FONOLOKE ODLIKE PASKALOVIH STAROSRPSKIH POVEQA I PISAMA

(PRIMER SRPSKO-ROMANSKE FONOLOKE INTERFERENCIJE)*

SLOBODAN PAVLOVI

UDC 091=163.4112"

Kratak sadraj. U ovom radu daje se pregled fonolokog sistema starosrpskog jezika fiksiranog u poveqama i pismima koje je pisao ili prepisao dubrovaki prezviter Paskal sredinom H veka. Budui da se radi o notaru iji je materwi jezik bio romanski (po svoj prilici dalmatskoraguzejski) i koji se pisawu srpskih akata nauio tek naknadno, sauvani spomenici predstavqaju lep primer srpsko-romanske fonoloke interferencije koja je rezultirala odgovarajuom defonologizacijom, refonologizacijom, ili usvajawem diferencijalnih srpskih fonema u raguzejskoj jezikoj sredini. Kqune rei: starosrpski jezik, dalmatski jezik, raguzejski govor, starosrpske poveqe i pisma H veka, prezviter Paskal, fonologija, vokalizam, konsonantizam.

1. Dubrovaki prezviter Paskal stupio je u notarsku slubu kao latinski pisar 1228. godine angaujui se na ovim poslovima sve do 1266. godine (Jiriek 1904: 187; Vrana 1957: 316318).1 Budui da mu je materwi jezik bio romanski, on se tek naknadno obuio i pisawu srpskih irilskih akata (Vrana 1957: 332; Ivi i Jerkovi 1981: 11).2 Od wega je ostalo sauvano osam irilskih spisa od kojih je dva prepisao, a est napisao, samostalno ili u prisustvu lica iji je materwi jezik bio srpski. To su sledea akta (Vrana 1957: 313, 318; Ivi i Jerkovi 1981: 35, 11): 1. Privilegija upana Stefana Dubrovanima iz oko 1215. godine, sauvana u kasnijem Paskalovom prepisu (Isprave i akti 13. vijeka 194.);3 2. Izviwewe dubrovakog kneza i venik kraqu Vladislavu, napisano izmeu 1238. i 1240. godine (Beka skupina 989);
* Ovaj rad nastao je u okviru projekta Istorija srpskog jezika, koji finansira Ministarstvo za nauku i tehnologiju Republike Srbije. 1 Mada K. Jiriek istie da je presbyter Pascalis" notarsku slubu obavqao vom 26. Jnner 1228 bis 12. December 1262", J. Vrana (1957: 318) u dubrovakom Dravnom arhivu nalazi i jednu Paskalovu ispravu od 13. H 1266. godine. 2 Kako J. Vrana uoava, Paskal 1229. prigodom ovjeravawa isprave o osnivawu lokrumskog benediktinskog samostana iz g. 1023. nije znao pisati irilicom. U toj svojoj latinskoj ispravi prepisujui irilski potpis Lanpr(i)si Paskal je upotrebio latinsko slovo a, a irilska slova l, n i s nisu mu posve pravilna". 3 Istraivawe je zasnovano na fotografskim snimcima originalnih akata, pa se uz spis navodi signacija iz dubrovakog Dravnog arhiva, ukoliko je oznaena na fotografiji.

22

SLOBODAN PAVLOVI

3. Privilegija bana Ninoslava Dubrovanima iz 1240. godine, napisana u prisustvu bana i wegovih boqara;4 4. Privilegija dubrovakog kneza kraqu Urou iz 1243. godine, napisana u prisustvu kraqevog poslanika Jurka (Beka skupina 991); 5. Privilegija Odoqe Predenia Dubrovanima iz 1247. godine, pisana u Dubrovniku u prisustvu pomenutog Odoqe;5 6. Privilegija bana Ninoslava Dubrovanima iz 1249. godine, napisana kao ponovqena verzija privilegije iz 1240. godine;6 7. Privilegija kraqa Uroa Dubrovanima iz 1252. godine, sauvana u Paskalovom prepisu (Beka skupina 976); te 8. Privilegija humskog upana Radoslava Dubrovanima iz 1254. godine (Beka skupina 964). Budui da se poetak pisane istorije srpskog jezika vezuje za kraj H veka od kada potie znamenita Privilegija bana Kulina Dubrovanima (1189), pomenuta akta nastala polovinom H veka imaju izuzetan znaaj, uprkos iwenici da ih je pisao notar kome srpski jezik nije materwi, te da je u vezi s tim pravio greke motivisane, razume se, uticajem svoje romanske jezike baze. Ova akta mogu posluiti kao sekundarni izvor za prouavawe strukture starosrpskog jezika, budui da se iz wih tek posredno sistemskim sagledavawem i obrazlagawem oiglednih jezikih greaka moe rekonstruisati stawe odgovarajuih sistema srpskog jezika u H veku. S druge strane, ovi su spisi izuzetno dragocena ilustracija srpsko-romanskih jezikih interferencija u H veku, koja nam otkriva i status srpskoga jezika u jednom romanskom, odnosno dalmatskom gradu, ili preciznije reeno status jezika dubrovakog zalea u samom Dubrovniku sredinom H veka. Period Paskalove notarske delatnosti u Dubrovniku obeleen je mletakom vrhovnom vlau, koja uz prekide od po godinu dana traje od 1205. do 1358, dakle vie od 150 godina (Muljai 1962: 340). Budui da Paskal stupa u notarsku slubu 1228. godine, moe se pretpostaviti da je mletaka vlast u gradu uspostavqena pre wegova roewa ili u vreme wegova detiwstva. Kao domaem sinu" (Vrana 1957: 312)7 Paskalu je maFotografski snimak nema arhivsku signaciju. Fotografski snimak nema arhivsku signaciju. 6 Fotografski snimak nema arhivsku signaciju. 7 J. Vrana Paskala tretira kao roenog Raguanina, mada to ne obrazlae. Ipak, ovakvom Vraninom stavu teko je prigovoriti ako se ima u vidu (1) da je Paskal lan familije Capalu (Jiriek 1904: 187), koju I. Sindik (1926: 206) povezuje s raguzejskom vlasteoskom porodicom Cinna iz H veka, te (2) da je ovaj latinski notar i kanonik Svete Marije (Jiriek 1904: 187), koliko-toliko poznavao srpski jezik gradskog zalea, to i pokazuje svojim irilskim aktima. Teko je, naime, pretpostaviti da bi notar doveden s one strane Jadrana savladao srpski jezik toliko da moe pisati poslovnopravna akta na wemu. Vaqa, ipak, imati u vidu i iwenicu da sredinom H veka dalmatinski gradovi uvode notarijat kao komunalnu slubu, to je, po pravilu, podrazumevalo da gradska administracija poiwe postavqati kao notare svetovna lica sa strunom naobrazbom, veinom qude sa svrenim univerzitetom iz Italije, gde je Bolowa sredite naobrazbe u notarskoj struci" (remonik 1927: 232). Dubrovnik je u tom smislu izgleda kasnio, poto je tek krajem 1277. ili poetkom 1278. godine u notarsku slubu primqen svetovwak, Italijan, magister Tomazino de Sauere.
5 4

