- http://www.drustvosns.

org
1991

Gesellschaft fr serbisch-deutsche Zusammenarbeit http://www.drustvosns.org

Urs fon Arks Sveti vladika Nikolaj. Jedno vienje njegovih ranih godina u inostranstvu i srpsko-pravoslavnih odnosa sa Starokatolikim teolokim fakultetom Univerziteta u Bernu Nikolaj (ime na krtenju Nikola) Velimirovi, potonji episkop iki (1919-1920 i 19361956) odnosno ohridski (1920-1936), koga je Arhijerejski Sinod Srpske pravoslavne crkve 2003. kanonizovao, daleko je najpoznatiji meu oko 44 srpskih teologa koji su studirali na Starokatolikom teolokom fakultetu Univerziteta u Bernu. Nameran sam da Svetog Nikolaja u svom predavanju prikaem iz perspektive u doba njegovih studija u Bernu i potonjih njegovih kontakata preko pisama sa njegovim teolokim mentorom u Bernu, episkopom profesorom Eduardom Hercogom. To znai da emo se obreti u godinama izmeu 1906 i 1920. Pritom u polaziti pre svega od tampanih i netampanih izvora iz tog vremena koje sam ve koristio u svom radu Episkop Nikolaj Velimirovi (1888-1956) i njegovi boravci u Bernu u okviru starokatoliko-srpskopravoslavnih odnosa objavljenom u meunarodnom asopisu za crkvena pitanja Internationale Kirchliche Zeitschrift1. Verzija proirena novom arhivskom graom eventualno e se publikovati na engleskom. Ona e omoguiti i uvid u seminarski rad koji je maja ove godine na koledu Rid2 u dravi Oregon u SAD3 pod naslovom Zrak sunca ili Uenje i rana teologija Nikolaja Velimirovia4 predao Ivn Brjuer5. Sa tim sam autorom u kontaktu u zajednikom nastojanju da se obezbedi graa o navedenim sveevim boravcima za njegovu istoriografski pouzdanu biografiju. U ovom kontekstu pominjem jo i Vladana Kostadinovia sada na Bogosloviji u Kragujevcu - koji je za vreme svojih studija u Erlangenu radio na njegovoj biografiji.

Nikola Velimirovi kao student u Haleu i Bernu

Nikola Velimirovi je doao u Bern ujesen 1906. upisavi se 16. oktobra na Katolikoteoloki fakultet, kako se tada zvanino zvao Fakultet za Starokatoliku teologiju, odnosno na Fakultet za Hriansko-katoliku teologiju i obrazovanje kandidata za svetena lica, kako se on u vajcarskoj naziva danas. Tog istog meseca upisao se na isti fakultet jo jedan srpski teolog, etrnaest godina stariji Svetozar Radovanovi iz Lazarevca. Obojica su dola sa ispisnicom Univerziteta Hale na Zali6.
1 2

IKZ, 95(2005)1-33 Reed 3 Reed Colleg, Oregon, USA 4 One Ray of the Sun: The Education and Early Theologiy of Nikolaj Velimirovi 5 Evan Brewer 6 Halle an der Saale 1

Oni, meutim, nisu bili prvi Srbi na Starokatolikom teolokom fakultetu. Ubrzo poto su ga 1874. osnovale dravne vlasti Kantona Bern stekao je stepen licencijata i Radoslav plemeniti Radi (1857-1907, zamonaen kao Emilijan), bliski roak episkopa banatskog, napisavi rad o Konstantinopolju nakon 1453. Zatim je potrajalo do 1903/04 dok se na Univerzitet u Bernu nije upisao jo jedan Srbin, edomir Marjanovi, roen u upriji 1872, koji e nakon jednog semestra u Lajpcigu tu i doktorirati. Ustvari, on stoji na poetku itavog niza, ili - drugaije reeno - na poetku Bernskog lanca srpskih studenata na Fakultetu u Bernu. Na osnovu kojih meucrkvenih veza su on i tri godine potom Velimirovi i Radovanovi doli u Bern jo nije razjanjeno. Moda se na srpskoj strani kao posrednik ukljuio onovremeni rektor Bogoslovije svetog Save u Beogradu, niki episkop Nikanor Ruii (1843-1916, 1898-1911 episkop) budui da je jedno vreme spadao meu stalne saradnike starokatolikog asopisa Revue Internationale de Theologie (RITh) i uestvujui 1897 na Kongresu starokatolika u Beu. Bilo kako bilo, Velimirovi je, pre no to e doi u u Bern, studirao u Haleu na Zali7. On se, nakon to je septembra 1905. zavrio etvorogodinje bogoslovske studije u Beogradu, tamo upisao 09. i 10. novembra na Bogoslovski i Filozofski fakultet Kraljevskog Ujedinjenog Fridrihovog univerziteta Hale-Vitenberg8 koji se danas zove Univerzitet Martina Lutera HaleVitenberg9. U ispisnicu izdatu godinu dana kasnije uneto je, meutim, samo da ga zavrena Valjevska gimnazija kvalifikuje za upis na univerzitet a ne i studije zavrene u Beogradu kako je to zabeleeno u imatrikulacionim aktima u Bernu. Boravak u inostranstvu usledio je na elju odn. uz saglasnost Beogradskog mitropolita Dimitrija (Pavlovia, 1846-1930) i kralja Petra Prvog Karaorevia (1844-1921). U to je vreme Srpska vlada bila zainteresovana za to da obdarene mlade Srbe poalju u neku od zemalja na Zapadu kao stipendiste Srpskog ministarstva kulture i obrazovanja. U Haleu je, dakle, Velimirovi dva semestra odlazio na predavanja evangelikih teologa Gerharda Fikera10, Fridriha Lofa11, Eriha Haupta12, Martina Kelera13, Emila Kauta14, Johana Vilhelma Rottajna15, Maksa ajbea16 i Gustava Varneka17, kao i na Filozofski fakultet kod Hermana Ebinghauza18, Zigmara ulcea19, Hermana varca20, Gosvina Ufisa21 i Hansa Faingena22. Na pitanje da li je unapred bio predvien samo jednogodinji boravak ili je ostajao netaknut racionalistikim pristupom (neke potonje opaske ukazuju eventualno na to) odgovor se ne moe dobiti. U Bernu se pri tom za studije na Starokatolikom teolokom fakultetu ne moe tako tano kao u Haleu ustanoviti kod kojih je sve inae poznatih profesora tokom etiri semestra i koje sve predmete zaista i odsluao. To nije dokumentovano. Tada je profesor Eduard Hercog (1841-1924)23 predavao Novi Zavet (on je istovremeno bio i episkop Starokatolike crkve
7 8

