BIBLIOTEKA DEPNA KNJIGA Kolo 8, knjiga 1

MILORAD

PAVI

HAZARSKI RENIK
Roman-leksikon u 100 000 rei

ENSKI PRIMERAK

Beograd, 1977.

NA OVOM MESTU LEI ONAJ ITALAC KO.II NEE NIKADA OTVORITI OVU KNJIGU. ON JE OVDE ZAUVEK MRTAV

Lexicon Cosri
(Renik renika o hazarskom pitanju)
REKONSTRUKCIJA PRVOBITNOG DAUBMANUSOVOG IZDANJA IZ 1691. (UNITENOG 1692) SA DOPUNAMA DO NAJNOVIJIH VREMENA

SADRAJ

PRETHODNE NAPOMENE 1. Istorijat Hazarskog renika ...................................... 11 2. Sklop renika....................................................................17 3. Nain korienja renika.................................................. 20 4. Sauvani odlomci iz predgovora unitenom Daubmanusovom izdanju renika iz 1691. godine (u prevodu s latinskog)...........................................................2 RENICI Crvena knjiga (hrianski izvori o hazarskom pitanju)................................................................................. 27 Zelena knjiga (islamski izvori o hazarskom pitanju) 115 uta knjiga (hebrejski izvori o hazarskom pitanju) 185 APPENDIX I Otac Teoktist Nikoljski kao prireiva prvog izdanja Hazarskog renika........................... .................275 APPENDIX II Izvod iz sudskog zapisnika sa iskazima svedoka u sluaju ubistva dr Abu-Kabira Muavije..........................295 ZAVRNA NAPOMENA ................................................301 POPIS ODREDNICA..................................... ...................303

Prethodne napomene
UZ DRUGO, REKONSTRUISANO I DOPUNJENO IZDANJE

Sadanji pisac ove knjige uverava itaoca da nee morati da umre ako ju proita, kao to je bio sluaj s njegovim prethodnikom, korisnikom izdanja Hazarskog renika iz 1691. godine kada je ova knjiga jo imala svog prvog spisatelja. U vezi s tim izdanjem ovde e morati da se prue neka obrazloenja, ali da to ne bi predugo trajalo leksikograf predlae itaocima jednu nagodbu. See da pie ove napomene pre veere, a italac e uzeti da ih proita posle obeda. Tako e glad pisca naterati da bude kratak, a sitom itaocu uvod nee izgledati previe dug. 1. Istorijat Hazarskog renika Dogaaj obraen u ovom leksikonu zbio se negde u VIII ili IX veku nae ere (ili je bilo vie slinih dogaaja) i u strunoj literaturitaj se predmet obino naziva hazarskom polemikom . Hazari su nezavisno i mono pleme, ratniki i nomadski narod koji je u neizvesna vremena doao s Istoka, gonjen nekakvom vrelom tiinom, i u razdoblju od VII do X veka naseljavao kopno izmeu dva mora: Kaspijskog i Crnog.* Zna se da su vetrovi koji su ih dognali bili vetiovi mujaci, koji nikad ne nose kiu - vetrovi na kojima
* Pregied Kterature o Hazarima objavljen je u Njujorku (The Khazars a bibliography, 1939); o istoriji Hazara u dva maha je davao monografije jedan Rus, M. I. Artamonov (Lenjingrad 1936. i 1962), a istoriju jevrejskih Hazara publikovao je u Prinstonu 1954. D. M. Dunlop.

12

raste trava i oni je nose preko neba kao brade. Jedan pozni slovenski mitoloki izvor pominje Kozije more, to bi se moglo shvatiti kao da je neko more imalo naziv Hazarskog mora, jer su Sloveni Hazare zvali Kozarima. Zna se takoe da su Hazari izmedu dva mora osnovali mono carstvo propovedajui nama danas nepoznatu veroispovest. Hazarske ene su posle smrti mueva poginulih u ratu dobijale po jastuk za uvanje suza koje e proliti za ratnicima. Hazari su se objavili istoriji uavi u ratove s Arapima, i sklopivi savez sa vizantijskim carem Heraklijem 627. godine, ali je njihovo poreklo ostalo nepoznato. kao to su iezli i svi tragovi koji bi govorili pod kojim imenom i narodom Hazare treba danas traiti. Za njima je ostalo jedno groblje na Dunavu, za koje se ne zna je li zbilja hazarsko, i jedna gomila kljueva koji su umesto drke nosili srebrni ili zlatni trorogi perper, pa Daubmanus uzima da su ih lili Hazari. S istorijske pozomice Hazari su nestali zajedno sa svojom dravom poto se odigrala stvar o kojoj e ovde biti najvie rei - poto su preobraeni iz svoje prvobitne i nama danas nepoznate vere u jednu (opet se ne zna koju) od tri poznate veroispovesti onoga i ovoga vremena - hebrejsku, islamsku ili hriansku. Ubrzo posle preobraenja, naime, usledio je raspad hazarskog carstva. Jedan od ruskih vojskovoa X veka, knez Svjatoslav, ne silazei s konja pojeo je hazarsko carstvo kao jabuku. Hazarsku prestonicu na uu Volge u Kaspijsko more Rusi su razorili 943. godine ne spavajui osam noi, a izmeu 965. i 970. unitili su hazarsku dravu. Oevici belee da senke kua hazarske prestonice jo dugo nisu htele da se srue poto su same zgrade ve davno bile unitene. Stajale su na vetru i u vodi Volge. Prema jednoj ruskoj hronici iz XII veka Oleg se ve godine 1083. nazivao arhontom Hazarije, ali u to vreme, dakle u XII stoleu, na podruju negdanje hazarske drave ve se nalazio drugi narod - Kumani. Materijalm ostaci hazarske kulture veoma su oskudni. Nikakvi natpisi,

13 javni ili privatni, nisu otkriveni, nema traga hazarskim knjigama koje pominje Halevi ni traga njihovom jeziku, iako irilo belei da su ispovedali veru na hazarskom. Jedina javna zgrada otkopana u Suvaru, na negdanjem hazarskom podruju, po svoj prilici nije hazarska, nego bugarska. Nita osobito nije naeno ni prilikom istraivanja na mestu Sarkila, ak ni tragovi tamonjeg utvrenja, o kojem znamo da su ga za hazarske potrebe podigli Vizantinci. Posle propasti drave, Hazari se jedva pominju. U X veku jedan od maarskih stareina pozvao ih je da se nastane na njegovom podmju. Godine 1117. doli su neki Hazari u Kijev knezu Vladimiru Monomahu. U Presburgu se 1309. zabranjuje katolicima sklapanje braka s Hazarima i papa 1346. potvruje ovu odluku. To je gotovo sve. Pomenuti in preobraenja, koji je bio odsudan po udes Hazara, tekao je na sledei nain. Hazarski vladar - kagan - belee drevne hronike, usnio je jedan san i zatraio tri filosofa sa raznih strana da mu taj san protumae. Stvar je bila od znaaja po hazarsku dravu utoliko to je kagan odluio da sa svojim narodom pree u veru onog mudraca ije tumaenje sna bude najprihvatljivije. Neki izvori tvrde da je kaganu tog dana, kad je doneo takvu odluku, umrla kosa na glavi i on je to znao, ali ga je neto ipak gonilo da nastavi. Tako se u letnjoj rezidenciji kaganovoj naoe jedan islamski, jedan jevrejski i jedan hrianski misionar, jedan dervi, jedan rabin i jedan monah. Svaki od njih dobio je od kagana na dar po no izraen od soli i oni zapodenue raspravu. Stanovita tri mudraca, njihovi sukobi zasnovani na polazitima tri razliite vere, linosti i ishod hazarske polemike" izazvali su veliku radoznalost, silne oprene sudove o dogaaju i njegovim posledicama, o pobednicima i pobeenima u toj polemici i tokom vekova posveivane su im bezbrojne rasprave u hebrejskoj, hrianskoj i islamskoj sredini, pa sve to traje do danas, kada Hazara ve odavno nema. Negde u XVII veku zanimanje za hazarske stvari

