Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan Islamsko buenje u Istanbulu Da li turska diplomatija ima vie lica, iza kojih se uvek

skriva neoosmanizam? Da li iz toga proizilaze tolike zbunjujue kontroverze: glavni ameriki saveznik u regionu koji je prihvatio ruski energetski "Juni tok", pretendent na lanstvo u EU koji bezobzirno gui prava kurdske manjine, jedini prijatelj Izraela u muslimanskom svetu koji iri ruke prema Teheranu? Zbog ega na sve to ute i Vaington i Moskva, kao i Brisel i Peking? Kako Beograd i Banjaluka treba da reaguju na agresivnu tursku politiku i njenu pozadinu na Balkanu? Ovo su neka od pitanja iji se odgovori nalaze u knjizi Neoosmanizam povratak Turske na Balkan autora Darka Tanaskovia, istaknutog orijentaliste i diplomate. Pie: Darko Tanaskovi Iako se u razmatranju pitanja u vezi sa ukupnom savremenom dravno-nacionalnom orijentacijom, a naroito spoljnom politikom Republike Turske pojam neoosmanizam sve ee koristi, ne postoji njegova precizna i jednoznana definicija. Sadrina pojma je, meutim, uglavnom jasna. Pod neoosmanizmom se mahom podrazumeva kompleksna makroideoloka platforma prema kojoj dananja Turska, kao legitimna civilizacijska naslednica Osmanskog carstva, treba da reafirmie njegovo celokupno duhovno, kulturno i politiko naslee, kako bi u preraspodeli svetske moi i uticaja koja je u toku, obezbedila i delotvorno igrala ulogu jednog od globalno znaajnih meunarodnih inilaca. Na Osmansko carstvo se u tom kontekstu gleda kao na ranu modernu imperiju, uporedivu s Habzburkom monarhijom ili predrevolucionarnom Francuskom i Rusijom (videti intervju nemakog turkologa Kristofa Nojmana, "Ako je Turska majka, ko je onda otac?", u sarajevskom nedeljniku Dani, 639, 11. 9. 2009). Radi adekvatnog razumevanja i tumaenja neoosmanizma, vano je uvek imati na umu da je neoosmanistika spoljna politika moda samo najvidljiviji horizont realizovanja kompleksne matrice, koja je istovremeno duhovna, ideoloka, kulturna, privredna i politika. Neoosmanizam je stanje duha, sidrite osobenog mentaliteta, samosvojan sistem vrednosti i s njim usklaeni pogled na sebe i na svet. On je uporite identiteta, oslonac ambicija i rasadnik iluzija, luka osvajakog isplovljavanja i pribeite razoaranog samozavaravanja. S obzirom na teino tematsko usmerenje naeg razmatranja ovog sloenog fenomena, moe se osnovano konstatovati da je neoosmanizam, bez obzira na sve pojavne (i prividne) oblike i retorika meandriranja turske spoljne politike tokom poslednjih nekoliko decenija, njena dubinska, sve izraenija konstanta. Pravilno shvatanje turske spoljne politike pretpostavlja analitiko uvaavanje ove temeljne, predugo neuoavane, prenebregavane ili prikrivane injenice. Mimikrijski protokol S obzirom na njegovu prirodu i ciljeve, shvatljivo je da su politiki i idejni zagovornici i protagonisti neoosmanizma u Turskoj, kao i oni koji su spolja simpatisali i podravali njihov projekat, izbegavali da ga nazovu pravim imenom. tavie, odricali su i smo postojanje iroke tendencije postepenog, kapilarnog obnavljanja sistema vrednosti utemeljenog u osmanskom duhovnom i kulturnom nasleu, jer vreme za upuivanje otvorenog izazova zvaninom kemalizmu jo nije bilo dolo. Moe se zapravo rei da je dosledno retoriko insistiranje na neprikosnovenosti i neosporivosti, gotovo sakrosantnosti Ataturkovog sekularnog modela drutva i drave, u koji su se neoosmanisti bez izuzetka zaklinjali, sve do naih dana ostalo jedno od delotvornih zavaravajuih taktikih sredstava njegovog podjednako doslednog objektivnog podrivanja i ritualistikog svoenja na puku formu. to je vie Ataturkovih portreta visilo na zidovima prostorija u javnim ustanovama i gledalo s fasada dravnih palata, sve je manje bilo izvornog kemalizma u svakodnevnom ivotu. Neoosmanizmu je kroz celu drugu polovinu XX veka bio svojstven izrazito "ketmanski" karakter. Zapamen je, tako, ilustrativni nesporazum prilikom Izetbegovieve posete Ankari (1991), kad je autor Islamske deklaracije, u kojoj kritikuje Ataturkovo svetovnjatvo, uporno odbijao da, u skladu s dravnim protokolom, poseti mauzolej

tvorca moderne Turske. Domaini su ga na kraju ipak ubedili da takvo ispoljavanje linog islamizma na najviem nivou ne samo da nije prikladno ve bi bilo i kontraproduktivno, s obzirom na potrebu da se za muslimansku stvar u BiH pridobije i zapadni svet, koji i smu Tursku podrava upravo zato to je smatra jedinom stvarno sekularnom muslimanskom dravom. Izetbegovi je na kraju nevoljno popustio. Avgusta 2008, meutim, iranski predsednik Mahmud Ahmadinead uspeo je da ne poseti Ataturkov mauzolej, a razgovori s njim premeteni su u Istanbul, nekadanju osmansku prestonicu (to je i inae u novije vreme sve ea praksa turskih vlasti). Od vremena Izetbegovieve posete mnogo toga se promenilo. Iako mu je, prema vlastitim reima, "Homeini bio duhovno blii od Ataturka" (intervju Danima, 13. 10. 2000), Izetbegovi, koji se Turgutu Ozalu, starini navodno od Jajca, pohvalio da i sam ima turske krvi, poetkom devedesetih godina prolog veka jo je morao da se uklopi u mimikrijski neoosmanistiki protokol, dok se deceniju i po kasnije predsedniku homeinijevskog Irana omoguilo da ga izbegne. Islamisti na vlasti u Ankari oigledno su stekli vee samopouzdanje, tako da ni svoje neoosmanistike ideje vie toliko ne kriju, a neki ih, poput ministra inostranih poslova Ahmeta Davutoglua (r. 1959), ak i prilino neuvijeno javno saoptavaju. Termin neoosmanizam (Yeni Osmanlclk), koji su u turski politiki renik uveli kritiari ove ideoloke orijentacije, uglavnom s radikalne (inter)nacionalistike, komunistike levice i zatonici istog kemalizma, polako postaje stabilna odrednica u strukturi savremenog turskog sociolokog, politikolokog i kulturolokog pojmovnika. Od negiranja postojanja pojave stiglo se do njenog preciznog imenovanja. S neoosmanizmom je neodvojivo povezan islamizam, kao program drutvenog i politikog delovanja i ponaanja u skladu s odredbama islamskog verozakona. Iako odnos izmeu neoosmanizma i islamizma nikako nije jednostavan i jednoznaan, vlada nepodeljeno miljenje da su jaanje neoosmanistikih tendencija i postepeni rast upliva islama na ukupni ivot turskog drutva u inherentnom uzajamnom proimanju. Uobiajeno je govoriti o (re)islamizaciji u Turskoj, koja se moe pratiti od godina neposredno posle Drugog svetskog rata, s ubrzanjem nakon prestanka hladnog rata. Ovaj termin je upotrebljiv, ali uz prethodnu napomenu da se ne misli na "prihvatanje islama", to je njegovo osnovno znaenje, jer preko 95 odsto stanovnitva Turske ine muslimani. Pod (re)islamizacijom se u kontekstu veinski muslimanske zajednice podrazumeva islamsko osveivanje sekularizovanih, verski nedovoljno svesnih i revnosnih graana, s prateim nastojanjem da se drutvenim i dravnim institucijama, kao i itavom socijalnom ambijentu, vrati islamski karakter. Ovako shvaena (re)islamizacija sutinski je bitna dimenzija savremenih fundamentalistikih programa u islamskom svetu. Nije nezanimljivo podsetiti na to da podnaslov Islamske deklaracije (1970) Alije Izetbegovia glasi ba "Jedan program islamizacije Muslimana". Da je napisana danas, stajalo bi, verovatno, "Bonjaka i muslimanskih naroda", a i da sarajevski reis-ul-ulema Mustafa Ceri povremeno poziva na "reislamizaciju muslimana", to u njegovom hibridnom versko-nacionalnom programu treba da znai i "bonjakizaciju Bonjaka", odnosno "panbonjako buenje" (v. npr. intervju "Vrijeme uspravljanja, slobode i panbonjakog buenja", dat nacionalnoj reviji za politiku i kulturu Sandak, 155, 2011, 2632). Ideoloki cilj Iako su postepena neoosmanistika revizija kemalizma i (re)islamizacija turskog drutva objektivno paralelni i uzajamno povezani procesi, korelacija meu njima razliito se manifestuje u razliitim razvojnim fazama. Vidovi ispoljavanja islamizma kreu se, zavisno od spoljnopolitike, unutranjopolitike i socijalnopsiholoke konjunkture, kroz itavu gamu varijanata, u rasponu od pragmatinog relativizovanja, svojstvenog poznom, zrelom osmanizmu, do utopijskih panislamistikih vizija. Sve dok je kemalizam bio dovoljno snaan da se, ponajvie posredstvom povremenih otvorenih (1960, 1971, 1980) i zakulisnih (1997) vojnih intervencija, odupire tihom islamizacijskom plavljenju, uspesi neoosmanizma bili su direktno proporcionalni umenosti da se njegove ideje i praktini potezi predstavljaju i legitimiu kao navodna odbrana kemalizma, prilagoena duhu vremena i izmenjenim okolnostima u drutvu, uz sve ozbiljnije realne koncesije islamu. Nepodeljeno je, na primer, miljenje da je reim generala, a kasnije i predsednika Republike Kenana Evrena (r. 1917), posveen borbi protiv kurdskog separatizma i ekstremne levice, u godinama nakon pua iz 1980. godine nizom mera u korist islama institucionalno utro put kojim e potom nastaviti da se kreu proislamistike i islamistike politike grupacije i partije. Jedan od onih politiara koji su u Evrenovo vreme bili dopali zatvora,

kasnije ministar turizma i kulture, Ertugrul Gunaj, nedvosmisleno je ustvrdio da generalov greh "nije samo u tome to je ukinuo demokratiju ve i to to je u pogledu temeljnih principa dokrajio republiku koju je stvorio Ataturk" (v. E. Gl, "Evren inandirici deil", Cumhuriyet, 21. 6. 2011, 14). Uopte, jedna od karakteristinih odlika neoosmanizma i njegovih nosilaca u Turskoj, kao i celokupne turske unutranje i naroito spoljne politike, jeste izraeni pragmatizam i makijavelistika vetina kombinovanja svih raspoloivih, neretko i logiki protivrenih ideolokih, politikih i propagandnih aduta, radi ostvarivanja dugorono projektovanog krajnjeg cilja. Odlini taktiari, pravi neoosmanisti nikad ne gube iz vida konanu metu, esto nevidljivu njihovim partnerima. Nesumnjivi pragmatizam turske spoljne politike naveo je neke Turskoj naklonjene analitiare na Zapadu da ga proglase i njenom sutinom. To je, kako izgleda, nova formula "odbrane" od sve uestalijeg prebacivanja zvaninoj Ankari da joj je, bez obzira na retoriku, ponaanje vema ideoloki, konkretno islamistiki, a ne principijelno motivisano. Tako, na primer, Nikolas Danfort (N. Danforth, "Ideology and Pragmatism in Turkish Foreign Policy: From Atatrk to AKP", Turkish Policy Quarterly, Fall 2008, 83-95), pratei liniju pragmatizma u turskoj spoljnoj politici, koja je evidentna, sistematski nastoji da je uzdigne do stepena njenog odluujueg naela, pa bi, prema njemu, Ataturk i Erdogan podjednako bili, prvi nacionalista, drugi islamista, iz prevashodno pragmatinih a ne ideolokih razloga. Ovakvo apsolutizovanje pragmatikog u odnosu na ideoloki momenat ograniava saznajnu korist od razlonog ukazivanja na pragmatizam kao konstantu turske politike, a samim tim i neoosmanizma. Vano je razumeti da su turski politiari i dravnici veinom bili i ostali naglaeno racionalni i pragmatini u osmiljavanju i voenju politike kojom su, na kraju krajeva, ipak teili pribliavanju nekom optem, dravno-nacionalnom, pa i irem ideolokom cilju. Ako se pragmatizam podigne na pijedestal dogme, onda bi se hipotetiki mogla postulirati situacija u kojoj bi se Ataturk iz nekih pragmatinih razloga mogao ponaati kao islamista, a Erdogan pak kao sekularistiki nacionalista! To su, naravno, apsurdne pretpostavke, ali je, s druge strane, Ataturk, voen realistinim pragmatizmom, zauzeo sasvim odreeni stav prema potisnutom islamu, proglasio ga dravnom religijom i stavio pod kontrolu Direktorata za verska pitanja, dok Erdoganu ni na pamet ne pada da otvoreno udari na tvravu kemalizma, ve joj polako i potmulo razara temelje. Blia je istini Danfortova konstatacija da je neoosmanista i islamista Turgut Ozal (1927-1993) "svoju ideologiju odenuo u ruho svevremenog pragmatizma". Ima analitiara koji naelo pragmatizma istiu kao stoerni stub turske spoljne politike, smatrajui ga kontinuitetom osmanske tradicije, ime se neoosmanizmu eli pribaviti neki vid transistorijskog legitimiteta (v. npr. L. A. Stone, "Turkish Foreign Policy: Four Pillars of Tradition", Perceptions. Journal of International Affairs, 6. 2. 2001, 16-17). S druge strane, istraivai naglaenijeg sekularnog opredeljenja osporavaju opravdanost odreivanja sadanje turske spoljne politike kao neoosmanistike, zapaajui da ona vie od "sekularnog osmanskog instinkta odraava religiozni pogled na svet" (S. agaptay, "The AKP's Foreign Policy: The Misnomer of Neo-Ottomanism", Changing Turkey in the Changing World, 15. 12. 2009). Islam prihvaen kao evropska religija Paljivim posmatranjem i analizom koja ponire ispod razine pomno dizajnirane pojavnosti, postojanje islamistikog jezgra neoosmanistike ideologije moe se detektovati u konkretnim potezima i u ukupnom ponaanju mnogih turskih politiara i javnih linosti. Ilustracije radi, naveemo jedan skoranji primer, vezan za izbor turskog politiara Mevluta avuoglua (r. 1968) za predsednika Parlamentarne skuptine Saveta Evrope (2010). Vraajui se iz Londona, u Strasbur je, da mu estita, spremno svratio ministar Ahmet Davutoglu, iskoristivi priliku da izbor prvog muslimana na ovako visoku dunost u Evropi istakne kao potvrdu injenice da je, uprkos polemikama o burki i o minaretima, islam definitivno prihvaen kao evropska religija. Usput je s ponosom naglasio da se porodice avuoglu i Davutoglu poznaju i paze ve trista godina, jer imaju zajedniko juruko poreklo. A Juruci su potomci Oguza, nomadsko stanovnitvo Anadolije koje je srazmerno kasno prihvatilo sedelaki nain ivota. Turskoislamska sinteza u Evropi! Nita tu nije reeno sluajno. Ve u prvim istupanjima u javnosti, Mevlut avuoglu, inae lan Erdoganove Partije pravde i razvoja, izjavio je da Turska iskreno tei integraciji u EU, da je u tom pravcu znatno napredovala, ali i da je svesna dugog puta koji joj jo predstoji. Kao jedan od prvih znaajnih koraka na tom putu avuoglu je istakao potrebu donoenja novog graanskog ustava zemlje.

U izjavi za sarajevski Dnevni avaz (28. 1. 2010), pak, ovaj "izuzetni poznavalac prilika u BiH" i koautor rezolucije o prilikama u toj dravi koja je usvojena upravo u dane njegovog izbora, avuoglu ocenjuje da "stanje u BiH nije dobro", da "Dejtonski sporazum ne funkcionira", a "ako neto ne funkcionira, ako su stvari stalno u blokadi, onda nam treba radikalno rjeenje". Reenje bi, prema avuogluu, bila meunarodna konferencija o BiH, neka vrsta "Dejtona 2", a kao rezultat bi neizostavno trebalo doneti "potpuno novi ustav". ta je zajedniko avuogluovim izjavama o Turskoj i o BiH? Miljenje da im treba promeniti ustave. Dakle, ovek koji je kao delegat Turske izabran na dunost predsednika Parlamentarne skuptine Saveta Evrope, hteo bi da menja ustav svoje drave, a i jedne druge drave, koju, budui usrdni neoosmanista, po svoj prilici takoe osea kao svoju. A zato bi hteo da menja? Iz prividno razliitih, a u biti iz istog, islamistikog razloga. Novi "graanski" ustav Republike Turske, kako ga zamilja avuoglu, sasvim sigurno ne bi sadrao zatitne odredbe protiv izmene laikog karaktera drave, a armiji bi, stavljajui je "pod civilnu kontrolu", oduzeo ulogu uvara tekovina Ataturkove revolucije, dok bi novi ustav BiH garantovao "funkcionalno", tj. unitarno ustrojstvo drave "na celoj njenoj teritoriji". To bi praktino znailo dominaciju Bonjaka-muslimana nad nemuslimanima, dugorono, dakle, opet poen za islam. avuogluova duboka ideoloka konzistentnost zaista je zadivljujua. Ako je islamizam ideologija neodvojiva od neoosmanizma, kemalizam mu je svakako glavni protivnik imeta njegovog drutvenog i politikog delovanja. I pored toga to ova tvrdnja poseduje gotovo aksiomatski karakter i neposrednu logiku, neoprezno bi bilo prihvatiti je kao neku otru opoziciju bez nijansi. Jer, ni kemalizam ni neoosmanizam nisu jednostavni, ve su, za razliku recimo od islamizma, nacionalizma ili komunizma, sloeni i slojeviti, moe se ak rei i hibridni ideoloki i vrednosni kompleksi.

Diplomatija sa vie lica Na istaknuti orijentalista i diplomata, koji je napisao nekoliko izvrsnih dijela o politikom islamu i ambasadoravao u Ankari, u nekoliko lanaka, intervjua i javnih predavanja, jasno i precizno prvi je prepoznao da se radi o neoosmanizmu - o novoj spoljnopolitikoj strategiji savremene Turske koja na prostoru zapadnog Balkana vidi svoju tradicionalnu interesnu sferu i legitimno podruje svoga politikog uticaja. Sada se, evo, pred itaocima nalazi Tanaskovieva saeta, temeljita i zaokruena analiza "strateke dubine" (naslov Davutogluovog programskog dijela) iz koje je nastala operativna platforma s kojom po naim krajevima, iz mjeseca u mjesec, defiluju predsjednik Gul, premijer Erdogan i, ponajvie, sam ministar Davutoglu. Autor nam otkriva da turska diplomatija ima vie lica (kemalistiko, islamistiko, panturkistiko i sl.) iza kojih se uvijek skriva neoosmanizam - imperijalna nostalgija u kombinaciji s krajnjim pragmatizmom. Otuda tolike zbunjujue kontroverze: glavni ameriki saveznik u regionu koji je prihvatio ruski energetski "Juni tok", gorljivi pretendent na lanstvo u EU koji bezobzirno gui prava kurdske manjine, jedini prijatelj Izraela u muslimanskom svijetu koji iri ruke prema Teheranu... Tanaskovi objanjava i zbog ega na sve to ute i Vaington i Moskva, kao i Brisel i Peking, a srpske politiare u Beogradu i Banjaluci upozorava da agresivne turske inicijative moda i ne treba apriori odbijati, ali svakako treba voditi rauna o njihovoj politikoj pozadini. A, indirektno, i to da se u srpskoj narodnoj percepciji biografija Mehmed-pae Sokolovia prije vezuje za "danak u krvi" nego za blistavu velikovezirsku karijeru jednog sunarodnika. Turci nee tutorstvo Mustafa Kemal-paa Ataturk (1881-1938), istinski omiljen u narodu i slavljen kao spasilac otadbine posle sloma u Prvom svetskom ratu, odbacujui osmanlijsku prolost i oslobaajui se dotrajalih institucija Carstva, zasnovao je Republiku Tursku (1923/24) kao modernu, nacionalnu i sekularnu (laiku) dravu, po uzoru na evropske. Nizom odlunih, dobro smiljenih, a dosledno i brzo sprovedenih korenitih reformi u svim sferama drutvenog ivota i dravne strukture, izveo je jedini uspeni svetovnjaki prevrat u islamskom svetu. Njegov rezultat je savremena Turska, u kojoj su uinci kemalizma, uprkos viedecenijskoj tihoj

(re)islamizaciji i "neoosmanizaciji", i dalje jasno vidljivi, drutveno i mentalno stabilizovani i institucionalno otporni. Do znatne mere su, verovatno, i ireverzibilni, tako da je teko zamisliti da Turska ikada postane slina Saudijskoj Arabiji ili Iranu. Upravo je konkretni uspeh kemalizma uinio da se on protokom vremena pretvori u konzervativnu ideologiju, usredsreenu na ouvanje postignutog, a nesposobnu za prilagoavanje izmenjenim unutranjim i spoljanjim okolnostima. Kako zapaaju neki autori, pre nego u koherentnu ideologiju, dogmatski kemalizam se izrodio u nervozni sekularistiki i nacionalistiki refleks, spreman da prepoznaje neprijatelje laike i unitarne Turske, ali ne i kadar da im trajno i delotvorno parira, oslanjajui se na iroku drutvenu bazu, koju je ubrzano gubio. Tvrdim kemalistima bliska je bila ak i deviza: Za narod, uprkos narodu! Sekularnost/lainost u kemalistikoj interpretaciji izvrgla se u radikalni sekularizam/laicizam, koji je u religiji kao takvoj video najveu opasnost za drutvo i njegov napredak. Turski sociolog Ahmet Kuru objanjava da je, tipoloki posmatrano, turski sekularizam po beskompromisnosti blizak francuskom, jer mu je u istoriji obeju drava prethodio ancien rgime, "brak izmeu stare monarhije i religijske hegemonije", to, recimo, nije bio sluaj sa SAD (A. T. Koru, Debates on Secularism in Turkey: Secularism and State Policies towards Religion: The United States, France, and Turkey, Njujork, 2009, 23). Prikrivanje (re)islamizacije Za razliku od kemalizma, koji je bio revolucionaran, pa je, kao i veina revolucionarnih ideologija, involuirao ka dogmatizmu, neoosmanizam je nastupao kroz institucije, bio fleksibilan i napredovao evolutivno. Prema oceni turskog analitiara Suata Kiniklioglua, uspon neoosmanizma posledica je nesposobnosti republikanskih doktrina da stvore sekularnu etiku i moralni kodeks koji bi odgovarali potrebama turskog drutva, a posebno sveobuhvatnoj i sveproimajuoj globalizaciji (S. Kinklorlu, "The return of Ottomanism", Today's Zaman, 20. 3. 2009). Uzima se da kemalizam poiva na est osnovnih principa, tzv. est strela. To su: republikanizam (cumhuriyetzilik), revolucionarnost (inkilvpzlk), laicizam (lviklik), dravnost (devletzilik), nacionalizam (milliyetizilik) i narodnjatvo (halkzlk). Bez obzira na to to se svim ovim naelima u "kolskim prirunicima" kemalizma pridaje podjednak znaaj, lako je sloiti se s onima koji, pogotovo u njegovom kontrastiranju s neoosmanizmom, kao dva nosea stuba Ataturkove revolucionarne i modernizatorske dravotvorne ideologije navode beskompromisni sekularizam (laicizam) i asimilacionistiki turski nacionalizam, saet u shvatanju da svi dravljani Turske, bez obzira na etniko poreklo, pripadaju "turskom politikom narodu", odnosno turskoj naciji (v. npr. C. Tapnar, "Turkey's Middle East Policies - Between NeoOttomanism and Kemalism", Carnegie Papers, 10, 2008, 4-5). Da bi se pouzdano ispitao odnos izmeu kemalizma i neoosmanizma, kako doktrinarno tako i praenjem njegovih istorijskih metamorfoza, neophodno je sagledati kakav je njihov stav prema ta dva stuba kemalizma. Ne moe biti sporno da su iskljuivi kemalistiki laicizam i islamizam nepomirljivi, a kako je islamizam objektivno stalno iao pod ruku s neoosmanizmom, za neoosmaniste je uvek najvei problem bio kako prikriti ili bar relativizovati rastuu (re)islamizaciju turskog drutva od pedesetih godina prolog veka naovamo. Jedan od naina bio je i ukazivanje na objektivno visok stepen faktike sekularizovanosti i na srazmernu versku tolerantnost u osmanskim vremenima, posebno pred kraj Carstva, u vreme modernizacijskih, tzv. tanzimatskih reformi poslednjih sultana. Tako je stvoren stereotip s obelejima politikog mita koji se i danas neguje, o nekom posebnom, umerenom, "rumelijskom" turskom islamu, spojivom sa zahtevima modernih vremena. Dravotvorne ideologije U vreme predsednika Ozala procvetala je i kentaurska teza o tzv. tursko-islamskoj sintezi (Trk-slvm Sentezi), koja ni danas nije nita izgubila na aktualnosti. Bio je to izlaz iz tesnaca za neoosmanistiku, delom i prozapadnu elitu u Turskoj, koja je legitimitet vlasti zasnivala na kemalistikim politikim i institucionalnim pretpostavkama, a i za one van Turske, pre svega u SAD i delimino u Evropi, kojima je bilo bitno da se Turska, budui vaan geopolitiki partner i vojni saveznik, prikae kao dokaz spojivosti i odrivosti sprege islama i demokratije, a onda u tom pogledu i kao uzor drugim muslimanskim dravama. Kemalistiki turkocentrini nacionalizam takoe je u nedvosmislenoj opreci s osmanskom nadnacionalnom teokratijom i dravnim poretkom jedne administrativno sjajno organizovane muslimanske imperije, koja, u

skladu s islamskim poimanjem i primenjivanjem tolerancije, pripadnicima drugih monoteistikih vera omoguava ak i prilino visok stepen ispoljavanja kulturnih specifinosti, sve do pojave pravog kosmopolitizma u velikim gradskim sreditima. Takav ulepani obrazac, drag neoosmanistima, bezmalo kao nekakva moderna multikulturalnost ante litteram, nailazio je na ogoreni otpor kemalista, zastraenih mogunou da se tim kanalom politiki legitimiu i probiju razbijaki zahtevi raznih separatista, prvenstveno kurdskih. Zauzvrat, neoosmanistima je, uslovno reeno, selektivno pogodovalo panturkistiko protezanje ambicija turskog nacionalizma ka prostranstvima azijske prapostojbine, jer je ideja o vaspostavljanju jedinstva svih turskih naroda stvarala koordinate u koje su se uklapale i turske zajednice u zemljama koje su svojevremeno pripadale Osmanskom carstvu, pored ostalih, i one na Balkanu. Neoosmanizam turske politike bio je stoga prinuen da stalno iznalazi praktine formule ravnotee i kompromisa s kemalistikim nacionalizmom, u emu je ispoljavana zavidna inventivnost. Jedna od posledica potrebe da se neprestano izmiruje nepomirljivo i spaja nespojivo, s ostvarivanjem neoosmanistiki shvaenog dravno-nacionalnog interesa kao imperativom pred oima, jeste i lako pribegavanje dvostrukim standardima i providnim obmanama, to je, uz pragmatizam, jo jedna od karakteristika neoosmanistikog unutranjopolitikog i spoljnopolitikog nastupa o kojima valja pomno voditi rauna. Razmatranje odnosa izmeu neoosmanizma i kemalizma ne bi bilo potpuno kad se pored svih razlika i suprotnosti, ne bi ukazalo i na jednu njihovu veoma vanu zajedniku odliku - patriotizam i lojalnost dravi. Iako nacionalno "komotniji" od izvornog kemalizma, neoosmanizam je uspeno "interiorizovao paradigmu turskog nacionalizma" (Taspnar, nav. delo, 17) i ne dovodi u pitanje istorijska postignua Republike Turske, kao ni postojei model "nacije-drave" (Nation State). I kemalizam i neoosmanizam su u osnovi dravotvorne ideologije, s tim to je kemalizam u tom pogledu bio neuporedivo skromnijih geopolitikih pretenzija od sadanjih zagovornika koncepta geografske i istorijske dubine. Ukazujui na pogrenost preteranog insistiranja na opoziciji sekularisti/kemalisti - islamisti, kojom mnogi analitiari nastoje da objasne sutinu savremene drutvene i politike dinamike u Turskoj, pojedini politikolozi smatraju da bi panju trebalo usmeriti ka rastuem turskom nacionalizmu kao reakciji na nekorektno ponaanje Zapada prema dravi koja ve vie decenija uzaludno pokuava da dokae svoju pripadnost modernoj zapadnoj civilizaciji. Taj reaktivni nacionalizam proima i islamiste i kemaliste, iz ega bi se mogao roditi svojevrsni "turski degolizam" (v. npr. C. Taspnar, "Turkish Gaullism?", Today's Zaman, 12. 4. 2010). Da pragmatinim neoosmanistima u dosezanju spoljnopolitikih meta nije strano ni posezanje za simbolima omraenog kemalizma paradigmatino potvruje akcija izgradnje spomen-doma u makedonskom selu Kodadik, gde se nekad nalazila kua Ataturkovog oca, uz istovremeno pokretanje inicijative za osnivanje kulturnog centra Turske u skopskom Kurumli hanu (v. Politika, 18. 8. 2009). Na osnovu svega razmotrenog, neoosmanizam je mogue najsaetije odrediti kao ideoloki amalgam islamizma, turkizma i osmanskog imperijalizma. "Vratar zapadne demokratije" Iako se kemalizam sve do danas nominalno odrao kao turska dravna ideologija i neprikosnovena nacionalna platforma, njegova erozija poela je srazmerno rano, ve desetak godina nakon Ataturkove smrti. Time je, objektivno, krenuo postepeni proces (re)islamizacije drutvene i politike sfere. Neoosmanizam niko nije pominjao, ali on je faktiki ve bio na delu. Ortodoksni kemalizam sprovoen je sve dok je na elu drave bio Ataturkov najblii saradnik, omiljeni Ismet Ineni (1884-1973), kasnije u vie navrata i premijer, ali u uslovima viepartijskog sistema. Otriji turski kritiari neoosmanizma smatraju da je ba Ineni, odlukom o uvoenju viestranaja (1946), donetom pod pritiskom Zapada, zadao prvi, a moda i odsudni udarac kemalizmu, koji se izgleda dosledno mogao odravati jedino pri postojanju samo jedne, vladajue politike snage, Ataturkove Republikanske narodne partije (CHP). Ve na prvim slobodnim parlamentarnim izborima (1950), novoformirana disidentska, a u odnosu na kemalizam realno opoziciona Demokratska partija, odnela je ubedljivu pobedu. Period upravljanja izrazito prozapadne demokratske vlade (1950-1960), na elu s premijerom Adnanom Menderesom (1899-1961), tokom koje je Turska (1952) postala i lanica NATO-a (od "varvarina na kapijama Zapada" prometnula se u "vratara zapadne kapije"!), samo prividno paradoksalno doneo je i prve ozbiljnije znake (re)islamizacije. Paradoks je prividan, jer bi se logiki oekivalo da prozapadna i proislamska orijentacija budu suprotstavljene. Meutim, pokazae vreme, demokratizacija diktirana zapadnim standardima u muslimanskim dravama pre ili kasnije na vlast zakonito dovodi (pro)islamistike partije, jer ni u jednoj od njih, pa ak ni u ustavno laikoj i do visoke mere sekularizovanoj Turskoj, islam u narodu nije izgubio status glavnog uporita

linog i kolektivnog identiteta, duboko usaenog sistema vrednosti i orijentira u drutvenom ivotu. Svetovnjaki poredak mogue je odravati iskljuivo nekim vidom diktature simulacijski zaodenute u ruho parlamentarne demokratske procedure. Tako je proces modernizacije dugorono stvorio uslove za jaanje islama, to je naroito dolo do izraaja od sedamdesetih godina prolog veka (v. I. Ortayl, N. Yalznta, M. Trkcne, Trkler ve slamiyet, Istanbul, 2008, 174-176). Prva faza tihe islamistike restauracije u Menderesovo doba uvedena je nizom dalekosenih mera. Izmeu ostalog, najpre u osnovne, a zatim i u srednje kole vraena je veronauka, poelo se s gradnjom novih damija, islam je osvojio i radijske programe, a 1951. godine otvorene su kole za imame i propovednike (imam-hatip liseleri), budui rasadnici islamistike intelektualne, administrativne i politike elite, na koju su sve vei uticaj ponovo poeli da vre moni derviki redovi, koje je Ataturk bio zabranio kao uporita "mranjatva i nazadnosti". Neki od najaktivnijih pobornika islamizma u turskoj politici (T. Ozal, J. Ozal, N. Erbakan...) duhovno su bili povezani s nakibendijama, osmanskim mistikim redom tradicionalno spregnutim s politikom. Istovremeno, iz verskih i desniarskih krugova poelo se pozivati na uzbunu protiv komunistike poasti, ime je, kako se izrazio kemalistiki ideolog Redep Peker, "jedan otrov upotrebljen protiv drugog". Otrica dravne represije je tako promiljeno skrenuta s islamizma na jednu svetovnu ideologiju (v. npr. R. P. Kondakn, Turci: vnutrenna politika i islam, Jerevan, 1983, 85-113), to je svakako pogodovalo "puzeem" neoosmanistikom projektu. Zanimljivo je u ovom kontekstu zapaziti da je Ajdin Menderes, sin svrgnutog Adnana Menderesa, posle pobede AK partije na izborima 2011. godine, ganuto izjavio da u "ogledalu Erdoganove due vidi svoga oca", potkrepivi to konstatacijom da je pobednika stranka, kao i svojevremeno Demokratska, izrazila oseanja miliona, tihe veine Turaka koja eli da se oslobodi bilo ijeg tutorstva (vesayet), pri emu je mislio na kemalistike krugove i na vojsku (v. F. Czkan, "Tayyip Bey'de babami gcryorum", Star, 20. 6. 2011). Generalske packe Vojni udar (1960) samo je trenutno vratio snagu izvornom kemalizmu, da bi ve na prvim slobodnim izborima opet pobedila jedna opoziciona stranka, Demirelova Partija pravde. Izuzetno vet politiki taktiar, Sulejman Demirel (r. 1924), najpre premijer, a docnije i predsednik Turske, nije otvoreno podravao (re)islamizaciju, ali je sistematski ukazivao na pozitivnu ulogu "umerenih" islamskih pokreta i bratstava (nurdija, fethulahdija...) u spreavanju irenja radikalnih fundamentalistikih tendencija, to je u punom skladu s neoosmanistikom tezom o kompatibilnosti demokratije, realistinog sekularizma i umerenog (turskog) islama. Kako se ne bi ogreili o Ataturkovu zabranu, derviki redovi se obnavljaju u obliku vakufa, pobonih zadubina koje prerastaju u prave holdinge, centre finansijske i neformalne ali u mnogo emu odluujue drutvene moi, kao u pozno osmansko doba. Predvodnik fethulahdijskog pokreta, neke vrste islamskog Opus Dei, Abdulah Gulen (A. Glen, r. 1941), koji ponajvie boravi u Americi, izrastao je u jednog od najuticajnijih muslimanskih duhovnih lidera naeg vremena. Zahvaljujui pomalo misterioznoj finansijskoj moi i simpatijama koje uiva na Zapadu kao prototip modernizovanog, tolerantnog i prihvatljivog "muslimana za XXI vek", a i u "prosveenim" intelektualnim krugovima turske desnice istovremeno naklonjenim i islamizmu i nacionalizmu, ovaj propovednik razumljive rei i jednostavne, umirujue poruke, kontrolie vie od tri stotine osobenih kola u Turskoj i dve stotine na prostorima od Balkana do Kine, kao i osam univerziteta. Otvorio je ak i 11 kola u irakom Kurdistanu, a 2008. godine i prvi univerzitet u ovoj oblasti, ije je kretanje ka nekom vidu autonomije s paradravnim atributima posle napada na Irak silno zabrinjavalo Ankaru. U tim kolama obrazuju se nosioci ideje sadrane u viziji "turskog sveta od Jadrana do Kineskog zida", s kojom je Turgut Ozal posle okonanja hladnog rata pozvao naslednike Osmanskog carstva da izvre svoju (proirenu) istorijsku misiju (v. M. Markovi, "Spoljna politika Turske na poetku 21. veka", Meunarodna politika, 60, 1136, 2009, 21). Turski generalitet je u Gulenovoj globalistikoj "ofanzivi osmeha" nepogreivo prepoznao perspektivno najveu opasnost po laiki karakter Turske, to je tog opreznog verskog lidera navelo da ode "na leenje" u SAD, gde su njegove ideje naile na dobar prijem. Dejstvujui kao garant i zatitnik kemalizma, armija, ta drava u dravi, ponovo je intervenisala (1971), ali se dostignuti stepen (re)islamizovanosti pokazao kao teko ponitiv. Upravo u godinama koje su usledile dolazi do sukcesivnog formiranja, i gaenja od strane vojnog establimenta, dveju islamistikih politikih partija na ijem je elu bio isti lider, inenjer Nedmetin Erbakan (r. 1926) - Partije nacionalnog poretka (1970) i Partije nacionalnog spasa (1973). Erbakan postie solidne rezultate na izborima i uestvuje u koalicionim vladama, to mu omoguava da u nekolikim domenima institucije Kemalove laike republike postepeno odozdo potapa

podizanjem ustava pred islamistikom plimom, naroito u oblasti verskog kolstva. Stanje u drutvu se komplikuje, a ideoloki sporovi poprimaju ekstremne i dramatine forme. Usled estokih sukoba levice i desnice, Turska dolazi na ivicu graanskog rata. Generali ponovo kreu u akciju, i organizuju novi dravni udar (1980), radi odbrane svetih tekovina kemalizma, samo to e se ovoga puta u izvrenju tog zadatka osloniti i na svetu snagu islama. Borei se za spas kemalizma, ulie dodatnu snagu njegovom glavnom protivniku, to e im, rezultativno posmatrano, sa stanovita deklarisanih namera uinak najblae reeno oseniti dvosmislenou.

