Dragan D.

Lakievi
Institut za evropske studije Beograd

UDK: 321.01 Originalan nauni rad DOI:10.2298/FID1001167L

PITANJA MAKIJAVELIJU1
Apstrakt: Osnovna namera teksta je da pratei misao Nikola Makijavelija uka e na oiti paradoks izmeu visoko postavljenog cilja i opravdanja svih sredstava da bi se taj cilj realizovao. Da li je injenje zla neminovni ulog u sferi politike i pod kojim uslovima se amoralnost sadr ana u politikim inovima mo e transformisati u opte dobro? Tekst postavlja i dodatna pitanja, poput ostvarljivosti ambicioznih politikih projekata, odnosa ideologa i nosioca politike moi, transformacije sredstava u ciljeve, korienja nasilja i indoktrinacije u politikim preokretima, revolucionarne i evolutivne metode politikog postupanja i sl. Autor iznosi zakljuak da politike tehnologije koje je Makijaveli preporuavao u osnovi nisu iezle, ve su zadobile samo zadobile modernije i adekvatnije oblike. Kljune rei: vladalac, politiki cilj, tehnika vladanja, opravdanje, rat.

I
Nikolo Makijaveli (Niccolo Machiavelli), bivi visoki slubenik Republike Firence, povratkom porodice Medii na vlast 1512. biva gurnut u neku vrstu izgnanstva. On ne sme da napusti teritoriju ove dr ave, ali isto tako ne sme ni da se pribli i svom gradu. Odvojen od sveta politike, kojoj je posvetio svoj ivot, ovaj vatreni republikanac zapada u stanje blisko beznau. Odvojen od svojih svakodnevnih aktivnosti u sreditu civilizacije, koja se odlikovala raskoem, dinamikom i visokom kulturom, Makijavelija satire prozainost ivota apolitine provincije. Nimalo sluajno, uveni nemaki istoriar Jakob Burhart (Jacob Burckhardt) nazvao je Firencu prvom modernom dr avom sveta; u njoj je Makijaveli imao visoku i uglednu politiku karijeru. Kao izaslanik republike boravio je na dvorovima najmonijih vladara, vodio prepisku dr avne kancelarije, starao se gradskim fortifikacijama i opskrbi trupa. Skromnog porekla, iz porodice pisara iji je esnaf bio jedva malo vii od gradskog
1 lanak je deo rada na projektu 149026 koji finansira Ministarstvo nauke Republike Srbije.

167

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2010

DRAGAN D. LAKIEVI

proleterijata, Makijaveli se visoko uzdigao na drutvenoj hijerarhiji, upoznao znamenite ljude svoga doba, osetio preimustva koje uee u vlasti donosi. Izuzetno obrazovan i nadaren, svedok velikog finansijskog i kulturnog uspona Firence, iji su bogatai ujedno i mecene najveih umetnika toga doba, on je sedamnaest godina proveo na va nom polo aju. No, srea koja je po sebi prevrtljiva, pogotovo u vremenu i mestu u kome je iveo, okrenula mu je lea. Najednom se naao u tekoj nemilosti i jedva je izbegao pogubljenje. Njegova politika karijera je zavrena, a ivot koji sada vodi deluje mu muno i poni avajue. 2 U pismu sa datumom od 10. decembra 1513. on se ali svom prijatelju Franesku Vitoriju (Francesco Vettori) kako ivi na selu, okru en grubim, prostim i nepismenin ljudima. Jedina veza sa politikim zbivanjima jesu sluajni prolaznici, preko kojih poneto saznaje o zbivanjima u velikom svetu. Dani su mu jednolini i pusti, a oskudica u kojoj ivi gotovo nepodnoljiva. Puno vremena provodi u gostionici gde se dosauje kartajui se s prostim, neobrazovanim provincijalcima. Ta zabava zavrava se po pravilu u svai i meusobnoj tui. Jedini prijatni asovi, kako ka e pisac, nastupaju kada se nae meu svojim knjigama. Kada se smrkne, vraam se kui i ulazim u svoju radnu sobu. Ve na vratima skidam svoje svakodnevno odelo, puno blata i prljavtine, te navlaim kraljevsku odeu. Obuen dolino, ulazim u drevne dvorove starinskih mu eva, i tu se, primljen blagonaklono, hranim onim jestivima koja su jedino moja, jer sam za njih roen. Tu slobodno razgovaram s vladarima i postavljam im pitanja o razlozima koji su ih naveli na dela. A oni, budui da su ljubazni, odgovaraju mi, te u roku itava etiri sata zaboravljam na svaku brigu, ne znam za umor, ne bojim se siromatva, ne plaim se smrti: sav se prenosim u njih. A poto Dante (Dante) ka e da nema nauke ako se ne usvoji ono to se doznalo, zabele io sam ono to mi se u razgovoru uinilo najznaajnijim, te sam sastavio spis De principatibus. U njemu se upinjem da to dublje prodrem u svoj predmet, raspravljajui ta je dr ava, koliko vrsta dr ava ima, kako se dolazi na vlast, kako se ona odr ava i zato se gubi.3
2 3

Schmitt 1969. Makijaveli 2002: 8

168

Makijaveli tako, odvojen i zaboravljen od svih, mo e da se prepusti svojoj velikoj imaginaciji, svom velikom snu u koji pola e sve svoje nade. To je matanje o velikoj istorijskoj linosti koja je u stanju da izvri epohalno delo, da ujedini mnotvo, na smrt zavaenih kne evina i republika u jednu sna nu, racionalno ureenu politiku zajednicu. Taj budui vladalac e doneti konano izbavljenje iz zastraujue i poni avajue stvarnosti, koja ivot i imetak ini nesigurnim i preputenim hiru sluajnosti. Italija je rascepkana na mnotvo dr avica, u veini njih vladaju tirani, strane trupe monih osvajaa podupiru njihove meusobne sukobe. U toj borbi svih protiv svih, surevnjivi vladari ne biraju sredstva, niti postoje ikakva pravila; posledica je ta da niko nije siguran u svoj opstanak, od dana do dana savezi i zavere menjaju izgled na sreu svakog od uesnika u toj igri. Kao da hir nepredvidive sudbine upravlja ivotima stanovnika ovog podeljenog poluostrva. Makijaveli tra i hitan izlaz iz ove iracionalnosti u kojoj se i sam osea neposrednom rtvom. Sedei u tom polumraku ote ale glave on se pita ko bi bio dovoljno mudar i hrabar da donese eljeno izbavljenje? Ko bi mogao da oblikuje veliku i sna nu dr avu od koje bi spoljanji neprijatelji strepeli, a njeni vlastiti stanovnici iveli u miru. U toj novoj tvorevini potovali bi se zakoni, ivot bi bio predvidliv i siguran. Kakav bi taj spasilac Italije morao biti da bi mogao da savlada sve prepreke i da nadmudri sve protivnike koji mu stoje na putu? Nadahnut ovim velikim idealom, on se odva io da oslika postavljeni cilj; za velika dela potrebna je i temeljna priprema tako da Makijaveli postavlja sebi zadatak da osvetli sve okolnosti i poterebne uslove za budui poduhvat. On nije samo prorok, nego ovek od znanja. Doba u kome ivi duboko je oslonjeno i na tradiciju kojoj se veruje. Ako se ne ugledamo na one koji su u istoriji stvorili znamenita carstva, smatra on, ako ne potujemo iskustva starih, kako se moemo nadati da ih mo emo dosegnuti? Makijaveli propituje razliite istorijske izvore da bi pronaao uspene tehnike vladanja i osvajanja, izvlai ih na svetlo dana i pokuava da napie jedan praktikum koji bi izabrana politika linost trebalo da sledi. U ovom pogledu on postupa poput dobrog stratega; razvija arsenal ubojitog oru ja koja stavlja na raspolaganje buduem vladaocu, intimno verujui da e on umeti na najbolji nain i u pravom trenutku da ih upotrebi. Ove osnove, koje je iskopao i utvrdio, mu izgledaju tako sigurne, da je ubeen da postoje realni osnovi da se njegov san obistini.