14 iznenada je obnovljeno i nepregledni materijal dotadanjih hazarskih studija sistematizovan je i objavljen 1691. godine u Borusiji (Pruskoj). Proueni su primerci troroge nomizme, imena sa starog prstenja, slike sa kraga soli, diplomatske prepiske, portreti pisaca s kojih su iitani svi naslovi knjiga naslikani u pozadini, douniki izvetaji, oporuke, glasovi cmomorskih papagaja za koje se smatralo da govore iezli hazarski jezik, slikani prizori muziciranja (s kojih su deifrovani muziki zapisi ucrtani na notnim sveskama) i ak jedna ljudska tetovirana koa, da se ne rauna arhivski materijal vizantijskog, hebrejskog i arapskog porekla. Jednom rei, upotrebljeno je sve to je mata oveka XVII veka mogla pripitomiti i staviti u svoju slubu. I sve se to nalo izmeu korica jednog renika. Obrazloenje ovog interesovanja probuenog u XVII veku, dakle hiljadu godina posle dogaaja, ostavio je jedan hroniar pod nejasnim reenicama, koje glase: Svak od nas svoju misao vodi pred sobom u etnju kao majmuna na uzici. Kad ita, ima uvek dva takva majmuna: jednog svojeg i jednog tueg. Ili, to je jo gore, majmuna i hijenu. Pa gledaj ta e kome dati da jede. Jer, hijena ne jede isto to i majmun... Bllo kako mu drago, tampar jednog poljskog renika, Joannes Daubmannus (ili neki naslednik pod njegovim imenom), pomenute 1691. godine objavio je svod izvora o hazarskom pitanju u jedinom obliku podesnom da obuhvati sve to areno tivo koje su oni sa perom u minui, to prave od usta mastionicu, gomilali i gubili vekovima. Delo je objavljeno u obliku renika o Hazarima pod naslovom Lexicon Cosri. Prema jednoj (hrianskoj) verziji, knjjigu je izdavau izdiktirao neki monah po imenu Teoktist Nikoljski , poto je prethodno na ratitu izmeu austrijske i turske vojske riaao i napamet nauio gradu o Hazarima razliitog porekla. Tako se Daubmanusovo izdanje pojavilo podeljeno na tri renika: na zaseban glosar islamskih izvora o hazarskom pitanju, na alefbetar grae crpen iz

15 hebrejskih spisa i predanja, dok je trei renik sastavljen na osnovu hrianskih vesti o hazarskom pitanju. To Daubmanusovo izdanje - renik renika o hazarskom carstvu, imalo je neobinu sudbinu. Izmeu 500 primeraka ovog prvog renika o Hazarima Daubmanus je otisnuo i jedan primerak otrovnom tamparskom bojom. Uz ovaj otrovni primerak zatvoren pozlaenom bravicom iao je i jedan kontrolni primerak istog leksikona sa srebmom bravom. Inkvizicija je 1692. godine unitila sve primerke Daubmanusovog izdanja i ostavljeni su u opticaju samo onaj otrovni primerak knjige, koji je izmakao panji cenzure, i pomoni primerak sa srebrnom bravom, koji je iao uz njega. Tako su bili izloeni smrti nepokorni i nevemici koji su se usuivali da itaju zabranjeni renik. Ko god bi otvorio knjigu ukoio bi se ubrzo, naboden na sopstveno srce kao na iodu. italac je naime umirao na devetoj strani kod rei koje glase: Verbum caro Jactum est (Re postade meso). Kontrolni primerak je omoguavao da se sazna trenutak kada nastupa smrt ako je bio itan naporedo s otrovnim. U tom kontrolnom primerku bila je beleka: Kad se probudite i ne boli vas nita, znajte da niste vie meu ivima. Iz parnica za naslee porodice Dorfmer, koja je ivela u XVIII veku, vidi se da je ,,zlatni (otrovni) primerak renika s kolena na koleno posedovan u ovoj pruskoj porodici: najstanji sin dobijao je polovinu knjige, a ostala deca po etvrtinu, ili manje, ukoliko ih je bilo vie. Svakom delu knjige odgovarali su i ostali delovi nasledstva Dorfmer: vonjaci, livade, njive, kue i vode, ili marva, pa se dugo nije smrt ljudi dovodila u vezu sa itanjem knjige. Kada jednom udari pomor u stoku i sua, neko ree ukuanima da svaka knjiga kao i svaka devojka moe postati Tmorina, da njen duh moe izlaziti u svet i kuiti i moriti one oko sebe. Treba zato u bravu knjige staviti mali drveni krst od onih koji se devojkama kad postanu Tmorine stavlja na usta, da ne bi duh izlazio i svet i ukuane gnjeio.

16 Tako uinie i sa Hazarskim renikom: preko bravice stavie mu kao preko usta krst, ali nevolja se tada razgoropadi jo vie no dotle, poee se ukuani guiti u snu i umirati. Tada odoe sveteniku, rekoe kako je i on doe, skide krst sa knjige i pomor istog dana prestade. Ree im jo: pazite ubudue da ne stavite krst na bravu kao ovo sada dok duh boravi van knjige. Jer se od krsnog straha ne sme vratiti u knjigu, pa ini uda i pokore. Tako je pozlaena bravica zakljuana i Hazarski renik ostao je decenijama nekorien na polici. Nou se s te police uo neobian um koji je dolazio iz Daubmanusovog renika, a neke dnevnike beleke iz onog vremena nainjene u Lavovu kau da je u Daubmanusov leksikon bio ugraen peani sat koji je nainio neki Nehama, poznavalac Zohara, vian da govori i pie u isto vreme. Taj Nehama je inae tvrdio da je u sopstvenoj ruci prepoznao suglasnik He svog hebrejskog jezika, a u slovu Vav svoju muku duu. Klepsidra koju je ugradio u korice knjige bila je nevidljiva, ali se u potpunoj tiini moglo uti za vreme itanja kako pesak curi. Kad pesak prestane da curi trebalo je knjigu okrenuti i nastaviti sa itanjem obrnutim redom, odatle ka poetku i tu se tajni smisao knjige otkrivao. Drage beleke meutim, govore o tome da rabini nisu odobravali ovu panju koju je njihov sunarodnik poklonio Hazarskom reniku i knjiga je povremeno bila izloena napadima uenih ljudi iz jevrejske sredine. Pri tome, rabini nisu imali primedaba na pravovemost hebrejskih izvora renika, nego se nisu mogli sloiti sa navodima ostalih izvora. Najzad, treba rei da Lexicon Cosri nije imao sree ni u paniji gde je, u mavarskoj islamskoj sredini, srebrni primerak osuen na zabranu itanja od 800 godina i taj rok nije istekao, te zabrana jo traje. Objanjenje za ovakav postupak moe se nai u injenici da je u paniji u to vreme jo uvek bilo porodica poreklom iz hazarskog carstva. Zapisano je da su ti poslednji Hazari" imali