Vernici su nai vojnici Reim Kenana Evrena ini korak dalje od kemalizma, kojim se inae formalno zaklanja. Jedinstvo nacije nastoji se uvrstiti osetnijim povlaivanjem islamistima, tako da islamska veronauka postaje obavezan predmet u kolama, dok se stanovnitvo prosto zasipa razliitim brourama, knjigama, ploama, video-kasetama, televizijskim serijama i filmovima u kojima se propagiraju islamske vrednosti i slavi veliina Osmanskog carstva. Postavljaju se osnove za "tursko-islamsku sintezu", putem koje, veruje se, Turska, izmirena sa islamskim delom svoga bia, moe ponovo stupiti na stazu svetske veliine. Korisno je u ovom kontekstu podsetiti na to da je jo Alpaslan Turke (1917-1997), svojevremeno oficir i portparol vojnog pua protiv Adnana Menderesa (1960), optuenog za urovanje sa islamom, otac modernog turskog nacionalizma i osniva (1969) Partije nacionalistikog pokreta (MHP), prihvatio islam kao neodvojivu sastavnicu turske istorije i nacionalnog identiteta. Vaspostavljanje islama U Evrenovo vreme dolazi do pribliavanja sa islamskim dravama, od 1981. godine odobrava se Islamskoj ligi (Rabiti), sa seditem u Saudijskoj Arabiji, da nesmetano deluje i delimino finansira islamske slubenike u Turskoj, ime se otvara put vahabitskoj indoktrinaciji. Predsednik Evren 1984. godine uestvuje ak i na islamskom samitu u Kazablanki, to bi ranije za jednog Ataturkovog naslednika bilo nezamislivo. Prema miljenju nekadanjeg ministra kulture i turizma Ertugrula Gunaja, koji je posle vojnog udara izvesno vreme proveo i u zatvoru, Kenan Evren je, ponitivi naela na kojima ju je Ataturk izgradio, dokrajio republiku, to se mora oceniti kao "ustavni zloin". U odreenijem i konzistentnijem vidu neoosmanizam se uobliava i pretae u politiku praksu za vreme Turguta Ozala (1927-1993), sposobnog, pragmatinog i energinog pobornika ekonomske liberalizacije, aktivnog sadejstva, ukljuujui i vojno, sa SAD i njihovim saveznicima, proevropske orijentacije, ali i vraanja osmanskim tradicijama i islamskim vrednostima. Ozal, prvi turski predsednik koji je otiao na hadiluk u Meku, 1983. godine osniva Otadbinsku partiju (ANAP), svojevrsni konglomerat konzervativizma, liberalizma, borbenog desnog nacionalizma i islamistike desnice, u poetku ak i s nekim minornim elementima demokratskog levog centra. S vremenom je proislamsko krilo njegove partije veoma ojaalo, a sam Ozal je izjavljivao da "Turska jeste laika, ali da on lino nije". Kao premijer (1983-1989) i predsednik (1989-1993), Ozal preduzima itav niz koraka i konkretnih mera kojima se islam vaspostavlja kao kriterijum morala i ponaanja. Ukidanjem 163. lana Ustava, koji zabranjuje "zloupotrebu religije" i na toj osnovi ugroavanje bezbednosti drave, oslobaa se prostor za nesmetano delovanje dervikih redova i islamistikih politikih partija. Istovremeno s Otadbinskom partijom, osniva se i Partija prosperiteta ( Refah Partisi), novi izdanak iz Erbakanovog islamistikog rasadnika. Budui prvi islamistiki premijer u Ataturkovoj Turskoj (1996-1997), Nedmetin Erbakan od 1985. godine stvara snanu stranku, s prostranom bazom, razvijenom infrastrukturom, odanim lanstvom i poletnim podmlatkom koji se postepeno kali u tekom rovovskom boju s jo otpornim kemalizmom, pripremajui se za izlazak na otvorenu politiku scenu i uspon na sam dravni vrh. Islamisti se za reafirmisanje svoje stare, zapravo vene ideologije, ne bore samo molitvama i propovedima ve prvenstveno sredstvima i metodima moderne politike. Iskusnom dopisniku Tanjuga Vojislavu Laliu ova dalekoseno bitna odlika neofundamentalista, a i neoosmanista, nije promakla, te belei: "Kada su u pitanju razliiti problemi, onda oni formiraju specijalne savete u koje okupljaju vrhunske eksperte. Islamisti imaju ekipe strunjaka za optu politiku strategiju, spoljnu politiku, ekonomiju. Oni zapravo koriste iskustva nekih

zapadnoevropskih partija, koje maltene na naunoj osnovi grade svoju strategiju, taktiku, politiku i propagandu. Drugim strankama u Turskoj zasad tako neto i ne pada na pamet. One se povijaju za dnevnom politikom". Iz Partije prosperiteta ponikli su gotovo svi znaajniji politiari koji danas sainjavaju islamistiki i neoosmanistiki establiment Turske. I sadanji premijer Redep Tajip Erdogan (r. 1954) bio je Erbakanov kalfa, ali je svog uitelja nadmaio taktikom umenou i oseanjem za trenutak. Moglo bi se rei da mu je od refahovskog donekle prostodunog islamistikog entuzijazma moda i blii protejski obrazac promiljenog "tursko-islamskog" pragmatizma Ozalovog ANAP-a i Gulenovog "islama s ljudskim likom". To se odnosi i na njegov stav, slian Ozalovom, da se problem kurdskog separatizma, koji je devedesetih godina prolog veka snano potresao Tursku, lake moe primiriti amortizovanjem i utapanjem u muslimansko jedinstvo Nacije nego iskljuivo represivnim merama, svojstvenim ortodoksnom kemalistikom nacionalizmu. Na zelenom putu Na privrednom planu, Ozalovo doba oznaava pravi ekonomski "bum". Liberalizujui poslovni ambijent, on irom otvara vrata saudijskim bankama i maksimalno olakava poslovanje Islamske banke za razvoj (BID) iz Dede, koja podrava islamistike aktivnoste i projekte u Turskoj. U turskoj privredi postepeno jaa udeo "zelenog kapitala". Zanimljivo je napomenuti da je sadanji predsednik republike, doktor ekonomije Abdulah Gul, od 1983. do 1991. godine bio slubenik ove banke, u kojoj je, inae, kao visoki funkcioner radio i Jakut, brat Turguta Ozala. Ozalova ekonomska politika pokrenula je drutvene procese koje je bilo sve tee "disciplinovati" u centralistikim koordinatama autoritarnog, podravljenog kemalizma, jer, kako zapaa Farid Zakarija, "primeri desetina zemalja tokom decenija razvoja, od June Koreje, preko Argentine, do Turske, pokazuju snagu obrasca - kada trino orijentisana ekonomija postane srednje razvijena, ona tei, dugorono posmatrano, da se pretvori u liberalnu demokratiju". U Ozalovo vreme uinjen je radikalan zaokret u spoljnopolitikoj orijentaciji, a docnije i racionalizaciji ukupne dravne doktrine Turske. Turska spoljna politika je definitivno napustila Kemalovo umereno, neekspanzionistiko i neintervencionistiko naelo sadrano u njegovoj poznatoj devizi: Mir u zemlji, mir u svetu i krenula neoosmanistikim putem obnavljanja uticaja u regionima koji su nekad bili u sastavu Osmanskog carstva. Osokoljeni neoosmanisti su javno izjavljivali da je Ataturkova deviza "izala iz mode". Na prelaenje u intenzivniju fazu realizovanja neoosmanistikih pretenzija svakako je bitno uticala i epohalna promena u globalnoj politikoj i bezbednosnoj konjunkturi do koje je dolo krajem osamdesetih i poetkom devedesetih godina prolog veka. Simboliki je reita koincidencija da je Turgut Ozal poloio zakletvu kao predsednik Turske 9. novembra 1989. godine, istoga dana kad je pao Berlinski zid. Mnogi analitiari smatraju da je odluka da se odstupi od tradicionalne kemalistike spoljne politike bila u veoj meri determinisana i podstaknuta zbivanjima na meunarodnoj sceni, a manje Ozalovom linom vizijom i inicijativom. Pominjane ocene o pragmatizmu kao pravoj sutini turske spoljne politike, kojima se nastoji prikriti ili bar bitno relativizovati njena ideoloka sadrina, poivaju na isticanju tog pretenog udela objektivnih meunarodnih okolnosti i izmenjene, "asimetrine" geopolitike konstelacije u preusmeravanju turskih spoljnopolitikih prioriteta. Nema sumnje da su drastina promena odnosa snaga u svetu, prestanak hladnog rata i ukidanje bipolarne ravnotee moi i straha omoguili da se neoosmanistike ambicije otponu odvanije i konkretnije spoljnopolitiki operacionalizovati, ali je takoe nesumnjivo i da su one u kontinuitetu latentno postojale i postepeno jaale tokom itavog prethodnog perioda, da bi u Turgutu Ozalu i u njegovoj partiji, kao i u veini ostalih stranaka iz domaeg politikog spektra, tokom osme decenije dobile institucionalizovani izraz. Proglaavajui nastupanje "veka Turaka", Turgut Ozal je, s jedne strane, uoenu priliku za izlaenje iz pasivnosti i izvesne izolovanosti dotadanjeg meunarodnog poloaja svoje zemlje krenuo da realizuje jaanjem njenog regionalnog politikog i ekonomskog uticaja, dok je, s druge strane, uprkos prestanku sovjetske pretnje sa istoka, nastavio da se dokazuje kao lojalan i pouzdan partner SAD u okviru NATO pakta, spreman da se i aktivno ukljui u ostvarivanje njegove "nove uloge". U revnosti je iao dotle da je retroaktivno "prozivao" ak i Ismeta Inenija zbog turske neutralnosti u Drugom svetskom ratu, a koja je u istoriji nepodeljeno ocenjena kao mudra i celishodna. I jednu i drugu komponentu svog modela neoosmanistikog regionalizma Turska je pod Ozalovim vostvom egzemplarno primenila na Balkanu u vreme jugoslovenske krize, spremna da ako zatreba upotrebi i svoju "tvrdu" (hard), a ne samo "meku" (soft) mo, koju, inae, turski protagonisti i spoljni simpatizeri aktuelne verzije neoosmanizma istiu kao njegov glavni argument. Kroz multilateralne regionalne inicijative i procese kao to su, na primer, Crnomorska ekonomska saradnja (pokrenuta 1992. godine, na Ozalov predlog), proces saradnje drava Jugoistone Evrope i Pakt stabilnosti za Jugoistonu Evropu, koje je sve vreme pokuavala da

usmeri ka postizanju svojih neoosmanistikih ciljeva i regionalne dominacije, Turska je demonstrirala ambiciju da postane kljuni inilac u iroko shvaenom susedstvu. U okviru Procesa saradnje drava Jugoistone Evrope glavni motiv joj je, tako, dugo bio da osujeti moguu lidersku poziciju Grke, jedine balkanske lanice EU, ka kojoj su ostale lanice logino upravljale evroaspiracijske poglede. Svestranim slabljenjem Grke i Simitisovim proamerikim zaokretom u njenoj balkanskoj politici, ta potreba je praktino otpala, pa je geografski posve marginalno balkanska Turska (samo priblino 3 odsto njene teritorije je na Balkanu) krenula da osigura ulogu regionalnog predvodnika kako unutar regiona, tako i u njegovom optenju s najvanijim subjektima u meunarodnim odnosima. Takvo regionalno angaovanje nema nieg zajednikog s idejom koja je svojevremeno Kemala Ataturka i njegove saradnike upuivala na zalaganje za sklapanje balkanskog pakta, a koju je Milan Stojadinovi posle posete Ankari (1936) ovako definisao: "Daleko od sukoba velikih sila, daleko od ideolokih frontova, solidarnost etiri balkanske drave (Jugoslavije, Bugarske, Grke i Turske) radi odravanja mira u ovom delu Evrope". Pokuaji da se izmeu tadanje i sadanje balkanske politike Turske uspostavi analogija, a takvih pokuaja i u Turskoj i na Zapadu ima, lieni su realne osnove i pripadaju domenu politike apologetike i propagandnog marketinga. "Ugaoni kamenovi" turske politike Raspad Jugoslavije i burni procesi koji su taj raspad pratili pruili su Ozalu izvanrednu priliku da se neoosmanistiki umea u zbivanja tokom kojih je dolo do politike rekonfiguracije jugoslovenskog prostora. Do izbijanja rata u BiH, Turska je uglavnom podravala ouvanje teritorijalnog integriteta jugoslovenske federacije, eventualno uz postizanje njenog sporazumno izmenjenog unutranjeg ustrojstva. Ne treba zaboraviti da su odnosi izmeu dveju drava od Ataturkovog doba bili veoma stabilni, a u nekim razdobljima i prisni. Turskoj, kao objektivno etniki vienacionalnoj, a ustavno nadnacionalnoj dravi, iji je integritet bio endemski ugroen separatistikim tenjama manjinskih zajednica, odgovarala je Jugoslavija kao krupan i uvaavan partner na Balkanu, drava za koju je vailo da je "uspeno reila nacionalno pitanje". Sve se izmenilo od trenutka kad je postalo jasno da se Jugoslavija kao dravna zajednica ni u kakvom obliku nee moi ouvati, uz istovremeno rasplamsavanje rata u BiH. Februara 1992. godine Turska zvanino priznaje sve drave nastale na prostoru bive Jugoslavije, ukljuujui i Srbiju i Crnu Goru, ime je izbegnuta formulacija kojom bi bile priznate samo secesionistike republike, kako bi se sauvao privid "principijelnosti". Od tog momenta snano progovaraju emotivni refleks i pragmatini politiki um neoosmanistike pristrasnosti, i Turska dosledno i energino poinje da podrava one za koje procenjuje da svojom borbom i dravotvornim postignuima mogu u najveoj meri doprineti otvaranju i irenju prostora njenog regionalnog uticaja. Konkretno, to su bili Muslimani/Bonjaci u BiH i, kao drava, Makedonija, jer oni u koordinatama unutarjugoslovenskih sukobljavanja nisu imali domae nacionalno zalee na koje bi se oslonili. Od Ozala, BiH (pri emu se podrazumeva njena unitarna projekcija s muslimanskom veinom) i Makedonija bile su i ostale "ugaoni kamenovi" turske politike prema Balkanu, s ime se slau i turski naunici. Ipso facto, ta politika je objektivno bila antisrpska, bez obzira na sve pokuaje da se ta njena karakteristika prikrije frazama o zalaganju za okonanje oruanih sukoba i stabilnost u regionu, kao i humanitarnim razlozima. Turski komunisti, najei kritiari onoga to nazivaju poslunitvom svoje drave u slubi amerikog neoimperijalizma, ocenjuju da je "novo" neprijateljstvo turske politike prema Srbima prevazilo ono tradicionalno prema Jermenima i Grcima (v. npr. H. Frat, "Balkanlar'da emperiyalizmin mdahele ve igal gc", htpp://www.tkip.org/bildiriler.html). ak je i general Nedip Toruntaj, jedan srazmerno umereni autor zainteresovan za geostrategijsku sutinu promena u savremenom svetu, plativi danak "politiki korektnom" negativnom stereotipu o Srbima, napisao da su oni, kao i mnoge minarete, topovima razorili istorijski most na Drini, mislei svakako na onaj Andriev, kod Viegrada! Turska je i u vreme Turguta Ozala, a i njegovog naslednika Sulejmana Demirela (1993-2000), delovanjem svih vlada, bez obzira na njihov koalicioni sastav, bila meu najaktivnijim stranim diplomatskim saveznicima i praktinim pomagaima Muslimana/Bonjaka u BiH, s tim to je balkanskim tienicima kasnije svesrdno pridruen i albanski separatistiki pokret na Kosovu i Metohiji. O strategijskom pragmatizmu turskog neoosmanizma ubedljivo govori odluka da se snano podre separatistike tenje kosovskometohijskih iptara na raun vitalnih interesa turske manjinske zajednice na KiM, koja se veinom protivila albanizaciji pokrajine i znatnim delom se iselila u Tursku. A jo ne tako daleke 2005. godine, prilikom posete Srbiji i Crnoj Gori, tada u funkciji ministra inostranih poslova Turske, Abdulah Gul je neoosmanistiki definisao trostepenu strategiju Ankare na Balkanu: zatita etnikih Turaka, zatita muslimanske manjine i zatita drava koje su pripadale Osmanskom carstvu. Okolnosti su, kao to vidimo, u sluaju Kosmeta

naloile odstupanje od prvog stepena strategije. "Minareti su nai bajoneti" Turska je u meunarodnoj zajednici svuda gde je to mogla, od Organizacije islamske konferencije, preko Londonske konferencije i KEBS-a, sve do Saveta bezbednosti i Generalne skuptine UN, a i u bilateralnim kontaktima sa irokim krugom drava, istrajno lobirala u korist donoenja odluke da se u BiH vojno intervenie protiv "agresora", tj. Srba, a Turgutu Ozalu nije bila strana ni ideja o jednostranoj turskoj vazdunoj akciji. Prilikom posete Hrvatskoj 1992. godine, u Zagrebu je izjavio da e Turska opkoliti Srbiju s juga, a Hrvatska bi trebalo to da uini sa severa, "pa emo videti ta e onda moi da urade". Zapamen je ostao masovni "miting za Bosnu", odran na centralnom istanbulskom trgu Taksim (13. 2. 1993), koji nisu podrali koalicioni partneri ANAP-a, Partija pravog puta i Socijaldemokratska narodna stranka, a s koga je razgnevljeni Ozal uputio otvorene pretnje "muslimanskim dumanima" na Balkanu. Kontakt-grupom koju je juna 1992. godine Organizacija islamske konferencije, pod turskim predsedavanjem, obrazovala radi pritiska na UN da se efikasno pomogne ugroenoj brai po veri u BiH, rukovodio je turski ambasador Mustafa Akin. Istovremeno, drugi turski diplomati, pozivajui se na svetovni i prozapadni karakter svoje drave, preklinjali su zapadne sagovornike da preduzmu neto delotvorno protiv Srba koji ubijaju muslimane, jer e im, ako se stvari brzo ne promene, biti sve tee da odolevaju revoltu fundamentalista kod kue i ubrzanoj islamizaciji turskog drutva. Koristei se prednostima svog polivalentnog identiteta i viestrukih pripadnosti, Turska je ovakav dvokoloseni, islamistiko-sekularistiki pristup zadrala sve do danas, a u meuvremenu su islamisti osvojili apsolutnu vlast u Ankari. U Ozalovo vreme (1992) osnovana je i dravna Turska agencija za saradnju i razvoj (TIKA), organizaciono vezana za Ministarstvo inostranih poslova, a kasnije (i) za Predsednitvo vlade. Zadatak te veoma aktivne i izdano finansirane parapolitike agencije za izvoz i uvrivanje turskog prisustva i uticaja u zemljama za koje je Ankara zainteresovana, a posebno u onim veinski muslimanskim ili s brojnim muslimanskim/turskim manjinama na prostorima Evroazije, zvanino je definisan kao "pomo zemljama u razvoju kroz ekonomsku, trgovinsku, tehniku, drutvenu, kulturnu i obrazovnu saradnju i zajednike projekte". Otvaranje kancelarije, odnosno predstavnitva TIKA u nekoj zemlji, na emu turska diplomatija po pravilu uporno insistira, pouzdani je znak njenog ulaenja u operacionalnu orbitu neoosmanistikog projekta. Iako je odraavao sve bitne dimenzije neoosmanizma, ukljuujui i interesovanje za regione koji su nekad bili unutar Osmanskog carstva, a posebno za Balkan i Bliski istok, srazmerno kratak period politike dominacije Partije prosperiteta pod Erbakanovim vostvom donekle odstupa od uravnoteenog doziranja svih komponenti neoosmanistike sinteze. Iskreni islamista s panislamistikom vizijom, Nedmetin Erbakan, kao prvi efemerni islamistiki premijer moderne Turske (1996-1997, u koaliciji s prozapadnom Partijom pravog puta kontroverzne Tansu iler), pomerio je ideoloko klatno ka projektu panislamskog jedinstva, u kome bi Turskoj pripala uloga osveujueg i objediniteljskog pijemonta. Erbakan je ak predlagao i stvaranje muslimanske alternative Evropskoj uniji. Voen vernikim entuzijazmom i gonjen nestrpljenjem, ovaj veoma sposobni politiar i tribun povukao je nekoliko odvanih, ali, pokazalo se, preuranjenih i pogreno odmerenih poteza. Posetio je odmah vie islamskih zemalja i lansirao niz konkretnih predloga, pored ostalog i u ekonomsko-finansijskoj sferi (npr. organizovanje grupacije velikih muslimanskih drava D8, kao protivtee grupi najrazvijenijih zemalja G7), dok je u zemlji islamizam u svim domenima (pre)glasno ispostavio svoje revizionistike zahteve. Kao gradonaelnik Istanbula, meu obnoviteljima tradicionalnog morala i "arijskog reda" isticao se tada i sadanji premijer R. T. Erdogan. Iako je naiao na odreeni premda oprezan odziv u islamskom svetu i uspeo da uprilii nekoliko panislamskih manifestacija, Erbakan je izazvao podozrenje jo uvek dovoljno uticajnih vojnih krugova, pa je "demokratskim parlamentarnim udarom" reiranim van Velike narodne skuptine, ubrzo izgubio vlast (1997). Partija prosperiteta je rasputena zbog "antilaikog" delovanja, a Erbakanu i njegovim najbliim saradnicima izreena je petogodinja zabrana politike aktivnosti. A to se Erdogana tie, on ne samo da je 1998. godine bio prinuen da napusti gradonaelniki poloaj ve mu je ak bilo i sueno zbog "podsticanja na versku mrnju", tako da je u zatvoru proveo etiri meseca. Inkriminisano delo bilo je javno recitovanje stihova iz pesme Vojnika molitva (1913) Zije Gekalpa, ideologa i pesnika, jednog od utemeljitelja (pan)turkizma, napisana u vreme balkanskih ratova. Erdogan se na suenju branio neosporivim pesnikovim autoritetom, ali se kasnije pokazalo da verzija pesme koju je on izgovorio u Siirtu (12. 12. 1997) ne odgovara originalu, jer su joj iz nepoznatog izvora dodati poetni stihovi, koji su i bili najproblematiniji: "Minareti su nai bajoneti, a kupole nai lemovi, damije nae kasarne,

a vernici nai vojnici. Ova boija vojska eka moju veru. Alah je najvei! Alah je najvei!" Svoju budnu balkansku neoosmanistiku vokaciju Erdogan je kasnije, kad se posle svih prepreka domogao vlasti, izdano potvrdio. Vera u islamsku demokratiju Erbakanovo uspinjanje do poloaja premijera i njegovo kratko zadravanje na tom mestu bili su dvostruko indikativni i pouni. S jedne strane, postalo je jasno da je islamistiki politiki pohod nezaustavljiv, a da je posredna, "postmoderna" (v. T. Zarcone, La Turquie moderne et l'islam, Pariz, 2004) vojna intervencija bila i labudova pesma onih snaga koje su se smatrale zatonicima i braniteljima kemalizma i laikog poretka u Republici, dok je, s druge strane, Erbakanov pad posluio kao nauk njegovim naslednicima, skupini oko R. T. Erdogana, da ne treba preterivati s ispoljavanjem islamistikog ara ve nastaviti s tradicionalno ketmanskim metodom promovisanja neoosmanizma koristei se svim raspoloivim "kanalima politike pokretljivosti" i efektivne institucionalne i propagandne moi. Politiki islam se, kao feniks, ubrzo oporavio od udarca zadatog zabranjivanjem Partije prosperiteta, pa je Erbakanov bliski saradnik, pripadnik istog narataja i takoe inenjer, Redai Kutan (r. 1930) osnovao kratkovenu Partiju vrline. Usledila je i njena zabrana, nakon ega se sve dublji generacijski i koncepcijski jaz unutar islamistikog fronta iskazao obrazovanjem (2001) dveju novih stranaka, Kutanove Partije sree, s Erbakanom kao stvarnim liderom u senci, i Partije pravde i razvoja (AK Partisi), na elu s R. T. Erdoganom. Stupanjem na politiku scenu ove poletne, a prethodnim pozitivnim i negativnim iskustvima obogaene partije sredovenih islamista i neoosmanista "modernog kova" otvara se kvalitetno novo razdoblje u (re)islamizovanju turskog drutva i drave, ukljuujui i njen spoljnopolitiki nastup. Drava to sam ja U svetskim centrima islamizma stvarni Erdoganov doprinos adekvatno je ocenjen, pa je tako 9. marta 2010. primio prestinu saudijsku nagradu kralja Fejsala za sluenje islamskoj stvari. Valja naglasiti da se kod njega i njegovih saradnika nikako ne moe govoriti o diskontinuitetu ideje ve samo o inoviranju taktike i prilagoavanju metoda delovanja izmenjenim okolnostima kod kue i u svetu. Tanije, pod vostvom Partije pravde i razvoja, koja na optim izborima 2002. godine osvaja 34 odsto, a 2007. ak 46,6 odsto glasova, odnosno 341 od 550 mesta u Parlamentu, s R. T. Erdoganom kao premijerom i A. Gulom kao predsednikom Republike (od 2007), turski islamisti i neoosmanisti ne samo da krmane turskim dravnim brodom, potujui odnose snaga i tendencije prema kojima se iscrtavaju nove navigacione karte svetske politike, ve u tom iscrtavanju ele to aktivnije i da sudeluju. Za Stivena Kinzera, izborna pobeda AKP 2002. godine ravna je "drugoj revoluciji" u istoriji turske republike, a dan Erdoganove inauguracije oznaava odluujui poraz stare kemalistike elite i zapanjujuu pobedu protiv elite u nastupanju, "s novozasnovanom verom u islamsku demokratiju i u demokratski islam" (S. Kinzer, Crescent and Star. Turkey between two worlds, Njujork, 2006). Nekim analitiarima drutvenih i politikih kretanja u Turskoj u poslednjoj deceniji, tokom koje je AKP ostvarila punu dominaciju, sve zanimljivije postaje pitanje stvarne, prema nekim miljenjima - skrivene a ne samo javne i deklarativne agende te uspene partije i ljudi koji je predvode. U sreditu panje takvih razmatranja nalaze se i linost, karakterna svojstva, sklonosti i dravniki stil sadanjeg premijera Erdogana, nesumnjivo najuticajnije politike linosti u zemlji. Zapaa se da ovaj harizmatini lider, pored izrazite racionalnosti i pragmatinosti, u pojedinim situacijama ispoljava i sve naglaenije crte autoritarnosti, preosetljivost na kritiku, teko prihvatanje stavova i postupaka stranih partnera za koje mu se uini da odraavaju nedovoljno potovanje njegove linosti, kao i simptome prekomernog poistoveivanja s dravom iju vladu trenutno predvodi (sindrom "drava - to sam ja"). Kada libijski lider Muamer Gadafi nije prihvatio Erdoganov predlog da mirno preda vlast (1. 3. 2011), povredivi time njegovu sujetu, ovaj je odmah okrenuo list i ve krajem marta izjavio da se ne moe mirno sedeti i posmatrati dok se u Libiji proliva krv ("Libya Kan Alarken Oturup Seyredemeyiz", Zaman, 22. 4. 2011). Pored osvetnikog, zaokret je, kao i uvek kod Erdogana, bio voen i krajnje pragmatinim motivima obezbeivanja to povoljnije pozicije za Tursku. Poto Ataturka u srcima i uobrazilji Turaka niko ne moe potisnuti s mesta neprikosnovenog Oca nacije i "sekularnog boga", Erdogan je na najboljem putu da pomrai ugled svog neoosmanistikog prethodnika, Turguta Ozala. Njegov pobedniki govor s balkona ispred taba AKP-a u Ankari posle izbora 2011. godine za mnoge je, i u

zemlji i u svetu, bio svojevrsni znak za uzbunu. Nije, meutim, re ni o emu novom i ranije neuoenom. Tako, recimo, na osnovu niza pokazatelja koje zasebno analizira, poznati turski politikolog kemalistike i nacionalistike orijentacije Umit Ozdag u zapaenoj knjizi Drugo jednopartijsko razdoblje o politikom programu AKP-a govori kao o nastojanju da se perspektivno i trajno ostvari "meka hegemonija" u formalnim koordinatama parlamentarne demokratije. Poto je svoju studiju objavio pre optih izbora 2011. godine, autor je eventualnu (pokazalo se i ostvarenu) ubedljivu pobedu AKP-a u tom izbornom odmeravanju nagovestio kao prekretnicu koja e oznaiti odluujue ubrzanje na putu ka "ukidanju demokratske pravne drave, te uspostavljanju autoritarnog predsednikog sistema zasnovanog na etnocentrinoj federaciji i jaanju reima meke hegemonije" (. zda, Ikinci Tek Parti Dnemi, Ankara, 2011, 203). Iz perspektive teme ove knjige, zanimljivo je da Ozdag Erdoganovoj partiji ne odrie samo istinski demokratski karakter (kao moto navodi njegovu izjavu: "Demokratija za nas nije cilj ve sredstvo. Biemo verni demokratiji do dostizanja svog cilja") ve i autentino islamistiko usmerenje. Ozdag, naime, smatra da se AKP u svom delovanju rukovodi "eklektikom politikom milju", da su joj glavne odlike, u politikom smislu - gotovo pinoeovska autoritarnost, a u ekonomskom - fridmanovski liberalizam, dok joj je verski elemenat "koristan do mere u kojoj se moe efikasno upotrebiti protiv nacionalnog identiteta Turske Republike". Bez obzira na to to se stie utisak da, kao i neki ve pominjani analitiari, i Ozdag pred izrazitim pragmatizmom, pa i oportunizmom savremenih turskih neoosmanista pada u iskuenje da potceni domaaje dubinske islamske ideologinosti njihovog pogleda na svet, zapaanja koja saoptava zasluuju punu panju izuavalaca i tumaa savremenih drutvenih i politikih prilika i procesa u Turskoj. Za ovog autora Erdogan i njegova druina uopte nisu konzervativci kakvima se nastoje prikazati, jer ele da promene sistem, a ne da ouvaju njegove tradicionalne i ustavne vrednosti, tako da se, na primer, Erdogan i Gul od 2003. godine u javnim nastupima uestalo slue konzervativcima mrskom reju "revolucija" ( devrim). Konzervativnost koju demonstriraju u linom i porodinom ivotu voe AKP-a predstavljaju kao politiku konzervativnost, to je sraunato obmanjivanje javnog mnjenja, zakljuuje Ozdag. Meka hegemonija Premda su njegove postavke dobrim delom posledice dubokog ideolokog neslaganja, a ne samo nepristrasne naune analize, hipoteze autora Drugog jednopartijskog razdoblja ne bi bilo mudro potceniti. Projekcija politike budunosti Turske kao drave s autoritarnim predsednikim sistemom, obnovljenom vieetninou (neodoljivo se namee analogija s osmanskim sistemom mileta) i "mekom hegemonijom" jedne partije, odnosno politike kaste, asocira na reafirmisanje osmanskog modela etatizma u savremenim uslovima. A osmanski model je nezamisliv bez sultana. Ako je on jo i miljenik "Bilderberg grupe", utoliko bolje, ironino dodaju neki turski komentatori. Ima, naravno, i veoma kompetentnih drugaijih procena, pa tako jedan od najuglednijih politikologa Turske, Metin Heper, zastupa gledite da Erdogan i njegovi sledbenici odaju utisak puritanaca, ali da nesumnjivo nisu revolucionari u smislu pristalica sveobuhvatne promene. Oni su za njega muslimani koji nisu protiv sekularizma, ali se zalau za ispunjavanje svih verskih dunosti. Vernici su, ali i realisti (M. Heper, Trkiye'nin Siyasal Hayat, Tarihsel, Kuramsal ve Karlatrmal Adan, Istanbul, 2011). Heper podsea na to da u zapadnim zemljama hrianstvo i judaizam ine vane temelje linog morala, dok su, s druge strane, vera i drava u punom smislu rei odvojene jedna od druge. On smatra da se projekat AKP-a ne razlikuje od takvog modela, ali i dodaje znaajnu napomenu da je drugo pitanje moe li to biti uspean model i u ostalim muslimanskim zemljama. Ako se zanemare sutinske doktrinarne i praktine razlike u odnosu prema drutvenoj i politikoj sferi izmeu islama, s jedne strane, i hrianstva (i judaizma), s druge strane, Heperova (i ne samo njegova) jednaina deluje logino i uverljivo. One, meutim, polazei od pretpostavke postojanja jednog uistinu nepostojeeg dovoljno prostranog "zajednikog sadratelja" triju monoteistikih religija, uvereni smo, navode na pogrean put zakljuivanja. Budui da je posle trijumfa na izborima 2011. godine naciji obeao novi, istinski demokratski i moderni ustav, komentatorka Fajnenel tajmsa s neto ironije konstatuje da bi najvrednije Erdoganovo politiko naslee trebalo da bude ustav koji bi omoguio dalji uspean hod Turske bez dominantnog lidera (D. Strauss, "Person in the News: Recep Tayyip Erdogan", Financial Times, 17. 6. 2011). S obzirom na njegovo dosadanje ponaanje, teko da bi se takav uinak mogao oekivati, a kako bi, to kao premijer, to kao predsednik, potencijalno mogao ostati za kormilom dravnog broda ak i narednih 14 godina, razumljiva je zabrinutost onih priblino 50 odsto Turaka koji za njega nisu glasali, kao i jednog ne tako malog dela meunarodne zajednice. Njima teze o

