Dragan alovi

7.037/038

AVANGARDA U TRADICIJI

U tekstu se razmatra odnos avangarde i tradicije, pri emu se avangarda posmatra kao objedinjujui pojam za razliite umetnike prakse s poetka dvadesetog veka. U tekstu se polazi od stanovita da su ve sami avangardni pravci, zahvaljujui svom izrazito negatorskom odnosu prema celokupnoj evropskoj tradiciji, ali i esto sukobljenim shvatanjima unutar samog avangardnog pokreta, pre svega bili okrenuti uspostavljanju novih obavezujuih teorijskih principa, a ne njihovom konanom ukidanju, kao postupku oslobaanja umetnikog izraza postojeih stega. U tom smislu se i avangardna pobuna protiv tradicije posmatra kao rad na redefinisanju tradicije, koja paradoksalno postaje deo nove evropske tradicije. Cilj teksta jeste da pokae da je promena odnosa prema tradiciji, i ukljuivanje avangardnih postupaka u korpus ovako redefinisane evropske tradicije, ukinulo mogunost razumevanja antitradicionalistikog bunta u umetnosti kao prevratnikog postupka. Kljune rei: avangarda, dada, ekspresionizam, teorija umetnosti, tradicija, zenitizam Avangarda, kao nadreeni pojam razliitim prevratnikim umetnikim praksama, moe s jedne strane biti sagledavana kao posebna umetnika ili kulturoloka formacija unutar modernizma, dok se s druge strane, ona moe shvatiti kao nadstilski pojam za razliite eksperimentalne umetnike strategije tokom dvadesetog veka. Re je o umetnikom zahtevu za potpunim preobraajem umetnosti, kulture i drutva. Avangardni pokreti su, poetkom dvadesetog veka, odluno odbacili teorijska shvatanja uspostavljena unutar evropske umetnike tradicije, odbacujui istovremeno i umetnost nastalu na ovim osnovama. Zahvaljujui svom izrazito negatorskom odnosu, ne samo prema celokupnoj evropskoj tradiciji, ve i drukijim shvatanjima unutar samog avangardnog pokreta, avangardni pravci se mogu sagledati kao pre svega okrenuti uspostavljanju obavezujuih teorijskih

243 Dragan alovi

principa, a ne njihovom ukidanju, kao postupku oslobaanja umetnikog izraza postojeih stega. Institucionalizacijom avangardnih zahteva, avangardni pokret je vremenom i sm postao deo evropske tradicije, a teorijska shvatanja avangardista dobila status novih obavezujuih kanona. Cilj teksta jeste da pokae da je promena odnosa prema tradiciji, i ukljuivanje avangardnih postupaka u korpus ovako redefinisane evropske tradicije, ukinulo mogunost razumevanja antitradicionalistikog bunta u umetnosti kao prevratnikog postupka. Bogdan Popovi, kao prvi tuma moderne srpske poezije, ve je 1903. godine naslutio prevratniki duh u urinovim stihovima. U pesmi Pustite me kako ja hou! Milan urin uzvikuje:

Zato uvek jedno i isto, Zar sve mora biti jasno i isto, I svuda propisan broj!?1
Ovo je bio otvoren poziv naputanju tradicije, prihvaenih formi i konvencija. Iako jo uvek ne silovit napad na postojee pesnike norme, to je bio glas koji je u srpskoj poeziji najavljivao promene koje e uslediti u narednom periodu. Povodom urinovog manifesta O mojim pesmama, Popovi u Beleci Urednitva SKG-a iznosi komentar da ono to je novo ne mora uvek i biti dobro.2 Meutim, promene koje su u umetnosti pokrenute jo krajem devetnaestog, a zatim se prenele na itav dvadeseti vek, upravo su u prvi plan postavile pitanje kriterijuma ocene jednog umetnikog dela. Programi avangardnih autora, izraeni kroz manifeste i polemike tekstove, esto proeti radikalnim stavovima, zahtevali su uvoenje novih teorijskih normi koje bi kroz svoje suprotstavljanje tradiciji otvorile nove pristupe razumevanju umetnikog dela i njegovoj oceni. Nakon dovoenja u pitanje tradicionalnih kanona, stihovima urinove pesme Pustite me kako ja hou!, Stanislav Vinaver, gotovo itavu deceniju kasnije (1911), u pesmi Geteu, donosi jo jedan otvoren poziv naputanju tradicije:

244 AVANGARDA U TRADICIJI

Novog i novog na tle plano ovo Novog i novog na tle ovo plano I dajte zranog na tle ovo mrano, I sve raskujmo to je Gospod skovo-3
1 2 urin, Milan. Pustite me kako ja hou!. U: SKG, knj. VI, sv. 6, XII, 1902. 1066. Popovi, Bogdan. Beleka urednitva SKG-a. U: SKG, knj. X, sv. 3, 1903. 234235. Citirano prema knjizi M. urina Sabrane pesme, priredio Vasa Pavkovi, Sveske, Panevo, 1991. 128. (Preuzeto iz: Tei, Gojko. Otkrovenje srpske avangarde. Institut za knjievnost i umetnost, igoja tampa. Beograd, 2005. 15.) Citat preuzet iz: Tei, Gojko. I sve raskujmo to je Gospod skovo. U: Tei, Gojko. Otkrovenje srpske avangarde. Institut za knjievnost i umetnost, igoja tampa. Beograd, 2005. 161.

Oslobaanje kulturnog prostora od uticaja tradicije i kanona, prvih decenija dvadesetog veka, najavljivalo je veliki pogled unapred. To je bio poetak rada na utemeljenju antitradicionalistike borbe koja e obeleiti itav dvadeseti vek. Okretanje ka radikalnom ruilakom duhu, u srpskoj poeziji nainio je, po reima Gojka Teia, Milo Crnjanski, 1917. i 1918. godine, pesmama Himna, Serenata, Groteska, Naa elegija, Oda, Pesma, Pobedi, Robovima i Zdravica.4 Nova retorika, kojom je Crnjanski osvajao srpski poetski prostor, bila je otro suprotstavljanje prihvaenom shematizmu i tradicionalnoj tematici. Zaokret koji je nainio Crnjanski, sopstvenim poetskim istraivanjima nastavili su Stanislav Vinaver, Siba Milii, Todor Manojlovi, Tin Ujevi, Milan Dedinac, Rastko Petrovi, Ranko Mladenovi, Marko Risti, Duan Mati, Aleksandar Vuo, Boko Tokin, itd. Obeleen ruilakom poetikom Miloa Crnjanskog, kraj druge decenije najavljivao je intenzivnu kulturnu aktivnost, koja e preko mnogobrojnih izama, poput sumatrizma, kosmizma, hipnizma, ekspresionizma, dadaizma, zenitizma, nadrealizma, konstruktivizma itd., biti usmerena na prevazilaenje postojee tradicije. Sedamnaest godina nakon urinovih stihova, godine 1920, na molbu Bogdana Popovia, Milo Crnjanski za Srpski knjievni glasnik, u svom Objanjenju Sumatre, iznosi objavu: pale su ideje, forme i, hvala bogu, i kanoni!.5 Svakako, ove rei Miloa Crnjanskog ne treba shvatiti kao objavu razreenja jednog sukoba, ve upravo kao neminovnost njegovog razvoja. Sukob izmeu starih i novih postaje, po reima Gojka Teia poetika paradigma u dvadesetim godinama.6 Meutim, ovaj sukob izmeu starih i novih, samo se uslovno moe bipolarno odrediti. Naime, zahtevi za uspostavljanjem diskontinuiteta sa postojeom tradicijom nisu ostvarivani unutar jedinstvenog umetnikog fronta. Razliiti izmi, iako saglasni u postavljanju zahteva za ruenjem postojee tradicije, esto su meusobno bili suprotstavljeni. Razliito razumevajui proces raskida sa tradicijom, srpski umetnici su razvijali razliite umetnike postupke, razraujui svoja stanovita kroz mnogobrojne polemike tekstove i objanjenja sopstvenih umetnikih projekata. Suprotstavljanje tradicionalnim vrednostima i uvrenim kanonima akademizma, poetkom dvadesetog veka predstavljalo je tendenciju snano izraenu u razliitim umetnikim pokretima irom Evrope. Ve uzdrmanim autoritetima sve radikalnije su se suprotstavljali avangardni umetnici donosei nove vredno4 5 6 Tei, Gojko. Pale su ideje, forme i, hvala Bogu, i kanoni! U: Tei, Gojko. Otkrovenje .... 22. Crnjanski, Milo. Objanjenje Sumatre. U: SKG, knj. I, sv. 4, 16. X 1920. 265270. Citirano prema knjizi: Crnjanski, Milo. Itaka i komentari. Prosveta, Beograd. 1959. 176. Tei, Gojko. Pale su ideje, forme i, hvala Bogu, i kanoni! U: Tei, Gojko. Otkrovenje .... 16. 245 Dragan alovi