FONOLOKE ODLIKE PASKALOVIH STAROSRPSKIH POVEQA I PISAMA

23

terwi govor najverovatnije bio raguzejska varijanta dalmatskog jezika,8 s tim to je on, s obzirom na slubu koju je obavqao, morao poznavati i mletaki jeziki idiom, s kojim su se dubrovaki trgovci susretali jo pre uspostavqawa venecijanske vrhovne vlasti u gradu svetog Vlaha. Ovaj je jeziki idiom bio trgovaki jezik na Jadranu i u velikom dijelu istonog Sredozemqa" (Muljai 1962: 243244), te su se dubrovaki pomorci i trgovci wime verovatno sluili i pre H veka jer im wihov materwi dalmatskoraguzejski u ovom kontekstu nije mogao znaajnije posluiti. Nakon uspostavqawa venecijanske vrhovne vlasti u Dubrovniku knez je bio Mleanin, pa je sasvim logino pretpostaviti da je optinski slubenik kakav je bio latinski notar morao poznavati mletaki italijanski. Uostalom, ko god je neto znaio u Dubrovniku toga vremena, morao je znati venetski jeziki idiom makar i pasivno. Ovo nas s dosta verovatnoe dovodi do pretpostavke da je Paskal osim svog materweg dalmatskoraguzejskog, te slubenog latinskog9 poznavao i mletaku varijantu italijanskog jezika, a s obzirom na srpske irilske akte koje je napisao ili prepisao, i srpski jezik. Radilo se, dakle, po svoj prilici o polilingvalnoj osobi, ija je viejezinost prirodno nala odraza u navedenim srpskim aktima. O statusu srpskog jezika u Dubrovniku tokom H veka najreitije govori zabeleka latinskog notara iz 1284. godine kada je dubrovaki puk, omoguujui bekstvo uhapenom vlastelinu, uzvikivao podhi sbogo" (remonik 1927: 236). ini se da je upravo venecijanska vrhovna vlast u Dubrovniku ubrzala jeziku srbizaciju grada. Limitirajui dubrovaku pomorsku trgovinu (Muljai 1962: 340), Venecija nesvesno intenzivira kopnenu trgovinu Raguzejaca sa srpskim zaleem, to po prirodi stvari podstie dvojezinost, te meawe stanovnitva kao garant fizikog opstanka jednog teritorijalno relativno zatvorenog etniciteta.10 I. Sindik (1926: 89100), pozivajui se na K. Jirieka, podvlai da je upravo ena bila spona posredstvom koje je dubrovako zalee postupno jeziki asimilovalo jedan primarno romanski grad,11 zakquujui da je
8 Na podruju Balkana kao istone Romanije stabilizuju se, globalno gledano, dva jezika tipa i to (1) kontinentalni rumunski i (2) primorski dalmatski (Skok 1940/I: 4243; Muljai 1962: 338), koje po H. Bariu (1937) povezuju samo arhaine romanske crte, ali ne i inovacione specifinosti. Vaqa imati na umu da se ova dva jezika formiraju na razliitim supstratskim bazama i to trakoj i ilirskoj (Muljai 1962: 337), te je u tom smislu u wima i teko nai zajednike inovacije. 9 On je kao notar, latinski pisao, ali ga je kao ovek crkve morao i govoriti. 10 Doseqavawem na Balkan, teritoriju danaweg srpskog jezika (ili preciznije tokavtine) Sloveni zatiu naseqenu romanskim, odnosno romaniziranim ivqem, koje se pred kataklizmom slovenske invazije" povlai (1) u utvrene primorske gradove, gde se formira etnikum lingivistiki obeleen dalmatskim jezikom", ili (2) u umovite i/ili planinske predele, gde treba traiti zaetak rumunskog naroda" (Ivi 1986: 2425). 11 Radi ilustracije moe se pomenuti da je dubrovaki vlastelin Barbo Krusi (Barbius de Crossio) 1253. godine sklopio brak s Vukosavom, erkom humskog kneza Andrije, odnosno unukom velikoslavnog kneza Miroslava", brata Nemawina. Ove pojave bile su izgleda sasvim uobiajene tokom H veka, to se sasvim jasno vidi iz iwenice da je od 211 enskih imena zabeleenih tokom ovog veka u Dubrovniku slovenskog porekla ak 129 (Sindik 1926: 91).

