--

Olgica Milievi 081161 Katarina Maksimovi 081164

mr Saa orevi

2011

 .................................................................................................................2 .............................................................................................................4 ........................................................................................................19

, 1983. , . Multiple stage translation, , , . . , . . , napretka ne videli. belog dana ne videli, o prokleti bili . , . , , ala, .

, , .. , : , . . skrndelj, koza, krava, budala , - stvor. , , , P. Newmark1. , imati vazduha, , imati stila. , , 20 .

Peter Newmark, About Translation, Multilingual matters Ltd, 1991, . 8

Trei venac I Ne mogu, ne, ne mogu vie da je podnesem!... Kakva je ovo kazna koju si mi poslao, Boe moj? ta sam ti ja, grena, uinila da me tako strogo kazni? Dokle u vie da je nosim na grbai? Dokle u morati da je trpim, da joj gledam lice, da sluam njen glas, dokle? Zar se nee nai neki nesreni hrianin da je uzme, ne bih li se reila ove greke prirode, koju mi ostavi njen otac da mi se osveti - prokleti bili oni to mi nisu dozvolili da abortiram!... Ma zato ih proklinjem? Nisu vie meu ivima. Nisu krivi oni. Ja sam kriva to sam ih posluala. Kad su takve stvari u pitanju, ovek treba samo sebe da slua, nikoga drugog!... Dok je jo bila mala, teila sam se milju da e se menjati kako bude rasla. "Promenie se!", govorila sam. "Popravie se. Na kraju krajeva, pre ili kasnije, jednog dana e se udati. Drugome e biti na grbai." Ma kako bilo. Daba sam se nadala. Po svemu sudei, ini mi se da e ostati baba-devojka. A kako i da ne ostane babadevojka, takva kakva je? Ah, avo odneo i onu betiju, Erazmiju, to ju je upropastila svojom veronaukom! Koji e se, molim vas, mukarac okrenuti da je zaljubljeno pogleda kad se tako oblai, kad se tako ponaa i govori? Koji bi ozbiljan ovek dozvolio da ona bude majka njegovoj deci, sa tim svojim smenim idejama, svojim neurozama, sa tim osipom koji stalno aka i ne puta da zaraste? Naalost ostae sama, i ne znam iju u samou vie oplakivati : moju ili njenu? Zato to, da se ne laemo, bez obzira na to ta priam, ja sam joj majka i volim je. Ali volim i sebe. Svaki put kad me iznervira, poludim od tuge. "Kad te je ve Bog nainio runom,", govorim joj, " makar se obuci malo upadljivije, moda se i prevari neko!" Ali, na alost, ni u tome ne lii na mene. Neu rei za sebe da sam lepa. Ali imam stila. Oduvek sam znala kako da se oblaim. Kad sam bila njenih godina,ivela sam punim pluima! Dok sam prolazila, mukarci bi se za mnom okretali, k'o suncokreti za
4

suncem. Nisam bila ko ovaj mi. Volela bih da znam na koga li ona lii? Na mene ne lii, na svoju baku ne lii, svakako ne na svog dedu, na svog oca jo manje! Moda je bio lupe, moda je bio to to je bio, ali bio je svetski ovek. Bio je lep - i lepi nego to bi valjalo... Ne, lepa nisam! Ali da ivim znam. Koja se jo ena mojih godina dri tako dobro kao to se ja drim? Sve moje prijateljice i sve kolske drugarice, iz Arsakije 2, ostarile su. Kad ih vidim na ulici, uplaim se. One su ve babe!... Ne zato to imaju unuie Julija nema unuka - ve stoga to su se zapustile. Nisu se brinule o sebi, i ostarile su. Telo nee ostari dok ne ostari srce. "Moje erke neka se doteruju.", kau ti. "Nek idu mladi na igranke i zabave. Ja sam svoje proivela!" ali tako govore zato to imaju decu vrednu svake rtve. A ne Mariju! Ne znaju oni ta znai imati Mariju za ker, i zato im ne zameram to me osuuju to sam se ponovo udala, umesto da gledam nju da udam. Ne znaju da onda kad sam odluila da rizikujem i udam se za Todora, izvagala sam sve i za i protiv. Marija je, razmiljala sam, poput brodolomnika koji se davi... Pokuam li da je spasim, i mene e povui na dno. Daj makar ja da se spasim, da joj dam vremena da odraste malo, da sazri. "Nai joj mua", svi su mi govorili, "i da vidi kako e se promeniti." Ja da joj naem mua? Zar je nesposobna da sama sebi nae mladoenju? Je l' treba na tanjiru da joj ga posluim? Meni su se u njenim godinama udvarala desetorica mukaraca istovremeno! Gde god bih krenula, sjatili bi se oko mene. Kome god da bih rekla "udau se za tebe", skakutao bi od sree!... Kako mi se desila - pitaete me - ta glupost da sam "pala" na Fotisa, to je ve druga pria. Radije bih da je se ne seam, jer se jo vie nerviram. Moda je to - razmiljam se katkad - bila boja volja da se udam za njega i da se desi to to se desilo. Sudbina je bila da rodim ovu alu!... A opet, ponekad pomislim kako nisu krivi ni Bog ni sudbina. Ja sam kriva, i niko drugi. Bila sam tvrdoglava i lupila sam akom o sto. Rekla sam "Udau se za njega" i jesam. Iz inata. Upravo stoga to ga niko od mojih nije hteo. ak ni moj pokojni otac, koji je uvek bio tako uzdran kad je re o njegovom stavu. Nisam htela da im dopustim da se opet umeaju u moje stvari i moj ivot, kao to su to inili u prolosti. Dovoljno su mi zla naneli svojim uplitanjem u celu stvar sa Arjirisom. Nisam vie imala osamnaest godina,

