Lica:

BORKO GRACIN, profesor

MICA, njegova žena

LAZA PAUNOV, zastavnik

KUM SVETA MILOSAVLJEVIĆ, gospodin

KUMIĆ MITA, njegov sin

BOSA KATANIĆ, profesorka

VASA VUČUROVIĆ, kapetan

GOSPAVA, njegova žena

Događa se u istorijskom vagonu III klase.

Prva faza: KOZJA STAZA

Druga faza: BODLJA MRAZA

Treća faza: RUJ OBRAZA

Četvrta faza: KAMENA OAZA

Peta faza: KRISTALNA VAZA

PRVA FAZA: KOZJA STAZA

(Istina ne traži svedoke, ali mi imamo neodoljivu potrebu da joj svedočimo.)

Prilično prostrana trpezarija u stanu Mice i Borka Gracina. Mrak je.Čuje

se radio, ide odjava naučno-popularne emisije za koju je tekst iz oblasti

biologije ,,Mrešćenje šarana" napisao profesor Borko Gracin. Potom kreće

pleh muzika: marševi. Dolazi sa svetlom, prvo tiho, pa sve jače, uz šta se

pojačava i grupni razgovor prisutnih: Borka, Laze, Bose i Svete, do kreščenda.

Uz njih je prisutan i Mita, ali on ne učestvuje u razgovoru. On mirno i

nezainteresovano sedi i bez prekida puši.

LAZA: Sve o svemu, emisija nije nezanimljiva, mada je, možda, malo prekratka i

praznjikava. Više je blagoglagoljiva, nego što je sadržajna. Početak je, recimo,

preterano razvučen i šupalj. Središte, tako reći, ne postoji. Samo statistički

podaci, brojke, i ništa više. Dakle, prilično suvoparno. Mada u tekstu, tu i

tamo, ima poetskih mesta. Ali ima i prilično gnjavaže. Kako ja sudim, petnaest

minuta je previše za takvu temu. Moglo se sve to isto reći sažetije. Pet-šest

minuta je bilo sasvim dovoljno da se sve to isto saopšti na jedan jezgrovit i

efektan način. Ipak, radio nije profesorska katedra. Za radio treba pisati

lako i poletno. To ne znači da ja o emisiji imam krajnje negativno mišljenje.

Naprotiv. Ako ti, šure, nastaviš ovako, onda ima izvesnih znakova da bi u

doglednoj budućnosti bio kadar da nažvrcaš i nešto vrednije zezancije iz te

oblasti. Nisam stručan, ali pretpostavljam da bi o somovima bilo zahvalnije

pisati za radio.

BORKO: Spiker je, zbilja, prebrzo čitao i nakaradno naglašavo potpuno nevažne

pasuse, a ključna mesta je ostavljao po strani. Ali šta tu ja kao autor mogu da

učinim? Ništa. U situaciji je da se drugima da u ruke. Na momente ni sam nisam

bio u stanju da prepoznam svoj rad. Do te mere je sve to tonski zbrljano, da čovek

gubi volju da prati piščev tok misli. Pa ipak, pažljivom i obrazovanom

slušaocu je, ja sam uveren, bilo izuzetno zadovoljstvo da sluša moju tezu o

mrešćenju šarana, od prvog do zadnjeg slovca. Priznaću, ja sam još uvek

primetno uzbuđen, ali na mene je emisija ostavila snažan utisak. Ruku na srce, ja

sam se nadao da ćete vi ovo moje naučno prvenče dočekati s mnogo većim

oduševljenjem. U stvari, bio sam naivan. Smeo sam s uma da svaki čovek pati

pomalo od zavisti. Osim kuma. NJega izdvajam. On se najiskrenije raduje zajedno

sa mnom. Svi ostali tako-tako.

SVETA: Za mene je, moram priznati, sve ovo što sam čuo, pravo otkrovenje. Kume,

ti si mozak. Znao sam ja i ranije da si ti, kume, genije, ali to se sad i u javnosti

potvrdilo. Prava je samo šteta što tako dobra i vredna emisija dolazi u

trenutku kad preko grada lete granate i narod je više orijentisan na neke druge

stvari, nego na nova naučna otkrića. Ali da se ovako nešto pojavilo u neko

srećnije i za nauku pogodnije vreme, to bi bila senzacija ravna Ajnštajnovoj

teoriji relativiteta. Za utehu je da su svi epohalni naučni radovi preživeli

svoje vreme. Kume, ja ti stojim dobar da će ti kad-tad ovo tvoje grandiozno delo

doneti svetsku slavu. I ja se s radošću ponosim što si ti moj kum, uz dopuštenje

da u ovome času budem prorok. Postaćeš nobelovac. I ja ću svima reći: to je moj

kum.

BOSA: Po meni, kraj je muzički mogao da bude mnogo upečatljiviji. Doduše, meni

je sad teško da razlučim koliko je tu grešaka do muzičkog saradnika, a koliko do

tekstopisca, jer emisiju sam čula samo jedan put, ali znam da je slušaocima

zaradio sinonim muzika i da svako ko želi da stvara nešto što će se

prezentirati putem radio-talasa, mora to da ima na umu neprestano. Ovako,

ispada, kolega Gracin, da je vaše ostvarenje ostalo krnje, na žalost. Meni je

krivo što u ovome času, ja, kolega, nisam sposobna da vam dam pravi savet. Možda

još ima vremena da vi s perom u ruci sazrite. No, možda bi bilo uputnije ne

zamlaćivati se u vašim godinama, jer ima teških zabluda koje čoveka odvode i u

ludilo.

(Mica dolazi žurno i na vrhuncu kreščenda sazdanog od pleh-muzike i

grupnog nadvikivanja u govoru gasi radio. Istoga časa nastaje muk. Pauza

obojena šokom i zbunjenošću.)

BORKO: Što nam ugasi radio, Mico?

MICA: Pa da se ne biste nadvikivali s bleh-muzikom.

BORKO: Kao da se ne zna ko u ovoj kući pravi red i raspored.

MICA (pokunjeno se povlači. U odlasku): Nisam imala nameru da te, s

oproštenjem, oserem pred društvom. Oprosti mi.

BORKO (dobaci za njom): Po koji put? (Društvu.) Na žalost, seljančura, ostaje

seljančura. Uzaludan je svaki moj trud.

SVETA: Nemoj ni ti, kume, baš tako nipodaštavajuće spram kumice, reziliš je

pred gostima.

LAZA: Gazi taj preko nas kao da smo krpare.

BORKO: Ako si joj, Lazo, brat — nisi joj drveni advokat. Niko od zatucanih

glupaka ne veruje više u svoju pamet. Do besa me dovodi ta njihova seljačka i

prostačka samosvest. Ja odvrnem radio do kraja, a ona dođe da ga ugasi, bez

pitanja. Kao da ja ne znam šta radim.

BOSA: Ne želite da ma ko od suseda sluša šta se kod vas u društvu ovde

razgovara. Je l' tako, kolega?

BORKO: Pametnim ljudima ne treba svaku stvar objašnjavati. Pogotovu ako se zna

da je danas maksima: dvojica bez duše, jedan bez glave.

(Kum ustaje i polazi iz trpezarije.)

Kuda ćeš ti, kume?

SVETA: Idem u kujnu, da kažem kumici reč-dve utehe, nismo zveri.

BOSA: Vredi vam, kolega, ovaj vaš kum suvog zlata. Da nije njegove pripomoći vi

biste brzo baldisali.

BORKO: Pazimo se opasno. Što god ja započnem, pa može biti posustanem, da ne

bi ostalo napola, on doradi. A od ovoga ovde rođenog šuraka imam samo štete.

LAZA: Prestaće jednoga dana, mnogouvažena gospodo, i ta vaša tortura nad

nedužnim stanovništvom, samo polako. Spustićete vi durbin. Nećete nas zavjek

zvati reponjama i gegulama.

BORKO: Ćuti, iz blata sam vas izvukao.

BOSA: Al' uzbrali ste, kolega, pupoljak.

BORKO: I dan-danji bi pasli travu da mene nije bilo da ih iščupam iz one

njihove bede i sirotinje.

LAZA: Samo neku godinicu pre roka, profesore, jer nama su i partizani 41. u

Koceljevu obećali da ćemo u komunizmu svi u Beogradu živeti.

SVETA (dolazi): Poklonila ti je cvet svoje mladosti.

BORKO: Ko to kaže?

SVETA: Kumica. I to kroz suze. Mnogo si je ucvelio. Ona svaku tvoju reč iskreno
srcu prima.

BOSA: Preterujete, gos'n-Sveto. Službovala sam ja i po selima. U njih je srce

žilavo i oporo, ko opanak, teško ga je raskiseliti.

SVETA: Al' kumica ne fingira jecaje. Nos joj je zapušen, pun suza. Kaže:

„Poklonila sam mu najlepše godine svoje. I telo i dušu."

BORKO: I pride odozgo svog drčnog i lenjog brata, da ga ja na grbači teglim. Sa

sedam zanata su ga najurili, jer mu se ne rmba, više mu se sviđa da po ceo dan na

Tašmajdanu igra krajcarice sa svojim vagabundama.

LAZA: E, pa kad odrtavela čičuskara hoće netaknuto seljačko devojče, onda je red

da se malo i istrsi, da potpomogne mladinu familiju.

BOSA: Stišajte strasti, nije red da pred nas iznosite svoj prljav veš.

BORKO: Al' ako hoćete baš i o toj netaknutosti da vam otvorim srce, izrknuću se.

SVETA: Nemoj, kume, kumim te bogom, otrcavati svoju venčanu ženu pred belim

svetom.

BORKO: Našao sam joj stipsu pod jastukom.

BOSA: Vi već postajete neukusni, kolega. Obuzdajte se.

BORKO (pada u jarost): Šta će joj stipsa pod jastukom prve bračne noći? Pitam ja

vas. Šta će joj stipsa? Odgovorite mi! U Srbiji ženske ne udaraju bricu. I čemu

onda može da joj služi stipsa prve bračne noći? Objasnite mi!

LAZA: Dodajte mi sekiru, iza vrata je. Klepiću ga ušicama posred čelenke zbog

nasrtaja na čast moje sestre.

BOSA: Ovde će doći do krvoprolića, gos'n-Sveto. Pa jeste li vi muško? Sprečite

ih, inače će krv potocima poteći.

SVETA: Okani se ćoravih poslova, Lazo. Nije vredno robijati zarad jednog

junfera.

BORKO: Pustite kuče neka ujede svoga dobročinitelja.

BOSA: Vi ste, kolega Gracin, istini za volju, ispali mufljuz potežući onaj

kalijum aluminijum sulfat. Kao da je to neka novina i retkost u Srbiji. Stipsa i

varzilo, priručna sredstva.

SVETA: Hajde, pružite ruku jedan drugome! Izmirite se!

BORKO: Ma dobro. U redu.

LAZA: Kad ste već toliko navalili, da vam ne kvarim raspoloženje.

(Laza se rukuje i potresno ljubi s Borkom u oba obraza.)

BORKO: Ja sam samo rek'o da danas i zidovi imaju uši, ništa više. Od toga je

sve počelo.

BOSA: Al' nismo mi ovde ništa govorili ni protiv Hitlera, niti protiv oca

Nedića, da bismo morali da strepimo od anonimne denuncijacije.

LAZA: Od dokonosti smo raspredali, šure, o emisiji u kojoj si ti nagvaždao o

mrešćenju šarana.

BORKO: Opet se ti zadevaš.

LAZA: Priprdelo gimnazijskom profesorčiću da se kao kobajagi bavi naukom.

SVETA: Nemojte se iznova kačiti!

BORKO. Otkad su to, šure, pitam se, priučeni klozeri počeli da daju sudove o

naučnim tezama? Dosad je njihovo bilo da šlifuju vašarska ogledalca. Je l'

tako, koleginice Boso?

BOSA: U principu, kolega, ja ne verujem da je svaki profesorčić inteligentniji

od svakog zanatlije.

BORKO: Vi ste zavidljivi, Katanićko, zbog toga mu držite stranu. Al' da vam ne

bih ostao dužan, reći ću vam da sumnjam da će se vaš glas ikada čuti na radiotalasima.

BOSA: I to okupacijskim.

SVETA: Jest, vama je, profesorko patriotizam jača strana, a ne znam čiji je to

suprug glavni računoispitač u Upravi grada.

LAZA: Ako to ne znaš, kume, ti znaš čiji je rođeni brat predsednik okupacijskog

prekog suda.

BORKO: Zbog toga kum i ne govori s njim još od juna 41.

LAZA: Ne znam onda zbog čega se Vanđel Čokalija ovde u avliji pred svima, s

jeseni 43, uoči svoga puta, zaricao da će utepati obojicu braće Milosavljevića,

samo ako ga ikako posluži junačka sreća da se u Beograd vrati na belom konju, ko

pobednik.

BORKO: Bilo kako bilo, al' ja sam sigurniji u sebe nego ikada. Upamtite vi ovaj

današnji datum: 8. oktobar 44! Pazite šta vam kažem! Taj datum će zajedno s

mojim imenom ući u sve enciklopedije.

MICA (usplahireno uleće): Ovamo k nama nadire naoružani bradonja. Ne znam

šta hoće, sklanjajte se, deluje mi izbezumljeno.

(Među prisutnima nastaje panika. Laza se zavlači pod kanabe. Sveta vuče

nezainteresovanog Mitu u šifonjer. Borko se s Micom i Bosom zavlači pod

sto.)

SVETA (proviruje iz šifonjera): Ako stane da vas kolje, vi vičite, ja ću vam

priteći.

LAZA (izviruje ispod kanabea): Zavuci se tamo u šifonjer, kume, i pazi da te taj

tvoj beslovesni mučenik ne oda.

BORKO (izviruje ispod stola): Ako dođe do masakra, nas je više, ljudi, ne bojte

se!

BOSA (proviruje ispod stola): Al' ako uhvati jednog od nas, nemoj da taj posle od

straha oda gde se kriju i ostali.

(Unutra upada bradati i kosati nakinđureni četnik. Ima ručne bombe,

redenike, šmajser, šubaru s kokardom, razne ambleme i ordenje. Kad upadne, on

zastane i pogleda unaokolo, zatim oprezno pođe od vrata do vrata. Svaka

odškrine i kroz jedna prođe.)

SVETA (izviruje iz šifonjera): Gde je? Je l' otišao?

LAZA (izviruje ispod kanabea): Sva je vrata otvarao, kao da nešto proverava.

Možda po nečijoj dostavi mene traži. LJudi, ne dajte me!

BORKO (proviruje ispod astala): Ne cvili, ne traži on nikog. U kupatilu se

zadržao.

BOSA (proviruje ispod astala): E, što naši muškarci imaju lošu naviku, to je

čudo jedno. Uvek im je slađe da puste vodu u lavabo, nego u klozetsku šolju.

SVETA (izviruje iz šifonjera): Da je bila mala nužda u pitanju on bi već

izašao.

(Izlazi iz šifonjera na prstima.)

