-1932), viestruki srpski ministar finansija i inostranih dela, poznati ekonomista, istoriar i knjievnik, drugi predsednik Srpske kraljevske akademije, i prvi Srbin koji je postao poasni lan Kraljevskog

istorijskog drutva u Londonu. Mijatovi, i njegova engleska supruga Elodija Lotn Mijatovi, bili su veoma ugledne osobe u Londonu, sa brojnim vanim poznanstvima. Uprkos ugledu koji je imao, Mijatovi je poeo da prima pretea pisma ogorenih Britanaca odmah nakon Majskog prevrata. On je obavestio novog ministra inostranih dela Kraljevine Srbije Ljubomira Kaljevia est dana nakon ubistva: Javno je mnjenje ovde jo jednako razdraeno svakojakim priama o groznim detaljima ubistva. Meni dolaze i anonimna pisma, u kojima mi se gnuanje izjavljuje. Kao to sam javio, Lensdaun me onomad nije hteo primiti. Ja nikome ne idem, niti mi sad ko dolazi, osim nekoliko linih prijatelja, koji nisu politiki ljudi. Ja ekam da Kralj prispe u prestonicu i obrazuje novu vladu, pa da ovoj formalno podnesem moju molbu za razreenje od moga sadanjeg poloaja. Posle Mijatovieve ostavke, nova srpska vlada imenovala je Aleksandra Joviia (1856-1934) za otpravnika poslova, to su Britanci odbili da prihvate, jer bi ovakav rang podrazumevao odravanje redovnih diplomatskih odnosa. Umesto toga, Jovii je prihvaen u Londonu kao generalni konzul. Sa kakvim se reakcijama on sreo, saznajemo iz seanja njegove kerke Lene Jovii koja kae da je bilo dovoljno pomenuti Srbiju da bi se podigao zid predrasuda. Engleska vlada oekivala je od poetka znak kajanja iz Beograda, i kanjavanje kraljeubica. Sa druge strane, uesnici u zaveri bili su toliko moni da je bilo nerealno da bilo koja srpska vlada izae u susret britanskim eljama. Naredne tri godine i Jovii, i Mijatovi i srpske vlade, nastojali su da iznau izlaz iz ovakvog stanja. Najpre se inilo da e engleski nepopustljivi stav odneti pobedu. Krajem 1903, austrougarski poslanik u Beogradu Konstantin Dumba ubedio je svog ministra inostranih dela Goluhovskog da sa ruskim ministrom inostranih dela Lamsdorfom koordinira diplomatski trajk protiv Srbije, sa ciljem da se Srbija prisili da ukloni zaverenike oficire sa uticajnih mesta na dvoru i da ih adekvatno kazni. trajk je gotovo potpuno uspeo jer su u Beogradu, poetkom 1904, ostali samo poslanici Helenske Kraljevine i Porte. Kralj Petar doneo je cininu odluku. On je uklonio autante sa dvora koji su uestvovali u prevratu, ali ih je istovremeno unapredio na vie poloaje. Pukovnik Main postao je vrilac dunosti naelnika srpskog generaltaba, a pukovnik Popovi je postao komandant Dunavske divizije. Ovo je zadovoljilo Rusiju, koja je vratila svog poslanika, to su sledile i ostale drave. I SAD su obnovile odnose po okonanju diplomatskog trajka, maja 1904. Sada su Britanija i Holandija ostale usamljene u politici nepriznavanja novog srpskog vladara. Pored moralne osude, glavni praktini razlog za britansko odlaganje priznanja novog stanja u Srbiji bila su britanska nadanja da e u Srbiji biti izvrena protivzavera. U ovakvoj vrsti nade Britance je posebno drao generalni konzul u Beogradu Tesider. Na osnovu njegovih izvetaja izlazilo je da je u Srbiji, u vojnim krugovima, postojalo veliko nezadovoljstvo vladavinom kraljeubica. I engleski dvor je bio ogoren, a posebno kralj Edvard VII. Danas je, meutim, naputeno uverenje da je obnavljanje odnosa sa Srbijom bilo usporeno istrajnou kralja Edvarda VII da se diplomatski odnosi ne obnavljaju. Kako je pokazala paljivija analiza diplomatske grae, kralj Edvard se oslanjao na stavove lorda Lensdauna u pogledu krize u Srbiji, i nije pokretao nikakve sopstvene inicijative. Nadajui se padu novog reima u Srbiji, Engleska je ekala. Karakteristian je stav ser Erika Baringtona, osobe od poverenja markiza Lensdauna. Barington je rekao Mijatoviu, poetkom 1905: Engleska nita ne predlae niti ita trai. Ona ne osporava

pravo Srbiji da dri ubice kralja Aleksandra Obrenovia na dvoru, u vladi, u vojsci i na najviim vladinim upravnim mestima, da ih unapreuje i da im dodeljuje odlikovanja. Ali, ona zadrava slobodu i pravo da odbije da ima diplomatske i prijateljske odnose sa takvim Srbima. Tada je Mijatovi predloio penzionisanje trojice vodeih zaverenika kao ustupak Britaniji, to je Barington prihvatio uz odreene rezerve, ali je ovo bilo neprihvatljivo za srpsku vladu. Zvanian Beograd postajao je tokom 1905. sve nervozniji zbog britanskog odbijanja da obnovi diplomatske odnose sa Srbijom. Stanje u Makedoniji bilo je postojano nestabilno od vremena Ilindenskog ustanka, i izbijanje veih sukoba u Makedoniji oekivalo se iznova svakog prolea. Imati najveu svetsku silu za neprijatelja, u jednom ovakvom sukobu, bilo bi za srpsku vladu veoma nepovoljno. Ve je vlada Ljubomira Stojanovia (maj 1905 - mart 1906) bila spremna da se sporazume sa Britanijom, ali je tek vlada Nikole Paia (april 1906 - juni 1907) bila dovoljno snana da ponudi Britaniji penzionisanje etiriju vodeih zaverenika. Britanija je traila est, pogodba se zavrila na pet zaverenika, dok je jedan sam podneo ostavku. Zauzvrat, zaverenici su dobili penzije ravne platama, i pride nagradu od 60.000 dinara lino od kralja Petra. Odnosi su obnovljeni dekretom engleskog kralja koji je objavljen 30. maja 1903, tri godine nakon prekida odnosa. Tokom krize u anglo-srpskim odnosima britanska javnost zauzela je stav pun nepoverenja prema Srbiji. Henri Vikam Stid (1871-1956), dopisnik Tajmsa iz Bea, i kasniji urednik Tajmsa, izvestio je dan nakon ubistva: Srbija, zemlja ubistava, abdikacija, proglasa i dravnih udara, iznenadila je samu sebe i dovela do toga da sva preanja postignua izblede do beznaajnosti, uz tragediju odigranu izmeu ponoi i sitnih sati ovog jutra u Beogradu. Jedan centralnoazijski kanat, a ne jedan evropski grad, bio bi odgovarajua pozornica za tako nemilosrdno, a precizno planirano kraljeubistvo. Francuska je videla predsednika, Austrija caricu, a Italija kralja kako padaju od ubica tokom poslednjih deset godina. Ali, ne moe se nai paralela u novijoj evropskoj istoriji za takvo istrebljenje naveliko jedne vladajue porodice i njenih pristalica. Puni i dosadno verifikavani opisi ovog hekatomba1 se jo oekuju, ali dovoljno je poznato da se beogradska tragedija obelei kao jedinstvena u savremenoj povesnici. (Tajms, 12. juni 1903, str. 7 a) Tajms je odmah poslao u Beograd svog dopisnika za jugoistonu Evropu Dejmsa Dejvida Barera (1850-1920). On je izvetavao povremeno o Balkanu od 1888, a od 1895. postao je prvi Tajmsov stalni dopisnik za Balkan. Barer je bio najvie naklonjen Bugarskoj, a Srbiju je poznavao od 1889. kada je izvestio o proslavi petstogodinjice Kosovskog boja u Srbiji. Barer je ve 12. juna izvestio iz Beograda. Njemu je bilo teko da pojmi da se tamo u roku od dvadeset i etiri asa dogodila jo jedna od onih stranih tragedija koje su unakazile istoriju Srbije. Primetio je da svuda preovlauje savreno spokojstvo. Beograd je imao svean izgled, sa zastavom na gotovo svakoj kui, to je ukazivalo ili na zadovoljstvo ili na strah onih koji su u njima. (Tajms, 13. juni 1903, str. 7 a). Dva dana kasnije primetio je da nije bilo znakova opozicije novom poretku stvari, i da je Srbija ostala pod civilnom vlau. Ali u stvarnosti vojska je na vrhu i vladavina pretorijanizma je poela. I drugi vodei londonski dnevnik toga vremena Vestminster gazet je javio da e srpski kralj doi u Beograd da dobije mesto pre nego vlast, a vlast e biti u vojsci jer je ovo sluaj vojske na prvom mestu, i drugih nigde. Za vodei konzervativni dnevnik

Morning post pisao je o beogradskoj tragediji Hektor Hju Munro (1870-1916), poznat pod pseudonimom Saki, popularan kotski pisac i novinar. Poput Barera on je traio od stanice do stanice du srpskih nizija znake oplakivanja, ali nije ih naao nigde, nije ak naao ni dokaza ikakvog neobinog uzbuenja. Glavni nedeljnik Spektejtor takoe je izvestio o prevratu nazivajui ga klanjem na veliko, koje se ita poput kakve dvorske tragedije italijanske renesanse (Spektejtor, 13. juni 1903, str. 922). Vilijam Sted pisao je u Rivju ov rivjuz da je bio preneraen vestima o kraljeubistvu, a bio je jo vie zapanjen kada je saznao da krivci masakra sebe smatraju udima od ljudi ispunjenim herojskim rodoljubljem. (Rivju ov rivjuz, juli 1903) Britanci su paljivo pratili i srpske reakcije na prevrat. Barer je izvestio da je odluka britanske vlade o povlaenju poslanika udno shvaena u Beogradu, zahvaljujui preovlaujuem ubeenju da je poinjen veoma zasluan in koji je uzdigao Srbiju u oima civilizovanog sveta. On je naveo jedan beogradski list, verovatno Mali urnal, koji je tvrdio da je Engleska, budui naviknuta da tlai druge narode moda zaalila to je broj potlaenih nacija u svetu sada smanjen za jedan. Nadalje, in preduzet u srpskoj prestonici je spasao ast Srbije, podigao je njen presti, i obnovio je mir i spokojstvo u zemlji. Po Barerovom miljenju, ovi izlivi su veoma karakteristini, i odraavaju sadanje stanje javnog miljenja, koje posmatra strano negodovanje sa prezirom. (Tajms, 22. juni 1903). Samo nekoliko nedelja nakon Majskog prevrata pojavila se knjiga sa ovom tematikom u Londonu, naslovljena Beograd, beli grad smrti. Istorija kralja Aleksandra i kraljice Drage. Pisac je gospoa Nortesk Vilson, a podatke za knjigu je, u velikoj meri, dobila od edomilja Mijatovia i njegove supruge. Naslov ove knjige o Beogradu kao gradu smrti ostao je dugo godina metafora u engleskom javnom mnjenju za glavni grad Srbije. Beograd e jo dugo asocirati prosenog Engleza na unakaena tela ubijenog kraljevskog para. Ve od septembra 1903. Tajms je poeo da podrobno izvetava britansku javnost o pokuajima da se obore kraljeubice. Henri Stid je javio da je jedna zvanina istraga pokazala da 900 od 1 300 oficira srpske vojske formalno stoje uz pokret protiv ubica koji ne pomiljaju da budu proterani sa vlasti, i za koje se kae da prete kralju Petru da e da objave dokumente koji dokazuju njegovu upletenost u zaveru protiv kralja Aleksandra ukoliko se pokae kao kukavica. (Tajms, 9. septembar 1903). Barer je krajem 1903. jednako verovao da e ubistvo biti osveeno: Sadanje stanje stvari u Srbiji je takvo da teko moe da jemi jedno optimistiko predvianje. Konana pozornica grozne drame poslednjeg leta jo nije izvedena, a ruka boginje Osvete po ijem su tragu grki tragiari voleli da idu u svojim plemenitim remek-delima, jo uvek teko vaga nad tom nesrenom zemljom. Sve pojave vode ka zakljuku da se dan okajanja pribliava. (Tajms, 23. decembra 1903) Tajms je pozdravio uklanjanje autanata iz redova zaverenika, ali je tokom 1904. i dalje povremeno izraavana nada da e protivzaverenika grupa preuzeti stvari u svoje ruke. Kakav je bio stav prosenog Engleza u ovo vreme o Srbiji, moe se videti iz beleaka jednog kamermana, Motoroa, koji je doao da snimi krunisanje kralja Petra, septembra 1904. On kae da je na ponudu da ide u Beograd bio iznenaen. Najpre je oklevao imajui na umu strana ubistva koja su se dogodila samo nekoliko meseci ranije,