17
jednu neobinu naviku. One s kojima bi doli u sukob, gledali bi po svaku cenu da name i prokunu dok ovi spavaju i pazili su pri tome da ih ne probude psovkama i kletvom. Smatrali su, oigledno, da proklinjanje tako deluje jae, a kletva sustie bre nego dok je protivnik budan. 2. Sklop renika Kako je izgledalo Daubmanusovo izdanje Hazarskog renika iz 1691. godine danas nije moguno ustanoviti, jer su jedini preostali primerci, otrovni i srebrni (pomoni) primerak, uniteni svaki na svome kraju sveta. Prema jednom izvoru, zlatni primerak" je uniten na sasvim nedostojan nain. Njegov poslednji vlasnik bio je neki starac iz porodice Dorfmer, uven po tome to je dobru sablju umeo da proceni po zvuku, kao zvono. On nikada nije itao knjige i govorio je: ,,U moje oi svetlost polae svoja jaja kao muha upljuvke u ranu. Zna se ta se iz toga moe izlei... Starcu su kodile masnoe i on je kradom od ukuana sputao po list Hazarskog renika svakoga dana u svoj tanjir sa orbom da obere mrs i potom bacao umaenu hartiju. Tako je pre no to su ukuani opazili, potroio Lexicon Cosri. Ista beleka kae da je knjiga bila ukraena slikama, koje starac nije hteo koristiti, jer su kvarile ukus orbi. Te ilustrovane stranice renika jedine su ostale sauvane i danas bi se moda mogle nai, ako se uopte meu tragovima jedne staze moe razaznati onaj prvi za kojim su poli ostali tragovi, stvarajui stazu. Neki profesor orijentalistike i arheologije srednjeg veka, dr Isajlo Suk, posedovao je, kako se veraje primerak ili prepis Hazarskog renika, ali se posle njegove smrti u zaostavtini nita nije nalo. Tako su od Daubmanusovog izdanja renika do nas doli samo odlomci kao to od sna ostaje samo pesak oiju.

18 Na osnovu tih odlomaka, navoenih u spisima koji polemiu s autorom ili autorima Hazarskog renika, pouzdano je utvreno (kako je ve napomenuto) da je Daubmanusovo izdanje bilo neka vrsta hazarske enciklopedije, zbornik biografije ili itija linosti koje su na bilo koji nain proletele, kao ptica kroz sobu, preko neba hazarskog carstva. Vitae sanctorum i drugih linosti koje su uestvovale u hazarskoj polemici, u njenom beleenju i prouavanju kroz stolea, inile su osnov knjige i sve je bilo podeljeno u tri dela. Takav sklop Daubmanusovog renika sastavljenog od hebrejskih, islamskih i hrianskih izvora o preobraenju Hazara dao je osnov i ovom drugom izdanju. Na njega se leksikograf odluio, uprkos nesavladivim tekoama proizilim iz oskudice izvomog tiva renika, tek kada je proitao sledeu reenicu iz hazarskog leksikona: San je davolji vrt i svi snovi su davno odsanjani na svetu. Sada se samo razmenjuju s isto tako upotrebljenom i izanalom javom, kao to metalni novac ide za verovna pisma i obratno, iz rake u raku... U takvom svetu, ili bolje rei u takvoj fazi tog sveta, doista se mogla uzeti pomenuta obaveza. Pri tome treba imati na umu sledee. Idava ovog drugog izdanja Hazarskog renika potpuno je svestan da Daubmanusov materijal iz XVII veka nije pouzdan, da je legendaran u najveoj moguoj meri, da predstavlja neto kao u snu ruak i dri se u mrei zabluda razliite starine. Pa ipak, taj se materijal ovde prua na uvid itaocu, jer ovaj se renik ne bavi Hazarima onakvim kakve ih mi danas vidimo, nego je samo pokuaj rekonstrukcije Daubmanusovog izgubljenog izdanja. Dananja saznanja o Hazarima su dakle, koriena samo kao neizbena i neophodna dopuna odlomcima nesauvanog izvomika. Treba takoe napomenuti da ovde iz pojmljivih razloga nije mogao biti sauvan redosled i alfabetar Daubmanusovog renika, gde su koriena tri pisma i tri

19 jezika - grki, hebrejski i arapski, i gde su datumi bili dati prema tri hronologije koje vrede u kalendarima pomenute tri sredine. Ovde su svi datumi preraunati prema jednom kalendaru i dat je prevod Daubmanusove grae i njegovih odrednica s tri jezika na jedan jedini, pa je jasno da su u izvomiku XVII veka sve rei bile drugaije rasporeene i da se od jezika do jezika u svakom od tri renika (hebrejskom, arapskom 1 grkom) isto ime javljalo na raznim mestima, jer u raznim azbukama slova ne dolaze istim redom, knjige se ne listaju u istom smeru, a glavni glumci u pozoritima se ne pojavljuju s iste strane pozornice. Tako bi, uostalom, ova knjiga izgledala i u svakom novom prevodu na bilo koji drugi jezik, jer bi se neizbeno materijal ovog renika o Hazarima drugaije morao grupisati u svakom novom jeziku i u novom pismu, te bi se natuknice uvek javljale na novim mestima, a imena dobijala uvek novu hijerarhiju. Tako vane odrednice Daubmanusovog lzdanja kao to su: sv. Cirilo , Juda Halevi , ili Jusuf Masudi i druge, ne dolaze ovde na istim mestima kao u prvom izdanju Hazarskog renika. To svakako predstavlja glavni nedostatak ove u odnosu na Daubmanusovu verziju, jer samo onaj ko ume pravim redom da proita delove jedne knjige, moe nanovo stvoriti svet. Tako se, meutim, postupilo poto Daubmanusov alfabetar nije moguno rekonstruisati. Svi se ti nedostaci, meutim, ne moraju uzeti kao velika teta: italac koji bi iz redosleda odrednica mogao da iita skriveni smisao knjige odavno je iezao sa zemlje, jer dananja italaka publika smatra da je pitanje mate iskljuivo u nadlenosti pisca i da je se ta stvar uopte ne tie. Pogotovu kada je re o jednom reniku. Za takvog itaoca nije potrebna ni klepsidra u knjizi, koja upozorava kad treba promeniti nain itanja, jer dananji italac nain itanja ne menja nikad.