Grupa obrazovnih ustanova svih nivoa

kao onomad. Imala sam dvadeset i sedam. Bila sam nezavisna i odluna da uradim po svom, i to mi se obilo o glavu!... Ali to je ve druga pria. Svako pogrei jednom u ivotu. Zar treba doveka da plaam tu nesrenu greku? Koliko u jo godina iveti? Deset? Dvadeset? Ko zna! Mogu danas da izaem napolje i da me udari neki od onih automobila to jure kao ludi. Ma i jedan sat ivota da mi je ostao, ima da ga proivim kako ja hou! Gospoa Galatea drugu Ninu roditi nee. Duboko je pod zemljom. Boe moj, da li e mi ikada podariti to da ivim bez njenog zanovetanja, da se malko saberem, da mogu da razmiljam o ozbiljnijim stvarima od veitog problema Marije?... Ima ve dva-tri dana kako se posvaala sa Todorom. Uhvati je tako s vremena na vreme neko ludilo. Zalupi mu vrata ispred nosa. Odbija da jede za naim stolom. A kad smo same, psuje ga na sav glas, i njega i njegove, a da joj on jadniak nikakvog povoda nije dao. Zavidi mi - avo je odneo - ta drugo ovek da pomisli? "Kad ve eli mua", kaem i ja njoj danas, "idi u park i nai kakvog momka!... Nije park daleko. Na par koraka odavde. Idi i nai kakvog mornara, ili kakvog vojnika da te malo smiri. Zar ja treba da ti ga naem? Ja u tvojim godinama ne samo da sam ve tebe dobila, nego sam se spremala i po drugi put da se udam! Hajde!", kaem joj ja, "oblai se i izlazi, i kunem ti se svojim pokojnim ocem, ovekom koga sam volela vie od iega na svetu, koga god kui da dovede, ma koga bilo, da mi ga dovede i da mi kae, "ovaj ovde gospodin je moj momak, moj verenik, moj mu", neu imati ni najmanju zamerku, neu rei ni rei! I deset puta u do zemlje da mu se poklonim. Neu se ja za njega udati. Neu ja sa njim deliti postelju. Ti e spavati sa njim. Naravno, pazi da ne napravi budalu od tebe - jer takve udavae kao to si ti esto naprave budalama - da ti proerda sav miraz, pa da te ostavi, a ja onda da nosim na grbai i tebe i neko kopile! Oblai se", kaem joj, "i izlazi napolje, da te moje oi ne vide! A ako nee mua - kad si ve tako aknuta i ni sama ne zna ta bi sa svojim ivotom - a ti idi i zatvori se u neki manastir. Jo ih ima nekoliko. Idi u Kerateu3 sa prepodobnom Mirijam! Vidi da postane monahinja poput Erazmije, svog velikog uzora! Otac te je, dakle, namerno ostavio za sobom da mi

Grad na istoku Atikog poluostrva gde se nalazi manastir posveden Bogorodici ( )

zagora ivot? Pokret! Oblai se! Ma na kraju krajeva, radi ta hoe! Ali dobro pazi. Po poslednji put te opominjem: nemoj mi vie praviti scene kao danas, pogotovu ne pred Todorom, jer u te na froncle iseckati! I nemoj da si se usudila vie da skine slike mog oca i gospoe Ekavi sa zida dnevne sobe! Neka su rune slike. Neka vie nije moderno da dri fotografije na zidu. Dok sam iva, ova kua je moja. Ja sam ovde gazdarica i kaiu na zidove to mi je volja, uje li? Ti kad se lepo uda i svoju kuu napravi, ili kad ja, kako ti kae, crknem, te me nasledi - a kako si krenula, neu ja jo dugo - a ti na zidove kai i zvona ako hoe!... Ali dok sam ja iva i dok diem, elim da gledam slike ljudi koji su me voleli, i koji su, na alosti, umrli i ostavili me s takvom veticom kao to si ti, da me ivu pojede!" rekoh joj i otidoh da okaim slike tate i gospoe Ekavi na njihovo mesto. Kad je to videla, zapenila je. "Hm!", kae mi. "Pazi samo da ti ne uvrede tu nesrenicu od svekrve." I odgovaram joj: "Vidi, molim te, ko joj kae!" Tako je zapoela dananja svaa. "Vidi, molim te, ko joj kae!", rekoh joj, i tako, re po re, zamalo da padnu i udarci. Prasnula sam, jer sam znala da namerno vrea gospou Ekavi, da bi mene naljutila. Razumete, da je uje Todor da tako govori o njegovoj majci, uhvatio bi je za kosu i obrisao bi njome patos. I ko e se iznervirati? Ko drugi do mene i njega? Marija svakako nee. Njoj su svae hleb nasuni, bez njih ne moe da ivi. Ma ak i da nema Todora, dok sam iva, ima da gledam sliku gospoe Ekavi na svom mestu. Ne stoga to mi je svekrva. Koja pa jo snaja voli svoju svekrvu? Sam Bog zna da, da je ona iva, ne bih se ni pod razno udala za Todora. Mogla je ona biti najbolja prijateljica na svetu, ali nije bila stvorena za svekrvu. I to sam znala bolje od bilo koga drugoga. U tom psihikom stanju u koje je zapala poslednjih godina, nije vie bila sposobna ni za kakav kontakt sa drugim ljudima. Nije bila ona stara gospoa Ekavi sa svojim alama, svojom verom u ivot i ljude - uprkos njenom prividnom pesimizmu gospoa Ekavi kojoj bi ispriao sve svoje muke i koja bi ti davala savete, kakve je samo ona umela da da. Ne! Da je bila iva onda kada se vratio Todor sa Srednjeg Istoka, ne bi mi ni palo na pamet da se uzmemo i da joj postanem snaja. To bi bilo smeno. Nezamislivo. Sigurno bismo se posvaale. A tek koliko bi nam se svet smejao. ak i sad sreem neke svoje poznanice iz tog doba, to ih godinama nisam videla, te mi kau:
7