24

SLOBODAN PAVLOVI

meawe slovenskog i romanskog elementa poelo ve u H veku, te da vlastela u H veku ve govori oba jezika, da bi posle 1296. godine slovenski elemenat nadvladao romanski.12 Pozivajui se na Diversisa,13 . Muqai (1962: 340, 346) istie da sredinom H veka raguzejsku varijantu dalmatskog jezika govori samo vlastela i to na veima i na sudu. 2. S obzirom na reeno, ini se da je sagledavawe fonoloke strukture jezika Paskalovih srpskih poveqa i pisama najrealnije bazirati na kontrastirawu fonolokih sistema i to dalmatskoraguzejskog, s jedne strane, i srpskog, s druge strane, i to razume se na istoj sinhronoj ravni za koju su hronoloki vezana pomenuta akta, a to je kako je ve reeno sredina H veka. Naime, Paskal je kao domai sin" (Vrana 1962: 312) morao najboqe poznavati svoj materwi jeziki idiom, tj. raguzejsku varijantu dalmatskog jezika, koja je posluila kao romanska baza za usvajawe srpskog jezika. To praktino znai da u jezikom i ortografskom galimatijasu s kojim se istraiva Paskalovih srpskih akata susretne u prvom itawu postoji neki smisao, ija loginost proizilazi upravo iz dalmatskoraguzejske jezike baze kao supstrata koji je delovao na srpsku fonoloku strukturu kao superstratsku kategoriju. Status pojedinih, razume se, diferencijalnih fonolokih jedinica srpskog jezika biva u sudaru sa supstratskim fonolokim sistemom doveden u pitawe, pri emu reewe fonoloke krize" biva sugerisano upravo iz supstrata. 3.1. Dalmatskoraguzejski vokalski sistem u prvoj fazi mletako-raguzejske koegzistencije (HH veka) imao je, prema . Muqaiu (1962: 308), sledeu strukturu:14 i ie a) u primarno otvorenom slogu: i ie u uo b) u primarno zatvorenom slogu: i u u uo

12 Zanimqiv je u tom smislu podatak da patricij Marin de Gaimo 1284. godine, boravei u Srbiji, nije odgovorio na tri latinski pisana poziva, jer latinski verovatno nije ni znao, ali je srpski poziv proitao (feci legi) i na wega odgovorio (Sindik 1926: 93). 13 Diversis ostavqa znaajno svedoanstvo o tome da je 1427. godine administrativnim putem vaqalo tititi upotrebu raguzejskog jezikog idioma (lingua latina Ragusea) na sednicama vea. 14 Predloena shema mogla bi se predstaviti kao proireni etvorougao s dva horizontalna reda (predwi nelabijalizovani i zadwi labijalizovani) i tri vertikalna nivoa (niski, sredwi i visoki): i u ie uo

FONOLOKE ODLIKE PASKALOVIH STAROSRPSKIH POVEQA I PISAMA

25

Pozicione varijante // i // nastaju cepawem vokala /a/ jo u vreme tzv. romanske diftongizacije (H vek), kada fonoloki status dobija opozicija otvoreni slog (u kome se vokali due) zatvoreni slog (u kome se vokali skrauju). Komplementarna distribucija alofonskih // i // biva naruena otpadawem ultime (up. pa-nis > pn : ca-sa > 'ksa), da bi nakon degeminacije (koja se intenzivira u kontaktu s mletakim italijanskim) latentne foneme dobile fonemski status (up. pan-ni > pni : pa-ni > pni) (Muljai 1962: 304307). Nakon druge romanske diftongizacije, a pre uspostavqawa mletake vrhovne vlasti u Dubrovniku dalmatskoraguzejski vokalski sistem imao je verovatno i nazalne vokale //, //, //, od kojih je samo // doivelo H vek (Muljai 1962: 310312).15 3.2. Srpski vokalski sistem u govoru dubrovakog zalea imao je polovinom H veka sledeu strukturu (up. Mladenovi 1971: 420; Ivi 1998: 345) i e a o + , u

Visoki nelebijalizovani vokal zadweg reda /y/ u vreme nastanka Paskalovih srpskih poveqa i pisama bio je po svoj prilici u dubrovakom zaleu defonologizovan stapawem sa svojim predwim oponentom /i/, budui da je itav proces otpoeo jo krajem H veka kao poziciona promena motivisana disimilacijom glasova po velarnosti (up. Bokovi 1978: 289291). 3.3. Poreewem ova dva sistema postaje jasno da raguzejskom vokalizmu sredinom H veka nisu bili poznati sledei srpski vokali: /a, e, o, , , /. Srpsko /a/ artikulisano je u raguzejskoj sredini po svoj prilici kao palatalizovano // ili labijalizovano //, koji nakon gubqewa ultime, te degeminacija u dalmatskoraguzejskom jezikom idiomu dobijaju fonoloki status. Transfonemizacija srpskog /a/ u raguzejsko // ili // zavisila je od stepena fonologizovanosti ovih dveju jedinica u dalmatskoraguzejskom vokalskom sistemu. Ukoliko je wihova komplemen15 S obzirom na to da je Paskal po svoj prilici poznavao venetski jeziki idiom, te da je, s druge strane, formirawu aktuelnog dalmatskoraguzejskog vokalskog sistema doprineo i pritisak mletako-raguzejske jezike konvergencije, ini se korisnim predstaviti i vokalski sistem mletake varijante italijanskog jezika, iji je koine, tj. veneziano illustre imao sledee jedinice (Muljai 1962: 286):

i ie

e a

u uo

Asilabike realizacije // i // funkcioniu kao alofoni vokalskih fonema /i/ i /u/.

