BIBLIOTEKA HORIZONTI"

Naslov originala: MANN MOSES UND DIE MONOTHEISTISCHE RELIGION, 1975. Fischer Taschenbuch Verlag, Frankfurt am Main

DER

UREDNIK: VITO MARKOVI* RECENZENT: VITO MARKOVI * KORICE: VOJA MIL1 * GRAFIKA OPREMA: MIA POPOVI * KOREKTOR: MILICA SEKICKI * IZDAVA: IROI .GRAFOS", BEO GRAD, SIMINA 9a ZA IZDAVAA: VIKTOR EEROVSKI * TAMPA: .GRAFIAR" TUZLA TAMPANO u 3.000 PRIMERAKA ISBN-86-71570460

SIGMUND FROJD

MOJSIJE I MONOTEIZAM
Preveo BOZIDAR ZEC

GRAFOS BEOGRAD 1988.

MOJSIJE I MONOTEIZAM

I MOJSIJE EGIPANIN

Oduzeti jednom narodu oveka koga slavi kao najveeg meu svojim sinovima nije neto to e ovek rado* ili olako preduzeti, pogotovo kada i sam pripada tom narodu. No, ne moemo dopu stiti da nas gane bilo kakav primer pa da u prilog tobonjih nacionalnih interesa zapostavimo istinu, a imamo razloga da od razjanjavanja stanja stvari oekujemo i nekakvu korist za na uvid. ovek Mojsije koji je jevrejskom narodu bio oslobodilac, zakonodavac i osniva vere pripada tako dalekim vremenima da nismo kadri da zaobi emo pretpitamje: da li je on neka istorijska li nost ili tvorevina legende. Ako je iveo, onda je to bilo u trinaestom, moda etrnaestom stoleu pre nae ere; o njemu nemamo nikakvih drugih poda taka sem onih iz svetih knjiga i jevrejskin pisanih >redanja. Ako je zato i odgovor na gornje pitanje ien poslednje pouzdanosti, onda se, ipak, prete na veina istoriara izjasnila za injenicu da je Moj sije stvarno iveo i da se zbilja odigrao s njim po vezani Izlazak iz Egipta. S punim pravom se tvrdi kako bi poznija istorija Izrailjaca bila nerazumljiva ukoliko se ne bi pridodala ta pretpostavka. Da nanja nauka je uopte postala obazrivija i daleko opreznije postupa s predanjima nego u poetnim periodima istorijske kritike. Prvo to privlai nau panju na Mojsijevu li nost jeste ime koje na hebrejskom, glasi Moe". ovek moe zapitati: otkud ono potie? ta znai? 7

Kao to je poznato, ve nam pria u drugom po glavlju Eksodusa daje odgovor. Tu se iznosi kako mu je egipatska princeza koja je deaka spasla ostavljenog u Nilu, dala to ime s etimolokom mo tivacijom: jer ga iz vode izvadih." Jedino to je takvo objanjenje oito nedovoljno. Biblijska in terpretacija imena ,onaj to je iz vode izvuen'", misli jedan autor u Jdisches Lexikonu1, jeste na rodna etimologija s kojom se ve ne moe uskla diti aktivni hebrejski oblik (,Moe' moe u najbolju ruku znaiti .izvaditelj')." ovek je u stanju da to neprihvatanje podupre s dva dalja argumenta; pr vo, da je besmisleno pripisivati egipatskoj princezi izvoenje imena iz hebrejskog jezika, i, drugo, da voda iz koje je dete izvueno najverovatnije nije bila voda Nila. Naprotiv, odavno je s razliitih strana iznoena pretpostavka kako ime Moj sije" vue poreklo iz egipatskog jezikog blaga. Umesto da se navode svi autori koji su u tom smislu neto rekli naveu odgovarajue mesto prevedeno iz jedne no vije knjige D. H. Brestida 2 , autora ije se delo History oj Egypt (1906) smatra merodavnim. Vredno je panje to je njegovo (tog voa) ime ,Mojsije' bilo egipatsko. To je prosto egipatska re ,mose' koja znai ,dete', i skraenica je za puniji oblik kao to je na primer ,Amon,mose' to znai ,Amon-dete', Hi ,Ptah-mose' to znai ,Ptah-dete'; i ta sama imena su opet skraenice dunih izraza: 'Amon (je poklonio) dete', ili ,Ptah (je poklonio) dete'. Ubrzo je ime ,dete' postalo pogodna zamena za opirno, puno ime, i oblik imena ,Mose' nalazi se ne retko na egipatskim spomenicima. Sigurno je Mojsijev otac svom sinu dao ime spojeno s Amon ili Ptah, i ime boga je u svakodnevnom ivotu po stepeno izostajalo, dok deaka jednostavno nisu zvali ,Mose'. (Ono ,s' na kraju Mojsijeva imena
' Jdisches Lexikon, b e g r n d e t . von Herlitz und Klrchncr, Bd. IV, 1930, Judischer Verlag Berlin. 1 J. H. Breasted The Dawn of Conscience, London 1934, i l i . 350.

/Moses/ potie iz grkog prevoda Starog zaveta. To ne pripada ni hebrejskom jeziku gde ime glasi ,Moe'.)" Ovo mesto sam doslovno reprodukovao i ni u kom sluaju nisam spreman da delim odgo vornost za njegove detalje. Donekle se udim to je Brestid u svom nabrajanju propustio upravo analogna teoforina imena koja se zatiu ina listi egipatskih kraljeva kao Ah-mose, Tut-mose (Totmes) i Ra-mose (Ramzes). Sad bi trebalo oekivati da neko od mnogih koji su uvideli da je ime Mojsije" egipatskog po rekla, izvue i zakljuak ili barem razmisli o mo gunosti kako je sam nosilac egipatskog imena bio Egipanin. Za moderna vremena sebi doputamo, ne dvoumei se, takve zakljuke, iako danas ljudi nose ne jedno nego dva imena: porodino i lino, i mada nisu iskljuene promene imena i ujednaa vanja pod novim uslovima. Ni u kom sluaju tada nismo iznenaeni to nalazimo potvrenim da je pesnik amiso francuskog porekla dok je Napoleon Bonaparte italijanskog, a da je Bendamin Dizraeli stvarno italijanski Jevrejin kao to se to moe zakljuiti po njegovom imenu. ovek bi trebalo da pomisli kako bi i za stara i rana vremena jedan takav zakljuak u kome se na osnovu imena govori o pripadnosti nekom narodu, morao biti jo dale ko pouzdaniji i initi se zapravo neizbenim. Ipak, koliko znam, nijedan istoriar nije izvukao takav zakljuak u Mojsijevom sluaju, i niko od onih koji su upravo kao Brestid spremni da pretpostave kako je Mojsije bio upuen ,,u svu egipatsku mu drost"3. ta je tome stajalo na putu ne moe se po uzdano odgonetnuti. Moda je uvaavanje biblijske tradicije bilo neprevladivo. Moda se uinila mon struoznom pomisao kako bi trebalo da je ovek Moj sije bio nekog drugog porekla a ne hebrejskog. U
3 1. c, str. 334. Mada se pretpostavka da je Mojsije bio Egipanin dovoljno esto i bez pozivanja na ime iz nosila od najranijih vremena do danas.

svakom sluaju se ispostavlja da se priznavanje egipatskog imena ne smatra presudnim za ocenu Mojsijeva porekla, da se iz tog priznavanja ne moe nita drugo zakljuiti. Ako se pitanje o nacional nosti tog velikog oveka smatra znaajnim, onda bi svakako bilo poeljno da se predloi novi ma terijal za njegovo reavanje. To preduzima moja mala rasprava. Njen zahtev za mestom u asopisu Imago temelji se na tome to njen prilog ima za sadraj primenu psi hoanalize. Tako zadobijen argument sigurno e os taviti utisak na onaj mali broj italaca koji je upuen u analitiko miljenje i ije rezultate zna da ceni. No, po svoj prilici, to e njima izgledati znaajno. 1909. godine je O. Rank, tada jo pod mojim uticajem, na moj podsticaj objavio spis pod naslo vom Der Mythus von der Geburt des Helden*. Taj spis obrauje injenicu da su gotovo svi znaajni kulturni narodi . . . svoje junake, legendarne kra ljeve i kneeve, osnivae vere, dinastije, carstva i gradova ukratko svoje nacionalne junake za rana ve veliali u pesmama i legendama. Naroito su istorije roenja i mladosti tih linosti ukraa vali fantastinim crtama ija je zapanjujua sli nost, ak delimino slaganje u recima kod razlii tih, ponekad veoma odvojenih i potpuno nezavisnih naroda odavno poznata, a to su mnogi istraivai ve uoili." Ako ovek po Rankovom uzoru konstruie, recimo, Goltonovom tehnikom, tipinu legendu" koja istie bitne crte svih tih istorija, onda se dobija sledea slika: Junak je dete uglednih roditelja, mahom kra ljevski sin.
Peta sveska Schriften zur angewandten Seetenkunde. Fr. Deuticke, Wien. Daleko sam od pomisli da uma njim vrednost Rankovih samostalnih doprinosa t o m radu.

10

Njegovom raanju prethode potekoe, kao na primer period apstinencije, ili duga neplodnost, ili potajni odnos roditelja usled spoljasnjih zabrana ili prepreka. Za vreme trudnoe ili ve ranije sledi predskazanje (san, proroanstvo) koie skree pa nju na njegovo roenje i koje najavljuje opasnost koja mahom ugroava, oca. Zbog toga, novoroene biva veinom na oev podstrek ili na podstrek lica koje ga zamenjuje predodreeno za ubijanje ili naputanje; po pravilu, dete se u nekakvom koveiu preputa vodi. Zatim ga spaavaju ivotinje ili ljudi' niskog porekla (pastiri), i doji ga enka ili ena niskog porekla. Odrastavi, ponovo pronalazi ugledne roditelje, doivljavajui pri tom svakojake avanture; s iedne strane, sveti se ocu a, s druge, biva priznat i dospeva do veliine i slave." Najstarija od istorijskih linosti za koju je vezan taj mit o roenju jeste Sargon iz Agade, os niva Vavilona (oko 2800. godine pre Hrista). Upra vo za nas nije bez znaaja da ovde reprodukujemo priu koja je pripisana njemu samom: Ja sam Sargon, moni kralj, kralj Agade. Mo ja majka je bila vestalka, svog oca nisam pozna vao, dok je brat mog oca prebivao na planini. U mom gradu Azupirani koji je leao na obali Eufrata, majka vestalka me je zanela. Potajno me rodila. Poloila me u trani sud, zalila poklopac smolom i spustila u reku koja me nije udavila. Struja me je odvukla do Akija, crpaa vode. Aki, crpa vode, zbog dobrote svoga srca izvlai me iz vode. Aki, crpa vode, podizao me je kao sopstvenog sina. Aki, crpa vode, stvorio je od mene svog batovana. Obavljajui posao batovana, zavolela me je Istar! Postao sam kralj i etrdeset i pet godina vladao kao kralj." Nama najpoznatija imena u nizu koji poinje Sargonom iz Agade jesu Mojsije, Kir i Romul. Osim toga, Rank je, meutim, sakupio veliki broj junakih likova to pripadaju poeziji ili legendi i 11

0 kojima se pripoveda ista istorija mladosti bilo u svojoj celini bilo u dobro poznatim odlomcima, likova kao to su: Edip, Kama, Pari, Telef, Persej, Herakle, Gilgame, Amfion, Zet i dr. Rankova istraivanja su nas upoznala s izvo rom i tendencijom tog mita. Treba da se samo krat kim aluzijama na to pozovem. Junak je onaj koji se odvano digao protiv svog oca i na kraju ga pobedniki savladao. Na mit sledi tu borbu sve do u preistoriju jedinke time to doputa da se dete, uprkos oevoj volji, rodi i da se, uprkos njegovoj zloj nameri, spase. Ostavljanje u kovei jeste evi dentan simbolian prikaz roenja gde je kovei majina utroba, a voda plodova tenost. U bez brojnim snovima se odnos izmeu roditelja i deteta prikazuje izvlaenjem ili spaavanjem iz vode. Ako narodna mata ovde obraeni mit vezuje za istaknutu linost, onda eli da dotinu linost pri zna kao junaka, da oglasi kako je linost ostvarila shemu junakova ivota. Meutim, izvor itavog mita jeste tzv. porodini roman" deteta u kojem sin reaguje na promenu oseajnih odnosa prema rodi teljima, posebno ocu. Ogromno precenjivanje oca proima prve deje godine. Kralj i kraljica u snu 1 bajci uvek znae samo roditelje. Meutim, kasnije, pod uticajem suparnitva i stvarnog razoarenja dete se zalae za odvajanje od roditelja i prema ocu zauzima kritiki stav. Ove porodice mita ugledna kao i ona niskog porekla jesu shodno tome dva odraza detetove vlastite porodice kao to su mu se pojavljivale u sukcesivnim periodima njegova i vota. Covek sme tvrditi da kroz ta objanjenja po staju potpuno shvatljive rairenost i jednorodnost mita o roenju junaka. Utoliko .vie zasluuje nau panju to to legenda o Mojsijevom roenju i ostavljanju zauzima naroito mesto i to u neem bit nom protivrei ostalim legendama. Poi emo od dve porodice izmeu kojih se, po legendi, odvija sudbina deteta. Znamo da se one u analitikom tumaenju poklapaju, samo se vremen12

ski jedna od druge odvajaju. U tipinoj formi le gende prva porodica u kojoj se dete raa, ugledna je i mahom kraljevska; druga, u kojoj dete raste niskog je porekla ili poniena, kao to uostalom odgovara odnosima u kojima tumaenje nalazi svoj izvor. Samo je u legendi o Edipu ta razlika izbri sana. Dete koje ostavlja jedna kraljevska porodica, prihvata drugi kraljevski par. ovek sebi kae: to jedva moe biti sluajno to upravo u tom primeru prvobitna identinost obeju porodica prosijava i u samu legendu. Socijalni kontrast dveju porodica pribavlja mitu koji, kao to znamo, treba da na glasi junaku prirodu velikog oveka drugu funk ciju koja postaje znaajna posebno za istorijske linosti. Taj kontrast moe da se upotrebi i za to da se junaku pribavi plemika povelja, da ga soci jalno uzdigne. Tako je Kir za Meane strani osva ja; no, zahvaljujui legendi o naputanju, on po staje unuk meanskog kralja. Slino je s Romulom. Ako je ivela neka linost koja njemu odgovara, onda je to bio nekakav lutalica nepoznatog porekla, skorojevi; posredstvom legende on postaje poto mak i naslednik kraljevske kue Albe Longe. Mojsijev sluaj je posve drugaiji. Tu je prva porodica, inae ugledna, dovoljno skromna. Mojsije je dete jevrejskih Levita. Meutim, druga po rodica niskog porekla u kojoj inae dete raste zamenjena je egipatskom kraljevskom kuom; prin ceza ga odgaja kao svog vlastitog sina. To odstupa nje od tipa zaudno je delovalo na mnoge. Ed. Majer i ostali za njim su predpostavljali da je legenda prvobitno drugaije glasila: faraona je opomenuo proroki san5 da e sin njegove' keri njemu i car stvu doneti opasnost. Zato nareuje da se dete po svom roenju ostavi u Nil. No, Jevreji ga spaavaju i podiu kao svoje dete. Usled nacionalnih motiva", kako kae Rank6, legenda je preraena u formu koja nam je poznata.
5 6

Spomenut i u izvetaju Josifa Flavija. 1. c, str 80, Napomena.

13

No, naredno razmiljanje kazuje da takva pr vobitna legenda o Mojsiju koja vie ne odstupa od drugih, nije mogla postojati. Jer je ona ili egipat skog ili jevrejskog porekla. Prvi sluaj se iskljuu je: Egipani nisu imali nikakav motiv da Mojsija veliaju, za njih on nije bio junak. Znai, trebalo je da je legenda stvorena u jevreiskom narodu, to jest da u svojoj poznatoj formi bude vezana za li nost voa. Samo, ova legenda nije bila sasvim pri kladna za tako neto, jer ta bi narodu trebalo da koristi legenda koja je njegovog velikog oveka uinila strancem? U formi u kojoj danas legenda o Mojsiju lei pred nama na nain vredan pomena ona ostaje iza svojih skrivenih namera. Ako Mojsije nije kra ljevski izdanak, onda ga ni legenda ne moe na praviti junakom; ako on ostaje jevrejsko dete, onda ona nije uinila nita za njegovo uzdizanje. Samo jedan mali fragment itavog mita ostaje delatan: potvrivanje da se dete uprkos snanim spoljnim silama odralo. Istorija Isusova detinjstva takoe je ponovila tu crtu, istorija u kojoj car Irod pre uzima faraonovu ulogu. Tada stvarno slobodno mo emo pretpostaviti kako se neki pozni, neveti pre raiva legendnog materijala naao podstaknutim da neto to je slino klasinoj legendi o naputa nju koja je svojstvena za junaka smesti i uz svog junaka Mojsija, a to mu nije zbog naroitih od nosa tog sluaja moglo odgovarati. Tim nezadovoljavajuim i povrh toga nepouz danim rezultatom moralo bi se nae istraivanje zadovoljiti, a da nita nije uinilo za razreavanje pitanja: da li je Mojsije bio Egipanin. No, za ocenu legende o naputanju postoji jedan drugaiji, moda izgledniji pristup. Vratimo se dvema porodicama mita. Znamo: na nivou analitikog tumaenja one su identine,
14

a na mitskom nivou razlikuju se kao ugledna poro dica i porodica neplemenita porekla. Meutim kada je re o istorijskoj linosti za koju je mit vezan, tada postoji i trei nivo nivo realnosti. Jedna porodica je realna; u njoj se linost, veliki ovek, zbilja rodio i odrastao. Druga je fiktivna koju je izmislio mit sleei svoje namere. Po pravilu, real na porodica se podudara s porodicom neplemenita porekla, a. izmiljena s uglednom. Situacija u Mojsijevom sluaju je izgledala neto drugaije. Moda novo stanovite sada vodi razjanjenju kako je prva porodica, ona koja naputa dete, u svim sluajevi ma koji se mogu iskoristiti izmiljena; meu tim, ona kasnija koja dete prihvata i "u kojoj ono raste jeste stvarna. Ako imamo hrabrosti da tu postavku uvaimo kao optost kojoj podinjavamo i legendu o Mojsiju, onda jasno saznajemo: Mojsije je verovatno ugledni Egipanin od koga le genda treba da napravi Jevrejina. A to bi bio na rezultat! Ostavljanje u vodi bilo je na svom pravom mestu; da bi se potinila novoj tendenciji, namisao ostavljanja se morala ne bez nasilja modifikovati; od preputanja na milost i nemilost sudbini, ostavljanje je postalo sredstvo spaavanja. Odstupanje legende o Mojsiju, od svih drugih njene vrste moglo se, meutim, svesti na poseb nost Mojsijeve istorije. Dok se inae junak u toku svog ivota uzdie iznad svojih niskih poetaka, ju naki ivot velikog oveka Moj si ja zapoeo je time to se srozao sa svoje visine, spustio na nivo sino va Izrailjevih" Ovo malo istraivanje preduzeli smo u nadi da emo iz njega dobiti drugi, novi argument za pret postavku da je Mojsije bio Egipanin. uli smo kako prvi argument koji je izveden iz imena, nije na mnoge ostavio nikakav presudan utisak7 ovek
Tako, n a primer, E d . Meyer u Die Mosessagen und die Leviten, Berliner Sitzbericht, 1905, kae: Ime Moj sije' je verovatno egipatsko, dok je ime .Fines' u sve7

15

mora biti spreman da ni novi argument, izveden iz analize legende o naputanju nee imati vie sree. Svakako da e prigovori glasiti kako su odnosi stvaranja i preoblikovanja legendi ipak isuvie ne jasni da bi zakljuak poput naeg opravdali, i kako predanja o Mojsijevom junakom liku u svojoj za mrenosti, svojim protivrenostima, s oiglednim znacima vekovima postojane, tendenciozne prerade i akumulacije moraju osujetiti sve napore da se iznese na videlo jezgro istorijske istine to se iza toga krije. Ja sam ne delim takav iskljuujui stav, no takoe nisam kadar ni da ga odbijem. Ako se vie nije mogla dosegnuti pouzdanost, zato sam onda uopte ovo istraivanje i saoptio javnosti? ao mi je to ni moje opravdanje nije kadro da prevazie nagovetavanja. Naime, ako se ovek da zavesti s oba ovde navedena argumenta i pokua da ozbiljno shvati pretpostavku kako je Mojsije bio ugledni Egipanin, onda se raskriljuju vrlo zanimljive i dalekosene perspektive. Uz pomo izvesnih ne mnogo udaljenih hipoteza ovek veruje da razume motive koji su vodili Mojsija pri nje govom neobinom poduhvatu, i u uskoj vezi s tim shvata mogue obrazlaganje mnogobrojnih karakte ristika i posebnosti zakona i religije koje je on dao jevrejskom narodu, te ovek ak biva pobuen na znaajna razmiljanja o nastanku monoteistike re ligije uopte. Samo to se tako vana objanjenja ne mogu temeljiti jedino na psiholokim verovatnostima. Ako se dopusti da Mojsijevo egipanstvo vai kao nekakav istorijski oslonac, onda je nuna jo barem jedna vrsta taka kako bi se obilje pomaljajuih mogunosti zatitilo od kritike kako su one i proizvod mate i predaleko od stvarnosti. Objek tivan dokaz o vremenu Mojsijeva ivota i Izlaska iz Egipta zadovoljio bi, recimo, tu potrebu. Ali,
tenikom rodu iz S i l o m a . . . nema sumnje naravno, ne dakazuje da su ti rodovi bili rekla, no svakako da su imali odnose s 651)." Razume se da ovek moe zapitati odnosa pri tom treba misliti. egipatsko, t o , egipatskog po Egiptom (str. na koju vrstu

16

takav dokaz se nije naao, i zato treba bolje da izostane saoptavanje svih daljih zakljuaka nastalih iz uvida da je Moj sije bio Egipanin.

2M o j s i j eim o n o t e i z a m

II AKO JE MOJSIJE BIO EGIPANIN .

U jednom ranijem prilogu za ovaj asopis' po kuao sam pretpostavku da ovek Mojsije, oslo bodilac i zakonodavac jevrejskog naroda, nije bio Jevrejin nego Egipanin da potkrepim novim ar gumentom. Da njegovo ime potie iz egipatskog jezikog blaga, odavno je bilo uoeno, mada ne i od govarajue ocenjeno; ja sam dodao da-tumaenje mita o naputanju koji je povezan s Mojsijem na goni na zakljuak kako je on bio Egipanin koga je potreba jednog naroda elela da uini Jevrejinom. Na kraju svoje rasprave sam rekao da se iz pretpostavke da je Mojsije bio Egipanin izvlae vani i dalekoseni zakljuci; meutim, da nisam spreman da se javno za njih zauzmem jer poivaju samo na psiholokim verovatnostima i lieni su ne kog objektivnog dokaza. Ukoliko su znaajniji tako dobijeni uvidi, utoliko ovek upozorenje da ih bez solidnog utemeljenja ne izlae kritikom napadu okoline osea snanije, gotovo kao bronzanu statuu na glinenom postolju. Nijedna ma kako za vodljiva verovatnost ne titi od zablude; ak ako se ini da se svi delovi nekog problema postavljaju na svoje mesto poput komada u igri sklapanja, on da bi ovek morao misliti kako ono to je verovatno nije neminovno i istinito, a da istina nije uvek verovatna. I, najzad, da nije primamljujue
1 Imago, Bd. 23 (1937), Heft 1: Moses, ein gypter". /Prva rasprava u ovoj knjizi. (Prim. prev.)/

18

biti ubrojan u sholastiare i talmudiste koji se za dovoljavaju time to doputaju da se njihova otroumnost poigrava, bez obzira na to koliko njihova tvrdnja moe biti daleko od stvarnosti. Bez obzira na premiljanja koja i danas imaju svoje opravdanje, iz sukoba mojih motiva proistek la je odluka da onom prvom saoptenju usledi ovaj nastavak. No, ovo opet nije celina niti njen naj vaniji deo. (1) Znai, ako je Mojsije bio Egipanin" onda je prva korist od te pretpostavke novo zagonetno pi tanje na koje se teko moe odgovoriti. Kad se na rod ili pleme2 sprema na kakav velik poduhvat, ta da se ne moe nita drugo oekivati nego da se je dan od sunarodnika uzdigne do voa ili da se pu tem izbora odredi za tu ulogu. No, ta je trebalo da uglednog Egipanina moda princa, svetenika, visokog nametenika pokrene pa da se stavi na elo gomile doseljenih, kulturno zaostalih dolja ka i s njima napusti zemlju to se ne da lako odgonetnuti. Poznati prezir Egipanina prema nje mu stranom narodu ini takav sluaj posebno neverovatnim. Mogao bih poverovati da upravo zato ak ni istoriari koji su priznavali ime kao egipat sko i oveku pripisivali svu egipatsku mudrost ne ele da prihvate verovatnu mogunost da je Moj sije bio Egipanin. Uz tu prvu potekou ubrzo iskrsava i druga. Ne smemo smetnuti s uma da Mojsije nije bio samo politiki vo Jevreja nastanjenih u Egiptu; on je takoe bio njihov zakonodavac i vaspita; prisilio ih da slue novoj religiji koja se jo i danas po njemu naziva mojsijevskom. No, dolazi li poje dinac tako lako na misao da stvori novu religiju? I
2 Nemamo pojma o kakvom je broju re prilikom Izlaska iz Egipta.

19

ako neko eli da utie na religiju drugog, nije li najprirodnije da ga preobrati u svoju vlastitu? Jevreji u Egiptu sigurno nisu bili bez nekakvog obli ka religije, i ako je Mojsije koji im je dao novu religiju bio Egipanin, onda se ne moe odbaciti pretpostavka da je i ta druga nova religija bila egipatska. Toj mogunosti stoji neto na putu: injenica najotrije suprotnosti izmeu jevrejske religije koja se pripisuje Mojsiju i egipatske. Prva je velianstve no kruti monoteizam; postoji samo jedan Bog, on je jedini, svemoan, nedokuiv; ovek ne izdrava njegov pogled, ne srne da pravi njegov lik, niti da izgovori njegovo ime. U egipatskoj religiji postoji jedva pregledna gomila boanstava razliitog dosto janstva i porekla, nekoliko personifikacija velikih prirodnih sila kao to su nebo i zemlja, sunce i mesec, ak i apstrakcija poput Maata (istina, pra vednost), ili nakaza poput patuljastog Besa. No, veina su lokalni bogovi iz vremena kada se zemlja bila raspala na mnogobrojne oblasti; ivotinjskog su oblika kao da jo nisu prevladali razvoj iz sta rih totemskih ivotinja; ne razlikuju se otro jedan od drugog i jedva da su pojedinima dodeljene po sebne tunkcije. Himne u slavu tih bogova kazuju o svakom isto, bez premiljanja identifikuju jednog s drugim na nain koji bi nas oajno zbunjivao. Boja imena se kombinuju jedno s drugim tako da se jedno srozava do epiteta drugog; tako se u doba procvata Novog carstva glavni bog grada Tebe zove Amon-Ra, u ijem sklopu prvi deo oznaava grad skog boga s ovnujskom glavom, dok je Ra onski bog sunca s glavom kopca. Magijske i ceremonijalne radnje, arobne izreke i amuleti dominirali su bo jom slubom kao svakodnevnim ivotpm Egipanina. Neke od tih razlika mogu se lako izvesti iz na elne suprotnosti strogog monoteizma prema ne ogranienom politeizmu. Druge su oito posledice diferencijacije u duhovnom nivou, poto je jedna religija vrlo bliska primitivnim fazama razvoja, dok 20

se druga uzvinula do visina sublimne apstrakcije. Moe pripadati i jednom i drugom momentu to to se pokatkad ima utisak da je suprotnost izmeu mojsijevske i egipatske religije hotimina i namerno pootrena; na primer, kada jedna religija najod lunije odbacuje svaku vrstu magije i vradbine koje ipak najraskonije bujaju u drugoj. Ili kada se nasuprot nezasitoj elji Egipana da svoje bogove otelotvoruju u glini, kamenu i metalu i kojoj da nas nai muzeji tako mnogo zahvaljuju postav lja surova zabrana da se bilo koje ivo ili imagi narno bie prikazuje u nekakvom liku. Meutim, postoji i druga suprotnost izmeu dveju religija koju ne dodiruju objanjenja, koja pokuavamo dati. Nijedan drugi narod starog veka nije toliko uinio da bi opovrgao smrt, toliko se muno starao da omogui egzistenciju u onostranom kao Egip ani, i shodno tome bog mrtvih Oziris, gospodar tog drugog sveta, bio je najpopularniji i najneosporniji od svih egipatskih bogova. Naprotiv, starojevrejska religija se potpuno odrekla besmrtnosti; nigde i nikad se ne spominje mogunost nastavka ivota posle smrti. A to je utoliko udnije kada su kasnija iskustva pokazala da se vera u onostrano bivstvovanje moe vrlo dobro usaglasiti s monoteistikom religijom. Ponadali smo se da e se pretpostavka kako je Mojsije bio Egipanin, u razliitim pravcima po kazati kao plodonosna i razjanjavajua. No, na prvi zakljuak iz te pretpostavke da je nova religija koju je Mojsije dao Jevrejima, bila njegova vlasti ta, egipatska razbio se o saznanje da izmeu tih dveju religija postoji razliitost, ak suprotnost. (2) udna injenica istorije egipatske religije injenica koja je tek kasnije bila saznata i ocenjena, prua nam jo jednu nadu. Ostaje mogue da je religija koju je Mojsije dao svojim Jevrejima 21

ipak bila njegova vlastita, neka egipatska religija, mada ne i odreena egipatska religija. Za vreme slavne XVIII dinastije, pod kojom je Egipat najpre postao svetsko carstvo, oko 1375. godine pre Hrista ustoliio se mladi faraon koji se u prvi mah zvao kao i njegov otac Amenhotep (IV), mo kasnije je promenio svoje ime, i ne samo ime. Taj kralj je pokuao da svojim Egipanima namet ne novu religiju koja je bila u protivrenosti s nji hovim hiljadugodinjim tradicijama i svim njiho vim poznatim ivotnim obiajima. Bio je to strogi monoteizam, prvi pokuaj te vrste u svetskoj istoriji koliko dosee nae poznavanje, a sa verovanjem u jednog jedinog boga neminovno se rodila religiozna netrpeljivost koja je pre toga i jo dugo potom, ostala nepoznata starom veku. No, vladavina Amenhotepa trajala je samo sedamnaest godina; vrlo brzo posle njegove smrti koja je usledila 1358. godine p.n.e, nova religija je bila proskribovana a uspomena na jeretikog kralja zatrvena. Od silnih ruevina nove rezidencije koju je podigao i posvetio svom bogu, od natpisa na kame nim grobnicama koje su pripadale toj rezidenciji potie ono malo to o njemu znamo. Sve ono to moemo saznati o toj udnoj, ak jedinstvenoj li nosti dostojno je najveeg zanimanja 3 . Sve novo mora svoje pripreme i preduslove imati u onom to mu prethodi. Izvori egipatskog monoteizma se mogu s neto pouzdanosti slediti jo donekle unazad 4 . U svetenikoj koli hrama Sunca u Onu (Heliopolisu) ve due vremena su bile prisutne tendencije da se razvije predstava univerzalnog boga i naglasi etika strana njegova
The first individual in h u m a n history" (Prva linost u ljudskoj istoriji.") tako ga naziva J. H. Breas ted. 4 Ono to sledi poglavito je bazirano na prikazima J. H. Breasteda u njegovoj History of Egypt, 1906, k a o i u The Dawn of Conscience, 1934, i odgovarajuim odeljcima u The Cambridge Ancient History, t. I I .
3

22

bia. Maat, boginja istine, reda i pravednosti, bila je kerka boga sunca Raa. Ve za vladavine Amenhotepa III, reformatorovog oca i pretee, oboava nje boga sunca dobilo je novi zamah, verovatno u suparnitvu prema tebanskom Amonu koji je po stao premoan. Prastaro ime boga sunca Aton ili Atum biva ponovo izneseno, i u toj Atonovoj religiji mladi kralj je naao pokret koji nije morao da on prvi inspirie i kome je mogao da se prikljui. U to vreme politiki odnosi u Egiptu su poeli trajno uticati na egipatsku religiju. Preko vojnikih dela velikog osvajaa Tutmesa III Egipat je postao svetska sila. Na jugu Nubija, na severu Palestina, Sirija i deo Mesopotamije bili su pripojeni carstvu. Taj imperijalizam odslikavao se sada u religiji kao univerzalizam i monoteizam. Poto je sada faraonovo staranje sem Egipta obuhvatalo takoe Nubiju i Siriju, moralo je i boanstvo napustiti svoj nacionalni okvir i, kao to je faraon bio jedini i apsolutni gospodar Egipaninu poznatog sveta, ta kvo je svakako moralo postati i novo boanstvo Egipana. Osim toga, bilo je prirodno to je s pro irivanjem granica carstva Egipat postao pogodan 5 za strane uticaje; neke od kraljevih ena bile su azijske princeze i moda su ak neposredni podsticaji za monoteizam prodrli iz Sirije. Amenhotep nije nikad poricao svoju privrenost onskom kultu sunca. U dvema himnama posvee nim Atonu koje su nam ostale ouvane u natpisima kamenih grobnica i koje je verovatno on spevao, Amenhotep sunce kao stvoritelja i zatitnika sveg ivog u Egiptu i van Egipta slavi sa takvim arom koji se tek mnogo stolea kasnije vraa u psalmima posveenim slavi jevrejskog Boga Jahvea. No, on se nije zadovoljio tom zauujuom anticipacijom naunog saznanja o uticaju sunevog zraenja. Ne ma sumnje da je nainio korak dalje, da je sunce slavio ne samo kao materijalni objekt nego kao
5 Moda ak i Amenhotepova voljena ena Nefertita.

23

simbol boanskog bia 6 ija se energija manifestovala u sunevim zracima . Ali, biemo nepravedni prema kralju ako ga posmatramo samo kao pristalicu i pokrovitelja jed ne pre njega ve postojee religije Atona. Njegova delatnost je bila daleko odlunija. Pridoneo je ne to novo i tek time je uenje o univerzalnom bogu postalo monoteizam. Bio je to moment iskljuivo sti. U jednoj od njegovih himni neposredno se kae: O Ti, jedini Boe kraj koga ne postoji nijedan drugi"7. I mi neemo zaboraviti kako za ocenu no vog uenja nije dovoljno samo poznavanje njenog pozitivnog sadraja; gotovo isto tako je vana nje na negativna strana, poznavanje onog to ona od bacuje. Bilo bi takoe pogreno pretpostaviti kako je nova religija odjednom bila gotova i kako se, potpuno spremna, uzvinula u ivot kao Atina iz Zevsove glave. tavie, sve govori da je ona za Amenhotepove vladavine ojaala u smislu sve vee jasno e, doslednosti, otrine i netrpeljivosti. Verovatno se taj razvoj odvijao pod uticajem estoke opozicije koja se podigla meu Amonovim svetenicima pro tiv kraljeve reforme. U estoj godini Amenhotepove vladavine neprijateljstvo je bilo toliko raireno da
Breasted, History of Egypt, str. 360.: But however evident the Heliopolitan orgin of the new state religion might be, it was not merely sun-worship; the word Aton was employed in the place of the old word for 'god' (nuter) and the (od is clearly distinguished from t h e material sun." It is evident t h a t what t h e king was deify ing was the force, by which the Sun m a d e itself felt on e a r t h " (The Dawn of Conscience, str. 279). /Ali bez obzira koliko bi heliopolisko poreklo nove dravne religije moglo biti oigledno, to nije bio samo kult sunca; re Aton se upotrebljavala u m e s t o s t a r e rei za ,bog' (nuter), a bog se jasno razlikuje od materijalnog sunca." Oigledno je da je ono to je kralj oboavao bila sila kojom se sunce osecalo na zemlji."/ Slian sud o formuli u slavu boga nalazimo kod A. E r m a n a (Die gyptische, Religion, 1905): To s u . . . rei koje t r e b a da to je mogue vie apstrakt no izraze kako se ne velia s a m a zvezda nego bie to se u njoj pojavljuje."
7

1. c, History of Egypt, str. 374.

