MODERNA FILOZOFIJA
Engleski empiristi: Džon Lok, Džordž Berkli i Dejvid Hjum
Empirizam. Dekart je bio racionalista jer je – kao i
Parmenid – tvrdio da nam nije potrebno da se bavimo
istraživanjem materijalnog sveta, prirode, odnosno onoga
što možemo čulima da opazimo, da bismo došli do istine. Sa
druge strane, kao i Platon, smatrao je da opšte ideje,
odnosno ono što je najrealnije i nesumnjivo, postoji
nezavisno od materijalnog sveta. Za razliku od takvog
pristupa, od XVI do XVIII veka javljaju se i filozofije koje
su vođene idealom savršene nauke – nauke koja dolazi do
nesumnjivih istina proučavanjem prirode i prirodnih sila.
Empirizam je, dakle, filozofski pravac koji daje prednost
eksperimentima i čulima, kao jedinim pravim izvorima
saznanja. Međutim, takva početna pretpostavka ipak
ostavlja prostor za razlike i među samim empiristima.
Džon Lok
Tabula rasa (latinski: prazna tabla). Džon Lok je
smatrao da je celokupni sadržaj našeg uma došao 'spolja' – u
našem umu nema ničega što nije došlo kroz čula; urođene
ideje, opšte ideje, univerzalije, etičke vrednosti itd. – sve je
to zasnovano na onome što smo videli, čuli, naučili tokom
života. Iako razum ima određena formalna svojstva (da
pamti, povezuje, rastavlja različito, povezuje slično, itd.),
sav sadržaj kojim naš um barata došao je kroz čula.
Čovekov um je na rođenju samo tabula rasa, i životno
iskustvo upisuje sadržaj u naš um.
Lokovo shvatanje ideja. Ideje su za Loka bilo koji
sadržaj svesti, razuma, bez obzira da li se radi o apstraktnim
pojmovima ili čulnim opažajima. Budući materijalista, on
smatra da svet oko nas realno postoji, da predmeti našeg
iskustva imaju sebi svojstvene kvalitete nezavisne od našeg
uma. Međutim, ideje koje dobijamo opažanjem sveta oko
nas ipak predstavljaju samo jednu vrstu ideja. Koliko one
odgovaraju realnim predmetima zavisi od broja čula kojima
opažamo. Svojstvo koje smo opazili samo jednim čulom
nije realno onoliko koliko je realno svojstvo u čijem
opažanju učestvuju sva čula. Pored toga, kada u našu svest
pohranimo ideje koje smo dobili kroz čula, naš um nastupa
sa upoređivanjem, ispitivanjem i kombinovanjem.
Protivrečnosti i greške mogu da nastanu tek kada um počne
da analizira podatke dobijene kroz čula. Shodno tome, Lok
smatra da je saznanje zapravo proces koji adekvatno i
realno povezuje ideje u smislene celine.
Džordž Berkli
Osnovni stav Berklijeve filozofije je da biti znači
biti opažen. Po njegovom shvatanju ono što nismo opazili
čulima ne postoji realno. Realnost pripada samo opaženim
objektima i odnosima. Iako je time kritikovao Lokov
(materijalistički) stav da čulni svet realno postoji nezavisno
od našeg opažanja, ipak je prihvatao da je sadržaj naše
svesti tek vremenom konstruisan, tj. da nam nije urođen.
Međutim, Berkli to dovodi do krajnosti: pošto u svakom
trenutku imamo određeni sadržaj svesti, odnosno određene
ideje, nikada ne možemo svetu oko nas da pristupimo
neposredno. Uvek ono što opažamo interpretiramo kroz ono
19
što znamo ili verujemo da znamo, tj. nikada nemamo posla
sa 'prirodom kao takvom', već samo sa prirodom kako je mi
shvatamo.
Berkli ipak ne tvrdi da je svet oko nas samo plod
našeg uma i mašte. Svet izvan nas realno postoji – ali ono
što o tom svetu možemo da znamo uvek je zasnovano na
onom što je već sadržaj naše svesti, odnosno mi uvek
imamo posla samo sa idejama i opažajima koje već
posedujemo. 'Stvar po sebi', odnosno 'suštinu stvari' nikada
ne možemo da opazimo ili shvatimo. Shodno tome, Berkli
smatra i da je sam pojam 'materije' nepotreban – to je
apstraktni pojam i proizvod našeg uma.
Dejvid Hjum
Problem nužnosti. Kao i Lok i Berkli, i Hjum se
bavio pitanjem odnosa ideja i čulnog sveta, odnosno
problemom veze između njih – koliko i kako naše ideje
odgovaraju svetu oko nas? Pošto je nauka shvaćena kao
istinito saznanje o svetu oko nas, Hjum se posvetio
osnovnoj ideji nauke: objašnjenju prirodne pojave i
predviđanju njenog ponovnog pojavljivanja. Međutim,
Hjum je pokušao da pokaže da naše ideje o povezanosti
prirodnih pojava ne potiču iz čula, već iz našeg uma. Ako
uzmemo bilo koje dve pojave, za koje smatramo da su
povezane uzročno-posledičnim vezama, nikako ne možemo
eksperimentalno da dokažemo da je ta uzročno-posledična
veza nužna. Koliko god nam čula i eksperimenti pokazivali
da nakon jedne pojave sledi tačno određena nova pojava, ne
postoji dovoljno jak logički razlog da tvrdimo da će tako
uvek biti. Bezbroj ponavljanja istog eksperimenta ili iste
prirodne pojave ne predstavlja prepreku da zamislimo i
suprotnu mogućnost. Hjum smatra da ne postoji logička
nužnost u svetu oko nas, već da je ideja nužnosti proizvod
našeg uma, odnosno naše navike na određeni sled pojava.
Nužne su, međutim, matematičke istine, npr. da je 2+3=5,
jer je logički nezamislivo da je rezultat drugačiji.
Dedukcija i indukcija. Problem nužnosti vezan je
za odnos dva načina zaključivanja: dedukcije i indukcije.
Dedukcija je proces zaključivanja koji polazi od
zaokruženog skupa premisa (prvobitnih stavova) i iznosi
zaključak o pojedinačnom članu skupa. Na primer: iz
premisa "Svi ljudi su smrtni" i "Sokrat je čovek" sledi
"Sokrat je smrtan". Budući da je Sokrat član skupa 'ljudi',
sve što se tvrdi o celom skupu, važi i za Sokrata. Sa druge
strane, induktivno zaključivanje počinje od pojedinačnog i
kreće se ka opštem zaključku. Na primer: iz premisa
"Filozofija je dosadna", "Istorija je dosadna", "Muzičko je
dosadno" i "Matematika je dosadna" zaključujemo da su
predmeti u srednjoj školi dosadni. Indukcija je, dakle,
izvođenje opšte osobine iz niza pojedinačnih primera.
Međutim, shodno Hjumovom shvatanju nužnosti,
koliko god nabrajali pojedinačne slučajeve, nikada nećemo
moći sa potpunom izvesnošću da tvrdimo opšti stav. Samo
dedukcija, tvrdi Hjum, predstavlja logički ispravan način
zaključivanja koji vodi do istinitog saznanja.