Duan Kovaevi

Limunacija
po motivima pripovetke Limunacija na selu" Stevana Sremca komedija u dva dela iz narodnog ivota sa pevanjem i pucanjem PRVI DEO I (Uitelj Sreta zastade i odahnu... Zamiljeno gleda u daljinu... U naruju dri nekoliko raskupusanih knjiga... Istim putem naie i famulus Makso - teglei povei drveni kofer. Starac se osmehnu i brebolje sede na najblii panj... Sreta ga bezvoljno pogleda) SRETA: Ti bi opet da zapali? (Makso uvija cigaretu i slee ramenima... Uitelj podie ruku) Jel' vam ono kola? MAKSO: Jes' vala, uo, kako pogodi? SRETA: Kako pogodi? Kako ne bih pogodio, kad je najemernija zgrada u selu... I ovo se zove devetnaesti vek! Posle Amosa Komenskog, Pestalocija i Distervega! I ovo je civilizovana Evropa! Ovako nije meu Hotentotima i Zulukaferima! (Ljuti se Sreta i grozniavo uvre dugu broastu bradicu... Famulus odmahuje glavom i odbija duge dimove) SRETA: U svim pedagogikama u Norvekoj lepo pie, da na jednog daka doe po dvadeset i dva i po kubna metra vazduha... A ono je sigurno kmetova kua? MAKSO: Jes' vala. SRETA: Razbakario se ovek na sred sela... Je li, jel' te on poslao da me saeka? Nemoj da mi uvija i koluta s oima? On te je poslao? MAKSO: Jeste, a i ko bi drugi. SRETA: Mnogo volim kad vlast brine o meni. To posebno volim! A brine vala nema ta: svake godine me alje u novo selo. (U ogorenju, Sreti ispade jedna knjiga. Famulus je podie i vrati uitelju koji ga ispitivaki gleda) SRETA: I veli, nisi pismen? MAKSO: Nijesam, gospodine. SRETA: Dakle, nisi? MAKSO: Ama, ni slovca. I djeca mi se, gospodine, potsmevaju, pa vele: kada e, ia, u kolu, jes' napunio sedam godina il' jo nijesi... Nijesam, gospodine, a kam' da jesam! (Sreta ga due vremeua gleda, a onda sa sigurnou ree) SRETA: More, ti si pismen. MAKSO: Ama, nijesam gospodine. SRETA: A to se toliko brani ako nijesi? Ti mene lae. Zna li ti da ja tebe psiholoki itam. MAKSO: Ne laem te, bogami, gospodine, a to bi te lago? Ne laem ni Peru atu to je jedna rei vlast, a to tebe da laem. SRETA: Pogledaj me dobro: tako ti asti, nisi pismen? MAKSO: He, he, he! Ama, zar je ikad iko u mojoj vamiliji pismen bio, te i ja sad da budem? SRETA: Aha... A kako ivi... ovaj... s Kapetanom?

MAKSO: He, he, he... to mi se gasi ovaj duvan... Kako ivim, gospodine, on vlast a ja posluitelj. Onako kako on rekne. SRETA: Hm! Dakle, ne slaete se? Mrzi vlast? MAKSO: Ama, ne mrzim je. Nit' je volim, nit' je mrzim. Onako, zna kako! (Makso ustade uze kofer i poe... Uitelj ide za njim visoko podignute glave i zagledan u daljinu... Ubrzo, istim putem, naide Purko Pandur - sitan, nervozan predstavnik vlasti. Purka sprovodi odrpanog oveka. Makso se skloni u stranu, ali zato uitelj ostade gde je i bio. Pandur ga Ijutito gleda odozdo) PURKO: Jes ti onaj novi uitelj? MAKSO: Jes, jes, gospodine Purko. SRETA: A jes ti onaj stari Pandur? (Makso se prekrsti, a Purko se ukoi; sablja mu se vue po zemlji) PURKO: More, jel' to ti meni neto kanda MAKSO: Ajmo, gospodine PURKO: Be' mi s puta, uo, nemo' nas dvojica da se svaamo. Ja u ovo selo imam svoj poso, ti ima svoj MAKSO: Ajmo, gospodine SRETA: S puta se nikom nisam sklanjo pa neu vala ni tebi, pa da si jo tri puta vea vlast! DURKO: Tako, znai, veli! SRETA: Tako - i druge nikako! (U tom se prihapeni ovek naglo otre i poe da bei. Pandur nalete na ukipljenog uitelja, a zatim povika) PURKO: Dr' ga, Maksime! Dr ga! (Makso spusti kofer i spremi se da beguncu presee put, ali ga Sreta epa za ramena i besno zadra... Meutim, sa raznih strana se pojavie seljaci, i uz graju jurnjavu uhvatie nesrenika... Purko skoi na oborenog oveka poe da ga snano drmusa i udara... Zadihani narod - etiri seljaka i jedna seljanka, stoje sa strane i mirno gledaju kako Pandur vezuje begunca) SRETA: Jo koliko danas u poslati dopis u novine, kako se ovde postupa sa ljudima. Sramota! (Purko odvodi zarobljenika. Narod podie razbacane grabulje i ode svojim putem... Sreta stie famulusa, uhvati ga i pretei upita) SRETA: Je li, ajde ti meni sad reci, ko tebe posla da me doeka i na mene motri? Ko si ti?! MAKSO: Jel' ja? SRETA: Ti, ti, da! MAKSO: Svata gospodine, pa reko ti im te vide: ja sam vamulus u ovdanjoj koli, odvajkada. SRETA: More, ti si jedan birokraina, vidim ja! I pismen si, siguran sam. MAKSO: Ama, nijesam gospodine, oiju mi. Da sam pismen, kud bi mi kraj bio! SRETA: Da ti reknem neto: kad se ja turim nekome na vrat, taj je naisto stradao! Jesi li uo za mene? MAKSO: Kako da nijesam, gospodine. uo sam. Zna kako se veli: Dobar glas ide daleko, a zao jo dalje. Tako i s tobom. Rekoe mi sve. Doe nam aber za tebe: E, to nam sad, vele, dolazi jedna, da prosti, nesrea, jedan kijamet, napast i gurema - vele oni za tebe - mani se, vele! Oe da kukate crnoga Marinka! SRETA: ta ree? MAKSO: Oe da kukate crnoga Marinka.

SRETA: Oe da kukate crnoga Marinka? MAKSO: Aha, tako. SRETA: ta to oe crnog Marinka? MAKSO: Da kukate. SRETA: Pa kakve to veze ima sa mnom? MAKSO: Ne znam, samo su tako rekli: oe da kukate. SRETA: - crnog Marinka? MAKSO: Jes'. SRETA: A koje to rekao za Marinka? MAKSO: Da ga to kukate? SRETA: Da? MAKSO: Neki tamo... to te se, kanda, plae. SRETA: E, da zna vala: Za dobro sam dobar, a za zlo sam ba takav kako i rekoe. MAKSO: Za Marinka? SRETA: Jeste... A kako ti ono bee ime? MAKSO: Jel' meni? SRETA: Ti nisi normalan! Tebi, ja kome drugom? MAKSO: Pa vako: Makso Maksim Joksimovi iz sela Sirogojna, sreza zlatiborskog, okruga uikog. Ako zna tu vamiliju, ja sam vala odotih. SRETA: A jesi li pismen? (Makso skide kapu i tresnuje o zemlju... a onda je mirno podie i jo mirnije ree) MAKSO: Nijesam gospodine, zar ti ne rekoh maloas. I da zna, da mi je sad krivo. Gledam onu djecu, nema ti ga aka jada, a ita ka iguman dje mu otvori. Krivo mi, do Boga mi krivo. SRETA: Krivo ti? MAKSO: Jes, sree mi. SRETA: A zato ti je, onako najkrivije?... A? Video si ove moje knjige, pa ti muka to ne zna ta je u njima... i zato ih ovamo donosim?... Evo vako: reci tom ko te poslao, da uz sebe imam Pelagia - od njega se ni nou ne odvajam, zatim, tu je Prudon, Robert Oven, Bihner, Svetozar... u li ti za nji? MAKSO: u. SRETA: A gde? MAKSO: Pria narod. SRETA: Vlast pria! Vlast pria, jer ih se plai, a narod nita ne zna. Narod uti, radi, trpi i sam sebe hvata kad od vlasti bei! I ti si hteo za onim nesrenikom! MAKSO: Ukro je govee. SRETA: Ukro je svoje govee, jer su mu ga uzeli kroz razne dabine. Seljak nikad nije krao a uvek je kraden bio. Ali, i ti si legao na dravne jasle, pa te briga za narod. A u ovim knjigama sve lepo pie: ko je narod, ta je narod, koliki je narod i emu slui narod. Zna li ti, ta je to narod? MAKSO: Pa... narod... vako... to su ljudi. SRETA: A ta je onda ovek, ako su narod ljudi? MAKSO: ovek? To je... nekako... SRETA: Mali narod? MAKSO: He, he, he... dje u ja s tobom! SRETA: E, moj Makso, dje e ti sa mnom? Dje e ti s tobom, u tome je sav problem...

Uzmi ovu knjigu. To su ti Lasalova predavanja o ustavu - Politiki bukvar za matoru decu. Uzmi to lepo pa proitaj i opameti se. (Makso nemono uzima i prelistava knjigu... Sreta ga kriomice gleda) MAKSO: Nijesam SRETA: Uhvatiu ja tebe na itanju kadtad! (Poljem proe Narod, sad nosei motike i pevajui kroz nos. Narod ode prema selu... Makso podie kofer i poe) MAKSO: Ajmo, gospodine... (Narod, u daljini, s velikim potovanjem pozdravi starijeg, lepo odevenog seljaka) MAKSO: To ti je na predsednik Milisav Paji. SRETA: A... kako svet, narod, ivi s njim? MAKSO: Pa dobro, ve bolje valjda i ne moe, gospodine. On ka otac, a oni ka sinovi; svi ka u slonoj kui. Svi ga vole i poituju samo ga pomalo mrze ono nekoliko apkuna u selu. Nego ga se i boje, pa mu ba nita ne mogu. SRETA: Boje ga se?! Dakle, ne ljubav i poverenje, nego strah i sila dri njegov reim. Bajonetima se sve moe, samo se na njima ne moe sedeti... A to ga se boje? MAKSO: Jer je on, zna, malo, onako... starinski ovek. Kod njega ti nema mnogo. Ne da Milisav da rogovi prou mimo ui. Malo zbori, ali to naredi, to mora da bude ka na tetiku! Tako je kazao da e da radi jo kad su ga ono okmetili: jer, zna, on im se nije nametao nego je pod moral doao; jedva su ga namolili! Nikako nije eo! (Sreta mrzovoljno gleda Milisava, koji je zastao i sa Narodom neto razgovara) SRETA: A jel' bilo kontrakandidata? MAKSO: Kako ree? SRETA: Jel bilo jo koga da pretenduje na to njegovo mesto? MAKSO: Ama, prosti me, palio sam prangije kad je ono vladika ovuda prolazio, pa ih jako nabijao, a zaboravjo da zinem SRETA: Aaaa, zaboravio si da zine? MAKSO: Da, pa sad sam ka malo tvrd na uima. SRETA: Zinue ti kad te ja uhatim pod svoje. Pitao sam: jel se jo ko otimao za kmetstvo? MAKSO: Jok, brate. Moda bi neko i eo, al' nije smio. A ko bi i mogao kod iva Milisava. Ono sve drugo - a veruj Bogu - jedva damu pandur bude. SRETA: Pi! Barutina! Vandeja! I niko ni da pine, da glas pusti!... Ajmo, zlo mi je... Ima li u ovoj ljudskoj pustinji kuvane, jal' tako togod... da se malo okrepim i upoznam s ljudima... ako ovde ljudi ima? MAKSO: Ima, ima. (Makso udari preicom, a Sreta, i dalje gledajui put Milisava i Naroda, jo vre stisnu svoje knjige i pourujui ode za famulusom) U (... Mehana, u kojti upravo udoe uitelj i Makso, hee nadaleko poznata i cenjena. Prostorija je prazna, jer kasno pre podne nije u ovom selu kafansko vreme. Sreta i Makso sedoe za sto u itglu. Famulus najzad odahnu, ljutito gledajui teku koferinu) SRETA: Radi li ko ovde? MAKSO: Radi, ir ore... sa' e on... Gazda! (Makso pripali cigaretu, pa i sam postade nervozan, gledajui uzvrpoljenog uitelja) MAKSO: Gazdaaa!... Sa' u ja... (Makso tromo ustade i ode do vrata iza anka... Otvorio

je vrata i taman kad je hteo ponovo da vikne - neto ga presee; zbunjeno i bojaljivo se vraa do stola... Ukoeno seda) SRETA: ta bi? (Famulus uti i dalje gledajui u pravcu vrata... Uitelj ga malo prodrma) SRETA: ta si video? MAKSO: Ne pitaj, gospodine. SRETA: Jel zlo neko? MAKSO: Sad, kako se uzme... SRETA: ta - kako se uzme? Govori Maksime, ta si to video? MAKSA: Pa ovaj, Mia Oficir... on lei... i kao da neto... SRETA: Koji Mia Oficir? MAKSO: Na Mia Oficir. Onaj to se brije dva puta nedeljno. SRETA: Zato lei, jel' iv? MAKSO: Mrda, mrda... SRETA: Ti si stvarno neka zamlata od oveka! (Sreta iznervirano ustade i ode do vrata iza anka. Otvorio je vrata, ukoeno zastao i jo bre se vratio do stola) Zato mi nisi rekao? MAKSO: Kako, uo, ja sam stariji ovek... A vidi njega. (Maksa je sad tek primetio Garu uenika, koji viri kroz prozor i gleda ta se dogaa u pomonoj prostoriji) Garo! Silazi otale grom te ubio! GARA: Oe biti kole?! MAKSO: To te zanima, gurema te stigla! Ovo ti je novi uitelj. on e te pameti nauiti! Silazi otale! (Gara skliznu i nestade s prozora... a iz pomone prostorije izae razbarueni Mia Oficir. Od biveg podnarednika ostale su samo izme i vojniko dranje. On u prolazu, pridravajui pantalone, pozdravi prisutne i napusti mehanu... Famulus poverljivo govori uitelju) Pitanje je dana, uo, kad u mu neko glavu skinuti... A nje, nje u Jevropi nema. (Maksa zadivljeno gleda nasmejanu uzelu, koja je izala iz sobe gde je bio i Mia Oficir. Lepa, uznemirujue okretna, ona istra iz mehane i za sobom ostavi ukoenog uitelja) SRETA: Ko je to? MAKSO: uzela... gazdina. SRETA: Lepa ena. MAKSO: Da je vidi kad se uparadi, kad odene neke arene aljine, kad zapeva... SRETA: A jel' zna gazda za ovog ratnika? MAKSO: Gazda ne zna, ali selo zna... Vidi je samo kako oda. (uzela se vrati i veselo zaposli oko anka. Pevui neto... Sveanj poveih kljueva skakue joj oko pasa. Sreta je i dalje ukipljeno posmatra) MAKSO: Ono su joj kljuevi od saraane, od podruma, gostinske sobe, od magaze i od ir orina srca - da je jo vie voli i da sve prata... Nema samo kljua od gazdine verthajmove kase. Taj klju nikome ne daje. (S polja se oglasi treskanje kola i njitanje konja... uzela ode do vrata; u prolazu udari Maksu belom krpom. Starac se slatko nasmeja) A gazdu zove moja oka. (Otvori se i drugo krilo vrata na mehani, a onda unutra udoe ir orde i njegov mutavi sluga Taule; nose veliko hrastovo bure. uzela im pomae. I Makso skoi da prihvati bure za trbuh... Spustie ga iza anka. uzela poljubi mua i ode napolje. Gazda brie ruke o pantalone i ljubazno prilazi Sretinom stolu. Sreta je ustao) SRETA: Dobar dan. Ja sam uitelj Sreten, danas sam doao.