Halle/Saale Knigliche Vereinigte Friedrichs-Universitt Halle-Wittenberg 9 Martin-Luther-Universitt Halle-Wittenberg 10 Ficker 11 Friedrich Loof 12 Erich Haupt 13 Khler 14 Kautzsch 15 Johann Wilhelm Rothstein 16 Max Scheibe 17 Warneck 18 Ebbinghaus 19 Siegmar Schultze 20 Hermann Schwarz 21 Goswin Uphues 22 Vaihingen. 23 Herzog 2

vajcarske), prof. Filip Voker (1848-1924)24 Istoriju Crkve, prof. Adolf Tirlings (18441915)25 Sistematsku teologiju i Liturgiku, Jakob Kunc (1861-1932)26 Stari Zavet i Praktinu teologiju kao i Een Mio (1839-1917)27 Dogmatsku teologiju i Istoriju Crkve na francuskom jeziku. Ali ono to je poznato to je uspeh na studijama u Bernu: 18. jula 1908. je Nikola Velimirovi promovisan za doktora teolokih nauka (Dr. theol.) sa najboljom ocenom summa cum laude. Njegova disertcija nosi naslov Vera u vaskrsenje Hristovo kao temeljna dogma apostolske crkve28. Taj rad publikovan je u Bernu 1910 i ima 56 strana. On u njemu istrauje razliite tekstove o uskrnjim pojavljivanjima vaskrslog Hrista i dolazi do zakljuka da pokuaji istorijskih objanjenja o njihovom nastanku u krajnjem ishodu nisu ubedljivi nego da je, naprotiv, vera sa one strane empirijskih ili logikih mogunosti verifikacije teoloki prikladan stav prema njima. Velimirovi se morao podvrgnuti i pismenom i usmenom doktorandskom ispitu (takozvanom rigorozumu). Na pismenom su mu zadate teme bile Progon hriana u svetoapostolsko doba (Filip Voker); U kojoj meri moe biti govora o svetotrojinoj teologiji u Novom Zavetu? (Dogmatika, Adolf Tirlings); Osnovne razlike izmeu istonog i zapadnog bogosluenja u odnosu na liturgiju kakva je ona danas (Praktina teologija kod Tiringsa koji rad prosuuje ne toliko opisno koliko filozofski). Na usmenom ispitu pitanja iz novozavetne i starozavetne egzegeze postavljao mu je Eduard Hercog. Nakon poloenog teolokog doktorata u Bernu Velimirovi se posle kraeg boravka u zaviajnom Valjevu zaputio u London gde je, prema sosptvenim navodima, u zimu 1908/09. tokom jednog semestra odlazio u veliku biblioteku Britanskog muzeja i pripremao se za drugi doktorski ispit u Bernu. U letnjem semestru 1909. upisuje se na Filozofski fakultet I u Bernu. Tu je on 29. juna 1909. promovisan za doktora filozofije (Dr. phil.) sa ocenom magna cum laude. U disertaciji kod prof. Filipa Vokera, koji je od 1888. uz Katedru na na Starokatolikom teolokom fakultetu drao i Optu istoriju na Filozofskom fakultetu, Velimirovi je obradio temu Francusko-slovenski orani sukobi u Boki Kotorskoj 18061814. Ta je disertacija od 64 strane isto tako objavljena 1910. u Bernu. U njenom sreditu se nalazi figura Petra Petrovia Njegoa u vezi sa ratnim sukobima oko Boke Kotorske na koju pravo polau i Francuzi i Austrijanci a koja je za crnogorske i srpske aspiracije na dravni suverenitet bila od velikog stratekog interesa. Ocene pismenih i usmenih ispita koje je Velimirovi morao polagati dokumentovane su u fakultetskim zapisnicima: Pismeni iz istorije odlian, usmeni vrlo dobar. Novofrancuski pismeni odlian, usmeni vrlo dobar. Filozofija pismeni odlian, usmeni dobar. Na ovom u mestu umetnuti napomenu da su oba doktorata iz Berna - onaj teoloki i onaj filozofski jedini koje je Velimirovi zaista stekao. U opisima sveevog ivota se tu i tamo govori i o ostalim studijama i doktoratima iz eneve i / ili iz Oksforda ali u odgovarajuim istraivanjima za to nema dokaza. Pri tome se mora praviti razlika izmeu steenih doktorata i poasnih. Poasni meu Velimirovievim doktoratima dodeljeni su mu 25. juna 1919. na Univerzitetu u Glazgovu i 1946. na Univerzitetu Kolambija u Njujorku a nisu mu dodeljeni na univerzitetima Hale, Oksford, Kembrid i London. Koliko znam dokaza nema ni za Velimirovieve disertacije o Bergsonu, Dordu Berkliju29, Dostojevskom i Nieu. Ovo
24 25