MICA (izviruje ispod astala): Kuda ćete, kume, ako boga znate, ščepaće te koljač

za gušu.

SVETA (ide ka vratima kroz koja je prošao bradonja): Moram samo načas da

zvirnem kroz ključaonicu, da proverim šta on radi unutra.

(Savija se i viri kroz ključaonicu. Ispod stola izviruju Borko, Mica i Bosa.

Ispod kanabea izviruje Laza. Iz ormana izađe Mita i sedne za sto, pa mirno

zapali cigaretu.)

BORKO: Kume, reci nam. Šta radi?

LAZA: Šta radi? Vidiš li štogod?

BOSA: Ne mučite nas, gos'n-Sveto. Opišite nam prizor.

SVETA (uspravlja se i okreće prema njima): Stoji nasred kupatila go- golcat.

(Krsti se i odlazi u šifonjer, a da svoga Mitu za stolom i ne primeti)

BOSA: A da ja sad banem kod njega golog unutra, možda će se postideti.

LAZA: Al' onda se svucite i vi, profesorko, ako mislite da ga odobrovoljite u

korist svih nas.

MICA: Al' ko nam garantuje da je profesorka njegov tip?

BORKO: Je l' se to ti, ženo, umesto profesorke preporučuješ?

SVETA (izviruje iz šifonjera): A gde je moj Mita, nema ga u šifonjeru.

(Ugleda Mitu gde sedi za stolom i puši.)

Šta ćeš tu, mučeniče? Dolazi odmah s mesta ovamo!

(Istoga časa otvaraju se vrata kupatila i izlazi bradonja bez brade i kose

i bez četničkog odela. Na njemu je Borkovo odelo, koji je prilično manji i tanji

od njega. Sveta se brzo povuče u šifonjer, a bradonja kad ugleda Mitu za

stolom, zbunjeno zastane, ali se odmah ljubazno nasmeši, blago nakloni i

žurno šmugne iz prostorije napolje.)

BORKO (izviruje ispod stola): Izgleda da je otišao i to u mome najnovijem

odelu.

SVETA (iskače iz šifonjera): Mito, sine, jesi li ostao živ?

(Grli Mitu i ljubi.)

Današnji dan ćemo odsada slaviti kao tvoj drugi rođendan u životu.

MICA (izvlači se ispod stola): Izlazite, prošla je opasnost!

(Za njom ispod stola izlaze Bosa i Borko koji odlazi do vrata kupatila.)

BOSA: A gde je Laza? Da nije odveo Lazu?

LAZA (još uvek ispod kanabea): Ovde sam pod divanom.

SVETA: Šta čekaš još, što ne izlaziš?

LAZA (još uvek zavučen ispod kanabea): Čekam da taj krvnik odmakne od naše

kuće, da se slučajno ne predomisli i ne vrati da nas pokolje u znak osvete.

MICA (odlazi, u odlasku): Ja iz kujne vidim kroz prozorče ko ulazi u naše

dvorište, javiću vam opet ako se pojavi kakav jakrep.

BORKO (otvara vrata kupatila, zapanjeno): Pa on nam je za uspomenu i dugo

sećanje ostavio i svoju uniformu i naoružanje.

BOSA: Al' za dlaku smo svi zajedno izbegli sigurnu smrt.

SVETA: Al' zamislite vi da je moj Mita za stolom sedeo, da ga je on video i da mu

ni mater nije opsovao.

BORKO: Ne kaže naš narod badava da pijane i lude bog čuva. I da mi je znati šta

ću sad da radim sa ovim njegovim rkama?

LAZA (izvlači se ispod kanabea): Daj ti to sve meni, šure.

BOSA: Šta će vam to, Lazo? Ne smete ga oblačiti, možda je vašljivo.

LAZA (kupi sve bradonjine stvari iz kupatila i polazi): Skloniću ja to u šupu,

da sačuvamo kao ratni trofej.

SVETA: Ja sam od ove strahote, kume, još naježen, imaš li u kući malo divke, da

se povratimo?

BORKO (priđe kuhinjskim vratima i malo ih odškrine): Hej, ženo!

(Mica dolazi.)

Šta tutoljiš ti tamo u kujni?

MICA: Iskuvavam krpe i stojim na osmatračnici kraj prozora da ošacujem svakog

ko krene ovamo.

BORKO: Stucaj one dve zadnje staklene bombone, pa pristavi lonče za divku, da

se ljudi malo povrate od ovog udarca.

MICA (pođe natrag u kujnu, u odlasku): Al' nemojte mi zameriti ako popričekate

malo duže, jer ovo granje koje ložim, sirovo je, pa samo pišti i purnja.

LAZA (mahnito uleće, čuje se zvuk sirena): LJudi, sirene!

(Svi se preplašeno uzmuvaju.)

BORKO (jurne iz sobe): Dolaze bombarderi!

SVETA (drekne za Borkom): Stani, kume, zar ti ostavi svoga kumića!

BORKO (brzo se vraća): A zar ti nećeš?

SVETA: Hoću, nego mi od straha proradila creva, moram da se olakšam.

BORKO (vuče Mitu): Diži se, kumiću, dolaze saveznici da nas zasipaju tepisima

bombi.

(Odvlači nezainteresovanog Mitu. U odlasku.)

Za njih je gore visoko svaka ovdašnja kuća vojni i strategijski cilj.

(Kum Sveta šmugne u kujnu, Bosa poleti napolje za Borkom i Mitom.)

LAZA: Pričekajte, profesorko!

BOSA (zastane): Ne izlažemo li se opasnosti, Lazo, da ovde nezaštićeni

izginemo?

LAZA (stegne je oko struka): Nećemo mi dugo. Samo da vam kažem da vam drugovi

preko mene poručuju da je do sutra u podne krajnji rok.

BOSA: Ma ne koleba se on zbog usluge, nego strepi za svoju vlastitu kožu. Kaže:

„Ženo, ko mi garantuje da me oni neće iskoristiti da im učinim uslugu, a posle

opet da me prislone uza zid".

LAZA: Ostaće mu glava na ramenima, drugovi garantuju.

BOSA: Al' on pita zašto mu vi ništa napismeno ne date u vezi s tim?

LAZA: On kao viši službenik Uprave grada nije više u situaciji da ucenjuje i

postavlja uslove. Ako ne prihvata našu ponudu, onda neka pakuje svoje stvari i

neka se povlači s Nemcima.

(Laza je pusti i besno pođe napolje.)

BOSA (krikne za njim): Stani. Lazo.

(On zastane, ona iz ugla uzima preteški kufer.)

Spakovao vam je on sve zapisnike, one koje ste tražili.

(Čuju se detonacije eksplozija, Laza grabi od Bose kufer.)

LAZA (bežeći napolje zajedno s Bosom): Brže za mnom, krenulo je!

MICA (dolazi iz kujne zagrljena sa Svetom. On je obasipa poljupcima): Pa zar i

sad, kume, dok padaju bombe?

SVETA: Slatko bi mi bilo, kumice, da poginem na tebi.

MICA: Čekaj, kume, pusti me načas. Oseća se izgoretina. Stavila sam lonac da

prokuvam krpe.

(Sveta se ne obazire, nego je i dalje strasno miluje i ljubi.)

Nemoj, kume, imam na sebe.

SVETA: Meni to ne smeta, kumice. Naprotiv.

(I dalje navaljuje).

MICA: Jaoj, kume, šta ti to od mene radiš? Nemoj opet neke prevezije!

SVETA (i dalje navaljuje): Samo one, kumice, što ti je slatko.

MICA: Jao, jao, kume, izgoreće mi sve krpe, neću posle imati šta da metnem, a od

mene samo curka! Kume!

SVETA: Kumo!

MICA: Kume!

SVETA: Kumo!

MICA: Kume! Kume! Kume! Kume! Kume! Kume!

SVETA: Kumo! Kumo! Kumo! Kumo! Kumo! Kumo!

MICA: Joj!

SVETA: Ajoj!

MICA: Uh! Pusti me sad!

(Kum je pusti i pođe ka jednim vratima.)

Jesi li se, kume, mnogo ofarbao? Da ne primete?

SVETA (otvara vrata klozeta. Vidi se šolja, ali iznad šolje na osamdeset

sentimetara razdaljine napravljena je drvena pregrada): Šta je ovo?

MICA: Način na koji me Borko odvikava od gadne navike što ne sedim, nego se

penjem da čučim na engleskoj šolji.

SVETA: I kako ja sad ovde da se pomokrim, da nišanim s razdaljine?

MICA (ona ga namešta): Okreni se ovako natraške naspram klozeta, pa se povij.

Još! Još! I sad se zavuci unazad!

(Sveta se zavlači i povijen seda na šolju, jer se od daske iznad glabe ne

može usprabiti.)

SVETA: Odličan je ovaj kumov izum, naročito za one koji žele da dobiju grbu.

(Strahovita eksplozija, rušenje, mrak.)

Izgibosmo! Kumice! Kumice! Čuješ li me?

MICA (malo se razdanjuje): Ne boj se, kume, živi smo!

SVETA: Al' ja sam se zaglavio u šolji, kumice, pomagaj!

MICA (pruža kumu ruke i pokušava da ga izvuče, ali ne ide): Stisni, kume, dupe i

odupri se kolenima!

(Ona ga vuče, ali bez rezultata).

SVETA: Vuci! Kumice, cimaj! Ne ostavljaj me ovako zaglavljenog!

MICA: Čekaj da predahnem, kume, lipsala sam.

SVETA: Reci mi, jesmo li zatrpani?

MICA: Nismo, samo su ragastovi s vratima i prozorima poiskakali iz zidova od

detonacije.

BORKO (usplahireno doleće): Kume! Mico! Jeste li živi?

SVETA: Jesmo, kume. Kosa mi je puna srče i dupe mi se zaglavilo u šolji, pa ni

makac.

MICA: Ja sam vukla kuma, ali ne ide, pa ne ide.

BORKO: Daj, Mico, da ti i ja potegnemo složno.

(Oboje hvataju kuma za ruke i vuku.)

Oooooooooooooo--ruk! Oooooooooooo-ruk!

SVETA: Ide, ide. Pomera se, osećam. Zapnite još malo.

BORKO i MICA (vuku): Ooooooooooooo-ruk! Oooo-oooooooooo-ruk!

(Iščupaju kuma, ali zajedno sa šoljom na dupetu.)

BORKO: Auh, kume, bog te molovao, pođe za tobom i cela šolja iz fundamenta.

SVETA (s šoljom na dupetu štepuje ka vratima): Ćuti, kume, bolje živ s

šoljom na guzici, nego mrtav s rascopanom tintarom.

BORKO (zajedno s Micom polazi za Svetom): Al' pazi, kume. Ne mešaj toliko, ako

lupiš o ragastov, ode šolja u param-parčad, to je keramika, nije tuč.

(Detonacije, mrak.)
DRUGA FAZA: BODLJA MRAZA

(Razlozi nikad ne moraju biti snažni. Dovoljno je ako su posebni.)

Revolucionarne pesme gruvaju. Mica sređuje svoj demolirani stan. Na

vratima se pojavljuje Bosa, Mica gasi radio.

BOSA: Zdravo, drugarice Mico.

MICA: Ja se baš pitam, profesorko, što vas od oslobođenja nema kod nas, jer

ranije ste ovde bili i živi i pečeni.

BOSA: Imala sam prečih zaduženja od opšteg značaja.

MICA: Sećate li se, Boso, kako sam vam divku zaslađivala staklenim

bombonama?

BOSA: Najuputnije je da sve te patnje i stradanja što pre zaboravimo i prionemo

na obnovu zemlje.

MICA: I kako se onda, profesorko, na današnji dan kaže?

BOSA: Smrt fašizmu — sloboda narodu!

MICA: Ma ne to, Boso, nego u vezi praznika.

BOSA: Kakvog praznika?

MICA: Ta nemoj mi reći da ti školovana žena ne znaš da je danas Badnji dan. I

to prvi u slobodi.

BOSA: To pripada mračnoj prošlosti, drugarice. S religijom je završeno jednom

zauvek. Crkvama je odzvonilo. Naučno je utvrđeno da nema boga.

MICA: Pa šta ćemo onda praznovati?

BOSA: Praznovaćemo naše revolucionarne praznike.

(Mica nastavi da radi.)

Nego, vidim, prionula si i ti svojski, što je za svaku pohvalu.

MICA: Ciča je, prozori su polupani, a stakla još nema. Od plakanja se slabo

zagreva, sestro zlatna, kad me snašlo, šta ću nego da otrpim.

BOSA: Ti najmanje imaš razloga da plačeš kad svi pevaju u slavu slobode.

Našim krvopijama i gulikožama došao je kraj. Snage reakcije su poražene do

nogu.

MICA: Al' kad mi je čovek u zatvoru na pravdi boga, ništa mi se ne mili.

BOSA: Borko je lišen slobode?

MICA: Pre mesec dana ga skleptali, a niko neće da mi kaže ni zbog čega, ni gde

ga drže.

BOSA: To je on nešto opasno zabrljao, jer drugovi nikoga badava ne odvode.

Širokogruda je naša narodna vlast.

MICA: Kao da ne znaš moga Borka, profesorko, a godinama ste skupa službovali.

Gde će ti duša kad tako pogano govoriš o njemu?

BOSA: Pa baš zbog toga što ga znam.

MICA: Šta znaš, led te ubio?

BOSA: Između ostalog, naspram tebe i Laze držao se krajnje nadmeno i drčno,

pokazujući na taj način prezir i netrpeljivost prema sirotinji i prema

proletarijatu u celini.

MICA: Ali ja ga nisam prijavila.

BOSA: To je tvoj veliki propust, drugarice, jer mi danas ponajmanje smemo biti

pomirljivi prema gospoštini. Evo, uveri se.

(Vadi iz oficirske torbice papire i daje ih Mici.)

Čak je i u Ministarstvu prosvete doneto rešenje o Borkovoj suspenziji.

MICA: A šta mu to dođe?

BOSA: Takvi kao što je on ne mogu više vaspitavati našu slobodarsku omladinu.

MICA: I je l' neće više svakog prvog primati platu?

BOSA: Ostaće na raspoloženju do daljnjeg.

MICA: Pa od čega ću ja onda živeti?

(Upada Laza u uniformi partizanskog oficira. Desna šaka mu je u zavoju.)

BOSA: Srećna ti rana, druže Lazo!

LAZA: A ne, ovo sam se ja na čaši posekao kad smo proslavljali oslobođenje

Batajnice.

MICA: Jesi li pitao za Borka, brate, što sam te molila?

LAZA: Rekao sam ti jednom zasvagda da se ja za saradnika okupatora neću

zanimati.

MICA: Al' Borko ti je šurak, čoveče božiji, jesi li ti načisto šenuo?

LAZA: Da mi je rođeni brat, kad je izdajnik, onda mi je mrzak, jer mi prema

izdajnicima ne gajimo slabosti.

BOSA: I ja sam joj to isto rekla, druže Lazo, da mi za svoje neprijatelje nemamo

milosti.