Erdoganovim diktatorskim sklonostima ne izgledaju nimalo besmislene, kako uvereno tvrde neki strani analitiari. Emine Ulker Tarhan, bivi sudija Vrhovnog suda, a od 2011. godine opozicioni politiki aktivista, ocenila je za nemaki pigl (20. 4. 2011) da se premijer svakim danom vema diktatorski ponaa, a da AKP stvara svoju "dubinsku dravu", koja, delujui u atmosferi straha, kontrolie sve procese u zemlji. "Dubinskom" ili "dubokom dravom" (derin devlet) u turskom politikom argonu se do uspinjanja neoosmanista na vlast oznaavala neformalna ali svemona i nerazoriva sprega izmeu politikih klanova, pravosua, tajnih slubi i organizovanog kriminala. Neoosmanisti su godinama govorili da su upravo oni, kao autentini tumai narodne volje, glavna meta delovanja "dubinske drave". Izgleda da sada preuzimaju njenu efikasnu recepturu i metodologiju kontrolisanja turskog drutva i tihog obesnaivanja svake alternative svojoj vlasti. Jer, vlast kao takva, svuda i uvek podrazumeva odravanje kontinuiteta mehanizama koji joj obezbeuju neometano vladanje. Islam za sva vremena Najcelovitije teorijsko i programsko uoblienje, kao i aktualna praktina spoljnopolitika primena neoosmanistikog koncepta, vezuju se za ime politikologa, univerzitetskog profesora, diplomatskog savetnika R. T. Erdogana i (od maja 2009) ministra inostranih poslova Turske, Ahmeta Davutoglua. Bar kratak osvrt na Davutogluovu radnu i naunu biografiju bie svakako od nemale pomoi u razumevanju sutine njegove neoosmanistike vizije. Roen u blizini Konje, Davutoglu se od osnovne kole do doktorata iz politikih nauka na istanbulskom univerzitetu Bogazii obrazovao u Turskoj, da bi od 1993. do 1999. godine predavao na Univerzitetu Marmara, a potom bio i ef Odseka za meunarodne odnose na Univerzitetu Bejkent, takoe u Istanbulu. U zvaninim Davutogluovim biografijama se naroito ne istie, ali je u Turskoj i u islamskim intelektualnim krugovima i te kako poznato da je ovaj agilni politikolog od 1990. do 1995. godine radio na ponatom Meunarodnom islamskom univerzitetu u Kuala Lumpuru. Taj impozantni univerzitet je tokom devedesetih godina prolog veka naroitom brigom uticajnog malezijskog premijera (1981. do 2003!) Mohamada Mahatira (r. 1925), postao svetsko stecite muslimanskih studenata i profesora, meu kojima ih je bilo vie i iz BiH, ukljuujui i reis-ul-ulemu Mustafu Ceria. Objanjavajui svoju posebnu naklonost prema Bonjacima, Davutoglu u jednom intervjuu navodi da se ona rodila iz susreta koje je s njima imao u Maleziji. Mahatir, veliki "prijatelj Bosne", s ijim se upravljanjem zemljom povezuju sveukupna modernizacija i neslueni privredni uspon Malezije, smatrao je da islam nije inkompatibilan s demokratijom i modernou ve da se jedino na njegovoj promiljenoj i organizovanoj obnovi u savremenom kljuu moe zasnivati muslimanska dostojanstvena i svetla budunost. Na samitu Organizacije islamske konferencije u Maleziji (2003), Mahatir je govorio o "islamu za sva vremena". Posredi je danas sve popularnija teza, i to ne samo u krugu muslimanskih mislilaca, o islamizmu kao autentinom modernizacijskom iniocu u muslimanskim drutvima (v. npr. T. Kulenovi, Politiki islam, Zagreb, 2008, 187-196). Ona se savreno uklapa u neoosmanistiku paradigmu. Domai sekularni analitiari intelektualnih kretanja i grupisanja u Turskoj javno su skrenuli panju na postojanje neformalnog centra islamistikog delovanja u obrazovnoj i prosvetnoj sferi, nazvavi ga "malezijska braa" (svakako po analogiji s uvenom islamistikom organizacijom Muslimanska braa). Re je o meusobno vrsto povezanim i solidarnim univerzitetskim profesorima i drugim intelektualcima koji su krae ili due vreme boravili na malezijskom Meunarodnom islamskom univerzitetu, a koji se u Turskoj, posebno od dolaska Erdoganovih islamista na vlast, dirigovano i planski rasporeuju na visoke dravne i prosvetne dunosti. Ahmet Davutoglu se istie kao kljuna linost ove bratovtine i s njom povezanih institucija (v. T. Tan, "te Malezya'nn Trk Biraderleri", Hriyyet, 15. 12. 2007). Ve iz ove biografske pojedinosti nije teko pretpostaviti kojim civilizacijskim horizontima pripada pogled na svet, Weltanschauung, arhitekte i glavnog protagoniste neoosmanizma u spoljnoj politici Turske. A upravo je tu nemaku re Davutoglu uneo u naslov svoje prve studije objavljene na engleskom jeziku, Alternativne paradigme: Uticaj islamskog i zapadnog Weltanschauung-a na politiku teoriju (1993). Usledile su knjige: Civilizacijska transformacija i islamski svet (takoe na engleskom, 1994), Strategijska dubina: meunarodni poloaj Turske (2001), Globalna kriza (2002) i Osmanska civilizacija: Politika, privreda, umetnost (2005). Profesor Davutoglu je veoma temeljno teorijski pripremio teren za nastup ministra Davutoglua, to ga meu esto geopolitiki nedovoljno upuenim i jasnom strategijskom vizijom voenim kolegama, mahom profesionalnim politiarima "optega tipa", ini retko ozbiljnom pojavom. Njegova misija, koja nikako nija samo praktinopolitika, zasluuje stoga ozbiljno uvaavanje,

produbljeno izuavanje i adekvatno osmiljeno kritiko postavljanje. S Davutogluom je nuno ui u krajnje zahtevan dijalog. Iako je svoje vienje savremenog trenutka sveta i Turske u njemu Ahmet Davutoglu tematski i faktorski po makrosegmentima razradio u svim svojim publikacijama, nema sumnje da je za razumevanje spoljnopolitike dimenzije njegovog neoosmanistikog koncepta daleko najvanija studija Strategijska dubina: meunarodni poloaj Turske. Ta knjiga je u vreme kad se pojavila ostala prilino nezapaena, a u fokus kritike panje ula je tek kad je uoeno da njen autor poinje da stavlja u spoljnopolitiki pogon neke konzistentno osmiljene geopolitike postavke (do 2010. godine doivela je ak 43 izdanja!). Kao kljuni pojam svoje neoosmanistike teorijske sheme A. Davutoglu uvodi pojam strategijske dubine (stratejik derinlik), koja podrazumeva komponente istorijske i geografske dubine. Turska, prema njegovom sudu, poseduje potencijal "strategijske dubine", poto joj kao naslednici istorije i geografije Osmanskog carstva prinadlee velika istorijska i geografska dubina, jer je na sredinjem evroazijskom geopolitikom prostoru vekovima bila epicentar dogaaja. U tom pogledu ona ima znaajne komparativne prednosti u odnosu na druge drave u regionu a i ire, samo to se njima nije na odgovarajui nain koristila. Regionalna sila Turska se moe pohvaliti jedinstvenom geopolitikom i geoekonomskom pozicijom na raskru, ali i susretitu kontinenata, kultura i civilizacija, a u relativnoj blizini najvanijih leita energetskih resursa. Ona je, kako se u Turskoj od pre izvesnog vremena rado govori, "srce Evroazije", te velike "ahovske table" na kojoj se igra i igrae se partija presudna za budunost sveta. Ahmet Davutoglu insistira na tome da Turska mora postati "centralna zemlja" novog evroazijskog poretka. To je, inae, u opreci s veinom poznatih starih i savremenih evroazijskih koncepcija, za koje je Turska eventualno samo marginalno evroazijski inilac. Osim reenog, prednosti Turske su, prema Davutogluovom shvatanju, i njen demokratski poredak, proseno mlado i dinamino stanovnitvo, oformljeno civilno drutvo i stabilna srednja klasa, kao i prilino razvijena nauna i tehnoloka infrastruktura i propulzivna privreda. Obdarena svim pobrojanim kvalitetima, Turska sebi ne sme dozvoliti da u kontekstu najvanijih svetskih zbivanja i dalje bude periferna drava. Da bi ponovo zadobila ulogu regionalne sile i bitnog inioca na globalnoj politikoj areni, Turska bi, posle dueg perioda neaktivnosti i pasivnosti, morala samosvesno prepoznati i bez kompleksa valorizovati svoj istorijski i geografski identitet. Principijelno raskidajui s kemalistikom sponopolitikom vizijom i praksom, Davutoglu preporuuje uravnoteeni pristup svim relevantnim regionalnim i globalnim iniocima, uz naglaavanje potrebe da u taj novi pristup bude sistemski ugraena i razvijana i ekonomska dimenzija. Da bi se stekla potpuna predstava o sistemskoj celovitosti i sveobuhvatnosti Davutogluove strategijske vizije, valja navesti, onako kako on to u svojoj programskoj studiji ini, sve inioce relevantne za meunarodni poloaj, snagu i uticajnost jedne drave. Turski ministar, kao stalne/stabilne datosti, u obzir uzima istoriju, geografiju, demografiju i kulturu, a kao potencijalne - ekonomski, tehnoloki i vojni kapacitet, emu pridodaje, uslovno reeno, subjektivne faktore: strategijsko razmiljanje, strategijsko planiranje i politiku volju ( Stratejik Derinlik, Istanbul, 2010, 17). Zaista, nita bitno nije izostavljeno. Njegova formula budue turske veliine glasi: neoosmanizam + panturkizam + islam = Velika Turska. Neoosmanizam je preteno usmeren prema Bliskom istoku, ali i Balkanu, (pan)turkizam prema Centralnoj Aziji, a islam prema vascelom muslimanskom svetu, ukljuujui i njegovu dijasporu na Zapadu. Radikalno i ekskluzivno prozapadno usmeravanje ukupnog dravno-nacionalnog pregnua Turske, a zanemarivanje Bliskog istoka i itavog islamskog sveta svojstveno Ataturkovom civilizacijskom projektu, kao i tvrdokorno istrajavanje na takvoj orijentaciji, autor Strategijske dubine smatra neprirodnim otklonom od vlastite islamske i osmanske prolosti. Naglaavajui da u najboljem interesu Turske takvu filozofiju i na njoj zasnovanu praksu treba revidirati, Davutoglu ne proputa da napomene kako je to nuno iz praktinih, a nikako nekih ideolokih (= islamistikih) razloga. Valja rei da ovakav stav nije nov, samo ga je sadanji ministar inostranih poslova Turske saoptio na najeksplicitniji i najkoherentniji nain. Jedan njegov istaknuti prethodnik na toj funkciji (1997-2002), takoe visokoobrazovani sociolog i uglaeni intelektualac umereno levog, laikog i proevropskog habitusa, Ismail Dem (1940-2007), u svojim novinskim lancima i studijama objanjavao je da Ataturk nije ponitio Osmansko carstvo ve ga je samo rasteretio prevazienog institucionalnog balasta koji ga je guio i sputavao mu energiju. Prema Demu, moglo se ak zakljuiti da je Kemalova revolucija jedan istorijski "incident", a da bi Osmansko

carstvo, da nije dolo do tog radikalnog reza, i samo postepeno evoluiralo ka modelu moderne evropske drave, verovatno parlamentarne monarhije. Pomalo paradoksalno, ali iz neoosmanistike perspektive posve logino, Dem zakljuuje da je sutinu Ataturkovog patriotskog amaneta mogue verno slediti jedino reafirmisanjem osmanskog naslea koje je on rezolutno odbacio (v. npr. I. Cem, Turkey in the New Century, Mersin, 2000). I Davutoglu u svojoj knjizi ukazuje na to da je u vreme Turguta Ozala turskom politikom prevladao osmanistiki tok, da bi zatim usledili Erbakanov islamizam, pa, kao reakcija, izotreni okcidentalizam, a onda sjedinjeni levi i desni nacionalizam, odnosno turkizam. Teoretiar "strategijske dubine" ocenjuje da su svi ovi -izmi uvedeni u tursku politiku nepripremljeno i improvizovano, a da je neophodno osmisliti celovit, realistian i dugoroan nacionalni program koji bi uzimao u obzir sve prethodno navedene konstituente, jer su Osmanlije deo turske istorije, a islam jedan od elemenata turske kulture, okrenutost Zapadu povesno iskustvo, kao, uostalom, i turkizam. Valja naglasiti da je Davutogluov neoosmanistiki projekat prvenstveno sraunat na obnavljanje sfere uticaja koja bi se do najvee mogue mere teritorijalno poklapala s nekadanjim provincijama Osmanskog carstva, pri emu se pojedini duhovni, kulturni i politiki elementi istorijskog osmanizma koriste kao "graevinski materijal" zdanja nove turske regionalne i globalne moi. Racionalni neoosmanisti ne sanjaju o ukupnoj obnovi osmanistikog modela ni u ideolokom ni u dravotvornom smislu, jer znaju da bi to u savremenim uslovima bilo nemogue.

Veliki vezir Spoljna politika zasnovana na doktrini "strategijske dubine" trebalo bi da se operacionalizuje kroz nekoliko prioriteta, meu kojima Davutoglu kao glavne navodi sledea etiri. Na prvom mestu je, i koncepcijski, a i hronoloki, aktivno postavljanje u odnosima sa susednim zemljama, kako bi se svi problemi koji u njima postoje i koji optereuju bilateralne veze i ograniavaju manevarski prostor turske politike na regionalnom i globalnom planu sveli na nulu (zero problem policy). Turska, prema shvatanju Davutoglua, mora prevazii paranoino oseanje da je opkoljena neprijateljima, i uspostaviti dobre odnose sa svim komijama. Takvo psiholoko i praktino preusmeravanje turske spoljne politike na kolosek dobrosusedstva ima racionalno opravdanje, jer je u zvaninoj Ankari, naroito tokom devedesetih godina prolog veka, u vreme eskalacije kurdskog separatizma i intenzivnog gerilskog delovanja PKK-a, neizvesne situacije u severnom Iraku, kao i produbljivanja sporova s Grkom, Sirijom i nekim drugim zemljama, dok je na prostoru bive Jugoslavije besneo graanski rat, zavladala psihoza zatvaranja prstena opte zavere (kuatma emberi) protiv i oko Turske. To raspoloenje bilo je naroito izraeno u vreme kada je, kao potpredsednik, a zatim predsednik vlade (1997-2002), na tursku politiku bitno uticao ugledni leviar-nacionalista, inae i cenjeni pesnik Bulent Edevit (1925-2006). O oseanju opkoljenosti kao o specifinom irem geopolitikom sindromu islamskog sveta pisao je, inae, i ameriki obavetajac i analitiar Graham Fuler (v. G. Fuller, I. O. Lesser, A Sense of Siege: the Geopolitics od Islam and the West, 1995). Valja napomenuti da je za utisak da prema Turskoj iz susedstva ne struje ba najbolja oseanja tada bilo realne osnove, ali turska politika misao uglavnom nije ispoljavala spremnost da razloge za takvo stanje potrai i u samokritikom preispitivanju sopstvenog ponaanja. Umesto toga, prednost je data racionalizaciji u terminima teorije spoljne zavere, pri emu se zalazilo i u predele fantastine kombinatorike. Govorilo se, recimo, ak i o postojanju srpsko-grko-sirijsko-iranske zavere protiv Turske. Valja, u ovom kontekstu, navesti i krajnje odbojan stav svih turskih vlada, a i javnog mnjenja, prema Vaseljenskoj patrijariji u Fanaru. Dirigovano dobrosusedstvo Zvanina Ankara odbija da Drugom Rimu prizna vaseljenski status, a konstantinopoljskog patrijarha tretira iskljuivo kao verskog poglavara grke zajednice u Turskoj, svedenoj na gotovo simbolian broj pripadnika. Patrijariji se na sve naine oteava duhovno delovanje, a i svakodnevno preivljavanje, iako se vaseljenski patrijarh Vartolomej I trudi da u svemu razumski prihvatljivom ispolji uzornu lojalnost prema turskoj dravi, ijim se graaninom smatra. Uprkos mnogim apelima iz sveta, Bogoslovija na ostrvu Halkiju/Hejbeliadi ostaje zatvorena, kako bi se onemoguilo stvaranje obrazovanog pravoslavnog bogoslovskog kadra na teritoriji Turske, a zna se da, prema turskom zakonu, vaseljenski patrijarh mora biti turski dravljanin.

Kao razlog za podozrenje prema Patrijariji istie se postojanje nekakve navodne iroke vizantijskopravoslavne konspiracije protiv Turske, na ijem je elu vaseljenski patrijarh, to je vie nego apsurdno. Ipak, u kontinuitetu negativnog stava prema Vaseljenskoj patrijariji nema bar zasad mnogo razlika izmeu kemalistikih i desnih nacionalista, (pan)islamista i savremenih neoosmanista, posveenih popravljanju relacija sa susedima, iako bi promena odnosa prema "prvom meu jednakima" u pravoslavnom svetu sigurno naila na povoljan odjek kod mnogih turskih komija, a i u Evropi i u SAD. Tokom 2011. godine uinjen je pozitivan iskorak odlukom da se crkvama i verskim zajednicama vrati oduzeta imovina. U svakom sluaju, opredeljenje za popravljanje odnosa sa svim susedima naelno se moe oceniti kao logini i razumni segment Davutogluovog programa. U koordinatama tog novog pristupa susedstvu, a u skladu s njegovim irokim neoosmanistikim regionalnim definisanjem, turski ministar veruje da se moe pronai reenje i za najtea otvorena pitanja, kao to su kurdsko, jermensko i kiparsko. Mnogi komentatori, ak i oni najdobronamerniji, sumnjaju u mogunost da se linearnom ofanzivom dobrosusedstva takva kompleksna pitanja mogu lako i bez otpora privesti u luku svima prihvatljivih reenja, jer su vitalni interesi pojedinih regionalnih partnera Turske ba u vezi s tim problemima razliiti, pa i suprotstavljeni. Politikolog Emin Gurses, iako sa simpatijama gleda na napore Erdoganove vlade da na svim poljima unapredi meunarodni poloaj Turske, njenu spoljnu politiku definie kao "pragmatini idealizam", ukazujui na neminovni raskorak izmeu planova i rezultata koje na pojedinim pravcima objektivno moe ostvariti (M. Kaynak, E. Grses, Gelecein Trkiyesi-Yeni Osmanllar, Istanbul, 2011, 151). A. Akakoda iz Evropskog politikog centra u Briselu, primeuje da bi Turska trebalo da pazi kako se ne bi "suvie zaglibila u nastojanju da bude sve, svima i svuda" ("Turkish Foreign Policy - Between East and west?", EPC Policy Brief, 10, 2009). Osim toga, drave i narode koji su predvieni kao "objekti" aktivne turske regionalne politike dirigovanog dobrosusedstva s prizvukom naredbodavnog tona "starijeg brata", nee biti ba lako uveriti u prednosti preputanja zovu takve "strategijske dubine". Na ovo su upozorili i neki umereni turski analitiari, pa tako Semih Idiz preporuuje Ahmetu Davutogluu da "paljivije bira rei", jer "se lekcije o oslobaanju od Turaka i dalje nalaze meu prvim lekcijama iz istorije u kolama na Balkanu i na Bliskom istoku" ("Davutolu szlerini daha dikkatli semeli", Milliyet, 12. 9. 2009). Kad je o lekcijama iz istorije re, nije neinteresantno pomenuti da je, protestno reagujui na usvajanje rezolucije o genocidu nad Jermenima u Parlamentu vedske (11. 3. 2010), R. T. Erdogan rekao, pored ostalog, da "uloga parlamenta i politiara nije da sude o istoriji nego da trasiraju put u budunost na osnovu lekcija iz prolosti" (V. Lali, "vedska priznala genocid nad Jermenima", Politika, 13. 3. 2010). Turski premijer gubi iz vida (karakteristini dvostruki standardi!) da o istoriji, kao to smo mogli izdano osvedoiti, turski politiari ne samo da sude, ve na osnovu svog vienja prolosti izgrauju dravnu spoljnopolitiku doktrinu. Problem je samo u tome to neoosmanisti i oni koji to nisu lekcije iz prolosti formuliu na nepodudarne, esto i dijametralno oprene naine. Upravo zato, ako zaista ele unapreivanje saradnje, bilo bi preporuljivo da zvaninici "pripaze na jezik i slikovito izraavanje kad govore o nekim izuzetno osetljivim temama", a da se "vie usredsrede na saradnju i zajedniku evropsku budunost", sugerie odlino obaveteni analitiar uinaka nove turske politike na Balkanu, Erhan Turbedar (E. Trbedar, "Turkey's New Activism in the Western Balkans: Ambitions and Obstacles", Insight Turkey, 13. 3. 2011, 147). Vizija ili iluzija Druga odlika nove turske spoljne politike, u skladu s Davutogluovom koncepcijom, treba da bude njena multidimenzionalnost, odnosno diverzifikacija. Da bi ostvarila preduslove za delotvornu aktivnost u velikom prestrojavanju na globalnom planu za koje se smatra da e dovesti do i dalje nejasne konfiguracije "novog svetskog poretka", u emu se veruje da ima neiskorienih potencijala, Turska se mora osloboditi zavisnosti od samo jednog planetarno relevantnog parametra, ma koji on da je. Praktino, to znai relativizovati, ali nikako i dovesti u pitanje svoju vrstu vezanost za SAD i NATO, i vie se otvarati prema Rusiji i Kini, uz deklarativno odravanje evrointegracijskog entuzijazma. Ve prvi komentari poetnih uspenih koraka u realizovanju takve diverzifikacije, naroito u Americi i u delu EU, nagovetavaju teko prihvatanje Davutogluove postavke da se uspostavljanjem novih koloseka strategijskog partnerstva stvari ne dovode u pitanje. Neki je ak s visine ocenjuju kao naivnu (v. npr. M. K. Kaya, H. M. Karaveli, "Vision or Illusion? Ahmet Davutoglu's state of harmony in regional relations", Turkey Analyst, 2, 11, 5. 6. 2009), to bi se moglo pokazati kao krupna greka. "Tako je za sada, a u sluaju veih lomova, Ankara bi mogla zaigrati i samostalniju strateku igru", upozorava politikolog Branko Radun ("Osmanlije ponovo jau", Peat, 89, 2009, 40).

Ako se prethodna dva prioriteta Davutogluove spoljne politike u koncepcijskom smislu mogu oceniti kao sadrinski, naredni bi, uslovno reeno, bili metodoloki. Davutoglu se zalae za "novi diplomatski jezik", odnosno novi stil turske diplomatije, u koju bi bili mnogo vie nego do sada ukljueni i kompetentni strunjaci razliitih profila, a ne samo profesionalni diplomati. Samo proirivanjem kadrovske baze i obogaivanjem ljudskih resursa spoljnih poslova mogue je podii ih na nivo zahteva diplomatije koja treba da valorizuje sve aspekte turskog dravno-nacionalnog identiteta, od politikih i ekonomskih do kulturnih i duhovnih. Jasno je da se izvoenjem diplomatije iz ekskluzivnog zabrana Ministarstva inostranih poslova, to je sve donedavno bilo nezamislivo, pored proirivanja sfere njenih profesionalnih kompetencija, nastoji i napraviti brea u toj zatvorenoj kasti sklonoj unutranjem samoreprodukovanju, s kontinuitetom kemalistikog mentaliteta. U operacionalizaciji nove spoljnopolitike doktrine zasnovane na konceptu "strategijske dubine", njen glavni teoretiar zahteva i "ubrzavanje i intenziviranje ritma diplomatskog rada". Radi poveavanja efikasnosti diplomatskog angaovanja, naroito u domenu regionalne saradnje, Davutoglu preporuuje, i linim primerom tedro demonstrira, to veu pokretljivost, este radne posete stranim prestonicama i pozivanje kolega iz inostranstva u Tursku. Turski ministar se neverovatno brzo prebacuje s jednog mesta zemljine kugle na drugo, to je danas opta karakteristika shvatanja diplomatskih kontakata, ak i na visokom i najviem nivou, kao neprestanog letenja, penjanja i silaenja na pokretnim stepenicama ili traci, a unutar jednog zatvorenog kluba politiki esto neslonih, ali esnafski internacionalno solidarnih posveenika. Tokom 2009. godine, turski ministri spoljnih poslova, najpre (do maja) Ali Babadan, a od maja Ahmet Davutoglu, obavili su ak 93 zvanine posete stranim dravama (v. U. Uluta, "Turkish Foreign Policy in 2009: A Year of Pro-activity", Insight Turkey, 12. 1. 2010, 2). Redovni trilateralni sastanci ministara inostranih poslova Turske, Srbije i BiH, koje je inicirao upravo Davutoglu, a u koje bi hteo da ukljui i Hrvatsku, primer su te nove pokretljivosti i preduzimljivosti turske spoljne politike na Balkanu. Iako analitiari i komentatori Davutogluovu spoljnopolitiku doktrinu gotovo po pravilu kvalifikuju kao neoosmanizam, turski ministar taj atribut odluno odbacuje, to je takoe oduvek tipino za mimikrijski i apologetski diskurs neoosmanista, ak i u sluajevima pune oiglednosti. Posle neuobiajeno otvorenog putanja na volju osmanlijskoj nostalgiji i neoosmanistikim projekcijama nove budunosti Balkana u izlaganju na konferenciji "Osmansko naslee i muslimanske zajednice Balkana danas" (u Sarajevu, 16. 10. 2009), rezignirano, pa i ljutito komentariui kritika reagovanja u kojima se njegov nastup naziva neoosmanistikim, "turski Kisinder" ih je okarakterisao kao posledicu nerazumevanja ili zlonamernosti ("Yeni Osmanllar sz iyi niyetli deil", Hrriyet, 4. 12. 2009). A u toj ponesenoj besedi bez presedana moglo se uti, izmeu ostalog, i sledee: "U vreme osmanske drave balkanski region je bio centar svetske politike u XVI veku. To je zlatno doba Balkana. (...) Osmanska istorija je istorija balkanskog regiona, istorija posebnog znaaja balkanskog regiona u svetskoj istoriji. (...) To je bio osmanski Balkan. Mi emo obnoviti taj Balkan. Ljudi to zovu neoosmanskim. Zato ja ne upuujem na osmansku dravu kao na spoljnopolitiko pitanje. Ono to ja naglaavam u naslovu jeste osmansko naslee. Osmanski vekovi Balkana su uspena pria. Sada je treba obnoviti. (...) Imamo vie Bonjaka koji ive u Turskoj nego u Bosni! Vie Albanaca koji ive u Turskoj nego u Albaniji! Vie eena koji ive u Turskoj nego u eeniji! Vie Abhaza u Turskoj nego u Abhaziji! Zato je tako - zbog osmanskog naslea. Za sve te razliite narode na Balkanu, Srednjem istoku i Kavkazu, Turska je sigurno utoite, njihova domovina. Vi ste dobrodoli! Anadolija pripada vama, naa brao i sestre! I mi smo sigurni da je Sarajevo nae! (...) Mi emo reintegrisati balkanski region, mi emo reintegrisati Bliski istok, mi emo reintegrisati Kavkaz na ovim principima regionalnog i svetskog mira, ne samo za sve nas nego za celo oveanstvo. (...) Zbog tih istorijskih veza spoljna politika Turske nastoji da uspostavi red u svim ovim okolnim regionima, na Balkanu, Kavkazu i Bliskom istoku, jer, ako nema reda, mi emo platiti ceh. Za diplomate iz drugog dela sveta bosansko pitanje je tehniko pitanje. Za nas je to pitanje ivota i smrti. To je tako vano. Za nas je teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine jednako vaan kao i teritorijalni integritet Turske. Za Tursku je bezbednost Sarajeva jednako vana kao bezbednost i prosperitet Istanbula" (v. Peat, 87, 30. 10. 2009, 18-20). Ako ovo nije paradigmatian i uzoran neoosmanistiki govor, onda ta je?! Ipak, Davutoglu, kao i svaki pravi neoosmanista, ustro porie svoj vritei neoosmanizam. Glavni mu je argument da on taj naziv nije upotrebio. I to je tipian manir negiranja postojanja neke pojave ili svojstva na osnovu toga to ih njihovi akteri ili nosioci ne imenuju kao takve. Na podudaran nain se, recimo, meu islamskim fundamentalistima u arapskom svetu poricalo postojanje fundamentalizma, jer na arapskom jeziku odgovarajua re ne postoji. Najzad su bili prinueni da i sami na arapskom skuju neologizam usuliyya, kalkiran prema internacionalizmu fundamentalizam.

Istorijsko zalee Zapaljive poruke svog sarajevskog govora Davutoglu opravdava psiholokom potrebom da se "podigne moral Bonjaka" koje je zatekao pokunjene i obeshrabrene, a nikako hegemonistikim pretenzijama. Kritikim pominjanjem neoosmanizma eli se, navodno, izazvati strah zbog toga to se Turska aktivirala na prostorima svog "istorijskog zalea" (govorei turski, Davutoglu je ovde, pomalo pruski, upotrebio germanizam hinterland), ime bi joj se htelo nametnuti oseanje krivice. A Turska samo osea da se mora odazvati "istorijskoj odgovornosti" za sudbinu Balkana, to nikako ne znai da je opravdano istorijskim referencama u njegovim istupanjima pripisivati ideoloku (= neoosmanistiku) dimenziju. Cilj turske politike je davanje doprinosa uspostavljanju trajnog i stabilnog poretka u okruenju. Pa, ako se govori o pax ottomana, onda pax ima znaenje takvog poretka. Za to se Turska nikome nee ni pravdati ni izvinjavati, zakljuuje teoretiar "strategijske dubine" i dosledni praktiar savremenog neoosmanizma, koji injenicama i vlastitim reima uprkos, dosledno tvrdi da to nije. Sve je manje onih koji mu veruju, ali ih jo ima odvie koji misle kako im nekakav interes nalae da se s njegovim neoosmanizmom pomire. Bez obzira na to to turski zvaninici odluno odbacuju, pa i nadmono ignoriu opravdanost definisanja nove turske politike terminom neoosmanizam, kako vreme prolazi, postaje oigledno da im to sve vie smeta, jer se rasprava o ovoj temi nezadrivo proiruje, a sam termin sa svim svojim konotacijama polako ulazi u upotrebu. Tako je, recimo, ugledni francuski nedeljnik Le Nouvel Observateur (2365, 4. 3. 2010) zapazio da su agilnog turskog ministra spoljnih poslova u poetku prozvali "turskim Kisinderom", da bi ga kasnije sve ee nazivali "velikim vezirom" nove Turske. Boravei prilikom Ramazanskog bajrama 2011. godine na Kosovu, Ahmet Davutoglu je naao za shodno da se ba na toj neuralginoj taki balkanskih protivrenosti posebno osvrne na "neprihvatljivu etiketu neoosmanizma". Pri tome je u uobiajenu protivargumentaciju uneo i neke nijanse, ukljuujui i izvestan stepen razumevanja za odreene rezerve koje balkanske zemlje mogu gajiti prema pojaanom angaovanju Turske u regionu, ali ih je odmah i okarakterisao kao "detinjaste", odnosno kao u neku ruku normalnu posledicu "nezrelosti" ovih drava. Nije propustio da napomene kako pored ovog "detinjastog", postoji i zlonamerno i tendenciozno korienje izraza "neoosmanizam" radi podgrevanja antiturskih oseanja na Balkanu (Hrriyet Daily News, 28. 8. 2011). Ankara Vaingtonu ne veruje Neoosmnizm, koji se s rzlogom moe smtrti dubinskom konstntom spoljne politike Turske, pogotovo u ktulnoj fzi svoje doktrinrne rcionlizcije i ukupne spoljnopolitike i spoljnoekonomske opercionlizcije, nesumnjivo jeste fenomen koji poseduje i globlnu dimenziju. tvie, njegov sdnji uzlet ne bi ni bio mogu d n svetskom plnu nije dolo do bitnih promen u konfigurciji meunrodnog poretk, ko i u odnosu sng i pozicionirnju vnih inilc n plnetrnoj sceni. Ve je reeno d su prestnk hldnog rt i ukidnje bipolrne podele svet rsteretili Tursku i delimino je oslobodili uloge isturene predstre n prvoj liniji front prem Sovjetskom Svezu i komunistikoj opsnosti, ime su stvoreni preduslovi z njeno izlenje iz reltivno psivnog i nesmostlnog spoljnopolitikog poloj. Zuzvrt, on se, budui demokrtsk i ustvno sekulrn muslimnsk drv, u delu Zpd poel doivljvti ko brn ekspnzivnom islmizmu, koji su oni nvikli n udobnost crno-bele hldnortovske logike hitro proglsili novim "neprijteljem broj 1" slobodnog svet i otvorenog drutv. Iko im ideoloki u sutini nikko ne moe biti blisk, neoosmnisti su tu zpdnjku (prvenstveno meriku) percepciju tktiki ohrbrili, s idejom d je postepeno pomere k sgledvnju Turske ko ktivnog prirodnog posrednik u tekom sobrnju s bliskoistonim i srednjoistonim drvm, u kojim se jvlj uznemirvju spreg posedovnj kljunih energetskih resurs s rstuom smosveu zsnovnom n refirmisnju politike dimenzije islmskog identitet, ukljuujui i bercije islmistikog ekstremizm i terorizm, to su viedecenijski utoritrni reimi sve tee drli pod kontrolom. Istok ili Zapad

Vein poznvlc Turske sle se d je prozpdn orijentcij bil temeljn odlik turske spoljne politike, i d je on kroz celu istoriju Republike ostl nepromenjen (v. npr. O. Sander, "Turkish Foreign Policy: Forces of Continuity and Change", Turkish Review, 1, 1993, 31). Tursk se gotovo bukvlno ponl ko d Bliski istok ne postoji. Tj region predstvljo je nesrenu vezu s prolou Turske" (Ph. Robins, Suits and Uniforms, London, 1991, 138-139). Odist, od smog poetk u kulturnom, posle prvih dveju decenij neutrlnog odnos prem velikim silm, i u politikom i vojnom pogledu, Atturkov (i tturkovsk, dok je trjl) vizij moderne Turske iml je kpitlistiki Zpd ko osnovnu referencu. To, meutim, njenom tvorcu nije smetlo d gotovo dve decenije odrv i rzvij dobre odnose s boljevikom Rusijom, s kojom je 1935. godine k potpiso i ugovor o prijteljstvu. Od prvobitnog kemlizm, koji se tokom nrednih decenij ideoloki dogmtizovo i udljio od stvrnosti, zublju ovkvog prgmtizm preuzeo je neoosmnizm, i im su se stvorili uslovi prego d otvr prlelne spoljnopolitike knle koje je iskljuiv prozpdn usmerenost prethodne politike gotovo ssvim ztvoril. Drvno-ncionlni interes tktiki se ponovo poeo sgledvti u proirenom geopolitikom horizontu, vn strogih ideolokih shem, li u funkciji jedne civilizcijske strtegije s krjnjim mkroideolokim, civilizcijskim strtegijskim ciljem. I pored tog, im procen d e, uprkos trendu diverzifikcije s snnim ekonomskim motivim, prozpdn orijentcij Turske u XXI veku biti ouvn, i d e on "nstviti d gled prem Zpdu" ko "regionln sil srednjeg domj, u sreditu evropskih poslov" (L. A. Stone, "Turkish Foreign Policy: Four Pillars of Tradition", Perceptions, 6. 2. 2001, 27). Poslednjih nekoliko godin, meutim, ojle su sumnje, posebno u SAD i EU, u to d se proklmovn i sve konkretnije sprovoen viedimenzionlnost nove turske spoljne politike nee negtivno odrziti n njenu privrenost Zpdu, p su uestle nlize, upozorenj i vjknj koj odrvju tkv smer rzmiljnj (v. npr. N. Danforth, "How the West Lost Turkey", Foreign Policy, 25. 11. 2009). I Zbignjev Beinski, procenjujui perspektive odnos Turske i zpdnog svet, upozorv d nikko ne bi treblo potceniti opsnost od obnove islmskih religijsko-politikih trdicij, s posledinom rdiklnom (i verovtno unutrnjim potresim prenom) promenom meunrodnog kurs" Ankre (The Choice. Global Domination or Global Leadership, Njujork, 2004, 89), to zerbejdnski politikolog Jusif Rustmov u svom virtuelnom dijlogu s uticjnim merikim kolegom smtr gotovo izvesnim smerom kretnj (v. Rol SA v sisteme medunrodnh otnoeni, Bku, 2005, 74-76). U globlnim koordintm, dkle, svremeni neoosmnizm se prvenstveno mor rzmtrti s stnovit promen koje moe uzrokovti, ili ih je ve proizveo, u odnosim Turske s SAD i EU. D svest o tim ndolzeim promenm u punoj meri postoji i n merikoj obli, svedoi, s jedne strne, pomenut zbrinutost zbog tog to se jedn od njpouzdnijih sveznik poinje smostlnije ponti i povliti poteze koji se ocenjuju ko suprotni merikim interesim, dok, s druge strne, vingtonsk dministrcij nstoji d neslgnj minimizuje i sporove mksimlno izgldi, spremn d se do odreene mere i prilgodi izmenjenom, diverzifikovnom kursu turske politike. S nama ili protiv nas Poloj Turske u odnosu n Ameriku esto je ocenjivn ko posluniki i povereniki, posebno n podruju Bliskog istok, gde je Tursk uz Izrel i, potencijlno, Egipt, treblo d bude stub bezbednosnog sistem z itv region. Dns bi svkome morlo biti jsno d Tursk nije bil, sd pogotovo nije puki izvrilc nlog iz Vington, ve d u prtnerstvu s SAD uvek vodi run i o svojim trjnim drvno-ncionlnim interesim. On je tokom poslednjih godin njvee izzove merikoj politici uputil b u tom njrnjivijem i z SAD geostrtegijski i geoekonomski njvitlnijem prostoru. Sklonost Buove dministrcije d rezonuje u skldu s devizom "s nm ili protiv ns" doprinel je d se neki potezi Ankre doive i prokomentriu gotovo ko izdj, to je predsednik Brk Obm n poetku svog mndt pourio d koriguje. D podsetimo, 2003. turski prlment nije odobrio korienje ncionlne teritorije z otvrnje severnog

front protiv Irk, to je prosto okirlo Vington, iko je posle dugih i tekih pregovor Buov vld bil spremn d u zmenu z pozitivn odgovor obezbedi Turskoj rzne vidove finnsijske pomoi u iznosu od 15 milijrdi dolr, ko i d odobri upuivnje 20.000 turskih vojnik u irki Kurdistn rdi ztite turskih ncionlnih interes. Tursk je tko prvi put u odnosu s svojim glvnim sveznikom, i to u jednom kritino vnom trenutku, dl prednost logici d je koulj bli od kput", u prksi demonstrirjui privrenost onome to je Ahmet Dvutoglu utvrdio ko prvi prioritet politike "strtegijske dubine". Jer, u Ankri je rzlono procenjivno d je merik "tvrd" i "mek" mo, iko i dlje vie nego respektbiln, reltivno opl u odnosu n devedesete godine XX vek, d je u meuvremenu porslo ntimeriko rspoloenje u islmskom svetu, d je, posle plestinske Intifde (2000) i Izrelsko-libnskog rt (2006) dolo do ponovnog krh mirovnog proces, z koji je izgledlo d je, nroito posle Mdridske konferencije (1991), bil stvoren povoljn tmosfer, to je Ankri olkvlo uspostvljnje strtegijskog prtnerstv s Izrelom, nepopulrnog, ine, i u smoj Turskoj. Postjlo je sve tee biti meriki prijtelj n Bliskom istoku, p je Erdogn polko poeo d tj odnos preispituje, odmerv i dozir, islmistiki li i ssvim relistiki uzimjui u obzir potrebu d se zrd budunosti poprve odnosi s neposrednim okruenjem. Potezi koje je, rukovoen tim ciljem, neoosmnistik vlst u Ankri povlil tokom poslednjih nekoliko godin bili su gotovo bez izuzetk u neskldu s vizijom stvrnj "Velikog Bliskog istok" n meriki nin, u emu je Turskoj, uz Izrel i "demokrtizovni" Irk, bil nmenjen kljun ulog. Umesto tog, Tursk je odluno i uspeno krenul u normlizovnje i svestrno unpreivnje rnije hldnih bilterlnih odnos s Sirijom; premijer Erdogn se vie put veom kritiki osvrnuo n meriko ponnje u Irku (govorio je, n primer, o genocidu u Fludi); Izrelu je otkzo uee n redovnoj godinjoj vojnoj vebi NATO- "Andolski oro" (2009), d bi odmh posle tog pozvo Siriju n zjednike mnevre i njvio formirnje tursko-sirijskog svet z strtegijsku srdnju. U meuvremenu, Izrel je lterntivu z turski vzduni prostor, neophodn z trenne letove njegovih mlznih vion, potrio iznd Grke i, to je posebno osetljivo, grkog del Kipr. Zveckanje orujem Npd izrelskih komndos n Mavi Marmara, jedn od est brodov iz sstv turske "humnitrne flotile" z Gzu, poetkom let 2010, odnose Turske i Izrel spustio je n njnii nivo u novijoj istoriji. Premijer Erdogn je prekinuo svoju ltinomeriku turneju i u Velikoj nrodnoj skuptini odro estok govor, otvoreno zpretivi Izrelu d e pltiti visoku cenu z postupk koji je uporedio s npdim somlijskih pirt. Tursk je ztril izvinjenje od Izrel, to je premijer Netnjhu ktegoriki iskljuio, smtrjui d je njegov zemlj misijom turskih "humnitrc" bil ugroen i d su izrelske snge bezbednosti postupile u skldu s meunrodnim prvom. Nstojei d stekne to vee simptije u rpskom svetu, posebno u svetlu turskog pozicionirnj prem promenm koje je tokom prve polovine 2011. godine donosilo i ngovetvlo "rpsko prolee", premijer Erdogn je verblno sve ee osuivo Izrel i njegovu represiju nd Plestincim. Kulmincij negtivnog trend u odnosim dvju donedvno strtegijskih bliskoistonih prtner nstupil je neposredno pred objvljivnje izvetj UN o incidentu s humnitrnom flotilom. Tursk je, nime, dtum objvljivnj tog izvetj utvrdil ko krjnji rok z izrelsko izvinjenje. Budui d izvinjenj, oekivno, nije bilo, Tursk je 2. septembr 2011. godine ktivirl njvljeni "pln B", proterl mbsdor Izrel i obustvil vojnu srdnju s jevrejskom drvom. Izvetj UN se, ine, pokzo ko kompromisn i izblnsirn, li nije zdovoljio Ankru, jer je izostl osud izrelskog in nsilnog zustvljnj humnitrne flotile, pomorsk blokd je ocenjen ko "legitimn bezbednosn mer". Istovremeno, tursk vld je ngovestil mogunost d njeni rtni brodovi ubudue prte humnitrne konvoje n putu k Gzi i osujete izrelsku pomorsku blokdu, to je u Jeruslimu, li ne smo tmo, ocenjeno ko zvecknje orujem u ionko eksplozivnom regionu.