Philipp Woker Thrlings 26 Kunz 27 Eugene Michaud 28 Der Glaube an die Auferstehung Christi als Grunddogma der apostolischen Kirche 29 Georg Berkley

nikako ne treba razumeti kao umanjivanje ugleda velikog episkopa, jer njegov crkveni i religiozni znaaj je i bez ovakvih hagiografskih ulepavanja ogroman.

Otac Nikolaj u Velikoj Britaniji

Dalji ivotni put svetog Nikolaja od jeseni 1909. do sredine juna 1915, kada dolazi u Veliku Britaniju po nalogu drave i tamo je deo Srpskog poslanstva, izgleda da se na osnovu dokumenata iz onog vremena ne moe tako tano pratiti. Najpre ga nalazimo u Srbiji gde se decembra 1909 / januara 1910. zamonaio u manastiru Rakovica i gde je rukopoloen za svetenika. Po svoj prilici njegovi ga predpostavljeni ve u januaru 1910. alju na Duhovnu akademiju u Sankt Peterburg sa ciljem da se opravoslavi. On tamo izgleda ostaje do prolea 1911. a potom, ini se do prolea 1915, radi kao nastavnik na Bogosloviji sv. Save u Beogradu. Ima i naznaka da u Balkanskim ratovima i na poetku Prvog svetskog rata radi kao vojni duebrinik. Mali, delimini uvid u prvi period ovog dela njegovog ivota prua nam njegova prepiska sa njegovim teolokim mentorom u Bernu, episkopom Eduardom Hercogom. Velimirovieva pisma o tome se ne mogu nai ali se iz kopija Hercogovih pisama sauvanih u Episkopalnom arhivu u Bernu dobro vide naete teme. Po povratku iz Berna se mladi dvostruki doktor morao suoiti sa okolnou da je kao nastavnik teologije u svom zaviaju, sa svim svedodbama koje je po nalogu Crkve stekao na Zapadu, neupotrebljiv. To ga je oevidno bolelo. Hercog oktobra 1909. pokree pitanje zato u Bernu ne bi poloio drugi teoloki doktorat i tako stekao veniu legendi odn. pravo da dri predavanja na Univerzitetu. Saznavi septembra 1910. da je njegov nekadanji student rukopoloen za svetenika Hercog mu je uzasve to ponudio i da kao docent u Bernu preuzme duhovno staranje o pravoslavnim studentima na Starokatolikom fakultetu, mada, veli Hercog, nije u mogunosti da mu ponudi dobro plaeno postavljenje. Velimirovi pokazuje naelnu spremnost da doe u Bern. Jo istog tog septembra 1910. Hercog je u mogunosti da Velimiroviu, koji je jo uvek bio u Sankt Peterburgu, naknadno predloi da preuzme i urednitvo asopisa Revue internationale de Theologie koji je izlazio u Bernu, poto tadanji vlasnik i urednik prof. Een Mio nije bio vie voljan da ga vodi. Posao urednika bi mu, smatrao je Hercog, moda ipak obezbedio egzistenciju u Bernu. Inae je pomenuti asopis 1892. u Lucernu pokrenuo Meunarodni starokatoliki kongres na inicijativu ruskog laikog teologa generala Aleksandra A. Kireeva (1832/33 1910). On se pod Mioovim rukovodstvom i sa starokatolikim, pravoslavnim i anglikanskim saradnicima bio razvio u monumentalan forum na kome je pokrenuto pitanje crkvene unije na temeljima Stare Crkve. Meutim, ubrzo se pokazalo da je dalje rukovoenje ovim organom pod novim imenom Meunarodni crkveni asopis30 organizovano drugaije nego to je to zamiljao episkop Hercog. Osim toga mu je Velimirovi decembra 1910. javio da ga je njegova Crkva naposletku ipak pozvala kui pa tako ne moe da doe u Bern i habilitira se. U ovoj se prepisci uoava ne samo izvesna utuenost koja je posle njegovog odlaska iz Berna ophrvala mladog srpskog teologa nego i naklonost koju je u Bernu prema njemu pokazivao njegov mentor. Pri tome Hercog nimalo ne odstupa od ranijih starokatolikih ekumenskih opredeljenja da Starokatolika crkva treba da da svoj skromni doprinos u ponovnom uspostavljanju crkvene zajednice u istonoj i zapadnoj tradiciji. Mesto konkretizacije ovakvog povezivanja Istoka i Zapada on je video u Starokatolikom fakultetu u Bernu. Ve pomenuti ruski pravoslavni teolog Kireev je 1892 predloio internacionalizaciju Fakulteta u Bernu i u pravcu osnivanja jednog odeljenja na nekom slovenskom jeziku.
30