kao i prie o bombama i banditima u Srbiji koje je proitao u novinama. Tokom prvih godina nakon Majskog prevrata Tajms je imao jedan jedini lanak o Srbiji koji se nije ticao kraljeubistva, kraljeubica, ili krize srpskih vlada. lanak obavetava da je kralj Petar otvorio prvi srpski univerzitet. Ali, i ovo obavetenje propraeno je komentarom da je sveanost proizvela malo entuzijazma u narodu. (Tajms, 18. oktobar 1905). Barer je i krajem 1905. jo uvek predviao sukob izmeu zaverenika i njihovih protivnika. (Tajms, 31. oktobar 1905), a u februaru 1906. je zakljuio: Meu seljacima unutranjosti - glavnim delom stanovnitva - meu politiarima u Beogradu, u vojsci, i u gornjim klasama drutva, elja za njihovim padom se sada otvoreno izraava, a preovlauje uverenje da se razdoblje njihove prevlasti brzo blii kraju. (Tajms, 9. februar 1906) Od poetka 1906. vidna je i promena raspoloenja u Tajmsu u pravcu nalaenja naina da se diplomatski odnosi sa Srbijom obnove. Odnosi sa Srbijom su postajali posebno zanimljivi u kontekstu jaanja nemakog uticaja na Balkanu. Sama obnova odnosa propraena je mirno, agencijskim vestima, mahom bez komentara. U vreme krize anglo-srpskih odnosa Srbija nije predstavljala znaajnog partnera za Britansko carstvo u ekonomskom smislu. Uee srpskog uvoza i izvoza iz Britanske imperije merilo se u promilima. Britanski zvaninici i novinari bili su, poetkom XX veka, mnogo vie zagledani u Bugarsku i Makedoniju, nego u Srbiju. Na Balkanu Britanija nije imala neposrednih teritorijalnih interesa. Jedini njen interes bio je da ne dozvoli prevlast nijedne druge velike sile pojedinano na Balkanu. ta je onda dovelo do tako duboke krize u odnosima Srbije i Britanije? Samo nekoliko dana nakon Majskog prevrata, ruski poslanik u Beogradu arikov prokomentarisao je britanski stav. Po njegovom miljenju, budui da Engleska nije neposredno zainteresovana za Balkan, i za ouvanje mira u ovom delu sveta, ona je u poloaju da bude rukovoena istim moralnim razlozima. Za razumevanje britanskog stava vano je prodreti u glavne sastojke tada preovlaujueg morala, tj. viktorijanskog mentaliteta. Prema britanskom istoriaru Normanu Dejvisu, ovaj mentalitet imao je pet odlika: 1. odanost prema kruni, 2. rodoljublje, 3. samouzdravanje, 4. oseanje dunosti, 5. bogobojaljivost. Uvid u meudejstvo ovih sastojaka i Majskog prevrata moe da ponudi odgovor na uzroke reagovanja britanskog javnog mnjenja. Ako su Britanci smatrali odanost prema kruni za vrhovnu vrednost, onda je ubistvo miropomazanog monarha vrhunski prestup. Kada ga ubiju sopstveni oficiri koji su mu poloili zakletvu, sluaj samo dobija na teini. Srpski presto zasnovan na krvi, kako ga je naslikao Bertrand Partrid u Panu predstavlja vizuelizaciju ovog stava. Barer je saeo britanski stav o novom kralju i stanju u Srbiji, krajem 1903: Da je kralj Petar odmah po dolasku u Beograd skupio hrabrost da ukloni krive oficire sa svakog poloaja vlasti i uticaja, takav in odluke bi, po svakoj verovatnoi, konsolidovao njegov poloaj i poloaj njegove dinastije... On je, meutim, odabrao laki pravac, sa ishodom da je sada praktino zarobljenik u rukama krvlju zamazane kamarile... On izgleda osetljiv na

ponienja kojima je izloen, ali sada je prekasno da se vrati putem unazad, i sve to moe jest da se prilagodi svojim tamniarima. Razume da su Britanci, u naelu, cenili rodoljublje i kod drugih naroda. Ali, Srbija, sa slikom koju je u to vreme imala, i nije smatrana za civilizovanu zemlju, pa je rodoljublje njenih graana uzimano vie kao mana nego kao prednost. Nain na koji je prevrat izvren bio je u neposrednoj suprotnosti sa britanskom samouzdranou. Ne vidimo razloga da oekujemo ita dobro od revolucije u Srbiji. Ona je bila suvie nasilna, suvie krvoedna, suvie prezriva prema onim zakonima, istovremeno prema moralu i asti, koje ak i polucivilizovani priznaju za neophodne uzdranosti. Slavljenje kraljeubistva, u pojedinim zvaninim krugovima u Srbiji, jednako je bilo u sukobu sa naelima samouzdranosti: Za ubice se stoga moe smatrati da im je oprostio kralj, da im je aplaudirao narod, i da ih je blagoslovila Crkva, skladna saglasnost glasova koja teko da je viena u Evropi od masakra Sv. Vartolomeja. (Spektejtor, 20. juni 1903) Oseanje dunosti bilo je najsporniji deo viktorijanskog mentaliteta. Kako je primetio Dejms Moris, postojalo je jedno ubeenje, zajedniko meu imperijalistima razliite vrste, da je duhovna sudbina pozvala Britance da budu nadmoni; da su oni izabrani narod, boanski razliit, nadaren posebnim talentima, ali istovremeno narod kome su poverene posebne dunosti. Ovo oseanje odnosilo se na dve dileme kada je u pitanju Srbija: 1. ta treba da se uradi sa diplomatskim odnosima prema Srbiji? 2. ta treba da se uradi sa Srbijom, kojom vladaju kraljeubice? Na prvo pitanje odgovor je bio jasan i nedvosmislen. Gotovo niko nije pomiljao da sa Srbijom kojom vladaju kraljeubice treba da se odravaju ikakvi odnosi. Intiman odgovor na drugo pitanje bio je da Srbiju treba okupirati, ali su politiki razlozi ravnotee na Balkanu preovladali, pa ovaj stav nije mnogo eksploatisan. Barer je, u pismu direktoru Tajmsa, primetio da su Srbi veoma zadovoljni sami sobom u vezi s kraljeubistvom, smatrajui da bi austrijska okupacija bila najbolji lek za Srbiju kada ne bi vodila ruskoj okupaciji Bugarske. I Herbert Vivijan je predlagao okupaciju: Kada bih ja bio ministar inostranih dela, preporuio bih okupaciju Srbije od strane velikih sila, moda ak i podelu. Konano, bogobojaljivost je znaila da su Britanci posmatrali druge narode kroz njihovu pobonost. Stoga je ponaanje mitropolita Srbije posebno uzbudilo britansko javno mnjenje. Pet dana nakon kraljeubistva mitropolit Inoentije (roen 1840, mitropolit 1898-1905) sluio je blagodarenje u beogradskoj Sabornoj crkvi. Kako je primetio H. Vivijan, govor mitropolita gotovo da je navodio da je blagoslov Crkve takoe podeljen pijanim kriminalcima, koji su zaklali nezatienog kralja i kraljicu, i sada su uivali nad svojom pokvarenou. Ponaanje mitropolita izazvalo je osudu i nekih srpskih glasila, kao to je list karlovake mitropolije. Srpski sion osudio je mitropolita to je ukrasio svoj dvor zastavama, i to nije hteo da obavi opelo kraljevskom paru iji je brak lino blagoslovio, to ukide optu molitvu za njih u crkvi, a u Sabornoj crkvi pohvali narod, koji je u tekim potresima ovim svojim spokojnim i dostojnim dranjem jedanput za svagda pokazao svoju potpunu zrelost... Za Spektejtor smrt kraljice Drage bila je prljavo ubistvo i pevati blagodarenje nad njim je odvratno pokazivanje istovremene bezobzirnosti i sujeverja. Konano, Vilijam Sted proglasio je mitropolita za pravog pravcatog vikara od Breja2 Balkana. Mitropolitu je ak bila posveena i podrugljiva pesmica u Spektejtoru, autora Edvarda Sidnija Tajlsa.

Sa kraljem koji je prikazivan kao kukavica i pod nadzorom kraljeubica, uz stareinu Crkve koji je prikazivan kao prevrtljivi vikar od Breja, Srbija se Britancima inila kao zemlja koja bi mogla da se civilizuje stranom, po mogustvu austrijskom intervencijom. Ali, i oni koji su zastupali ovakav stav, bili su svesni da bi intervencija u tom trenutku bila nerealna. Britanci, dakle, nisu bili jednoduni u oseanju dunosti prema Srbiji, ali su bili sasvim jednoduni u odbacivanju i osudi stranog ubistva, i slavljenja koje je sledilo u Beogradu. Prekid diplomatskih odnosa je izgledao kao dovoljna demonstracija britanske osude kraljeubistva. Oekivalo se da i druge evropske zemlje slede Britaniju, ali je to prihvatila samo Holandija. Srbija je, u novim okolnostima, izgledala kao zemlja kojom se vlada na nemoralan nain, moda i zemlja koju valja aliti, ali svakako ne zemlja prema kojoj bi ijedan Britanac trebalo da osea naklonost. Svako vienje drugog obuhvata niz asocijacija koje se aktiviraju kada god se opaa ili pominje dati predmet. Asocijacije vezane za Srbiju krajem devetnaestog veka bile su dvosmislene (zemlja slobodoljubivih seljaka, narod koji se bori za slobodu protiv Turaka, poluevropska zemlja, skandali na dvoru), preteno pozitivne ali i negativne. Nakon Majskog prevrata asocijacije vezane za Srbiju svedene su samo na one negativne: krvavi presto, zemlja dravnih udara, orijentalna zemlja, vladavina kamarile, Beograd - beli grad smrti. U britanskom zemljopisnom osmiljavanju Balkana Srbija je tokom devetnaestog veka postepeno pozapadnjivana, tj. poela je da se doivljava kao evropska zemlja. Granice Evrope u to vreme nisu bile zemljopisne, ve politike. Gde god je Turska imala prevlast, i gde god je preovlaivao islam, ta se oblast smatrala delom Istoka, a ne Evrope. Pri tome je Istok imao jedno veoma uvredljivo znaenje. Granica izmeu Istoka i Evrope, od Karlovakog mira (1699) stajala je kod Beograda, kao najsevernijeg grada Istoka. ta je to znailo u doivljaju civilizacije, vidi se iz knjige pruskog kapetana Ota Dubislava fon Pirha. On je 1829. preao iz Zemuna u Beograd i tom prilikom zabeleio: Strana granica razdvajala me je od civilizovanog sveta, mada sam preao samo nekoliko koraka. Nakon Majskog prevrata Srbija je u britanskom vienju vraena za tih nekoliko koraka, to je znailo mnogo. Ona je ponovo postala deo Istoka, tj. Bliskog istoka. Barer je krajem 1903. zapisao: Na Istoku nita ne uspeva kao uspeh, i tamo se retko moe nai neskladna beleka u optem horu Vae victis. Ali, za ovo nije potrebno duboko poznavanje orijentalnog karaktera - jer Srbija, iako najzapadnija od balkanskih drava takoe je najorijentalnija... Ovakav stav prema Srbiji postepeno je ublaavan nakon 1906, ali je obnovljen u punom obimu posle ubistva u Sarajevu, tokom julske krize 1914. Govorei o britanskom stavu prema Srbiji pred Prvi svetski rat, oksfordski istoriar Donald Kamerun Vot primetio je da je postojala snana odvratnost prema srpskoj monarhiji i sistemu, odvratnost koju su delili svi osim neznatne nekolicine... Srbi su smatrani za istonjake izraz koji je nosio u sebi naglaske poniavanja i prezira. Kao to sam ve pomenuo, tokom krize u anglo-srpskim odnosima Britanija nije imala posebnog interesa za Srbiju. Kada je Srbija postala saveznik Britanije, avgusta 1914, interes se odjednom pojavio, i slika ratninih i krvavih Srba preobrazila se tokom Prvog svetskog rata u sliku hrabrih saveznika, uvara evropske kapije od prodora necivilizovanih naroda. Novi diskurs slavljenja Srbije doiveo je vrhunac 1916. kada je Vidovdan sveano proslavljen u dvanaest hiljada britanskih kola, i kada je arhiepiskop kanterberijski sluio pomen, povodom Kosovskog boja, u katedrali Sv. Pavla u Londonu.