20

Nain korinja renika

Uprkos svim tekoama, ova knjiga je sauvala neke vrline pi'vobitnog, Daubmanusovog izdanja. Ona se poput tog izdanja moe itati na bezbroj naina. To je otvorena knjiga i kad se sklopi, moe se dopisivati: kao to ima svog negdanjeg i sadanjeg leksikografa, moe stei u budunosti nove spisatelje, nastavljae i dopisivae. Ona ima odrednice, konkordanse i natuknice kao svete knjige ili ukrtene rei i sva imena ili pojmove obeleene ovde malim znakom krsta, polumeseca, Davidove zvezde ili drugim znacima, treba potraiti u odgovarajuem reniku ovog renika da bi se nalo podrobnije obavetenje o njima. To jest, rei pod znakom: - treba traiti u Crvenoj knjizi ovog renika (hrianski izvori o hazarskom pitanju) - treba traiti u Zelenoj knjizi ovog renika (islamski izvori o hazarskom pitanju) - treba traiti u utoj knjizi ovog renika (hebrejski izvori o hazarskom pitanju). Odrednice obeleene znakom. nai e se u sva tri renika, a one pod znakom , u Appendix-u I na kraju knjige. Tako italac moe koristiti knjigu kako sam nae za najzgodnije. Jedni e kao u svakom drugom leksikonu traiti re ili ime koje ih trenutno zanima, a drugi knjigu mogu shvatiti kao tivo koje treba proitati celo, od poetka do kraja, odjednom, kako bi se stekla ukupna slika o hazarskom pitanju i linostima, stvarima i zbivanjima u vezi s tim. Knjiga se moe listati sleva udesno, ili zdesna ulevo, kako je leksikon objavljen u Pruskoj najveim delom i listan (hebrejski i arapski izvori). Tri knjige ovog renika - uta, crvena i zelena mogu se itati redom koji se korisniku prohte: najpre

21 ona koja se prva otvori prilikom rasklapanja ovog renika. Zato su u izdanju iz XVII veka knjige po svoj prilici bile zasebno i koriene, svaka za sebe, to ovde nije sluaj iz telinikih razloga. Hazarski renik moe se itati i dijagonalno, da bi se dobio presek kroz sva tri imenika - islamski, hrianski i hebrejski. Takav nain upotrebe renika najcelishodniji je potrojkama: bilo da se odaberu odrednice sa znakom za koje su zainteresovana sva tri renika, kao to je sluaj s reima Ateh, kagan, hazarska polemika, ili Hazari, bilo da se odaberu tri razliite linosti vezane istom ulogom u istorijatu hazarskog pitanja. Tako se mogu spojiti u celinu prilikom itanja odrednice iz tri razliite knjige ovog renika koje govore o uesnicima u hazarskoj polemici (Sangari, Cirilo, Ibn-Kora), o njenim hroniarima (Bekri, Metodije, Halevi), ili istraivaima hazarskog pitanja u XVII veku (Koen, Masudi, Brankovi) 1 u XX veku (Suk, Muavija. Sulcova). Naravno da meu ovim trojkama ne treba smetnuti s uma linosti koje dolaze iz tri pakla, islamskog, hebrejskog i hrianskog (Efrosinija Lukarevi, Sevast, Akani). Oni su prevalili najdui put da bi doli do ove knjige. Ali, korisnika ovog renika ne treba da obeshrabre ova podrobna uputstva. On moe mirne due da preskoi sve ove uvodne napomene i da ita kao kad jede: itajui, desnim okom moe da se slui kao viljukom, levim okom kao noem, a kosti da baca za lea. I to je dovoljno. Moe mu se, dodue, desiti da zaluta i da se izgubi meu reima ove knjige, kao to je Masudi, jedan od pisaca ovog renika, zalutao u tuim snovima i nije vie nikada naao put natrag. U tom sluaju ne preostaje mu nita drugo do da krene od sredine na bilo koju stranu, krei sopstvenu stazu. Tada e se kretati kroz knjigu kao kroz iunu od znaka do znaka, orijentiui se gledanjem u zvezde, mesec i krst. Drugi put e je itati kao ptica tresigaa, koja leti samo etvrtkom, a moe je opet preustrojavati i premetati na bezbroj naina kao madarsku kocku.

22 Nikakva hronologija ovde nee biti potovana ni potrebna. Tako e svaki italac sam sklopiti svoju knjigu u celinu kao u partiji domina ili karata i od ovog renika dobiti kao od ogledala onoliko, koliko u njega bude uloio, jer se od istine - kako pie na jednoj stranici ovog leksikona - i ne moe dobiti vie no to u nju stavite. Knjiga se, uostalom, ne mora nikad proitati cela, iz nje se moe uzeti pola ili samo deo, i na tome se moe ostati, kao to se s renicima najee i ini. to se vie trai, vie se dobija, pa e ovde srenom pronalazau pripasti sve veze izmeu imena ovog renika. Ostalo je za ostale. 4. Sauvani odlomci iz predgovora unitenom izdanju iz 1691. godine (u prevodu s latinskog) 1. Pisac savetuje itaocu da se ne laa ove knjige bez velike nevolje. A i ako je se dotakne, neka to bude onih dana kada oseti da mu pamet i oprez dublje doseu no obino i neka je ita kao to hvata ,,ognjica ili vatra ,,skokua, bolest koja preskae svaki drugi dan i trese samo enskim danima sedmice... 2. Zamislite da dva oveka dre na lasima uhvaenu pumu. Ako hoe da priu jedan diugom, puma e napasti jer e se lasa olabaviti, i samo ako obojica jednovremeno zateu, ona je podjednako udaljena od obojice. Onaj ko ita i onaj ko pie zato talco teko dolaze jedan do drugog, jer je izmeu njih zajednika misao uhvaena na uzicama koje vuku u suprotnim smerovima. Ako sada upitamo tu pumu, odnosno misao, kako ona gleda na onu dvojicu, ona bi mogla rei da na kraju uzica oni koji su za jelo dre nekoga koga ne mogu pojesti... 8. uvaj se, sabrate, da se ne ulaguje suvie i ne dodvorava napadno ljudima koji imaju vlast u prstenu i mo nad fijukom sablje. Oko njih je uvek najvea

23 gomila takvih to se ne ulaguju drage volje i iz uverenja, nego to moraju. A moraju jer uvaju pelu na kapi ili misao pod pazuhom, uhvaeni su u nekom nedelu, pa sada to ispataju i njihova je sloboda na uzici, a oni spremni na sve. A to ovi odozgo, koji vladaju nad svima, dobro znaju i koriste. Pazi, dakle, da te ni kriva ni duna ne ubroje meu takve. A to e ti se desiti ako samo prione suvie hvaliti ih i ulagivati im se u toj udvorikoj gomili: svrstae te meu one bezakonike i zloince i drae da si jedan od njih s mrljom na oku i da sve to radi ne ini drage volje i to veraje nego to tako mora, da bi okajao svoje nedelo. A takvi se ljudi s pravom ne cene i oraju se nogom ko psi, ili teraju na poslove koji nalikuju onim ve poinjenim... 9. to se vas, spisatelja tie, mislite uvek na sledee: italac je pelivanski konj, kojeg mora navii da ga posle svakog uspeno ostvarenog zadatka eka kao nagrada komad eera. Ako taj eer izostane, od zadatka nema nita. to se pak ocenjivaa knjiga i kritiara tie, oni su kao prevareni muevi: uvek poslednji doznaju novost...