Internationale Kirchliche Zeitschrift 4

Istovremeno se episkop Hercog meu svojim kolegama episkopima posle smrti poslednjeg starokatoloikog profesora u Bonu svaki put iznova zalagao za internu internacionalizaciju, ali bez uspeha. Sa pogledom uprtim u Velimirovia on se ponadao deliminoj realizaciji ovog pomalo utopijskog projekta. Oigledno je smatrao da bi neki potencijalni pravoslavni fakultetski nastavnik mogao kao mentor i svetenik da prati pravoslavne studente. Jer upravo srpski studenti su u to vreme u kontinuitetu dolazili na Starokatoliki fakultet u Bernu i to izgleda na preporuku oca Nikolaja. Ni nada da e im pridruiti i poljske marijavite, tako da bi se docentura na slovenskom jeziku upravo nametnula, nije meutim nikad ostvarena. Da je episkopu Hercogu u svemu tome bilo stalo i do opravdanja za postojanje [starokatolikog] fakulteta i [starokatolike] crkve, protiv kojih se u to vreme borila rimokatolika strana proglaavajui ih mrtvim, nije potrebno posebno obrazlagati.

Da li je postojala duhovna konvergencija izmeu episkopa Hercoga i oca Nikolaja?

Bilo bi zanimljivo istraiti da li u ranim Velimirovievim radovima ima tragova njegovih studija na Starokatolikom fakultetu u Bernu. Na takvu mogunost nailazimo u jednom njegovom tekstu iz njegovih mladih dana objavljenom 1909. pod naslovom Pitanje ujedinjenja crkava31. Mogue je, naime, da je njegova sadrina identina sa jednim tekstom koji je navodno publikovan u nedeljniku The Guardian 1909.32 U njemu Velimirovi, imajui prevashodno u vidu odnose izmeu crkve u Engleskoj i Istone crkve, govori kako je jedinstvo u srcu, entente cordiale, pree od saglasnosti u odnosu na filioque i na pretvaranje hleba i vina u telo i krv Hristovu (transsubstanciacija). Upravo su ova dva tematska podruja obojica obraivali uvek iznova tokom pismene razmene strunih ocena izmeu ruske pravoslavne Sanktpetersburke komisije i starokatolike Roterdamske komisije. Te su dve komisije, naime, u periodu od 1893. do 1913. vodile slubenene razgovore po nalogu obeju crkava. O tom prvom zvaninom pravoslavno-starokatolikom dijalogu Velimirovi je sigurno uo u Bernu, ali uo je verovatno i za Hercogovu skepsu naoigled detaljirane razrade teolokih razlika kao pretpostavke crkvenog zajednitva, delei u potpunosti njegov stav. Ja bih inae da njegova izjanjavanja upravo po pitanju pribliavanja podeljenih crkava i njihovog ponovnog ujedinjavanja jo malo elaboriram. Mi emo pritom zai u vreme izmeu juna 1915. i januara 1919. koje je otac Nikolaj ako izuzmemo jedno njegovo putovanje u Sjedinjene Drave u pozno leto 1915 proveo u Velikoj Britaniji. Tamo ga je poslala vlada u Beogradu nakon nemakog napada na Srbiju sa zadatkom da apeluje na razumevanje saveznika za srpsku problematiku i srpsku kulturu. Njegov odnos prema Kanterberijskom nadbiskupu Randalu T. Davidsonu33 odvijao se nalik na odnos sina prema ocu. Moglo bi se rei da je Velimirovi u anglikanskim krugovima tih godina bio najpoznatiji pravoslavac i da je doprineo pribliavanju Engelske Crkve (a i Amerike episkopalne crkve ka pravoslavnim crkvama Istoka. To je onda naroito tokom dve prve decenije po zavretku Drugog svetskog rata budilo velike nade u ostvarenje crkvenog zajednitva. Tadanjim brojnim konferencijama u dvadesetim godinama prologa veka otac Nikolaj, tada ve episkop iki odn. ohridski, nije vie uzimao uea. Njegova ga je crkva, meutim, 1927 ipak delegirala na Prvi svetski skup Komisije za veru i crkveni poredak u Lozani. Poto je bio spreen da lino uestvuje njegov je referat o Svetoj Tajni proitao rukovodilac pravoslavne delegacije, arhiepiskop od Tiateire34 Germanos (Strinopulos). Dotini je bio i
31 32

