Kant Skripta

1
Nemaka klasina filozofija - Kant
KANT KANTOV IVOT I SPISI Imanuel Kant roen 22. aprila l724. godine u Kenigzbergu u istonoj Pruskoj. Njegova porodica vodi poreklo iz kotske. d mnogobrojne d svojih roditelja Kant bio etvrto dete. Otac mu bio zanatlija, sedlar. I mati i otac pripadali su religijskoj sekti pijetista, i uenja pijetizma ostala su i za Kanta sastavni d njegovih religijskih ubeenja. d Kantu bilo osam godina, stupio u gimnaziju u Collegium Fridericianum, gde dobio solidno klasino obrazovanje. Bio uvek prvi u razredu, i ve tada njegovi drugovi proricali su mu veliku budunost. Na univerzitet stupio l740. i upisao se na filozofski fakultet, ali poseivao i predavanja iz teologije. Uitelj filozofije bio mu na univerzitetu Martin Knucen, koji ga uveo u Lajbnic-Volfovu filozofiju. Kako Kant svretku univerzitetskih studija ostao bez materijalnih sredstava (ba tada umro mu otac), bio prinuen d se primi za domaeg uitelja u raznim imunim porodicama u blizini Kenigzberga. Domai uitelj bio vie godina. Godine l755. Kant se habilitovao n Univerzitetu u Kenigzbergu z privatnog docenta, to i ostao itavih l5 godina. Kao docent iveo d honorara dobivenih z svoje predavanje i za svoje spise. Tek l770. uspeo Kant d postane redovan profesar lgike i metafizike. Popravivi time bitno svoje materijalno stanje, Kant se d tada d obradi svoga novog kritikog sistema. Tek l78l. izalo njegovo glavno kritiko dl (Kritika istog u). Za ovim delom reaju se dalji mnogobrojni spisi kritike filozofije. Oni donose Kantu slavu i priznanja. U docnijim godinama, kad Kant stekao kuu i batu, njegov ivot postao stereotipan, d svaki sat u njemu bio ispunjen unapred odreenim zadatkom. U poslednjim godinama svojim, Kant patio d starake iznemoglosti, duhovne istroenosti i umora. Umro u osamdesetoj godini ivota, l2. februara l804. Kant bio enciklopedijski obrazovan filozof. d egzaktnih nauka dobro poznavao astronomiju, mu fiziarima naroito briljivo studirao Njutna, matematiku poznavao izblie samo kao elementarnu (viu matematiku niti poznavao, niti ulazio u njene rblm). Naroito dobro poznavao fiziku geografiju, kojoj d i nekoliko originalnih priloga. filozof, tvorac jednog opsenog filozofskog sistema. Njegova duhovna veliina kao filozofa lei, meutim, vie u originalnosti njegovih ideja i otroumnosti i opirnosti sa kojima izvodio konzekvencije tih ideja, nego u pozitivnoj vrednosti njihovoj. Kant spada u tzv. pozne genije, kad d radi na svom glavnom kritikom dlu bilo mu 46 godina, kad ga zavrio 57. Drugi mislioci u ovom dobu zavravaju svoju spisateljsku karijeru, Kant intenzivno produuje. Kant bio osrednjeg rasta, slabe telesne konstitucije. Na njegovom mravom telu stajala velika glava sa izrazito plavim oima i visokim lm. Samo zahvaljujui svojoj umerenosti i pravilnosti svoga docnijeg ivota, uspeo Kant d doeka duboku starost. U svojim ranijim godinama rado iao u drutva i u njima, sa svojih otmenih manira, rado bio priman. Kant nikada nije video drugu veu varo sem Kenigzberga, njegova putovanja ograniavala su se na okolinu njegove rodne varoi. Kant bio visoka moralna linost i vrst karakter. Samo u jednom sluaju nije se pokazao vrst. d Kant, publikaciji svog spisa Religija u granicama samog u, dobio, naredbi reakcionarnog kralj Fridriha Vilhelma II, d ministra prosvete ukor to "zloupotrebljava svoju filozofiju i izvre i omalovaava izvesna glavna uenja Svetog pisma i hrianstva", on u svome odgovoru istina poricao opravdanost optube, ali dd d se u budue uzdrati d raspravljanja religijskih rblm. u hartijama Kantovim naena docnije i ova zabeleka: "Opozvati i oklevetati sopstveno ubeenje dl i ne moe se ni d koga traiti, ali utanje u ovom sluaju podanika dunost i, ako sve to se kae mora biti istinito, nije dunost d se sve to istinito i javno kae." Kant bio omiljen predava. U svojim predavanjima n se vie trudio d svoje sluaoce naui misliti nego d im saoptava gotove rezultate. Njegova predavanja obuhvatala su ne samo filozofske discipline (naroito logiku i metafiziku), nego i matematiku, fiziku, antropologiju, fiziku geografiju i dr. Pri predavanjima Kant se, prema tadanjem obiaju, uvek sluio jednim odreenim piscem, ali pri predavanju esto dodavao, "to pisac na ovom mestu kae nije tano". Njegovi spisi su mnogobrojni i raznoliki. Stil tih spisa nije besprekoran, tavie u svojim glavnim delima nain pisanja Kantov zamren terminologija nesigurna, iz ega su proizala i proiziiaze mnoga nerazumevanja. Naprotiv, u nekom d ranijih stil jasan i lak. U Kantovom filozofiranju postoje dve periode, pretkritika i kritika, u pretkritikoj mogu se dl razlikovati tri faze, dogmatika, skeptika i kritiko-dogmatika. Razliku ovih perioda i faza najoitije karakterie Kantov odnos prema metafizici. U kritikoj periodi Kant odrie mogunost metafizike, u dogmatikoj fazi pretkritike filozofije (u koju spadaju spisi njegovi d l764 on veruje u mogunost metafizike i zastupa (s izvesnim odstupanjima) Lajbnic-Volfovu metafiziku doktrinu, u skeptikoj (ku predstavlja spis Trdume eines Geistersehers, publikovan l766.) on sumnja u mogunost njenu, dok u svojoj disertaciji d l770. naprotiv, dokazuje mogunost njenu. SADRAJ PRETKRITIKIH SPISA KANTOVIH U spisu Gedanken von der wahren Schdtzung der lebendigen Krafte mladi pisac postavlja sebi zamren zadatak, hotei d razrei kontroverzu izmeu Dekartovaca i Lajbnicovaca, odnosno mere "ivih sila". to smo videli, Dekart energiju (odn. "kretanje") merio izrazom mv, dok Lajbnic smatrao izraz mv2 za meru njenu (odn. za meru "ive sile"). Kant reava kontroverzu n taj nain to tvrdi d stoje dve vrste kretanja (slobodna, za koja vai zakon inercije, i neslobodna za koja taj zakon n vai), d kojih za jednu vrstu (za slobodna kretanja) vai Lajbnicova, za drugu (za neslobodna kretanja) Dekartova formula. Kantovo reenje kontroverze netano , tano reenje d Dalamber tri godine pre Kantovog spisa (u dlu Traite d dynamique l743.), ali dl Dalamberovo Kantu bilo nepoznato. Mi danas znamo d izraz mv2 mera rd (fs) jedne sile (tj. d mv2 = fs), dok izraz mv mera njenog impulsa (tj. ft = mv)2
Nemaka klasina filozofija - Kant Iako Kantov spis promaio svoj glavni cilj, u njemu ima poneeg i pozitivnog i interesantnog. Tako Kant doputa matematiku mogunost etvrte dimenzije Euklidovog prostora, dl on diskutuje hipotezu diskretnog prostora, koju odbau. Drugi spis Kantov, koji sadri njegovu kosmogoniju, d mnogo veeg i istorijskog i stvarnog znaaja. U svm spisu Kant pokuao d primenom Njutnove nebeske mehanike objasni prirodan postanak nebeskih tela i sistema. On svoj pokuaj primenjuje na celokupnost vasione. njemu, beskonani svetski prostor bio u poetku (tj. u trenutku stvaranja sveta d strane Boga) ispunjen svuda materijom, iji su se elementarni sastojci nalazili izmeani i u razreenom stanju, tako d ovo poetno stanje materije predstavlja pravi haos. Iz haosa postaje postupnom evolucijom kosmos. Pre svega, materijalni delii obdareni su atraktivnom i repulzivnom silom, d kojih atraktivna ( Njutnovom zakonu) dlu kroz sve prostore, dok se repulzivna javlja tek kad se dva delia dvoljno priblie. Zatim, u haosu se nalazi jedno sredite najgue materije, u kome se atrakcijom obrazuje rv centralno nebesko telo (koje ostaje centralno sunce celokupne mnoine docnije postalih sunaca). Poev d ovog sredita, materija sve rea u vasionskom prostoru to se d njega vie udlvamo. Kant uzima dl d evolucioni proces u toku venosti sve vie prodire u predele haosa, ali d evolucijom realizovani konani kosmos u svakom trenutku svojim obimom beskonano manji d jo nerazvijenog dl prvobitnog haosa. Na taj nain vasionska evolucija veni proces koji se nikada ne zavrava, taj proces istina, imao svoj poetak u vremenu, ali nee nikada imati kraja u njemu. Dalje Kant pretpostavlja d i jednom postala sunca i planetarni sistemi propadaju, da ureena materija njihova ponovo postaje haos, ali d se iz tog haosa raaju na istom mestu nova sunca i novi planetarni sistemi. to smo blii centru svetske zgrade, sve vie ima propalih i ponovo vaskrslih svetova, to smo dl d toga centra, sve vie ima novih svetova tek postalih iz prvobitnog haosa. Na koji nain iz haosa postaje ureeni svet, to Kant pokazao na genezi naeg planetarnog sistema. Da planetarni sistem postao iz prvobitnog haosa, ili, drukije reeno, d sva nebeska tela naeg planetarnog sistema imaju zajedniko poreklo, na to Kant zakljuuje iz ove tri injenice: l. sve se planete i njihovi pratioci (u Kantovo vreme znalo se z est planeta i deset meseca) kreu u istom pravcu (planete oko Sunca, sateliti oko planeta), i to u pravcu u kome rotira oko svoje ose i samo Sunce, 2. putanje planeta oko Sunca gotovo su krune, i . putanje planeta lee gotovo u jednoj istoj ravni koja lei u produenju ekvatorske ravni Sunca. Kako se iz sadanjeg rasporeda tela naeg planetarnog sistema (meuprostori planetski su prazni) ne moc nai nikakav razlog za ove injenice, njihova egzistencija moi se objasniti samo pretpostavkom d se materija, iz koje su ona sastavljena, morala nekada nalaziti u razreenom stanju. U prostoru ispunjenom ovm razreenom materijom najpre se obrazovalo dno gue centralno mesto, koje svojom privlanom snagom vuklo sve okolne materijalne delie k sebi. Dalji delii se pri ovom du sudariti sa bliim, usled repulzije skretati u stranu i naposletku u krunim putanjama u istom pravcu obilazitl oko centralnog mesta. Neki d ovih delia nee moi d se odre na svojim visinama, ve se spojiti sa centralnim mestom, dok drugi zadrati svoje krune putanje. Na taj nain postae, s jedne strane, centralno telo koje rotirati oko svoje ose (poto privueni delii produiti da se kreu u krunim putanjm), dok se, s druge strane, delii van ntralnog tela kretati paralelnim krunim putanjama, ija sredita leati na rotacionoj osi centralnog tela. Ali d ovih poslednjih ostae dl samo oni, ija ravan prolaziti kroz centar centralnog tela. U ovoj ravni postae dl, n nain slian postanku centralnog tela (Sunca), planete koje sve obilaziti Sunce u istom pravcu u kome ovo rotira, oko veih planeta postae sateliti. d delia udaljenih van sfere lneta postae komete sa ekscentrinim putanjama. Na koji nain postaje planetski, na taj nain postaju i vii nebeski sistemi. Kantu, naime, sve vidljive nekretnice (koje su, njemu, sunca okruena planetama) pripadaju sistemu mlene putanje (zvezde koje lee van ravni mlene utanje odgovaraju kometama planetskog sistema), u kome (kao i u planetskim sistemima) postoji jedno centralno telo. Kant, dl, pretpostavlja d van naeg sistema mlene putanje stoje jo i mnogobrojni drugi sistemi iste vrste (on ak tvrdi d su magline te dl mlene putanje), i d svi ti sistemi sainjavaju dn nov sistem vieg rd, opet sa centralnim telom u sebi. tako ide sve d granica iz haosa postalog kosmosa. U svome habililacionom spisu Nova dilucidatio, Kant smatra stav razloga kao zaseban logiki zakon pored stava identiteta. On istina razlikuje razlog bia (ratio essendi vel fiendi) d razloga saznanja (ratio cognoscendi), ali ih oba smatra za vrste logikog razloga. Kant odbacuje samorazlog u oblasti bia, smatra stav uzronosti z bezizuzetan, odriui slobodu volje. On odbacuje unutranje promene u prostim supstancijam koje bi bile nezavisne d svakog spoljneg uticaja, prarazlog uzajamnog uticaja supstancija nalazi u Bogu, u kome lei njihovo zajedniko poreklo. U Fizikoj monadologiji Kant , slino Bokoviu i nezavisno d njega, hteo d izvede sintezu Lajbnicove monadologije sa Njutnovim silama koje dluu neposredno na daljinu. njemu, atomi su kako proste supstancije tako i centri atrakcione i repulzivne sile. Repulzivna sila d sa kubom, atraktivna sa kvadratom rastojanja. Izmeu atoma postoji prazan prostor ispunjen dejstvom ovih sila. Bez repulzije tela (kao kompleksi atoma) ne bi bila rasprostrta i neprobojna, bez atrakcije n bi imala odreenu zapreminu (granica tela tamo gde su dejstva repulzivne i atraktivne sile jednaka). U spisu kretanju i miru Kant tvrdi, d svako kretanje relativno, i d, prema tome, ne postoji tzv. "snaga inercije". Sa spisom silogistikim figurama poinje jedna grupa spisa, koja ini prelaz d dogmatike u skeptiku fazu pretkritike periode. U ovome spisu Kant tvrdi d samo prva silogistika figura prava i ista, dok su ostale tri izvetaene i hibridne (jer sadre neposredne zakljuke u sebi). U spisu Pokuaj d se uvedu negaiivne koliine u filozofiju, Kant zamera metafizici to imitira matematiku metodu, ne uzima u obzir izvesne matematike pojmove u koje spada i m negativne koliine. Definiui suprotno kao n to postaje negacijom, Kant razlikuje dve vrste suprotnosti, logiku i realnu. Dok se logika suprotnost sastoji prosto u negiranju jedne date odredbe, dotle se kod realne suprotnosti negiranjem stavlja jedna nova odredba suprotna datoj. Ova nova odredba odgovara matematikom mu negativne koliine (- nasuprot d +). Dug negativna koliina u odnosu na kapital, bol negativna koliina u odnosu na zadovoljstvo, porok negativna koliina u odnosu na vrlinu. Negativne 2
Nemaka klasina filozofija - Kant 3 koliine smanjuju pozitivne, u stanju su i d ih potpuno unite. Rezultat negiranja u logikoj suprotnosti apsolutno nita (nihil negativum), dok rezultat negiranja u realnoj suprotnosti relativno nita (nihil privativum), ili, drukije reeno, nita logike suprotnosti odsustvo (defectus), nita realne oduzimanje (privatio). Razlici izmeu logike i realne suprotnosti odgovara razlika izmeu logikog i realnog razloga (koji Kant ovde potpuno odvaja d logikog), dok logiki razlog, razlog iz koga proistie posledica na osnovu stava identiteta (kao d iz celine) i d se potpuno shvatiti, dotle proizvoenje sledica d strane realnog razloga logiki neshvatljivo. I sa pitanjem, "Kako, ako neto postoji, neto drugo postoji", ne dajui pozitivnog odgovora n njega, zavrava Kant ovaj svoj vani spis. U spisu jedino mogunom dokazu z egzistenciju Boga, Kant formulie jedan nov ontoloki dokaz za tu egzistenciju. On kritikuje dotadanji ontoloki dokaz, nalazei d on grei to smatra egzistenciju kao jedan d moguih predikata (iz m najrealnijeg bia izvodi ontoloki dokaz za njegovu egzistenciju), dok egzistencija nije predikat ve sama apsolutna pozicija jedne stvari (ono mu se drugi predikati pridaju). Stoga Kant najpre hoe d dokae d neto mora postojati, tek poto utvrdio, dokazuje dl d to nuno neto mora biti Bog. Da neto mora postojati, Kant zakljuuje ovako. Ako zamislim d nita ne postoji, time se istina nee javiti nikakva neposredna protivrenost, ali time biti uniteno i sve to se kao mogue d zamisliti (poto stvarno uslov moguega), to ve protivreno. Jer unitenje svake mgunosti predstavlja nemogunost. Prema tome, mora neta nunim nainom postojati. iz nune egzistencije ovog neega d se dl izvesti d ono jedno, nepromenljivo, veno i savreno. rm tome to nuno bie Bog koji se ima shvatiti kao tvorac, a ne kao arhitekt sveta (pri mu se Kant poziva i na svoju kosmogoniju, koju u ovom spisu d u izvodu). U spisu l i uzvienom, Kant izlae na popularan i duhovit nain estetika, etika i psiholoka pitanja u vezi sa oseanjima lepog i uzvienog. Ovaj spis pokazuje uticaj engleskih moralista i Rusoa na Kanta. U spisu jasnosti u naelima prirodne teologije i morala, Kant istie razliku izmeu matematikog i metafizikog saznanja. Dok matematiko saznanje polazi d malog broja jasnih definicija i nesumnjivih stavova, dotle se metafiziko saznanje zasniva na mnogobrojnim nejasnim pojmovima i mnogobrojnim stavovima koji se ne du dokazati. Dok metoda matematike sintetina i njeni pojmovi jasno definisani, dotle metoda metafizike treba d analitina i njeni pojmovi uzeti iz iskustva. Dok matematiko saznanje diktino i put matematikog saznanja lak, dotle su metafizika saznanja prolazna i nesigurna i njen put teak. "Metafizika nesumnjivo najtea mu svim ljudskim znanjima, ali jo nijedna nije napisana". Ovim znamenitim reima Kant izrazio kako tekou metafizikog saznanja, tako i sav znaaj koji ono ima. Ali iako put metafizikog saznanja teak, ipak i metafizika moe doi d nesumnjivih stavova ako, zasnivajui se na iskustvu, bude imitirala Njutnovu prirodnu nauku. Ova metodoloka naela primenjuje Kant u svome spisu dl na prirodnu teologiju i na moral, tvrdei d se stavovi prve du uzdii d izvesnosti i svodei moral na "oseanje dobrog". Dok u prethodnom spisu Kant jo veruje u mogunost metafizike, iako samo kao iskustvene nauke, dotle u spisu Traume eines Geistersehems postaje potpun skeptik. Prouavajui u ovom spisu pitanje duhova u vezi sa spisima uvenog vedskog spiritiste Svedenborga, Kant dolazi d zakljuka d nm nikakvog razloga za pretpostavku duhova odvojenih d tela i d su medijumistike pojave patolokog karaktera, "snovi oseaja". I metafizike hipoteze nisu nita drugo d "snovi um", jer metafizika crpe svoje saznanje iz apriornih mova, ne zasniva se na iskustvu. Ako , dd ironino Kant, metafiziarima mogue d saznaju duhove, zato Svedenborgu ne bi bilo mogue d ih vidi? Ali ako metafizika nemogua kao nauka biu, zar ona nije mogua kao nauka o saznanju ( granicama saznanja)? Postavljajui ovo poslednje pitanje, Kant oevidno eli d odri metafiziku u jednom novom obliku (kao teoriju saznanja), shodno njegovim znamenitim reima: " sudbina d sam zlubln u metafiziku, i ako se retko mogu pohvaliti njenom naklonou". Hjumov uticaj na Kanta u njemu nesumnjiv. U opisu razlici pravaca u prostoru, Kant hoe d dkae Njutnovu pretpostavku apsolutnog prostora. d bi se prostor sastojao u odnosu materijalnih delova koji su u njemu, razlika u pravcima ostala bi neobjanjiva. Desna i leva ruka potpuno su jednake kao geometrijski oblici (uzajamni laj delova u obe isti), se zato ipak ne du poklopiti. ne du se poklopiti zato to razlika desnog i levog razlika u pravcu koja dolazi d egzistencije apsolutnog prostora. Poslednji spis pretkritike periode, disertacija ulnom i natulnom svetu, predstavlja u pravcu kritike filozofije i progres i regres. Progres u tome to Kant u disertaciji objavljuje prostor i vreme z iste opaaje priori, regres u tome to Kant, kako nasuprot skeptikoj fazi praktike prirode, tako i nasuprot kritikoj periodi, izrino tvrdi mogunost metafizike kao nauke natulnom svetu. Kant, naime, u disertaciji razlikuje dve vrste apriorne moi saznanja, istu ulnost i razum. Prostor i vreme su forme iste ulnosti. One kao takve predstavljaju zakone pojava, ono to unosi rd u oseaje kao empirika data ulnosti. Stoga ulno saznanje saznaje pojave, ne stvari sebi. Razum, pak, koji poiva na izvesnim istim pojmovima koji nisu apstrahovani iz iskustva (kao to su mogunost, nunost, supstancija, uzrok itd.) u stanju d sazna stvari sebi, tj. d sazna stvari natulnog sveta, ime metafizika postaje mogua (ovu upotrebu razuma na inteligibilne objekte naziva Kant usus realis, dok se usus logicus sastoji u analitikom razjanjavanju mpirikih pojmova). Metafizika postaje mogua, u smislu dogmatike filozofije, kao nauka zasnovana na apriornim mvima i stavovima. Disertacija najvaniji filozofski pretkritiki spis Kantov i n svojim uenjem o prostoru i vremenu ini prelaz d pretkritike ka kritikoj periodi. KANTOVA KRITIKA FILOZOFIJA U svojoj kritikoj filozofiji Kant naputa tvrenje disertacije d razum u stanju d sazna stvari sebi. Time on naputa definitivno dogmatizam, svoju novu filozofiju naziva kritikom u direktnoj suprotnosti sa dogmatizmom. On nije protiv dogmatikog naina filozofiranja, tj. on nije protiv sistematskog izvoenja saznanja iz apriornih principa, ali protiv dogmatizma kao pokuaja d se saznaju transcendentni objekti, d se prethodno kritiki ne ispita d li takvo