24

ie kralj promenio svoje ime u kojem je jedan deo bilo sada zabranjeno boje ime Amon. Sebe je na zvao umesto Amenhotepom Ihnatonom*. Meu tim, nije samo iz svog imena izbrisao ime omrae nog boga, nego ga je uklonio i iz svih natpisa, pa ak i tamo gde se to ime nalazilo u imenu njegova oca Amenhotepa III. Ubrzo posle promene imena, Ihnaton je napustio Tebu pokornu Amonu, i sebi nizvodno podigao novu prestonicu koju je nazvao Ahetaton (Atonov horizont). Razvaline tog grada danas se zovu Tel-el-Amarna9. Kraljevo proganjanje najtee je pogodilo Amo na, no ne samo njega. Svuda po carstvu se zatvara ju hramovi, zabranjuje se boja sluba, konfiskuje se blago po hramovima. Kraljeva revnost je ila toliko daleko da je naredio da se briljivo istrae stari spomenici kako bi se na njima unitila re bog" ako je bila upotrebljena u mnoini10. Nije nikakvo udo to su te Ihnatonove mere izazvale kod potlaenog svetenstva i nezadovoljnog naroda raspoloenje fanatine osvetoljubivosti koja se po sle kraljeve smrti mogla slobodno dokazati na delu. Atonova religija nije postala popularna; verovatno je ostala ograniena na malu grupu oko kralja. Ihnatonov kraj ostaje za nas skriven u tami. Sazna jemo za nekolicinu kratkovenih, nerazgovetnih naslednika iz njegove porodice. Ve je njegov zet Tutanhaton bio primoran da se vrati u Tebu i da u svom imenu boga Atoma zameni bogom Amonom. Zatim je usledio period anarhije sve dok vojsko voi Haremhabu 1350. godine pre Hrista nije polo za rukom da ponovo uspostavi red. Slavna XVIII dinastija je bila ugaena; istovremeno je izgubila
* Kod tog imena sledim engleski nain pisanja (kao alternativa Ehnaton). Novo kraljevo ime znai otprili ke isto to i njegovo ranije: Bog j"e zadovoljan." Upor. naa imena Gothold (Bog je milostiv"), Gotfrid (Bog je zadovoljan"). 9 Tamo je 1887. otkrivena korespodencija' egipatskih kraljeva s prijateljima i vazalima u Aziji i koja je t a k o vana za poznavanje istorije. 10 Id., History of Egypt, str. 363.

25

oblasti osvojene u Nubiji i Aziji. U tom mranom interegnumu ponovo su bile uvedene stare egipat ske religije. Atonova religija je bila ukinuta. Ihnatonov grad rozoren i poharan, a uspomena na kra lja proganjana kao uspomena na zloinca. Slui odreenoj nameri kad sada istiemo neke take meu negativnim karakteristikama Atonove religije. Najpre, to je iz nje iskljueno sve mitsko, magijsko i vradbinsko 11 . Zatim, nain prikazivanja boga sunca ne ostva ruje se vie kao ranije malom piramidom i soko lom, nego to se moe nazvati razboritim diskom od kojeg polaze zraci koji se zavravaju ljudskim rukama. Uprkos svom cvetanju umetnosti amarnskog perioda, drugaiji prikaz boga sunca neka slika samog Atona nije pronaen i ovek moe pouzdano rei: nee se ni pronai 12 . Najzad, potpuno utanje o bogu mrtvih Ozirisu i carstvu mrtvih. Ni himne ni nadgrobni natpisi ne znaju nita o onom to je moda bilo nablie Egipaninovu srcu. Suprotnost prema narodnoj re ligiji ne moe se jasnije predoiti 13 .
11 Weigall (The Life and Time of Ikhnaton, 1923, str. 121.) kae da I h n a t o n nije hteo da zna bilo ta o paklu; od paklenih strahota trebalo se tititi bezbrojnim arob nim formulama. Akhnaton flung all these formulae into the fire. Djins, bogies, spirits, monsters, demigods and Osiris himself with all his court, were swept into the blaze and reduced to ashes." /Ehnaton je bacio sve izreke u vatru. Demoni, aveti, duhovi, udovita i sam Oziris sa svom svojom svitom bili su gurnuti u plamen i pretvoreni u pepeo."/ 12 A. Weigall, 1. c, 103: Iknaton did not permit any graven image to be made of the Aton. The true God, said the King, h a d no form; and he held to this opinion througout his life." /Ihnaton nije dozvolio da se pravi bilo kakav urezani Atonov lik. Pravi bog, ree kralj, nema oblik; i drao se tog miljenja tokom celog svog ivota."/ 11 Erman, 1. c, str. 70: 0 Ozirisu i njegovom carstvu se nije trebalo nita vie znati." Breasted, The Dawn of Conscience, str. 291: Osiris is completely ignored. He is never mentioned in any record of Ikhnaton or in any of the tombs at Amarna." /Oziris je potpuno ifmorisan. On se nikad ne pommje ni u jednoj Ihnatonovoj beleci ili na bilo kom nadgrobnom spomeniku u Amarni."/

26

(3)
Sad bismo eleli da se odvaimo na zakljuak: ako je Mojsije bio Egipanin i ako je Jevrejima predao svoju vlastitu religiju, onda je to bila ona Ihnatonova religija posveena bogu Atonu. Malopre smo jevrejsku religiju uporedili s egi patskom narodnom religijom i utvrdili suprotnosti meu njima. Sada treba da uporedimo jevrejsku religiju s Atonovom, u nadi da emo dokazati pr vobitnu identinost tih dveju religija. Znamo da nam nije postavljen nikakav lak zadatak. Zahva ljujui osvetoljubivosti Amonovih svetemka, moda premalo znamo o Atonovoj religiji. Mojsijevsku veru poznajemo samo u konanom obliku, u ka kvom ju je, recimo, osamsto godina kasnije u pe riodu posle Izalska iz Egipta fiksiralo jevrejsko svetenstvo. Ako bi trebalo da uprkos toj nedovoljnosti dokumenata pronaemo neke indicije koje su podesne za nau pretpostavku, onda emo imati razloga da ih visoko cenimo. Postojao bi kratak put za dokazivanje nae teze kako Mojsijeva religija nije nita drugo do Atonova, naime ako bismo imali verski kredo, neku proklamaciju. 1 N 0 , plaim se da e nam rei kako taj put nije prohodan. Kao to je poznato, jevrejski kredo glasi: ema Jisroel Adonaj Elohenu Adonaj Ehod." Ako ime egipatskog Atona (ili Atuma) ne podsea samo sluajno na hebrejsku re Adonaj i sirijsko boansko ime Adonis, nego usled jezike i znaenjske srodnosti, onda bi se ona jevrejska izre ka mogla prevesti: uj, o Izrailju, na bog Aton (Adonaj) jeste jedini bog." Na alost, potpuno sam nekompetentan da odgovorim na to pitanje; o tome sam u literaturi mogao nai neto malo 14 , no veroSamo nekoliko mesta kod VVeigalla, I. 19: Bog Atum koji je oznaavao boga Raa lazeeg sunca, bio je moda istog porekla kao Siriji opte slavljeni Aton, i otuda su se neka ljica i njena pratnja oseale vie privuene nego Tebi."
14

c, str. 12, u vidu zau severnoj strana kra Heliopolisu

27

vatno da se s tim i ne moe tako lako postupati. Uostalom, moraemo se jo jednom vratiti proble mu bojeg imena. Slinosti kao i razlike obeju religija lako su uoljive, a to nam malo toga objanjava. Obe su forme strogog monoteizma, i ovek e a priori biti sklon da ono to u njima odgovara jedno drugom svede na taj osnovni karakter. Jevrejski monoteizam se u nekim takama ponaa jo krue nego egipatski: na primer, kada uopte zabranjuje pri kazivanje u slikama. Najhitnija razlika, ne uzima jui u obzir boje ime, pokazuje se u tome to jevrejska religija potpuno naputa kult sunca, a na koji se egipatska jo oslanjala. Pri uporeivanju s egipatskom narodnom religijom stekli smo utisak kako bi sem naelne suprotnosti i moment namerne protivrenosti uestvovao u razlici obeju reli gija. Taj utisak se sada pokazuje kao opravdan, kada u paraleli jevrejsku religiju zamenimo Atonovom koju je Ihnaton, kao to znamo, razvio u namernom neprijateljstvu prema narodnoj religiji. S pravom smo se udili to jevrejska vera ne eli da zna ita o onostranom i o ivotu posle smrti, poto bi takvo uenje bilo spojivo s najstroim monoteizmom. To uenje se gubi kada se od jevrejske religije povratimo na Atonovu i usvojimo da je ta negacija odatle preuzeta, jer je ona za Ihnatona bila nunost pri suzbijanju narodne religije u kojoj je bog mrtvih Oziris igrao moda veu ulogu nego bilo koji bog gornjeg sveta. Podudarnost jevrejske religije s Atonovom religijom u toj vanoj taki prvi je snani argument u prilog nae teze. Videemo da nije i jedini. Mojsije nije Jevrejima dao samo novu religiju; s jednakom pouzdanou se takoe moe tvrditi da je kod njih uveo obiaj obrezivanja. Ta injenica ima odluujui znaaj za na problem i jedva da je ikad ocenjena. Istina, biblijska pria joj vie struko protivrei; s jedne strane, ona obrezivanje vraa u doba praotaca kao znak povezanosti izmeu Boga i Avrama, s druge, iznosi na jednom naroito

28

nejasnom mestu kako je Mojsije razgnevio Boga jer je zanemario sveti obiaj, te kako ga je zato ovaj hteo ubiti i kako je Moj sijeva ena, Madijanka, brzim izvoenjem operacije spasla ugroenog mua od bojeg gneva. No, to su deformacije koje nas ne smeju zavesti; kasnije emo uvideti njihove motive. Ostaje da i dalje postoji injenica kako na pitanje otkud je Jevrejima doao obiaj obrezivanja ima samo jedan odgovor: iz Egipta. Herodot, otac istorije' saoptava nam kako je obiaj obrezivanja u Egiptu odavno bio odomaen i nje govi podaci su potvreni nalazima na mumijama, ak crteima na zidovima grobnica. Koliko znamo, nijedan drugi narod istonog Mediterana nije praktikovao taj obiaj; za Semite, Vavilonce, Sumerce se pouzdano moe pretpostaviti da su bili neobre zani. Za itelje Hanana to kae sama Biblija, a to je pretpostavka za ishod avanture Jakovljeve kerke s princom Sihemom15. Mogunost da su Jevreji koji su boravili u Egiptu, obiaj obrezivanja usvojili drugim putem a ne u vezi s Mojsijevim osnovanjem vere moemo odbaciti kao potpuno neosnovanu. Kad se vrsto drimo toga da se obrezivanje kao opti narodni obiaj praktikovalo u Egiptu i usvo jimo, za trenutak, pretpostavku da je Mojsije bio Jevrejin koji je eleo da svoje sunarodnike oslobodi od prinudnog rada za Egipane, da ih povede ka razvijanju samostalnog i samosvesnog opstanka van Egipta kao to se zbilja dogodilo, kakvog je onda smisla moglo imati to to im je u isto vre15 Ako s biblijskom tradicijom postupamo t a k o na silno i samovoljno pa je koristimo za potkrepljivan je gde nam to odgovara, a slobodno odbacujemo gde n a m protivrei, tada vrlo dobro znamo da time sebe izlaemo ozbiljnoj metodolokoj kritici i da slabimo dokaznu mo naih izvoenja. No, to je jedini nain kako se moe ob raivati materijal za koji se sigurno zna da je uticaj izopaavajuih tendencija teko otetio njegovu pouzda nost, ovek se nada da e kasnije stei izvesno opravda nje ako doe na trag onim skrivenim motivima. Pouz danost se uopte ne moe dosei, a uostalom smemo da kaemo kako su svi ostali autori isto tako postupali.

29

me naturao muan obiaj koji ih je u neku ruku ak inio Egipanima, koji je morao uvek odra vati ivim njihovo seanje na Egipat, dok je ipak njegovo stremljenje moglo biti upravljeno u suprot nom pravcu: njegov narod je trebalo da se otui od zemlje ropstva i prevlada enju za minulim blagostanjem? N 0 , injenica od koje smo poli i pretpostavka koju smo joj pridodali toliko su ne spojive jedna s drugom da nalazimo odvanosti za zakljuak: ako Mojsije nije Jevrejima dao samo novu religiju nego i zapovest za obrezivanjem, tada on nije bio Jevrejin ve Egipanin, a onda je i mojsijevska religija verovatno bila neka egipatska i to, zbog suprotnosti prema narodnoj religiji, religija Atona s kojom se kasnija jevrejska vera takoe slae u nekim znaajnim takama. Uoili smo kako naa pretpostavka da Mojsije nije Jevrejin ve Egipanin, stvara novu zagonet ku. Nain ponaanja koji se kod Jevreja inio lako razumljivim, postaje nepojmljiv kod Egipana. Me utim, ako Mojsija premestimo u vreme Ihnatona i poveemo s tim faraonom, onda se ta zagonetka gubi i pojavljuje se mogunost nekakve motivacije koja daje odgovor na nae pitanje. Poimo od pret postavke da je Mojsije bio ugledan i znaajan ovek, moda zbilja lan kraljevske kue kao to za njega tvrdi legenda. On je sigurno bio svestan svo jih velikih sposobnosti, ambiciozan i energian; moda je njemu samom pokatkad lebdeo pred oi ma cilj da jednog dana vodi narod, da zavlada car stvom. Blizak faraonu, bio je uboeni pristalica nove religije ije je glavne ideje, usvojio. Kraljevom smru i zavoenjem reakcije, video je gde se rasplinjuju sve njegove nade i izgledi; ako nije eleo da se odrekne njemu dragih ubeenja, u tom slu aju Egipat nije imao nita vie da mu ponudi izgubio je svoju otadbinu. U tom oajnom polo aju naao je neobian izlaz. Sanjar Ihnaton se otuio od svog naroda i dopustio da se razdrobi njegovo svetsko carstvo. Mojsijeva energina pri roda odgovarala je planu da se zasnuje novo car30

Ivo, da nae novi narod kome je eleo da religiju koju je Egipat prezreo, pokloni za uvaavanje. Bio Jc to, kao to se zna, junaki pokuaj boriti se sa sudbinom, u dva pravca nadoknaivati gubitke koje mu je dnela Ihnatonova katastrofa. Moda je u to vreme bio namesnik one granine provincije (Gesem) u kojoj su se (jo u vreme Hiksa?) nasta nila izvesna semitska plemena. Njih je odabrao da budu njegov novi narod. Jedna istorijka odluka od svetskog znaaja 16 ! On se s njima sporazumeo, stao im na elo, krepkom rukom" se starao za njihovo preseljavanje. U potpunoj suprotnosti sa biblijskom tradicijom, trebalo bi pretpostaviti kako se Izlazak odvijao mirno i bez proganjanja. Omoguio ga je Mojsijev autoritet; nekakva centralna vlast koja bi bila kadra da sprei Eksodus tada nije posto jala. Prema naoj konstrukciji Izlazak iz Egipta pa dao bi u vreme izmeu 1358. i 1350. pre Hrista, to jest posle Ihnatonove smrti a pre Haremhaba 1 7 ko ji je obnovio autoritet drave. Cilj seobe je mogla biti samo hananska zemlja. Posle sloma egipatske moi u Hanansu prodrle ratoborne horde Aramejaca, osvajajui i pljakajui, i tako pokazale gde je jedan sposoban narod mogao dobiti novu zemlju za sebe. Te ratnike poznajemo iz pisama to su na ena 1887. godine u arhivu grada razvalina AmarAko je Mojsije bio visoki nametenik, onda to olakava nae razumevanje uloge voa koju je kod Jevreja preuzeo; ukoliko je bio svetenik, tada je shvatljivo to nastupa kao osniva vere. U oba sluaja to bi bio nastavak njegovog dotadanjeg poziva. Princ kraljevske kue lako je mogao biti i jedno i drugo: namesnik i svetenik. U prii Josifa Flavija (Antigu. jud.) koji usvaja legendu o naputanju, no izgleda da poznaje druga pre dan ja a ne biblijska Mojsije je kao egipatski vojsko voa izveo uspean pohod u Etiopiji. 17 Izlazak bi, recimo, bio jedno stolee ranije kao to pretpostavlja veina istoriara koji ga premetaju u de; vetnaestu dinastiju, u doba Merneptahove vladavine. Ili moda neto kasnije jer se ini da je slubeno pisanje istorije interegnum uraunalo u Haremhabov period vla danja.
16

31

ni. Oni se nazivaju Habiru" i to ime je, ne zna se j na koji nain, prelo na jevrejske osvajae koji kasnije dolaze: Hebrejce. Nije mogue da se u pis mima iz Amarne misli na te potonje. Juno od Pa lestine u Hananu ivela su takoe plemena koja su bila u najbliem srodstvu s Jevrejima koji u to vreme naputaju Egipat. Motivi koje smo otkrili za itav Izlazak odnose se takoe na uvoenje obrezivanja. Znamo na koji se nain ljudi narodi kao i pojedinci ponaa ju prema tom' prastarom, jedva vie shvatljivom obiaju. Onima koji ga ne praktikuju, taj obiaj iz gleda vrlo udan i donekle ga se groze; meutim, oni drugi koji su obrezivanje prihvatili ponosni su na to, oseaju se njime uzdignutim, oplemenje nim, i s prezirom gledaju na ostale koji su za njih neisti. Jo i danas Turin psuje hrianina kao neobrezanog psa". Verovatno da je Mojsije koji je i sam kao Egipanin bio obrezan delio taj stav. Jevreji s kojima je napustio otadbinu trebalo je da mu budu bolja zamena za one Egipane koje je ostavio za sobom u zemlji. Ni u kom sluaju oni nisu smeli za njima zaostajati. eleo je da od njih napravi sveti narod", kako se jo izriito kae u biblijskom tekstu, i kao znak takvog posveivanja uveo je i kod njih obiaj koji ih je barem izjedna avao s Egipanima. Takoe mu je to moglo samo koristiti ako ih je takav znak izdvajao i onemogu avao im meanje s drugim narodima meu koje bi trebalo da ih odvede njihova seoba, slino kao to su se sami Egipani odvajali od svih stranaca 18 .
18 Herodot koji je oko 450. godine p r e Hrista posetio Egipat, u svom putopisu navodi' jednu karakteristiku egipatskog naroda koja pokazuje zauujuu slinost s poznatim crtama kasnijeg jevrejstva: Oni su uopte u svakom pogledu poboniji nego ostali ljudi od kojih se takoe ve nekim svojim obiajima odvajaju. Tako obrezivanjem koje su prvi uveli i to zbog odranja istoe; zatim svojim zaziranjem od svinja koje je sigurno pove zano s tim to je Set kao crna svinja ranio Horusa, i, najzad, i najvie svojim dubokim potovanjem krava koje nikad ne bi jeli ili rtvovali j e r bi time uvredili kravorogu

32

Meutim, kasnije se jevrejska tradicija ponaala kao da ju je optereivao zakljuak koji smo maloas izveli. Ako smo priznali da je obrezivanje bilo egipatski obiaj koji je Mojsije uveo kod Jevieja, onda je to gotovo jednako priznanju da je i religija koju im on predaje bila egipatska. No, po stojali su dobri razlozi da se negira ta injenica; stoga se takoe moralo protivreiti i stanju stvari koje se tie obrezivanja. (4) Na ovom mestu oekujem prigovor kako sam svoju konstrukciju koja Mojsija, Egipanina, premeta u Ihnatonovo vreme, njegovu odluku da se stara o jevrejskom narodu izvodi iz tadanjih po litikih prilika u zemlji, a religiju koju on poklanja ili namee svojim tienicima razaznaje kao Atonovu religiju koja je upravo u samom Egiptu bila sruena, znai tu hipotetiku strukturu izneo s pre velikom pouzdanou koja nije utemeljena na ma terijalu. Mislim da je prigovor neopravdan. Ve u uvodu sam istakao moment sumnje, gotovo ga iz vukao ispred zagrade to me je moglo potedeti od njegovog ponavljanja u zagradama na svakom mestu. Nekoliko mojih vlastitih kritikih napomena moe da produi objanjavanje. Ono to je bitno u
Iziu. Zato Egipanin ili Egipanka ne bi nikad poljubili nekog Grka ili upotrebili njegov no, raanj ili kotao, ili jeli meso (inae) istog vola koje bi se seklo grkim n o e m . . . U nadmenoj ogranienosti gledali su na druge narode koji su bili neisti i nisu bili tako bliski bogo vima kao oni." (Po Erman, Die gyptische Religion, str. 181 i dalje). Osim toga, neemo zaboraviti paralele iz ivota Indusa. Ko je H. Hajneu, uostalom jevrejskom pesniku, u de vetnaestom veku posle Hrista, sugerisao da svoju religiju oplakuje kao zlo dovueno iz doline Nila, kao nezdravu veru starog Egipta?" 3M o j s i j eim o n o t e i z a m

33

naoj tezi zavisnost jevrejskog monoteizma od monoteistike epizode u istoriji Egipta nasluti! su i naznaili razni autori. Potedeu sebe da ovdje ponavljam sva ta miljenja poto ni jedno od nji ne ume pokazati kojim se putem mogao odvijati taj uticaj. Ostaje li on za nas povezan s Mojsijevom linou, onda moemo razmisliti i o drugim mogunostima kojima smo dali prevagu. Ne mora sef pretpostaviti kako je slom slubene Atonove religije potpuno priveo kraju monoteistiko strujanje! u Egiptu. Svetenika kola u Onu odakle je monoteizam potekao, preivela je katastrofu i mogla da | jo generacije posle Ihnatona uvue u oblast mono teistikih misaonih tokova. Time je zamislivo Mojsijevo delo ak ako i nije iveo u Ihnatanovo vreme i iskusio njegov lini uticaj; ukoliko je bio samo pristalica ili ak lan kole u Onu. Ta mogunost bi pomerila vreme Izlaska i pribliila ga obino pretpostavljenom datumu (XIII veku); no, ona nema nita drugo to je preporuuje. Uvid u Mojsijeve molitve bi nestao a olakavajue okolnosti za Izlazak zbog vladajue anarhije u zemlji ot pale bi. Kraljevi devetnaeste dinastije koji su doli posle Ihnatona, zaveli su strogu vladavinu. Svi spoljanji i unutranji povoljni uslovi slivaju se samo u vreme neposredno posle smrti kralja jeretika. Jevreji poseduju obilatu, vanbiblijsku literatu ru u kojoj se nalaze legende i mitovi koji su se tokom stolea formirali oko velianstvene linosti prvog voa i osnivaa religije, i koji su tu linost deformisali i gurnuli u tamu. Moda su u tom ma terijalu razbacani fragmenti valjane tradicije koji nisu nali nikakvog mesta u Petoknjiju. Jedna tak va legenda na privlaan nain opisuje kako se sla voljublje oveka Mojsija ispoljavalo ve u njego vom detinjstvu. Jednom kad ga je faraon uzeo u naruje i u igri visoko podigao, trogodinji deak se doepao krune i stavio je na svoju glavu. Kralj se uplaio tog predznaka i nije propustio da o tome
34

zapita svoje mudrace". Drugom prilikom se prialo o uspenim ratnim pohodima koje on kao egi patski vojskovoa izvodi u Etiopiji i, s tim u vezi, o tome kako je pobegao iz Egipta jer je mo rao da strepi zbog zavisti neke buntovnike dvorske grupacije ili samog faraona. Sam biblijski opis Mojsiju pridaje nekoliko crta za koje bi ovek mogao rei da su verodostojne. Tako ga Biblija opisuje kao naprasita, lako razgnevljiva, kako u srdbi ubi ja brutalnog uvara koji zlostavlja jevrejskog rad nika, kako ogoren zbog otpadnitva svog naroda razbija ploe sa zakonima koje je doneo sa Sinajske gore; ak ga na kraju sam Bog kanjava zbog dela nestrpljenja; ne kae se kakve prirode je bilo to delo. 'Poto takve crte ne slue njegovoj slavi, mogle bi se one slagati s istorijskom istinom. Ne moe se takoe odbaciti mogunost da su neke ka rakterne crte koje su Jevreji uneli u ranu predstavu o svom Bogu time to su ga opisali kao sujetna, stroga i neumoljiva u osnovu crpane iz seanja na Mojsija jer ih je, u stvari, iz Egipta izveo ovek Mojsije a ne nekakav nevidljiv bog. Jedna druga crta pripisana Mojsiju posebno pobuuje nau panju. Pria se da je bio teak na jeziku"; znai, da je navodno imao govornu inhibiciju ili manu tako da mu je pri tobonjim dis kusijama s faraonom bila neophodna podrka Arona koga su nazvali njegovim bratom. To moe biti opet istorijska istina a to bi svakako doprinelo oivljavanju psihognomije velikog oveka. Meu tim, to moe da ima jedno drugo i vanije znaenje. Pria verovatno namerava da u blagom izvrtanju injenice, pokae kako je Mojsije bio stranac koji bez tumaa nije bio kadar da komunicira sa svojim semitskim Novo-Egipanima, barem ne u poetku njihovih odnosa. Znai, nova potvrda teze da je Mojsije bio Egipanin.
19 Ista anegdota s a m o u neznatnoj izmeni nalazi se kod Josifa Flavija.

35

No, ini se da je na rad doao do nekakvog privremenog kraja. Iz nae hipoteze da je Mojsije bio Egipanin svejedno da li je dokazana ili nije, zasada ne moemo izvesti nikakav dalji zaklju ak. Nijedan istoriar nije u stanju da misli kako su biblijska pria o Mojsiju i Izlazak neto drugo a ne tvorevina bogobojaljive mate, tvorevina koja je jedno daleko predanje preradila kako bi sluilo njenim vlastitim tendencijama. Kako je prvobitno glasilo to predanje nije nam poznato; ta su bile izopaavajue tendencije rado bismo hteli odgonetnuti; no zbog nepoznavanja istorijskih do gaaja i dalje ostajemo u tami. to u naoj rekon strukciji nema mesta za toliko dragocenosti biblij ske prie kao to su deset patnji, prelazak preko Crvenog mora, sveana predaja zakona na Sinajskoj gori ta suprotnost nas ne moe zbuniti. No, ne moe nas ostaviti ravnodunim ako otkrijemo da se ne slaemo s rezultatima savremenog objektivnog istorijskog istraivanja. Ti savremeni istoriari, kao njihovog predstav nika moemo priznati Ed. Majera20, slau se s biblij skom priom u jednoj presudnoj taki. I oni misle kako su jevrejska plemena iz kojih je kasnije pro istekao izrailjski narod, usvojila u odreenom tre nutku novu religiju. Meutim, taj se dogaaj nije zbio u Egiptu niti u podnoju neke gore na Sinajskom poluostrvu, nego na mestu koje se zove Merivat-Kadis, oazi s mnogobrojnim izvorima i bunari ma koja se nalazi u predelu juno od Palestine izmeu istonog kraja Sinajskog poluostrva i arabijske zapadne granice. Tu su oni preuzeli kult boga Jahvea verovatno od arabijskog plemena Madijanaca koji su iveli sasvim blizu. Moda su i ostala susedna plemena bila pristalice tog boga. Jahve je sigurno bio bog vulkana. Kao to je poznato, u Egiptu nema vulkana, a ni planine Si najskog poluostrva nisu nikad bile vulkanske; meEd. me, 1906.
20

Meyer,

Die

Israeliten

und

ihre

Nachbarstam-

36

utim, vulkani koji su moda i kasnije bili aktivni nalaze se du arabijske zapadne granice. Mora da je, dakle, jedna od tih planina bila Sinaj-Horiv koja se zamiljala kao prebivalite Jahvea 21 . Uprkos svim preradama koje je biblijska pria pretrpela, moe se prema Ed. Majeru rekonstruisati prvobitni portret boga: on je bio straan, krvoloni demon koji se nou pojavljuje dok zazire od dnevne svetlosti22. Posrednika izmeu boga i naroda pri osnivanju religije nazivaju Mojsijem. On je zet madijamskog svetenika Jotora ija stada je uvao kada je zauo boji poziv. I u Kadisu ga poseuje Jotor koji mu daje nekoliko pouka. Dodue, Ed. Majer kae da nikad nije sumnjao da pria o boravku u Egiptu i katastrofi Egipana sadri u sebi nekakvo istorijsko jezgro23, ali oito ne zna kako treba da injenicu koju priznaje situira i korisno upotrebi. Spreman je da samo obi aju obrezivanja prizna egipatsko poreklo. On obo gauje nau raniju argumentaciju s dva vana po datka. Prvo time da Isus Navin poziva narod na obrezivanje kako bi sa sebe svalili porugu Egip ana", zatim citatom iz Herodota da Feniani (sva kako Jevreji) i sami Sirijci iz Palestine priznaju 24 kako su obrezivanje nauili od Egipana . No, ide ju o egipatskom Mojsiju malo je spreman da pri hvati. Mojsije koga poznajemo, predak je kadiskih svetenika, znai lik iz rodoslovne legende koji je povezan s kultom, te i nije istorijska linost. Jer takoe (ne uzimajui u obzir one koji predanje sasvim prihvataju kao istorijsku istinu) jo niko od onih koji ga tretiraju kao istorijski lik nije us peo da ga ispuni bilo kakvim sadrajem, da ga prikae kao konkretnu individualnost ili navede
Na nekoliko mesta u biblijskom tekstu jo uvek stoji 22kako je Jahve siao sa Sinaja u Merivat-Kadis. 1. c , str. 38, 58. 23 I. c , str. 49. 24 1. c , str. 449.
21

37

neto to bi on stvorio i to bi bilo njegovo istorijsko d e l o 2 5 . Meutim, Ed. Majer ne sustaje u isticanju Mojsijeve povezanosti s Kadisom i Madijamom. Mojsijev lik je tesno srastao s Madijamom i kul turnim mestima u pustinji 26 ." Taj lik Mojsija je neraskidivo povezan s Kadisom (Masom i Merivom); oroavanje s madijamskim svetenikom oja ava tu povezanost. Meutim, veza s Eksodusom i itava istorija njegovog detinjstva jesu potpuno se kundarni i samo posledica uklapanja Mojsija u ko herentnu i neprekidnu bajoslovnu priu >27. On takoe ukazuje na to kako se kasnije odreda napu taju teme sadrane u istoriji Mojsijeva detinjstva. ,,U Madijamu Mojsije vie nije Egipanin i faraonov unuk, nego pastir kome se pokazuje Jahve. U priama o deset patnji nije vie re o njegovim sta rim vezama, ma koliko lako da su se mogle efektno i korisno upotrebiti, i nareenje da se pobiju izrailjska novoroenad potpuno je zaboravljeno. U Eksodusu i propasti Egipana Mojsije uopte ne igra nikakvu ulogu; nijednom se ne spominje. Ju naki karakter koji legenda o njegovom detinjstvu pretpostavlja potpuno nedostaje poznom Mojsiju; on je jo samo boji stvor, udotvorac koga je Jah ve obdario natprirodnim moima .. 2 8 . Nismo kadri da se otmemo utisku kako je taj Mojsije iz Kadisa i Madijama kome je sama tradi cija smela pripisati uvoenje bronzane zmije kao boga iscelenja, posve neko drugi a ne velianstveni Egipanin do koga smo mi doli, koji je narodu dao religiju u kojoj su najstroe bili zabranjeni sva magija i vraanje. Moda se na egipatski Mojsije ne razlikuje nita manje od madijamskog, nego to se univerzalni bog Aton razlikuje od demona Jahvea koji prebiva na svetoj planini. I ako nalazima savremenih istoriara poklanjamo bilo koju dozu
25 1. c , str. 451. 26 1. c , str. 49. 27 1. c , str. 72. 28 1. c , str. 47.

38

moramo sebi priznati da je nit koju smo (poverenja, hteli uplesti polazei od pretpostavke da je Mojsije

bio Egipanin po drugi put prekinuta. Ovog pu tu, kako se ini, bez nade u ponovno vezivanje. (5) Neoekivano se i tu nalazi nekakav izlaz. Ni posle Ed. Majera, Gresmana i dr. nisu prestali da se ine napori kako bi se u Mojsiju prepoznao lik koji premauje kadiskog svetcnika i potvrdila ve liina koju u njemu slavi tradicija. 1922. godine je Ed. Zelin doao do otkria koje odluujue utie na na problem 29 . On je kod proroka Osije (druga polovina osmog veka pre Hrista) naao oigledne znake predanja koje kazuje kako je osniva religije, Mojsije, umro nasilnom smru u jednoj pobuni svog nepokornog i tvrdoglavog naroda. Istovreme no biva odbaena religija koju je on uveo. Meutim, to predanje nije ogranieno na Osiju; ponavlja se kod veine kasnijih proroka i prema Zelinu ono je postalo osnov svim kasnijim mesijanskim nadama. Na kraju vavilonskog progonstva u jevrejskom narodu se rodila nada kako e sc onaj to je tako sramotno ubijen vratiti iz mrtvih i svoj po kajniki narod, i moda ne samo njega, povesti u carstvo veitog blaenstva. Ne smetaju nam bliske veze sa sudbinom kasnijeg osnivaa religije. Naravno, opet nisam u stanju da odluim da li je Zelin tano interpretirao mesta kod proroka. No, ako je u pravu, onda se predan ju do koga je on doao moe pridati istorijska verodostojnost, jer se takve stvari ne izmiljaju lako. Nedostaje ne kakav opipljiv motiv za dogaaje iz predanja; me utim, ako su se oni stvarno zbili, onda se lako shvata to ih ovek eli zaboraviti. Ne treba da pri hvatimo sve pojedinosti iz tog predanja. Zelin mi29 E d . S c l l i n , Mose und seine elitisch-jiidisclic Religionsgeschichte, Bedeutung 1922. fiir die isra-

39

sli da se Sitim u istonom Jordanu moe oznait kao pozornica nasilja na Mojsiju. Ubrzo emo uvi deti da je takvo mesto neprihvatljivo za naa razmiljanja. Od Zelina pozajmljujemo pretpostavku da su Jevreji ubili egipatskog Mojsija i napustili religiju koju je on uveo. Ona nam doputa da i dalje upredamo nae niti a da pri tom ne protivreimo verodostojnim rezultatima istorijskog istraivanja. No, usuujemo se da se inae drimo nezavisno od mi ljenja drugih autora, da samostalno sledimo vla stiti trag". Izlazak iz Egipta ostaje nae ishodite. Mora da je postojao znatan broj onih koji su s Mojsijem napustili zemlju; omanja grupa ne bi is platila trud slavoljubivom oveku koji smera na neto veliko. Verovamo su doseljenici dovoljno du go boravili u Egiptu kako bi u znatnoj meri pora stao njihov broj. Meutim, sigurno neemo pogreiti ako s veinom autora pretpostavimo da je sa mo deo jevrejskog naroda koji se kasnije oformio, iskusio svoju sudbinu u Egiptu. Drugim recima, pleme koje se vratilo iz Egipta kasnije se u predelu izmeu Egipta i Hanana spojilo s drugim srodnim plemenima koja su tu ve due vremena bila na seljena. Izraz tog ujedinjenja iz kojeg je proistekao izrailjski narod bio je usvajanje nove religije koja je bila zajednika za sva plemena usvajanje Jahveove religije. Taj dogaaj se, prema Ed. Majeru, pod madijanskim uticajem zbio u Kadisu. Po tom je narod osetio da je dovoljno jak da prodre u Hanan. S tim tokom dogaaja se ne slae to da se katastrofa Mojsija i njegove religije desila u is tonom Jordanu; slom se morao dogoditi daleko pre ujedinjenja. Izvesno je da su vrlo razliiti elementi sadejstvovali u formiranju jevrejskog naroda; no, mora da je meu tim plemenima stvorilo veliku razliku to da li su boravak u Egiptu i ono to je potom usledilo zajedno doiveli ili ne. S obzirom na tu taku ovek moe rei kako je nacija nastala uje-

40

dinjavanjem dvaju elemenata, a toj injenici je od govaralo da se ona posle kratkog perioda politikog jedinstva raspala na dva dela: Izrailjevo i Judino carstvo. Istorija voli takve restauracije u kojima se poznija spajanja ponitavaju i ponovo stupaju ra nija odvajanja. Kao to je poznato, najupeatljiviji primer te vrste stvorila je reformacija kada je po sle perioda dueg od hiljadu godina ponovo obelodanila graninu liniju izmeu Germanije koja je nekad bila rimska i Germanije koja je ostala neza visna. U sluaju jevrejskog naroda ne bismo bili kadri da izvedemo tako vernu reprodukciju starog stanja stvari; nae poznavanje tih vremena isuvie je nepouzdano da bi dopustilo tvrdnju kako su se u Severnom carstvu ponovo okupila plemena koja su bili starosedeoci, a u Junom ona koja su se vra tila iz Egipta; meutim, ni tu se kasniji raspad nije mogao desiti bez povezanosti s prethodnim ujedinjenjem. Verovatno su nekadanji Egipani bili malobrojniji od ostalih, no pokazali su se kao kulturno jai; snanije su uticali na dalji razvoj naroda jer su sa sobom doneli tradiciju koja je ostalima nedostajala. Moda su doneli i neto drugo to je bilo opipljivije od bilo kakve tradicije. Najveim zagonetka ma jevrejske istorije pripada poreklo Levita. Oni se izvode iz jednog od dvanaest Izrailjevih plemena, iz Levijeva plemena; ali nikakvo predanje se nije usudilo da naznai gde je to pleme prvobitno pre bivalo i koji mu je deo osvojenog Hanana bio dodeljen. Oni zauzimaju najvanija svetenika mesta; no, ipak se razlikuju od svetenika: Levit nije nuno svetenik; to nije ime nekakve kaste. Naa hipoteza o Mojsijevoj linosti sugerie nam obja njenje. Nije verovatno da se ugledna linost, kao to je Egipanin Mojsije, sama uputila narodu koji mu je stran. Sigurno je poveo svoju pratnju: naj blie pristalice, pisare, sluge. To su bili prvobitni Leviti. Tvrdnja predanja da je Mojsije bio Levit deluje kao evidentno izobliavanje stanja stvari; Leviti su bili Mojsijevi ljudi. Tu tezu podupire u

41

mojoj ranijoj raspravi ve pomenuta injenica da se kasnije jo 30 jedino meu Levitima pojavljuju egipatska imena . Moe se pretpostaviti da je zna tan broj tih Mojsijevih ljudi umakao katastrofi koja je pogodila njega samog i religiju koju je os novao. Oni su se u narednim generacijama umno ili, spojili se s narodom u kom su iveli, no ostali su verni svom vou, uvali uspomenu na njega i negovali tradiciju njegovih uenja. U vreme ujedi njenja s onima koji su verovali u Jahvea, Leviti su inili uticajnu manjinu, kulturno nadmonu na spram ostalih. Zasad pretpostavljam kako su izmeu Mojsijeva kraja i osnivanja religije u Kadisu minule dve eneracije, moda ak jedno stolee. Ne vidim niakav nain na koji bi se odluilo da li su se Novo-Egipani kako bih hteo da ih ovde za razliku od ostalih Jevreja nazovem znai, povratnici, sreli sa svojim plemenskim srodnicima poto su ovi ve prihvatili Jahveovu religiju ili jo ranije. Moe se smatrati da je verovatnija druga mogu nost. No, za konaan rezultat to i nije od nekog znaaja. Ono to se dogodilo u Kadisu bio je kom promis u kojem je udeo Mojsijeva plemena oigle dan. Tu se opet moemo pozvati na obiaj obrezivanja koji nam je ponovo, tako rei kao kljuni fosil, uinio najhitnije usluge. Taj obiaj je i u Jahveovoj religiji postao zapovest, a poto je neraskidivo vezan s Egiptom, to je njegovo usvajanje mo glo biti samo ustupak Mojsijevim ljudima koji ili Leviti meu njima nisu hteli da se odreknu tog znaka svoje svetosti. Toliko su eleli da spasu od svoje stare religije, i bili su spremni da usvoje novo boanstvo i ono to su madijamski svetenici o njemu priali. Moda uspevaju da se izbore i za

30 Ta pretpostavka se dobro slae s Jahudinim poda cima o egipatskom uticani na ranojevrejsku knjievnost. Vidi: A. S. Yahuda, Die Sprache des Pentateuch in ihren Beziehungen zum gyptischem, 1929.