Ovaj pozitivni imid Srba u Britaniji nastavio se i preneo na Kraljevinu Jugoslaviju, i postojano je uvan izmeu dva svetska rata. Da se Majski prevrat ne zaboravi u Engleskoj, pobrinuli su se brojnim svojim spisima Meri Idit Daram (1864-1944) i Herbert Vivijan (1865-1940), oboje negdanji veliki prijatelji Srbije. Vivijan je ak bio i odlikovan od strane Aleksandra Obrenovia. Ovo dvoje autora nastavili su da ire tvrdnje o Srbiji kao zemlji kraljeubica, na ta su dodali i stav da je Srbija odgovorna za izbijanje Prvog svetskog rata. Brojni prijatelji koje je Srbija stekla tokom Prvog svetskog rata neutralisali su aktivnost Daramove i Vivijana. Krvavi imid Srba obnovljen je, meutim, tokom devedesetih godina prethodnog stolea. Sa njim je sledila i potpuna revalorizacija srpske istorije, i obnova odgovornosti Srbije za izbijanje Prvog svetskog rata. Britanski vojni istoriari izmeu dva svetska rata su se trudili da odaju to veu zaslugu srpskoj vojsci za uee u Velikom ratu. Ovakav stav prilino se izmenio tokom devedesetih godina. Don Kigan, poznati vojni istoriar, i vojni urednik Dejli telegrafa, potpuno je revalorizovao srpsku vojnu istoriju. Kigan za Srbe pred Prvi svetski rat kae: Srbi, tavie, bili su udaci ak i na divljem Balkanu, a to je jo gore, u oima civilizovane Evrope. Azijatsko ponaanje oficira njihove vojske 1903... izazvalo je ok svuda. (John Keagan, The First njorld Njar, 1998. str. 58). Nekada slavljene pobede u Britaniji, pobede na Ceru i Kolubari, zaboravljene su, pa Kigan dalje kae da su do sredine avgusta 1914, Srbi, prvobitan uzrok krize, bili zaboravili. Rat nee doi u njihovu malu kraljevinu u narednih etrnaest meseci. (str. 77) tavie, i srpski vojnik je dobio nove odlike Zapravo, Srbi, premda varvari u svireposti s kojom su vodili rat, nisu uopte bili nazadni u vojnom smislu. (str. 166). Kao to se vidi, imid krvavih Srba iz ratova za jugoslovensko naslee tokom devedesetih sada se protegao na celu srpsku modernu istoriju. Ishodite ove slike je u dogaajima iz 1903. Ubistvo Franje Ferdinanda samo je cementiralo sliku o Srbima kao ubicama, koja je, izmeu dva rata, postojano uvana u Austriji i Nemakoj. Izbijanjem nedavnog graanskog rata ova slika je ponovno oivljena. Da li je nedavna negativna slika o Srbima ponovo proizvod sukoba evropskih vrednosti sa domaom politikom, ili je proizvod nerazumevanja sveta prema Srbima, stvar je tumaenja, mada se ve sada ini da je bilo i jednog i drugog. U stvaranju nove ratnike slike o Srbiji Majski prevrat predstavlja polaznu taku. U tome i jest znaenje i znaaj Majskog prevrata. On je u zdanju mrane slike o Srbiji na Zapadu temelj na koji su kasnije pojedinosti dodavale nove spratove. SLOBODAN G. MARKOVI (Autor je magistar, saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu) Svetlocrveni grad Zato divlja Evropa?, upitao je prijatelj koji je nedavno bio svedok mog odlaska sa ering krosa na Bliski istok. Zato to, odgovorih, izraz tano opisuje divlje i bespravne zemlje izmeu Jadrana i Crnog mora. ...Sve je sada moderno u ovom gradu ubistva i misterije... I italac e se sloiti da je svetlocrveni pridev koji vie odgovara nego beo za grad je koji je bio svedok tako nedostojnih dela, poinjenih u ime patriotizma.

(Harry De Windt, Through Savage Europe, London, 1907, p. 15, 113-114) **** Izmeu linog kulta i negativnog mita Odgovor na pitanje kome je sve bio potreban antimit o Dragi, ali i o Obrenoviima, nije tako teko dati. Zaverenicima i pobednicima svakako, za domau upotrebu i pored zgraavanja sveta. Takva kraljica Draga se savreno uklopila u kontekst negativnog uinka perioda vladavine Obrenovia u srpskoj istoriji Kada je kralj Aleksandar Obrenovi u julu 1900. godine obavestio ljude iz najblie okoline o svojoj odluci da se oeni Dragom Main, procesi razgradnje jednog sistema dravne vlasti u tadanjoj Kraljevini Srbiji, u kojem su pukotine bile vidljive godinama, dobili su novo ubrzanje. Ponevi kraljevsku krunu, Draga Main je i u svesti savremenika i u kasnijoj istoriografiji, koja je traila i ponudila objanjenje za docniju zaveru, surovo ubistvo i politiki prevrat, ispunila, mora se priznati uspeno, dobar deo praznog prostora. Kako to obino biva kada se pomeaju uzroci i povodi i kada se znanje o prolosti zadri na povrini, dinastikom pitanju i emotivnom odnosu prema linostima iz jedne ili druge dinastike kue, Karaorevia ili Obrenovia, pravi razlozi ostali su potisnuti i skriveni. A njih je bilo puno i skoro svaki je imao teinu i znaaj fenomena ije bi paljivo iitavanje olakalo snalaenje u sopstvenoj istoriji (da ne pominjemo obavezni dodatak o razumevanju sadanjosti i predvianju budunosti). Tako je, na primer, problem vojnog faktora bio dublji od iskazane netrpeljivosti oficira prema sablanjivom izboru kraljeve saputnice. Deo te istine je obelodanjen u narednim godinama zlatnog veka srpske demokratije, ali je dugo poricano da je koncept vojne sile, negovane u dravi i drutvu, koja je u stanju da pogazi zakletvu i ubije kralja i kraljicu, pored osnovnih zadataka, bio zasnovan i na interesu jednog dela njenih predstavnika. Vojska je, tanije njen oficirski sloj, uz inovnitvo koje je godinama potiskivano, zauzela mesto srednjeg sloja/klase u srpskom drutvu. Oko nje se plela mrea krupnih liferanata, koji su u narastanju njene moi i u atmosferi oekivanja reavanja nacionalnih zadataka, videli priliku za, dananjim jezikom reeno, dobar biznis. Osim vojske, dogaaji u maju 1903. povezani su sa razliitim pitanjima meu kojima su najznaajnija kontinuitet zavera, buna i zavereniko delovanje u Srbiji i na Balkanu, politika i ekonomska osujeenost nekada vanog liberalnog trgovakog sloja, kao i stalna unutranja politika napetost usled jakih otpora prema dravi i njenim institucijama, koja je, podsticana velikim spoljnopolitikim pritiskom mone Austrougarske, stvarala specifino oseanje ugroenosti. U tako proirenoj slici, udeo kraljice Drage bledi, ali se mera njene krivice za zaveru u beogradskom Konaku obino svodila na tipine nedostatke njene enske prirode: injenicu da je bila deset godina starija od kralja, da nije mogla da mu podari naslednika i da je pre stupanja na presto proivela godine sumnjivog udovikog ivota. Ili, jo bolje, na romantino-erotizovane predstave evropskog javnog mnjenja, inae zgroenog sudbinom jednog kraljevskog para u tamo nekoj Ruritaniji, koje su podstakli

romanopisci i pesnici Gijom Apoliner, Bernar Tue, Emilio Zorzi, Pola Negri (Alexsander et Draga de Serbie. Amour et Mort d un couple; L eccidio di Belgrado; Il sogno di Draga) Koliko je pria o Dragi i Aleksandru bila intrigantna, svedoi i njena privlanost za stvaraoce tek zaete evropske filmske industrije. Vodee filmsko preduzee Braa Pate je ubrzo posle Majskog prevrata snimilo film Ubistvo srpske kraljevske porodice koji je postao sastavni deo repertoara putujuih bioskopa irom Evrope tokom 1903. i narednih godina. Na domaem terenu, pisci bliski vremenu Drage i Aleksandra su, ako izuzmemo politiare memoariste koji su bili neposredno ili posredno umeani u prevrat, skinuli romantini veo i ponudili ogoljenu priu, koja je bila u funkciji navodno nove politike i novog vremena (Svetislav Lazi, Boidar Nedeljkovi-Rakoman). U romanima koji su napisani poslednjih decenija, pisci su se vratili romanesknoj potki, ali su je zainili tekim zadahom potisnutih ljudskih strasti i glibom srpskog palanakog, malograanskog blata (Duan Savkovi, Sekira; Ljubia Joci, Draga Main; Slavko Stameni, Svita). Noviji pokuaji nekakve rehabilitacije Drage i Aleksandra bili su povrni i neuspeli. Nagovetaje, ako su tani, da je filmska kamera zabeleila svojevrsnu dekonstrukciju istorije (to autorki, Isidori Bjelici kako se uje, verovatno uopte nije bio cilj) kroz postmodernistiko-pornografsku varijantu lezbijskog odnosa izmeu kraljice Natalije i Drage, neki su doiveli kao skrnavljenje, a drugi, s pravom, kao jeftinu, tosnu manipulaciju. injenica da je, tada jo maloletan, kralj Aleksandar stupio na presto posle dvorskog prevrata, u aprilu 1893, kao da je odredila njegovu ivotnu sudbinu. Ovaj, po miljenju neutralnih linosti, mahom stranaca, inteligentan, talentovan, usamljen i nervozan mladi, bio je prvi vladar moderne srpske drave, koji je pripreman i obrazovan za vladarske dunosti. Breme roditeljskih rasprava i razvoda, jak uticaj koji je otac, kralj Milan, imao na njega i posle abdikacije i odlaska iz Srbije, i veliki politiki pritisak sukoba krune sa radikalima, koji kralj Milan i pored oite elje nije uspeo da neutralie, predstavljali su za Aleksandra preteko naslee. Srbija, koju mu je otac ostavio, bila je zemlja u kojoj su tekom mukom uspostavljani temelji ustavne monarhije, institucija, zakonodavstva i obrazovanja, delimino zaslugom njenih vodeih ljudi, kralja Milana i nekolicine politiara kreativnog duha, a delom i zbog zahteva evropskih sila. One su posle Berlinskog kongresa nametnule nezavisnim, mladim balkanskim dravama obaveze koje su ih pribliile evropskom svetu, ali u isti mah jasno odredile granice njihovog zamiljenog suvereniteta i nacionalnih ciljeva, formulisanih jo u vreme turske vladavine na ovim prostorima. Iskustvo Srbije sa politikom carske vlade u Beu dobro je poznato, ali je tada, osim pouke, ono stalno hrabrilo struje u srpskoj politici i drutvu koje su se pozivale na tradicionalne ustanove srpskog drutva, kojih odavno nije bilo, na opiranje dravi i njenim predstavnicima i na ponitavanje vlasti oliene u Obrenoviima. Uz sve to, iao je i pogled upuen ka Petrogradu, koji je u sutini uvek bio vie zainteresovan za, Rusiji i moreuzima bliu, Bugarsku. U takvoj situaciji Obrenovii su se nosili sa najveom politikom strankom, radikalima, kako su mogli i umeli. Po nekim svedoanstvima, svaki izbori u Srbiji liili su na zavoenje vanrednog stanja. Zategnutosti izmeu krune i radikala, izmeu politikih partija, bile su tolike da je kralj Milan za vreme svoje vladavine, ali i posle abdikacije utiui na sina, najee preicom reavao probleme. Umor od politike, strah od zavere i privatan ivot, koji je postao nedopustivo javan, nagnali su ga da ode iz