sti, nove misli, nove zakone i nove umetnike pristupe. Zaokret koji su nainili impresionisti i postimpresionisti, u slikarstvu na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek, poetkom dvadesetog veka prihvatili su fovisti i ekspresionisti, koji su jo vie radikalizovali odvajanje od tradicije akademizma. Gogenov (Paul Gaugin) zahtev za vraanjem praizvorima, tzv. detinjstvu oveanstva, gotovo da je postao program nove umetnosti. U potrazi za novim uzorima Matis (Henri Matisse) odlazi u Maroko (1911. i 1912. godine). On izvore za svoj rad nalazi u islamskoj ornamentici i persijskoj minijaturi. S druge strane, ekspresionisti se pak okreu afrikoj skulpturi, gotikim drvorezima, narodnoj umetnosti i folkloru. U svom programu oni pozivaju na ponovno uspostavljanje veze s prirodom i naputanje urbane kulture zarad vraanja samim izvorima ivota. Na odbacivanje evropskih umetnikih doktrina i okretanje Istoku poziva i Vladimir Markov. Svoj zahtev on obrazlae sledeim reima: Savremena Evropa ne shvata lepotu nerazboritog, neloginog. Na umetniki ukus, odgojen na surovim pravilima, ne moe da se pomiri s raspadanjem postojeeg pogleda na svet, da se odrekne ovoga sveta i preda se svetu oseanja, ljubavi i snova, ne moe da se prome anarhizmom to se izruguje razraenim pravilima i da pree u nekonstruktivni svet.7 Meutim, avangardni pokreti s poetka dvadesetog veka, dvadesetih godina i sami postaju meta novih umetnikih shvatanja razvijenih u novonastalim drutvenim okolnostima nakon Prvog svetskog rata. Kao odgovor na ratne strahote, 1916. godine u Cirihu nastaje dada, kao kulturni pokret koji e ubrzo dobiti meunarodne razmere. To je bio protest protiv buroaskih interesa i savremenih akademskih i umetnikih vrednosti. Marsel Janko (Marcel Janko) uzvikuje: We had lost confidence in our culture. Everything had to be demolished. We would begin again after the tabula rasa. At the Cabaret Voltaire we began by shocking common sense, public opinion, education, institutions, museums, good taste, in short, the whole prevailing order.8 U Sjedinjenim Dravama Marsel Dian (Marcel Duchamp), Frensis Pikabija (Francis Picabia) i Man Rej (Man Ray) postaju nosioci novog pokreta. Dian poinje da izlae radymades, a 1917. godine potpisuje svoj rad Fontana, koji je iri Drutva nezavisnih umetnika (Society of Indipendent Artists) odbio da uvrsti u svoju izlobu. Svoj program dadaisti obrazlau kroz itav niz publikacija i manifesta u kojima se poziva na ruenje graanskog sistema vrednosti i savremene akademske tradicije. U Manifestu iz 1916. godine Hugo Bal (Hugo Ball) izjavljuje:
7 8 Markov, Vladimir. Principi nove umetnosti. U: Mijukovi, Slobodan, Dokumenti za razumevanje ruske avangarde. Geopoetika. Beograd, 2003. 29. Citat preuzet sa internet adrese: http://en.wikipedia.org/wiki/Dada