MICA: Kako to sad moj čovek svima vama preko noći ispade dušmanin?

BOSA: Pa šta ako vam je venčani muž, drugarice, nije vam klasni drug. I ja sam

od svoga supruga zatražila razvod po kratkom postupku zbog ideoloških

razmimoilaženja i klasne netrpeljivosti.

LAZA: Jesi li, drugarice?

MICA: Sanjam li ja nakaradno, ili se ovo ceo svet na javi izokrenuo na tumbe?

BOSA: Nije to za iščuđavanje. Zbog svoga držanja za vreme okupacije moj bivši

čovek je izgubio građanska prava, a takav može samo da mi zasmeta u mome daljem

napredovanju. Neka zahvali meni, uostalom, i tebi posebno, druže Lazo, što nije

upućen na prinudni rad.

LAZA: On se trgnuo u minut do dvanaest.

MICA: Dobro, bre, ljudi, jeste li se svi vi bunike napili? Koji vam je mandrak

kad tako kvarno rezonujete?

BOSA: Mene iz ministarstva unutrašnjih predlažu u rukovodeće prosvetne

organe, ali s napomenom da se prethodno moram otarasiti toga balasta.

LAZA: Raduje me što čujem, drugarice, da sam ja na tebe blagovremeno pozitivno

uticao.

BOSA: Ti si, druže, učinio da ja progledam.

LAZA: To mi je bio zadatak.

MICA: Znam da si ti, burazeru, još 43. delovao na profesorku seksualno,

zatekla sam vas u kujni na kamari.

LAZA: Ma ti si jedna najobičnija guska! Ti nemaš pojma šta je sadržano u našem

geslu slobodne ljubavi.

MICA: Živela sam ovde pored vas danonoćno, a zatim opazila da vi ma šta

radite protiv okupatora.

BOSA: Mi smo bili konspirativci.

MICA: Koliko ja znam, ti si, brate, sve svoje slobodno vreme provodio na

Tašmajdanu, pored crkve Svetog Marka, igrajući krajcarice.

LAZA: To nam je bila samo maska. U stvari, dok smo bacali pismo ili glava, mi
smo držali kružoke.

BOSA: Baš smo lepo pretresali sve naše goruće probleme, druže Lazo. Žao mi

je što vas sad ostavljam, ali moram zbog jednog letećeg sastanka u gimnazijskom

aktivu.

LAZA: Želim ti da se i nadalje sukcesivno uključuješ u obnovu zemlje.

BOSA: Bez daljnjeg, druže Lazo. Dok traje obnova nema odmora!

LAZA (prati Bosu do vrata): I javi se opet, drugarice, jer svaki naš susret je

idejno plodan.

(Pođe u sobu.)

MICA: Kuda ćeš ti, brate?

LAZA (ulazeći u drugu sobu): Da se malo opružim, jer noćas sam opet u akciji.

SVETA (oprezno ulazi s Mitom, nosi praznu korpu, a ispod zimskog kaputa

nešto krije): Jeste li tu, kumice?

(Ugleda je.)

Srećan ti badnjak.

(On i kumica se srdačno ljube.)

MICA: Crni kume, još jedino što ti misliš na našu kuću, ne prođe tri dana a da

me ne obiđeš.

SVETA: Ćuti, kumice, donosim ti radosne vesti, mislio sam da ću i kuma zateći

kod kuće, biće danas otpušten iz zatvora.

MICA: Ti bi da me šalom razgališ malo, kume?

SVETA: Ne šalim se ja sa takvim stvarima, Mico. Zarad kuma sam pošao do onoga

mog nazovi rođenog brata Gavrila s kojim nisam govorio još od kako se zaratilo.

MICA: Je l' to govoriš o onome bratu koji je za vreme rata bio predsednik prekog

suda, pa jeo i pio s Nemcima?

SVETA: Baš o njemu. To je taj.

MICA: Onaj isti zbog kojeg je Vanđel Čokalija odlazeći u partizane pretio da će

ubiti i njega i tebe, za osvetu?

SVETA: A, u stvari, ispostavilo se da je moj brat Dimitrije bio među Nemcima

po nalogu Kapejota, a opet da je Gestapo poslao Vanđela Čokaliju među partizane.

MICA: Znači, njihovi su bili s našima, a naši s njihovima.

SVETA: Tako ispada, kumice. Vanđela Čokaliju su razotkrili i streljali, a moj

nazovi rođeni brat je dočekao oslobođenje i postao veliki drmator.

MICA: Za vreme rata kod Nemaca budža, a sad kod naših drmator. Uvek pri vrhu.

SVETA: More, kumice, to ti se sve ispomešalo, da više ni sam bog ne zna ko je ko

i kakav, da se čovek zabezekne, ništa više. Za vreme okupacije stideo sam se tog

svog nazovi rođenog brata, al' ni sad ja iz ličnih razloga ne bih tražio njega,

niti bih pred njim pognuo glavu, da mi siromah kum nije tako nagrajisao. Zbog

kuma sam ga potražio i on se onoliko obradovao. Kaže: „Dobro da si me se setio".

Onda mu ja kažem da ne dolazim zbog sebe, nego da dolazim zbog kuma, zbog čoveka

čistog kao suza. Kažem: „Pusti ga iz zatvora, badava čovek trune". I on odmah tu

na licu mesta drmnuo tamo nekog telefonom. „Učinio sam ti", kaže, „kum će danas

biti pušten kući".

MICA: A da ne laže on?

SVETA: Ako me slaže, rekao sam mu, doći ću zadnji put, da ga pljunem u lice.

Videćemo sad drži li on do obraza.

(Spolja dopire velika buka.)

Šta se to ovde kod vas čuje, kumice?

MICA: Građani četvrtog rejona manifestuju svoju privrženost današnjici.

SVETA: Hladno je, al' odškrini makar malo prozor, da čujemo šta viču.

(Mica odškrine prozor. Čuje se harmonika, a potom izvikivanje parola i

skandiranje.)

KLIKTAČ (spolja): Svi na izbore za narodne odbore!

HOR (spolja): Za narodne odbore. Za narodne odbore. Za narodne odbore.

KLIKTAČ (spolja): Nećemo kralja, hoćemo Tita, narod se pita!

HOR (spolja): Narod se pita. Narod se pita. Narod se pita.

KLIKTAČ (spolja): Daj mi pušku od dva metra da ubijem kralja Petra!

HOR (spolja): Da ubijem kralja Petra. Da ubijem kralja Petra. Da ubijem kralja

Petra.

KLIKTAČ (spolja. Lagano se udaljuje.): Bacili smo jaram kleti da živimo ko

Sovjeti!

HOR (spolja. Sve dalje i dalje): Da živimo ko Sovjeti. Da živimo ko Sovjeti. Da

živimo ko Sovjeti.

SVETA: Opasno gude. Zatvori, kumice, prozor, sledio sam se.

MICA (zatvara prozor): A kumić, ko i obično, ćuti. Stalno ćuti.

SVETA: NJega je ovaj komunizam dokrajčio.

MICA: Zar se i on meša u politiku?

SVETA: To se i ja pitam, kumice. Nikad se ni u kakve diskusije nije uplitao, al'

primetno je od oslobođenja naovamo potonuo u potištenost, ne trpi ih, i to ti je.

Ne može da svari te njihove mehanizme.

MICA: Je l' bar štogod priča u vezi s tim?

SVETA: Pričam ja njemu, kumice. Pa mu kažem: ,,Sine, Mito, promena je velika,

ali sviknućemo. Moramo. Takvo je vreme. Revolucionarno. To su drugovi. Mislim,

komunisti. Je li. Treba da razumeš. Nisu to gospoda. A gospoda su gospoda.

Međutim, ovo su drugovi. Maniri su im malo siroviji. Znaš, njima je moć u

surovosti. Oni kažu da je čovek ono što jede. Kad budemo svi isto jeli, bićemo

svi isti u svemu. Moramo to tako da prihvatimo, Mito. Čovek je postao od

majmuna. Bog je ukinut. Nepismenost je kažnjiva. Protivljenje je simptom ludila.

Robijašnice su sanatorijumi gde se zabludeli leče od neslaganja. Kumice, mila,

kad je to moj Mita od mene čuo, on je pobesneo. Da ste ga samo videli kako je

arlauknuo i poskočio kao ranjena zver.

(Skida šešir s glave, ispod njega mu je na čelu velika rana.)

Pogledaj!

MICA: Crni kume, kakva vam je to ranetina?

SVETA: Mita me u nastupu mržnje tresnuo stilskom stolicom po glavi zbog onih

mojih reči u prilog novih strujanja.

MICA: Neverovatno, kume! Ko bi se od kumića nadao tom kolaču?!

SVETA: Ispao je do krajnosti nepomirljiv, kumice. I mene je to zaprepastilo.

Kad sam se rasvestio i podigao sa poda, imao sam šta i da vidim. Moj Mita sve

stvari iz sobe baca na ulicu kroz prozor sa prvog sprata.

MICA: A zbog čega to?

SVETA: Pa pao je u jarost, kumice. Raspomamio se. Bacao je stvari na komuniste.

Gađao ih. Ali ja sam prvi bio oboren.

MICA: Mito, kumiću, zašto tako naopako radiš? Što se ti mešaš u ono što te

se ne tiče?

(Mita ćuti nezainteresovano.)

Ćuti.

SVETA: To je ono, kumice, što on samo ćuti, a u njemu unutra, u dubini duše sve

ključa.

MICA: A jesi li ti, kume, baš sasvim siguran, da je njemu sve to na političkoj

bazi?

SVETA: Čini mi se da jeste. A i onaj naš bakalin Sima Žaba rekao mi je da on na

toj istoj osnovi dobija ospice. Kaže: ne sme da upali radio, jer čim čuje te

pričancije, mislim, današnje, on se sav ospe.

(Vadi ispod kaputa dva fišeka od novina i dva badnjačića oko kojih je

svezana po jedna gužvica slame.)

Pogledaj, kumice!

MICA: Ti si kume, veliki čovek, pravi Srbin.

SVETA: U fišecima je po neka smokva, poneka suva šljiva, koji orah i badem.

MICA: Gde si samo sve to našao, kume, pitam se?

SVETA: Na Kalenićevoj pijaci, al' na strah. Jedan badnjak i jedan fišek za vašu

kuću, a drugi za našu.

MICA: E, baš si me dirnuo, kume! Potresao si me iz fundamenta. Ovaj ti gest

neću zaboraviti dok sam živa.

SVETA: Al' koštalo me sve to, kumice.

MICA: Para, kume?

SVETA: Ma ne, nego živaca, kumice. Onaj naš Milenko kasapin mi na vreme

signalizirao da će oznaši svuda unaokolo oko pijace stajati u haustorima s

fotografskim aparatima i uslikavati svakog onog koji se drzne da kupi badnjak.

MICA: Pre četrnaest dana bila ja na Kalenićevom guvnu i jelke su se sasvim

slobodno prodavale. Nagrnuo narod listom.

SVETA: Jelke, da — ali badnjak, ne. Svako ko kupi badnjak, sliku mu lepe u crnu

knjigu. I to još, kaže, naknadno će hauzmajstori i ulični sekretari zavirivati po

stanovima da provere ima li neko koga nisu uslikali da im je promakao s

badnjakom, jer kažu: ni jedan pošten Srbin nije Srbenda. Pošteni se odriču

badnjaka, odriču krsne slave, odriču Svetog Save, odriču Dušana Silnog, odriču

Karađorđa, odriču se ćirilice.

MICA: Svinjetine, kume, je l' i nje treba da se odreknemo?

SVETA: E, to još nije odlučeno. Nego, kumice, ja sam poneo korpu, ako imaš, da

nam uzajmiš štogod ugljene prašine, da za večeras pravimo fišeke, da za

badnje veče razbuktimo kaljevu peć. Sve što smo u kući drveno imali, iscepali

smo i založili.

MICA: Imam, kume, za tebe, dala bih ti i oko, da ti ustreba.

(Brzo uzima kumovu korpu i izlazi.)

Sad ću ti ja sunuti malo u neku praznu kesu.

SVETA: Čuješ li, sine Mito, ima još ljudi na ovome svetu koji nas cene i od nas

ne dižu ruke. Kumica nam oko nudi. Treba ceniti to. Kad ja umrem, ti nemoj to da

zaboraviš, nego se potrudi da ugrabiš priliku, da se i posle moje smrti održi

to naše srpsko kumstvo.

MICA (vraća se): Tu ti je, kume, i prašina i nešto granja da potpališ prašinu.

SVETA: Rasplakaćeš me, kumice, neka mi se toplina razliva po grudima.

VASA (ulazi unutra, u oficirskoj uniformi): Je l' slobodno kod vas, drugarice

Mico?

(Sveta se trgne, pa brzo badnjak krije ispod kaputa.)

MICA: A odakle se mi znamo, druže? Ja iz zdravstvenih razloga nisam mogla

poći u borbu. Imam i lekarska uverenja.

VASA: Ako se mi ne znamo, ima valjda neko s kim se i ti znaš. NJega ja tebi,

drugarice, dovodim.

(Ulazi silom nasmešeni, ali od uzbuđenja zbunjeni Borko.)

MICA (jedno drugome polete u zagrljaj): Borko!

BORKO: Mico!

SVETA (skoči na noge): Kume! Lepi moj kume!

VASA (Sveti): Ti si, dakle, taj njegov duhovni vođa?

SVETA: Slažemo se duševno, druže, istina je. Nije naše kumstvo samo na

papiru.
BORKO: Drug kapetan Vučurović je imao previše razumevanja za moj slučaj,

zahvaljujući tome ja sam pre vremena pušten kući, na kapetanovo poverenje.

LAZA (dolazi besan iz sobe): Kakva je to ovde pometnja, od buke sam se iz

najslađeg sna trgnuo?

(Trgne se kad opazi Vasu i snizi ton.)

Zdravo, druže kapetane!

VASA (u čudu gleda Lazu): Zdravo! (Obraća se Borku.) A ko ti je ovaj?

BORKO (pobedonosno): Ženin brat.

MICA: Moj rođeni.

VASA (sve to batali, pa se upilji u Micu): Nisam ni znao, Gracinu, da ti je

drugarica tako mlađana. Pre bih rekao da ti je ćerka, nego žena.

SVETA (vuče nezainteresovanog Mitu): E, pa ako nemate ništa protiv, ja bih s

Mitom krenuo, još od podne smo od kuće otišli, može neko da nas traži il' da

nam dođe u vizitu.

VASA: Bežiš od mene, građaninu. Hvataš maglu!

SVETA: Nemam ja zbog čega, druže, da vam se uklanjam s puta. Moj rođeni brat je

Dimitrije Milosavljević. (Pokazuje na Mitu.) Tako mi se i sin zove, po striki je

dobio ime.

VASA: Šta reče? Drug Dile je tvoj rođeni brat?

SVETA: Najrođeniji. Al' nisam vam, kapetane, komandovao mirno.

VASA: Što ti to meni, Gracinu, ne reče u istrazi? Što to prikri?