Nemaka klasina filozofija - Kant 4 saznanje mogue. Kritika filozofija ima d ispita i utvrdi mogunost apriornog saznanja, ne samo u teorijskoj, nego i u praktinoj oblasti. rm tri osnovne duevne moi, iju egzistenciju Kant pretpostavlja zajedno sa starom psihologijom moi, to su m saznanja, m poude i m oseanja, i Kantova kritika filozofija ima tri oblika, kao kritika teorijskog um, kao kritika praktinog um i kao kritaka moi suenja. Kritika teorijskog um predstavlja Kantovu teoriju saznanja, kritika praktinog njegovu etiku, kritika moi suenja estetiku. Kako sa teorijom saznanja stoji u vezi Kantova filozofija neorganske prirode, sa etikom njegova filozofija prava, istorije i religije, sa estetikom njegova filozofija organske prirode, to u sledeem najpre biti izloena Kantova teorija saznanja sa njegovom filozofim neorganske prirode, zatim njegova etika i filozofija prava, istorije i religije, i naposletku estetika sa filozofijom organske prirode. KANTOVA TEORIJA SAZNANJA I FILOZOFIJA NEORGANSKE PRIRODE Kantova teorija saznanja ima tri polazne take. Prva polazna taka razlika izmeu apriornog i aposteriornog saznanja. Apriornim ima se nazvati ono saznanje koje potpuno nezavisno d iskustva (tj. ije poreklo ne lei u iskustvu), aposteriornim ono koje se zasniva na iskustvu (ije poreklo lei u iskustvu). Logiki kriterijum stavova apriornog saznanja njihova nunost i optost, tj. d jednog stava koji aprioran ne d se zamisliti nikakav izuzetak. Stavovi aposteriornog saznanja niti su nuni niti opti, izuzetak d njih uvek mogu. Druga polazna taka razlika izmeu analitikih i sintetikih sudova. Analitian Kantu onaj sud ijem se subjektu pridaje jedan predikat, koji ve implicite lei u mu subjekta i d se dobiti njegovom analizom. sintetian onaj sud ijem se subjektu pridaje jedan predikat, koji se ne nalazi u mu subjekta i d kojeg se n moe doi analizom ovog m. U analitikom sudu subjekt i predikat vezani su identitetom meusobno i potpadaju d stav protivrenosti ( kome se jednom subjektu ne moe pridati predikat koji mu protivrei), dok u sintetikom sudu ta veza nije identitet. Stoga, dok su analitiki sudovi samo sudovi koji razjanjavaju, dotle sintetiki sudovi proiruju saznanje. Sud, "sva su tela rasprostrta" analitian , jer se u njemu mu tela pridaje jedan predikat koji ve lei u tome mu. Naprotiv, sud "sva su tela teka" sintetian , jer se u njemu mu tela pridaje jedan predikat koji ne lei u tome mu, koji za njega neto novo. Svi su analitiki sudovi, Kantu, apriorni ( i onda kad m takvog suda aposterioran kao u sudu, "zlato ut metal"), dok sintetiki sudovi mogu biti i apriorni i aposteriorni (ali su svi aposteriorni sudovi sintetiki). Primeri sintetikog suda priori su geometrijski sud, "prava linija najkrai put izmeu dve take", i aritmetiki, "7 + 5 l2". Prvi sud zato sintetian to u mu prave linije nema oznake duine, drugi zato to se analizom m sume brojeva 7 i 5 ne moe doi d m broja l2 (ve treba pribei opaanju d bi se dodavanjem jedinice broja 5 broju 7 dolo d broja l2), oba su apriorna zato to su apodiktina. Trea polazna taka Kantove teorije saznanja razlika izmeu materije i forme iskustva. d materijom iskustva razume Kant oseaj, i to razne kvalitete njegove (boju, ton i dr.), forma psihiki supstrat apriornog. Dok oseaj empirian sastojak iskustva i ne d se apriori shvatiti, dotle forma potpuno neempirina, i stoga Kant naziva istom. Kantu, subjektivna forma prethodi iskustvu, ali ovo prethoenje ne sme se shvatiti u vremenom smislu, ve samo u smislu uslovljavanja. Sa treom polaznom takom u vezi jedna ontoloka pretpostavka Kantova koja, izgleda, ne bi morala initi bitni sastojak njegove teorije saznanja. pretpostavka stvari sebi. Stvar sebi zamilja Kant kao transcendentne objekte koji svoji uticajem na subjekt proizvode u njemu oseaje i time ga primoravaju d na ove primeni svoju subjektivnu formu. Svoju teoriju saznanja naziva Kant i transcendentalnom filozofijom. Transcendentalnim naziva Kant ono (apriorno) saznanje (odn. ispitivanje) koje se odnosi na mogunost riornog saznanja (pojava i predmeta). Teoriju saznanja izloio Kant u dva specijalna dl, u Kritici istog uma i u Prolegomenama. Nain izlaganja u njima razlian. Dok taj nain u Kritici sintetian, on u Prolegomenama analitian. U Kritici Kant najpre utvru egzistenciju istih sastojaka saznanja, zatim iz njih izvodi egzistenciju sintetikfh sudova priori, dok u Prolegomenama, (obrnuto) polazi d egzistencije sintetikih sudova priori, iz njihove datosti zakljuuje na odgovarajue iste sastojke koji ih omoguuju. Na taj nain Kant u Prolegomenama postavlja i reava ova tri pitanja: 1. kako su mogui sintetiki sudovi priori matematike? 2. kako su mogui sintetiki sudovi priori opte prirodne nauke? i 3. d li su mogui sintetiki sudovi priori metafizike? On pri tome uzima sintetike sudove matematike i opte prirodne nauke za nesumnjive, metafizike z problematine. Shodno sintetikoj metodi Kritike, odgovarajua pitanja u njoj trebalo bi d glase, l. d li su mogui (odn. d li postoje) sintetiki sudovi priori matematike?, 2. d li su mogui sintetiki sudovi priori opte prirodne nauke? i 3. d li su mogui sintetiki sudovi priori metafizike? (pitanje koje u oba sluaja ostaje. isto). Sam Kant, meutim, niti ova pitanja u Kritici izriito formulisao niti se u njoj dri strogo sintetike metode (kao to se ni strogo analitike ne dri u Prolegomenama). Ovo poslednje naroito vai z drugo izdanje Kritike u kome Kant, d uticajem (u meuvremenu napisanih) Prolegomena, iz ovih preneo osnovna tri pitanja u samu Kritiku, iako ona u toj formi ne odgovaraju njenoj sintetikoj metodi. Kritiku istog um deli Kant najpre u dva dl, u nauku elementima i u nauku metodama. U prvom dlu on analizira apriornu m saznanja, u drugom izlae formalne uslove jednog potpunog sistema transcendentalne filozofije (d kojeg Kritika u svome prvom dlu izloila glavne linije). Apriorna m saznanja sadri Kantu tri specijalne moi, 1. istu ulnost, 2. razum i 3. um. Osnovni apriorni sastojci iste ulnosti su isti opaaji (prostora i vremena), osnovni
Nemaka klasina filozofija - Kant 5 apriorni sastojci razuma su isti pojmovi ili kategorije (kojih ima dvanaest), um ideje (tri). Umm naziva Kant kako specijalnu m ideja, tako i lkunu apriornu m saznanja. Prema trima specijalnim moima saznanja deli Kant dl nauku elementima najpre na transcendentalnu estetiku (kao nauku istoj ulnosti) i na transcendentalnu logiku (kao nauku neulnoj moi saznanja), zatim ovu poslednju na transcendentalnu analitiku (kao nauku razumu i njegovoj ulozi u iskustvu) i na transcendentalnu dijalektiku (kao nauku umu i njegovoj imanentnoj upotrebi i transcendentalnoj zloupotrebi). Odeljak u Prolegomenama, koji se bavi pitanjem mogunosti matematikog sintetiko-apriornog saznanja, odgovara transcendentalnoj estetici, odeljak sintetiko-apriornom saznanju opte prirodne nauke transcendentalnoj analitici, odeljak metafizikom saznanju transcendentalnoj dijalektrci u Kritici istog um. Transcendentalna estetika (estetikom naziva Kant nauku ulnom saznanju. Shodno prvobitnom znaenju termina "ulnost" utvruje najpre apriorno-opaajnu prirodu prostora i vremena, zatim iz te prirode izvodi sintetiku apriornost matematikih sudova. Ono prvo utvrivanje naziva Kant metafizikim razlaganjem, ovo drugo izvoenje transcendentalnim razlaganjem. U metafizikom razlaganju Kant navodi dva dokaza za istotu i dva dkaza za opaajnu prirodu prostora i vremena. d tih dokaza mi m ovde navesti samo jedan i za istotu i z opaajnost. jedan dokaz z istotu odgovarae uglavnom prvom Kantovom dokazu (dok drugi, radi prostote izlaganja, biti izostavljen), u dokaze za opaajnost bie spojena oba Kantova dokaza. Dokaz z istotu prostora glasi ovako, d bih oseaje mogao predstaviti van sebe i d bih ih mogao predstaviti jedne van drugih i jedne pored drugih, nuno d predstavu prostora ve imam u sebi, prema tome predstava prostora mora prethoditi ulnom iskustvu i biti nezavisna d njega, ona , dakle, ista predstava. Odgovarajui dokaz z vreme glasi, d bismo predstavili istovremenost i sukcesiju u opaanju, nuno d predstavu vremena ve imamo u sebi, prema tome, predstava vremena mora prethoditi iskustvu i biti nezavisna d njega, ona , dakle, ista predstava. Dokaz za opaajnost prostora glasi ovako, predstave koje potpadaju d m nisu delovi m (jer m i nedeljiv u svakoj d njih), dok su svi pojedini prostori delovi jednog jedinog prostora i nalaze se u nmu (poto prostor predstavljamo kao beskonaan), prostor prema tome ne moe biti m, ve mora biti opaaj. Odgovarajui dokaz za vreme glasi, predstave koje ddu d m nisu delovi m, dok su sva pojedina vremena delovi jednog jedinog vremena i nalaze se u njemu (poto vreme predstavljamo kao beskonano), vreme rm tome opaaj, nije m. Iz gornjih dokaza sleduje d su prostor i vreme isti opaaji. I to prostor za Kanta opaaj "spoljneg ul", jer se u njemu predstavljaju pojave date van opaajueg subjekta, dok vreme opaaj "unutranjeg ul", jer se u nmu opaaju unutranja stanja samog subjekta (ali u njemu se nalaze i pojave spoijneg ul). Iz iste opaajnosti prostora i vremena izvodi Kant u transcendentalnom razlaganju sintetiku apriornost sudova iste matematike. Njihova sintetinost sledi iz opaajnosti, njihova apriornost iz istote prostora i vremena. Samo ajnost, naime, u stanju d pojmovima prui nove predikate i d tim omogui sintetike sudove (iz samih pojmova mogu slediti samo analitiki sudovi). istota opaaja prostora i vremena, tj. njihova nezavisnost d iskustva, povlai za sobom neposredno apriornost matematikih sudova. U Prolegomenama Kant, obrnuto, iz datosti sintetiko-apriornih sudova iste matematike izvodi istu opaajnost prosiora i vremena. Iz sintetinosti matematikih sudova mra se, naime, njemu, zakljuiti d se prostor i vreme aju, poto samo opaaj moe jednom matematikom mu pruiti nove predikate, iz njihove apriornosti na nezavisnost d iskustva, odnosno na istotu prostora i vremena. Ovo sledovanje iste opaajnosti prostora i vremena iz datosti sintetiko-apriornih matematikih sudova smatra Kant u isto doba i kao nov indirektni dokaz za ovu istu opaajnost njihovu. Zasnovanost sintetinosti matematikih sudova na ajnosti prostora i vremena d se ilustrovati na sledeem primeru (koji Kant navodi u transcendentalnoj metodici Kritike). Iz samog m trougla (kao figure sa tri strane i tri ugla) ne d se ni n koji nain izvesti stav d zbir njegova tri ugla ravan 2R. Tek ako trougao konstruiemo u opaaju, ako mu produimo jednu stranu i ako povuemo paralelnu, stav moi d se izvede nizom zakljuaka zasnovanih na opaaju. Ali sintetiko-apriorni matematiki stavovi ne vae samo kao stavovi iste matematike (koja se kao geometrija bavi figurama u prostoru, kao aritmetika brojevima u vremenu), ve ti stavovi vae i za pojave u prostoru i vremenu, vae i kao stavovi primenjene matematike. Ovo poslednje njihovo vaenje diskutuje Kant u poslednjem odeljku transcendentalne estetike (koji znatno opirniji u drugom nego u prvom izdanju Kritike). Ono njemu sleduje iz ova dva razloga, l. prostor i vreme postoje samo kao subjektivni uslovi lokalizacije oseaja, sami kao takvi ne du se opaziti, i 2. svoom idealnou (opaaj prostora nije i sam rasprostrt, niti opaaj vremena tee) prostor i vreme ine d ulno opaanje ne postoji apsolutno, nije stvar sebi ve samo pojava. Time to prostor i vreme uslovljavaju lokalizaciju materije iskustva, matematiki stavovi, koji vae z figure u prostoru i brojeve u vremenu, moraju vaiti i z pojave ulnog opaanja. time to su prostor i vreme idealni matematiki stavovi mogu vaiti samo z svet pojava, nikako ne za apsolutnu stvarnost. Prostoru i vremenu pripada u prvom pogledu empirijski realitet, u drugome transcendentalni idealitet. Prelazei na transcendentalnu logiku, Kant najpre istie razliku izmeu transcendentatne i formalne (ili opte) logike. Dok ova poslednja apstrahuje potpuno d svakog sadraja saznanja i bavi se samo optom formom miljenja, dotle se transcendentalna logika bavi jednom sadrajnom vrstom saznanja (apriornim saznanjem razuma i um) koje ima objektivan karakter. prvom dlu transcendentalne logike, transcendentalnoj analitici, zadatak : l. d pronae i utvrdi osnovne iste pojmove razuma, i 2. d izvede osnovne stavove koji vae za svako predmetno saznanje.
Nemaka klasina filozofija - Kant rm ovom dvostrukom zadatku njenom, deli Kant transcendentalnu analitiku na analitiku pojmova i na analitiku stavova. Analitika pojmova sastoji se i sama iz dva odeljka, iz metafizike i iz transcendentalne dedukcije kategorija. U mtafizikoj dedukciji Kant izvodi kategorije kao iste pojmove razuma, u transcendentalnoj pokazuje d su one nuni uslovi mogunosti iskustva kao zakonski ureenog sveta java. Termin "dedukcija" nema u ova dva odeljka isto znaenje, dok u prvome znai izvoenje, dotle u drugome upotrebljen u juristikom smislu i znai opravdanje (odgovor na pitanje, quid iuris?). U metafizikoj dedukciji kategorija Kant polazi d dfinicije razuma kao moi suenja. Dok d empirijskih mv razum dolazi analizom i apstrakcijom iz pojedinih empirijskih predstava, dotle su isti pojmovi razuma i svojom sadrinom nezavisni d iskustva i predstavljaju funkcije njegove. v poslednje pak nlz izraza u formama suda opte logike, jer samo u formi suda moe, Kantu, leati ono to apriorno u suenju. Prema tome iz formi suda du se izvesti kategorije kao osnovni isti pojmovi razuma. Forme suda sadri sledea Kantova tablica: I Kvantitet sudova II Kvalitet sudova 1. opti 4. afirmativni 2. posebni 5. negativni 3. pojedinani 6. beskrajni 6 III Relacija sudova 7. kategorini 8. hipotetini 9. disjunktivni odgovarajue kategorije tablica: I Kvantitet 1. jedno 2. mnogo 3. sve III Relacija 7. supstancija akcidencija 8. uzrok posledica 9. zajednica - uzajamni uticaj IV Modalitet sudova 10. problematini 11. asertorini 12. apodiktini II Kvalitet 4. realitet 5. negacija 6. limitacija IV Modalitet 10. mogunost - nemogunost 11. egzistencija - neegzistencija 12. nunost - sluajnost.
rd kategarija kao osnovnih, elementarnih i primarnih istih mv rzum postoje Kantu i sekundarni ili izvedeni isti pojmovi razuma (kojima n d naziv "predikabilija", za razliku d kategorija koje su sholastiari nazvali "predikamenta"), koji bi se imali izvesti u jednom potpunom sistemu transcendentalne filozofije. Takvi su movi, sila, aktivno, pasivno, otpor, postajanje, nestajanje, promena i dr. Odnosno tablice kategorija Kant primeuje d se kategorije u njoj mogu podeliti u dve klase, u matematike i dinamike, d kojih prve sadre u svakoj vrsti jednu kategoriju, dok u drugima svaka kategorija ima svoj korelat. Zatim, u svakoj grupi kategorija mogla bi se trea kategorija uzimati kao sinteza prvih dveju, tako kategorija totaliteta imala bi se uzeti kao mnoina koja jedno, zajednica kao kauzalitet supstancije itd. Izvoenjem kategorija iz formi suda, Kant smatra d dkazao egzistenciju kategorija kao istih pojmova razuma i prelazi na njihovu transcendentalnu dedukciju. Transcendentalna dedukcija kategorija predstavlja najtei i najtamniji odeljak Kritike istog u. Njenom obradom u prvom izdanju Kritike Kant nije bio zadovoljan i do u u drugom izdanju u novoj formi, koja nije mnogo bolja d prve. U transcendentalnoj dedukciji kategorija Kant polazi d m samosvesti ili apercepcije i razlikuje dve vrste apercepcije, empirijsku i istu. Empirijska apercepcija (empirijsko ) zasnovana na asocijaciji predstava, promenljiva i u svakom svesnom subjektu druga. ista apercepcija pak sastoji se u istom (u " mislim", koje prati sve m sadraje svesti), koje nedeljivo i nepromenljivo i u svima svesnim subjektima (kvalitativno) isto. Dok empirijska samosvest sebi sekundarna i mnogostruka, dotle ista samosvest prvobitna i jedna. jedna, ona omoguuje pripadanje svih svesnih sadraja jednom u vremenu identinom . Stoga ista apercepcija u prvom redu sintetina. sintetina, ona dl kategorijalna, kao kategorijalna ona objektivna, kao objektivna ona transcendentalna. ista apercepcija kategorijalna zato to ona nosilac kategorija, to su kategorije radnje ili funkcije mu kojih ona sintetie data ul i istih opaaja (tj. onoga to razlino u opaaju), pri mu, izblie gledano, sintezu izvodi kategorija, a jedinstvo d (odnosno omoguuje) ista apercepci. Svako spajanje ulnih sadraja i istih opaaja sadri dakle sintetiko jedinstvo u sebi, uslovljeno kategorijom i istom apercepcijom. Time to je kategorijalna, ista apercepcija i objektivn. r samo primenom kategorija na data, opaanja postaju iz "sudova opaanja" "sudovi iskustva". Dok su, naime, sudovi opaanja subjektivni i pojedinani, dotle su sudovi iskustva (izraz "iskustvo" sada n znai vie ulno opaanje ve sam fiziki svet) objektivni i opti . Iz suda opaanja "Kad Sunce osvetljava kamen, ovaj se zagreva", koji subjektivan (vai samo u opaanju) i pojedinaan, postaje iskustveni sud "Sunce zagreva kamen", koji objektivan (tj. vai nezavisno d subjektivnog opaanja) i opti, na taj nain to se (d strane iste apercepcije) sijanje Sunca podvodi d kategoriju uzroka
Nemaka klasina filozofija - Kant 7 zagrevanje kamena d kategoriju posledice (usled ega iz osvetljavanja Sunm uvek u iskustvu sledovati zagrevanje kamena). Isto tako i sud "Kamen tvrd" iskustven samo zato to kamen shvatamo kao supstanciju, tvrdou kao akcidenciju. Naposletku, time to objektivna, ista apercepcija i transcendentalna. Jer iskustveni sud ne samo to sud koji vai objektivno, nego i sud koji se odnosi na objekte iskustva. Drukije reeno, objektivno vaenje za Kanta u isto doba i vaenje za objekt (i u objektu), tako d su kategorije kao uslovi mogunosti iskustva u isto doba i uslovi gunosti predmeta iskustva. ista, apercepcija , prema tome, transcendentalna zato to omoguuje predmete iskustva (svi su predmeti iskustva "transcendentalni predmeti", jer su sintetiki proizvodi iste apercepcije). Ona , dl Kantu, transcendentalna i zato to predstavlja svest uopte, time to ista apercepcija (kvalitativno) ista u svima subjektima, objektivni sudovi koji vae za iskustvo jednog subjekta u isto doba su i sudovi koji vae za iskustvo svakog subjekta (ime svet iskustva predstavlja svim subjektima zajedniku objektivnu prirodu). Naposletku, Kant naziva istu apercepciju transcendentalnom i zato to ista. U Prolegomenama, Kant obrnuto iz zakona prirode (dnosno iz injenice iskustvenih sudova) zakljuuje, d moraju postojati kategorije koje iz sudova opaanja stvaraju iskustvene sudove. Rezultat transcendentalne dedukcije kategorija ovaj, primenom kategorija na data opaanja ista apercepcija pretvara nepovezani i neureeni svet pojava (u prostoru i vremenu) u objektivno povezani i zakonski ureeni svet iskustva. Transcendentalnu dedukciju kategorija dopunjuje Kant, docnije, u Analitici stavova, opirnim dokazivanjem d su kategorije ograniene samo na iskustvo i na predmete iskustva. Analitiku stavova (koju naziva i transcendentalnom doktrinom moi suenja, definiui ovu poslednju kao m subsumcije posebnog d opte pravilo), deli Kant n dva dlka, d kojih se prvi bavi shematizmom istog rzum, drugi osnovnim stavovima njegovim. U transcendentalnoj dedukciji kategorija Kant ini jednu preutnu pretpostavku, to d se data opaanja du podvesti d kategorije. Ova pretpostavka sadri meutim jednu fundamentalnu tekou. Kategorija i empirijski opaaj potpuno su razlini, poto kategorija ista misao koja se n d opaziti. Tekoa se moe reiti samo ako postoji neto tree to isto kao kategorija, ulno kao opaaj. tree , Kantu, vreme kao opti isti opaaj. Posredniku ulogu izmeu kategorije i empirijskog ulnog opaaja moe, mutim, vreme igrati samo ako se pretpostavi d se svaka kategorija moe u njemu posebno predstaviti. posebne rdstave kategorija u istom vremenu naziva Kant shemama. Shema jednog m proizvod produktivne imaginacije, jedne nove apriorne moi saznanja. Dok slika kao proizvod reproduktivne imaginacije pojedinana, dotle shema jednog m njegov adekvatan reprezentant. Prema etiri grupe kategorija postoje i etiri grupe shem. Sheme se odnose na niz u vremenu, na sadraj u vremenu, na red u vremenu i na obim u vremenu. Shema koliine broj kao sinteza sukcesivnog niza jedinica u vremenu. Shema kategorije rezultata ispunjeno, kategorije negacije prazno vrm. Shema kategorije supstancije trajnost u vremenu, kategorije uzroka sledovanje, kategorije zajednice istodobnost u vremenu. Shema mogunosti egzistiranje (jedne stvari) u m kom vremenu, shema datosti egzistiranje u jednom odreenom, shema nunosti egzistencija u svakom (odnosno u celokupnom) vremenu. Realizirajue kategorije, sheme omoguuju njihovu primenu u iskustvu. Prelazei na drugi odeljak Analitike stavova, na odeljak koji sistematski izlae sintetiko-apriorne stavove koji vae za svako mogue iskustvo, Kant najpre naglauje d stav protivrenosti (kad se on tako formulie d u njemu nema nikakvog odnosa na vreme) osnovni princip svih analitikih sudova. Odgovarajui osnovni princip sintetikih sudova, Kantu, glasi: svaki predmet mr stajati d nunim uslovima mogueg iskustva (poto su uslovi mogunosti iskustva u isto doba i uslovi mogunosti predmeta iskustva). nuni uslovi mogueg iskustva su: 1. isti opaaji; 2. kategorije i sheme, i 3. ista apercepcija. Osnovni stavovi su najvii sintetiko-apriorni sudovi, i svi ostali sudovi ove vrste proistiu iz njih. Oni sami pak rizlaze iz primene kategorija, preko shema, na iste opaaje i na materiju iskustva. Prema etiri grupe kategorija postoje i etiri grupe stavova, kojima Kant d ova imena: 1. stav aksioma opaaja, 2. stav anticipacija opaanja, 3. analogije iskustva i 4. postulati empirikog miljenja. Stavove prvih dveju grupa naziva Kant matematikim, stavove drugih dveju dinamikim (prema odgovarajuoj podeli kategorija), i to zato to se prvi odnose na predmete (istog ili empirijskog) opaaja, drugi na egzistenciju predmeta, i to ili u njihovom meusobnom odnosu ili u odnosu na razum. Stavove prve tri grupe Kant dokazuje (tj. on izvodi njihovu nunost iz formalnih i materijalnih uslova iskustva), dok postulate empirikog miljenja samo objanjava. Princip svih aksioma u opaaju glasi ovako: Svi su opaaji (odnosno opaene pojave) ekstenzivne koliine. Kantov dokaz ovog stava glasi, u skraenom obliku, ovako: Svaki odreeni d prostora i vremena opaa se sukcesivno. Kako se svaka pojava opaa u prostoru i vremenu (odnosno zauzima jedan odreeni d prostora i vremena) i kako koliina koja postaje sukcesivna sintezom (tj. koliina kod koje celina postaje dodavanjem delova) ekstenzivna, to svaka opaena pojava ekstenzivna koliina.