246 AVANGARDA U TRADICIJI

I shall be reading poems that are meant to dispense with conventional language, no less, and to have done with it. Dada Johann Fuchsgang Goethe. Dada Stendhal. Dada Dalai Lama, Buddha, Bible, and Nietzsche. Dada mdada. Dada mhm dada da. Its a question of connections, and of loosening them up a bit to start with. I dont want words that other people have invented. All the words are other peoples inventions. I want my own stuff, my own rhythm, and vowels and consonants too, matching the rhythm and all my own. If this pulsation is seven yards long, I want words for it that are seven yards long.9 U okvirima srpske avangarde, programski tekstovi dvadesetih godina postaju svojevrsni dokument radikalizma. Pored programskih tekstova Miloa Crnjanskog, Stanislava Vinavera i Rastka Petrovia, za srpsku avangardnu umetnost od posebnog je znaaja manifest dadizma objavljen u asopisu Zenit. Zenitizam je proglaen za novu balkansku umetnost. To je [...] osloboenje od sviju akademskih okova i priznatih lai evropskog klasicizma i barnumske civilizacije.10 Re je o radikalnom i politiki angaovanom proglasu, izrazito antievropski i antitradicionalistiki orijentisanom, koji poziva na Vaskrs jugobalkanskog pratipa ovekoheroja u unutranjoj duhovnoj inkarnaciji BARBAROGENIJA.11 Od posebnog su znaaja i Miciev tekst Kategoriki imperativ zenitistike pesnike kole, objavljen u prologu (iji je puni naziv Prolog jednog ludaka) pesnike knjige Stotinu vam bogova, koja je najpre zabranjena, da bi se kasnije pojavila u cenzurisanom izdanju pod naslovom Kola za spasavanje, zatim Program hipnizma koji 1922. godine objavljuje Drainac, Intuitivna lirika Todora Manojlovia, itd. Svojim tekstovima zenitisti izgrauju netrpeljiv stav ne samo prema tradiciji, ve i prema drugim avangardnim pokretima. U odbacivanju drukijih teorijsko umetnikih shvatanja, posebnu je ulogu odigrao Ljubomir Mici, koji u svojim manifestima sve avangardne pokrete proglaava mrtvima, odredivi zenitizam za jedinu zdravu duhovnu i poetsku struju iz koje se raala barbarogenizacija, odnosno balkanizacija Evrope.12 Negatorski stav prema ostalim avangardnim pokretima preuzee neto kasnije i nadrealisti, koji nisu priznavali uticaj avangardnih stvaralaca dvadesetih godina, pre svega Miloa Crnjanskog, Moni de Bulija (Monny de Boully), Rista Ratkovia, Dragana Aleksia i drugih. Ovakve stavove nadrealisti su naroito manifestovali u svojim polemikim tekstovima. Ovo pre svega vai za Marka Ristia i Davia, dok Milan Dedinac u predgovoru svoje
9 Ball, Hugo. Dada Manifesto. (1916). Tekst preuzet sa internet adrese: http://en.wikisource.org/wiki/ Dada_Manifesto_%281916%2C_Hugo_Ball%29 10 Zenit-Manifest. Preuzeto iz: Tei, Gojko, Otkrovenje ..., 241. 11 Isto, 241. 12 Tei, Gojko. Pale su ideje, forme i, hvala Bogu, i kanoni! U: Tei, Gojko. Otkrovenje .... 28.

