MAKS SELER: POLOZAJ COVEKA U KOSMOSU

Po recma Seera, ova kn|ga |e sazet prkaz nekoko gavnh tacaka n|egove
fozofske antropoog|e ko|u |e nameravao ob|avt 1929, a umre 1928. Na
pocetku kn|ge konstatu|e da pored po|ednacnh spec|azovanh znan|a o
coveku, ne
posto| |ednstvena de|a znan|e o coveku. Nkad u stor| covek sam seb n|e
bo toko probematcan. Izmed|u vada|uch vd|en|a coveka |evre|sko-
hrscanskog, grcko antckog, vd|en|a moderne prrodne nauke posto|e
nepomr|v sukob. |evre|sko-hrscansk msaon krug vd coveka kao sku
prku boz|u, antck svu specfcnost coveka vd u umu (ogosu, ratu) ko| |e
sposobnost shvatan|a svh stvar, dok prrodno-naucn msaon krug coveka
vd kao podvrstu kcmen|aka ssara n|hov vrh. Ta tr msaona kruga
potpuno su uzdrmana, pa se sam Seer pta sta odred|u|e covekov specfcn
pooza|, neuporedv sa svakm drugm specfcnm pooza|em neke zve vrste
(samo probematzovan|e coveka u savremenost).
*Izgradnja psihickog sveta, psihickog pra-fenomena zivota
Specfcan pooza| coveka moze se shvatt tek z ceokupnog bo-fzckog
sveta. Granca pshckog pokapa se sa grancom zvog. Btno obeez|e zvog
uz samokretan|e,samoobkovan|e,prostorno-vremensko samoorganzovan|e,
|e posedovan|e posebnog unutrasn|eg bvstva, pshckog pra-fenomena
zvota. Na|nz stepen pshckog |e cuvstven porv (poet, snaga kompeksnog
stan|a zvog organzma ko|e uk|ucu|e mnogobro|ne promene na organskom
pshckom panu), drug dusevn
bvstven obk |e nstnkt, trec asoc|atvno pamcen|e cetvrt praktcna
ntegenc|a.
1. u cuvstvenom porvu kao na|nzem stepenu pshckog |os n|e razuceno
cuvstvo nagon ko| ma uvek specfcnu usmerenost c| prema necem, npr.
hran. B|c se moze prpsat cuvstven porv, za rastom razmnozavan|em I
smrt kao opst porv. Tu se kod b|ke pokazu|e da zvot n|e btno vo|a za
moc, nego da |e porv ka razmnozavan|u
smrt pra-porv sveg zvota. B|ka nt spontano bra svo|u hranu, nt se
aktvno drz prkom opod|avan|a. Zvotn smer b|ke |e vegetatvan, t|.
posve prema spo|a usmeren porv ko| Seer oznacava ekstatcnm
cuvstvenm porvom da b oznaco potpun nedostatak povratnog |av|an|a
organskog stan|a nekom centru, sto |e svo|stveno
zvotn|ama coveku. Tako se opstanak b|ke sasto| u shran, rastu,
raspod|avan|u smrt.
2. kao drug dusevn bvstven obk sed za cuvstvenm porvom u
stepenovanom redu zvota- nstnkt. On se moze defnsat sk|ucvo kao
osta bvstven stepen, po tzv.drzan|u zvog bca. Drzan|e |e psho-fzck
ndferentan po|am, t|. ono |e uvek zraz unutrasn|eg stan|a ne posto| nsta
unutar dusevnog, sto se neposredno posredno ne
zrazava u drzan|u. Zato se drzan|e uvek mora tumact dvostruko, fzoosk
pshoosk stovremeno. Gavna obeez|a nstnkta: odv|a se po cvrstom
nepromen|vom rtmu, reagu|e samo na tpcne povratne stuac|e ko|e su
znaca|ne za zvot vrste kao takve. On |e nezavstan od bro|a pokusa|a ko|e
zvotn|a zvod da b ba dorasa neko| stuac|, on |e vec unapred tu.