Nemaka klasina filozofija - Kant Ovaj stav sintetian zato to u mu opaaja n lei oznaka ekstenzivne koliine, aprioran zato to dokazan. dokazan on n spada u aksiome, ve podloga koja mguuje aksiomatine matematike stavove. U transcendentalnoj estetici videli smo, d stavovi iste matematike izraavaju osobine istih opaaja. Sada to uenje treba korigovati dopunom d su figure u prostoru i brojevi u vremenu mogui kao ekstenzivne koliine samo primenom kategorija. ista matematika pretpostavlja dakle isto toliko kategorije koliko iste opaaje. U transcendentalnoj estetici videli smo, dl, d ista matematika primenljiva na pojave samo zato to su isti opaaji nuna forma materije iskustva. Sada ddm d se ista matematika d primeniti na predmete iskustva samo zato to su ti predmeti uslovljeni ne samo istim opaajima nego i kategorijama. Drugi osnovni stav glasi: U svima pojmovima realno, kao predmet oseaja, intenzivna koliina. Njegov dokaz u skraenom obliku glasi: Oseaj se opaa kao celina u jednom trenutku i nije stoga ekstenzivna koliina. Ali kako se njegov realitet moe poveati i moe smanjivati d potpunog ieznua (negacije) i kako koliina - ija celina ne postaje sukcesivnim ddavanjem delova i iji su delovi, poev d nule navie, stepeni - intenzivna, to svaki oseaj intenzivna koliina. rm tome i realno kao predmet oseaja u pojavama intenzivna koliina. Stav sintetian, jer u mu oseaja kao kvaliteta ne lei oznaka intenzivne koliine, aprioran jer dokazan. On podloga svih anticipacija opaanja (svih apriornih iskaza realnome u pojavi), i sam se moe smatrati za osnovnu anticipaciju. ant primeuje d iz njega sledi d u opaenom prostoru i vremenu nm praznina. Kant dl primeuje d su intenzivna i ekstenzivna koliina kontinuirane, tj, d n postoji najmanji stepen intenzivne niti najmanji d ekstenzivne koliine (u prostoru nm najmanje dui, niti u vremenu najmanjeg intervala). Take u prostoru i trenuci u vremenu samo su granice, nisu delovi. Naposletku, Kant smatra za udno d kvalitet ose aposterioran, njegov intenzitet aprioran. Prelazei na "analogije iskustva", Kant najpre kao njihov opti princip formulie i dokazuje stav, samo predstava nune veze opaanja omoguuje iskustvo, zatim opirno izlae i dokazuje pojedine analogije (kojih ima tri, prema broju kategorija relacije). Prva analogija odnosi se na supstanciju i glasi: Pri svima promenama pojava supstancija ostaje stalna, i njen kvantitet niti se u prirodi poveava niti smanjuje. Dokaz stava u skraenom obliku glasi: Simultanost i sukcesija pojava mogu se opaziti samo u vremenu. Kako se samo vreme kao takvo (kao ista opaajna forma) ne moe opaziti, to mora u pojavama postojati korelatum vremena koji omoguiti d se opazi ta u njima simultano (odnosno trajno), ta sukcesivno. Kako ovaj korelatum mora biti postojan u vremenu, to u pojavama mora postojati supstancija, iji se kvantitet nee moi poveati ni smanjiti. Kako u mu pojave ne lei oznaka postojanosti, stav sintetian. aprioran , jer dokazan. U vezi sa dokazom stava Kant primeuje d su akcidencije mogue samo kao pozitivne odredbe supstancije i d su promene mogue samo kao promenljiva stanja nepromenljive supstancije. Pod supstancijom razume Kant materiju u avama. Druga analogija odnosi se na uzronost i glasi: Sve se promene zbivaju zakonu veze izmeu uzroka i posledice. Dokaz stava u skraenom obliku glasi: Ja opaam kako promene slede jedna za drugom u vremnu. Kako redosled dveju promena u samom opaanju neodreen, poto se vreme kao takvo ne opaa, to taj njihov redosled postati odreen samo tako ako se jedna d njih shvati kao uzrok, druga kao posledica (poto nuna veza moe leati samo u kategoriji). Prema tome, svaka promena bie uslovljena jednom prethodnom promenom, iz koje nunim nainom slediti. Kako u mu promene ne lei njena uslovljenost prethodnom promenom, stav sintetian, aprioran , jer dokazan. Nerv dokaza je u neodreenosti redosleda u anju, zasnovanoj na neopaanju vremena kao opaajne form. Dokaz Kantov transcendentalan ili kritiki, jer iz njega sledi d stav uzronosti nuan uslov mogueg iskustva. Time taj dokaz bitno razlian d racionalistikog, koji stav uzronosti proklamuje za obavezni zakon sveta stvari sebi. ini izlinim Hjumov zakljuak da stav uzrnosti aposterioran i njegova prividna nunost zasnovana na navici. Stav d svaka posledica uslovljena uzrokom, analitian , stav, pak, d svaka promena uslovljena jednom prethodnom promenom, sintetian (jer promena empirijski m), i mora se dakle dokazati. um misli d se on ne moe dokazati, Kant se slae sa umm d se on ne moe dokazati dogmatikim putem (tj, iz istih pojmova), ali kritiki dokaz njemu mogu. U vezi sa dokazom stava, Kant tvrdi d redosled promena u subjektivnom opaanju sluajan, tek u objektivnom iskustvu nuan. On to tvrenje ilustruje s jedne strane primerom kue, ije delove mogu opaziti idui pogledom bilo odozgo nanie bilo odozdo navie, dok delove l, koja se pojavljuje n puini, mogu opaziti samo odozgo nanie. Kant primeuje, dl, d odnos izmeu uzroka i posledice uvek sukcesivan, d su izuzeci d ovog pravila prividni i d sledovanje jedini kriterijum uzrone veze. Naposletku on primeuje d svaka promena kontinuirana i d dlvanje uzroka uvek zauzima jedno izvesno ( m kako ml) vreme. Oba ova stava slede iz kontinuiteta vremena i iz toga to su pojave u vremenu kontinuirane koliine. Kontinuitet ekstenzivnih i intenzivnih koliina, zajedno sa kontinuitetom promene i iskljuenjem praznina u prostoru i vremenu, sainjavaju takozvani princip kontinuiteta, koji vai bez izuzetka za sve predmete iskustva. Trea analogija odnosi se na uzajamni uticaj i glasi: Sve supstancije, ukoliko su istovremeno date u prostoru, dejstvuju jedna na drugu. 8
Dokaz stava u skraenom obliku glasi: Mi opaamo d postoje simultano stvari u vremenu. Kako se samo vreme kao takvo ne d opaziti, to ova simultanost moe postojati samo ako pretpostavimo d su odredbe jedne stvari uslovljene egzistencijom drugih stvari, tj. samo ako na njih primenimo kategorije zajednice i uzajamnog uticaja. rm tome sve stvari, odnosno sve supstancije koje simultano postoje, moraju uzajamno uticati jedna n drugu. Stav sintetian zato to u mu supstancije nema oznake uzajamnog uticaja, aprioran jer dokazan. Kriterijum simultanosti u subjektivnom opaanju (aprehenziji) mogunost d se sa opaaja svake d simultano datih stvari pree na opaanje drugih. Kant dl izriito primeuje, d supstancije ne uslovljavaju egzistenciju jedna drugoj, ve d su samo odredbe jedne odreene kauzalitetom druge. Naposletku, Kant primu d usled uzajamnog uticaja postaju sloene stvari (composita) u iskustvu, i d su inherencija (na osnovu prve), konsekvencija (na osnovu druge) i kompozicija (na osnovu tree analogije) osnovna tri dinamika odnosa u iskustvu, iz kojih svi ostali proistiu. Prvi postulat empirijskog miljenja glasi: Mogue ono to se slae sa formalnim uslovima iskustva. U logikom smislu jedna stvar mogua, ako njen m nije protivrean. Ali d jedna stvar bude u empirijskom smislu mogua, potrebno d moe postojati d uslovima istih opaaja i kategorija. Figura ograniena sa dve strane nije logiki, ali empirijski nemogua, jer se u aju prostora ne moe konstruisati. Neposredno predvianje budunosti i telepatija nisu logiki, ali su empirijski nemogui. Itd. Drugi postulat glasi: Stvarno ono to stoji u vezi sa materijalnim uslovima iskustva. Jedan predmet iskustva stvaran, ako se ili neposredno opaa (tj. ako uslovljen oseajem), ili ako se za njegovu egzistenciju d zakljuiti, na osnovu analogija iskustva, iz veze njegove sa neposredno opaenim predmetom. Trei postulat glasi: Nuno ono to stoji u vezi sa stvarnim preko optih uslova iskustva. Za egzistenciju jednog predmeta iskustva moemo rei d nuna samo onda kad taj predmet u uzronoj vezi sa opaenim predmetima, ili, drukije reeno, samo egzistencija stanja i dogaaja, koji se niu zakonu uzronosti dan za drugim, nuna. Sva tri postulata su, Kantu, sintetiki sudovi ne zato to se predikatima mogunosti, stvarnosti i nunosti poveava m kome se oni pridaju, v zato to se u njima mu predmeta dd m saznanja u kojoj taj predmet ima svoje poreklo (odnosno sedite). Opti rezultat svega dosadanjeg izlaganja transcendentalne analitike v , kategorije i osnovni stavovi nuni su uslovi svakog mogueg iskustva i svih moguih predmeta iskustva, osnovni stavovi mogueg iskustva u isto doba su i osnovni zakoni prirode, tako d razum zakonodavac prirode. Da razum zakonodavac prirode, moe se zakljuiti i iz sledeeg razloga. Slaganje saznanja sa iskustvom mogue zamisliti samo na dv naina (trei nain, tzv. preformacioni sistem, odbacuje Kant), ili iskustvo omoguuje saznanje, ili saznanje omoguuje iskustvo. Prva pretpostavka nemogua zato to iskustvo ne moe biti izvor apriornih sastojaka saznanja (istih opaaja i kategorija), ostaje dakle samo druga pretpostavka. Ako su kategorije i osnovni stavovi nuni uslovi mogueg iskustva, nastaje pitanje da li su kategorije ograniene samo na iskustvo, d li one imaju znaaj i van iskustva? Kant tvrdi d su kategorije i ulni sadraj nerazdvojni, d su predmeti mogui samo kao spoj kategorije sa ulnim (bilo istim bilo empirijskim) opaajem (poto su, uopte govorei, pojmovi bez opaaja prazni, opaaji bez mv slepi). Kategorija uzeta za sebe samo logika funkcija sinteze, n samo misao predmeta, tek pridolaskom opaaja, ije nepovezane dlv ona sintetie, postaje predmet. Kategorije postaju, dakle, izvor objektivnog apriornog saznanja samo u vezi sa ulnim opaajem, ali kao takve one ne saznaju nita (ve i sama shema, time to realizuje kategoriju, ograniava na ulni sadraj). Ipak, kategorije su optije d istih opaaja, poto bi se ulno opaanje dl zamisliti i d drugim istim opaajima (koji nisu prostor i vreme), dok kategorije za svako ulno opaanje biti iste. Nerazdvojnost kategorije d ulnog opaaja postaje razumljiva kada se uvidi razlog razlici izmeu forme i sadraja iskustva. Kant tvrdi d sadraj iskustva postaje uticajem stvari sebi kao transcendentnih objekata na subjekt, ime se ne samo subjektu namee oseaj, nego se on u isto doba primorava d reaguje na datost sadraja svojom subjektivnom formom. Kategorije i isti opaaji mogui su, prema tome, samo u jednom subjektu, ije ulno opaanje sadri aposteriorni oseaj. Oni vae samo za svet pojave, nikako ne za svet stvari sebi. Blii odnos stvari sebi rm pojavi Kant (u odeljku transcendentalne analitike, koji se bavi razlikom izmeu predmeta kao fenomena i noumena) odreuje dl ovako. Pre svega, kad ne bi postojale stvari sebi kao transcendentni objekti, svet iskustva ne bi bio v ve privid. Jer, samo time to su pojave u stvari ave stvari sebi, time to se n odnose na stvari sebi, one nisu ist privid. Zatim, svet iskustva nije privid ni zato to to jedan zakonski ureen svet (time se on rzlikuje d haotinog sna). Naposletku, n ni zato nije privid to empirijski realitet unutranjih stanja svesti uslovljen empirijskim realitetom spoljnih (materijalnih) stvari u prostoru. U drugom izdanju Kritike (u dnm naroitom odeljku dodanom drugom postulatu), Kant naroito naglasio ovaj trei razlog z istinitost transcendentalnog ili kritikog idealizma (nasuprot "problematinom" idealizmu Dekartovom i "dogmatikom" Berklijevom). Moe li se stvar sebi, kao transcendentalni objekt, zamisliti pozitivno? Kant tvrdi, d to nije sasvim nemogue, stvar sebi ima d se zamisli kao neulni razum, kao razum koji mislei opaa i opaajui misli. U takvom razumu kategorije i isti opaaji niti postoje niti mogu postojati. Jer razum koji bi bio u stanju d sam proizvede svoj opaeni
Nemaka klasina filozofija - Kant 10 sadraj ( ne d mu ga nametne spoljni objekt) n bi imao potrebe ni z kategorijama ni za istim opaajima, proizvodei svoje opaaje, on bi u isto doba i mislio njima. Neulni intuitivni razum naziva Kant arhetipskim, naziva ga i intelektualnim opaanjem. Stvar sebi (kao transcendentni objekt) predstavlja, meutim, tzv. dogmatiki m stvari sebi (ili stvar sebi u pozitivnom smislu). Pored dogmatikog, postoji kod Kanta i kritiki m stvari sebi (stvar sebi u negativnom smislu). ovom kritikom mu stvar sebi ne samo to se ne d pozitivno saznati, nego i njena egzistencija sumnjiva. Ona se ne d pozitivno saznati zato to se kategorij ne du primeniti van oblasti iskustva, na rzum moe samo ono saznati na ta moe primeniti kategorije. Zamisao stvari sebi kao neulnog razumnog bia potpuno problematina, mi ak ne znamo ni d li ta zamisao sama kao takva mogua. Stvar sebi mogua samo kao isto negativna misao, kao m jednog apsolutnog realiteta, koji potreban d bismo za svet iskustva mogli s pouzdanou tvrditi d nije stvar sebi, da pojava. Stvar sebi mogua dakle samo kao granini m, kao m koji ograniava stvarnost na svet pojave. I u poslednja dva odeljka analitike, u kojima raspravlja pitanje upotrebe tzv. refleksionih pojmova, Kant insistira na razlici stvari sebi i pojave. Svi nai sudovi i poreenja zahtevaju refleksiju tome kojoj moi saznanja (d li ulnosti ili razumu) pripadaju pojmovi (odn. predmeti) koji se porede (ovu vrstu refleksije naziva Kant transcendentalnom). Osnovni pojmovi poreenja su: 1. istovetnost i razlika, 2. slaganje i protivnost, 3. unutranje i spoljanje, i 4. materija i forma. Ako se pomeaju predmeti ulnosti sa predmetima razuma nastaje amfibolija (dvosmislenost) ovih mova. Tako Lajbnic na ulne predmete preneo oznake pojmova razuma, on pojave intelektualisao, dok Lok pojmove razuma senzifikovao (pripisavi im empirijsko reklo). Kant detaljno kritikuje Lajbnicov metafiziki sistem sa gledita amfibolije refleksionih pojmova. njemu, Lajbnicov princip identiteta nerazlinoga prenosi na ulne predmete ono to vai samo za pojmove razuma (poto prostor omoguu isto numeriku razliku ulnih predmeta). Neprotivnost u pojmovima razuma Lajbnic prenosi na ulne predmete, dok u ovima protivnost u stvari mogua (ovde Kant primenjuje svoje un negativnim koliinama iz pretkritike periode). Ukratko reeno, Lajbnic tretira ulne predmete kao stvari sebi, dok su oni samo pojave. to zadatak transcendentalne analitike bio dvostruk, tako i zadatak transcendentalne dijalektike dvostruk. Ona ima, 1. d pronae i utvrdi osnovne pojmove um, i 2. d ispita, d li su mogui sintetiko-apriorni sudovi metafizike. to izveo kategorije iz formi suda, tako Kant izvodi ideje (tako on naziva osnovne pojmove um) iz formi posrednog zakljuivanja. Kako postoje samo tri vrste posrednog zakljuivanja, to postoje samo tri osnovne ideje um. Kategorikom zakljuku odgovara ide bezuslovnog, ili solutnog subjekta, hipotetikom zakljuku odgovara ideja solutne bezuslovnosti u nizu uslova, disjunktivnom zakljuku ide potpunog sistema (sistema svih moguih lanova disjunkcije). Jer za razliku d razuma, koji uslovljeno objanjava uslovom, um obrazlae uslovljeno bezuslovnim. Ako se zamisli odgovarajui objekt ideje, ideja apsolutnog subjekta pretvara se u ideju due (psiholoka ideja), ideja apsolutne bezuslovnosti niza uslova u ideju ulnog sveta kao celine (kosmoloka ideja), ideja potpunog sistema u ideju najrealnijeg nunog bia ili Boga (teoloka ideja). U prvom apsolutne bezuslovnosti niza uslova u ideju ulnog sveta kao najvie apriorne moi saznanja, u drugom znaenju ideje su zamisli transcendentnih objekata. Nauka transcendentnim objektima metafizika. tafizika koja ini predmet Kantove kritike u transcendentalnoj dijalektici; to metafizika u onom obliku u kome u izobrazio Volf u svome sistemu, i koja se sastoji iz jednog opteg (ontologije) i tri specijalna dl (racionalne psihologije, racionalne kosmologije i racionalne teologije). d ontologije Kant, u svojoj transcendentalnoj analitici, zadrava (u originalnoj obradi) samo ono to se odnosi na pojave (kategori, sheme, stavovi), odbacuje sva uenja specijalnih delova. Kritiku racionalne psihologije Kant izveo opirnije u prvom nego u drugom izdanju Kritike (izlaganje u Prolegomenama jo krae). Racionalna psihologija polazi, Kantu, d injenice iste apercepcije " mislim", primenjujui na tu injenicu ideju apsolutnog subjekta, odnosno pretvarajui ideju apsolutnog subjekta u ideju due kao transcendentnog objekta. Kako kategorija misao objekta, ideja apsolutnog subjekta moe se pretvoriti u ideju due samo ako se na nju primene kategorije, ime se opta psiholoka ideja razmnoiti u etiri specijalne ideje. Primenom kategorije relacije (koju Kant ovde stavlja na prvo mesto), "" se zamiliti kao supstancija, primenom kategorije kvaliteta, "" se zamisliti kao prosto (kao prosta supstancija), primenom kategorije kvantiteta ono se zamisliti kao identino u vremenu, primenom kategorije modaliteta kao nesumnjivo u svojoj egzistenciji (nasuprot sumnjivoj egzistenciji spoljnih predmeta kao predstava). Specijalne psiholoke ideje bie prema tome: 1. ideja supstancijaliteta, 2. ideja simpliciteta, 3. ideja identiteta (ili personaliteta), i 4. ideja imaterijaliteta (ili idealiteta). Stavovi racionalne psihologije: " supstancija", " prosta supstancija", itd., pretenduju na to, da predstavljaju sintetike sudove priori. Ali kako "" kao takvo bez ikakve svadrine i kako se kategorije du primeniti samo na (opaajni) sadraj, to su ti stavovi u stvari nemogui i predstavijaju konkluzije pogrenih zakljuaka um (paralogizme). se najbolje moe uvideti na silogizmu ija konkluzija stav supstancijaliteta. silogizam glasi: to se ne d zamisliti drukije d kao subjekt, to postoji kao subjekt i kao supstancija.