"Zamisli, bre, Nina, jesi li ikada mogla i da pomisli da e joj jednog dana postati snaja?" I to kau vrlo ironino. Kada bih obraala panju na to trebalo bi sa celim svetom da se posvaam. Na kraju krajeva, mislim se, donekle su u pravu. Jeste smeno to su stvari ovako ispale, samo to nije smean nain na koji ih posmatra svet. Koja je od ovih pokondirenih tikvi poznavala gospou Ekavi? Koja ju je znala u duu? Ponekad sumnjam da sam je i ja zaista poznavala, pa i neka smo prole sito i reeto zajedno. Neke su mislile da je zabavna. Neke su je gledale s nipodatavanjem, kao na primer onaj snob od Julije. Nikako nije mogla da shvati kako smo se nas dve sprijateljile. Nikada mi to nije rekla otvoreno, ve sa puno uvijanja. "Ti, Ninice moja, ti ima tako veliko srce", govorila mi je. "Svima otvara vrata svoga doma, ko god da su. Uvek kaem svojoj Liliki: Nina ima najvee srce na svetu!" Nikako joj nije bilo jasno kako je mogue da mi je drae drutvo gospoe Ekavi od njenog ili Karusinog. Za Martu je ona bila pajac, a jednom mi je ak rekla: "Ti si poput kraljeva", kae, "to su imali svoje dvorske lude." Ni ona nije mogla da razume, iako se pravila pametna, razloge zato se gospoa Ekavi ponaa kako se ponaa, pa i kao pajac - iz poniznosti. Gospoa Ekavi se trudila da prikae to dramatinije svoj ivot, ali to se vie trudila to se vie alila, ali uvek na svoj raun, nikad na raun drugih. to se tetke Katigo tie, s njenim licemerjem i smenim moralnim naelima, bilo je prirodno da u njoj vidi otelotvorenje avola na Zemlji. I u neku ruku imala je pravo: gospoa Ekavi bila je i avo. Ali je u isto vreme bila i boginja, svetica, i niko to nije mogao znati bolje od mene, koja sam ispratila njenu priu do kraja, koja sam je razumela onako kako je nisu razumela ni njena deca!... Njena deca, uf! Imajui erku kakvu imam, znam da od svih boijih stvorenja ne postoji na ovom svetu moda nijedno koje bi nas razumelo manje od onog koje je izalo iz nae utrobe. I ako sve ovo nije dovoljno da bih elela da gledam njenu sliku, onda neka to bude stoga to smo provele nezaboravne trenutke zajedno. Zato to sam joj otvorila svoje srce, kako to nisam uinila ni svojoj majci. Jer, imajui gorko iskustvo sa svojom erkom, i svom svojom ostalom decom (jer se na kraju ni Poliksena nije prema njoj nita bolje ponela od Elene), bila je jedina od svih mojih roaka i prijatelja, koja se
8

sa mnom u potpunosti saoseala. Ona je jedina koja je delila i razumela moj bol i tugu koju sam oseala zbog svog zlog usuda - da rodim dete-udovite.

II Gospou Ekavi upoznala sam 1937. godine. Ili pak ne, bie da je to bilo 1936. Bilo je leto 1936, avgust mesec. Malo pre Velike Godpojine. Bio je imendan Njenom Visoanstvu "grofici", pa je bilo veliko spremanje, brisanje praine, podova itd. Bila sam na terasi sa Marijetom, te smo, obe bosonoge, tresle barunaste zavese iz salona. To je bio poslednji posao za taj dan. Dosta je, mislila sam, sutra je novi dan."Zavriemo sa zavesama, pa emo da se okupamo kako bismo se rashladile", rekla sam Marijeti, kada se zaulo zvonce koje bi se oglasilo kad god bi neko proao kroz kapiju. "Vidi ko je", kaem joj. "Dodaj mi drugi kraj zavese i idi pogledaj ko je. Nadam se da nije kakav stranac, a ja potpuno neoeljana. Da me vidi kogod ko me ne zna, pomislio bi da sam kakva ciganka." Dodade mi kraj zavese, i poput koute (jadna Marieta) skoi na terasicu to je ispred veernice. Odatle se vidi ceo prilaz, od kapije do ulaznih vrata. Sumnjiavo je zamirila, kao to bi uinila svaki put kada bi se pojavilo neko novo lice. Gledala sam je i nasmeila se. Bie da je neki stranac, pomislih. Mora da je neki stranac im je Marijeta tako skupila usta. Takva je bila. Poput divljeg buldoga. Vratila se opet na terasu i uhvatila drugi kraj zavese, te smo nastavile da tresemo. Videla sam kako nema nameru da prva progovori, znala sam je odve dobro. "Ko je?", kaem joj. "Niko..." "Kako niko, kad sam ula zvono." "Aman vie. Niko, kad ti kaem." Tako je govorila sa mnom. "Erazmija", smislila se konano da mi kae, "sa nekim stvorom." Za Marijetu Erazmija je bila "niko", kao to je to Odisej bio za Polifema 4. Bila sam u pravu kada sam pomislila da je neki stranac, pomislih. Ali ko bi to mogao biti, nisam imala predstavu. Neko od onih njenih udaka, to ih je Erazmija upoznala kod