zemlje. Iako nije nasledio oeve strahove, kralj Aleksandar je preuzeo njegove metode vladavine, prekoraujui esto ovlaenja ustavnog monarha posredstvom sitne manipulacije linostima iz politike. Uticaj dvora u politici zemlje i drutvenom ivotu prestonice bio je presudan u poslednjoj deceniji 19. veka. Takva otvorenost vladarske kue imala je i svoju lou stranu, jer je dozvoljavala uvid u privatan ivot i, u sluaju kralja Aleksandra, javnu brigu za njegovu srenu i za Srbiju korisnu enidbu. A od brige do zavirivanja u kraljevsku spavau sobu nije bio dugaak put. Svi pokuaji kralja Milana da za sina nae nevestu u nekoj od bivih nemakih vladalakih kua, i kraljice Natalije da u Beograd doe neka od kneginjica velike carske porodice Romanov, bili su bez uspeha. Iz progonstva, u koje je oterana 1891, kraljica Natalija je dugo pripremala teren za sinovljevu enidbu Ksenijom, kerkom crnogorskog kneza Nikole. Bila je uverena da ako su cetinjske princeze dovoljno dobre za Romanove, jer su dve keri kneza Nikole ve bile udate za ruske velike kneeve, jo jedna u beogradskom Konaku ne bi kodila njegovom ugledu. Na drugoj strani, ona je silom pokidane veze sa sinom i uticaj na njega uspostavila, pomalo neoprezno i suvie samouvereno, pomou Drage Main, svoje dvorske gospoe i drubenice u progonstvu. I pre nego to je, polovinom devedesetih godina, otpoela romansa izmeu nje i kralja Aleksandra, Draga nije bila nepoznata linost u Beogradu. Poreklom iz ustanike porodice Lunjevica, ova kerka visokog dravnog inovnika bila je, za to vreme, solidno kolovana. Nesrean i kratkotrajan brak sa inenjerom Mainom zavrio se upravo u vreme propadanja njene porodice, naglo osiromaene posle smrti oca. Sa malom grupom ena Draga je potom radila i prevodila tekstove za asopis Domaicu i taj krug je predstavljao, uslovno reeno, nekakav zaetak, ali i slepi kolosek feministikog pokreta u Srbiji. Jasniji i konkretniji pokuaji, koji su imali budunost, doli su sa druge strane, od socijalista. Delatnost ena oko Domaice bila je pod patronatom kraljice Natalije, koja je naputajui Srbiju povela sa sobom i Dragu Main. Izgleda da se Natalija nije mnogo uznemirila kada je ustanovila da sinovljeva panja i ei dolasci u Bijaric, na francuskoj obali, potiu pre iz velike emotivne vezanosti za njenu dvorsku gospou, nego iz odanosti prema majci. Nije se preterano uzbudila ni okolina kralja Aleksandra, kada se Draga vratila u Beograd i zauzela mesto kraljeve javne metrese. One se obino nisu udavale za kraljeve. Meutim, kombinacija Dragine ambicije i njegove potrebe da se putem enidbe odvoji i emancipuje od uticaja oca i majke i zapone samostalnu vladavinu, uz udvoriku naklonost nekolicine linosti bez politikog uticaja iz njihove okoline, uinili su da ovaj, sa dinastikog i dravnog stanovita svakako pogrean korak, bude neumitan. Kralj Aleksandar nije eleo da saslua savete da brak sa Dragom bude morganatski, nego je sklopljen kao punovana zajednica pred bogom i svetom. Pa ipak, zavrio se kobno. Tokom nepune tri godine, koliko je kraljevski par opstao na prestolu, uinjeni su veliki napori da se javnosti predstave prednosti kraljevog izbora. U isto vreme tekao je obrnut proces izgradnje antimita, o Dragi pre svega, pomou kojeg je stvorena pogodna atmosfera za prihvatanje ne samo svrgavanja Obrenovia, nego i zloina. Ova dva procesa tekla su paralelno i poivala su na istim osnovama, samo su mehanizmi njihove izgradnje bili razliiti, s tim to su razlozi za izgradnju Draginog kulta, posluili kao osnova za proizvodnju negativnog mita. U oba sluaja polazilo se od injenica da je Draga kao graanka dola na presto, da je bila udovica i da je, sada kao kraljica, bila starija od kralja.

Dok su politiki potezi, osloboenje predstavnika radikala osuenih zbog uea u Ivanjdanskom atentatu na kralja Milana, bili usmereni na dobijanje podrke pripadnika najbrojnije Radikalne stranke, izgradnja kulta imala je mnogo iru funkciju. Putevi kojima je to pokuano ili su sigurnim pravcima apelovanja na nacionalno i versko oseanje i na tradiciju, onako kako je tada doivljavana i predstavljana politika, dinastika, verska i porodina tradicija. Manifestacije izgradnje kulta su se ve oslanjale na predstave o razliitim drutvenim ulogama mukaraca i ena, pa i kralja i kraljice. To je posebno uoljivo u sluajevima javnih, vidljivih napora da se Draga promovie. Naime, ubrzo posle venanja kraljiino ime poneli su Via enska kola u Beogradu, konjiki i peadijski puk Kraljeve garde, ginekoloki paviljon Optedravne bolnice u Beogradu. Ona je preuzela pokroviteljstvo nad Beogradskim enskim drutvom i postala je zatitnica Prvog beogradskog enskog drutva za udomljavanje devojaka. Njen roendan je proglaen za dravni praznik, a ustanovljena je specijalna medalja Kraljice Drage, koja je iskljuivo bila namenjena zaslunim enama. U administrativnoj podeli zemlje takoe su izvrene promene. Rudniki okrug, iz kojeg je Draga poticala, izdvojen je u zasebnu upravnu jedinicu. Veliki broj sela i nekoliko optina u Srbiji promenilo je ime u Draginje, Dragovo, Draginac. Od zaselaka su stvorena nova sela, a neka su prerasla u varoi sa kraljiinim imenom. Osim ovih upadljivih manifestacija, postojale su i one sa skrivenom porukom, verbalnom i ritualnom. U oba sluaja poruka je bila upuena masi, pre nego tadanjoj eliti, za koju se pretpostavljalo da ne odobrava kraljev brak bez obzira na to da li je ili nije otvoreno istupala protiv njega. Sa stanovita dinastijske retorike, Obrenovii su mogli, kao i Karaorevii, da se pohvale da su narodna dinastija. Za razliku od novih, mladih susednih drava u kojima su vladari bili stranog porekla (npr. Koburzi u Bugarskoj), Srbija je u 19. veku imala dve porodice koje su pretendovale na presto. Obe su isticale svoju vezu sa narodom i na njoj su gradile nesporan kredibilitet svoje vladavine. I onda kada su se enili strankinjama, njihovo narodno poreklo i poreklo dece roene u tim brakovima nije dovedeno u pitanje. Knez Mihailo i knez/kralj Milan oenili su se kerkama iz nieg ugarskog i vlakobojarskog plemstva. Oba braka nisu uspela i kneginja Julija i kneginja/kraljica Natalija napustile su Srbiju. Venanje kralja Aleksandra sa Dragom je zbog svega toga predstavljeno kao prednost. Jedinstvo naroda i dinastije u ovom sluaju obogaeno je novim kvalitetom, izraenim u sloganu o kraljici Srpkinji, prvoj kraljici srpskog porekla posle Kosova. Draga je tako postala dodatna spona izmeu Obrenovia i naroda. Poruka je glasila da se zahvaljujui kraljici Srpkinji dinastija ni po emu ne odvaja od svog naroda. Paralela koja je povuena sa kneginjom Milicom, u govorima i pozorinim komadom Carica Milica, koji je premijerno izveden u Narodnom pozoritu povodom roendana kraljice Drage, trebalo je da naglasi kontinuitet sa nemanjikom dravnom tradicijom srednjovekovne Srbije. Na drugoj strani, izvan poruka ovog tipa, koje su prosleivane putem tampe i javnih nastupa kralja Aleksandra, sveani doeci kraljevskog para na putu po zemlji, trebalo je da pokau da su ovi napori krune naili na adekvatan odgovor. Natpisi i parole na kapijama, posebno araniranim za te prilike, uvek su sadrajem naglaavali pre svega nacionalna nadanja. Dolazak Drage na presto predstavljen je kao da je u neposrednoj vezi sa zapretenim nacionalnim ambicijama. Tako je na doeku kralja i kraljice, koja je

rudnikim mlekom zadojena, u Rudnikom okrugu, na najvidljivijem mestu stajao natpis: Praunuka Miloeva Prizren zove grad Sa unukom Lunjevice Srbinov je nad. Ovo je trebalo da bude vox populi, glas i odgovor naroda, na neto to u zvaninim nastupima kralja Aleksandra nikad nije izreeno. Draga je sigurno imala udela u osmiljavanju ove, uslovno reeno, ideoloke strane nastupa kraljevskog para u javnosti. Uostalom, prema brojnim svedoanstvima, ona je u prve dve godine braka, sve do nesrenog raspleta njene trudnoe, imala veliki uticaj na odluke kralja Aleksandra i njena uloga je bila vrlo bliska ulozi savladara. Ako i ima sumnje da se neposredno meala u politiku, onda ih ne moe biti u pogledu njene umeanosti u aktivnosti oko popularisanja njene linosti i propagande njenog kraljevskog poloaja. Sa dvora su stalno pristizali glasovi o tome da je nova domaica uredila vladarsku kuu po uzoru na tradicionalni srpski dom. U Konaku su proslavljani praznici koji, u obliku rituala, nikada nisu slavljeni u domu Obrenovia (Materice, Oevi). Draga je uvela Vaskrnji post od Velike nedelje, iako je kralj Aleksandar pre toga postio samo na Veliki petak. Javnost je saznala da su sa kraljevske trpeze nestali strani luksuzni proizvodi, francuski sirevi i bavarsko pivo, to neke dvorske porudbine iz tog vremena ba i ne potvruju. Kao velika zatitnica narodnih rukotvorina, kraljica je poruila da se, po nacrtima profesora Titelbaha, izradi poseban katalog pirotskih ilima. Za godinju izlobu u Petrogradu poruila je da se izradi nonja iz svih okruga Srbije u koju su odenute posebne lutke i poslate put Rusije. Ona sama se, na Cveti 1902, pojavila odevena u sveanu odedu srednjovekovnih vlastelinki, s namerom da takvu odeu o praznicima ponesu najpre njene dvorske dame, a potom i ostale gospoe na dvoru. Uostalom, u skladu sa propagiranom politikom oslonca na Rusiju u spoljnoj politici, u vladalakom domu je muzika slovenskih kompozitora zamenila trausove lake note. Crkva je zauzimala posebno mesto u nastojanjima kraljevskog para da pribavi legitimitet. Kraljica Draga je vaila za pobonu enu, ali se ve posle obreda venanja u beogradskoj Sabornoj crkvi pokazalo da je uinjen i dodatni napor da se ovaj brak potvrdi i izdvoji u odnosu na ostale. U crkvi Svetog ura u Smederevu mitropolit Inokentije je izvrio ve zaboravljeni obred razreenja venaca, neku vrstu obreda inicijacije, posle kojeg se iz mladenakog perioda prelazi u supruniki. Usledila su velika darivanja crkvama i manastirima u Srbiji, pri emu su najvei pokloni bili namenjeni nemanjikim zadubinama u Kurumliji, ii i posebno Studenici (skupoceni pokrovi za ivote svetog Simeona i kralja Stefana Prvovenanog). Na prve glasove o kraljevoj enidbi mnoge linosti iz kraljeve okoline, pristalice i prijatelji kralja Milana i kraljice Natalije, pokuali su da ukau kralju koliko je njegov izbor neprimeren. Oni najuporniji su svoja ubeivanja najee zasnivali na nemoralnoj, razvratnoj udovikoj prolosti budue kraljice. Sve ostale injenice, koje su imale snagu argumenata, nisu toliko isticane kao sumnjiva Dragina prolost. Time je postavljen kamen-temeljac za stvaranje negativnog mita. Nijedna okolnost njenog ivota nije tako dobro mogla da poslui kao pogodna baza za postizanje iroke drutvene