42

druge ski bojeg

ustupke. imena.

Ve

smo

spomenuli

kako se bez

je

jevrej-

ritual

propisivao izvesna ogranienja u upotrebi Umesto je to no je Jahve to je se moralo taj izgovarati postavlja solidnijeg izgovaranja treba ne pod da propis

Adonaj. u na oslonca. vo

Razumljivo kontekst, K a o to

hipoteza

poznato,

zabrana

bojeg i m e n a jeste prastari u'jevrejskom se; nije nekog shvata iskljueno novog se ta

tabu. Zato se ona upra obnavlja to ne da se dogodilo

zakonodavstvu motiva,

uticajem dna;

ovek

pretpostavlja njihovo Jahvea: jedna je da sana i E,

kako

zabrana se

dosledno

sprovo boga

za stvaranje teoforinih linih imena, znai za sastavljanje, moglo koristiti, ime to ime. Johanan, Jehu, Jozua. N o , ipak je postojala okolnost vezana za istraivanje upotrebljava a Biblije se boje ne Oni Poznato dva kao pi J se prihvata ime

posebna kritiko izvora jer jedan

neksateuha.

oznaavaju Jahve, no

drugi Raz

Elohim. liita

Istina, E l o h i m su jasna

Adonai,

ovek

moe setiti napomene jednog od naih autora: imena oznaka prvobitno bogova31-" (Pristali kao ligije draj izvora dencija veliku moralo i taj dokaz u smo za da odravanje da je obrezivamja

raznolikih

vai re sa / i

tvrdnju iz

prilikom pria

osnivanja Njegov daju koje

Kadisu

napravljen

kompromis.

razabiremo (zapisa je bila ili da

saglasnih

E, koje,

dakle, u t o m p o g l e d u potiu iz zajednikog usmenog predanja). veliina i Vodea mo iz ten se pokae novog Egipta, Jahveu, su obevulka isuila re-

boga Jahvea. Poto vrednost se dogaaj je z a -delo bio

su Mojsiievi ljudi pridavali tako doivljaju Izlaska oslobaanja zahvaljivati koji boga

svom

nakien ukrasima velianstvenost koja koja se je se za

lodanjivali tvarao more u

strahovitu ognjeni, da je bura voda tom

na, u k r a s i m a k a o t o s u d i m n i s t u b k o j i s e n o u pre trenutak i tako vraala podavila

progonioce. Pri
11

su

Eksodus

osnivanje

Gressmann, Mose und seine Zeit, 1913.

43

ligije pribliili jedno drugom, a postojanje dugog intervala izmeu njih nije priznavano; ni donoe nje zakona se nije ostvarilo u Kadisu nego u pod noju boje gore i u znaku vulkanske erupcije. Me utim, taj opis je uinio veliku nepravdu prema uspomeni na oveka Mojsija; on je bio taj a ne bog vulkana, koji je iz Egipta oslobodio narod. Prema tome, bili su mu duni nekakvu naknadu i nali su je u tome to su Mojsija preneli u Kadi ili na goru Sinaj-Horiv i postavili ga na mesto madijamskog svetenika. Da se tim reenjem zadovoljavala druga neodlona i neumoljiva tendencija kasnije emo objasniti. Na taj nain se gotovo nainila neka vr sta kompromisa; dopustilo se da Jahve koji prebi va na nekoj madijamskoj gori, dopre do Egipta, dok su se u zamenu za to Mojsijev ivot i delatnost rairili na Kadi i istoni Jordan. Tako je on spo jen s linou kasnijeg osnivaa vere, zetom Madijamca Jotora, kome je pozajmio i svoje ime Mojsije. Meutim o tom drugom Mojsiju nismo kadri da saoptimo bilo ta to se tie njegove linosti jer ga potpuno zasenjuje onaj drugi, egipatski Mojsije; sem da ovek sazna protivrenosti u Mojsijevom karakteru koje se nalaze u biblijskoj prii. U njoj se Mojsije dovoljno esto opisuje kao osoran, naprasit, ak nasilan, a ipak se o njemu takoe kae kako je bio najblai i najstrpljiviji od svih lju di. Jasno je da bi ta poslednja svojstva malo va ila za Egipanina Mojsija koji je nameravao da toliko tog velikog i tekog uini sa svojim naro dom; moda su ona pripadala drugom, madijamskom Mojsiju. Verujem da ovek ima pravo da obe linosti razdvoji jednu od druge i pretpostavi da egipatski Mojsije nikad nije bio-u Kadisu niti ikad uo ime Jahve, a da madijamski nikad nije bio u Egiptu niti znao ta o Atonu. U cilju spajanja tih dveju linosti predanje (ili legenda) imalo je kao zadatak da egipatskog Mojsija dovede u Madijam, i videli smo da je za to postojalo vie od jednog objanjenja. 44

(6) Spremni smo da opet ujemo prekor kako smo svoju rekonstrukciju praistorije izrailjskog naroda izlagali prevelikom i neopravdanom pouzdanou. Ta nas kritika nee teko pogoditi, poto nalazi odziv u naem vlastitom sudu. I sami znamo da naa rekonstrukcija ima svojih slabih mesta, no takoe ima i jakih strana. U celini uzev, pretee utisak da se isplati trud produiti istraivanje u ve odreenom pravcu. Biblijska pria koja lei pred nama sadri vredne, ak neprocenjive podatke, no koje je deformisao uticaj monih tendencija i koje su ukrasili produkti pesnike investicije. U to ku naih dosadanjih napora bih smo u stanju da razotkrijemo jednu od tih izopaavajuih tenden cija. Taj nalaz nam pokazuje dalji put. Treba da otkrijemo i druge takve tendencije. Ako imamo oslonce da bismo saznali deformacije koje su stvo rene tim tendencijama, onda emo obelodaniti nove elemente istinitog stanja stvari koji se iza defor macija kriju. Neka nam najpre kritiko istraivanje Biblije iznese ono to zna da kae o istoriji nastanka Heksateuha (pet Mojsijevih knjiga i knjiga Isusa Navina, koje nas ovde jedino zanimaju)32. Kao najsta riji pisani izvor vai J, jahveist, koga u najnovije vreme ovek eli da identifikuje kao svetenika Eb33 jatara, savremenika cara Davida . Neto kasnije, ne zna se koliko, pridodaje se elohist koji pripada 34 severnom carstvu . Posle sloma tog carstva 722. go dine pre Hrista, neki jevrejski svetenik je spojio delove od 7 i E i dodao svoje vlastite priloge. Nje gova kompilacija se oznaava kao JE. U sedmom stoleu se tome prisajedinjuje Deuteronomijum ili Zakoni ponovljeni, peta Mojsijeva knjiga koja se
32 Encyclopaedia Britannica, XI izdanje 1910. la nak: Biblija. 33 Vidi: Auerbach, Wste und Gelobtes Land, 1932. 34 Astruc je prvi napravio razliku izmeu Jahveista i Elohista.

45

navodno kao celina otkriva u hramu. Nova verzija se situira u period posle razaranja hrama (586. go dine p. H.) za vreme progonstva i posle povratka, i naziva se Sveteniki kodeks; u petom, stoleu delo doivljava svoju konanu redakciju i otad se nije 35 bitno menjalo . Istorija cara Davida i njegova vremena najverovatnije je delo nekog savremenika. To je taan istorijski opis, pet vekova pre Herodota, oca istorije". ovek se primie razumevanju tog dela ako u skladu s naom pretpostavkom misli na egipatski uticaj36. Cak se pojavilo nagaanje kako su Izraeliti onog iskonskog doba, znai Mojsijevi pisari, uestvo vali u pronalaenju prvog alfabeta37. Koliko izvetaji 0 prolim vremenima imaju koren u ranim zapisi ma ili usmenom predanju i koliki vremenski inter vali u pojedinim sluajevima lee izmeu dogaaja 1 fiksacije to naravno, izmie naem znanju. No, tekst onakav kakav danas lei pred nama, dovoljno nam pria i o svojoj vlastitoj sudbini. Dva jedan drugom suprotna tretmana ostavili su na njemu svoje tragove. S jedne strane, doepale su ga se pre rade koje su ga u skladu sa svojim skrivenim namislima iskrivljavale, sakatile i proirivale sve dok ga nisu preobratile u njegovu suprotnost; s druge
Istorijski je pouzdano da je konana fiksacija jevrejskog tipa bila uspeh Jezdrine i Nemijine reforme u petom veku pre Hnsta, znai posle progonstva a pod dominacijom Persijanaca koji su bili blagonakloni prema Jevrejima. Prema naem raunanju tada je recimo pro teklo devet stotina godina od Moj sijeva nastupa. U toj reformi ozbiljno su shvaene odredbe koje su smerale posveivanju itavog naroda, zabranjivanjem meovitih brakova sprovedeno je odvajanje od ostalih ljudi, defi nitivno oblikovano Petoknjije istinski zakonik, okon ana ona prerada koja je poznata kao Sveteniki kodeks. Meutim izgleda da se moe tvrditi kako reforma nije uvela nikakve nove tendencije, nego ranije podsticaje prihvatila i uvrstila. Upor. Yahuda, 1. c. 37 Ako su bile zabranjene slike, onda su ak imali motiv da napuste hijeroglirsko pismo, dok su svoja slova prilagoavali izraavanju novog jezika. Upor. Auerbach, I. c , str. 142.
35

36

46

strane, nad njim je vladao beskrajni pijetet koji je eleo da ouva sve kako je zatekao, svejedno da li se to slagalo ili samo sebe potiralo. Tako su se go tovo u svim deiovima pokazale uoljive praznine, naruavajua ponavljanja, jasne protivrenosti, zna ci to nam otkrivaju stvari koje se nisu elele saoptiti. Kod deformacije nekog teksta je slino kao kod ubistva. Potekoa lei ne u izvoenju ina ne go u otklanjanju njegovih tragova. ovek bi mogao da.rei Entstellund prida dvostruki smisao na koji ona polae pravo, mada se to danas ne uobiajava. Ta re ne bi trebalo da znai samo: modifikovati izgled neke stvari, nego i: postaviti na neko drugo mesto, pomeriti bilo kuda. Prema tome, imamo razloga da u mnogim sluajevima izmene teksta ra unamo na to da emo ipak ono to je suzbijano i poricano nai negde skriveno, iako izmenjeno i istrgnuto iz konteksta. Samo nee uvek biti lako to saznati. Izopaavajue tendencije kojima elimo ovlada ti, mora da su ve delovale na predanja pre nego to je bilo koje od njih zapisano. Jednu, moda najznaajniju od svih, ve smo otkrili. Rekli smo da se postavljanjem u Kadis novog boga Jahvea ukazala potreba da se neto uini za njegovo uzdi zanje. Moe se tanije rei: ovek ga je morao smestiti, osloboditi za njega mesto, izbrisati tragove ranijih religija. ini se da je to korenito uinjeno s religijom domaih plemena; o njoi nita vie ne ujemo. S doljacima se to nije tako lako moglo uraditi; nisu dopustili da im otmu Izlazak iz Egip ta, oveka Mojsija i obiaj obrezivanja. Znai, oni su bili u Egiptu, no ponovo su ga napustili, i od tog trenutka je trebalo da se brie svaki trag egipatskog uticaja. Sluaj oveka Mojsija je reen tako to je premeten u Madijam i Kadi i sjedinjen sa svetenikom osnivaem Jahveove religije. Obiaj obre zivanja, najkompromitantnija oznaka zavisnosti od Egipta, morao se zadrati; no, nisu izostali ni po kuaji da se taj obiaj, uprkos svojoj oiglednosti odvoji od Egipta. Samo kao nameran nesklad s iz47

dajnikim stanjem stvari moe se shvatiti zagonet no, nerazumljivo stilizovano mesto u Eksodusu: da se Jahve jednom razgnevio na Mojsija jer je ovaj zanemario obiaj obrezivanja i da mu je njegova madijamska ena brzim izvoenjem operacije spasla ivot! Odmah emo saznati za jedno drugo ot krie kako bismo taj neugodan dokaz uinili bez opasnim. ovek jedva moe da pojavljivanje napora koji neposredno osporavaju da je Jahve bio novi, za Jevreje tui bog oznai kao pojavu nove tenden cije; tavie ona je samo produetak ranije. U tu svrhu se ukljuuju legende o narodnim praoevima: Avramu, Isaku i Jakovu. Jahve tvrdi kako je ve bio bog tih oeva; naravno, on sam mora priznati da ga nisu oboavali pod tim imenom 38 . On ne do daje pod kojim drugim imenom su ga oboavali. I tu se nalazi povod za odluujui udarac pro tiv egipatskog porekla obiaja obrezivanja: Jahve ga je ve od Avrama zahtevao i uspostavio kao znak saveza izmeu sebe i Avramovih potomaka. Meu tim, to je bilo naroito neumeno otkrie. Kao beleg koji treba da nekog odvoji od drugih i da mu da prevagu nad drugima ovek odabire neto to se ne moe zatei kod drugih, a ne neto to milioni drugih mogu isto pokazati. Izrailjac premeten u Egipat morao bi sve Egipane priznavati kao brau iz saveza, brau po Jahveu. injenica da je obiaj obrezivanja bio odomaen u Egiptu, nije mogla biti nepoznata Izrailjcima koji su stvorili biblijski tekst. Mesto iz Isusa Navina koje navodi Ed. Majer, ak se, ne izazivajui sumnju, slae s tim; no, upravo bi se ono moralo po svaku cenu poricati. ovek nema razloga da od religijskih mitskih struktura zahteva da posebno imaju u vidu logiku koherentnost. Inae bi narodno oseanje moglo da protiv ponaanja nekog boanstva opravdano nego38

bivaju

Time ogranienja u upotrebi tog novog imena ne razumljivija, nego svakako sumnjivija.

48

duje, boanstva koje s precima sklapa ugovor uz obostrane obaveze, i koje zatim vekovima ne mari za ljude sve dok mu iznenada ne padne na um da se ponovo pojavi pred potomcima. Jo neobinije deluje ideja da bog sebi odjednom izabere" narod, proglaava ga svojim a sebe namee kao boga. Verujem da je to jedini takav sluaj u istoriji ljud skih religija. Inae, bog i narod neraskidivo pripa daju jedno drugom, oni su od samog poetka jed no; ponekad se svakako uje da narod prihvata nekog drugog boga, ali nikad da on trai drugi na rod. Moda se pribliavamo razumevanju tog je dinstvenog dogaaja kad pomislimo na odnose iz meu Mojsija i jevrejskog naroda. Mojsije se spu stio do Jevreja, uinio ih svojim narodom; oni su bili njegov izabrani narod" 3 9 .
39 Jahve je nesumnjivo bio bog vulkana. Naravno nisam prvi koji je otkrio istozvunost imena Jahve s korenom drugog bojeg imena: Jupiter (Jov.). Ime" Johanan koje se sastoji od skraenice hebrejskog Jahve (na isti. nain kao nemako ime Gothold /Bog je milostiv/ ili punski ekvivalent: Hanibal) postalo je u oblicima Johan, Don, an, Huan najomiljenije ime evropskog hrianstva. Kada ga Italijani izgovaraju kao ovani a zatim i j e d a n dan u nedelji zovu ovedi, onda ponovo obelodanjuju slinost koja moda nita a moda veoma mnogo znai. Tu se otvaraju dalekosene, ali i vrlo nepouzdane pers pektive. Izgleda da su zemlje oko istonog basena Medi terana bile u onim mranim i istorijskom istraivanju jedva dostupnim stoleima pozornica eih i snanijih vulkanskih erupcija koje su morale na okolno stanov nitvo ostavljati najsnaniji utisak. Evans pretpostavlja da je i definitivno razaranje Minosove palate u Knososu bilo posledica zemljotresa. Tada je na Kritu, kao verovatno u egejskom svetu uopte, uvaavan kult Velike maj ke. Uvianje da ona nije bila kadra da svoj dom zatiti od napada neke vee sile, moda je doprinelo tome da je ona morala osloboditi mesto nekom mukom boanstvu, a tada je bog vulkana imao prvi pravo da je zameni. Zevs je jo uvek zemljotresac". Gotovo je sigurno da se u onim mranim vremenima izvrila smena materinskih boanstava mukim bogovima (koji su prvobitno moda bili sinovi?) Posebno je upeatljiva sudbina Atine Palade koja je sigurno bila lokalni oblik materinskog boanstva.

4 Mojsije i monoteizam

49

Ukljuivanje praotaca sluilo je takoe jo jed noj nameri. Oni su iveli u Hananu, uspomena na njih bila je vezana za odreena mesta te zemlje. Moda su oni sami bili prvobitno hananski junaci ili lokalni bogovi koje su doseljeni Izrailjci prisvo jili za svoju preistoriju. Ako se ovek pozivao na njih, onda je tako rei uvrivao svoju autohto nost i uvao se od mrnje koja se vezivala za stra nog osvajaa. Bio je to v e s t obrt izjaviti da im je bog Jahve opet dao ono to su jednom njihovi preci posedovali. U kasnijim prilozima biblijskom tekstu sprovodila se namera da se izbegne spominjanje Kadisa. Mesto osnivanja religije postala je konano sveta gora Sinaj-Horiv. Motiv za to nije jasno vid ljiv; moda ovek nije eleo da se podsea na madijamski uticaj. No, sve kasnije deformacije, naro ito one iz vremena tzv. Svetenikog kodeksa, slu e drugoj nameri. Vie nije trebalo prie o dogaajima menjati u eljenom pravcu, jer se to ve odavno zbilo. Nasuprot tome, ovek se trudio da zapovesti i institucije sadanjosti premesti na zad u ranija vremena, da ih po pravilu utemelji na Mojsijevim zakonima kako bi odatle izveo njihovo pravo na svetost i obaveznost. Ma koliko se na taj nain mogla falsifikovati prolost, taj postupak ne izmie odreenom psiholokom opravdanju. On je odravao injenicu da je tokom dugih vremena od Izlaska iz Egipta do fiksacije biblijskog tek sta od strane Jezdre i Nemije proteklo je osam stotina godina Jahveova religija doivljavala re trogradnu evoluciju koja je ila do slaganja, moda sve do istovetnosti s iskonskom Mojsijevom reli gijom. I to je sutinski rezultat, fatalni sadraj istorije jevrejske religije.
Religijski prevrat je srozava do boanstva-kerke, liava njene vlastite majke, a devianstvo koje j o j je nametnuto, trajno je iskljuuje iz materinstva.

50

(7) Meu svim dogaajima jevrejske preistorije kojih su se kasniji pesnici, svetenici i istoriari latili da ih obrade izdigao se jedan ije su su zbijanje nalagali najneposredniji i najvii ljudski motivi. To je ubistvo velikog voa i oslobodioca Mojsija koje je Zelin otkrio iz nagovetaja kod proroka. Njegova hipoteza se ne moe nazvati ma tarskom; ona je dovoljno verovatna. Mojsije, po tiui iz Ihnatonove kole, nije se sluio nikakvim drugim metodima koji bi se razlikovali od kralje vih; narodu je naredio da prihvati njegovu veru, nametnuo ju je silom40 Moda je Mojsijevo uenje bilo jo krue nego uenje njegovih uitelja; nije mu bilo potrebno da zadri oslanjanje na boga sunca, a ni kola u Onu nije imala nikakav znaaj u oima njegovih tuinaca. Mojsije je doiveo istu sudbinu kao Ihnaton, sudbinu koja eka sve prosveene despote. Njegovi Jevreji su bili isto tako malo kadri kao i Egipani osamnaeste dinastije da izdre jednu tako produhovljenu religiju, da u onom to im ona nudi nau zadovoljenje svojih potreba. U oba sluaja dogodilo se isto: oni kojima je na metnut staratelj i koji su iveli u nematini, po digli su se i zbacili teret religije koja im je naturena. Meutim, dok su krotki Egipani ekali da to uine tek poto je sudbina uklonila faraonovu sve tu linost, divlji Semiti su uzeli sudbinu u svoje ruke i odbacili tiranina41. (Takoe se ne moe tvrditi da nas ouvani bi blijski tekst ne priprema za takav Mojsijev kraj. Pria o Hodu kroz pustinju" koja moe da
40 U onim vremenima jedva da je i bila mogua dru ga vrsta uticanja. 41 Stvarno je vredno pomena koliko se u hiljadama godina dugoj egipatskoj lstoriji malo uje o nasilnom uklanjanju ili ubijanju nekog faraona. Poreenie, na primer, s asirskom istorijom mora pojaati to divljenje. Na ravno, to moe biti posledica toga to je kod Egipana istorja sluila iskljuivo slubenim svrhama.

51

predstavlja istoriju Mojsijeve vladavine opisuje niz ozbiljnih pobuna protiv njegova autoriteta koje se takoe, po Jahveovoj zapovesti, suzbijaju krva vim kanjavanjem. Lako se da zamisliti kako je jedan takav ustanak imao drugaiji ishod od onog koji sugerie tekst. I narodno otpadnitvo od nove religije se iznosi u tekstu, naravno kao epizoda. To je istorija o zlatnom teletu u kojoj se vetim obr tom razbijanje ploa sa zakonima, razbijanje koje treba shvatiti simbolino, pripisuje samom Mojsiju (on je pogazio zakon"), i tumai njegovom silnom indignacijom. Dolo je vreme kada je narod zbog Mojsijeva ubistva alio i pokuao to zaboraviti. Tako je sigur no bilo u vreme ujedinjenja dva dela naroda u Kadisu. Meutim, ako se Eksodus vremenski primakao osnivanju religije u oazi i dopustio da u njemu uestvuje Mojsije namesto nekog drugog, onda se ne samo zadovoljavao zahtev njegovih ljudi nego i uspeno opovrgavala muna injenica o prorokovom nasilnom uklanjanju. U stvari, vrlo je neverovatno da bi Mojsije mogao uestvovati u zbivanji ma u Kadisu ak i kada njegov ivot ne bi bio ra nije okonan. Ovde moramo pokuati da razjasnimo vremen ske odnose tih dogaaja. Izlazak iz Egipta smo si tuirali u vreme posle gaenja osamnaeste dinastije (1350. godine p. H.). Mora da je usledio tada ili neto kasnije, jer su egipatski hroniari godine bezvlaa koje su dole posle sloma dinastije, urau nali u Harmehabov period vladavine; on je okonao bezakonje i vladao do 1315. godine p. n.e Sledei no i jedini oslonac za hronologiju pruila nam je stela faraona Merneptaha (12251215), koja se po nosi pobedom nad Isiraalom (Izrailjem) i zatira njem njegova semena (?). Na alost, korienje tog natpisa je problematino; moe da vai kao dokaz da su ve tada izrailjska plemena ivela u Hananu42. Ed. Majer iz te stele s pravom zakljuuje da
42

Ed. Meyer, 1. c, str. 222.

52

Merneptah nije mogao kao to se ranije rado usvajalo biti faraon u vreme Eksodusa. Izlazak iz Egipta mora pripadati ranijem vremenu. Pitanje 0 faraonu u vreme Eksodusa izgleda nam izlinim. Nije postojao nikakav faraon, jer se sve zbilo u periodu interregnuma. No na mogui datum uje dinjenja i prihvatanja religije u Kadisu ne ukazuje ni otkrie Merneptahove stele. Sve ono to s po uzdanou moemo rei: dogaaji su se zbili negde izmeu 1350. i 1215. godine pre Hrista. Pretpostav ljamo da se unutar tog stolea Izlazak iz Egipta moe situirati u njegove poetke, a dogaaj u Ka disu nije daleko od njegova kraja. Vei dep vremena hteli bismo da posmatramo kao interval izmeu oba dogaaja. Naime, protekao je dui period dok su se kod Jevreja koji su se vratili iz Egipta, strasti posle Mojsijeva ubistva stiale, a uticaj Mojsijevih ljudi, Levita, umnogome pojaao, kao to to pret postavlja kompromis u Kadisu. Dve generacije, ezdeset godina, bilo bi za to dovoljno; no, ini se da se i one jedva dotiu. Zakljuak dobijen sa Mer neptahove stele izgleda nam preuranjen i poto uviamo da se u naoj strukturi jedna hipoteza temelji na drugoj priznajemo da ova diskusija razotkriva slabu stranu nae konstrukcije. Na a lost, toliko je nejasno i smreno sve ono to se po vezuje s nastanjivanjem jevrejskog naroda u Hananu. Moda nam samo ostaje da pretpostavimo da se ime na izrailjskoj" steli ne odnosi na pleme na ije sudbine s mukom pokuavamo slediti i koja su kasnije obrazovala izrailjski narod. Da li je ipak i ime Habiru (Hebrejac) iz amarnskog perioda pre lo na taj narod? Bilo kada da se posredstvom usvajanja zajed nike religije zbilo ujedinjenje plemena u naciju, to je lako moglo postati dogaaj bez neke vanosti za svetsku istoriju. Novu religiju bi odnela struja dogaaja, Jahve bi mogao zauzeti svoje mesto u procesiji bivih bogova koju je video pesnik Flober, a od njegova naroda svih dvanaest plemena bi iezlo", a ne samo deset koje su Anglosaksonci

53

tako dugo traili. Bog Jahve kome je madijamski Mojsije priveo novi narod verovatno nije ni u kom pogledu bio nekakvo superiorno bie. Surovi, uskogrudi, lokalni bog, nasilan i krvoedan; obeavao je svojim pristalicama zemlju ,,u kojoj tee mlijeko i med", pozivao ih da njene tadanje stanovnike istrebe otricom maa". ovek ima razloga da se udi to se uprkos svim preradama dopustilo da u biblijskim priama postoji toliko toga kako bi se upoznalo njegovo iskonsko bie. ak nije pouzdano da je njegova religija bila stvarni monoteizam, da je ona boanstvima drugih naroda osporavala boju prirodu. Verovatno je bilo dovoljno to je vlastiti bog bio moniji nego svi strani bogovL Ako je posle sve poprimilo drugaiji tok nego to se moglo pre ma takvim poecima oekivati, onda smo kadri da uzrok tome naemo u jednoj jedinoj injenici. Egi patski Mojsije ie jednom delu naroda dao druga iju, vie produhovljenu predstavu boga, ideju jed nog jedinog boanstva koje obuhvata ceo svet, bo anstva koje nije bilo nita manje puno ljubavi nego moi, i koje je nenaklonjeno magiji i vradbinama postavljalo ljudima kao najvii cilj ivot u istini i pravednosti. Jer, ma koliko nae iznoe nje injenica o etikoj strani Atonove religije moe biti nepotpuno nije bez znaaja podatak da se Ihnaton u svojim napisima redovno prikazivao kao 43 onaj koji ivi u Maatu" (istini i pravednosti) . Na kraju krajeva nita nije znailo to je narod verovatno posle kratkog vremena odbacio Mojsijevo uenje a njega samog uklonio. Ostala je tradi cija o tome i njen uticaj dodue tek postepeno kroz stolea postigao je ono to je samom Mojsiju bilo uskraeno. Bog Jahve stekao je nezaslu en ugled kada se, poev od Kadisa, Mojsijevo delo oslobaanja pripisivao njemu u deo, no zbog tog pri43 Njegove himne ne naglaavaju. samo univerzalnost i jedinstvenost boga, nego i njegovu punu ljubavi brigu za sve stvorove; one pozivaju na radovanje prirodi i ui vanje, u njenoj lepoti. Upor. Breasted, The Dawn of Con science.

54

svajanja imao je teko da ispata. Senka boga ije mesto je zauzeo, postajala je snanija nego on; na kraju procesa evolucije iza njegova bia stupilo je na videlo bie zaboravljenog Mojsijevog boga. Niko ne sumnja da je samo ideja tog drugog boga omo guila da izrailjski narod odoli svim udarcima sud bine i da se odri do naih dana. Kakav su udeo u konanoj pobedi Mojsijevog boga nad Jahveom imali Leviti ne moe se vie odrediti. Oni su se svojevremeno kada se u Kadisu pravio kompromis, u jo ivom seanju na gospo dara, zalagali za Mojsija kome su bili pratnja i zemljaci. U stoleima koja su otad usledila, Leviti su se spojili s narodom ili svetenstvom,a osnovni posao svetenika bio je da razvijaju i nadgledaju ritual, osim toga da svete napise uvaju i u skladu sa svojim namislima prerauju. No, nisu li, narav no, prinoenje rtvi i svi obredi bili u osnovu samo magija i vradbine koje je Mojsijevo uenje bezuslovno odbacivalo? Tada je usred naroda ponikao neprekidan niz ljudi koji poreklom nisu bili vezani za Mojsija, no koje je zaokupila velika i mona tradicija koja je postepeno narastala u tami; ovi ljudi, proroci, bili su ti koji su neumorno objavlji vali Mojsijevo uenje da boanstvo prezire rtve i obrede, da jedino zahteva verovanje i ivot u istini i pravednosti (Maat). Napori proroka imali su tra jan uspeh; uenja kojima su obnovili staro verova nje postala su stalan sadraj jevrejske religije. Za jevrejski narod je dovoljno ast to je bio kadar da ouva takvu tradiciju i stvori ljude koji su bili sposobni da je raire u narodu, iako je podsticaj za to doao spclja, od velikog tuinca. 5 tim opisom se ne bih oseao sigurnim, kad se ne bih mogao pozvati na sud drugih strunih is traivaa koji Mojsijev znaaj za istoriju jevrejske religije vide u istom svetlu, iako ne priznaju nje govo egipatsko poreklo. Tako, na primer, Zelin kae: Prema tome, pravu Mojsijevu religiju, vero vanje u jednog moralnog Boga koga on objavljuje, moramo otada bezuslovno zamiljati kao posed us55

kog kruga ljudi. Nemamo razloga da nuno oeku jemo kako emo to verovanje zatei u slubenom kultu, religiji svetenika, verovanju naroda. Od samog poetka moemo raunati samo s tim da se jednom, as tu as tamo, opet pomoli iskra duhov nog plamena koji je Mojsije nekad zapalio, da njegove ideje nisu izumrle nego da su kojegde u tiini delovale na veru i obiaje sve dok nisu re cimo, pre ili kasnije, a pod delovanjem naroitih doivljaja ili linosti koje je posebno zaokupio njegov duh, opet snanije izbijale na povrinu i uticale na ire narodne mase. S tog stanovita se od samog poetka mora posmatrati is tori ja staroizrailjske religije. Onaj ko bi eleo da prema religiji koju poznajemo na osnovu istorijskih dokumenata iz narodnog ivota u prvih pet vekova u Hananu konstruie recimo mojsijevsku veru, nainio bi najteu metodoloku greku" 44 A jo jasniji je Vole45. On misli da se Mojsijevo grandiozno delo najpre posve slabo i nedovoljno shvatalo i sprovodilo, sve dok on nije tokom vekova sve vie i vie prodirao i najzad u velikim prorocima naao isto rodne duhove koji su nastavili delo tog usamlje nika." Time bih dospeo do kraja svog rada koji bi tre balo samo da poslui jedinstvenoj zamisli da se lik egipatskog Mojsija uklopi u kontekst jevrejske istorije. Da bismo na rezultat izrazili u najsaetijem obliku poznatim dvojstvima te istorije dve gru pe naroda koje se okupljaju radi obrazovanja na cije, dva carstva na koja se raspada ta nacija, jedno boanstvo a dva imena u izvornim spisima Biblije dodajemo dva nova: osnivanje dve nove religije, prva potisnuta drugom, a kasnije se ona ipak pobedonosno pojavljuje iza te druge, dva osnivaa religije, obojica nazvana istim imenom Mojsije, i ije linosti moramo odvojiti jednu od druge. Sva ta dvojstva su nune posledice prvih, injenice da je
44 45

Sellin, 1. c, str, 52. Paul Volz, Mose, Tubingen, 1907. str. 64.

56

jedan deo naroda imao doivljaj koji treba oceniti kao traumatski, doivljaj koji je drugom delu os tao dalek. Sem toga, valjalo bi jo mnoge stvari pretresti, razjasniti i utvrditi. Tek tada bi se zapra vo moglo opravdati zanimanje za nau isto istorijsku naunu raspravu. U emu lei istinska pri roda neke tradicije i na emu poiva njena naroita mo, kako je nemogue osporavati uticaj nekih ve likih ljudi na svetsku istoriju, kakav zloin ovek ini velianstvenoj raznolikosti ljudskog ivota ka da eli da prizna samo motive s osnovom u mate rijalnim potrebama, iz kojih izvora neke naro ito religijske ideje crpu svoju mo kojom podjarmljuju kako pojedinca tako i narode sve to prouavati na posebnom sluaju jevrejske istorije bilo bi primamljiv zadatak. Jedan takav produe tak mog rada nadovezao bi se na izlaganje koje sam pre dvadeset i pet godina pismeno izneo u Totemu i tabuu. No, nemam vie u sebi snage da to uinim.