IR ORE: Didaskalos! E, mnogo mi milo, za to, za uevni ljudi. Mnogo mi milo. SRETA: Dad' nam, gazda, po rakiju, au vode i sve novine od poslednjih dana. IR ORE: Sag, sag! Odma'. Pobrzo, Taula, pobrzo! (I dok Taula priprema narudbinu, gazda donosi i na sto sputa pregrt novina... U tom i sluga prinese posluavnik... Makso podie okanji) MAKSO: Na spasenije! IR ORE: Ama, voda to je, gospodine: popije jednu au, triput e da jede od mnogo apetit od vodu. (Makso ustaje i uzima kofer) MAKSO: Odo ja da pospremim sobu i djecu poljem kui, a vi gospodine SRETA: Ajde, ajde... (Makso napusti mehanu... ir orde je bojaljivo seo na ivicu stolice; merka sa strane novog uitelja) IR ORE: A, je li ste sas familiju dole? SRETA: Ne, nisam... ja sam neenjen. IR ORE: Vrlo lepo i to! Imate vremena i za enidba. Imae ga jedan grki re: za umreti i za enidba neje nikad dockan. (Sreta sad tek spusti novine i obrati panju na sagovornika) SRETA: Pa, doao, eto, malko; reko, da se upoznamo. Upueni smo jedno na drugo; viaemo se ee pa ka velim, da odma odem. A vele da si i jedan od prvih ljudi ovde. IR ORE: He, he, he... jeste, gospodin daskalo, tako se rauna u selo. Pretsednik Milisav, i posle nas trojica etvorica ljudi. SRETA: Eh, ta posle, ta posle?! Bajagi je Milisav, ako je pretsednik, bolji od tebe! IR DORE: E, de, gospodine, tako se kae. Vlast je prva a posle dolaze drugi... uzela! (Gazda pozva enu, koja je upravo krenula prema vratima mehane. Ona prie i stade smerno. ir ore ih upoznaje) IR ORE: Gospodin didaskalos UZELA: Milo mi je. SRETA: Osobito IR ORE: A ovo je moja uzela... Znate, imae ga u tursko re: uzel, a za srpski ke mu toj dojde: lep, hubav, krasan; he, pa od taj re, ete, dolazi mu sag ime: uzela, Leposava eli Ubavka da kae... He, he, slatko ensko! UZELA: uti moja oka! Gospodin uitelj e da sad misli SRETA: Isto tako, verujte mi! (U mehanu ue Pandur Purko, ali kad ugleda uitelja, samo se besno okrete i ode... uzela za njim mahnu belom krpom i nasmejavi se, zapeva, svojim veoma pamtljivim maarskim tonom) UZELA: Trai Mia Oficira a ne sme da ga apsi. I jeste mi neka sila, vea sablja od junaka! (Ona ustro izae iz mehane... Sreta je isprati nekontrolisanim pogledom; malo se tre kad primeti da ga gazda ispitivaki gleda) SRETA: I veli, prvo vlast a onda ti? IR ORE: Tako se kae. SRETA: Ama, ne kae se tako. Ti uvek moe biti on, a on - Milisav - muno ili nikad to to si ti! IR DORE: A, bravos, gospodin uitelju, za taj re! Eli moe da ruamo u drutvo, u drutvo sas nas? SRETA: A ne, ja u kod kue ruati. IR DORE: Da uhvatimo i zakoljemo jedno pile pa za jedna isela orba i peenje? Taula, ajde jote jedan betek da turi! Molim ve, gospodin uitelj, za es!

SRETA: Pa sa, mogu, ba ako si IR DORE: Taula, bre, to spije! (Taula nesrenik iv se polomi, ali gazdi izgleda kao da spije. uzela se vrati u mehanu, nosei nekoliko jareih koa. Smeje se) UZELA: Aaaaa, neto se na veliko sprema u ovo selo; proe Kapetan sa Milisav. im nam ovako doe Kapetan, neto nije kako valja. (Sreta je hrzo ustao i otiao do prozora. Vraa se uznemireno) SRETA: Zato je doao onaj Kapetan? IR DORE: Ne znam, gospodin uitelju. SRETA: Kako da ne zna? Zar ti mehandija pa da ne zna? Zar ti mehandija pa da ne zna?! Zar ne svraa kod tebe? IR DORE: Nesam mehandija! (Prvi put se naljuti gazda i poe da isti ve oieni sto) Ja sam tu za porezi i prirezi, i za komoru, za akciz, i za globu i za kaznu, a mehandija nesam; mehandija je gazda Milisav pretsednik. Njeg pitaj, gospodine! On ga doekuje i krmi mu pie! ta e da mu pravi, gospodin daskalo! Nesreno vreme! Ovo vie ne moe da se ivi gospodine! SRETA: Sad pametno govori. IR DORE: Drava te fatila za plaanje; pa te ne pusta kako pavuk miicu. Sve daj, daj, a ti samo plaaj, a kmet ti otima pazar i aliverii muterije, putnici i paaeri! SRETA: Moj gazda ore, to je moj i sviju naih ideal, da se nita ne plaa! Treba se boriti! UZELA: Tie, tie. IR ORE: Nema vie mebandilak, nema staro vreme; bee mu! Bee mu, a ovo, ovo je nesreno vreme! Nesreno! UZELA: Tie, Doka, tie. IR ORE: Da si imam neku priliku, pa da nadem nekoga oveka, da mu teslimim ovu kavanu sa sve jedik, pa da mu kaem: Evo, ti, brate, ja sam videja jedna teta; a ti barem hair da vidi od radnju, da da gospod! SRETA: Neemo de ka ene predavati! UZELA: A kad su se ene predavale, ako nisu predajom pobedivale?! IR DORE: Kam srea, da pre uini tako, najbolje bee toj! Nesreno vreme! SRETA: Ni njihovo nije doveka! U ovim knjigama sve lepo pie, ko su oni i ta su oni i dokle e; a nee dugo, vele svi ovi veliki mislioci. IR ORE: Ja da kaem, da imam tvoju uevnost, a bi itao svet o ovi zulumi! SRETA: Godinama piem dopise u novine, godinama seem Milisave i njemu sline, ali, moj ore, pisanje je jedno a akcija i iva re sasvim drugo! Zato sam i doao vamo, jer za narod duu dado. Ja ne marim za ovu glavu, ako ne slui kako valja! Jer, istina se samo tiranima ne dopada! IR ORE: Taula, gumari! Jedno posluenje za dabe za gospodin uitelj Sreta; poskoro, vrat da skri! (U mehanu ue Narod: etiri seljaka odmah stadoe uz ank, a seljanka, kako je red, ostade na vratima kafane. Narod ispod oka gleda uitelja... a kad dobi pie, kao po komandi, ispi ga istovremeno. Narod rukavom obrisa usta, huknu i napusti kafanu... Taula donosi posluenje za gazdin i Sretin sto; njih dvojica priaju neto veoma ivo ali i neujno... uzela posprema ank i pevui... A onda primeti Miu Oficira, koji joj diskretno, kroz vrata kafane, daje znake da izae napolje. Ona klimnu glavom, pa zgrabivi jaree koe, odnese ili odakle ih je i donela...)

III (... Nad selom se sputa suton. Sunce polako zalazi iza dalekih umskih vrhova... Narod, sad svako za sebe, obavlja veernje kuanske poslove: neko sputa deram u vodu, neko hrani svinje, neko doziva decu: Oooo, Milane! Ooooo, Jovane! O, Avrameee!... Selo se u ove sate sve manje vidi i sve vie uje: kripa erma, lajanje pasa, dozivanje eljadi i po neka pesma prvih nonih ptica... Sreta uitelj, umoran i pospan, ide u drutvu sa Miom Oficirem; ovaj mu nosi kofer i vojniki pria) MIA OFICIR:... I tako ti ja, moj uo, sve batalih, kad mi u brke rekoe da su im prei oni po kancelarijama. A da ti Mia sad neto kae: ovu zemlju e braniti samo ovakvi kao to sam ja! Za dve godine sam dogurao do podnarednika, i to u blatu, po kii i samom bojem kijametu! E, onda su me pretekli oni sa nogama ka u tiglica, oni njiovi kancelarijski i tabni pacovi! Zbacio sam univormu i vratio se vamo... SRETA: Lepo i poteno. MIA OFICIR: A to to me seljaci ne vole, jer se brijem dva puta nedeljno a nisam enjen, to to mi veie: E, moj soldo, neemo tako - eni se, pa se timari svaki dan - to ja njima na rog nataknem! Vako! (Putem naie uurbani Purko Pandur. Uitelj se rasani kad ugleda malog oveka i veliku sablju... ) SRETA: Jes' pozatvaro celo selo?! (Purko proe a onda zastade malo dalje. kiljavo gleda uitelja) PURKO: Ti se kanda sprda sa mnom? MIA OFICIR: A ti bi se kanda tuko!? PURKO: Tebe nisam nita pito. Tvoj sluaj je poznat u selu. MIA OFICIR: Kakav sluaj? PURKO: Zna ti dobro! Uhvatio si se u kolo sa ajducima i razbojnicima, pa samo harate narod! Ali, vidi ta ti velim: dok sam ja u vom selu, ima svi u apsu da pocrkate! Narodnu imovinu razvlaite: kradete, pljakate. SRETA: ta on to pria? MIA OFICIR: Ne znam, slave mi! PURKO: Govee smo nali zaklano! Kapetan je doo i pred svima reko, da emo vas ovi dana... Nemo da mi prilazi! Izvadiu sablju! Odbi! (Mia besno ide prema Purku, koji odluno stoji i izvlai sablju iz dugih korica) MIA OFICIR: Ko je zaklo govee?! Koga ti nabeuje... PURKO: Odbi! (Purko zavitla sabljom, Mia ustuknu do plota, uzvadi jednu vrljiku i poe prema Panduru. Purko nespretno odbi dva udarca i pobee. Uitelj se nasmeja, a Mia baci vrljiku za uplaenim Pandurom) MIA OFICIR: On na vojsku udario!... Ajmo uo, vidim da jedva stoji. SRETA: Jes' vala, peaio sam ceo dan... Daleko je ovo vae selo MIA OFICIR: Jel' vidi ono drvo tamo? SRETA: Vidim. MIA OFICIR: Ono ti obeleava kraj sveta. ta vie da ti priam. I mrtav je ovde teko biti... (Uitelj i podnarednik odoe pustim i krivudavim sokakom) IV (... U malom, tesnom sobiku, Sreta zatee famulusa gde spava za stolom. Probudio ga je

upornim drmusanjem... ) SRETA: Makso... MAKSO: A... a... SRETA: Ajde, idi pa spavaj ko ovek... MAKSO: Jes veero? SRETO: Jesam, samo ti idi... MAKSO: Laka no... (im famulus napusti sobu, Sreta otvori drveni kofer i na sto iznese pregrt knjiga... Razgrnuo je zavesu na prozoru: po prostoriji razlee se snop meseeve svetlosti... Uitelj se odjednom probudi: brzo izvadi pero i povei tabak papira. Pie neto, gledajui povremeno u otvorenu knjigu... Sve je uznemireniji. A onda, napolju neto tresnu. Uitelj skoi i prie prozoru. Besno otvara prozor i vie u no) SRETA: Purko! V (Stari, uvek pijani i promukli Birov ide putem pokraj kole. On o svemu obavetava narod pevajui i udarajui po icama argija) BIROV: Po svetu se uitelji sele Sve traei negde malo mira Al ih uvek saekuje neko Ko ih prve noi pijunira... (Pridravajui se za tarabu, Birov ode po meseini, prema udaljenim kuama) VI (... Oglasie se trei petlovi. Narod - etiri seljaka i jedna seljanka, urno ode na njivu. Narod kalje, ko da sejue malo prehladio... Makso ih pozdravi iz kolskog dvorita. On je izneo vodu da polije uitelju... Sreta se pojavljuje go do pojasa; pogledom isprati uurbani Narod) SRETA: Narod se kanda malo prehladio? MAKSO: Legne vru na ladnu zemlju. SRETA: Zato je Milisav uvek zdrav; nikad nije od rada vru. MAKSO: I veli, Purko Pandur te noas pijuniro? Oe Purko, oe... da zabode nos... (Sreta se pljuska po kotunjavim grudima... a onda se dugo brie... Makso je sa dva prsta pokvasio oi i rukavom se obrisao) SRETA: Jel' se izmenilo koliko uitelja pre mene? MAKSO: Pa i nije, gospodine, bio je prije tebe tu doskora gospodin Trivun. Dobar ovek. Ove zime neto zakunja, pa potee, i da prosti, umre... A prao se ka ti sa ladnom vodom do pasa... Ja ti se od tad samo vako malo po oima... tek da vidim kud idem... Kanda si neto mnogo ljut, gospodine? SRETA: Ljut sam, jata sam nego ljut! ir ore mi od jutros posla novine... Eno ti ih na stolu, pa proitaj ta pie... Uvatiu ja tebe. MAKSO: Dabogda me uvatio; ja bi se najvie obradovao... Pa ta pie u novine, gospodine? SRETA: Zlo pie, moj Maksime! Sloboda iluzorna, pravda paragrafska; vlasnici silni i sloni, a narod neobrazovan i inertan... Narod tera guske i ide za guskama; guske ga kroz