saglasnosti u pogledu nepodobnosti da zauzima presto u Srbiji, kao pikantni detalji njenog, navodno, nemoralnog ivota. Drugi elemenat negativnog mita bio je u neposrednoj vezi sa prethodnim i u njemu se ogledala sva krhkost pokuaja zaetaka nekakve emancipacije enskog sveta u Srbiji. U Draginom sluaju, ismevani su njeni prevodilaki pokuaji, a odnekud je iskrsla i pria o pripadnitvu plavoj arapi (bluestockings - grupa obrazovanih ena u viktorijanskoj Engleskoj). Zanimljivo je, takoe, da se i Draga, kao kraljica zaogrnuta velom tradicije, odrekla ovog perioda svoje prolosti i nastojala da se on to pre zaboravi. Ako je neku od tih pria i mogla da porekne, dogaaje koji su usledili u vezi s njenom udnom trudnoom i nepostojeem poroaju, nije bilo mogue izbrisati. Kraljevski par je ovom aferom najvie doprineo da radnja zaverenika, pa i ubistvo, steknu kakav-takav legitimitet. Dakle, radilo se o sredstvu da se pribavi potvrda za planirani in, a ne o uzroku dogaaja. Oni kojima su se kralj Aleksandar i Draga najvie obraali i na ije su emocije najee apelovali, teko da su mogli da razumeju zbunjujua zvanina saoptenja sa dvora o izostanku roenja naslednika. Oseanje da su prevareni, ovog puta tako javno, niim se nije moglo ponititi. Jedina pukotina u ovakvom razmetanju pravih i lanih uzroka za ubistvo u Konaku, pojavljuje se kada se razmilja o onom uvenom: ta bi bilo, da je bilo. Sa stanovita dinastijskog legitimiteta, da je iz braka kraljice Drage i kralja Aleksandra roen naslednik-ca prestola, zavereniki plan bio bi, najblae reeno, otean. Ipak je tee zamisliti da bi tada vojno i civilno vostvo zavere moglo da rauna na tako iroko prihvatanje svrgavanja, a posebno ubistva, cele jedne porodice i to kod kue, na domaem terenu. Osim ovih, kljunih elemenata za pravljenje negativnog mita, postojali su i drugi. Dragino isticanje ostalih lanova porodice Lunjevica u prvi plan, mnogo vie je tetilo njenom ugledu, nego to ju je uspeno predstavljalo kao patrijarhalnu enu starog kova, koja je vrsto povezana sa svojom porodicom. Danas je jo neizvesno ko je vie doprineo da se stvori uverenje da se za jednog od brae Lunjevica priprema presto, da li kraljica svojim neukusnim nametanjem brae ili ona struja koja je bila zaduena za stvaranje loeg utiska. U svakom sluaju, ispostavilo se da se kralj Aleksandar najloije snalazio u igri oko budueg naslednika prestola. Njegove reakcije su kasnile, a demantiji glasina o Lunjevici-nasledniku zvuali su neuverljivo. U kasnijim opisima dogaaja u dvoru u noi Majskog prevrata i razvoja dogaaja u Beogradu nekoliko dana kasnije, najee pominjana re, koja je u javnosti poela da zamenjuje objanjenje za razlog ovakve sudbine Obrenovia, bila je mrnja. Pominjana je mrnja koju su prema kraljevskom paru oseali oficiri, javno mnjenje prestonice, beogradske gospoe, pa i ceo narod - kao da je re o autentinom kolektivnom oseanju, a ne proizvodu manipulacija. Tim oseanjem trebalo je da se opravda ubistvo, ali i neshvatljivo obraunavanje sa telima ubijenih (da podsetimo: prvi zavereniki plan predviao je samo proterivanje kralja i kraljice, a naknadno je doneta odluka o ubistvu). Na ovu surovu simboliku zatiranja omraenih stavljena je taka objavljivanjem izvetaja sa obdukcije, koji je predstavljao oigledan primer dvostruke manipulacije telom. U nalazu se, u sluaju kralja Aleksandra, insistiralo na promenama na mozgu (zadebljanje membrane kore velikog mozga) koje su ga diskreditovale kao vladaoca. Na telu kraljice Drage struno miljenje se usredsredilo na bolest reproduktivnih organa

(zastareo metritis i oiljci od pobaaja) zbog ega, navodno, nije nikada mogla da postane majka. Odgovor na pitanje kome je sve bio potreban antimit o Dragi, ali i o Obrenoviima, nije tako teko dati. Zaverenicima i pobednicima svakako, za domau upotrebu i pored zgraavanja sveta. Takva kraljica Draga se savreno uklopila u kontekst negativnog uinka perioda vladavine Obrenovia u srpskoj istoriji. Kako poznavanje prolosti odavno podrazumeva mnogo ire zahvate od sukoba dinastija, eha emotivnih rasprava o ulozi pojedinih linosti ili politikih stranaka, i mitovi i antimitovi trebalo bi da su odavno izali iz mode. ANA STOLI (Autor je doktor nauka, nauni saradnik Istorijskog instituta SANU) *** Umovanje ovekomrsca

Desetogodinja Aleksandrova vlada pominje se obino kao najjalovije doba nae novije istorije. Svojim estim promenama Aleksandar je doista inio nemoguim metodino voenje dravnih poslova. Ipak, i za njegove vlade bilo je perioda relativne stalnosti, kada se neto moglo uraditi, i kada se doista i uradilo. Na primer za Novakovieve vlade, koja je trajala od juna 1895. do decembra 1896, i iju je spoljanju politiku nastavila Simieva vlada, koja je trajala do oktobra 1897; pa onda, za trogodinje vlade Vladana orevia od oktobra 1897. do jula 1900, i najzad, za Vujieve vlade od marta 1901. do oktobra 1902. Na polju politikog zakonodavstva Aleksandrovo doba nije obeleeno nikakvom trajnom tekovinom. To je doba neprekidnih ustavnih proba, kroz koje su se provlaile jedne iste autokratske tenje. Samodravlje kome je Aleksandar naginjao, nije bilo ista i otvorena diktatura. On nije smeo da vlada bez Skuptine, ali Skuptina morala je da radi ono to on hoe. To samodravlje prikriveno i prokrijumareno kroz skuptinske forme, nije se moglo odrati, kao to se uopte lani i neiskreni sistemi ne mogu odrati. Glavne svoje uspehe Aleksandrova vlada imala je na polju spoljanje, vojne, finansijske politike. U spoljanjoj politici, najvei je uspeh bio taj to je u Makedoniji stvorena naa kolska i crkvena organizacija; zaustavljeno pobugarivanje te pokrajine, i zadan Egzarhatu najjai udar koji je on ikada dobio. Kralj Aleksandar zanimao se mnogo Makedonijom, gde se po njegovom miljenju reavala naa narodna budunost. U vojsci, istina vie Milanovom nego Aleksandrovom zaslugom, pojaan je stalni kadar s dvadeset novih bataljona, srazmerno tome povean broj oficira, nabavljene nove viemetne puke, i uopte unet u vojsku duh samopouzdanja i probuena volja za rad. U finansijama, ako nije reeno pitanje hroninog manjka i leteeg duga, uinjene su bar pripreme za njegovo reenje, - prvo, karlsbadski sporazum od 1895, koji je stare petoprocentne zajmove ujedinio u novi etvoroprocentni zajam i time smanjio godinjinu dravnog duga; - zatim zajam od 1902, koji je omoguio isplatu leteih dugova. Na drugim poljima dravne politike nije uinjeno nita znatnije. Sav napor na privrednom polju, na primer osnivanje zemljoradnikih zadruga, Klanikog drutva,

Izvozne banke, poticao je vie od zainteresovanih privrednih krugova nego od vlade (premda je taj napor, kada je jednom poet, pomagala i vlada od svoje strane). Na prosvetnom polju, za orevieve vlade nameravan je koreniti preobraaj, ali ono to je ta vlada zapoela, docnije vlade nisu nastavile, i sve se opet vratilo na stari pravac. Glavna dela Aleksandrove vlade ostaju, dakle, crkveno-kolski uspesi u Makedoniji, pojaanje i naoruanje vojske, pripreme za sreivanje finansija. Aleksandrova vlada nije bila sasvim jalova. Ipak, opti je utisak bio da se za deset godina s drukijim vladaocem dalo postii mnogo vie. Kao neposredan povod Aleksandrove propasti navodi se njegova enidba neprilikom i nerotkinjom. Od svih zala koje mu je ta enidba donela, najgore je bilo to to ga je zavadila s oficirima. Oficirska zavera koja ga je stala glave, bila je isto toliko upravljena protiv njegove ene koliko i protiv njega sama. Ali ne treba zaboraviti da je njegova enidba mnogo vie pokvarila njegove odnose s oficirima, nego s graanskim strankama. Najjaa stranka, radikali, nisu bili protivnici njegove enidbe, nego protivnici linog reima koji je do njegove enidbe trajao. Taj reim bio je naroito mrzak zbog prekog suda koji je zaveden povodom Ivanjdanskog atentata. Radikali su tvrdili da je lini reim liio narod ne samo politikih sloboda, nego i pravne sigurnosti; pod tim reimom i nevin ovek mogao je iz nekih naopakih politikih razloga biti osuen na okove. Radikali su pristajali na sve, ak i na Dragu Main, ali pod uslovom da se s linim reimom prestane. Nemajui posle svoje enidbe sigurnog oslonca u vojsci, kralj Aleksandar bio je prinuen poputati radikalima kao najjaoj graanskoj stranci. Ove nunosti svog poloaja on je razumevao samo upola, i poto je uinio pokuaj sporazuma s radikalima, nije u njemu istrajao, nego se posle nekog vremena vratio na lini reim. Iako pod uspostavljenim linim reimom nisu injeni nikakvi novi ogledi s prekim sudom, radikali su odmah obeleili taj reim kao napad na pravnu sigurnost. Oni ga nisu mogli stranije ocrniti: onako iroke politike slobode kakve su radikali zahtevali, nije eleo ceo svet, ali pravna sigurnost trebala je svakome. Pred javnim mnenjem Aleksandar je bio igosan kao nasilnik koji ne potuje svetinju suda i zakona. Ta nepopularnost koju su radikali stvorili Aleksandru, okuraila je i oficire protiv njega. Oni su bili uvereni da, ako im samo zavera uspe, narod e ih nositi na rukama. Prema tome, Aleksandar nije pao samo zbog svoje enidbe, koju oficiri nisu mogli da mu oproste, nego je pao jo i zbog linog reima - izjednaenog s prekim sudom - koji su radikali hteli da rue u njegovoj linosti. Oni nisu uzimali nikakva uea u oficirskoj zaveri, ali oni su stvorili ono raspoloenje duhova koje je inilo zaveru moguom. Aleksandar je jedno za drugim izgubio ljubav oficira i proigrao poverenje najjae graanske stranke. On nije dovoljno jasno uviao da samo naslonjen na vojsku moe vojevati protiv radikalizma, i da samo pod zatitom radikalne ustavnosti moe biti siguran od oficirskih zavera. On je hteo istovremeno da nametne oficirima Dragu za kraljicu, i da nasuprot radikalima uspostavi lini reim. Takva borba na dva fronta premaala je njegovu snagu, - i njegova propast postala je neizbena. S kraljem Aleksandrom istrebljena je i dinastija Obrenovia. Pred svoju pogibiju on je stajao na vrhuncu svoje nepopularnosti, i uzrok te nepopularnosti nije leao samo u njegovim despotskim tenjama, nego jo, i to mnogo vie, u njegovoj nesreenosti. On je inio i na prijatelje i na neprijatelje utisak kao da ne zna ta hoe, i kao da je nevrasteniarska potreba promene postala glavna crta njegova karaktera. Za deset godina vlade pravio je etiri dravna udara, promenio tri ustava i dvanaest vlada, prelazio od

linog reima k ustavnom i od ustavnog ka linom, - nepostojan u linom reimu, neiskren u ustavnom. Ma kakvog pravca da se stalno drao, on bi pored protivnika imao i pristalica; ovako, lutajui bez pravca, imao je samo protivnike, i nijednog pravog pristalicu. Lino, nije bio ni zao ni krvoloan, ali je patio od izvesne hladnoe srca i od izvesnog moralnog slepila. Osim Drage, nije voleo nikoga. I prema ocu i prema materi ponaao se s neprirodnom bezdunou i nepristojnou. Bio je prikriven i laljiv, uivao je da podvali i nasamari. Glavni cilj njegove unutranje politike sveo se najzad na zavaanje i cepanje stranaka, na brukanje i izigravanje politiara. U spoljanjoj politici tako je vrdao izmeu Petrograda i Bea da mu najzad nisu verovali ni u Petrogradu ni u Beu. Ne volei nikoga i ne razlikujui zlo od dobroga, on je drao da mu je sve doputeno i da se moe sa svakim titrati; zbog toga pri kraju svoje vlade bio je skoro od celog sveta ostavljen. On je imao politike inteligencije. Umeo je da govori i umuje o politikim pitanjima; bio vet u prepirci i pregovorima; odlikovao se onom naroitom vrstom duha koja se trai za spletke i kombinacije; u igri sa strankama ee je nadmudrio on njih, nego one njega. Ali njegova inteligencija, iako neosporna, nije bila visoka i duboka. Njemu je nedostajala intuicija, brzo i neposredno shvatanje stvarnosti. On je predviao poteze svojih protivnika i doseao se kako da im doskoi; pravi tok politikog ivota i njegove nevidljive snage nije oseao. Rukovodio se izvesnim pretpostavkama o ljudskoj prirodi koje su samo unekoliko bile tane: uoavao je kod ljudi samo njihovu sebinost i kukaviluk; gubio je iz vida njihove nastupe besa i ludila, kad oni delaju i bez straha i bez rauna. Po njegovom prisnom uverenju, ko je umeo rukovati oprugom ljudske zainteresovanosti, taj se mogao igrati s ljudima kao s lutkama. On nije znao - to e tek dvadeset devetog maja doznati - da narod nije kutija lutaka, nego jedan slabo zagraeni zverinjak. Lakoa s kojom je izvrio svoj prvi dravni udar, i trpljivost s kojom je narod podnosio lini reim, sasvim su zaslepile kralja Aleksandra. On je uobraavao da moe sve, ako samo lepo udesi stvari. Otpornost ljudskog materijala nije vie uzimao u obzir; svaki lepo sklopljen plan inio mu se ostvarljiv; kao to nije razlikovao doputeno od nedoputenoga, tako nije razlikovao ni moguno od nemogunoga. Njegov brak s Dragom, otkrio ga je do poslednja dna: on nije razumeo da je taj brak moralno nedoputen, a politiki nemoguan, i pokuao je da ga izvede jednim dobro spremljenim prepadom koji je, po njegovom uverenju, morao uspeti neto zbog njegove vlastite majstorije, neto zbog kukaviluka naih politiara. Ljudi otroumni, a nestvarni uspevaju samo privremeno; pre a posle stvarnost se pokae jaa od njihovih domiljanja, i to je onda njihova propast. Tako se i kralju Aleksandru desilo da na nekoliko dana poto je na skuptinskim izborima izigrao sve stranke, bude ubijen od svojih oficira. Politika inteligencija, ali bez prave politike uviavnosti, to je bila jedna od glavnih crta kralja Aleksandra, i jedan od glavnih uzroka njegove katastrofe. On ini utisak jednog kabinetskog radnika odvojenog od sveta. S ljudima nije imao ni moralne ni intelektualne veze; otuda s jedne strane, njegova oskudica moralnih obzira i moralnog stida, - s druge strane, njegovo neprijateljski jednostrano shvatanje ljudi samo sa strane njihovog egoizma i njihovih slabosti. Njegova politika, koja se na prvi pogled inila realistina do cinizma, bila je ustvari jedna igra u kojoj se vie raunalo s uobraenim nego s pozitivnim injenicama. To je bilo jako izmozgano umovanje jednog ovekomrsca