11
se ne d zamisliti drukije no kao subjekt. postoji kao subjekt i kao supstancija. Pogreka u zakljuivanju lei u tome to srednji termin u obema premisama samo prividno isti, u stvari on razlian. U prvoj premisi subjekt uzet u smislu apsolutnog, u drugoj u smislu logikog subjekta. U prvoj rmisi tvrdi se d apsolutni subjekt postoji kao transcendentni subjekt i kao supstancija, dok se u drugoj premisi za "" moe tvrditi samo i jedino d logiki subjekt, nikako ne d apsolutni. Prema tome premise gornjeg silogizma u stvari glase: to se ne d zamisliti drukije d kao apsolutni subjekt, to postoji kao transcendentni subjekt i kao supstancija, se ne d zamisliti drukije d kao logiki subjekt, iz njih nikakav zakljuak nije moguan. Gornji zakljuak, dakle, samo paralogizam (quaternio terminorum). Slino prvom i ostala tri silogizma racionalne psihologije su paralogizmi. Ali ik osnovni stavovi racionalne psihologije poivaju na paralogizmima, oni sebi ne moraju biti netani: njihova istinitost ne moe se dokazati, ali se ne moe utvrditi ni njihova lanost. Ne bi, dakle, bilo nemogue pretpostaviti d "" u svetu stvari sebi uslovljeno duom kao transcendentnim objektom koji postojana prosta identina supstancija. Jedino to ne bismo morali pretpostaviti d ona isto imaterijalna, poto bi stvar sebi, koja uslovljava spoljne pojave u prostoru (tj. materijalne pojave i materiju), mogla biti identina sa stvari sebi koja uslovljava unutranje pojave (duu u empirijskom smislu). Drukije reeno, dua ne bi morala biti imaterijalna u dualistikom, ona bi mogla biti imaterijalna u monistikom stilu. Kritika racionalne kosmologije predstavlja najizraeniji i najinteresantniji d transcendentalne dijalektike. U njemu Kant, pre svega, primeuje d se ideja apsolutne bezuslovnosti niza uslova d primeniti samo tamo gde, 1. postoji niz, i gde 2. postoji regresivni niz, tj. niz koji d uslovljenog vodi ka uslovima (dok progresivni niz, u kome se ide d uslovljenog ka posledicama, nema znaaja za um). Prema tome, samo one kategorije moi d se primene na transcendentalnu ideju beuslovnog niza (i ova n njih) u kojima stoje nizovi uslova. Kant nalazi d vreme i prostor; kao kvanta, sadre takve nizove, vreme u pravcu prolosti, prostor utoliko to granica svakog datog dl prostora odreena prostorom koji ga ograniava. U materiji kao realnom u prostoru, svaki d uslovljen delovima iz kojih se sastoji itd., tako d i ovde imamo regresivni niz u sve mnjim delovima. Meu kategorijama relacije, samo kauzalitet sadri regresivan niz uzroka, kao uslova jedne date posledice. Tako isto i mu kategorijama modaIiteta samo jedna kategorija, kategorija sluajnosti, sadri regresivni niz, poto n to sluajno u svojoj egzistenciji uslovljeno neim drugim. Kako se nizovi nalaze samo u pojavama ulnog sveta, to se primenom kategorija opta kosmoloka ideja (ideja ulnog sveta kao celine) razmnoava u etiri specijalne kosmoloke ideje, 1. u ideju bezuslovnog niza pri kompoziciji java u vremenu i prostoru, 2. u ideu bezuslovnog niza pri deljenju materije u pojavam, 3 u ideju bezuslavnog niza pri postanku jedne pojave, i 4. u ideju bezuslovnog niza u zavisnosti onoga to promenljivo u pojavi. Dok svaka psiholoka ideja vodi samo jednom stavu racionalne psihologije, dotle svaka kosmoloka ideja vodi dvam stavovima koji su (kao teza i antiteza) kontradiktorno suprotni jedan drugom. Svaka kosmoka ideja vodi dvama stavovima zato to se bezuslovni niz d zamisliti na dva naina, ili kao aktuelno beskonaan, ili kao konaan niz. U prvom sluaju, niz bezuslovan zato to su u njemu dati svi mgui lanovi koji uslovljavaju dato uslovljeno (ovo , dakle, takvim nizom potpuno obrazloeno), u drugom zato to se pretpostavlja d prvi lan takvog niza bezuslovan (predstavlja samorazlog). Sukob dvaju kontradiktorno suprotnih stavova racionalne kosmologije naziva Kant antinomijom, izlaganje i ispitivanje antinomija antitetikom istog um. Svaki od suprotnih stavova jedne antinomije d se dokazati prividno nesumnjivim razlozima. Kant tezu svake antinomije dokazuje indirektno, time to dokazuje nemogunost antiteze i obrnuto, iz dokaza nemogunosti teze zakljuuje istinitost antiteze. ko postoje etiri kosmoloke ideje, to postoje i etiri antinomije i osam antitetikih stavova. z prve antinomije (koja se odnosi na granice sveta u vremenu i prostoru) glasi ovako: Svet ima poetak u vremenu i ogranien u prostoru, antiteza: Niti svet ima poetka u vremenu niti granica u prostoru, ve beskrajan i vremenu i prostoru. Dokaz teze (neto skraen) glasi: Ako se pretpostavi d svet nema poetka u vremenu, onda d svakog datog trenutka protekao beskrajan niz stanja stvari. Ali kako se aktualna beskrajnost jednog niza sastoji u tome to se on ne moe d iscrpe sukcesivnom sintezom, to protekla beskrajna prolost stanja nemogua i svet mr imati poetak u vremenu. Ako se dl pretpostavi d svet nema granica u prostoru, onda bi postojao agregat istovremeno datih stvari koji bi bio aktuelno beskonaan. Kako se dn kvantum, ije granice nisu date u opaanju, moe zamisliti samo u sukcesivnoj sintezi delova, to bi sukcesivna sinteza beskrajnog sveta mogla biti realizovana samo u jednom aktualno beskonanom vremenu, to nemogue. rm tome svet mora imati granice u prostoru. to se vidi, nerv dokaza teza (i za vreme i za prostor) lei u tvrenju d se jedan aktueln beskrajan niz lanova (stanja u vremenu i stvari u prostoru) ne moe iscrpsti sukcesivnom sintezom (tj. sukcesivnim brojanjem tih lanova). Ako bi postojala beskonana prolost stanja, mi tu beskonanu prolost ne bismo mogli u sukcesivnoj sintezi (polazei d sadanjeg trenutka) d iscrpemo u mislima, ona bi meutim pretpostavci trebalo d u stvarnosti sukcesivno iscrpena, poto beskonana. Tako isto, kad bi postojala beskrajna mnoina stvari u prostoru, ta bi beskrajna mnoina, poto mi stavljamo sukcesivnom sintezom, znaila iscrpenost aktualno beskonanog niza sukcesivnom sintezom.
12
Dokaz antiteze pak (u skraenom obliku) glasi: d bi svet imao poetak vremenu, tome poetku moralo bi prethoditi prazno vreme u kome svet ne bi stojao. Ali, kako se u praznom vremenu ne moe zamisliti postanak dn stvari, to svet nije mogao imati poetka u vremenu. Tako isto, kad bi svet bio ogranien prostoru, on bi se morao nalaziti u beskrajnom praznom prostoru, ali kako prazan prostor ne mae biti stvaran predmet, svet se mora prostirati u beskrajnost. to se vidi, Kant u dokazu antiteze pretpostavlja d bi poetku sveta u vremenu moralo prethoditi rzn vreme, izvan granica sveta u prostoru postojati prazan prostor. Teza druge antinomije glasi: Svaka sloena supstancija u svetu sastoji se iz prostih delova i sve sloeno sastavljeno iz prostog, antiteza: Sloena supstancija nije sastavljena iz prostih delova i nigde ne postoji prosto. Kako Kantov indirektni dokaz teze teko razumljiv, mi m ga ovde saoptiti u skraenom i neto modifikovanom obliku: d bi sloena supstancija bila deljiva u beskonanost, u njoj ne bi postojalo nieg supstancijalnog (poto supstancijalno mora moi postojati i nezavisno d sloenog u kome se kao d nalazi). Sloena supstancija mora se, dakle, sastojati iz prostih delova (prostih supstancija). Skraeni dokaz antiteze glasi: d bi se sloena supstancija sastojala iz prostih delova, ona bi morala kao sloeno postojati u prostoru. Kako svaki njen d mora zauzimati izvestan d prostora i kako svaki d prostora deljiv u beskonanost, to bi morao i svaki d supstancije biti deljiv u beskonanost. Sloena supstancija se, dakle, ne moe sastojati iz prostih delova. to se vidi, nerv dokaza (u dokazu teze) tvrenje d sloena supstancija, koja bi bila deljiva u beskonanost, ne bi bila sastavljena iz supstancija, (u dokazu antiteze) tvrenje d deljivost prostora, u kome se nalazi supstancija, prelazi na nju samu. Teza tree antinomije glasi: Pored kauzaliteta zakonima prirode mora se u svetu pretpostaviti i kauzalitet slobode, antiteza: Ne postoji sloboda, ve se sve u svetu zbiva zakonima prirode. Skraeni dokaz teze glasi: d bi se sve u svetu zbivalo zakonima prirode, nijedan niz uzroka jedne date posledice ne bi imao apsolutnog poetka i data posledica ne bi prema tome bila potpuno obrazloena. Mora se, dkle, pretpostaviti, d svaki kauzalni niz poinje jednim apsolutnim lanom, tj. pretpostaviti d postoji spontani kauzalitet ili kauzalitet slobode. dokaz antiteze glasi: Pretpostavka slobodnog poetka jednog kauzalnog niza povlai za sobom pretpostavku dvaju sukcesivnih stanja (slinih stanjima odluke i radnje) koja nisu vzn uzronom vezom, to protivrei zakonu uzronosti. Kauzalitet slobode nije dakle mogu. Nerv dokaza teze lei u tvrenju d bi samo apsolutni poetak jednog kauzalnog niza predstavljao bezuslovno u kauzalitetu ( ne sam taj beskrajni niz kao takav), antiteze u tvrenju d je sukcesija dvaju stanja mogua samo kao kauzalna. Teza etvrte antinomije glasi: U svetu postoji apsolutno nuno bie koje ili dn njegov d ili njegov uzrok, antiteza: Ne postoji apsolutno nuno bie kao uzrok sveta, ni u svetu ni van njega. Skraeni dokaz teze glasi: Kako svaka promena u svetu ima svoj uslov u prethodnoj promeni i kako se beskrajni niz uslova u prolosti mr zavravati jednim apsolutno nunim uslovom, to mr stojati nuno bie d bi postojale promene. Ono pak mr pripadati samom ulnom svetu zato to prvi uzrok jednog niz promena mora leati i sam u vremenu. Skraeni dokaz antiteze, pak, glasi: d bi nuno bie postojalo u samom svetu, ono bi, ili bilo poetak jednog niza promena, ili bi bilo predstavljeno samim aktualno beskonanim nizom promena, prva pretpostavka protivrei stavu uzronosti, druga protivrena zato to jedan niz, iji su svi lanovi sluajni, ne moe biti nuan. van sveta ne moe postojati zato to bi njegov kauzalitet morao biti u vremenu. to naroito naglaava Kant, nerv dokazivanja u oba ova dokaza isti (to nije bio sluaj kod ranijih antinomija), iz beskrajnog niza uslova zakljuuje teza, d mr, antiteza, d ne moe postojati nuno bie (pri mu se u dokazu teze uzima u obzir totalitet niza, u dokazu antiteze sluajnost svakog njegovog lana). Prelazei na kritiko reenje dijalektikog privida sadranog u antinomijama, Kant ini nekoliko prethodnih primedbi. On pre svega primeuje d su za razum (odnosno za empirijski regres u pojmovima) transcendentni objekti antiteza suvie veliki, transcendentni objekti teza suvie mali. Beskrajni svet u vremenu i prostoru, beskrajno podeljena materija, isto kauzalna priroda i u prostoru, beskrajno podeljena materija, isto kauzalna priroda i u prolosti beskrajno daleko nuno bie predstavljaju transcendentne objekte, koji su z razum (u njegovom spajanju pojava po principu uslovljenosti uslovljenoga) nedostini, dok su konani svet u vremenu i prostoru, iz prostih delova sastavljena materija, kauzalni nizovi sa spontanim poetnim lanom i sluajno promenljivo bie transcendentni objekti koje razum mora da prevazie. Dalje Kant primeuje d transcendentni objekti antiteza i teza postaju na taj nain to se svet iskustva uzima za stvar po sebi, ne za :pojavu. d bi svet, iskustva postojao sebi, on bi doista morao biti, ili beskonaan, ili konaan u
Nemaka klasina filozofija - Kant 13 vremenu i prostoru, materija bi u njemu morala biti sastavljena ili iz aktualno beskonano mnogih, ili iz prostih delova, kauzalitet u nmu, ili bi bio bezizuzetan, ali bi svaki kauzalni niz spontano poinjao, ili bi svaka stvar u njemu bila slun, ili bi on bio proizvod jednog nunog bia. d se pak, primeuje dl Kant, uzm u obzir, d svet iskustva pojava ne stvar sebi, onda se uvia d ni teze ni antiteze ne moraju biti tana tvrenja (odnosno d i dn i druga mogu biti istinite), ili, drukije reeno, uvia se d one mogu biti samo prividno kontradiktorne. Stavovi, "svet prostoru konaan" i "svet nije prostoru konaan" nesumnjivo su kontradiktorni, jer trei sud nije mogu. Ali stavovi "svet prostoru konaan" i "svet prostoru beskonaan" ne mru biti kontradiktorni i mogu oba biti lani, ako se, naime, pretpostavi d ulni svet ne postoji sebi, onda se on ne mora zamisliti ni d prostoru konaan ni d beskonaan. Principijelno uzev, rblm antinomija moe se reiti na tri naina. Prvo, dogmatiko reenje sastojalo bi se u tvrenju d taj rblm u stvari ne postoji, d razlozi za teze i antiteze nisu podjednako logiki opravdani, ve d su istinite ili teze ili antiteze (ili teze jednih, antiteze drugih antinomija). Drugo, skeptiko reenje sastojalo bi se u tvrenju d rblm kao takav nereiv, d su teze i antiteze djednako logiki opravdane. Tree, kritiko reenje pak mora se sastojati u tvrenju d rblm reiv, ali ne u dogmatikom smislu. Kantovo kritiko reenje antinomija drukije z mtematike, drukije za dinamike antinomije. Dok su u mtematikim antiriomijama i teza i antiteza nesumnjivo netane, dotle se u dinamikim antinomiiama i za jednu i za drugu moe tvrditi d su tane. I to zato to se u matematikim antinomijama i teza i antiteza odnose na svet pojave, koji s uzima z stvar sebi, dok se u dinamikim antinomijama antiteze odnose na svet pojava, teze na svet stvari sebi: Kritiko reenje prve matematike antinomije glasi: ulni svet, kao svet pojave, niti vremenu i prostoru aktualno beskonaan, niti odreeno konaan, ve neodreeno konaan. to rei d se njegove granice u prostoru, m kako daleko d ih iskustvo postavi, du iskustvom proiriti, njegova istorija u prolosti produiti. Kritiko reenje druge matematike anitomije glasi: Niti materija aktualno beskonano podeljena u delove, niti se sastoji iz prostih delova, ve predstavlja "quantum discretum", iji se svaki d moe dalje potencijalno deliti. Dok prastor kao kontinuum samo tencijalno deljiv u beskonanost, dotle se svaki komad mterije sastoji iz konanog broja odvojenih dlv, od kojih svaki (kao rasprostrt) potencijalno deljiv u beskonanost. Empirijski regres u deljenju materije ide in indefinitum, i njeni odvojeni delovi dati su u samom tom regresivnom procesu dln. Dok u matematikim antinomijm uslovljeno i uslov pripadaju uvek ednom istom redu i ednorodni su, dotle u dinamikim antinomijama uslovljeno i uslov ne moraju biti jednorodni (jer uzrok ne mora biti iste vrste sa posledicom, niti nuno sa sluajnim), i stoga u njima uslovljeno moe pripadati ulnm a neuslovljeno inteligibilnom svetu. Na v mogunosti zasniva Kant svoje kritiko reenje dinamikih antinomija. Prvu d njih, reava Kant na taj nain to tvrdi d zakon uzronosti vai bezizuzetno z ulni svet pojava, d u ovome svaka v u vremenu uslovljena jednom prethodnom pojavom, ali d u isto doba svaka takva v i slobodni proizvod jednog inteligibilnog uzroka, iji kauzalitet ne lei u vremenu (ili, drukije reeno, stvar sebi, time to se pojavljuje, u isto doba slobodno proizvodi tu svoju pojavu). Kad bi svet v bio jedini mogui svet, kad bi on postojao sebi, kauzalite uzroka bio bi jedini mogui kauzalitet; ako rd sveta v postoji i svet stvari sebi, postaje mogu i kauzalitet slobode. I drugu dinamiku antinomiju reava Kant na osnovu razlike izmeu sveta v i sveta stvari sebi na taj nain to tvrdi, d svaka stvar u iskustvu, kao uslovljena, u svojoj egzistenciji sluajna, dok u svetu stvari po sebi moe postojati apsolutno nuno bie. Iz kritikog reenja antinomije sledi d transceridentalni idealizam klju z to reenje. Ali i obrnuto, iz injenice antinomija moe se. Kantu indirektno zakljuiti na istinitost transcendentalnog idealizma. Jer, ako iz pretpostavke d ulni svet postoji sebi slede antinomije, onda i obrnuto, iz injenice antinomija sledi d n ne moe postojati sebi. Naroito iz prve matematike antinomije d se zakljuiti na idealitet prostora i vrmn. etiri antinomije poivaju na sledeem kosmolokom paralogizmu: 1. Ako (ono to ) dato uslovljeno, dat i niz uslova. 2. U vm dato uslovljeno. 3. U vm dat niz uslova. Ovaj zakljuak paralogizam zato to srednji termin (m uslovljenog) nije isti u obe premise, u prvoj premisi uslovljeno se odnosi na stvar sebi, u drugoj na pojavu. U pojavama ne mora dakle biti dat niz uslova, u njima on nije dat, ve samo zadat. Ideja apsolutne bezuslovnosti u nizu uslova moe u odnosu na iskustvo imati samo znaaj zahteva d se u empirijskom regresu uslova ne stane ni kod jednog lana, d se nijedan lan toga regresa ne smatra z apsolutnu granicu, da se regres ima uvek d produi. Kosmoloka ideja totaliteta niza uslova u obliku ovoga zahteva samo regulativni, nije i konstitutivni princip iskustva, ona kao takva samo omoguuje maksimalno proirenje iskustva, ali ne omoguuje (kao to to ine kategorije) samo iskustvo. Opti rezultat kritike racionalne kosmologije lei u tvrenju d kosmoloka ideja ulnog sveta kao celine objektivno nemogua, jer protivrena, dok ideja slobode i objektivno mogua, kosmoloka ideja apsolutne bezuslovnosti niza uslova mogua samo kao regulatiuni princip proirenja svakog niza uslova in indefinitum.