3. trec pshck obk |e asoc|atvno pamcen|e. Teme| svakog pamcen|a |e
usovn refeks, |er |e n|egova pshcka anaog|a tzv. asoc|atvna zakontost,
prema ko|o| ceokupn kompeks predstava nasto| obnovt nadopunt
canove ko| mu nedosta|u kada se samo |edan deo tog kompeksa senzorno
motorno dozv. Prncp asoc|atvnog pamcen|a |e deotvoran u zvesno|
mer vec kod svh zvotn|a, a razct. On se usko povezu|e s oponasan|em
kopran|em ko| obrazu|u tradc|u, ko|a boosko| bastn donos novu
dmenz|u zvotn|skog drzan|a pomocu zvotne prosost drugova po vrst. Ta
vrsta tradc|e mora se na|ostr|e razkovat od svesnog secan|a na proso, t|.
svake preda|e na osnovu znakova, povesnog znan|a (ov obc tradc|e
svo|stven su samo coveku). Pomocu tradc|e moguc |e napredak, a sav
|udsk razvo| btno pocva na sab|en|u tradc|e.
Odbacvan|e moc preda|e postepeno napredu|e u |udsko| stor| ono |e deo
razuma ko| tako osobad|a prostor za nove pronaaske otkrca.
Deotvornost asoc|atvnog prncpa znac u zgradn| pshckog sveta
propadan|e nstnkta napredovan|e centrazovan|a mehanzovan|a
organskog zvota. Ona sto tako znac zoovan|e ndvduuma z vezanost
vrstom I nepragod|ve ukocenost nstnkta.
4. praktcna ntegenc|a |e cetvrt bvstven obk pshckog zvota. Zvo bce
se drz ntegentno kada bez prethodnh pokusa|a smseno reagu|e prema
novm, netpcnm stuac|ama u pokusa|u da res nagonsk odred|en zadatak
(nov prncp: duh, otvorenost sveta, samosvest, csta aktuenost duha
svo|stvenog coveku). Posto| |os neka bvstvena razka znad zbora
ntegenc|e sto razku|e coveka zvotn|u? |edn zbor ntegenc|u
zadrzava|u za coveka, a drug (Darwn, Lamark) smatra|u da zvotn|a
posedu|e ntegenc|u tme se prkan|a|u ucen|u ko|e |e oznaceno kao teor|a
homo fabera ne pozna|e nkakvo covekovo metafzcko bvstvo, t|. specfcan
odnos coveka
prema svetu. Oba ova ucen|a Seer odbacu|e. Za n|ega |e duh nov prncp ko|
razku|e coveka zvotn|u sto| zvan svega onoga sto u na|srem smsu
mozemo nazvat zvotom. Ta| prncp (duh), n|e nov stepen manfestac|e
zvota, pshe, vec |e suprotan svemu svakom zvotu, pa zvotu u coveku. Ne
moze se svest, na prrodnu evouc|u
vec |e na|vs osnov samh stvar. Vec Grc otkrva|u posto|an|e takvog
prncpa nazva|u ga umom. Po Seeru, rec duh obuhvata po|am uma, a
pored ms|en|a obuhvata ono neposredno ntutvno vd|en|e pra-fenomena
bvstvenh sadrza|a, sto tako emoconane vo|ne akte (dobrota, |ubav).
Egzstenc|a duha nezavsna |e od
organskog, od zvota, od n|egove nagonske ntegenc|e. Duhovno bce n|e
vezano za nagon okonu, vec |e sobodno od n|h otvoreno |e prema svetu.
Covekove reakc|e motvsane su cstm stan|em perceptvnog kompeksa
kompeksa predstave ko|e |e podgnuto do predmeta (on okonu vd moze
da uzdgne do predmeta)
nezavsno |e od n|egove fzoog|e, nagonskh mpusa. Za razku od zvotn|e,
covek moze zvrst specfcno dstancran|e zamen|van|e okone u svet
predmete (afektvna nagonska sredsta). Predmetno bvstvo |e na|forman|a
kategor|a ogcke strane duha. Za razku od zvotn|e ko|a ma svest, covek
kao bce duha ma I samosvest, ma sposobnost da postane predmet svog
vasttog posmatran|a. Sa samosvescu covek moze da prosr okonu u
dmenz|u sveta da ta| svet ucn predmetnm, a moze svo|u vasttu
fozofsku pshcku kakvocu (stan|e) kao svak po|ednacn pshck dozv|a|
sto promatrat kao nesto predmetno. Izgeda kao da posto| estvca na ko|o|
se pra-bvstvo u zgradn| sveta sve vse seb prv|a da postane samo sebe
svesno, na sve vsm
stepenma da konacno u coveku samo sebe potpuno posedu|e shvat. Iz
ovakve strukture covekovog bvstva moze se razumet nz |udskh
specfcnost od ko|h Seer neke navod. Samo covek ma kategor|u stvar
kategor|u supstanc|e, ma prazne obke prostora vremena, ma oseca|
svetskog prostora. Samo covek moze da se zdgne znad sebe da z |ednog
sredsta s onu stranu prostorno-vremenskog sveta ucn sebe ctav svet
predmetom svo|e spozna|e. A, to sredste ko|e mu omogucava tu spozna|u
(opredmecen|e sveta sebe) ne moze bt opredmeceno. Duh |e |edno bvstvo
ko|e |e nesposobno za opredmecen|e, on |e csta aktuenost. Centar duha,
cnost, n|e n predmetno n stvarno bvstvo, nego skop reda akata ko| se u
seb spun|ava. Covek kao cnost moze sudeovat u aktma nekog
nadsnguarnog duha, a samo na osnovu sazvrsavan|a, sto znac da nase
ucestvovan|e u aktma nekog nadsnguarnog duha (de|a) n|e prosto
naazen|e otkrvan|e onoga sto |este sto posto|, nego |e stnsko
za|edncko stvaran|e, prozvod|en|e de|a, vrednost c|eva ko| su prrod|en
vecno| |ubav vecno| vo| (akt deran|a kao specfcan duhovn akt.