III MOJSIJE, NJEGOV NAROD I MONOTEISTIKA RELIGIJA

Prvi deo PREDGOVOR

(Pisan pre marta 1938, Be) Odvanou onog koji ima malo ili nita da izgubi, poinjem da po drugi put krim dobro ute meljenu odluku, i dvema rasparavama o Mojsiju u Imagu* (Bd. XXIII, Heft 1 und 3) pridodam zavrni deo koji sam u sebi suzdravao. Svoju poslednju raspravu sam zavrio s tvrdnjom kako ne bih naao dovoljno snage za tako neto; naravno, mislio sam na slabljenje stvaralakih sposobnosti koje nailazi s dubokom starou 1 , no imao sam u vidu i jednu drugaiju smetnju. ivimo u naroito udnom vremenu. Sa ue njem konstatujemo da je progres sklopio savez s varvarstvom. U sovjetskoj Rusiji se ovek latio po sla da priblino sto miliona ljudi, vrsto dranih pod jarmom, uzdigne do viih, oblika ivota. Bio je dovoljno drzak da im uskrati religijski narko tik", i toliko mudar da im da razumljivu meru seksualne slobode; no, pri tom ih je podvrgao naj* Prve dve rasprave u ovoj knjizi. (Prim. prev.) Ne delim miljenje svog savremenika Bernarda Soa da bi ljudi neto pravo inili tek tada kad bi mogli da napune trista godina. Nita se ne bi postiglo produava njem ljudskog ivota, j e r bi se mnogo toga u uslovima ivota moralo iz temelja izmeniti.
1

58

groznijoj prisili i oduzeo svaku mogunost slobod nog miljenja. Slinim nasiljem se italijanski narod odgaja za red i oseanje dunosti. Osea se kao olakanje od titee brige kada se u sluaju nemakog naroda vidi kako povratak u gotovo preistorijsko varvarstvo moe da se zbije i bez priklanjanja bilo kojoj naprednoj ideji. Ipak, stvari su se obli kovale tako da su danas konzervativne demokratije postale uvari kulturnog napretka i da, to je ud no, upravo institucija katolike crkve postavlja nasuprpt irenju tih opasnosti po kulturu monu odbranu. Ona koja je dosad bila neumoljivi nepri jatelj slobode miljenja i napretka u saznavanju istine! ivimo ovde u katolikoj zemlji pod zatitom crkve, nesigurni u to koliko e dugo ta zatita tra jati. No, dokle god ona postoji, usteemo se, narav no, da inimo neto to mora pobuditi neprijatelj stvo crkve. To nije kukaviluk nego opreznost; novi neprijatelj kome ne elimo da sluimo opasniji je od starog s kojim smo ve navikli da ivimo u miru. Psihoanalitiko istraivanje koje negujemo ionako je predmet podozrive panje od strane katolicizma. Neemo tvrditi kako je to neopravdano. Kad nas rad dovede do rezultata koji religiju svodi na neu rozu oveanstva, a njenu velianstvenu mo obja njava na isti nain kao neurotiku prisilu kod poje dinih naih pacijenata onda smo uvereni da na sebe navlaimo najsnanije negodovanje onih sila koje kod nas vladaju. Ne zato to bismo imali rei neto to bi bilo novo, neto to nismo jo pre etvrt stolea dovoljno jasno rekli: no, to je u me uvremenu gurnuto u zaborav, te zato ne moe ostati bez dejstva ako danas te injenice ponavlja mo i ilustrujemo na primeru koji je tipian za sva ko osnivanje religije. To bi verovatno dovelo do toga da nam se zabrani bavljenje psihoanalizom. Takvi nasilni metodi suzbijanja nisu ni u kom slu aju strani crkvi, tavie ona smatra povredom svo jih iskljuivih prava kada se njima i drugi koriste. Meutim, psihoanaliza koja je tokom mog dugog

59

ivota prodrla na sve strane jo uvek nema dom koji bi za nju bio upravo vredniji od grada u ko jem se rodila i odrasla. Ne samo da mislim, nego i znam da me je ta druga prepreka, spoljanja opasnost, nagnala da se uzdrim od objavljivanja poslednjeg dela svoje studije o Mojsiju. Nainio sam jo jedan pokuaj da uklonim smetnju time to sam sebi rekao da u osnovu strepnje lei precenjivanje mog linog zna aja. Verovatno da e autoritetima biti svejedno ta ja nameravam da piem o Mojsiju i izvoru mo noteistikih religija. No, ne oseam se sigurnim u tom sudu. Daleko vie mi se ini moguim da e pa kost i uivanje u senzaciji nadoknaditi ono to mi nedostaje u valjanosti suda mojih savremenika. Znai, ovaj rad neu objavljivati, no to ne treba da me sprei u njegovom pisanju. Pogotovo to sam ga ve jednom, pre dve godine, napisao, tako da ga moram samo preraditi i pridodati prethod nim raspravama. U tom sluaju, ovaj ogled moe ostati potpuno sauvan dok jednom ne doe tre nutak u kome e smeti da se bez opasnosti pojavi, ili dok se nekome ko se izjanjava za iste zaklju ke i miljenja, ne bude moglo rei: .Jednom je ve postojao neko ko je mislio isto kao i ti."

PREDGOVOR II (Pisan juna 1938, London) Sasvim specifine tekoe koje su me optere ivale za vreme redakcije ove studije povezane s Mojsijevom linou unutranje nedoumice kao i spoljanje smetnje uslovljavaju da ova trea zavrna rasprava zapoinje s dva razliita predgo vora koji jedan drugom protivree, ak jedan dru gi ukidaju. Jer su se u kratkom periodu koji raz dvaja ta dva predgovora ivotne prilike pisca te meljno izmenile. Dok sam pisao prvi uvod, iveo sam pod okriljem katolike crkve i strepeo da bih svojom publikacijom tu zatitu izgubio i u Austriji izazvao zabranu rada za pristalice i uenike psiho analize. A zatim je iznenada dola nemaka inva zija; katolicizam se, govorei biblijskim recima, po kazao kao lelujava trska". Uveren da u tada ne samo zbog svog naina miljenja nego i zbog svoje rase" biti proganjan, napustio sam s mnogim pri jateljima grad koji mi je od ranog detinjstva pa tokom sedamdeset i osam godina bio dom. U lepoj, slobodnoj, irokogrudoj Engleskoj na iao sam na krajnje prijateljski prijem. Sada ovde ivim, rado sam vien gost, odahnuo sam to je s mene uklonjen onaj pritisak, i to opet smem go voriti, pisati gotovo bih rekao: misliti onako kako elim ili moram. Usuujem se da poslednji deo svog rada iznesem pred javnost. Vie nema bilo kakvih spoljanjih smetnji ili barem ne takvih pred kojima ovek ima razloga za strepnju. Za svega nekoliko nedelja svog boravka 61

ovde dobio sam bezbroj pozdrava od prijatelja koji su se radovali mom prisustvu; dobio sam ih i od nepoznanika, ak lica nezainteresovanih za celu stvar, koja su jedino poelela da izraze svoje za dovoljstvo to sam ovde naao slobodu i sigurnost. A uz to pristizala su, za jednog stranca esto izne naujua, pisma drugaije prirode koja su se sta rala za spas moje due, pokazivala Hristov put i elela da mi razjasne budunost Izrailja. Ti dobri ljudi koji su tako pisali, nisu mogli da znaju mnogo o meni; no, oekujem da u, kada ovaj rad o Moj siju preko prevoda postane poznat mojim novim sunarodnicima kod jednog broja onih koji su mi pisali a i kod drugih prilino izgu biti simpatije koje mi sada izraavaju. U unutranjim tekoama politiki preokret i promena mesta prebivanja nisu bili kadri da bilo ta izmene. Kao i ranije oseam se nesigurnim s obzirom na svoj vlastiti rad, primeujem da nedo staje svest o jedinstvu i sapripadnosti koji treba da postoje izmeu autora i njegova dela; nesigurnim ne zato, recimo, to. mi navodno nedostaje ubeenost u tanost rezultata nju sam ve stekao pre etvrt stolea kad sam napisao delo o Totemu i tabuu (1912), i otada se samo pojaala. Od tog trenutka nisam vie sumnjao da se jedino na osno vu obrasca neurotikih simptoma jedinke simp toma koje podrobno poznajemo religijski feno meni mogu razumeti kao vraanje zaboravljenih, znaajnih procesa u preistoriji ljudske porodice, da upravo tom izvoru treba da zahvale za svoj pri silni karakter i da, znai, usled svog udela u istorijskoj istini deluju na ljude. Moja nesigurnost se pojavljuje tek onda kada se upitam da li mi je po lo za rukom da te stavove dokaem na primeru koji sam ovde izabrao: na jevrejskom monoteizmu. Mom kritikom ulu se taj rad koji polazi od oveka Moj si ja ini kao igraica koja balansira na vrhu stopala. Ako se ne bih mogao osloniti na ana litiko tumaenje mita o naputanju i, polazei odatle, posegnuti za Zelinovom pretpostavkom o
62

Mojsijevom kraju, onda bi celina morala ostati ne napisana. Ipak latimo se neugodna posla.

Zapoeu time to u rezimirati rezultate svoje dru ge isto istorijske studije o Mojsiju. Ti rezultati se nee odvrgavati ponovnoj kritici, jer ine prepostavku psiho lokih objanjavanja koja od njih polaze i koja se na njih neprestano vraaju.

A ISTORIJSKA HIPOTEZA Znai, istorijska pozadina dogaaja koji su za okupili nae zanimanje jeste sledea: osvajanji ma osamnaeste dinastije Egipat je postao svetsko carstvo. Novi imperijalizam se odraavao u razvoju religijskih predstava, ako ne kod itavog naroda a ono ipak kod njegovog vladajueg i duhovno po kretljivog duhovnog sloja. Pod uticaj svetenika boga sunca u Onu (Heliopolisu), moda pojaan podsticajima iz Azije, pojavljuje se ideja univerzal nog boga Atona koji vie nije ogranien na jednu zemlju i jedan narod. S mladim Amenhotepom IV na presto dolazi faraon koga razvoj te ideje zaokup lja vie nego ita drugo. On Atonovu religiju pro glaava dravnom, zahvaljujui njemu univerzalni bog postaje jedini bog; sve ono to se pria o dru gim bogovima jeste prevara i la. Velianstvenom neumoljivou on odoleva iskuenjima magijskog miljenja i odbacuje posebno Egipaninu tako dra gu iluziju ivota posle smrti. U zapanjujuem naslu ivan ju poznijeg naunog uvida, faraon u energiji sunevog zraenja otkriva izvor itavog ivota na zemlji i slavi je kao simbol moi svog boga. On se ponosio svojom radou u stvaranju i ivotom u Maatu (istini i pravednosti). To je prvi i moda najistiji sluaj monoteisti ke religije u ljudskoj istoriji; dublji uvid u isto rijske i psiholoke uslove njegovog nastanka bio bi
63

od neprocenjive vrednosti. No, vodilo se rauna o tome da do nas ne bi doprlo isuvie mnogo svedoanstava o Atonovoj religiji. Ve za vladavine sla bih Ihnatonovih naslednika sruilo se sve to je on stvorio. Osveta svetenstva koje je tlaio, besnela je sada protiv njegove uspomene. Atonova religija je bila ukinuta, rezidencija faraona koji je igosan kao bezbonik razorena i poharana. Oko 1350. godine pre Hrista ugasila se osamnaesta dinastija; posle nekog perioda bezvlaa vojskovoa Haremhab koji je vladao do 1315. godine p. n. e., usposta vio je ponovo red. Ihnatonova reforma je izgledala kao epizoda koja je namenjena zaboravu. Do ovog trenutka ono to je istorijski utvreno; a sada zapoinje na hipotetiki nastavak. Meu linostima koje su bile bliske Ihnatonu nalazio se ovek koji se, kao i mnogi drugi u to vreme, zvao Totmes 2 ; ime nije od velike vanosti, samo to je njegova druga komponenta morala biti mose. On je bio na visokom poloaju, ubeeni pristalica Atonove religije; no, nasuprot sanjalakom kralju, bio je energian i strastven. Ihnatonova smrt i uki danje njegove religije znaili su za tog oveka kraj svih njegovih oekivanja. Samo kao prognanik ili otpadnik mogao je ostati da ivi u Egiptu. Moda je kao namesnik granine provincije doao u dodir s nekim semitskim plemenom koje se u nju doselilo nekoliko generacija ranije. Pritisnut svojim razoa ranjem i usamljenou, on se okrenuo tim stranci ma i kod njih potraio nadoknadu za svoje gubitke. Izabrao ih je za svoj narod, pokuao da na njima ostvari svoje ideale. Poto je, praen svojim sledbenicima, skupa s tim narodom napustio Egipat, on ga je znakom obrezivanja uinio svetim, dao mu zakone, uveo ga u uenje Atonove religije koju su Egipani upravo odbacili. Moda su propisi koje je taj ovek Mojsije dao Jevrejima bili jo krui
Tako se, na primer, zvao vajar ija je naena u Tel-el-Amarni.
1

radionica

64

od onih njegovog gospodara i uitelja Ihnatona; moda je takoe napustio priklanjanje onskom b o gu sunca kojeg se Ihnaton jo vrsto drao. Moramo period interegnuma posle 1350. godine p.n.e. odrediti kao vreme Izlaska iz Egipta. Vremen ski intervali koji su sledili sve do izvrenja zauzi manja hananske zemlje posebno su nedokuivi. Savremeno istorijsko istraivanje bilo je kadro da iz mraka koji je tu biblijska pria ostavila ili, tavie, i sama stvprila izvue dve injenice. Prva od njih koju je otkrio E. Zelin, jeste da su se Jevreji koji su ak i po navodima Biblije prema svom zakonodavcu i vou bili tvrdoglavi i samovoljni jednog dana pobunili protiv njega, ubili ga, a Atonovu religiju koja im je bila naturena, odbacili kao to su to ranije uinili Egipani. Druga koju je po kazao Ed. Majer jeste da su se Jevreji koji su se vratili iz Egipta kasnije ujedinili s drugim, njima blisko srodnim plemenima u regionu izmeu Pales tine, Sinajskog poluostrva i Arabije, i da su tu u mestu izdanom vodom po imenu Kadi pod uticajem arabijskih Madijamaca prihvatili novu religiju, oboavanje boga vulkana Jahvea. Ubrzo potom su bili spremni da kao osvajai prodru u Hanan. Vremenski ta dva dogaaja jednog prema dru gom i prema Izlasku iz Egipta prilino su neizvesni. Najblii istorijski podatak prua nam stela faraona Merneptaha (koji je vladao do 1215. pre Hrista) koja u izvetaju o ratnom pohodu u Siriji i Palestini meu pobeenima navodi ime Izrailj". Ako se da tum te stele uzme kao terminus and quem, onda za itav tok dogaaja koji su usledili posle Eksodusa ostaje oko stotinak godina (posle 1350. pa do pred 1215). Meutim, mogue je da se ime Izrailj jo ne odnosi na plemena ije sudbine pratimo i d a , u stvari, na raspolaganju imamo dui interval. N a seljavanje u Hanan plemena od kojih je k a s n i j e nastao jevrejski narod sigurno nije bilo o s v a j a n j e koje je brzo svreno, nego proces koji se o d v i j a o na mahove i trajao dui period. Ako se o s l o b o d i m o ogranienja koje nam namee M e r n e p t a h o v a s t e l a ,
5 Mojsije i monoteizam

65

onda moemo utoliko lake jedno pokolenje (tri deset godina) posmatrati kao Mojsijev period3 i do pustiti da barem dva pokolenja no, verovatno vie prou do vremena ujedinjenja u Kadisu4; jedino interval izmeu Kadisa i polaska u Hanan treba da bude kratak; jevrejska tradicija je, kao to je pokazano u prethodnoj raspravi, imala do bre razloge da interval izmeu Izlaska i osnivanja religije u Kadisu skrati. Obrnut sluaj bio bi u in teresu naeg prikaza. No, sve to je jo istorija, pokuaj da se popu ne praznine u naem poznavanju istorije i delimino ponavljanje moje druge rasprave u Imagu. Naa znatielja sledi sudbine Mojsija i njegovih uenja koja je pobuna Jevreja samo na izgled odstranila. Iz prie Jahveista koja je napisana oko 1000. godi ne pre Hrista i koja se sigurno oslanjala na ranije zapise saznali smo da je s ujedinjenjem i osni vanjem religije u Kadisu bio povezan kompromis u kojem se obe strane mogu jo dobro razlikovati. Jednom partneru stalo je samo do toga da bogu Jahveu ospori karakter novog i stranog i da to snanije istakne svoje pravo na odanost naroda; drugi nije eleo da njemu draga seanja na oslobo enje iz Egipta i velianstveni lik voa Mojsija na pusti, a takoe mu je polo za rukom da kao inje nicu tako i oveka smesti u novo predstavljanje preistorije, da ouva barem spoljanji znak Mojsijeve religije obrezivanje i moda ostvari izvesna ogra nienja u upotrebi novog bojeg imena. Rekli smo da su predstavnici tih zahteva bili potomci Mojsijevih pristalica, Levita, potomci koje je samo ne koliko pokolenja delilo od njegovih savremenika i sunarodnika i koji su ivim seanjem jo bili ve zani za uspomenu na njega. Poetski ulepani pri kazi koje pripisujemo Jahveistu i njegovom kasni3 To bi odgovaralo etrdesetogodinjem lutanju pu stinjom o kojem govori biblijski tekst. 4 Znai, imali bismo 1350 (ili 1340) 1320 (ili 1310) za Mojsijev period; 1260., ili po svoj prilici kasnije, za Kadi; Merneptahova stela pre 1215. godine p. n. e.

66

jem konkurentu, Elohistu, bili su nadgrobni spo menici pod kojima je trebalo da istinske prie o onim ranim stvarima: prirodi Mojsijeve religije i nasilnom uklanjanju tog velikog oveka, izmakavi znanju kasnijih generacija gotovo nau svoj veiti mir. Ako smo tano razreili sluaj, onda takoe u njemu nema nieg zagonetnog; no, on bi sva kako mogao znaiti konaan kraj Mojsijeve epizo de u istoriji jevrejskog naroda. Ipak je neobino to se tako nije dogodilo, to je trebalo da najsnanije posledice onog narodnog doivljaja tek kasnije izau na videlo, da postepe no tokom mnogih stolea prodiru u stvarnost. Nije verovatno da se Jahve po karakteru mnogo razliko vao od bogova naroda i plemena koji su unaokolo iveli; istina, on se s njima rvao kao to se samo narodi meu sobom sukobljavaju, no ovek ima razloga da pretpostavi kako je nekom Jahveovom oboavaocu iz tih vremena isto tako malo padalo na um da porie postojanje bogova Hanana, Moava, Amalika itd., kao i negiranje postojanja naroda koji su u njih verovali. Monoteistika ideja koja je zasvetlela s Ihnatonom, ponovo je bila obavijena tamom i trebalo je jo dugo da u njoj ostane. Nalazi na ostrvu Elefantini, neposredno ispred Prvog katarakta na Nilu, dali su iznenaujuu informaciju kako je na nje mu ve stoleima postojala jevrejska vojna kolonija u ijem su se hramu pored glavnog boga Jahua po tovala i dva enska boanstva, jedno od njih na zvano Anat-Jahu. Dodue, ti Jevreji su bili odseeni od zaviaja te nisu uestvovali u njegovom re ligijskom razvoju; persijska carska vlada (peto stolee pre Hrista) upoznala ih je s novim pravili ma kulta koje je objavio Jerusalim 5 . Vraajui se starijim vremenima, smemo rei kako bog Jahve sigurno nije imao nikakve slinosti s Mojsijevim bogom. Aton je bio pacifist kao i njegov predstav nik na zemlji, zapravo kao njegov prototip fa5

Auerbach, Wste und Gelobtes Land, Bd. I I , 1936

67

raon Ihnaton koji je mirno posmatrao kako se ras pada svetsko carstvo koje su stekli njegovi preci, Nema sumnje da je Jahve vie odgovarao narodu ' koji se spremao na nasilno zauzimanje nove domo vine. A sve ono to je na Mojsijevom bogu bilo do stojno divljenja sasvim je umaklo razumevanju primitivne mase. Ve sam rekao i pri tom se rado pozivao na saglasnost s drugim autorima kako je osnovna injenica jevrejskog religijskog razvoja bila to je bog Jahve tokom vremena gubio svoj vlastiti karak ter i sve vie bivao slian Mojsijevom starom bogu Atonu. Istina, ostale su razlike i ovek bi bio sklon da im na prvi pogled prida veliku vanost; no, one se mogu lako razjasniti. Aton je zapoeo da vlada u Egiptu u jedno sreno vreme u kojem je integritet carstva izgledao nenaruen. ak kada se carstvo i poelo ljuljati, njegovi oboavaoci su bili kadri da se ne osvru na tu nesreu te su na stavili da veliaju ono to je on stvorio i da u tome uivaju. Sudbina je jevrejskom narodu donela niz te kih ispita i bolnih iskustava; njihov bog je postao neumoljiv i strog, kao uvijen u maglu. Zadrao je karakter univerzalnog boga koji vlada nad svim zemljama i narodima; no, injenica to je njegov kult od Egipana preao na Jevreje, nala je svoj izraz u dodatnom verovanju da su Jevreji njegov izabrani narod ije bi posebne obaveze na kraju naile i na posebnu nagradu. Moda narodu nije bilo tako lako da verovanje u preimustvo koje mu je dao njegov svemoni bog uskladi' s nemilim isku stvima svoje nesrene sudbine. No ovek se nije dao zavesti; pojaao je svoje vlastito oseanje krivice kako bi u sebi uguio sumnju u Boga i moda, na kraju, ukazao na nedokuivu odluku provienja", kako to jo danas ine pobonjaci. Ako je ovek i hteo da se udi tome to je Bog doputao da naila ze uvek novi tirani Asirci, Vavilonci, Persijanci koji su ga tlaili i zlostavljah, ipak je prepoznao 68

njegovu mo u tome to su svi ti neprijatelji i sami opet bili pobeeni a njihova carstva rasturena. U tri je bitne take kasniji jevrejski bog po stao slian starom Mojsijevom. Prva i odluujua jeste to se on stvarno priznavao kao jedini bog; kraj njega se nije mogao zamisliti nijedan drugi. itav narod je ozbiljno prihvatio Ihnatonov monoteizam, ak se toliko vezao za tu ideju da je ona postala osnovni sadraj njegovog duhovnog ivota te nije pokazivao bilo kakvo zanimanje za neto drugo. Narod i svetenstvo to je u njemu vladalo slagali su se u toj taki; meutim, dok su svetenici iscrpljivali svoju delatnost u izgradnji ce remonijala za boju slubu, doli su u sukob sa snanim strujanjima u narodu koja su teila da oive dva druga Mojsijeva uenja o njegovom bo gu. Glasovi proroka su bili neumorni u objavljiva nju kako Bog prezire ceremonijal i prinoenje r tava i zahteva da ovek veruje u njega i ivi u istini i pravednosti. I kada su proroci slavili jednostav nost i svetost ivota u pustinji, onda su sigurno bili pod uticajem mojsijevskog ideala. Vreme je da se postavi pitanje da li je uopte neophodno prizivati Mojsijev uticaj kao uzrok ko nanog oblikovanja jevrejske predstave Boga, nije li dovoljno prihvatanje spontanog razvoja ka vioj duhovnosti za vreme kulturnog ivota koji se pro tee stoleima. O tom moguem objanjenju koje bi okonalo itavo nae nagaanje mogu se rei dve stvari. Prvo, da ono nita ne razjanjava. Slini uslovi kod nesumnjivo najvie obdarenog grkog naroda nisu doveli do monoteizma, nego do raspa danja njegove politeistike religije i poetka filo zofskog miljenja. Koliko smo kadri da razumemo, monoteizam je u Egiptu ponikao kao uzgredni pro dukt imperijalizma; Bog je bio odraz faraona koji neogranieno vlada velikim svetskim carstvom. Kod Jevreja su politike prilike za razvoj od Ideje ekskluzivnog narodnog boga do ideje u n i v e r z a l n o g

69

svetskog vladaoca bile krajnje nepovoljne; i ot kud potie drskost te vrlo male i nemone nacije da sebe proglaava omiljenim detetom velikog Go spoda? Pitanje o nastanku monoteizma kod Jevreja ostalo bi tako nereeno, ili bi se ovek zadovoljio svakidanjim odgovorom kako je to upravo izraz religijskog genija ovog naroda. Kao to je poznato, genij je neshvatljiv i neodgovoran te ga zato s vie razloga ne treba prizivati za objanjenje sve dok nije zakazalo svako drugo reenje 6 . Uz to, ovek nailazi na injenicu da nam jevrejski zapisi i sama istorija pokazuju put time to, ovog puta ne protivreei sebi samim s najveom odlunou tvrde da je ideju jednog jedinog boga u narod doneo Mojsije. Ako postoji nekakav pri govor verodostojnosti te tvrdnje, onda je to zamerka da svetenika revizija biblijskog teksta koji je pred nama oito premnogo toga svodi na Mojsija. Institucije kao to su obredni propisi koji oigled no pripadaju kasnijim vremenima, objavljuju se kao mojsijevske zapovesti s jasnom namerom da im se obezbedi autoritet. To je za nas sigurno raz log da posumnjamo, no nedovoljan za bilo kakvo odbacivanje. Jer je jasan dublji motiv takvog preterivanja. Svetenici u svom prikazu ele da izme u svoje sadanjosti i zabitog MojsijevOg perioda uspostave kontinuitet; taj prikaz eli da negira upravo ono to smo oznaili kao najuoljiviju i njenicu istorije jevrejske religije, a to je: da izme u Mojsijevog predavanja zakona i poznije jevrej ske religije zjapi praznina koju je u prvi mah po punjavao Jahveov kult i koja 'tek kasnije lagano biva popunjavana. Sveteniki prikaz svim sredstvi ma osporava taj tok dogaaja, mada je njegova istorijska tanost van svake sumnje poto su pri zasebnom obraivanju koje je pretrpeo biblijski tekst ostali obilni podaci koji ga potvruju. Tu je svetenika prerada pokuala neto slino kao ona
6 Isto razmatranje vai i za neobian sluaj Viljema ekspira iz Stratforda.

70

deformiua tendencija koja je novog boga Jahvea uinila bogom otaca. Ako vodimo rauna o tom mo tivu Svetenikog kodeksa, onda nam je teko da ne poverujemo u tvrdnju kako je stvarno sam Mojsije svojim Jevrejima dao monoteistiku ideju. Naa saglasnost bi trebalo da nam bude utoliko laka poto moemo rei odakle je ta ideja dola do Mojsija, to sigurno jevrejski svetenici nisu vie znali. Ovde bLneko mogao zapitati: ta dobij amo ako jevrejski monoteizam izvodimo iz egipatskog? Time se problem samo potiskuje donekle u pozadinu; zato i ne znamo nita vie o genezi monoteistike ideje. Odgovor glasi: to nije pitanje dobiti nego istraivanja. I moda emo pri tom neto nauiti ako otkrijemo stvarni tok dogaaja.

B PERIOD LATENCIJE I TRADICIJA Znai, opredeljujemo se za verovanje da su ideja o jednom jedinom bogu kao i odbacivanje ma gijskih obreda i naglaavanje etikog zahteva u ime tog boga stvarno bili mojsijevska uenja koja u prvi mah nisu naila na odziv, no po isteku dugog intervala stupila su na snagu i najzad bivaju trajno utemeljena. Kako ovek treba da objasni takvo okasnelo dejstvo i gde se sreu slini fenomeni? Odmah nam pada na pamet kako se oni mogu ne retko zatei na vrlo razliitim podrujima i kako se verovatno ostvaruju na razliit nain koji je vie ili manje lako razumljiv. Izaberimo na primer, sudbinu jedne nove naune teorije kakva je Darvinovo uenje o evoluciji. Ono najpre nailazi na ogoreno odbacivanje, decenijama se uno ospora va; no nije prolo vie od jedne generacije d o t r e nutka kada biva priznata kao veliki korak ka i s t i n i . Sam Darvin dostie jo slavu nekakvog g r o b a ili kenotafa u Vestminsterskoj opatiji. Takav sluaj

71

nam doputa da malo odgonetamo. Nova istina je pobudila afektivne otpore; ovi nalaze izraz u argu-' mentima uz iju je pomo ovek kadar da ospori dokaze koji idu u prilog neugodnog uenja. Borba miljenja traje izvesno vreme; od samog poetka postoje pristalice i protivnici; broj kao i vanost onih prvih uvek rastu sve dok na kraju ne prevag nu; za itavo vreme borbe ni u jednom trenutku se ne zaboravlja o emu je re. Jedva da se iuavamo to je itav tok dogaaja iziskivao due vreme; verovatno da dovoljno ne uvaavamo to to imamo posla s jednim fenomenom psihologije mase. Ne postoji nikakva potekoa da se tom feno menu nae potpuno odgovarajua analogija u du evnom ivotu pojedinca. Takav bi sluaj bio da neko doivljava kao novo neto to treba da na osnovu izvesnih dokaza prizna kao istinu a to, me utim, protivrei nekim njegovim eljama i vrea neka uverenja koja su du dragocena. Tada e on oklevati, traiti razloge uz iju pomo moe posum njati u to novo i, na trenutak, e se sam sa sobom boriti dok sebi ne prizna: Ipak je to tako, iako mi nije lako da prihvatim, iako mi je muno to u to moram verovati." Iz toga jedino vidimo da je utro eno vreme dok razumski rad ega nije prevladao prigovore koji se odravaju snanim efektivnim in vesticijama. Slinost izmeu tog sluaja i onog oko ijeg se razumevanja muimo nije mnogo velika. Naredni primer kome se posveujemo ima na izgled jo manje tog zajednikog s naim proble mom. Dogaa se da ovek prividnq neozleen na pusti mesto na kome je doiveo uasnu nesreu, na primer sudar vozova. Meutim, tokom narednih nedelja on pokazuje niz tekih psihikih i motorikih simptoma koji se mogu izvesti jedino iz njegovog oka, onog potresa ili neeg drugog to je tada delovalo. Sad on poseduje traumatsku neurozu". To je jedna potpuno nerazumljiva, znai, i nova inje nica. Vreme koje je proteklo izmeu nesree i pr vog pojavljivanja simptoma naziva se inkubacionim periodom", izrazom koji u sebi sadri jasnu

72

aluziju na patologiju infektivnih bolesti. Naknadno nam mora pasti u oi da ipak uprkos fundamental noj razliitosti- izmeu oba sluaja problema traumatske neuroze i problema jevrejskog monoteizma postoji podudaranje u jednoj taki. Na ime, u karakteristici koja bi se mogla nazvati latencijom. Prema naoj potkrepljenoj hipotezi, u istoriji jevrejske religije postoji jedan dug period posle otpadnitva od Mojsijeve religije u kome ne ma ni traga od monoteistike ideje, prezrivog na putanja obreda ili prenaglaavanja etike. Tako se pripremamo na mogunost da emo reenje naeg problema morati da potraimo u jednoj specifino psiholokoj situaciji. Ve smo u nekoliko mahova opisali ta se do godilo i Kadisu kada su oba dela od kojih je kasni je oformljen jevrejski narod zajedno pristupila usvajanju nove religije. Meu onima koji su bili u Egiptu seanja na Eksodus i Mojsijev lik bila su jo tako snana i iva da su iziskivala ukljuivanje u nekakvu priu o drevnoj prolosti. To su moda bili unuci onih ljudi koji su poznavali samog Mojsija, a neki od njih su se jo oseali kao Egipani i nosili egipatska imena. No, oni su imali dobre motive da potiskuju seanje na sudbinu koja je za desila njihovog voa i zakonodavca. Za ostale je odluujua bila namera da novog boga oboavaju i osporavaju njegovo tuinstvo. Oba dela naroda su imala istu korist u negiranju injenice da je kod njih postojala neka ranija religija i u negiranju pri rode njenog sadraja. Tako je ostvaren onaj prvi kompromis koji je verovatno ubrzo bio i zabeleen; ljudi koji su doli iz Egipta doneli su sa sobom pismo i elju da belee istorijske dogaaje; no, tre balo je jo mnogo vremena dok istoriari nisu shvatili da su obavezni na neumoljivu istinitost. U prvi mah nisu smatrali da je stvar savesti to svoje prie oblikuju prema postojeim potrebama i ten dencijama, kao da jo nisu stekli pojam o krivo-

73

tvorenju. Usled tih okolnosti mogla se razviti su protnost izmeu zapisa i usmenog prenoenja istog materijala tradicije. Ono to je u zapisu bilo isputeno ili izmenjeno, u tradiciji je moglo ostati neokrnjeno. Tradicija je bila dopuna i u isti mah protivrenost zabeleenom opisu. Ona je bila manje podvrgnuta uticaju izopaavajuih tendencija, mo da u nekim pojedinostima potpuno osloboena od njega i zato je mogla biti istinitija nego pisano fik sirana pria. Meutim, njena pouzdanost trpela je od toga to je bila nepostojanija i neodreenija nego napis, to je bila izloena raznolikim promenama i izobliavanjima kada je usmenim saoptavanjem prenoena s kolena na koleno. Takva tra dicija je mogla da ima razliite sudbine. Najpre bi trebalo da oekujemo kako je napis ubija, kako nije kadra da se pokraj njega potvrdi, kako sve vie postaje nalik na senku i najzad pada u zabo rav. No, i druge sudbine su mogue; jedna od njih jeste da sama tradicija zavrava u nekakvom pisa nom fiksiranju, a o drugim sudbinama imaemo da raspravljamo u daljem toku izlaganja. Za fenomen latencije u istoriji jevrejske reli gije, koji nas zaokuplja, nudi se objanjenje kako se, u stvari, injenice i sadraji koje su zvanini istoriari tako rei namerno poricali, nisu nikad izgubili. Informacija o njima je i dalje ivela u predanjima koja su se odrala u narodu. Prema Zelinovom uveravanju ak je i o Mojsijevom kraju po stojalo predanje koje je otvoreno protivreilo zvaninoj verziji i daleko se vie primaklo istini. Ima mo razloga da pretpostavimo kako je isto vailo i za druge stvari koje su toboe istovremeno s Mojsijem prestale postojati, za neke sadraje moj sije vske religije koji su za veinu prorokovih savremenika bili neprihvatljivi. Meutim, neobina injenica koju tu sreemo jeste da su ta predanja umesto da vremenom slabe, tokom stolea bivala sve monija, te su se ugurala

74

u kasnije obrade slubenog izvetaja i najzad se pokazala dovoljno snanim da bi odluujue uticala na miljenje i delanje naroda. Uslovi koji su omoguili taj ishod dodue izmiu zasad naem znanju. Ta injenica je tako neobina da oseamo kako s pravom na njoj ponovo zadravamo nau panju. U njoj je sadran na problem. Jevrejski narod je napustio Atonovu religiju koju mu je doneo Mojsije, i usvojio kult drugog boga koji se malo razli kovao od Valima susednih naroda. Svim naporima poznijih tendencija nije polo za rukom da prekriju tu poniavajuu injenicu. No, Mojsijeva religija nije nestala, ne ostavljajui za sobom nikakva tra ga; ouvala se neka vrsta seanja na nju, moda mrano i izopaeno predanje. I to predanje je bilo ono to je produilo da iz pozadine deluje, to je postepeno sve vie i vie sticalo mo nad ljudskim duhovima i najzad uspelo da boga Jahvea preobrati u Mojsijeva boga i ponovo oivi Mojsijevu religiju koja je pre mnogo vekova bila uspostavljena a za tim naputena. Nismo kadri da shvatimo kako je neko zaboravljeno predanje trebalo da tako snano deluje na mentalni ivot naroda. Tu se nalazimo na podruju psihologije mase na kojem se ne oseamo kao kod kue. Pogledom traimo analogije iako u drugim oblastima, traimo injenice koje su barem sline prirode. Mislim da se takve mogu nai. U vreme kada se kod Jevreja pripremao po vratak Mojsijeve religije, Grci su posedovali prekomerno bogatu riznicu plemenskih legendi i mitova o junacima. Verujem da su oba Homerova epa nastala u devetom ili osmom stoleu pre Hrista i da su svoj materijal uzeli iz tog kruga legendi. S naim dananjim psiholokim uvidima ovek bi mogao mnogo pre Slimana i Evansa zapitati: oda kle su Grci uzeli sav legendni materijal koji su Ho mer i veliki dramatiari pretoili u svoja majstor ska dela? Odgovor bi morao glasiti: taj narod je verovatno u svojoj preistoriji doiveo period spoljanjeg sjaja i kulturnog procvata, period koji je 75

nestao u istorijskoj katastrofi i o kojem se u tim legendama ouvalo nekakvo mrano predanje. Savremeno arheoloko istraivanje je sada potvrdilo tu pretpostavku koja bi u ono vreme bila isuvie smela. Ono je otkrilo svedoanstvo o velianstvenoj kritsko-mikenskoj kulturi koja je sa grkog tla ne stala verovatno ve pre 1250. godine pre Hrista. Kod grkih istoriara iz kasnijeg perioda jedva da se nalazi nekakvo ukazivanje na tu kulturu. U naj boljem sluaju napomena da je postojalo vreme kada su Kriani imali prevlast na moru, zatim ime kralja Minosa i njegove palate lavirinta. To je sve; od nje nije ostalo nita drugo do predanja ko jih su se latili pesnici. Narodni epovi i drugih naroda Nemaca, In dijaca, Finaca postali su poznati. Posao je knji evnih istoriara da istrae da li moemo pretpo staviti da za njihov nastanak vae isti uslovi kao u sluaju Grka. Verujem da e istraivanje doneti pozitivan rezultat. Uslov koji mi saznajemo je ste: postoji- jedan period preistorije koji je nepo sredno posle svog kraja morao izgledati bogat sa drajima, znaajan i velianstven, verovatno uvek junaki; no, on lei tako duboko u prolosti, pripa da tako zabitim vremenima da samo mrano i nedovreno predanje upoznaje kasnija pokolenja s tim periodom. ovek se udio tome to je ep kao umetnika vrsta kasnije nestao. Moda objanjenje lei u injenici da vie ne postoje uslovi za njegovo nastajanje. Stari materijal je bio iscrpan, a za sve kasnije dogaaje istorija je stupila na mesto pre danja. Najvea junaka del naih dana nisu bila kadra da inspiriu ep, i ve je Aleksandar Veliki imao pravo da poali to nee nai nikakvog Ho mera. Davno prola vremena imaju veliku, esto za gonetnu privlanost za ljudsku matu. Kad su ljudi nezadovoljni svojom sadanjou a to su dovolj no esto, okreu se unazad, u prolost, i nadaju se kako e tog asa biti kadri da na delu opravdaju

76

svoj ugasli san o zlatnom dobu7. Verovatno da su jo uvek opinjeni svojim detinjstvom koje pristrasnim seanjem biva prikazano kao doba nenaruenog blaenstva. Ako o prolosti postoje jo samo nepotpuna i rasplinuta seanja koja nazivamo predanje, onda je to za umetnika poseban podstrek, jer u tom sluaju moe slobodno i prema prohtevima svoje mate popunjavati praznine u seanju, a sliku vremena koju eli da reprodukuje ob likovati u skladu sa svojim namislima. Gotovo bi ovek mogao rei: ukoliko je predanje bivalo neodreenije utoliko je ono za pesnika postajalo upo trebljive. Znai, nema potrebe da se udimo zna enju tradicije za poeziju, a analogija'sa uslovljenou epa pobudie nau veu naklonost prema udnoj hipotezi da je mojsijevska tradicija bila ta koja je, za Jevreje, kult Jahvea izmenila u smislu stare Mojsijeve religije. No, oba sluaja su u dru gom pogledu jo isuvie razliita. S jedne strane, rezultat je pesma, a s druge religija; za ovu poslednju smo pretpostavili da se na podstrek predanja reprodukuje s vernou za koju naravno slu aj epa ne moe pokazati pandan. Prema tome, dovoljno toga preostaje od naeg problema kako bi se opravdala potreba za podesnijim analogijama.