26

SLOBODAN PAVLOVI

tarna distribucija (otvoreni slog : zatvoreni slog) ukinuta, a po Muqaievom miqewu (1962: 306) jeste jo u vreme pre prve faze mletako-raguzejske koegzistencije, onda je cepawe srpskog /a/ na raguzejsko // ili // moglo eventualno biti uslovqeno kvantitetom srpskog vokala, budui da je od stare opozicije otvoreni slog // : zatvoreni slog // polovinom H veka (nakon gubqewa ultime, te usled intenzivirane degeminacije podstaknute mletakim uticajem) mogla biti aktuelna samo kvantitetska opozicija dugi slog kratki slog.16 Kada su Paskalovi srpski spisi u pitawu, situaciju dodatno komplikuje iwenica da je ovaj dubrovaki notar verovatno poznavao mletaki jeziki idiom, kao i latinski jezik, kojima je bilo svojstveno nisko, zadwe nelabijalizovano (sredwe) /a/ fonetski verovatno identino srpskom /a/.17 Vaqa uz to imati na umu da se srpskim irilskim ortografskim sistemom onog vremena nisu mogle predstaviti sve glasovne nijanse, tako da je vrednost srpskog /a/ u Paskalovim irilskim poveqama vrlo teko precizirati. Odsustvo pouzdanih potvrda meawa grafema <o> i <a>,18 odnosno <e> i <a>19 u Paskalovim irilskim spisima moe biti znak (1) da je Paskal pod uticajem ire romanske jezike baze (latinske, te venetske) usvojio srpsko nisko, zadwe nelabijalizovano /a/, ili (2) da je srpsko /a/ (makar i usvojeno kao palatalno //, odnosno labijalno //) bilo dovoqno udaqeno od zatvorenih // i // (kako su mogli biti adaptirani srpski vokali sredwevisoko /e/, odnosno sredwe do visoko //, te sredwevisoko /o/), da bi dolo do meawa pomenutih grafema. Srpsko /e/ artikulisao je u raguzejskoj sredini polovinom H veka po svoj prilici kao sredwi do visoki vokal predweg reda, tj. kao zatvoreno // budui da dalmatskoraguzejski vokalski sistem u to vreme nije znao za vokal /e/ sredwe visine. To praktino znai da je srpsko sredwevisoko /e/ i zatvoreno //, tj. jat u Dubrovniku stopqeno u sredwi do visoki vokal predweg reda, odnosno //. Stapawe fonema /e/ i // u Paskalovim srpskim aktima manifestuje se na ortografskom planu kroz uestalo meawe grafema <e> i <>:
(<e> umesto <>) tebe [teb] (2.3; 3.8; 6.4), verno [vrno] (2.6), napred [naprd] (2.6; 2.12; 5.26), sveta [svta] (2.10), plenoval [plnoval] (2.11), svetom [svtom] (2.12; 4.5), plene [plne] (2.14), htenie [htnije] (3.3; 8.4), wbretosmo [obrtosmo] (3.6), pre [pr] (3.6; 3.18), veni [vni] (3.7; 3.12), deviy
16 To bi praktino znailo da je srpsko dugo // u raguzejskoj sredini moglo biti primano kao palatalizovano //, a srpsko kratko // kao labijalizovano //. 17 Fonetski, mletako /a/ i starosrpsko /a/ mogli su se u naelu sasvim poklapati ali vaqa imati u vidu iwenicu da je mletako /a/ bilo izloeno znatno intenzivnijem pritisku" susednih jedinica (otvorenog /e/ i otvorenog //) nego starosrpsko /a/ iji sistem polovinom H veka nije poznavao niske do sredwe vokale. 18 Opozicija almianom wlmiane (5.12) moe se posmatrati kao problem balkanskog latiniteta, budui da se radi o nestabilizovanom beleewu neslovenskog Almissa (Skok 1971/: 305), dok je varirawe mihoilom (8.19), mihoil (4.1) mihailu (7p.16) izraz romanske i srpske adaptacije biblijskog imena Mixa0l, poto je primer mihailu (7p.16) registrovan u prepisanom aktu kraqa Uroa . 19 Primeri wd wpkina gradska [od opine gracke] (2.10), is kraina [is krajine] (5.2), u tele ih [u tla (j)ih] (8.13) oigledno nastaju kao izraz lutawa u srpskoj fleksiji.

FONOLOKE ODLIKE PASKALOVIH STAROSRPSKIH POVEQA I PISAMA

27

[dviju] (3.10), veka [vka] (3.11; 8.7), verov [vrov] (3.12), veru [vruje] (3.21), hteniem [htnijem] (4.7), leta [lta] (5.1), dve sta [dv sta] (5.1), veni [vni] (5.5), wnem [onm] (5.7), predelih [prdlh] (5.8), trebovati [trbovati] (5.13), povlen [povelnje] (6.7), u pravovrnoi vere [u pravovrnoj vr / vri] (6.17), verni [vrni] (8.8), u tele ih [u tla (j)ih] (8.13);20 (<> umesto <e>) vli [veli] (1p.1), s [se < *s] (2.3; 3.7; 3.8), pisanie k [pisanije ke] (2.4), vliki [veliki] (3.8; 6.3), munika [muenika] (3.12), be l [bez zle] (3.12), bes vsak [bez vsake] (3.13), pravin ne inu [pravine ne inu] (3.17), ako s raratit s kralm [ako se razratite s kraqem] (3.17), niktor [niktore] (3.19), s [se < *e] (3.20), vs [vse] (3.24), sepn [spne] (3.27), vsderitela [vsedriteqa] (4.3), pol [poqe] (4.7), ak [ae] (4.8), krainan [krajiwane] (5.6), nikomur [nikomure] (5.9), povlen [povelwe] (6.7), ed na trg [d na trgi / trge] (7p.8), ne uine li mi pravd [ne uine li mi pravdi / pravde] (7p.9), vlastel [vlastele] (6.14), dubrovk [dubrovke] (8.13).