Spozna|a bt dozv|a|a stvarnost, covek |e ona| ko| moze da kaze ne).
Specfcno duhovn akt |e akt deac|e (gedan|e bt), razct od tehncke
ntegenc|e zak|ucu|uceg ms|en|a. Aktom deac|e na osnovu samo |ednog
prmera shvatamo bt odred|enog bvstvenog podruc|a. To znan|e |e uvd|an|e
ko|e de preko grance naseg skustva (a pror). U poztvnm naukama
deac|a obezbed|u|e aksome, dok u fozof|, metafzc
predstav|a prozor u apsoutno (Hege), |er se svako pravo bvstvo ne moze
svest na empr|ske uzroke konacne vrste, vec se moze prpsat
nadsnguarnom duhu kao atrbut nadsnguarnog bvstva. Sposobnost
odva|an|a opstanka od bvstva |e osnovno obeez|e |udskog duha ko|e
uteme|u|e stovremeno sva ostaa obeez|a. N|e za coveka btno da ma
znan|a, vec da ma a pror bvstva da h |e sposoban stec. Akt deac|e
|este dokdan|e karaktera stvarnost kao zvacen|e ogosa bt z konkretnog
cunog sveta stvar. Zvotn|a zv sasvm u konkretnom, u stvarnost. Bt
covek znac to| vrst stvarnost rec ne. To cn Paton kada gedan|e de|a
povezu|e sa odvracan|em duse od cunog sveta stvar s povatkom duse u
samu sebe da b nasao zvore stvar. I Huserova fenomenooska redukc|a cn
sto u trazen|u bt same stvar. To |e akt deac|e ko| defnse |udsku
duhovnost. Reanom postav|an|u spo|n|eg sveta ne vod zak|ucak,
perceptvn sadrza| opazan|a ne da|e nam dozv|a| reanost nt
predmetnost, nt fksna mesta u prostoru, nego dozv|en utsak otpora
prema na|nzem na|prmtvn|em stepenu dusevnog zvota (cuvstven porv,
nagonsk centar). Ideac|a |e ukdan|e samog momenta reateta, ukdan|e
straha od zema|skog, |er sva stvarnost |e za svako zvo bce na|pre prtsak
ko| ometa, a cst strah |e n|en koreat. Ta| akt obestvaren|a moze zvrst
samo bvstvo ko|e zovemo duh. Covek |e zvo bce ko|e se moze prema svom
zvotu, ko| ga snazno obuzma, asketsk drzat potsku|uc vastte nagonske
nstnkte. Za razku od zvotn|e ko|a uvek stvarnom bvstvu kaze da, covek
moze rec ne. On |e vecn
protestant protv goe stvarnost, bo u Budnom smsu kao uzet duha do
nestvarne sfere esenc|e kao c| (nrvanautonuce), |er se reatet vrednu|e kao
zo se z sfere esenc|e nasto| okrenut ka stvarnost da b se ucna bo|om,
u vecnom rtmu zmed|u de|e (duha) reateta (porva) vd prav zvot
odred|en|e coveka. Covek uvek tez da prob|e ogradu svoga sada-ovde-tako-
bvstva svo|e okone. Tako Fro|d vd u coveku bce ko|e potsku|e svo|e
nagone I zahva|u|uc tome moze svo|u nagonsku energ|u submrat u
duhovnu deatnost.
*Problem sublimiranja: izvorna nemoc duha i njegovo zadobijanje moci.