ivot vode. MAKSO: Sad, da prosti, tera i marvu, vako, goni on i konje SRETA: Goni, goni, samo ne goni ono to treba! (Oblai se) Sve crnje vesti iz sveta i sve na moju glavu! Iz Francuske itam da je Klemanso propao; iz Belgije stiu glasi da su klerikali pobedili, a iz Manestera i efilda doznajem da je uguena radnika pobuna ili trajk u fabrici vune u Manesteru i fabrici elinih preraevida u Sefildu. Sve ugueno i razjureno i to im: mrkovima i trcaljkama! Novije tenje propadaju, reakcija likuje i trijumfuje na sve strane. A vi utite i trpite ove krvopije... (Preko plota proviri mali Gara) GARA: Gospodine uitelju, oe l danas biti kole? SRETA: Makso, odvee decu do vodenice, nek se upoznaju s vodenom snagom. Nek vide da jedna kap nita ne znai, a da sjedinjene uda prave. MAKSO: Bojim se, gurnue me. Sve pusta sotona! Be s tog plota, vrat skrljo! (Gara napravi neku grimasu i nestade... Makso potrkujui donese slatko. Uitelj oprezno ispituje famulusa) SRETA: Je li, ti e to znati bolje nego ja. Koji su ovde u selu otresitiji ljudi, kao, na priliku Mia Oficir... a da se ne slau s Milisavom? MAKSO: Pa ima ih dosta. Otkako nam ti ovo doe, mnogi se za jedan dan promenie. SRETA: Ama, koji ti misli da e onako najbolji biti, eto, sad reknemo, da ia Milisav nee vie da je predsednik, pa da treba drugoga na njegovo mesto... pa ta misli, ko bi najbolji bio? A? MAKSO: A nijesam ti nikad gospodine o tome ni mislio! SRETA: Ama, to je i nesrea!... Pa de... Koga je kaznio do sada? MAKSO: Kaznio je onoga Petra za potru, Pavla za bekrijanje, Milovana to je skino medenice s tui volova, Raju to ne da djecu u kolu, Kiu to napastvuje eljad kad ide na vodu... SRETA: Dobro, dobro, a jel kaznio nekog, ovako, to je bio protiv zakona, reima, nepravde? MAKSO: Ama, to mi se gasi ovaj duvan? SRETA: Ama, nemoj ti meni sad te tvoje uike eretluke da prodaje, nego u li ta te pitam? MAKSO: A ja! SRETA: ta ti znai to aja? MAKSO: E, pa sad, ne mogu ja sve znati, ka na priliku ti, to si jedan uevan ovek? SRETA: Pa dobro, uli me bar to te pitam? MAKSO: Oprosti, ja ne u. SRETA: Znai, za to nije nikoga kaznio? MAKSO: Nije. SRETA: Znao sam! (Sreta besno tresnu pekir o zemlju i izjuri iz kolskog dvorita. Makso nemono slee ramenima, na se prihvati slatkog) VII (Smeurani, pogrbljeni iica - Birov, zastade kod Naroda na njivi. Narod prestade sa kopanjem, obrisa znojavo elo, nasloni se na motike i tek onda obrati panju na etajue obavetenje) BIROV: Daje se na znanje narodu da je reak.... reakcija u svetu... ponovo zapoela sa

tir.... tiranijom.... i da gui radenike bune... i slobode... u Mae... Manesteru i... efildu... NAROD: Ja!!! BIROV:... Da je narodna sloboda u svetu... pod jarmom silnika i dumanina.... i da (Birov poe da se osvre, jer mu nedostaje deo obavetenja... Ugleda malo dalje komad papira. Die ga i ita) Bio jednom jedan car i imao tri sina... Jednoga dana... (Narod odmahnu rukom i nastavi da kopa, a Birov zbunjeno, gledajui u zemlju, ode u potragu za izgubljenim delom obavetenja) VIII (U staroj mehani, za sastavljenim stolovima, zaseda revolucionarni odbor. Uitelj, iz svog kofera, na sto vadi knjige i jednu namolovanu sliku... Svi ga sa potovanjem gledaju. Tu su: ir orde, Makso, Mia Oficir i uzela... Sreta lupa rukom po gomili knjiga) SRETA: Pre svega, ovek bez znanja nije ovek! A znanje, to su knjige, to su misli velikih ljudi. Mi emo proraditi ove knjige, prvo svako za sebe, a onda svi zajedno... Zato? Zato da progledamo, da se osvrnemo, da vidimo kako ivimo i za koga radimo... Da vidimo ko to nosi tivlete, ko to krka pivo i bivteke. MAKSO: Jes' vala! SRETA: Narodno obrazovanje moe da smeta samo narodnim neprijateljima, pa prema tome, ove knjige dpbro uvajte i pazite... Tu su: Kako su nas vaspitavali, ta da se radi?... Putovanje unakrst, Veroispovest suvremenog prirodnjaka, Narodna prava... Kako je geja naranio dva naelnika... MAKSO: Kako, uo? SRETA: Evo ti knjiga... Dalje: Pir bezdunika, Grobari Srbije, Dva predavanja o ustavu... Uzmite sad ta vas najvie interesuje... Iz Beograda e mi uskoro stii nova literatura... (Prisutni znatieljno uzimaju i razgledaju knjige... Na vratima se oglasi tiho kucanje. Sreta uplaeno prigrli prosvetiteljsku litaraturu...) SRETA: Da nije Purko doveo ljude MIA OFICIR: Sad u ja videti... (Mia odlazi do vrata i lozinkom se obraaja nepoznatom napolju) Rovovi su? (Umesto odgovora s polja se oglasi teko kaljanje... ) UZELA: To je Pera ata. On stalno kalje. Pusti ga. MIA OFICIR: Mora da mi odgovori... Rovovi su? UZELA: ta da mu odgovori? MAKSO: Rovovi su za kukavice. I mene je nauio da se prepoznajemo. SRETA: Pametno. MIA OFICIR: Rovovi su? GLAS SPOLJA: Za kukavice. (Mia zadovoljno otvori vrata, a unutra proviri Purko Pandur... ) MIA OFICIR: Provaljeni smo... (Purko nestade a u mehanu ue Pera ata. Mia ga zgrabi za revere) Zato si pred njim odgovarao? PERA ATA: Nisam ga video. Krio se iza praga. SRETA: Ko je ovaj ovek? IR ORE: Od nas je. Na, na. (Pera ata je boleljiv, zgvren, uinut i mastiljav ovek. On smerno prilazi uitelju i prua mu ruku)

PERA ATA: Sve znam - i alal vam vera. Moje najdublje potovanje za va rad u dolazak. SRETA: Hvala, hvala. UZELA: Je si li ozdravila? PERA ATA: Pa, sestro lepa, kao da mi je bolje, a opet nita ne valja. Kad naglo nastanem, sve mi se zavrti i zabeli pred oima i u grudima me neto zaboli i stegne... Sve mi je to ostalo od onog prokletog putujueg pozorita. MAKSO: Da prosti, ladne su ti ruke. SRETA: Sedite... nastaviemo... (Sreta podie namolovanu, sliku i znaajno upita prisutne) Jel znate ko je ovaj? On bre duu dade za vas a vi... Ovo je Vasa Pelagi! Vasa Pelagi. Da mu sad upamtite lik doveka... Da proitamo ta ovo pie na njegovoj slici: Pravda i sloboda u okovima... Da li je ba u pravu? MIA OFICIR: Nego ta je! SRETA: Zato je Vasa, pogledajte, naslonjen na svoju radeniku ruku, dok gleda ceo svet s bolom u oima. Ja sam lino o njemu pisao i dopis slao u Beograd, ali mi ga nisu tampali. I, poto sam se pojavio na vratima redakcije, svi su se razbeali, toliko su to tamo straljivi i ankolisci. A kada sam povikao: ta radite, more, vi ovden!? posakrivali su se pod stolove. Onda sam epao urednika MIA OFICIR: Ja kako! SRETA: - A on je poeo da kuka, jer, veli, nisu smeli da obelodane moj dopis, oglobili bi i' sa pet est iljada dinara, a neko bi, jamano, i u apsu na Karaburmi zavrio! IR ORE: Gospodin uitelj, svaka vam re teak jedna stara oka! Bravos! (Svi prisutni ivo odobravaju Sretinu priu... ) SRETA: Jer, gospodo, danas i slep vidi i gluv uje ta se to tamo radi! Gedo nikome nije duan ni au vode! Gedo na njivi radi od cika zore do jauka mraka! (Na vratima mehane oglasi se kucanje. uzela otra do vrata, proviri i tiho ree) UZELA: Pretsednik Milisav. IR ORE: Milisav? MAKSO: Skloni knjige, uo. (Uitelj na brzinu ubaci sve knjige u kofer, a uzela u mehanu propusti starog Milisava... Svi su ustali - izuzev Mie Oficira. On je odjahao stolicu i polako se ljulja...) MILISAV: Pomoz bog ljudi... UZELA: Mi pravili inventara MAKSO: Sedite MILISAV: Tedo da poljem dete gospodin uitelju, nego bolje kad te sam nado. Nema te u koli, pa velim, sigurno si ovde SRETA: Da, da. MILISAV: Doo da te zovem, da se nakani nama na veeru, u moju kuu. SRETA: Fala, fala. MILISAV: Pa izvoljevajte, mi smo zna, onako, i ve bog zna kako radi. Tu e biti i Kapetan. SRETA: Kapetan? MILISAV: I jo nas nekoliko. Milo bi nam bilo da i ti doe da proegleniemo malo. Red je SRETA: Valjda sluga narodni - a ne Kapetan! MILISAV: Ama, bog s tobom, gospodin uitelju, kakav sluga, kad je on vlast! Sluga je

Purko Pandur, a Kapetan je vlast jedna! SRETA: Ne poznajem ja, pretsednie Milisave, ili kako li se zove, druge vlasti do naroda; narod je, kmete Milisave, i izvor i utoka vlasti; on je, seljae i graanine Milisave, suveren, vlast, velianstvo, a sve ostalo, sav onaj kalankusur, to su sluge! MILISAV: Ama, razberi se, uitelju! To je Kapetan, onaj na Kapetan! SRETA: A, pa tako mi reci! Dakle, jedan od stubova tiranije, jedan parazit, jedna pijavica, jedan ir na narodnom telu! (Svi su, izuzev Srete i Milisava, kao oamueni posedali; njih dvojica nastavljaju razgovor preko stola) MILISAV: Ama, uo, bog s tobom, kakav ir?! SRETA: I ti se, kmete, nae da mene njemu tamo zove! Mene, i to njemu! MILISAV: Uo, ne zovem te njemu, nego meni! Meni uo, bog s tobom! SRETA: Svejedno! Al e i on biti tamo! MILISAV: Pa rad njega i jeste sve ovo! SRETA: Tu ja ne idem! Neu da budem izelica narodna; da mu sisam sr i da se ranim znojem njegovim! Zar ja, ja da budem sauesnik u tom atentatu na krvavo steenu imovinu narodnu! Da sve ovo bacim pod noge, sve ove velike ljude i njihove rei! (Sreta besno otvori kofer i na sto tresnu nekoliko knjiga. Makso se krsti, a uzela kriom smeka) SRETA: Dokle kmete Milisave, da mi jedemo i pijemo, da se vuemo po selu odbaljali ko make, da nam se brade sijaju od masti i noge klecaju od nerada, a narod da plaa sve to? Na sve strane haranje i grozna eksploatacija! MILISAV: Ama, uo, kako to opet govori! Kako aranje ti spominje?! Ko te to opet naui! Ne beri brigu, nego hajde, kad ti velim! Sve je to moj mal to ga arim, ta narodna ni para jedna nee tu otii! Moj mal, uo, ja kako! SRETA: Tvoja svojina, hoe valjda da kae! E, ako u tom smislu misli, onda je to naravno tvoj mal! A vaa svojina, to se dobro zna ta je i odakle je pribavljena. Mogu ti dati jednu od ovih knjiga, pa e videti kako si doao do tetvoje svojine! MILISAV: Kako sam doao? Pa, znaju svi ljudi i ovi ovde i ostali po selu! Ostavio mi pokojni otac, a ja prinavljam, gledam i trudim se. Pa ako neko od toga tvoga naroda ne omasti brke kod mene, - ba zaista ga, beli, nee kotati ni pare! Nego, batali te tvoje politike i nauke, ve ti doi nama na veeru! SRETA: A ta ete tamo govoriti? Sigurno e se i opet neto narodne koe ticati?! Skupiete se tamo kao konspiratori protivu narodnih sloboda; Utrkivaete se ko e vie i boljih predloga izneti da skujete lanac i da okivate slobodan narod! Jok! Jok predsednie, kmete, seljae i graanine! Jok! (Milisav se skupio i nekako lepo smanjio; drhtavim rukama otkopava dugme na beloj koulji... Sreta pobedonosno eta i sa visoko podignutim prstom - jo glasnije govori) Ja sam bio i ostau uz narod! Nai se putevi dele! A za mesec dana u te pitati kako e na novim izborima proi! Od mene e sve i bez prisile uti, jer ja nemam tu tvoju svojinu, pa nemam nita ni da izgubim! Narodu je, Milisave, dosta gledanja u zemlju - hoe li roditi, i u nebo - nee li neto useve potui; narod sad gleda pravo, pa je ugledao i tebe i tebi sline! (Skoro posrui, Milisav se uzbudeno okrete i polako izae iz mehane. Nekoliko trenutaka je savrena tiina, a onda prvi skoi i zagrli uitelja - Mia Oficir) MIA OFICIR: Bravo! Bravo! To sam ja mislio sve da mu kaem, al nisam znao! IR ORE: Sam da sam uzeo kaleme, pa da piem, gospodin uitelj, pobolje i poubavo ne tee da bude! Pocepo si ga kako luda novine! Bravos!