Nov epizod u zteznju istonomediternskog energetsko-politikog knp nstupil je krjem septembr 2011. godine, kd se Tursk otro usprotivil istrivnju podmorskih nlzit prirodnog gs juno od Kipr koje je Republik Kipr preduzel zjedno s jednom merikom kompnijom, uz sglsnost Izrel dobijenu decembr 2010, tek koji mesec posle incident s turskom flotilom. Zstupjui stv d ne moe biti jednostrnih potez u istrivnju i eksplotciji prirodnih resurs u kiprskim teritorijlnim vodm pre konnog revnj sttus podeljenog ostrv, Tursk je u neposrednu blizinu spornog kvtorijum 27. septembr 2011. godine uputil svoj istrivki brod Piri Reis rdi istrivnj gsnih rezervi u podmorju, n osnovu ugovor s Turskom Republikom Severni Kipr, koju jedino on u svetu priznje. Upuivnje ovog plovil bilo je preno njvom d bi, ko ztreb, njegovu bezbednost obezbeivle turske podmornice i fregte. Vld u Ankri je iz vie rzlog runl d bi u ovoj stvri od SAD mogl dobiti ko ne b otvorenu podrku z svoje korke, ono br nezinteresovno ogluivnje i okretnje pogled n drugu strnu, to se nije dogodilo. Vington je n nekoliko nin do do znnj d u tom sporu podrv Kipr i, nrvno, svoju kompniju. Iko je smo posredno ukljuen u zbivnj, Izrelu je to bil neml stisfkcij u tekim i neizvesnim vremenim kroz koj prolzi. Simptomtino je i likovnje koje izbij iz komentr pogornj tursko-izrelskih odnos u npisim nekih turskih politikih nlitir. Ko d su jedv ekli d se to neprirodno prtnerstvo" nrui. Tko, n primer, poznti promeriki neoosmnist ozlovske ideoloke provenijencije, Dengiz ndr, svoj prilog u itlijnskom geopolitikom sopisu Limes (4, 2010, 53-58) nslovljv "Zbogom Izrele! Sd smo velik sil". ndr podse n to d je z njeg "prividno strtegijsk prirod tursko-izrelskih odnos od poetk bil obin himer", d je u izmenjenim odnosim sng n Bliskom istoku Izrel prktino z mnoge posto regionlni "prij", tko d jedn regionln sil u usponu, ko to je Tursk, redefiniui svoje ncionlne prioritete, "niti moe niti eli d se svede n to d opsluuje jednog regionlnog kter s kojim nem neposredne zjednike interese". ndr je svestn tog d su novim pristupom Turske odnosi u interktivnom trouglu SAD-Tursk-Izrel poremeeni, li veruje d Vington i Ankr imju dugorono konvergentne interese n Bliskom istoku, te d se sdnj trvenj mogu smtrti tktikim. Tipin neoosmnistik mevin meglomnije i prgmtizm. Tursk izrst u strtegijskog prtner glvnih centr moi u multipolrnom svetu, to e SAD rcionlno shvtiti i pustiti Izrel niz vodu". Odlin rcionlizcij i z pokrivnje" endemskog ntisemitizm. Mnogo rcionlnij i obzrivij su, meutim, rezonovnj odgovornih z opercionlizciju spoljne politike, p se, recimo, diplomt Selim Jenel, u Ministrstvu inostrnih poslov Turske zduen z odnose s SAD, otvoreno vjko: "Nvikli smo d trpimo udrce grkog i jermenskog lobij (u SAD), li ns je uvek titio jevrejski. Sd se n ns okomio i jevrejski lobi" (J. Traub, "Turkey's Rules", The New York Times, 22. 1. 2011). Kljuni saveznik Anlizirjui ktuelnu fzu u rzvoju tursko-merikih sveznikih odnos z koju smtr d je nstupil dolskom Brk Obme n vlst i njegovim progrmskim porukm turskoj, bliskoistonoj i svetskoj jvnosti, turski politikolog mle genercije, gri Erhn, dosdnj rzdoblj ovih odnos sukcesivno odreuje ko strteko prtnerstvo (stratejik ortaklk), srdnju u strtekim pitnjim (stratejik konularda ibirlii) i uzorno prtnerstvo (model ortaklk) - Obmin sintgm, zsd bez konkretnog sdrj. Autor nlzi z potrebno d nglsi kko izmeu SAD i Turske nikd nije ni sklopljen formlni sporzum o strtekom prtnerstvu (stratejik ittifak), objnjv rzloge njegovog izostjnj i konsttuje d SAD imju smo dv prv strtek prtner - Veliku Britniju i Izrel (. Erhan, Trk D Politikasnn Gncel Sorunlar, Ankr, 2010, 83-96). To ngovetv d se sreivnje poremeenih odnos u trouglu SAD-Tursk-Izrel b i ne bi morlo odvijti onko kko predviju, i prieljkuju, Dengiz ndr i njegovi neoosmnistiki istomiljenici. U vezi s irnskim nuklernim progrmom, negtivnom opsesijom merike spoljne politike i moguim rzlogom k i z ogrnienu vojnu intervenciju protiv te zemlje, turski premijer je iskzo rzumevnje z suvereno prvo Irn d se, ko i svk drug drv, tehnoloki rzvij n nin koji njvie odgovr njegovim energetskim potrebm ("Zpd nije fer prem Irnu"). Zjedno s predsednikom Gulom pohito je d irnskom predsedniku Ahmdinedu estit pobedu n spornim izborim (2009), prilikom posete Tehernu

potpiso je i jedn sporzum o energetskoj srdnji s velikim istonim susedom. N optube, nroito iz Amerike, d menj trdicionlnu strtegijsku liniju turske politike, Erdogn je odgovorio d se neki oigledno ne mogu osloboditi hldnortovske logike, d Tursk ne menj spoljnopolitiki prvc ve d rzvij i proiruje odnose, i d je u stnju d istovremeno rzvij izuzetno dobre veze s Sirijom, Irkom, Irnom, Rusijom, Gruzijom i Jermenijom, ko i s Grkom ili Bugrskom. To nije upereno protiv NATO-, nglsio je turski premijer, ko ni protiv bilo koje druge grupe zemlj (Today's Zaman, 29. 10. 2009). Mnogim n Zpdu, posebno u SAD, sve to nije delovo nimlo uverljivo, iko je bilo spekulcij d je Turskoj dogovorno nmenjen ulog posrednik izmeu Irn i Zpd, to je zvnino demntovno i u Ankri i u Tehernu. O znju koji Vington pridje nstvljnju privilegovnih prtnerskih odnos s Turskom, li i o svesti d se u njim jvljju pukotine, p im treb dti novi impuls, svedoi i odluk predsednik Brk Obme d b Tursk bude prv muslimnsk drv koju e posetiti nkon evropske turneje. Pre njegove posete, koju su turski mediji u skldu s svojim mnirom njvili ko istorijsku", koj je relizovn pril 2009. godine, drvni sekretr Hilri Klinton izjvil je d je Tursk dokz d "demokrtij, modernost i islm nisu inkomptibilni" i d je njen vnost "ko meunrodne sile" veom velik. I Obm je tokom posete nglsio znj Turske, ne smo z Ameriku ve i z ceo svet", ko i to d je on z Vington "kljuni sveznik" ("critical ally"), s kojim nmerv d sruje kko bi se "premostile rzlike izmeu islmskog svet i Zpd". Uobijen retorik, koj je dominim svkko odgovrl, bez obzir n rzlike u glednju n nek bitn regionln i svetsk pitnj do kojih je, prem pouzdnim sznnjim, dolo u rzgovorim. Amerik dministrcij je, kko izgled, prihvtil relnost nstupnj nove ere u bilterlnim odnosim ko posledice diverzifikovne i smostlnije spoljne politike Turske, li je zuzvrt dobil uvervnj d vld u Ankri nee dovoditi u pitnje strtegijske temelje uzorne viedecenijske srdnje, posebno u okviru NATO. Od regionlnih tem, izgled d je njvii stepen sglsnosti ispoljen u vezi s Blknom i turskom ulogom u njegovom stbilizovnju n nin prihvtljiv i z merike prijtelje. Neoosmnisti su, sve u svemu, imli rzlog z zdovoljstvo, tim pre to je Obm pre dugo oekivnog progrmskog govor o odnosim s islmskim svetom u Kiru (jun 2009), odbro d iz Ankre polje poruku o tome d "Amerik nije i d nikd nee biti u rtu s islmom", ime je potvren politiki sve uticjnij tez o Turskoj ko stoernoj zemlji islmskog svet (v. rzrdu ove teze u G. Fuller, The New Turkish Republic: Turkey as a Pivotal State in the Muslim World, Vington, 2008). I na Istok i na Zapad Prema mnogim indicijama, Obamina retorika nije naila na odobravanje u vladajuim krugovima Egipta, ukljuujui i vojne, a ima procena da je dala posredni podsticaj burnim previranjima u nekim dravama Severne Afrike i Bliskog istoka poetkom 2011. godine. Verovatno nije sluajno to to se ruski predsednik Medvedev posvetio stvaranju uslova za sklapanje sporazuma o strategijskoj saradnji s Egiptom neposredno nakon Obamine posete (23. 6. 2009). Podudarne ocene o specifinom znaaju turske pozicije jo odreenije formulie poznati geopolitiki analitiar Dord Fridman, koji o Turskoj govori kao o "ostrvu stabilnosti u haotinom regionu" i u knjizi "Sledeih sto godina" (The Next 100 Years: A Forecast for the 21st Century, Njujork, 2009) predvia obnavljanje njene sfere uticaja na podrujima nekadanjeg Osmanskog carstva (v. mapu "Turska sfera uticaja 2050. godine", 203). Prema ocenama turskih kritiara Davutogluovog islamizma, Fuler i jo neki ameriki autori svojim tumaenjima sraunato "pokrivaju" retrogradnu ideoloku matricu njegove doktrine "strategijske dubine" (v. npr. E. Manisal, Bat'nn Yeni Trkiye Politikas, Istanbul, 2008, 21-22). Upornost amerikih administracija u podrci Turskoj navodi pojedine analitiare na hipotezu da je posredi i neto dublje i dalekosenije od neposredno uoljivog nacionalnog interesa, "ideoloka srodnost izmeu

savremenog Zapada i islama". Ta tipoloka srodnost ishodila bi iz njihovih programa globalizacije i ima za cilj "destrukciju starog sistema nacionalnih drava, zasnovanih na suverenitetu drave i nacionalnosti koja je definisana etnikim, lingvistikim, kulturnim i teritorijalnim zajednitvom" (v. G. Dejvis, "Islam, Zapad i pravoslavlje", Peat, 107, 26. 3. 2010). Dvostruki arin Sigurno je da e Vaington i Ankara i ubudue ulagati napore da odre maksimalno konstruktivnu i obostrano korisnu saradnju, ali je podjednako izvesno i to da e ih ostvarivanje pojedinih prioriteta nove spoljnopolitike doktrine Turske, kao i neki ameriki potezi diktirani specifinim unutranjopolitikim i spoljnopolitikim razlozima, povremeno stavljati na ozbiljna iskuenja. Ilustrativan je u tom pogledu protivrean razvoj dogaaja u vezi s kompleksom osetljivog jermenskog pitanja. Amerika je pozdravila inicijativu Turske da uprkos hipoteci tekog istorijskog naslea i otvorenom sporu u vezi sa statusom Nagornog Karabaha, gde Ankara zduno podrava Azerbejdan, krene u normalizovanje odnosa s Jermenijom. Meutim, odnos samog Baraka Obame tokom predizborne kampanje prema problemu priznavanja genocida nad Jermenima iz 1915. godine, kad je jermenskoj zajednici, kao vanim glasaima, obeao usvajanje kongresne rezolucije o ovom bolnom dogaaju, a onda i izglasavanje teksta takve rezolucije s terminom genocid u Spoljnopolitikom komitetu Predstavnikog doma Kongresa 4. marta 2010, izazvali su estoku reakciju u Turskoj. Ankara je odmah povukla ambasadora iz Vaingtona na konsultacije, otkazano je redovno godinje zasedanje Ameriko-turskog saveta, a zapreeno je i drugim, bolnijim merama odmazde, ukljuujui i otkazivanje zamanih vojnih porudbina. Erdogan je ak otiao dotle da je u Londonu nagovestio mogunost proterivanja stotinak hiljada Jermena koji bez turskog dravljanstva ive u Turskoj ( Politika, 18. 3. 2010). Ni oprezna Obamina izjava povodom 95. godinjice genocida nad Jermenima, u kojoj je izbegao da tragediju okvalifikuje kao "genocid", upotrebivi jermensku sintagmu "veliko stradanje" (Meds Yeghern), nije zadovoljila tursku osetljivost, pa ju je A. Davutoglu "primio sa aljenjem, kao izraz pogrenog i jednostranog politikog vienja" (Hrriyet, 25. 4. 2010). Ovakvih i slinih epizoda e sigurno biti i ubudue. Neoosmanizam je i ovom prilikom posvedoio svoju lakou u baratanju dvostrukim arinima. Dok je Erdogan na sav glas osuivao one koji tendenciozno optuuju Tursku za "nepoinjeni istorijski greh" genocida, njegov ministar Davutoglu je novinarima koji su ga pratili na putu u Bugarsku najavljivao da e se, zahvaljujui turskom zauzimanju, "Srbi izviniti zbog ubijanja Turaka (sic!) u Srebrenici" (News. am, 19. 3. 2010). Posle kontroverznog trojnog samita Gul-Tadi-Silajdi u Istanbulu (24. 4. 2010), najavljeno je i da e Erdogan na godinjicu zloina odati poast rtvama u Potoarima, to je i ostvareno. Turska i Rusija Kao nalije odsudnog preokreta u meunarodnim odnosima koji je uobiajeno metaforiki nazivati "ruenje berlinskog zida", a koji je presudno uticao na izmenu uloge Turske u sistemu svetske bezbednosti, dolo je do raspada SSSR-a. Samim tim, Turskoj je istoni evroazijski partner prestala da bude jedna velika, centralizovana federacija drava pod suverenom dominacijom slovenske i pravoslavne Rusije. Umesto nje, nova geopolitika karta tog ogromnog prostora izronila je u vidu vie nezavisnih drava, od kojih je veina religijski i tradicionalno muslimanska, a etniki i jeziki turska, odnosno turkijska (trkski, turkic). Ta novonastala situacija donela je dvostruki izazov i dvostruku priliku neoosmanizmu: s jedne strane, Turska je dobila ansu da mladim roakim nacijama predvodniki ponudi platformu okupljanja na vrednostima (pan)turkizma, islamizma i modernizma koje njeno polivalentno civilizacijsko bie objedinjuje, dok joj je, s druge strane, predstojalo postavljanje odnosa s Rusijom na nove osnove, pri emu je ekonomski i, specifinije, energetski interes, bio u prvom planu. I Turska je odmah krenula u osvajanje novih prostora. Ispoljila je, ranih devedesetih godina prolog veka, naglaene ambicije da kao "stariji brat" srednjoazijskim dravama zameni "velikog brata" iz ijeg su se vrstog zagrljaja tek bile iskobeljale, i to nikad potpuno. Postigla je znaajne poetne rezultate, ostvarila viestruko prisustvo u novim nezavisnim republikama, kako u privredi, kroz investicije i zajednike projekte, u obrazovnoj i kulturnoj sferi - mreom kola i fakulteta, tako i kroz niz panturkistikih inicijativa i manifestacija, ali joj je

politika uticajnost ostala ograniena. U Ozalovo vreme, Turska je na Zapadu, a naroito u SAD, doivljavana kao delotvorni emisar interesa da se s novoproglaenim srednjoazijskim dravama uspostavi privredna, ali i politika saradnja. Iako su spremno prihvatali pomo najrazvijenije turske drave, za njih ne samo geografski zapadne, preteno autoritarni, samodraki lideri novih centralnoazijskih republika, gotovo svi odreda potekli iz sovjetske nomenklature, zazirali su od zaletanja u neka obavezujua nova saveznitva, realistiki ostajui, uprkos svemu, s Rusijom u Zajednici Nezavisnih Drava. Kako su neoosmanistike snage u Turskoj jaale i postepeno se pribliavale osvajanju vlasti, postajalo je sve jasnije da za njih Srednja Azija objektivno nije prioritet, iako im je godilo da i na tim prostorima imaju odreeni uticaj. Neuporedivo vanije im je bilo da uspostave to sadrajniju saradnju s Rusijom, a preterano pokazivanje tutorskog zanimanja za Srednju Aziju moglo je samo usporavati taj proces. Na ispitu Ekonomske i, osobito, energetske konsideracije odnele su prevagu u produktivnoj konvergenciji s ruskim prioritetima, tako da je poslednjih godina dolo do osetnog intenziviranja i konkretizovanja privredne saradnje izmeu dojueranjih hladnoratovskih protivnika. Neoosmanizam je i tu pokazao svoje pragmatino lice. Istovremeno, s obzirom na to da, za razliku od udaljenije Centralne Azije, Kavkaz i Zakavkazje predstavljaju jedan od regionalnih prioriteta politike zasnovane na premisama neoosmanistike "strategijske dubine", tenja saradnja s Rusijom neophodna je i radi stvaranja uslova za delotvornije angaovanje Ankare u tim krajnje komplikovanim oblastima. Takvo angaovanje je, meutim, ma sa dve otrice, s obzirom na razumljivu osetljivost i predostronost Rusije, za koju ovo njeno nemirno dvorite ima vitalan znaaj. Neoosmanistiki koncept je tu na ozbiljnom ispitu, jer se suoava s protivrenostima koje proizlaze iz same prirode nastojanja da se istovremeno ostvari napredak u odnosima sa svim regionalnim partnerima na vie spoljnopolitikih frontova, od kojih su neki otro suprotstavljeni. Neposredna konjunktura moe uiniti da se izvesna neslaganja ove vrste privremeno potisnu ili primire, ali su ona uvek latentna arita potencijalnih sukobljavanja. U svakom sluaju, uz kompleks relacija sa SAD i EU, tursko-ruski odnosi predstavljaju drugu najvaniju, a s prethodnom u mnogo emu uzrono-posledino povezanu komponentu globalno relevantne dimenzije nove turske spoljne politike. Dve velike drave, doskora smatrane evropskom periferijom, odluile su da postanu evroazijski sredinje, u emu racionalno sarauju, ali se istovremeno i nadgornjavaju. Evropa se pak grevito bori da ne ode na periferiju. Ovde bi bilo korisno napomenuti da je i Rusiji i Turskoj do odreene mere bliska antievropocentrina komponenta ideologije "evroazijstva" koju je dvadesetih i tridesetih godina prolog veka do nivoa konzistentne geopolitike i civilizacijske doktrine uzdiglo vie istaknutih ruskih i evropskih mislilaca. Pesniki je ova ideja mono sublimirana u uvenom Blokovom stihu "Mi smo Skiti, mi smo Azijati". Posle raspada SSSR-a, a i kao reakcija na tendenciju globalizovanja zapadnjakog modela liberalnokapitalistikog sekularnog drutva, zapaeno je obnavljanje evroazijskih koncepata. U svojoj izvrsnoj studiji "Evroazijstvo". Geopolitiki diskurs (Baku, 2010), mladi azerbejdanski istraiva Farhad Alijev razlikuje pet pravaca savremenog "neoevroazijstva": (1) sintetiku koncepciju A. Dugina; (2) "akademsko" neoevroazijstvo; (3) islamski pravac; (4) turanski pravac; i (5) antisovjetski model evroazijske konfederacije A. Saharova. Kopa s ideologijom neoosmanizma mogla bi se traiti u okviru islamskog i turanskog pravca, ali samo tipoloki, jer zagovornici te dve orijentacije ne vide Tursku kao kljunu kariku, a pogotovo ne kao "srce Evroazije", kako Turci vole da kau. Za N. Nazarbajeva je, sasvim logino, kljuna uloga Kazahstana. Presudila energetika Turska je zasad bila veoma uspena u uspostavljanju novih odnosa partnerstva s Rusijom, jer je takav uzlazni trend iz vie razloga odgovarao i Moskvi. Putin i Erdogan, dvojica pragmatiara s jasnim vizijama poeljne budunosti svojih evroazijskih zemalja i svesni njihovih komparativnih prednosti, kao i potencijalne geoekonomske komplementarnosti u nekim vitalnim oblastima, brzo su u svemu najbitnijem pronali zajedniki jezik. Na nekim takama sueljavanja njihovih interesa, meu kojima prednjae Balkan i Kavkaz, Turska i Rusija nuno ostaju rivali, ali im strategijske razvojne projekcije nalau da uprkos tome pronau i primene najdelotvornije modele saradnje, ponajpre u energetskoj i trgovinskoj oblasti.

Prilikom prelomne posete Vladimira Putina Turskoj (2004), prve posle one koju je 1972. godine uinio Nikolaj Podgorni, usvojena je Zajednika deklaracija o jaanju saradnje i multidimenzionalnog partnerstva. Sutinski prodor uinjen je sporazumom (avgusta 2009) o tome da ruski energovod "Juni tok" proe kroz turske teritorijalne vode, dok bi Rusija, sa svoje strane, pomogla izgradnju nuklearne centrale u Turskoj, to se u ovoj energetskim resursima siromanoj, a velikoj zemlji s ubrzanim razvojem vidi kao vitalno vaan projekat. Istovremeno, Rusija je podrala izgradnju naftovoda Samsun-Dejhan, dugog 555 kilometara, kojim bi se nafta s obale Crnog mora transportovala do turske mediteranske obale, a onda udaljenijim potroaima, ime bi Turska postala kljuna tranzitna drava na najvanijim putevima snabdevanja Zapada ruskim i srednjoazijskim energentima, jer je sporazumom (jula 2009) s Rumunijom, Bugarskom, Maarskom i Austrijom ukljuena i u budui gasovod "Nabuko", koji se smatra konkurentskim ruskom "Junom toku". Posle Nemake, Turska je po obimu razmene drugi spoljnotrgovinski partner Rusije, na ta su junokavkaske bure (2008) i ekonomska kriza (2009) uticale samo prolazno i u manjoj meri. I Rusija, poput neoosmanista u Turskoj, tei prevazilaenju globalne unipolarnosti, pri emu jaanju pozicija u islamskom svetu pridaje sutinski znaaj. "Traganje za uspostavljanjem privilegovane veze s arapskim i muslimanskim svetom stoji u vezi sa zvaninim ciljem ruske spoljne politike, naime da se ojaa multipolarnost u svetu; drugim reima, da se podre i razviju polovi otpora hegemoniji i unilateralizmu Sjedinjenih Drava. Radi se o izvlaenju koristi iz opteg neprijateljstva koje postoji u itavom arapskom i muslimanskom svetu prema spoljnoj politici Vaingtona."..."Sada Rusija gradi jake politike veze ne samo sa Iranom i Sirijom ve i sa Saudijskom Arabijom, Egiptom i Turskom, starim amerikim saveznicima" (. Levesk, "Rusija opet pronalazi svoje muslimanske korene", Le Monde diplomatique-NIN, 38, 2008, 17). Sudar civilizacija Na drugaiji nain, posredno reagujui na Hantingtonovu tezu o "sudaru civilizacija", podudarne zakljuke izvodi i Jevgenij Primakov, jedan od arhitekata ruske politike prema arapskom i islamskom svetu: "I u samoj Rusiji ive milioni muslimana, pri emu oni nisu imigranti kao u mnogim zapadnim zemljama ve deo autohtonog stanovnitva." ..."Istovremeno s tim, jedinstven je poloaj Rusije kao mosta izmeu Evrope i Azije. Sve donedavno svet je bio podeljen po ideolokom principu. oveanstvo je smoglo snage da se s tim razrauna. Podela sveta po religijsko-civilizacijskom principu nova je, rekao bih, ne manje ozbiljna pretnja. oveanstvo mora u sebi pronai snagu da i njoj odoli". (Konfidencialno: Blini Vostok na scene i za kulisami, Moskva, 2006, 374). Nije teko uoiti paralelizam izmeu neoosmanistikog i "novoruskog" opredeljenja za stvaranje multipolarnog sveta u kome bi Turska i Rusija imale uloge srazmerne svojim realnim potencijalima, naravno, u skladu s vlastitim procenama tih potencijala. Mogue je, meutim, u segmentu koji nas ovde posebno zanima, zapaziti i jednu nimalo bezazlenu razliku. Dok Primakov kao komparativnu prednost Rusije iznosi injenicu da u njoj ravnopravno, kao autohtono stanovnitvo, ive milioni muslimana, dotle se ideolozi neoosmanizma u svojim pretenzijama na uticajnost u pojedinim regionima, recimo na Balkanu i na Kavkazu, pozivaju na to da u Turskoj ive milioni ljudi dalekim ili bliim poreklom iz tih krajeva, kojima je Osmansko carstvo vekovima imperijalno upravljalo. Rusija se poziva na savremeno stanje, na ivu realnost, a Turska na "istorijsku dubinu" kao komponentu svoje "strategijske dubine". Ta bitna razlika i praktinopolitike posledice koje iz operacionalizacije ovih dveju strategija proizlaze, neminovno stvaraju odreene napetosti i trvenja u zonama u kojima se turski i ruski interesi preklapaju. Ovo je posebno izraeno na rovitom prostoru Kavkaza i Zakavkazja, koji je od ogromnog geostrategijskog znaaja za Rusiju i vitalan s aspekta njenih bezbednosnih i privrednih interesa, to je odlunost Moskve u sukobu s Gruzijom oko June Osetije i Abhazije uverljivo potvrdila. Rusija nije mogla biti oduevljena injenicom da Turska poslednjih desetak godina sistematski unapreuje svoje ekonomske (oko 100 turskih firmi posluje u Gruziji), saobraajne (ameriki projekat "transazijske" eleznice), politike i, naroito, vojne odnose s Tbilisijem. Turska obuava gruzijske oficire i aktivno pomae u izgradnji gruzijske vojne infrastrukture. U turskoj javnosti i medijima este su kritike ruskog odnosa prema Gruziji i drugim kavkaskim dravama i pokrajinama. U vreme predratnog zaotravanja izmeu Gruzije i June Osetije, Moskva je ak uvela (16. 7. 2008) i bojkot turske robe, "koji je za veoma kratko vreme uspeo da uzdrma poslovanje velikog broja turskih firmi iz tekstilnog, hemijskog i graevinskog sektora i dovede u pitanje brojne turske investicije u Rusiji" (M. B. Markovi, "Spoljna politika Turske na poetku 21. veka", Meunarodna politika, 60, 1136, 2009, 24). U fazi otvorenog sukoba izmeu Rusije i Gruzije, kao i proglaavanja nezavisnosti June Osetije i Abhazije, Ankara

je, drei se diskretno i neutralno, ispoljila poslovini pragmatizam svojstven neoosmanizmu, iako u Turskoj, kako se procenjuje, kao ljudska dimenzija "istorijske dubine" ivi priblino 400.000 graana abhaskog porekla. Kavkaska slagalica Prednost je promiljeno data "buduoj istoriji", na ije se uobliavanje Davutogluova diplomatija preduzimljivo bacila odmah nakon deliminog smirivanja situacije, inicijativom za stvaranje "platforme za stabilnost i saradnju na Kavkazu", jer su, kako se izrazio turski ministar, zbivanja u vezi s Irakom i Gruzijom pokazala da ni Amerika ni Rusija nisu same u stanju da stvore odriv poredak u regionima optereenim sloenim problemima, meu kojima je pomenuo i Balkan (S. Idiz, "Trkiye'den Bu Kez Abhazya Hamlesi", Milliyet, 12. 9. 2009). I ovom prilikom je naao za potrebno da naglasi kako izneta inicijativa nije motivisana nikakvim imperijalnim optereenjima i nakanama, ve da je znak uvianja nunosti stvaranja novog regionalnog poretka, u emu je Turska, kao "najjaa drava u regionu", pozvana da aktivno uestvuje. Usledila je intenzivna kampanja ubeivanja regionalnih i svetskih inilaca. Pokazalo se da tursku diplomatiju osvedoeno oseanje za trenutak ni ovoga puta nije izneverilo, tako da je ak i Rusija poetkom septembra 2008. godine pozitivno ocenila turski plan, jer je, prema reima ministra inostranih poslova S. Lavrova, na delu dogovaranje regionalnih i regionu susednih zemalja, bez meanja udaljenijih vanregionalnih inilaca. Moskva je odluila da u osetljivu diplomatsku zonu kontrolisano prepusti Tursku, iako joj je njeno dugogodinje subverzivno neoosmanistiko delovanje prema Kavkazu dobro poznato, jer se time amortizuje evropski i ameriki pritisak, dok Zapad, sa svoje strane, od Ankare oekuje "odgovorno ponaanje" i posredno zastupanje trajnih transatlantskih interesa u situaciji kad ionako ne moe ba mnogo da uini. A jedan visokorangirani turski diplomata je, za svaki sluaj, ponovio da Turska potuje teritorijalni integritet Gruzije, ukljuujui Abhaziju i Junu Osetiju kao njene sastavne delove. Na tekom zadatku da odobrovolji zvanini Tbilisi i ishoduje njegov to benevolentniji stav u vezi s nastavljanjem privredne saradnje Turske s odmetnutom Abhazijom, do koje joj je veoma stalo, Ahmet Davutoglu, u svom maniru, podsea gruzijskog kolegu Grigola Vaadzea na to da Gruzija i Turska nisu samo susedi ve i "roaci", s obzirom na to koliko graana gruzijskog porekla ivi u dravi ije interese on zastupa, na ta ovaj uopte nije reagovao (27. 4. 2010). Kako bilo da bilo, u krajnje komplikovanoj kavkaskoj slagalici svima je u datom trenutku odgovaralo (prividno) zadravanje procesa u regionalnim koordinatama, to nikako ne znai da je partija time ula u mirniju i jasniju fazu. Svojim faznim uinkom turski neoosmanisti su, meutim, mogli da budu posve zadovoljni. Do idue faze, za koju ne treba sumnjati da e biti dobro pripremljeni, ak i ako stvari ne krenu u skladu s njihovim eljama. Prilagodie se okolnostima i tako e to ii, uz njihovo postepeno osvajanje politikog i privrednog terena, sve dok na red ne doe neki veliki "trenutak istine" koji e naloiti opredeljivanje bez ostatka. Tada e se moda s vie razumevanja setiti Ataturka i Ismeta Inenija, i ne trepnuvi primeniti njihovu spoljnopolitiku taktiku, ali ne i filozofiju. Jer, svoju strategiju sigurno nee promeniti. Dodajmo, ipak, da se ruski politikolozi i medijski analitiari razmatrajui spoljnu politiku Turske ve odavno gotovo rutinski koriste terminom neoosmanizam. On za njih nije nimalo sporan.

I na Istok i na Zapad Prema mnogim indicijama, Obamina retorika nije naila na odobravanje u vladajuim krugovima Egipta, ukljuujui i vojne, a ima procena da je dala posredni podsticaj burnim previranjima u nekim dravama Severne Afrike i Bliskog istoka poetkom 2011. godine. Verovatno nije sluajno to to se ruski predsednik Medvedev posvetio stvaranju uslova za sklapanje sporazuma o strategijskoj saradnji s Egiptom neposredno nakon Obamine posete (23. 6. 2009). Podudarne ocene o specifinom znaaju turske pozicije jo odreenije formulie poznati geopolitiki analitiar Dord Fridman, koji o Turskoj govori kao o "ostrvu stabilnosti u haotinom regionu" i u knjizi "Sledeih sto godina" (The Next 100 Years: A Forecast for the 21st Century, Njujork, 2009) predvia obnavljanje njene sfere uticaja na podrujima nekadanjeg Osmanskog carstva (v. mapu "Turska sfera uticaja 2050. godine", 203). Prema ocenama turskih kritiara Davutogluovog islamizma, Fuler i jo neki ameriki

autori svojim tumaenjima sraunato "pokrivaju" retrogradnu ideoloku matricu njegove doktrine "strategijske dubine" (v. npr. E. Manisal, Bat'nn Yeni Trkiye Politikas, Istanbul, 2008, 21-22). Upornost amerikih administracija u podrci Turskoj navodi pojedine analitiare na hipotezu da je posredi i neto dublje i dalekosenije od neposredno uoljivog nacionalnog interesa, "ideoloka srodnost izmeu savremenog Zapada i islama". Ta tipoloka srodnost ishodila bi iz njihovih programa globalizacije i ima za cilj "destrukciju starog sistema nacionalnih drava, zasnovanih na suverenitetu drave i nacionalnosti koja je definisana etnikim, lingvistikim, kulturnim i teritorijalnim zajednitvom" (v. G. Dejvis, "Islam, Zapad i pravoslavlje", Peat, 107, 26. 3. 2010). Dvostruki arin Sigurno je da e Vaington i Ankara i ubudue ulagati napore da odre maksimalno konstruktivnu i obostrano korisnu saradnju, ali je podjednako izvesno i to da e ih ostvarivanje pojedinih prioriteta nove spoljnopolitike doktrine Turske, kao i neki ameriki potezi diktirani specifinim unutranjopolitikim i spoljnopolitikim razlozima, povremeno stavljati na ozbiljna iskuenja. Ilustrativan je u tom pogledu protivrean razvoj dogaaja u vezi s kompleksom osetljivog jermenskog pitanja. Amerika je pozdravila inicijativu Turske da uprkos hipoteci tekog istorijskog naslea i otvorenom sporu u vezi sa statusom Nagornog Karabaha, gde Ankara zduno podrava Azerbejdan, krene u normalizovanje odnosa s Jermenijom. Meutim, odnos samog Baraka Obame tokom predizborne kampanje prema problemu priznavanja genocida nad Jermenima iz 1915. godine, kad je jermenskoj zajednici, kao vanim glasaima, obeao usvajanje kongresne rezolucije o ovom bolnom dogaaju, a onda i izglasavanje teksta takve rezolucije s terminom genocid u Spoljnopolitikom komitetu Predstavnikog doma Kongresa 4. marta 2010, izazvali su estoku reakciju u Turskoj. Ankara je odmah povukla ambasadora iz Vaingtona na konsultacije, otkazano je redovno godinje zasedanje Ameriko-turskog saveta, a zapreeno je i drugim, bolnijim merama odmazde, ukljuujui i otkazivanje zamanih vojnih porudbina. Erdogan je ak otiao dotle da je u Londonu nagovestio mogunost proterivanja stotinak hiljada Jermena koji bez turskog dravljanstva ive u Turskoj ( Politika, 18. 3. 2010). Ni oprezna Obamina izjava povodom 95. godinjice genocida nad Jermenima, u kojoj je izbegao da tragediju okvalifikuje kao "genocid", upotrebivi jermensku sintagmu "veliko stradanje" (Meds Yeghern), nije zadovoljila tursku osetljivost, pa ju je A. Davutoglu "primio sa aljenjem, kao izraz pogrenog i jednostranog politikog vienja" (Hrriyet, 25. 4. 2010). Ovakvih i slinih epizoda e sigurno biti i ubudue. Neoosmanizam je i ovom prilikom posvedoio svoju lakou u baratanju dvostrukim arinima. Dok je Erdogan na sav glas osuivao one koji tendenciozno optuuju Tursku za "nepoinjeni istorijski greh" genocida, njegov ministar Davutoglu je novinarima koji su ga pratili na putu u Bugarsku najavljivao da e se, zahvaljujui turskom zauzimanju, "Srbi izviniti zbog ubijanja Turaka (sic!) u Srebrenici" (News. am, 19. 3. 2010). Posle kontroverznog trojnog samita Gul-Tadi-Silajdi u Istanbulu (24. 4. 2010), najavljeno je i da e Erdogan na godinjicu zloina odati poast rtvama u Potoarima, to je i ostvareno. Turska i Rusija Kao nalije odsudnog preokreta u meunarodnim odnosima koji je uobiajeno metaforiki nazivati "ruenje berlinskog zida", a koji je presudno uticao na izmenu uloge Turske u sistemu svetske bezbednosti, dolo je do raspada SSSR-a. Samim tim, Turskoj je istoni evroazijski partner prestala da bude jedna velika, centralizovana federacija drava pod suverenom dominacijom slovenske i pravoslavne Rusije. Umesto nje, nova geopolitika karta tog ogromnog prostora izronila je u vidu vie nezavisnih drava, od kojih je veina religijski i tradicionalno muslimanska, a etniki i jeziki turska, odnosno turkijska (trkski, turkic). Ta novonastala situacija donela je dvostruki izazov i dvostruku priliku neoosmanizmu: s jedne strane, Turska je dobila ansu da mladim roakim nacijama predvodniki ponudi platformu okupljanja na vrednostima (pan)turkizma, islamizma i modernizma koje njeno polivalentno civilizacijsko bie objedinjuje, dok joj je, s druge strane, predstojalo postavljanje odnosa s Rusijom na nove osnove, pri emu je ekonomski i, specifinije, energetski interes, bio u prvom planu. I Turska je odmah krenula u osvajanje novih prostora. Ispoljila je, ranih devedesetih godina prolog veka,