Polifem je bio Kiklop, sin Posejdona i nimfe Toose. On je zarobio Odiseja i njegove saputnike u jednu pedinu, i poeo da ih jede, jednog po jednog, sve dok ga Odisej nije oslepeo, i zajedno sa svojim preostalim saputnicima pobegao zakaen za stomak Polifemovih dinovskih ovaca.

prepodobne Jefimije, rekoh samoj sebi, inae je ne bi Marijeta nazvala stvorom. Stvorovima je nazivala sve one poznate i nepoznate koji su joj bili sumnjivi. Na alost, imala je tu lou naviku da stvorom zove i Andonisovu majku. Stvor, pa Stvor. Tako ju je prozvala - ona je bila Stvor sa velikim S. Kad smo saznali za to poeli smo je i mi tako zvati, kad Andonis nije bio kod kue, i plaila sam se da se nekad ne izlanemo i pred njim. Znala sam da ne bi rekao ni rei, ali bi se nervirao ovek, a dosta je nerviranja imao svako malo zbog moje erke, koja se brecala na njega. Boros mi je to rekao hiljadu puta: "Nina, gledaj da izbegava nerviranja. Srce mu nije u dobrom stanju. Pazi na njega." Ali ta god bih ja postigla svojim strpljenjem i panjom, to bi unitila moja ker svojom jeziinom. Iao bi da je izgrdi, a ona bi mu govorila: "Ostavi me na miru. Ne priznajem te. Ti mi nisi otac!..." I to sa dvanaest godina. I uini da se ovek trese kao prut. Marijetu smo doveli iz Androsa jednog leta, kad smo ili na letovanje u kuu tetke Bolene, jedne tatine roake. Marijeta je bila iz mesta Pisomerija. iteljke ovog mesta su, pitajte koga god iz Androsa elite, na loem glasu zbog svoje negostoljubivosti i svog otrovnog jezika, a Marijeta je bila Pisomerijanka skroz naskroz. Mene je volela poput vernog psa. I Andonisa je potovala, ma koliko ga zadirkivala. U dubini due je znala da je on njen gazda, i malko ga se i plaila. to se ostalih tie, bilo stranaca bilo naih, stalno im je disala za vratom. Nije bilo osobe kojoj nije nametnula neki nadimak. Tetku Katigo je zvala despotom - "uh, despot". "Groficu" je prozvala glupaom. Kada bi to govorila, pravila sam se da sam ljuta, da joj ne bih dala suvie slobode, iako sam u sebi mislila kako boljeg nadimka za nju nema. Glupaa je bila i ostala, i glupaa e biti ceo ivot! Ali od svih, nikako nije mogla da podnese Erazmiju. Nije mogla da je svari. Kada bi je videla, prevrtao bi joj se eludac. A kad bi sa sobom dovukla i svoje prijateljice da pokae nau kuu, silom sam je spreavala da je ne izbaci. Bezbroj puta je govorila ljudima da sam bolesna i da ne primam posete. "Idi skuvaj nam kaficu!", govorila sam joj. Nauila sam od svoje pokojne mame da budem gostoljubiva prema svima, a od tate da ne budem snob i da nikoga ne otpiem pre nego to ga malo upoznam; a kako da upozna oveka, ako ne popijete zajedno kafu? "Idi skuvaj nam jednu kaficu, i stavi i
10

slatko od vianja!", govorila sam joj. A ona bi odlazila u kuhinju, skrivala se tako da samo ja mogu da je vidim, i pravila grimase koje su govorile: neu da im kuvam kafu! ta pria! Jaki su mi pa to gosti da im jo i slatko donosim!... I ponekad bi me dovodila u neugodnu situaciju. Ali s jedne strane stoga to je esto glasno izgovarala misli koje sam ja, pak, vie volela da sauvam za sebe, a s druge stoga to je bila potena, radna i posveena, i jo stoga to smo poslednjih godina, pred rat, zbog Andonisove bolesti i nezaposlenosti, doli do toga da joj dugujemo platu za deset meseci, a ona nikad nije rekla ni rei, zamurila bih na sve mane i gledala joj kroz prste za posetioce, koji su je ionako upoznali i nisu je pogreno shvatali. Pusti je, govorila sam sebi, neka misli kako je i ona lan porodice i kako ima pravo da iskae svoje miljenje. "Dodji da zavrimo sa zavesama!", kaem joj. "Umorila sam se vie. Nek idu do vraga i praznici, jednom e mi vie pui film i zatvoriu vrata svog doma celom svetu! Ko je taj stvor?", kaem joj. Znala sam da ako ne pitam sama, nee usta otvoriti. Ali ak i kada bih je pitala, nije bila od onih to se lako predaju. "Uf!... Stvor, lepo ti kaem!..." Nije volela mnogo da pria. Nauila se i da mi ne persira. Samo je pokojnom tati persirala. Da je uje neko ko nas ne zna, pomislio bi da je ona gazdarica, a ja slukinja. Moda po prvi put, Marijeta je pogreila. Gospoa Ekavi nije bila stvor, nije imala nikakve veze sa dumanima to mi ih je Erazmija nametala svako malo, iako sam joj mnogo puta bez ustruavanja rekla (ali nije obraala panju na mene, Andonis joj je uvao lea) kako ne elim da mi u kuu dovodi strance. Ne! Gospoa Ekavi nije bila stvor. Odmah mi je zapala za oko, i moj prvi utisak se nije promenio, ak ni kad sam saznala da sam dobro predvidela i da se zaista upoznala sa Erazmijom kod prepodobne Jefimije. Ah, sam Bog zna ta sam pretrpela, i ta i dalje trpim, zbog te stare varalice!... Prepodobna Jefimija je bila "monahinja". U mladosti vrtela se po komilucima i prodavala svee, tamjan, raspee i itija svetaca. itala bi ih, videla kako nije teko da se neko predstavi za sveca, i kad je ostarila i vie nije mogla da hoda, uzela je jednu sobicu blizu Svetog Lefterija, predstavila se kao prepodobna i ivela od dobrovoljnih