169

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2010

II
Sluaj Makijaveli viestrestruko je zanimljiv; ne samo kao lina sudbina i uvid u jedno doba ve i kao tip paradigmatinog rasuivanja u politici i filozofiji. Tu le i i njegova vena auktualnost, od postanka prvih organizovanih zajednica, a va ie, po svoj prilici, koliko i ljudska odiseja. Neka pitanja vezana za ovu temu nameu se sama od sebe. Ona se grupiu oko tri meusobno povezane take: politike projekcije budunosti, sredstava za njenu realizaciju i mogue posledica koje iz tog ina slede. Dalja analiza pokazae da je naizgled samorazumljiva politika filozofija ovog Firentinca i njegovih sledbenika po mnogo emu problematina, pa ak i kontrafinalna. On je na jasan i nedvosmislen nain ukazao ne samo na vezu vlastite politike utopije i real-politike nego i na samu sutinu fenomena politikog delovanja. * Prvo pitanje moglo bi da glasi: da li neko, ko je baen na rub sveta, ko se posle nekoliko vreva vina u provincijskoj krmi krepi matanjem i prouavanjem dela klasika, zaista vidi bolje i dalekose nije od onih koji sede u dr avnim kancelarijama i vode konkretne poslove od opteg interesa? Mo da upravo ta distanca od neposrednih praktinih dnevnih pitanja tek i omoguuje da stekne obuhvatnija vizija, da se vidi dalje i dublje od onih koji su utopljeni u svakodnevnicu? Ili je tu ipak re o fantazijama prognanika koje lie na halucinacije zatvorenika koji priziva zamiljenog izbavitelja, nekog ko treba svakog asa da se pojavi? Da li e se ovi snovi i konstrukcije prevoriti u stvarnost ili e se raspriti kao oblak? Koliko e generacija morati da eka na oistinjenje onoga to je danas samo puka mata? Makijaveli, nema sumnje, pola e velike nade u svoj spis. Njegov mali traktat o uspenoj vladavini u osnovi kao da nije namenjen javnosti ve ima ezoterian karakter: pisanje za onoga ko ve ima politiku vlast, u ovom sluaju za Lorenca di Mediija (Lorenco di Medici) (vladao Firencom od 1492. do 1519), koga bi predlo ene ideje mogle nadahnuti za epohalno delo. Preporuujui laskavim reima svoje delo monom gospodaru, Makijaveli ka e: Dakle, neka Vaa Svetlost primi ovaj mali dar sa onom usrdnou sa kojom ga aljem. On e Vam pokazati, ako ga budete pa ljivo razmotrili i itali, moju arku elju da dospete do one veliine koju Vam srea i osta-

DRAGAN D. LAKIEVI

170

le vae osobine obeavaju. A, ako Vaa Svetlost, sa visine na kojoj je, upravi koji put svoj pogled u ove nizine u kojima se nalazim, uvidee kako nepravedno podnosim veliko i stalno neprijateljstvo sudbine (Makijaveli 2002: 12). To je politiki projekt, smatra autor, od velike istorijske va nosti, govori o velikom nacionalnom cilju koju vladalac treba da realizuje, ali jo mnogo vie o prikladnim nainima i tehnikama koje na tom zadatku treba da koristi. Brevijar tehnika koje treba da obezbede uspenost predlo enog projekta Makijaveli je, kao to je reeno, naao kako u probranim istorijskim izvorima tako i u neposrednoj politikoj praksi svoga doba. Ako bi ovo delo poslu ilo svrsi, ako bi Makijavelija izbavilo iz poni avajueg ivota i on bio vraen na dvor, mo da kao savetnik na iju je je incijativu izabrana istorijsku linost krenula u ostvarenje tog epohalnog pothvata i Italija i vizionar njenog ujedinjenja bili bi spaeni. A onda, mo da bi ceo spis, koji je poslu io svom praktikom zadatku, i koji preporuuje razna neasna sredstvima radi ostvarenja velikog cilja, mogao biti neprimetno pothranjen, kao i toliki poverljivi politiki dokumenti u istoriji. No, svaki takav smeli pothvat po sebi je itekako rizian. U spektru raznih mogunosti, ambiciozni predlog naeg profete isto tako mo e dovesti do propasti onoga ko je pokuao da ga realizuje. Posledice bi bile katastrofalne, desetine hiljada ljudi pobijeno, posedi opljakani, zemlja spaljena, dr ava izgubljena i zaposednuta stranim trupama, a naivni izabranik obezglavljen. Tada Makijavelijeve nadahnute reenice, mnogobrojni primeri, analize i zakljuci, ne bi bili nita drugo do veto sroena obmana. Ne bi bio ni prvi, ni poslednji politiki vizionar koji je upropastio i unitio ivote onih koji su u poverovali u himere jednog lucidnog uma. Podsetimo se, osnovno sredstvo da se ovakvi i slini projekti ostvare jeste rat. A on u sebi nosi bezbroj nepredvidljivih momenata. Treba proceniti snagu neprijatelja, dobro predvideti s kime stupiti u savez, a sa kim ne, kada je pravi trenutak za pohod, gde pokazati snagu, a gde taktizirati i odugovlaiti bezbroj praktinih pitanja koja se javljaju od trenutka do trenutka. Odgovora na njih unapred nema, sroene konstrukcije teko da tu mogu biti od velike pomoi. Vizije, to su samo nejasni obrisi, jedna rasplinuta projekcija u neodreenoj budunosti. Stvarnost, u ovom sluaju ratno stanje, tra i konkretne odgovore, brzo reagovanje i tane procene.