Nemaka klasina filozofija - Kant Prelazei na kritiku racionalne teologije, Kant naroito izvodi, d se ideja potpunog sistema (odnosno princip potpune odred be jedne stvari, kome svakoj stvari mora pripadati pozitivno ili negativno jedan d svih moguih predikata stvari) pretvara u ideju najrealnijeg bia na taj nain to se skup svega mogueg zamilj kao sebna stvar koja egzistira kao podloga svih pojedinih stvari. takva, ta ideja predstavlja transcendentalni ideal um, predstavlja Boga kao praizvor i prauzor svih pojedinanih stvari. U racionalnoj teologiji postoje tri osnovna dokaza za egzistenciju Boiju, to su ontoloki, kosmoloki i fiziko-teoloki dokaz. Prvi isto spekulativan, on iz ideje najrealnijeg bia zakljuuje na njegovu nunu egzistenciju. Drugi tu nunu egzistenciju izvodi iz empirijske datosti ulnog sveta uopte. Trei tu nunu egzistenciju najrealnijeg bia izvodi iz posebnih osobina (odnosno strukture) ulnog sveta. Samo ta tri dokaza su mogua. Ontoloki dokaz glasi, najrealnije bie sadri sve mogue (pozitivne) predikate u sebi, prema tome i predikat egzistencije, ono, dakle, mora nunim nainom egzistirati. Kantova kritika toga dokaza zasniva se na zamerci, koju on ve izneo u svome ranije pomenutom pretkritikom spisu, egzistencija kao takva nije i ne moe biti predikat dn stvari. Sada on tu zamerku detaljnije izvodi. m jedne stvari potpuno dat u njenim oznakama, time to jedna stvar egzistira njen se m nimalo ne proiruje, egzistencijom se prosto stvarno stavlja ono to u mu samo mogue (sto stvarnih talira ne sadre nimalo vie d sto moguih), tako d svaki egzistencijalni sud sintetian. Ako pokuam d zamislim trougao bez tri ugla, nastae protivrenost, li zamisao d trougao ne postoji, nee biti protivrena. Ako pokuam d zamislim d Bog nije svemogu, nastae protivrenost, ali zamisao d Bog (zajedno sa svima svojim predikatima) ne postoji, nee biti protivrena. Ontoloki dokaz, dakle, nema nikakve dokazivake vrednosti. Kosmoloki dokaz polazi d injenice datosti neega ute i glasi, ako neto (to u svojoj egzistenciji sluajno) postoji, postoji i apsolutno nuno bie, neto ( i ulne jave) postoji, postoji, dakle, apsolutno nuno bie ili Bog. Pogreka kosmolokog dokaza uglavnom dvostruka. On pogrean prvo zato to iz egzistencije sluajnoga u ulnom svetu zakljuuje na egzistenciju apsolutno nunoga u svetu stvari sebi, dok jedno sluajno samo uslovljeno drugim sluajnim, datim takoe u ulnom svetu. drugo zato to u stanju d identifikuje apsolutno nuno bie sa Bogom jedino uzimajui u m ontoloki dokaz (jer se samo na osnovu ontolokog dokaza moe zakljuiti d apsolutno nuno bie Bog). Fiziko-teoloki (ili teleoloki) dokaz zakljuuje iz celishodno utvrene strukture ulnog sveta (odnosno iz prevelike raznolikosti njegovog sadraja i bezgranine veliine njegovog obima) mudrost i m njegovog tvorca i glasi, celishodnost stvari ulnog sveta ne moe proizlaziti iz osobine samih tih stvari, mora, dakle, postojati apsolutno nuno bie, u ijoj mudrosti i moi lei izvor t celishodnosti. Pogreka ovog dokaza Kantu trostruka. On pre svega pretpostavlja d materija kao. takva nije u stanju d bude izvor celishodnosti stvari ulnog sveta, pretpostavka koju bi trebalo naroito dokazati, drugo iz fiziko-teolokog dokaza sledila bi samo komparativna (ne apsolutna) mudrost i m arhitekte sveta, i tree, samo na osnovu (kosmolokog i ontolokog dokaza moe se tvrditi d ovaj arhitekt i tvorac sveta samo najrealnije apsolutno nuno bie, ili Bog. to se vidi, postoji samo jedan pravi spekulativni dokaz z egzistenciju boiju, ontoloki, druga dva dokaza svode se, u stvari, na njega. Ali, primeuje izriito Kant, iz netanosti ontolokog dokaza ne sme se zakljuiti d egzistencija Boga kao najrealnijeg bia nemogua, ona ostaje mogua, iako teorijski ne moemo dokazati. Sama ideja najrealnijeg bia kao takva, pak, ima se smatrati kao regulativni princip um, princip koji u saznanje razuma unosi jedinstvo i sistem. 14 U poslednja dva odeljka transcendentalne dijalektike Kant sistematski i opirno izlae regulativni znaaj ideja um za iskustveno saznanje. Ali dok u prvom d ovih odeljaka izblie odreuje prirodu regulativnih principa, dotle u drugom dd neto novo, tvrdei d ideje ipak imu vei znaaj d isto regulativnih principa (Kant u tom dlku pokuava ak i neku vrstu transcendentalne dedukcije ideja). U prvom odeljku Kant izvodi da zadatak um d unese sistematsko jedinstvo u iskustveno saznanje razuma. Um to ini na osnovu sledea tri svoja logika principa, principa homogeniteta, principa specifikacije i principa afiniteta. Prvi princip zahteva d se empirijska raznolikost stvari ima d dvede d pojmove, odnosno d se nii pojmovi (pojmovi vrsta) imaju d podvedu d vie (d pojmove rodova). Drugi princip zahteva d svaka vrsta ima d se razdeli u podvrste. Trei princip pak zahteva d prelaz d jedne vrste ka drugoj ima d bude postepen, tj. d se izmeu svake dve vrste ima d umetne neodreena mnoina prelaznih lanova (stoga ovaj princip Kant naziva i principom kontinuiteta formi). Iako ovi principi moraju imati i izvesnu (iako neodreenu) objektivnu vrednost za predmete iskustva, oni su uglavnom regulativni principi uma. Jer, u prirodi ne postoji jedan jedini najvii rod (ija pretpostavka sledi iz principa homogeniteta) niti postoji beskrajna raznolikost u podvrstama (to bi sledilo iz principa specifikacije), ne postoje ni kontinuirani prelazi izmeu vrsta (organske specije predstavljaju "quantum discretum"; kao to kae Kant). Ti su principi samo maksime um, koje unose sistem i jedinstvo u saznanje razuma, zahtevajui d ovoga d njima postupa pri ispitivanju prirode iskustvenih predmeta. U poslednjem odeljku transcendentalne dijalektike Kant pokuava d idejama um ipak d vei objektivni znaaj no to je to u ranijim odeljcima njenim inio. U tom odeljku Kant; naime, tvrdi d se ideje um imaju d shvate kao fiktivni transcendentni objekti, tj. imaju se zamisliti kao d objektivno postoje, iako objektivno ne moraju postojati. I to dua, aktualno beskrajni niz uslova (slobada) i Bog imaju se zarnisliti kao fiktivni transcendentni objekti, ime se potencira njihov znaaj kao regulativnih principa. Jer, u tom sluu ispitivanje psiholokih fenomena ima d se izvodi tako kao d postoji dua kao prosta supstancij; ispitivanje uslova spoljnih i unutranjih pojava ima d se izvodi tako kao d postoji aktualno beskrajni niz uslova, i naposletku ispitivanje celokupnosti pojava ima d se izvodi tako kao d ta celokupnost
Nemaka klasina filozofija - Kant 15 potie d jednog praizvornog i prauzornog bia. Sm ideje (kao fiktivni transcendentni objekti) imaju pri tome d se smatraju kao sheme, koje omoguuju primenu odgovarajuih regulativnih principa (odnosno ideja kao istih mova um) na iskustveno saznanje. Opti rezultat transcendentalne dijalektike sastoji se u tvrenju, d su sintetiko-apriorni sudovi metafizike nemogui, tj. d metafizika kao nauka transcendentnim objektima nemogua (ali ostaje mogua kao sistem imanentnog riornog saznanja). Drugi d Kritike istog um bavi se metodama apriornog saznanja. Njegov zadatak d izloi formalne uslove potpunog sistema istog um, d izloi plan i nain na koji se iz materijala iznetog u prvom dlu elementima izgraditi zgrada toga sistema. Nauku metodama deli Kant na etiri odeljka: disciplina, kanon, arhitektonika i istorija istog u. d disciplinom razume Kant zapt, koji mguuje d se tenja um z odstupanjem d pravila ogranii i onemogui. Odeljak disciplini deli Kant dl na etiri pododeljka koji nosi naslove: disciplina istog um u njegovoj empirikoj upotrebi, disciplina u polemikoj utrebi, disciplina u pravljenju hipoteza i disciplina u pogledu dokaza. Prvi d ova etiri pododeljka najvaniji, jer sadri izlaganje razlici izmeu matematikog i filozofskog saznanja. Razlike izmeu filozofskog i matematikog saznanja su ove: l. filozofsko saznanje zasnovano na (apstraktnim) movima, matematiko na konstrukciji pojmova u istim opaajima (ono prvo diskurzivno, ovo drugo intuitivno), 2. z filozofsko saznanje posebno se nalazi u optem, z matematiko opte u posebnom (ak i u pojedinanom). . filozofsko saznanje odnosi se uglavnom na kvalitete, matematiko na kvantitete (ova razlika meutim rltivna), 4. filozofsko saznanje preteno analitiko, matematiko preteno sintetiko, 5. sintetiko-apriorni sudovi filozofskog saznanja proistiu iz primene pojmova na empirijski opaaj, dok sintetikoapriorni sudovi matematikog saznanja proistiu iz konstrukcije pojmova u istim opaajima, i 6. samo u matematici postoje prave definicije, aksiome i demonstracije (na mu se i zasniva njena egzaktnost). Dok se naime empirijski pojmovi i isti pojmovi razuma du (navoenjem veeg ili manjeg broja oznaka) samo eksplicirati, dotle su matematiki pojmovi dati u samim njihovim definicijama (sa ega matematiko saznanje otpoinje, filozofsko se u najboljem sluaju moe samo zavravati definicijama). Aksiome kao neposredno evidentni stavovi postoje samo u matematici, dok se i apodiktiki stavovi filozofskog saznanja (na primer, osnovni stavovi transcendentalne analitike) mraju dokazivati. Tako isto i prave demonstracije, tj. dokazi koji imaju intuitivan karakter (i vode evidentnim stavovima, odnosno stavovima koji imaju intuitivnu izvesnost), postoje samo u matematici, dok dokazi filozofskih apodiktikih stavova nemaju te evidentnosti (jer u njima istim pojmovima moraju pridoi empirijski opaaji). Na osnovu navedenih razlika filozofskog i matematikog saznanja, Kant zakljuuje d filozofija ne sme i ne moe imitirati matematiku (odnosno d matematika metoda nije u filozofiji doputena), i d u filozofiji nema nijednog apodiktiki izvesnog stava koji bi se d izvesti iz istih pojmova. Ako se takvi stavovi nazovu dogmata (nasuprot apodiktikim stavovima matematike, koje ant naziva matemata), onda izlazi d u filozofiji dogmatizam (odnosno postavljanje dogmata) potpuno neopravdan i d dogmatika upotreba istog um nije mogua. d polemikom upotrebom um razume Kant odbranu protiv dogmatikog negiranja njegovih stavova. d materijalizam i ateizam odriu mogunost egzistencije due i Boga, um ima pravo d pokae d u njihovim razlozima nema nieg opravdanog. U vezi sa ovom negativnom prirodom lemike u oblasti istog um (Kant izriito dd d polemike u pravom pozitivnom smislu u ovoj oblasti ne moe biti) on izriito naglaava nunost potpune slobode miljenja. On dl osuuje skepticizam kao nedoputenu neutralnost u miljenju i naroito kritikuje Hjumov skepticizam. d skepticizma odvaja Kant naroito skeptiku metodu koju identifikuje sa kritikom. Pri pravljenju hipoteza um se ne sme ogreiti ova dva naela: 1. hipoteze ne smeju uzimati transcendentne predmete (Boga, duu) za principe objanjavanja ulnih java, i 2. hipoteze moraju biti dovoljne z objanjenje pojava, pomone hipoteze nisu doputene. Hipoteze transcendentnih predmeta doputene su samo ili iz razloga praktinog um, ili kao oruje u polemici. Pri svojim dokazima um se ima drati ova tri naela: 1. treba opravdati izvor stavova na kome imaju d se zasnuju dokazi, 2. postoji samo jedan mogui dokaz za stavove istog um (za transcendentalne stavove), . taj dkaz ne moe biti indirektan (apagoki), ve mora biti direktan (ostenzivan), poto samo direktan dokaz ini jedan stav shvatljivim, dok indirektan samo utvruje istinitost stava koji dokazuje. Kako kanon skup apriornih naela upotrebe jedne moi saznanja (transcendentalna analitika , na primer, kanon razuma), to ne postoji kanon praktinog istog um (pri mu Kant d istim umm razume um u uem smislu). Praktini um se zasniva na injenici moralnog zakona i slobode u radnjama, i postulira egzistenciju Boga, due i transcendentne slobode, iju egzistenciju spekulativni um ne moe d dokae. Ti su postulati predmet praktine vere. Veru definie Kant kao uverenje zasnovano na subjektivnoj ali bez objektivne zavisnosti, nasuprot znanju, koje uverenje zasnovano i na subjektivnoj i na objektivnoj izvesnosti, dok mnenje je uverenje koje nije ni subjektivno ni objektivno dovoljno obrazloeno. Zadatak arhitektonike istog um d izloi obim i dlove sistema istog um (poto um svojoj prirodi arhitektonian, tj. sva svoja saznanja dovodi u sistem). Saznanje ili istorijsko ili racionalno, racionalno saznanje ili filozofsko ili matematiko. Sistem filozofskog saznanja dat (ili, bolje rei, zadat) u filozofiji, filozofija ili empirijska ili ista. ista filozofija ili propedeutika, odnosno kritika, ili metafizika kao sistem istog um. Metafizika dlj se
Nemaka klasina filozofija - Kant 16 deli u metafiziku prirode, koja je (ukoliko saznanje imanentnog) ili racionalna fizika ili racionalna psihologija, i u metafiziku morala. Metafizika prirode bavi se onim to stoji metafizika morala onim to treba d postoji. Naposletku, u istoriji istog u Kant (nasuprot ranijim pravcima, senzualizmu i intelektualizmu, empirizmu i noologizmu, dogmatizmu i skepticizmu) istie kriticizam kao jo jedini i zavrni pravac u saznanju uma. Ovim smo zavrili izlaganje Kantove teorije saznanja i sada prelazimo na izlaganje njegove filozofije neorganske. Filozofiju neorganske prirode izloio Kant u spisu taphysische Anfangsgrunde der Naturwissenschaft. U rdgovoru ovog spisa Kant izblie odreuje njegov zadatak na sledei nain: Metafizika prirode, kao sistem racionainog saznanja ulnog sveta, ili nauka predmetima spoljneg ili nauka predmetima unutranjeg ul. Kako metafizika prirode u sovim svojim specijalnim oblastima predstavlja primenu osnovnih stavova transcendentalne analitike, ili na empirijski m materije, ili na empirijski m mislenog bia, i kako apriorno saznanje predmeta prirode biti mogue samo ako se njihovi pojmovi budu mogli konstruisati u istom opaaju, to metafizika prirode mgu samo tamo gd se d primeniti matematika. Kako se matematika ne d primeniti na predmete unutranjeg ula to metafizika prirode mogua samo kao racionalna fizika. Racionalna fizika zasniva se na potpunoj analizi m materije, ova analiza na. primeni tablice kategorija. Primeni kategorije kvantiteta odgovara foronomija kao prvi, primeni kategorije kvaliteta dinamika kao drugi, primeni kategorije relacije miehanika kao trei, i primeni kategorije modaliteta fenomenologija kao etvrti odeljak Kantovog spisa. U svakom d. ovih odeljaka mu materije pridaje se jedan specijalan predikat. Prvi odeljak naziva Kant foronomijom zato to se u njemu kretanje posmatra kao ist kvantum, tj. posmatra se samo ktetanje kao takvo. Ovaj odeljak otpoinje sledeom definicijom materije: materija ono to se kr u prostoru. U vezi sa ovom definicijom Kant definie i pojmove relativnog i apsolutnog prostora: prvi empirijski i pokretan, drugi ist i nepokretan. Dalje dfinie Kant kretanje kao promenu spoljanjih odnoaja dne materijalne stvari prema jednom datom prostoru, i u vezi sa ovom definicijom formulie stav; kome se svako (pravolinijsko) kretanje jednog tela moe smatrati ili kao njegovo kretanje u prostoru koji miruje, ili kao kretanje toga prostora u suprotnom pravcu sa istom brzinom u odnostu na njega kao mirujueg (stav relativnosti kretanja). Naposletku, na osnovu ovoga stava i pojmova relativnog i apsolutnog prostora izvodi Kant stav slaganju pravolinijskih kretanja jednog tela (odnosno jedne materijalne take, poto z foronomiju materija jo nije rasprostrta) u tri specijalna sluaja koja su pri tome mogua. U drugom odeljku (koji se naziva dinamikom zato to se u njemu materija posmatra kao proizvod sile) Kant najpre definie materiju kao ono to svojim otporom ispunjuje prostor, zatim dokazuje stav, d materija ispunjuje prostor svojom repulzivnom silom. Dalje, kao i u Fizikoj monadologiji, uvodi pored repulzivne i atraktivnu silu. Repulzivna sila omoguuje rasprostrtost i (relativnu) neprobojnost materije, atraktivna odreeni stepen ispunjavanja prostora (sama z sebe prva bi rasula materiju u beskrajni prostor; druga bi koncentrisala u jednoj mtematikoj taki), kao to to Kant tvrdio i u Fizikoj monadologiji. Ali dok u atraktivnoj sili materija sastavljena iz prostorno rastavljenih taaka koje su centri sila, dotle u sadanjem spisu materija kontinuirano ispunjava prostor i dljiva u beskonanost (na ranije pomenuti nain) i svaki njen d sedite repulzivne i atraktivne sile (ovo svoje novo gledite prirodi materije naziva Kant dinamizmom, nasuprot monadologizmu i atomizmu). Dalje Kant izvodi d repulzivna sila dejstvuje dodirom i prenoenjem, dok atraktivna dejstvuje neposredno na daljinu kroz prazan prostor. Iako repulzivna sila dejstvuje dodirom, Kant (identifikujui dodir sa beskrajno mlm udaljenou) za nju tvrdi d d sa rastojanjem, i to sa kubom rastojanja. U treem odeljku (koji se naziva mehanikom zato to se u njemu posmatra kretanje kao prouzrokovano silom) Kant definie materiju kao pokretno koje ima pokreuu silu. Poto , dl definisao pojmove kvantiteta materije (kao mnoine pokretnog u jednom odreenom prostoru), mase i koliine kretanja (koja ovde proizvod iz kvantiteta materije i brzine, dok u foronomiji odreuje samo brzina), Kant dokazuje sledea tri zakona mehanike: 1. zakon postojanstva kvantiteta materije, 2. zakon inercije, i 3. zakon jednakosti akcije i reakcije (kod ovog treeg zakona Kant uzima u obzir, brzine ne ubrzanj). Prvi d ovih zakona on dovodi u vezu sa prvom, drugi sa drugom, trei sa treom analogijom iskustva. Naposletku, u etvrtom odeljku (koji se naziva fenomenologijom zato to se u njemu posmatra materija kao predmet iskustva na koji primenjuje kategorije modaliteta) Kant dfinie materiju kao pokretna koje moe biti predmet iskustva. Kako materija (odnosno kretanje) moe postati rdmt iskustva samo primenom modalnih kategorija, to ova primena vodi sledeim trima stavovim: 1. svako pravolinijsko kretanje kao relativno mogue, 2. kruno kretanje, poto proizvod sile koja pokree, stvarno kretanje, i . pri kretanju jednog tela koje drugo pokree (koje mu saoptava kretanje) kretanje ovog drugog u suprotnom pravcu nuno. Nasuprot Njutnu, Kant izriito tvrdi d se kruno (odnosno krivolinijsko) kretanje, iako stvarno, ne moe smatrati za apsolutno, poto apsolutno kretanje nije mogue. Apsolutni prostor smatra Kant samo z jednu nunu ideju. U posthumno objavljenom dlu Prelaz, itd. Kant kuao d stavove svoje racionalne fizike primeni i u pojedinostima na objanjenje fizikih i hemijskih pojava. KANTOVA ETIKA I FILOZOFIJA PRAVA, ISTORIJE I RELIGIJE Svoju etiku izloio Kant u tri spisa, u Osnovi metafizike morala, u Kritici praktinog um i u Metafizikim naelima nauke vrlini. Prvi d ovih spisa najkrai i najkoncizniji, dok drugi najsistematiniji i najopseniji. Sled izlaganje bie zasnovano na sva tri spisa. Izlaganje Kantove etike najbolje otpoeti definicijom moralne radnje. Kantu, moralna radnja radnja koja se vri iz dunosti. Radnju koja se vri iz dunosti treba dobro razlikovati d pseudomoralne radnje (d radnje koja samo