MAKSO: Pa sad, dobro je bilo... ali, neto se mislim, star je ovek, a i nije tako lo. (Svi graknue na famulusa... Sreta ga brani) SRETA: Jo nije ljucki progledo... Pusti te ga - (Na vratima mehane, besan kao ris, pojavi se Purko Pandur. On kretavim glasom pripreti svima) PURKO PANDUR: Ja u vama pokazati na koga ste se izdirali i koga ste vreali! Krenuli ste na stara oveka, pogane junaine! Ovo vam nee proi olako! (Mia Oficir pode prema vratima, a Purko se odmah povue i dalje galamei s polja... l taman se Mia vrati do stola, kad se Purko ponovo pojavi na vratima i uperi sablju na njega) Sluaj ti raspikuo i ajduijo jedna: u tvojoj smo avliji nali trag ukradenog goveeta! Koliko danas u ti pretresti kuu i sve zgrade okolo! (Mia mirno zavue ruku u nedra i izvadi omanju knjiicu. Otvara je i gleda u nju dok s Purkom razgovara) MIA OFICIR: E, ne sme! To je protivno lanu petnaestom ustava od osamdeset osme koji glasi: Stan je nepovredan i posle: Ni u kom sluaju pretres ne moe biti nou, a danas je oblano; a to ka i no da je! Kua je svetinja! Ne sme niko da mi prigviri u kuu i zamuku moju da takne! Nisam ja jedan gureb i niko, ja sam jedan ovek radenik, majstor; ja poteno zaraujem svoj komad leba u vom selu! A to, to mi po avliji razvlaite papke i ui marvinadi, pa me meu narodom obeujete, to e neki da mi plati s glavom! Na dobo u kou da raspnem prvom ko mi u avliju bane nezvan! Napolje! Da mi vie na oi ne izlazi! (Mia besno gleda po stolu, Sta bi bilo najpodesnije da zavitla na Pandura; Purko, klimajui glavom, pretei ode) MAKSO: Vala je na Mia spreman na tuu ka bos u baru! SRETA: Tako se, vidi, razgovara sa njima! Mora im se pokazati i snaga ali i uevnost! Naa dunost je da narodu u ovom selu objasnimo potanko, zato se po vas dan mui, a od svoje muke nema ba nikakve vajde. Ja u to uiniti na prvom roditeljskom sastanku; a i vi mi u tome morate pomoi i za nau stvar sve ljude, slobodoumne i potene pridobiti. IR ORE: Gospodin uitelj, teb ti moe ovoj da kaem. Sag, na primer, da kaemo, da sam ja niki kmet u ovaj selo, pa si doe Kapetan kod mene, a ja spremim lepo veeru, a sas veeru Uredbu o mehanama, pa mu otvorim knjiku pa mu kaem: eti se, gospodin Kapetan, to pie u ovu knjigu u paragrafos jedanaest to pie: Koj upranjava mehansku radnju, kako njemu kmet Milisav i drugi, a nema nikoj dozvolenje, na primer, za toj, po smisla od paragrafos sedamnesti, da se kazni po esi, to jest, od pet do dvadeset talira! SRETA: Tako je, vrlo dobro... Nego, brao, mi se sad moramo razii po svim vienijim kuama i pripremiti ljude za izbore. Ne smemo, kao do sad, prepustiti narod inertnosti i strahu. Mesto Milisava treba drugi ovek da doe! PRISUTNI: Tako je! PERA ATA: Ja sam se zbog njih i razboleo. Umalo mi ivot nisu uzeli! IR ORE: Ama, gospodine, muka za oveka. UZELA: Muka za oveka. IR ORE: ut bre, uzela, ta to pria! UZELA: Velim, muka za oveka SRETA: E, pa vidite, ja sam ga ve naao! (Svi se uutae i meusobno pogledae... Vrpolje se na stolicama) Dugo sam razmiljao, merio i premeravao i konano - naao ga! IR ORE: Eh, ispolaj na gospoda, kad se i to svrilo! SRETA: Samo, mora i taj ovek da pripomogne, mora dobro da zasue rukave i povue

kola iz blata, a mi svi zajedno sa njim. Mora prvo on da mrdne. IR ORE: Znaje kako ima starinski re za sveti Nikola i za onoga to se daveja: upade si ovek u vodu pa kuka: Pomozi sveti Nikola! A sveti Nikola mu pa zbori on: Ja e pomognem, e pomognem, ree, to mi je dunost; ama veli, i ti malo da mrdne sa ruke!... (ir ore se zaceni od smeha. Sve se lupa akama po grudima. Ljudi ga zaueno gledaju) Ete, ete... toj sag za ovaj stvar: da mrda, ama ne malko nego mnogo! Da mrda i sa ruke i sa noge i sa MIA OFICIR: I sa mrdalom! UZELA: Ih! Ti samo o tom! IR ORE: E, sveti Nikola... ja e pomognem... (ir ore brie suze od silnog smeha... Sreta je ustao) A koj e ovek toj da bidne? SRETA: Eto, mislio sam... mislio sam... tebe da okmetimo! (Gazda se ukoi. Ne mrda, samo teko die... uzela se nasmeja) Drei si ovek, pristupaan novijim, naprednijim mislima, mehandija i, proao si sveta, ljudi te cene, zna arijski red - to da traimo boljeg! PERA ATA: Ja sam uvek to govorio MAKSO: Vala, najbolje UZELA: Vredan si, poten, pismen IR ORE: Fala na es! Ama straf me, nee da moe gospodine! MIA OFICIR: Ve nee da mrda! Ti budi pretsednik a ja u mesto tebe da mrdam, gde god zatreba! (uzela se kikotavo nasmeja, ali se odmah uuta, kad gazda zamahnu rukom da je udari) IR ORE: uzela!... Ama, da zapnem lako, gospodin uitelj, nego ako propadnem moe i da odapnem; est stotina i pedeset dinara i trideset pet pare ja plati globe za ovu godinu, za nita, bre brate, za jedna moja potena i asna spekulacija to gu eto vodim za srea i to sam batali. MIA OFICIR: A ko te oglobi? IR ORE: Ko me globi? Vlas' me globi! MIA OFICIR: Kad ti bude vlast - nee sam sebe globiti! IR ORE: Fala na es, straf me. UZELA: A onda lepo uzmemo i ona druga polovina kue od sudnice, pa sve lepo preselimo ovamo. Proirimo se MAKSO: Pokupite stvari, firange, ilime PERA ATA: Omalate meanu o dravne pare MIA OFICIR: Narod vam donosi prasie, rakiju, leba, sira... MAKSO: Purko Pandur te slui i brani. Nema da se plai od ajduka MIA OFICIR: A ti samo eta po selu i svraa na ast kod boljih kua. SRETA: Stanite malo, ta to priate! (Mia, Makso, Pera ata i uzela ne obaziru se na uitelja; opkolili su zbunjenog gazdu i samo dolivaju ulje na vatru) IR ORE: Straf me, ako propadnem... PERA ATA: Kako da propadne pored ovako pametnog i hrabrog oveka! SRETA: Tiina!... Gazda, da se mi odma dogovorimo: ko se plai, koga je straf, taj nama ne treba! Mi raunamo samo na ljude koji e i duu i telo dati za ovu nau stvar. IR ORE: Gospodin uitelj, za zdravo lepu stvar mi zbori, ama nema mogunos; ti zbori, ama selo to zbori? SRETA: Pusti selo meni, uskoro e i kraj kolske godine -

MIA OFICIR: Evo ruka! IR DORE: Svrena stvar, ako je za men pitanje! (Mia ga snano udari po ramenu) MIA OFICIR: Momina si, da zna! IR ORE: Taula! (Svi su se okupili oko gazde: steu mu ruku, pipkaju ga, otresaju mu neto sa ramena... Iz pomone prostorije izae sluga) IR ORE: Taula, dete, ala jedno posluenje... i za men slatko, iska mi dua slatko od ruu! Pobrzo, Taula, pobrzo. (Gazda je u prolazu pomilovao slugu po glavi, to ovoga vie iznenadi, nego da ga je po obiaju udario... uzela je iznenada, veoma snano zagrlila i poljubila ir ora, to ostali prihvatie smehom, uzvicima i pljeskanjem) IX (Pod starim, granatim drvetom, u kolskom dvoritu, Sreta je iskupio narod - roditelje svojim retko vianih daka. Narod sedi, Sreta eta, a Birov stoji naslonjen uz plot... Narod pametno gleda i klima glavom) SRETA: Mali uzroci, esto velike posledice. U svakom sluaju imamo nadu, ne, to je malo, imamo pravo da raunamo na vae razbiranje i saglasnos. Ponavljam: Kapetanu i njegovoj alovitoj druini, pomagao je predsednik Milisav. I mislio je doveka! Al se prevario!... Jer, brao, boli li jedan ud, bolestan je ceo organizam. Pati li selo, pati ceo departman; kanton; pati li departman ili kanton, pati cela Srbija. To je zakon od iskona! Fakta govore, istorija zapisuje - suta istina. Ali Nije vino poto pree bjee BIROV: .... Nije svijet ono to miljaste! SRETA: Tako je! NAROD: Pa, ja!!! SRETA: Naoruani ustavom i sveu o svojim pravima, vi im morate pokazati, da su propali svi njihovi zlobni umiljaji! Sad se pokaite, hrabro izaite i glasajte, a ja vam dajem re da e ir ore odrati sva data obeanja. Samo hrabro, brao! (Narod klima glavama i ustaje...) BIROV: Mi ako ne umemo tako da govorimo, uo, a mi umemo apsu da leimo! (Narod se nasmeja svojim velikim krezubavim osmehom... i skidajui kape odlazi iz kolskog dvorita... Sreta zadovoljno posprema sto. A onda se zagleda u jedan deo iza plota. Brzo je tamo pritrao i za uvo izvukao uenika Garu) SRETA: ta si se ti tamo pritaio? Je li! GARA: Ja sam... gospodine uitelju mislio.... da ete im vi o nama acima govoriti.... pa sam rauno da ujem... i da li mi valja kui ii. SRETA: Ajve, bei, i da te vie nisam tako nao! (Gara otra: na izlazu iz dvorita sudari se sa Maksom) MAKSO: Sotono jedna! SRETA: Pusti ga!... Bie pametan i otresit ovek, samo ako ga ne uzmu pre vremena za inovnika... MAKSO: Sad sam jopet pljunuo za njim. SRETA: Za Milisavom? MAKSO: Jes. (On na sto spusti sveanj novina) SRETA: A on? MAKSO: A on veli: Ti kanda, Maksime, pljunu ka i jue? SRETA: A ti?

MAKSO: A ja... ja kmete, zna kmete istio sam onu kolu pa me lepo udavi ona djeija praina... za ono malo ajluka... a gospoda to nita ne rade... kao ti, nose tivlete, krkaju pivo i bivteke... a ja, ja ka jedan produktivan i koristan radenik, zaljevam suzama koru ljeba... (Njemu stvarno pooe suze na oi) SRETA: A on? MAKSO: A on podvi rep pa uvati put. A da bee korak kroio bogme bi bilo svata... Valjda e i njemu danas pasti kruna s glave, da odanemo jednom!.... A celo selo se, gospodine, ve nekako uzvrpoljilo, uznemirilo i lepo vidi, samo za izbore ivi. Da mi je ko prio... Evo, u ovim novinama ti tampali dopis o Kapetanovom zulumu od prole neelje... (Sreta je snano uhvatio Maksu za miicu. Gleda ga pretei) SRETA: Ajde, Makso, sad lepo da mi neto prizna: jesi li pismen? MAKSO: Nijesam... ito mi Pera ata. SRETA: Nijesam pismen, nijesam pismen... a meni stalno knjige ispreturane... I namerno sam na korice ostavljao mrvice leba, da vidim, da li ih ko otvara kad ja nisam kod kue... Jesi li, bar neto nauio, dok si me pijunirao lopuo matora?!... ta si to prenosio Purku?! Govori! MAKSO: Nita... gospodine, samo ono da gospoda nose tivlete, i da krkaju pivo i bivteke... A kad sam vido da si poten ovek, i da pogibe za nas, onda sam mu reko da su sve te knjige o pelarstvu. Ja kako je bio ljut! Mislio je da e na tebi dobiti premetaj u Beograd... oklen su ga vamo i poslali... SRETA: Lae? MAKSO: Sree mi... sve sam mu moro itati... Vako uzmem knjigu pa ka itam, a sve smiljam: ele lete sa cvea na cvee i beru med pa ga onda u konice meu... A ni on nije pismen, pa samo vako cupka i nita mi ne moe... (Sreta se od srca nasmeja i zagrli famulusa, koji odmahuje rukama) MAKSO: E, a posle tri dana, ve nisam znao ta da mu o elama itam... Ja kaki sam sve gluposti reko za to vreme, i sad me sram... Nisam ni znao, to ovek moe da bude grdan kad mora a ne zna da lae! (Sreta, i dalje sa osmehom vrtei glavom, uze sve novine sa stola) SRETA: Ajmo, da mi malo pospremi ono odelo. Danas ou da izgledam lepo... (Njih dvojica udoe u kuu, a putem naie Birov - posebno raspoloen za pesmu i svirku. Izgleda da se, na brzinu, negde dobro napio. Peva promuklo, hrapavo) BIROV: Na izbore, na izbore! Ajmo ljudi na izbore! Celo selo ve od zore Priprema se za izbore! Na izbore, na izbore... X (Ispred mehane velika guva: Narod je izaao na birako mesto. Purko Pandur nadgleda dve kutije, u koje narod ubacuje glasake kuglice. Taula u naruju dripoveu tacnu i posluuje okanjie rakije... Birov svira i peva... Mia Oficir agituje za svog oveka) MIA OFICIR: Poslui se narode! Ovo je za dabe! Dosta ste samo vi sluili, od danas ete biti slueni! Od danas je va ivot u vaim rukama! (Pera ata stoji sa strane, bolesno kalje, ali zadovoljno komentarie Miine parole)

PEA ATA: Vi' ti Miu, kako je nauio sve parole napamet. UZELA: Tebi opet nije dobro? PERA ATA: Vala, sestro lepa, sad da umrem, ne bi mi bilo ao, samo kad sam ovo doiveo... iveo uitelj! (Dolazi uitelj u pratnji famulusa. On ide otrim, odlunim korakom. Prilazi glasakom mestu i ubacuje kuglicu u belu kutiju. Narod aplaudira... Birov jo jae zasvira. Muziku podrae i dva Cigana... A onda se sve utia, jer na biralite dode i stari Milisav... Makso opet pljunu za njim... Narod guna... Taula i dalje posluuje rakiju...) XI (ir orde, sveano obuen i lepo izbrijan, narvozno eta po velikoj i praznoj mehani... Odlazi do vrata i gleda put sela... Rukom pipa srce... Vraa se do anka, uzima slatko i dugo pije vodu... Gleda na sat lanara... U mehanu, bez due, uletee Taula: mladi je nasmejan. On neto mutavo objanjava, prilazi gazdi i ljubi mu ruku... ir ore skamenjeno sede; sluga oblee sto i, siromah, neto neartikulisano pria, sve irei ruke i objanjavajui kako je tamo bilo. ir ore iz malog depa izvadi jo manji novi i dade ga slugi... S polja se oglasi galama, pesma i svirka... Ubrzo u mehanu upadoe: Sreta, Mia Oficir, uzela, Makso, Pera ata, Narod, Birov, Purko Pandur i dva izmuena Ciganina, sa violinama. Izmeu razdraganih ljudi, eta se i uenik Gara... uzela je prva zagrlila novog kmeta; ona plae na gazdinom ramenu. On je mazi po glavi i sam jedva zadravajui suze... U optom haosu estitanja, guranja, uzvika, i svirke Cigana, Taula se ve dobro snaao: posluuje ljude rakijom. Srebrni posluavnik je oigledno ve ranije bio spreman... Sreta dostojanstveno istupi jedan korak i obrati se novom pretsedniku uzvienim reima) SRETA: Gospodine pretsednie, ast mi je, da vas na ovaj veliki dan, za sve nas, pozdravim u ime veine iz ovoga sela, i u ime svih progresivnih ljudi, irom sveta! U optim oveanskim tenjama i naporima, da se jednom zauvek, krene u bolje i srenije dane, mi smo uinili jedan mali - ali! - sudbonosni korak! NAROD I OSTALI: Tako je!!! SRETA: Ovo nae selo je poodavno zasluilo, po potenju i vrednoi ovdanjih radenika, da se nae na mapi Srbije, pa ak, i na samoj karti Evrope, kao po prilici mnoge druge varoice. to do toga ve nije dolo, krivi su oni koji su otili (Narod negoduje) a na nama je sad velika obaveza, da tu greku ispravimo. Iz svih nas zrai velika snaga i volja, da uz novog pretsednika, postignemo sve ono, to do sada nismo ni mogli ni smeli! Diem ovo okanje za zdravlje i uspeh naeg ir ora! Na spasenije! NAROD I OSTALI: Na spasenije!!! (Gazda se samo smeka... ve nekako sigurnije ponaa...) IR ORE: Fala, fala! (Uenik Gara, diskretno guran od uitelja, prilazi novom kmetu i poinje da recituje) GARA: Novom Kmetu pozdrav alje Naa kola Svi bi' hteli i voleli Da nam Kmet u kolu doe Mi emo ga doekati Sa uzvikom: iveo nam na Kmet ore! (Gara se pokloni, kmet ga poljubi u elo, a Narod se raznei...) UZELA: Uo, vi piete i deklamacije?