171

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2010

Na takve probleme mo e da odgovori samo roeni strateg i voa. No, ni veliki lini kvaliteti esto nisu dovoljni. Makijaveli napominje da je pored line vrline (virtu) nepohodna i srea (fortuna). No, da li e se ona ukazati u pravom trenutku? ta se iz ovoga mo e zakljuiti: ko u politici pokree velika dela, mora raunati i na veliki rizik. Nikakvih garancija nema unapred; zato nije ni udo to su se antiki kraljevi obraali svetilitima i prorocima tra ei povoljna predskazanja, pre nego to bi se odluile za pothvate. U sluaju prognanog Firentinca moglo bi se postaviti i sledee pitanje: nije li egzistencijalna ugro enost samog predlagaa onaj, ako ne sutinski a onda svakako jako bitan motiv da se ovako zahtevan predlog iznese. Da li je mo da injenica da je on lino dospeo u bezizglednu situaciju jedan od razloga za postavljanje grandioznog cilja? Nije li samo izgnanstvo kvasac za rast velikih prevratnikih ideja: setimo se samo jednog Babefa, Marksa, Bakunjina (Babeuf, Marx, Bakunin), Lenjina, i tolikih drugih politikih vizionara. Razmilja li predlaga o posledicama koje e drugi ljudi pretrpeti ako se njegov poduhvat izjalovi? Da li on mo da projektuje svoju vlastitu ivotnu situaciju, smatra da u celom epohalnom poduhvatu ljudi nemaju ta da izgube? Nita, sem, razume se, svog i ivota svojih bli njih, imovine, domovine. Zapravo, veliki ciljevi uvek stavljaju u drugi plan pitanje rtava; uostalom, rauna se da e to uvek biti neko drugi. Da li se on uopte obraa svojim sugraanima za miljenje o tome da li su voljni da uestvuju u ratnoj pustolovini koji predla e? Odgovor je, verovatno, kao i kod njegovih sledbenika, ne. Zato bi ih pitao za neto ta veruje da zna bolje od njih samih, da je to u njihovom istinskom ineteresu? Kada bi oni bili dovoljno samosvesni, kada bi posedovali ta via znanja o potrebama dr ave ili drutva kao celine koja ih natkriljava i koja daje okvir za njihov istinski ivot, mo da bi se tra ila njihova saglasnost. Ali kako situacija nije takva, kada su u pitanju stvari u koje se razumeju samo posveeni pojedinci koji su dobili same poruke istorije, narod se ne konsultuje. Mnogo je instruktivnije i svrsishodnije razbuktavati emocije, buditi njihove odbrambene i agresivne instinkte, jednom reju pripremati ih za zadatke koje im predstoje. ta e se desiti ako se pojavi takva politika linost koja, prihvativi se ostvarenja velikog cilja, ne prepozna da je postavljeni

DRAGAN D. LAKIEVI

172

zadatak neostvariv? Otporna na nedae, ona e fanatino i slepo istrajavati u svom pothvatu, rtvovujui bez rezerve svoje podanike. Da li je u pitanju ovek odan svojim idealima, zaslepljeni krvoloni tiranin neutoljivih ambicija ili naivna rtva velike obmane? Da li su u takvim sluajevima zastupnici epohalnih politikih projekta voljni da preuzimu odgovornost? Ili e, kako to obino biva, povui u senku i posegnuti za bogatim arsenalom razliitih moguih izgovora; mo da e tvrditi da njihove rei nikada nisu bile pravilno shvaene i tumaene, da momenat za realizaciju njihove zamisli nije bio povoljno izabran, da njihovi politiki sledbenici nisu bili na nivou zadatka itd. Istina je takoe da e neuspeni realizatori ovakvih oruanih avantura pre biti ka njeni od onih koji su ih za njih nadahnuli. U naem konkretnom sluaju, Makijavelijev izabranik, gospodar Firence Lorenco Medii, nije ni obratio pa nju na prispeli rukopis. Mnogi komentatori na koje su Makijavelijevi argumenti delovali ubedljivo, zato prezreli su ovog vojvodu i proglasili da nije bio na visini postavljenog zadatka. No, sama injenica da se Italija ujedinila tek vie od tri veka kasnije, u potpuno drugaijim istorijskim uslovima, govori zapravo u korist njegovog politikog realizma. U datoj konstelaciji prilika, s obzirom na mo koju je posedovao, realizacija velikog plana, zavrila bi se po svoj prilici katastrofalno. Oito percepcija gospodara nije bila ista kao i politika procena pisca. Kao to znamo, Makijaveli je neposrednu stvarnost video kao u toj meri nepodnoljivu i protivrenu da je verovao da je ujedinjenje stvar od najvee hitnosti. Iz njegove vlastite optike, koja ukljuuje, kako je pomenuto, specifian egzistencijalan polo aj u kome se nalazio, stvar kolektivnog i linog izbavljenja jesu se poklapili. Ako bi princ pokrenuo svoje trupe teorija bi postala realnost, dokazala bi svoju istinitost i nestalo bi procepa izmeu fantazije i stvarnosti. Za izgnanog pisca trenutak ne bi smeo da se nepovratno propusti, istorija ne bi smela dugo da eka. Za nas je interesantan ovaj momenat nestrpljenja koje Makijavelija pribli ava mnogim prevratnicima u istoriji, uverenje da se jednim kvalitativnim skokom mo e preko noi prei u novo stanje koje razreava sve dosadanje nesavrenosti ljudskog ivota. Ovakvi koncepti, koji insistiraju da su velike politike odluke stvar najvee hitnosti, po pravilu nemaju smisla za lagane eksperimente, metodu pokuaja i pogreki. Vera u izbavljenje povezana je sa verom u