Nemaka klasina filozofija - Kant 17 legalna). Dok se v druga vri ili iz naklonosti ili iz namere, u prvoj ne sme biti ni naklonost ni namera, to Kant razjanjava i nekolikim primerima. Trgovac koji svojim muterijama ne naplauje robu sku, moe to initi ili iz neposredne naklonosti prema pojedinima d njih, ili iz dobro razumevanog voenja trgovine, znajui d u tom sluaju svako i najmanje dete hteti kod njega pazariti. Objektivno uzev, u oba sluaja muterije mogu rei d im trgovac poteno naplauje. Ipak, ni u jednom ni u drugom sluaju postupak trgovca nije moralan, jer on nije poten zato to nalazi d to treba d bude, d mu dunost nalae d to bude. Dobroinstva initi, gde se to moe, dunost , veli Kant. Dobroinstvo moe d se ini iz sujete ili iz koristoljublja, tada oevidno d ono nema unutranje moralne vrednosti u sebi. Ali dobroinstvo moe poticati i iz istog zdvoljstva u srei i radosti onih kojima se ukazuje. Ni tada, veli Kant, ono nema unutranje moralne vrednosti, jer izvreno iz naklonosti, to se i indirektno d uvideti. Pretpostavimo, naime, d neko vri dobroinstvo iz iste naklonosti prema ljudima, iz iste elje d im priini radost, i d sam zapadne u unutranje duevne nevolje tako d izgubi svaki interes za sudbinu drugih, ali d jo uvek ima dovoljno sredstava d drugima pomogne. Ako takav ovek, veli Kant, i pored toga to nema vie nikakve naklonosti prema drugim ljudima, ipak bude ukazivao ovima dobroinstva, onda on to moi initi samo iz iste dunosti, njegovo delanje imae tada nesumnjivo moralnu vrednost. Ukazivanje dobroinstva drugima nije moralno delanje zato to bi dobroinstvo kao takvo, kao objektivna m uinjeno drugima, bilo neto to u sebi ima vrednosti. niti ukazivanje dobroinstva moralno delanje zato to bi ono pokazivalo plemenitu duu dobroinstva, sposobnu za saaljenje u bedi drugih i z radost u srei njihovoj, ukazivanje dobroinstva drugima, Kantu, samo zato (i samo onda) moralno delanje, ako vrenje dunosti. Pozitivna definicija moralne radnje zasniva se na definiciji m dunosti koja glasi: dunost nunost jedne radnje (tj. nuno vrenje jedne radnje) iz potovanja prema moralnom zakonu. m dunosti ima dakle dve strane u sebi, jednu subjektivnu i drugu objektivnu. Sa subjektivne strane svoje, dunost delanje iz potovanja prema moralnom zakonu, sa objektivne, slaganje radnje sa moralnim zakonom. Potovanja, veli Kant, moe biti samo za linosti, ne za stvari. Stvari mogu izazvati naklonost, mgu, ako su ivotinje, izazvati i ljubav, i strah, mogu izazvati ak i divljenje, ali stvari ne mogu izazvati potovanje. Tako isto i ovek moe biti predmet m ljubavi ili straha ili divljenja, d jo ne bude i predmet potovanja. Samo onda postaje ovek predmet moga potovanja ako opaam d se on u svome delanju upravlja moralnim principima. Potujui ovakvog oveka , u stvari, potujem moralni zakon, koji mi on svojim dlanjem stavlja pred oi. Potovanje moralnog zakona to , produuje Kant, jedino oseanje u nama ije poreklo ne lei u ulima i ulnim predstavama, jedino oseanje ije reklo isto intelektualne prirode. Ovo oseanje, s jedne strane, sadri bol u sebi, negativne prirode; jer predstavlja potinjavanje jednome zakonu, koji z ulno bie znai primoravanje, s druge strane, opet, ono pozitivne prirode, jer predstavlja potinjavanje zakonu sopstvenog razuma, u ovome smislu, dakle, ovo potinjavanje za oveka kao razumno bie uzdizanje. Svaka stvar u prirodi dl nunim zakonima. Samo razumno bie pak sposobno d dl prema predstavi zakona, tj. d dl principima, samo razumno bie ima volju. Ako volja razumnog bia stoji u potpunoj harmoniji sa principima razuma, tj. ako volja razumnog bia ispunjava bezizuzetno zahteve razuma, onda takvo razumno bie savreno, njegova volja sveta. Ako pak volja razumnog bia nije u apsolutnoj harmoniji s razumom, ako ona ne ispunjava zahteve ovog poslednjeg bezuslovno, onda se razum javlja kao zakonodavac koji ima d primora volju na vrenje njegovih zahteva, onda se zakon njegov javlja kao zapovest koju volja ima d ispunjava. Ono prvo samo Bog, ovek ovo drugo. Stoga samo z oveka kao razumno bie postoji zakon razuma kao naroita zapovest kojoj njegova volja ima d se povinjava. Predstava objektivnog principa, kome se volja (ovekova) ima d pokorava, to dakle zapovest, formula te zapovesti imperativ (zahtev d se zapovest vri). svome optem mu svaki imperativ predstavlja zahtev d se neto vri, predstavlja zahtev d se volja kori jednom objektivnom zakonu. Imperativ moe biti, s formalne strane svoje, ili hipotetian ili kategorian. Radnja, koju zahteva hipatetiki imperativ, predstavlja sredstvo radi izvesnog cilja, koji van nje, radnja kategorikog imperativa radnja koja nije sredstvo nikakvog cilja van nje, koja sama sebi cilj, koja sama kao takva cilj. Sa sadrajne strane svoje pak, svi se imperativi mogu podeliti u tri vrste: imperative (tehnike) umenosti, imperative (praktine) mudrosti i imperative moralnosti. Imperativi umenosti odnose se na realizaciju ciljeva ljudskog delanja m kakvi oni bili, tj. bez obzira na to d li su ti ciljevi pametni i dobri. Propisi kojih ima d se dri lkar d bi izleio svoga bolesnika, s gledita ovih imperativa, imaju istu vrednost kao i propisi kojih ima d se dri trova d bi na siguran nain otrovao jednog oveka. Sa gledita njihovog, oni su propisi dobri koji postavljeni cilj na najbolji nain izvode. lmperativi praktine udrosti imaju samo jedan jedini cilj, dostizanje line sree u ivotu. Tenja z sreom postoji kod oveka (mi m docnije videti d njoj Kant d jo veu vrednost nego to bi to prema strogosti njegovog moralnog principa imalo d se oekuje), umenost u izboru sredstava z postizanje ovoga cilja predstavlja mudrost u praktinom smislu ove rei. lmperativ moralnosti imperativ koji, bez postavljanja ikakvog naroitog cilja ili namere datom delanju, to delanje neposredno zahteva. Ovaj se imperativ ne odnosi na sadrinu radnje i na ono to iz nje ima d sledi ve samo na formu i na princip iz kojeg ta radnja ima d proizie, iz ega jasno d imperativ moralnosti mora s formalne strane svoje biti kategorian, dok su ona prva dva imperativa hipotetina: Dok su imperativi umenosti pravila, imperativi mudrosti saveti, dotle su samo imperativi moralnosti zapovesti. Prelazei na formulu kategorikog imperativa, Kant tvrdi d ta formula sledi iz same kategorinosti (odnosno bezuslovnosti) njegove i d moe glasiti ili:
Nemaka klasina filozofija - Kant "Radi tako d naelo tvoga rada moe postati optim pravilom rada sviju" ili (tanije): "Radi samo onom naelu (maksimi) z koje moe hteti d postane optim zakonom rada sviju". Smisao prve formule kategorikog imperativa najboije se d uvideti na primerima koje Kant navodi. Pretpostavimo, veli Kant, d neko, koga itav niz beda dv d toga d mu ivot postane otuan, ima jo dovoljno razuma d postavi sebi pitanje d li samoubistvo protivno dunosti. Odgovor na v pitanje on dobiti kad postavi drugo pitanje, d li naelo njegovog rada (koje u vm sluaju nalae d ivot, ako produenje njegovo povlai z sobom vie bede nego zadovoljstva, treba skratiti) moe postati naelom rada sviju. im v poslednje pitanje postavi, on uvideti d to nemogue. Jer oseanje bola u ivim biima zato tu d bi iva bia svoj ivot mogla odrati, u vm sluaju pak to bi oseanje trebalo d vodi unitenju ivota, to protivrei njegovoj optoj funkciji. Pretpostavimo dl d neko primoran nudom d pozajmi novac, u takvom stanju d zna d dug ne moe vratiti. Poto novac moe dobiti na zm samo ako bude obeao d g u odreenom roku vratiti, to naelo njeovoga rada (ako se odlui na pozajmljivanje) glasiti, kad se nalazim u nudi, u novac pozajmiti s obeanjem d ga vratim, iako znam d to ne mgu uiniti. Da bi postupio vm naelu treba d se pita d li ono moe postati opte naelo rada sviju, a im postavi v pitanje namah uvideti d njegovo naelo to ne moe postati. Jer, u tom sluaju obeanje uopte ne bi vie imalo nikakvog znaaja, poto niko ne bi drugome verovao u data obeanja. Dakle, zakluu Kant, pozajmljivanje novca u nudi, kad se zna d vraanje njegovo nemogue, nije moralno delo. Pretpostavimo d neko ima u sebi kakav talent, ije bi ga ispunjenje napravilo korisnim i upotrebljivim ovekom. Ako takav ovek, nalazei se u zgodnim okolnostima, odlui d se d prijatnom ivotu i d zanemari ispunjenje svojih srenih darova prirode, onda naelo njegovog rada u ovom sluaju glasiti, prijatni ivot treba pretpostaviti ispunjenju svoga talenta. Da li to naelo moe postati optim naelom rada sviju? Oevidno ne, jer u tom sluaju niko ne bi svoje talente ispunjavao, te ni napretka oveanstva ne bi bilo. Smisao druge Kantove formule najlake se, meutim, moe uvideti na sledeem primeru. Neko, ko se nalazi u dobrim okolnostima dok se drugi oko njega mu, moe ovim poslednjima ili pritei u m, ili ne voditi njima nikakva rauna. Naelo njegovog rada u ovom poslednjem sluaju glasie, tua nesrea nita m se ne tie (kao ni tua srea, tako moe glasiti dopuna toga naela, i tako ona doista obino i glasi). Pitanje sad, moe li to naelo biti optim naelom rada sviju? Prividno izgleda d bi ivot ljudski mogao stojati i kad niko nikome u nudi ne bi pomagao. Ono, dakle, ne bi moralo biti iskljueno na osnovu rv Kantove formule. Ali ga druga iskljuuje. Jer, ako se zapitamo d li mgue d svako moe eleti i hteti d niko nikome ne pritekne u m, namah se uvideti d to nije mogue. Jer, onaj, ko bi tom naelu postupao, ne moe eleti d i drugi prema njemu tom istom naelu postupaju, d i drugi njemu u njegovoj nesrei ne pomognu. U vezi sa drugom Kant d i ovu formulu kategorikog imperativa: "Radi tako kao d hoe d naelo tvoje radnje treba d postane optim zakonom", pri mu Kant istie d ima radnji koje se ne du ni zamisliti ( kamoli hteti) kao opti zakon. Postoji i trea formula kategorikog imperativa (ne manje vana d prve dve): "Radi tako d ovetvo kako u tvojoj, tako i u linosti svakog drugog uvek upotrebljava samo kao cilj, nikada ne kao sredstvo." Kako samo razumno bie ima volju, to samo za razumno bie moe kategoriki imperativ (odnosno prva formula njegova) imati obavezne sile. U isto doba lako se d uvideti d razumno ono bie koje samo sebi cilj, dok materijalna nesvesna bia nisu samociljevi, zato se i mogu upotrebiti kao sredstva (z zadovoljenje linih potreba). Smisao ove tree formule kategorikog imperativa objanjava Kant na istim onim primerima na kojima objanjavao smisao prve formule. Neko ko iz nezadovoljstvo sa ivotom hoe d izvri samoubistvo treba, pre nego to to uini, d postavi sebi pitanje d li se ta njegova radnja slae sa idejom ovetva kao samocilja, namah uvideti d se ona sa tom idejom ne slae. Jer, odluiti se n samoubistvo znai smatrati svoju linost samo sredstvom z odranje stanja sree, ne kao samocilj. Onaj ko ini lana obeanja u nudi, upotrebljava pri tome drugog kao sredstvo, poto ovaj drugi ne moe dati pristanak na takvo postupanje s njime, samo taj pristanak slagao bi se sa zahtevom d se pri moralnom delanju svaka ljudska linost smatra kao cilj za sebe. Jo jasniji taj odnos postaje, veli Kant, u sluajevima napada na slobodu ili imovinu drugih, jer u ovim sluajevima napada postupa sa napadnutima prosto kao sa stvarima, ne pitajui se d li oni kao linosti mogu pristati na takvo postupanje sa njima, d li se to postupanje slae sa njima kao apsolutnim samociljevima. Neispunjenje svojih darova istina ne protivrei neposredno zahtevu uzimanja ovetva kao cilja sebi, ali to nije dovoljno z jednu moralnu radnju, ova mora tome zahtevu i direktno odgovarati. Neispuniti svoje talente ne bi istina znailo raditi protiv odravanja ovetva, ali bi znailo raditi protiv unapreenja njegovog. Isti odnos izmeu ideja ovetva i moralne radnje stoji i u ini dobroinstva. Ne uiniti dobro drugome ne znai istina upotrebiti drugoga direktno kao svoje sredstvo, ali znai ne upotrebiti drugoga kao samocilj, ne smatrati d njegovi ciljevi moraju biti i nai. to se na osnovu svih dosad navedenih primera d uvideti, tek primena sve tri formule kategorikog imperativa omoguuje nam, Kantu, d u svakom pojedinom sluaju odredimo d li jedna data ljudska radnja moralna ili nije. Kategoriki imperativ zakon koji sama ljudska volja (odnosno volja razumnog bia) sebi d, u ovom davanju sastoji se autonomija njena (dok svi lani principi moralnosti imaju svoj izvor u heteronomiji volje, u potinjavanju volje neemu to van nje). Autonomija volje pak sastoji se u njenoj slobodi, ili, drukije reeno, injenica moralnog zkona poiva na injenici slobode volje, iz injenice moralnog zakona mrm zakljuiti egzistenciju slobodne volje. r, moralni zakon zahteva d volje d dl potpuno nezavisno d motiva ulne prirode, to ona moe initi samo ako potpuno nezavisna d ovih motiva, ako apsolutno slobodna; tj. ako nezavisna d zakona uzronosti prirode. 18
Nemaka klasina filozofija - Kant Ali kako mogue pretpostaviti d postoji sloboda volje u oveku kao ulno-razumnom biu? Odgovor na ovo pitanje d Kant kratko u poslednjem dlku Osnove metafizike morala, ali u definitivnoj formi tek u Kritici praktinog um. Ovu poslednju on deli (kao i Kritiku istog um) najpre na nauku elementima i metodama, zatim nauku elementim na analitiku i dijalektiku. U analitici, Kant izlae u sistemskoj formi razne formule kategorikog imperativa, zatim u poslednjem odeljku raspravlja pitanje slobode. U dijalektici, pak, Kant se bavi najpre pitanjem odnosa izmeu vrline i sree, zatim izlae postulate d kojih dolazi praktini um. uvod u raspravljanje pitanja mogunosti slobodne volje naveemo ovde dva klasina mesta iz navedenih spisa Kantovih, koja se odnose na dobru volju i na dunost: "Ne moe se zamisliti nita u svetu, ak uopte ni van sveta, to bi se bez ogranienja moglo smatrati za dobro d jedino dobra volja. . . . Dobra volja dobra ne onome to ini ili proizvodi, ne valjanou svojom za dostignue jednog postavljenog cilja, ve jedino samim htenjem, tj. sebi i posmatrana za sebe ona ima d se ceni nesravnjeno mnogo vie d svega, to se njome moe proizvesti u korist izvesne naklonosti ili sume svih naklonosti uopte". " dunosti! ti uzvieno veliko ime, koja ne sadri niega laskavog u sebi, ve zahteva pokornost, ali koja i ne preti niim to bi izazvalo prirodnu nenaklonost u dui i zastraivalo d bi se volja pokrenula, ve samo postavlja jedan zakon koji sam nalazi ulz u duu i sam sobom i protiv volje zadobija potovanje (iako ne uvek i ispunjavanje), i pred kojim sve naklonosti zaneme (iako mu u potaji dluu nasuprot), gde tebe dostojno poreklo, i gde koren tvoga plemenitog ishoda koji ponosno odbija d sebe svaku srodnost sa naklonostima, poticati d tog korena neophodni uslov one vrednosti koju ljudi sebi jedino mogu d priddu?" Prvo mesto nalazi se u poetku Osnove metafizike morala, drugo u Kritici praktinog um, gde Kant primeuje, d poreklo dunosti u inteligibilnom svetu. to smo videli, u Kritici istog um Kant tvrdi d kauzalitet prirode vai bezizuzetno za svet pojava, ali d u svetu stvari sebi mogu kauzalitet slobode. Sloboda ludske volje bie prema tome mogua, ako se pretpostavi d ovek ne samo lan ulnog sveta pojava, ve i lan inteligibilnog sveta stvari sebi, to rei, ako se pretpostavi d on ono prvo kao ulno, ovo drugo kao razumno bie (kao inteligencija). Sve radnje jednog oveka, kao vremeni dogaaji, potpuno su podloni zakonu uzronosti i unapred su odreeni, kako u svome skupu one nose peat izvesnih optih maksima, one predstavljaju empirijski karakter njegov. Ali te iste radnje su u isto doba slobodni proizvod inteligibilnog subjekta u oveku i predstavljaju kao takve u svome skupu inteligibilni karakter njegov. Empirijski karakter jednog veka zavisi potpuno d njegovog inteligibilnog karaktera i sam njegova vremena manifestacija. d bismo, veli Kant, bili u stanju d spoznamo najunutranjije maksime radnji jednog oveka, kao i njihove unutranje i spoljanje povode, bili bismo u stanju d predvidimo sve to jedan ovek u budunosti initi s istom izvesnou s kojom predviamo mraenje Sunca i Meseca. Ali isto tako kad bismo bili u stanju, veli Kant, d tog istog oveka posmatramo kao natulno bie, mi bismo opazili d niz tih nunih radnji slobodni produkt subjekta kao stvari sebi. Dok su na stanovitu teorijskog um sloboda volje i svet stvari sebi samo jedna mogunost, dotle one na stanovitu praktinog um postaju stvarnost. Jer, ako moralni zakon jedna injenica, onda mora i slbd volje objektivno postojati, ona moe objektivno postojati samo ako postoji svet stvari sebi. Istina, sloboda volje i stvar sebi, Kantu i sada ostaju samo u smislu praktinog, a ne u smislu teorijskog um (iako su teorijski i praktini um u osnovi isti um), tj. njihova egzistencija nesumnjiva, ali se njihova priroda ne d saznati. U oblasti praktinog um bezuslovno se javlja kao ideja najveeg dobra i zadatak dijalektike praktinog um d ispita vezu izmeu te ideje i moralnog zakona. Ideja najveeg dobra ima dva elementa u sebi: vrlinu i sreu. Kakav odnos izmeu vrline i sree? Ili su vrlina i srea u osnovi jedno (tj. m vrline sadri m sree u sebi i obratno) ili jedno d njih uslov drugog (jedno razlog drugo posledica). Kako su vrlina i srea dva heterogena m, to prva (analitika) veza mu njima iskljuena, niti srea sama sobom znai vrlinu, kao to su mislili epikurejci, niti vrlina sama sobom znai sreu, kao to su mislili stoici. Da srea ne moe biti uslov vrline, sledi i nezavisnost moralnog zakona d motiva sree (srea ne moe biti motiv moralnih radnji i zato to svako trai i vidi sreu u neemu drugom). Prema tome, ostaje jedino mogue pretpostaviti d vrlina uslov sree, tj. d moralnost ini razumno bie dostojnim sree, u ovom sluju vrlina bi predstavljala najvie dobro, dok bi vrlina zajedno sa sreom bila najvee ili savreno dobro. Da vrlina nunim nainom povlai sreu za sobom, to jedan sintetiko-aprioran sud praktinog um. Ali kako vrlina ne povlai za sobom sreu ulno-razumnog bia u samom ulnom svetu, to realizacija najveeg dobra mogua samo u inteligibilnom svetu. kako realizacija vrline uslov realizacije sree, to treba najpre utvrditi na koji nain realizacija potpune vrline mogua. Ona mogua sam d pretpostavkom besmrtnosti due. Jer potpuna vrlina, potpuno vrenje moralnog zakona, moe se ostvariti samo u beskonanom moralnom progresu razumnog bia, taj beskonani progres pretpostavlja beskonano trajanje razumnog bi, njegovu besmrtnost. Da bi realizacija najveeg dobra pak bila mogua mora se pretpostaviti i egzistencija Boga. Jer samo jedno od Prirode razliito bie u stanju d dovede u harmoniju sreu sa vrlinom. poto ono biti u stanju d to uini samo ako i samo obdareno razumom i voljom, onda to bie mora biti Bog. Boga naziva Kant i iskonskim najviim dobrom, ili i idealom najvieg dobra, z razliku d izvedenog dobra, skupa vrline i sree. Besmrtnost due prvi, egzistencija Boga drugi postulat praktinog um (slobodu volje smatra Kant i kao trei postulat i kao podlogu ova dva postulata). Kant pak slobodu volje smatra z postulat, onda za Kanta pravilu besmrtnost prvi, sloboda drugi, Bog trei postulat praktinog um. to Kritika isiog um propedeutika "metafizike prirode", tako su prva dva etika spisa Kantova propedeutika "metafizike obiaja", koju Kant izloio u istoimenom spisu, iji prvi d sadri "nauku pravu", drugi "nauku vrlini". Kako nauka o vrlini predstavlja specijalni d Kantove Etike, to m najpre njoj govoriti. Kantova definicija vrline glasi: vrlina snaga maksime jednog oveka pri njegovom ispunjavanju dunosti. Snaga se manifestuje u savlaivanju prepreka, kod vrline u savlaivanju prirodnih naklonosti. Vrlina se zadobija saznavanjem 19