naglaene ambicije da kao "stariji brat" srednjoazijskim dravama zameni "velikog brata" iz ijeg su se vrstog zagrljaja tek bile iskobeljale, i to nikad potpuno. Postigla je znaajne poetne rezultate, ostvarila viestruko prisustvo u novim nezavisnim republikama, kako u privredi, kroz investicije i zajednike projekte, u obrazovnoj i kulturnoj sferi - mreom kola i fakulteta, tako i kroz niz panturkistikih inicijativa i manifestacija, ali joj je politika uticajnost ostala ograniena. U Ozalovo vreme, Turska je na Zapadu, a naroito u SAD, doivljavana kao delotvorni emisar interesa da se s novoproglaenim srednjoazijskim dravama uspostavi privredna, ali i politika saradnja. Iako su spremno prihvatali pomo najrazvijenije turske drave, za njih ne samo geografski zapadne, preteno autoritarni, samodraki lideri novih centralnoazijskih republika, gotovo svi odreda potekli iz sovjetske nomenklature, zazirali su od zaletanja u neka obavezujua nova saveznitva, realistiki ostajui, uprkos svemu, s Rusijom u Zajednici Nezavisnih Drava. Kako su neoosmanistike snage u Turskoj jaale i postepeno se pribliavale osvajanju vlasti, postajalo je sve jasnije da za njih Srednja Azija objektivno nije prioritet, iako im je godilo da i na tim prostorima imaju odreeni uticaj. Neuporedivo vanije im je bilo da uspostave to sadrajniju saradnju s Rusijom, a preterano pokazivanje tutorskog zanimanja za Srednju Aziju moglo je samo usporavati taj proces. Na ispitu Ekonomske i, osobito, energetske konsideracije odnele su prevagu u produktivnoj konvergenciji s ruskim prioritetima, tako da je poslednjih godina dolo do osetnog intenziviranja i konkretizovanja privredne saradnje izmeu dojueranjih hladnoratovskih protivnika. Neoosmanizam je i tu pokazao svoje pragmatino lice. Istovremeno, s obzirom na to da, za razliku od udaljenije Centralne Azije, Kavkaz i Zakavkazje predstavljaju jedan od regionalnih prioriteta politike zasnovane na premisama neoosmanistike "strategijske dubine", tenja saradnja s Rusijom neophodna je i radi stvaranja uslova za delotvornije angaovanje Ankare u tim krajnje komplikovanim oblastima. Takvo angaovanje je, meutim, ma sa dve otrice, s obzirom na razumljivu osetljivost i predostronost Rusije, za koju ovo njeno nemirno dvorite ima vitalan znaaj. Neoosmanistiki koncept je tu na ozbiljnom ispitu, jer se suoava s protivrenostima koje proizlaze iz same prirode nastojanja da se istovremeno ostvari napredak u odnosima sa svim regionalnim partnerima na vie spoljnopolitikih frontova, od kojih su neki otro suprotstavljeni. Neposredna konjunktura moe uiniti da se izvesna neslaganja ove vrste privremeno potisnu ili primire, ali su ona uvek latentna arita potencijalnih sukobljavanja. U svakom sluaju, uz kompleks relacija sa SAD i EU, tursko-ruski odnosi predstavljaju drugu najvaniju, a s prethodnom u mnogo emu uzrono-posledino povezanu komponentu globalno relevantne dimenzije nove turske spoljne politike. Dve velike drave, doskora smatrane evropskom periferijom, odluile su da postanu evroazijski sredinje, u emu racionalno sarauju, ali se istovremeno i nadgornjavaju. Evropa se pak grevito bori da ne ode na periferiju. Ovde bi bilo korisno napomenuti da je i Rusiji i Turskoj do odreene mere bliska antievropocentrina komponenta ideologije "evroazijstva" koju je dvadesetih i tridesetih godina prolog veka do nivoa konzistentne geopolitike i civilizacijske doktrine uzdiglo vie istaknutih ruskih i evropskih mislilaca. Pesniki je ova ideja mono sublimirana u uvenom Blokovom stihu "Mi smo Skiti, mi smo Azijati". Posle raspada SSSR-a, a i kao reakcija na tendenciju globalizovanja zapadnjakog modela liberalnokapitalistikog sekularnog drutva, zapaeno je obnavljanje evroazijskih koncepata. U svojoj izvrsnoj studiji "Evroazijstvo". Geopolitiki diskurs (Baku, 2010), mladi azerbejdanski istraiva Farhad Alijev razlikuje pet pravaca savremenog "neoevroazijstva": (1) sintetiku koncepciju A. Dugina; (2) "akademsko" neoevroazijstvo; (3) islamski pravac; (4) turanski pravac; i (5) antisovjetski model evroazijske konfederacije A. Saharova. Kopa s ideologijom neoosmanizma mogla bi se traiti u okviru islamskog i turanskog pravca, ali samo tipoloki, jer zagovornici te dve orijentacije ne vide Tursku kao kljunu kariku, a pogotovo ne kao "srce Evroazije", kako Turci vole da kau. Za N. Nazarbajeva je, sasvim logino, kljuna uloga Kazahstana. Presudila energetika Turska je zasad bila veoma uspena u uspostavljanju novih odnosa partnerstva s Rusijom, jer je takav uzlazni trend iz vie razloga odgovarao i Moskvi. Putin i Erdogan, dvojica pragmatiara s jasnim vizijama poeljne budunosti svojih evroazijskih zemalja i svesni njihovih komparativnih prednosti, kao i potencijalne geoekonomske komplementarnosti u nekim vitalnim oblastima, brzo su u svemu najbitnijem pronali zajedniki

jezik. Na nekim takama sueljavanja njihovih interesa, meu kojima prednjae Balkan i Kavkaz, Turska i Rusija nuno ostaju rivali, ali im strategijske razvojne projekcije nalau da uprkos tome pronau i primene najdelotvornije modele saradnje, ponajpre u energetskoj i trgovinskoj oblasti. Prilikom prelomne posete Vladimira Putina Turskoj (2004), prve posle one koju je 1972. godine uinio Nikolaj Podgorni, usvojena je Zajednika deklaracija o jaanju saradnje i multidimenzionalnog partnerstva. Sutinski prodor uinjen je sporazumom (avgusta 2009) o tome da ruski energovod "Juni tok" proe kroz turske teritorijalne vode, dok bi Rusija, sa svoje strane, pomogla izgradnju nuklearne centrale u Turskoj, to se u ovoj energetskim resursima siromanoj, a velikoj zemlji s ubrzanim razvojem vidi kao vitalno vaan projekat. Istovremeno, Rusija je podrala izgradnju naftovoda Samsun-Dejhan, dugog 555 kilometara, kojim bi se nafta s obale Crnog mora transportovala do turske mediteranske obale, a onda udaljenijim potroaima, ime bi Turska postala kljuna tranzitna drava na najvanijim putevima snabdevanja Zapada ruskim i srednjoazijskim energentima, jer je sporazumom (jula 2009) s Rumunijom, Bugarskom, Maarskom i Austrijom ukljuena i u budui gasovod "Nabuko", koji se smatra konkurentskim ruskom "Junom toku". Posle Nemake, Turska je po obimu razmene drugi spoljnotrgovinski partner Rusije, na ta su junokavkaske bure (2008) i ekonomska kriza (2009) uticale samo prolazno i u manjoj meri. I Rusija, poput neoosmanista u Turskoj, tei prevazilaenju globalne unipolarnosti, pri emu jaanju pozicija u islamskom svetu pridaje sutinski znaaj. "Traganje za uspostavljanjem privilegovane veze s arapskim i muslimanskim svetom stoji u vezi sa zvaninim ciljem ruske spoljne politike, naime da se ojaa multipolarnost u svetu; drugim reima, da se podre i razviju polovi otpora hegemoniji i unilateralizmu Sjedinjenih Drava. Radi se o izvlaenju koristi iz opteg neprijateljstva koje postoji u itavom arapskom i muslimanskom svetu prema spoljnoj politici Vaingtona."..."Sada Rusija gradi jake politike veze ne samo sa Iranom i Sirijom ve i sa Saudijskom Arabijom, Egiptom i Turskom, starim amerikim saveznicima" (. Levesk, "Rusija opet pronalazi svoje muslimanske korene", Le Monde diplomatique-NIN, 38, 2008, 17). Sudar civilizacija Na drugaiji nain, posredno reagujui na Hantingtonovu tezu o "sudaru civilizacija", podudarne zakljuke izvodi i Jevgenij Primakov, jedan od arhitekata ruske politike prema arapskom i islamskom svetu: "I u samoj Rusiji ive milioni muslimana, pri emu oni nisu imigranti kao u mnogim zapadnim zemljama ve deo autohtonog stanovnitva." ..."Istovremeno s tim, jedinstven je poloaj Rusije kao mosta izmeu Evrope i Azije. Sve donedavno svet je bio podeljen po ideolokom principu. oveanstvo je smoglo snage da se s tim razrauna. Podela sveta po religijsko-civilizacijskom principu nova je, rekao bih, ne manje ozbiljna pretnja. oveanstvo mora u sebi pronai snagu da i njoj odoli". (Konfidencialno: Blini Vostok na scene i za kulisami, Moskva, 2006, 374). Nije teko uoiti paralelizam izmeu neoosmanistikog i "novoruskog" opredeljenja za stvaranje multipolarnog sveta u kome bi Turska i Rusija imale uloge srazmerne svojim realnim potencijalima, naravno, u skladu s vlastitim procenama tih potencijala. Mogue je, meutim, u segmentu koji nas ovde posebno zanima, zapaziti i jednu nimalo bezazlenu razliku. Dok Primakov kao komparativnu prednost Rusije iznosi injenicu da u njoj ravnopravno, kao autohtono stanovnitvo, ive milioni muslimana, dotle se ideolozi neoosmanizma u svojim pretenzijama na uticajnost u pojedinim regionima, recimo na Balkanu i na Kavkazu, pozivaju na to da u Turskoj ive milioni ljudi dalekim ili bliim poreklom iz tih krajeva, kojima je Osmansko carstvo vekovima imperijalno upravljalo. Rusija se poziva na savremeno stanje, na ivu realnost, a Turska na "istorijsku dubinu" kao komponentu svoje "strategijske dubine". Ta bitna razlika i praktinopolitike posledice koje iz operacionalizacije ovih dveju strategija proizlaze, neminovno stvaraju odreene napetosti i trvenja u zonama u kojima se turski i ruski interesi preklapaju. Ovo je posebno izraeno na rovitom prostoru Kavkaza i Zakavkazja, koji je od ogromnog geostrategijskog znaaja za Rusiju i vitalan s aspekta njenih bezbednosnih i privrednih interesa, to je odlunost Moskve u sukobu s Gruzijom oko June Osetije i Abhazije uverljivo potvrdila. Rusija nije mogla biti oduevljena injenicom da Turska poslednjih desetak godina sistematski unapreuje svoje ekonomske (oko 100 turskih firmi posluje u Gruziji), saobraajne (ameriki projekat "transazijske" eleznice), politike i, naroito, vojne odnose s Tbilisijem. Turska obuava gruzijske oficire i aktivno pomae u izgradnji gruzijske vojne infrastrukture. U turskoj javnosti i medijima este su kritike ruskog odnosa prema Gruziji i drugim kavkaskim dravama i pokrajinama. U vreme predratnog zaotravanja izmeu Gruzije i June Osetije, Moskva je ak uvela (16. 7. 2008) i bojkot turske robe, "koji je za veoma kratko vreme uspeo da uzdrma poslovanje velikog broja turskih firmi iz

tekstilnog, hemijskog i graevinskog sektora i dovede u pitanje brojne turske investicije u Rusiji" (M. B. Markovi, "Spoljna politika Turske na poetku 21. veka", Meunarodna politika, 60, 1136, 2009, 24). U fazi otvorenog sukoba izmeu Rusije i Gruzije, kao i proglaavanja nezavisnosti June Osetije i Abhazije, Ankara je, drei se diskretno i neutralno, ispoljila poslovini pragmatizam svojstven neoosmanizmu, iako u Turskoj, kako se procenjuje, kao ljudska dimenzija "istorijske dubine" ivi priblino 400.000 graana abhaskog porekla. Kavkaska slagalica Prednost je promiljeno data "buduoj istoriji", na ije se uobliavanje Davutogluova diplomatija preduzimljivo bacila odmah nakon deliminog smirivanja situacije, inicijativom za stvaranje "platforme za stabilnost i saradnju na Kavkazu", jer su, kako se izrazio turski ministar, zbivanja u vezi s Irakom i Gruzijom pokazala da ni Amerika ni Rusija nisu same u stanju da stvore odriv poredak u regionima optereenim sloenim problemima, meu kojima je pomenuo i Balkan (S. Idiz, "Trkiye'den Bu Kez Abhazya Hamlesi", Milliyet, 12. 9. 2009). I ovom prilikom je naao za potrebno da naglasi kako izneta inicijativa nije motivisana nikakvim imperijalnim optereenjima i nakanama, ve da je znak uvianja nunosti stvaranja novog regionalnog poretka, u emu je Turska, kao "najjaa drava u regionu", pozvana da aktivno uestvuje. Usledila je intenzivna kampanja ubeivanja regionalnih i svetskih inilaca. Pokazalo se da tursku diplomatiju osvedoeno oseanje za trenutak ni ovoga puta nije izneverilo, tako da je ak i Rusija poetkom septembra 2008. godine pozitivno ocenila turski plan, jer je, prema reima ministra inostranih poslova S. Lavrova, na delu dogovaranje regionalnih i regionu susednih zemalja, bez meanja udaljenijih vanregionalnih inilaca. Moskva je odluila da u osetljivu diplomatsku zonu kontrolisano prepusti Tursku, iako joj je njeno dugogodinje subverzivno neoosmanistiko delovanje prema Kavkazu dobro poznato, jer se time amortizuje evropski i ameriki pritisak, dok Zapad, sa svoje strane, od Ankare oekuje "odgovorno ponaanje" i posredno zastupanje trajnih transatlantskih interesa u situaciji kad ionako ne moe ba mnogo da uini. A jedan visokorangirani turski diplomata je, za svaki sluaj, ponovio da Turska potuje teritorijalni integritet Gruzije, ukljuujui Abhaziju i Junu Osetiju kao njene sastavne delove. Na tekom zadatku da odobrovolji zvanini Tbilisi i ishoduje njegov to benevolentniji stav u vezi s nastavljanjem privredne saradnje Turske s odmetnutom Abhazijom, do koje joj je veoma stalo, Ahmet Davutoglu, u svom maniru, podsea gruzijskog kolegu Grigola Vaadzea na to da Gruzija i Turska nisu samo susedi ve i "roaci", s obzirom na to koliko graana gruzijskog porekla ivi u dravi ije interese on zastupa, na ta ovaj uopte nije reagovao (27. 4. 2010). Kako bilo da bilo, u krajnje komplikovanoj kavkaskoj slagalici svima je u datom trenutku odgovaralo (prividno) zadravanje procesa u regionalnim koordinatama, to nikako ne znai da je partija time ula u mirniju i jasniju fazu. Svojim faznim uinkom turski neoosmanisti su, meutim, mogli da budu posve zadovoljni. Do idue faze, za koju ne treba sumnjati da e biti dobro pripremljeni, ak i ako stvari ne krenu u skladu s njihovim eljama. Prilagodie se okolnostima i tako e to ii, uz njihovo postepeno osvajanje politikog i privrednog terena, sve dok na red ne doe neki veliki "trenutak istine" koji e naloiti opredeljivanje bez ostatka. Tada e se moda s vie razumevanja setiti Ataturka i Ismeta Inenija, i ne trepnuvi primeniti njihovu spoljnopolitiku taktiku, ali ne i filozofiju. Jer, svoju strategiju sigurno nee promeniti. Dodajmo, ipak, da se ruski politikolozi i medijski analitiari razmatrajui spoljnu politiku Turske ve odavno gotovo rutinski koriste terminom neoosmanizam. On za njih nije nimalo sporan. Evropski ili neki drugi put? U skladu sa naelom da se svim najznaajnijim subjektima meunarodnih odnosa valja uspostaviti i razvijati saradnju, Turska uzima u obzir i rastui znaaj Kine na globalnom planu. U tom smislu pokrenuto je vie inicijativa, prvenstveno u ekonomskoj sferi, a najviu taku u bilateralnim odnosima predstavlja poseta predsednika A. Gula Kini, krajem juna 2009. godine. Gul je pre posete ponovio da Ankara, to se problema Tajvana tie, podrava politiku "jedne Kine", a da je njen glavni cilj podsticanje privredne saradnje, kao i da se Turska zanima za Daleki istok na isti nain na koji se interesuje i za druge udaljene delove sveta, poput Latinske Amerike i Afrike.

Turska i Kina Da su u tom trenutku odnosi izmeu dve zemlje bili u usponu svedoi i saglasnost kineskih vlasti da turski predsednik poseti i Urumi, glavni grad buntovne provincije Sinkjang, u kojoj se etniki Ujguri ve dugo bore za autonomiju, a protiv onoga to nazivaju kineskom asimilacijom. Neposredno posle Gulove posete, meutim, poetkom jula izbili su estoki meunacionalni sukobi u Urumiju izmeu Ujgura i pripadnika veinskog naroda Han, u kojima je bilo mnogo ljudskih rtava, a na koje su kineske snage bezbednosti estoko reagovale. Ovaj dramatini dogaaj, kao i okolnosti da je do njega dolo samo nekoliko dana po okonanju uspene Gulove posete Kini, na ubedljiv nain je ilustrovao sa kakvim se protivrenostima suoava turska neoosmanistika politika, koja na svakom terenu aktuelizuje vie pristupa, pa i ne moe da se zatiti od posledica njihovog uzajamnog iskljuivanja u situacijama znatnijih tenzija ili otvorenih sukoba. Globalni i regionalni plan realizovanja nove turske spoljne politike neodvojivo su povezani i meuzavisni, a logika dvostrukih standarda ima svoja inherentna ogranienja. Turska javnost, mediji i pojedini zvaninici, ukljuujui i premijera Erdogana, optuili su kineske vlasti za nasilje nad "braom Ujgurima" u turskoj prapostojbini, a premijer je jula 2009. postupke tamonje policije na sastanku velike osmorice u italijanskom gradu Akvili uporedio ak i sa genocidom, na ta su iz Pekinga estoko reagovalo i zapretilo uzvratnim merama, ukljuujui i promenu odnosa prema kurdskom separatizmu i stava u vezi sa genocidom nad Jermenima (1915), koji Turska uporno negira. U Turskoj inae ivi oko 300.000 graana ujgurskog porekla, a organizovani urgujski separatisti i politiki emigranti uivaju preutnu blagonaklonost turskih vlasti, tako da se slobodno oglaavaju u javnosti. Pojavila se opasnost da sav prethodni trud i svi rezultati Gulove posete padnu u vodu, a da tom prilikom sedam potpisanih meudravnih sporazuma zadugo ostanu mrtvo slovo na papiru. Zahlaenje je bilo oigledno. Prilikom posete je isticana kineska podrka izbora Turske za nestalnu lanicu SB UN (17.10. 2008), a sada je Ankara mahala svojim lanstvom i najavljivala da e u tom najviem meunarodnom forumu zahtevati da se na dnevni red stavi pitanje intervencije kineskih snaga bezbednosti u Urumiju. Ne treba se uditi da je upravo Ahmet Davutoglu, neoosmanistiki dosledan svom pragmatinom diplomatskom nainu, a krajnje ogranieno zainteresovan za panturkistike himere, u dugom telefonskom razgovoru sa svojim kineskim kolegom pruio uveravanja da Turska na dogaaje u Sinkjangu gleda kao na unutranju stvar Kine, da potuje njen teritorijalni integritet i pridaje veliki znaaj razvoju bilateralnih odnosa sa Pekingom. Ali, teta je uinjena. U kineskoj politikoj eliti uvrstilo se miljenje da je ponaanje Turske licemerno i da Ankara neupadljivo ali istrajno podrava ujgurski separatizam. Iako nezaobilazni partner u meunarodnoj zajednici, a posebno u ekonomskoj sferi, Kina teko da moe postati i odrati se kao jedna od globalnih prioriteta turske politike "strategije dubine". Njena dubina dotle ipak ne see, a neke od spornih pretpostavki na kojima poiva ozbiljno joj ograniavaju manevarski prostor. Turski put u Evropu Globalnu relevantnost imaju, razume se, i odnosi Turske i EU. Turski put ka Evropi traje od 1963, kada je Ankara potpisala prvi ugovor o saradnji sa Briselom, da bi 1987. i formalno zatraila lanstvo, a tek 2000. dobila status kandidata, s kojim su pregovori otvoreni 2005. U meuvremenu (1995) Turska je s EU potpisala sporazum o carinskoj uniji, to je dovelo do kraha mnogih malih i srednjih preduzea i do znatnog porasta uvoza iz evropskih zemalja. Od devedesetih godina prolog veka u Turskoj je, s izuzetkom kemalista leve orijentacije i komunista, u pogledu opravdanosti zalaganja za ulanjenje u EU uspostavljen konsenzus glavnih politikih snaga, ukljuujui i neoosmaniste, iako su u javnom mnjenju sve vreme u vezi s ovim opredeljenjem postojale ozbiljne rezerve (v. Z. Miloevi "Od kemalizma do modernog neoosmanizma", Peat 99 , 29.1.2010, 40). TAko je, recimo, budui islamistiki premijer Turske Nedmetin Erbakan jo ranih devedesetih godina izjavljivao: "Odnos izmeu Evrope i islama predstavlja 500 godina sukobljavanja. ak ni puna integracija (u EU - D.T.) ne bi bila dovoljna da se zaklopi stranica od tih 500 godina. Mi nismo zapadnjaci, mi nismo Evropljani" (v. T. Josseran, La nouvelle puissance turque, Pariz, 2010, 78). Nova, proevropska taktika orijentacija mlaih, a politiki iskusnijih islamista odrana je kao jedna od deklarisanih strategijskih prioriteta ukupne turske dravne politike, to su po preuzimanju vlasti u vie navrata potvrdili i Erdoganovi glasnogovornici. U meuvremenu je, meutim, sutinski dolo do bitnih promena. Bez

obzira na optimistiku retoriku, protursko lobiranje nekih lanica EU (Velike Britanije, Italije, panije...) i povremene, ne uvek delikatne "sugestije" SAD, proces evrointegracije tekao je sporo i teko, s periodinim zastojima, uzrokrovanim kako zbivanjima unutar EU tako i pojedinim potezima Ankare koji nisu nailazili na odobravanje u evropskim prestonicama, kao i sporim sprovoenjem potrebnih reformskih zahteva u zakonodavnoj oblasti. Progresivna (re)islamizacija turskog drutva poela je da izaziva sve veu zabrinutost, iako su evropski i ameriki zagovornici turske kandidature stalno ponavljali da je re o "umerenom islamu", kompatibilnom s demokratijom i evropskim vrednostima. Ameriki stav paradigmatino odraava jedna izjava biveg predsednika Klintona, data prilikom posete Turskoj 1999. godine: "Sjedinjene Drave nisu lan Evropske unije, ali sam ja stalno podsticao da evropska integracija krene dalje i bre, a to podrazumeva i Tursku. Jo ima onih koji Evropu vide na ui nain. Njihova Evropa bi mogla da se zaustavi na nekom planinskom lancu, vodenoj povrini, ili, to je jo gore, onde gde ljudi poinju da se mole Bogu na drugaiji nain. Ipak, postoji rastui i ohrabrujui konsenzus prema kome je Evropa ideja isto koliko i mesto." U istom duhu se 2004. izjasnio i Dord Bu, takoe prilikom posete Turskoj: "Ukljuivanje Turske u EU dokazalo bi da Evropa nije ekskluzivni klub jedne religije, a sukob civilizacija bi ogolilo kao prolazni istorijski mit" (v F.Fallon, The Neo-Ottoman Empire, vdare.com, 20. 7. 2006). Suoena sa odugovlaenjem EU i njenim u mnogo emu licimernim odnosima prema kandidaturi jedne tako velike muslimanske drave kojoj nikada nije otvoreno reeno da je glavna prepreka njenom primanju u Uniju upravo to to je muslimanska i mnogoljudna, turska politika elita je poela da ispoljava nervozu i svojevrsni prkos, dok je evroentuzijazam u narodu dodatno opao. Bez obzira na to to su s njom otvoreni pregovori o lanstvu, procenjuje se da je Turska, uprkos svim prividima, danas objektivno dalja od EU nego pre desetak godina. Lisabonskim ugovorom, koji je stupio na snagu 1. decembra 2009. godine, predvieno je da spoljna politika ostaje u nacionalnoj nadlenosti, tako da jedinstvene spoljne politike EU i dalje nee biti, a i da je ima, o Turskoj bi u njenom formulisanju bilo neizvodljivo postii zajedniki stav drava lanica. Neke od njih nagovetavaju da bi u vezi sa ovim pitanjem obavezno organizovalo referendumsko izjanjavanje graana, a zna se da je javno mnjenje veinski neraspoloeno prema Turcima i Turskoj, to u kontekstu opteg porasta ksenofobije u Evropi samo dobija na intenzitetu. Tokom teke posete Turskoj krajem marta 2010, nemaka kancelarka Angela Merkel je, uza svu diplomatsku ljubaznost, ostala vrsta u stavu da je "privilegovano partnerstvo", a nikako punopravno lanstvo, najvie to Turska moe oekivati od pribliavanja EU. Krajem 2010, ona je proklamovala i krah projekta multikulturalizma u koji su se godinama "politiki korektno" zaklinjali u Evropi i u zvaninoj Turskoj. Zauzvrat, dokazujui da se na nemakom terenu osea kao kod kue, premijer Erdogan je u Diseldorfu (26. 2. 2011), pred desetak hiljada oduevljenih sunarodnika upozorio na opasnost od rastue islamofobije u Nemakoj, dok je asimilaciju s karakteristinom emfatinou neoislamistikog diskursa odredio kao zloin protiv ovenosti. Oigledno je da se jaz ne smanjuje ve samo poveava. Ipak, Institut za istraivanja Srednjeg istoka i Balkana, sa seditem u Ljubljani, naao je za shodno da Erdoganu 2011. godine dodeli nagradu "Dravnik decenije". Razliiti arini Teko je pretpostaviti da vladajui neoosmanisti nisu svesni sumorne perspektive u pogledu ostvarenja krajnjeg cilja, punog i punopravnog integrisanja u EU. Oni, ipak, nastavljaju s istom proevropskom retorikom i najavljuju ubrzanje procesa uvoenja reformi koje bi Tursku pribliile lanstvu. Premijer Erdogan je jednom prilikom izjavio da je "evropska agenda i njegova agenda", da su kopenhaki kriterijumi i "ankarski kriterijumi", a kada se vratio sa samita EU u Briselu, gde nije popustio u vezi sa kiparskim pitanjem i u stavu prema genocidu nad Jermenima, poto je Turska konano dobila status kandidata, u zemlji je na tipian neoosmanistiki nain trijumfalno doekan kao "osvaja Evrope". Nema sumnje da neoosmaniste vie praktinih razloga navodi na to da i u sklopu sprovoenja nove, diverzifikovane spoljne politike ne dignu ruke od Starog kontinenta, s kojim je i istorija Osmanskog carstva vekovima bila tesno povezana i isprepletana, a ijim delom oni smatraju i Tursku. Privredna saradnja sa evropskim zemljama je veoma razvijena i ve institucionalizovana, a postoji i mnogo bilateralnih projekata, osobito sa nekim dravama, tako da ekonomski interesi nalau da se ta veze ne ugroavaju i ne prekidaju. Ni Evropa, uostalom, nema nameru da sniava nivo ukupne saradnje sa Turskom. Naprotiv. Na tom planu nikakve rezerve ne ispoljavaju ni one drave koje se, kao npr. Nemaka i Francuska,

inae protive punopravnom lanstvu Turske ili nastoje da njegovu perspektivu relativizuju formulama "privilegovanom partnerstvu" ili "mediteranskoj dimenziji Evrope". Svesni ove injenice turski zvaninici sve ee izjavljuju da je Turska, ako joj EU okrene lea, spremna i sposobna za alternativne pravce privredne i politike saradnje i pronalaenje konkretnih partnera na drugim stranama, ime se vri odreen pritisak na Brisel, i podravaocima turske evrointegracije daju argument za ubeivanje skeptinih i prema Ankari neraspoloenih lanica Unije. Korienje ove neuvijene ucenjivake poluge pritiska svojstveno je neoosmanistikom stilu nastupanja na meunarodnoj sceni, pa se njome, recimo maja 2004, efikasno posluio i premijer Erdogan, u vreme dok se u Briselu odluivalo o datumu otpoinjanja pregovora o lanstvu s Turskom: "Ako EU ne donese odluku kakvu mi elimo, Turskoj, zahvaljujui njenom velikom potencijalu, nee biti teko da pronae neki drugi put", dok e "EU od toga dana biti teko da govori o evropskim idealima" (prema Turks US-Daily World EU News, 6. 5. 2004). Budui da postoji dosta pokazatelja koji upuuju na to da islamisti/neoosmanisti nisu iskreno zainteresovani za pristupanje EU po sadanjim uslovima, a moda i uopte, zadravanje proevropske retorike blagog ili otrijeg prebacivakog tona slui im kao oprobano sredstvo za vrenje stalnog pritiska na evropske partnere i neprijatno suoavanje EU sa sopstvenom nedoslednou i dvostrukim standardima, kako bi se iznudile neke druge pogodnosti u tretmanu. Koliki je stvarni evroentuzijazam turske politike elite paradigmatino je pokazao incident koji je svojim krajnje nediplomatskim optubama vezanim za austrijski odnos prema turskim useljenicima novembra 2010. godine izazvao ambasador Turske u Beu Kadri Tezdan. S druge strane, a otprilike u isto vreme, mnogi Nemci (i Evropljani), suprotno zvaninom ograivanju i indignaciji politiara, sa zadovoljstvom su itali i komentarisali "turkofobnu" knjigu kontroverznog ali i doslednog bankara Tila Saracina, Nemaka samu sebe ponitava (Deutshland schafft sich ab). Zagovornici "politiki korektne" linije multikulturalizma i poslenici u drutvenim zakonitostima koji toj liniji obezbeuju naunu legitimaciju pourili su da Saracinove teze osude kao primer populistike pseudonauke, koja operie privrednim injenicama ("faktoidima") i poluistinama radi opravdavanja "naunog rasizma". Delimino su svakako u pravu, jer autor sporne knjige jeste diletant i nije strunjak za genetiku sociologiju, ali bi utoliko vie trebalo da zabrine socioloki, a i politiki svakako relevantna injenica da postoje milioni njegovih istomiljenika u "staroj Evropi". Oni moda nisu u pravu, ali deluju u skladu sa svojim uverenjima i oseanjima. Najnovija istraivanja javnog mnjenja, koja nisu sproveli nikakvi evropocentrini, islamofobni i turkofobni diletanti ve ozbiljne specijalizovane institucije i agencije, pokazuje da "islamofobija i, specifino, turkofobija, postale rasprostranjena pojava u Evropi. Prema redovnom statistikom izvetaju o stanju u EU (Eurobarometer) iz 2008. godine, 55 odsto graana evropskih drava je protiv ulanjenja Turske, 31 odsto je za, dok 14 odsto o tome nema izgraeno miljenje. Natpolovina veina pozitivno raspoloenih prema evropskoj budunosti Turske postoji samo u jednoj lanici EU, Rumuniji (61 odsto), inae najveem turskom trgovinskom partneru na Balkanu, u 14 drava je javno mnjenje negativno opredeljeno, dok se ostale, uzme li se u obzir ukupan broj graana obuhvaen istraivanjima, kolebaju, s tendencijom rasta protivturskog stava. Najsnanije protivljenje integrisanju Turske u EU postoji u Austriji i na Kipru (po 85 odsto), zatim slede Grka (85), Nemaka (77), Luksemburg (75) i Francuska (71). Rezultati ovog ispitivanja najpovoljniji su ve u pomenutoj Rumuniji (61 odsto), a zatim u Sloveniji (49), vedskoj (46), paniji (46), Maarskoj (45), Poljskoj (43) i u Bugarskoj (42). Iz analize statistikih pokazatelja proizilazi da je stepen negativnog raspoloenja prema evrointegraciji Turske direktno proporcionalan brojnosti turske imigrantske zajednice u datoj dravi, kao i da je turkofobija u najtenjoj vezi s optom islamofobijom, jer se Turska, iako ustavno sekularna, prevashodno doivljava kao muslimanska drava, pri emu vladavina neoosmanista svakako pojaava ovakav utisak. Simon Anholt, jedan od promotera koncepta "nacionalnog brendiranja", postojeu situaciju je opisao reima: "Turski imid na Zapadu je danas takav kao da Ataturk nije nikada postojao" (G. SAz, nav. Delo, 488). Globalni i regionalni plan realizovanja nove turske spoljne politike neodvojivo su povezani i meuzavisni, a logika dvostrukih standarda ima svoja inherentna ogranienja.