Rezultat ove defonologizacije u Paskalovom srpskom moglo je biti (1) // to je favorizovala romanska govorna baza i to kako dalmatskoraguzejska tako i venetska italijanska sa svojim // (up. Muljai 1962: 286, 308), ili (2) /e/ uz oslonac na latinski vokalski sistem (up. Skubic 1990: 54) sa sredwevisokim /e/, to je malo verovatno. Naime, da je Paskal razlikovao latinsko /e/ i dalmatskoraguzejsko, odnosno venetsko italijansko // (koje je morao poznavati), fonoloki znaaj imala bi i srpska opozicija /e/ // u Paskalovim irilskim spisima, to ortografsko meawe <e> i <> nedvosmisleno opovrgava. Na stapawe sredwevisokog /e/ i sredweg do visokog // u korist ovog drugog ukazivali bi i (dodue sasvim) retki primeri upotrebe grafeme <i> umesto <>, odnosno <e>: pristupimo [prstupimo] (8.42), prgi [*perd'e > pre] (7p.9).21 Srpskom sredweviskom /o/ u raguzejskom dalmatskom najblie je bilo sredwe do visoko //, te bi ovaj pravac refonologizacije vaqalo oekivati i u Paskalovim srpskim aktima, pogotovo ako se ima u vidu iwenica da je i venetski vokalski sistem znao za zatvoreno //. U prilog ovakvoj modifikaciji govorila bi zamena grafeme <u> grafemom <o> u primeru tisoxa [tisua] (8.2). Mada su u raguzejskom dalmatskom neakcentovani vokali u periodu nakon druge diftongizacije a pre intenzivirawa raguzejsko-venetskih jezikih interferencija mogli biti redukovani svoewem na nepredwe
20 Gramatema <-em> u primerima istem srcem (3.11) s naem (4.5), odnosno <-eh> u primeru wd moih stareh prisnih pritelih (5.2), po svoj prilici nastaje kao rezultat uoptavawa nastavka tvrdih zamenikih osnova to je u govoru dubrovakog zalea tokom H veka sasvim mogua pojava te se na taj nain moe tretirati kao ilustracija stapawa fonema /e/ i //. Up. u tom smislu i da krainan ne pakoste ni wnem (5.6), ako li si kto wneh uzlybi (7p.5), wd wneh (8.17). 21 Kolebawe u upotrebi grafema <e> i <i>, odnosno <> i <i>, esto je u nastavakim morfemama, to je po svoj prilici posledica lutawa u srpskoj fleksiji up. da ni sepn i vsi ste [ i vsi sveti] (4.7), s sudc [s suci] (5.4), u tugei mle [u tuej zeb mqi] (7p.12), s vae vrage [s vaimi vragi] (8.24), po vse mo mle [po vsej mojej zemqi] (8.29).

28

SLOBODAN PAVLOVI

//,22 u vreme nastanka Paskalovih srpskih akata nije mogla biti uspostavqena relacija izmeu srpskog i raguzejskog //. Naime, ako je raguzejsko va i doivelo polovinu H veka, to nije sasvim izvesno (Muljai 1962: 315), ono je za razliku od srpskog va, koje je verovatno bilo pomereno neto napred" kao /e/ (Ivi 1998: 344), po svemu sudei imalo elemente labijalnosti, artikuliui se, dakle, kao /o/. Upravo je pretpostavqena pomerenost starosrpskog va prema predwem redu tokom H veka po svoj prilici i motivisala Paskala da u svojim srpskim spisima // sem grafemom <> oznaava i grafemom <e> preklapajui wihovu upotrebu u oba pravca:23
(<e> umesto <>) esni [sni] (1p.3), bosenski [bosnski] (3.8; 6.3), dobitek [dobitk] (3.18; 5.37; 8.13; 8.15; 8.31), sepn [spne] (3.27; 4.8; 6.10), estni [sni] (4.4; 4.9; 8.5), den [dn] (5.2), lybev [qubv] (5.4; 5.5; 5.24), ven [vn] (5.10), ne pae [n pae] (5.34), dohodek [dohodk] (7p.5), ed [d] (7p.8), edim [dim] (7p.9), sem klel [sm klel] (7p.16), seganem [sgawem] (7p.16), sem verni [sm vrni] (8.8), ugerskomu [ugrskomu] (8.8), de[ne]ni [dnwi] (8.9); (<> umesto <e>) n edim [ne dim] (7p.9), munik [muenik] (8.6), n dave [ne dave] (7p.8).

Srpski vokalni sonanti /, / nisu imali odgovarajue ekvivalente u raguzejskom vokalskom sistemu, te su oni u Paskalovim srpskim spisima defonologizovani svoewem na fonetske sekvence /vokal + r, l/. Ortografskim reewima <er>, <r>, <el>,24 koja se javqaju umesto, ili naporedo s oekivanim <r>, odnosno <l>, Paskal je po svoj prilici pribegavao oslawajui se na latiniku pravopisnu praksu, koju prenosi na srpski irilski tekst (Ivi i Jerkovi 1981: 114):

22 Ovaj se glas u protonici oznaavao grafemama <o>, <i>, te retko grafemom <a>, a u ultimi grafemama <o> i <u>. Na osnovu toga . Muqai (1962: 314) zakquuje da je raguzejski glas // po mjestu artikulacije podjednako dalek od a i o, a neto je daqi od i, dok su i, e podaleko". Zbog nedostatka dovoqno pouzdanih potvrda fonoloki status ovog glasa je pod znakom pitawa. 23 Slovo <> kao grafijski ekvivalent srpskog // nije svojstven Paskalovim srpskim spisima. Izuzetak u tom smislu mogao bi biti primer kto nih trgovc [kto od wih tgovc()] (6.7), gde je grafemom <> moda oznaen izgovarani finalni poluglasnik u genitivu mnoine imenike deklinacije (up. Ivi 1988: 24; Mladenovi 1992: 736). 24 Neuobiajene potvrde bulgarskim [bgarskim] (8.19), bugarin [bgarin] (8.37) mogu biti shvaene na dva naina. (1) U primeru bugarin (8.37) moda se ve ogleda zamena slogovnog l labiovelarnim vokalom u, ubrzana asimilacijom prema susednim konsonantima, labijalnom b i velarnom g" (Ivi i Jerkovi 1981: 114), pri emu bi i fonetska sekvenca /ul/ u primeru bulgarskim (8.19) mogla biti posmatrana u tom kontekstu kao izraz podignute labijalizovanosti i velarizovanosti aktuelnog vokalnog //, to u poziciji izmeu plozivnih /b/ i /g/ moe biti dodatno naglaeno. (2) Ovi bi se primeri, s druge strane, mogli posmatrati u potpunosti u romanskom kontekstu kao irilski zapisi odgovarajuih latinskih, odnosno romanskih korena, budui da je sredwovekovni latinitet znao za formu Bulgarus (up. grko Bolgaroi) u kojoj je moglo doi do uproavawa suglasnike grupe /lg/ > /g/, to je rezultiralo formom bug- (up. Skok 1971/I: 228). Slina bi se pojava, uostalom, mogla traiti i u formi hemsk [hmski] (8.35).