BORKO: Kum s njim celo vreme okupacije nije govorio iz patriotskih razloga.

Pričao je kako mu brat ide ruku pod ruku s Nemcima, a njega je to rezililo.

VASA: Ama šta vi znate o tome? Ne znate vi odakle ste šuplji. Još se ja pitam,

što li me iz kabineta druga Dileta zovu zbog tebe. Nisi ti neka krupna zver, nego

sitna boranija, kad ono eto gde je odgonetka. Rođačke veze! I ko bi rekao da je

onakav drug tvoj brat, kume!

SVETA: I obratno, kapetane. Slabo ličimo. On se više izmetnuo na majčinu

familiju, njeni su bili zidari. Crnotravci. Parajlije, al' skorojevići, pa to

provejava.

VASA: Umeš ti da odgovoriš, druže. Čuvaj se samo da ne posečeš jezik dok

ližeš nož, može to i drugu Diletu da dojadi, pa da si mu burazer po sto puta.

SVETA: Hvala na savetu, kapetane, čuvaću se.

(Obraća se svima)

Ostajte mi svi zdravi i čitavi!

VASA: A što tvoj sin stalno samo ćuti i gleda u zemlju? Je l' od prezrenja?

SVETA (Vasi): Živčan je.

(Borku, u odlasku.)

Ja ću, kume, za koji dan svrnuti, u neko prikladnije vreme, da se siti ispričamo o

svemu i svačemu.

BORKO (prati Svetu i Mitu do izlaza): Dobro, kume! Važi, kume! Biće tu i drug

kapetan. Uostalom, ja pred drugom kapetanom nemam više nikakvih tajni.

(Laza se opasuje, stavlja titovku i pozdravlja Vasu po vojnički.)

VASA: Šta je sad, zastavniče? Svi odlazite kad sam ja došao.

LAZA: Mene čeka dežurstvo, druže kapetane. Idemo i noćas u akciju.

VASA: Ako, ako, zastavniče. I treba. Pa da zaradiš još jednu medalju za

hrabrost.

LAZA: Služim narodu, druže kapetane!

VASA: A gde si ovu stek'o?

LAZA: U ratu, druže kapetane. Uhvatio sam, razoružao i do gola skinuo četničkog

vojvodu Baću Muštiklara.

MICA: Je l' to onog što nam je uoči oslobođenja ovde u kuću banuo, brate?

LAZA: Ne prisluškuj dok oficiri ozne govore, sejo! Može to da ti se gadno

osveti.

(Besno pođe napolje.)

Zdravo, kapetane!

(Vasa se zacereka.)

BORKO (vraća se): E, pa, Mico, sad kad smo ostali tako reći u krugu najuže

porodice, saopštiću ti radosnu vest. Kapetan Vasa će ostati kod nas na kvartiru.

Šta kažeš?

MICA: Ja ništa.

BORKO: U stvari, drug kapetan je skoro sa terena došao u Beograd po službenoj

dužnosti, pa se još nije snašao za najbolji smeštaj, a mi smo tako reći u centru

i imamo višak stambenog prostora. Mislim, da ustupimo drugu kapetanu ono sobu

s lica. Šta kažeš?

MICA: Ništa, Borko, u nas se zna. Ja kažem sve isto što i ti, uvek.

BORKO: Jesam li vam rekao, druže kapetane, da će Mica odmah pristati. Idem ja

sad da se okupam, a ti ženo presvuci krevetninu za druga kapetana. I uputi ga u

raspored stana.

(Odlazi u kupatilo. Vasa i Mica malo poćute.)

VASA: Vama kao da sve ovo, drugarice, nije baš pravo?

MICA: Svejedno mi je. Ja se povinujem onako kako moj čovek kaže. On je glava

porodice.

VASA: Al' tebi, drugarice, ipak kao da nešto celo vreme nije jasno.

MICA: Nije mi jasno zašto ste mi čoveka uzaptili više od mesec dana?

VASA: To mi znamo.

MICA: E, to vaše znanje mi je nejasno. Uhapsite, pustite i pojeo vuk magarca. Nit

ko, ni što, ni gde. Je l' to neka tajna?

VASA: Javna tajna, drugarice. Čovek vam je sarađivao na Radio-Beogradu za

vreme okupacije.

MICA: Ja sam prosta i slabo pismena žena, druže, al' zasigurno znam da moj

Borko nije voleo Nemce. Mrzeo ih je. Čekao je oslobođenje svim srcem i dušom

svojom. To što je pisao za radio nešto o ribama, to nije bila politika.

VASA: Tako se to tebi čini, drugarice. Svako učestvovanje u javnom životu kojim

upravlja okupator, saradnja je s njim. Ni jedan lopov nikad nije ukrao prvo vagon

zlata. Svi počinju od sitnice, pa onda teraju, teraju, dok ne doteraju do krupnice.

(Dok govori, Vasa se služi rukama. Prvo oprezno, pa sve više i više dodiruje

Micu, dok mu se konačno ne nađe u čvrstom zagrljaju.)

Borko nije oterao daleko. Zato smo ga i pustili čim je saslušan.

MICA: Jake su vam ruke, druže!

VASA: Što? Je l' boli?

(Borko izađe iz kupatila, pa kad ugleda Micu u Vasinom zagrljaju, zbunjeno

zastane, a onda se brzo vrati natrag u kupatilo.)

MICA: Ne boli, nego mi od toga udara krv u glavu, uši mi se žare. Mesec dana i

nešto više ostavili ste me bez čoveka.

VASA: Da li se to da ispraviti, drugarice?

MICA: Nema tog kvara koji pravi majstor neće popraviti!

(Brzo mu se izvuče iz zagrljaja i pođe.)

Ajde, da ti pokažem sobu i raspored stana.

(Vasa požuri za njom. Čuje se njen kikot. Iz kupatila izlazi Borko, blesasto

se smeši, sleže ramenima i gasi svetlo.)

TREĆA FAZA: RUJ OBRAZA

(Lek od zavisti je zahvalnost i uči poštovanju dobrote.)

Ista prostorija, ali obogaćena radijom, zavesama i još nekim komadima

posleratnog nameštaja.

MICA (reinkarnirana, naondulirana, obučena zavodljivo druškanski, vesela.

Doteruje se i pevuši): Živeo SKOJ, i članovi u partiji komunističkoj.

BORKO (viče iz druge sobe): Mico!

MICA: Oj!

BORKO (dolazi vidno uzbuđen): Mico, nemoj da praviš zavadu među ljudima!

MICA: Kakva te sad zavada spopala?

BORKO: Povuci tužbu za rastavu braka.

MICA: Već sam ti hiljadu puta rekla da to ne dolazi u obzir.

BORKO: Mico, razmisli!

MICA: Razmislila sam, ne budi gnjavator.

BORKO: Mico, to mene može da navede da zamrzim kapetana Vasu Vučurovića.

MICA: Koji si ti da njega mrziš il' ne mrziš?

BORKO: Nas dvojica se inače, Mico, lepo slažemo.

MICA: Ne budali. Vasa je persona čovek, a ti si...

BORKO: Šta sam ja?

MICA: Smutljivac.

BORKO: Mico, zar ti tako sa mnom, a ja sam te doveo u Beograd?

MICA: Da ne beše naše Revolucije, gadno bih ja skončala ovde kod tebe, ko

poslednja pačarva. Ništa od života ne bih videla. Znaš ti i sam kako si me

držao.

BORKO: Što? Da može biti nisi bila gladna kod mene?

MICA: Čega?

BORKO: Hleba.

MICA: Jesam ljubavi.

BORKO: Zar to da čujem, Mico, od tebe pod stare dane?

MICA: Pa ko ti je kriv kad slabo rabotiraš.

BORKO: Ko slabo? Ja slabo? Mico, ponovi!

MICA: Mrljavo, starkeljo, sasvim mizerno.

BORKO: Pa što mi to ranije nisi rekla?

MICA: Zato što si me držao u stezi. Tvoj sam hleb jela. Gazio si me kako si hteo.

Al' došla je sloboda za nas potlačene. Ne zavisim više od tebe. Imam svoju

službu. Zaposlena sam u Gramagu. Došla sam do svesti. Drugovi su mi sve

objasnili. Al' šta vredi da ja to tebi govorim kad smo mi iz dva suprotna tabora.

BORKO: Iz koja dva suprotna tabora, Mico, grom te spalio, lajavi?

MICA: Ti si iz onog starog, mračnog i trulog, gospodsko- eksploatatorskog, a ja sam

iz proleterskog, profesore. Sad je na nas došao red, da mi u istoriji kažemo

svoju reč i da smelo koračamo do konačne pobede.

(Ona besno odlazi u drugu sobu. U odlasku.)

I ostavi me sad na miru da se natenane spremim za posao.

BORKO: Au, au, au! Šta sam ja dočekao! Pa bolje da se davim gde babe pišaju.

LJudi moji, gde sam to pogrešio? Kome sam se to tako gadno zamerio? Žena me

ostavlja. Iz službe sam uklonjen. Svi svoje buve iz gaća na mene istresaju. Svi

su pred ovom vlašću ispravniji i čistiji od mene. Zbog čega? Živote moj

prokleti, pa zar mi je jedan rad iz zoologije o mrešćenju šarana došao glave?

Zar se cela moja sudbina survava u ponor zbog jedne sitnice, dok svuda oko sebe

gledam bitange, neznalice, dvoličnjake, prevrtljivce i lažove, kako blistaju od

sreće i zadovoljstva? U čemu je stvar? Gde je ključ? Ima li u toj celoj stvari

nekih skrivenih začkoljica? Kako li glasi šifra ove moje zagonetke?

SVETA (ulazi s Mitom i u čudu gleda ushodanog i raspričanog Borka): Kume, jesi

li i ti počeo sam sa sobom da se svađaš?

BORKO: Ćuti, kume, i sedni, izgleda da lagano, ali sigurno silazim s uma.

SVETA: A braniš današnjicu ko sivonja. Sedi, Mito!

(Mita seda i odmah pripaljuje cigaretu.)

BORKO: Jao, kume, primetio sam, moj kumić čim sedne, on zapali.

SVETA: Opasno puši, tri kutije na dan.

BORKO: Da nije to malo mnogo, kume, za njegova mlada pluća?

SVETA: Možda i jeste, ali ja ga ne sputavam, jer to je još jedino što mu je od

života preostalo. Utučen je načisto ovim komunizmom. Niti pije, niti govori,
slabo spava, muziku ne podnosi.

BORKO: A ženske, kume? Kako kumić spram ženskih?

SVETA: Mršavo, kume.

BORKO: Možda ti nisi znao da ga navučeš?

SVETA: Ma kakvi, kume, sve sam isprobao. Vodio sam ga ja baš ovoga proleća

skoro svaki dan posle podne kad svet izmili na Kalemegdan. Sednem s njim na

klupu, a devojčići, ko pilići, samo cupkaju i pijuču. Ja onda stanem da ga gurkam i

da mu otvaram apetit. Sve vičem: „Mito, tvoj broj! Mito, pogledaj! Tvoj broj! Mito,

Mito, Mito. Vidi, tvoj brojčić!"

BORKO: A on, kume? A on?

SVETA: On samo puši i ne reaguje.

BORKO: Ništa, kažeš, kume?

SVETA: Kao da je mrtav.

BORKO: A puši, kume, to me zbunjuje. Za ženske nije zagrižen, a puši ko Turčin.

Kako je to moguće? To mi ne ide u glavu. Da neko tako strasno puši, a za onu muku

ne mari.

(Iz kupatila izlazi Mica gola, samo s peškirom preko ramena i odlazi u

sobu pored njih, kao da ih nema.)

Hej, Mico, pripazi malo! Ne defiluj iz kupatila tako ko od majke rođena, kum je

ovde.

MICA (u odlasku, osorno): Pa šta fali, sloboda je!

BORKO: Jesi li je čuo, kume, kako je jezičava?

SVETA: Mlado to, kume, pa besno, al' sam si sebi vezao omču oko vrata kad si

uzimao za sebe dvadeset i sedam godina mlađu ženu.

BORKO: Nije što je mlađa, nego što je nevaspitana, naročito sad u zadnji kraj,

traži razvod.

SVETA: Ma šta mi kažeš, kume, ja ti u to ne verujem!

BORKO: Kad ti kažem, hoće da se razvodim pod stare dane, i znaš šta kaže?

SVETA: Ne znam, kume.

BORKO: Kaže: „Ko ti je kriv kad slabo rabotiraš". Kume, ja slabo! Kume, ti znaš

kako ja, reci. Kume, kako ja!...

SVETA: Pretpostavljam za svoje godine još dobro.

BORKO: Nemoj, kume, da pretpostavljaš, nego reci javno, neka se zna, ti znaš

kako ja...

SVETA: Nećemo, kume, terati mak na konac.

BORKO: Ne vrdaj, ako si mi kum, preklinjem te, ti znaš, kako ja...

SVETA: Sjajno, samo prestani!

BORKO: Ne mogu da prestanem, kume. To me žeže. A ti znaš kako ja. Reci!

SVETA: Genijalno, kume, rekoh li ti već.

BORKO: Ponovi, kume! Ispravi gnusnu klevetu. Reci, kako ja!

SVETA: Ko furija!

BORKO: Ti znaš, kume, reci!

SVETA: Sunovratno!

BORKO: Reci, kume, reci!

SVETA: Kolosalno!

BORKO: Reci, kume, reci!

SVETA: Kolosalno!

BORKO: Reci, kume, drekni!

SVETA: Ubitačno!

BORKO: Rukni, neka se zaori! Kako ja.

SVETA: Topovski!

BORKO: Kume, ti znaš. Zaurlaj! Kako ja.

SVETA: Grandiozno!

BORKO: Ponovi, kume, pozlatilo ti se, ti znaš. Kako ja.

SVETA: Baražno, kume. Baražno!

BORKO (zaplače. Kroz suze): A ona me bezrazložno oserava. Kume, ti si moj

jedini kum.

SVETA: Al' ti ipak ostaješ uz njih, nećeš uz svoga kuma. Komunisti ti na srcu

leže.

BORKO: U njih mi ne diraj.

SVETA: More, idi, kume, i ti u peršun! Zar te oni rasturili načisto, ko pinter

bure, a ti opet uz njih. Šta ti je? Rastrezni se, neće ovo ovako još predugo
potrajati. Najviše tri meseca. Javio radio.

BORKO: Kume, da mi zatražiš ruku, odsekao bih vlastitu ruku da ti je

prezentiram. Pa da kažeš: ,,Kume, daj mi krvi". Ja bih ti svoje vlastite krvi

natočio odavde gde sam najtanji, iznad Evine jabuke. Samo mi u zenicu oka ne

diraj!

SVETA: Ti si, kume, zreo za ludnicu. Zar su ti zenica oka oni koji su te

unakaradili. Znaš li ti šta govoriš?

BORKO: Znam kume. Uveren sam u to do srži.

SVETA: Nemoj pred Mitom da ih hvališ, pašće u zanos, kume. Opaučiće te čim

stigne, čuvaj se!