Sublimiranje kao svetski tok
Za Seera |e oducu|uce ptan|e, da zvre duh z askeze, submac|e
pomocu n|h samoodrzava svo|u energ|u? Duh ne zvre z askeze,
potskvan|a, onog ne-stvarnost, |er bvstvo duha tme n|e usov|eno vec
samo n|egovo snabdevan|e energ|om n|egova sposobnost octovan|a. Duh
|e u svom cstom obku zvorno bez moc, deotvornost,
a da b bo snabdeven energ|om, da bude deotvoran, mora mu prdoc
askeza, nagonsko potskvan|e submac|a. Dve fundamentane mogucnost
shvatan|a duha kroz stor|u podstake su Seera da postav ptan|e o poreku
duha. Prvo shvatan|e |e kascna grcka teor|a o coveku po ko|o| duh ma
specfcno bvstvo autonom|u, pa snagu deotvornost kao na|vs
na|mocn| obk bvstva (duhovn svemoguc bog). Drugo shvatan|e |e
negatvna teor|a o covekuzastupa shvatan|e po kome duh nema autonom|u
zvornu moc, vec nasta|e sk|ucvo na osnovu onog covekovog ne.
Seer odbacu|e oba shvatan|a. Smatra da duh ma vasttu bt zakontost, a
ne vasttu energ|u ko|a sed tek z covekovog negatvnog akta prema
svetu. Duh posto| prvo u skopu csth ntenc|a, a z n|h ne nasta|e duh bez
askeze, potskvan|a. Prmer negatvne teor|e o coveku su Budna
soteroog|a (spas z vecnog kruzen|a), Sopenhauerova negac|a vo|e za
zvotom, Fro|dovo ucen|e (nagon smrt, potskvan|e nagona submac|a kao
osnova |udske kuture).
Nedostatak ovh teor|a |e sto ne da|u odgovor na ptan|e: sta to u coveku
negra vo|u za zvotom, sta potsku|e nagone?
Negatvna teor|a vec pretpostav|a ono sto treba da ob|asn, t|. um, duh. Duh
|e ta| ko| negra, potsku|e, on de|ama I vrednostma vod vo|u tako da svm
nagonskm mpusma, suprotstav|enm de|, uskracu|e predstave nuzne za
nagonske radn|e, a s druge strane podstce sve nagonske mpuse da zvode
postav|en vo|n pro|ekat. To |e uprav|an|e ko|e se sasto| u kocen|u,
osobad|an|u nagonskh mpusa kroz duhovno hten|e, a vod|en|e |e
pretpostav|an|e samh de|a vrednost ko|e se ostvaru|u nagonskm
kretan|ma. A, duh n|e sposoban da prozvede, uveca uman| nagonsku
energ|u. Uprav|a|uc nagonma, duh stce energ|u, moc deatnost,
ozv|ava. |edno to moze da se nazove submac|om zvota u duh, a ne
nekakav mstck proces zrastan|a duha z potskvan|a nagona. Zabuda
kascne teor|e ko|a vada ceokupnom fozof|om zapada |e opasn|a. To |e
de|a o vastto| moc duha, n|egovo| zvorno| samostano| snaz, moc
deatnost, ucen|e da |e duh bez zvotnog porva svemocn prncp (Paton,
Arstote, hrscanstvo, Fhte, Hege). Reatvno pravo ma|u protvnc tog
ucen|a (Epkur, Hobs, Sopenhauer I dr), a su pak zda stnu ko|a ez u
ovom ucen|u: autonom|u duha u n|egovo| sustn n|egovm zakonma.
Kascna teor|a se |av|a u dva gavna obka:1) u nauc o dusevno| supstanc|
coveka (Akvnsk) 2) u naukama po ko|ma posto| samo |edan duh prema
kome su sv po|edn duhov samo modus akter n|egovog deovan|a
(Spnoza, Kant, Fhte, Seng dr). Prmena kosmooskh kategor|a na
centrano bvstvo coveka promasu|e c|. Covek n|e supstanc|a vec duhovn
centar akta, ona| ko| samostano ured|u|e duhovne akte. Osnovna zabuda
kascne teor|e |e sto smatra da
vs obc bvstva u svetu ko| |e od skona konstantno tako ured|en, ma|u
vs smsao vrednost, vecu snagu moc. Zabuda |e smatrat, s |edne strane
vse obke bvstva nastam genetck z nzh (naturazam, mater|azam) s
druge strane, smatrat da su vs obc bvstva uzrok nzma (vtazam,
deazam). Seer se saze sa Hartmanom ko| kaze da su vse kategor|e
bvstva vrednosne kategor|e od skona sab|e. Mocno |e ono sto |e zvorno
nze, nemocno |e na|vse. Svak vs obk bvstva |e u odnosu prema nzm
reatvno bez snage, nt se ostvaru|e svo|m vasttm snagama, nego snagom
nzeg obka bvstva. Iskonsk prvobtno, duh nema vastte snage a
procesom submac|e |e stce. L|udsk duh |udsko hten|e ne moze znact
nkada vse nego vod|en|e uprav|an|e. Covekovo posto|an|e predstav|a tako
na|vsu poznatu submac|u, |er
covek u seb sazma sve bvstvene stepene posto|an|a. Obostrano prozman|e
zvorno nemocnog duha zvorno demonskog porva pomocu deran|a
oduhov|en|a nuzda , stovremeno, ozv|avan|a duha |este c| kra| konacnog
bvstva zbvan|a.
