UVODNIK O UMETNOSTI IVLJENJA Proli smo kroz jedan veoma teak, sumorni mart.

Neu da nabrajam ta nam se sve deavalo u proteklih mesec dana, suvie smo tekstova ve proitali na tu temu. Nae meusobno nepoverenje je dovedeno do take pucanja, a spremnost na dijalog (naravno, sa inteligentnim neistomiljenicima) je postala misaona imenica. Ipak, pouzdano su nam se dogodile bar dve lepe stvari. Prelepi, osunani aprilski dani i novi, osmehnuti broj naeg vedrog Vodia za ivot. Lepota prirode i vedrina naeg asopisa, prosto ujedinjeni dubokom verom u to kako je ivot ipak jedna uzbudljiva i jedinstvena avantura. ta god se dogaalo, ta god radili ili mislili, ta god oseali i ta god nam se sudbinski zalomilo u naem putovanju okruglom zelenom planetom to je na ivot. Jedini koji imamo. Bez repriza i dublova. Na nau sreu ili nesreu, radost ili alost, spasenje ili prokletstvo. To e biti i na trag u venosti. I kao da, u silnoj urbi da to pre pozavravamo sve one neophodne i najvanije stvari, redovno zaboravljamo na ovu injenicu. Na mudrost vekovnog iskustva koje pokuava da nas naui kako je jedino to nam se nikada nee vratiti, jedino na ta ne moemo (i nemamo kome) da se alimo upravo nain na koji emo provesti onu meru vremena, nama dodeljenu. Roeni usred uspona ili propasti neke imperije, iza ica konc-logora ili na grimiznom dvorskom krevetu, lepi ili runi, duhoviti ili preozbiljni, visoki ili niski, spremni na rizik ili oprezni, u svakom sluaju emo doiveti isto: a) tajnu naeg zaea i roenja, b) pa onaj kratak let kroz svetlost i tamu naih ovozemaljskih dana, i c) ponovni ulazak u nepoznato. I kako onda moemo, kako se samo usuujemo (pred sobom, svojim precima i potomstvom) da TAKO OLAKO, gotovo samoubilaki troimo svoje dane - kao da su tui, kao da smo ih pokupili na ulici, kao da emo imati bar jo neku ansu da ih ponovo odivimo?! ime nas je to opinio onaj hipnotiki duh vremena i njegovi lukavi slubenici, da se ovako glupo i ludaki ponaamo?! Nekima kao da su potrebni bolest, lina tragedija ili predoseaj smrti da bi poeli da koriste, a ne samo troe ono to im je jo ostalo od ivota. A neki, malobrojniji, ipak osete nekako kako je sam ivot vaniji od svega ostalog i onda ponu da stvarno ive. Naprosto oseajui kako treba da uivaju u svakoj sitnici, da se raduju svemu dobrom i lepom, da se seaju svega plemenitog i uzvienog, da se ne osvru za proputenim ansama i da smisao pretpostavljaju uspehu. Zbog svega pomenutog smo i reili da osnujemo Vodi za ivot, ovaj papirni institut iza koga kucaju iva srca i razgoreva se neugasiva mata svih naih urednika i saradnika. Mi s fanatinom verom branimo svaku ansu da nas neto ohrabri, oraspoloi, nasmeje, raznei i probudi iz polusna ivotarenja pod apom surove svakodnevice. Oseamo se, esto, kao da smo pokrenuli neko nedostajue Udruenje za zatitu ivota (pre svega od nas samih). Svi znamo da je potrebna vetina i nekakvo znanje da bismo pokrenuli i vozili, recimo, automobil. I da je nemogue operisati, svirati neki instrument, itati knjigu na stranom jeziku, raditi na berzi ili u kompjuterskom centru a da za to nismo posebno obueni i uvebani. A poverovali smo da je mogue IVETI bez ikakve posebne kole i specijalne obuke za ovako komplikovan proces stalnog, svakodnevnog donoenja vanih odluka (sa nesluenim posledicama). To onako odoka, bez razmiljanja, po slobodnom oseanju. Kako nam se zadesi i kako nas nagovore. Zato smo i mi poverovali u smisao jednog ovakvog Vodia za ivot, ozbiljnog, ali nepretencioznog savetnika i prijatelja svojih italaca. Zbog toga, evo, i sad razgovaramo, na poetku nove etape naeg zajednikog putovanja svim avenijama i orsokacima onog estokog i nemilosrdnog, ali i ne manje lepog i zanimljivog prostora (koji se polako i neumoljivo pretvara u na ivot). Zato ivite, zaista ivite,

po svaku cenu i kako god budete znali i umeli. I ne dajte, ni sluajno, da vas ubede kako je ivot negde drugde. Nije.