Lexicon Cosri
CONTINENS COLLOQUIUM SEU DISPUTATIONEM DE RELIGIONE

Crvena knjiga
HRIANSKI IZVORI O HAZARSKOM PITANJU

ATEH , (IX vek) hazarska princeza ije je uee u polemici oko hazarskog pokrtavanja bilo presudno. Njeno ime se tumai kao naziv za etiri stanja svesti kod Hazara . Na svakom kapku nosila je tokom noi po jedno slovo ispisano poput onih, to se konjima ubeleavaju na kapke pred trku. Slova su bila iz zabranjene hazarske azbuke u kojoj svako pismeno ubija im se proita. Slova su ispisivali slepi, a ujutni su pre umivanja dvorkinje sluile princezu murei. Tako je ona bila zatiena od neprijatelja dok spava. A to je za Hazare znailo vreme kada je ovek najneotporniji. Ateh je bila veoma lepa i pobona, slova su joj savreno pristajala, a na njenom stolu stajalo je uvek sedam vrsta soli i ona je pre no to bi uzela komad ribe umakala prste uvek u drugu so. Tako se molila. Kae se za nju da je imala i sedam lica, kao sedam soli. Prema jednom predanju, ona je svako jutro uzimala ogledalo i sedala da slika: jedan rob ili robinja, uvek novi ili nova, dolazili su da poziraju. A ona je svakog jutra od svog lica stvarala novo, dotad nevieno lice. Prema drugim priama Ateh uopte nije bila lepa, ali je svoje lice pred ogiedalom uvebala da uzme takav izraz i da tako rasporedi crte da stekne lep oblik. Ta uvebana lepota iziskivala je od nje ogroman fiziki napor i im bi princeza ostala sama i opustila se, njena lepota bi se rasula kao njena so. U svakom sluaju, jedan romejski (vizantijski) car nazvao je u IX veku hazarskim licem uvenog filosofa i patrijarha Fotija, to je moglo znaiti ili srodnike odnose patrijarhove sa Hazarima ili licemerje.

30 Prema Daubmajusu , nijedno nije sluaj. Hazarskim licem nazivana je osobina svih Hazara, pa i princeze Ateh, da svakoga dana osvanu kao neko drugi, pod sasvim novim i nepoznatim licima, tako da imaju muke i s najbliim srodnicima da se prepoznaju. Putnici belee, opet, da su hazarska lica sva ista i da se nikad ne menjaju i da otuda dolazi do tekoe i zabuna. Bilo da je ovako ili onako, stvar izlazi na isto i hazarsko lice je pojam lica koje se teko pamti. Tako se moe objasniti i legenda prema kojoj je princeza Ateh imala drugo lice za svakog uesnika u hazarskoj polemici na kaganovom dvoru, ili da su ak postojale tri princeze Ateh - jedna za islamskog, druga za hrianskog i trea za hebrejskog misionara i tumaa snova. injenica je, meutim, da njeno prisustvo na hazarskom dvoru nije zabeleio onovremeni hrianski izvor pisan na grkom i preveden na slovenski jezik (itije Konstantina Solunskog - sv. irila , ali je prema Hazarskom reniku jedno vreine u grkim i slovenskim monakim krugovima postojalo neto kao kult princeze Ateh. Taj kult nastao je u vezi s verovanjem da je Ateh u polemici porazila hebrejskog teologa 1 primila hrianstvo zajedno sa kaganom za kojeg se opet ne zna je li joj bio otac, supug ili brat. Sauvane su u prevodu na grki i dve molitve princeze Ateh, koje nisu nikada bile kanonizovane, ali ih Daubmanus navodi kao Oena i Raduj se, Marijo! hazarske princeze. Prva od te dve molitve glasi: Na naem brodu, moj oe, posada mili poput mrava: oprala sam ga jutros kosom i oni puze po istim katarkama i svlae u svoj mravinjak zelena jedra kao slatke listove loze; dumendija pokuava da izvali krmu i uprti je na lea, kao plen od kojeg e jesti i iveti itava sedmica; oni najslabiji poteu slanu uad i nestaju s njom u utrobi nae plovee kue. Samo ti, moj oe, nema pravo na njihovu vrstu gladi. U tom prodiranju brzine, tebi, moje srce, koje si mi jedini

31 otac, pripada najbri deo. Ti se hrani raskomadanim vetrom. Druga molitva princeze Ateh kao da objanjava povest njenog hazarskog lica: Nauila sam napamet ivot svoje majke i kao neku pozorinu ulogu svako jutro jedan as glumim majin ivot pred ogledalima. To traje iz dana u dan, godinama. To inim odevena u majine haljine, nosei njenu lepezu i oeljana kao ona, jer kosu sam spiela u obliku vunene kape. Glumim je i pred drugima, ak i u postelji mog dragog. U trenucima strasti ja i ne postojim vie, nisam ja nego ona. Jer tada, tako je dobro glumim da moja strast iezava, a ostaje samo njena. Drugim rcima, ona mi je unapred ukrala sve ljubavne dodire. Ali, ja joj ne zameram, jer znam da je i ona bila svojevremeno opljakana na isti nain od strane svoje matere. Ako me ko sad upita emu toliko glume, odgovoriu: pokuavam da rodim sebe jo jednom, ali nu bolji nain... Za princezu Ateh se zna da nikada nije uspela da umre. Ipak, postoji jedan zapis urezan na nou ukraenom sitnim rupicama koji govori o njenoj smrti. To usamljeno ine mnogo verodostojno predanje prenosi Daubmanus , ali ne kao priu kako je princeza Ateh stvarno umrla nago kako se to moglo desiti da je ona uopte mogla umreti. Kao to od vina ne sedi kosa, od navoenja ove prie nee biti tete. Ona glasi: Brzo i sporo ogledalo Jednog prolea princeza Ateh je rekla: - Navikla sam se na svoje misli kao na svoje haljine. Imaju uvek isti obim struka i viam ih svuda, ak i na raskrima. I to je najgore, od njih se vie ne vide raskrsnice.