11

priloga vernika (100 drami5 eera, 50 drami kafe itd.) koje je prodavala, kako sam kasnije saznala, njena snaja - prepodobna je imala dva sina! Svoju slavu je dugovala prvo tome to 40 godina nije okusila meso, i drugo - svojoj sposobnosti da predvidi budunost. Jednog dana sam otila da je upoznam. Ne kako bi mi rekla moju sudbinu. Svoju sudbinu sam znala bolje od ikoga - po jutru se dan poznaje. Otila sam kako bih uinila Andonisu. Boe mu oprosti, tada se uvalio preko glave u svete stvari. Kad smo se uzeli bio je vei nevernik i od samog Sotone. Bogohulnijeg oveka nisam videla u ivotu. Nije bio nevernik zato to je bogohulio. Postoje vernici koji psuju sve u esnaest sa najveom moguom jednostavnou, i drugi koji su nevernici, ali nikada ne bogohule, poput jadnog tate. To je, znate, stvar vaspitanja. Andonis nije pripadao niti jednoj niti drugoj grupi. Bogohulio je sa strau, mislei svaku re koju izgovori. Ismevao je sve to je imalo veze sa Bogom i crkvom. Ismevao me je ak i zbog toga to sam palila kandilo da mi se oproste gresi, kako mi je govorio. Imao je obraza da govori o mojim gresima. Ja sam ga, nesrena, prvo palila iz potovanja prema mojoj pokojnoj mami. Mislila sam kako nije pravo, poto je umrla, da prekinem tradiciju koju smo imali otkad znam za sebe. I drugo, iskreno govorei, zato to mi se nikada nije svialo da spavam u potpunom mraku. Ovo se deavalo pre nego to se razboleo. Kada ga je zadesila delimina paraliza i ukoila mu se leva noga, prepustio je poslove jednom svom roaku, koji ga na kraju pokrao do poslednje pare, te smo otili da provedemo leto u Koroni. Bio je to prvi put da se vratio u svoje selo nakon tolikih godina u Atini. Ja sam bila ta koja ga je naterala da se na to odlui. Mogli smo da odemo u Andros, kao to smo nekada inili. Ali sam se nadala da e mu klima Korone koristiti. U Androsu je klima malo vlana. U isto vreme, verovala sam da e pomoi i njegovom duevnom stanju, da se nakon toliko godina opet nae na starim skrovitima, tamo gde je proveo svoje detinjstvo i mladost. Podii e mu se moral, mislila sam, nai e hrabrosti. I kako se ispostavilo, nisam pogreila. Samo to se stvari nisu odigrale ba kako sam oekivala.

drami je stara mera za teinu, 1 drami = 1/400 oke (1 oka = 1282 grama)

12

Boros, koji ga je leio u Atini, preporuio mu je da se svako jutro proeta, kako bi mu se pokrenuli miii. Najee se peo do tvrave. Ako nikada niste posetili Koronu, ne znate ta je lepota prirode. Dok sam bila devojica, mnogo smo putovali po Egini, po Meteni, u Sunion, po Androsu i tako dalje, ali lepe mesto od Korone nisam videla. Nadam se, ako se ikada popravi ovo bedno stanje, ovaj uas kad brat na brata udara, da e me pogledati Bog da opet odem tamo, pre nego to zauvek zaklopim oi. Imala sam nekada jednu knjigu Atine Tarsuli sa slikama iz raznih delova Peloponeza i bila je unutra i slika Korone. Ali gde se denula ta knjiga, predstavu nemam, godinama je nisam videla. Tvrava je bila mletaka. Pokraj uruenih zidova postojao je puteljak to se sputao do mora, do jedne peine. Tamo, u toj peini, mnogo vekova ranije, nali su jednu ikonu Bogorodice, koju je prema legendi napravio sam Jevanelista Luka. Poto je bila udotvorna, poput Bogorodice Tinoske, skupljao se svake godine na Vavedenje narod iz okolnih sela kako bi joj se poklonio. Mnogi teko bolesni su se izleili. Sve ovo sam saznala tek kasnije. S jedne strane, zato to mi se sviao pogled sa tvrave, a druge zato to nisam elela da ga ostavim samog (plaila sam se da mi ne padne, i ne udari u neki kamen, te mi na mestu ostane mrtav), uglavnom sam i ja ila sa njim. Nosila bih jednu kotaricu sa kuvanim jajima, sirom, paradajzom i domaim hlebom, te kad bismo stigli na vrh, sedeli bismo na travi te bismo uinali. Ili bih ga poslala s ovim mojim upetom, kada bih uspela da je odvojim od kreveta - uvek je patila od pospanosti. "avo te odneo", govorila sam joj, "opet te je ujela muva ce-ce?" Ali onaj dan nije hteo da ona ide sa njim. "Ne budi je", kae mi, "sam u otii." Znala sam kako tvrdoglav i uporan ume da bude. Kad bi neto zacrtao, teko bi se predomislio. Ja da idem ne bih mogla, pa makar mi rekao "Poi". Dogovorili smo sa njegovom roakom Artemisijom da pravimo testo da ga ponesemo nazad u Atinu. Planirali smo da se vratimo za nekih desetak dana. Bili smo ve preko tri meseca u Koroni, i poinjala je da mi nedostaje Atina. Nije bilo mogue da vie produavamo na boravak. I on sam je poeo da se brine. Misli su mu bile na poslu. Priroda, umesto da mu pomogne, poela je da mu kodi. Znala sam da se obino vraao oko jedanaest. "Jedanaest je!" kaem Atremisiji, kad sam zaula crkvena zvona. "Deder, stavi dezvu na vatru. Vreme mu je da se
13