*edinstvo dusa-telo: kritika !ekarta i onticka suprotnost duh-telo" kritika
naturalistickog ucenja o coveku i ucenja
#lagesa
U novom veku kascna teor|a o coveku nasa |e na|deotvorn| obk u
Dekartovom ucen|u, u n|egovom duazmu msaone protezne supstanc|e,
duse tea. Posedca tog ucen|a |e ba preterana specfcnost pooza|a
coveka n|egovo zvacen|e z prrode, a tme |e zbrsana kategor|a zvota,
|er za n|ega se svet sasto| z tacaka ko|e mse mehanzma ko|e treba
geometr|sk strazt. |edno vredno u Dekartovom ucen|u, po Seeru, |e
autonom|a suverentet duha I n|egova nadmocnost nad organskm
samozvm. Sve ostao |e pogresno. Npr. za Dekarta pshcko posto| samo u
svest. Med|utm, pokazao se da su fzoosk pshck proces ontoosk
dentcn, da su dve strane promatran|a |ednog stog zvotnog procesa. |az
ko| Dekart stvara zmed|u duse tea prevadan |e shvatan|em |ednstva
zvota. I ms|en|e I duhovn akt mora|u mat fzooske pshcke paraezme,
posto on svo|u snagu dob|a|u z zve nagonske sfere
(pshofzck zvot |e |edan). |ednstvo pshckh fzckh funkc|a |e cn|enca
ko|a vred za sva bca pa za coveka. Nsu duh, teo dusa, mozak dusa
nesto sto tvor ontcka suprotnost. Suprotnost ko|a posto| u coveku |e
suprotnost vseg reda, suprotnost zvota duha, a su pak upucen |edan na
drugog. Duh dera zvot, a |edno |e zvot sposoban da pokrene duh da ga
ostvar, pocevs od podstca|a na||ednostavn|eg duhovnog akta do ostvaren|a
nekog duhovnog dea.
Ta| odnos duha zvota pogresno su, po Seeru, shvate sve teor|e ko|e
nazvamo naturastckm: bo da |e rec o formano-mehanckm teor|ama
ko|e pshcke procese tumace kao propratne po|ave fzcko-hem|skh procesa,
bo vtastckm ucen|ma, za ko|e |e kategor|a zvota osnova shvatan|a
coveka, a tme duha koga treba shvatt z
nagonske sfere, kao n|enog kasnog razvo|nog produkta. Ipak, Seer
vtastckom ucen|u oda|e prznan|e sto |e uvdeo da ono stvaraacko mocno
n|e ono sto nazvamo duhom vsm obcma svest, vec tamne podsvesne
nagonske moc duse. A, grese su u tome sto su samo de|u duha zakone
duha, te n|egov unutrasn| rast zvod z th nagonskh
moc. U suprotnost s ovm teor|ama pokusao |e Ludvg Kages da razume
coveka pomocu dve osnovne nesvodve kategor|e: zvota duha. Med|utm,
duhu Kages ne przna|e n|egovu srz, moc opredmecen|a neposredno
sagedavan|e de|a. Kages |e takod|e uveren da |e duh s ceokupnm zvotom
u stan|u borbe, a ne u odnosu uza|amnog dopun|avan|a. U to| borb duh |e
prncp ko| sve dub|e razara zvot dusu, te se |udska stor|a pokazu|e kao
postepeno oboen|e, dekadenc|a zvota. Nepr|ate|sku suprotnost zmed|u
duha zvota Seer ne prhvata, kaze da duhu ne prpada nkakva
snaga moc, nkakvaa zvorna energ|a ko|om b mogao zvest to unstavan|e
zvota.