BORKO: Tu sa mnom i sa njima ima neka kobna greška, garantujem ti. U pitanju je

jedan mali neznatni šrafčić. Kao kod švajcarskog sata, teško se otkriva bez

jake lupe.

SVETA: Kume, rekoh ti da ih Mita ne trpi. Oćuti malo, od takve hvale mu se

pogoršava stanje.

BORKO: To je mali poremećaj, kume, a veliki kvar.

SVETA: Imaj malo pijeteta, kume, i za duhovne patnje svoga kumića. Ne pominji u

njegovom društvu ovdašnje po dobru.

BORKO: Kume, slutim da će se sve to na kraju razotkriti i da ću ja pred društvom

dobiti dužnu zadovoljštinu.

SVETA: Ne mogu dalje da te slušam, kume.

(Besno ustaje.)

I da mi nisi kum, i da nisi Srbin, okrenuo bih ti leđa jednom zauvek. Nego, i mi

Srbi dali bismo zbog tog kumstva đavolu dušu.

BORKO: Ali, kume, zar ti zbilja ne uviđaš da tu ima neki fatum? Zbog čega bi

inače ove naše današnje vlasti oturale jednog tako progresivnog i po svemu

njima privrženog intelektualca?

SVETA: Ne uzimam te zaozbiljno, uopšte. Ideš mi na živce. A napolju je tako

divno vreme. Lipe su sve u cvatu. Opet naš Beograd miriše ko rajski vrt. Niko

mu to ne može oduzeti. Ako si za jednu fest šetnju do Botaničke bašte, kreći!

Ako nisi, ja odoh s mojim Mitom. On mene prati u stopu.

BORKO: I ja ću sa vama

(Brzo se sprema.)

Prija mi prepodnevni štrapac.

SVETA (vuče Mitu da ustane): Polazi onda, što si se uzmuvao? Zar ne

primećuješ da Mita duva ko vepar na sekiru? Smučilo mu se od naših

razglabanja. Samo pričamo, pričamo, pričamo, a ništa konkretno ne

preduzimamo da izmenimo stanje.

BORKO: Ja sam spreman.

SVETA (pođe s Mitom): Izlazimo onda.

(Borko odlazi za njima.)

MICA (dolazi iz kujne. U ruci drži malo načet kotur kačkavalja): Izgleda da

nam ovaj opet potkrada hranu iz kredenca, Vaso.

VASA (dolazi iz sobe): Šta kažeš?

MICA: Onaj se opet gostira od našeg sledovanja.

VASA: Koji onaj?

MICA: Pa Borko, ko bi drugi!

(Pokazuje na kotur u ruci.)

Pao je končić koji sam stavila preko kotura da bi ga ukebala.

VASA: Gladan čovek, karta mu građanska, poslednja, takozvana „ge", sleduje ko za

kanarinca. Nema on pristup u magacine zatvorenog tipa ko što mi imamo.

MICA: Otkud gladan kod onolike kozetine koju nije ni okusio?

VASA: Znaš šta je, Mico, ta matora kozetina toliko zaudara da je, čini se, ni

izgladneli vuk u februaru ne bi poždrao.

MICA: E, pa sad, možda bi škartirani profesorčić radije jeo pečene ševe i po

ceo dan premeštao dupe s otomana na kanabe i s kanabeta na divan. Al' mi koze

moramo da istrebimo zbog našeg šumskog blaga. Ko će onda to silno mesište da

pokrka, ako neće naši kontraći? I to sve da cokću. Kad smo im i to dali, u dupe

da nas ljube iz zahvalnosti, jer ni to nisu zaslužili.

VASA: Taj te tvoj bivši suprug, Mico, baš debelim zlom zadužio kad si toliko

kivna na njega.

MICA: Nisam kivna, nego se pitam: koje su njegove zasluge za ovo društvo i za
ovaj radni narod? I zbog čega on onda uopšte da jede kad ne radi? Badava i

vazduh samo troši.

VASA: Nemoj se toliko srditi. Znaš da su ti vratne žile nabrekle ko guje

otrovnice.

MICA: Peče me takva neodrživost, Vaso. Tišti me svaka nepravda, ko prišt.

Vaso, ti si se borio. Ti si se zlopatio i krvario po vrletima. Ti si nepoštedno

tamanio sve narodne neprijatelje da bi dopro do kapetanskog čina.

VASA: More, bio bih ja danas već i major, ako ne i potpukovnik, samo da sam u

svojoj bližoj familiji imao nekog ko se odmetnuo u četnike, pa da se do panja

dokažem kao bespoštedan. Da na delu pokažem da sam bez preostatka privržen

stvari.

MICA: Zbilja, tako si mi malo pričao o sebi, Vaso, i o svojoj ratničkoj

prošlosti.

VASA: Po prirodi sam zakopčan. Ta me osobina i dovela u Oznu.

MICA: Je l' ne smeš, ili nećeš da mi kažeš kako si postao borac za narodna

prava?

VASA: Što ne bih smeo?

MICA: Reci mi onda, kako je to u tebi počelo da se budi? Jesi li šta čudno

usnio?

VASA: Već vi, žene! Vavjek su vam na pameti neke mađije i bajanja.

MICA: Ti ne veruješ, Vaso, da ima sudbine i predskazanja.

VASA: More, ja sam služio u kulaka koji me je terao na argatovanje, kao bog

đavola. I jedino što mi se predskazivalo, to je bilo da ću jednog dana, kad mi

dojadi, bezdušnog gazdu golim rukama zadaviti.

MICA: I je l' ti se predskazanje obistinilo?

VASA: Jeste, delimično. Nisam gaja golim rukama davio, nego je streljan u

septembru 41. Al' radije ne bih više o tome govorio. Bolje da obrnemo situaciju

na nešto živahnije.

(Navali da grli i ljubi Micu.)

MICA: Lakše malo! Što si izjedanput tako divljački navro na mene? Ko svinja

na torbu!
VASA: Tvoja me izazovnost provocira na akciju.

MICA: Čekaj malo, rekoh. Hoću da te pitam: da li više voliš da se prvo zaperem

ili više voliš ovako?

VASA: Kako?

MICA: Pa uživo.

(Neko mahnito gruva u vrata.)

VASA (besno poskoči): Koji li je to sad baksuz našao da nas prekida upola?

(Mahnita lupa još jače.)

Što lupaš toliko, idiote? Da ti krava na rep nije stala?

MICA (gura Vasu ka sobi): Ja ću izaći da vidim ko je, a ti se skloni u sobu.

(On se kao nećka, ali ona ga gura.)

Sama ću se pre kurtalisati bede, pa ćemo nastaviti onde gde smo stali.

(Vasa se povlači, mahnita lupa i dalje. Ona brzo ode i vraća se s Gospavom. U

čuduje zagleda.)

Dobar dan!

GOSPAVA: Jadno mi moje dobro.

MICA: Koga vi, u stvari, tražite?

GOSPAVA: Stanuje li ovde kapetan Ozne Vasa Vučurović?

MICA: A ko ste vi kad to pitate?

GOSPAVA: Koji smo — da smo, pitamo vas samo: stanuje li ovde taj i takav?

MICA: Pa ne možemo mi, drugarice, davati objašnjenja anonimnim licima o

pripadnicima vojnih formacija. Ko ste vi?

GOSPAVA: Ja sam Vasina venčana žena, Gospava.

(Mica se trgne i ustukne.)

A ko ste mu vi, ako se sme znati?

MICA: Mi smo mu niko. U stvari, on ovde stanuje u prednjoj sobi s lica kao

sustanar i vojno lice. Ali nikad nam u razgovoru nije spominjao da je ženjen

čovek.

GOSPAVA: Pa krije lisac u ženskom društvu, a ima i sinčića od četiri godine.

MICA (unezveri se): Sad ste me načisto zbunili.

GOSPAVA: Al' po svemu sudeći da je on od mene i deteta načisto digao ruke, jer
uskočio je u oficirsku uniformicu, a mi smo ostali ubogi seljaci. Ne možemo

više barabar s njim.

VASA (besno uleće iz sobe): Šta ti ovde radiš, Gospava, sunce li ti kalajisano?

GOSPAVA: Tebe tražim, nesrećo!

VASA: Jesam li ti izričito rekao, bukova glavo, da su nama sve familijarne

vizite zabranjene i da zbog prirode posla mi moramo živeti odvojeni od

porodice.

GOSPAVA: Al' sa švalerkom po mogućnosti.

MICA: Ju! Vi vređate, drugarice, ako se to na mene odnosi.

GOSPAVA: Cilja on na svaku mladu i šarenu, znam ja njega u prirodnoj veličini,

još dok je seljački đilkoš bio.

VASA: Dosta!

MICA: Al' ja sam poštena i časna drugarica. Čista ko suza.

VASA: Dosta! Komandovao sam!

MICA: Nisam ja neka preispoljna kurva.

GOSPAVA: Što se onda motaš oko zauzetih ljudi?

VASA: Prekinite da kevćete!

MICA: Ko ste vi, bre, druže, da meni začepite usta?

GOSPAVA: Kod njega ćeš ti pojesti više batina, nego hleba.

VASA: Dobro, šta je ovo, kupleraj ili kuća?

MICA: Predstavio si mi se kao momak, druže, samo zato da bi me telesno

iskoristio.

GOSPAVA: Al' što se i ti tako naivna ne poturi nekom cimermanu ili armiraču,

nego baš slučajno izabra uniformu?

VASA: Dobro, ko je ovde gost?

MICA: Vi i ne slutite, drugarice, da sam se ja zbog njega kvarnog i lažljivog

rastavila od svoga venčanog muža, krasnog čoveka, i lepog i dobro stojećeg

profesora gimnazije.

VASA: Ako nastavite da režite, ja ću biti prinuđen da upotrebim silu.

GOSPAVA: Ma nećeš se ni ti, Vaso, tako lako provući kroz život, stići će tebe

zbog svih ovih zlodela zaslužena kazna.

VASA: Hajd' sad, počni onako po svome gejačkom adetu, da me kuneš i proklinješ.

MICA: Ja ovo ne mogu da slušam.

GOSPAVA: Okani se raspusnosti, čoveče crni!

VASA: Neću, valjda, još i od tebe, tupe i krmeljive, slušati pridike.

MICA (suzno): Zar je u životu, zaista, sve tako mizerno?

GOSPAVA: Sinu je nožica počela da se suši.

VASA: To je opet neka tvoja seljačka otužna ujdurma.

GOSPAVA: Rajka, našeg jedinca, nazdravo zabolela kost, a znam i zbog čega.

VASA: Bila si kod baba vračara, znam, da ti pogase ugljevlje.

MICA: I vi ste nekad ležali jedno pored drugog zagrljeni?

GOSPAVA: To sam samo došla da ti kažem, Vaso! A što se tiče tebe, ti si za

mene ko čovek mrtav. Ne zanimaš me ni sa koje strane.

VASA: Onda me ljudski ostavi na miru, nemoj da mi zagorčavaš!

MICA: Zar se svaka ljubav mržnjom završava?

GOSPAVA: Pregorela sam, Vaso. Za srce si me opako ujeo. I sve što ja želim, to

je da te što pre, koliko god mogu, zaboravim. Kao da nikad nisi ni postojao.

VASA: Važi. Pristajem. Sad zaveži već jednom!

MICA: Kako možeš, Vaso, tako s ženom na kojoj si ležao?

VASA: Ti se ne mešaj!

GOSPAVA: Nema više moga Vase u mojoj duši. Istrunuo je njegov lepi lik. Al' što

na detence da padne greh, zbog toga te mrzim.

VASA: Znam to odavno.

GOSPAVA: Proklet da si!

VASA: Auh, Gospava, gde ti ode u krajnji primitivizam i praznoverje!

GOSPAVA: Desna nožica našem Rajku počela da se suši, a možda će mu se ipak

naći leka. Tražićemo. Ima, valjda, pravde na ovome svetu.

VASA: Govoriš o pravdi, Gospava, a ne znaš dve unakrst o dijalektičkom

materijalizmu.

GOSPAVA: Samo, prvo i mi da se očistimo, znaš.

(Vadi iz nedara vrećicu i iz nje istresa na sto zlatne lančiće, priveske,

prstenje i brazletne.)
Zbog ovoga sam došla.

(Baci kesu na tlo.)

Da ti vratim sve ovo tvoje zlato, ko zna gde si ti to i kako nagrabio.

VASA (odskoči od stola): Prostakušo!

MICA (polete po stolu): Je l' ovo istinsko zlato ili je imitacija?

GOSPAVA: Al' od tog zlata nas je sustigla nesreća, Vaso, znam. Vratila sam ti ga,

tvoje je. Ti crkni, a dete moje da prezdravi. Fuj!

(Pljune Vasu u lice, pa se brzo okrene i jurne napolje.)

VASA (besno za njom): Pljuj, Gospava, lizaćeš. Skupo ćeš mi ti za ovaj svoj

prostački ispad platiti kad-tad!

(Mica najednom brizne u plač i pobegne u sobu. On se osvrne za Micom i

odmahne rukama.)

Danas kao da ste svi na levu nogu ustali.

(On sa tla uzme kesu i u nju pokupi sve zlato sa stola. Kao da se smrkava.)

Kakva je ovo pomračina usred bela dana. Mora da će neka provala oblaka.

(Gleda kroz prozor.)

Dolazi nepogoda.

(Mrak se zgušnjava, čuju se gromovi i pljusak.)

ČETVRTA FAZA: KAMENA OAZA

(Opsesivna poslušnost otkriva da čovek ide u suprotnom pravcu od svoje

autonomije.)

Ista prostorija, samo što se po nekoj novoj stvari opet primećuje rast

standarda. Mica obučena leškari na divanu i plače.

VASA (dolazi s cvećem): Pogledaj, lutkice, šta sam ti doneo.

(Mica ne reaguje.)

Ono što ti najviše voliš.

(Gura joj cveće pred lice, ali ga ona uklanja rukom.)

Nećeš krinove?

(Pokušava da je zagrli.)

Razvedri se, mila moja!

MICA (grubo ga gura od sebe): Ne dodiruj me svojim prljavim šapama!

(Gorko zajeca.)

Ti! Nevero!

VASA: Hoćeš li se ti sad tako, Mico, iz dana u dan prostačiti?

(Tresne buket krinova o pod, pa se baci na nju u čvrstoj nameri da je zagrli i

poljubi, ali ga ona grubo odbija.)

MICA (kroz jecaje): Ostavi me da skapam na miru ko otrovana kuja, kad si mi

ionako bez milosti srce iščupao.

(U napadu histerije kida i cepa sa sebe bluzu, suknju, prsluče, gaćice.)

Srce iščupao! Srce iščupao! Srce iščupao!

VASA: Ne cepaj robu sa sebe! Mico! Koji ti je to gest? Mico! Nemoj!

MICA: Neću više da živim kad si mi dušu razorio!

(I dalje se bacaka, jeca i cepa sa sebe već raspršene dronjke.)

VASA: Ostaćeš gola u dronjcima. Mico, smiri se, može neko da naiđe.

