Lament nad Beogradom

JAN MAJEN i moj Srem, Paris, moji mrtvi drugovi, trenje u Kini, priviaju mi se jo, dok ovde utim, bdim, i mrem i leim, hladan, kao na pepelu klada. Samo, to vie i nismo mi, ivot, a ni zvezde, nego neka udovita, polipi, delfini, to se tumbaju preko nas, i plove, i jezde, i urliu: "Prah, pepeo, smrt je to." A viu i rusko "nievo" i pansko "nada". Ti, meutim, raste, uz zornjau jasnu, sa Avalom plavom, u daljini, kao breg. Ti treperi, i kad ovde zvezde gasnu, i topi, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg. U Tebi nema besmisla, ni smrti. Ti sjaji kao iskopan stari ma. U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti, i ponavlja, kao dan i detinji pla. A kad mi se glas, i oi, i dah, upokoje, Ti e me, znam, uzeti na krilo svoje. ESPANJA i na Hvar, Dobrovi mrtvi, ejk to se u Sahari beli, priviaju mi se jo, kao utvare, vatre, var. Moj Sibe poludeli, zinuo kao pe. Samo, to vie nismo mi, u mladosti i moi, ve neki papagaji, impanzi, neveseli, to mi se smeju i vrite u mojoj samoi. Jedan se "Leiche! Leiche! Leiche!" dere. Drugi mi ape: "Cadavere!" Trei: "Le, le, le." Ti, meutim, iri, kao labud krila, zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju. Ti budi veselost, to je nekad bila, kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju. U Tebi nema crva, ni sa groba. Ti blista, kao kroz suze ljudski smeh. U Tebi jedan ora peva, i u zimsko doba, prelivi krv, kao vino, u novi meh. A kad mi klone glava i budu stali sati, Ti e me, znam, poljubiti kao mati. TI, PROLOST, i moj svet, mladost, ljubav, gondole, i, na nebu, Mljetci, priviate mi se jo, kao san, talas, lepi cvet, u drutvu maski, koje je po mene dolo. Samo, to nisam ja, ni Venecija to se plavi, nego neke ruevine, aveti, i steci, to ostaju za nama na zemlji, i u travi. Pa kau: "Tu lei paa! - Prosjak! - Pas!"

A viu i francusko "tout passe". I nae "prolo". Ti, meutim, stoji nad irokom rekom, nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao tit. Ti peva vedro, sa grmljavom dalekom, i tka u stolea, sa munjama, i svoju nit. U Tebi nema moje ljudske tuge. Ti ima streljaa pogled prav i nem. Ti i pla pretvara kao dad u arene duge, a hladi, ko dalek bor, kad te udahnem. A kad doe as da mi se srce staro stia, Tvoj e bagrem pasti na me kao kia. LIBUA i moj put, i svet, kule u vazduhu i na morskoj peni, priviaju mi se jo, dok mi iak drhe ko prut i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne. Samo, to vie nisu, ni ene, ni ljudi ivi, nego neke nemone, slabe, i setne, seni, to mi kau da nisu zveri, da nisu krivi, da im ivot ba nita nije dao, pa apu "no, no, no" i nae "ne, ne". Ti, meutim, die, u nonoj tiini, do zvezda, to kazuju put Suncu u tvoj san. Ti slua svog srca lupu, u dubini, to udara, ko stenom, u mrani Kalemegdan. Tebi su nai boli sitni mravi. Ti biser suza naih baca u prah. Ali se nad njima, posle, Tvoga zora zaplavi, u koju se mlad i veseo zagledah. A kad umorno srce moje uuti, da spi, uzglavlje meko e mi, u snu, biti, Ti. FINISTRE i njen stas, brak, poljupci, bura to je tako silna bila, priviaju mi se jo, po neki leptir, bulke, klas, dok, iz prolosti, sluam, njen korak, tako lak. Samo, to vie nije ona, ni njen glas nasmejan, nego neki kormoran, divljih i crnih krila, to vie: zrak svake sree tone u Okean. Pa mi mrmlja rei "tombe" i "sombre". Pa kreti njino "ombre, ombre" i na "grob" i "mrak". Ti, meutim, kree, ko na labud veni, iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put. Dok meni dan tone u tvoj ponor reni, Ti se die, iz jutra, sav zracima obasut. Ja u negde, sam, u Sahari, stati, u onoj gde su karavani seni, ali, ko to uz mrtvog Tuarega ui mati, Ti e, do smrti, biti uteha meni.

A kad mi slome duu, koplje, ruku i nogu, Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu. IVOT ljudski, i hrt, sveo list, galeb, srna, i Mesec na puini, priviaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt jednog po jednog glumca naeg pozorita. Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili vie nego neka pena, trenuci, apat u Kini, to ape, kao i srce, sve hladnije i tie: da ne ostaju, ni Ming, ni jang, ni jin, ni Tao, trenje, ni mandarin. Niko i nita. Ti, meutim, sja, i sad, kroz san moj tavni, kroz bezbroj suza naih, vean, u mrak, i prah. Krv tvoja ko rosa pala je na ravni, ko nekad, da hladi tolikih samrtniki dah. Grlim jo jednom na Tvoj kamen strmi, i Tebe, i Savu, u Tvoj Dunav trom. Sunce se raa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi! Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom. A kad i meni odbije as stari sahat Tvoj, to ime e biti poslednji apat moj.

Cooden Beach, 1956.