Erdogan: "Ako EU ne donese odluku kakvu mi elimo, Turskoj, zahvaljujui njenom velikom potencijalu, nee biti teko da pronae neki drugi put", dok e "EU od toga dana biti teko da govori o evropskim idealima." Proraunato dvojstvo Evropska zebnja pred jaanjem islamizma u Turskoj nije, meutim, nov fenomen, niti je proizvedena dolaskom AKP-a na vlast. Jo 1990. godine ivu polemiku je izazvala jedna analiza Edvarda Mortimera u Fajnenel tajmsu, u kojoj pored ostalog stoji: "Uspeh Ataturkove revolucije danas ipak izgleda mnogo manje izvestan nego to je izgledalo prethodnoj generaciji, jer se skoro svakog dana pojavljuju novi dokazi o snazi islama u Turskoj, i to ne kao o nizu linih verskih uverenja nego kao o javnom fenomenu koji oblikuje ponaanje ljudi na politikom i drutvenom planu." Ambasador Turske u Londonu ljutito je reagovao na Mortimerove tvrdnje, naglaavajui da je "Turska integralni deo Evrope ve est vekova" (v. I. B. Nojman, Upotrebe drugog. Istok u formiranju evropskog identiteta, Beograd, 2011, 81). Za odnose izmeu drave naslednice Osmanskog carstva i Evrope i dalje se moe rei da su obeleeni konstitutivnim iskljuenjem "Turina" koje je bilo kljuno za nastanak "Evropljanina", zakljuuje Nojman. Da li je smisleno ljutiti se na iznoenje ove istine? Dve oprene percepcije, evropska i turska, tih kritinih est i po vekova na koje se pozivao tadanji turski diplomata, a pozivaju se i dananji neoosmanisti, ne mogu se pomiriti krivotvorenjem istorije, niti pak neutralisati "politiki korektnim" nametanjem samo jedne od njih kao prihvatljive. Svako nasilje nad realnim pluralizmom nepodudarnih istorijskih svesti vodi u predele kiplingovskog civilizacijskog apriorizma ("East is East and West is West, and never the twain shall meet"), a nikako ka uspostavljanju skladnog i ravnopravnog saivota i saradnje, zasnovanih na uzajamnom uvaavanju u razliitostima i na zajednikim interesima. Igra ivaca Postoje, meutim, jaki unutranji razlozi koji, uprkos svemu, neoosmanistima nalau kontinuitet evrointegracijskog kursa. Insistiranjem na usaglaavanju zakonske regulative u brojnim oblastima s kriterijumima i zahtevima EU, a u krajnjoj liniji i promenom Ustava za koji islamisti-neoosmanisti smatraju da je nedemokratski, to je bilo jedno od glavnih predizbornih obeanja Partije pravde i razvoja 2002. i 2007. godine, sistematski se umanjuje mo armije, i ona se pokuava staviti pod punu civilnu kontrolu. Ako bi Ustav bio promenjen na nain koji prieljkuju islamistiki krugovi, iz njega bi svakako bili uklonjeni zatitni mehanizmi koji omoguavaju vojsci da, kao ustavni garant ouvanja laikog poretka, po potrebi intervenie kad proceni da je on ozbiljno ugroen. Vladajua partija (AKP), iako je posle izbora 2007. godine raspolagala sa 338 od 550 mesta u Velikoj narodnoj skuptini (parlamentu), nije odmah uspela da obezbedi potrebnu veinu za promenu Ustava, emu se naroito suprotstavljala glavna opoziciona Republikanska narodna stranka, iji je osniva bio Ataturk. Napetost u odmeravanju snaga izmeu islamista i sekularista dostigla je vrhunac 2008. godine, kad je dravni tuilac upotrebio najjau kartu i zatraio zabranu Erdoganove partije, oznaivi je kao arite antilaikog delovanja. U igri ivaca koja je usledila i zapretila da izazove vee potrese u drutvu, daleko najjaa stranka nije zabranjena, ali je novano kanjena zbog ogreenja o sekularni poredak zajemen Ustavom, ime je, kao predlaga nacrta novog temeljnog akta drave, izgubila kredibilitet, a i elan. Nije bilo sumnje, meutim, da e islamisti nastaviti da deluju, kako bi pre ili kasnije Ustav iz 1980. godine bio promenjen. Kao naredni, veoma vaan korak pripremili su paket od 22, odnosno 29 amandmana, ija je sudbina zadugo bila neizvesna, tako da su opti izbori 2011. godine bili i neka vrsta presudnog referenduma o potrebi donoenja novog ustava. Jednim od amandmana predloeno je, na primer, poveavanje broja sudija Ustavnog suda koje delegira vlada, ime bi ona ostvarila vei uticaj na odluke tog vrhovnog pravosudnog tela, koje predstavlja jednu od poslednjih prepreka u ubrzanoj desekularizaciji Turske. Istovremeno, nastavljena je kampanja hapenja navodnih kemalistikih ultranacionalista, meu kojima su i neki visoki oficiri turske armije, optueni da su, kao tajna organizacija "Ergenekon", kovali zaveru protiv demokratski izabranih nosilaca vlasti. Zanimljivo je, kako zapaaju neki analitiari, da novi talas hapenja (2010) nije, kao u nekim ranijim slinim sluajevima, uznemirio turske berze, to bi moglo ukazivati na ispravnu raunicu premijera Erdogana i

stabilnost njegove politike pozicije, kao i na dalje slabljenje uticaja armije i ostalih kemalistikih snaga (v. R. M. Culter, "Stocks ride out Erdogan Offensive", Asia Times Online 19. 3. 2010). Do koje mere je ravnotea snaga poremeena u korist neoosmanista pokazale su jula 2011. godine protestne ostavke etvorice vodeih generala turske armije, naelnika Generaltaba, komandanta kopnenih snaga, mornarice i vazduhoplovstva. Naelnik Generaltaba Iik Koaner je svoju odluku obrazloio "nemogunou da zatiti svoje ljudstvo", pri emu je svakako u vidu imao injenicu da se, po raznim osnovama, u pritvoru trenutno nalazi 250 oficira, od kojih 170 zbog polemike o ustavnim amandmanima. Erdogan je otiao dotle da je najblieg Ataturkovog saborca i nastavljaa njegovog dela Ismeta Inenija uporedio s Hitlerom. Ustavna rasprava, a pogotovo zaotravanje povodom tuioevog zahteva za zabranu AKP-a, pokazali su da neoosmanisti ne gree kad raunaju na evropsku podrku u nastojanjima da "demokratizuju" ustavni poredak, to praktino znai da se uklone sve ustavne prepreke reislamizovanju drave i njenih institucija. Iz Brisela, a naravno i Vaingtona, dolazila su panina upozorenja da bi eventualna zabrana vladajue partije bila smrtni udarac demokratiji u Turskoj, veliki korak unazad ka diktaturi, i mogui uvod u totalni haos u zemlji. Rastua islamizacija Da e EU nastaviti s istim proraunatim dvojstvom pozitivnog deklarativnog diskursa i realnom odbojnou prema turskoj kandidaturi potvrdilo se i kad je referendum o ustavnim amandmanima i odran (12. 9. 2010). Odziv graana na poziv da se referendumski izjasne bio je visok (78 odsto), a rezultat izjanjavanja srazmerno ubedljiv - ustavne promene, uobliene u 26 amandmana, podralo je 60 odsto turskih glasaa. Neoosmanisti su taj datum proglasili istorijskim, a iz EU je, takoe oekivano, ovaj novi korak ka ukidanju bitnih odredaba i garancija sekularnog ustrojstva Turske pozdravljen kao "trijumf demokratije". U svakom sluaju, EU e i u narednom periodu ostati jedan od prioriteta turske spoljne politike, ali nee moi da rauna na ekskluzivnost, dok e se, s druge strane, i pozitivna retorika Brisela u odnosu na tursku kandidaturu svakako odravati, s tim to e se bilateralni odnosi pojedinih lanica s Turskom sve vie seniti zabrinutou zbog rastue islamizacije te velike zemlje i njenih sve izraenijih neoosmanistikih pretenzija. "A to se tie nas Evropljana, mi smo za AKP prvenstveno bili koristan instrument za unutranju upotrebu, za ubrzavanje privrednog rasta i nametanje reformi koje su vojsci oduzele kontrolu koju je do jue imala nad politikom moi. Neophodni, ali ne i dovoljni uslovi za integrisanje u EU", s neto gorine konstatuje uvodniar (Luo Karaolo) tematskog broja italijanskog Limesa (4, 2010,12). Morten Mesermit je jo jasniji: "Turska i Evropa su potrebne jedna drugoj, ali u okvirima dobrosusedstva. Besmisleni pregovori koji se vode o lanstvu pokazali su se kao orsokak i, po mom miljenju, samo gubimo dragoceno vreme na taj projekat, s mogunou da rezultat budu poremeeni odnosi izmeu naih zemalja i Turske. Tek kad Evropa skine ideoloku povesku s oiju, biemo u stanju da krenemo napred i uspostavimo novi okvir za partnerstvo izmeu EU i Turske za 21. vek" (Nptueg, 2.10. 2011). Ukupno uzevi, realno je pretpostaviti da e upliv EU i uzimanje u obzir njenih zahteva u pogledu unutranje reforme u Turskoj, ukljuujui i rad na donoenju novog ustava, to je R. T. Erdogan posle uspeha na izborima juna 2011. godine oznaio kao nacionalni prioritet, biti osetno smanjeni. Turska je razoarana dranjem Brisela, a vladajui neoosmanisti su stekli dodatno samopouzdanje, tako da e, kako je to u jednom intervjuu nagovestio turski ambasador pri EU Selim Kuneralp, "preporuke Evropske komisije biti uvaavane samo u meri u kojoj odraavaju univerzalne norme", jer "u nedostatku bilo kakve jasne pristupne perspektive, nema razloga da se Turska u svom zakonodavstvu strogo ravna prema evropskim standardima" (v. A. Rettman, "EU has lost its leverage on Turkey, ambassador says", euobserver.com 20. 6. 2011). Regionalni aspekti neoosmanizma Iako su sagledavanjem neoosmanizma u njegovim globalnim koordinatama neizostavno morali biti dotaknuti i neki njegovi regionalni aspekti, bie korisno radi stvaranja celovite predstave o spoljnoj politici Ankare, zasnovanoj na ideji "strategijske dubine", detaljnije razmotriti jo neke njene karakteristine regionalne manifestacije. Ostaviemo po strani prostrani region Srednje Azije, u kome je Turska i te kako prisutna, ali koji, s jedne strane, nije ciljno podruje neoosmanizma u uem smislu, dok je, s druge strane, Ankara u delovanju prema novostvorenim nezavisnim centralnoazijskim "bratskim" dravama primetno smanjila ambicije u odnosu na period panturkistikog entuzijazma s poetka devedesetih godina prolog veka, kad je Sulejman Demirel

pozivao na obnavljanje "Puta svile". Privilegovana regionalna odredita neoosmanizma jesu, kako je ve reeno, Kavkaz, Bliski istok i Balkan. Kavkaz Poto je u delu razmatranja posveenom tursko-ruskim odnosima bilo dosta govora o Kavkazu, u vezi s ovim regionom zadovoljiemo se s tek nekoliko dodatnih napomena. Za tursko aktivnije uee u ukupnim kavkaskim i zakavkaskim zbivanjima, pored usaglaavanja s Rusijom, preduslov je i normalizovanje odnosa s "istorijskim neprijateljem" Jermenijom, uz istovremeno odravanje najbliih, specijalnih odnosa s Azerbejdanom, to se pokazalo kao izuzetno sloen, gotovo nemogu zadatak za politiku svoenja problema u odnosima sa svim susedima na nulu. Jer, kao to je poznato, Jermenija dri pod okupacijom Nagorni Karabah, a zvanini Baku rauna na Ankaru kao na jednog od najiskrenijih saveznika u zalaganju da tu pokrajinu povrati. Uprkos tome, turska diplomatija je ozbiljno krenula u proces dijaloga s Jermenijom, dokazujui da je njeno sveobuhvatno neoosmanistiko spoljnopolitiko opredeljenje stvar dugoronog strategijskog planiranja i vizije. Posle intenzivnih kontakata koji su, uz ameriko insistiranje i vajcarsko posredovanje, trajali vie od godinu dana, s pribegavanjem prateim gestovima dobre volje iz arsenala "sportske diplomatije", Turska i Jermenija su se avgusta 2009. godine sporazumele o "mapi puta" radi postepenog odleivanja i normalizovanja zamrznutih odnosa, ukljuujui i otvaranje granice, zatvorene od 1993. godine, kao posledice azerbejdansko-jermenskog sukoba oko Nagornog Karabaha. Oktobra iste godine potpisan je i razraeni protokol, protumaen kao "vozni red" na putu susretnog pribliavanja dveju drava, to je u Azerbejdanu samo produbilo nepoverenje i pojaalo nezadovoljstvo dranjem ankarske brae. Ahmet Davutoglu je pohitao da razuveri zvaninike u Bakuu, gromoglasno izjavljujui da su Turci i dalje spremni da, ako zatreba, i krv proliju za azerbejdansku svetu stvar. Utisak je da mu se ba i nije poverovalo, tim vie to se u dokumentima koje su turska i jermenska strana potpisale Nagorni Karabah i ne pominje. U zvaninom saoptenju povodom objavljivanja protokola, MIP Azerbejdana istie da je "normalizovanje odnosa izmeu Turske i Jermenije bez prethodnog povlaenja jermenskih snaga sa okupiranih azerbejdanskih teritorija direktno suprotno nacionalnim interesima Azerbejdana i baca senku na bratske odnose Azerbejdana i Turske, zasnovane na dubokim istorijskim korenima" (v. M. B. Markovi, "Spoljna politika Turske na poetku 21. veka", Meunarodna politika, str. 26). Zvanina Ankara je, u sledeoj fazi, uvela temu sporne teritorije, pa je R. T. Erdogan izjavio da e ratifikacija protokola u turskom parlamentu "direktno zavisiti od reenja spora oko Nagorno Karabaha", na ta je vladajua koalicija u Jerevanu odluila da suspenduje proces usvajanja protokola (V. Lali, "Pomirenje na ledu", Politika, 23. 4. 2010). Pribliavanje Jermeniji nailo je, inae, na neodobravanje i kod kue, posebno meu kemalistikim nacionalistima, iz ijih redova je ministru inostranih poslova javno upueno pitanje preziva li se on Davutoglu ili Davutjan (M. Akyol, "Ahmet Davutogul:Yet Another Crypto-Armenia, The Journal of Turkish Weekly, 1. 2. 2010). Ima ih i koji tvrde da je Jevrejin! U periodu obeleenom nagovetajima otopljavanja tursko-jermenskih odnosa zapaena je i simptomatino intenzivna komunikacija izmeu predstavnika Bakua i Moskve u energetskom sektoru, a predsednik Ilham Alijev je aprila 2009. godine i posetio rusku prestonicu, poto mu prethodno "program obaveza nije dozvolio" da se u Turskoj sretne s Barakom Obamom, na emu su usrdno radili turski i ameriki diplomati. Poto su na Kavkazu politika, bezbednosna i energetska pitanja neodvojiva, azerbejdansko otvaranje prema Rusiji protumaeno je kao demonstrativno okretanje lea planovima Turske za transfer kaspijske nafte preko njene teritorije ili bar kao upozorenje da Baku ima vie otvorenih opcija, ako se njegovi nacionalni prioriteti budu previali. Sagledana iz tog ugla, ruska blagonaklona podrka Turskoj u nastojanju da popravi odnose s Jermenijom, inae stabilnim, istorijskim ruskim "klijentom" u kavkaskim zavrzlamama, moe se protumaiti i kao ulog u popravljanje vlastitog "imida" meu muslimanima u regionu (a i ire), uz istovremeno irenje pukotine izmeu Ankare i Bakua. Bez obzira na to kako e stvari dalje tei, nema sumnje da e se operacionalizacija nove spoljnopolitike doktrine Turske na Kavkazu suoavati s velikim izazovima, potvrujui svoje nemale domete, ali i inherentne ogranienosti. Bliski istok

Bliski istok, shvaen u irem smislu, s Iranom kao vanim regionalnim iniocem bio je tokom poslednjih nekoliko godina oblast u kojoj je Turska najvidljivije demonstrirala svoju nameru da, u skladu s doktrinom "strategijske dubine", diverzifikuje spoljnopolitiki pristup. Istovremeno, s obzirom na geopolitiki i geoekonomski znaaj Bliskog istoka, tog poprita najdinaminijih i najdramatinijih zbivanja krajem drugog i poetkom treeg milenijuma, izmenjeno tursko ponaanje na ovom podruju izazvalo je najvie reakcija i komentara, posebno na Zapadu, ali nikako samo na Zapadu. Naroita osetljivost ispoljena je u SAD, jer je u Vaingtonu Turska tradicionalno smatrana najvernijim saveznikom i najisturenijom pouzdanom dravom prema islamskom svetu, a iju je upotrebljivost bitno uveavala injenica to je i sama gotovo stopostotno muslimanska, ali i ustavno sekularna i demokratska. Kako su konstruktivni iskoraci Ankare prema "sumnjivim" reimima u Siriji i Iranu, kao i viekratno iskazano razumevanje za palestinski pokret Hamas, ija je politika snaga potvrena na slobodnim izborima, objektivno ili protiv interesa Izraela, s kojim je Turska, u amerikoj reiji, bila izgradila vrste odnose strategijskog partnerstva, nova orijentacija Ankare stavljena je pod posebno izotrenu kritiku lupu amerikih analitiara naklonjenih jevrejskoj dravi. Iako se zvanina Ankara nije odricala partnerstva s Amerikom, niz poteza koje je vlada premijera Erdogana proraunato povlaila ukazivao je na odlunost neoosmanista da se Turska vrati harmoniji sa svojim prirodnim i istorijskim bliskoistonim i srednjoistonim muslimanskim okruenjem, iz koga su je prvo Ataturkovo beskompromisno evropejstvo, a onda i dugogodinje tesno saveznitvo sa SAD praktino izglobili. Iako Osmansko carstvo meu Arapima veinom nije (bilo) naroito omiljeno, ono je, pogotovo posle propasti i nastupanja dugog razdoblja arogantne supremacije Zapada, doivljavano kao imperija koja je jedina dugo bila sposobna da se ravnopravno nosi s nemuslimanskim silama. Ankara bi danas oigledno elela da meu bliskoistonom muslimanskom braom bude doivljena kao moderna naslednica takve misije, naravno u izmenjenim uslovima i bez neostvarljivih dravotvornih imperijalnih pretenzija. Pojedinim analitiarima nije, meutim, promakao pokroviteljski nastup sadanjih turskih zvaninika, ime se njihov neoosmanistiki stil razlikuje od znatno iskrenijeg panislamizma jednog Nedmetina Erbakana koji nije stremio nikakvom vidu turske hegemonije, ve izgraivanju bratskih i ravnopravnih odnosa s dravama Bliskog istoka i celog islamskog sveta. Sve ee se moe uti i proitati da Turska u odnosu na Arape eli da prigrabi ulogu "starijeg brata" (agabey), kako se, uostalom, libanski premijer S. al-Hariri januara 2010. godine obratio R. T. Erdoganu prilikom posete Ankari, posredniki im pomaui da prevaziu meusobne nesuglasice i zajedno krenu u uspostavljanje vre regionalno-istovernike koordinacije (v. npr. Sami Moubayed, "Turkey embraces role as Arab big brother, Asia Times Online, 14. 1. 2010). Turska je s tim ciljem preduzela i neke praktine mere, kao to je, recimo, ukidanje viznog reima sa est Arapskih zemalja (Sirijom, Jordanom, Libanom, Libijom, Tunisom i Marokom), to je premijer Erdogan ocenio kao prvi korak ka "regionalnom engenu". Kad ve ne moe u evropski, Turska e uspostaviti svoj bliskoistoni i severnoafriki muslimanski engen. Iako neoosmanistiko otvaranje prema Bliskom i Srednjem istoku ima sve odlike nastupanja na najirem, svemuslimanskom planu i naelno ne iskljuuje nijednu arapsku i muslimansku zemlju, novi turski spoljnopolitiki aktivizam se bar zasad usredsreivao na one iz najblieg susedstva, bez izuzetka duboko zaglibljene u nerazmrsivi koloplet viedecenijskih bliskoistonih sukobljavanja. To su Sirija, Iran i Irak, a posledino i Izrael, pa nije nikakvo udo da su potezi Ankare u ovom prenapregnutom etvorouglu pomno praeni, analizirani i tumaeni na svim zainteresovanim stranama. Kao saveznik, delom i regionalni poverenik SAD, ali i drava koja je u vezi s ratom protiv Iraka u vie navrata iskazala rezerve, pa i neslaganje s planovima i odlukama Vaingtona (npr. inicijativa Ankare koja je u nastojanju da se SAD odvrate od napada dovela do "Istanbulske deklaracije" Turske, Egipta, Irana, Jordana, Saudijske Arabije i Sirije). Turska je na Zapadu dugo doivljavana kao idealni i nezamenljivi posrednik u reavanju najdelikatnijih bliskoistonih sporova. Erdoganova vlada je takva oekivanja spremno prihvatila, jer su bila u punom skladu s neoosmanistikom vizijom Turske kao predvodnika regiona i privilegovanog partnera znaajnih centara moi u svetu. Meutim, u Ankari su bili svesni da ih preveliko angaovanje u nespretnom i nametljivom amerikom ininjeringu, usmerenom ka uobliavanju nekakvog "velikog novog Bliskog istoka", udaljava od svih regionalnih (muslimanskih) suseda, s izuzetkom (nemuslimanskog) Izraela, to nikako nije ilo na ruku ambicioznim planovima za uzdizanje Turske do ranga respektabilne makroregionalne sile sa irokim manevarskim mogunostima i prostranom sferom uticaja.

Ideologija dravnog razuma Turski zvaninici, predvoeni vetim i pronicljivim R.T. Erdoganom, dravnikom sa izuzetnim politikim refleksom, u hodu su se, stoga, prestrojavali u skladu s konkretnom bilateralnom i multilateralnom konjunkturom, rukovodei se sopstvenom procenom trenutnih i dugoronih interesa Turske. To je davalo rezultate, ali nije moglo ostati bez nepovoljnog odraza na ranije ekskluzivna saveznitva, prvenstveno sa SAD i Izraelom, jer su ove dve drave diverzifikaciju turske spoljnje politike doivele kao udarac svojim geostrategijskim nastojanjima, u kojima se na trusnom terenu stabilno raunalo s gabaritom i pouzdanou Ankare. Uvek kad bi poslednjih godina dolazilo do eih arapsko-izraelskih sukoba (u Libanu, Gazi...) ili do stradanja irakih civila irih razmera, premijer Erdogan se, uprkos partnerstvu sa SAD i Izraelom, nedvosmisleno, neretko i nediplomatski otrim reima oglaavao u prilog stradale muslimanske sabrae (stanje u Gazi ocenio ja kao "koncentracioni logor", optuio Izrael za inkvizitorsko ponaanje prema Palestincima, "dravnim terorizmom" i nepotovanje rezolucije OUN...), osvajajui njihove simpatije i stiui politike poene na opteislamskom planu, ali i domaem. Dvostruki kolosek Istovremeno Turska je posredovala u indirektnim kontaktima izmeu Izraela i Sirije, pokuavala je da ohrabri zapadne drave da prihvate Hamas kao legitimnog predstavnika palestinskog naroda, ijeg je kontroverznog visokog predstavnika Halida Maala ugostila u Ankari (2006), da pomogne meupalestinskom pomirenju, da u kriznim momentima doprinese izglaivanju nesporazuma izmeu Bagdada i Damaska, kao i Damaska i Bejruta... Ne treba zaboraviti ni to da je R.T. Erdogan, zajedno s A. Gulom, kao perspektivni umereni islamista, jo od sredine devedesetih godina prolog veka uivao naklonost uticajnih proturskih jevrejskih lobistikih grupa u SAD, to mu je u nekim nezavidnim unutranjepolitikim situacijama bilo od nemale pomoi. Neosmanizam se tako kretao svojim karakteristinim dvostrukim kolosekom, ali ti koloseci na uzburkanom Bliskom istoku nisu zadugo mogli ostati paralelni, pa je Ankara na raskrsnicama morala birati na koju e stranu. Sve ee je birana ona koja, bar privremeno, udaljava od marrute isplanirane u Vaingtonu, Tel Avivu i nekim zapadnim prestonicama. Za nain na koji se premijer Erdogan promiljeno koristi svakom prilikom za ostvarivanje maksimalnog neoosmanistikog, ali i linog politikog uinka veoma je ilustrativna bila incidentna epizoda na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, januara 2009. godine, kada se na panelu posveenom situaciji u Gazi estoko obruio na dekoncentrisanog izraelskog predsednika imona Peresa i, navodno uvreen njegovim ponaanjem, demonstrativno napustio skup. U Istanbulu je doekan ovacijama, jer je "konano rekao Jevrejima ono to treba", ime je znatno popravio rejting svoje stranke pred lokalne izbore, a turskom, arapskom i svetskom muslimanskom politikom i javnom mnjenju pokazao da Ankara zna da ceni svoje dostojanstvo i da nije puki izvrilac tuih naloga i narudbina. Sjajno je odabrao trenutak i nain za spektakularne iskorake kojima je zapravo samo overio ve uinjene korake neminovnog udaljavanja od jednih, a pribliavanja drugima, bez potpunog gubljenja ravnotee, jer su se i Turska i Izrael potrudili da bar formalno izglade tu neprijatnu epizodu. Pravo igranje na ici! A ako ica jednom ipak pukne? Izgleda da neoosmanisti, uvereni u snagu svojih aduta, s tim zasad ne raunaju. Upozorenje da bi, nastojei da svoj dvojni identitet pretvore u glavni strategijski adut, mogli doi u situaciju da ih odbace obe strane, "da budu odvie bliskoistonjaci i muslimani za Evropljanje, a odvie sekularisti i proamerikanci za bliskoitonjake" (N. "Anforth, "How the West lost Turky", Foreign Policy 25. 11. 2009.) zagovornike "strategijske dubine" ne plae, ve, naprotiv, uveravaju da su odabrali pravu stazu.

Politika lukavost Na primeru osmiljavanja i sprovoenja politike prema Siriji, Iranu i Iraku mogue je jasno sagledati sinkretiku prirodu neoosmanizma, nesvodljivog na bilo koju od njegovih pojedinanih ideolokih komponenata, s jedinom konstantom pragmatine brige za kratkorone i dugorone turske dravno-nacionalne interese. U tom kljuu treba tumaiti i mene u odnosima prema ovim vanim, nikako lakim susedima, uz

uvaavanje jednog stalnog prisutnog, a za sve tri zemlje bitnog inioca - zaziranje od kurdskog separatizma i bilo kakvog nagovetaja takvog politikog razvoja u regionu koji bi mogao dovesti do stvaranja neke varijante administrativne ili (para)dravne samostalnosti Kurda. Saradnja s vanregionalnim iniocima, ukljuujui i SAD, uvek je odmeravana i procenjivana uz uzimanje u obzir "kurdske varijabile". Odnosi izmeu Ankare i Damaska su tokom druge polovine devedesetih godina pali na najnie grane upravo zbog toga to je gerilcima i delu vostva radikalne Radnike partije Kurdistana (PKK) bilo omogueno da se logistiki slui sirijskom teritorijom, tako da je Turska 1998. ak zapretila ogranienom vojnom intervencijom protiv Sirije. U situaciji u kojoj je posle prvog Zalivskog rata (1991) iraki Kurdistan pod amerikim zatitnim kiobranom objektivno postao baza antiruskog organizovanja i prekogranine borbene aktivnosti PKK na turskoj teritoriji, Turska se oslonila na vojno partnerstvo sa Izraelom koji se sporazumom iz 1996. godine obavezao da Ankari isporui sofistikovanu ratnu opremu koju joj je Zapad uskraivao zbog nezadovljavajueg stanja ljudskih prava u zemlji. Sirija je tada to doivljavala kao zajedniki problem, podravalaca kurdskih, odnosno palestinskih terorista. "Rei emo alom Izrealcima na Golanskoj visoravni", moglo se u to vreme proitati na naslovnim stranicama turskih novina! Poetkom 2010. godine pak Sirija insistira na tome da upravo Turska posreduje u njenim indirektnim pregovorima sa Izraelom! Pod snanim turskim pritiskom, iako joj je kurdska karta bila vana u strategijskom sporu s Turskom oko korienja vodom Eufrata, i onako prilino izolovana Sirija odluila je da protera lidera PKK Abdulaha Odalana i uskrati sve vidove podrke kurdskom separatizmu, ime je uklonjena osnovna prepreka normalizovanju tursko-sirijskih odnosa. Turska je hitro reagovala, led je probio tadanji predsednik Sezer dolaskom u Damask na sahranu Hafeza el-Asada (2000), a januara 2004. Baar al-Asad je kao pravi predsednik Sirije od 1946. godine, kada je ova zemlja stekla nezavisnost, slubeno pohodio Ankaru, to nije prolo bez negativnih reakcija u SA, EU i Izraelu. Posetu mu je tokom iste godine, i to nedugo posle atentata na libanskog premijera al-Haririja, za koji su optuene sirijske tajne slube, uzvratio kolega Neddet Sezer, ubeeni kemalista i politiki protivnik Erdoganovih islamista, oigledno svestan da je poboljavanje odnosa sa Sirijom u trajnom dravnonacionalnom interesu. U tom pogledu izmeu njega i neoosmanistikih protagonista doktrine "strategijske dubine" uspostavljen je, dakle, puni kontinuitet. Baar al-Asad, ija je drava u to vreme bila pod pojaanim pritiskom da povue svoje trupe iz Libana, nije propustio da pozdravi spremnost Turske, lanice NATO-a, da se u pitanjima od nacionalnog interesa odupre volji SAD. Usledio je ubrzani razvoj tursko-sirijske saradnje u svim oblastima, tako da je, recimo, obim trgovinske razmene izmeu dve zemlje od 2002. godine, kada je AKP dola na vlast u Ankari, do 2007. utrostruena, a broj turskih turista u Siriji je od 2000. do 2005. godine povean ak 19 puta. Samo tokom 2009. godine potpisano je vie od 40 bilateralnih sporazuma i protokola o saradnji u raznim oblastima, a osnovan je i Visoki savet za strategijsku saradnju dveju drava. Poseban, i objektivan i simboliki znaaj imaju sporazumi u osetljivoj oblasti vodosnabdevanja koja je hronino bila izvor zategnutosti izmeu Turske i Sirije. Projekat zajednike izgradnje "Brane prijateljstva" na reci Asi/Oruntu, koja ini deo granice izmeu Sirije i sporne turske oblasti Hataj/Iskenderun, na koji Sirija tvrdi da polae istorijsko pravo, donee vie vode za navodnjavanje njiva s obe strane granice, ali za Ankaru i posredno sirijsko priznavanje turskog suvereniteta nad Hatajem. Neoosmanisti nikada ne gube iz vida politiku dimenziju ekonomske saradnje! Sunitski neoosmanistima iz Ankare alevitska (itska) pripadnost sirijske vladajue vrhuke ne predstavlja, naravno, nikakav problem, jer im se sad poklapaju vienja tetnosti sunitskog kurdskog separatizma. Prihvatljiv im je, iz istih razloga, i apel irakog politiara Alija Laridanija, da bi Iran, Sirija i Turska trebalo da uspostave trilateralnu bezbednosnu saradnju radi suprotstavljanja kurdskom separatizmu koji je opet poeo da die glavu, prema nekim indicijama uz diskretne podsticaje odreenih vanregionalnih faktora, onih istih koji su ne tako davno bili glavni turski oslonac u njegovom obuzdavanju, a za koje su Sirija i Iran i dalje "drave koje podravaju terorizam". Sa Sirijom je Turska lansirala ak i ideju o formulisanju zajednikog plana za osiguravanje teritorijalnog integriteta jedinstvenog Iraka, to bi pre jo samo nekoliko godina bilo potpuno nezamislivo. Idila je, meutim, ubrzo morala biti naruena, jer je izmenjena meunarodna konjuktura, stvorena "arapskim proleem", navela Tursku doslednu svom taktikom pragmatizmu (u "amasku su to okarakterisali kao "poznatu tursku verolomnost") da prema reimu Baara al-Asada pone zauzimati sve kritikiji stav, sve do najavljivanja uvoenja sankcija!

Koulja blia od kaputa Odnosi Turske s velikim istonim susedom, iitskim Iranom, inae glavnim sirijskim pokroviteljem na Bliskom istoku, poslednjih godina su takoe bitno unapreeni. A samo jo krajem devedesetih godina prolog veka Ankara je optuivala reim u Teheranu za urovanje s kurdskim separatistima i nacionalnim organizacijama, kao i pokuaje izvoza islamske revolucije u sekularnu Tursku. U meuvremenu su ajatolasi shvatili da od izvoza revolucije nema mnogo fajde, a pritisli su ih i nemali unutranji problemi, uz rastuu meunarodnu izolaciju zbog spornog nuklearnog programa, dok su neoosmanisti u Ankari jo jednom procenili da je "koulja blia od kaputa" i da je za realizovanje njihove projekcije makroregionalne uticajnosti sklad u odnosima s Teheranom vaniji od dobrih vaingtonskih ocena iz vladanja i uplje evropske blagonaklonosti. Iako su osmanski sultani, naroito tokom XVI/XVII veka, vodili teke bitke s persijskim Safavidima, neoosmanisti podseaju, kako domae tako i zapadne skeptike, da je poslednji tursko-iranski rat voen pre gotovo etiri stolea i da je granica s Iranom, uprkos svim razlikama i nesporazumima, ve odavno najmirnija granica Turske. Turska je uspela da ostane neutralna i u vreme osmogodinjeg krvavog irako-iranskog rata (1980-1988), s tim to je njen izvoz u zaraene zemlje usedmostruen. Naslednice sunitskih Osmanlija i iitskih Safavida, dve susedne regionalne sile racionalno su prepoznale dovoljno podsticajan sadratelj obostranog interesa, a onda bez tekoa nale i zajedniki jezik. I ovde je kurdsko pitanje, veto aktuelizovano s iranske strane (u Iranu ivi oko pet miliona Kurda), bilo polazite za redefinisanje bilateralnih odnosa. Sporazumom o bezbednosnoj saradnji (2004), PKK je definisana kao teroristika organizacija, to je i bio glavni preduslov s turske strane da se krene u sveobuhvatno unapreivanje saradnje. Zanimljivo je primetiti da je, kao i u sluaju normalizacije odnosa sa Sirijom, sekularistiki predsednik Neddet Sezer, poznat po bliskosti s monim armijskim krugovima, pohitao da poseti Islamsku Republiku Iran (juna 2002), i to neposredno poto ju je Dord Bu proglasio sastavnim delom "osovine zla". I za kemalizam i za neoosmanizam ideologija "dravnog razloga" je na pijedestalu najvieg naela politikog delovanja, bez obzira na to to je u mnogo emu razliito sagledavaju. Zahvaljujui tome i postoji dubinski kontinuitet u novovekovnoj turskoj spoljnoj politici, a on je, uprkos svim prividnim i stvarnim, duim i kraim istorijskim diskontinuitetima, rezultativno u biti neoosmanistiki. Uviajui znaaj kurdskog kompleksa za usmeravanje turske spoljne politike, neki ameriki kritiari njenih najnovijih postupaka zameraju administraciji u Vaingtonu da je potcenila osetljivost Turske u vezi s tim pitanjem. Turska i Iran razvijaju i obimnu privrednu saradnju, posebno u energetskom sektoru. Posle Rusije, Iran je najvei snabdeva Turske prirodnim gasom, a 2007. godine dve drave su postigle dva aranmana koji su prilino uzbudili duhove na Zapadu: Iran je odobrio Turskoj petrolejskoj korporaciji da istrauje i eksploatie naftna i gasna leita na svojoj teritoriji, a dao je i saglasnost na to da se turkmenistanski prirodni gas transportuje u Tursku i u evropske zemlje gasovodom koji bi iao preko iranske teritorije. Ukupna trgovinska razmena izmeu dveju zemalja od 2002. godine je viestruko uveana, a turski zvaninici su najavili i mogunost davanja znaajnih carinskih olakica iranskim izvoznicima, ime bi za Ankaru neminovno bili stvoreni ozbiljni problemi u ekonomskoj saradnji s EU, s kojom je Turska u carinskoj uniji (Turkey's Middle East Policies). Onima koji odluuju u Ankari ovo ne moe biti nepoznato, tako da je svakako re o svesnom preuzimanju rizika zbog takve smele privredne diverzifikacije u skladu s doktrinom "strategijske dubine". Regionalno rivalstvo Na politikom planu, turski dravnici su meu onima u svetu koji ne izraavaju nimalo sumnje u legalnost i legitimnost predsednikovanja Mahmuda Ahmadineada, pourili su da mu estitaju na iroko i dramatino osporenoj izbornoj pobedi (2009), a neuobiajeni stil i retorika njegovih provokativnih javnih nastupa kao da ih previe ne uzbuuju, iako je R. T. Erdogan povremeno bio prinuen na taktiko zauzimanje izvesne oprezne distance prema nekim njegovim ekstremnim stavovima. Operacionalizacija kooperativne linije turske politike prema Iranu na najvee tekoe nailazi u odreivanju prema iranskom nuklearnom programu, u vezi s ijom problematinou postoji prilino iroka saglasnost u meunarodnoj zajednici, uz zadravanje sutinskih razlika u pogledu mera pritiska koje bi prema Teheranu trebalo primeniti. U situaciji u kojoj se sasvim ne iskljuuje ni primena ograniene vojne akcije radi neutralisanja iranskih nuklearnih postrojenja, R. T. Erdoganu je sve tee da ostane pri pominjanoj oceni da odnos Zapada prema Iranu u ovoj stvari "nije fer", ime je svojevremeno okirao SAD i njihove najblie saveznike. Ipak, njegove zamerke Teheranu uoptenog su karaktera, a protivljenje bilo kakvim radikalnim koracima

neuzdrmano. Sve u svemu, moe se zakljuiti da su od poetka primene neoosmanistike doktrine "strategijske dubine" odnosi izmeu Turske i Irana uli u kvalitetno novu, partnersku fazu. S obzirom na "diverzifikovanost" neoosmanistikog nastupanja Turske u regionima Bliskog i Srednjeg istoka, ni uspostavljeno partnerstvo s Iranom nee biti lieno ozbiljnih iskuenja, pogotovo na duu stazu. Uloga regionalne sile koju Turska eli da prisvoji u ovim regionima i taktiki izbori na putu ka tom cilju, nisu prestali da stvaraju podozrenje u Teheranu, gde se spoljna politika Ankare pomno prati i analizira. Nepoverenje izmeu Persijanaca i Turaka ima duboke istorijske korene u objektivno razliitim i u mnogo emu nepodudarnim interesima ovih dveju velikih muslimanskih nacija razliite civilizacijske provenijencije. Dranje Turske u spletu dogaaja i prestrojavanja u vezi s tzv. arapskim proleem (2011) Iran ne moe ostaviti ravnodunim. O tome je veoma odreeno pisao i bivi nemaki ministar inostranih poslova Joka Fier, ne klonei se odreivanja novog spoljnopolitikog kursa Turske kao neoosmanistikog. Krivei Evropu, a prvenstveno Angelu Merkel i Nikolu Sarkozija, zbog toga to su Turskoj takorei ispred nosa zalupili vrata EU, Fier konstatuje da je ona "zapravo odustala od ambicija u vezi s lanstvom u EU i odluila se za neoosmanski projekat kako bi postala sila na Bliskom istoku". Nemaki politiar predvia da e "tenja ka regionalnoj dominaciji pre ili kasnije Tursku neminovno uvui u ozbiljan sukob s Iranom", iako Erdoganova vlada pokuava da odri dobre odnose s Teheranom. Fier razlono uoava i dimenziju produbljivanja i zaotravanja sunitsko-iitske konfrontacije, jedne od dale kosenih, a zasad nedovoljno razmatranih posledica najnovijih burnih zbivanja na Bliskom istoku i naina na koji su u njih ukljueni vanregionalni inioci. Ambicija Turske da postane vodea sunitska (kurziv - D. T.) sila u regionu neizbeno e ugroziti uticaj Irana u Iraku, kao i u Siriji i Palestini, a to e onda dovesti i do konflikta velikih regionalnih rivala, zakljuuje bivi nemaki ministar ("Evropa je kriva za neoosmanizam", Danas, 27. 9. 2011). Iako on evropocentrino prenaglaava uticaj nekorektnog ponaanja EU na tursko okretanje drugim prioritetima, koji bi to bili i da nije EU, Fierovo vienje perspektive tursko-iranskih odnosa ini se realno zasnovanim i podudara sa ocenama koje se, zasad uglavnom nezvanino, mogu uti i s iranske strane. Erdogan jeste bio prvi sunitski lider kome je bilo dozvoljeno da poseti iitska svetilita u Iraku, ali se posle toga Turska ubrzano udaljila od prieljkivane uloge jedine muslimanske drave koja je u stanju da "radi s obema zavaenim stranama" (Ziya Meral, "Turkey's new Mideast role is limited and pivotal", Dalily Star 31.5. 2011) Turski model, klizava nizbrdica Irak je ve dve decenije najneuralginija i najnesrenija zemlja Bliskog istoka. Za Tursku je, i bezbednosno i politiki i ekonomski, Irak objektivno toliko vaan sused da Ankara na zbivanja u njemu i oko njega gleda sa stalnom, maksimalno izotrenom panjom. Turskoj nikakva destabilizacija Iraka nije mogla odgovarati, jer je nuno proizvodila niz rizika po njene vitalne nacionalne interese. A kad bi do znatnijih poremeaja u Iraku ipak dolazilo mimo turske volje, delovanjem monih vanregionalnih inilaca, Turska je pomno pratila razvoj dogaaja i inila sve da u njih bude ukljuena na nain i do mere koji su garantovali zatitu tih njenih interesa. To se na prvom mestu odnosi na dranje pod kontrolom stanja u Irakom Kurdistanu, kako ova oblast ne bi dobila autonomiju ili dravnost vieg stepena, ime bi neminovno postala pijemont kurdskog nacionalnog okupljanja i baza organizovanog antiturskog delovanja. Iako, dakle, nije bila oduevljena odlukom da se 1991. godine vojno intervenie protiv reima Sadama Huseina, jer joj je unutranja stabilnost koju je on u Iraku obezbeivao sasvim odgovarala, Turska je ispoljila punu savezniku lojalnost intervencionistikoj koaliciji predvoenoj Amerikom. Iako je bio svestan moguih negativnih posledica po svoju zemlju, Turgut Ozal je zatvorio naftovod kojim je iraka nafta transportovana preko turske teritorije, rasporedio je snane trupe du tursko-irake granice i odobrio da avioni u borbene misije nad Irakom poleu s turskih vojnih aerodroma. Kako obeanja o kompenzaciji ogromnih ekonomskih gubitaka nisu ispunjena, a preko granice se, posle surove Sadamove odmazde zbog njihove pobune, slila reka kurdskih izbeglica, dok se zatieni Iraki Kurdistan pretvarao u logistiku bazu PKK, u Ankari je s gorinom shvaeno da lojalnost zapadnom savezu ne samo da nije nagraena ve da je ratom stvorena krajnje nepovoljna regionalna konstelacija za Tursku. Deveta ("izgubljena") decenija prolog veka protekla je u otklanjanju tih negativnih posledica, oruanoj borbi protiv kurdskih separatista, ukljuujui i povremene kaznene upade na iraku teritoriju, kao i u politikom rvanju zatitnika kemalizma s islamistima u usponu.