MICA (sve žešće se bacaka po otomanu): Za mene upropašćenu, smrt je jedino

rešenje. Smrt! Jedino smrt!

VASA: Ne histeriši, ludice, sva ćeš se izubijati. Ja te sad volim više nego

što sam te ikada voleo.

MICA (stane da kida, da grize, da ljubi i grli Vasu): Lažeš, Vaso, odvratno
lažeš! Zaluđuješ me. Znaš da te još volim. Vaso, bolje me ubij načisto.

(Vasa se s mukom brani od njenih pobesnelih nasrtaja.)

LAZA (upada i zbunjeno zastane): Šta se ovde događa, kapetane?

VASA: Nisam doktor, zastavniče. Kao da je Micu spopala padavica, ne mogu da je

obuzdam. Pomagaj, inače će se sva unakaziti.

MICA (besomučno se bacaka i praćaka): Neću! Ne mogu! Ne umem! Ne smem! Ne

znam! Ne razumem!

LAZA: Otkud njoj partizanska bolest kad nikad nije bila u partizanima?

VASA: Možda je to i prilepčivo.

(Laza stane da šamara Micu.)

Ne šaketaj je, zastavniče!

LAZA (i dalje šamara Micu): Brat sam joj, znam na šta reaguje.

(Mica ućuti i primiri se.)

VASA: Zbilja, umukla je.

MICA (tiho): Hvala, drugovi!

LAZA: Zar te nije sramota da preda mnom ležiš tako gola?

VASA: Ja ću je pokriti, neka se smiri.

MICA (Vasa je pokriva, tiho): Veliko vam hvala, drugovi!

LAZA: I našla si baš trenutak kad ćeš da izvodiš svoje budalaštine.

Kapetane, obnarodovana je Rezolucija Kominforma.

VASA: Šta kažeš?

LAZA: Gotovo je, pršte tikva! Odjutros je po organizacijama počelo izjašnjavanje.

Spremi se odmah, kapetane, i pohitaj u jedinicu.

VASA: A ti?

LAZA: Ja sam se već izjasnio.

VASA: Za Rezoluciju?

LAZA: Zar ti, druže kapetane, ja ličim na takvog izdajnika?

BOSA (užurbano, vidno uzbuđena, ulazi): Dobro je da ste tu, drugovi.

LAZA: Ovo je, kapetane, drugarica Bosa Katanić, direktorka gimnazije, koja je sa

mnom bila na vezi u ilegali.

VASA: Drago mi je, ja sam kapetan Vasa Vučurović.

BOSA: A šta je s drugaricom Micom?

LAZA: Uhvatila je neka prehlada.

BOSA: Pa što leži ovde na divanu?

VASA: Drugarice Mico, pređite u sobu!

MICA: Okrenite se načas ka zidu, negliže sam.

(Oni se okrenu, ona u dronjama, skoro naga, odlazi. U odlasku.)

Odmah se vraćam, da i ja čujem vaše mišljenje, da se usaglasimo.

BOSA: Upravo sam drugovi i ja zbog toga svratila do vas. Šta nas je sve ovo

zadesilo?

LAZA: Bujica gnusnih kleveta i laži.

BOSA: Zar smo mi izdajnici socijalističkog bloka?

LAZA (malo poćuta): Zašto ti, kapetane, stalno ćutiš?

VASA: A šta bi ti hteo da ti kažem?

LAZA: Ono što se u ovom istorijskom trenutku od svih nas očekuje.

BOSA: Jeste li se vi, drugovi, već izjasnili?

VASA: Zastavnik jeste.

LAZA: Zar se vi kolebate? Zar ne znate da su oni već počeli s koncentracijama

trupa na našim granicama? Zašto ćutite? Čemu taj muk?

MICA (dolazi i pridružuje im se): Tu sam, recite mi o čemu se radi?

LAZA: Neka ti kaže, kapetan.

VASA: Što si se, zastavniče, ti celo vreme okomio baš na mene?

BOSA: Dobro, drugovi, a šta će biti sa nama ako se mi izjasnimo protiv

Rezolucije Kominforma, pa se posle ispostavi da smo u datom trenutku

pogrešili i omanuli?

MICA: Polako, drugovi, samo polako. Objasnite vi meni prvo o čemu se uopšte

radi oko te takozvane Rezolucije, al' nemojte da mi komplikujete, jer ja sam

priprosta, meni treba reći što jednostavnije, u dve reči.

LAZA: A i ti, bre, Mico, kao da si govedo, tražiš da ti se veliki istorijski

sukobi unutar međunarodnog radničkog pokreta objasne u dve reči.

MICA: Mala mi je pamet. Je l' treba zbog toga da se ubijem? Vasa će meni to da

približi. Je l' hoćeš, Vaso?

VASA: Ma nisam ni ja sveznajući.

LAZA: Vidim, kapetane, čuvaš se, al' da idemo tačku po tačku.

SVETA (dolazi iz šetnje s Mitom i Borkom): Oho, ovde smo svi na okupu ko na

opštenarodnom zboru.

BORKO: Otkad vas u svome stanu nisam video, koleginice Boso. Dobro ste se

nakanili da me obiđete.

BOSA: Ja sam, na žalost, ovde po drugom pitanju.

SVETA: Sedni, Mito, što stojiš, kod kumašina smo. I zapali jednu slobodno,

dozvoljeno je pušenje.

LAZA: Izvinite, drugovi, ali nepartijcima na ovome sastanku pristup nije

dozvoljen.

BORKO: E, pa, šure, znaš šta je, mogli biste vi te svoje konspirativne partijske

sastanke da držite i na nekom drugom prikladnijem mestu, il' je to došlo ono

zadnje vreme, što se kaže: kad su divlji terali pitome iz njihovih sopstvenih

domova.

SVETA: Drukčije se to po srpskom kaže, kume: „Ustanite vi mrtvi, da legnemo mi

živi".

BOSA: I na čemu smo sad, drugovi, hoćemo li da menjamo salu ili ćemo da

nastavimo, meni se žuri, čekaju me u gimnaziji?

MICA: Niko te ne drži lancima, Boso!

VASA: Uostalom, zastavniče, ovo i nije nikakav zvaničan vanredni sastanak, mi

vodimo sasvim običan i neobavezan drugarski razgovor.

SVETA: I do sada ste jedno govorili, drugo radili, a treće mislili, neće vam

biti prvina.

BORKO: Ja ne vidim razlog da se u ovaj vaš razgovor ne umešamo i mi pošteni

vanpartijci. Što se ti drviš, šure, ponašaj se prirodno.

BOSA: Kaži, zastavniče!

MICA: Uobražena nadmenost je, brate, strana pravim komunistima. Mene su u

organizaciji drugovi tako učili.

VASA: Ili ti, zastavniče, ignorišeš bazu?

BORKO: Al' pogledajte kumić-Mitu, on se samo smeška, kao da ga neka milina

obuzima. Ne sećam se da sam ga ikada video ovako blaženog.

BOSA: Mene od svega u ovome trenutku najviše zanima: može li čovek, ako se sad

izjasni za jednu stranu, da se posle izvesnog vremena, dok stvar bolje

prostudira, izjasni za drugu stranu bez ikakvih posledica?

LAZA: Može, ali ne na slobodi.

MICA: Znači, opet su krenula hapšenja, brate, treba se pripaziti.

SVETA: Glože se, dakle, komunisti među sobom, dočekali smo.

(Mita se zacereka.)

LJudi, moj Mita se grohotom zasmejao posle toliko nemuštih godina.

(Mita se zacereka.)

On likuje. Mito, sine, dočekali smo!

LAZA: Eto u šta nas je Staljin uvalio, da nam se reakcija smeje.

VASA: Al' pitanje je komplikovanije, zastavniče: nisi li se i ti koliko do juče

kleo u svaku Staljinovu reč?

LAZA: Ja nikad nisam, al' i da jesam, kapetane, zar mu to daje pravo da kaže kako

mi naginjemo kapitalizmu, navodno zbog našeg nakanjivanja oko kolektivizacije

sela.

BORKO: To je gnusna laž, mi smo sistemom obaveznog otkupa poljoprivrednih

proizvoda naneli smrtni udarac seljačkom sitnosopstveničkom duhu.

SVETA: Al' srpski seljak je mudar i nepoverljiv, neće vam taj zbicik koji ste mu

zviznuli zaboraviti ni u narednih pedeset godina.

LAZA: I što je drug Đida rekao kako su oficiri Crvene armije na našoj

teritoriji pravili veće skandale i od savezničkih oficira, oni da iskoče iz

sopstvene kože. A zar to nije istina?

BORKO: Silovali su nam ženski živalj i pili su ko smukovi.

MICA: Mene nijedan nije prisilio, a vas Boso?

BOSA: Mene nije, al' jesu u mom komšiluku jednu osamdesetogodišnju staricu. To

su svi iz naše ulice prepričavali. Napili su se kolonjske vode, pa su posle

orgijali. Pucali su iz mašinki i od preplašenih ljudi otimali satove.

SVETA: Moj primer je drukčiji, što bih lagao? Meni i Miti je jedan golobradi

Crvenoarmejac, kad je čuo da obučeni ležimo u krevetima zbog velike gladi,

doneo u olupanoj porciji njihov boršč iz vojničkog kazana.

BORKO: Bili su poderani i neoprani.

BOSA: Na taljigama su se vozili.

MICA: Ja znam samo da su svi pitali: ,,koji put vodi za Berlin".

SVETA: Čekajte! I ja sam čuo da su oni bezbožnici i hulje. Tako nam je za vreme

okupacije i otac Nedić govorio preko radija. No, možda je ovaj što nas je

nahranio bio neki njihov iznimak.

BORKO: U svakom žitu ima kukolja.

BOSA: Možda je taj bio pobožan.

MICA: Ja sam čak neke videla, kad golim prsima kreću na juriš preko trga

Slavije, kako se krste.

SVETA: Nisam to imao prilike da vidim. Al' ljudi moji božiji, na kako tankoj i

sirotinjskoj čorbici od geršle su oni proterali fašističke horde od

Staljingrada do Berlina, ja to prosto ne mogu da shvatim. Šta li ih je nosilo?

VASA: Ideja ih je krepila, šta bi drugo?

SVETA: Misliš, kapetane, pravoslavlje.

VASA (besno priskoči da davi Svetu): Dokle ćeš se ti, bedni predstavniku

buržoazije, ačiti s komunizmom.

(Svi priskoče da ih rastavljaju, Sveta krklja.)

MICA: Udavićeš kuma, Vaso, obuzdaj se!

BORKO: Pusti ga, kapetane, stariji je čovek.

(Nekako ih rastave.)

VASA: Što me ne pustite da ga načisto zadavim? Jaoj, nije naša revolucija bila

dovoljno krvava!

BOSA: Smirite se sad, nije drug zastavnik dovršio svoje izlaganje.

LAZA: I da bar hoće drugarski o svemu da porazgovaraju sa nama, da im na terenu

dokažemo da su u zabludi, nego nas siledžijski tek tako pritiskaju na stub srama

ko izdajnike.

BORKO: E, neće ga majci, pa da su deset puta veći od nas!

VASA: Ne deset, nego petnaest puta veći.

LAZA: Još gomilaju vojsku na našim granicama. Zveckaju oružjem kao da će nas
zaplašiti.

BORKO: E, neće ga majci! Tu su se prebacili. Mi pred silom nikad nismo

ustuknuli.

SVETA: Znaš, al' ako oni ne krenu na nas sa strojnicama i kaćušama, nego ako

krenu sa harmonikama, šta ćemo onda?

MICA: Baš ste me sad podsetili na onu pesmu o Kaćuši, pevali smo je 45. više

nego ijednu drugu.

BOSA: A tango „Tamnaja noć".

MICA: Ala smo ga igrali. Koliko je samo dece rođeno u povodu njega.

BOSA: Pa „Dnjepropetrovsk".

MICA: A geroj Čapajev.

LAZA: Samo vas slušam kako maliciozno harangirate i još jedino što ću vam

reći, to je: da sneg ne pada da pokrije breg, već da svaka zver pokaže svoj trag.

(Munjevito i besno izleti napolje.)

BOSA: Čekaj, Lazo. Ja mislim sve isto kao i ti.

(Poleti za njim. U odlasku.)

Ne solidarišem se ja sa ovima ovde, pričekaj me.

(Svi zapanjeno ućute, Bosa dojuri natrag.)

Uskogrud je, al' ja ću ga smiriti. Računajte sa mnom.

(Brzo odlazi. U odlasku.)

Vaša sam.

BORKO: Al' ova je naša direktorka vavjek jednom nogom ovamo, a drugom onamo.

VASA: Zbunio je Laza, a i sam se siromah upleo u objašnjavanje, ko pile u kučine.

MICA: Oduvek je moj brat bio cepidlaka.

BORKO: Ne bih se ja mogao složiti sa vama. Ja u potpunosti imam razumevanja za

Lazin stav i u potpunosti ga podržavam. Meni je tu čak od prvoga dana bilo

nešto nerazgovetno, samo nisam umeo da prokljuvim u čemu je stvar.

SVETA: A sad ti se, kume, kao razbistrilo?

BORKO: Puklo mi pred očima. Pritiskali su nas. Mi smo na karte jeli i išli

polugoli, a oni su sve naše proizvode vukli u svoju imperiju. U svemu su se

trudili da nas podjarme, al' naša se Kapejota nije dala. Nećemo biti njihova
gubernija. Nikad. Evo im što će to ostvariti! Na! Lakat! Mi tuđe nećemo, a svoje

ne damo!

VASA: Gde tebi, mučeniče, to najedanput dođe iz dupeta u glavu, kao da si

zaboravio da sam te ja kao saradnika okupatora hapsio.

(Mita se zacereka.)

SVETA: Hej, ljudi, obratite malo pažnju i na moga Mitu!

(Mita se cereka.)

On se opet nečemu slatko smeje.

LAZA (upada sa dva do zuba naoružana oficira): Da se niko nije pomerio s

mesta!

VASA: Kakva je to neslana šala? Sklonite oružje!

(Jedan od oficira mu priskoči i grubo ga u prsa udari kundakom.)

LAZA: Ostanite pasivni!

VASA: Šta sve ovo treba da znači, zastavniče?

LAZA: Vi se, kapetane, u ime naroda lišavate slobode! Imamo nalog za vaše

pritvaranje.

VASA: To nije istina! Zbog čega?

LAZA: Zbog opravdane sumnje da vi stojite na pozicijama Rezolucije

Informbiroa. Stavite mu lisice!

(Dva oficira mu priskaču i stavljaju mu lisice s rukama na leđima.)

VASA: Drugovi, pa zar sam ja ovu sramotu zaslužio? Zar sam ja tolike naše

neprijatelje pohapsio, da bi sad mene moji drugovi hapsili!

LAZA (pokazuje na Svetu): I ovoga, takođe.

(Dva oficira začas vežu i Svetu.)

SVETA: A što mene? Čekajte! To je greška! Šta ću vam ja?