FONOLOKE ODLIKE PASKALOVIH STAROSRPSKIH POVEQA I PISAMA

29

(<er> umesto <r>) derali [dali] (2.6), derati [dati] (2.8), potverdimo [potvdimo] (2.9), tverdi [tvdi] (3.12), serblin [sbqin] (3.21; 6.29), serblina [sbqina] (3.21; 3.30; 6.31; 6.33), serblinu [sbqinu] (3.22; 6.32), tverd [tvd] (3.24; 6.13), tverdo [tvdo] (3.25; 6.39), vsderitela [vsediteqa] (4.3), potverdih [potvdih] (5.6), kermu [kmu] (5.13), gerlu [glu] (5.18), wdveremo [odvemo] (5.23), gerlu [glu] (5.37), potvergenie [potvenije] (7p.16), utvergen [utvewe] (7p.18), deran [dan] (8.9), merkotik [mkoti] (8.36); (<r> umesto <r>) krst [kst] (4.9), rnenovik [nenovi] (8.39); (<el> umesto <l>) kelnemo [knemo] (3.8; 5.30; 6.4), kelnu [knu] (3.30), upelxeni [uptenije] (5.1; 6.1), upelyxenie [uptenije] (8.1), pelno [pno] (8.16), helmsko [hmsko] (8.35).

Vrlo je teko utvrditi kakva je glasovna vrednost stajala iza grafema <e> i <> u grafemskim nizovima <er>, <r>, <el> kao supstituent silabinosti Romanima nepoznatih srpskih vokala // i //. Moe se samo pretpostaviti da se radilo o nestabilizovanoj redukovanoj vokalskoj vrednosti,25 iji je kvalitet varirao u zavisnosti od sintagmatskog lanca, kreui se verovatno u okviru Raguzejcima poznatih vokalskih jedinica, od kojih je jedna moglo biti i zatvoreno // kao verovatno najuobiajeniji fonoloki ekvivalent grafema <e> i <>. 4.1. U prvoj fazi raguzejsko-venetske koegzistencije (HH veka) dalmatskoraguzejski konsonantski sistem imao je sledeu strukturu (Muljai 1962: 330): sonanti m n l r t d s s z k g

opstruenti

p b f v

Raguzejsko /v/ bilo je, po . Muqaiu, zvuni parwak frikativnog /f/ funkcioniui kao elemenat opstruentske a ne sonantske paradigme. Foneme // i // . Muqai (1962: 322323) transkribuje kao /'/ i /'/ konstatujui da je zapravo re o mediopalatalnim glasovima koji se u srpskom uju kada se /k/, odnosno /g/ nae ispred palatalnih vokala /e/ i /i/.
25 Ova bi se pretpostavka mogla eventualno argumentovati sudbinom slovenskih vokalnih // i // u akavskim govorima Krka, Cresa, a delimino i Loiwa gde su se pomenute silabeme vrlo rano nesumwivo pod uticajem romanskog (ili preciznije dalmatskog) supstrata razloile na kombinaciju r, odnosno l (Ivi 1998: 386388). Ne treba smetnuti s uma da se dalmatski jezik najdue ouvao upravo na Krku, gde je wegov posledwi govornik umro 1898. godine.

30

SLOBODAN PAVLOVI

U prvoj fazi raguzejsko-mletake koegzistencije, zvuno /z/ prodire u raguzejski sistem frikativa zauzimajui prazno mesto zvunog parwaka frikativnog /s/ i to prvenstveno preko posuenica iz venetskog italijanskog (Muljai 1962: 330).26 4.2. Konsonantski sistem srpskog jezika sredinom H veka imao je sledeu strukturu (Ivi 1998: 309312): sonanti: m n l r t d c s z k g h

opstruenti:

p b

Praslovensko asilabiko // uvalo je bilabijalnu lokalizaciju u starosrpskom jeziku jo tokom H veka ako je suditi po promeni *soe > soeu > soeu > soe (svoev 1189) (up. Mladenovi 1991: 160). Koliko je dugo ova glasovna vrednost bila aktuelna nije jasno, ali je docnija evolucija pretvorila nekadawe w u (dodue dosta slabo) labiodentalno v", mada ni ono gotovo ni u jednom govoru nije potpuno integrisano u sistem umnih suglasnika kao zvuni parwak glasa f" (Ivi 1998: 310), kako je to bilo u dalmatskoraguzejskom konsonantskom sistemu. Frikativno /f/ distributivno je vezano za rei onomatopejskog porekla, te za posuenice. 4.3. U raguzejskom sonantskom sistemu sredinom H veka fonoloki status nema asilabino srpsko //, odnosno //, ali se fonetski mora raunati s ovim glasovima i to (1) zato to su postojali diftonzi /e/, odnosno /o/ kako u dalmatskom tako i u venetskom vokalskom sistemu, te (2) zato to su ovi glasovi imali alofonski status prema silabikom /i/, odnosno /u/ u venetskom, a vrlo verovatno i u dalmatskom jezikom idiomu (up. Muljai 1962: 286; 307). Na osnovu irilskog ortografskog reewa nije jasno da li je u Raguzejskoj sredini srpsko bilabijalno // bilo adaptirano kao bilabijalni ili labiodentalni glas, budui da je slovo <v> upotrebqavano od poetka srpske pismenosti kao grafijski ekvivalent prvo jedne (), a zatim druge (v) fonetske vrednosti. Starosrpsko // imalo je, prema irilski ortografskim uzusima, specifian grafijski ekvivalent samo u sluajevima kada je prethodilo
26 Konsonantski sistem venecijanske varijante italijanskog jezika imao je u H veku praktino identinu strukturu (Muljai 1962: 287).