Vojna i politika neizvesnost Istovremeno, iako je postojala puna nacionalna saglasnost o nunosti obrauna sa separatistikim snagama, jaala je svest politikih inilaca da bi trajnom reavanju kurdskog pitanja trebalo pristupiti na neki nov, inventivniji nain, u emu su, na tragu Ozalovih ideja, prednjaili neoosmanisti. U njihovim oima, linija neupitnog svrstavanja uz nasilne i neuspene politike projekte vanregionalnih zapadnih faktora, a zanemarivanje prirodnih komijskih kontakata s muslimanskim Irakom i neuvaavanje irakih realnosti morali su biti korigovani, jer nisu donosili eljene rezultate. Imajui u vidu relativno smirivanje situacije u turskom jugoistonom okruenju posle 1998. godine, kao i rastue nepoverenje u amerike planove na Bliskom istoku, lako je razumeti neslaganje Turske s pokretanjem novog, "preventivnog" rata protiv Sadama Huseina. Ankara se s razlogom pribojavala da bi nakon diktatorovog odlaska s vlasti, to je bio nedeklarisani cilj odluujue vojne intervencije, dolo do faktike dezintegracije Iraka i uspostavljanja nekakvog vida polunezavisnog kurdskog entiteta na severu, to je oduvek bila turska nona mora. Posle dugog pregovarakog natezanja i pogaanja s Vaingtonom o ceni turske ratne solidarnosti, dogovor je, navodno, postignut, ali je Velika narodna skuptina Turske 1. marta 2003. godine iznenadila Vaington (neki kau, i zvaninu Ankaru) odlukom da se amerikim trupama ne dozvoli korienje turske teritorije za pokretanje kopnene operacije protiv Iraka. Iako je bilo pokuaja da se odluka objasni nesrenim sticajem okolnosti i neefikasnou amerikih diplomata u Ankari, nita vie meu dojueranjim najbliim saveznicima nija moglo biti kao pre. Preen je Rubikon. Vaingtonu je postalo jasno da je teritorija Turske izgubljena kao najisturenije pouzdano kopneno istono uporite bezbednosne konstrukcije na kojoj je poivala evroatlantska sigurnost, to je dovelo do dalekosenih pomeranja u strategijskom planiranju mree i prstenova u sistemu vojnih baza na evroazijskom prostoru. Turska je, naravno, ostala izuzetno vana lanica NATO-a, ali uz neto drugaije procene krajnjih domaaja njene operativnosti. U godinama koje su usledile nakon drugog rata protiv Iraka, suoena s haotinom situacijom u ovoj susednoj zemlji, delom okupiranoj, rastrzanoj produbljenim etnikim i konfesionalnim podelama, izloenoj teroristikom nasilju i raznim oblicima revanizma, uz sporo i muno uspostavljanje autohtonog demo- kratskog poretka, neoosmanistika vlast u Ankari opredelila se za kombinovanje dobrosusedske kompo- nente spoljnopolitike doktrine "strategijske dubine" s demonstriranjem vrstine i nastavljanjem prakse reih prekograninih vojnih operacija na severu Iraka protiv gerilaca PKK, koji su u meuvremenu digli glavu. Uprkos krhkosti irakih dravnih institucija i centralne vlasti u Bagdadu, najvii turski zvaninici se prema Iraku sraunato i demonstrativno ponaaju kao prema potpuno suverenoj, politiki i ekonomski funkcionalnoj dravi, razmenjuju posete na razliitim nivoima, sve do najviih, pa ak pozivaju u Ankaru i irake kurdske lidere (npr. Delala Talabanija 2008. godine). Time ele da pokau kako se i najsloeniji problemi u regionu moraju i mogu uspeno reavati jedino unutarregionalnom saradnjom, to je stav koji oni i naelno zastupaju. Pozitivna nula Sunitsko-iitski rivalitet u Iraku, raspaljen i zatrovan ratnom tragedijom i stranim meetarenjem, nikako ne pogoduje uravnoteenom turskom nastupu prema Iraku kao "naciji-dravi" , iako se Erdoganovi islamisti trude da ostanu po strani od unutar irakih sektakih sukobljavanja. Irakim sunitima se to nikako ne dopada, jer oekuju vie razumevanja od turske sunitske brae. Turski zvaninici su katkada prinueni na pravu diplomatsku i retoriku akrobatiku, kako bi ouvali privid pune neutralnosti, a ipak diskretno podrali sunite. Ovo je, primera radi, dolo do izraaja posle tesne pobede sunitskog bloka Ijada al-Alavija nad iitskom grupacijom dotadanjeg premijera Nurija al-Malikija, koji je osporio zvanine rezultate. Prilikom posete Ankari, krajem aprila 2010. godine, al Alavi je pohvalio Tursku zbog nemeanja u unutranje stvari Iraka, dok je ministar Davutoglu ocenio da bi "produavanje rasprava o izbornim rezultatima moglo doneti nepotrebne tenzije", to je u datoj situaciji teko ne protumaiti kao davanje prednosti sunitskim postizbornim tezama. Na drugoj strani, onoj kurdskoj, koja ih najvie zanima, ali je i daleko najosetljivija, neoosmanisti se dosledno opredeljuju za jaanje privrednog i finansijskog prisustva Turske u Irakom Kurdistanu, nastojei da tako itavu oblast perspektivno veu za sebe. Na politikom planu, trude se da ostvare to vei uticaj na meufrakcijske odnose unutar kurdskog nacionalnog korpusa, kao i da to efikasnije podre zahteve manjinskih Turkmena za uee u vlasti u naftom bogatoj oblasti Kirkuka, prema kojoj teko obuzdavaju otvorenije izlive neoosmanistike nostalgije s konotacijama teritorijalnih pretenzija. Ukupno uzevi, s obzirom na specifine i uglavnom nepovoljne okolnosti, Turska prema Iraku uspeva da vodi prilino delotvornu politiku rukovoenu

optim ciljem svoenja problema u odnosima sa susedima na nulu. Iako je " pozitivna nula" objektivno jo daleko, ministar Davutoglu se nije libio da optimistiki izjavi kako se Turska u odnosima s Irakom od "politike svoenja problema sa susedima na nulu pomerila ka nivou maksimalne saradnje". Napomenimo da je Ibrahim Kalin glavni spoljnopolitiki savetnik premijera Erdogana. Predstavnici privrednih komora dveju zemalja, na primer, potpisali su sredinom 2011. godine akcioni plan kojim bi obim meusobne trgovine trebalo da dostigne 20 milijardi dolara, to na najbolji nain ilustruje mesto koje u ostvarivanju politike "strategijske dubine" pripada ekonomiji, posebno kad su susedne zemlje u pitanju. Nema sumnje da e u odnosima izmeu Turske i Iraka kurdski faktor i ubudue igrati glavnu ulogu, to donekle vredi i za tursko-sirijske relacije. To se naroito jasno ispoljilo u periodu neposredno pre optih izbora u Turskoj, u prvoj polovini 2011. godine. Iako i dalje uiva punu podrku najvanijih zapadnih drava, na elu sa SAD, u obraunu s "teroristima PKK", politiki establiment u Ankari pravilno je procenio da e pribliavanje izbora u zemlji, demokratski i oslobodilaki impulsi "arapskog prolea", ali i podsticaji iz drava kojima neoosmanistika ekspanzivnost Turske ne odgovara, uticati na pojaavanje separatistikog delovanja, ukljuujui i gerilsku aktivnost PKK. Visoki funkcioner prokurdske Partije za mir i demokratiju Selahatin Demirta najavio je u rano prolee 2011. godine da bi Kurdi svoje zahteve mogli, kao to se to dogodilo u Egiptu, da iznesu na ulice i trgove. Ve u aprilu i maju, posle pogibije dvadesetak pripadnika PKK u sukobima s turskim oruanim snagama, dolo je do masovnog ispoljavanja nezadovoljstva i graanske neposlunosti na jugoistoku Turske, emu je premijer Erdogan dravniki pokuao da parira odvanim gestom odlaska u posetu Irakom Kurdistanu, gde je od kurdskog lidera Mesuda Barzanija dobio zadovoljavajue izjave o PKK kao "zajednikom neprijatelju" (v. M. B. Markovi, "Bezbednosna politika Turske i arapsko prolee", Revija za bezbednost, 5,2,2011,103-105). Ahilova peta Problem za neoosmaniste u Ankari nisu, meutim, samo stanje u Irakom Kurdistanu i upadi PKK na tursku teritoriju, na ta Turska periodino reaguje prekograninim vojnim operacijama, ogluujui se o pozive na potovanje teritorijalnog integriteta susednog Iraka. Ozbiljnija su razilaenja i polarizacije u vezi s kurdskim pitanjem unutar zemlje. Postoji, naime, prilino raireno miljenje da tok dogaaja na jugoistoku Turske "reira", zapravo, vojni vrh, kako bi Erdoganovu vladu, pod ijim se stalnim pritiskom nalazi, doveo u to tei poloaj, demonstrirao nezamenljivost Armije u odbrani nacionalnih interesa i simpatije turskih glasaa bar delimino usmerio ka Partiji nacionalistike akcije (MHP), beskompromisnoj u pogledu naina reavanja kurdskog pitanja. Da je, bez obzira na sadanju optu stabilnost turske drave, problem kurdskog separatizma njena neizleiva Ahilova peta dobro je, naravno, poznato i spoljnim iniocima i oni se, kad ocene da za to postoji potreba, nikad nee ustezati da u nadgornjavanju s njenim regionalnim i irim ambicijama, potegnu i "kurdsku kartu". To podjednako vai i za neprijatelje i za partnere, pa i za deklarisane prijatelje Turske koji se solidariu s njenom borbom protiv terorizma. Na sebi svojstven nain, najizriitiji je u ovom pogledu bio izraelski ministar inostranih poslova Avigdor Liberman, izjavom da e Izrael, izloen pritisku i pretnjama iz Ankare, morati da razmotri na koji nain bi se najdelotvornije, ukljuujui i njihovo naoruavanje, moglo pomoi borcima za kurdska prava u Turskoj. Mnogi to nikada nee izrei, ali je sigurno da rezonuju i dozirano deluju na slian nain. Dunejt Ulsever, jedan od najotrijih domaih kritiara neoosmanistike Davutogluove spoljne politike, koju naziva idealistikom, konstatuje da je svima u svetu jasno kako je ona zasnovana na neoosmanlijskoj udnji za nekakvim "Savezom Osmanskih Drava", dok istovremeno vlast u Ankari iskazuje nesposobnost da rei unutranje kurdsko pitanje. Suoena s izazovom "dana arapskog gneva" i burnog "arapskog prolea", neoosmanistika politika Turske na Bliskom istoku nala se od poetka 2011. godine na ozbiljnoj probi izvodljivosti. Zbivanja u arapskim zemljama, koja su odnela nekoliko snanih linosti i viedecenijskih autoritarnih lidera, zasad bez jasnije alternative, u Turskoj su shvaena kao prilika za jaanje sopstvenog uticaja u regionu, ali i iskuenje menjanja kursa "u hodu" i prilagoavanja novoj konjunkturi u nastajanju koje i dalje nosi mnogo neizvesnosti. U vezi s dogaajima u Tunisu i Egiptu, Ankara je ispoljila opreznu uzdranost. Premijer Erdogan je u nekoliko navrata uputio "savete" vojnom vrhu i politikim snagama Egipta, u smislu nunosti istinski demokratskog odgovora na zahteve naroda, ali su ovi na to oekivano hladno reagovali. Za Egipat je, naime, bez obzira na to koliko oslabljenog meunarodnog poloaja izaao iz sadanjih previranja, teko prihvatljivo da prepusti regionalno predvodnitvo Turskoj, pogotovo s obzirom na to da je egipatskom sekularno orijentisanom generalitetu poznat odnos koji AKP i njen lider imaju prema armiji u svojoj zemlji.

Ipak, Abdulah Gul je bio prvi strani predsednik koji je posle Mubarakovog odlaska poetkom marta 2011. godine posetio Kairo, da bi premijer Erdogan u septembru bio doekan aplauzima, kao muslimanski lider koji je zauzeo vrst stav prema Izraelu, dok se Arapska liga, kako je konstatovano, pokazala nemona. "Sultan sa Bosfora" (iz naslova u jednom egipatskom listu) otvoreno je preporuio turski model sekularne drave kao najpogodniji za Egipat, a i za druge bliskoistone drave u tranziciji. Javno oduevljenje Erdoganovom posetom i nastupom ubrzo je, meutim, ustupilo mesto raspravi o tome da li je turski obrazac sekularne demokratije s umereno islamistikom partijom na vlasti primenljiv u egipatskim uslovima. Vie analitiara je upozorilo na to da izmeu AKP i ojaale Muslimanske brae postoji nezanemarljiva razlika u ideolokim teitima, a i namerama. Muslimanska braa, naime, iako su u mnogo emu, a posebno u pogledu zauzimanja otrijeg stava prema Izraelu, iskazala podudarnost pogleda s turskim gostom i bratom, nisu propustila da naglase da im je krajnji cilj islamska, a ne sekularna drava, kao i najira primena erijata. Revolucija na iskuenju U postavljanju prema dogaajima u Libiji Turska je ispoljila izrazito visok stepen oportunizma i taktiziranja, kao i spremnosti da se spoljnopolitiki pragmatino menja kurs u zavisnosti od promena odnosa snaga "na terenu" i oko njega. Tokom prvih nedelja krize, najvii turski zvaninici pozivali su na reavanje problema dijalogom i mirnim sredstvima, upozoravajui da bi eventualna vojna intervencija samo dodatno komplikovala situaciju. I predsednik Gul i premijer Erdogan izriito su se izjasnili protiv uvlaenja NATO-a u unutranje sukobe u Libiji, dok je istovremeno Turska uspeno organizovala izvlaenje oko 25.000 turskih radnika iz ove zemlje, u kojoj je bila privredno solidno prisutna (vrednost poslova iznosila je oko 2,5 milijarde dolara). Pred odlunou zapadnih zemalja da se Gadafijev reim srui vojnom silom, pod izlaskom zatite civilnog stanovnitva, za ta je kao legitimacijski alibi zloupotrebljena Rezolucija Saveta Bezbednosti od 17. marta 2011. godine, zvanina Ankara se nala pred izborom da li da zadri naelni stav protivljenja vojnom meanju u jedan unutranji problem prijateljske muslimanske drave ili da se prikloni saveznicima iz NATO-a, kako bi zadrala aktivnu poziciju i uestvovala u posleratnoj podeli akcija u "novoj" Libiji. Izabrano je, naravno, ovo drugo, ime je Turska zasluila pohvale iz Vaingtona, praene nekolikim unosnim privrednim i politikim aranmanima, a premijer Erdogan je pourio da istoga dana (15.septembra 2011.) kad i francuski predsednik Sarkozi i britanski premijer Kameron, svakako neuporedivo "zasluniji" za obaranje Gadafija, doe u posetu Libiji. Samo da se ne zaostane i da se demonstrira regionalni presti Turske! Paradigmatino za neumorni spoljnopolitiki aktivizam koji je Ahmet Davutoglu u Strategijskoj dubini utvrdio kao jedan od prioriteta nove turske spoljne politike. Dranje Turske tokom libijske drame dalo je domaim kritiarima neoosmanistike spoljne politike dodatne argumente za tvrdnju da, uprkos svim prividima, ona sutinski nije diverzifikovana, ve se u svemu najbitnijem ipak i dalje ravna prema amerikim interesnim projekcijama. Na Zapadu, a naroito u SAD, odavno se prieljkuje da se turskom modelu sekularnog demokratskog muslimanskog drutva prikloni to vie zemalja u islamskom svetu, a prvenstveno na Bliskom istoku. Nema sumnje da bi jaanje takvog trenda bilo toplo pozdravljeno u Turskoj. Nesporno je da nain na koji su islam, demokratija, sekularnost i modernost spregnuti u dananjoj Turskoj moe inspirativno delovati, ak i van islamskog sveta, jer se (religijskom) oduhovljavanju racionalistiko-tehnike modernosti tei i u (post)hrianskim drutvima. Pitanje je, meutim, da li se takav, kao uostalom i bilo koji drugi model ove vrste, moe uvoziti, izvoziti ili mehaniki preuzimati. Zagovornici ugledanja na Tursku u muslimanskom svetu gube iz vida notornu injenicu da bi, u razvojnom smislu, njena sadanja specifina demokratska svetovnost "na muslimanski nain" bila nezamisliva bez odluujui uinaka Ataturkove sekularistike i modernistike revolucije. A u kojem bi se od savremenih arapskih i islamskih drutava u "postdiktatorskoj" tranziciji takva revolucija bila zamisliva? ta vie, visok je stepen verovatnoe da e u njima na tokove tranzicije bitno uticati manje ili vie islamistike snage. Izbor turskog modela mogao bi se pokazati kao "klizava nizbrdica", upozorava rukovodilac turskog istraivakog projekta u vaingtonskom Istitutu za bliskoistonu politiku Soner agaptaj ("Turkey's model may be a slippery slope", Daily Star, 18.4.2011.). Nova Rumelija na vratima EU

Stigli smo, tako, i do Balkana, treeg regionalnog prioriteta u koordinatama nove spoljnopolitike doktrine "strategijske dubine". Premda se aktivnom turskom delovanju prema i na Balkanu u svetskim medijima i u strunim krugovima posveuje manja panja od onoga na Bliskom istoku, pa i na Kavkazu, sve se ee moe uti da je taj region u odreenom smislu sa neoosmanistike take gledita zapravo najvaniji. Manje zanimanje za analitiko praenje nastupanja turske politike prema Jugoistonoj Evropi proizlazi iz vie razloga. Pre svega, na Zapadu se veruje da njegova saveznica Turska, budui sekularna muslimanska drava s velikim iskustvom u regionu, moe biti koristan komplementaran inilac angaovanju EU i SAD, pri emu je njena komparativna prednost postojanje muslimanske populacije u nekolikim balkanskim zemljama. Ovakva percepcija blagotvornog delovanja Turske na Balkanu ima dugu tradiciju na Zapadu, pa je tako, recimo bivi ameriki dravni sekretar Kordel Hel (1871-1955) u svojim memoarima, objavljenim 1948. godine, zabeleio: "Zakljuili smo da Turska ve odavno stabilizujue utie na Balkan" (v. D. I. Vdovienko, Nacionalna buruazija Turske, Moskva, 1962,233). Bez obzira na odreeni upliv i prodor arapskog (vahabitskog) i iranskog islama na Balkan tokom i posle ratova na prostoru bive Jugoslavije, koji se ne mogu zanemariti, ozbiljno utemeljene i nepristrasne naune procene se slau u tome da Turska za balkanske muslimane ostaje prva adresa u islamskom svetu, to i tok dogaaja poslednjih godina nedvosmisleno potvruje. Simptomatino je da se s iranske strane u diplomatskim kontaktima ve krajem 2009. godine poela ispoljavati odreena nervoza zbog izrazitog turskog aktivizma meu balkanskim muslimanima. Kako se SAD okreu drugim, globalnim prioritetima, ostajui ogranieno i selektivno koncentrisane na prostor jugoistone Evrope, odgovara im da ga prepste panji i kontroli Turske, za koju veruju da ga moe organizovati na liniji optih amerikih projekcija. U Vaingtonu se, naime, i dalje veruje da su turski regionalni interesi u horizontu tih projekcija. Izvoa radova Poto se ukupna bezbednosna situacija na Balkanu, za razliku od Bliskog istoka i Kavkaza, uprkos svim nereenim protivrenostima i preostalim neizvesnostima posle sukoba na KiM i intervencije NATO-a protiv Jugoslavije, ipak smirila, tako da se ne oekuju otvoreni sukobi i nove promene granica, odnos prema svim faktorima, pa i poveanom turskom aktivizmu, sagledava se kao komponenta daljeg nedramatinog stabilizovanja prilika. Turska diplomatija se, naravno, trudi da sve upravo tako i izgleda. Blagonaklon odnos prema balkanskim ambicijama Turske proizlazi i iz kompenzativnih motiva. Smatra se, naime, da bi znaajnija uloga na Balkanu mogla biti neka vrsta "utene nagrade" za neuspena nastojanja Turske da se integrie u EU ime bi bila osnaena njena pozicija regionalnog lidera u privilegovanom partnerstvu s Unijom, pogotovo s obzirom na to da e put evrointegracije ostalih balkanskih drava, sem moda Hrvatske, neizvesno dugo trajati. Pominje se i 2020. godina. injenica da je Turska lanica NATO-a pojaava njen regionalni kredibilitet jer se predvia proirenje Pakta na veinu drava JIE, a svakako na one u kojima turska politika nailazi na najsvesrdnije prihvatanje (BiH, Albanija, Makedonija). Za razliku od kolebanja u vezi s odrivou punog partnerstva s Ankarom na Bliskom istoku i na Kavkazu, SAD i njihovi najblii evropski pratioci u Turskoj i dalje vide saveznika i korisnog "izvoaa radova" na Balkanu. Zato joj zasad i omoguavaju da na miru radi, bez prevelikog publiciteta, u zavetrini preutne "politike korektnosti", a kroz institucionalizovane forme i kanale regionalne saradnje. To to oni subjekti u meunarodnoj zajednici do ijeg joj je suda naroito stalo, Tursku smatraju legitimnim i pouzdanim faktorom mira, stabilnosti i razvoja na Balkanu, a Balkan je, ne zaboravimo, deo Evrope, nesumnjivo je snaan motiv da spoljna politika ove geografski preteno azijske zemlje balkanski prostor doivi kao svoj praktini, ali i simboliki prioritet. Za razumevanje neoosmanistikog doivljavanja Balkana, od svih praktinih aspekata sutinski je bitnije objasniti ta taj istorijski region simboliki predstavlja za probuene naslednike Osmanskog carstva. Ako se to ne shvati, svi racionalni i logini zakljuci, zasnovani na uoavanju pojavnosti, praenju dogaaja i na objektivnom uvaavanju injenica, mogu promaiti metu - neoosmanizam. Najbitniji nije sam Balkan, ve Turska, odnosno neoosmanistika percepcija Balkana. A upravo ta percepcija ini ga znaajnijim i od Bliskog istoka i od Kavkaza, jer mu odreuje sredinje mesto u neoosmanistikoj identitetskoj samospoznaji savremenih Turaka kao, istovremeno, legitimnih batinika slave jedne izvorno azijske muslimanske imperije i, nemanje, autentinih Evropljana. Odavno je ve i kemalistikoj i islamistikoj politikoj i intelektualnoj eliti Turske podjednako bliska ideja o Balkanu, osmanskoj Rumeliji, a ne Anadoliji, kao uporitu civilizacijskog identiteta koji Turcima obezbeuje

prohodnost ka univerzalnoj modernosti. Daleka, mitska azijska ishodita, na kojima poiva nacionalistika ideja panturkizma, kao i apstraktna svetska panislamska Zajednica (Umma), nisu nestale s obzorja kolektivnog samoodreivanja polivalentne turske nacije, ali su postepeno odlazile u drugi plan i bledele pred percepcijom rumelijske ukorenjenosti punopravnog, ali i poricanog turskog evropstva. Balkan, kao naslee osmanske Rumelije, kljuan je za uobliavanje koncepcije, a i politike neoosmanizma. Balkan nije samo jedan od regiona koji su se nekada nalazili u sastavu Osmanskog carstva, pa im se Turska sada spoljnopolitiki vraa, ve je i zaviajni, jezgreni predeo formiranja neoosmanistikog pogleda na sebe i na svet. Osmansko carstvo bilo balkanska drava Evo kako to u eseju naslovljenom "Mi smo, zaista, Evropljani", u vezi s odnosnom Turske prema ratu u BiH, paradigmatino izraava istoriar ekonomije i politikolog Mehmet Ali Kilibaj: "Turska je u veoj meri proizvod Balkana, nego Srednje Azije. Danas u naoj zemlji ive, naravno, ljudi iji su preci doli iz Srednje Azije, ali ima i onih kojima su preci prispeli s Balkana. Kojih li je vie? Nesumnjivo ovih drugih. To predstavlja neizbean i neporeciv drugi oslonac evropstva Turske. Balkan je ostavio duboke tragove u turskom etnikom, kulturnom i drutvenom biu. Bosna je zbog toga vana. Neka se niko ne zavarava! Tamonja drama nije plod hriansko-muslimanskog sukoba. Pa i da jeste, Bosna nije jedino mesto gde se proliva muslimanska krv. Oni koji ne diu glas zbog iransko-irakog rata, avganistanskog i alirskog graanskog rata, zbog meujemenskog rata, pokolja u Indoneziji i na Filipinima, takvi nemaju pravo da se oglaavaju zbog prolivanja muslimanske krvi u Bosni. Sukobi u Bosni nisu ni sudar civilizacija. Nisu rvanje Istoka i Zapada. Izmeu tih triju naroda koji jedu ista jela, pevaju i sluaju iste pesme, istim jezikom govore, meusobno se ene i udaju, nema civilizacijskih i kulturnih razlika. Razliite vere ne znae i razliite civilizacije. One koji i dalje nisu ubeeni valja podsetiti na to da se i istoverni Hrvati i Srbi meusobno kolju. Rat u Bosni je nastojanje da se Turska izbaci iz Evrope, da se poalje na Istok, da se protera na Istok kome nikada nije pripadala i koji je za nju uvek bio i ostao marginalan. To je sudbonosni rat koji, da bi se osvetili za Kosovo, protiv nas vode faisti. Mi smo Balkanci, mi smo Evropljani. Poricanje sopstvenog porekla nikome ne moe doneti nita dobro" (M. A. Kilicbay, Biz Zanet Avrupaliyiz, Istanbul, 1997,17-18). Navedeni, neto dui citat teko da moe biti reitiji! On bolje od bilo kakve razvijene argumentacije, svojstvene naunom metodu, osvetljava mesto koje u identitetskom diskursu neoosmanizma pripada Balkanu, kao i iz njega izveden stav prema ratu u BiH, stav na kome se zasnivala i u ime koga je dosledno voena selektivna turska politika prema akterima dramatinih zbivanja na prostoru bive Jugoslavije. Bez obzira na neto drugaiju teorijsku racionalizaciju, o kojoj je u treem poglavlju ovog razmatranja bilo vie rei, na istim vrednosnim i idejnim premisama poiva i Davutogluova doktrina "strategijske dubine". I on je, uostalom, izjavio da je "Osmansko carstvo prvenstveno bilo balkanska drava" (v. N. Celik, Posta 1.2. 2010.), dok je R. T. Erdogan na "Balkanskom forumu" u Vaingtonu Balkan opisao kao "srce Turske" www.setimes.com 28. 9. 2011). Evo tog logikog sleda razmiljanja i zakljuivanja: Osmansko carstvo je bilo balkanska drava. Turska je naslednica Osmanskog carstva. Turska je balkanska drava, Balkan je Evropa, Turska je evropska drava. Muslimani na Balkanu su ljudsko uporite evropstva Turske. Unitavanjem balkanskih muslimana eli se ponititi evropstvo Turske. Turska to ne moe mirno da posmatra. U njoj ive milioni muslimana poreklom s Balkana, koji zahtevaju da se neto preduzme. Turska ima odgovornost i obavezu da se umea i ona to ini. Nain i sredstva delovanja prilagoavaju se mogunostima i okolnostima. Cilj se ne menja: pretvaranje Balkana u savremenu, stabilnu Rumeliju. Nova Rumelija kuca na vrata EU. EU ne otvara. S Turskom / Turskoj, pred vratima, ostaje Rumelija. Scenario deluje pojednostavljeno, pa i neverovatno. Po svoj prilici se i nee do kraja ostvariti, ali mu neoosmanizam sasvim izvesno i ozbiljno tei, to obavezuje da se podjednako ozbiljno uzima u obzir, prvenstveno na Balkanu, a poeljno bi bilo i u Evropi kojoj, za razliku od Turske, Balkan neosporno pripada. Imaginarni Balkan Kritiki pristup neoosmanistikoj percepciji i, naroito, politikoj operacionalizaciji injenice da su tokom istorije izmeu balkanskih naroda i Turaka postojale vievekovne i viestruke veze, nikako tu injenicu ne bi

smeo dovoditi u pitanje, jer je ona neosporna. Poricanjem realne civilizacijske povezanosti Balkana i kulturnog naslea Osmanskog carstva osporavanje neoosmanistikog ideolokog i politikog kapitalizovanja te povezanosti izgubilo bi na uverljivosti i samo se pretvorilo u podjednako neodrivu kontra-ideologiju. A takvih pokuaja meu balkanskim osporavateljima ima. Oni, pored ostalog, kritikuju poznatu bugarsku osmanistkinju Mariju Todorovu, zbog teza iznetih u njenoj uticajnoj studiji Imaginarni Balkan (navodi koji slede su iz drugog izdanja prevoda na srpski jezik, objavljenog u Beogradu 2006. godine). Todorovoj se posebno zamera to to Balkan smatra, pored vizantijskog, i osmanskim nasleem, a osporava se i osnovanost stava da se Osmansko carstvo ne moe definisati kao kolonijalistiko, na nain na koji su to bile, recimo Francuska ili Velika Britanija, pa, sledstveno, ni borbu balkanskih naroda za osloboenje od Osmanlija nije ispravno odreivati kao dekolonizaciju. Nepotrebno je rei da su ove i neke druge postavke u balkanolokoj viziji Marije Todorove, s obzirom na svetski ugled ove naunice, turski neoosmanisti i neki njihovi neturski simpatizeri oberuke doekali i protumaili kao naunu potvrdu svojih gledita. Tako, recimo, izvesni Atanas Vangeli, predstavljen kao "neformalni voa makedonske anacionadne omladine", pozivajui se na Todorovu, u skopskom Globusu sugerie da se ubudue ne govori o "osmanskom nasleu na Balkanu", ve o "Balkanu kao osmanskom nasleu" (v. Courrier, 1007, 18. 2. 2010, 18). A upravo ocene Marije Todorove, ako se ideoloki neoptereeno prihvate, pruaju najuverljiviju argumentaciju za uobliavanje adekvatnog i uravnoteenog odnosa, kako prema komponenti osmanskog naslea u kulturi Balkana tako i prema neoosmanistikim politikim posezanjima obrazloenim putem ideolokog instrumentalizovanja injenice postojanja takvog naslea. Marija Todorova konstatuje da je pola milenijuma osmanske vlasti poluostrvu donelo ime i najdui period politikog jedinstva u itavoj njegovoj istoriji (Imaginarni Balkan, str. 26), to je tvrdnja koja neoosmanistima ponajvie odgovara s obzirom na njihovu zamisao da bi u interesu Balkana bilo poeljno da se takvo jedinstvo u savremenim okolnostima na neki nain obnovi. S odobravanjem doekuju i govor o potrebi da se proui "mehanizam osmanskog naslea, odnosno njegovog kontinuiteta u sferama politike, kulture, drutva i privrede, u kojima se ono pokazalo kao izuzetno istrajno" (ibidem). Zagovornicima neoosmanizma, ali podjednako i veini njegovih protivnika, izmie, meutim, misaona nit koja proima analitiki postupak kojem Marija Todorova podvrgava pomenuti "mehanizam osmanskog naslea". Ona se usredsreuje na razliite vidove njegove ierceicije koja podrazumeva "interakciju izmeu prolosti, koja se stalno vraa i akumulira, s jedne strane, i jednako trajnih i sve brojnijih predstava kakve gaje generacije ljudi koji ponovo definiu i ponovo ocenjuju prolost, s druge strane. Drugaije reeno, ona nije stvar rekonstruisanja prolosti ve konstruisanja prolosti kroz istoriografiju, prozu, novinarstvo i svakodnevni diskurs" (Imaginarni Balkan, str. 27). Re je, dakle, o percepciji i idejnoj konstrukciji, na koju svako ima puno pravo, a ne o rekonstrukciji kojoj neoosmanisti antiistorijski tee politikim i inim sredstvima. Granica nakon ega A posle perioda od 1912. do 1923. godine, "to je zajedniki terminus post quem.., u samosvesti politikih elita na Balkanu osmanski period postao je samo predmet istorijske refleksije" (Imaginarni Balkan, str. 324), dok je "osmansko naslee potisnuto u domen percepcije" (Imaginarni Balkan, str. 343). Usledio je itav jedan vek tokom kojeg su se "zemlje definisane kao balkanske (tj. one koje su bile deo istorijske osmanske sfere) konstantno udaljavale od svog osmanskog naslea, a time i od balkanstva (ovo je vrednosno neutralna tvrdnja)" (Imaginarni Balkan, str. 246). Balkanske zemlje su se spremno odrekle svake pretenzije na osmansku prolost, "a u Turskoj videle legitimnog naslednika Osmanskog carstva. Stoga one turskom nacionalizmu esto pripisuju imperijalne, osmanske ambicije. U isti mah, iako negiraju imperijalnu prolost, sami Turci sebe i dalje smatraju autentinim naslednicima Carstva. Trenutna aktivna politika Turske prema Balkanu, koja svoje geopolitike interese artikulie preko elje da zatiti muslimane, svakako nije od velike pomoi u prevazilaenju ovakvih predstava" (Imaginarni Balkan, str. 337-338). Nepotrebno je reenom bilo ta dodati. Istorija je pre jednog veka krenula odreenim putem. Da li je u njenoj logici pokuavati da joj se proizvoljnim ontologizovanjem svojih subjektivnih percepcija i interesa, a ne stvarnih injenica i odnosa, politikim delovanjem preusmeri tok? Treba biti obazriv s pojmovima i terminima, ozbiljne knjige valja itati paljivo i odgovorno. Marija Todorova ubedljivim argumentima potkrepljuje svoju tezu da Osmansko carstvo nije bilo klasina kolonijalistika imperija, tako da borba naroda da ga se oslobode nije isto to i proces dekolonizacije. Nigde,

meutim, bugarska naunica ne dovodi u pitanje oslobodilaki karakter i ishod te borbe. Ideoloki zagledana u prolost, a interesno u budunost, turska neoosmanistika spoljna politika metodino je na Balkanu od kraja osme decenije XX veka krenula u reviziju i preusmeravanje istorije, o emu je na prethodnim stranicama ovog ogleda ve bilo podosta rei. Zato bi iscrpno bavljenje delovanjem Turske prema svakoj pojedinoj balkanskoj dravi i, selektivno, prema etnikim i konfesionalnim zajednicama koje u njoj ive, izlazilo iz namera i okvira ovog opteg prikaza neoosmanizma, pa e u nastavku biti saopteno jo samo nekoliko generalnih zapaanja i napomena. Pre svega, korisno je ponoviti ve iznetu temeljnu postavku da se neoosmanska politika na Balkanu sistematski oslanja na tamonje muslimanske zajednice, u ijem jaanju sagledava sopstvenu ansu za vaspostavljanje uticaja u regionu, a i ire. Sve ostalo instrumentalno se postrojava u odnosu na tu stoernu osu i nema samostalnu vrednost. Ahmet Davutoglu u svojoj obimnoj knjizi Strategija dubina taj, istovremeno moralni i geopolitiki prioritet turske spoljne politike detaljno razlae i obrazlae. Podseajui na to da je u postosmanskom periodu dolo do sistematskog unitavanja osmanskog kulturnog i ponitavanja duhovnog naslea na Balkanu, emu se tada slaba Turska nije mogla efikasno suprotstaviti, Davutoglu zakljuuje da je taj proces najdalje otiao u Grkoj i u Bugarskoj (str. 54). Upravo zato neophodno je usredsrediti se na "dva temeljna tradicionalna oslonca osmanskoturske balkanske politike, Bonjake i Albance" (str. 316).