*$ovek i osnov sveta: poreklo religije i metafizike
U stom momentu kada covek svescu o svetu, samosvescu
opredmecvan|em vastte psho-fzcke prrode, posta|e covekom, on mora
shvatt de|u nadsvesnog, beskonacnog apsoutnog bvstva ko|e |e
konsttutvno za n|ega, kao I n|egova svest (o svetu) samosvest. Tek u
odnosu prema tom apsoutnom pomocu n|ega, on posta|e covek. Svest o
svetu, samosvest svest o bogu (apsoutnom) tvore nerazdvo|no strukturno
|ednstvo. U stom momentu pragod|avan|a svetu, momentu pragod|avan|a
sveta seb zdzan|a zvan n|ega da b ga ucno predmetom svog
gospodaren|a, u stom tom momentu covek |e svo|e sredste postavo zvan
s one strane sveta. Vse se n|e mogao shvatt kao |ednstven can
|ednostavn deo sveta znad koga se tako smeo uzdgao. N|egovo sredste
postao |e ekscentrcno svetu. Nakon otkrca kontngentnost sveta svog
ekscentrcnog pooza|a, covek |e mogao mat |os samo dvo|ako drzan|e.
Cudt se svo|m duhom pokusat shvatt apsoutno ukopt se u n|ega, a tu
|e poreko metafzke, , na drug nacn, z nesavadve ze|e za spasen|em
pomocu vska fantaz|e, apsoutno (boga) spunt prozvo|nm kovma I u
n|ma nac zasttu spasen|e od pada u csto nsta, a tu |e poreko reg|e. Sve
testcke de|e Seer odbacu|e, |er odbacu|e de|u |ednog duhovnog u svo|o|
duhovnost svemoguceg boga. Samo ostvaru|uc sebe, to kada spun|ava
svo|u duznost u kosmosu (povezvan|e duha porva u razvo|u |udske stor|e,
kuture), covek ostvaru|e ono sto |e covecanstvo nazvao bogom.
*$ovek i povest
Poged na bvstvo coveka n|egovo poreko nsu nkada b nesgurn|,
neodred|en| raznok| nego u 20.veku. Prv put u otprke
deseth|adegodsn|o| stor| covek |e seb postao potpuno probematcan, vse
ne zna ko |e, a tog neznan|a |e svestan. Stoga |e fozofska antropoog|a
pozvana da za ta| zadatak veka htno traz resen|e. Pod fozofskom
antropoog|om Seer ms onu osnovnu nauku o bvstvu bvstveno| zgradn|
coveka, o n|egovom odnosu prema anorgansko|, b|no| zvotn|sko| prrod, o
n|egovom odnosu prema osnov svh stvar, o n|egovom metafzckom
bvstvenom poreku kao o n|egovom fzckom, pshckom duhovnom
pocetku u svetu, o snagama mocma ko|e ga pokrecu ko|e on pokrece, o
osnovnm smerovma zakonma n|egovog booskog, pshckog, duhovno-
stor|skog soc|anog razvo|a, kako o n|egovm bvstvenm mogucnostma
tako o n|hovm stvarnostma. Dake, nova f antropoog|a ma u vdu psho-
fzck probem tea duse noetcko-vtan probem |edno ona moze
svm posebnm naukama ko|e se bave covekom dat teme| c|eve n|hovog
strazvan|a. Da b nova antropoog|a resa zadatak, mora prevadat pet
osnovnh tpova ucen|a o coveku n|ma odgovara|uch shvatan|a stor|e
zapadnog
kuturnog kruga. U osnov razcth sukob|enh shvatan|a stor|e naaze se
razcte de|e o bvstvu, zgradn| poreku coveka. Th pet osnovnh tpova
samoshvatan|a coveka Seer zvod z pet osnovnh de|a o coveku, ko|e su
be vada|uce |os u 20.veku:
1. regozna de|a. Iako |e ova de|a na n|o| zasnovana antropoog|a za
fozof|u nauku beznaca|na, ona |e da|e |aka |er cuvstva zvotn obc ko|
rad|a|u de|e nadzv|ava|u same te de|e. Ova regozna de|a |e nka z
starog novog zaveta, osnov te de|e tvor mt o boz|em stvaran|u coveka,
ra|skom stan|u, stocnom grehu, o covekovom
spasen|u n|egovo| dvostruko| bogocovecansko| prrod. Unutar ovog kruga
naaze se razcta tumacen|a coveka, kao razcta shvatan|a stor|e.