173

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2010

prave linosti, odnosno izabranike epohe bez kojih bi takav pothvat bio nemogu. Ova tema nas dovodi u vezu sa pitanjem izabrane linosti, avangarde, odnosno izabranog naroda, spasioca koji poput mesije jednim potezom donosi eljeno izbavljenje. U takvom duhu e vibrirati i rei znamenitih Makijavelijevih sledbenika koji svoj ar za urgentnom akcijom ele da momentalno prenesu za one koje su odabrali za njeno izvrenje. A sam izabranik to mo e biti samo izuzetno velika i nadarena osoba koja je sposobna da vidi dalje i iznad svakog pojedinanog interesa, iznad svakog drutvenog sloja i svog vremena. Ona e svojom velikom energijom i preduzimljivou da pokrene ljude spremne na velika i bezvremena dela, da jednom za sva vremena preoblikuje sve to tome stoji na putu. To e jednog dana biti jedan Robespjer, Napoleon, Bizmark, Lenjin, Mao Ce Tung (Maximilien Robespierre, Napoleon Bonaparte, Otto von Bismarck, V.I. Lenjin, Mao Tse Tung), da pomenemo one koji su izazvali prave tektonske potrese u ljudskoj istoriji. Makijaveli, ako se za trenutak stavi po strani vera u mogunost skoranjeg ujedinjenja, ipak donosi jednu racionalnu anticipaciju. Na kraju, samo ujedinjenje Italije, ipak dogodilo: dodue mnogo kasnije, nju nije zveo jednim potezom neki genijalni vojskovoa, ve je u pitanju bio proces burnih politikih reformi, koje su zapoele sa sasvim drugim namerama. Da zakljuimo, stvari u istoriji se ne odvijaju pravolinijski, kako obino zamiljaju veliki vizionari, ve zaobilazno, kroz uee mnotva raznoraznih aktera koji esto imaju suprotne ciljeve i vrednosti. Tek na kraju, pretrpevi mnoge evolutivne promene, mo e se uspostaviti stanje, koje je tek u dalekom dosluhu sa idejom, kakvu su u svojoj glavi imali njeni zaetnici.
DRAGAN D. LAKIEVI

III
Glavni sadr aj Makijavelijevog spisa odnosi se na tehnike uspenog vladanja. Ne treba prevideti okolnost da je Firenca njegovog doba bila komercijalno sredite i prototip ekonomskog privreivanja koje e jednom zahvatiti najvei deo sveta. Uspeh i neuspeh u poslovanju je tu osnovni kriterijum ispravnosti tr inog poslovan=ja. To je ve jedna duboko individualizirana zajednica sa mnotvom konkurentnih interesa. U njoj odavno ne va e hrianske

174

predstave o smernosti i pokornosti kao va eoj vrlini. Svetovni nazori koji podstiu uspeh, bogatstvo i slavu uveliko vladaju ovim gradom i ovom epohom. Makijaveli taj opti duh svoje epohe prenosi i na shvatanje o politici. Sama politika zato nije nita drugo do jedna osobena vetina i tehnika koja treba da obezbedi dobit onome ko je praktikuje. Politika je osloboena tradicionalne predstave koja govori o njoj kao uzvienoj delatnosti. Ona nije vie, kao u antici, kao delatnost koja bi uzdizala graanina u vrlini, obrazovala ga da postane emancipovana i samosvesna linost. Dr ava zapravo ispunjava svoju svrhu tako to jedinki pru a potrebnu zatitu i garanciju od uzurpacije poseda, a na njoj nije da brine o njegovim linim vrlinama i manama. Politika nije ni vie ni ono to stoji u srednjovekovnoj hrianskoj tradiciji: replika venog poretka na zemlji. Oficijelno hrianstvo je, podsetimo se Avgustina (Augustine), verovalo u postojanje jednog venog nepromenljivog univerzuma u kome svaki element ima svoje zadato mesto i funkciju. Bog je stvorio kosmiki poredak koji je u osnovi hijerarhijski ralanjen: u okviru njega postoji jasno definisano mesto koje zauzima ljudska zajednica. ovek kao sutinski politiko bie uestvuje u drutvu koje je stepenasto ustrojeno, od porodice, preko stale a, ire zajednice, pa sve do carstva. Ispunjavanje du nosti osnovna je politika vrlina, jedinka treba da se pokorava vrsto uspostavljenim vezama i obavezama koje, s obzirom na to da su sainjene po venom obrascu, ne mo e po svojoj volji raskinuti. Podanik toji u obavezi prema svom gospodaru, kao to gospodar stoji u obavezi prema Bogu, koji je zadnja instanca njegove legitimnosti. Umesto proklamovane harmonije, venih umnih naela koju je kroz vlast osvetao sam tvorac, Makijaveli nam politiku sferu prikazuje reima u kojima vie nema tonova uzvienosti. To je svet u kome vlada haos, bespotedni sukobi oko trona, licemerje, ubilaki nagoni, pljaka, la i, borba bez ikakvog morala i naela. Umesto kopije kosmikog venog sklada ovde se odigravaju scene iz Danteovog pakla. Zato nije nimalo udno da je njegov spis crkva anatemisala i stavila ga na indeks zabranjenih knjiga. Ako se drutvo prikazuje kao arena sukobljenih interesa u kojoj nema pravila, onda se postavlja pitanje kakvo je onda uopte ljudsko bie, odnosno kakav treba biti vladalac koji mo e ljudima, takvim kakvi jesu, uspeno da upravlja.

175

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2010

Makijaveli razmilja hladnom glavom kada opisuje ljudski rod. Smatra da je ovek po prirodi zao, povodljiv, kolebljiv i samoiv. Ljudska priroda je u osnovi promenljiva i puna kontrasta; te ei za vlastitom koriu ovek se prilagoava od prilike do prilike, ponizan je i pokoran kada mora, ali isto tako sujetan i osvetoljubiv, kada mu se za to pru i prilika. Jedinka po pravilu ivi u jednom skuenom svetu, u kome vladaju predrasude, lini interesi, prizemno lukavstvo i koristoljubivost. Antropoloka slika ljudi, generalno uzevi, daleko su od svakog savrenstva i Makijaveli mo e konstatovati da za sve ljude va i da su nezahvalni i nestalni, da se izdaju za ono to nisu, da su kukavice i lakomi na novac. 4 Napomenimo i to da je Makijavelijeva pesimistika slika ljudske prirode u otroj disonanci sa onim to ljudi obino o sebi misle. Ona se suprotstavlja velikom broju filozofskih stanovita koje oveka vide kao dobro, ak i kao potencijalno savreno bie. Mo da je Makijavelijeva slika ljudske prirode prenaglaeno negativna, ali nisu li mnogi traktati o izvornoj ljudskoj dobroti, kad se pretoe u politike programe, ljudi isto tolko opasni? Nisu li zavodljive himere o izvornoj ljudskoj estitosti pokrenule mnoge mesijanske revolucije i ratove? Na autor nedvosmisleno ukazuje da je stvarni ivot daleko od onoga to bi trebalo da bude, a ako bi se neko ravnao prema idealizovanim predstavama o oveku do ivljava pre svoju propast no uspeh.5 Dakle, u sferi politikih odnosa ne vladaju nikakvi moralni principi, ve je re o bespotednoj borbi u kojoj odluuje trenutna mo. Takvom svetu na neki nain mora biti saobrazan i ovek od vlasti. Njegov polo aj podrazumeva silu i mo i on mora da zna kako da je upotrebi. Bez obzira da li je neko doao na vlast putem naslea, tako to ju je oru jem osvojio ili bio na nju izabran, osnovno je naelo politike upra njavanje sile i nadziranje potencijalnih protivnika. U protivnom se i dobijena bitka gubi. Makijaveli konstatuje da nuno propada ovek od vlasti koji ne dr i svoje podreene u pokornosti, koji svom silom ne iskoreni svoje protivnike. Vladari tek svojom pokazanom vrstinom zadobijaju poverenje podanika i uva avanje protivnika. Dakle, uspean vladar je u najee slavoljubiv, lukav, surov kada se obraunava sa protivnicima, prepeden kada pregovara
4 5

DRAGAN D. LAKIEVI

Makijaveli 2002: 89. Makijaveli 2002: 82.