FONOLOKE ODLIKE PASKALOVIH STAROSRPSKIH POVEQA I PISAMA

31

vokalima /a/ (</>), /e/ (<>), te /u/ (<y>), dok je u ostalim sluajevima grafijski predstavqano kao i vokal /i/. S obzirom na to da upotreba prejotovanih slova u Paskalovim srpskim rukopisima u naelu ne odudara od normi koje je nalagala raka pravopisna kola,27 te da je fonetska vrednost // bila poznata dalmatskoraguzejskom jezikom idiomu, weno sistemsko funkcionisawe u Paskalovom srpskom ne bi trebalo dovoditi u pitawe. 4.4. Dalmatskoraguzejski opstruentski sistem nije znao (1) za alveopalatalno //, te za palatalno // i // u sferi afrikata, odnosno (2) za alveopalatalno // i //, te za velarno /h/ u sferi frikativa. Kao alternativa srpskim palatalnim afrikatama // i // u raguzejskoj sredini mogli su fungirati palatalizovani plozivi // i //. Ova fonetska razlika nije, meutim, ortografski mogla doi do izraaja budui da su, prema rakim pravopisnim uzusima, pomenute srpske afrikate po pravilu oznaavane grafema <k> i <g>, to je svojstveno i Paskalovim srpskim rukopisima (up. Ivi i Jerkovi 1981: 203205). Neuobiajeni primeri vetnici (5.5), gradanina (5.37) nisu u ovom smislu naroito informativni. Oznaavawe afrikate // grafemom <d> nije bilo strano ni rakoj pravopisnoj koli (up. Ivi i Jerkovi 1981: 197), s tim to bi se ovde moglo raditi i o etimolokom uvawu korena grad- na ortografskom planu. Forma vetnici (5.5) moe, prosto, biti ortografski izraz neutralisane frikacije ispred /n/ (Ivi i Jerkovi 1981: 204), ali se u tom sluaju mora pretpostaviti da je Paskal usvojio afrikatu //, a onda verovatno i wen zvuni parwak //. Srpska alveopalatalna afrikata // u dalmatskoraguzejskom opstruentskom sistemu nije imala fonetskog oslonca, budui da se sistem afrikata u ovom jezikom idiomu svodi na nekompaktni (difuzni) par /s/ //. To je sasvim razumqivo s obzirom na to da su ovom dalmatskom govoru bili strani i alveopalatalni frikativi //, //, koji u tom smislu nisu ni mogli fungirati kao strujna komponenta odgovarajuih slivenih alveopalatala. Ipak, poto je Paskalova upotreba slova <> kao grafijskog ekvivalenta alveopalatalnog // sasvim regularna, nema ortografske osnove za preispitivawe sistemskog statusa ove afrikate u Paskalovim srpskim aktima.28 Mada srpski strujni suglasnici // i // nisu imali sistemski ekvivalent u raguzejskoj opstruentskoj paradigmi, vaqa imati na umu da je venetski, a verovatno posredstvom wega i dalmatskoraguzejski sistem
27 U est Paskalovih srpskih listina (38) rakih pravopisnih osobina nema mawe nego u odgovarajuim rakim dokumentima. Poreewe s onovremenim rakim tekstovima koji nisu darovnice pokazuje da je kod Paskala = ja neto mawe dosledno upotrebqavano, ali je zato = je daleko ire zastupqeno Znaajna je i iwenica da Paskal ostaje na nivou 'starijeg rakog' pravopisa. U funkciju obeleavawa 'a i 'e on praktino nikad ne uvodi grafije i " (Ivi i Jerkovi 1981: 213). 28 Paskalovo poznavawe srpskog sistema afrikata, sudei po stawu koje se zatie u dubrovako-bugarskom ugovoru iz 1253. godine, bilo je iznad romanskog proseka u Dubrovniku H veka. Naime, nepoznati pisar ove poveqe mea grafeme <> i <k> up. obeamo se (7) dybrovkane (23) (Ivi i Jerkovi 1981: 63).

32

SLOBODAN PAVLOVI

frikativa znao za tzv. mokre", odnosno meke realizacije (Muljai 1962: 287) strujnih dentala /s/ i /z/, koje su u svojstvu alofona mogle posluiti kao oslonac usvajawu odgovarajuih srpskih alveopalatalnih // i //. U svakom sluaju, Paskalova regularna upotreba grafema <> i <> ne daje ortografsku podlogu za preispitivawe wegovog poznavawa srpskih frikativnih alveopalatala.29 Sistemsko odsustvo velarnog frikativa /h/ u romanskoj govornoj bazi (dalmatskoraguzejskoj i venetskoj) znai da je Paskalu kao oslonac za usvajawe odgovarajueg srpskog glasa moglo posluiti samo stawe u latinskom sistemu opstruenata (up. Skubic 1990: 69). S obzirom na relativno regularnu upotrebu grafeme <h>,30 nema pouzdanih indicija da Paskal nije ovladao srpskim strujnim /h/. 5. Ortografsko ustrojstvo Paskalovih srpskih poveqa i pisama sugerie da je ovaj latinski notar s dalmatskoraguzejskim materwim jezikom usvajajui srpski jezik H veka defonologizovao, refonologizovao, i usvajao diferencijalne srpske foneme i to u naelu na sledei nain. Defonologizacija se manifestuje (1) kroz neutralizaciju vokalske opozicije /e/ // (verovatno u korist fonetske vrednosti srpskog vokala jat), (2) kroz neutralizaciju fonetske specifinosti starosrpskog //, koje se po svoj prilici glasovno uravnava s vrednou izjednaenih /e/ //,31 (3) kroz asilabizaciju vokalnih // i // u vidu wihovog dekomponovawa na fonetske sekvence /vokal + r, l/. Refonologizacija se ispoqava kroz verovatno pomerawa sredwevisokog /o/ u sredwe do visoko //. Usvajawe novih fonema ogranieno je praktino na opstruentski sistem gde je Paskal ako se poe od govornog dalmatskoraguzejskog (ali i venetskog) jezikog idioma ovladao afrikatama //, // i //, te frikativima //, // i /h/. Na osnovu ortografskog profila Paskalovih srpskih spisa nije mogue zakquiti da li je glasovna vrednost pomenutih opstruenata bila pomerena u odnosu na odgovarajue srpske fonetske vrednosti. U svakom sluaju, nema ortografske podloge za preispitivawe sistemskog statusa pomenutih fonolokih jedinica.
Novi Sad