Die Frage der Einheit der Kirche The Question of the Unity of the Church 33 Randall Th. Davidson 34 Thyateira 5

predstavnik Vaseljenskog Patrijarha kod Kenterberijskog nadbiskupa (kasnije i kod starokatolikog nadbiskupa Utrehta). Za mitropolita Germanosa kao pravoslavng duhovnika (1872-1951) se u Velikoj Britaniji znalo uglavnom kao za sledbenika oca Nikolaja. Njih dvojica su se inae prvi put sreli u Carigradu aprila 1911. Tamo je Svetski savez hrianskih studenata35 odravao treu meunarodnu konferenciju sa ciljem da i mlade pravoslavne hriane pridobije za rad na hrianskoj saradnji i bile su to upravo pravoslavne i anglikanske snage koje su kasnije tom savezu pomogle da se opredeli za jasnu troinu orijentaciju. Uestalost linih susreta i teoloko-crkvena razmena izmeu anglikanaca i pravoslavaca imala je naravno veze i sa okolnou da su brojni predstavnici pravosalavnih i staroorijentalnih crkava esto dolazili u Veliku Britaniju zalaui se kod britanske vlade (i kod Engleske Crkve) za politiku i drugu podrku za svoje zemlje i za sopstvene crkve. To se dogaalo u vreme raspada dve mnogonacionalne drave - osmanlijske i austrougarske pri emu jo nije bilo reenja za novi poredak nacionalno orijentisanih drava. U tom se kontekstu kretao naravno i otac Nikolaj, kao to proizilazi i iz brojnih publikacija iz onih godina. Ja u njih ubrajam etiri knjige sabranih govora, propovedi i rasprava (The Soul of Serbia, The Religios Spirit of the Slavs, Serbia in Light and Darkness, The Agony of the Church) uz koje dolazi i peta ako se uzmu u obzir izjave tokom kratke posete episkopa ikog Londonu od decembra 1919. do januara 1920. A moglo bi se navesti i jo nekoliko manjih broura. Sve to je na engleskom i namenjeno je engleskom italitu koje je bilo u ratu sa Nemakom, Austrougarskom i Turskom carevinom. Velimiroviu je na srcu leala dobrobit u ratu postradale Srbije. Pri tome je nastojao da predoi posebnost srpskog naroda, koji je on doivljavao u svetlu onoga to je nazivao teodulijom: starom, Gospodu slueem Srpstvu sa njegovim osobenim znanjem steenim u sopstvenoj istoriji o tome da posle Golgote mora doi Uskrs a posle martirija Vaskrsenje, dodeljena je posebna uloga prilikom duhovnog preporoda Evrope na ruevinama Svetskog rata. Citirau iz jedne propovedi koju je drao decembra 1919. u Katedrali sv. Pavla u Londonu kojom ga je prilikom sufragan londonskog biskupa, biskup Herbert Beri36, sluaocima predstavio kao otelovljenje srpskog duha (The Spirit of Serbia). U toj propovedi dotakao se episkop Nikolaj osnovnog duhovnog naela Istone Crkve (The Principle of the Eastern Orthodox Church). Sutina njena i njena mo po njemu je u sveobuhvatnosti, u tome da sve to ide naruku ivotu integrie u sveobuhvatnu prisutnost Gospodnju jednom reju u njenoj inkluzivnosti37. On doslovce veli: Kakve su dakle praktine konsekvence tog osnovnog naela pravoslavlja, te inkluzivnosti? Praktina konsekvenca je enja hrianskog Istoka za jedinstvom hrianstva i molitva za to jedinstvo. On zatim pita zbog ega Istona crkva toliko udi za jedinstvom svih hrianskih grupa, kad ve u sebi sadri sve posebnosti drugih. On razlog za to vidi u tome to ste nam vi potrebni. Mi vas volimo jer ste nam potrebni. To nije materijalna i prolazna potreba ve duhovna i zauvek ... Mi oekujemo puniji ivot u ujedinjenju sa vama. Mi smo ogolele kosti bez vas ... . Otac Nikolaj zatim ima jo razloga da govori. Ti razlozi su u vezi sa aktuelnom poliitikom situacijom i sa zadacima Lige naroda. A na kraju kae: Ono najvanije to liava svih briga je ujedinjenje crkava. Ne samo neko pribliavanje (reprochement) ve stvarno jedinstvo. Pribliavanje Anglikanske zajednice i pravoslavnog Istoka ve je postignuto. To pokazuje ovo veeranje okupljanje u molitvi ... Nama je potrebno vie od toga ... istinsko jedinstvo hrianstva. I on sa zadovoljstvom konstatuje da se tradicionalne razlike u uenju izmeu Istone i Zapadne crkve u suoavanju sa duhovnim i praktinim razlozima vie ne uzdiu iznad svega. To ga ispunjava nadom naoigled planirane Svetske konferencije o veri i crkvenom ureenju38 i on prepoznaje iste
35 36