176

sa jednakima, osoba koju ne vezuju ograniavaju nikakve skrupule. Ovo nisu samo opservacije koje se odnose na jedno specifino vreme i prostor od pre pola milenijuma ve one u principu, uz izvesne ograde, va e i danas. Sada kada je u osnovnim crtama opisai vladare i podanike, Makijaveli opisuje ta uspean vladar treba da ini da bi ostvario svoj cilj. Autor spisa ka e da vladalac mora da istovremeno ima kura nu prirodu jednog lava, ali i da poseduje lukavstvo lisice. A to znai da mora imati odlunost u donoenju odluka i hrabrost da ih sprovede: rukovoen viim razlozima, on ne sme prezati ni od jednog, po uobiajenim kriterijumima, neasnog dela. Vladalac mora da bi odr ao dr avu, da radi protivno datoj rei, milosru, ovenosti, protivno veri.6 Drugim reima, poto je njegov zadatak daleko iznad obinih ljudi, njega ne smeju sputavati moralni razlozi ili zakoni koje za njih treba da su obavezujui, smatra pisac. Za suverene je podjednako bitno da u oima drugih ljudi izgleda pun vrline i sasoseanja sa ljudima. Zato on mora da pazi ta govori i kako da se ponaa. To je veoma va no da bi stekao poverenje podanika, da oni u njemu vide svog bri nog uvara i staratelja. Tek na osnovu tog uva avanja, na osnovu njihovog dobrovoljnog pristanka, njegova vlast zadobija pravi autoritet. Vladalac treba da ostavlja utisak da je blag, od rei, ovean, astan, religiozan.7 Ova veta mimikrija jedna je od osnovnih vrlina potrebna za dugotrajno i uspeno vladanje. S jedne strane, oni koji su vladaru blizu, znajui za njegovu beskrupuloznost, od njega strepe; s druge strane, za one koji su daleko od prestola, suveren se ini kao ogledalo principijelnosti i doslednosti: on je dostojanstvan, uzdr an i neporoan, iznad svega bri an i pravedan, tako da podanici mogu da u ivaju u njegovoj zatiti. Potrebno je, naime, shvatiti da je politika bojno polje, a uspeh i neuspeh jeste ono to odreuje da li je neko delo bilo ispravno ili neispravno. Moglo bi se rei da moralno i dosledno postupanje vladaoca, koje za posledicu ima neuspeh, predstavlja politiki greh. I obrnuto politika nedoslednost i prevrtljivost koja donosi zemlji opipljivu korist, po ovim merilima, predstavljala bi politiku vrlinu.
6 7

Makijaveli 2002: 94. Makijaveli 2002: 94.

177

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2010

DRAGAN D. LAKIEVI

Makijaveli navodi mnoge primere uspenih politikih linosti: svakako najupeatljiviji su one osobe iju je politiku vetinu mogao da upozna iz prve ruke: ezare Bord ija i Franesko Sforca (Cesare Borgia, Francesco Sforza). Oni u sebi ujedinjuju veliku ambiciju, hrabrost, uroeno lukavstvo i spremnost da koriste sva raspolo iva sredstva da bi ostvarili svoje ciljeve. Njihove biografije pune su bezonih prevara, podlih ubistava, lukavstva, obmana, svireposti. No, istovremeno, zbog uspeha, njih senarod plai i uva ava ih, dvorani ih potuju, neprijatelji od njih strepe. Koristei i u svom hodu ka vlasti sva mogua sredstva, oni su kod svojih savremenika stekli veliko divljenje i obo avanje. Makijaveli hvali njihove politike vetine jer su uspeli da nadmudre i nadvladaju svoje protivnike, i da steknu opte priznanje. Ali, poto ih savladaju i, kada kada poinju da stiu potovanje, unitivi one koji su im zavideli, ostaju moni, obezbeeni, poastvovani, sreni.8 Makijaveli zna da se razne politike tehnike moraju koristiti optimalno, inae se okreu protiv onoga ko ih je upotrebio. Nijedno orue nije po sebi dobro, ve samo po nainu i meri kojom se njime rukuje. Suvino nasilje, kao i suvina popustljivost, mogu podjednako da budu kodljivi: inteligencija i uroen talenat da se rukovodi i manipulie ljudima ini sutinu dobrog politiara. On mora da dobro proceni i protivnike i one koji ga podr avaju, kao to imati oseaj da dozira primenu sredstava koje mu kao vladaocu stoje na raspolaganju. No, ako je to tako, ako se uspean politiar, na neki nain sam od sebe raa, ako ga u osnovi rukovodi sam politiki instinkt, njemu Makijavelijevi saveti nee po svoj prilici ni biti od neke velike koristi. Spis mu mo e iskljuivo poslu iti kao vrsta opravdanja za postupke koje politiar ini. Sama politika vetina se ui u neposrednom ivotu, u voenju poslova od javnog interesa, a ne putem itanja knjiga. Kao to je iz istorije poznato, politiki delatnici su najee veoma povrno poznavali ideje koje su ih rukovodilile,
Makijaveli 2002: 36. Zahvaljujui tome to je sedeo na dvoru ezara Bord ije i gledao kako ovaj ambiciozni kondotjer upra njava vetinu osvajanja i vladanja. Divljenje prema monom vojvodi, olienju beskrupuloznog politiara vie je nego oito: Vojvoda je bio tako surov i tako hrabar, tako je dobro znao kako se ljudi zadobijaju ili gube, tako su bili zdravi temelji koje je za tako kratko vreme stvorio svojoj dr avi da bi se, da nije imao protiv sebe te vojske ili da je bio zdrav, odupro svakoj neprilici, Makijaveli 2002: 45.
8