SRETA: Tako, po prilici. UZELA: Lepo ste ovo sroili. SRETA: Ne, to su deca sama. UZELA: Ma nemojte meni, briga decu za naa posla SRETA: Kad vam UZELA: Ih, vi to meni! (Mia Oficir, u optoj guvi, stee uzelu oko struka... A onda se oglasi pripiti Birov, pevajui uz argije) BIROV: U planine narod bei, glave sklanja Ko no tica, U ajduke svi odoe, zbog zuluma Poturica IR ORE: He, he, he! I onda teko bilo za ljudi za porez; da bee jote ostao Milisav a i ja pritegnem opanci pa u hajduci! Taula! Svima ast! Pobrzo Taula! MIA OFICIR: Dosta bre s ti ajduci! Ded neto za ef i veselje! Neto smeno i od komendiju! Ono, ono, kako su due izlazile pred 'Rista gospoda i ispovedale mu se. Samo, nemoj o oraevoj i obaninovoj dui, nego odma o meandijskoj! BIROV: Na red doe nova dua, Nova dua mehandiska! Dua klee, 'Ristu ree: Ja sam dua mehandiska; U vino sam vodu lila, U rakiju beneluke, Duplom kredom beleila. Tad joj ree 'Risto gospod: Ajd u pako, grena duo, Grena duo mehandiska! (Opti smeh prekide snaan udarac posluavnika po anku; pobesneli ir orde pokazuje Birovu rukom prema vratima) IR ORE: Faaj si put! Ajd, ajd! Faaj si put!! BIROV: Gospodine, ja sam samo PRISUTNI: alio se! Komendija! Nije teo! IR ORE: Sas takve rei u moju kavanu ne moe da bidne! BIROV: Ama, molim ti se, nisam nita mislio SRETA: Mia ga nagovorio. MIA OFICIR: Smeha radi, nije runo IR ORE: Ti da uti! Kako, danum, da neje runo, kada, pcetole, pceto, oporoava vlas! Eli sam ja sag vlas!? MICA OFICIR: Ma, velim ti, gazda ore IR ORE: A eli sam ja sag vlas?! MIA OFICIR: Ama jesi, kako da nisi! IR ORE: E, pa lepo, zdravo lepo! Daklem, molim: eli iz moju radnju, eli e sad da iskusi strogos od zakona! Purko! - nek faa si put! Ajd, ajd! Purko! (Purko pozdravi kmeta, a onda na brzinu izgura Birova iz mehane... ir ore eta besno, mae rukama i uutalom narodu objanjava) IR ORE: to je pcetite, vido ste li ga! Em si pije dabe rakija, em jo menie; vino s voda a rakija s bendelak! On da oporoava vlas!... Dobro i mnogo fala to ga izvedoe.

e da izgubim glavu, bre, za jednu lolu i pangaloza! Ne znaje on, more, jote koj sam ja! Ja sam Suliot, bre! Tatko mi Suliot bee, a to bee krvnik! Kad mu krf nasedne na oi, a nemae koga da zakolje, znae to ini?! Petla si faa, bre, petla si faa da zakolje, sal da mu vidi malo krf; tolko to bee krvnik! I ja sam ta sorta! Ama, kako jedna vlas, moram sas primeri da prethodim, pa muka! (Pera ata boleljivo ide za gazdom) PERA ATA: Ama, nije on tako mislio. Bila ala. IR DORE: Sas es nema ala! MAKSO (Mii Oficiru) Vidi ti Peru atu, kako se vrpolji uz novog kmeta. Samo gleda kako bi lenjir, makaze, divit i peskaonicu zadro. MIA OFICIR: Taka mu sluba. (Pera ata uhvati gazdu za ruku) PERA ATA: Znate li onu deklamaciju o onoj ludi, to se samo pravila luda, a inae bio pametan ovek? (Pera ata iz depa sakoa izvadi ludinu kapu, pa poe da igra pred novim kmetom) PERA ATA: O! Smirte se, Skinte mi se s vrata! U poslu sam, uriti se moram! IR ORE: Bravos za taj re! Tako je! Kada vreme proe, sutra si imam poslu. Dosta se napiste od mene, nesam ni je Krmsanovnik! (Dok ir ore sedi zavaljen u velikoj stolici, sa izrezbarenim naslonom; Pera ata pred njim igra ludu, uvijajui se kao crv) PERA ATA: Biram zrake vrelog sunca Pletem bi Da iibam ovaj svet! Smejat u se kad ga stane jauk, Ko to se on smejao, Dok sam plako ja Ha, ha, ha... (Iz ludinog smeha, biveg putujueg glumca, Pera ata prede u najivotniji kaalj... Makso ga pridrava... A onda se s polja oglasi kuknjava i zapomaganje. Prvi je izaao Mia Oficir... Kad se vrati, Narod ga doeka sa stotinu pitanja: ta je bilo? Ko to kuka?...) MIA OFICIR: Pronee Milisava. Vele, utopio se kod vodenice... Io po brano pa upo u reku... (Nastade neprijatna tiina... Ljudi se krste i zagledaju... Sreta prvi prekide utanje, krenuvi prema vratima) SRETA: Ajmo, ljudi. Popili smo za es, malo se i naalili, a vreme ide... IR ORE: Pa jes, sutra si imam posla. Da se ide. (Narod utei naputa mehanu... Ostadoe samo ir orde i sluga Taula. Sluga je stojei zaspao za ankom. Gazda mu besno pride i lupi ga po zatiljku) IR ORE: to spie, bre! to spie! Pospremi mehanu!... Pcetole, pceto... Spije?! (Iz sela se ponovo oglasi kuknjava i naricanje... Taula brzo podie stolice na stolove, a onda zgrabi poveu metlu i poe da isti. ir orde neto nerazgovetno mrmlja i eta uz ank... Oblak sive, teke praine, od Taidine metle, polako se podie i poe da sakriva novog kmeta, starog slugu, veliku mehanu i glasove sela iz daljine....) Kraj prvog dela

DRUGI DEO

I (Malo, odabrano drutvo, sedi za stolom u mehani i bistri progresivnu literaturu: Mia Oficir, Makso, Pera ata i uzela poluglasno itaju, svako za sebe, stare, pametne knjige... Famulus prelistava stranice i gleda slike) MAKSO: Pero, zdravlja ti, ta pie ispod ove slike? PERA ATA: Pucaju... pucaju lanci okova... i novo sunce se raa, toplo za sve podjednako. Vi, sama ti slika to kazuje: radenik kida lanac a sunce ga greje iznad planina. MAKSO: Aaaaa? Jes' vala... (Mia Oficir izvadi duvankesu, otkide list iz svoje knjige i poe da uvija cigaretu... Ponudi i ostale duvanom) MIA OFICIR: Zapalite... (Prisutni, i dalje itajui, kidaju svoje knjige i uvijaju duvan...) MAKSO: Mio, dad' mi jedan list Pelagia... ova moja artija je uta... MIA OFICIR: Dri... Ovo sam proitao... Nemo neko da popui neproraenu literaturu. (U mehanu ue snishodljivi seljak. On se osvre... a onda prilazi zaitanom stolu) SELJAK: Pomoz Bog ljudi... Jel' uo ovde? MAKSO: Nije, sa' e doi. SELJAK: Onda, svratiu docnije... MAKSO: Je li ti, to ne alje sina u kolu? SELJAK: Pa, to sam teo ui da kaem... Uzdravlje. (Seljak brebolje napusti mehanu... Ljudi nastavie sa prouavanjem raskupusanih knjiga... uzela je nervozno ustala i poela da eta po mehani... Zastala je kod prozora: gleda napolje, cupka na potpeticama i zamiljeno pria) UZELA: Sledeeg meseca idem sa moja oka u Beograd... Da on oe da me slua, da proda sve ovo ovde, i tamo u Beogradu novu mehanu otvori... Eh, kad se setim, kakav je to samo grad... Trideset hiljada stanovnika ima... Pune ulice, kafane, velike radnje... De mi je pamet bila, dok sam tamo ivela? (Ona prilazi Mii Oficiru. Osvre se) Da pripalim jednu... dok ne doe onaj moj... Taula! Gde je ta kava! (Taula neto objanjava rukama, a onda donosi veliki posluavnik i pred svakoga spusti po dezvu kave...) PERA ATA: Sino mi veli Purko Pandur, da tamo neki u selu, ovu nau mehanu zovu: Mehana bez svedoka. Kao, mi se ovde skupljamo i neto smiljamo i tako to, mislim. MAKSO: Jes ti bolje sa zdravljem? PERA ATA: Nisam, ia Maksime. Nisam. MIA OFICIR: Sigurno pljuje mastilo? PERA ATA: Nemoj Mio MIA OFICIR: Dok sam bio u vojski, onda je jedan tamo iz taba, tako ka ti, piskaralo, umro od mastiljave groznice. Sav se, vako, osuo od neki plavi fleka po rukama i licu. Saranili su ga u pesku MAKSO: Mio, budi pametan. Vidi, da prosti, da ovek nije dobro.... Eto, danas saranie biveg kmeta... Je li, Mio da on nije sam skoio u vodu? MIA OFICIR: Sad je to svejedno... (Mia srknu kafu pa snano zarza kao konj. Makso se prekrsti) MAKSO: Bog s tobom ba nisi kako treba! MIA OFICIR: Kad slue kafu od jema. UZELA: Za tebe je prava kava? Veliki si mi pa gospodin! Podnarednik... MIA OFICIR: Nisi ti mene videla, dok sam bio u vojski u Beogradu. Svak se iv osvrto

za mnom. Gospodin, ja kako! (U mehanu ue, uurbani i zadihan, Pandur Purko) PURKO: Gde je gospodin pretsednik? UZELA: ta ti treba? PURKO: Da mu predam ovaj spisak.... On mi je reko da mu odma donesem... a ja moram da urim UZELA: Otio je po gas... A ta je ovo, kaka su ovo imena? (uzela je od Purka uzela povei papir) PURKO : To su upisani svi oni koji su bili na Milisavovoj sarani... Tako mi reko kmet ore... Veli, da zna ko je za mrtvu vlas... Odo ja sad. (On pozdravi prisutne i brzo napusti mehanu) PERA ATA: Je li, Mio, pa kako se onda nismo sreli u Beogradu? MIA OFICIR: Ja se s komendijaima nisam druio. Taj svet sam nadaleko obilazio. PERA ATA: Pre svega, ako ba oe da zna fah mi je bio ljubavnik i karakter, to jedno, a drugo, video sam kao glumac: celu Dalmaciju, Slavoniju, Baku, Banat, Srem i vei deo Srbije! A onu Ludu sam igro samo dva puta. UZELA: Ih! Samo dva puta! PERA ATA: Samo dva puta! A u Beograd sam, sa silnih puteva po dalekim krajevima, dolazio u crnom ancugu sa zlatnim sahatom, s ilibarskom mutiklom u ruci, i s debelom utedom u depu. Moj svaki dolazak je bio ceo dogaaj za grad, jer sam znao potroiti velike pare za male dane. Prvo sam svraao u Dardanela i odmah kodkasirke naruivao pie za sebe, za nju i za sve glumce i tatiste. Klanjali su mi se bre do zemlje! UZELA: A to onda, spade na ove grane? PERA ATA: to?... Zbog jedne... ne znam kako bi je nazvo... Taman sam bio skupio dovoljno para da i sam povedem jedno pozorino drutvo, a ona, u Banatu, ta dotina naivna glumica - to joj je bio fah, pobee sa glumcem - intrigantom... Tog dana mi se neto ovde prelomilo i sve smuilo. Tada sam se prvi put i razboleo. Danas, ko da nikad nisam glumac bio. MIA OFICIR: Ostale su ti dve stvari iz onog vremena: voli da deklamuje i da pravi debele cigare od tueg duvana. Od jedne izvaene cigare napravi posle tri tanje. (Mia mu oduzima duvankesu...) PERA ATA: Zaboravim se neki put... Samo, pazite ta e vam Pera ata rei: jo dve godine ovako, a onda u se kandidovati za poslanika MIA OFICIR: Kod svetog Petra? MAKSO: Nemoj Mio, greota je. MIA OFICIR: ta - nemoj?! On da mi bude poslanik? PERA ATA: Jeste, jeste! Pa kad i to prekantam, videete kako e preda mnom ministri u Beogradu pipirevku igrati! I ve sad imam spremljen bolji govor nego to je Ruj Blaz oitao ministrima panskim. UZELA: Joj, joj, ve im se noge tresu! Ta nemojte molim vas! Samo vas sluam ta priate, smene stvari. Kad sam ja pobegla iz oeva kua, i dola u Beograd, i kad se u mene zaljubio naelnikov sin, pa onda i sam naelnik, trebale ste da vidite kakva je uzela dama bila. Ovako su me drali i po gradu nosili! Imala sam na raspoloenje dva fijakera, za pre i posle podne. Ni danas ne znam koji me je vie voleo. I da sam imala dananju pamet, sad bi ivela u Beu; sin se spremao da beimo, ali meni bilo malo on, tela sam i Kapetan Nedeljkovi - jedan ovek ovako velik i lep ko... MIA OFICIR: Kapetan Nedeljkovi, onaj panj, sa ovakim nosom?!