C
ANALOGIJA

Jedina zadovoljavajua analogija za u d n o v a t tok dogaaja koji smo otkrili u istoriji j e v r e j s k e religije, nalazi se na jednom naoko u d a l j e n o m p o 7 To je situacija na kojoj je Macaulay temeljio svoje Lays of Ancient Rome. On se stavlja u ulogu pevaa koji, skren zbog konfuznih partijskih borbi svoje epohe pred svojim sluaocima uzdie duh samoportvovanja, jedinstvenost i patriotizam njihovih predaka.

77

druju; no, ona je veoma potpuna, primie se istovetnosti. U njoj ponovo sreemo fenomen latencije, pomaljanje nerazumljivih pojava koje iziskuju ob janjenje, i rani kasnije zaboravljeni doivljaj kao neophodan uslov. Isto tako tu, nalazimo i ka rakteristiku prisile koja se pobedom logikog mi ljenja namee psihi, obeleje koje, na primer, kod geneze epa nije dolazilo u obzir. Ta analogija se sree u psihopatologiji, u ge nezi ljudskih neuroza; znai, u oblasti koja pripada individualnoj psihologiji, dok se religijski fenomeni moraju ubrojati u psihologiju mase. Pokazae se da ta analogija nije tako iznenaujua kao to bi se u prvi mah pomislilo; ona pre odgovara neka kvom postulatu. Rano doivljene pa kasnije zaboravljene utiske kojima pridajemo tako veliko znaenje za etiologiju neuroza nazivamo traumama. Moemo sta viti na stranu pitanje da li se etiologija neuroza uopte sme posmatrati kao etiologija koja jedino u traumama vidi uzroke. Jasan prigovor tome jeste to se u svim sluajevima ne moe iz predistorije neurotine jedinke izvui oevidna trauma. esto ovek mora sebi skromno rei kako ne postoji ni ta drugo do neobina, izuzetna reakcija na doiv ljaje i zahteve koji pogaaju svaku individuu, no koje drugi ljudi na drugaiji moe se nazvati normalan nain prerauju i otklanjaju. Gde za objanjenje ne stoji na raspolaganju nita drugo nego hereditarne i konstitucionalne dispozicije ovek je, razume se, pokuao rei da se neuroza ne stie ve razvija. (No, s tim u vezi se moraju podvui dva momen ta. Prvi, da geneza neuroze svuda i uvek zadire sve do vrlo ranih utisaka iz detinjstva*. Drugi, tano je da postoje sluajevi koje ovek oznaava kao traumat* Tako da je, znai, besmisleno trvrditi kako neko praktikuje psihoanalizu ako upravo te najranije periode iskljuuje iz istraivanja i o njima ne vodi rauna, kao to to biva na nekim s t r a n a m a .

78

ske" jer posledice oigledno vuku koren iz jednog ili vie snanih utisaka u tom ranom periodu, uti saka koji su umakli normalnom otklanjanju, tako da bi ovek mogao misliti: da se ti utisci nisu doiveli, neuroza se ne bi pojavila. Bilo bi dovoljno za nae namisli ako bismo morali traenu analogiju ograniiti na traumatske sluajeve. Meutim, po nor izmeu obe grupe sluajeva ne izgleda neprev mostiv. Veoma je mogue da se obe etioloke de terminante zdrue u jednu koncepciju; problem je samo u tome ta se definie kao traumatsko". Ako smemo pretpostaviti da doivljaj traumatski ka rakter stie samo usled kvantitativnog faktora, da je, znai, u svim sluajevima kada doivljaj izaziva neobine, patoloke reakcije krivica u prekomernosti zahteva, onda lako dolazimo do zakljuka da kod neke konstitucije kao trauma deluje neto to kod druge ne bi imalo takvo dejstvo. Na taj nain dolazimo do koncepta tzv. .pominog komplementar nog niza u kojem se dva faktora pribliavaju jedan drugom u ispunjavanju etiolokog uslova. Manjak jednog faktora nadoknauje se vikom drugog; uopte, oba faktora deluju skupa i samo na oba kraja niza moe biti govora o jednostavnoj moti vaciji. Posle ovog razmiljanja moemo razliku iz meu traumatske i ne-traumatske etiologije zane mariti kao nebitnu za analogiju koju traimo. Moda je uprkos opasnosti ponavljanja, svrsi shodno da ovde sakupimo injenice koje sadre analogiju koja je za nas znaajna To su sledee injenice: nae istraivanje je pokazalo da su ono to nazivamo fenomenima (simptomima) neuroze posledice izvesnih doivljaja i utisaka koje upra vo zato priznajemo kao etioloke traume. Sada ima mo pred sobom dva zadatka: prvi, da potraimo zajedniki karakter tih doivljaja i, drugi, da takoe potraimo zajedniki karakter neurotskih simptoma, pri emu ne treba da se izbegavaju od reene shematizacije.

79

(I) (a) Sve te traume pripadaju ranom detinjstvu, do recimo pete godine. Utisci iz perioda kada dete zapoinje da govori izdvajaju se kao poseb no zanimljivi; vremenski interval izmeu druge i etvrte godine izgleda najvaniji; ne moe se pouz dano utvrditi kada posle roenja zapoinje taj pe riod prijemljivosti. (b) Dotini doivljaji su, po pravilu, potpuno zaboravljeni, nisu pristupani seanju, pripadaju periodu infantilne amnezije koju naruavaju pojedinani mnemiki reziduumi, tzv. seanja pokria, (c) Oni se odnose na utiske sek sualne i agresivne prirode, sigurno i na rana ote enja ega (narcistike ozlede). Uz to valja primetiti da tako mlada deca ne prave otru razliku izmeu seksualnih i isto agresivnih postupaka (shvatanje seksualnog ina kao sadistikog akta) kao to to ine kasnije. Naravno, prevaga seksualnog momenta vr lo je uoljiva i iziskuje teorijsko objanjenje. Te tri take rano pojavljivanje tih doivljaja (tokom prvih pet godina ivota), njihovo zaborav ljanje, seksualno-agresivni sadraj tesno pripa daju jedna drugoj. Traume su ili doivljaji na vla stitom telu ili ulni opaaj i mahom neeg to se videlo i ulo, znai doivljaji i utisci. Povezanost tih triju taaka ostvaruje se teorijom koja je re zultat analitikog rada. Jedino taj rad moe posre dovati u poznavanju zaboravljenih doivljaja; slo bodnije ali i netanije izraeno: on je kadar da po vrati te doivljaje u seanje. Teorija glasi: da na suprot popularnom miljenju ovekov polni ivot ili ono to mu odgovara u kasnijem periodu pokazuje rani procvat koji se oko pete godine okon ava; posle toga sve do puberteta traje tzv. period latencije u kojem se ne odvija dalji razvoj seksu alnosti, ak se ono to je postignuto upropauje. Anatomsko istraivanje rasta unutranjih genitalija potvruje to uenje koje nas vodi do pretpostavke da ovek potie od ivotinjske vrste koja je s pet godina postala polno zrela, i izaziva sumnju da je odgaanje seksualnog ivota i dvofaznost njegova zapoinjanja najdublje povezana s istorijom oo80

veenja. Izgleda da je ovek jedina ivotinja s tak vom latencijom i seksualnom retardacijom. Istra ivanja na primatima koja koliko znam ne postoje bila bi neophodna za p^overu ove teorije. Psiho loki ne moe biti svejedno to se period infantilne amnezije poklapa s ranim razvojem seksualnosti. Moda to stanje stvari donosi stvarni uslov za mo gunost neuroze koja je u izvesnom smislu ovekova privilegija i, s tog stanovita, kao ostatak (survival) drevnog vremena pojavljuje se slino odree nim sastavnim delovima anatomije naeg tela. (II) Moraju se istai dve take s obzirom na zajednika svojstva ili osobenosti neurotikih feno mena: (a) posledice traume su dvojake vrste pozitivne i negativne. Prve su nastojanja da se traumi ponovo prida vrednost, da se podseti na za boravljeni doivljaj ili, jo bolje, da se doivljaj uini realnim, da se njegovo ponavljanje iznova do ivi, ili iako je to bila samo ranija afektivna ve za, dopustiti da se ta ista veza oivi u analognom odnosu sa drugom linou. Ta nastojanja ukratko prikazujemo kao fiksaciju za traumu i prisilno po navljanje. Takozvano normalno ego moe ih prihva titi a ova, kao njegove permanentne tendencije, po zajmiti mu neizmenljive karakterne crte, iako ili tavie upravo zato to je njihov istinski osnov, njihovo isto rij sko poreklo zaboravljeno. Tako moe ovek koji je svoje detinjstvo proveo u prekomernoj i danas zaboravljenoj povezanosti s majkom provesti itav ivot u traenju ene prema kojoj moe sebe uiniti zavisnim, dopustiti da ga ona hrani i izdrava. Devojka koja je u ranom detinjstvu bila objekt seksualnog zavoenja, moe svoj kasniji seksualni ivot organizovati na tome da stalno provocira takve napade. Lako se moe pogo diti da takvim uvidima preko problema neuroze prodiremo ka razumevanju obrazovanja karaktera uopte.
6 Mojsije i monoteizam

81

Negativne reakcije tee suprotnom cilju: kako se ne treba nieg seati ili ponavljati iz zaborav ljenih trauma. Moemo ih objediniti kao odbrambene reakcije. Njihov osnovni izraz su takozvana izbegavanja koja se mogu pojaati do inhibicija i fobija. Takoe te negativne reakcije u najveoj meri doprinose oblikovanju karaktera; u osnovu, one su isto tako kao i njihovi protivnici fiksacije za traumu, samo to su to fiksacije sa suprotnom ten dencijom. Simptomi neuroze su u uem smislu kompromisne tvorevine u koje se slivaju tenje i jedne i druge vrste koje istiu iz trauma, tako da udeo as jednog as drugog pravca nalazi u njima snaniji izraz. Tom suprotnou reakcija stvaraju se konflikti koji se ne mogu na uobiajeni nain razreiti. (b) Svi ti fenomeni, simptomi kao ogranienja ega i stalne promene karaktera imaju kompulzivni karakter, to jest pri velikom psihikom intenzitetu oni pokazuju znaajnu samostalnost od organiza cije drugih duevnih procesa koji su se prilagodili zahtevima spoljanje realnosti i koji se pokoravaju zakonima logikog miljenja. Spoljanja realnost ne utie na njih, ili ne utie dovoljno; oni ne vode ra una o njoj i njenim psihikim predstavnicima tako da lako zapadaju u aktivnu protivrenost u odnosu na oboje. Oni su tako rei drava u dravi, nedostupna i za saradnju nepogodna partija kojoj, meutim, moe poi za rukom da ono drugo tako zvano normalno prevlada i prisili da joj slui. Ako se to desi, onda je time ostvarena vlast unutranje psihike realnosti nad realnou spoljanjeg sveta te je put ka psihozi otvoren. Gde stvari i nisu tako daleko otile, praktino znaenje tih odnosa jedva se moe preceniti. Inhibicija i ivotna nesposobnost lica kojim gospodari neuroza ine u ljudskom dru tvu vrlo znaajan faktor; mi moemo u neurozi prepoznati neposredan izraz njihove fikcije za rani period svoje prolosti. 82

A sada pitamo ta je s latencijom koja nas mora s obzirom na analogiju posebno zanimati? Na traumu u detinjstvu moe se neposredno nado vezati neurotini izliv, infantilna neuroza ispunjena odbrambenim nastojanjima i praena obrazovanjem simptoma. Ta neuroza moe potrajati due vreme na, prouzrokovati uoljive smetnje, no ona moe i skriveno protei i da bude previena. Po pravilu, u njoj gospodari odbrana; u svakom sluaju ostaju promene ega koje se mogu uporediti s oiljcima. Samo se retko deja ne,uroza produava bez pre kida u neurozu odraslog oveka. Daleko ee za njom sledi period na izgled nesmetanog razvoja, proces koji se podupire ili omoguava' intervenci jom psiholokog perioda latencije. Tek kasnije na stupa promena kojom se konana neuroza oituje kao okasnela posledica traume. To se zbija ili s na stupom puberteta ili neto kasnije. U prvom sluaju to se dogaa zato to sada nagoni mogu da oja ani fizikom zrelou prihvate borbu u kojoj su u poetku podlegli odbrani; u drugom zato to se u odbrani stvorene reakcije i promene ega sada pokazuju kao neto to smeta izvravanju novih ivotnih zadataka tako da dolazi do tekih kon flikata izmeu zahteva realnog spoljanjeg sveta i ega koje eli da ouva svoju u odbrambenoj borbi muno steenu organizaciju. Fenomen latencije ne uroze izmeu prvih reakcija na traumu i kasnijeg izbijanja oboljenja mora se priznati kao tipian. ovek sme da to oboljenje posmatra i kao pokuaj leenja, kao napor da se delovi ega koji su se pod uticajem traume otcepili ponovo izmire s preosta lim delom i da se udrue u monu celinu vis-a-vis spoljanjeg sveta. Meutim, takav pokuaj uspeva samo retko ukoliko ne pritekne u pomo analitiki rad, pa i tada ne uvek, i vrlo esto se zavrava pot punim opustoenjem i rascepkavanjem ega ili nje govim prevladavanjem od strane dela koji se ranije otcepio i kojim je ovladala trauma. Da bi se steklo itaoevo poverenje, bilo bi neophodno iscrpno saoptavanje ivotnih istorija 83

mnogobrojnih neurotiara. Ali uz opirnost i teko u predmeta, to bi potpuno dokinulo karakter ovog rada. On bi se pretvorio u raspravu posveenu teo riji neuroza, a i tada bi verovatno delovala na mali broj onih koji su studiranje i bavljenje psihoanali zom izabrali kao svoj ivotni poziv. Poto se ovde obraam irem krugu, ne mogu nita drugo da ui nim nego da itaoca zamolim da izvodima koji se ukratko saoptavaju u onom to je ve ranije ka zano prizna izvesnu privremenu verodostojnost, s ime je, dakle, povezan ustupak s moje strane da on treba zakljuke do kojih ga vodim samo tada da prihvati ako se teorije na kojima se oni zasni vaju, pokau kao tane. Ipak mogu pokuati da iznesem jedan zaseban sluaj koji naroito jasno pokazuje neke od pomenutih karakteristika neuroza. Naravno, ne sme se od jednog jedinog sluaja oekivati da e pokazati sve, i ne treba biti razoaran ako se on sadrajno mnogo udalji od onog za ta traimo analogiju. Deai koji je kao to je to tako esto u malograanskim porodicama u prvim godinama ivota delio spavau sobu s roditeljima, imao je u vie mahova, ak redovno priliku da u vreme kada jedva da je progovorio, posmatra seksualni in iz meu roditelja, da poneto vidi a jo vie uje. U njegovoj kasnijoj neurozi koja se pojavljuje nepo sredno posle prve spontane polucije, najraniji i najtegobniji simptom jeste nesanica. On postaje ne obino osetljiv na none umove i, jednom razbu en, nije kadar da ponovo zaspi. Ta nesanica je bila pravi simptom-kompromis: s jedne strane, on je izraz njegove odbrane protiv onih nonih opaaj * , s druge, pokuaj da se ponovo vrati u budno stanje gde je bio kadar da prislukuje one znakove. Takvo posmatranje je pre vremena probudilo u detetu mukost te je poelo da rukom nadrauje svoj mali penis i da, identifikujui se s ocem, preduzima razliite seksualne napade na majku, pri 84

emu se stavljao na njegovo mesto. To je trajalo tako sve dok majka, najzad, nije zabranila da do diruje svoje spolovilo i zapretila da e rei ocu koji e mu za kaznu odrezati greni ud. Ta pretnja kastracijom imala je neobino snano traumatsko dejstvo na deaka. Odustao je od svoje seksualne aktivnosti i izmenio svoj karakter. Umesto da se identifikuje s ocem, on ga se plaio, postavljao se pasivno prema' njemu i pokojom neposlunou ga izazivao da primenjuje telesna kanjavanja koja su za njega imala seksualno znaenje tako da se pri tom mogao identifikovati sa zlostavljanom majkom. Uz samu majku se priljubljivao sve bojaljivije kao da se ni za trenutak nije mogao liiti njene ljubavi u kojoj je ugledao zatitu od opasnosti ka stracije kojom mu je otac pretio. U toj modifika ciji Edipovog kompleksa proveo je period latencije koji je ostao slobodan od bilo kakvih uoljivih smetnji. On je postao uzoran deak, imao je dobar uspeh u koli. Do ovog trenutka smo sledili neposredno dej stvo traume i potvrdili injenicu latencije. Nastupanje puberteta donelo je sa sobom ma nifestnu neurozu i obelodanilo njen drugi glavni simptom seksualnu impotenciju. On je izgubio osetljivost svog spolovila, nije pokuavao da ga do diruje, niti se usuivao da se sa seksualnom namerom priblii nekoj eni. Njegova seksualna aktiv nost ostala je ograniena na psihiku onaniju sa sadistiko-mazohistikim fantazmima u kojima nije bilo teko prepoznati izdanke onih ranih posmatranja koitusa izmeu roditelja. Talas oajne mukosti koji se raa s pubertetom, koristio se za pomamnu mrnju prema ocu i nepokornost njemu. Taj ekstreman, do samounitenja bezobziran odnos prema ocu, bio je kriv i za njegov neuspeh u ivotu i njegove konflikte sa spoljanjim svetom. U svom pozivu nije bio kadar da ita postigne jer ga je otac na njega prisilio. Takoe se nije sa bilo kim sprijateljio, nikad nije stajao dobro sa svojim pret postavljenima.

85

Kada je najzad zahvaen tim simptomima i nesposobnostima posle oeve smrti naao neku enu, izbile su kod njega na videlo, kao da su bile jezgro njegova bia karakterne crte koje su kon takt s njim pretvorile u teak zadatak za sve oko njega. On je razvio apsolutno egoistiku, despotsku i brutalnu linost koja je oito imala potrebu da druge kinji i vrea. To je bila verna kopija oca, onakva kakvu je oblikovao u svom pamenju, znai oivljavanje identifikacije s ocem u koju se svoje vremeno kao mali deak upustio iz seksualnih mo tiva. U tom delu prie prepoznajemo vraanje po tisnutog, vraanje koje smo pored neposrednih dejstava traume i fenomena latencije svrstali meu bitne karakteristike neuroze. D PRIMENA Rana trauma odbrana latencija izbi janje neuroze delimino vraanje potisnutog: tako je glasila formula koju smo postavili za raz voj neuroze. Sada se italac poziva da naini korak ka pretpostavci da su se u ivotu ljudske vrste do godile sline stvari kao i u ivotu jedinke. Znai, da su i tu postojali procesi seksualno-agresivnog sadraja koji su za sobom ostavili trajne posledice, no koji su velikim delom odstranjeni i zaboravljeni, koji su kasnije posle dugog perioda latencije dejstvovali i stvorili fenomene koji su svojom struk turom i tendencijom slini simptomima. Verujemo da emo biti kadri da odgonetnemo te procese i nameravamo pokazati kako su njihove posledice koje su sline simptomima religijski fenomeni. Poto se od pojavljivanja ideje evolucije ne moe vie sumnjati da ljudski rod ima preistoriju, i poto je ona nepoznata to jest zaboravljena zakljuak takve vrste gotovo da ima teinu po stulata. Kad saznamo da se u oba sluaja delujue

86

a zaboravljene traume odnose na ivot u ljudskoj poroditi to emo pozdraviti kao mnogo oekiva nu, nepredvienu informaciju koju nisu iziskivale nae dosadanje diskusije. Ve pre neto vie od etvrt stolea u svojoj knjizi Totem i tabu (1912) postavio sam te tvrdnje i ovde treba samo da ih ponovim. Moja konstruk cija polazi od jednog podatka . Darvina i obuhva ta jednu Etkinsonovu pretpostavku; ona kazuje da je u pradavnim vremenima praovek iveo u ma lim hordama, svaka pod vlau silnog mujaka. Ka da je to bilo teko je rei; nadovezivanje na geo loke epohe koje su nam poznate ne. donosi ni ta; verovatno da ta ljudska bia jo " nisu bila daleko odmakla u govornom razvoju. Bitan deo te konstrukcije jeste pretpostavka da su sudbine koje valja opisati, zadesile sve praljude, znai sve nae pretke. Ta istorija se pripoveda u velianstvenoj zgusnutosti, kao da se jedan jedini put dogodilo ono to se protezalo hiljadama godina, i to se u tom dugom periodu bezbroj puta ponavljalo. Snaan mujak je bio gospodar i otac itave horde, nespu tan u svojoj moi koju je nasilniki upotrebljavao. Sve ene su bile njegova svojina ene i kerke njegove vlastite horde, kao moda i one otete iz drugih hordi. Sudbina sinova je bila teka; ako bi izazvali ljubomoru kod svog oca, ubijali su ih, ili kastrirali, ili proterivali. Bili su prinueni da ive skupa u malim zajednicama i da otmicom sebi pri bavljaju ene; i da zatim, gde je to jednom ili dru gom moglo poi za rukom, probiju sebi put do slinog poloaja kakav je oev u prahordi. Naravno, najmlai sinovi su imali izuzetan poloaj. Oni su bili zatieni majinom ljubavlju, koristili se oe vom starou i mogli su ga posle smrti naslediti. ovek veruje da se u legendama i bajkama nalaze tragovi kako proterivanja starijih tako i davanja prevage najmlaim sinovima. Naredni odluujui korak ka promeni te prve vrste drutvene" organizacije treba da je bio ovaj: 87

prognana braa koja su ivela u zajednici, udruila su se, savladali oca i, prema obiaju onih vremena, sirova ga pojeli. ovek nema potrebe da negoduje zbog tog kanibalizma; on zadire duboko i u kasni ja vremena. Meutim, bitno je to tim praljudima pripisujemo iste emocionalne stavove kakve anali tikim istraivanjem moemo konstatovati kod da nanjih primitivaca nae dece. Znai, da oni oca nisu samo mrzeli i plaili ga se, nego su ga kao uzor potovali, i da je svaki od njih, u stvari, eleo da zauzme njegovo mesto. U tom sluaju kanibalistiki in moemo shvatiti kao pokuaj da se inkorporacijom jednog komada oevog tela obezbedi identifikacija s njim. Mora se pretpostaviti da je posle oevog ubistva usledio dui period u kojem su se braa jedan s drugim svaali oko nasleivanja oca, to je svaki eleo da postigne jedino za sebe. Uvid u opasnosti i bezuspenost tih borbi, seanje na zajedniki iz veden in oslobaanja i emocionalne veze jednog s drugim koje su bile nastale za vreme njihovog iz gona doveli su najzad do ujedinjenja meu njima, do neke vrste drutvenog ugovora. Nastao je prvo oblik drutvene organizacije s odricanjem od nagona, priznavanjem uzajamnih obaveza, uvo enjem odreenih institucija koje su proglaene nepovredivim (svetim), znai poeci morala i prava. Svaki pojedinac se odrekao ideala sticanja oevog mesta i posedovanja svoje majke i sestara. Time su bili uvedeni tabu incesta i zakon egzogamije. Dobar deo neograniene vlasti koja se oslobodila uklanja njem oca, preao je na ene; doao je period ma trijarhata. Seanje na oca jednako je ivelo u tom periodu bratskog saveza". Kao zamena za oca iz nalazila se snana, moda u prvi mah uvek i zastra ujua ivotinja. Takav izbor moe nam se initi udnim, no bezdan koju je ovek stvorio izmeu sebe i ivotinje, nije postojala za primitivce, a ne postoji ni za nau decu ije smo fobije od ivotinja mogli razumeti kao strah od oca. U odnosu prema totemskoj ivotinji bila je potpuno ouvana podvo-

88

jenost (ambivalencija) u emocionalnom odnosu prema ocu. S jedne strane, totem je vaio kao telesni predak i duh-zatitnik klana, koji se morao potovati i uvati, s druge, zaveden je praznik kada mu se pripremala ista sudbina koja je zadesila praoca. Tog pretka zajedniki su svi pripadnici ple mena ubijali i jeli (totemski obed prema Robertsonu Smitu). Taj. praznik je, u stvari, bio trijumfalno slavljenje pobede udruenih sinova nad ocem. Gde je u toj povezanosti mesto religije? Mi slim da smo potpuno u pravu, to u totemizmu s njegovim dubokim uvaavanjem oevog supstituta, ambivalehcijom koju pokazuje totemski obed, uvo enjem memorijalne sveanosti i zabrana ije se krenje kanjava smru imamo razloga, kaem, to u totemizmu prepoznajemo prvi oblik u kojem se religija pojavila u ljudskoj istoriji; to potvru jemo njenu povezanost s drutvenim pravilima i moralnim obavezama, koja postoji od samog poet ka. Ovde moemo dati najkrai pregled daljeg raz voja religije. On bez sumnje tee naporedo s kultur nim naprecima ljudskog roda i promenama u struk turi ljudske zajednice. Prvi korak dalje od totemizma jeste ooveenje potovanog bia. Na mesto ivotinja stupaju ljudski bogovi ije se izvoenje iz totema ne pri kriva. Ili se bog jo predstavlja ivotinjskim obli kom ili barem s licem ivotinje,, ili totem postaje povlaeni pratilac boga, od njega neodvojiv, ili legenda doputa da bog ubije upravo tu ivotinju koja je ipak bila samo njegov predstupanj. U jed nom ne lako odredivom trenutku tog razvoja po javljuju se velika materinska boanstva, verovatno jo pre mukih bogova, koja se zatim dugo odra vaju pored njih. U meuvremenu se odigrala velika socijalna revolucija. Matrijarhat biva zamenjen po novo uspostavljenim patrijarhalnim poretkom. Na ravno, novi oevi nisu nikad dostigli svemo praoca;

89

bilo ih je mnogo koji su jedni s drugima iveli u skupinama koje su bile vee nego horda; morali su se izmeu sebe dobro slagati i bili su sputavani soci jalnim odredbama. Verovatno su materinska boan stva nastala u vreme ogranienja matrijarhata kao kompenzacija za zapostavljene majke. Muka bo anstva se pojavljuju najpre kao sinovi pokraj ve likih majki, i tek kasnije jasno poprimaju crte oevog lika. Ti muki bogovi politeizma odraavaju odnose patrijarhalnog doba. Oni se bezbrojni, uza jamno ograniavaju, ponekad se podreuju ne kom nadmonom vrhovnom bogu. Meutim, nared ni korak nas vodi ka temi koja nas ovde zaokuplja, ka povratku jednog jedinog boga-oca koji neogra nieno vlada. Mora se priznati da taj istorijski pregled ima praznina i da je u nekim takama nepouzdan. Ali, onaj ko bi poeleo da nau konstrukciju preistorije proglasi pukom fantazijom silno bi potcenio bogatstvo i dokaznu mo materijala koji je uao u nju. Veliki delovi prolosti koji se ovde povezuju u celinu, istorijski su potvreni: na primer, totemizam i muki savezi. Drugi delovi su se odrali u izvanrednim replikama. Tako je nekom autoru u vie mahova padalo u oi kako obiaj hrianskog prieivanja u kojem vernik na simbolian nain inkorporira krv i meso svog boga verno ponavlja smisao i sadraj starog totemskog obeda. Mnogo brojni ostaci zaboravljenog iskona ouvali su se u narodnim legendama i bajkama, i u neoekivanoj izdanosti nam je analitiko prouavanje dejeg duevnog ivota isporuilo materijal da bismo praz nine u naem poznavanju drevnih vremena popu nili. Kao priloge razumevanja tako znaajnog od nosa izmeu sinova i oca treba samo da navedem fobije od ivotinja, strah koji nas tako neobino obuzima da e nas otac prodrati, i nesaglediv in tenzitet kastracionog straha. U naoj konstrukciji nema nieg to bi bilo plod mate, to se ne bi mo glo podupreti solidnim osnovima. 90

Ako se na prikaz preistorije prihvati kao u celini verodostojan, onda se u religijskim uenjima i ritualima prepoznaju dve vrste elemenata: s jed ne strane, fiksacije za staru porodinu istoriju i ostaci istih, s druge, oivljavanje prolosti i vraa nje, posle dugih intervala, onoga to je zaboravlje no. Taj poslednji deo koji je dosad previan i zato nije shvaen, treba da se ovde na barem jednom upeatljivom primeru pokae. Treba posebno istai injenicu da svaki deo koji se vraa iz zaborava prodire udnom snagom, neuporedivo snano utie na ljudske mase i neodo ljivo postavlja zahtev za istinom spram koga lo giki prigovor ostaje bespomoan: neka"vrsta credo quia absurdum. Taj udan karakter moe se razumeti samo po obrazcu manije psihotiara. Odavno smo shvatili da se u manijakalnoj ideji nalazi skri ven deo istine koji je pri svom povratku morao pretrpeti izopaavanja i nesporazume, i da kompulzivno ubeenje koje se pridruuje ludilu proistie iz tog jezgra istine i proiruje se na zablude koje obavijaju jezgro. Takav sadraj istine koju moemo nazvati istorijskom moramo priznati i dog mama religije koja, dodue, u sebi nosi karakter psihotikih simptoma, ali je kao masovni fenomen izmakla prokletstvu izolacije. iNijedan drugi deo istorije religije nije nam po stao tako jasan kao uvoenje monoteizma u jevrejstvu i njegov nastavak u hrianstvu ako na stranu ostavimo slian razvoj koji bez prekida mo emo slediti: razvoj od ivotinjskog totema do ljud skog boga s njegovim redovnim pratiocem. (Jo svaki od etvorice hrianskih jevanelista ima svoju omiljenu ivotinju.) Ako zasad dopustimo da faraonovo svetsko carstvo vai kao povod za pojav ljivanje monoteistike ideje, onda emo videti da se ta ideja odvaja od svog tla i prenosi na drugi narod, a taj je narod posle dugog perioda latencije prisvaja i kao dragoceno imanje uva, dok ga ona sa svoje strane odrava u ivotu time to mu poklanja ponos izabranog naroda. To je religija
91

praotaca za koju se vezuje nada u nagradu, odlije i najzad dominaciju nad svetom. Taj. poslednji fantazam elje koji je jevrejski narod odavno napu stio, jo i danas jednako ivi kod narodnih nepri jatelja u verovanju u zaveru sionskih mudraca". Namenili smo kasniji odeljak za diskusiju o tome kako su posebna svojstva monoteistike religije koja je pozajmljena od Egipta, morala delovati na jevrejski narod i svojim odbacivanjem magije i misticizma, podstrekom za napredovanjem u duhov nosti, pozivanjem na sublimacije oblikovati nje gov karakter; kako je narod ushien posedovanjem istine, nadvladan sveu o svojoj izabranosti dospeo do posebnog uvaavanja onog to je intelektu alno i do naglaavanja onog moralnog; i kako su tuna sudbina, realna razoaranja tog naroda mogli pojaati sve ,te tendencije. Zasad elimo da razvoj sledimo u drugom pravcu. Ponovno vraanje praocu njegovog istorijskog prava bilo je veliki napredak, ali to nije mogao biti kraj. I drugi delovi preistorijske tragedije teili su priznavanju. Ne moe se lako odgonetnuti ta je taj proces pokrenulo. ini se da je rastua svest o krivici obuzela jevrejski narod, moda i itav ta danji kulturni svet, kao glasnik povratka potisnu tog sadraja. Sve dok neko iz jevrejskog naroda u pogubljenju politiko-religijskog agitatora nije na ao povoda za odvajanje nove hrianske re ligije od jevrejske. Pavle, rimski Jevrejin iz Tarsa, uzeo je tu svest o krivici i tano je sveo na njen praistorijski izvor. On je taj izvor nazvao praotakim grehom": bio je to zloin protiv Boga koji se jedino mogao okajati smru. S praotakim grehom smrt je dola u svet. U stvari, taj zloin to zaslu uje smrt, bilo je ubistvo praoca koji je kasnije obogotvoren. No, ubistvo nije ostalo u seanju: umesto toga postojao je fantazam o njegovom is kupljenju i zato se taj fantazam mogao pozdraviti kao poruka spasenja (Jevanelje). Neki boji sin
92

je dopustio da ga ubiju i time je na sebe preuzeo krivicu svih ljudi. Morao je biti sin jer je ubistvo poinjeno na ocu. Verovatno su predanja iz orijen talnih i grkih misterija uticala, na izgradnju fan tazma o izbavljenju. Ono to je bitno u tom fan tazmu izgleda da je bio Pavlov vlastiti doprinos. On je u najistinskijem smislu bio religijski obda ren ovek; mrani tragovi prolosti nestrpljivo su iekivali u njegovoj dui, spremni da prodru u oblasti blie svesti. To to se izbavitelj nevin rtvovao oito je bilo tendenciozno izopaenje koje je logikom razumevanju priinjavalo tekoe jer kako treba da neko ko nije uestvovao u ubistvu bude kadar da na sebe preuzme krivicu ubica time to e dopustiti da ubiju i njega samog? U istorijskoj stvarnosti nije postojala takva kontradikcija. Izbavitelj" nije mo gao biti niko drugi do glavni krivac, kolovoa bratske druine koja je nadvladala oca. Da li je takav ef pobune ili kolovoa postojao mora se, po mom miljenju, ostaviti nereenim. To je svaka ko veoma mogue, no mora se uzeti u obzir da je svaki pojedinac te bratske druine sigurno eleo da za sebe samog poini delo i da tako sebi stvori izuzetan poloaj i nae supstitut za svoju identifi kaciju s ocem koju je trebalo napustiti i koja je nestajala u zajednici. Ako nije postojao nikakav ko lovoa, onda je iHrist naslednik fantazma elje koji je ostao neispunjen; ako je takav postojao, onda je Hrist njegov naslednik i reinkarnacija. No, sve jedno da li je .tu pred nama fantazam ili vraanje zaboravljene realnosti, u svakom sluaju na tom mestu se moe nai izvor koncepcije junaka junaka koji se uvek buni protiv oca i ubija ga u bilo kom obliku*. Tu je takoe i istinit osnov za traginu krivicu" junaka u drami, krivicu koja se inae teko moe dokazati. Jedva se moe posum9 Ernest Jones skree panju da bi bog Mitra koji ubija bika mogao predstavljati tog kolovou koji se po nosi svojim delom. Poznato je koliko se Mitrin kult nadmetao s mlaim hrianstvom oko konane pobede.