Nova Rumelija na vratima EU Stigli smo, tako, i do Balkana, treeg regionalnog prioriteta u koordinatama nove spoljnopolitike doktrine "strategijske dubine". Premda se aktivnom turskom delovanju prema i na Balkanu u svetskim medijima i u strunim krugovima posveuje manja panja od onoga na Bliskom istoku, pa i na Kavkazu, sve se ee moe uti da je taj region u odreenom smislu sa neoosmanistike take gledita zapravo najvaniji. Manje zanimanje za analitiko praenje nastupanja turske politike prema Jugoistonoj Evropi proizlazi iz vie razloga. Pre svega, na Zapadu se veruje da njegova saveznica Turska, budui sekularna muslimanska drava s velikim iskustvom u regionu, moe biti koristan komplementaran inilac angaovanju EU i SAD, pri emu je njena komparativna prednost postojanje muslimanske populacije u nekolikim balkanskim zemljama. Ovakva percepcija blagotvornog delovanja Turske na Balkanu ima dugu tradiciju na Zapadu, pa je tako, recimo bivi ameriki dravni sekretar Kordel Hel (1871-1955) u svojim memoarima, objavljenim 1948. godine, zabeleio: "Zakljuili smo da Turska ve odavno stabilizujue utie na Balkan" (v. D. I. Vdovienko, Nacionalna buruazija Turske, Moskva, 1962,233). Bez obzira na odreeni upliv i prodor arapskog (vahabitskog) i iranskog islama na Balkan tokom i posle ratova na prostoru bive Jugoslavije, koji se ne mogu zanemariti, ozbiljno utemeljene i nepristrasne naune procene se slau u tome da Turska za balkanske muslimane ostaje prva adresa u islamskom svetu, to i tok dogaaja poslednjih godina nedvosmisleno potvruje. Simptomatino je da se s iranske strane u diplomatskim kontaktima ve krajem 2009. godine poela ispoljavati odreena nervoza zbog izrazitog turskog aktivizma meu balkanskim muslimanima. Kako se SAD okreu drugim, globalnim prioritetima, ostajui ogranieno i selektivno koncentrisane na prostor jugoistone Evrope, odgovara im da ga prepuste panji i kontroli Turske, za koju veruju da ga moe organizovati na liniji optih amerikih projekcija. U Vaingtonu se, naime, i dalje veruje da su turski regionalni interesi u horizontu tih projekcija. Izvoa radova Poto se ukupna bezbednosna situacija na Balkanu, za razliku od Bliskog istoka i Kavkaza, uprkos svim nereenim protivrenostima i preostalim neizvesnostima posle sukoba na KiM i intervencije NATO-a protiv Jugoslavije, ipak smirila, tako da se ne oekuju otvoreni sukobi i nove promene granica, odnos prema svim faktorima, pa i poveanom turskom aktivizmu, sagledava se kao komponenta daljeg nedramatinog stabilizovanja prilika. Turska diplomatija se, naravno, trudi da sve upravo tako i izgleda. Blagonaklon odnos prema balkanskim ambicijama Turske proizlazi i iz kompenzativnih motiva. Smatra se, naime, da bi znaajnija uloga na Balkanu mogla biti neka vrsta "utene nagrade" za neuspena nastojanja Turske da se integrie u EU ime bi bila osnaena njena pozicija regionalnog lidera u privilegovanom partnerstvu s Unijom, pogotovo s

obzirom na to da e put evrointegracije ostalih balkanskih drava, sem moda Hrvatske, neizvesno dugo trajati. Pominje se i 2020. godina. injenica da je Turska lanica NATO-a pojaava njen regionalni kredibilitet jer se predvia proirenje Pakta na veinu drava JIE, a svakako na one u kojima turska politika nailazi na najsvesrdnije prihvatanje (BiH, Albanija, Makedonija). Za razliku od kolebanja u vezi s odrivou punog partnerstva s Ankarom na Bliskom istoku i na Kavkazu, SAD i njihovi najblii evropski pratioci u Turskoj i dalje vide saveznika i korisnog "izvoaa radova" na Balkanu. Zato joj zasad i omoguavaju da na miru radi, bez prevelikog publiciteta, u zavetrini preutne "politike korektnosti", a kroz institucionalizovane forme i kanale regionalne saradnje. To to oni subjekti u meunarodnoj zajednici do ijeg joj je suda naroito stalo, Tursku smatraju legitimnim i pouzdanim faktorom mira, stabilnosti i razvoja na Balkanu, a Balkan je, ne zaboravimo, deo Evrope, nesumnjivo je snaan motiv da spoljna politika ove geografski preteno azijske zemlje balkanski prostor doivi kao svoj praktini, ali i simboliki prioritet. Za razumevanje neoosmanistikog doivljavanja Balkana, od svih praktinih aspekata sutinski je bitnije objasniti ta taj istorijski region simboliki predstavlja za probuene naslednike Osmanskog carstva. Ako se to ne shvati, svi racionalni i logini zakljuci, zasnovani na uoavanju pojavnosti, praenju dogaaja i na objektivnom uvaavanju injenica, mogu promaiti metu - neoosmanizam. Najbitniji nije sam Balkan, ve Turska, odnosno neoosmanistika percepcija Balkana. A upravo ta percepcija ini ga znaajnijim i od Bliskog istoka i od Kavkaza, jer mu odreuje sredinje mesto u neoosmanistikoj identitetskoj samospoznaji savremenih Turaka kao, istovremeno, legitimnih batinika slave jedne izvorno azijske muslimanske imperije i, nemanje, autentinih Evropljana. Odavno je ve i kemalistikoj i islamistikoj politikoj i intelektualnoj eliti Turske podjednako bliska ideja o Balkanu, osmanskoj Rumeliji, a ne Anadoliji, kao uporitu civilizacijskog identiteta koji Turcima obezbeuje prohodnost ka univerzalnoj modernosti. Daleka, mitska azijska ishodita, na kojima poiva nacionalistika ideja panturkizma, kao i apstraktna svetska panislamska Zajednica (Umma), nisu nestale s obzorja kolektivnog samoodreivanja polivalentne turske nacije, ali su postepeno odlazile u drugi plan i bledele pred percepcijom rumelijske ukorenjenosti punopravnog, ali i poricanog turskog evropstva. Balkan, kao naslee osmanske Rumelije, kljuan je za uobliavanje koncepcije, a i politike neoosmanizma. Balkan nije samo jedan od regiona koji su se nekada nalazili u sastavu Osmanskog carstva, pa im se Turska sada spoljnopolitiki vraa, ve je i zaviajni, jezgreni predeo formiranja neoosmanistikog pogleda na sebe i na svet. Osmansko carstvo bilo balkanska drava Evo kako to u eseju naslovljenom "Mi smo, zaista, Evropljani", u vezi s odnosnom Turske prema ratu u BiH, paradigmatino izraava istoriar ekonomije i politikolog Mehmet Ali Kilibaj: "Turska je u veoj meri proizvod Balkana, nego Srednje Azije. Danas u naoj zemlji ive, naravno, ljudi iji su preci doli iz Srednje Azije, ali ima i onih kojima su preci prispeli s Balkana. Kojih li je vie? Nesumnjivo ovih drugih. To predstavlja neizbean i neporeciv drugi oslonac evropstva Turske. Balkan je ostavio duboke tragove u turskom etnikom, kulturnom i drutvenom biu. Bosna je zbog toga vana. Neka se niko ne zavarava! Tamonja drama nije plod hriansko-muslimanskog sukoba. Pa i da jeste, Bosna nije jedino mesto gde se proliva muslimanska krv. Oni koji ne diu glas zbog iransko-irakog rata, avganistanskog i alirskog graanskog rata, zbog meujemenskog rata, pokolja u Indoneziji i na Filipinima, takvi nemaju pravo da se oglaavaju zbog prolivanja muslimanske krvi u Bosni. Sukobi u Bosni nisu ni sudar civilizacija. Nisu rvanje Istoka i Zapada. Izmeu tih triju naroda koji jedu ista jela, pevaju i sluaju iste pesme, istim jezikom govore, meusobno se ene i udaju, nema civilizacijskih i kulturnih razlika. Razliite vere ne znae i razliite civilizacije. One koji i dalje nisu ubeeni valja podsetiti na to da se i istoverni Hrvati i Srbi meusobno kolju. Rat u Bosni je nastojanje da se Turska izbaci iz Evrope, da se poalje na Istok, da se protera na Istok kome nikada nije pripadala i koji je za nju uvek bio i ostao marginalan. To je sudbonosni rat koji, da bi se osvetili za Kosovo, protiv nas vode faisti. Mi smo Balkanci, mi smo Evropljani. Poricanje sopstvenog porekla nikome ne moe doneti nita dobro" (M. A. Kilicbay, Biz Zanet Avrupaliyiz, Istanbul, 1997,17-18). Navedeni, neto dui citat teko da moe biti reitiji! On bolje od bilo kakve razvijene argumentacije, svojstvene naunom metodu, osvetljava mesto koje u identitetskom diskursu neoosmanizma pripada Balkanu, kao i iz njega izveden stav prema ratu u BiH, stav na kome se zasnivala i u ime koga je dosledno voena selektivna turska politika prema akterima dramatinih zbivanja na prostoru bive Jugoslavije. Bez obzira na

neto drugaiju teorijsku racionalizaciju, o kojoj je u treem poglavlju ovog razmatranja bilo vie rei, na istim vrednosnim i idejnim premisama poiva i Davutogluova doktrina "strategijske dubine". I on je, uostalom, izjavio da je "Osmansko carstvo prvenstveno bilo balkanska drava" (v. N. Celik, Posta 1.2. 2010.), dok je R. T. Erdogan na "Balkanskom forumu" u Vaingtonu Balkan opisao kao "srce Turske" www.setimes.com 28. 9. 2011). Evo tog logikog sleda razmiljanja i zakljuivanja: Osmansko carstvo je bilo balkanska drava. Turska je naslednica Osmanskog carstva. Turska je balkanska drava, Balkan je Evropa, Turska je evropska drava. Muslimani na Balkanu su ljudsko uporite evropstva Turske. Unitavanjem balkanskih muslimana eli se ponititi evropstvo Turske. Turska to ne moe mirno da posmatra. U njoj ive milioni muslimana poreklom s Balkana, koji zahtevaju da se neto preduzme. Turska ima odgovornost i obavezu da se umea i ona to ini. Nain i sredstva delovanja prilagoavaju se mogunostima i okolnostima. Cilj se ne menja: pretvaranje Balkana u savremenu, stabilnu Rumeliju. Nova Rumelija kuca na vrata EU. EU ne otvara. S Turskom / Turskoj, pred vratima, ostaje Rumelija. Scenario deluje pojednostavljeno, pa i neverovatno. Po svoj prilici se i nee do kraja ostvariti, ali mu neoosmanizam sasvim izvesno i ozbiljno tei, to obavezuje da se podjednako ozbiljno uzima u obzir, prvenstveno na Balkanu, a poeljno bi bilo i u Evropi kojoj, za razliku od Turske, Balkan neosporno pripada. Imaginarni Balkan Kritiki pristup neoosmanistikoj percepciji i, naroito, politikoj operacionalizaciji injenice da su tokom istorije izmeu balkanskih naroda i Turaka postojale vievekovne i viestruke veze, nikako tu injenicu ne bi smeo dovoditi u pitanje, jer je ona neosporna. Poricanjem realne civilizacijske povezanosti Balkana i kulturnog naslea Osmanskog carstva osporavanje neoosmanistikog ideolokog i politikog kapitalizovanja te povezanosti izgubilo bi na uverljivosti i samo se pretvorilo u podjednako neodrivu kontra-ideologiju. A takvih pokuaja meu balkanskim osporavateljima ima. Oni, pored ostalog, kritikuju poznatu bugarsku osmanistkinju Mariju Todorovu, zbog teza iznetih u njenoj uticajnoj studiji Imaginarni Balkan (navodi koji slede su iz drugog izdanja prevoda na srpski jezik, objavljenog u Beogradu 2006. godine). Todorovoj se posebno zamera to to Balkan smatra, pored vizantijskog, i osmanskim nasleem, a osporava se i osnovanost stava da se Osmansko carstvo ne moe definisati kao kolonijalistiko, na nain na koji su to bile, recimo Francuska ili Velika Britanija, pa, sledstveno, ni borbu balkanskih naroda za osloboenje od Osmanlija nije ispravno odreivati kao dekolonizaciju. Nepotrebno je rei da su ove i neke druge postavke u balkanolokoj viziji Marije Todorove, s obzirom na svetski ugled ove naunice, turski neoosmanisti i neki njihovi neturski simpatizeri oberuke doekali i protumaili kao naunu potvrdu svojih gledita. Tako, recimo, izvesni Atanas Vangeli, predstavljen kao "neformalni voa makedonske anacionadne omladine", pozivajui se na Todorovu, u skopskom Globusu sugerie da se ubudue ne govori o "osmanskom nasleu na Balkanu", ve o "Balkanu kao osmanskom nasleu" (v. Courrier, 1007, 18. 2. 2010, 18). A upravo ocene Marije Todorove, ako se ideoloki neoptereeno prihvate, pruaju najuverljiviju argumentaciju za uobliavanje adekvatnog i uravnoteenog odnosa, kako prema komponenti osmanskog naslea u kulturi Balkana tako i prema neoosmanistikim politikim posezanjima obrazloenim putem ideolokog instrumentalizovanja injenice postojanja takvog naslea. Marija Todorova konstatuje da je pola milenijuma osmanske vlasti poluostrvu donelo ime i najdui period politikog jedinstva u itavoj njegovoj istoriji (Imaginarni Balkan, str. 26), to je tvrdnja koja neoosmanistima ponajvie odgovara s obzirom na njihovu zamisao da bi u interesu Balkana bilo poeljno da se takvo jedinstvo u savremenim okolnostima na neki nain obnovi. S odobravanjem doekuju i govor o potrebi da se proui "mehanizam osmanskog naslea, odnosno njegovog kontinuiteta u sferama politike, kulture, drutva i privrede, u kojima se ono pokazalo kao izuzetno istrajno" (ibidem). Zagovornicima neoosmanizma, ali podjednako i veini njegovih protivnika, izmie, meutim, misaona nit koja proima analitiki postupak kojem Marija Todorova podvrgava pomenuti "mehanizam osmanskog naslea". Ona se usredsreuje na razliite vidove njegove ierceicije koja podrazumeva "interakciju izmeu prolosti, koja se stalno vraa i akumulira, s jedne strane, i jednako trajnih i sve brojnijih predstava kakve gaje generacije ljudi koji ponovo definiu i ponovo ocenjuju prolost, s druge strane. Drugaije reeno, ona nije stvar rekonstruisanja prolosti ve konstruisanja prolosti kroz istoriografiju, prozu, novinarstvo i svakodnevni diskurs" (Imaginarni Balkan, str. 27). Re je, dakle, o percepciji i idejnoj konstrukciji, na koju svako ima puno pravo, a ne o rekonstrukciji kojoj neoosmanisti antiistorijski tee politikim i inim sredstvima.

Granica nakon ega A posle perioda od 1912. do 1923. godine, "to je zajedniki terminus post quem.., u samosvesti politikih elita na Balkanu osmanski period postao je samo predmet istorijske refleksije" (Imaginarni Balkan, str. 324), dok je "osmansko naslee potisnuto u domen percepcije" (Imaginarni Balkan, str. 343). Usledio je itav jedan vek tokom kojeg su se "zemlje definisane kao balkanske (tj. one koje su bile deo istorijske osmanske sfere) konstantno udaljavale od svog osmanskog naslea, a time i od balkanstva (ovo je vrednosno neutralna tvrdnja)" (Imaginarni Balkan, str. 246). Balkanske zemlje su se spremno odrekle svake pretenzije na osmansku prolost, "a u Turskoj videle legitimnog naslednika Osmanskog carstva. Stoga one turskom nacionalizmu esto pripisuju imperijalne, osmanske ambicije. U isti mah, iako negiraju imperijalnu prolost, sami Turci sebe i dalje smatraju autentinim naslednicima Carstva. Trenutna aktivna politika Turske prema Balkanu, koja svoje geopolitike interese artikulie preko elje da zatiti muslimane, svakako nije od velike pomoi u prevazilaenju ovakvih predstava" (Imaginarni Balkan, str. 337-338). Nepotrebno je reenom bilo ta dodati. Istorija je pre jednog veka krenula odreenim putem. Da li je u njenoj logici pokuavati da joj se proizvoljnim ontologizovanjem svojih subjektivnih percepcija i interesa, a ne stvarnih injenica i odnosa, politikim delovanjem preusmeri tok? Treba biti obazriv s pojmovima i terminima, ozbiljne knjige valja itati paljivo i odgovorno. Marija Todorova ubedljivim argumentima potkrepljuje svoju tezu da Osmansko carstvo nije bilo klasina kolonijalistika imperija, tako da borba naroda da ga se oslobode nije isto to i proces dekolonizacije. Nigde, meutim, bugarska naunica ne dovodi u pitanje oslobodilaki karakter i ishod te borbe. Ideoloki zagledana u prolost, a interesno u budunost, turska neoosmanistika spoljna politika metodino je na Balkanu od kraja osme decenije XX veka krenula u reviziju i preusmeravanje istorije, o emu je na prethodnim stranicama ovog ogleda ve bilo podosta rei. Zato bi iscrpno bavljenje delovanjem Turske prema svakoj pojedinoj balkanskoj dravi i, selektivno, prema etnikim i konfesionalnim zajednicama koje u njoj ive, izlazilo iz namera i okvira ovog opteg prikaza neoosmanizma, pa e u nastavku biti saopteno jo samo nekoliko generalnih zapaanja i napomena. Pre svega, korisno je ponoviti ve iznetu temeljnu postavku da se neoosmanska politika na Balkanu sistematski oslanja na tamonje muslimanske zajednice, u ijem jaanju sagledava sopstvenu ansu za vaspostavljanje uticaja u regionu, a i ire. Sve ostalo instrumentalno se postrojava u odnosu na tu stoernu osu i nema samostalnu vrednost. Ahmet Davutoglu u svojoj obimnoj knjizi Strategija dubina taj, istovremeno moralni i geopolitiki prioritet turske spoljne politike detaljno razlae i obrazlae. Podseajui na to da je u postosmanskom periodu dolo do sistematskog unitavanja osmanskog kulturnog i ponitavanja duhovnog naslea na Balkanu, emu se tada slaba Turska nije mogla efikasno suprotstaviti, Davutoglu zakljuuje da je taj proces najdalje otiao u Grkoj i u Bugarskoj (str. 54). Upravo zato neophodno je usredsrediti se na "dva temeljna tradicionalna oslonca osmanskoturske balkanske politike, Bonjake i Albance" (str. 316). Balkan overava sudbinu Ankare Prioritet neoosmanistike politike Turske na Balkanu ogleda se u tome da se problemi u odnosima sa susedima svedu na nulu s tim to se u bugarskom kontekstu mogu sresti odreene tekoe. Koliko e ih biti, kada e se i sa kakvim intezitetom ispoljavati, presudno e zavisiti od kretanja mikroregionalne i ire meunarodne, prvenstveno evropske konjukture. I sama injenica da je na elo bugarske vlade 2009. doao Bojko Borisov, politiki "fajter" zapaen po izjavama da su "Romi, Turci i penzioneri lo ljudski materijal", a pripadnici turske manjine u Bugarskoj "bugarski muslimani koji ive na bugarskoj teritoriji (u interviju nemakom piglu, 7. 3. 2009.), dovoljno govori sama za sebe i ne protivrei procenama da je tokom prve decenije treeg milenijuma dolo do osetnog porasta antiruskog raspoloenja u bugarskom javnom mnjenju. No to je, uostalom, krajem 2009. turski premijer Erdogan neuvijeno upozorio svog bugarskog kolegu. Tanka crvena linija

Panju svakako privlai i na razmiljanje navodi injenica da u svojoj spoljnopolitikoj doktrini, minuciozno razraenoj na vie od 500 stranica programske knjige Strategijska dubina, gde je svim relevantnim iniocima posveena adekvatna analitika panja, Ahmet Davutogul ne formulie nikakve pretpostavke osmiljenog spoljnopolitikog nastupa samo prema dvema balkanskim dravama - Grkoj i Srbiji. One se oigledno strategijski i dalje vie podrazumevaju ka faktori protiv kojih se, a ne sa kojima se vodi regionalna turska politika, ak i kada se s njima sarauje, to je, dakako, neizbeno. S obzirom na to da je Grka lanica EU i NATO-a, odnosi i reavanje otvorenih, hroninih problema sa njom smetaju se u amortizacioni kontekst delovanja ovih dvaju velikih organizama i kretanja unutar njih, kao stalna problematina varijabila koja se moe drati pod kontrolom, pogotovo s obzirom na pasivnost grkog postavljanja tokom poslednjih godina, uslovljenog nizom razloga, ukljuujui i ozbiljne unutranje tekoe. Od 1996. godine postoji i Savet za grko-tursku saradnju, a tokom posete premijera Erdogana Grkoj (14.5.2010.), koju je on u poznatom maniru ocenio kao "veoma vanu i istorijsku", potpisano je dvadesetak bilateralnih sporazuma o saradnji u raznim oblastima. Oigledno je da u ovom istorijskom trenutku i neohelanska i neoosmanska strana nalaze dovoljno interesa za doslednost u potvrivanju odabrane politike linije konstruktivnog dobrosusedstva. Srbija se, kao partner bitan sam po sebi, a ne iskljuivo kao neizostavni segment balkanske slagalice, u Davutogluovoj projekciji nove turske spoljnje politike zasnovane na doktrini "strategijske dubine", uopte ne pominje, to je u izrazitoj disproporciji s panjom koju joj ona operativno posveuje, svesna da je bez konstruktivnog uea Beograda nemogue do kraja ostvariti ciljeve kojima Ankara tei na Balkanu. Turska je to oduvek shvatala, racionalno uvaavala srpski faktor, i nastojala, ak i u vremenima otvorene suprostavljenosti, da sa njim ne prekine sve kanale komunikacije. Evo kako je to formulisalo turski diplomata Suha Umar, koji je do 2010. obavljao dunost ambasadora u Beogradu: - Ako elimo mir i stabilnost, do njih neemo doi ako ih Srbija ne bude istinski elela. Ako elimo praviti probleme, bie nam veoma teko da ih napravimo bez Srbije. Zbog toga je Srbija kljuna zemlja, i Turska je to prepoznala (v. L. Hamidi, A. Stankovi "Ankara u opingu po Balkanu", Politika 24. 1. 2011.). Zvui hladno i razumno racionalno. Pitanje je samo do koje mere je Turska spremna da Srbiju i Srbe bez zadnje misli politiki iskreno prihvati kao instiski ravnopravne partnere, s kojima treba, susretno vodei rauna o realnim obostranim ineresima, izgraivati poverenje i budunost Balkana, i onoliko koliko to bude mogue, Evrope. Takav potpun zaokret tranistorijski postavljene vertikale turskog odnosa prema Srbima (kao, uostalom, i prema Grcima, a donekle i Bugarima) teko je spojiv sa sutinom neoosmanistikog projekta, iako se, krajnje hipotetiki, ne bi smeo smatrati nemoguim. Verovatan svakako nije. Ruski geopolitiki analitiar Modest Kolerov ocenjuje da od samopotvrivanja Turske kao regionalne superdrave na Balkanu "najmanje dobija Srbija", a i da je sam "mirotvoraki kapital" delovanja na tragu nekadanje Osmanske imperije "krajnje sumnjiv" (v. Arena 92, 1, 17, 11. 5. 2010, 7-8). Vano je i njegovo vrsto uverenje da iza nove turske uloge na Balkanu ne stoji bilo koja velika sila, da je re o samostalnoj odluci ove zemlje, i da e njena politika na Balkanu biti sve samostalnija. Kao to je u odeljku posveenom predoavanju glavnih karakteristika nove (neoosmanistike) spoljnopolitike doktrine Turske istaknuto, a kroz potonja razmatranja njenih praktinih aspekata, nadam se, adekvatno i ilustrovano, ekonomska dimenzija i u nju strukturno ugraena. Turska snano i uverljivo nastupa, pa nije preterano rei da ba ekonomska komponenta pribavlja najvie ubedljivosti i ugleda dinaminoj politici Ankare, ija se neoosmanistika ideoloka sutina potiskuje u drugi plan, previa ili svesno ignorie zarad oekivane materijalne korisnosti koju donosi saradnja s ovom velikom zemljom u usponu, prema nekima danas sedamnaestom ekonomskom silom sveta, s bruto domaim proizvodom (BDP) od skoro 465, 6 milijardi evra. Sumnjivi kapital Bilo je ve rei o opsegu turskog uea u strategijiskim energetskim i komunikacijskim projektima na Kavkazu, kao i na Srednjem i Bliskom istoku, a i o mnogobrojnim bilateralnim sporazumima koje je Turska u raznim privrednim oblastima sklopila s dravama u bliem i daljem okruenju. Kavkaz i Bliski istok su, uz kinesku, preplavljeni turskom robom iroke potronje, pri emu se turska smatra, u proseku, kvalitetnijom. U nastupu Turske na Balkanu ekonomska dimenzija izrazito je naglaena, jer je u veini sluajeva re o dravama koje prolaze kroz iskuenja tranzicijskog perioda, pa su im svaka konkretna strana privredna podrka i investicije dobrodoli. To vai i za lanice EU Bugarsku i Rumuniju, kao i za sve drave zapadnog Balkana nastale posle raspada Jugoslavije, a u punoj meri i za Albaniju. Turska je naroito zainte- resovana za

investiranje i zajednike projekte, kao i za privatizaciju u privrednim granama od strategijskog znaaja, kao to su saobraajna infrastruktura i kapaciteti, pri emu je vidljivo da se angaovanje teino usmerava ka horizontalnim pravcima istok-zapad, kako bi se komunikacijski povezale teritorije u veoj meri nastanjene muslimanskim stanovnitvom (Bugarska - juna Srbija - Makedonija - Albanija - Kosovo - Sandak - BiH...). "Turska je definitivno zainteresovana da investira u strageke sektore na Balkanu, kao to su telekomunikacije i aerodromi. Ovo je deo njihove privredne strategije, s ciljem dominiranja kljunim privrednim sektorima na Balkanu", ocenjuje Fadi Hakura, ekspert za proces evrointergacije Turske i lan londonskog Kraljevskog instituta za meunarodne odnose (Politika, 24. 1. 2011). Tursko privredno prisustvo na Balkanu zasad je najizraenije u trgovinskoj sferi, gde dominira izvoz robe iroke potronje, kao i na nivou maloprivredne saradnje, dok su zamaniji poduhvati jo uglavnom u fazi najava, planova i obeanja, pri emu politike konsideracije nisu za zanemarivanje. Tako je, na primer, prema podacima iz Ministarstva finansija Turske, odredite najvanijih direktnih turskih investicija na Balkanu BiH, dok je na poslednjem mestu Srbija. Trgovinska razmena izmeu Ankare i Pritine se od 2008. (te godine je Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost!) gotovo udvostruila, i od 90,8 miliona evra u 2008, porasla na 158,9 miliona evra u 2009. godini. U Albaniji je Turska trei strani investitor, iza Italije i Grke, dok je u BiH Turska etvrti investitor, iza Austrije, Slovenije i Nemake. Sa Srbijom su tek potpisani odreeni okvirni sporazumi, ali se vee investicije zasad samo najavljuju, pri emu bi najvanije trebalo da se usmere prema oblasti Sandaka, u kojoj kompaktno ivi veina muslimanske/bonjake manjine u Srbiji, a koja se granii s Bosnom i Hercegovinom... Nema sumnje da e, uz EU, koja uverljivo prednjai, Turska svojim ekonomskim potencijalom biti sve prisutnija i aktivnija na Balkanu, to je objektivno u interesu balkanskih privreda, pod uslovom da se u poslovima s turskim partnerima izbore za povoljne ili bar ravnopravne odnose, kako bi izbegle preteranu zavisnost od njih. Sve u svemu, privredna inicijativnost najracionalnija je i najpozitivnija dimenzija neoosmanistike strategije turske drave. U posete balkanskim prestonicama turski dravnici po pravilu vode i reprezentativne skupine privrednika. Izraziti ekonomistiki pragmatizam s kojim je turski premijer Erdogan nastupio prilikom posete Sarajevu (5-6. 4. 2010), gde je u Bonjakom institutu govorio o inicijativi Alijansa civilizacija, naveo je jednog lokalnog komentatora na zakljuak da on, zapravo, "demonstrira samu sr kapitalizma, u kojem je sve trina roba ili sredstvo da se osvajaju nova i nova trita" (V. Baanovi, Linost u fokusu - Re- ser Tayyip Erdogan", Dani, 8. 4. 2010). Ve je bilo rei o tome da su pojedini analitiari skloni da pragmatizam a ne ideoloko neoosmanistiko jezgro, ocene kao glavno obeleje i pokreta probuenog spoljnopolitikog aktivizma Turske. Islamska matrica U neoosmanistiku viziju poeljnog budueg Balkana "u nastajanju", za koju je ve istaknuto da ima sveobuhvatni i sveproimajui civilizacijski, a nikako samo politiki karakter, organski je ugraena kulturna komponenta. Na njoj se i retoriki nastojava, ali ne manje i praktino radi. U Turskoj se po raznim osnovama koluju i specijalizuju pripadnici muslimanskih zajednica s Balkana, dok je znatan broj turskih dravljana rumelijskog porekla angaovan na razliitim strunim i intelektualnim poslovima vezanim na ovaj ili onaj nain za Balkan. Neoosmanisti su izuzetno umeni i uspeni u ciljnom korienju specifinim ljudskim resursima koje su im obezbedile istorijska i geografska dubina" osmanske batine, kao i noviji migracioni tokovi uslovljeni potresima na Balkanu. Od Turaka poreklom s Balkana i balkanskih muslimana koji se u Turskoj osposobljavaju za delatnosti u sferama nauke, informisanja i kulture, posredstvom veli- kog broja fondacija, instituta, centara, asocijacija i slinih insgitucija za prouavanje Balkana promiljeno i dugorono se stvara kadrovska baza za izvravanje zadataka iz domena reafirmisanja sloja osmansko-orijentalnog naslea u savremenom kulturnom identitetu i senzibilitetu Balkanaca. Sistematski se radi na zatiti i obnovi spomenika iz osmanskog doba, a preporuuje se i radikalna revizija uvreenih, preteno negativnih istorijskih (prema neoosmanistima neistorinih i iskrivljenih) predstava o Osmanlijama kod nemuslimanskih naroda Balkana. Uz nepromiljenu saradnju pojedinih lokalnih balkanskih vlasti, eljnih promocije i materijalne dobiti, takvo relativizovanje smisla istorijskih dogaaja i uloga moe ii do grotesknih razmera. Tako su, na primer, vlasti jedne nike optine zamislile da, u saradnji s turskom ambasadom u Beogradu, na egru, simbolikom mestu stradanja srpskih ustanika u borbi s osmanlijskim trupama, koje podrazumeva i morbid- nu ele-kulu, podignu Srpsko-tursku kuu za junake (v. Politika, 27. 9. 2011). Tei se uspostavljanju nekakve zajednike balkanske istorije i kulture, ija bi okosnica bio modernizovani hibridni model na pragu osmanskog sinkretizma,

s dubinskom islamskom matricom. Stvaranje mree islamskih (kulturnih) centara u balkanskim zemljama trebalo bi da poslui tom cilju. Citirajmo, na kraju, jo jednom Ahmeta Davutoglua: Ne bi se smelo zaboraviti da je sudbina osmanske drave zapeaena na Balkanu. Turska koja ne bi bila u stanju da na Balkanu stvori zagranine zone uticaja, ne bi mogla uticati ni na ire meunarodne odnose, a ni na regionalne balanse" ( Strategijska dubina, 322). Turska je odluna da se na Balkanu, posle jednog veka, opet promeni peat. Priprema se moderno dizajnirani, dopadljivi muhur. Ambiciozni planovi Na temelju prethodeeg razmatranja pojma neoosmanizma, istorijskog razvoja i mena neoosmanistikog ideolokog koncepta, zatim doktrine "strategijske dubine" kao njegovog najcelovitijeg i danas aktualnog izraza, a potom globalnih koordinata i regionalnih aspekata spoljnopolitike operacionalizacije neoosmanistikog nastupanja Turske, mogue je izvesti nekoliko zakljuaka i formulisati odreene pretpostavke. Pre svega, neoosmanizam je vie od ideologije. On je filozofija istorije, civilizacijska paradigma i pogled na svet svojstven veini pripadnika savremene turske nacije, a osobito njenoj intelektualnoj eliti. Neoosmanizam je racionalizacija neprevladane imperijalne nostalgije jedne velike istorijske nacije nezadovoljne svojim poloajem i ulogom u svetu. Kao takav, on je dubinska konstanta spoljne politike Turske, uprkos svim stvarnim i prividnim idejnim i politikim diskontinuitetima, ukljuujui i Ataturkovu radikalnu sekularistiku revoluciju. Neoosmanizam ume da tee i kao ponornica. Zahvaljujui bitno izmenjenoj meunarodnoj konstelaciji posle prestanka hladnog rata i raspada SSSR-a, Turskoj se otvorio prostor za znatno samostalnije osmiljavanje i realizovanje sopstvenih dravno-nacionalnih interesa, to se ispoljilo i putem sve samosvesnijeg ispoljavanja u poetku nedeklarisanih neoosmanistikih ambicija. Iako ishodi iz injenica i mitova prolosti, neoosmanizam je politiki izrazito pragmatian i proraunat, to u spoljnopolitikoj operacionalizaciji dolazi do punog izraaja. Celovitu programsku doktrinu savremenog neoosmanizma formulisao je univerzitetski profesor, a od 2009. godine ministar inostranih poslova Turske, Ahmet Davutoglu, u knjizi Strategijska dubina (2001). Ta doktrina se danas ukupnim dravnim potencijalima Turske sistematino sprovodi u delo. Govorei poetkom januara 2011. godine na otvaranju redovne godinje Ambasadorske konferencije MIP-a, Davutoglu je najavio da e Turska 2023. godine (na stogodinjicu Republike) biti jedna od najveih svetskih privrednih sila, s de- lotvornom regionalnom i globalnom ulogom (Visionary Diplomacy: Global and Regional Order from Turkey's Perspective, Ankara, 3. 1. 2011. Tekst se nalazi na zvani- nom sajtu MIP-a Turske). U sprovoenju spoljne politike zasnovane na naelima doktrine "strategijske dubine", koje je krajem prve decenije XXI veka ulo u intenzivnu fazu, Turska nastoji da iskoristi sve komparativne prednosti svog geostrategijskog poloaja, ekonomske moi, vojne snage i polivalentnog civilizacijskog identiteta. Ona eli da odri postojea saveznitva, ali i da uspostavi nova, kako bi u multipolarnom svetskom poretku koji se raa obezbedila status uticajne makroregionalne sile i uvaavanog partnera glavnih centara odluivanja na globalnom nivou. Turska u tom smislu na mnogim pravcima postie konkretne rezultate i ostvaruje znaajne prodore. Ipak, s obzirom na sloenost okolnosti, izukrtanost interesa i neke transistorijske, relativno stabilne konfiguracije odnosa meu narodima i dravama, neoosmanistika politika Turske suoava se i s ozbiljnim tekoama i ogranienjima koji proizlaze iz unutranje protivrenosti njenih prioriteta. Naredne godine i decenije e pokazati ima li, objektivno, Turska "nosivosti" za sve ambiciozne planove ijem se ostvarivanju posvetila. Na globalnom planu, za Tursku su najvaniji odnosi sa SAD, Rusijom, EU i Kinom, i u toj ravni spoljna politika zasnovana na doktrini "strategijske dubine" ulae velike napore da ostvari i odri ravnoteu izmeu novog prioriteta diverzifikovanja odnosa i uspostavljanja simetrije u bilateralnoj saradnji sa svim vanim subjektima svetske politike, s jedne strane, i ouvanja tradicionalno privilegovanih partnerstava i saveznitava, s druge strane, to se pokazuje kao krajnje teak i neizvestan zadatak. Na regionalnim pravcima, prioriteti nove turske spoljne politike su Bliski istok, Kavkaz i Balkan, oblasti koje su tokom prolosti due ili krae vreme bile u sastavu Osmanskog carstva. U vezi s regionalnom primenom principa doktrine "strategijske dubine", vano je shvatiti da Turska, i onda kad se njeno delovanje uklapa u strategijske projekcije neke velike sile za dati prostor, prvenstveno polazi od namere da realizuje svoje interese. Ako se oni mogu uklopiti u neki povoljni iri scenario, utoliko bolje, a ako ne, Turska nee prezati ni od razilaenja s planovima velikih, to se tokom poslednjih desetak godina u vie navrata potvrdilo, posebno na

Bliskom istoku. Turska moe biti neiji regionalni poverenik, ali nikada bezuslovni poslunik. Neoosmanizam iskljuuje poslunitvo, ali se ne odrie svrsishodnog taktiziranja i korisnih kompromisa s najmonijima. Pri tome, zvanina Ankara ispoljava izotreni smisao za odvajanje bitnog od nebitnog. Pijemont "balkanske unije" Neoosmanisti Balkan doivljavaju kao istorijsko tle u koje su usaeni koreni turskog evropstva, a za neke je osmanska Rumelija, a ne daleka Azija ili Anadolija, istinska kolevka turskog civilizacijskog identiteta. Zato mu poklanjaju naroitu panju. Muslimanske zajednice na Balkanu, a u prvom redu Albanci i Bonjaci, glavni su oslonac turskog angaovanja u ovom kompleksnom regionu, i Ankara otvoreno nastupa kao njihov saveznik i advokat. Jugoslovenska kriza, sukobi na bivem jugoslovenskom prostoru i konana dezintegracija federacije stvorili su pogodne uslove za ubacivanje i neoosmanistiki razmah turske politike, kako u sklopu delovanja meunarodne zajednice, tako i samostalno. Mehanizmom bilateralnih, trilateralnih i multilateralnih diplomatskih inicijativa u kojima posreduje, turska diplomatija eli da se nametne i dokae kao najautoritativniji i najefikasniji faktor ostvarivanja pomirenja, stabilnosti i prosperitega u regionu, za region, ali i za Evropu. Ima, meutim, osnovanih razloga za pretpostavku da je to okupljanje drava zapadnog Balkana radi ubrzavanja njihove evrointegracije, kojoj i sama zvanino tei, a to se istie kao glavni motiv sadanjeg pojaanog aktivizma Turske, dugorono zapravo smiljeno kao alternativni proces stvaranja nekakve "balkanske unije" koja bi mogla, ali i ne bi morala da se prikljui Evropskoj uniji, dok bi se lanstvo u NATO-paktu podrazumevalo. Pijemont takve "balkanske unije" bila bi, naravno, Turska. Konkretna postignua Ankare na ovom planu i dalje su srazmerno skromna, iako bi se manifestaciono, po spoljnim efektima, mogla doiveti kao znaajna. Najbitniji ograniavajui faktor jesu upravo neoosmanistika ideologija, simbolika i retorika, praene dosledno pristrasnim, sutinski promuslimanskim postavljanjem u sloenim balkanskim prilikama i neprilikama. Turska je drava objektivno takve snage i znaaja, pogotovo u regionalnim razmerama, da se bez njenog uea i konstruktivne saradnje s njom ne mogu ostvariti trajna stabilnost i razvoj Balkana, pogotovo u iroko shvaenoj ekonomskoj, ali i politikoj sferi. Radi ravnopravnog ostvarivanja sopstvenih dravnonacionalnih interesa, partneri Turske na Balkanu morali bi, meutim, adekvatno i dosledno uzimati u obzir i neoosmanistiku prirodu motiva i ciljeva naglaenog turskog zanimanja za region koji je u oima savremenog Turina i danas pre svega Rumelija. Neoosmanizam nije, sam po sebi, ni dobar ni lo. S aspekta istorijske logike i "utilitarne etike" (S. Stojanovi), moglo bi se ak rei i da je legitiman. Preporuljivo je, kad se o njemu govori i pie, izbegavati pozitivne ili negativne vrednosne sudove, a pogotovo predrasude. Podjednako je nepreporuljivo i izbegavati suoavanje s injenicom da on postoji i "politiki korektno" ga preputati predelima ignorantskog preutkivanja ili sauesnikog podrazumevanja. Najopasnije je, ipak, neznanje, na koje niko vie danas nema pravo. Jer, ve sutra moe biti kasno za uenje.