i osobenjaka, koji se na kraju krajeva isto tako vara u svojim predvianjima kao to se varaju i prostosrdane i optimistike prirode. Roen na prestolu, odgajen izmeu etiri zida svoga dvora, ostavljen posle svae svojih roditelja gotovo sasvim sam sebi, uveden iz te samoe u politiki ivot odjednom, posredstvom jednog dravnog udara koji je iao glatko kao dobro voena predstava, kralj Aleksandar ve po svom odgoju nije mogao imati jako oseanje stvarnosti. Ali ne samo njegov odgoj nego i njegova vlastita priroda odvajala ga je od stvarnosti. Hladan, samoiv, razoaran o ljudima pre nego je stekao iskustva o njima, spor u primanju utisaka koji su se kod njega slabo zarezivali, manijaki jogunast kada bi se po izuzetku neto jae zarezalo, bez iroke ljudske simpatije i irokog duhovnog interesa, zainteresovan samo za svoje politike planove koje je kradom od drugih negovao kao tajne poroke, Aleksandar Obrenovi bio je ve po svojoj prirodi skupljen i uvuen u sebe sama. On je umro bez poroda, ali ne samo po tome, nego po celom svom biu mladog starca sa zakrljalim srcem i jalovim mudrovanjem on je inio utisak ugasnika kue Obrenovia. SLOBODAN JOVANOVI Neasni kapetan ivkovi Iz sviju dogaaja posle 29. maja 1903. godine, iz Solunskog procesa 1917. god. i svega onoga to se dogodilo u naoj zemlji i naoj vojsci do 27. marta i Drugog svetskog rata 1941. god., i posle 27. marta, moe se, po mom miljenju, izvesti sledei zakljuak: 1) 29. maj 1903. god. izveden je iz isto idealnih i patriotskih pobuda. 2) Ali se to posle, od nesolidnih uesnika u zaveri 29. maja i pridolih zaveritelja, pretvorilo u lino iskoriavanje 29. maja, to je i dovelo do procesa u Solunu 1917. god. 3) Najpravilnije bi bilo da su se posle izvrenog 29. maja svi uesnici povukli iz vojske, obezbeujui im druge poloaje u graanstvu i dajui im razne beneficije. 4) Trebalo je odrati znaaj poloene zakletve oficira i ne stvarati neugodne presedane u vojsci da se zakletva moe pogaziti bez ikakvih posledica po dotinog oficira. 5) Nije bilo moralno od deurnog ordonansa oficira, onda kapetana g. Petra ivkovia, da ordonans-oficir koji je sedeo za stolom kraljevim, jeo njegov so i hleb, da ga izdaje na jedan tako neastan nain. G. ivkovi je mogao biti u zaveri, ali nije smeo onako raditi; ili kada je ve to uradio, trebao je sam izai iz vojske. Npr., drugi ordonans-oficir kapetan Miljkovi, kada su mu drugovi otkrili zaveru i poveli ga da i on ue, odgovorio im je: Ja vas neu izdati, ali ako budem deurni, braniu dvor. I zbilja, 29. maja zatekao se u dvoru i poginuo. Docnije g. Pera ivkovi izdaje svoje drugove od 29. maja 1903. god. i stvara Solun. (ski) proces, a 1934. god. nezaadovoljan je po.(ivim) kraljem Aleksandrom kod koga je za gotovo 20 godina sprovodio ta je hteo i u dui se radovao uspenom atentatu u Marselju, sada da se dodvori i mladom kralju i da ponovi istu igru, tj. da zadobije potpuno poverenje i mladoga kralja i da opet sprovodi svoje planove i dovodi svoje ljude te da ponova usrei ovu nau napaenu zemlju kao to ju je usreio svojim radom i posle Prvog svetskog rata. Bogoljub S. Ili (1898-1942), Beograd, 1995.

Prodajem amreli! Postoji jedna anegdota u vezi sa traginim dogaajem od 29. maja 1903. godine koju retko ko zna verno da ispria, jer se iz nje obino citira samo glavni fragmenat. Tanu verziju te anegdote doznao sam na Solunskom frontu, u Dragomancima, od mog roaka dr Radovana Dania - tadanjeg medicinara - a on je opet uo od svog ujaka pukovnika Dragomira Antule, tadanjeg naelnika Vojno-sudskog odeljenja u tabu Druge srpske armije, koji je originalnu verziju uo od glavnog junaka te famozne anegdote, svog dobrog prijatelj Moe-Avram Mace lino. Moa-Avram Maca je bio vlasnik poznate beogradske Prve srpske fabrike amrela, koja je od poslednje etvrtine XIX veka pa sve do kraja druge decenije XX veka bila u Vasinoj ulici, sa desne strane, idui od Narodnog pozorita ka Kalemegdanu, na prvom spratu iznad kafane Zlatni aneo. Kasnije - pod Moinim naslednicima - radnja je preseljena u ika Ljubinu ulicu gde se nalazila sve do Drugog svetskog rata. Dobro se seam da je na kui, u Vasinoj ulici, stajala fabrika firma iznad balkona, a na balkonu, kao amblem, razapet jedan veliki metalni trobojni amrel. Kada je Moa, kao obino, rano ujutru 29. maja doao da otvori radnju, njemu prie sav usplahiren prvi komija i poto se osvrnu levo-desno, kriom mu apnu na uvo: - Bei kui, ne otvaraj radnju, noas su oficiri ubili kralja i kraljicu! Moa se ne zbuni ve odgurnu indiskretnog komiju i odgovori: Gledaj ti svoj posao, ja nita neu da znam i, zapamti, ja samo prodajem amreli! (Moa je ravo govorio srpski). - More, Moo, ja ne teram komediju, odista su ubili kralja! - ubeivao ga je komija. - Ama, ovee, ostavi me na miru, lepo ti kaem, ja prodajem amreli - i, bezobzirce ode da otvori radnju. Taj uveni Moin odgovor: Prodajem amreli! se toliko odomaio kod Beograana da se dugo pominjao kadgod ko nije eleo da bude umean u neku intrigu. Mnogo docnije je taj Moin oprezni citat oiveo kada su 1917. godine, na Solunskom frontu, vojne i civilne srpske vlasti tragale, gonile, hvatale, sasluavale i hapsile prijatelje i poznanike Crnorukaca, kao i mnogo kasnije, pod nemakom Okupacijom, etrdesetih godina. (. ujovi, Uspomene iz detinjstva, Beograd, 1997)

Copyright 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu **** Apis - oficir sa aljivim nadimkom

Ja sam se poznao s Dragutinom Dimitrijeviem-Apisom tek 1914, kad sam se na poetku Austrijskog rata javio na dunost Vrhovnoj komandi u Kragujevcu. Ja nisam predviao da e on u tome ratu imati svoju zavrnu fazu, i da u ja koji nisam bio svedok njegovih ranijih podviga, biti prisutan njegovom padu. To to sam imao da vidim i ujem, liilo je na poslednji deo ilerove trilogije Velentajnu, - onaj deo koji se zove Valentajnova smrt. Kad je u zoru 29. maja 1903, posle pogibije kralja Aleksandra i kraljice Drage, ime Dragutina Dimitrijevia prvi put odjeknulo u publici, ime toga mladog oficira bilo je isto tako nepoznato kao i imena drugih oficira iz mlaeg zaverenikog kola. Svet je znao starije zaverenike, - generala Jovana Atanackovia, pukovnika Aleksandra Maina, pukovnika Damjana Popovia... Da postoji jedan mlad oficir sa aljivim nadimkom Apis, ja nisam bio jedini koji je to uo prvi put u zoru 29. maja. Ali to je vreme vie odmicalo, to se i Apis vie izdvajao iz grupe mlaih zaverenika. O Majskom prevratu dugo se vremena prialo i prepriavalo. U tim priama Apisovo ime ponavljalo se kao pripev. Da je on bio, ako ne vo zavere, a ono stoer mlaih zaverenika, postajalo je sve jasnije. Pod pritiskom britanske diplomatije, stariji zaverenici morali su biti uklonjeni iz vojske, ali mlai su zaverenici ostali. To je Apisov znaaj samo jo pojaalo, jer sada je u vojsci on bio neosporni vo zaverenike grupe. Majski prevrat doveo je Petra Karaorevia na presto, a radikale na vladu, ali ni novoga Kralja ni radikalnu Vladu nije nainio gospodarem vojske. Vojska je potpala pod gospodarstvo zaverenika, koji su bili samo jedna oficirska klika. Velika veina oficira bila je voljna da slui novome Kralju, ali ne i zaverenicima. Oni su bili uinili dve stvari potpuno protivne vojnikim pojmovima: digli su ruku na Kralja, svog vrhovnog komandanta, - i pocepali su vojsku na nae i vae. S vojnom disciplinom bilo je svreno. Stariji oficiri iz nezaverenikog kruga imali su manje moi i znaaja nego mlai oficiri iz zaverenikog kruga. Taj novi kurs izazvao je u vojsci otpor. Ve na dva, tri meseca posle Majskog prevrata, u jednom garnizonu u unutranjosti ulo se u trag jednoj kontrazaveri, zbog ega su svi protivnici zaverenika odreda dobili naziv kontraa. Zaverenici se nisu dali tako lako izbaciti iz vlasti. Ne samo to su uesnici u kontrazaveri strogo kanjeni, nego se digla opta hajka na kontrae. Oni su zapostavljani, ganjani, ak izbacivani iz vojske. Vojne rasporede pravili su zaverenici; na vanija mesta postavljali su svoje sigurne ljude, bez obzira na njihova druga svojstva. Ministar vojni morao je pre svega uivati njihovo poverenje; on je esto bio samo maina za potpisivanje; pravi ministar bio je Apis. Prvi put tada u vojsci zacario se partijski reim. Svet je govorio: Obrenovii nisu trpeli stranke ni u graanstvu; Karaorevii ih trpe i u vojsci. Kod zaverenika bilo je besumnje obesti, ali bilo je i straha. Posle Majskog prevrata Narodno predstavnitvo izjavilo im je zahvalnost, ali im nije izglasalo amnestiju. Na njima je i dalje leala krivina odgovornost za dela uinjena 29. maja. Dokle su drali vojnu silu u rukama, nisu se imali ega bojati. Ali, ako bi im ona izmakla iz ruku, njihovi protivnici, kojih je bilo i u vojsci, i u graanstvu, mogli bi ih staviti u penziju, pa ak izvesti i pred sud. Otuda odluka zaverenika, da ne rasturaju svoje drutvo, i da ne putaju vojsku iz ruku. Radikali su aikovali sa zaverenicima, ali iz nevolje. Oni su jedva doekali engleske zahteve, da se stariji zaverenici uklone iz vojske. Da posle toga, iz vlastitih pobuda, udare na mlae zaverenike, nije im izgledalo mudro. Pored sve muke koju su s njima muili,