2. de|a homo sapensa. Ova de|a |e posedca vec pretpostav|ene ms o
bogu ucen|a o boz|o| sc coveka. Po prv put |av|a se de|a da coveku samo
prpada specfcan agens ko| se zdze znad sve prrode. To |e ogos, um,
pomocu koga posto|ece, boga, svet samog sebe moze da spozna, u
tvoren|u, da prrodu smseno obku|e u
deovan|u, da prema seb ravnom dobro postupa, t|. da tako zv da ova|
agens na|savrsen|e zgrad. Covekov um |e pr tome smatran deom
bozanskog (ogosa, nusa) ko| ova| svet n|egov red (kosmos) uvek nanovo
prozvod, vecno pokrece obku|e. Cetr osnovna momenta karaktersu f
antropoog|u ko|a se bazra na prpadnost tog
agensa coveku: a) covek ma u seb bozansk agens ko| sva prroda ne sadrz
b) ta| agens svetsk um -ogos- su ontoosk prema svom prncpu -|edno-, pa
zato covek moze da spozna svet c) ta| agens |e bez onog cunog I
nagonskog dovo|no mocan da ostvar svo|e deane sadrza|e d) ta| agens |e
stor|sk, narodno staesk apsoutno
konstantan. Od Patona, stoka do Kanta Hegea, f antropoog|a ko|a sed
de|u homo sapensa n|e se zmena u btnom u ova cetr odred|en|a. U
prosvette|stvu de|a homo sapensa dozv|ava prav tr|umf (do tada |e
povezana sa reg|skom de|om). Kod Hegea |e samo cetvrto odred|en|e o
konstantnost agensa (ogosa) prevadano stor|skm dnamzovan|em ogosa
Grka. Hegeova stor|a |e stor|a samoosvescvan|a duha. Covek kroz stor|u
postze uzdzan|e svest, sto |e on oduvek prema svo|o| de|. Nagon strast
su samo u suzb ukavstva uma, orud|e de|e pomocu koga postze c|,
uspostav|an|e harmon|e. Za cnu sobodu tu mesta nema. Hegeova nauka o
stor| |e posedn|a na|vsa nauka stor|e u okvru antropoog|e homo
sapensa. Ide|a homo sapensa s umom kao prncpom konstrukc|e sveta,
poprma |e karakter samorazum|vost. Suverenost uma podrzavaa |e
regozna metafzcka pozc|a ctave epohe novog veka. A, sab|en|em
regozne de|e o boz|o| s coveka, ko|a |e u osnov de|e homo sapensa
novm strazvan|ma prrode, ta samorazum|vost se napusta. Isto tako, sa
sab|en|em napustan|em regozne de|e o stvorte|u I stvorenom, kako |e
vec Nce prmeto, pada tradconana de|a stne kao podudaran|a ms
predmeta, de|a ko|a se teme| na regozno| de| veze zmed|u stvorte|a
stvorenog.
3. de|a homo fabera. Ova de|a |e naturastcka, poztvstcka pragmatcka.
Ona porce specfcnu moc |udskog uma. Covek |e tek posebna zvotn|ska
vrsta, u n|emu deu|u st eement, snaga zakon kao u svm drugm zvm
bcma, samo sa sozen|m posedcama. Dusevno duhovno se razumeva z
nagona cua. Covek na prvom mestu
n|e umno bce vec nagonsko. Msao, vsa emoconana stan|a su samo govor
znakovma razcth nagonskh mpusa (Hobs, Nce). Duh nema samostano,
odvo|eno, metafzcko poreko, nt autonomnu zakontost ko|a odgovara
samm zakonma bvstva, nego predstav|a na|vs razvo| dusevnh
sposobnost ko|e susrecemo kod antropodnh ma|muna (samo graduena
razka zmed|u coveka zvotn|e). Spozna|a se tu smatra nzom ska I
znakova ko| dovode do uspesnost za zvot korsnh reakc|a na okonu.
Spozna|a |e stnta kada dovod do korsnh reakc|a uspeha u zvotu. Covek
|e po ovo| de| prmarno zvotn|a sa znakovma, sa orud|em, bce sa mozgom.
Znakov, rec, po|mov su samo orud|a, prefn|ena pshcka orud|a. Ova de|a
se naaz |os kod Demokrta Epkura, u mnogm poztvstckm var|antama
Bekona, H|uma, Kanta, Spensera, evouconsta, pragmatsta. Znatan osonac
ova teor|a naaz u ucen|ma pshooga nagona, td. Seer I savremena
produb|ena nauka o nagonma, kao za|ednck fozofsk osnov antropoog|e
vtane pshoog|e (sada produb|ena nauka o nagonma) savadace konacno
Dekartov duazam. Ta produb|ena nauka doaz do vazne podee pra-nagona,
sv razgranat nagonsk smerov mpus u to| pode svode se na tr pra-
nagonske moc: nagon za raspod|avan|em n|egov dervat; nagon za
rad|an|em nagon za moc; nagon shrane.