LAZA: Potreban si nam, jer i ti naginješ ka Rezoluciji, prozreli smo te.

SVETA: Čekajte, skinite mi ova gvožđa, nisam ja kriminalac.

(Mita se zacereka.)

Vi ste pogrešili. Ja nisam član Partije, niti sam se ikada u tog vašeg Marksa

kleo.

LAZA: To ne menja na stvari, građanine! Mi se oslanjamo na ono što je sad, a ne

na ono što je nekad bilo.

VASA: Zar ćete mene s ovim banditom zajedno odvesti, drugovi? Dozvolite da

vam objasnim!

LAZA: Strpite se, biće u istrazi vremena za obojicu, da pred islednikom kažete

sve što imate.

VASA (pada u agoniju): Drugovi, ja sam uhvatio Dražinog vojvodu Božu Grabovskog.

Ja sam rukovodio operativom za progon i uništenje balista. Ja sam ušao u trag

ilegalnoj rojalističkoj organizaciji ,,Beli orlovi". Je l' moguće da ste vi sve to

zaboravili? Poriču li se sve moje zasluge za učvršćenje naše narodne vlasti?

(Udara glavom o sto i raskrvari se.)

Dajte mi pištolj, ako je tako, ubiću se sam! Neću da živim kao izdajnik! Ja nisam

izdajnik! Neću da živim sramno!

LAZA (oficirima): Držite ga, ubiće se!

(Oni ga uhvate i drže.)

I lakše malo, kapetane, krvariš. Smiri se! Ne radim ja ovo od svojih ruku. Meni

je čak i žao tebe. Zglajzao si, šta se tu sad može. Odigrao si na pogrešnu kartu.

Moraš sad zbog te greške da izduvaš svoje. I da se posle opet vratiš na pravi

put. Ja ti to govorim drugarski, od srca. Mogao si i bez svega ovoga, ali šta ćeš

kad ti se omaklo, sleduje ti kazna.

VASA: Kao za inat nemam cigarete.

LAZA: Hoćeš li da zapališ jednu, da smiriš živce?

VASA: Hoću.

LAZA: Drži!

(Stavlja Vasi cigaretu u usta i pripaljuje mu.)

I onamo u ćeliji će ti biti žilavo bez cigarete, znam. Čekaj, imam ja u sobi,

doneću ti.

(Laza brzo ode.)

SVETA: Ja razumem što hapsite njega, drugovi, on je vaš, al' šta ću vam ja? Mene

vi da pustite.

(Laza se vraća s pet-šest paklica cigareta.)

Zastavniče, vi bar znate da ja imam maloumnog sina. Vi znate mog Mitu.

(Mita se zacereka.)

Čujete li ga kako se kliberi dok mu hapse oca?

(Laza gura paklice cigareta u Vasine džepove.)

VASA: Hvala ti!

SVETA: Lazo, baci malo pogled i na ovu stranu. Ako mene zaista zatvorite, šta

će biti s mojim jadnim Mitom?

MICA: Mi ćemo ga, kume, pogledati koliko znamo i umemo.

BORKO: Ti baš tražiš đavola, Mico.

MICA: Šta sam učinila?

BORKO: Je l' drug zastavnik naredio da svi budemo potpuno pasivni ili nije.

MICA: Ti kao da zaboravljaš da je Laza moj rođeni brat.

BORKO: Kad je u pitanju Informbiro, onda tu nema ni brata, ni sestre, ni dece,

ni majke, ni roditelja, ni prijatelja.

LAZA: Dižite se!

VASA: I šta će sad s nama biti?

LAZA: Bićete upućeni u određeno mesto boravka.

VASA: A koje je to mesto, zastavniče?

LAZA: Naknadno će biti određeno.

SVETA: Ja ću se žaliti.

LAZA: To je vaše zakonsko pravo, mada žalba ne odlaže izvršenje kazne. Pođite

sad!

SVETA: Mito, sine! Rođeni moj!

MITA: Ti meni od danas nisi ništa!

(Svi se zabezeknu, zastanu i sa užasom pogledaju u Mitu.)

BORKO: LJudi, sanjam li? Kumić Mita je posle toliko godina progovorio!

SVETA: Varaju li me rođene uši, ili ja to vaistinu čujem glas svoga sina

jedinca?!

MITA: Ne varaju te uši, đubre matoro, staljinističko! Čuješ ti dobro. I nemoj

sa sobom u zatvor da mi odneseš ključeve od stana.

SVETA (plače, kroz plač): Ovde su mi u desnom džepu, Lazo, izvadi ih!

LAZA (vadi ključeve iz Svetinog džepa i pruža ih Miti): Jesu li ovo ti ključevi,
druže Mito?

MITA (uzima ključeve): Da, to su, druže zastavniče!

MICA: Kako tečno vodi konverzaciju!

MITA: Ali pre nego što se rastanemo, ja želim da svi prisutni čuju moju javnu i

svečanu izjavu. Ja se odričem ovoga ovde izdajnika, a sutra ću to učiniti i preko

radija.

SVETA: Ako, sine, ako! Samo kad se tebi pamet povratila, pa makar ja zbog toga i

na vešala otišao.

(Plače.)

MITA: Ja ne želim da se i nadalje zovem sinom čoveka koji je skrenuo putem

Informbiroa. Eto, zasad toliko.

LAZA: Idemo!

(Oficiri polaze s vezanim Vasom i Svetom.)

SVETA (u odlasku osvrćući se na Mitu, kroz plač): Čuvaj se, sine, da ne nazebeš!

I smanji pušenje!

BORKO (skoči i zagrli Mitu): Kumiću moj jedini, ne mogu ti opisati koliko se

radujem što smo se ti i ja našli u istom stroju!

LAZA: A ti, kokoško, ne reče Vasi ni do viđenja.

MICA: Gledaj ti svoja posla!

LAZA (pođe, pa zastane): Nepoželjno je da ma šta unaokolo pričate o ovome

hapšenju. Sad se najbolje povucite u svoje sobe i pogasite svetla.

(On odlazi, Borko gasi svetlo.)

MICA (u mraku): Borko, jesi li tu?

BORKO (u mraku): Uvek. Znao sam da će ovako biti.

PETA FAZA: KRISTALNA VAZA

(Čovek koji nikome ne dodijava egzistencijalno je mrtav.)

Ista prostorija samo sasvim moderno preuređena. Borko u haljetku sedi za

pisaćim stolom i piše.

BORKO (govori dok piše): Tako je došlo do poznatih pisama Centralnog

komiteta partije boljševika... u zagradi... Centralnom komitetu partije

Jugoslavije u prvoj polovini 1948. godine, kojima je, navodnom partijskom

kritikom... partijskom kritikom pod znacima navoda... trebalo zamaskirati napad

Vlade SSSR na FNRJ pre nego što njegova suština bude poznata svetskoj

javnosti.

(U sobu ulazi Bosa, Borko diže oči od svoga pisanja i u čudu gleda, kao da se

ne seća ko je pred njim.)

BOSA: Meni ste se, druže direktore, ponajmanje nadali.

BORKO (ustaje od stola): Ma jesi li to ti, Boso? Ti zaista uvek ničeš onamo gde

te čovek ne seje!

BOSA: Znam da je sad vaše vreme skupo, druže direktore, društveno ste

izuzetno aktivni, pratim ja to kroz dnevnu štampu i neću vas dugo zadržavati.

BORKO: Pre svega, što se ti meni obraćaš na „vi", kao da se ne znamo dvadesetak
godina?

BOSA: Znamo se, druže direktore, al' vaša je sad numera visoko poskočila.

BORKO: Nemoj mi se ulagivati!

BOSA: Ja vas iskreno i duboko poštujem, druže Borko. Došla sam, između

ostalog, da vam čestitam na doktoratu.

BORKO: Vidiš li ti, Boso moja, šta ti je sudbina, Ko je onda 8. Oktobra 44.

mogao i pretpostaviti da ću ja doktorirati na mrešćenju šarana!

BOSA: Ono je bio tek začetak, pa se nije dalo naslutiti do kojih ćete to razmera

razraditi i produbiti.

BORKO: A sad mi ti malo pričaj o sebi. Kako ti je tamo u Lazarevcu?

BOSA: Onako. Pomirila sam se sa sudbinom. Čovek mi se ponovo oženio i pod

stare dane dobio ćerku, a ja sam ostala sama kao stari panj.

BORKO: Izgubila si volju za napredovanje u službi.

BOSA: Izgubila sam samopouzdanje, jer mi nikad ništa nije pošlo za rukom do

kraja.

BORKO: Zbog toga što si se uvek klimatala, Boso. Uvek si htela jednim dupetom

na dve stolice. Smetala ti je u životu ta tvoja kolebljivost i neodlučnost.

Pomisli samo da si ti 45. godine postala direktorka gimnazije u Beogradu. Baš

su ti drugovi pružili ruku. I Laza te je podržavao.

BOSA: Jeste, al' sad i on tuca kamen na Golom otoku.

BORKO: Pomisli samo, gde bi tebi bio kraj da si bila dosledna principima

Saveza komunista. Dogurala bi ti danas i do republičkog sekretara.

BOSA: Propustila sam priliku, al' kad malo bolje razmislim, kod mene je sve i

počelo odnatraške. Možda nije trebalo da se odričem svoga muža. On je bio

dobar prema meni. Deset godina smo pre toga zajedno jeli hleb, a kad je dopao u

nevolju, ja sam ga se odrekla i okrenula mu leđa. Nije to moglo dobrim da se

završi.

(Ona ustaje.)

BORKO: Što već ustaješ?

BOSA: Ne drži me mesto. U ovome stanu sam mnogo štošta doživela, pa mi se

vraćaju sećanja.
BORKO: Baš mi je žao što žuriš.

BOSA: Spopadaju me pundraci, bolje da odem. Al' doći ću danas popodne na tvoje

predavanje prosvetnim radnicima, akonto toga sam i dobila dva dana dopusta.

BORKO: Javi mi se posle predavanja, sad je prilika, ko zna kad ćemo se ponovo

sresti u životu.

BOSA (polazi, on je prati. U odlasku.) Idem sad da prođem kroz Beograd, da

pogledam izloge, vidim da je asortiman robe široke potrošnje naglo porastao.

Ovde se sad živi ko pre rata.

BORKO: To su naših ruku dela, Boso! Pokazuje se ispravnost našeg stava na delu.

Dok oni tamo grcaju u oskudici, mi snažnim koracima krećemo napred i svakim

danom ostvarujemo sve viši i viši standard.

(Čim za Bosom zatvori vrata, brzo oblači žaket, kupi svoje papire, sprema

se za izlazak. Dolazi Mica.)

Bila mi je u poseti profesorka Bosa. Sećaš li je se?

MICA: Kako daje se ne sećam kad je bila švalerka mome burazeru Lazi. Što me

nisi pozvao da je pozdravim?

BORKO: Ona se uzvrtela, nadigla se da ide, a pravo da ti kažem, ni meni se sa

njom nije razglabalo od Pontija do Pilata. Pre predavanja moram skoknuti i do

gimnazije. Red je. Nisam u kancelariju navraćao već dve nedelje zbog

angažovanosti oko raskrinkavanja mračnih ciljeva Kominforma.

MICA: Kad ćeš se vratiti?

BORKO: Ko zna. To zavisi od mnogo čega. Ti lezi, pa spavaj, nemoj bdeti.

(Poljubi je.)

Srećice moja jedina!

(Brzo odlazi.)

MICA (sva sleđena od Borkovog poljupca. Govori sama sa sobom): Ne znam šta mi

je. Prosto sam se skamenila kad me je cmoknuo u obraz. Tako od njega bije neki

neprijatan zadaj. Mučnina me spopadne kad osetim taj njegov vonj. A ranije me nije

gušilo. Moram da napravim promaju, da se izluftira soba od tog njegovog

neprijatnog mirisa.

(Otvara sva vrata i prozore.)

Nije na jarca, al' nije ni ko poduspareno sukno. Možda na stare novine.

(Neko kuca na ulaznim vratima.)

Slobodno!

(Opet kuca.)

Uđite, otvorena su vrata!

(Opet kuca.)

Napred!

VASA (ulazi bojažljivo): Smem li, Mico?

MICA: A ko ste vi?

VASA: Primaš li me u kuću?

MICA: Ne mogu nikako da se setim odakle vas znam, a poznat mi je vaš lik.

VASA: Zar me, zaista, ne prepoznaješ, Mico, ni po glasu?

MICA: Ma jesi li to ti, Vaso?

VASA: Ja sam, Mico.

MICA: Mnogo si mi se izmenio.

VASA: I ti bi se izmenila, Mico, da si bila onamo gde sam ja bio.

MICA: I naglo si mi posedeo, Vaso. Sedni! Što stojiš?

VASA (skanjera se): Ne bih voleo da ti budem na smetnji.

(Gleda oko sebe.)

Primećuje ti se veliki napredak u kući.

(Seda oprezno.)

Neću ja predugo.

MICA: Ma hajde, ne pričaj koješta!

VASA: Jesi li ti ovde još sa Borkom?

MICA: Jesam. Sredili smo se. On samo što je izašao. Da si koji minut ranije

došao, zatekao bi ga kod kuće.

VASA: Ja sam njemu mnogo zla naneo, ko zna bi li sa mnom, uopšte, pristao da

govori.

(Mica se smeši.)

Borili smo se lavovski oko lepotice.

(Mica se zakikoće.)
Lepša si nego što si ikad bila.

MICA: Ne preteruj, Vaso!

VASA: Ćutaću.

(Mala pauza.)

MICA (traži misao): I znači, ti si svoje odslužio?

VASA: Izduvao. I to pošteno!

MICA: I šta ćeš sad?

VASA: Ne znam ni sam. Čina sam lišen, a zanata nemam.

MICA: Moraš se negde skrasiti, Vaso. Šta je bilo — bilo je! Sad ti valja

iznova živeti.

VASA: Nema za mene novog života, Mico moja! Sa zdravljem sam popustio. Zube

sam pogubio. Duševno sam oronuo. Nego, ako mi se bude dalo da u miru završim

svoj stari život, opet ću računati da imam sreće.

MICA: Ne razumem te, Vaso, kako to misliš da završiš stari život, s kim?

VASA: Poslao sam ženi telegram, ako mi se smiluje i dođe po mene, da se s njom

vratim onamo sinu na selo, biće dobro.

MICA: Šta se nadaš? Hoće li te posle svega prihvatiti?

VASA: Ako je našla koga drugog — neće, ali ako nije, onda imam šanse.

MICA: A onamo, kako ti je bilo?

VASA: Fino. Poučno.

MICA: Pitam te najozbiljnije.

VASA: Pa ja ti ozbiljno odgovaram, ko u banji.

MICA: Zaplašen si, ne smeš da govoriš?

VASA: Smem, Mico. Lažne su glasine kako oni nas tamo prepariraju.

MICA: A zbog čega onda ništa nećeš da mi kažeš o mome burazeru Lazi?

VASA: Ne znam ja to.

MICA: Zbog čega je on uopšte uhapšen?