The World`s Christian Students Federation Bury 37 inclusiveness 38 Preliminarna konferencija odana je 1920 u enevi a ona u punom sastavu u Lozani 1927. 6

ciljeve u programu Svetskog skupa anglikanskih biskupa odranog 1920. u palati Lambeth u Londonu. Posle isitavanja ove propovedi ja se zapitam nije li to kontekstualan i otuda savremen primer Svetosavlja kako ga opisuje episkop Nikolaj, Svetosavlje kao dar i obdarenost u jednome, da se univerzalna poruka o vaskrslom Hristu pojmi i doivljava tako to ona eliminie neisto iz ivota nacija i naroda i okuplja ih u miroljubivom suivotu umesto da ih truje strategijama razgraniavanja? Kako god se uzme, u iskazima oca Nikolaja iz tih godina vidljive su konvergencije u oekivanjima budueg jedinstva hriana kako ga je doivljavao i njegov nekadanji mentor episkop Eduard Hercog. On je put svog nekadanjeg doktoranda i iz daleka pratio sa simpatijama. Te simpatije gajio je i prema naporima veinskih hrianskih naroda na Balkanu da steknu nacionalni identitet i odgovarajuu dravnu i relativnu crkvenu nezavisnost, iako sasvim izvesno nije previao tekoe u vezi sa tim pri emu se treba samo setiti Balkanskih ratova iz 1913. Herzog je bio na liniji kako ju je formulisao Program Prvog starokatolikog kongresa 1871. u Minhenu: Prilikom reforme Crkve na temeljima vere i poretka Starokatolike crkve a ta reforma ukljuuje i jedinstvo i zajednitvo podeljenih crkava nacionalna gledita i potrebe mogu se uzeti u obzir bez tete po crkveno jedinstvo u uenju. U nacionalne potrebe spadala je za Hercoga i starocrkveno naelo relativne autonomije pomesnih crkava: Njima se ne upravlja univerzalistiki iz centra (npr. univerzalnom papskom jurisdikcijom) ali one su sve odogovorne za svoje zajednitvo i moraju ga i vidljivo potvrivati. Nacionalno organizovana crkva za Herzoga nije naravno crkva iji pripadnici pokazuju poseban etniki ili jeziki identitet, to u vajcarskoj ne bi ni bilo mogue budui da etiri jezika i isto toliko kulturnih identiteta nikako nisu pretpostavke za tako neto. Pojam nacionalna crkva odnosi se samo na teritoriju jedne drave unutar ijih granica data crkva doivljava svoju kanonsku samosvojnost teei zajednitvu u veri i ljubavi sa drugim nacionalnim crkvama i uvajui ga. Tako u starokatolikoj crkvi vajcarske postoje germano-frankofone parohije. Tamo gde crkva moe odluivati nezavisno od dravnih propisa i starokatolici bez vajcarskog pasoa su potpuno ravnopravni lanovi. Jedino to se smisleno uklapa u tradiciju krtenja koju u Poslanici Galaanima, 3,27-28, izgovara narodni apostol. U Hristu nema ni Jevrejina ni Grka. Presudan kriterijum zajednice je vera u trojednog Boga i upranjavanje saglasno njemu ljubavi unutar crkvenog poretka kako su ga koncipirali ekumenski sinodi.

Kasniji plodovi boravka Nikolaja Velimirovia u Bernu

Biskup Hercog svog uenika, kome je oigledno bio veoma naklonjen, posle njegovog odlaska iz Berna nije vie video. A i korespondencija se prekida pismom od juna 1919. U njemu on skoro etrdeset godina mlaeg i u meuvremenu za episkopa hirotonisanog Nikolaja oslovljava kao potovanog i dragog brata. On smatra boijom promilju okolnost da je Velimirovi doao prvo u Bern i potom uspostavio kontakte sa Englelskom crkvom, jer s obzirom na pribliavanje crkava susreti meu ljudima vaniji su od diferenciranih rasprava o teolokim problemima. Danas je, kae Hercog, mladi episkop slueii postao duhovni otac Vaeg naroda. Ovako je i bolje to je ostao u Srbiji umesto da radi kao nastavnik na fakultetu u Bernu. To je utoliko bilo konsekventno to je Hercog u svojim pismima u vie navrata pojanjavao da je odnos zasnovan na uzajamnom poverenju izmeu Velimirovia i starokatolikog biskupa bio u slubi jedne vie stvari u slubi odnosa dvaju crkava, koje treba da svaka u svojoj relativnoj autonomiji (jedna u pravoslavnoj autokefalnosti a druga u