178

saznavali su o njima uglavnom iz druge ili tree ruke.9 Praktini ljudi, pred kojima neposredno stoje odluke od dalekose ne va nosti, ne samo nisu ni u prilici, da prouavaju suptilne politiko-filozofske analize i izvoenja, ve bih ona verovatno vie inhibirala, nego podsticala. Otkrila bi im mnoge protivrenosti, a pre svega u kojoj meri se teorijske konstrukcije malo poklapaju sa realnom stvarnou. Ako su oveku na vlasti potrebni saveti, onda je najbolje da ih dobija od onih koji su iznutra verzirani u reavanju konkretnih problema sa kojima se on suoava. Sve su to aposteriorna iskustva. Iz pomenutog tvrenja ne proizilazi da je njegov spis bezvredan; naprotiv, re je o jednoj od najva nijnih i najzanimljivijih teorija koja se ikada bavila fenomenom politike. Iz njega proizilaze mnogo vie pitanja nego to pru a odgovora, ali upravo to ini supstancijalnu vrednost velikih dela. Samo, pravi adresat traktata nisu u toj meri praktini ljudi od politike struke ve vie oni koji se sutinski bave teorijskim analizama i izvoenjem principa, a ne politikim praktiarima od struke. Za politiare su dovoljni grubi opti obrasci koje im mogu poslu iti da kanaliu svoj vlastiti politiki instinkt, a ne suptilne analize koje bi ih samo ometale u odlukama.

IV
Interesantno je ispitati dve meusobno povezane premise. One glase: (1) Visoko postavljeni cilj opravdava korienje svih raspoloivih sredstava. (2) U sferi politikog delanja elja da se neto osvoji je priridna i obina stvar.10 Kada pogledamo ta je potencijalni sadr aj ovih tvrenja, onda se pokazaju odreene tekoe i protivrenosti koje dovode u pitanje postulirani cilj. Naveemo neke od njih. Ad. 1. Premda mo emo potovati ovu logiku efikasnosti, ostaje nekoliko pitanja koje stavljaju u sumnju tok ovakvog zakljuivanja. Prvo, ako se radi postavljenog cilja primenjuje najsuroviji teror, odmazde i propovedaju la i, nee li ova sredstva izmeniti sam
9 10

Talmon 1955. Makijaveli 2002: 24.

179

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2010

sadr aj cilja? Nemogue je cilj tako lako odvajati od primenjenih sredstava. Ako vladajua paradigma politikog delanja, makar i ogranieno vreme, znai svirepo nasilje, teror, represalije, la i i indoktrinaciju, pitanje je koliko e ono po inerciji trajati pre nego to nastane stanje normalnosti? Slu benici dr ave koji su obueni da primene sva sredstva ne mogu se preko noi pretvoriti u administratore koji potuju strogo propisane norme i ne zloupotrebljavaju svoja ovlaenja. Teror i postupanje od prilike do prilike bez vrstih sputavajuih propisa, naroito kada je u pitanju neko ko se vidi kao neprijatelj, ne prestaje samo po sebi. Ono ne samo da proizvodi mr nju i otpor s druge strane, nego stvara jednu dugotrajnu psihozu vanrednog stanja. A u toj psihozi, kada kao osnovni par va i prijatelj-neprijatelj, teko je govoriti o stabilnom poretku, zbog koga je pokrenut ceo pothvat. Potreban je itav niz povoljnih okolnosti da se tenzije smanje, da represalije masovnih razmera ne ostave dugotrajne posledice i da se zaborave poinjeni zloine i smire animoziteti. Sistematska indoktrinacija i la i kao sredstvo po sebi nose mnoge opasnosti. One uglavnom predstavljaju ideoloki mit i opravdanje postojee politike: ako se zastupaju kao nametnuta, neprikosnovena istina, proizvee dvojni moral u dr avi. Svi, koji moraju, javno e je propovedati i zaklinjati se u nju. S druge strane, intimno u nju nee verovati. Ako je nedoputeno da se u javnosti istina propituje i kritikuje, razvijae se ono to Kolakovski (Leszek Kolakowski) imenuje kao podzemna svest. Ljudi e javno pokazivati saglasnost sa zvaninim stavovima u koje ne veruju, po potrebi e hvaliti vladara i vlast, a intimno e ih u sebi mrzeti i prezirati. Svest koja ne mo e slobodno da se izrazi mnogo je opasnija i rigidnija od one koja svoja uverenja mo e javno da saopti. Utomljena svest, po pravilu, eksplodira u iznenadnim situacijama, kada se u dr avi desi neki, esto i najmanji potres. Kada ona bukne i ispolji se na ulicama, prelazi u ruilako ludilo koje je teko, a esto i nemogue kontrolisati. Ideja o svim doputenim sredstvima nas, dakle, uvlai u opasnost stvaranja jednog u osnovi fragilnog, fragmentarnog drutva u kome vlada opte licemerje i nepoverenje. Dodue, Makijaveli veoma inteligentno preporuuje vladaocu da ne dira u imovinu pora enih. Ljudi e, smatra on, pre zaboraviti svoje bli nje, nego gubitak poseda. No, da li je to dovoljno? U kojoj meri je to uopte ostvarljivo kada postoje pobednici i pora eni?

DRAGAN D. LAKIEVI

180

Ne samo da njegovo vreme, a ne samo njegovo nego i nae, ne poznaje nepristrasno sudstvo u takvim vanrednim situacijama. im se vii razlog stavi u dejstvo, ako se uvede vanredno stanje sudske procedure nisu po definiciji nepristrasne. Praktikuje se druga vrsta pravde po kojoj se imovina neprijatelja konfiskuje, a oni stavljaju u neku vrstu izolacije, kao garancija da se nee konsolidovati i pokuati da povrati izgubljene pozicije. Pitanje je da li se mo e oekivati brza integracija neprijatelja meu lojalne graane. Neki put je potrebno da proe i nekoliko generacija da bi se ovo dogodilo. Da zakljuimo, dok se u politikoj teoriji, jednostavnim potezom pera, problemi sami od sebe reavaju, u praktinom ivotu svaki radikalni politiki korak zapravo stvara stotine, pa i hiljade novih nedoumica i kontraverzi: oni, svi uzeti zajedno, po pravilu vode drutvo u potpuno osobenom i neplaniranom pravcu, koji se gotovo nikad ne poklapa sa poetnim postavljenim ciljem. Naime, pokazuje se da zapravo primenjena sredstva u najveoj meri odreuju sam sadr aj postignutih ciljeva. Ad 2. Makijaveli konstatuje da dr ave poseduju prirodnu elju za osvajanjem. Mora se priznati da je ljudska civilizacija zapravo nastala tako to su neka plemena pokorila druga, uveala svoju teritoriju, zadobila nove prirodne i ljudske resurse. Kao to konstatuje Stanislav Andreski, ljudski rod bi bez ratova i osvajanja ostao u polo aju malih lovakih i skupljakih hordi koji lutaju umama i savanama.11 Ali, poto problem osvajanja drugih teritorija razmatramo u kontekstu odnosa sredstvo-cilj, namee se po sebi nekoliko dodatnih pitanja. Prvo, dokle osvajanje treba da se prostire da bi bilo uspeno? Da li se treba dr ati onih oblasti u kojima se govori jezik osvajaa ili potovati takozvane prirodne granice? Da li treba asimilovati stanovnitvo u osvojenim oblastima ili mu ouvati raniji identitet? Da li treba ruiti ona utvrenja i gradove za koje se pretpostavlja da mogu biti u budunosti take otpora? Da li raseljavati tuince, a doseljavati svoje stanovnitvo? No, pre nego to propitamo u kojoj meri pomenuta pitanja utiu na opravdanje osnovne postavke, bilo bi dobro izneti nekoliko zapa anja naelne prirode u vezi sa samom temom ratova i osvajanja. Jo je Herodot (Herodotus), koga smatramo prvim istoriarem, pokuao da otkrije ta je osnovni uzrok ratova. Metaforiki
11