vrati..." Ali dolo je pola dvanaest, dvanaest, pola jedan, a od Andonisa ni traga ni glasa. "Tri", rekoh "grofici", "da vidi da nije kod svojih roaka, a onda brzo do kafane. Moda je otiao pravo u kafanu." Ali ta namigua poe da se oblai i sreuje kao da je na svadbu pola. Umesto da se saosea s mojom brigom, otide i stade pred ogledalo, te se poe sporo eljati. Bila je usporena kao pu! Kada sam je videla, pukao mi je film. "Bezoseajni stvore!", viem. "Nesreo jedna! Ti e me u grob oterati! Sedi tu sat vremena ispred ogledala i pravi ceremoniju od eljanja kako bi mi uinila jednu stvar!.... uvaj se, srediu te ja kad se vratim! " I ostavim ono testo na pola, trim kod njegovih roaka, odande do kafane, na trg, trim gore-dole kao luda, zapitkujui seljane da li su ga videli. Niko ga nije video. Okliznuo se i pao, mislila sam. Okliznuo se i pao, ima da ga naem mrtvog! Na sve najgore sam pomislila dok sam se pela ka tvravi, samo ne na ono to se zapravo dogodilo. Bila sam nedaleko od vrha i s duom u nosu kad sam ga ugledala kako se sputa niz padinu drei tap iznad glave, ne bi li mi izdaleka pokazao kako hoda bez tapa. "Ma kako te nije sram!", kaem mu kad se pribliio, i poeh da plaem pd muke. "Kako te nije sramota da mi priredi takav pakao! Nije ti palo na pamet da sam poludela od brige?" I plakala sam kao malo dete. A on me je obgrlio oko struka, te smo se spustili niz padinu zagrljeni. Kako se to "udo" dogodilo, nije nam rekao. Kako su novine iz Kalamate i Tripolija uspele da objave toliko detalja, bilo je jedno drugo udo. Seljani su se skupljali u naoj kui da vide svojim oima onoga koga je izabrala Bogorodica. Dodirivali su ga i pipkali da vide da li je stvaran. "Hajde, gospon Andonise, i maraton ete da nam trite! ", kae mu, seam se, jedan seljanin, i tape ga po kolenu. Artemisijino dvorite napunilo se slepih, gluvih i zaraenih sifilisom. Bilo je nemogue zamisliti da je sav ovaj svet iveo neopaen u selu toliko vremena, skriven u istim, svee okreenim kuama. A kad se saznalo da "gospon Andonis" deli siromanima novac, videla sam da je vreme da lupim akom o sto. Skoro na silu sam ga naterala da se vratimo u Atinu. I nismo bili tamo ni nedelju dana, a opet mu se ukoila noga, jo gore nego pre!...

14

Ah kako sam nesrena ena ja bila u ivotu, mislila sam dok sam se pela ka Sv. Lefteriju. Nije dosta to nismo ni pet godina venani a ve se razboleo, ba kada sam htela da i ja malo uivam u ivotu, umesto da izigravam bolniarku, ve me je zadesio sad i taj belaj da zavri kao matori verski fanatik i da ja treba da se vuem po sokacima, ja Nina, treba da se poklonim ko zna kojoj varalici, samo da bih mu zaepila usta, da prestane da govori kako sam ja kriva to mu se vratila bolest i to posao loe ide... Ali na kraju krajeva, Andonis je moj mu, govorila sam samoj sebi, dunost mi je da budem strpljiva. Ono to nisam mogla da svarim bila je Erazmijina uloga u celoj prii. Erazmija je bila jedna stara mamina uenica. U vreme kad je mama imala krojaki atelje u ulici Sina, poslali su je njeni iz Kefalonije da ivi kod jedne udate sestre iz Atine, da joj pomogne sa bebom i istovremeno da naui da ije. U poetku je kao uenica dolazila samo tokom dana. Ali, poto je, za razliku od drugih devojaka, bila utljiva i radna, mami je bila simpatina. Malo po malo, poela je da ostaje i uvee, sve dok se nije i preselila za stalno u nau kuu kao neka vrsta sluavke. Od tada je postala uzrok mojih stalnih sukoba sa pokojnom mamom. Zatrovala je na odnos. Iako to nisam priznavala ni samoj sebi, bila sam ljubomorna. to joj je vie ljubavi mama pruala, to je vie ja nisam podnosila. Bila je zavidna i podla, ila mi je na ivce. Njen stav je inio da se uzjogunim. Znala sam da me mrzi i njena mrnja me je trovala. Videla bih njeno lice, i ako bi se zadesilo da sam se smejala u tom trenutku, osmeh bi mi se zamrzao na usnama. Mrzela me je, betija, jer u vreme kada je ona muku muila da priije perle i ljokice za koje je tad bilo u modi da se stavljaju na haljine, ja sam uivala na Kifisiji, ili sam itala ili ila sa svojim prijateljicama u bioskop. Tada se jo putao nemi film. Izlazili bismo sa jednog i odlazili na drugi. Kada bi me videla kako nosim veliki dekolte, poutela bi od zavisti. A naivna mama , koja nije nita sumnjala o pravim Erazmijinim oseanjima i smatrala je uzornom devojkom, govorila joj je: "ta ti je, dete moje? Nije ti dobro? Trkni da kupi deset lakata6 debele crne svile da se malo nadie vazduha!" Potpuno ju je obraltila, lisica, svojom glumom. Pre nego to bi prionula na posao, bila kia ili sneg, odlazila je obavezno u
6