247 Dragan alovi

knjige Od nemila do nedraga priznaje veliinu avangardnih tendencija dvadesetih godina. Avangardno odbacivanje ekspira (Shakespeare) i Dantea (Dante), Mikelanela (Michelangelo) i ak Luj Davida (Jacques-Louis David), predstavljalo je rad na definisanju novog umetnikog jezika. Teorijska shvatanja i umetniki kanoni starog akademizma bili su odbaeni zajedno sa starom umetnou. Iz tog razloga urlik Barbarogenija Treba zatvoriti sva pozorita u kojima nateu Umiljenog bolesnika i izigravaju Otela. To sve zaudara ko leina!13 treba pre svega shvatiti ne kao oslobaanje umetnosti kompozicionih principa, ve upravo kao poziv na utemeljenje nove tradicije, zasnovane na odreenim kanonima, manifestima, normativima, itd. Razvoj novih umetnikih pristupa, kao to su naputanje centralne perspektive u slikarstvu ili odustajanje od formalne koherentnosti u knjievnosti, postavio je zahtev za izmenom naina percepcije umetnikog dela. Redefinisanje odnosa publika umetniko delo, znailo je istovremeno redefinisanje normi razumevanja, kao i unutranje organizacije umetnikog dela. Otuda avangardno anti delo to jeste jedino posmatrano iz jednog, za avangardu, tradicionalistikog ugla. Kako je prevazilaenje prefiksa anti uvek uslovljeno izmenom dominantnog teorijskog okvira, to je i oslobaanje od postojeih umetnikih normi postalo preduslov prepoznavanja avangarde kao umetnike prakse. Marko Risti modernu poeziju odreuje kao produkt anti poetske buroaske kulture, odnosno kao produkt istinske umetnosti u kontekstu njenog izriitog negiranja.14 Time odreenje avangarde kao anti-umetnosti postaje vezano iskljuivo za anti umetniku kulturu, te je avangardnu negaciju zapravo potrebno shvatiti kao negaciju negacije umetnosti. To ujedno znai da je i sm akt priznavanja avangardi umetnikog statusa istovremeno negacija kulture na kojoj ona nastaje, te je i avangardnu aktivnost potrebno shvatiti kao sutinski reakcionarnu. Kroz itav niz manifesta, programskih tekstova, diskusija, kao i putem same umetnike prakse, avangardni umetnici s poetka dvadesetog veka, postavljali su temelje jednom novom umetnikom jeziku. Nova umetnost koju je trebalo izgraditi nije bila umetnost osloboena kanona i unapred utvrenih modela izraavanja i tumaenja. Teorijska podloga, koju su kroz itav niz tekstova razraivali avangardisti, postavljala je okvire mogueg umetnikog delovanja. Novi jezik avangarde nije bio samo prelazni stupanj u uvrivanju nove tradicije, ve je i sm bio normativistiki. Naime, nije mogue govoriti o umetnikom jeziku avangarde izvan bilo kakvog sistema, odnosno osloboenom od konvencij13 Zenit-Manifest. Preuzeto iz: Tei, Gojko, Otkrovenje ..., 241. 14 Risti, Marko, Moralni i socijalni smisao poezije, u: Petrovi, Sreten, Marksizam i knjievnost, I, Prosveta, Beograd, 1983, 363364.

248 AVANGARDA U TRADICIJI

ski utvrenih kompozicionih naela. Ono po emu je ovaj jezik specifian, jeste njegovo radikalno odstupanje od nasleenih evropskih normativa, ali ne i po ukidanju kanonizacije. Razumevanje jednog umetnikog dela podrazumeva razumevanje jezika, odnosno znakovnog sistema, u okviru kojeg je to delo sainjeno, kao i razumevanje socijalnog okvira koji odreuje naine njegovog dekodiranja i vrednovanja. Da bi jedno umetniko delo bilo kao takvo prepoznato, ono treba da bude oblikovano prema konvencijski utvrenim kriterijumima na osnovu kojih se sprovodi diferencijacija umetnike od neumetnike prakse. Tek putem odreenja osnovnih teorijskih naela, umetnika produkcija sebi obezbeuje okvir unutar kojeg moe biti sagledavana. Odnosno, tek putem sprovedene standardizacije, umetnost sebi obezbeuje uslove da kao takva bude prepoznata. Jedno umetniko delo dobija svoj smisao jedino smetanjem u okvire poznatih drutvenih i kulturnih identifikacija umetnike produkcije. Razumevanje umetnikog dela, kao i same umetnosti, uslovljeni su itavim nizom razraenih konvencija unutar umetnike teorije i prakse. U tom smislu je i svaka negacija kanona i umetniko teorijskih shvatanja, mogua jedino u okviru postupka njihovog (re)definisanja. U protivnom, umetnost bi postala neitljiva, a u krajnjoj liniji i neprepoznatljiva kao takva. Savremena trina praksa imenovanja umetnikih vrednosti, u svojoj sutini jeste antiumetnika. Umetnost, da bi to ostala, mora ostati verna svojim unutranjim principima. Odnosno ona mora istrajati na kompozicionim naelima sopstvenog jezika i na adekvatnoj teorijskoj utemeljenosti. Prepoznavanje umetnosti putem razliitih forenzikih metoda, fizikih i hemijskih analiza, ili rendgenskih snimanja, do krajnjih granica relativizuje njen status. U tom smislu ukidanje naela teorije umetnosti, namesto njihovog (re)definisanja, znailo bi potpuno ukidanje razgranienja izmeu umetnike i vanumetnike produkcije. Umetniki rad bi na taj nain postao iskljuivo trino uslovljena aktivnost, odreena marketinkim zakonitostima i berzanskom potranjom. Ono to odreuje formu, znaenje ili status jednom umetnikom delu upravo jeste teorijski sistem unutar kojeg se to delo posmatra. Da bi jedno delo bilo itljivo neophodno je poznavati jezike kodove na osnovu kojih je to delo sainjeno, i ne samo to, ve je i postojanje ovih kodova upravo uslov odreenja samog umetnikog dela kao takvog. Avangardna negacija evropske umetnike teorije i prakse bila je sastavni deo borbe za novu umetnost. To je bio zahtev za (re)uspostavljanjem jednog iskonskog umetnikog izraza. Avangardni pokreti su poetkom dvadesetog veka zapoeli borbu za jednu, na drukijim osnovama, izgraenu umetnost, ali ne i borbu za konano ukidanje teorije umetnosti. Upravo