32 Da je razonode, posluitelji su doneli princezi jednoga dana dva ogledala. Nisu se mnogo razlikovala od ostalih hazarskih ogiedala. Oba su bila nainjena od uglaane soli, ali jedno je od njih bilo brzo a drago sporo ogledalo. to je god ono brzo uzimalo odslikavajui svet kao predujam od budunosti, drugo, on sporo, vraalo je i namirivalo dug prvog, jer je u odnosu na sadanjost kasnilo tano onoliko koliko je ono prvo urilo. Kada su pred princezu Ateh izneli ogledala, ona je jo bila u postelji i s njenih kapaka nisu umivanjem bila uklonjena slova. U ogledalima videla je sebe sklopljenih kapaka i odmah je umrla. Nestala je izmeu dva trena oiju ili, tanije reeno, prvi put je proitala na svojim kapcima ispisana slova koja ubijaju, poto je u prethodnom i potonjem trenutku trepnula i ogledala su to prenela. Umrla je usmrena istodobno slovima iz prolosti i iz budunosti. BRANKOVI AVRAM (1651-1689) - jedan od pisaca ove knjige. Najamni diplomata u Jedrenima i na Porti u Carigradu, vojskovoa u austro-turskim ratovima, polihistor i eradita. Brankoviev ktitorski portret bio je naslikan na zidu hrama svete Paraskeve u Kupmiku, naslednom dobru Brankovia. Tu je bio prikazan kako sa saradnicima prisluuje na sablji sazidan hram svete Petke svojoj ukunbabi, srpskoj despotici i svetici, prepodobnoj majci Angelini.
Izvori: Podaci o Avramu Brankoviu rasuti su po izvetajima austrijskih obavetajaca, posebno u dostavama koje je za princa Badenskog i generala Veteranija sastavljao jedan od dva Brankovieva pisara, Nikon Sevast. Neto mesta Avramu Brankoviu, svom srodniku, posvetio je i grof ore Brankovi (1645-1711) u svojoj vlakoj hronici i u svojim obimnim srpskim hronikama u delovima koji su danas, na alost, izgubljeni. Poslednje dane Brankovieve opisao je njegov sluga i vetak na sablji Averkije Skila. Hronologija Brankovievog ivota i delovanja najbolje se vaspostavlja na osnovu pisane ispovesti koju je pekom patrijarhu poslao iz Poljske drugi pisar Avrama Brankovia, Teoktist Nikoljski , i na osnovu jedne

33
itejne ikone s udima sv. Ilije proroka, jer je Brankovi svakoj sceni iz ivota svoga svetitelja priiagoavao zbivanja svoga ivota i beleio o tome podatke na poleini slike.

Avram Brankovi je iz porodice koja je s juga prela u Podunavlje posle pada srpskog carstva pod tursku vlast - stoji u poverljivom izvetaju Nikona Sevasta bekom dvoru. lanovi te porodice zahvaeni pokretom za naputanje podruja pod Turcima iselili su se u XVI veku u Lipovu i Jenopoljski okrug. Otada se za erdeljske Brankovie govori da lau na vlakom, da ute na grkom, broje na cincarskom, da u crkvi poju na ruskom, da su najmudriji turskom i samo kad hoe da ubiju, progovore na svom maternjem srpskom jeziku. Oni su poreklom iz zapadne Hercegovine, iz okoline Trebinja, iz mesta Korenii koje je blizu Lastve u Gornjim Policama, pa otuda i njihovo drugo prezime - Korenii. Od kad su preli, Brankovii imaju ugledno mesto u Erdelju i ve dvesta godina najbolje vino u Vlakoj, pa postoji izreka da im se suzom moe opiti. Kao to se istakla vojniki u okrajima na granici dva veka i dve drave - ugarske i turske, porodica Brankovi je na svom novom podruju uz reku Mori, u Jenopolju, Lipovi i Pankoti, dala niz istaknutih svetenih lica. Mojsej Brankovi bio je kao episkop Matcj mitropolit jenopoljski i orah koji je on sputao u Dunav uvek je bre od drugih oraha stizao u Crno more. Sin njegov a stric grofa Georgija BranIkovia Solomon (kao episkop jenopoljski nazvan Sava I) upravljao je jenopoljskom i lipovskom eparhijom ne silazei s konja i pio je iskljuivo u sedlu sve dok Lipova nije 1607. uzeta od Turaka. Brankovii tvrde da im je loza od srpskih despota Brankovia, a odakle im je imanje, teko je rei. Ima izreka da u Brankovia kesu ide na javi sve to se po cincarskim snovima stekne od Kavale do Zemuna. Njihovo prstenje je ledeno kao guja, njihove posede ptica preleteti ne moe, a narodne pesme ve ih meaju s vladarskim

34 porodicama. Brankovii su zatitnici manastira u Vlakoj i na Atosu u Grkoj, oni podiu utvrde i crkve, kao to su one u Stolnom Beogradu, u Kupiniku ili u mestu zvanom Teus. Knez Zigmund Rakoci darovao je Brankovievim roacima po enskoj lozi naselja,pustare i plemstvo, a po enskoj eljadi Brankovii su u srodstvu s erdeljskim Sekeljima, pa se jedan deo njihovog imanja prilio i otud u vidu miraza. Treba rei da se u porodici Brankovi nasledstva dodeljuju prema boji brade. Svi naslednici rie brade (a nju su nasledili po enskoj liniji, jer Brankovii uzimaju riokose za ene) ustupaju prvenstvo crnobradima, ija brada svedoi da su naslednici po mukoj krvi. Posedi Brankovia domaaju sada vradnost od blizu 27.000 forinti a godinji prihod s njih ceni se na preko hiljadu i po forinti. Ako njihove rodovnike tablice i nisu najpouzdanije, njihovo bogatstvo je pouzdano i tvrdo kao zemlja po kojoj jau i preko dvesta godina poneki zlatnik nije uopte naputao njihove skrinje. U Carigrad Avram Brankovi je doao hrom, s jednom dvostrukom potpeticom i ovde krui pria kako je osakaen. Dok je Avram bio jo deak od sedam godina - glasi ta pria - upali su Turci jednom na posede njegovog oca i presreli na putu manji odred dvorana s detetom u etnji. Pratnja se pred Turcima razbeala, samo je uz Avrama ostao jedan starac koji je dugim tapom veoma veto odbijao sve napade konjanika, sve dok njihov stareina nije hitnuo iz usta sulicu koju je drao meu zubima, skrivenu u komadu trske. Starac je pao pogoen, a Avram, koji je i sam imao prut u ruci, zamahnuo je iz sve snage i zakaio njime Turina po izmama. Ma koliko oaja i mrnje lealo u tom deakom udarcu, to nije bilo dovoljno. Turin se samo nasmejao i odjezdio naredivi da spale selo. Prole su godine kao komjae, Avram Brankovi je odrastao, dogaaj je zaboravljen, jer bilo je novih okraja i Brankovi je sada vodio svoje vojnike nosei zastavu na mkavici i u ustima komad trske s otrovnom