93

njati da junak i hor u grkoj drami predstavljaju samog tog buntovnog junaka i bratsku druinu, i nije lieno znaenja to to u srednjem veku pozorite iznova zapoinje s prikazivanjem Kristova stradanja. Ve smo rekli da hrianska ceremonija svetog prieivanja u kojoj vernik inkorporira spasiteljevu krv i meso ponavlja sadraj starog totemskog obeda, svakako u njegovom blaem znaenju, izraavajui oboavanje, a ne u njegovom agresiv nom znaenju. Ambivalencija koja proima odnos prema ocu pokazuje se, meutim, jasno u kona nom rezultatu religijske reforme. Navodno odree na za izmirenje s Bogom Ocem, ta se reforma za vrila u njegovoj detronizaciji i uklanjanju. Juda izam je bio religija oca; hrianstvo je postalo re ligija sina. Stari Bog Otac se povukao iza Hrista; Hrist, sin, doao je na njegovo mesto upravo tako kao to je to u ono prastaro vreme prieljkivao svaki sin. Pavle, nastavlja judaizma, postao je takoe njegov ruilac. Svoj uspeh je sigurno dugovao u prvom redu injenici to je idejom spasenja pro budio ovekovu svest o krivici, no pored toga i okolnosti to je izabranost svog naroda i njen vid ljiv znak, obrezivanje napustio, tako da je nova religija mogla postati univerzalna, obuhvatajui sve ljude. Moda je u tom Pavlovom koraku imala udela i njegova lina udnja za osvetom zbog ne slaganja koje je u jevrejskim krugovima izazvala njegova nova doktrina; ipak je time obnovljen ka rakter stare Atonove religije, dokinuto suavanje koje je ona stekla pri prelasku na novog nosioca jevrejski narod. Nova religija je u nekim pogledima znaila kul turnu regresiju spram starije, jevrejske, kao to je to redovno sluaj pri prodiranju ili priputanju novih narodnih masa nieg nivoa. Hrianska reli gija nije zadrala visok nivo produhovljenja do kojeg se uzdigao judaizam. Ona vie nije bila strogo monoteistika, preuzela je od okolnih naroda mno gobrojne simboline obrede, obnovila kult Velike 94

majke i nala prostora za smetanje mnogih bogo va politeizma samo prividno skrivenih, mada na podreena mesta. Pre svega nije se poput Atonove religije i mojsijevske koja joj je sledila, opirala rodiranju elementa praznoverja, magije i mistike oji je trebalo da za duhovni razvoj dva naredna milenij uma znae teke prepreke. Trijumf hrianstva je bio obnovljena pobeda Amonovih svetnika nad Ihnatonovim bogom posle hiljadugodinjeg intervala i na proirenoj pozornici. Pa ipak, u istoriji religije to jest u odnosu na vraanje potisnutog hrianstvo je bilo napre dak, a jevrejska religija od tog trenutka u neku ruku fosil. Bilo bi vredno truda shvatiti kako je dolo do toga da je monoteistika ideja bila kadra da upra vo na jevrejski narod ostavi tako dubok utisak i da je taj narod mogao tako ilavo da se nje dri. Verujem da se na to pitanje moe odgovoriti. Sud bina je veliko delo i nedelo iskona oceubistvo pribliila jevrejskom narodu time to ga je podstakla da isto ponovi na Mojsijevoj linosti, istak nutom oevom supstitutu. Bio je to sluaj dejstvovanja" umesto seanja, sluaj koji se tako esto dogaa s neurotiarima za vreme analitikog rada. Na podsticaj da se sete, podsticaj koji im je donelo Mojsijevo uenje, Jevreji su, meutim, reagovali poricanjem svoje akcije; oni su ostali pri priznava nju velikog oca i tako sebi zakrili pristup mestu od kojeg je kasnije Pavle poao sa svojim nastav kom preistorije. Jedva da je svejedno ili sluajno to je nasilno ubistvo drugog velikog oveka takoe postalo ishodite nove religije koju je stvorio Pa vle. oveka koga je mali broj pristalica u Judeji smatrao bojim sinom i objavljenim Mesijom, na koga je takoe preao jedan deo istorije detinjstva koja je bila izmiljena za Mojsija, no o kome, u stvari, znamo jedva neto pouzdanije nego o samom Mojsiju: ne znamo da li je on stvarno bio veliki uitelj koga opisuju Jevanelja, ili nisu li tavie injenice i okolnosti njegove smrti postale presudne 95

za znaaj koji je njegova linost stekla. Pavle koji je postao njegov apostol nije ga lino poznavao. Mojsijevo ubistvo od strane jevrejskog naro da 10 koje je Zelin prepoznao iz njegovih tragova u predanju i koje je zaudo i mladi Gete bez bilo ka kvog dokaza prihvatio postaje tako preko po treban deo nae konstrukcije, vana veza izmeu zaboravljenog dogaaja prastarog doba i njegovog kasnijeg ponovnog pojavljivanja u obliku mono teistikih religija11. Privlana je hipoteza da je ka janje zbog Mojsijeva ubistva izazvalo fantazam e lje o Mesiji koji bi trebalo da se vrati i svom na rodu donese izbavljenje i obeano gospodstvo nad svetom. Ako je Mojsije bio taj prvi Mesija, onda je Hrist njegov supstitut i naslednik, u tom sluaju je i Pavle mogao s izvesnim istorijskim opravda njem doviknuti narodu: Pogledajte! Mesija je stvarno doao, pred vaim oima je ubijen!" Za tim i u Hristovom vaskrsnuu postoji deo istorijske istine, jer je on povraeni praotac primitivne hor de, preobraen i kao sin postavljen na oevo mesto. Ubogi jevrejski narod koji je uobiajenom tvrdoglavou nastavio da porie ubistvo oca stoleima je zato teko ispatao. Stalno mu se zameralo: Vi ste ubili naeg Gospoda!" I taj prigovor je opravdan ako ga ovek tacno prevede. Doveden u vezu s istorijom religija, on glasi: Vi ne elite priznati da ste ubili svog Boga (boju prasliku, raoca i njegove kasnije reinkarnacije)." Trebalo bi dodati: Naravno, i mi smo isto uinili, no pri znali smo, te smo zato oieni od greha." Ne mogu se svi prigovori kojima antisemitizam proganja po tomke jevrejskog naroda pozivati na neko slino opravdanje. Fenomen istrajne i intenzivne mrnje naroda prema Jevrejima mora, razume se, imati
str. 10 Israel in der Wste, Bd. 7 der Weimarer Ausgabe, 170. 11 Upor. uz taj sie poznata raspravljanja i Frazer, The Golden Bough, vol. I l i , The Dying God".

96

vie od jednog razloga. Moe se nai itav niz mo tiva, neki oevidno izvedeni iz stvarnosti koji ne iziskuju nikakvo tumaenje, drugi koji lee dublje, potiui iz tajanstvenih izvora, a koje bi ovek hteo da prizna kao specifine razloge. Od prvih, najsla biji je prigovor zbog nepripadanja nekoj zemlji jer u mnogim mestima kojima je danas ovladao anti semitizam, Jevreji pripadaju najstarijim delovima stanovnitva ili su u njima bili ak ranije nego sa danji itelji. Na primer, to vai za Keln u koji su Jevreji doli s Rimljanima pre nego to su ga Ger mani okupirali. Ostali motivi mrnje prema Jevrejima su jai; tako okolnost to oni meu ostalim narodima mahom ive kao manjina, jer je oseanju za zajednicu, da bi se upotpunilo, neophodno nepri jateljstvo prema stranoj manjini, a brojana sla bost tih izoptenika podstrekavala je njihovo tla enje. Meutim, dva druga svojstva Jevreja neopro stiva su. Prvo, to se oni u izvesnim pogledima raz likuju od svojih nacija domaina". Nije to temeljna razlika, jer oni nisu Azijati tue rase kako tvrde njihovi neprijatelji, nego su mahom sastav ljeni od ostataka mediteranskih naroda i batinici su mediteranske civilizacije. No ipak oni su druga iji, esto na neodrediv nain drugaiji, pogotovu od nordijskih naroda, a netrpeljivost masa se za udo snanije ispoljava protiv neznatnih razlika nego protiv fundamentalnih. Drugo svojstvo ima vee posledice; naime, da Jevreji prkose svim tla enjima, da najbespotednijim proganjanjima nije polo za rukom da ih istrebe, da ta-vie po kazuju sposobnost da se odre u borbi za zaradu i, tamo gde im se doputa, da ostvare vredne do prinose svakom obliku kulturne aktivnosti. Dublji motivi mrnje prema Jevrejima imaju svoje korene u vremenima to su daleko za nama; oni deluju iz nesvesnog u narodima, i spreman sam da mislim kako na prvi pogled ti motivi nee izgle dati verodostojni. Usuujem se na tvrdnju da za vist prema narodu koji sebe smatra prvoroenim,
7M o j s i j eim o n o t e i z a m

97

omiljenim detetpm Boga Oca jo ni danas kod drugih naroda nije prevladana: kao da veruju u njihovo pravo na prvorodstvo i omiljenost. Zatim, meu obiajima kroz koje su se Jevreji izdvojili obiaj obrezivanja je ostavio neprijatan, sablastan utisak koji se svakako objanjava podseanjem na groznu kastraciju i time se dodiruje sa rado zabo ravljenim delom pradavne prolosti. I najzad poslednji motiv tog niza: ovek ne bi trebalo da za boravi kako su svi ti narodi koji se danas istiu mrnjom prema Jevrejima, tek u poznoistorijskim vremenima postali hriani, esto na to gonjeni kr vavom prisilom. Moglo bi se rei da su svi oni ravo krteni", da su ispod tankog hrianskog premaza ostali ono to su bili njihovi preci koji su se klanjali varvarskom politeizmu. Nisu u sebi pre vladali kivnost prema novoj njima nametnutoj reli giji, no pomakli su se ka izvoru iz kojeg je hrianstvo dolo do njih. injenica to Jevanelja pripovedaju istoriju koja se dogaa meu Jevrejima i zapravo samo s njima ima posla, olakala im je takvo pomicanje. Njihova mrnja prema Jevreji ma jeste u osnovi mrnja prema hrianima te o vek nema potrebe da se udi to se u nemakoj nacional-socijalistikoj revoluciji taj prisan odnos dveju monoteistikih religija tako jasno izraava u neprijateljskom tretmanu obeju. E TEKOE Moda sam u prethodnom poglavlju uspeo da izmeu neurotikih procesa i religijskih dogaaja uspostavim analogiju i time ukazem na neoekiva no poreklo ovih zadnjih. Pri tom prenoenju poj mova iz individualne psihologije u psihologiju ma se izlaze na videlo dve tekoe razliite prirode i vanosti, kojima se sada moramo posvetiti. Prva
98

je to nismo, obradivi ovde samo jedan sluaj iz obilate fenomenologije religije, bacili nikakvo svetio na ostale. Sa aljenjem moram priznati kako nisam kadar da dam vie od tog primera, da moje struno znanje nije dovoljno da bi upotpunilo istraivanje. Iz svog skuenog poznavanja mogu jo recimo, do dati da mi sluaj osnivanja muhamedanske vere izgleda poput skraenog ponavljanja osnivanja jevrejske; ona je nastupila kao njeno podraavanje. ini se da je Prorok prvobitno nameravao da za sebe i svoj narod potpuno prihvati judaizam. Po novno dobijanje jedinog i velikog praoca neobino je uzdiglo samosvest kod Arapa; to uzdizanje vodilo je velikim svetskim uspesima, ali se i iscrpljivalo u njima. Alah se prema svom izabranom narodu pokazao daleko blagodarnijim nego to je to svoje vremeno bio Jahve prema svome. No, ubrzo je u unutranjem razvoju nove religije dolo do zastoja jer je nedostajalo produbljivanje koje je u jevrejskom sluaju prouzrokovano ubistvom osnivaa vere. Na izgled racionalistike, religije Istoka su u svojoj sutini kult predaka, znai, takoe se zau stavljaju na ranijem stupnju u rekonstrukciji pro losti. Ako je tano da se kod dananjih primitiv nih naroda priznavanje jednog najvieg bia otkri va kao jedini sadraj njihove religije, onda to ovek moe shvatiti samo kao zakrljavanje religijskog razvoja i dovesti u vezu s bezbrojnim sluajevima rudimentarnih neuroza koje se konstatuju na onom drugom podruju. Zato tu kao ni tamo razvoj nije tekao dalje za to nam u oba sluaja nedostaje razumevanja. ovek mora pomisliti da odgovornost za tako neto pripie individualnoj obdarenosti na roda, pravcu njihove delatnosti i njihovih optih socijalnih prilika. Uostalom, dobro je pravilo u analitikom radu: zadovoljiti se objanjenjem po stojeeg i ne truditi se oko objanjenja onog to se nije dogodilo. Druga tekoa pri tom prenoenju pojmova na psihologiju mase jeste daleko znaajnija jer name-

99

e problem naelne prirode. Postavlja se pitanje u kakvom obliku delatna tradicija postoji u ivotu naroda, pitanje koje ne postoji kod jedinke jer je ono tu razreeno postojanjem mnemikih tragova u mesvesnom. Vratimo se naem istorijskom primeru. Kompromis u Kadisu smo utemeljili na da ljem postojanju mone tradicije kod onih to su se vratili iz Egipta. Taj sluaj ne skriva nikakav problem. U skladu s naom teorijom, takva tradi cija se temeljila na svesnom seanju usmenih saoptavanja koja su oni to su tada iveli, samo dva ili tri pokolenja ranije, primili od svojih predaka koji su bili uesnici i oevici dotinih dogaaja. No, moemo li o kasnijim stoleima misliti isto: da je tradicija imala za osnov na uobiajeni nain saopteno znanje koje se prenosilo s deda na unuka? Ne moe se vie kao u ranijem sluaju navesti koji su to ljudi bili to su sauvali takvo znanje i usme no ga dalje prenosili. Prema Zelinu, predanje o Mojsijevom ubistvu uvek je postojalo u svetenikim krugovima dok najzad nije nalo svoj pisani izraz koji je Zelinu samo omoguio da iznova pro nae to zagubljeno predanje. Ono je moglo oiti poznato samo malom broju ljudi; nije bilo narodno dobro. A da li je to dovoljno da bi se objasnilo njegovo dejstvo? Moe li se znanju tog malog broja ljudi pripisati mo koja tako postojano zahvata mase kada prodre u njihovu svest? Ipak, pre e biti da bi i u neukoj masi moralo postojati neto to je na bilo koji nain srodno znanju one neko licine i da mu ide u susret kada se to znanje iska zuje. Prosuivanje biva jo tee ako se okrenemo analognom sluaju iz pradavnog vremena. Sigurno se tokom hiljada godina potpuno zaboravilo da je postojao praotac s poznatim svojstvima i kakva ga je sudbina zadesila; ne moemo pretpostaviti da je postojalo nekakvo usmeno predanje o tome kao to to moemo u Mojsijevom sluaju. U kojem smi slu, dakle, uopte dolazi u obzir neko predanje? U kakvom obliku je ono moglo postojati? 100

Kako bi se olakalo itaocima koji nisu voljni ili pripremljeni da se udube u sloeno psiholoko stanje stvari, unapred u predoiti rezultat istrai vanja koje sada sledi. Mislim da je slaganje izmeu jedinke i mase u tom pogledu gotovo savreno; i u masama utisak prolosti ostaje sauvan u nesvesnim mnemikim tragovima. U sluaju jedinke verujemo da moemo videti jasno. Mnemiki trag onog to je rano doivljeno ostao je u njoj sauvan, samo u jednom posebnom psiholokom stanju. Moe se rei da je jedinka to uvek znala, upravo onako kao to se zna za potis nuto. Tu smo stvorili odreene predstave koje se lako mogu potkrepiti analizom, predstave o tome kako se neto moe zaboraviti i kako to opet moe posle izvesnog vremena izai na videlo. Ono to je zaboravljeno nije izbrisano, nego samo potisnuto", njegovi mnemiki tragovi postoje u svoj sveini, no izolovani su kontra-investicijama". Oni nisu ka dri da komuniciraju s ostalim intelektualnim pro cesima; oni su nesvesni, nedostupni svesti. Takoe je mogue da izvesni delovi potisnutog umakavi procesu suzbijanja ostaju dostupni seanju, po katkad se pomaljaju u svesti; no i tada su izolovani poput stranih tela bez povezanosti s preostalim delom. Moe biti tako ali i ne mora; potiskivanje moe takoe biti potpuno i tog sluaja emo se dr ati u onom to sledi. Ono potisnuto sadri svoj impuls, svoju tenju da bi prodrlo u svest. Tri uslova su potrebna da bi ono doseglo svoj cilj: 1. ako jaina kontra-investicije oslabi patolokim procesima koji zahvataju drugi deo, takozvani ego, ili drugaijom podelom investicionih energija u tom egu, kao to se redov no dogaa u snu; 2. ako nagonski elementi koji prijanjaju uz potisnuto pretrpe naroito pojaanje, za ta nam najbolji primer daju procesi u vreme pu berteta; 3. ako se u bilo koje vreme u onom to je skoro doivljeno pomole utisci, iskustva koja su toliko slina potisnutom da su kadra da ga pro101

bude. U poslednjem sluaju recentni materijal se pojaava latentnom energijom potisnutog, i potis nuto stupa u dejstvo iza recentnog materijala a uz njegovu pomo. Ni u jednom od ta tri sluaja ono to je dotad potisnuto ne pojavljuje se u svesti bez otpora i neizmenjeno, nego uvek mora trpeti izo paavanja koja dokazuju uticaj ne sasvim prevla danog otpora to potie iz kontra-investicije, ili modifikovani uticaj recentnog doivljaja ili oba. Razlika da li je neki psihiki proces svestan ili nesvestan posluila nam je kao oznaka i oslonac za orijentaciju. Potisnuto je nesvesno. Sad bi bilo pri jatno pojednostavljenje ako bi ta reenica mogla glasiti obrnuto, znai ako bi se razlika izmeu kva liteta svestan (sv.) i nesvestan (nsv.) poklapala s razdvajanjem: pripadan egu" i potisnut". inje nica to u naem psihikom ivotu postoje takve izolovane i nesvesne stvari bila bi dovoljno nova i vana. No, u stvarnosti je to sloenije. Tano je da je sve ono to je potisnuto nesvesno, ali vie nije tano da je sve ono to pripada egu svesno. Primeujemo da je svest nestalan kvalitet koji sa mo kratkotrajno prijanja uz neki psihiki proces. Otuda za nae svrhe moramo termin svestan" zameniti frazom sposoban da postane svestan", i taj kvalitet nazvati predvestan" (psv). U tom slu aju emo se izraziti tanije ako kaemo da je ego u sutini predsvesno (virtuelno svesno), no da su njegovi delovi nesvesni. Ta poslednja konstatacija nam pokazuje da kvaliteti kojih smo se dosad drali nisu dovoljni za orijentaciju u tami psihikog ivota, Moramo uvesti neku drugu distinkciju koja vie nije kvalitativna nego topika i, ono to joj pridaje naroitu vrednost, u isti mah i genetika. Sad u naem psihi kom ivotu koji shvatamo kao kakav aparat sa stavljen od vie instanci, okruga, provincija odeljujemo oblast koju nazivamo istinskim egom, od druge koju nazivamo idom. Id je starije; ego se iz njega poput korastog sloja, razvilo pod uticajem spoljanjeg sveta. U idu deluju nai iskonski nago102

ni; svi procesi u njemu odvijaju se nesvesno. Ego se, kao to smo ve spomenuli, poklapa s oblau predsvesnog i sadri delove koji, razume se, ostaju nesvesni. Za psihike procese u idu vae posve dru gaiji zakoni odvijanja i uzajamnog uticaja, za raz liku od onih koji vladaju u egu. To je, u stvari, otkrie tih razlika koje nas je dovelo do novog shvatanja i opravdalo ga. Potisnuto moe uraunati u id, i takoe podIee njegovim mehanizmima; ono se od njega raz likuje samo u pogledu svoje geneze. Diferencijacija se vri u ranom periodu ivota dok se ego razvija iz ida. Tada ego prihvata jedan deo sadraja ida i uzdie ga u stanje predsvesnosti; to premetanje ne pogaa drugi deo i on ostaje u idu kao istinsko nesvesno. Meutim, u daljem toku oblikovanja ega odreeni psihiki utisci i procesi u egu bivaju is kljueni mehanizmom odbrane; karakter predsve snog im izmie tako da se opet srozavaju na sa stavne delove ida. Znai, to je ono potisnuto" u idu. to se tie meusobnog optenja izmeu te dve oblasti psihe usvajamo, dakle, da se, s jedne stra ne, nesvestan proces u idu uzdie na nivo pred svesnog i inkorporira u ego, a da, s druge, predsvesno u egu moe prei obrnut put i biti premeteno nazad u id. injenica to se kasnije u egu izdvaja posebna oblast oblast ,,super-ega" ostaje van naeg sadanjeg zanimanja. Sve to moe izgledati daleko od jednostavnog; meutim, kad je oveku postalo prisno neobino prostorno shvatanje psihikog aparata, to ipak ne moe predstavljati nikakvu tekou zamiljanju. Dodajem jo napomenu da psihika topika koju sam ovde razvio nema nikakve veze s anatomijom mozga, zapravo dotie je samo na jednom mestu. Nezadovoljavajue u toj slici, koje oseam isto tako jasno kao i svako drugi, proistie iz naeg potpu nog nepoznavanja dinamike prirode psihikih pro cesa. Mi sebi kaemo da ono to svesnu ideju raz likuje od predsvesne a ovu od nesvesne ne moe biti nita drugo do modifikacija, moda takoe dru103

gaija raspodela psihike energije. Govorimo o investicijama i nad-investicijama, no pored toga ne dostaje nam bilo kakvo znanje pa ak i bilo kakvo polazite za neku upotrebljivu radnu hipotezu. O fenomenu svesti moemo jo dodati da ona prvo bitno prijanja uz percepciju. Sve senzacije koje na staju opaanjem bolnih, taktilnih, auditivnih i vizuelnih nadraaja jesu ono to najpre dopire do svesti. Misaoni procesi i ono to im u idu moe biti analogno, jesu po sebi nesvesni i pristup u svest stiu povezivanjem s mnemikim ostacima vizuelnih i auditivnih percepcija putem govorne funkcije. Kod ivotinje kojoj nedostaje govor ti odnosi moraju biti jednostavniji. lUtisci ranih trauma od kojih smo poli ili se ne premetaju u predsvesno ili se potiskivanjem br zo vraaju u stanje ida. U tom sluaju njihovi mnemiki ostaci su nesvesni i deluju polazei iz ida. Verujemo da emo biti kadri da lako pratimo nji hovu dalju sudbinu dokle god se kod njih radi o onom to je subjekt sam doiveo. No, pomalja se nova tekoa kada postanemo svesni verovatnosti da mogu biti delatni ne samo sadraji koji su lino doivljeni nego i oni sa roenjem doneseni, delovi filogenetskog porekla, arhaiozno naslee. Tada na staju pitanja: u emu ono postoji, ta sadri, ta su njegovi dokazi? Najneposredniji i najpouzdaniji odgovor glasi da se ono sastoji u odreenim dispozicijama koje su svojstvene svim ivim biima; znai, u sposob nostima i sklonostima da se krene odreenim raz vojnim pravcima i da se na poseban nain reaguje na izvesne emocije,'utiske i podraaje. Poto isku stvo pokazuje da u tom pogledu postoje razlike izmeu jedinki ljudske vrste, onda arhaiozno na slee mora ukljuivati te razlike; one predstavljaju ono to se priznaje kao konstitucionalni faktor u jedinki. Sada, kako svi ljudi barem u detinjstvu imaju ista iskustva, oni i na veoma slian nain 104

reaguju na njih, te se zato mogla roditi sumnja: ne treba li ovek te reakcije zajedno s razlikama izme u ljudskih jedinki da urauna u arhaiozno naslee. Sumnja se moe odbaciti: nae poznavanje arhaioznog naslea nije obogaeno injenicom o toj slinosti. Uprkos tome, analitiko istraivanje je donelo neke rezultate koji nam daju povoda za razmilja nje. Tu je na prvom mestu optost jezike simbo like. Simbolino predstavljanje jednog predmeta nekim drugim isto vredi i za radnje dobro je poznato svoj naoj deci, i jeste neto to im se ini sasvim prirodnim. Nismo kadri da im pokaemo kako su to nauili i prinueni smo da u mnogim sluajevima priznamo da je uenje toga nemogue. Re je o prvobitnom znanju koje je odrastao ovek kasnije zaboravio. Dodue, on u svojim snovima koristi iste simbole, ali ih ne razume ako mu ih analitiar ne protumai, pa i tada nerado veruje u prevod. Ukoliko se on posluio nekom od tako e stih fraza u kojima se ta simbolika nalazi fiksirana, onda mora priznati da mu je njen pravi smisao potpuno umakao. Simbolika ne vodi rauna o jezikim razliitostima; istraivanje bi verovatno poka zalo da je ona ubikvitantna, kod svih naroda ista. Znai, tu izgleda imamo obezbeen primer arhaioznog naslea iz perioda u kojem se razvijao jezik; meutim, ovek bi mogao pokuati s nekim drugim objanjenjem. Moglo bi se rei da je re o misao nim vezama izmeu ideja vezama koje su se us postavile za vreme govornog razvoja i koje se sada jednako moraju ponavljati tamo gde se individual no proivljava govorni razvoj. Prema tome, to bi bio sluaj nasleivanja intelektualne dispozicije slian uobiajenom nasleivanju nagonske, i ponovo nikakav novi prilog naem problemu. Meutim, analitiki rad je obelodanio i neto drugo to svojim znaajem premauje o n o o emu smo dosad razmiljali. Kada prouavamo reakcije na rane traume, dovoljno esto smo iznenaeni to nalazimo da nisu striktno o g r a n i e n e n a ono to je 105

subjekt stvarno sam doiveo, nego se od toga uda ljavaju na nain koji daleko vie odgovara modelu filogenetskog zbivanja i koji se moe u posve optim crtama objasniti samo uticajem tog zbivanja. Ponaanje neurotinog deteta prema svoiim rodi teljima kada je pod uticajem Edipovog i kastracionog kompleksa preobilno je takvim reakcijama ko je se gledane u jedinki ine neopravdanim i tek filogenetski povezanou s iskustvom ranijih pokolenja postaju razumljive. Bilo bi apsolutno vredno truda taj materijal na koji se ovde mogu pozvati izneti pred javnost u sreenom obliku. Njegova dokazna mo mi se ini dovoljno velikom da bismo se usudili na daljni korak i postavili tvrd nju kako ovekovo arhaiozno naslee ne obuhvata samo dispozicije nego i sadraje tragova seanja na iskustvo ranijih generacija. Na taj bi nain kako obim tako i znaaj arhaioznog naslea bitno po rasli. (Pri pobliem razmiljanju moramo sebi prizna ti kako smo se odavno ponaali kao da nije u pita nju nasleivanje mnemikih tragova iskustva pre daka, nasleivanje koje je nezavisno od neposredne komunikacije i vaspitnog uticaja primerom. Kad smo govorili o daljem postojanju nekog starog predanja u narodu, o oblikovanju narodnog karaktera mahom smo imali na umu takvo nasleeno predanje a ne neko preneseno saoptavanjem. Ili barem nismo pravili razliku izmeu njih i nismo sebi ob jasnili kakvu drskost inimo takvim zanemariva njem. Razume se, na poloaj je otean sadanjim stavom biologije koja ne eli da zna bilo ta o ste enim osobinama koje se prenose na potomke. No, u svojoj skromnosti, priznajemo da uprkos tome nismo kadri da se liimo tog faktora u biolokom razvoju. Istina, u oba sluaja nije re o istom: u jednom o steenim osobinama koje se teko mogu shvatiti, u drugom o mnemikim tragovi ma spoljanjih utisaka, tako rei neem opipljivom. Meutim, moe biti od koristi to u osnovu nismo kadri da jedno zamislimo bez drugog. Ako prihva106

timo postojanje takvih mnemikih tragova u arhaiznom nasleu, onda smo premostili ponor izme u individualne psihologije i psihologije mase: narode moemo tretirdti kao posebne neurotiare. Priznavi da sada za prisutnost mnemikih tragova u arhaioznom nasleu nemamo nikakav snaniji dokaz do onih rezidualnih fenomena otkrivenih analitikim radom, fenomena koji iziskuju izvoe nje iz filogeneze, onda nam se ipak taj dokaz ini dovoljno jakim da bismo postulirali takvo stanje stvari. Ako je pak drugaije, neemo ni u analizi ni u psihologiji mase nainiti nijedan korak dalje na putu kojim smo krenuli. Tu je drskost neizbena. Tim postulatom inimo jo i neto drugo: sma njujemo ponor izmeu oveka i ivotinje koji su raniji periodi ljudske arogancije napravili isuvie irokim. Ako takozvani instinkti ivotinja koji im doputaju da se u novoj ivotnoj situaciji od sa mog poetka ponaaju kao da je ona neka stara, odavno njima poznata, ako taj instinktivni ivot ivotinja uopte doputa neko objanjenje, onda to moe samo biti da one iskustvo svoje vrste do nose sa sobom u novu vlastitu egzistenciju; znai, i !a su u sebi sauvale seanje na ono to su doiveli njihovi preci. Kod ljudske ivotinje stvar u osnovu ne bi bila drugaija. ivotinjskim instinkti ma odgovara njeno arhaiozno naslee, pa neka je ono i drugaijeg obima i sadraja. Posle ovih pretresanja ne dvoumim se da ka em da su ljudi na taj poseban nain uvek znali da su jednom imali i ubili praoca. Sad treba odgovoriti na dva dalja pitanja. Pr vo, pod kojim uslovima jedno takvo seanje ulazi u arhaiozno naslee? Drugo, pod kojim okolnosti ma ono moe postati aktivno, to jest mada izmenjeno i izopaeno prodreti iz svog nesvesnog stanja u idu ka svesti? Odgovor na prvo pitanje da se lako formulisati: ako je dogaaj bio dovoljno vaan ili dovoljno esto ponavljan, ili i jedno i dru go. Za sluaj oceubistva ispunjena su oba uslova. Na drugo treba primetiti: u obzir moe doi itav 107

niz uticaja koji ne treba svi da budu poznati; zamisliv je takoe spontan razvoj, analogno procesu kod nekih neuroza. Meutim, sigurno je od presud nog znaaja buenje zaboravljenog mnemikog tra ga recentnim realnim ponavljanjem dogaaja. Tak vo ponavljanje je bilo ubistvo Mojsija i, kasnije, toboe pravno ubistvo Hrista, tako da ti dogaaji stupaju u prvi plan kao uzroci. Izgleda kao da se geneza monoteizma ne bi mogla liiti tih zbivanja. Seamo se pesnikovih rei: Ono to treba u pesmi besmrtno da ivi, mora u ivotu propasti" 1 2 . Za kraj napomena koja donosi jedan psiholo ki argument. Tradicija koja bi bila zasnovana sa mo na usmenom prenoenju ne bi mogla da stvori kompulzivni karakter koji pripada religijskim feno menima. Ona bi se sasluala, procenila, eventualno odbacila kao svaka druga informacija spolja; ni kad ne bi dosegla privilegiju osloboenja od prisile logikog miljenja. Tradicija mora da je prvo isku sila sudbinu potiskivanja, stanje prebivanja u nesvesnom pre nego to je pri svom povratku mogla razviti tako snano dejstvo, opiniti mase, kao to smo to s uenjem i dosad bez razumevanja videli u sluaju religijskog predanja. I ovo razmiljanje ide u prilog naeg verovanja kako su se stvari za ista desile tako kako smo se mi potrudili da ih opiemo, ili barem na neki slian nain.

11

Schiller, Die Gtter Griechentands.

Drugi deo REZIME I REKAPITULACIJA

Deo ove studije to sada sledi ne moe se pred staviti javnosti bez opirnih objanjenja i isprika. Naime, on nije nita drugo do verno, esto doslov no ponavljanje prvog dela, skraen u nekim kri tikim istraivanjima i uvean dodacima koji se odnose na problem: kako je nastao poseban karak ter jevrejskog naroda. Znam da je takav metod pri kazivanja isto toliko nesvrsishodan koliko i neumetniki: sam ga ne odobravam bezuslovno. Zato ga nisam izbegao? Nije mi teko da na em odgovor, ali to nije lako priznati. Nisam bio kadar da izbriem tragove ipak neobine istorije nastanka ovog rada. U stvari, on je napisan dvaput: najpre pre ne koliko godina u Beu, gde nisam verovao u mogu nost njegova objavljivanja. Odluio sam da ga na pustim, ali me je muio poput nesmirenog duha, i naao sam izlaz pravei od njega dva samostalna dela i objavljujui ih u naem asopisu Jmago: psi hoanalitiki uvod celine Mojsije Egipanin i na tome podignuta istorijska konstrukcija Ako je Mojsije bio Egipanin.... Ostatak koji je sadrao ono to zaista izaziva negodovanje i to je opasno primena tih nalaza na genezu monoteizma i shvatanje religije uopte, zadrao sam kako sam mislio zauvek. Tada je u martu 1938. godine dola neoekivana nemaka invazija koja me je pri nudila da napustim otadbinu, no takoe me je oslobodila brige da e objavljivanje mog rada iza109

zvati zabranu psihoanalize tu gde se jo uvek tolerisala. Jedva da sam stigao u Englesku kada sam otkrio da je iskuenje: uiniti svetu dostupnim svo je zadrano znanje, neodoljivo, te sam poeo da u vezi s dva ve objavljena preraujem i trei deo svoje studije. Naravno, s tim je bilo povezano delimino preureivanje materijala. Meutim, nije mi polo za rukom da celokupan taj materijal ukljuim u ovu drugu verziju; s druge strane, nisam se mo gao odluiti da se potpuno odreknem ranijih ver zija. Tako se dogodilo da sam itav jedan deo prvog prikaza, neizmenjen, prikljuio drugom a to je imalo kao posledicu opseno ponavljanje. No, mogao bih se uteiti razmiljanjem da su stvari koje obraujem u svakom sluaju toliko no ve i znaajne da bez obzira na to u kojoj meri je moj prikaz taan, ne moe biti nikakva nesrea ako se itaoci navedu da dvaput o njima itaju isto. Postoje stvari koje treba da se kau vie nego jedanput i koje se ne mogu dovoljno esto rei. No, italac mora sam slobodno odluiti da li e ostati kod nekog predmeta ili e se na njega vra ati. Ne sme se lukavstvom teiti tome da mu se u istoj knjizi dvaput nudi ista stvar. To ostaje nevinost, i prekor zbog nje autor preuzima na sebe. Na alost, stvaralaka snaga nekog autora ne sledi uvek njegovu volju: delo se dalje probija kako mo e i esto se spram stvaraoca postavlja kao neza visno, ak strano. a) Izrailjski narod Ako nam je jasno da postupak poput naeg: uzimanje od nasleenog materijala onog to nam se ini upotrebljivim, a odbacivanje onog to nam ne koristi i slaganje pojedinih delova prema psiholo koj verovatnosti da jedna takva tehnika nije pouzdana u otkrivanju istine, onda s pravom pita mo: emu uopte preduzimati takav posao. Odgovor se poziva na rezultat tog posla Ako se u velikoj 110

meri ublai strogost zahteva postavljenih istorijsko-psiholokom istraivanju, moda e biti mogue razjasniti probleme koji su uvek izgledali dostojni panje i koji se usled recentnih dogaaja iznova nameu posmatrau. Zna se da je od svih naroda koji su u starom veku iveli oko Sredozemnog basena, jevrejski gotovo jedini koji je jo i danas sauvao svoje ime a i svoju prirodu. Besprimernom sposobnou u"pruanju otpora on je prkosio ne sreama i surovim postupanjima; razvio je poseb ne karakterne crte i uzgred stekao duevnu nenaklonost svih drugih naroda. Otkud potie ta ivot na sposobnost Jevreja i na koji nain je njihov karakter povezan s njihovom istorijom od toga bismo rado hteli da neto vie razumemo. Moe se poi od neke karakterne crte Jevreja koja dominira njihovim odnosom prema drugima. Nema sumnje da oni o sebi imaju posebno visoko miljenje, da sebe smatraju uzvienijim, uglednijim, da su superiorni u odnosu na druge narode od kojih su takoe odvojeni silnim svojim obiaji ma". U isto vreme ih nadahnjuje posebna vera u ivot kao da je ona crpe iz tajnog posedovanja ne kog dragocenog dobra, jedna vrsta optimizma; po boni ljudi bi to nazvali pouzdanjem u Boga. Poznajemo razlog tog ponaanja i znamo ta je njilovo blago. Oni sebe zaista smatraju narodom koji je Bog izabrao, veruju da mu stoje veoma blizu, a to ih ini ponositim i punim pouzdanja. Prema neospornim izvetajima, oni su se ve u he lenistikim vremenima ponaali isto kao i danas; znai, Jevrejin je ve tada bio gotov, a Grci meu kojima i kraj kojih su oni iveli reagovali su na jevrejski karakter na isti nain kao i njihovi da nanji nacije-domaini". Moglo bi se pomisliti da su reagovali kao da su i sami poverovali u privi legiju koju je za sebe zahtevao izrailjski narod.
U starim vremenima tako uestala pogrda da su Jevreji gubavci" (v. Manetho) ima svakako smisao projekcije: Oni se od nas dre tako daleko kao da s m o gubavci.'
11

111

Ako je neko nesumnjivi miljenik stranog oca, ne ma potrebe da se udi ljubomori brae i sestara, a do ega ona moe dovesti vrlo lepo pokazuje jevrejska legenda o Josifu i njegovoj brai. Izgle dalo je, zatim da tok svetske istorije opravdava jevrejski preteran zahtev, jer kada je kasnije Go spodu bilo po volji da ljudima poalje Mesiju i izbavitelja, izbarao ga je opet iz jevrejskog naroda. U tom sluaju bi ostali narodi imali povoda da sebi kau: Doista, imali su pravo, oni su Bogom iza brani narod." Ali umesto toga se dogodilo da je spasenje kroz Isusa Hrista samo ojaalo njihovu mrnju prema Jevrejima, dok sami Jevreji iz te druge predilekcije nisu izvukli nikakvu korist poto nisu priznavali spasitelja. Na osnovu naih ranijih izlaganja sada imamo razloga da tvrdimo da je ovek Mojsije bio onaj koji je jevrejskom narodu utisnuo tu za sva vreme na znaajnu crtu. On je uzdigao njihovo samooseanje jamenjem da su oni boji izabrani narod; nametnuo im je osveenje i obavezao ih na odva janje od drugih. Ne, recimo, to bi ostalim narodi ma nedostajalo samooseanje. Upravo kao danas, i onda je svaka nacija sebe smatrala boljom nego bilo koja druga. No, samooseanje Jevreja doivelo je kroz Mojsija religijsko ukotvljivanje: ono je po stalo deo njihove vere. Svojim posebno prisnim odnosom prema Bogu uestvovali su u njegovoj velianstvenosti. A poto znamo da iza Boga koji je Jevreje izabrao i oslobodio iz Egipta, stoji Mojsijeva linost koja je upravo to navodno po bojem nalogu uinila, usuujemo se rei da je ovek Mojsija bio taj koji je stvorio Jevreje. Nje mu ovaj narod duguje svoju ivotnu ilavost, ali i mnogo toga od neprijateljstva koje je doiveo i jo doivljava.
b) Veliki ovek

Kako je mogue da jedan ovek razvije tako ogromnu delatnost, da od indiferentnih jedinki j 112

porodica formira narod, utisne mu konani karak ter i odredi njegovu sudbinu za hiljade godina? Nije li takva hipoteza povratak na nain miljenja koji je vodio mitovima o stvoritelju i bogotvorenju junaka, na vremena u kojima se pisanje istorije iscrpljivalo u izvetajima o delima i sudbinama posebnih jedinki, vladara ili osvajaa? Naprotiv, savremena tendencija ide za tim da dogaaje ljud ske istorije svede na prikrivanje opte i bezline momente, na prisilni uticaj ekonomskih odnosa, promenu u nainu ishrane, napretke u upotrebi ma terijala i orua, na migracije podstaknute porastom broja stanovnitva i klimatskim promenama. Pri tom, pojedincima ne pripada nikakva druga uloga do da budu eksponenti i predstavnici tenji masa tenji koje su morale nai svoj izraz i nale su ga, vie sluajno, u tim linostima. To su potpuno opravdana gledita, no daju nam povoda da skrenemo panju na nesklad izme u stava zauzetog naim organom miljenja i or ganizacije stvari u svetu koje treba da dokuimo svojim miljenjem. Istina, naoj neodlonoj potrebi za kauzalnou je dovoljno ako svaka pojava ima jedan dokaziv uzrok. Meutim, u stvarnosti koja lei izvan nas jedva da je to sluaj; tavie, ini se da je svaki dogaaj predeterminiran, pokazuje se kao posledica vie konvergirajuih uzroka. Zaplaeno neizmernom sloenou zbivanja, nae istrai vanje se opredeljuje za jednu povezanost a protiv druge, postavlja protivrenosti koje ne postoje i koje su nastale sama kidanjem iz obuhvatnijih re lacija14. Znai, kada nam istraivanje nekog odre enog sluaja dokae ogroman uticaj posebne li nosti, nema potrebe da nam savest prigovara kako
14 Meutim, protestujem protiv nesporazuma: kao da sam ja hteo rei kako je svet toliko sloen da svaka tvrdnja koja se postavi m o r a negde naii na deo istine. Ne, nae miljenje je sauvalo slobodu da otkriva zavis nosti i veze kojima nita ne odgovara u stvarnosti, i tom daru oito pridaje veliku vrednost j e r ga kako u n u t a r tako i van nauka tako izdano upotrebljava.