UZELA: To su ga u ratu sabljom udarili. MIA OFICIR: To sam ga ja u kafani pesnicom odalamio! UZELA: Onakog oveka, ti, Mia... Dobro, dobro. A onda je za mene ula naelnikovica i iz Beograda me oterala. Ali sam joj pre odlaska ivot zagorala. Uzela sam fijaker i sve se pored njene kue vozila, i pored naelstva - petnaest puta. Sve njoj u truc, dok je visila na prozoru, jo se ja ovako namestila, zaturila se na stranjem cicu udesno, pa pruila ove moje noge ulevo, pa aljinu zagrnula udesno... pa pred boljim kavanama zastajala i svima pivo naruivala... pa opet u krug, sve dok nije pred kuu stvari iznela, pravei se pred svetom ko da se seli, a meni put da pregradi... I vi mi sad priate, da ste gospoda bila, a nigde vas nisam videla... Kaka je to galama? (S polja se uje neko lupanje i vikanje... Mia je izaao i brzo se vratio...) MIA OFICIR: Nita... Narod se tue. MAKSO: A to? MIA OFICIR: Idi pa ga pitaj... Valjda se na sarani napio, pa neko neto nekom reko... UZELA: Samo da sam koju godinu mlaa... ne bi ja ovde dane gubila... u ova pustinja i mrak. (Iz podruma izlazi Taula, nosei povee bure. Mia Oficir mu u prolazu podmetnu nogu. Sluga izgubi ravnoteu, ispusti bure i pade. Ustaje neartikulisano galamei i maui rukama. Pera ata ga smiruje. Makso udari Miu po obrazu) MAKSO: Nesreo jedna! MIA OFICIR: Kad me slui ko konja, ponaau se ko konj. PERA ATA: Samo polako Taula, dok se ti ofajdi. Priekajte gospodo jo desetak godina, a onda e vam sve po zaslugama sledovati. Bie: ija je more ona lepa mehana po planu? - Gazda Taulina - A ija je ona kua, oni ambari i onaj domazluk i bogatstvo? - GazdaTaulino - bie opet odgovor - A ima li duga Mia Oficir kod njega, i ko kupi imanje onog grenika Pere ate na dobo? - Gazda - Taula! Gazda Taula! (Sluga se opustio, razneio i taman poeo idiotski da se cereka, kad ga Pera ata lupi po glavi) A dotle emo mi tebe da bijemo, jer onda neemo smeti! Pobrzo, to spije, pobrzo! (Taula zgrabi bure i pobee iza anka... Gosti se slatko smeju... U mehanu ude uitelj Sreta, za njim ulete onaj Seljak - vodei sina Gavru) SELJAK: Uo, sam' da vam kaem SRETA: Danas imam silna posla, doi od nedelje u kolu. SELJAK: Bie kasno, uo. Na svadbu vas pozivam! SRETA: er udaje? SELJAK: Ma jok - enim sina... mog Garu! (Seljak potapa nejako dete po leima. Uitelj se ukoi, a ostali ustadoe od stola... Seljak nudi uturicu rakije... Gara hvata uitelja za ruku i kuka) GARA: Uo, ou u kolu. SRETA: Ma koga ti bre eni? Ovog mog uenika?! SELJAK: Dosta se on kolovao, uo. Zna da pie i ita GARA: Ou u kolu. SELJAK: Nemo da ti ja dam kolu preko nosa! SRETA: Stani malo ovee, pa nije on za enidbu, dete je! SELJAK: Ja te pozva, a ti, uo, ako doe - dobro doo! Ajmo! MIA OFICIR: Dr' se Garo! MAKSO: Seljaka posla. Prea mu njiva i goveda, neg da dete izui kole. (Sreta je nekoliko trenutaka etao zamiljen, a onda se ponovo osmehnu i zastade na sred kafane.

Rairio je ruke, koliko su duge reklo bi se da ga zemlja ne dri, od nekog silnog uzbuenja i radosti. Sa nekim udnim zanosom uzviknu) SRETA: No, hvala Bogu, Kad sam jedva jednom i to doekao! Brao, drugi put sam se prvi put rodio! MIA OFICIR: ta bi uo? SRETA: Ooooo, Robespjeru, i ti Marate, i ti Kutone, pa i ti usteru Simone, vae posejano seme nie i sazreva i posle sto godina! (Sreta Seta i sve vie iri ruke. Ljudi ga zbunjeno gledaju) MAKSO: Ja sam mu reko da se ne poliva ladnom vodom. Tako je i pokojni Trivun PERA ATA: Uo, Sta ti se desilo? MIA OFICIR: Ove knjige su mu dole glave. (U mehanu, kroz glavna vrata, ulazi ir ore, nosei omanje bure gasa. Sreta mu odmah prie, epa ga za ramena i poe da ga drmusa) SRETA: Sreno ore, da asti! Ovaj dan se zbiva jednom u sto godina! A ja, jo jutros, kad sam ustao, vidim i oseam da svanu udan dan; sve me neka blaga i prijatna vrtoglavica vatala. A kad sam otvorio novine, umalo nisam pao uz onu kolsku danariku. I ne bi mi bilo ao da sam odma umro. Ne bi, kunem vam se... Da asti, ore, jer je i tebe sunce ogrejalo! (Dok se gazda zbunjeno eka, ostali su ustali i prili uitelju; pokuavaju da ga smire i da ve jednom saznaju o kakvoj se to velikoj srei radi) IR ORE: ta bi, da nee neto dobro za akcis za pie? Ovo dosad pustahilak bee? SRETA: Eee, estoko slavno! Gazda ore pretsednie, Makso radenie, Pero slubenie, Mio vojnie, uzela lepotico - uivajte! Pevajte, igrajte, pite - veselite se! UZELA: Taula, dede, malo ladne vode! MAKSO: Uo, sine, smiri se. PERA ATA: Ode ovek iz ista mira? SRETA: Majko moja, dal sam ovo sanjao... (Sreta sa stola uzima novine, gleda ih i presreno se smeka...) Nije san... (poljubi novine) Brao, sad me dobro sluajte, jer ja ne znam da 1 u preiveti ove vesti. Od kako sam ovo proitao, meni je zeleno zelenije, plavo jo plavlje, a runo i ne vidim. I pevam, bre, ko slavuj, a do danas glasa nisam imao. Konano, konano je krenulo, i to ba u trenutku kad smo i mi spremni za velike korake!... Sluajte: Iz Rio de eneira javljaju da je tamo buknula republikanska! MAKSO: ta to buknu? SRETA: Maksime! ...da je buknula republikanska revolucija! Ministarstvo je otstupilo a na elu privremene vlade stoji maral Fonseka... Agence Havas javlja da su tri ustanika vojnika ubila ministra marine barone Ladaria! (Ljudi ute, zgledaju se i sleu ramenima. ir orde se nasmeja) IR ORE: He, he, he... svaka komendija u svetu. A oni pa to pisuju novine, iskaju leba bez motiku, pa si svata pisuju! SRETA: Sluajte dalje! Iz Londona javlja Corr. Bureau: Ministar marine u Rio de eneiru nije ubijen nego je teko ranjen. IR ORE: E, to si zborim ja? Nee svet da radi, iska leba bez motiku, pa lee. E ubie go, a ne go ubie! SRETA: Pa de ti sad! Ministri su svi internirani! uje se da je u Braziliji proklamovana republika pod predsednitvom marala Todora Fonseke. Nova privremena vlada garantovala je bezbednost carskoj porodici... Eh, slabotinje jedne! Ne bio ja tamo, dao bi ja njih onom Simonu usteru, iz revolucije, to je uvao dofena... Dalje pie: Car se

nalazi u Petropolisu. Javna bezbednost nije ugroena, ali su duani i magaze ipak zato svi zatvoreni. MIA OFICIR: Aha, boji se ifta! IR ORE: A to, to pa ti misli? Zar mangupi da pazare po duan bez pare?! SRETA: Na dananji dan bez svae, brao! A vidite sad ovo: Iz Rio de eneira javlja Agence Havas: privremeno ministarstvo ovako je sastavljeno: Todor Fonseka pretsednik bez portfelja; Aristid Lobo ministra unutranjih poslova; K. Bokajara, novinar, ministar spoljnih poslova; Dr Barbozam deputirac, ministar finansija; K. Sales ministar prade; Venijamin Konstantin ministar vojni, i Karlo Pares ministar unutranjih poslova! Dakle, dva ministra unutranjih poslova! Vidite kad zemlja ima ljude. Komora je rasputena, a dravni savet ukinut. Javno miljenje naklonjeno je novoj vladi. Na sve strane vlada mir... E, ovo je stvarno slavno! Pa ima jo: Car se jutros krenuo za Jevropu - MAKSO: Evo njega kod nas. SRETA: Bankedanas nisu vrile svoje plaanje. Trgovake kue, i privatne, dre se u rezervi. Svi su poslovi stali. Divota! estoko! Bravo Brazilijanci! iveli! (Sreta se prodera tako glasno, da i ostali prihvatie. I gazda, kad ga uitelj prodrma, otalja radost) IR ORE: Na ivot i na zdravlje! Zito! Zito! SRETA: Tako brao, tako valja! Tako! IR ORDE: E, pa sad, gospodin uitelj, e da pitujem za neto, ama ljutenje nema! E, zato sag napraviste ovaj kalabalak? to se napravi to u svet? SRETA: To ti je, kad me niste dobro sluali. Sad u da proitam jo jednom MAKSO: Nemoj, vako te molim! Ubi me sastav nove privremene vlade. Ne bih je vala popamtio IR ORDE: Ama, zna ja se malko zamaja pa i ne u ubavo sve to mu pisuje u novine. SRETA: Brao, pa Brazilija postade republika! Republika, bolan brate! Republika, ja kako! IR ORE: Republika? Eh, ispolaj na i za toj kad se svrilo. Mnogo lepo. SRETA: I sad u Americi nema vie nijedne monarhije ni za lek! Jel jasno vama ta se to sve zbiva u svetu? (U mehanu ue blatnjavi Narod, i odmah se prihvati anka) SRETA: Nek narod, Taula, popije neto na moj raun. Danas ja svejastim! ivot sam bre dao za ovo. (Narod uti i gleda u zemlju. Mia Oficir im pretei prie) MIA OFICIR: Je li narode, to se danas pobi onako nezdravo? A? Nije vas davno niko tuko pa se ueleli batina? I gledam vas, udarate se onim motikama kao da ste tui... (Jedan krivonogi iz Naroda, apatom pita neto Miu... koji se onda obrati uitelju) Uo, pita te irin otac, oe l danas biti kole, il' da dete tera goveda na ispau? SRETA: Danas imam prea posla, nek tera. (Narod, kao jedan, ispi pie i izae... U meuvremenu, uzela je muu dala spisak Purka Pandura... ir ore je potrao za Narodom i sa vrata im doviknuo) IR ORE: Za sve ove sa spisak, sa sarana Milisava nema ni gas, ni so, ni rakija vie! Pa si pamet u glavu, kad si druite sa njim! (Sreta je zaseo sa ostalim drutvom. Gazda ode za svojim poslom) MAKSO: Pa kako mu se sve to duzdisalo, uo, to tamo u Braziliji? SRETA: Paaa, eto ta je bilo: Don Pedro morao je da abdicira; zbaen je, sirgunisan je. Dali mu put iz Brazilije, sikterisali ga! MIA OFICIR: Aja! Moro ena kisela, ja ta e! (Sreta se uozbilji i tiho upita prisutne)

SRETA: Ima li neko meu nama da nije na?... Nema?... Dakle, ovako: ovaj veliki dogaaj se mora obeleiti. Ti dogaaji tamo imaju golem znaaj za sve nas. Izanala Evropa ne sme vie mirovati i vekove i svoje najbolje ljude gubiti... Mio, ti e koliko danas, o svemu ovome to si uo, narod po kuama i poljima izvestiti. Makso, ti e kolu za jednu sveanost pripremiti; sazvau sve uitelje iz okolnih sela, da zajedniki istaknemo ovaj dan. Ti Pero, i vi uzela, biete sa mnom, dok jednu depeu, estitku, napiem. Moramo se pre svih, javiti tim divnim i hrabrim ljudima, i poeleti im jo mnogo uspeha u borbi za oveanska prava. Jer, znajte, i najmanja, i najdalja pobeda, krnji tron svetskih vlastodraca. A njim se ve dobro ljulja sad ih samo treba zajedniki gurnuti... Taula, dede, donesi mi pero, artije - (Pera ata iz dubokih depova izvadi ceo pribor za pisanje) SRETA: Mio, oe li jo jednom, da ti sve ispriam, kako je to tamo i zato je to tamo bilo? MIA OFICIR: Uo, ja sam vojski dro predavanja po vas dan; o disciplini, hrabrosti, neprijatelju SRETA: Ajde onda. MIA OFICIR: Samo da ponesem ovo, da imam sa ega govoriti, jer ako si na niem poloaju od onih kojima govori, dabe su ti sve rei. Narod mora da te gleda vako, s ti nji vako. Makso, ajde sa mnom. MAKSO: to u ti ja. MIA OFICIR: Ajde, kad ti velim, treba mi. SRETA: Idi Makso. (Mia Oficir je uzeo povee bure, zabacio ga na lea, i izaao iz mehane; Makso bezvoljno pokupi svoje stvari, pa i sam icle... Sreta e zamislio nad papirom...) Uvek mi je bila najtea, prva reenica... jer kako se ljudima obrati, tako te kasnije i razumeju... II (Mia Oficir stoji na buretu i ve uveliko dri govor Narodu. Meu Narodom su Birov i Makso... Dok pria, Mia se mnogo slui rukama, ne bi H to slikovitije doarao ta velika zbivanja u dalekoj zemlji) MIA OFICIR:... I onda je Don Pedro moro da digne ruke od orava posla! (Makso, iz Naroda, uzviknu neto dugako i sasvim nerazgovetno, da bi tek na kraju reenice bio malo jasan) MAKSO: Asa basa masa dasa... dole Don Pedro! NAROD: Dole!!! BIROV: Mio, sree ti, jesi li ga poznavo? MIA OFICIR: Za Pedra me pitate? Ama, je l ja? Znam ga ka ravu paru; ka tebe, Krsmane, to znam, znam eto i njega tako isto. BIROV: Pa dela, slave ti, priaj kako je to bilo? MIA OFICIR: More... to vam je bio jedan inaet, jedan zulumar, da ga pod ovom kapom nebeskom nije bilo grega, ba ka ono, ako znate, onaj na rudniki bik voden to je, kau, bio pred Karaorevu krajinu. E, ista vorma! NAROD (otuno): Ih!!! BIROV: I dobro ga, vala, trpio svet?