249 Dragan alovi

u tom smislu avangardni proglasi, brojni manifesti i teorijske razrade, postavljaju obavezujue okvire jednoj redefinisanoj umetnikoj teoriji, istovremeno obezbeujui avangardnim delima umetniki status. Negiranje tradicionalnih modela umetnosti izazvalo je sukob izmeu starih i novih. Ovakav odnos rezultirao je otrom polarizacijom snaga, praen snanim napadima i potpunom diskreditacijom suprotnih umetnikih stanovita. To je bio sukob izmeu mladih autora koji su nastojali da uspostave umetnike sisteme zasnovane na teorijskim stanovitima avangarde, dok su se s druge strane nali autori starije generacije koji su nastojali da zatite stare institucije i ve uspostavljene umetnike principe. Pobuna protiv dotrajalog sistema vrednosti svoju energiju crpla je iz vere u mogunost konanog osloboenja oveka, iz vere u mogunost stvaranja slobodnijeg izraza neoptereenog krutim kanonima etabliranih institucija. Na poetku dvadeset prvog veka, Aleksiev antitradicionalistiki poziv: Kulturu razoriti kao dosadu, buruasku ludost, lepo olienu i u safijan umotanu: do krajnosti idemo [...] Od temelja ruimo, neka se rasprsne jezik i ostane veliki DADA15, paradoksalno postaje deo jedne nove, itav vek stare tradicije. Avangarda, kao prevratnika formacija s poetka dvadesetog veka, postavila je temelje savremenoj kulturi. Umetniki jezik, formiran unutar avangardnih pokreta, danas obezbeuje okvire delovanja umetnike teorije i prakse. Gotovo itavo stolee nakon avangardne pobune, avangardni bunt i sm je postao deo tradicije, a avangardni umetnici priznati utemeljivai sada dominantnih umetnikih shvatanja, pristupa i postupaka. Zahvaljujui institucionalizaciji kritike misli putem mehanizama oficijelne istoriografije, buntovni zahtevi avangardnih umetnika pretvoreni su u obavezujue kanone. Nove, izmenjene vrednosti sveano se proslavljaju u akademijama, pozoritima, muzejima i aukcijskim kuama. Dianova poruga Mona Lize kanonizovala je sam bunt umesto da ga uini ubojitim, a tradicija je i ovoga puta, namesto da bude sruena samo transformisana. Zenitistiki povik Historia NON vitae magistra!16 ponovo ustupa mesto izreci starih Latina protiv koje ustaje. Istorija se jo jednom poigrala sa revolucionarima koji su eleli da uzdrmaju njene temelje. Institucionalizacijom, avangarda je i sama postala deo onog nataloenog iskustva protiv kog se borila, uvodei u njegov korpus sopstvene postupke i shvatanja. Na taj nain, iako su nameravali da u osnovi uzdrmaju mehanizme ouvanja tradicije, avangardisti su ih institucionalizacijom antitradicionalistikog bunta u umetnosti zapravo osnaili. Na taj nain pokret evropske avangarde jo jednom je potvrdio staru mudrost da je najbolji oblik borbe protiv subverzije njena institucionalizacija.
15 Aleksi, Dragan. Dadaizam. U: Zenit, I/3, 1921. 56. Preuzeto iz: Tei, Gojko. Otkrovenje .... 255. 16 Zenit-Manifest. Preuzeto iz: Tei, Gojko. Otkrovenje ..., 241.