lakat je stara mera za duinu. Jedan lakat iznosio je 0,64 m.

15

crkvu Sv. Dionisa da zapali sveu. A mama, koja je to mnogo elela, ali nikad nije imala vremena da ode u crkvu, smatrala ju je anelom uvarom nae kue. Za Erazmijinu ljubav moda je Bog dozvoljavao i nama grenicima da se spasimo! "Nije ti dobro, dete moje?..." govorila joj je. A mene bi odvlaila u sobu i lupala mi vrge, govorei mi kako sam bezobrazna i egoistina i kako se ponaam kao tiranin prema devojkama iz radionice. Kasnije je pokojna mama dobila kataraktu i prestala da ije. Na kratko smo se oslobodili Erazmije. Otila je u Kefaloniju. Prodali smo kuu u ulici Sina i kupili ovu ovde. Ali tokom godine se vratila iz Kefalonije i iznajmila sobu u naem kraju, tobo sluajno, te poe opet da nas poseuje. Mama ju je molila da dolazi da joj pravi drutvo kako bi me drala na oku. U meuvremenu je potpuno oslepela, i bio joj je potreban neko da bude njene oi, kako bi znala ta se deava, a ta ne u kui. Marijeta, ma koliko ju je potovala i volela, nije joj uvek ispunjavala elje. "Doi da ivi sa nama", rekla joj je mama jednog dana, ali je Erazmija odbila poziv i iskoristila priliku da poseje svoj otrov. "Vi me elite ovde", kae mami " ali priupitajte da li me eli i Nina, sada kada ona ima glavnu re?" Rekla mi je to Marijeta, koja je prisustvovala razgovoru. Ali iz mnogo razloga nikada joj do tada nisam pokazala koliko mi je antipatina. Ne iz koristi, kako kae ovo moje upe, poto nam je ila besplatno, ve prosto stoga to nisam imala neki ozbiljan razlog da se sukobljavam sa njom. Po prirodi sam strpljiva i uzdrana u pokazivanju svojih oseanja, pogotovu kad su u pitanju ljudi koje ne volim. Uglavnom ih ignoriem ak i kad rade na moju tetu. Samo se jednom desilo da je umalo nisam izbacila. Popela mi se na glavu. U to doba su se dogaale svae sa Fotisom koje su dovele i do naeg rastanka, a gospoica Erazmija bi se zatvarala u maminu sobu i u-u-u po ceo dan su raspredale o tome kako smo Fotis i ja razliiti. Izvodile su zakljuke - najee u korist Fotisa - i imale su drskosti da mi trae da ih posluam. Ili su mi govorile kako da odgajam svoju ker. Nisu elele da postane nevernica "kao to sam ja". Odgajale su je kao svoju, i pokvarile je. Ali ak i tada sam bila strpljiva. U to doba, pored katarakte, kod mame se pojavio i rak. Doktor joj nije davao vie od godinu dana ivota, a Erazmija, ovo ne mogu da joj ne priznam, brinula se o njoj bolje od bolniarke, bolje i od erke. Danonono bila je kraj
16