Ako se covek shvat kao sk|ucvo bce nagona, c|m potskvan|em genetck
nasta|e duh, onda se na osnovu navedene trocane podee pra-nagona zvode
tr razcta shvatan|a stor|e: ekonomsko-marksstcko ko|e u sstemu
nagona za hranom naaz pokretacku snagu svega koektvnog zbvan|a, a
kuturu smatra samo epfenomenom; shvatan|e stor|e ko|e odgovara ucen|u
ko|e u pranagonu raspod|avan|a vd prv pokretac stor|e, u procesma
krvnog mesan|a I cscen|a, te u promen sstema raspod|avan|a rad|an|a
nezavsnu var|abu svega zbvan|a (Gumpovc); shvatan|e stor|e kao tezn|e
za potckom moc teme| se na drugo| vrst pra-nagona unutar podee. Borba
za potcku moc |e osnov pokretac stor|e (Hobs, Mak|ave). Ovo shvatan|e
stor|e odgovara ucen|ma Ncea (vo|a za moc) Adera.
Sva tr shvatan|a stor|e ma|u |ednu za|edncku crtu- veru u |ednstvo |udske
stor|e veru u smsenu evouc|u, u progresvno kretan|e stor|e ka kra|n|em
uzvsenom c|u.
4. de|a o nuzno| dekadenc| coveka. Ova de|a ako cudna, moga b bt
stnta. Ona se radkano suprotstav|a optmzmu ver u napredovan|e
coveka ka uzvsenom kra|n|em c|u, postav|a tezu o nuzno| dekadenc|
coveka u n|egovo| deseth|adegodsn|o| stor|. Po to| teor|, covek |e
dezerter zvota. N|e covek generano boestan, vec n|egov um, duh |e boest
sama, boesn smer zvota. Sposobnost ms|en|a, |ezka, zbora, nauka, razvo|,
td, sv monopo coveka samo su kompenzac|e n|egove booske sabost
nemoc, surogat zvota. Ono n|egovo ne zraz |e te nemoc da obcnm
sredstvma zvota na osnovu n|egovh razvo|nh zakona zgrad bce ko|e b
bo vse nego covek- nadcovek. Ovakvo ucen|e ogcka |e posedca
razdva|an|a duha zvota kao dve posedn|e metafzcke pokretacke se,
smatran|a zvotnh vrednost na|vsm. Posto se duh |av|a kao ono sto
predstav|a zvot. Kao
vrhovna vrednost, on |e zato razarack, unstava|uc prncp, demon ko|
razara zvot dusu. On |e metafzck parazt ko| uaz u zvot dusu da h
razor. Ta| proces razaran|a predstav|u deseth|adegodsn|u stor|u coveka.
Kumov ove teor|e su Savn|, kasna romantka, Sopenhauer, Nce, Kages,
Spenger.
5. postuatorn atezam ozb|nost odgovornost. Ova de|a uzdze coveka do
vrtogavh vsna, a n|en predstavnc su Keer N.Hartman, kao svo|e
poazste prhvata|u raconazu|u Nceovu de|u nadcoveka. Nceova de|a
nadcoveka predpostav|a smrt boga, a konsekvenc|e te smrt su narastan|e
covekove odgovornost suverenost. Gavna msao de|e postuatornog
atezma |e za razku od Kanta (ko| opovrgava dokaze o bogu, a dozvo|ava
opstanak same de|e boga kao postuata praktckog uma), da bog ne sme
posto|at rad odgovornost, sobode, rad smsa |udskog opstanka. |er samo
u mehanck neteeoosk sazdanom svetu ma sobodno bce cnost
mogucnost egzstenc|e. U svetu stvorenom uprav|anom boz|m panom,
covek |e kao bce cnost unsten. Ako covek hoce postat nadcovek, bog
mora bt mrtav. Tako za Keera Hartmana, covek sto| u edeno| samoc,
samo na sebe oson|en zmed|u dva poretka: reanog mehanzma sobodno u
seb ebdeceg carstva vrednost de|a ko|e n|e postav|eno n od |ednog
zvog duhovnog ogosa. Za ovu de|u stor|a se svod na personan kauzatet.
Istor|a |e tu prkazvan|e duhovnh obka |unaka gen|a.