oni su im ipak bili sigurniji od kontraa, koji su, s razlogom ili bez razloga, vaili za obrenovievce. Kraj kralja Petra, koji se nije meao ni u vojne ni u graanske stvari, bila je, kao po preutnom sporazumu, ustanovljena dvojna vlada; radikalna, za sve poslove osem vojnih, i zaverenika, za vojne poslove iskljuivo. Vlada kralja Aleksandra Obrenovia (Sabrana dela S. Jovanovia, tom VII, Beograd 1990) SLOBODAN JOVANOVI ******* Uzronik ili izvrilac Da su prevratniki instinkti bili krajnje duboko usaeni u svest, dokazuje i obrazovni nivo glavnih aktera. Apis, Vemi i gotovo svi drugi vojni zaverenici bili su oficiri sa zavrenom Niom ili Viom kolom Vojne akademije, esto dokolovani i u inostranstvu. Drugim reima, prevrat nije bio delo primitivnog, nego onog kulturnijeg dela srpskog drutva, koje se pred pomamom negativnih nagona, izgleda, pomalo zaboravilo Fatalne ljubavi vladara ili velikih linosti esto su bile zain istorijskih zbivanja. Romantine predstave u istoriji nemogue su, a istorijski tok deluje krajnje suvoparno, ako u njoj nema neke, poeljno je nesrene ljubavne prie. Kleopatra bi u istoriji bila predstavljena kao obian politiki raunovoa da nije bilo ljubavne afera sa Markom Antonijem, a Napoleonova biografija, bez ozefine verovatno bi bila jedan dosadan spisak dobijenih i izgubljenih bitaka. U srpskoj novovekovnoj istoriji zabeleene su ljubavi, ljubavne afere i ljubavne omraze sa posledicom, gotovo uvek istom. Ime prokleta Jerina nije zaboravljeno, samo je nosiocima pridodat neki drugi, novi enski lik. Ipak i pored svih ljubavnih afera u kojima je dom Obrenovia esto prednjaio, sve do poetka dvadesetog veka nije se dogodilo da pojedinac ili organizovana grupa skuje i sprovede zaveru da ljubavniki, supruniki par lii ivota. Majski prevrat, gledajui po izvriocima, bio je prvenstveno delo vojnih krugova; tanije, jednog njihovog dela, pa je kao takav delovao prilino okantno. U razvijenom svetu, koji je izgleda brzo zaboravio ubistva amerikog predsednika, italijanskog kralja ili ruskog cara, stradanje vladaoca od njegovih sopstvenih vojnika bilo je neshatljivo, neto to se moglo nai u ekspirovim tragedijama, nikako u stvarnosti. Pa i u Srbiji, jedva sto godina posle Karaora i manje od pola veka posle Mihailovog ubistva, sa tek blago ukorenjenim graanskim shvatanjima govorilo se o prevratu ili pogibiji kraljevskog para izazvanog supruinskom svaom, a ne o atentatu ili ubistvu. Bezrezervna podrka dogaajima poticala je od vrlo malog broja ljudi dok je vrlo veliki deo graanstva imao prilinu dozu uzdranosti. Veliki broj smatrao je da je vladarski par, odnosno kralja, trebalo prisiliti na abdikaciju i ne posegnuti za njihovim ivotima. U sluaju da je do ubistva ipak moralo doi, ne podati se strastima, ve to uiniti hladne glave, bez unakaavanja tela i njihovog izbacivanja u dvorite dvora.

Jednom reju, prevrat je i mogao imati neko opravdanje. Nain na koji je sproveden sigurno nije. Ipak, nasuprot ovoj graanskoj osetljivosti mnogi dogaaji i procesi od poetka stvaranja novovekovne srpske drave i drutva govorili su u prilog tome da Majski prevrat gledan kroz istorijsku prizmu nije bio dogaaj koji, ako se i nije mogao tano predvideti, nije bio u potpunosti nepojmljiv. Pre je bilo obrnuto. Kretanje ka njemu odvijalo se putevima neke istorijske sudbine, pa je i datum bio onaj isti kao i 1868. kada je nestao jo jedan vladar iz kue Obrenovi - knez Mihailo. Prvi oslonac ovoga poivao je na injenici da je izgradnja nove drave zapoela u Prvom ustanku, tj. kroz jedno ratno zbivanje gde su vojska i njen ratniki karakter imali dominantnu ulogu. Svi itelji tadanje Srbije, za itavu deceniju, bili su pre svega vojnici, pa tek onda seljaci, zanatlije ili trgovci. Nosioci prvobitnih dravnih organa bili su takoe prvo komandanti, pa tek onda civilni rukovodioci. Konano, Karaore je bio najpre glavnokomandujui, a tek posle toga vrhovnik embriona budue drave. Zbog ovakve dravne i drutvene funkcije pojedinaca i grupa neki su toj prvobitnoj srpskoj dravi nadenuli epitet vojnikog logora, dok su drugi ovo i nadogradili predstavljajui srpsku istoriju 19. i poetka 20. veka kao jedan veliki ratni plan i to protiv Turaka. Ovakva shvatanja davala su, naravno, i budui politiki pravac i funkciju pojedinca ali i njegov mentalni kod, pogotovu ako je po poloaju, oruju i vojsci bio mnogo blii. Ratnitvo kao sastavni deo, stil, pa u neku ruku i sutina ivota, podgrevano je iz svih pravaca, hajdukom i ustanikom prolou sopstvene domovine, borbom druge, ili bratske srpske drave, Crne Gore ili borbom sopstvenog naroda na teritoriji neke druge drave. ezdesetih godina u vreme vladavine kneza Mihaila, kada Srbija u ratu nije bila, pripremalo se za ulazak u njega, jer je trebalo osloboditi Srbe, pa i ostale narode, van matine teritorije. Sa ovakvim ve tradicionalnim vaspitanjem, rata i nije moralo biti a u svesti zemlja je opet bila ratni logor, ovog puta za neki budui rat. Generacija koja smilja rat, obino ga ne vodi. To ostavlja svojim zateenim sinovima. Ratnitvo, ovog puta, stvarno bilo je obeleje sedamdesetih i sredine osamdesetih godina 19. veka. Naalost, njegovi produkti nisu bili ba opevljivi. Od tri rata, dva su bila izgubljena, onaj sa Bugarima do potpunog fijaska, to je pokazalo da Srbin ipak nije bogomdani vojnik, niti veiti pobednik. Meutim, i pored te injenice, ratniki duh nije postao prevazieni pojam. On je ostao kao sastavni deo vaspitanja i tradicije, ubudue protkan i eljom za revanom. Upravo u ovom mentalnom kalupu raali su se i formirali uglavnom svi muki itelji tadanje Srbije. Naravno, i budui zaverenici. Posledica ovoga bio je psiholoki kod, a to je kod ratnikog duha uvek bilo dominantno da se svaka prepreka ili konflikt ne reavaju pregovorima, poputanjem ili kompromisom ve iskljuivo sukobom. To to se sukob iskazan kroz prevrat, odnosno atentat, desio prvo na unutranjem, a ne spoljnom planu, rezultat je meudejstva politikih, ekonomskih, a verovatno i drugih nama danas nepoznatih motiva. Ipak, ratniki element proistekao iz tradicije vrlo je bitan faktor u odreivanju motiva prevrata a moda jo vie u nainu, krajnje brutalnom, na koji je izveden. Dokaz da je ovakvog duha bilo i to u vie nego dovoljnoj meri je i injenica da Majski prevrat nije bio kraj ovakvog reavanja stvari ve samo otvaranje mogunosti za istovetno delanje, to se pokazalo i u atentatu na Franca Ferdinanda 1914. godine. Taj akt

posluio je kao odlian razlog da se itava zajednica, ne samo uesnici, prokae kao narod zaverenika i atentatora i naravno, objavi rat. Da su prevratniki instinkti bili krajnje duboko usaeni u svest, dokazuje i obrazovni nivo glavnih aktera. Apis, Vemi i gotovo svi drugi vojni zaverenici bili su oficiri sa zavrenom Niom ili Viom kolom Vojne akademije, esto dokolovani i u inostranstvu. Drugim reima, prevrat nije bio delo primitivnog, nego onog kulturnijeg dela srpskog drutva, koje se pred pomamom negativnih nagona, izgleda, pomalo zaboravilo. Ratniki, prevratniki duh, nije bio jedini deo tradicije ispoljen u prevratu. Politike navike sadrane u vezi izmeu vojske i politike takoe su bile deo ve vienog. Zapravo, ustanovljenje ratnikog mentaliteta kao dela tredicije i veza vojske i politike zapoelo je u identinom istorijskom momentu, u vreme ustanka i iz istog razloga, poeci drave u okvirima ratnog stanja. Istovetno je bilo i to da su dogaaji vezu izmeu vojske i politike neprestano podgrevali inei je uvek aktuelnom. Ubrzo posle Drugog srpskog ustanka, ve 1825. i 1826. vojska pod knezom Miloem obuzdavala je protivnike i guila seljako nezadovoljstvo, a isti sluaj zbio se i 1835. Opet su vojska i jedna njena bezuspena pobuna 1839. dovele istog vladara do abdikacije, a ponaanje vojske 1842. odluilo je i o okonanju prve vladavine kneza Mihaila. Vojska je i tokom etrdesetih godina 19. veka bila sredstvo za suzbijanje pokreta u korist Obrenovia, a potom su neki njeni pripadnici promenili ulogu. Budui generali Ranko Alimpi i Jovan Belimarkovi su vrlo snano dejstvovali u zbacivanju kneza Aleksandra Karaorevia 1858. i ponovnom dovoenju na presto ostarelog kneza Miloa. Jedva da je prola i jedna decenija, kada je neko iz vojnih krugova, ovog puta pukovnik Milivoje Petrovi Blaznavac, ponovo odluivao o izboru za tron, sada mladog kneza, Milana. ak i budua rtva kralj Aleksandar Obrenovi esto je koristio vojsku radi sprovoenja svojih politikih namera. Njegova dva dravna udara, 1891. i 1893. godine, izvedena su uz pomo vojnika. Na elu poslednje vlade, one za ijeg je mandata izvren prevrat, nalazio se vojnik - general Dimitrije Cincar-Markovi. Uostalom, vojnici jesu bili vinovnici prevrata, ali u meusobnom sukobu i njegove prve rtve. Nisu samo prevrati, uzdizanja ili obaranja pojedinih vladara svedoili o uzajamnosti vojske i politike. Visoki oficiri, moda i suvie esto, da to ne bi postalo svakodnevna pojava, obavljali su dravnike dunosti. Ve pomenuti Blaznavac i Belimarkovi, kao i Kosta Proti uzdigli su se kao namesnici do moi skoro jednake vladarskoj. Generali Sava Gruji i ve pomenuti Dimitrije Cincar-Markovi bili su predsednici vlada. Visoki oficiri u Srbiji bili su naravno i ministri vojni ali gotovo uvek i ministri graevina, to bi u krajnjem zbiru u vladama, vojnicima uvek davalo etvrtinu pa i treinu ministarskih portfelja. Najkarakteristiniji primer za to bila je vlada obrazovana u martu 1886. u kojoj je od sedam ministara bilo pet aktivnih i rezervnih oficira meu kojima ak tri generala. Nosioci epoleta bili su srpski predstavnici na strani, dravni savetnici, senatori i nosioci praktino svih iole znaajnih dravnih funkcija. Veza izmeu vojske imala je uz prevratniku i dravniku i treu, nazovimo agitatorsku vezu jer su mnogi od njenih pripadnika bili lanovi ili zagovornici pojedinih partija ili grupa. Sava Gruji bio je sledbenik radikalskih uverenja, a Jevrem Markovi socijalistikih. Belimarkovi i Alimpi bili su liberalnih opredeljenja, a uz naprednjake, ponajvie iz linih razloga, bio je ura Horvatovi.