MIA OFICIR: E, pa zlo se trpi dokle moe. Svet veli: ne daj Boe gore!... I pile je u ljuski, more, propitalo od zuluma i tirijanstva njegova. Izao bee tamo svima na perin! ta da vam velim, osilio se bezakonik, grdan majci, pa nee da zna ni za Boga ni za ljude! MAKSO: Asa basa masa... dole Don Pedro! NAROD: Dole!!! MIA OFICIR: A ljudi, ka ljudi, trpeli dok se moglo, to njegovo tirijanstvo; sve ka vele: ne daj Boe gore, a ono sve gore i gore, pa i njima jedanput dozlogrdilo, dogorelo do nokata, pa vele: jedanput se ivi, jedanput se mre, pa skoie na nj! (Mia tu pokaza taj skok sa bureta... a onda se dostojanstveno vrati na govorniko mesto) MIA OFICIR: Tako to bi. NAROD: Aferim!!! MIA OFICIR: Ama, ima Boga ta ja govorim uvek. Ja kako! I tako oni skoie na nj! Te oe biti, te nee biti; te ovamo, te onamo; te povuci, te potegni... Te se on malo njima izmigolji, pa ovako, uvati beati put Ivkove vodenice - a narod za njim. I bei, sotona, samo plete nogama, i sve oko uka i ikara... pa se, onda, negde uuri, izduva, nakupi snage, pa opet uz brdo... A narod ve, bogami, na izmaku snage; onda se neko seti, pa ree: neka pola naroda juri ga, a neka se druga polovina odmara, pa emo, veli, na smenu ga uhvatitiMAKSO: Asa lasa raka vaka... iveo narod!!! NAROD: Hvala!!! MIA OFICIR: Jurili su ga tako do podne, a onda, on se doepa obale, i tu, mal falilo da im utekne, jer on zna da pliva a narod ne zna. To mu je bila vako taktika, da narod ne ui plivati... I taman se, bezakonik, spremo da skoi u vodu, i da narodu mane rukom - ta bi na primer narod onda radio - uo bi na obali i vato se za kosu i i lupo se u prsa i gao ga busama - kad, tu se me narodom nae jedan Brazilijanski podnarednik, jedna momina i ljudima, pa se baci za njim u vodu i iznese ga ka kue. A on se sve otima, baca, ali, onaj podnarednik ga stego... E, onda ga odnee u mehanu, pa mu dadoe kalem i artiju, a podnarednik isuka tesak vi njegove glave, pa mu dido veli: Ajde, veli, dragoviu moj, isprui se ti tu. Jal pii tu odma: da nee da si vie Don Pedro car, jal e ti sad glava sa ramena. Nema meda, dete! Nego dela ti nama malecno, onako, malo, zna, ljudi smo, moe da se zaboravi, nego, napismeno ti!... Gleda Pedro, ena kisela, gleda onaj tesak, vi glave, pa ga ufati zort. Stade plakati, pa samo toliko umede da kae: Aman, da ste mi veli, braa ka od majke, hou sve da uradim kako vi begeniete, veli, i nareujete, samo mi ostavite ovu univormu i mundir... Voleo je univormu vie od svega. Ostavite mi samo to, i ja idem odma natrag u Jevropu, odakle mi moji stari i dooe. Idem, veli, vamiliji mojoj - imo je jo neke strueve po Jevropi, koje je bio zaboravio ka car NAROD: Pih!!! MIA OFICIR: Nije ih poznavo, nije im se javljo, i nije im ni pare slao, nije teo za nji da uje; a ako bi mu ko i doo, on bi ga lepo u aps meto da ga ne sramoti - takav je to ovek bio! (Narod je ovo saznanje najvie pogodilo... Mia ih smiruje...) MIA OFICIR: Samo me pustite, veli, a vama eto moja vlas i moje gospodstvo i moj mal, pa se naredite bez advokata kako najbolje znate. I oni vlas uzee sebi, a mal mu podelie meu sirotinjom. NAROD: Ja kako!!! MIA OFICIR: I potpisa sve to tako!

BIROV: Ba potpisa? MIA OFICIR: ta bi ena, ja kako! Potpisao je u prisustvu uitelja, popa i ate brazilijanskog, pa uvati put i tue onako grdan u Jevropu; a oni onda tam postae za inat njemu - republika! Eto, po to sam kupio, po to vam i prodajem. BIROV: E, jesu bili ide! MIA OFICIR: Nema razgovora da su oni bili ide, nego, treba i mi sad da se pokaemo! MAKSO i BIROV: Da se pokaemo! MIA OFICIR: Da proemo kroz selo i da u jednom koraku, i sa jednom pesmom, pozdravimo nau brau i nae istomiljenike po ljudskim tenjama! Da malo vojniki prodrmamo ovu izanalu Jevropu! Da se vidi, da smo ivi i jaki! (Mia Oficir sve vie poprima osobine biveg podnarednika: govori otro, pritee kaji, koraa ukoeno... Narod posluno stoji i svtstava se u kolonu po dvojica) MIA OFICIR: Ako vaa deca u koli silne deklamacije mogu uiti, moete i vi jednu u pamet turiti! Sluajte: Nad Brazilijom sad je Nebo vedro Stradao je diktator Don Pedro! Ajmo sad da uvebamo korake uz ovu deklamaciju: leva! leva! leva!... (Narod, Makso i Birov, mlate levom nogom o zemlju. Mia eta i udara Birova po stomaku...) MIA OFICIR: Leva! - uvuci stomak!... A sad vi drite korak dok ja budem govorio: Nad BraziPjom sad je- leva! leva! - Nebo vedro - leva! leva! - Stradao je diktator - leva! leva! - Don Pedro! - leva... Idemo do vodenice i nazad! Leva, leva, leva... (Mia odvede uzmarirani Narod) III (U mehani je na okupu celo drutvo. Sreta stoji i pogledom trai apsolutnu tiinu) SRETA: Evo, brao, ja bolje nisam umeo, a vi prosudite da li je ovakva estitka dobra: Slava borcima za slobodu i prava oveanska! Iako smo telom daleko, duhom smo tu meu vama, kao iskreni sauesnici vae radosti i vaeg veselja i narodnjega slavlja. Samo slono, slono, brao i jednomiljenici i naelni prijatelji nai! Istrajte na tom putu! Sloboda je udna biljka! Ona se ne nudi, ne namee se nikom. Nije samoniklica; ona se krvlju zaleva, krvlju tiranskom, ali i svetom krvlju plemenitih boraca narodnih, i teko podie. Ona se ne poklanja, nego se sokom ivaca i krvlju srca otkupljuje i otplauje. Ne bojte se! Ne malakite duhom! Niste usamljeni! Uz vas je sve to je napredno i slobodoumno! Smelim pripada svet - veli istorija. Niste sami! Seajte se vazda da imate brae svoje i s ove strane okeana. Slava, slava borcima za narodna prava i progres oveanstva!.... Dignimo kape u vis, brao, i kliknimo: Slava borcima za narodna prava! PRISUTNI: Slava!!! (uzela je ustala; u rukama dri malu mandolinu) UZELA: Ja bih sad morala poi da sa narodom uim onu deklamaciju, da se peva. IR ORE: Kaku deklamaciju, uzela? SRETA: Samo ti idi. Za ovu stvar se svi mi moramo zaloiti... (uzela ode) Makso, koliko si prikupio potpisa po selu? MAKSO: Vako... potpisa ig se, bogami, sve to je pismeno.

SRETA: Daj, to emo priloiti uz estitku... A sad, da se jo samo dogovorimo, kako emo platiti put ove estitke, do nae hrabre brae... A? (Nastade tajac i sleganje ramenima...) IR ORE: Ne bi nita moglo na priliku onako za dabe, na primer kao od vlasti to su depee dabe? PERA ATA: Jok, ovo se ne moe da proknjii pod depee. Mora da se plati, ili posle u aps da idemo. SRETA: Pa onda, platie kako i prilii - predsednik ore. IR ORE: Ja? MIA OFICIR: Kako bi bilo, kmete, da ti da onako, povie, a mi da pripomognemo. PERA ATA: Ovako, jedna re staje IR ORE: Imam si posla. (On brebolje ustade) SRETA: Pretsednie IR ORE: Ma imam si posla! (I ore nestade kroz vrata iza anka) SRETA: Pero, poto mu je jedna re? PERA ATA: Ne pitaj! est i po dinara. (Svi se ukoie i svi u jedan glas upitae: Koliko?) SRETA: Ma nije valjda? PERA ATA: Evo ti, ovo je potanska knjiga tarifa... doneo sam je iz optinske sudnice... Ova bi nas estitka izala nekako oko trista ezdeset dinara. MAKSO: Pa, uo, skrati to malo. Mnogo je! SRETA: ta da skratim - sve je vano... (On uze pero, pregleda estitku i po neto precrtava...) SRETA: Dobro... ova imena seljaka nisu ba najpotrebnija... ali, kako da skratim ovo... Dobro, nekako moe to o njihovom znaaju - to oni i sami znaju... ali ovo... (on brzo neto precrtava i neto dopisuje) Tako... i ovo moe napolje... ali ovo ne... Sluajte sad: Rio de eneiro-Brazilija. Sakupljeni ovde na dve hiljade nepominih i svesnih dua, sreza Kaerskog, okruga Rudnikog, kliemo hrabrim borcima za narodna prava: Slava vam, hiljadili se takvi koji primerom prednjae ostalom svetu! Dore, Sreta, Pero, Makso, Mio, uzela, Taula, ostali. PERA ATA: Ded, da sad izraunam... (Za ank se vrati gazda ore. Ispod oka gleda dumanine svoje.) SRETA: Manje vala nije moglo nikako. Ostalo je ono najsutastvenije... PERA ATA: etrdset i jedna re... puta tarifa... izae... Dvesta ezdeset i est dinara i pedeset para. (ir ore jauknu, uhvati se za glavu, ispusti tacnu i istra kroz pomona vrata... Ljudi opet ute i etaju...) MAKSO: Vi kanda oete, da nam se i ovaj kmet u reci udavi... Mnogo je, uo. SRETA: Skratio sam, bre, najlepe i najznaajnije reenke, sasekao sam ceo tabak na tri reda MIA OFICIR: ta e ti ovo: Sakupljeni ovde na dve hiljade nepominih i svesnih dua, sreza Kaerskog Ne znaju oni, bre, de je Jevropa, a kamo li Kaerski srez! Briga njih. SRETA: Da me sad ubijete, ja ne mogu vie ovo skraivati. Pa, dobro, oni su tamo Don Pedra oborili, sa carevinom se obraunali, svetskoj tiraniji udarac zadali, i vi biste sad da im tektako estitamo, ko da su neku babu udali! Priberite se malo, svatite znaaj njihov! Nemojte da nas ovaj dopis pred celim svetom sramoti, kad ga strane agencije obajve!

PERA ATA: Jedan, dva, tri, etiri, pet, est, sedam - sedam imena si potpisao, a svako ime est i po dinara. Taula ceo ne vredi dva dinara... MAKSO: Da imam sad tri dinara, dje bi mi kraj bio?! SRETA: Teko meni s vama! MIA OFICIR: Ja ti velim, ovo obavezno brii: sreza Kaerskog, okruga Rudnikog. SRETA: Pa da misle, da im je estitka iz Beograda sitgla, mada mi ovo ni jedan list ne bi smeo tampati! Upamet se malo! ir ore misli samo na svoj dep, a i vi ste kanda isti! MIA OFICIR: to je mnogo - mnogo je! SRETA: Pa i nije za takvu stvar! Vama je sve mnogo! Gledajte istoriju kroz bednu tarifu! (Sreta se razljuti) Gazda! Gazda! (ore se vrati za ank. Sreta mu prui estitku) Kad si se ponudio i pristao da bude stari svat, a ti drei kesu!... Proitaj, pa onda reci... Jedna re samo est i po dinara. IR ORE: Iha! Da je nito za dinar, dinar i pol, pa ovek za jedan kef i toj da uini! SRETA: Obeao si. IR ORE (povika): Obeao sum, ama nesum znao kolko kotuje! Nesum znao, pa sum i obeao! SRETA: Ama, nije mnogo! Ja sam kartiro tolike lepe i slobodoumne misli. A da mi je ostala prva i prava stilizacija, koju sam kod kue smislio, platio bi: tri hiljade sto trideset i devet dinara! Ja sam te tedio, i jo uvek ti je mnogo - mada si sad u aru! IR ORE: Kakav ar, kakav ar? Davno nema ar ni od pametnu stvar! MAKSO: Pa ti si bar bogat, po prilici. IR ORE: to bogat, kako bogat? Ja sam valjde naao upovi sa dukati i taliri od Marije Terezije, eli sum neki liferant, ali sum neki kaznaej, pa da imam tolike pare! (Gazda se zacrveneo od urlanja i udaranja akom po anku... Sreta ga pusti da se malo smiri) SRETA: Eto... daj ti dvesta a ostalo emo iz kancelarijskih trokova dokusuriti. Ti samo dvesta. IR ORE: S pare ala nema! Dvesta dinara! Malko pare! to je to za ir ora kua orava posla! SRETA: Poslednji put te pitam, hoe li dati dvesta dinara? IR ORDE: U beli svet tam kre si vrat od ugursuzluk, pa sag, koj e da plaa taj kalabalak - gazda ore da go plaa! Ja sum KapetanMiin ortak, pa imam pare za oteestvo! Dvadest para pazar, hiljada groa teta! Brazilija!? orava gu strana! SRETA: Dobro, sto pedeset ti. IR ORE: More, ostav me uitelju! MAKSO: Dobro, ljudi, zar to stvarno ne mere onako nekako dabe? PERA ATA: Ne! Sve mora da se plati: i kralju na roendan, i na Cveti, i novim ministrima - uvek se plaa. Nego, uo, ja lino mislim, da bi to moglo nekako sa jo manje rei. Ti si bar uvek bio snalaljiv ovek. SRETA: Joj, s kim sam se ja... Daj da vidim... IR ORE: est i pol dinara jedna re? Bre, bre! More, grka Vivlija, tolko debela knjiga, pa gu kupim za tri eli etiri dinara! Em cela jarea koa u korice; koa od jare devet i pol groa ja gu kupujem! A jedna srpski re tolko li zar se plaa? Ej, bukova glavo!... More ne plaa Jorgai za Braziliju ni jedno dulusus da go poalje, ej glavo, pamet si beri... (I dok Sreta ponovo pokuava da dotera. estitku, gazda posluje oko anka i uzbueno pria)