8 Mojsije i monoteizam

113

smo aju

se i

tom za

hipotezom jedno i za

suprotstavili faktora. drugo. da do na s

uenju kod ni na

zna ima jedan teveli

onih

optih

bezlinih kadri

Naelno,

mesta drugi da

Dodue, ukaemo onaj i ve

geneze

monoteizma nismo spoljanji je taj razvoj

moment

spomenuti

povezan

uspostavljanjem podizanja uvamo kojim

njih veza kog

izmeu

razliitih velikom

nacija

carstva. Prema tome, oveku" pod mesto

u n i z u ili, tavie, u m r e i u z r o k a . N o , m o d a n e e biti posve besmisleno taj zapitati naziv. uslovima smo to dodeljujemo poasni Iznenaeni u naroito na

nalazimo da nije sasvim lako odgovoriti nje. P r v a formulacija: meri poseduje i miina svojstva ma ako neko koja visoko mogle i umna na

n a t o pita velikoj primer, ne S

cenimo oito biti zavidne,

trpi neuspeh u s v a k o m pogledu. Lepota, snaga koliko

polau pravo na veliinu". Znai, to bi morali biti duhovni zato to u kvaliteti, je psihika preimustva. odreenom to majstora ili o b z i r o m n a njih, m i s l i m o neobino druju, uiniti tako da ipak ne bismo nekoga po vir ili neemo

sposoban

o d m a h nazvali velikim. Sigurno sluaju u nekog ahovskog

tuoza na muzikom instrumentu; lako sluaju on u nekog nam da naunika. kaemo Odgovara u

no, to nee biti ni umetnika takvim slikar, je i da sluajevima matematiar delatnosti, veliki Vinija, velikim drugo no Belju po ovek.

izvrsnog

da je se

veliki

pesnik,

ili fiziar, p i o n i r n a p o l j u o v e ili o n e uzdravamo tovena, krenuti priznavanju Getea, tom ne bi ovek" znai: oni i da Kada, na primer, dima, mora nas sem nim delima. je naziv K a d u Leonarda

ne premiljajui, divljenja

proglaavamo njihovim

sluaju jo prema

neto

velianstve stajali za

upravo takvi rezervisan

primeri

na putu, verovatno bi o v e k doao na pomisao k a k o veliki prvenstveno i ljude od akcije, dejstva toliko koje su osvajae, vojskovoe, No, ipak ni vlada snagu nije moe to

re i da prizna veliinu n j i h o v o g p o s t i g n u a prouzrokovati. opovrgnuto kojima se zadovoljavajue nitavnih biva naom

osudom ne

linosti

114

osporiti uticaj na savremenike i budua pokolenja. Nee biti razloga ni da se uspeh bira kao oznaka veliine ako se pomisli na prekomeran broj velikih ljudi koji su, umesto da imaju uspeha, bili satrveni u nesrei. Tako za trenutak ovek naginje odluci kako se ne isplati tragati za jednoznano odreenim sadrajem pojma veliki ovek". Da je to samo labavo upotrebljeno i dosta, samovoljno dodeljeno priznavanje preteranog razvoja izvesnih ljudskih svojstava, s prilinim pribliavanjem iskonskom znaenju rei veliina". Moemo se takoe prisetiti da nas ne zanima toliko sutina velikog oveka koliko pitanje ime on deluje na blinje. No, to emo istraivanje to je mogue vie skratiti jer preti da nas odvue daleko od naeg cilja. Dopustimo, dakle, neka vai da veliki ovek na svoju okolinu deluje na dva nain: svojom lino u i idejom za koju se zalae. Ta ideja moe na glaavati staru eljenu sliku masa ili im pokazati neki novi cilj za kojim se udi, ili na nekakav dru gaiji nain opiniti masu. Ponekad a to je ra zume se prvobitniji sluaj linost deluje sama dok ideja igra vrlo neznatnu ulogu. Zato bi veliki ovek uopte trebalo da postane znaajan to nam ni za trenutak nije nejasno. Znamo da kod ljudi postoji snana potreba za autoritetom kome se mogu diviti, kojem se ovek priklanja, koji go spodari nad njim i moda ga ak zlostavlja. Iz in dividualne psihologije smo saznali otkud potie ta potreba mase. To je enja za ocem koja je svako me od detinjstva svojstvena, za istim ocem koga je nadvladao junak iz legende koji se time ponosi. A sad, moe nam se nejasno pomaljati saznanje kako su sve crte kojima snabdevamo velikog oveka crte oca, da u tom poklapanju lei sutina velikog oveka koju smo uzalud traili. Postojanost u mi slima, snaga volje, silina u akciji pripadaju slici oca, no pre svega samostalnost i nezavisnost velikog oveka, njegova boanska nehajnost koja moe porasti do bezobzirnosti. ovek je prinuen 115

da mu se divi, moe se u njega pouzdati, ali nije kadar da ga se i ne plai. Trebalo bi dopustiti da nas razumevanju toga vodi sama re: ko drugi tre ba da je u detinjstvu bio veliki ovek" nego otac! Nema sumnje da je to bio moan prototip oca koji se u Mojsijevom liku spustio do ubogih jevrejskih kuluara kako bi im zajamio da su oni nje gova mila deca. A mora da je na njih nita slabije delovala ideja o jednom jedinom, venom, svemo nom Bogu, za koga oni nisu bili isuvie nitavni da s njima ne bi sklopio savez i koji je obeao da e se brinuti o njima ako bi ostali verni njegovom oboavanju. Verovatno im nije bilo lako da lik oveka Mojsija razlue od lika njegova Boga; to je bila opravdana intuicija, jer je Mojsije crte svoje vlastite linosti kao to su naprasitost i neumo ljivost mogao uneti u karakter svog Boga. I ako su jednom tog svog velikog oveka ubili, onda su samo ponovili nedelo koje se u praiskonskim vre menima poput zakona uperilo protiv boanskog kralja i koje je, koliko znamo, imalo svoje korene u jo starijem prauzoru 15 . Ako je tako, s jedne strane, lik velikog oveka izrastao do boanskih razmera, onda je, s druge, vreme da se setimo kako je i otac nekad bio dete. Velika religijska ideja koju je zastupao ovek Mojsije, nije, prema naim izvodima, bila njegova svo jina; preuzeo ju je od svog kralja Ihnatona. A taj poslednji, ija je veliina kao osnivaa vere nedvo smisleno potvrena, sledio je moda podsticaje koji su posredstvom njegove majke ili nekim drugim putevima iz blieg ili udaljenijeg dela Azije doprli do nejga. Dalje nismo kadri da sledimo splet dogaaja, no ako su tano razaznati ti prvi delovi, tada se monoteistika ideja poput bumeranga vratila u zemlju odakle je potekla. Tako se ini jalovom te nja da se odredi zasluga pojedinca za neku novu ideju. Mnogi su oigledno uestvovali u njenom
15

Upor. Frazer, 1. c.

116

razvoju i dali joj svoje doprinose. S druge strane, bila bi oita nepravda kod Mojsija prekinuti lanac uzroka i zanemariti ono to su njegovi naslednici i nastavljai jevrejski proroci uinili. Seme monoteizma nije proklijalo u Egiptu. Isto se moglo dogoditi u Izrailju poto je narod odbacio tegobnu religiju koja je bila puna zahteva. Meutim, u jevrejskom narodu su se uvek podizali ljudi koji su izbledelu tradiciju osveavali, Mojsijeve opomene i zahteve obnavljali i nisu otpoinuli pre nego to je bilo obnovljeno ono to se izgubilo. Posle stalnih nastojanja koja su se protezala stoleima i najzad dvema velikim reformama jedna pre a druga posle vavilonskog progonstva zbio se' preobraaj boga vulkana Jahvea u Boga ije je oboavanje Mojsije nametnuo Jevrejima. A to je dokaz za po stojanje posebne psihike dispozicije u masi koja je postala jevrejski narod, kada je bila kadra da stvori toliko linosti koje su bile spremne da na sebe preuzmu tegobe Mojsijeve religije zato to e biti od Boga izabrani narod i moda za jo neke druge sline nagrade.
c) Napredak u duhovnosti

Da bi se kod nekog naroda ostvarili trajni psi hiki uinci, oito da nije dovoljno jamiti mu da ga je boanstvo izabralo. To mu se mora takoe na neki nain dokazati, ako treba da u to veruje i da iz vere izvue konsekvence. U Mojsijevoj religiji Izlazak iz Egipta je posluio kao taj dokaz; Bog ili Mojsije u njegovo ime nije se umorio pozivajui se na naklonost koja je tim delom pokazana. Uve dena je sveanost pashe kako bi se odralo seanje na taj dogaaj ili je, tavie, nekakva sveanost koja je odavno postojala bila ispunjena sadra jem tog seanja. Meutim, to je ipak bilo samo se anje da je Izlazak pripadao nerazgovetnoj prolo sti. U periodu koji nas zanima znaci boje naklo nosti su bili vrlo oskudni; sudbine to su zade-

117

sile narod pre su ukazivale na njegovu nemilost. Primitivni narodi su uobiavali da svoje bogove svrgnu ili ak kazne ako nisu ispunjavali svoju oba vezu da im osiguraju pobedu, sreu i ugodnost. U svim vremenima kraljevi nisu drugaije tretirani nego kao bogovi; u tome se pokazuje stara iden tinost: nastanak iz zajednikog korena. 1 moderni narodi imaju, dakle, obiaj da proteraju svoje kra ljeve ako je sjaj njihove vladavine naruen pora zima i odgovarajuim gubicima u teritoriji i novcu. Zato je, meutim, izrailjski narod svog Boga sve pokornije sledio ukoliko ga je ovaj sve gore tretirao to je problem koji za trenutak moramo ostaviti po strani. Sve nas to moe podstai da istraimo da li Moj sijeva religija narodu nije donela nita drugo do uzdizanja njegovog samooseanja kroz svest da je Bogu izabrani narod. I zaista se drugi moment lako moe nai. Religija je takoe Jevrejima donela daleko velianstveniju koncepciju Boga ili, kao to bi se moglo razlonije rei, koncepciju velianstvenijeg Boga. Ko je verovao u tog Boga imao je ude1a u njegovoj veliini, mogao je i sam da se osea uzdignutim. Za nevernika to nije neto to se po sebi potpuno razume; no, moda se to lake shvata ako ukaemo na oseanje superiornosti nekog Bri tanca u stranoj zemlji koja je nesigurna zbog ne reda na oseanje koje potpuno nedostaje pripad niku bilo koje male kontinentalne drave. Naime, Britanac rauna da e njegov Government poslati ratni brod ako mu se dirne i dlaica na glavi, a to ustanici vrlo dobro znaju, budui da mala drava uopte ne poseduje nikakav ratni brod. Znai, po nos na veliinu British Empirea ima takoe koren u svesti o veoj sigurnosti, zatiti koju uiva jedan Britanac. To kod koncepcije velianstvenog Boga moe biti slino. I, poto teko da e ovek zahtevati da pomae Bogu u upravljanju svetom po nos zbog boje veliine se sliva s ponosom zbog izabranosti od strane Boga.

118

Meu propisima Mojsijeve religije nalazi se jedan koji je od vee vanosti nego to se u prvi mah uvia. To je zabrana pravljenja bojeg lika, znai prisila da se klanja Bogu koji se ne moe videti. Pretpostavljam da je Mojsije u toj taki pre maio strogost Atonove religije; moda je samo eleo da bude dosledan: u tom sluaju, njegov Bog nije imao ni imena ni lica; moda je to bila nova mera protiv magijskih zloupotreba. No, kada se ta zabrana prihvatila morala je duboko delovati. Jer je to znailo zapostavljanje senzorne percepci je spram ideje koja se moe nazvati apstraktnom, trijumf duhovnosti nad ulnou, strogo uzev, od ricanje od nagona sa svojim psiholoko nunim posledicama. Da bi se smatralo verodostojnim ono to se na prvi pogled ne ini jasnim, ovek se mora setiti drugih procesa istog karaktera u razvoju ljudske kulture. Najraniji meu njima, moda najvaniji, rasplinjava se u tami prastarog doba. Njegove za uujue posledice nas nagone da ga potvrdimo. Kod nae dece, kod neurotiara meu odraslima, kao kod primitivnih naroda nalazimo mentalni fe nomen koji oznaavamo kao verovanje u svemo misli". Prema naem miljenju, to je precenjivanje uticaja koji mogu da nai mentalni, u ovom sluaju intelektualni, akti vre na promenu spoljanjeg sve ta. U osnovu, itava magija, prethodnica nae teh nike, poiva na toj pretpostavci. I celokupna ma gija rei ima tu svoje mesto kao i uverenost u mo koja je povezana s poznavanjem i izgovaranjem ne kog imena. Pretpostavljamo da je svemo misli" bila izraz ovekovog ponosa na govorni razvoj koji je imao kao posledicu tako izvanredan napreda intelektualnih delatnosti. Otvorilo se novo carstvo duhovnosti u kojem su pojmovi, seanja i procesi zakljuivanja postali merodavni nasuprot nioj psi hikoj delatnosti koja je kao sadraj imala nepo sredne percepcije ulnih organa. To je svakako bila jedna od najvanijih etapa na putu ka postajanju ovekom. 119

Daleko lake moemo shvatiti jedan drugaiji proces kasnijeg datuma. Pod uticajem spoljanjih faktora koje nema potrebe da ovde sledimo, koji delom i nisu dovoljno poznati deava se da matrijarhalno drutveno ureenje biva zamenjeno pa trijarhalnim, s ime je, naravno, bilo povezano ru enje dotadanjih pravnih odnosa. Izgleda da se odjek te revolucije jo uje u Eshilovoj Orestiji. No, osim toga, okretanje od majke ka ocu oznaa va pobedu duhovnosti nad ulnou, dakle na predak u kulturi, jer je materinstvo dokazano svedoenjem ula, dok je oinstvo hipoteza utemeljena na zakljuku i premisi. Pristajanje uz stranu koja misaoni proces uzdie iznad ulne percepcije poka zuje se kao koban korak. Nekad, izmeu oba prethodno pomenuta do gaaja, zbio se neki drugi koji najveu srodnost pokazuje s onim to smo istraili u istoriji religije. ovek se naao pobuenim da uopte prizna po stojanje duhovnih" moi, to jest takvih moi koje se ulima posebno vidom ne mogu pojmiti, no koje ipak ispoljavaju nesumnjiva, ak prejaka dejstva. Ako bismo se smeli pouzdati u svedoanstvo jezika, to je bio pokretni vazduh kojeg je ispu tao prototip duhovnosti jer duh pozajmljuje svo je ime od daha vetra (animus, spiritus i na hebrej skom: ruach dah). To je takoe vodilo otkriu due kao otkriu duhovnog naela u jedinki. Posmatranje je u ovekovom disanju ponovo nalo po kretni vazduh disanju koje smru prestaje; jo i danas samrtnici isputaju svoju duu. No, sada je oveku bilo otvoreno carstvo duha; bio je spreman da duu koju je otkrio u sebi prida svemu ostalom u prirodi. itav svet je bio animiran, i nauka koja je toliko kasnije dola, imala je dovoljno posla kako bi jedan deo sveta opet liila due, a jo ni danas nije gotova s tim zadatkom. Mojsijevska zabrana je uzdigla Boga na vii stupanj duhovnosti, otvorila je put za dalje promene u predstavi Boga o kojima valja jo govoriti. No, najpre imamo razloga da se pozabavimo jednim 120

drugim uinkom te zabrane. Svi takvi napreci u du hovnosti imaju kao svoju posledicu pojaavanje samooseanja jedinke, ine je ponosnom tako da se osea nadmonom u odnosu na druge koji su ostali opinjeni ulnocu. Znamo da je Mojsije ulio Jevrejima uzvieno oseanje da e biti izabrani na rod; dematerijalizacijom Boga u njihovu tajnu riz nicu dospela je nova vredna stvar. Jevreji su na stavili da se zanimaju za duhovne elemente. Poli tika nesrea nacije ih je pouila da ono to im je jedino preostalo njihovi pisani dokumenti procenjuju prema njihovoj vrednosti. Neposredno poto je Tit razorio hram u Jerusalimu, izmolio je rabin Johanan ben Zakaj dozvolu da u Jabneu otvori prvu kolu posveenu prouavanju Tore. Ota da su Sveto pismo i njegovo prouavanje bili ono to je povezivalo rastureni narod. Toliko je uopte poznato i prihvaeno. Hteo sam jedino dodati da je taj karakteristini razvoj jevrejskog bia bio pripremljen Mojsijevom zabra nom klanjanja Bogu u vidljivom obliku. Prednost koja je otprilike dve hiljade godina u ivotu jevrejskog naroda bila dodeljena duhov nim stremljenjima imala je, naravno, dejstva. Ona je pomogla da se obuzdaju surovost i sklonost ka nasilju koje se obino pojavljuju tamo gde je narodni ideal razvoj miine snage. Harmonija u oblikovanju duhovne i telesne aktivnosti, kao to su to ostvarili Grci ostala je Jevrejima uskrae na. Utom konfliktu opredelili su se barem za al ternativu koja je bila kulturno znaajnija.
d) Odricanje od nagona

Nije po sebi razumljivo i ne moe se odmah uvideti zato bi napredak u duhovnosti, zapostavljenje ulnosti trebalo da podie samosvest kako jedinke tako i naroda. To izgleda da pretpostavlja postojanje odreenog vrednosnog merila i n e k e druge linosti ili instance koja se njime slui. Za
121

objanjenje obratimo se analognom sluaju iz psi hologije jedinke koji nam je postao razumljiv. Ako id u ljudskom biu postavi zahtev erotske ili agresivne prirode, onda je najjednostavnije i naj prirodnije da ga ego kojem stoje na raspolaganju misaoni i miini aparat akcijom zadovolji. To zadovoljavanje nagona ego osea kao zadovoljstvo, kao to bi nezadovoljavanje nesumnjivo postalo izvor nezadovoljstva. Moe se dogoditi da se ego s obzi rom na spoljanje prepreke uzdri od zadovoljenja nagona, naime u sluaju kada uvidi da bi dotina akcija prouzrokovala ozbiljnu opasnost po njega. Takvo odustajanje od zadovoljenja, odricanje od nagona usled spoljanje prepreke ili kako kaemo usled povinovanja principu realnosti nije ni u kom sluaju prijatno. Odricanje od nagona vodi lo bi trajnoj napetosti usled nezadovoljstva, ukoli ko ne bi bilo mogue pomeranjima energije redukovati samu snagu nagona.' Meutim, odricanje od nagona moe se takoe iz drugih razloga iznuditi razlog koje s pravom nazivamo unutranjim. Tokom individualnog razvoja deo inhibitornih sna ga u spoljanjem svetu biva internalizovan i u egu se stvara instanca koja se, posmatrajui, kritikujui i zabranjujui suprotstavlja ostalom delu ega. Tu novu instancu nazivamo super-ego. Odsada ego, pre nego to ostvari zadovoljavanje nagona ko je iziskuje id, mora uzimati u obzir ne samo opas nosti spoljanjeg sveta nego i prigovor super-ega i imae utoliko vie povoda da se uzdri od zadovo ljenja nagona. Meutim, dok je odricanje od nagona usled spoljanjih razloga samo neprijatno, odrica nje od nagona uslovljeno unutranjim razlozima, povinovanjem super-egu, ima drugaije ekonomsko dejstvo. Ono sem neizbenih posledica nezadovolj stva egu donosi i dobitak u zadovoljstvu, tako rei supstitutivno zadovoljenje. Ego se osea uzvienim; ponosi se odricanjem od nagona kao nekakvim vrednim postignuem. Verujemo da moemo razumeti mehanizam tog dobitka u zadovoljstvu. Super-ego je naslednik i predstavnik roditelja (i vaspita122

 a ) koji su nadzirali postupke jedinke u prvom pe riodu njenog ivota; ta instanca gotovo bez promene nastavlja njihove funkcije; dri ego u trajnoj zavisnosti i na njega vri stalan pritisak. Ba kao u detinjstvu, ego strepi da ne stavi na kocku ljubav vrhovnog gospodara; njegovo odobravanje osea kao osloboenje i.zadovoljenje a prigovore kao gri zu savesti. Kad je ego kao rtvu prineo super-egu odricanje od nagona, kao nagradu za to oekuje da e ga ovaj vie voleti. Svest da se ta ljubav zaslu uje ego osea kao ponos. U periodu kada autoritet jo nije bio internalizovan kao super-ego, odnos izmeu preteeg gubitka ljubavi i nagonskog zahteva mogao je biti isti: postojalo je oseanje sigur nosti i zadovoljenja kada se iz ljubavi prema rodi teljima postiglo odricanje od nagona. No, to sreno oseanje moglo je poprimiti udno narcistiki ka rakter ponosa tek poto je sam autoritet postao deo ega. ta nam to objanjenje zadovoljenja kroz od ricanje od nagona prua za razumevanje procesa koje elimo da prouavamo za shvatanje podi zanja samosvesti kada postoje napreci u duhovno sti? Prividno vrlo malo. Okolnosti su posve druga ije. iNije re ni o kakvom odricanju od nagona i ne postoji nikakvo drugo lice ili instanca radi ko jih se prinosi rtva. Ubrzo emo se pokolebati u ovoj drugoj tvrdnji. Moe se rei da je veliki ovek upravo autoritet radi koga se izvodi neko postig nue, i poto sam veliki ovek deluje zahvaljujui slinosti s ocem, onda nema razloga da se udi ako mu u psihologiji mase pripadne uloga super-ega. Znai, to bi vailo i za oveka Mojsija u njegovoj vezi s jevrejskim narodom. Meutim, u ostalim takama se nee uspostaviti nikakva tana analogija. Napredak u duhovnosti sastoji se u tome to se odluuje protiv neposredne ulne percepcije a u korist takozvanih viih intelektualnih procesa, zna i: seanja, razmiljanja, procesa zakljuivanja; to se, na primer, odluuje da je oinstvo vanije od materinstva iako se ono za razliku od ovog posled123

njeg ne moe dokazati svedoanstvom ula. Zato dete treba da nosi oevo ime i da bude njegov naslednik. Ili: na Bog je najvei i najmoniji mada je nevidljiv poput vetra ili due. Odbacivanje ne kog seksualnog ili agresivnog nagonskog zahteva ini se da je neto potpuno razliito od toga. Ni kod nekog napretka u duhovnosti, na primer, kod pobede patrijarhata, ne moe se ukazati na autori tet koji je dao merilo za ono to treba da se sma tra viim. U ovom sluaju to ne moe biti otac, jer se on tek napretkom uzdie do autoriteta. Znai, suoeni smo s fenomenom da je u razvoju oveanstva duhovnost postepeno prevladavala ulnost i da su se ljudi svakim takvim napretkom oseali po nositim i uzdignutim. No, mi nismo kadri da kae mo zato bi tako trebalo da bude. Kasnije se jo dogaa da posve zagonetni emocionalni fenomen verovanja prevladava samu duhovnost. To je ono uveno Credo quia absurdum, a onaj ko je u tom pogledu uspeo smatra to najviim dostignuem. Moda je zajedniki element u svim tim psiholo kim situacijama neto drugo. Moda ovek jedno stavno proglaava viim ono to je tee, a njegov ponos je puki narcizam pojaan sveu o prevla danoj tekoi. Ovo sigurno nisu mnogo plodna raspravljanja i ovek bi mogao pomisliti da ona s naim istrai vanjem: to je odredilo karakter jevrejskog naroda, nemaju uopte nikakve veze. To bi za nas bila samo prednost: meutim, ipak se izvesno pripadanje na em problemu otkriva injenicom koja e nas kas nije jo vie zanimati. Religija koja je poela za branom pravljenja bojeg lika, tokom hiljada go dina sve se vie razvija u religiju odricanja od nagona. I to ne to bi zahtevala seksualnu apstinenciju; ona se zadovoljava primetnim suavanjem seksualne slobode. Meutim, Bog se potpuno ukla nja od seksualnosti i uzdie do ideala etikog savr enstva. No, etika je ogranienje nagona. Proroci su neumorni u opominjanju kako Bog od svog na roda ne zahteva nita drugo do pravedno i edno

124

voenje ivota, dakle uzdravanje od svih zadovo ljenja nagona zadovoljenja koja jo i na dana nji moral osuuje kao porona. Pa ak i zahtev da se veruje u njega izgleda da zauzima drugo mesto u poreenju s ozbiljnou tih etikih postulata. Na taj nain, ini se da odricanje od nagona igra is taknutu ulogu u religiji, mada se ono u njoj ne po javljuje od samog poetka. No, ovde je mesto za interpolaciju kako bi se izbegao nesporazum. Makar i moglo izgledati da odricanje od nagona i etika koja se na odricanju temelji ne pripadaju sutinskom sadraju reli gije, ipak su oni genetski najprisnije s njom pove zani. Totemizam, prvi oblik religije koji znamo, do nosi sa sobom kao neizbene konstituente svog sistema niz zapovesti i zabrana koje naravno ne znae nita drugo do odricanje od nagona; klanja nje totemu koje ukljuuje zabranu njegovog ozleivanja ili ubijanja, egzogamiju dakle, odricanje od strasno prieljkivanih majki i sestara u hordi, priznavanje istih prava za sve lanove bratskog saveza znai, sputavanje tenje ka nasilnikom nadmetanju meu njima. U tim odredbama mo ramo videti prve poetke moralnog i socijalnog poretka. Ne promie nam da se ovde pojavljuju dva motiva: obe prve zabrane se slau sa eljom odstranjenog oca, one tako rei nastavljaju njegovu volju; trea zapovest koja se tie garancije jedna kih prava udruenoj brai ne uzima u obzir oe vu volju; ona se opravdava pozivanjem na nunost da se novi poredak koji je nastao posle oevog od stranjivanja, trajno odri. Inae bi povratak na ra nije stanje postao neizbean. Tu se socijalne zapo vesti izdvajaju od ostalih koje, kao to smemo rei, potiu neposredno iz religijskih odnosa. Sutinski deo tog toka dogaaja ponavlja se u skraenom razvoju ljudskog bia. I tu je autoritet roditelja, u sutini autoritet daspotskog oca koji preti da e svojom snagom kanjavati onaj koji od deteta zahteva odricanje od nagona i koji za njega odluuje ta mu je doputeno a ta zabra125

njeno. Ono to se kod deteta imenuje kao va ljano" ili ravo", kasnije se kada su drutvo i super-ego stupili na mesto roditelja, naziva do brim" i zlim", vrlim" ili poronim". Ali, to je jo uvek ono isto odricanje od nagona pod pri tiskom autoriteta koji zamenjuje i produava auto ritet oca. Ti uvidi doivljavaju dalje produbljivanje kada se latimo istraivanja neobinog pojma svetosti. ta nam se zapravo ini svetim" u isticanju neeg drugog to visoko cenimo i priznajemo kao vano i znaajno? S jedne strane, veza svetog s onim to je religijsko ne moe se prevideti; ona se nametlji vo naglaava: sve religijsko jeste sveto, ono je up ravo jezgro svetosti. S druge strane, na sud naru avaju mnogobrojni pokuaji da se karakter sveto sti koristi za toliko toga drugog ljude, institucije, funkcije koji nemaju mnogo veze s religijom. Ti napori oito slue tendencioznim namerama. Poi emo od karaktera zabrane koji tako vrsto prijanjaju uz sveto. Ono je oito neto to se ne srne dodirivati.-Sveta zabrana je vrlo snano afektivno naglaena, ali zapravo nema racionalnog osnova. Jer zato bi, na primer, trebalo da je posebno tako teak zloin ako se poini incest s kerkom ili se strom, zato bi bio toliko odvratniji od- svakog dru gog seksualnog odnosa? Ako se zapitamo za racio nalni osnov, sigurno e se uti kako se tome opiru sva naa oseanja. No, to samo znai da se zabrana smatra kao neto po sebi razumljivo, da ovek ne ume da je obrazloi. Nitavost takvog objanjenja dovoljno lako se da pokazati. Ono to navodno' vrea naa najsvetija oseanja bilo je u vladajuim porodicama starog Egipta i drugih naroda drevnog doba opti ovek bi mogao rei sveti obiaj. Bilo je samo po sebi razumljivo to je faraon u svojoj sestri nalazio prvu i glavnu enu; i kasniji naslednici faraona, grki Ptolomeji, nisu se ustezali da oponaaju taj primer. Utoliko pre nam se namee misao da je incest u ovom sluaju izmeu brata i sestre bio privile126

volja, meutim, nije bila samo neto to se nije smelo dirati, neto to se moralo veoma potovati, nego i neto ega se ovek uasavao jer je iziskivalo bolno odricanje od nagona. Kad ujemo da je Mojsije uvoenjem obiaja obrezivanja svoj narod po svetio" sada razumemo duboki smisao te tvrd nje. Obrezivanje je simboliki supstitut za kastra ciju koju je praotac nekad, u punoi svoje apsolut ne vlasti, dosudio sinovima; i onaj ko je prihvatio taj simbol time je pokazao da je bio spreman da se potini oevoj volji mada mu je nametao najbolniju rtvu. Da bismo se vratili na etiku, moemo zaklju ujui rei: deo njenih propisa se racionalno opravdava neophodnou da se ogranie prava dru tva prema pojedincu, prava pojedinca prema dru tvu i prava jedinki jedinih prema drugima. Meu tim, ono to nam se u etici ini velianstvenim, tajanstvenim i na mistian nain samo po sebi ra zumljivim za te karakteristike ima da zahvali svojoj vezi s religijom, svom poreklu iz oeve volje.
e) Sadraj istine u religiji

Koliko se nama, siromanima u veri, ine do stojnim zavisti oni istraivai koji su ubeeni u I postojanje vrhovnog bia! Tom velikom duhu svet ne zadaje nikakve probleme jer je on sam stvorio sve njegove institucije. Koliko su obuhvatna, iscrp na i definitivna uenja onih to veruju u poreenju s munim, jadnim i fragmentarnim pokuajima objanjavanja koji su ono krajnje to smo mi kadri da postignemo! Boanski duh koji je sam ideal etikog savrenstva, usadio je ljudima poznavanje tog ideala i u isti mah tenju da svoje bie ujedna avaju s njim. Oni neosporno oseaju ta je vie i plemenitije, a ta nie i prostije. Njihov afektivni ivot je podeen u skladu sa svagdanjom distan com od ideala. Kada mu se blie primaknu dou tako rei u perihel, to im donosi veliko zadovolje128

nje; kada su se udaljili doli u afel,to se kanja va dubokim nezadovoljstvom. Sve je tako lako i nepokolebljivo utvreno. Moemo samo poaliti to nam izvesna ivotna iskustva i posmatranja sveta onemoguuju prihvatanje pretpostavke o postojanju takvog najvieg bia. Svet kao da nema dovoljno zagonetki te mi postavljamo novi problem da se shvati kako su oni drugi mogli stei veru u boansko bie i otkud ta vera prima udovinu mo koja nadvladava razum i nauku". Vratimo se skromnijem problemu koji nas je dosad zaokupljao. Hteli smo objasniti poreklo oso bitog karaktera jevrejskog naroda karaktera koji je verovatno omoguio i odranje tog-naroda do dana dananjeg. Nali smo da im je ovek Mojsije utisnuo karakter time to im je dao religiju koja je njihovo samooseanje toliko uzdigla da su sebe smatrali nadmonim u odnosu na sve druge naro de. Zatim, odrali su se na taj nain to su se drali daleko od ostalih. Pri tom je meanje krvi malo smetalo jer je ono to ih je dralo na okupu bio idealan moment: posedovanje odreenih intelektu alnih i emocionalnih dobara. Moj sijeva religija je dovela do tog rezultata: 1. jer je dopustila da narod uestvuje u velianstvenosti nove ideje Boga, 2. jer je tvrdila da je narod bio izabran od tog velikog Boga i odreen da prima dokaze njegove naroite naklonosti, i 3. jer je narodu nametnula napredak u duhovnosti koji je, sam po sebi dovoljno znaa jan, osim toga otvorio put ka visokpm uvaavanju umnog rada i daljim odricanjima od nagona. To je na rezultat, i mada ne elimo da ita od toga povuemo, ipak sebi ne prikrivamo da je on na neki nain nedovoljan. Uzrok tako rei ne po kriva posledicu; injenica koju elimo objasniti, ini se da potie iz drugaijeg poretka veliina nego sve ono ime je objanjavamo. Da li bi bilo mogue da sva naa dosadanja istraivanja nisu razotkrila celokupnu motivaciju, nego samo u neku ruku po vrinski sloj, a iza toga neki drugi, vrlo znaajan faktor eka na otkrivanje. S obzirom na izvanrednu 129

sloenost itave kauzalnosti u ivotu i istoriji, mo ralo se oekivati neto slino. Pristup toj dubljoj motivaciji ukazao bi se na odreenom mestu u prethodnim raspravljanjima. Mojsijeva religija nije vrila svoje uticaje nepo sredno, nego na udno posredan nain. To n e e znaiti da ona nije odmah delovala, da je upotrebila duge vremenske periode, stolea, kako bi razvila svoje puno dejstvo, jer se toliko razume samo po sebi kada je re o formiranju narodnog karaktera. Nego se ogranienje odnosi na injenicu koju smo uzeli iz istorije jevrejske religije ili ako hoete u nju uneli. Rekli smo da je jevrejski narod po sle izvesnog vremena ponovo odbacio Mojsijevu religiju da li sasvim ili zadravi neki od njenih propisa, nismo kadri da odgonetnemo. Ako pretpo stavimo da se u dugom periodu zauzimanja Hanana i borbe s narodima koji su tu iveli, Jahveova reli gija nije bitno razlikovala od Valimove, onda se nalazimo na istorijskom tlu uprkos svim kasnijim tendencioznim nastojanjima da se prikrije sramot no stanje stvari. Meutim, Mojsijeva religija nije bez traga nestala. Odrala se neka vrsta seanja na nju, zatamnjenog i izopaenog, moda kod nekih lanova svetenike kaste, poduprto starim zapisi ma. I ta tradicija velike prolosti je bila ono to je tako rei iz pozadine nastavilo da deluje, to je postepeno sve vie zadobijalo vlast nad ljudskim duhovima i najzad uspelo da boga Jahvea pretvori u Mojsijeva boga i opet prizove u ivot Mojsijevu religiju koja je pre mnogo stolea bila uvedena a zatim naputena. U jednom ranijem odeljku ove rasprave izloili smo koja se hipoteza ini nepobitnom ako treba da takvo postignue tradicije smatramo pojmljivim.
f) Vraanje potisnutog

Postoji veliki broj slinih procesa meu onima s kojima nas je upoznalo analitiko istraivanje du130

lovnog ivota. Neki od njih su opisani kao pato loki, drugi se razmatraju kao normalni. No, to nije od neke vanosti jer granice izmeu njih nisu otro povuene njihovi mehanizmi su u velikoj meri isti tc je daleko vanije da li se dotine promene deavnju na samom egu ili mu se one suprotstavljaju kao strane u tom sluaju su poznate kao simp tomi. Iz obilja materijala najpre izdvajam one slu ajeve koji se odnose na razvoj karaktera. Uzmimo, na primer, devojicu koja se najodlunije protivila svojoj majci, koja je negovala sva svojstva to ne dostaju majci a izbegavala sve ono to na nju podNea. To moemo dopuniti ako kaemo da se ona u ranim godinama svog ivota kao svako ensko dete, identifikovala s majkom i da se sada svom snagom opirala takvoj identifikaciji. Meutim, kada se ova devojia uda, ak postane ena i majka, ne treba da budemo iznenaeni to otkrivamo da ona postaje sve slinija svojoj napadanoj majci sve dok se najzad nije oevidno uspostavila identifika cija s njom identifikacija koju je prebrodila. Isto se dogaa i kod deaka; i ak je veliki Gete koji je u periodu svoje genijalnosti sigurno potcenjivao krutog i pedantnog oca, u starosti razvio crte koje su inile deo oeva karaktera. Ishod moe postati jo uoljiviji tamo gde je suprotnost izmeu dveju linosti otrija. Mlad mukarac ija je sudbi na bila da raste kraj nitavnog oca, najpre se nasu prot njemu razvio u valjanog, pouzdanog i estitog oveka. Na vrhuncu ivota njegov se karakter promenio i od tada se ponaao tako da je sebi za uzor uzeo tog istog oca. Da ne bismo izgubili vezu s na om temom, moramo zapamtiti injenicu da na po etku takvog toka dogaaja uvek stoji identifika cija s ocem u ranom detinjstvu. Ona se zatim odbacuje, ak natkompenzuje da bi se na kraju opet uspostavila. Odavno je postalo opte dobro da doivljaji pr vih pet godina vre odreujui uticaj na ivot uticaj kome se ne moe odupreti nita od onog to se kasnije doivljava. O nainu kako se ti rani 131

utisci odravaju uprkos svim uticajima iz zrelijih perioda ivot, moglo bi se rei mnogo toga vrednog to ovde ne pripada. Meutim, moglo bi biti manje poznato da najsnaniji prisilni uticaj potie od onih utisaka koji dete pogaaju u periodu kad moramo misliti da njegov psihiki aparat nije jo sasvim sposoban da prima. U samu injenicu se ne moe sumnjati; ali ona je toliko zaudna da njeno razumevanje moemo sebi olakati poreenjem s foto grafskim snimkom koji se posle bilo kog vremen skog intervala razvija te se moe preobratiti u sli ku. Ipak se rado ukazuje na to kako je neki mato vit pisac s odvanou koja je doputena pesnicima, anticipirao nae neugodno otkrie. E.T.A. Hofman je obiavao da bogatstvo likova koji su mu za nje gova dela stajali na raspolaganju otkriva u promeni slika i utisaka koje je jo kao odoje na maj inim grudima doiveo za vreme jednog vienedeljnog putovanja potanskim kolima. Ono to su deca u dobu od dve godine doivela i nisu shvatila toga ne treba nikad da se seaju sem u snovima. Tek im psihoanalitikim tretmanom to moe po stati poznato. Meutim, ono to je doivljeno pro dire u nekom kasnijem trenutku u njihov ivot s prisilnim impulsima, upravlja njihovim radnjama, namee im simpatije i antipatije, dovoljno esto odluuje o njihovom izboru ljubavnog objekta izboru koji se tako esto ne moe racionalno obraz loiti. Ne moe se pogreno shvatiti u kojim dvema takama te injenice dodiruju na problem. Prvo, u vremenskoj udaljenosti16 koja se tu prepoznaje kao zaista odreujui faktor u naroitom stanju seanja, na primer; seanja koje u sluaju tih do ivljaja iz detinjstva klasifikujemo kao nesvesno". oekujemo da emo u tome nai analogiju sa sta njem koje bismo hteli pripisati tradiciji u duev16 I tu pesnik moe govoriti. Da bi objasnio svoju vezanost, on izmilja: T i si mi u preivelim vremenima bila sestra ili ena." (Goethe, Bd. IV der Weimarer Aus gabe, str. 97.)