35 sulicom unutra. Jednom su na putu naili na neprijateljskog uhodu koji je iao sa svojim sinom, jo deakom. Putovali su naoko neduni nosei samo po tap. Jedan od vojnika prepoznao je starca, nagnao konja na njega i pokuao da ga vee. Ali, starac se branio tapom i nije se dao, pa su svi posumnjali da u tapu ima svijenu tajnu poruku. Brankovi je tada izbacio otrovnu sulicu i ubio starca. U istom asu njega je svojim tapom udario deak to je iao za starcem. Imao jc jedva sedam godina i po svemu sudei, ni sva njegova snaga, mrnja i ljubav nisu mogle da naude Brankoviu. Pa ipak, Brankovi se nasmejao i pao kao pokocn. Od log udarca ostao je hrom u jednu nogu, napustio vojniki poziv i njegov roak grof Georgije Brankovi uveo ga je u diplomatske poslove u Jedrenima, Varavi i Beu. Ovde u Carigradu, Brankovi radi za engleskog poslanika i ima stan u prostranoj kuli izmeu kula Joroz Kalei i Karata na Bosforu. Na prvom katu te kule Brankovi je narcdio da se sazida tano polovina crkve posveene majci Angelini, njegovoj ukunbabi koiu je istona crkva proglasila sveticom, dok se druga polovina iste crkve nalazi u Erdelju, u postojbini Brankovieva oca. Avram Brankovi jc ovck naoit, krupna grudna koa, koliko kavez za vee ptice ili manju zverad, i na njega csto nasru ubice jer ima u narodu pesma koja govori da su mu kosli od zlata. U Carigrad je doao i na put ide na visokoj kamili hranjcnoj ribom. ivotinja pod njim ravani i ne prosipa vino iz ae usaene u oglav. On od najranijeg detinjstva ne spava nou kao sav okati svet, nego samo danju, a kad je okrenuo kosu i dao dan za no, niko ne ume kazati. Ali ni nou, dok je budan, on se ne moe dugo na jednom mestu skrasiti ko da se tuom suzom nazobio. Zato mu uvek za trpezom dva tanjira poslavljaju, po dve stolice i ae primiu, i on iznenada usred obeda skae i premeta se. Isto tako, on ne moe

36

dugo ostati na jednom jeziku, menja ih kao ljubavnice, i govori as vlaki, as maarski ili turski, a od nekog papagaja poeo je uiti hazarski. Kau da u snu govori i panski, ali mu se to znanje na javi topi. Nedavno mu je neko u snu pevao jednu pesmu na nerazumljivom jeziku. Pesmu je upamtio i da mu je protumai morali smo traiti nekoga vinog jezicima koje Brankovi ne zna. Tako smo doli do jednog rabina i Brankovi mu je izrecitovao upamene stihove. Nije ih bilo mnogo i glasili su:

Rabin je uvi poetak prekinuo Brankovia i nastavio napamet da kazuje ostatak pesme. Potom je zapisao ime pisca stihova. Pesma je bila napisana jo u XII veku, a njen sastavlja je neki Juda Halevi Otada Brankovi ui i jevrejski. Ali, njegovo svakodnevno zanimanje je sasvim praktino. Jer, on je ovek od mnogo ruku i niegov osmeh je alhemija meu drugim naukama i vetinama njegovog lica. Svake veeri im ustane, on se sprema za rat. U stvari, on veba s jednim ovdanjim uvenim vetakom svoju brzinu na sablji. Taj sablja je neki Kopt po imenu Averkije Skila i kir Avram ga je unajmio kao

37 slugu. Taj Averkije nosi jedno oko mrsno, drugo posno, a sve bore lica vezane su mu u vor meu povijama. On poseduje najpotpuniji opis i popis zahvata sabljom koji su ikada izvedeni, i pre no to nove unese u svoj rukopisni prirunik sabljake vetine lino ih proverava na ivom mesu. U jednoj prostranoj dvorani, po kojoj je prostrt ilim koliko manja livada, zatvaraju se gospodar Brankovi i reeni Kopt i u potpunom mraku vebaju svoje sablje. Averkije Skila uzima tada obino jedan kraj duge kamilje uzde u levu ruku; drugi kraj te uzde prihvata kir Avram nosei u desnoj sablju, po teini istu kakvu tamo u pomrini dri i Averkije Skila. Polako namotavaju onu uzdu oko lakta i kada osete da su blizu udare sabljom jedan na drugog netedimice, i to u onoj pomrini od koje se gluvi. O Brankovievoj brzini pevaju uz gusle i ja sam prole jeseni video kako on s isukanom sabljom stoji pod drvetom i eka da dune vetar, a onda prvi plod koji otpadne zahvata sabljom, onako u padu, i see napola. On ima zeju usnu i da bi je pokrio puta brkove, ali u razljupku vide mu se zubi dok uti. To izgleda kao da usne i nema, nego da brci rastu na zubima. Svi kau za njega da voli svoj kraj i da je svea i so svojima, ali on ima udnih mana, koje ne pristaju uz njegov poziv. On ne ume da stavi taku na razgovor i nikad ne uhvati as kada se treba dii i otii. U tome on uvek odugovlai i najzad odocni, pa su s njime drugi u nedoumici vie na rastanku nego pri prvom susretu. On uzima hai koji naroito za njega gotovi jedan evnuh iz Kavale i niko vie. Ali, zaudo, njemu nije stalno opijum od potrebe i da bi ga se oslobodio, on zapeaeni sanduk s haiom povremeno alje skoroteom ak u Petu i otuda ga dobija natrag pod istim peatom posle dva meseca, neotvoren, ba kad izrauna da e mu opet biti opijum potreban. Njegovo ogromno kamilje sedlo s praporcima kad god nije na putu dubi u prostranoj knjinici i slui kao sto na kojem se moe pisati i itati stojei. Po sobama

38
oko njega je gomila pokuanstva koje izgleda kao prestravljeno, ali nigde u njegovoj blizini nema, niti e biti, dve jednake stvari. Svaka stvar, ivotinja i svaki ovek oko njega mora biti iz drugoga sela. On dri meu slugama Srbe, Rumune, Grke i Kopte, a nedavno je uzeo nekog Turina iz Anadolije za sobara. Kir Avram ima veliku i malu postelju i tokom poinka (a spava uvek samo danju) on se premeta iz jedne u drugu. Dok spava, njegov sobar, neki Anadolac, Jusuf Masudi , gleda u njega pogledom od kojega padaju ptice. A kad se probudi, Kir Avram kao u strahu peva u postelji tropare i kondake svojim precima, koje je srpska crkva proglasila za svece. Ne moe se zakljuiti koliko se zanima za ene. Na Brankovia stolu ui drveni majmun prirodne veliine sa ogromnim spolovilom. Ponekad, kir Avram upotrebi uzreicu: ,,ena bez dupeta, ko selo bez crkve! i to je sve. Jednom meseno gospodar Brankovi odlazi u Galatu uvek istoj vraari i ona mu gleda sudbinu iz karata na jedan stari i veoma spor nain. Vraara ima zaseban sto za Brankovia u svom stanitu i na taj sto baci novu kartu kad god se napolju promeni vetar. Od toga koji e vetar dunuti zavisi kakva e karta pasti na Brankovia sto i to tako traje godinama. Prolog Uskrsa im smo uli dunuo je jugo i ona je bila u prilici da mu prui nova proroanstva: - Sanjate oveka s jednim sedim brkom. Mlad, crvenih oiju, sa staklenim noktima na ruci, ide ka Carigradu i uskoro ete se sresti... Ta vest toliko je obradovala naeg gospodara da je odmah naredio da mi se stavi zlatna alka u nos i jedva sam se spasao te milosti...