Nemaka klasina filozofija - Kant 20 moralnog zakona (koji time postaje njen motiv) i vebanjem. Kant protiv Aristotelove definicije vrline kao sredine izmeu dva poroka, razlika izmeu vrline i poroka nije graduelna ve kvalitativna. svome mu, tj. formalno uzev, vrlina jedna, ali prema ciljevima radnji, koji su mnogobrojniji, postoji i mnoina vrlina. Vrline koje potiu iz ciljeva (odnosno predstavljenih dunosti) naziva Kant moralne dunosti. Kant ih deli na dve grupe: na dunosti prema sebi i na dunosti prema drugima, dunosti prema sebi na savrene i nesavrene. Dunosti prema sebi odnose se ili na animalnu ili na moralnu prirodu ovekovu. U prvom pogledu animalne prirode samoodranje prva dunost, samoubistvo najvei porok, dok u pogledu moralne prirode delanje principima dunost, la najvei porok (jer ko lae unitava time svoje ljudsko dostojanstvo). Samoodranje savrena dunost prem sebi, unapreivanje svoje fizike prirode i svojih talenata nesavrena dunost prema sebi. Dunosti prema drugima ili su dunosti k druge zduuju ili dunosti koje mi drugima dugujemo. Osnovna dunost prve vrste ljubav prema blinjem, osnovna dunost druge vrste potovanje drugih. Ukazivanje dobroinstava, zahvalnost i sauee su specijalne vrline, zavist, nezahvalnost i zluradost su specijalni poroci prve vrste, dok su oholost, ogovaranje i ismevanje poroci druge vrste. U prijateljstvu su ljubav i potovanje spojeni, oni su, bar prividno, spojeni i u drueljublju. Naposletku treba spomenuti d Kant i nauku vrlini deli na nauku elementima i na nauku metodama, d su u ovom drugom odeljku njegove primedbe u pogledu moralne didaktike i asketike d znaaja, kao i primedbe kazuistikog karaktera u prvom odeljku. U "nauci pravu" Kant pre svega dopunjuje svoje uenje moralnim dunostima stavljajui im nasuprot "pravne dunosti". Dok su pravne dunosti zasnovane na spoljnem zakonodavstvu, dotle moralne dunosti poivaju na (subjektivno postavljenim) ciljevima. Pravne dunosti naziva Kant uskim i savrenim, dok su moralne dunosti iroke i nesavrene, i to zato to moralni zakon odreu maksime radnji, dok spoljni zakon odreuje same radnje, za maksime postoji u praksi izvesna irina. Kantova filozofija prava predstavlja jednu detaljno i konsekventno izvedenu i znaajnu doktrinu. Pravo definie Kant kao "skup uslova d kojima se sloboda jednog moe d spoji sa slobodom drugog jednom optem zakonu slobode" pravnu radnju kao radnju kojoj "sloboda svakog pojedinca sa slobodom svakog drugog moe d postoji jednom optem zakonu". svome mu, pravo sadri i princip primoravanja u sebi, ono kao takvo pravo pravo i ne sadri nieg etikog u sebi (nasuprot tzv. irokom i dvosmislenom pravu), tako d su pravne radnje samo legalne nisu moralne. Kant deli pravo najpre na prirodno i na pozitivno. Prirodno pravo poiva na apriornim principima um, pozitivno pravo na volji zakonodavca, zatim na privatno i na javno pravo. Svojina prirodno pravo oveije i odnosi se ili na stvari, ili na ugovorom utvrene obaveze drugih linosti, ili na posedovanje drugih linosti kao stvari, ali bez prava njihove upotrebe kao stvari (takve su linosti suprunici u braku, d, sluge). Prirodno pravo predstavlja pravo privatne svojine zemljita i pokretnih objekata n njemu (pri mu zemljite supstancija pokretni objekti akcidencije te supstancije). Pravo privatne svojine obrazlae Kant trostruko: 1. pretpostavkom d zemljite (odnosno Zemljina povrina) prvobitno opta svojina ljudskog roda, 2. tvrenjem d postoji, odnosno d postojao prvobitni jednostrani akt zauzimanja jednog dl zemljita d strane pojedinaca, i 3. pretpostavkom d opta zakonodavna volja sviju garantuje (uzdie d prava) taj jednostrani akt. Prvobitnu optu svojinu zemljita Kant ne zamilja kao svojinu jedne drutvene zajednice koja stvarno postojala, ve samo kao optu svojinu u ideji. Isto tako i prvobitna opta zakonodavna volja samo jedna nuna ideja-praktinog um. U prirodnom stanju, u kome nema ni zakona ni pravde, pravo privatne svojine postoji samo kao provizorno rv, dok u graanskom (ne drutvenom) stanju ono postaje javno zagarantovano (peremtorno). Kantova doktrina javnog prava predstavlja udnu smeu okrutnog konzervativizma i plemenitog liberalizma. Javno pravo deli Kant na tri dl: dravno pravo, munarodno pravo i na kosmopolitsko pravo. Drava poiva na ideji prvobitnog ugovora i predstavlja skup ljudi (graana) podloan pravnim zakonima. Postoje tri osnovna atributa graanina, sloboda, jednakost i graanska samostalnost, i tri osnovne dravne vlasti: zakonodavna, izvrna i sudska. Zakonodavna vlast pripada prvobitno celokupnom narodu, ali ovaj prenosi na vladaoca. Kantu, vladalac ima u odnosu na podanike samo prava, nikakvih obavezujuih dunosti, narod nema nikakvog prava d se buni protiv njega (izvrenje smrtne kazne nad vladaocem on smatra z neoprostiv zloin). li pri vrenju svojih prerogativa vladalac ne sme doneti odluku koja bi bila razliita d odluke koju bi celokupan narod sam doneo sebi (on ne sme stoga otputati dravne inovnike i stvarati nasledno plemstvo). I pravo kanjavanja i pomilovanja spada u prerogative vladaoeve. Kako se ljudska linost ne moe upotrebiti kao sredstvo, kazna se ima shvatiti kao dmzd za ono to se skrivilo. Ubistvo ima d se kazni smrtnom kaznom, i Kant u ovom pogledu ide tako daleko d tvrdi d bi jedno graansko drutvo, koje bi odluilo d se razie, imalo, pre nego to to uini, d izvri smrtnu kaznu i nad poslednjim zloincem koji bi se zatekao u zatvoru. Kantu, postoje tri iste forme vladanja nad podanicima, autokratska, aristokratska i demokratska. Autokratska vladavina za realizaciju prava najprostija i najbolja, ali se lako izopauje u despotizam (koji ipak najsnoljiviji u autokratskom obliku). Ideji prvobitnog ugovora odgovara, meutim, samo prava republika, u kojoj narod zakonodavac preko svojih predstavnika (tj. parlamentarna republika). Kako se drave u odnosu jedna n drugu nalaze u prirodnom stanju, to tzv. meunarodno pravo obuhvata tri prava u sebi, pravo rata, pravo u ratu i pravo posle rata. Pravo rata sastoji se u pravu objave i vn rata, pravo u ratu u nainu voenja rata, pravo posle rata u uslovima z zakljuenje mira. unarodno pravo budunosti pak ima d se zasnuje na zamisli prelaza prirodnog stanja mu dravama u zakonito stanje, u stanje venog mira. bi stanje omoguilo meusobni miran saobraaj mu narodima; to sainjava bitnost kosmopolitskog prava. Sa filozofijom prava stoji u tesnoj vezi Kantova filozofija istorije, koju on izloio najpre u lanku " Ideen zu einer allgemeinen Geschichte in weltburgerlicher Absicht" izalom 1784., zatim u spisu Zum ewigen Frieden i naposletku u spisu Streit der Fakultaten. Glavne teze Kantove filozofije istorije su ove:
21
1. u istoriji postoji progres na bolje, 2. u istoriji razvija ljudski rod kao celina svoje prirodne dispozicije upravljene na upotrebu um, 3. progres u istoriji poiva na antagonizmu koji postoji izmu tenje ovekove z udruivanjem i njegove tenje za izoliranjem (i isticanjem nad drugim), 4. n tom antagonizmu poiva i prelaz iz divljine u kulturu, 5. progres na bolje u prvom redu progres legaliteta, ali postoji (i u budunosti sve vie postojati) i progres moraliteta, 6. u istoriji realizuje priroda svoj nesvesni plan, iji poslednji cilj realizacija republikanskog ustava u unutranjosti drava i venog mira mu dravama. Ovaj poslednji cilj naglaava Kant naraito u spisu O venom miru; u kome preliminarni lanovi ugovora venom miru idu na to d rat uine humanijim i reim i time mgue poverenje mu dravama, dok definitivni lanovi glase: 1. u svakoj dravi ustav treba d republikanski, 2. meunarodno pravo ima d poiva na federalizmu slobodnih drava (drutvu naroda), i 3. kosmopolitsko pravo ima d se ogranii na uslove opteg hospitaliteta. dn d ubedljivih razloga d se ljudski rod razvija u pravcu boljega navodi Kant entuzijazam kojim su savremenici pozdravili i pratili francusku revoluciju kao kuaj d se realizuje republikanski ustav. za jedan d osnovnih uslova progresa smatra Kant javnost, koja predstavlja apriorni kriterijum javnog prava. Filozofiju religije izloio Kant krae u Streit der Fakultaten, opirnije i sistematinije u Religion innerhalb der Grenzen der blossen Vernunft: Ovaj poslednji spis podeljen u etiri odeljka, d kojih se prvi bavi radikalnim zlm u ljudskoj prirodi, drugi izlae borbu izmeu dobrog principa sa zlm, trei pobedu dobrog principa nad zlim, etvrti (i najlnteresantniji) govori slubi i lanoj slubi d vladom dobrog principa. U prvom d njih Kant tvrdi d u prirodi ljudskoj (u prirodi ljudskog roda) lei kako naklonost ka dobru, tako i ka zlu. Jedan ovek z ne radnjama koje ini, ve zlim maksimama iz kojih te radnje proistiu i na koje iz njih zakljuujemo. to moralni zakon poiva na slobodi, tako su isto i zle maksime proizvod slobode i kao takve inteligibilnog porekla. U drugom odeljku, Kant nalazi razlog z borbu dobrog principa u oveku sa zlom u ideji moralno savrenog ovetva (odnosno bogougodnog veka). U treem, pokazuje d pobeda dobra nad zlm nastupa realizacijom crkve kao "carstva boijeg" na Zemlji. u etvrtom izlae odnos prirodne religije razuma prema pozitivnim religijama ( mu govorio i u treem odeljku) i njen odnos prema crkvi i svetenstvu. Kantu, postoje dve osnovne vrste religije, prirodna i pozitivna. Prirodna religija se zasniva na razumu, pozitivna religija na otkrivenju, tako d prva jedino religija u pravom smislu, dok druga "vera". Prirodna religija se zasniva na moralu i d se definisati kao "saznanje dunosti kao boanskih zapovesti", dok su u pozitivnoj religiji zapovesti sadrane u (pisanim) statutima onih dunosti koje ima d se ispunjavaju, u ovoj su dakle boanske zapovesti dunosti (u prirodnoj m dunosti prethodi mu boanske zapovesti, u pozitivnoj m boanske zapovesti prethodi mu dunosti). U prirodnoj, postulati praktinog um (koji pojaavaju revnost ovekovu u vrenju moralnih dunosti) jedini su sadraj vere, dok su u pozitivnoj razne "otkrivene dogme" sadraj vere. Dok religija razuma jedna i za svakog oveka obavezna (jer svaki svojim razumom moe uvideti njenu istinitost), dotle postoje mnogobrojne otkrivene religije, d kojih nijedna nije i ne moe biti obavezna za sve lud. to drava za prirodno stanje u pravnom pogledu, to crkva z prirodno stanje u moralnom pogledu. Ali kako se moral zasniva na apsolutnoj slobodi, crkva moe postojati samo kao "nevidljiva crkva", za ijeg osnivaa zamiljamo samog Boga. Takva crkva odgovara mu prirodne religije, dok vidljiva crkva ustanova otkrivene religije (stoga Kant vu poslednju naziva i "crkvenom verom") i svojim statutima imitira dravu. U vidljivoj crkvi pravi se razlika izmeu svetenstva i vernika, dok u nevidljivoj postoje samo vernici. U vidljivoj crkvi sluba Bogu sastoji se u vrenju spoljanjih radnji (kult), dok se u nevidljivoj crkvi sluba Bogu sadri jedino u vrenju moralnih dunosti. Prva sluba lana i odrava jedino svetenstvo. U budunosti crkvena vera ustupae sve vie mesta pravoj religiji, naposletku, v jedina ostati (ime "carstvo boje", odnosno nevidljiva crkva, biti n Zemlji realizovano). U prolosti, meutim, crkvena vera imala znaaja i za moralni ivot (naroito za poetke njegove). Za pravu religijsku veru Bog : 1. sveti zakonodavac, 2. dobar upravlja, i 3. pravedan sudija. sveta boja vl slae se potpuno sa moralnim zakonom, i stoga moralni zakon Zakon boji. dobri upravlja, Bog omoguuje realizaciju najvieg dobra. pravedni sudija, on uvar svojih svetih zakona. Bogu k sudiji nad nama odgovara savest kao sudija u nama (ili kao zastupnik boji u nama). Savest se sastoji u zahtevu d nijednu radnju ne treba preduzeti za koju nismo sigurni d pravedna (pri mu razum dluu koja radnja pravedna). Savest unutranji sudija (i unutranji sud) koji uroen oveku. d otkrivenih vera hrianska , Kantu, najblia prav religiji, on smatra Isusa za osnivaa prirodne religije. On to ini n osnovu jedne detaljne i duhovite interpretacije Isusove Besede na. gori (koja nam najpotpunije ouvana u Matejevom jevanelju), pri mu religiju razuma smatra z tumaa otkrivene religije. U Kritici istog um (odeljak kanonu istog um) Kant tvrdi d se sav (i teorijski i praktini) interes naeg um moe izraziti u ova tri pitanja: 1. ta mogu d znam? 2. ta treba d inim? . mu smem d se nadam?
Nemaka klasina filozofija - Kant Prvo pitanje isto teorijsko, drugo isto praktino, tree i jedno i drugo. I u dlm izlaganju on izrino naglaava d, ako se n pretpostavi Bog i drugi svet (zagrobni ivot) "divne ideje moralnosti mogu biti predmet dopadanja i divljenja, ali ne i motivi namere i izvrenja", ime hteo istai sav znaaj religije z moral i znaaj filozofije religije kao dun moralne filozofije. pri zavretku Kritike praktinog um nalaze se i v znamenite rei njegove: "Dve stvari ispunjavaju duu sve novim i sve jaim divljenjem i strahopotovanjem, to se ee i postojanije nae razmiljanje njima bavi: zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni." 22 KANTOVA ESTETIKA I FILOZOFIJA ORGANSKE PRIRODE Ove su izloene u treem kritikom spisu Kantovom, u Kritici moi suenja (ima ih koji to dl smatraju za najzreli i najuspelije dl Kantovo, dok ga drugi smatraju za najslabije). Postoje tri osnovne take u kojima ovo tree odstupa d ranija dva kritika dl: 1. Dok u Kritici istog um m suenja jedna razumu podreena m saznanja, dotle u treem dlu ona koordinirana sa drugim dvema moima, razumom i umm. 2. U Kritici istog um Kant tvrdi d ne postoje apriorni sudovi koji bi se odnosili na oseanje bola i zadovoljstva, dok u treem dlu estetika mo suenja izvor takvih sudova. 3. Dok u ranija dva dl postoji nepremostiv z izmeu prirode (oblasti apriornog zakonodavstva razuma) i slobode (oblasti apriornog zakonodavstva um), u treem dlu Kant pokuava d taj az premosti. suenja definie Kant kao m saznanja, koja sebno zamilja d sadrano u optem. Ako dato opte, m suenja podvodi posebno d opte i naziva se odreujuom. Ako dato samo posebno, m suenja se sastoji u traenju odgovarajueg opteg i. naziva se reflektirajuom. U prirodi postoje, pored optih zakona koje razum propisuje (odnosno d kojih odreujua m suenja polazi), mnogobrojni posebni zakoni koje razum ne odreuje. Reflektirajua m suenja pretpostavlja d su i ovi zakoni odreeni dnim transcendentalnim principom, taj princip princip celishodnosti. Princip celishodnosti ne potd ni d m prirode ni d pojam slobode, ve subjektivno-formalan princip kojim m suenja zamilja d postoji sistematsko jedinstvo i u oblasti posebnih za razum sluajnih zakona. Ali na predmetima iskustva celishodnost se d predstaviti na dva razliita naina, kao objektivna celishodnost (kao dvoenje tih predmeta d m objektivnog cilja) i kao isto subjektivna celishodnost (koja poiva na subjektivnom razumevanju predmeta praenom oseanjem zadovoljstva). U objektivom sluaju celishodnost logiki (regulativni) u subjektivnom sliaju celishodnost je estetiki (konstitutivni) princip moi suenja (odnosno princip ukusa). Prema razlici ova dva principa celishodnosti deli Kant Kritiku moi suenja na dva glavna dl, na kritiku estetike i na kritiku teleoloke moi suenja. Kritiku estetike moi suenja deli Kant najpre na analitiku i dijalektiku, zatim analitiku opet na dva odeljka, na analitiku lepoga i na analitiku uzvienoga. U analitici lepog Kant najpre definie ukus kao m suenja lm, zatim primenom kategorija na m lepoga dolazi d ove etiri odredbe: 1. l ono to se dd bez interesa, 2. l ono to se, neuslovljeno mm, svima dd, 3. l ono to se svojoj formi opaa kao celishodno, ali bez predstave cilja, 4. l ono to se, neuslovljeno mm, saznaje kao predmet nunog dopadanja. Prva odredba odgovara kategoriji kvaliteta. Kvalitet lpoga d se odrediti uporeenjem sa drugim dvema oblastima dopadanja, prijatnim i dobrim. Kako prijatno ono to se dd ulima u oseaju, dobro ono to se samm svom mu dd, to u oba ova sluaja dopadanje vezano za egzistenciju predmeta ili radnje koja se dd, i prema tome zainteresovano. Dopadanje vezano za l, pak, ne zahteva egzistenciju lpog predmeta (odnosno ova z njega indiferentna), ve se zadovoljava oseanjem zadovoljstva koje on izaziva (kad ugldm, na primer, jednu palatu, ne smem se pitati d li ona treba d postoji). Prijatno i dobro predmet su "poude", dok se l sastoji u kontemplaciji (ili, kao to slikovito kae Kant, u prijatnome uivamo, dobro cenimo, samo l nam se u pravom smislu dd). Prijatno se esto sastoji u zadovoljenju jedne telesne potrebe, dobro u zadovoljenju moralne potrebe, dok se ukus samo igra sa predmetima dopadanja. Lepo se, dakle, moe sastojati samo u nezainteresovanom dopadanju. Druga odredba odgovara kategoriji kvantiteta. Ona bi se dl izvesti ve iz prve odredbe. Jer, ako se l za mene sastoji u dopadanju bez interesa, onda to biti razlog d se ono i svakom drugom ddn. Dok sud prijatnom ogranien na pojedinani subjekt, za sud ukusa traimo d d svakog bude priznat. Ali ova optost suda ukusa ne moe biti objektivna, ve moe biti samo subjektivna optost. Jedan (na mu zasnovan) logiki sud vai objektivno z sve predmete koji d m potpadaju i istinit za svaki subjekt koji ga saznaje. Sud ukusa, pak, nije zasnovan na mu, ipak istinit za svaki subjekt. Sud ukusa nije zasnovan na mu, jer lepota nije objektivna osobina predmeta koje subjekt aprehendira, ve zasnovana na subjektivnom stanju koje to aprehendiranje prati. Sudu ukusa pripada dakle samo subjektivna optost. Subjektivna optost suda ukusa pretpostavlja njegovu saoptljivost. Kako saoptljivost pretpostavlja saznanje, subjektivno (tzv. estetiko) stanje, koje predmet suda ukusa, mora i samo imati moment saznanja u sebi, i Kant nalazi d se ono moe sastojati samo u slobodnoj igri imaginacije (koja stvara jedinstvo raznolikoga u predstavi) i razuma (koji stvara m kao jedinstvo predstava). Sud ukusa mora prethoditi oseanju zdovoljstva, koje prati igru ove dve moi (inae bi ovo oseanje bilo u stvari oseanje prijatnoga vezano neposredno z predstavu predmeta). Iako sudu ukusa pripada samo subjektivna optost, svaki takav sud ipak sintetino-aprioran, on sintetian; jer opaaju objekta pridaje jedan predikat koji se ne nalazi u njemu, aprioran , jer istinit z svaki subjekt.