132

nom ivotu naroda. Naravno, nije bilo lako pojam nesvesnog uneti u psihologiju mase. Drugo, redovne priloge fenomenima koje istra ujemo donose mehanizmi koji vode formiranju neuroza. I tu se odreujui dogaaji zbijaju u ra nom detinjstvu, no akcent pri tom ne poiva na vremenu nego na procesu koji se opire dogaaju, na reakciji protiv njega. U shematskom prikazu se moe rei: kao posledica dogaaja pojavljuje se nagonski zahtev koji udi za zadovoljenjem. Ego uskrauje zadovoljenje'ili zato to je paralisan ve liinom zahteva ili to u njemu prepoznaje opas nost. Prvo od tih objanjenja jeste iskonskije; oba znae izbegavanje opasne situacije. Ego se od opas nosti brani potiskivanjem. Instinktivni impuls se na neki nain inhibira, njegov uzrok se s propratnim percepcijama i idejama zaboravlja. Meutim, time proces nije zavren: nagon je ili zadrao svoju mo, ili ga neki novi povod iznova budi. On tada obnavlja svoj zahtev i poto mu put ka normalnom zadovoljenju ostaje zapreen onim to moemo na zvati oiljkom potiskivanja, on bilo gde na nekom slabom mestu kri sebi drugi put ka takozvanom zamenskom zadovoljenju koje izlazi na videlo kao simptom, bez pristanka ega, ali i bez njegova razumevanja. Svi fenomeni formiranja simptoma mo gu se s punim pravom opisati kao vraanje potis nutog". Meutim, njihova specifina karakteristika jeste opseno izopaenje koje je ono to se vraa doivelo u poreenju s izvornim. Moda e se mi sliti kako smo se poslednjom grupom injenica predaleko udaljili od slinosti s tradicijom. Nema potrebe da se kajemo ako smo time pribliili pro blem odricanja od nagona.
g) Istorijska istina

Sve te psiholoke digresije smo preduzeli kako bismo sebi uinili verodostojnijim da je Mojsijeva religija tek kao tradicija delovala na jevrejski na-

133

rod. Po svoj prilici nismo ostvarili nita vie do izvesnog stupnja verovatnosti. No, pretpostavimo da smo uspeli u potpunom dokazivanju toga; ipak bi ostao utisak da smo zadovoljili samo kvalitativ ni faktor onog to se zahtevalo, a ne i kvantitativni. Svemu onom to ima neke veze s nastankom reli gije naravno i jevrejske pripisuje se neto veli anstveno to kroz naa dosadanja objanjenja nije obuhvaeno. Jo jedan drugi moment bi morao biti upleten, za koji postoji malo analognog i nita istovetnog, neto jedinstveno i istog poretka veli ina kao ono to je od toga postalo kao sama religija. Pokuajmo da se predmetu pribliimo sa su protne strane. Razumemo to primitivac ima potre bu za bogom kao stvaraocem sveta, poglavicom plemena, linim zatitnikom. Taj bog ima svoje mesto iza pokojnih oeva klana o kojima tradicija ume jo neto da kae. ovek kasnijih vremena, na ih dana, ponaa se na isti nain. On ak i kao od rastao ostaje infantilan i onaj kome je potrebna zatita; misli da nije kadar da lii podrke svog boga. Toliko je neosporno. Meutim, tee je razumeti zato srne postojati samo jedan jedini bog, zato upravo prelazak od henoteizma na monoteizam stie ogromnu vanost. Bez sumnje je istina da kao to smo objasnili onaj koji veruje uestvuje u veliini svog boga, i ukoliko je bog vei utoliko je pouzdanija zatita koju moe pruiti. No, mo nekog boga nema za nunu pretpostavku to to je jedini. Mnogi narodi videli su samo uzdi zanje svog vrhovnog boga u tome ako je zagospo dario nad njemu potinjenim boanstvima, a ne srozavanje njegove veliine ako su sem njega po stojali i drugi bogovi. Znailo je takoe rtvu in timnosti ako je taj bog postao univerzalan i brinuo se za sve zemlje i narode. ovek je tako rei delio svog boga sa strancima te je zato sebe morao obetetiti time to je tvrdio kako je on u bojoj milosti. Moemo takoe jo pokazati da sama ideja

134

o jednom bogu znai napredak u duhovnosti, ali je nemogue tako visioko ceniti tu taku. Poboni vernici, meutim, znaju da dovoljno ispune tu oitu prazninu u motivaciji. Oni kau da je ideja jednog jedinog boga tako snano uticala na ljude zato to je ona deo veite istine koja je, dugo prikrivana, najzad izala na videlo te je tada morala svakog sa sobom povui. Moramo priznati kako je najzad moment te vrste saobrazan kako veliini predmeta tako i uspehu. I mi bismo hteli usvojiti takvo reenje. No, nailazimo na sumnju. .Poboni argument poiva na optimistiko-idealistikoj premisi. Osim toga, nije se moglo konstatovati da ljudski intelekt poseduje bilo kakav fini njuh za istinu i da ljudski duh po kazuje posebnu naklonost prema priznavanju isti ne. Naprotiv, pre smo saznali da na intelekt, lien bilo kakvog upozorenja, vrlo lako zaluta i da ni u ta lake ne verujemo do u ono to, bez obzira na istinu, ide u susret naim iluzijama elje. Zato naoj saglasnosti moramo pridodati jedno ogranienje. I mi mislimo da reenje pobonih sadri istinu, ali ne materijalnu nego istorijsku, te sebi dajemo za pravo da ispravimo izvesno izopaenje koje je ta istina pretrpela pri svom povratku. To jest, ne veru jemo da danas postoji jedan jedini veliki bog, nego da je u praiskonskim vremenima postojala jedna jedina linost koja je tada morala izgledati preve lika i koja se zatim, uzdignuta do boanstva, vra tila u ljudsko seanje. Pretpostavili smo da je Mojsijeva religija u prvi mah bila odbaena i upola zaboravljena i da se kasnije pojavila kao tradicija. Sada pretpostav ljamo da se taj proces tada ponovio po drugi put. Kada je Mojsije doneo narodu ideju o jedinom bo gu, ona nije bila nita novo nego je znaila ponovno oivljavanje iskustva iz davnog vremena ljudske po rodice, koje je svesnom ljudskom pamenju izma klo. Meutim, to je bilo tako vano, izazvalo je tako duboke i znaajne promen u ivotu ljudi ili im

135

utrlo put, da ovek ne moe a da ne poveruje kako je to u ljudskoj dui ostavilo za sobom bilo kakve tragove koji se daju uporediti s tradicijom. Iz psihoanalize individua smo saznali da pre ili posle, njihovi najraniji utisci koji su doivljeni u vreme kada je dete jo jedva bilo kadro da go vori, ispoljavaju deistva prisilnog karaktera a da sami ne bivaju svesno prizvani u seanje. Verujemo da imamo pravo da isto pretpostavimo o naj ranijim doivljajima itavog oveanstva. Jedno od takvih dejstava bilo bi pojavljivanje ideje o jednom jedinom velikom bogu ideje koja se mora pri znati kao, dodue, izopaeno ali potpuno opravda no seanje. Takva ideja ima kompulzivni karakter: ona mora naii na verovanje. U meri do koje do see njeno izopaenje ovek ima razloga da je oznai kao ludilo; ukoliko prouzrokuje povratak prolosti mora se nazvati istinom. I ludilo psihopa ta sadri komadi istine i, polazei od te istine, bolesnikovo ubeenje se rasprostire na konstruk ciju ludila. Ono to do kraja sledi jeste donekle izmenjeno ponavljanje izvoda u prvom delu. 1912. godine pokuao sam u Totemu i tabuu da staru situaciju iz koje su potekle takve konsekvence rekonstruiem. Pri tom sam se posluio izvesnim teorijskim mislima . Darvina, Etkinsona, no posebno V. Robertsona Smita i kombinovao ih s nalazima i indikacijama iz psihoanalize. Od Dar vina sam pozajmio hipotezu da su ljudi prvobitno iveli u malim hordama, svaka je bila pod despot skom vlau starijeg mujaka koji je sebi prisvojio sve enke a mlade mukarce, takoe svoje sinove, kanjavao ili odstranjivao. Od Etkinsona sam uzeo u nastavku tog opisa ideju da je patrijarhalni sistem naao svoj kraj u pobuni sinova koji su se
136

udruili protiv oca, savladali ga i zajedniki podrali. Oslanjajui se na totemsku teoriju Robertsona Smita, pretpostavio sam da je kasnije oeva horda nainila mesta totemskom klanu brae. Da bi jedan s drugim mogli iveti u miru, pobednika braa su se odrekla ena zbog kojih su ipak ubili oca, i uveli egzogamiju. Oeva mo je bila slomlje na i porodice organizovane na temelju matrijarha ta. Ambivalentni oseajni stav sinova prema ocu ostao je na snazi tokpm itavog kasnijeg razvoja. Na oevo mesto je kao totem postavljena odreena ivotinja; ona je vaila kao predak i duh zatitnik, nije se smela povrediti ili ubiti; no, jednom godi nje sastajala se itava zajednica mukaraca za sve anu gozbu na kojoj se inae potovana totemska ivotinja kidala na komade i zajedniki jela. Niko se nije smeo iskljuiti s te gozbe: to je bilo cere monijalno ponavljanje oceubistva kojim su zapoeli drutveni poredak, moralni zakon i religija. Podu darnost izmeu totemskog obeda Robertsona Smita i hrianskog priea uoili su neki autori pre inene. Jo i danas se vrsto drim te konstrukcije. Stalno sam nailazio na estoke prigovore kako u kasnijim izdanjima knjige nisam izmenio svoja miljenja jer su savremeni etnolozi jednoduno od bacili postavke Robertsona Smita i delimino izneli druge, potpuno razliite teorije. Moram da odgovo rim kako su mi ti navodni napreci dobro poznati. No, nisam ubeen niti u tanost tih inovacija niti u zablude Robertsona Smita. Nekakvo neslaganje jo nije opovrgavanje, inovacija nije nuno i na predak. Ali, pre svega, ja nisam etnolog ve psiho analitiar. Imao sam pravo da iz etnoloke litera ture izvuem ono to sam mogao da upotrebim za analitiki rad. Radovi genijalnog Robertsona Smita dali su mi vredne take dodirivanja s psiholokim materijalom analize kao i sugestije za iskoriavanje tog materijala. Nikad se nisam slagao s njego vim protivnicima.
137

h)

Istorijski razvoj

Ne mogu ovde iscrpno ponavljati sadraj To tema i tabua, no moram se pobrinuti za popunja vanje irokog prostora izmeu onoga pretpostavlje nog prastarog doba i pobede monoteizma u istorijskim vremenima. Poto je bila institucionalizovana celina bratskog klana, matrijarhata, egzogamije i totemizma, zapoeo je razvoj koji se moe opisati kao vraanje potisnutog". Tu termin potisnuto" upotrebljavamo u prenosnom znaenju. Re je o neem prolom, iezlom, prevladanom u ivotu naroda koje se usuujemo da izjednaimo s potis nutim u duevnom ivotu jedinke. U kojem psi holokom obliku je ovo prolo za vreme svoje baenosti u zasenak postojalo nismo kadri da na prvi pogled kaemo. Nee nam biti lako pojmove individualne psihologije preneti na psihologiju ma se i ne mislim da neto postiemo ako uvodimo po jam kolektivnog" nesvesnog. Sadraj nesvesnog zaista je u svakom sluaju kolektivan; on je opta svojina ljudi. Znai, zasad se ispomaemo upotre bom analogija. Procesi koje ovde prouavamo a koji potiu iz ivota naroda vrlo su sluni onima koje poznajemo iz psihopatologije, no ipak nisu potpuno isti. Najzad se odluujemo za pretpostavku da su psihiki taloi onih praiskonskih vremena po stali naslee koje je u svakoj novoj generaciji tra ilo jedino buenje a ne i sticanje. Pri tom mislimo na primer sigurno uroene" simbolike koja potie iz perioda govornog razvoja, koja je dobro poznata svoj deci iako nisu u njoj pouavana i koja je kod svih naroda ista uprkos jezikoj razliitosti. Ono to nam recimo jo nedostaje u pouzdanosti stiemo iz drugih rezultata psihoanalitikog istraivanja. Saznajemo da u izvesnom broju znaajnih odnosa naa deca ne reaguju onako kao to odgovara nji hovom vlastitom iskustvu, nego instinktivno poput ivotinja, na nain koji se moe objasniti jedino filogenetskom tekovinom.
138

mnogo snaniji i neiscrpno dublji nego oseanja odraslih; samo religiozna ekstaza je kadra da ih ponovo vrati. Tako je zanos odanosti Bogu bila prva reakcija na povratak velikog oca. Na taj nain je za sva vremena bio utvren pravac religije oca. Ipak, time nije bio okonan njen razvoj. Sutini odnosa prema ocu pripada ambivalencija: tokom vremena nije moglo iznositi ni ono neprijateljstvo koje je teilo da se rasplamsa i koje je nekad podstaklo sinove da ubiju oboava nog i zastraujueg oca. U okvirima Mojsijeve reli gije nije bilo mesta za izraavanje ubilake mrnje prema ocu; na videlo je mogla izai samo mona reakcija na tu mrnju: oseanje krivice zbog ne prijateljstva, griza savesti to se ovek ogreio o Boga i to ne prestaje greiti. To oseanje krivice koje su proroci neprekidno drali budnim, koje je ubrzo stvorilo integrirajui sadraj religijskog si stema imalo je i nekakvu drugu, povrnu moti vaciju koja je njegovo stvarno poreklo vesto pri krivala. Stvari su se odvijale loe po narod; nade koje su poivale na bojoj naklonosti su se izja lovile; nije bilo lako vrsto se drati iznad svega voljene iluzije da su oni boji izabrani narod. Ako nisu hteli da se odreknu te sree, onda je oseanje krivice zbog vlastite grenosti nudilo dobrodolo^ sredstvo za osloboenje Boga od krivice: oni nisu zasluili nita bolje nego da ih kazni jer se nisu pridravali njegovih zapovesti; i nagnani potrebom da oseanje krivice koje je naviralo iz toliko dub ljeg izvora i bilo nezasito zadovolje, morali su dozvoliti da te zapovesti bivaju sve stroe, munije a i trivijalnije. 'U novom zanosu moralnog asketizma sebi su nametali uvek nova odricanja od nago na i tako su barem u doktrini i propisu dosegli eti ke visine koje su ostale nepristupane ostalim sta rim narodima. Mnogi Jevreji u tom razvoju etikih visina gledaju drugu osnovnu karakteristiku i dru go veliko ostvarenje svoje religije. Iz naih izlaga nja treba da proizae kako je on bio povezan s onim prvim razvojem ideje o jedinom bogu.
140

Meutim, ta etika ne moe poricati svoje poreklo iz oseanja krivice zbog suzbijanog neprijateljstva prema Bogu. Ona ima nedovren i nedovriv karak ter prisilno-neurotskih reaktivnih formacija; takoe moemo pogoditi da ona slui skrivenim namerama kanjavanja. Dalji razvoj prevazilazi jevrejsku veru. Ostali elementi koji su se povratili iz praoeve tragedije ni na koji nain se vie nisu mogli sjediniti s Mojsijevom religijom. U ono vreme svest o krivici odav no vie nije bila ograniena na jevrejski narod; ona je kao potmula nelagodnost, zlokobna slutnja iji razlog niko nije znao navesti, zahvalila sve na rode Sredozemlja. Savremeni istoriari govore o nekakvom starenju antike kulture, no ja pretpo stavljam da su oni obuhvatili samo sluajne i drugostepene uzroke onog depresivnog raspoloenja kod naroda. Razjanjenje potitenog stanja poteklo je od Zidova. Bez obzira na sva priblina odree nja i pripreme u okolnom svetu, ipak je to bio jevrejski ovek, Saul iz Tarsa, koji je_kao rimski graanin sebe nazvao Pavlom, u iji duh je najpre prodrlo saznanje: Mi smo tako nesreni, jer smo ubili Boga oca.' I odve je razumljivo to nije bio kadar da taj deo istine drugaije obuhvati do u varljivom obliku blagovesti: Izbavljeni smo od svake krivice poto je jedan od nas rtvovao svoj ivot da bi okajao nae grehe." Naravno, u toj for mulaciji nije bilo pomena o ubistvu Boga, ali zlo in koji se morao ispatati rtvenom smru, mogao je biti samo ubistvo. Dovoenje u vezu zablude i istorijske istine pouzdano nam kazuje da je rtva bio boji sin. Snagom koja joj je pritekla iz isto rijske istine, ta nova vera je oborila sve prepreke; na mesto blaenog oseanja izabranosti stupilo je sada oslobaajue izbavljenje. No, injenica oceubistva morala je pri svom povratku u seanje oveanstva prevladati vee otpore nego ona druga koja je sainila sadraj monoteizma; ona je takoe morala pretrpeti snanije izopaenje. Neizreciv zlo141

in je bio zamenjen hipotezom o istinu govorei nejasnom naslednom grehu. Nasledni greh i izbavljenje rtvenom smru postali su osnovi nove religije koju je utemeljio Pavle. Mora ostati neizvesno da li je u bratskoj hordi koja se pobunila protiv praoca zaista posto jao kolovoa ili zaetnik ubilakog ina ili, da li je taj lik kasnije stvorila uobrazilja pesnika kako bi sebe pretvorili u junake, i zatim uklopljen u predanje. Poto je hriansko uenje razorilo okvire judaizma ono je prihvatilo komponente iz mno gih drugih izvora, odreklo se nekih crta istog monoteizma, prilagodilo se u mnogim pojedinostima obredima ostalih naroda Sredozemlja. Izgledalo je kao da se Egipat nanovo svetio Ihnatonovim naslednicima. Vredno je panje na koji se nain nova religija razraunala sa starom ambivalencijom u odnosu prema ocu. Dodue, njen osnovni sadraj je bio izmirenje s Bogom ocem, ispatanje zbog zlo ina poinjenog na njemu; meutim, druga strana emocionalnog odnosa se pokazala u tome to je sin, preuzevi na sebe ispatanje, i sam postao bog pokraj oca i, zapravo, umesto oca. Proistekavi iz religije oca, hrianstvo je postalo religija sina. Ono nije umaklo sudbini da e morati ukloniti oca. Samo je jedan deo jevrejskog naroda prihvatio novo uenje. Oni to su ga odbacili jo i danas se zo vu Jevreji.Tim rascepom oni su se jo otrije nego ranije izdvojili od drugih. Bili su prinueni da od nove religijske zajednice koja je sem Jevreja obuhvatala Egipane, Grke, Sirijce, Rimljane a najzad i Germane, sluaju prigovor kako su ubili Boga. Neskraen, taj prigovor bi glasio: Oni nee da se pomire s tim da su ubili Boga, dok mi to prizna jemo i bivamo oieni od krivice." Tada je lako uvideti koliko se istine krije iza tog prigovora. Za to je Jevrejima bilo nemogue da uzmu uea u napretku koji je, uprkos svom izopaenju, sadra valo priznanje bojeg ubistva to bi bilo predmet posebnog istraivanja. Time su oni u neku ruku na

142

sebe natovarili traginu krivicu; dozvolilo se da zbog toga teko ispataju. Moda je nae istraivanje donekle osvetlilo pitanje kako je jevrejski narod stekao svoja svoj stva. Manje svetla je doprlo do problema kako su se oni kao individualnost mogli odrati do dana njih dana. No, iscrpna razreavanja takvih zago netki ovek nee ako emo pravo imati raz loga da zahteva niti oekuje. Prilog prosuivanju o ogranienjima koja sam pomenuo na poetku je ste sve to sam kadar da ponudim.

POGOVOR

ljudski rod, ubistvom praoca zapoinju drutveni poredak, moralni zakon i religija", oseanje krivice ukorenjuje se kao faktor napretka kulture, a subli macija iznuena kulturom postaje neminovna sud bina nagona".' Ova porodina drama" ponavljae se kroz istoriju na sve iroj pozornici; seanje na pradavni zloin nije se izgubilo, ono je samo potisnuto i sauvano u nesvesnim mnemikim tragovima" ljudske vrste. Utiskivanjem drevnog oceubistva u filogenetsko arhaiozno naslee" oveka Frojd za pravo institucionalizuje osnovnu dogmu psihoanali ze edipov ' kompleks, kao nepromenljivi oblik odnosa individue prema ocu i njegovim supstitutima. U edipovorn kompleksu ne samo da se sreu poeci svih oblika kulture, nego se ovaj javlja i u ontogenezi psihikog kao konstitutivni faktor, ali i kao jezgro svih neuroza". Frojdova istraivanja u ovoj oblasti, a na izvestam nain i celokupno njegovo stvaralatvo, za kljuuju tri rasprave objavljene etvrt veka kasnije pod zajednikim naslovom ovek Mojsije i mono Polazna namera autora je da u dve rasprave rekonstruie istorijsku linost oveka Mojsija ' kao Egipanina i preko njega pokae sutinski uticaj monoteistike epizode u istoriji Egipta" na posta nak i razvoj judaizma. On odluno odbacuje starozavetnu verziju istih dogaaja kao istorijski netanu i iskrivljenu usled kasnijeg prikrivanja i tenden cioznih prerada. Pozivajui se na jevrejsku vanbiblijsku literaturu, neke protivrene navode same Biblije i radove pojedinih istoriara, Frojd tvrdi da su Jevreji ubili Mojsija u nekoj pobuni po izlasku iz Egipta. Prema hipotezi koju dalje izlae, sublimna egipatska vera koju je propovedao Mojsije, pu stila je svoje korene u jevrejskom narodu i pored njegovog otpadnitva od velikog oveka". Potpo mognuta tekim uslovima ivota, izbijajui povre meno u patosu proroka, ona kroz itav niz genera cija polako prevladava unazaujue paganske ten146
teistika religija.

dencije, da bi se najzad nametnula izabranom na rodu' u formi njegovog" apstraktnog monoteizma. Shvatanje religije kao prisilne neuroze oveanstva" naznaeno je ve Totemom i tabuom, ali Frojd se, kako sam kae, ne usuuje da ga za svog boravka u Beu ponovi i pokae na razvoju juda izma i poecima hrianstva. Tek kada je preao u London, prerauje rukopis treeg, glavnog i zaklju nog dela Mojsija i monoteizma, i po prvi put ga objavljuje u Holandiji (1939) uz dve ranije ras prave. Ovom raspravom autor nastavlja strategiju To tema i tabua, gde je u podnaslovu odavno zabeleio: Neke podudarnosti u duevnom ivotu divljaka i neurotiara"*. No, dok je tamo ni iz ega trebalo zasnovati prve oblike kulture i stvoriti prototip porodine drame", novi zadatak je znatno olakan prethodnim reenjima. Prvo valja popuniti prazninu u izlaganju nastalu izmeu ve institucionalizovane celine bratskog klana, totemizma i egzogamije" i mnogo kasnije pojave monoteizma u Egiptu. Potom Frojd uspostavlja kontinuitet religije, a preko nje i kulture Zapada, od prvobitnog oceubistva, preko ponovljenog ubistva Mojsija i kasnijeg razapinjanja Hrista. Upravo je mehanizam razvoja religije ono to autor nastoji da objasni na osnovu svojih terapeutskih zapaanja o etiologiji neuroza. Formula:
rana trauma odbrana period latencije iz bijanje neuroze delimino vraanje potisnutog,

* Zastupanje ovakve analogije izazvalo je niz kritika od strane antropologa. P r e m a B. Malinovskom, Frojdovo terapeutsko iskustvo vezano je za neurotske poremeaje imunih graana sa poetka XX veka; njegovi pacijenti su Evropejci sa ve formiranim porodinim kompleksom u kojem je figura oca dominantna. Ovako ograniena isku stva on prenosi u praistoriju kao model za razumevanje ponaanja, pa divljacima" iz hipotetine prahorde pripi suje unapred ustanovljenu zapadno-evropsku porodinu dramu. Najzad, Frojd zatvara krug utvrivanjem kontinui teta kulture, od navodnog ubistva oca te prahorde, sve do dana u kojima pie Totem i tabu.

147

klju je, smatra on, za razumevanje religijskih fe nomena kao neurotskih simptoma, a same religije kao prisilne neuroze ljudskog roda. Ubistvo oca prahorde, kao davna trauma oveanstva, potisnuto iz seanja u obliku u kojem se stvarno desilo. Na mesto oca, kao predak i duh-zatitnik klana, uvede na je totemska ivotinja koju lanovi klana jednom godinje ceremonijalno ubiju i pojedu na totemskoj sveanosti. Ovo je prvi oblik religije i, upravo nje mu, kao fiksaciji za traumu, sva kasnija religijska ispoljavanja duguju svoj kompulzivni karakter i iracionalnu snagu. U religijskim dogmama, uz psihotiki iskrivlje ne sadraje, sauvan je i deo istine koja se moe nazvati istorijskom,** veli Frojd, jer kroz razvoj religije vraa se, kao potisnuti sadraj, istina o dav nanjem oceubistvu. Ubistvo Moj si ja pokrenulo je duboke slojeve u kojima je sauvan njegov prauzor; tako je u judaizmu, kao religiji oca, zapravo rekonstruisan nekadanji poloaj praoca, vraeno mu je njegovo istorijsko pravo. Nova vera institucionalizuje oboavanje oca, ali iz oseajne ambivalencije raaju se i neprijateljski impulsi prema njemu. Oni ostaju nesvesni i kao takvi uvek iznova stva raju oseanje krivice, to dovodi do nesvesnog od ricanja od tog neprijateljstva i sublimisanja nagon skih impulsa. Tako stalnim odricanjem od nagona, kae autor, Jevreji u zanosu moralnog asketizma, jednostavno, ostvaruju napredovanje u duhovnosti i doseu etike visine nepristupane drugim naro dima.
** Tek u Mojsiju i monoteizmu Frojd utvruje takav sadraj istorijske istine u religiji. U Totemu i tabuu, govo rio je samo o prisilnoj neurozi kao karikaturi religije (hi sterija bi bila k a r i k a t u r a umetnikog stvaranja, a para noidna sumanutost k a r i k a t u r a filozofskog sistema), ka rikaturi utoliko to je neuroza asocijalna tvorevina. A u Nelagodnosti u kulturi (1930) kae: 1 ona (kultura) po kazuje borbu izmeu E r o s a i smrti, nagona ivota i nagona razaranja, koja se odigrava m e u ljudima. Takva borba je najhitniji sadraj ivota uopte, pa se zato i razvoj kul t u r e moe kratko oznaiti kao borba ljudskog roda za

148

Obogotvorenjem oca rekonstrukcija prolosti kroz religiju nije dovrena. Kao glasnik potisnutog sadraja potmula svest o krivici zahvata narode Sredozemlja, sve dok neki boji sin nije priznao da je ubio oca. On zbog toga ispata, ali zatim i sam postaje bog pokraj oca, u stvari, umesto oca. Tako je, u iskrivljenom obliku religijskih dogmi, ostvare no vraanje potisnutog sadraja iskonskog oceubistva, no sada u kulturi koju je ovek stekao*** Na izgradnju hrianskog fantazma o izbavlje nju, kae Frojd, uticala su predanja iz orijentalnih i grkih misterija, a to to se Hrist rtvuje nevin i prima na sebe krivicu svih ljudi, posledica je ka snije potrebe da se stvori tajna koja izmie razum skom poimanju, pa se u nju mora verovati. Uspostavljanjem nove vere judaizam postaje svojevrstan fosil. Proistekavi iz religije oca, hrianstvo je postalo religija sina i nije izmaklo sud bini da e morati da ukloni oca. Uz pripadnike dru gih naroda Sredozemlja i deo Jevreja prihvata hrianstvo, prema kojem su svi ljudi jednaki; time oni prestaju biti Jevreji. Preostali, koji ne priznaju krivicu zbog ubistva oca i ne prihvataju izbavljenje koje nudi nova vera, ele da sauvaju povlasticu ocu najblieg, izabranog" naroda, i time odreuju svoju traginu sudbinu u kasnijoj istoriji.
ivot. I ovu borbu giganata ele nae dadilje da ublae sa ,buji paji s neba'", ( N o v i Sad 1973, str. 330). *** Frojd, izgleda, podrazumeva da je ovaj put bio jedini koji je vodio napred, u istoriju. , X o d primitivnih naroda... zakrljavanje religijskog razvoja moe se dove sti u vezu sa sluajevima rudimentarnih neuroza" koji su poznati u psihopatologiji. N a izgled racionalistike, reli gije Istoka su u svojoj sutini kult predaka, znai takoe se zaustavljaju na ranijem stupnju u rekonstrukciji pro losti". Muhamedanstvo zapravo nastaje podraavanjem judaizma, tvrdi autor, ali u njegovom unutranjem razvoju dolazi do zastoja jer nema produbljivanja ubfstvom osni vaa vere. Isti uslovi raspada politeizma, kod Jevreja do vode do pojave monoteizma, a kod Grka do poetka filo zofskog miljenja. Harmonija u oblikovanju duhovne i telesne aktivnosti, kao to su to ostvarili Grci, ostala je Jevrejima uskraena. U tom konfliktu opredelili su se ba rem za alternativu koja je bila kulturno znaajnija".

149

Rasprava ovek Mojsije i monoteistika religi ja postaje tako Frojdov prilog jevrejskom pitanju. Moda su izuzetni uslovi nastanka rada doprineli da upravo ovde, vie nego igde drugde, postaje ja san odnos osnivaa psihoanalize prema naciji iz ko je je potekao; a time kao da se nazire i odgovor na ono osetljivo pitanje o odnosu psihoanalize i tra dicije jevrejskog naroda. Sva Frojdova istraivanja imaju koren u praksi psihoanalize. Nesumnjiva otkria sloenosti i dina mike prirode ovekove linosti, pionirski doprinos samoj psihoterapijskoj praksi, dijagnoza nelagod nosti u kulturi kojoj je bio savremenik proistekli su iz dugogodinje terapeutske aktivnosti Sigmunda Frojda. S druge strane, sve stramputice na koje zapadaju njegova istraivanja inicirane su iskustvom i ohrabrujuim rezultatima psihoanalitike prakse. Frojd-naunik XIX veka, veka obuzetog idea lom prirodne nauke" nastojao- je da psihike fenomene pomiri sa energetsko-fizikalnim modelom onoga vremena i da svoja razmiljanja nadovee na Darvinova otkria u biologiji. Tako ostaje nezainteresovan za socijalne aspekte psihikog razvoja i ivota individue, dok kao graanin ondanje Evro pe ne razmatra problem eventualne kulturalne re lativnosti svojih zapaanja. U tumaenjima koja je ponudio kao filozof kulture" previa njenu auten tinu istorijsku dimenziju, pa njegova reenja i ne izlaze iz ravni svojevrsnog naturalizma. Sigurno je, meutim, da konani sud o dome tima koje Froid postie van svoje osnovne oblasti, ne sme biti iskljuiv. Jer, ako bi se vrednovao uticaj koji ie ostvarila ortodoksna psihoanaliza, nema sumnje da uz lavinu nastavljaa, revizionista i inter pretatora koje je inspirisala, u zasluge joj treba ubrojati i one promaaje, pojednostavljenja po grene i kratke spojeve koji su je pratili; u zasluge utoliko to su mogli biti provokacija ili povod za nova istraivanja i drugaija tumaenja.
Maksim Santini

SADRAJ

I MOJSIJE-EGIPANIN II AKO J E MOJSIJE BIO EGIPANIN III MOJSIJE, RELIGIJA POGOVOR FROJD I MONOTEIZAM 145 NJEGOV NAROD I MONOTEISTIKA 58 . . . . 18 7