Andreski 1969: 114.

181

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2010

iskazano, ratovi nastaju zato to je neko ubio neijeg pretka, tako da on, kao potomak rtve, ima obavezu ispravljanja poinjene nepravde. Ovo poravnjanje, ka njavanje zloinca, u praksi najee njihovih potomaka, pokree novu osvetu, odnosno novi rat. Tako se ratovi i obaveze ratovanja prenose od generacije do generacije i Herodot ih, kao i gotovo svi mislioci antike, smatra nu nim i venim. Ti sukobi i osvajanja podrazumevaju proterivanje neprijatelja sa njegove teritorije, unitavanje njegovih osnovnih obele ja, seobe, zloine, nasilne asimilacije itd. Povratak u status ante po pravilu ne mo e da zadovolji obe strane u sukobu, a polaganje prava na neku teritoriju pozivanjem na davna vremena u osnovi se reava silom onoga ko je trenutno moniji. Kako gotovo ni nema osvajanja neke teritorije bez poinjenih zloina nad protivnikom, sasvim je je umesno pretpostaviti da e mir esto biti samo neto privremeno, dok e latentni rat i dalje trajati. Protivnik mora biti ili potpuno uniten ili potpuno asimilovan u novu politiku zajednicu da ne bi tinjale nade o prevratu i povratku na staro stanje. U tom svetlu pitanje je kako stvoriti takvu novu politiku tvorevinu koja je dovoljno sna na da unutar sebe ugui svaki pokuaj otpora, odnosno da stekne dobrovoljan pristanak na poslunost svih svojih stanovnika? I ne samo to, ona mora biti dovoljno sna na prema drugim dr avama, jer svaka promena granica i uveanje neije teritorije direktno remeti raniju politiku ravnote u i mo. * Od vremena nastanka Makijavelijevog spisa, za mnoge, inilo se, nereive probleme pronaeni su uspeni institucionalni odgovori. Ipak, da bi se dolo u to novo, rekli bismo, sreno stanje stabilnosti i prosperiteta, moderne evropske dr ave su prole kroz najsvirepije religiozne i dinastike ratove, pogrome i progone stanovnitva. Zauzdavanje samovolje vlasti preko pravnog poretka i ekonomski prosperitet kroz industrijski oblik proizvodnje bili su spontano nastali unutranji mehanizmi izlaska iz haotinog stanja i hroninih sukoba. Italija se ujedinila i Makijavelijev san se ostvario. Zato nam mnogo ta, sa dananjih pozicija, mo e kod Makijavelija izgledati anahrono, tek kao zapis jednog svedoka davno proteklih dogaanja. U onom to nazivamo stabilnim demokratskim poretkom niko vie preterano ne strahuje od samovolje ljudi na vlasti,

DRAGAN D. LAKIEVI

182

imovina i ivot podanika su sigurni, sukobi meu susednim dr avama izravnati i reklo bi se zaboravljeni. Graani uglavnom sa poverenjem gledaju na vlast, koju su na neki nain sami izabrali, i koju mogu, ako budu nezadovoljni da zamene, drugom, uglavnom slinom vlau. Intrige i podmetanja u unutranjem politikom okviru zauzdana su opteprihvaenim pravilima igre, svodei se na optu be i skandale, ali svirepih ubistava i odmazdi meu nosiocima vlasti uglavnom nema. Politika je postala stvar trgovine i nagodbi, a velike politike alterantive uglavnom su stvar prolosti. Ova idilina slika se, meutim, menja kada pogleda ta se dogaa u ostaku sveta. Tu Makijavelijevi opisi deluju savremenije: mnoga drutva tek pronalaze puteve mirnodopske smene vlasti i relativno racionalnog ekonomskog privreivanja, a veliki broj nerazvijenih dr ava karakterie stanje haosa i neizvesnosti. Lokalni ratovi, tiranija, dr avni udari, istrebljenja protivnika, nepostojanje delotvornih institucija koji bi pacifikovala meusobna trvenja suprotstavljenih strana itd., deo su njihove svakodnevnice. Mnotvo poluprivatnih vojski, kao u vreme kondotjera iz renesanse, krstari ovim prostorima, smenjujui i postavljajui vladare, pljaka, proteruje i ubija. Iza njih stoji neki put stoje korumpirana vlast, drugi put interesi multinacionalnih kompanija, u treem sluaju ambiciozni pukovnici puni revolucionarnog ara. Kada je re o supstantivnom smislu politikim metoda, treba rei da nema politiara od profesije koji se nije u odreenom stepenu koristio sredstvima koje preporuuje Makijaveli. To podjednako va i za sva drutva, negde su u pitanju najsuroviji krvavi obrauni, a negde tek samo obine la i i poluistine od kojih niko direktno ne strada. To se sigurno ne mo e izjednaiti, ali je ipak potrebno istaknuti. Znamo da je gotovo nemogue povezati sferu etike i politike. Na polju etike vladaju principi kojima rukovode moralni imperativi, dok politika predstavlja podruje iste moi rukovoeno interesima. Politiari, kao ljudi od vlasti, kao i njihovi podreeni, u svom delovanju se kreu izmeu ove dve krajnosti. U dr avama duge demokratsko-liberalne tradicije graani oekuju od politiara da se vladaju pod pokroviteljstvom optih principa. Istovremeno, ve oseanje zdravog razuma govori o tome da bi dogmatsko pridr avanje visoko postavljenog moralnog kodeksa moglo da nakodi interesima dr ave. U ovom tipu drutva, ta protivrenost se obino razreava tako