Na osnovu svega bilo je jasno da vojska i politika kao da nisu mogle jedna bez druge. Parola o odvojenosti vojske i politike u stvarnostni nikada nije zaivela. lan Ustava iz 1869. kojim je vojnicima, slino ostalim dravnim inovnicima, zabranjeno uee u skuptini, bio je slabana brana poto je vojska kroz svoj kadar ionako imala uporite u svim centralnim organima drave. Sa ovakvim uticajem na politika zbivanja, sa mehanizmima od prevratnikih preko dravnikih do agitacije, vojska je uvek mogla biti kljuni uesnik politikih zbivanja, a bila je u mogunosti i da ih sama inicira. Iz takvog ugla vien, Majski prevrat nije bio nita novo ve samo epizoda jedne ve davno zapoete prie. Uticaj na gotovo sve dravne organe i politika sveprisutnost, koja je pored ostalog i dovela do Majskog prevrata, imalo je utemeljenje u neemu to se nije primeivalo na prvi pogled. Bila je to ekonomija, odnosno privredni sistem. Od konanog stvaranja stajae vojske u Srbiji, uvoenjem redovne vojne obaveze 1883. pa do Majskog prevrata prolo je tano dvadeset godina, a za to vreme, paralelno sa vojskom kao institucijom, razvijalo se i trite. Ve prvi kontingent regruta znaio je i potranju u vidu 14 hiljada dnevnih obroka, isto toliko uniformi, pari obue, odgovarajuu povrinu za smetaj trupa i opreme i mnogo toga drugog. Sve to prema tadanjoj veliini Srbije znailo je posao slian snabdevanju drugog po veliini grada u zemlji. Poveanje i opremanje vojnih kontingenata bilo je realno oekivanje, ime se opet iznova poveavalo i trite, a shodno njemu obim posla i zarade. Gledano na ovaj nain, za poveanje svog obima nije bila zainteresovana samo vojska, ovde poruilac i potroa, ve i jedna druga strana, ona preduzimaka. Ova grupacija sedela je u skuptinskim klupama sa ciljem da se putem poslovanja sa vojskom domogne etvrtine ili petine dravnog budeta. Sa takvim ciljevima i namerama nije bilo teko pogoditi da e liferantski sloj uvek ii uz vojsku, u Majskom prevratu, jo vie u politikim dogaajima posle njega jer bi svako protivljenje namerama vojnih krugova, pa i ubistvo vladara, znailo potencijalni gubitak jednog dela pozamanog kolaa. Ovo na neki nain predstavlja najcelovitije, ne i potpuno, objanjenje zato su vii graanski krugovi tako lako prihvatili in kraljeubistva i preutno se sloili da Aleksandar Obrenovi, usled navodno nedostojne enidbe, ionako nije vredan trona. Zapravo, radilo se o vladaru koji se, ne sviajui se vojsci, otpadio i od vodeih privrednih krugova. U pozadini vojske i kapitala postojao je jo jedan sloj koji se u prevratu pokazao blagonaklono neutralan. Bilo je to inovnitvo, posebno ono nieg ranga ije bi neodobravanje samog ina i negodovanje na novi poredak znailo verovatno gubitak dravne slube. Kako je u uslovima opte nerazvijenosti zemlje, za ogromnu veinu pismenog sloja stanovnitva, drava bila praktino jedini poslodavac, to je inovnitvo jednostavno prenebreglo prevrat. Uostalom, istorija promena, ne samo vladara i dinastija, nego i politikih partija u Srbiji 19. veka, davala je dovoljan broj primera ienja ranijeg dravnog aparata. Prema tome, materijalni razlozi, kod preduzimakog sloja vii, a kod inovnitva nii, bili su jo jedan teak teg na tasu na kome se merila sudbina vladarskog para. Uz psiholoke i politike premise, iznikle opet iz ekonomskih, Majski prevrat pripremljen je i zbio se pod krajnje posrednim ali istovremeno i dominantnim uticajem

jedne linosti. Bio je to poivi kralj Milan. Nekim istorijskim usudom bivi kralj i budua kraljica Draga prispeli su gotovo istovremeno u Srbiju krajem 1897. godine. Njihovim dolaskom zapoet je jedan proces oznaen onim, sada ve opteprihvaenim imenom: Kraj jedne dinastije. Po povratku u Srbiju kralj Milan dobio je dunost komandanta tzv. Aktivne vojske ime mu je na staranje dat potencijalno najjai i najorganizovaniji dravni organ. Istina, u tom trenutku materijalno stanje u vojsci bilo je krajnje nisko. Zbog premalog vojnog budeta koji je u godinama vladavine kralja Aleksandra dosezao jedva 20 odsto od dravnog, vojsci je nedostajalo gotovo sve, a o nekom buduem razvoju nije moglo biti ni govora. U takvoj situaciji kralj Milan nastupio je kao reformator uspevi da putem svog oinskog uticaja privue vojsci sredstva o kakvim su dotadanji ministri vojni mogli samo sanjati. Zahvaljujui tome vojska prvi put dolazi u posed novog brzometnog streljakog oruja, modernizuje artiljerijski park, i osnauje svoju organizacionu strukturu. Za sve to vreme, a to se pokazalo i najvanije, izrastao je jedan potpuno podmlaen oficirski kadar. Zahvaljujui skraenom teaju na Vojnoj akademiji, vojska Srbije dobila je u okviru tri klase (1898-1901) oko 500 kolovanih oficira, tako da je u trenutku prevrata svaki trei oficir, naroito oni mlai, poticao iz neke od njih. Time je stvorena potencijalno kritina masa jer se nikada ili moda samo u vreme Prvog srpskog ustanka, nije dogodilo da toliko veliki broj dvadesetogodinjaka dobije komandnu funkciju. U jednoj jo vrlo patrijarhalnoj sredini gde starija sada pripada i mlaem, a ne samo starijem, to nije znailo reformu nego revoluciju a tvorac ove pojave bio je bivi kralj Milan. Vojsci je to obezbedilo prosperitet, bivem kralju ugled, tim pre to je po reima mnogih, a toga je bio svestan i sam kralj Aleksandar, Milanova glumaka sposobnost u vojnim krugovima imala veliki uticaj. ak i budui vladar, kralj Petar, skromni enevski graanin, nije savremenicima ulivao toliko strahopotovanje kao marcijalna figura armijskog generala Milana. Zahvaljujui ponajvie kralju Milanu, sada potpuno privilegovana vojska gutala je etvrtinu dravnog budeta, a sem toga pribavljane su joj i dodatne sume. Uz to, Komanda aktivne vojske, a tim i njen komandant, poeli su pokazivati tendencije ovladavanja i civilnim dravnim organima ime su posredno krnjili vlast kralja Aleksandra ve do gue utonulog u polujavnu intimu sa Dragom Main. Iz svega ovoga raalo se shvatanje o dva kralja, Milanu i Aleksandru od kojih je kralj otac oliavao vii autoritet, ako nita drugo, ono zbog zajedljivih opaski kako mu uniforma bolje stoji. Tako sa stanovita vojske Milan nije bio samo komandant ve njen kralj a kako je reformisanjem ona postala sve i svja u zemlji, Milan je postao domalo kralj Srbije. Suprotno, Aleksandar koji nije stvarno komandovao vojskom, nije gotovo ni tretiran kao kralj drave. Sve ovo ostalo bi verovatno u domenu spekulacija o stvarnoj i fiktivnoj moi Sae i njegovog Papa da Aleksandar u julu 1900. nije proglasio veridbu u momentu kada je kralj Milan u inostranstvu traio buduu nevestu i kraljicu. Vojska je sada bila ta koja je, trebalo da ga u ime kralja, svog komandanta, sprovede pa ak i ubije u sluaju da pokua da se vrati u zemlju. I ovo naravno, ostaje u domenu nagaanja da li bi to bilo zaista uinjeno, na iju bi stranu vojska zaista stala i u najgorem, da li bi to znailo graanski rat? Ono to je od svega zaista ostalo, bile su rei samog kralja Milana u kojima je, po

Vladanu oreviu, prvi put izneta ideja, da se Aleksandar i smru skloni sa prestola, zbog neizvravanja svojih vladarskih dunosti. Sudbonosno Aleksandrovo neprihvatanje od strane vojske, zapeaeno loom veridbom pa brakom, nije bilo jedino to mu je u oima vojske smanjivalo ugled. Njegov otac je, pogotovu starijim oficirima, bio i ratni drug uestvujui sa njima, kao nijedan vladalac pre, a tek pripadnici budue dinastije posle, u tri rata, ime je nadmaio ak i voda Karaora. Kralj Milan je i utemeljio stajau vojsku a potom bio i njen reformator. Kralj Milan, nabeeni Demon Srbije, nije bio samo vojnik nego vladar sa upeatljivim dravnikim uspesima. Proirio je Srbiju, postao njen prvi kralj posle Kosova, sagradio prvu eleznicu, dao joj jedan liberalan ustav. Uinio je sve ono to Aleksandar nije, i po ko zna koji put izgledalo je da se ponovo u istoriji javio sin koji je smatran nedostojnim svog oca. Aleksandar je bio vladar bez dela, oenjen udovicom koja dinastiji nije mogla dati naslednika i konano vladalac koji je nasledio i naliije vladavine svog oca. Cvet Aleksandrove nepopularnosti posaen je ipak u Milanovom zabranu, a moda najslikovitiji izraz javnog mnjenja prema dvojici vladara iskazao je budui vojvoda Radomir Putnik reima - da je kralj Milan bio i ovek i pas, a njegov sin kralj Aleksandar, samo pas. Posmatrajui ono to je dovelo do Majskog prevrata, kao i sam in, opravdano bi bilo postaviti pitanje, da li se u njegovoj sutini i pored okantnosti, zaista zbilo bar neto neoekivano i novo, ili je sve bilo samo malo modifikovani sled neminovnog. injenica je da je prevrat promenio vladajuu dinastiju ali se to moe objasniti vie nedostatkom ivog Obrenovia nego stvarnim uticajem Karaorevia. injenica je da je Majski prevrat odneo trojicu generala, a da je na bojnim poljima u tri rata pre i tri rata posle prevrata, ivot ostavio samo jedan. Primetan je i izvestan generacijski raskol. Mlai oficiri bili su uz prevratnike ili meu izvriteljima, a stariji meu braniteljima Obrenovia. Sve ovo, ipak, bilo je neto to bi se moglo podvesti pod finese istorijskog zbivanja da nije bilo jednog, vrlo znaajnog izuzetka. Bila je to sudbina kraljice. Do Drage, vladarske supruge poput kneginje Julije ili kraljice Natalije, bile su primoravane ili htele razvod, bile su proganjane ili oterane sa dvora. Zla sudbina ponekad je pratila i njihove srednjovekovne prethodnice. No, nijedna od njih nije bila toliko omrznuta da se nae u poloaju da neko, ovog puta vojnici, poeli i njen ivot. Zbog toga zaverenicima i Majskom prevratu verovatno bi vie odgovarao epitet kraljicoubistva, a ne kraljeubistva. To je bio dogaaj gde je deo oficirskog kora pokazao govoto sve od hrabrosti i gotovo nita od ojstva. MILI MILIEVI (Autor je magistar, saradnik Istorijskog instituta SANU)

Copyright 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu ***** Slivniki junaci

Od srpskih autora koji su se bavili Majskim prevratom najodreeniju ocenu pisanja strane tampe o Srbiji dao je knjievnik Dragia Vasi (1885-1945) to se strane tampe tie, osudila je ona i estoko napala in od 29. maja skoro jednoduno. Po njoj, i u glavnom, izvrioci njegovi jesu nezadovoljnici iz redova uvreenih od prologa reima, kao: autanti oterani iz dvora, marali izgnati u granine krajeve, neavanzovani i nedekorisani oficiri, kojima je lini interes bio prei od svega. I tada je atentat la serbe, u Srbiji kutiji za iznenaenja, posluio obilato za izvor svakovrsnih podsmeha, otre osude kao i pretnje, koju su neprijatelji Srbijini naroito i neuzdrano izlivali. Pretorijanci rimski, pronuncijamentai panski, strelci ruski i janiari turski nisu nita prema beogradskim patriotama! - pisali su jedni. Evropa se jako varala, pisali su drugi, kad je drala da je Srbija odmakla u civilizaciji od Turaka i Arnauta. A Temps, u svome uvodniku, pisao je: Slivniki junaci nali su da trae revana i peru sram sa svoga oruja nad ljudima i enama, koji spavaju u svojim krevetima! U jednoj prilici, posle dogaaja, Presanse je pominjao Srbe iza Cigana i Jevreja, tvrdei tada: da je to narodnost koja niega i nikoga nema u Turskoj i koja vie ne sme da zasluuje nikakve panje niti obzire evropske. U oima ove tampe, Srbija i njena vojska kompromitovani su za uvek, pred Evropom kao i celim svetom, i u sluaju bilo kakve opasnosti njezine egzistencije niko nee ni pomisliti da prstom mrdne u njenu odbranu. Delo izvreno 29. maja, i po njegovom nainu, bilo je i ostaje nedostojno vladaocu na vernost zakletih oficira, pa ih zato treba i suditi kao proste zloince, a sa Srbijom, dok to ne bude uinjeno, prekinuti diplomatske odnose. (DRAGIA VASI, Devetsto trea (Majski prevrat). Prilozi za istoriju Srbije od 8. jula 1900. do 17. januara 1907, Beograd 1925, str. 128-129.)