IR ORE: Mi, uitelju, da si gledamo nau poslu, a onizi tam to su, nek si glede svoju poslu! Toj ti je, ete, sav moj pozdrav i estitanje od men! Da ga napie: toj vi se pozdravio pretsednik ore. Tolko! SRETA: Evo, sad je IR ORE: A od pare da mi ne zbori, gospodindaskalo, i, zato sam ovek krvnik! MIA OFICIR: De, uo, da sad ujemo. IR DORE: Velim - sum uven krvnik! Od suliotsko sorta sum; tatko mi klefta bee, kao onaj pas mustai golemi iz narodnu pesmu, onaj Marko Carevi. Krvnik sum, pa e svata bidne! SRETA: Smiri se malo, ovee, evo, vidi ta je ostalo: Rio de eneiro - Brazilija. estitamo! Predsednik ore i ostali! (Dok ostali odobravaju, gazda vrti glavom i nee vie da razgovara; posluje oko bureta, nagete i flaa) IR DORE:... Da si gledamo nau poslu... Vivlija, tolko debela knjiga, pa gu kupujem za tri eli etiri... (Sreta nemono,. rezignirano, sede za sto... Ostali pokuavaju da ga nekako odobrovolje. Pored mehane prolazi Narod i dalje marirajui. Mia zadovoljno klima glavom) MIA OFICIR: Gaze ko jedan! SRETA: Narode!... (Sreta je otrao do vrata) Doite na as! (Narod trupkajui ue u mehanu) Stanite malo!... Vi brao radenici znate kakva se velika promena desila u Braziliji? NAROD: Ja!!! SRETA: Vi znate da je taj dogaaj vaan za ceo svet, za sve napredne i progresivne ljude! NAROD: Ja!!! SRETA: Pa zar je onda mnogo, da se za takvu jednu stvar, poalje estitka, koja staje samo pedeset i osam dinara? NAROD: A??? SRETA: Pedeset i osam dinara?! NAROD: Mnogo!!! (I Narod trupkajui napusti mehanu... Uitelj se nemono opusti i svali na stolicu. Ostali pokuavaju da ga nekako odobrovolje...) MAKSO: Pa da batalimo, uo, kad je tako skupo. PERA ATA: Mi smo teli, ali MIA OFICIR: Ja bi je peke odneo, da je to negde po prilici blie. Vako MAKSO: Je l' bi mogli tu Braziliju da obiljeimo dabe. PERA ATA: Pa da nam se selo ne zove vie ko' dosad Prudelj nego Braziljevo. SRETA: Ama brao radenici! Ja mislim da smo mi ovde sauesnici u srei i slavlju njihovom! PRISUTNI: Jesmo! SRETA: I da se divimo progresu njihovom! PRISUTNI: Divimo se! SRETA: I da moramo, ako nita vie, ono bar jednu veliku limunaciju odrati! Jer to je dug svih nas, koji smo i sami ponikli iz slobode! Na srez mora prednjaiti ispred ostalih! PRISUTNI: Mora. PERA ATA: Kako to misli, uo? (Spolja se uje uvebavanje uzelina nerazgovetna i kretava pesma) SRETA: Veselje! S pesmom, i igrankom! Sluaj me gazda ore.

IR ORE: Sag sum i gazda?! Od tebe sefte u da sum gazda! SRETA: Sluaj me: ima da napravimo dumbus i da se estoko proveselimo za taj ef! IR ORE: Ako go ne jadi peeno, e go jadi kuano! De, de, molim? SRETA: Ti ima prazne buradi od gasa i zeitina, i od katrana, znam da i to sve sad ne treba. (Gazda ga gleda kao neko privienje) IR ORE: Kako, danum, da mi ne treba?! to ne treba, kako ne treba, zato ne treba?! SRETA: Pa, srece ti, ta ti trebaju? IR ORE: Ono od zeitin to su, prodajem gi. to moe kupus da se iseli u nji pa da bidne edna lepa i fina stvar - iseli kupus! SRETA: iseli kupus? Pa zar je sad, pretsednie ore, vaniji iseli kupus od ovih svetskih zbivanja. MIA OFICIR (za sebe): O jebem ti iseli kupus. SRETA: Uzeemo te buradi, osvetliemo selo, proveseliemo se uz svirce pred tvojom mehanom, igraemo do zore, narod e da pije i jede - ti e da zaradi, a ja u sutra onu prvu verziju estitke da poaljem svim uiteljima - da se nekako bar pred oima sveta izvadimo i ko sauesnici pokaemo. IR ORE: A el moe da mi se plate buriki? SRETA: Moe, od kancelariski trokovi. PERA ATA: Paaaa... tolko moe. CIRORE: Ama, straf me, da nee da moe? SRETA: Moe, kad ti kaem! Mora da moe! IR DORE: Vrlo lepo, izvolite buriki. SRETA: Stanite! Ovaj dan se mora za sva pokoljenja obeleiti, da potomstvo vidi, koji su to pregaoci i borci bili za narodna prava. Pero, dede, da nas naslika, ko to si mi ono Pelagia i saborce njegove u koli na duvaru namalao... Stante ovako... ovde... Tako... (Pera ata je uzeo pero i tabak hartije... Za presudni istorijski crte su spremni: Sreta, ir ore, Makso, Mia Oficir) SRETA: Ostavi jedno mesto i za sebe, Pero... Tako, izmeu nas dvojice.. Evo, odma emo nainiti prazninu, pa ti sebe ucrtaj kad imadne vremena. PERA ATA: Molim vas, bez pomeranja. IV (Nad selom se spustila letnja no... Pranjavim putem ide Birov, lupa u argije i pijano uzvikuje) BIROV: Narode! Rajo! Za malo e biti voena limunacija pred Mehanom bez svedoka!. A to ti je, narode, kao da ree: osvetljenje i uivancija! Zapalie se i burad stara, i meine, i katranice - bie veselje i igranje - a Cigani dabe! Nek doe koji god moe, i nek ponese kart katranice drvene! Bie mesa ka drva i vina ka vode... (Pred mehanom se upeli prvo bure i osvetli veselu uzelu, koja je ve poreala Narod za pesmu. Ona im dade intonaciju na mandolini, a onda zajedno sa njima zapeva) Nebo vedro Stradao je diktator Don Pedro

Oj Don Pedro Kukala ti mati I tebi su Odbrojani sati Oj Don Pedro Kukao ti aa Zlo i pokor Na nos ti se vraa Nema vie Diktature tvoje Narod uze Zemlju sad pod svoje. (Drugo bure se upali i obasja sve do sada viene ljude; razlegoe se povici i snano pljeskanje... Sreta samo eta me narodom, blaeno se smei i ponavlja) SRETA: Ne, ovo od Kosova nije bilo... MAKSO: Sad bi Simeon Bogoprimac reko: Njinje otpuajei raba tvojega, vladiko, jegda videste oi moje spasenije moje! (Tree bure osvetli stolove prepune mesa, vina i rakija... Odjeknu nmzika Cigana... Taula slui, ir ore nadgleda, a Mia Oficir u polumraku, kraj jednog drveta, neto zasmejava i neto zadirkuje uzelu... Narod eta sa velikim komadima leba i mesa... Sreta rairi ruke i povika) SRETA: Mio! Gukni more jednu onako nau! MIA OFICIR: Crna zemlja, Nebo plavo; Brazilijanci zadobili Pravo! Jata! Sssss (Sreta snano zagrli Miu) SRETA: Od danas smo pobratimi! MIA OFICIR: Od danas pa - doveka! IR ORE: I s men! I s men! MIA OFICIR: Aj i s teb! I s teb! (Cigani sviraju tu i deru se: Moe - ne moe! a onda zasvirae brzo, suludo) Pobratime ore, molim ti se, da obrnem s domaicom jednu onako vapsku - mitmonaasmona! IR ORE: Prezentirujem gi prijateljstvu. Ne traim ni paru ar za buriki. Hiljadu godina ne se ivi! SRETA: Ooo, zar sam i ovo doiveo od tebe?! IR ORE: Zar na onaj svet u gi nosim tija buriki?! MIA OFICIR: To je lepo, mnogo lepo, nego, ja te zamoli za igru s uzelom, a nc s buriki. IR ORE: Molim, pobratime, men mi je ba i kef za toj! (Slaga gazda i namah se skupi, prepodobi, naljuti, pa uze okanje i poe da pije... Cigani zasvirae vapsku igru... Mid i uzela igraju da ih je milina gledati... Narod jede i cereka se... Makso, ve pripit, odlazi do sve nervoznijeg i siktavijeg gazde) Ete, ovek sum mlad, pa si imam sproti men

i mlada domaica, uje? MAKSO: Ja! Tako to i prilii! IR ORE: A ete doe si odnekud, pa ga ne zna ni ko je ni to je, pa zbori: Eli moe, gazda ore, da igram sas vau domaicu, da gu malko za kef obrnem po nemacki, em pa da mu ja jote zaljujem i kaem: Oooooo, molim, to mi je men za poes! Posluite se s njuma kako s vau! MAKSO: Taka vremena. IR ORE: Pa se vrti s nju kako pceto kad se vrti poza svoj rep, pa iska da ga ufati... (Besno tresnu okanjetom o plot) Pa zar da mi ufati iz beli svet domaicu, pa da gu u nemecko igranje legne na siske, na siske more, kako na iljetea a gazda Dore da si sedi, uti, i gleda kako magare! Stoj!!! (Cigani stadoe sa svirkorn. Narodu zastade zalogaj u grlu, a Purko Pandur odmah usluno dotra do pretsednika... ore zgrabi uzelu i gurnu je iza stolova, a onda se vritei obrati svima) Toj li je red? Toj li je red? Toj li prilii na asni i pametni ljudi; na ljudi kristijanski i esnafski? Sramota, more, rezilak! Jote tatko mi, dokle ne bee umreja, zborae mi mnogo put, imae ga u tatka jedna re: Jorgai sinkole, ubavako u pamet, zborae tatko mi, da si turi ovaj re - od pokojnoga mi tatka Kirijakisa - Puka simsija i domaica - ne se dava u zajam! uzela! uzela, u kua da se sedi u mutvak! U mutvak je enski kef! UZELA: Nemoj da vie na mene - (Gazda pritra eni i udari je snano perko lica... Razdvaja ih Sreta) IR ORE: - Da sedi u mutvak! Da sedi UZELA: Neu! IR DORE: U nau veru nema tako neto! Faa me treska, kako groznica! U kua! (On zgrabi enu i prosto je unese u kuu; Purko mu pomae da ga u nameri ostali ne spree... Sa praga mehane, gazda pretei galami) Zar zbog ona Brazilija da se legne na siske kako na iljeta, a gazda ore da si sedi kako magare! PERA ATA: Pobogu ovee IR ORE: Buriki i sve od posluenje u kavanu! Taula! Pobrzo! (Narod poe da zvidi i galami) Purko! Narod u pamet, nek si faa put! Purko, bre, esam li ja jedna vlas! (Purko pode prema Narodu... Taula rasprema stolove... Sreta stoji ukoeno, i konano bez i malo snage da se pomeri) SRETA: Makso, dede, donesi mi moje stvari, moj kufer i sve ostalo. Pouri kad ti velim. (Maksa ode, a Sreta polako prie gazdi) Upamtie ti mene i ovaj dan, lopuo jedna! Narod e ti suditi IR ORE: to ree pceto n jedno?! Purko, zar on da oporoava vlast! Purko, vodi ig u apsa! MIA OFICIR: Stander malo! De si ti poo s tom sabljom?! Nemo da ti je ja o glavu razbijem! Upamtie me, pazi ta ti velim, samo dok ti proe kmetstvo! (Narod se ve raziao. Pred mehanom se svaaju: gazda, Sreta, Mia i Purko Pandur. Pera ata stoji sa strane. On se ovom vrstom politike ne bavi...) SRETA: Upamtie me, kunem ti se! Nije ti sad Miloevsko vreme! IR ORE: Knjaz Milo bee ovek! Muko, diplomat, bre! On rece: batina je iz raja oinuta! Purko, goni ove! (Sreta pljunu gazdu, pa se okrete i brzo ode. Za njim se udalji i Mia Oficir... Gazda se brie, ve sasvim miran, i sa praga mehane govori Purku i Peri ati, koji su se ukoili i ne trepu... ) Ako nekoj naredbe i postupke vlasti eli od pojedinih inovnici, Pero, usmeno ili pismeno oporoava, kako uitelj, eli rei ovakve iznosi, da se

kazni po paragraf 359, taka 3. Kazneni zakonik trea ast: O istupanjima, zatvorom, od jedan do triese dana eli bojem, to jes sas batine, do tries udaraca da se kazni! (Pera i Purko klimaju glavom, a onda pozdravie pretsednika i uurbano odoe za krivcima. Gazda ue u mehanu. Odmah se oglasi njegova galama, udaranje i kuknjava uzelina) V (Putem, izvan sela, idu Sreta i Makso. Uitelj je zastao i famulusu pruio ruku. Makso spusti kofer i ukipi se kao steak) SRETA: E, pa, Makso, hvala ti... i to se ono veli: nemoj mi zameriti ako sam neto... Nee da mi prui ruku? Makso? (Starac stoji, gleda u zemlju i samo uzdie) SRETA: Ljuti se neto na mene? MAKSO: Uo... idem i ja s tobom. SRETA: Moj put je, Maksime, neizvestan, dug i prepun stradanja. Ne znam, ni ta mi dan ni ta mi no nosi. MAKSO: Ma, u li ti mene? SRETA: Moda u ve narednog dana osvanuti negde kraj puta, u ovim zabitim i mranim krajevima. Neke udne svetlosti me vode, neki veliki mi znaci govore, da moram istrajati, pobediti prvo sebe, a onda sve druge. MAKSO: Uo, brate... SRETA: Ja znam, moji i narodni dumani nee mirovati ni spokoja mi davati, nee dozvoliti da se razmahnem i ostvarim ono to elim. MAKSO: Uo... SRETA: Ali, ja im isto tako neu dozvoliti da se raduju, da me vide ponienog, nemonog i slabog. iveu ili stradau - ali kao ovek!... A ta bi ti sa mnom? MAKSO: A ta bi sa onima u selu, kad me niko vie oima ne moe videti. SRETA: Ako je potrebno, za obe dve ruke u se u kotac uhvatiti sa najljuim protivnicima. MAKSO: I bre brate, to si ti neki ovek! Pa u li ta ja tebe pitam?! SRETA: A jesi li stvari poneo? MAKSO: Jesam. SRETA: Gde su ti? MAKSO: Tu, u tvom kuferu. SRETA: Ajmo onda! MAKSO: I - to me namui uo! (Sreta prvi poe, a Makso radosno zgrabi kufer i pouri za njim. Uitelj se penje uzanom, vrletnom stazom, koja vodi pravo sa zemlje na nebo... ) Kraj