183

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2010

to vlada zvanino deluje u ime graana, a istovremeno su joj preutno date mogunosti da korsiti metode koje su graanima nedoputene. Ovde se misli na mogunost donoenja diskrecionih odluka koje izmiu direktnom uvidu javnosti, kao sprovoenje akcija koje su u direktnoj suprotnosti sa optim proklamovanim naelima. Opteprihvaeno je da, kada je re o va nim pitanjima sigurnosti i bezbednosti, vlast mora da sauva veo tajnosti. To, meutim, otvara mogunost raznih zloupotreba; ini se da u toj sferi diskrecije makijavelizam ima polje svoje najplodnije primene. to su dr ave monije, to je polje njihovog uticaja vee, to i diskrecione odluke imaju veu te inu i dejstvo. U ime dr avnog interesa po pravilu se tajno odluuje o dalekose nim stratekim pitanjima koja se mogu ostvariti samo po cenu naputanja svakog moralnog kodeksa. Pogotovu realizacija imperijalnih interesa ukljuuje mnoga neasna dela velikih razmera: potsticanje lokalnih ratova, pijuna u, zavere i uklanjanje politikih protivnika, la ne optu be i vojne kampanje. U polju ovako koncipiranih interesa vladaju odnosi koje je Karl mit (Carl Schmitt) opisao kroz par prijatelj-neprijatelj, to znai koriste se sva mogua sredstva kojim bi se postavljeni ciljevi ostvarili. Tako, dok se u okviru vlastititog sveta potuju jednu vrstu pravila, na udaljenim podrujima, u takozvanim interesnim sferama, te iste dr ave primenjuju potpuno drugi tip ponaanja. Na ovim podrujima sve je u principu doputeno, ba kao u stvarnosti koju Makijaveli opisuje. Po broju stradalih, po ratnim svirepostima koja su proistekla iz ovih operacija modernih demokratskih drutava, ne vidi se velika razlika u odnosu na postupke najsvirepijih tirana koje istorija poznaje. Dovoljno je setiti se primera Avganistana koji je vetim manipulacijama i provokacijama uvuen u permanentni rat koji traje ve treu deceniju. Stanovnitvo te dr ave je najpre masovno rtvovano u borbi stratekih interesa Sjedinjenih Dr ava i Sovjetskog Saveza, a zatim u borbi Amerike i njenih saveznika protiv islamskog fundamentalizma. Slina je stvar i sa stanovnitvom Iraka koje je predmet viedecenijskog stradanja. Narodi ovih dr ava, stenjenih izmeu lokalnih tirana i stratekih planova monih svetskih sila, kolateralna su teta sukoba razliitih ambicija i planova. U stradale, pored stanovnitva gde se ovi sukobi odigravaju, treba ubrojiti i vojnike sukobljenih strana. Zvanino, ratovi se tu vode iz naela, ali je bar za jednu stranu izvesno da su u pitanju i isto strateki i finansijski interesi.

DRAGAN D. LAKIEVI

184

Primljeno: 10. decembar 2009. Prihvaeno: 12. februar 2010.

185

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2010

Ovakvi i slini vojni zahvati se pravdaju eljom da se pomogne stanovnitvu izlo enom despotiji lokalne vlasti i uvede demokratski poredak. Ako poverujemo u istinitost ovih iskaza primetiemo da neto sa elementarnom logikom nije u redu. Ili sredstva za proklamovani cilj nisu bila adekvatna (jer se haos, broj ubijenih, osakaanih i progannih umnogostruio u odnosu na stanje pre ovih intervencija inspirisanih ovekoljubljem) ili je sam cilj neostvariv. Ako je prvo bio sluaj, onda sledi upravo ono to smo tvrdili, da sama sredstva menjaju unutranju supstanciju ciljeva. Da li je zaista bombardovanje i pokoravanje jedne dr ave, makar u njoj vladali lokalni tirani, pravi nain da se ona transformie u dobro ureeno drutvo? Nee li rezultat upravo biti ilav i trajan otpor agresoru, konsolidacija stanovnitva oko najfanatinijih jezgra otpora, i slino? Ne nastaju li upravo oni problemi koje smo pomenuli u analizi Makijavelijevog uenja o ratu i primeni nasilja radi ostvarenja utopijski postavljenog cilja. A mo da su sami ciljevi pogreno postavljeni, strateki ciljevi u smislu jaanja sfere kontrole nad prirodnim resursima i stratekim pozicijama? Da li osvajanje tih pozicija po svaku cenu mo e biti opravdanje za poinjene zloine i rtve? ta e se desiti ako stasa neka druga generacija koja e imati drugaiji pogled i vizije, pa jednostavno napusti dotadanju politiku? Sve rtve se tog momenta pokazju kao uzaludne, kao plod obmane. Koliko je samo takvih sluajeva bilo u istoriji? Ili bi mnoge od ovih dilema nestale ako bi postojala mogunost jedne analize trokova i koristi? Samo, pitanje je trokovi ega? Trokovi i koristi proizvodnje oru ja vojnih industrija ili trokovi i koristi u pogledu unitavanja materijalnih dobara zgrada, puteva, fabrika, naftnih polja i slino? ta je s trokovima u pogledu dr avnog ugleda, poverenja stanovnitva, oekivanja u budunosti: ili tu treba napraviti bilans u pogledu broja poginulih i osakaenih? Dakle, kakav e odgovor biti, sve zavisi o emu jedna racionalna raunica treba da se bavi.

Literatura
Andreski, Stanislav (1969), The Uses of Comparative Sociology, Berkeley, L.A. Makijaveli, Nikolo (2002) Vladalac, Beograd, Dereta Lakievi, Dragan (1994), Filozofski izvori politikog mesijanstva, Novi Sad, Svetovi Schmitt, Eberhard (1969), Machiaveli, u H. Maier, H. Rausch, H. Dencer (prir.), Klassiker des politischen Denkens I, Mnchen, Verlag C. H. Beck Talmon, Jacob (1955), Origins of Totalitarian Democracy, London, Secker & Warburg

Dragan D. Lakicevic THE QUESTIONS FOR MACHIAVELLI

Summary The main intention of the work that deals with the Nicolo Machiavelli thought is to point out the obvious paradox between the high political goal and the legitimating of all possible means for its realization. Are evil deeds inevitable in the sphere of politics and under what circumstances the immorality contained in political acts could be transformed into common good? The text asks additional questions such as about the accomplishments of ambitious political projects, the relationship among the ideologist and the representative of political power, the transformations of the means into the ends, the use of violence and indoctrination in political acts, revolutionary and evolutionary political methods, etc. The author claims that political technologies recommended by Machiavelli basically havent diminished, but have taken on more modern and more adequate forms. Key words: ruler, political goal, technology of rule, legitimating, war

DRAGAN D. LAKIEVI

186