starokatolikoj nacionalnoj crkvi) otelovi katolizitet i zajednitvo bez centralzma pa tako i bez autoritarnosti u svojoj strukturi. Biskup Hercog se s druge strane juna 1916. u Bernu sastao sa mitropolitom Dimitrijem koji se na putu kui vraao iz Engleske. Ovaj mu se nakon uspostavljanja preanje autokefalnosti sada patrijarh zahvalio i za duhovnu i materijalnu podrku studenata i izbeglica tokom rata. Odreeni vrhunac u starokatoliko-srpskopravoslavnim odnosima za ivota biskupa Hercoga treba videti u tome da je na zahtev Svetog sinoda Srpske pravoslavne crkve vladar Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca kralj Aleksandar Karaorevi (1888-1934) biskupa Eduarda Hercoga 01. novembra 1923. odlikovao najviim ordenom Crkve ordenom sv. Save Prve klase. To je za nekog ko nije pravoslavne vere izvanredna okolnost i ja iz tog vremena znam samo za jednu analogiju. 1918. su Nadbiskup Kenterberijski, londonski i oksfordski biskup poastvovani na isti nain. Na vest koju e primiti tek marta 1924.biskup Hercog izdiktirae 21.marta, pet dana pred smrt, biskupskom vikaru Adolfu Kiriju39 pismo zahvalnosti poslednje pismo u njegovom ivotu. Episkop Nikolaj je prema usmenim izvorima bio jo jednom u vajcarskoj negde uleto 1945, u vremenu izmeu njegovog oslobaanja iz nemakog zatoenitva maja te godine i njegovog dolaska u London te jeseni. Tom prilikom sastao se u hotelu vajcerhof sa svojim nekadanjim kolegom sa studija profesorom Arnoldom Gilgom (1887-1967). Gilg je ujesen 1906 - uz oba Srbina Velimirovia i Radanovia bio jedini novoupisani student. Njemu, svom dragom prijatelju i kolegi sa studija Velimirovi je posvetio svoju teoloku disertaciju. Gilg, u meuvremenu prof. za Crkvenu istoriju i istoriju dogme na Starokatolikoteolokom fakultetu zamalo je tom prilikom svog prijatelja episkopa prekorevaqo to ne eli da se vrati u zaviaj. Ovaj mu je na to odgovorio da u titoistikoj Jugoslavij on vie nema ta da trai. Gilg je ovaj razgovor prepriao svojoj estorici srpskih studenata, koji su kao izbeglice 1947. doli u Bern meu kojima i Predislav Kuburovi, moj informant. Postavlja se pitanje da li se episkop Nikolaj tog leta sreo i sa biskupom prof. Adolfom Kirijem (1870-1955) budui da ga je, kae oko Slijepevi, pismeno zamolio za pomo iz nemakog zatvora. O takvom susretu nema, meutim, nikakvih podataka. Biskup Kiri je tih ratnih godina bio adresa za mnotvo pravoslavnih izbeglica sa Istoka. Otuda je vajcarska vlada 1945. osnovala komisiju specijalno za pravoslavne izbeglice stavivi je pod patronat Starokatolike crkve i njenog biskupa. Treba ovde pomenuti i poslednje svedoanstvo sveevo u prilog Starokatolikog fakulteta u Bernu. Februara 1946. napisao je svom prijatelju iz vremena njegovog dueg boravka u Engleskoj, biskupu od iestera, Dordu Belu40 sledee: Dragi moj biskupe Bel! Evo, opet Vam piem. Postao sam jako zaboravan to je strano. U svom poslednjem pismu zaboravio sam da pomenem Starokatoliku Crkvu u vajcarskoj. Starokatoliki fakultet Univerziteta u Bernu bio je prva moja alma mater. uveni E. Herzog bio mi je profesor za Novi Zavet. Drugi moji profesori bili su Mio, Tirlings, Voker, Kunc i drugi svi veliki pobornici starokatolicizma. Sadanji biskup Kiri bio je tada paroh u Bernu. Samnom su studirali meu ostalima Gilg, Bailly, Seiler. Svi su jo u ivotu. Dr. Arnold Gilg postao je slavan. Neko vreme je bio rektor univerziteta. Bailly i Seiler jo uvek su, svaki u svojoj optini, svetenici kao i do sada. Ubeeni hriani i valjani duebrinici. Ali ja bih da predloim neto. Bila bi jako dobra stvar kad bi ih posetili u Bernu da vidite njihov teoloki fakultet i da u njihovoj crkvi tamo u Metzgergasse odrite propoved. Bilo bi, razume se, jo delotvornije kad bi to zajedno sa Vama uinila i Njegova Milost Nadbiskup od Kenterberija. Oni bi se sigurno veoma radovali. A to bi i ojaalo to malo i ilavo stado Hristovo. Uvrstilo bi i veze Vae i njihove crkve. Ja zaista mislim da bi to bio blagosloven
39 40