njenog uzglavlja. A kada se razboleo i tata, i kad sam videla sa kojom se posveenou i nesebinou brinula i o njemu do poslednjeg trenutka, bila sam ganuta. Oprostila sam joj sve to je prethodno uinila. Mnogo sam puta pomislila kako sam se ogreila o nju, i kajala sam se. Jer mogu da imam sve mane ovog sveta, kako tvrdi moja ker, ali nezahvalna nisam. Ukratko, u vreme kada sam se udala za Andonisa, Erazmija je bila neto vie od kunog prijatelja. Bila je lan porodice. Kada je umrla mama, a kasnije i tata, preuzela je na sebe da bude dadilja "grofici". Vodila ju je sa sobom u crkvu, na vaare, ili u park. Mnogo puta bih se pobunila. "Zna ta", govorila sam joj, " ako misli da Marija nema majku pa si odluila da je usvoji, put pod noge! Vodi je odavde i sklonite mi se obe. Napravi od nje monahinju poput sebe, ali van moje kue, da to ne gledam i ne sluam!" Ali sve ovo sam govorila kada bih se iz ovog ili onog razloga naljutila - a to nije bilo esto. Najee sam zahvaljivala Bogu to se nala neka dobra dua da je izvede napolje da na kratko zavlada mir u kui. Sada sam to, naravno, gorko zaalila. Koliko skupo sam platila, i jo plaam, te kratke trenutke mira, samo ja to znam. Odmah nakon majine smrti trebalo je da isteram Erazmiju. Ne samo to ne bi pokvarila Mariju, ve se bez dotine ne bi uda desila u Koroni, niti bi se ponitila u Atini. ak i za njegovu smrt je smatram donekle odgovornom. Da se Andonis nije prepustio veri, ne bi doiveo moda najvee razoaranje u svom ivotu, koje ga je konano i ubilo. Pre nego to ga je zadesila delimina paraliza, ismevao je bez milosti njen verski fanatizam. "Zato se ne uda?", govorio joj je. "uva se za Hrista, ha?" I odgovarao bi sam: "Znam zato! Zato to je lep i to mu ne smrde noge!" I smejao bi se od srca. Erazmija bi prebledela, tresla se kao prut, ak je i meni nje bilo ao. Ali kasnije sam shvatila da nije bilo potrebe da je alim. Uivala je, naizmenino, u ulozi muenice i svetog proroka. esto bi se obruila na njega, zapenila, iz oiju bi joj sevale varnice, govorila mu je da e ga jednog dana Bog kazniti za njegovo nepotovanje, kao to je kaznio tog i tog, te bi nabrajala sto imena iz Starog Zaveta. Andonis bi je sluao i smejao se. Ali ja, koja sam znala da ga itam kao otvorenu knjigu, videla sam da ma koliko se trudio da ga to ne dotie, u dubini due je uticalo na njega. I on je bio seljanin, pun predrasuda. U dubini due plaio se Boga, verovao u paklene muke, (a imao je
17

razloga da se plai da e tamo zavriti njegova dua), i moda je upravo to bio razlog, mislim se ponekad, to je bogohulio. Kada se razboleo, setio se Erazmijinih rei. Ona nije rekla nita, ali trijumf se video u njenim oima. Nije bilo potrebno da ita kae. Namerno je posejala svoj otrov. Gledala je Andonisa kako se sui i predvidela borbu koja se odvijala u njegovoj dui i njegovim mislima. "U pravu je Erazmija. Zgreio sam i Bog me je kaznio." i tako dalje. Jedne veeri sam ula u nau spavau sobu i zatekla ga gde klei ispred ikona. Pretvarala sam se da nita nisam videla, izala sam napolje i zatvorila vrata. Slika Andonisa koji klei pred ikonama me je potresla. Moda ne podnosim popove, ali nisam nevernica. Verujem u tu nepoznatu silu koja upravlja svetom. Bila sam dirnuta. Nisam znala da e se ono to mi je izgledalo kao iskreno, ozbiljno pokajanje uskoro pretvoriti u pozorite u koje se pretvorilo. Jer se Andonisov povratak pod okrilje hrianske crkve odigrao s velikom teatralnou. Kad smo se vratili iz Korone, Erazmija ga je prihvatila kao zalutalo jagnje, zagrlila ga je i plakala poput bebe. Od te prve veeri odbijao je da spava u naoj spavaoj sobi, ak i kad bismo spavali u zasebnim krevetima. Postavih "groficu" na jedan divan u dnevnoj sobi, te mu namestih krevet u sobi u dvoritu. "Ako ti je volja", govorila sam mu, "moe i u manastir da ide. Zato ami u prljavtini i grehu grada? Idi na Svetu Goru da se prosvetli..." Ali nije eleo da ide u manastir. Drae mu je bilo da dovue manastir u moju kuu. Preko Erazmije je upoznao prepodobnu Jefimiju, popove starokalendarce7, raspope, nekog tamo prepodobnog iz Neo Falira, i nekog drugog prepodobnog iz Brahamija, i svi oni su poeli da se dovlae u nau kuu. Na mene nisu preterano obraali panju, kao da nisam ja gazdarica kue, ve Erazmija. Znala sam da ovo stanje ne moe da potraje. Ili e se on promeniti, ili emo se rastati. U meuvremenu, molei se svome Bogu da mi uini udo i da me oslobodi prepodobnih, ekala sam strpljivo. Najbolja politika je, mislila sam, da se pravim da mu tu i tamo idem niz dlaku, inae bismo se u potpunosti udaljili jedno od drugoga. Iz tog razloga sam otila da upoznam prepodobnu Jefimiju.

"Starokalendarci" su pripadnici Grke istinske pravoslavne crkve (Starokalendarske crkve) koja se odvojila od Grke pravoslavne crkve. U pitanju je verska zajednica nekakonskog pravoslavlja koja odbacuje ekumenizam kao jeres i nije priznata od strane Vaseljenske patrijarije. Ime je dobila prema svom insistiranju na starom kalendaru.

18

 1. Jiri Levi, Umjetnost prevoenja, Svjetlost, Sarajevo, 1982 2. Aleksandar Bala, Miodrag Stojanovi, Grko srpski renik, Zavod za udbenike, Beograd, 2009 3. . , , , , 2008 4. Peter Newmark, About Translation, Multilingual Matters Ltd, 1991 5. http://www.greeklanguage.gr/greekLang/modern_greek/tools/lexica/triantafyllides/search.html?lq= - [22:41, 31.05.2012.] 6. http://www.slang.gr/search/idx/%CF%89 slang.gr [22:42, 31.05.2012.] 7. http://www.pegas.gr/sofia/34k.htm - pegas.gr [22:43,31.05.2012.]

19