250 AVANGARDA U TRADICIJI

Budui da se oslanjao na niz razraenih teorijskih studija, esto otro suprotstavljenih drukijim umetnikim shvatanjima i pristupima, i budui da je bio okrenut ne samo negiranju postojeih umetnikih normi ve i itave umetnosti izrasle na ovako postavljenim principima, pokret umetnike avangarde izrastao je kao pokret nove / obnovljene tradicije. Otuda i avangardnu pobunu protiv tradicije treba shvatiti kao, danas ve ostvaren, zahtev za revizijom postojeih umetnikih normi razumevanja, stvaranja i ocene umetnikog dela, a ne kao poziv na konano oslobaanje umetnosti. Budui da je kao jedna reakcionarna formacija postala deo tradicije, avangarda je institucionalizovala umetniku borbu protiv tradicije kao upravo tradicionalistiki postupak. Umetnika negacija tradicije, u ovako stvorenim okolnostima, gubi svaku revolucionarnu snagu, postajui jedan od naina uvrivanja postojee kulture. Literatura: Ball, Hugo. Dada Manifesto, (1916). Tekst preuzet sa internet adrese: http:// en.wikisource.org/wiki/Dada_Manifesto_%281916%2C_Hugo_Ball%29 Crnjanski, Milo. Itaka i komentari. Prosveta, Beograd. 1959. urin, Milan. Pustite me kako ja hou!. U: SKG, knj. VI, sv. 6, XII, 1902. Kosanovi, Bogdan. Micieva Kola za spasavanje kao avangardna drama. U: Kosanovi, Bogdan. Slavistike komparativne teme. Old commerce. Novi Sad, 2005. Markov, Vladimir. Principi nove umetnosti. U: Mijukovi, Slobodan. Dokumenti za razumevanje ruske avangarde. Geopoetika. Beograd, 2003. Risti, Marko. Moralni i socijalni smisao poezije. U: Petrovi, Sreten. Marksizam i knjievnost, I, Prosveta. Beograd, 1983. Seleni, Slobodan. Avangardna tragikomedija, predgovor u: Seleni, Slobo dan (ur.). Avangardna drama. Srpska knjievna zadruga. Beograd, 1964. Tei, Gojko (ur.). Avangarda: teorija i istorija pojma, Narodna knjiga Alfa. Beograd, 1997. Tei, Gojko. Otkrovenje srpske avangarde. Institut za knjievnost i umetnost, igoja tampa. Beograd, 2005. Tei, Gojko. Srpska avangarda u polemikom kontekstu. Institut za knji evnost i umetnost, Svetovi. Beograd, Novi Sad, 1991. Trifunovi, Lazar. Slikarski pravci XX veka. Prosveta. Beograd, 1994. http://en.wikipedia.org/wiki/Dada

251 Dragan alovi

Dragan alovi

AVANT-GARDE IN TRADITION
Summary The text analyses the relations between avant-garde and tradition, during which the avant-garde is observed as common concept which refer to different artistic practises from the beginning of twentieth century. The text aim is to show that avant-garde movements, because of their extreemly negative relation to the whole european tradition, but also because often oposit approaches they had, intented, first of all, not to repeal theoretical principles, but to establish new theoretical framework. In that sense, there is a need for understanding avantgarde insurrection against tradition as demand for revision established artistic norms of understanding, creating and evaluating some artistic work, but not as a call for final liberation of art. By institutionalizing avant-gardists demands, avant-garde movement becomes a part of european tradition, and theoretical aproaches of avant-gardists got a status of new obligated canons. According to the fact that avant-garde movement, as revolutionary formation became a part of european tradition, avant-garde institutionalized artistic struggle against tradition as a traditional act. Artistic denying of tradition, in this circumstances, lose their revolutionary strenght, becoming one of manners of manifestation established culture.

252 AVANGARDA U TRADICIJI