Kry Georg Bell 8

poduhvat. Ja znam da Vi imate crkvene optine u enevi, Lozani [to nije tano], Lucernu itd. Ali Bern im je centar. Vrlo je mogue da ste to i sami planmirali da uradite. U tom sluaju ja samo podupirem Vau dobru nameru. A to inim zato to te drage boije ljude volim kao svoje roene ... Vama i Njegovoj Milosti elim ugodno putovyanje u vajcarsku i molim se za stvarni uspeh Vaeg rada ostajui kao i uvek u bratskoj ljubavi u naem blagoslovenom Gospodu. Va episkop Nikolaj. Bio je to opet episkop Nikolaj koji je pokrenuo inicijativu da 1948. episkop Srpske pravoslavne eparhije u Sjedinjenim Amerikim Dravama Dionisije (Milojevi), biskupu Adolfu Kiriju i Fakultetu urui Krst sv. Joanikija u znak priznanja za viedecenijski prihvat srpsko-pravoslavnih studenata na Starokatoliko-teolokom fakultetu. Do sada ih je bilo 44 koji su, due ili krae, studirali u Bernu uglavnom kao stipendisti starokatolikog biskupa. Kada bi morali da ralanjavamo spisak onda bi poetak izgledao ovako: 1 kanonizovani episkop, 5 drugih episkopa (Jovan [Jordan A. Ili], Sava [Svetozar Vukovi], Milutin [Marko Stojadinovi], Amfilohije [Risto Radovi], Dositej [Despot Motika]), 10 profesora i docenata Teolokog fakulteta u Beogradu ili po bogoslovijama (Radivoje Josi, Jordan P. Ili, Nikola orevi, Dimitrije Dimitrijevi, oko Slijepevi, Emilijan arni, Pribislav Simi, Radomir Raki, Dragan Milin, Ilija Tomi). Osim njih tu su i svetenici ili katehete a o ivotnom putu nekolicine njih ne znam nita. Kad se osvrnemo na elju ispoljenu 1909. u drugom pismu biskupa Hercoga dragom gospodinu doktoru da Srpska nacionalna crkva uvek alje svoje odline sinove na na Fakultet ... takve kao to ste Vi ona se ispunila. Prvi poticaj dao je sigurno otac Nikolaj a kasnije je to bio pre svega prof. Dimitrijevi koji je na studije u Bern poslao ukupno 10 apsolvenata beogradskog Bogoslovskog fakulteta na dopunske studije. U poslednje vreme odnosi su iz raznih razloga izgubili na intenzitetu.

Kako dalje?
Zavriu jednim otklonom od teme vezane za Starokatoliko-teoloki fakultet kao mesto teolokih diskursa i istraivanja i usmeriu pogled na Starokatoliku episkopsku i parohijalnu crkvu Svetih apostola Petra i Pavla u Bernu. U toj je crkvi prvi episkop tadanje srpske eparhije zapadnoevropske i sadanji episkop abaki Lavrentije (iji sam poastvovani gost ovog vikenda) decembra 1960, u prisustvu tadanjeg starokatolikog biskupa prof. Ursa Kirija, uveo u dunost prvog srpskog duhovnika u vajcarskoj oca Draka Todorovia. Od tada Srpska crkvena optina u Bernu u kripti te crkve do danas odrava svoja bogosluenja. To je ona ista crkva u kojoj su na Veliki etvrtak 1907. dakle na dan uoi trodnevne Uskrnje liturgije oba pravoslavna teologa Radovanovi i Velimirovi prvi put uestvovali u prieivanju. Oba su se gospodina obavestila kod svog episkopa da li im se to dozvoljava na ta su dobili potvrdan odgovor. O episkopu ikom se isto tako u jednom pravoslavnom izvoru iz 1920. bez ikakvog konmentara izvetava da se prieivao u anglikanskoj crkvi. Samo po sebi se razume da su ovo bili izvanredni dogaaji i da ne mogu tek tako postati pravilo. Ali ja u ovim postupcima sveevim, kao i u prethodno prenetim reima iz njegovih usta, vidim neto kao proroki znak: Ukazivanje na neto budue i upuenu nam opomenu. emu naime lini kontakti meu biskupima i njihov doivljaj jedne entente cordial, emu razmena studenata teologije, ta e nam i razrada teolokih razlika ako se generacijama nita ne menja meu razjedinjenim hrianima? U poreenju sa vremenom u kome je iveo sveti

Nikolaj i uestvovao u zbivanjima, razgovor izmeu Istoka i Zapada se u pogledu uzajamnog poverenja i otvorenosti do danas nije pomakao s mesta nego je, naprotiv, zakoraio unazad. Otuda nas sveevo svedoenje i njegova vizija opominju. A prorokovanje je u tome to je zajednitvo u priesti Gospodu u volji koji se moli da svi postanemo jedno da bi svet verovao. Da to - preputeni sopstvenoj pasivnosti i letargiji oekujemo samo od Gospoda bilo bi suvie malo. Zar nismo kao prijatelji njegovi (Jov. 15,14) pozvani u boansku zajednicu onih koji svojim darom i svojom snagom daju plod plod ljubavi koji potie od beskrajne Boije ljubavi prema oveku?

10