Nemaka klasina filozofija - Kant Trea odredba lepoga odgovara kategoriji relacije. Ona se moe izvesti iz prve dve. d bi predmet dopadanja u lm bio skopan s interesom, interes bi znaio cilj. d bi dl predmet dopadanja sadrao m toga predmeta, onda bi se pojavilo pitanje razlogu njegove egzistencije i osobina, to bi znailo uvoenje m cilja (poto u cilju zamiljamo m jednog predmeta kao razlog njegove egzistencije). Prem tome, u dopadanju lepoga moe nam se predmet ddati samo svojom formom, koja kao takva celishodna bez cilja, koja celishodna ali ne slui nikakvom (ni spoljnem ni unutranjem) cilju. U mu lei ta forma celishodnosti bez cilja? Na ovo pitanje d Kant jedan originalan i vaan odgovor. Ono to na lm ulnom predmetu izaziva dopadanje nisu ni oseaji (na primer, boje i tonovi) iz kojih on sastavljen kao opaaj (jer su oseanja zdvoljstva vezana z njih samo prijatna), niti njegov m (kao cilj koji on sobom realizuje), ve jedino red i odnos njegovih opaenih delova (u prostoru i vremenu). U predmetima sastavljenimi iz optikih oseaja crte ono to nam se dd, u tonovima kompozicija (ne pojedini tonovi i tekst), pri mu Kant vie naglaava vanost nepravilnosti nego pravilnosti geometrijske forme. Ali kako se estetiko stanje subjekta ne sastoji u oseanjima zadovoljstva vezanim za samo opaanje ulnog predmeta, to se ( Kantu) njegova celishodna forma mora imaginacijom reprodukovati u predstavama z koje su estetika oseanja jedino neposredno vezana. etvrta odredba odgovara kategoriji modaliteta. Ona se moe izvesti iz subjektivne optosti suda ukusa, jer k e taj sud opti, onda on i nuan (tj. izraava u sebi nunost dopadanja). nunost nije ni teorijska, ni praktina, ve egzemplarna, poto sud ukusa sadri primer jednog opteg pravila koje se ne moe formulisati. d se sve etiri odredbe lepoga spoje u jedno dobie se definicija: l ono to se, neuslovljeno mm, samom svojom formom bezinteresno i nuno svima dd. Prelazei na analitiku uzvienoga, Kant r svega istie d i uzvieno isto tako predmet estetikog suda kao i l. Zatim (i u toku daljeg ispitivanja) nabraja ove razlike mu njima: 1. l u prirodi odnosi se na formu predmeta koja ograniena, uzvieno postoji i na predmetu bez forme, kad ovaj bezgranian, 2. Lepo u prirodi celishodno svojom formom, dok se uzvieno u svojoj aprehenziji moe javiti i kao necelishodno svojoj formi, 3. u lm oseanje zadovoljstva isto, dok u uzvienome ono indirektno i poiva na prethodnom nezadovoljstvu, 4. l u prirodi uslovljeno izvesnim spoljnim razlogom, uzvieno lei samo u nama, 5. dok se l dd bez interesa, uzvieno se dd svojim otporom protiv interesa ul, 6. dok se dopadanje lg sastoji u mirnoj kontemplaciji, oseanje uzvienog sadri "pokrete due" u sebi, 7. dok lepo poiva na harmoniji imaginacije i razuma, uzvieno poiva na (disharmonijom uslovljenoj) harmoniji imaginacije i um, i 8. uzvieno (i sud uzvienom) zahteva veu kulturu d lepoga (i suda ukusa). Sud uzvienome , kao i sud ukusa, kvalitetu opti, kvantitetu bez interesa, relaciji izraava subjektivnu celishodnost, modalitetu nuan. Postoje dve vrste uzvienoga. matematiki uzvieno i dinamiki uzvieno. rv se odnosi n veliinu, drugo na silu prirode i predmeta u njoj. Jedan predmet nazivamo u matematikom smislu uzvienim onda kada on neizmerno veliki. Kako se veliina jedne opaajne koliine meri ili aritmetikom ili opaajnom jedinicom, i kako prva relativna d druge postoji jedna maksimalna u imaginaciji to samo pri merenju jednom opaajnom jedinicom, i to u sluu ako ova jedinica maksimalna jedinica imagincije, moe jedan predmet prirode biti neizmerno veliki (naime, ako daleko prevazilazi ovu jedinicu). Kako on to sakrio za imaginaciju (ne za razum i njegovo aritmetiko mrenje), to estetiko stanje matematiki uzvienoga mora sadravati imaginaciju u sebi. Ali, ono pored imaginacije mora adravati i um. U umu, naim, lei ideja beskrajnoga kao aktualno date celine, dok neizmerno imaginacije (ak i aritmetiko beskrajno) samo beskrajno u progresu (nezavreno beskrajno). predmet prirode, koji za imaginaciju neizmerno veliki, beskrajno mali u poreenju sa beskrajnim uma. Ovo poreenje neizmerno velikog imaginacije sa beskrajnim um izaziva u dui najpre bol, zatim zadovoljstvo. Bol zato to beskrajno veliko uma za imaginaciju bedan u kome se ova gubi, zadovoljstvo jer taj bezdan iezava z sam um. Na taj nain, oseanje uzvienoga poiva s jedne strane na disharmoniji izmeu imaginacije i um, . s druge strane na harmoniji koja iz te disharmonije proistie (ta harmonija predstavlja subjektivnu celishodnost osen uzvienoga). Jedan predmet prirode uzvien u dinamikom smislu, ako svojom silom straan, ne iaziva u nama strah. Pretee visoke stene, gusti bli ispunjeni munjama i lomnjavom, vulkani u svojoj ruilakoj aktivnosti, bezgranini uzburkani okean i dr., predstavljaju tim uzvienije objekte to su straniji, samo ako se mi sami ri tome oseamo sigurni. Posmatrajui ih, mi uviamo svoju fiziku nemo, ali u isto doba postajemo svesni svoje natulne prirode i time i svoje nezavisnosti d njih. I ovde oseanje uzvienoga poiva na disharmonijom uslovljenoj harmoniji imaginacije i um (odnosno ideje nae natulne prirode). Naroitu vrstu dinamiki uzvienoga predstavlja uzvieno koje se odnosi na dobro u moralnom smislu. Kako su moguni sintetino-apriorni sudovi ukusa? Kantov odgovor na ovo pitanje moe se ukratko rezimirati ovako. Kako se sud ukusa ne zasniva na opaaju i na mu, ve na harmoniji imaginacije i razuma, i kako se ima pretpostaviti d su ovi subjektivni uslovi njegovi u svih ljudi isti, to i taj sud biti isti kod svih ljudi, ime njegova nunost i subjektivna optost izvedena. Optost suda ukusa zasniva se, moe se rei, na jednom optem uvstvu ukusa slinom zdravom razumu. Kantu, postoje dve vrste lepote. slobodna i vezana lepota. Slobodna nezavisna d m i na nju se odnosi sud ukusa koji ist, dok vezana zavisna d m (i d savrenstva objekta u odnosu na m koji on kao cilj realizuje), 23
Nemaka klasina filozofija - Kant 24 odgovarajui sud ukusa neist (jer i estetian i intelektualan). Cvee spada u slobodnu, lepota jednog oveka, konja, palate, u vezanu lepotu. U vezanoj lepoti treba kod oveka razlikovati normalnu ideju - rodnu ideju, d ideala lepote, dok kod slobodne lepote nema ni jednog ni drugog. Uporeujui l prirode sa lepim umetnosti, Kant naglaava d uivanje u lepom umetnosti ne stoji ni u kakvoj vezi sa moralnim u oveku, dok uivanje u lepom prirode ukazuje na moralnom oseanju pogodnu dispoziciju due. Priroda l ako izgleda kao umetnost, umetnost l ako izgleda kao priroda. Umetnost ili prijatna ili l. Prirodi zadatak uivanje, umetnosti prikazivanje lepote. Umetnost proizvod genija, ijoj prirodi Kant opirno govori. Njegova definicija genija glasi. "Genije uroena dispozicija due kojom priroda d pravilo umetnosti". Tako, l umetnost mogua samo kao proizvod genija. Osnovne osobine genija su v: 1. talent proizvoenja onoga to se ne moe staviti u odreeno pravilo (odnosno m estetikih ideja), dakle originalnost, 2. egzemplarnost njegovih proizvoda, tj. njihova sposobnost d slue kao uzori z podraavanje, 3. nesvesnost njegovog stvaranja, i 4. pripadnost umetnosti, ne nauci. Kant naroito insistira na ovoj poslednjoj osobini, tvrdei d i najvei naunik (ak i sam Njutn) izostaje iza pravog umetnika u tome to mu nedostaje genije. Za ocenu lepih predmeta kao takvih potreban ukus, dok se z njihov proizvoenje trai genije. Ali i geniju potreban ukus d bi proizveo pravo umetniko dl, jer ima i takvih tzv. umetnikih dl koja su genijalna ali bez ukusa, ili sa ukusom, ali bez genija. Ukus u svakom sluaju neophodan. uslove umetnosti navodi Kant, rd ukusa, jo i fantaziju, razum i duh. Kako se lepota moe smatrati kao izraz estetikih ideja (koje pripadaju imaginaciji i ne du se adekvatno izraziti mm, ali im povod u mu jednog objekta), to se umetnosti du razdeliti jednom principu koji analogan izraavanju govorom (artikulacija, gestikulacija, modulacija). Prema tome, postoje tri vrste umetnosti. govorna, plastina i ulna. U govornu spadaju besednitvo i poezija, u plastinu vajarstvo, arhitektura i slikarstvo, u ulnu muzika i umetnost boja. Vajarstvo prikazuje istinu, slikarstvo privid u ulima. Kant pokuava d odredi meusobni rang umetnosti. Za njega poezija, kao gotovo potpuni proizvod genija i kao najppotpuniji izraz estetikih ideja, najvia umetnost. Muzika, ukoliko jezik afekata, dolazi odmah za njom, ali, ukoliko samo prijatna umetnost tonova, zauzima najnii rang. u plastinim umetnostima slikarstvu, kao umetnosti crtea, pripada prvo mesto. U dijalektici estetike moi suenja, Kant postavlja i razreava sledeu antinomiju ukusa: 1. sud ukusa ne moe se zasnivati na pojmovima, jer bi ga inae mogao dokazivati, 2. sud ukusa mora se zasnivati na pojmovima, jer mu se in ne bi moglo protivreiti (i teiti za slaganjem u njemu). Za tezu sud ukusa ne d se dokazivati i subjektivan , za antitezu on opti i objektivan. Antinomiiju razreava Kant na taj nain t tvrdi d se u tezi od mm ima razumeti odreeni pojam razuma, u antitezi neodreeni m estetike ideje, i d su tada i teza i antiteza istinite. Kritiku teleoloke moi suenja deli Kant na tri odeljka: na analitiku, na dijalektiku i na metodologiju. U "Analitici teleoloke moi suenja" Kant najpre razlikuje etiri vrste objektivne celishodnosti: formalnu, materijalnu, spoljanju i unutranju. Formalna se odnosi na geometrijske figure, ija se celishodnost sastoji u njihovoj podobnosti z reavanje rblm (na primer, krug i konusni preseci mguuju reenje mnogih rbl). Ova celishodnost isto formnalna, dok se realna celishodnost sastoji u objektivnoj uslovljenosti celishodnog predmeta njegovim mm. Spoljna celishodnost sastoji se u upotrebljivosti jednog predmeta kao sredstva z svrhe koje su van njega (u njegovoj korisnosti za oveka, u upotrebljivosti biljaka d strane biljodera, biljodera d strane mesodera, i dr.). Unutranja celishodnost, pak, sastoji se u celishodnosti kao samocilju. Spoljna i unutranja celishodnost specijalne su vrste realne celishodnosti. Samo unutranja celishodnost objektivna celishodnost u pravom smislu, samo organska bia pokazuju takvu lishodnost. Unutranja celishodnost postoji samo kod onih objekata ija se forma ne moe shvatiti kao proizvod kauzaliteta prirode, takvi su objekti organska bia. Tri su osnovne osobine koje karakteriu jedno organsko bie: prvo, njegovi delovi mogui su samo kao delovi uslovljeni celinom organskog bia, drugo, njegovi delovi uslovljavaju uzajamno edan drugog (ili, kao to kae Kant, oni su uzajamno uzrok i posledica svoje forme), i tree, delovi postoje jedan radi drugog i radi celine. Organsko bie nije, dakle, samo organizovano bie, nego bie koje samo sebe organizuje. Ono celishodno i svojom celinom i svojiin delovima, u njemu sve i cilj i sredstvo u isto doba. Organska bia su, dakle, jedina bia prirode koja se imaju smatrati kao d prirode celishodna bia. U dijalektici teleoloke moi suenje Kant postavlja i razreava sledeu antinomiju te moi: 1. proizvoenje materijalnih stvari i njihovih formi ima se smatrati za mogue na osnovu isto mehanikih zakona, 2. ima izvesnih produkata prirode koji se ne mogu smatrati z mogue isto mehanikim zakonima, koji se mogu smatrati za mogue samo na osnovu teleolokog principa. Ako se ovi regulativni principi pretvore u konstitutivne, antinomija glasiti. 1. proizvoenje materijalnih stvari mogue samo isto mehanikim zakonima, 2. neke d materijalnih stvari nije mogue proizvesti isto mehanikim zakonima. Ako se antinomija shvati u dogmatikom smislu, tj. ako se mehanizam i teleologija shvate kao objektivni eksplikativni principi, antinomija nerazreiva. r, bilo d se sa realizmm (odnosno materijalizmom i panteizmom) tvrdi d celishodnost prirode nenamerni proizvod njenih mehanikih zakona, bilo sa idealizmom d celishodnost organizama namerni proizvod objektivnog teleolokog principa (koji se u hilozoizmu zamilja kao imanentni princip ivota same materije, u teizmu kao princip zasnovan na inteligenciji najvieg bia), nijedan d ovih sistema ne moe se odrati kao sistem objanjenja celishodnosti prirode.
Nemaka klasina filozofija - Kant Ako se pak antinomija shvati u kritikom smislu, tj. ako se mehanizam i teleologija shvate samo kao subjektivni principi reflektirajue (ne kao objektivno odreujue) moi suenja, ona postaje reiva. U ovom sluaju, prva maksima ne znai d su sva ( i organska) bia prirode mogua samo kao proizvod mehanizma prirode, ve jedino d njima imam d razmiljam principu mehanizma. Ali to ne iskljuuje d organskim biima razmiljam i teleolokom principu, kao to to zahteva druga maksima. Ovo svoje kritiko reenje antinomije Kant hoe d obrazloi i potkrepi i jednim njemu svojstvenim hipotetinodogmatistikim reenjem. Mehanizam i teleologija za na rzum su dva principa samo zato to on diskurzivan, u dnom intuitivnom razumu, oni se ne bi razlikovali, pali bi ujedno. Postavljajui ovo tvrenje, Kant dd nove odredbe intuitivnom razumu, pored onih koje ranije naveo u Kritici istog u. Razlika izmeu mogueg i stvarnog stoji u naem razumu samo zato to u njemu postoji (ranije navedena) razlika izmeu m i opaaja, u intuitivnom razumu svi objekti koji se saznaju u isto doba su i stvarni. U diskurzivnom razumu posebno nije odreeno optim (ili, drukije reeno, opte diskurzivnog razuma analitike prirode), dok u intuitivnom razumu posebno potie iz opteg (koje sintetike prirode). Za diskurzivni razum celina proizvod delova, z intuitivni delovi su uslovljeni celinom i potiu iz nje. Kako organsko bie ono bie kod kojeg celina uslovljava delove, i kako diskurzivni razum nije u stanju d tu uslovljenost shvati, on primoran d zamisli d organsko bie uslovljeno mm celine kao ciljem, ime postaje razumljiva pojava teleolokog principa kao principa reflektirajue moi suenja. Iako se postanak ni najmanje travke ne d objasniti principom mehanizma, ipak za reflektirajuu m suenja mehaniko shvatanje organskih bia isto tako opravdano kao i teleoloko, tim pre to se oba principa du zamisliti spojeni u natulnom supstratu prirode (intuitivnom razumu). Ali se pri tome mehanizm ima d potini teleolokom principu. U metodologiji teleoloke moi suenja Kant najpre dreuje mst teleologiji u sistemu znanja. njemu ona ne spada ni u teleologiju, ni u prirodnu nauku, ona ne spada u doktrinu, ve u kritiku. Zatim se ponovo vraa na pitanje mehanizma i teleologije u shvatanju i objanjavanju organizama. Izvoenja Kantova u ovom pogledu d naroitog su zna, jer on u njima diskutuje i evolucionu teoriju organskog sveta. Iako ovu teoriju smatra za "pustolovinu um", on ipak kao pokuaj (bar ovde u metodologiji) ne odbacuje potpuno. Uporedna anatomija pokazuje nam d postoje izvesni zajedniki tipovi mnogih ivotinjskih rodova. Ti zajedniki tipovi ukazuju na stvarno srodstvo njihovo i na poreklo svih organizama d jedne zajednike pramajke, i to preko postupnih prelaza d oveka d polipa, i d ovoga preko mahovina i liajeva d neorganske materije, iz koje bi se isto mehanikim zakonima (slino proizvoenju kristala) imao d razvije organski svet. Zemlja bi, izaavi iz svoga haotinog stanja, najpre proizvodila nesavrena i necelishodna bia, bi zatim proizvodila definitivne, specije. Postanak jednih ivotinjskih vrsta iz drugih (na primer, suvozemnih iz vodenih) nije priori nemogue, iako nm iskustvo takve sluajeve ne prua. Ipak, i d pretpostavimo d organski svet postao na ovaj nain (tj. isto mehaniki), morali bismo u pramajci svih organizama pretpostaviti jednu unutranju celishodnu organizaciju, koja bi omoguila celishodnost svih njenih produkata. Mehanizam bi dakle i u ovom sluaju bio potinjen teleologiji. U pitanju postojanju individualnih organizama, odnosno njihovih klica, Kant razlikuje teoriju okasionalizma d teorije prestabilizma, zatim u teoriji prestabilizma teoriju "evolucije" d teorije "epigeneze". okasionalizmu, koji jedna nemogua i neracionalna hipoteza, Bog pri svakom loavanju d materiji m organizacije, prestabilizmu pak on u poetku stvaranja svake specije ovoj d sposobnost ploenja. Prestabilizam dl smatra d klica ili edukt ili produkt organskog bia. U prvom sluaju imamo posla sa hipotezom individualne preformacije ("evoluciona teorija"), u drugom sa hipotezom generine preformacije (teorija epigeneze). prvoj hipotezi, sve klice buduih organizama stvorio Bog u poetku stvaranja svake organske specije, drugoj, klica prirodni proizvod akta oploavanja. Ova druga hipoteza jedino mogua. Prelazei dl na pitanje spoljne celishodnosti prirode, Kant nalazi d ta spoljna celishodnost moe postojati samo u odnosu na organska bia (ne moe se, na primer, tvrditi d su voda, vazduh i zml sredstva za nagomilavanje lnina) i d egzistencija polova u organskom svetu jedini nesumnjiv primer spoljne celishodnosti. Kako se nijedno bie prirode, ni ovek, ne moe smatrati za krajni cilj njen, to ne postoji spoljna celishodnost prirode posmatrane kao celine. Ali, iako se ovek kao prirodno bie ne moe smatrati za krajni cilj prirode, on se moe smatrati za takvog ako se i ukoliko se shvati kao natulno bie. Jer, kao natulno bie, ovek jedino bie prirode koje ima u sebi natulnu mo slobode koja ga ini nezavisnim d prirode i koja ga kao mrln bie ovlauje d lu prirodu kao sredstvo potini sebi kao krajnem cilju njenom. Poslednji paragrafi "metodologije" bave se odnosom teleologije prema teologiji i religiji. Kant razlikuje fizikoteologiju d etikoteologije. Prva pokuaj d se iz injenice celishodnih bia prirode zakljui celishodnost celokupne prirode, iz ove na egzistenciju i osobine tvorca njenog. etikoteologija pokuaj d se iz injenice moralnih bia kao samociljeva prirode zakljui n egzistenciju i osobine najvieg bia. Prvi pokuaj ne vodi postavljenom cilju (kao to to pokazano u Kritici istog u), dok nas drugi vodi tom cilju, dajui nam mogunost d u pojedinostima odredimo najvanije osobine najvieg bia. Kako to bie mora delati celishodno to ono inteligencija, dl zakljuujemo d n sveznajue, svemono, svedobro, pravedno, veno, sveprisutno i dr. Moralni dokaz , dakle, jedini mogui dokaz za egzistenciju boiju. Naravno, taj dokaz nije teorijske ve praktine prirode. Dodirujui pri kraju "metodologije" ponovo odnos praktikih postulata, Kant naroito naglaava, d m slobode podloga druga dva postulata. 25 SHEMA KANTOVOG FILOZOFSKOG SISTEMA Pri zavretku izlaganja Kantovog filozofskog sistemag izneemo i jednu optu shemu tog sistema koja se nalazi u Uvodu Kritike moi suenja (postoje dve verzije Uvoda, jedna kraa, uz prvo izdanje ovog dl, i druga dua, ublikovana u potpunosti tek 1922.). U duoj verziji Kant najpre razlikuje tri osnovne moi due m saznanja, oseanja i m pouda. Kako funkcionisanje ovih triju moi zavisi uvek d moi saznanja, to svakoj d njih odgovara jedna d triju
Nemaka klasina filozofija - Kant 26 viih moi saznanja: razum, m suenja i u. Kako razum sadri apriorne principe za m saznanj, m suenj z m oseanja, um za m poude, to zakonitost, celishodnost i obaveznost predstavljaju tri vrste tih principa. Kako na zakonitosti zasnovana priroda, na celishodnosti umetnost, na obaveznosti zasnovani moralni obiaji, to su priroda, umetnost i moralni obiaji produkti apriornih principa. Na taj nain dobija se sledea shema (koja neto drukija u kraoj verziji Uvoda). due saznanja Oseanje bola i zadovoljsva poude Via m saznanja Razum suenja Um rirni principi Zakonitost Celishodnost Obaveznost Produkti Priroda Umetnost Moralni obiaji
U kraoj verziji umesto obaveznosti stoji krajnji cilj, umesto moralnih obiaja sloboda, umesto viih moi saznanja stoji prosto moi saznanja, umsto proizvoda stoji primena na. Iako postoje tri kritika dl, Kant zadrava dlu filozofije na teorijsku i praktinu, pridajui teorijskoj filozofiji i konstitutivne principe moi suenja. Naposletku, vredi pomena d Kant (u zavrnoj primedbi krae verzije Uvoda) naroito naglaava d u filozofiji svaka analitika dl dihotomna, svaka sintetika trihotomna. BEN HARPER on two hands

Kant Skripta

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Kant Skripta

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

1

Nemaka klasina filozofija - Kant

Nemaka klasina filozofija - Kant

Nemaka klasina filozofija - Kant

Nemaka klasina filozofija - Kant

Nemaka klasina filozofija - Kant

You might also like