VASA: Zbog slabosti i popustljivosti prema bandi.

MICA: Sad si mi mnogo rekao. Ja znam samo da su Nemci za vreme rata tako

nazivali partizane: banditima.

VASA: NJega je u zatvor odvelo ono njegovo držanje prema meni za vreme
hapšenja.

MICA: Što? Je l' su mu zamerili što je bio preterano grub?

VASA: Naprotiv! Dao mi je pet paklića „triglava", a ona dva oficira što su celo

vreme samo ćutala, pisali su posle prijavu protiv njega, kako me je tešio,

hrabrio i davao mi cigarete.

MICA: Zar se ni to nije smelo?

VASA: Biti popustljiv prema kontrarevolucionarima?

MICA: U nas je pre važilo da se svakom sužnju, bez razlike, treba smilovati i

udeliti mu štogod. Sad od tebe čujem da je i to zakonom ukinuto. I zar si ti,

Vaso, zbilja bio kontrarevolucionar?

VASA: Jesam, mada ni sam nisam znao da sam to. Posle sam uvideo i popravio se.

MICA: Šta si radio?

VASA: Revidirao sam stav na Borku. Ukazao sam na njega kao na kolebljivca.

Stalno je gledao u nebo, pa sam ja na iznošenju svoga stava primetio: da Laza,

mora biti, čeka da mu se odozgo spuste Staljinovi padobranci.

MICA: A on?

VASA: Ne znam koji je njemu klinac, joguni se, stalno je pod bojkotom.

MICA: A šta to znači, Vaso?

VASA: To znači 16 sati u kamenolomu. To znači udarce i pogrde od svih na koje

naiđeš. To znači požarčenje nad kiblom umesto spavanja. To znači savršena

obespravljenost.

MICA: Hoće li on skoro natrag?

VASA: Sumnjam. Uopšte ne pruža dokaze o svome prevaspitanju. Neće da utiče

pozitivno na sapatnike oko sebe.

MICA: Kako da utiče pozitivno?

VASA: Pa da ih mlati i progoni. Da iznosi svoja zapažanja isledniku bar dva

puta dnevno. Neće i neće. On pušta da drugi njega masate i rastaču. Ne znam od

čega mu je ona glava. Je l' od čelika.

MICA: Uvek je bio takav, kad nešto utuvi sebi u glavu, on ne odstupa.

VASA: Šteta! Ostaviće na onom kamenu najlepše godine. Obaška zdravlje. Ima

zaraznu žuticu. Preležao je i dezenteriju. Na levu nogu ćopa, a nijedan nokat

nema na prstima, poodpadali mu od ćuskije, teško da bi ga ti prepoznala, mnogo

je deformisan.

MICA (suzno): Baš si me rastužio, Vaso!

VASA: More, gledaj svoja posla, Mico! Ipak je svako sam sebi najpreči, pokazalo

se. Tebe je sama sudbina spasila od slične sudbine.

MICA (usekne se): Kako to misliš?

VASA: Da si se kojom nesrećom udala za mene, znaš šta bi ti se desilo.

Išutirali bi te iz stana u neku šupu ili podrum. Najurili bi te iz službe, ko

pašče. A možda bi te i hapsili.

MICA: Ne bi mene, Vaso, ne boj se! Dočekala bih se ja na noge, ko mačka. Imam

jedan takav slučaj tamo kod mene na poslu u preduzeću. Čim su joj muža uhapsili,

ona ga se javno odrekla i zatražila rastavu braka. Dlačica joj s one muke nije

falila. Čak je to učinilo i da uznapreduje u službi.

VASA: Znači, da sam te privenčao, ti bi me se odrekla?

MICA: Prvog dana. Uzmi drugi primer, Borkovog kuma Svete. Onaj njegov ludi sin

Mita je posle ne znam koliko godina progovorio da bi nagrdio rođenog oca. Tri

puta su ga vodili na radio. Dva puta su mu izlazile slike u novinama. Pa ga još

unapredili u poštanskog službenika. Nudili su mu i neki posao, zaista, al' on

posle dva dana odustao. Nesposoban je za rad. Lud čovek. Al' za politiku nije. On

u sebi nosi neku urođenu mržnju protiv staljinizma. Šta kažeš?

VASA: Ništa. Nemoj me prozivati. Kad budem nešto imao, ja ću sam otići, i reći

ću onamo gde treba.

(On ustaje.)

MICA: I kuda sad smeraš?

VASA: Teško mi da prevalim preko usta. Ničim vas lepim nisam zadužio, a

divno bi mi uleglo ako biste me vi ovde zadržali dan-dva dok se ona moja

Gospava ne oglasi. Ne tražim je da me gostite, niti bi ja sedeo skrštenih ruku.

Nešto bi vam po kući radio.

MICA: Ti znaš da je u našoj kući uvek odlučivao Borko, sama ne smem da

te primim. Sačekajmo dok on dođe, pa ćemo videti.

VASA: Neka i dotle bude neka korist od mene.

(Pođe u kujnu.)

MICA: Gde ćeš tamo?

VASA (u odlasku): Da uzmem jednu hoklicu i neki stari sud.

MICA (viče za njim): Ako ćeš da miješ kosu, idi u kupatilo, sad imamo uvek

toplu vodu, montirali smo bojler.

VASA (vraća se i donosi hoklicu sa šerpom): Razmutio sam hlorni kreč da ga

postavim kod ulaznih vrata. Neće ti ovde niko više smeti da uđe pre nego što se

dezinfikuje.

(Mica ga gleda u čudu.)

MITA (ulazi spolja s oronulim Svetom): Kumice, imam za vas veliko

iznenađenje.

VASA: Hloriši ruke!

(Mita ne reaguje, a Sveta poslušno zavlači ruke u hlor.)

Vidi se ko je disciplinovan, odmah se povinuje.

(Sveta se susretne sa Vasom, zastane, sevne očima i produži do Mite.)

MICA: Šta ja to vidim? Kum nam se vratio s oporavka, baš se radujem!

MITA: Doveo sam ga, kumice, da proverim hoće li pred kumom progovoriti, preda

mnom već pet dana stalno ćuti. Ja ga svašta pitam, ali on mi ne odgovara.

(Vasa nešto notira u blokče.)

Šta ti to, zapisuješ, druže?

VASA: Notiram ko je eskivirao hlorisanje ruku.

MITA: Ma jesi li to ti, kapetane?

VASA: Ja jesam, ali nisam više kapetan, degradirali su me, razume se, s punim

pravom.

MITA (osvrće se na Svetu): Što ti, matori, klaparaš i škrgućeš tim svojim

veštačkim vilicama?

(Vasa je otišao do prozora, otvorio ga i gleda u dvorište.)

Što uteče ti od mene, bivši kapetane? Što zveraš tamo kroz taj prozor?

VASA (zatvara prozor i vraća se): Gledam nešto ovu ogradu, slabašna mi je.

Trebalo bi kupiti stotinak metara bodljikave žice, pa je pojačati s gornje

strane.
(Mita i Mica prasnu u smeh, Sveta samo pokatkad sevne očima.)

MICA (smešljivo): Kad biste se vi golootočani pitali, mora da biste propisali

da se odsad bodljikave žice zatežu i na gudačkim instrumentima.

(Vasa pođe napolje.)

Uvredi li se ti, Vaso?

(Sveta s gađenjem odmahuje rukama ka Vasi.)

Kuda ćeš?

VASA (u odlasku): U šupu, da nađem neke daske.

MICA (pogleda u Svetu, a on odvraća lice. Ona mu prilazi): Kume, prepoznaješ

li ti mene? Ja sam Mica.

(Sveta blene.)

Kum gleda kroz mene, kao da sam od stakla.

(Ona mu spusti ruku na rame, a on se izmakne.)

Jesi li ti, kume, duboko uvređen na sve nas ili kunjaš od životnog zamora?

(Sveta ne reaguje. Ona diže ruke od kuma i obraća se Miti.)

Čudo ti, kumiću, ne pušiš? Je l' nemaš šibicu?

MITA: Ostavio sam duvan načisto. Škodljiv je!

(Sveta vadi cigarete i jednu pripaljuje.)

MICA (gleda u čudu): Auh, kumić-Mito, što mi je sve to čudno! Ti i kum načisto

zameniste uloge. Dok si ti ćutao i pušio, on je govorio i bio nepušač. Sad ti,

kumić-Mito, govoriš i ne pušiš, a kum je zaćutao i propušio. Da se vi može biti

niste nekome zbog nečega zavetovali na to naizmenično ćutanje?

(Ulazi Borko.)

Evo, Borka!

(Poleti mu u susret.)

Borko, vidi ko ti je došao!

BORKO (sarkastično): Gle! Vratio nam se Staljinov gubernator!

(Staje ispred kuma.)

Obrukao si me, kume! Ne služi ti to na čast! Ta mrlja će ti ostati do smrti. Ja

sam opasno ljut na tebe, to da znaš! Moraćemo mi sad malo da zahladimo naše

odnose. Ne bih želeo da mi neko ma šta prebaci zbog tebe. Sam si tako hteo.
Prevario si me. Uvek si bio fini, kulturan, otmen, gospodin čovek. I šta tebi

beše da odeš u staljiniste, među najgoru izdajničku bagru, to se pitam?

(Ulazi Vasa s tragačom na ramenima.)

A ko je ovaj što nosi ovaj tragač ko zastavu?

MICA: Naš kapetan Vasa, zar ga ne prepoznaješ?

BORKO: Naši ga vuci pojeli! Šta će on opet ovde?

MICA: Zamolio me je da ga pustimo pod krov dok po njega ne dođe sa sela njegova

Gospava.

BORKO: Ne dolazi u obzir! Nije ovo ovde prihvatilište prevaspitanih

informbirovaca.

MITA: Je l' to, kume, važi i za moju matoru strvinu?

BORKO: NJemu još moram da očitam, vi pričekajte! A ovaj s mesta da se počisti

odavde. Ne znam samo, Mico, kako si mogla da ga pustiš unutra!

MICA (prilazi Vasi koji u drugom kraju sobe čeka ko pseto): Izvini, Vaso, ali

Borko se ne slaže da ti ostaneš kod nas u stanu. Kaže da ga tvoje prisustvo

kompromituje.

VASA (baca tragač s leđa, pa se zatrči i pred Borkom padne na kolena):

Profesore! Druže! Borko! Čoveče! Sotono!

BORKO (preplašeno ga rita): Beži od mene! Bež!

VASA: Ne znam ni sam kako da vas oslovim?

BORKO (preplašeno ga rita): Sklanjaj se! Ti si okužen!

VASA: Nemam ja s njima više nikakve veze.

BORKO (preplašeno ga rita): Beži mi s očiju! Imao si! Imao si!

VASA: Ako mi ne verujete, dajte mi nož da zakoljem jednog od njih, da vam

dokažem da sam definitivno raskrstio s Informbiroom.

SVETA (skoči kao da je poludeo, pa stane udarati Vasu i nogama i rukama): E,

sad si mi se namestio, govnaru smrdljivi, da te unakazim jednom zauvek, da ne

gadiš više ovaj svet!

BORKO (prileti zajedno s Mitom i Micom da obuzda Svetu, ali bez uspeha):

Stani, kume, koji ti je đavo!

MITA: DŽukelo matora, ne pravi od kumove kuće ludnicu!

SVETA: Pustite me! Sobni mi je starešina bio, sobu ću mu ja od dva metra u

ilovači iskopati.

MICA: Kume, nove su nam glanc stvari, oštetićeš nam polituru.

SVETA (ali kum bije, ne prestaje): Ovo ti je za ono što si brezovu metlu u govna

uvlačio, pa njome govnavom po meni tuko.

VASA: Zovite miliciju! Javite ispostavi unutrašnjih poslova!

SVETA (bije bez milosti): Ovo ti je za ono što si mi po licu pišao dok sam

povijen požarčio nad kiblom.

VASA: Sprečite staljinističku osvetu nad časnim revidircom!

SVETA (već posustaje): Ovo ti je za ono što si me po kazni sedam dana držao u

svinjcu s krmačama, da se hranim pomijama i da spavam u smradu.

MITA (zajedno s Micom i Borkom nekako obuzda Svetu): To je, idiote, tvoj

istomišljenik. Briga nas kako se vi između sebe žderete i tamanite.

BORKO: Napolje svi iz moje kuće! Napolje! Mi smo sa dve suprotne strane

barikade. A tebi, Svetislave, izgleda nije bilo dovoljno škole.

VASA: Ići će on, ja mu stojim dobar, na doškolovanje da stekne titulu

dvomotorca.

SVETA: (besno pođe napolje): Postoje za mene samo ljudi i neljudi.

(U odlasku.)

Sve su druge podele lažne.

MITA: Još se on izdra na tebe, kume. Izvini!

(Brzo odlazi za Svetom.)

Moram ga sustići. Naučiću ja njega pameti. Prijaviću ga!

MICA (Vasi): A šta ti čekaš?

VASA: Da oni malo odmaknu. Kako je lud, u stanju je iza ćoška opet da me sačeka.

(Ulazna vrata se otvaraju.)

Vraća se da me ubije.

GOSPAVA (pojavljuje se na vratima): Je l' tu taj moj zakasneli pokajnik?

VASA (poleti joj u susret): Gospava, znao sam da ćeš doći po mene!

BORKO: Uđite nakratko, drugarice. Zašto stojite na vratima?

GOSPAVA: Neću ja među vas. Vi ste meni njega i upropastili. Da se on među vas,
kvarne varošane, nije mešao, ne bi on robije ni dopao. Pogledajte ga kakav je

uzbuđen.

MICA: To ga je tu nedavno izubijao njegov istomišljenik.

GOSPAVA: Ja znam samo da svako treba da bude onamo gde mu je mesto. Polazi,

Vaso!

(On pođe.)

Stani!

(On stane.)

Gde ti je ono ukleto zlato?

VASA (sleže ramenima): Ne znam. Nestalo je. A ko ga je uzeo, bog te pita, više

puta su mi pretresali sobu.

GOSPAVA: Hajde za mnom! Važno je samo da si se kurtalisao tog đubreta.

(Vasa odlazi za njom. Kratka pauza. Borko se mršti.)

MICA: Šta ti je, Borko?

BORKO: Od svega ovoga pripala mi je muka.

MICA: Podriguješ!

(Brzo donosi lavor.)

BORKO: Progutao sam nešto što ne mogu da svarim.

MICA (drži mu glavu iznad lavora): Povrati!

BORKO: Auh, auh! Jaoj, rastajem se sa dušom!

MICA: Gurni prst! To pomaže!

BORKO: Auh, auh! Bljutavo mi je! Gadi mi se!

MICA: Dok se ispovraćaš odmah će ti laknuti.

BORKO (oslobađa se Micine pomoći, sav blažen): Dobro je. Lakše mi je. Hoću da

sednem. Sad se tako lepo osećam. Usrao sam se!

(Sedi i smeši se na publiku, Mica odvraća nos od njega i sve više se

povlači u dubinu scene).

Kraj