29 Primeri knetvo (5.8, 5.10), knestvo (5. 9, 5.15) ne mogu biti iskorieni u tom smislu budui da se verovatno radi o etimolokom uvawu korena kne- na ortografskom planu. 30 Poto izostanak foneme /h/ u nastavakim morfemama moe biti shvaen kao izraz Paskalovog lutawa u srpskoj fleksiji up. po akonu nai prvi (7p.3), jedina sigur g nija potvrda neregularne upotrebe grafeme <h> jeste primer u estni ivotvorexi h (8.5), gde je ovo slovo upotrebqeno umesto oekivanog <k>. 31 Izbor grafeme <e> za oznaavawe starosrpskog // mogao je biti motivisan uzusom latinikih pisara prenesenim u irilicu (up. Ivi i Jerkovi 1981: 215), ali iwenica da Paskal upotrebqava grafemu <> u vrednosti fonema /e/ sugerie da je ovom latinskom notaru bila nepoznata opozicija izmeu fonetskih realnosti koje su Srbi oznaavali slovima <> i <e>.

FONOLOKE ODLIKE PASKALOVIH STAROSRPSKIH POVEQA I PISAMA

33

CITIRANA LITERATURA Bari, H. (1937), O uzajamnim odnosima balkanskih jezika. I deo. Ilirsko-romanska jezika grupa, Biblioteka Arhiva za arbanasku starinu, jezik i etnologiju, Sv. , Lingvistika serija 1, Beograd. Bokovi, Radosav (1978), Odabrani lanci i rasprave, Crnogorska akademija nauka i umjetnosti, Titograd. Vrana, Josip (1957), Tko je pisao najstarije dubrovake irilske isprave, Slovo, 68, Staroslavenski institut u Zagrebu, Zagreb, 311334. Ivi, Pavle (1986), Srpski narod i wegov jezik, Srpska kwievna zadruga, Beograd. Ivi, Pavle (1988), Istorija jezika. Jezik, srpskohrvatski/hrvatskosrpski, hrvatski ili srpski. Izvadak iz izdawa Enciklopedije Jugoslavije, Zagreb. Ivi, Pavle (1998), Rasprave, studije, lanci. 1. O fonologiji, Celokupna dela, H/1, Izdavaka kwiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci Novi Sad. Ivi, Pavle i Jerkovi, Vera (1981), Pravopis srpskohrvatskih irilskih poveqa i pisama H i H veka, Filozofski fakultet u Novom Sadu. Jiriek, Constantin (1904), Die mittelalterliche Kanzlei der Ragusaner, Archiv fr slavische Philologie, Sechsundzwanzigster Band, Berlin, 161214. Mladenovi, Aleksandar (1971), Elementi istorije srpskohrvatskog jezika, Opta enciklopedija Larus, , Beograd, 419426. Mladenovi, Aleksandar (1991), Beleke o jednom padenom obliku u Poveqi bana Kulina, Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku, HHH/1, Novi Sad, 161162. Mladenovi, Aleksandar (1992), Prilog tumaewu postanka genitiva mnoine nastavka -a u jednom delu srpskog jezika, Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku, HHH/2, Novi Sad, 736. Muljai, arko (1962), Dalmatski elementi u mletaki pisanim dubrovakim dokumentima 14. st., Rad Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, 327, Zagreb, 237380. Reetar, Milan (1894), Die ragusanischen Urkunden des XIII.XV. Jahrhunderts, Archiv fr slavische Philologie, Sechzehnter Band, Berlin, 321368. Sindik, Ilija (1926), Dubrovnik i okolina, Srpski etnografski zbornik, Kwiga 38, Prvo odeqewe, Naseqa i poreklo stanovnitva, Kwiga 23, Beograd, 1249. Skok, Petar (1940), Osnovi romanske lingvistike IIII, Izdanje naklade kolskih knjiga i tiskanica Banovine Hrvatske u Zagrebu. Skok, Petar (1971), Etimologijski rjenik hrvatskoga ili srpskoga jezika, JAZU, Zagreb, . Skubic, Mitja (1990), Uvod u romansku lingvistiku. Udbenik za predmet Istorija francuskog, panskog, italijanskog i rumunskog jezika, Radovi Instituta za strane jezike, 9, Novi Sad. remonik, Gregor (1927), Dubrovaka kancelarija do godine 1300. i najstarije knjige dubrovake arhive, Glasnik Zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini, XXXIX, Sarajevo, 231253.

Slobodan Pavlovi FONOLOGIESKIE OSOBENNOSTI DREVNESERBSKIH GRAMOT I PISEM PASKALA (PRIMER SERBSKO-ROMANSKO FONOLOGIESKO INTERFERENCII) Rezyme V nastoe rabote daets obzor fonologiesko sistem drevneserbskogo zka, zafiksirovannogo v gramotah i pismah, napisannh ili perepisannh dubrovnickim presviterom Paskalom v seredine H veka. Poskolku re idet o notariuse, rodno zk kotorogo bl romanski (po vse verotnosti dalmatsko-raguzski) i kotor li tolko vposledstvii obuils pisaniy serbskih aktov, to sohranivies pamtniki predstavlyt sobo horoi primer serbsko-romansko fonologiesko interferencii, rezultatom kotoro povilas sootvetstvuya defonologizaci, refonologizaci, ili usvoenie differencialnh serbskih fonem v raguzsko zkovo srede.