Znajui koliko beki dvor zanimaju planovi gospodara Brankovia, mogu rei da on spada meu one

39
budunost kao neki veliki povrtnjak. On nije od onih to e trke ivot proputobati. Budunost on veoma polako i savesno naseljava. Otkriva je komad po komad kao neko nepoznato kopno, kri je najpre i potom zida na najpovoljnijem mestu, i u toj graevini, najzad, dugo menja raspored ve postavljenih stvari. On se trudi da njegova budunost ne uspori hod i rast, ali pazi da se ni sam ne zaleti i ne krene bre no to ona moe da odmie pred njim. To je neka vrsta trke. Onaj ko je bri, gubi. U ovom asu budunost kir-Avrama je kao bata u koju je ve baeno seme, ali niko sem njega ne zna ta e nii. Pa ipak, kud smera Brankovi moda se moe nazreti iz jedne povesti koja se o njemu prenosi apatom. To je Povest o Petkutinu i Kalini Stariji sin kir-Avrama Brankovia, Grgur Brankovi, rano je turio papuu u uzengiju i potegao sablju kaljenu kamiljim izmetom. Njegovo ipkano i krvavo ruho slali su u to vreme iz ule, gde je Grgur iveo s materom, u Carigrad da se pere i glaa pod oevim nadzorom, da se osui na mirisnom vetru s Bosfora, izbeli na grkom suncu i prvim karavanom vrati natrag u ulu. Drugi, mlai sin Avrama Brankovia leao je u to vreme negde u Bakoj iza neke arene pei zidane ko crkva i patio. Prialo se da ga je avo zapiao i da Idete ustaje nou, bei iz kue i isti ulice. Jer, nou ga sisala Mora, grizla mu pete i teklo mu je muko mleko iz sisa. Uzalud su zabijali u vrata viljuku i popljuvanim ipkom od prstiju krstili mu sise. Najzad, jedna ena ga posavetova da zanoi s noem umoenim u sire, pa kad ga Mora spopane, da joj obea ujutru na zajam soli i da je ubode onim noem. Deak to uini i kada ga Mora stade sisati, on joj ponudi na zajam soli, ubode je i zau jauk u kojem prepoznade, odavno znani glas. Treega jutra doputova iz ule u

40 Baku njegova mati, zaiska s praga soli i pade mrtva. Na njoj nadoe ubod od noa i kad liznue ranu, bee kisela... Otada deak sasvim zanemoe u uasu, poe mu opadati kosa i sa svakom vlasi opadala mu je (kako su vidari rekli Brankoviu) po jedna godina ivota. I slali su mu u omotima od jute pramenje tej detinje kose. On ju je lepio na meko ogledalo po kojem bee naslikan detinji lik i tako znao koliko jo godina ivota ima njegovom sinu. Gotovo niko, meutim, ne zna da je kir Avram pored dva pomenuta sina imao i posinka, ako se to tako moe zvati. Taj trei sin, ili posinak, nije imao matere, Brankovi ga je nainio od blata i proitao mu etrdeseti psalm da ga pokrene i udahne mu ivot. Kada je u itanju doao do mesta: Dugo ekah Gospodina i sae se k meni. I u viku moju. I izvadi me iz jame koja bui i iz gliba i postavi na kamen noge moje i utvrdi stope moje... zazvoni tri puta zvono na crkvi u Dalju, mladi se pokrete i ree: - Kada je prvi put zazvonilo bio sam u Indiji, na drugo zvono u Lipisci, a s treim doao sam u svoje telo... Tada mu Brankovi veza Solomunov vor u kosu, okai mu o perin glogovu kaiku, nadenu mu ime Petkutin i pusti ga u svet. A sam je namakao ue s kamenom sebi o vrat i s tim uetom o vratu odstojao liturgiju na sredoposnu nedelju. Otac je naravno, morao (da bi sve bilo kao u ivih) da ugradi Petkutinu u prsa i smrt. Taj zametak svrelka, ta mala i jo nepunoletna smrt bila je u Petkutinu sprva bojaljiva i priglupa, slabog prohteva za jelom i zakrljalih udova. Ali, ve tada radovala se beskrajno to Petkutin raste, a on je rastao tako da su njegovi gizdavi nikavi ubrzo bili toliko veliki da je u njima mogla ptica leteti. Ali smrt u Petkutinu ubrzo je postala bra i pametnija od njega, uoavala je opasnosti pre njega. A onda, kao da je dobila suparnicu o kojoj e jo biti rei. Postajala je nestrpljiva i ljubomoma i skretala je na sebe panju

41 na taj nain to bi kod Petkutina izazivala svrab na kolenu. Poeao bi se i nokat bi ispisao slova po koi i to se moglo proitati. Tako su se opisivali. Smrt itaroito nije trpela Petkutinove bolesti. A otac je Petkutina morao snabdeti i boleu, da bi bio to vie nalik ivim biima, jer su bolesti ivim biima neka vrsta oiju. Brankovi se, meutim, potrudio da ta Petkudnova bolest bude to bezazlenija i obdario ga je cvetnom groznicom, onom to se javlja s prolea, kad usklasaju trave i cvetovi zaseju vetar i vodu prahom. Brankovi je Petkutina smestio na svoje imanje u Dalju, u kui gde su sobe uvek bile pune ogara brih da kolju no da jedu. Jednom meseno sluge su grebenima eljale prostirke i izbacivale duga povesma arene dlake nalik na psee repove. Sobe u kojima je Petkutin iveo s vremenom su sticale uvek iste, posebne boje i po njima se moglo odmah prepoznati Petkutinovo stanite izmeu hiljade drugih. Otisci i masnice koje su on i njegov znoj ostavljali za sobom po staklenim kvakama, jastucima, seditima i naslonima, na lulama, noevima i drkama aa davali su dugu samo njemu svojstvenih preliva. To je bila vrsta portreta, ikone ili potpisa. Brankovi je ponekad Petkutina zaticao u ogledalima prostrane kue, zazidanog u zelenu liinu. Poduavao ga ie da uskladi u sebi jesen, zimu, nrolee i leto s vodom, zemljom, vatrom i vihorom koje ovek takoe nosi u utrobi. Ogroman rad koji je mnorao biti obavljen trajao je dugo, Petkutin je dobio uljeve na mislima, miii seanja bili su mu se zategli do pucanja, a Brankovi ga je nauio da ita levim okom jednu, a desnim drugu stranicu knjige, da pie desnom rukom srpski, a levom turski. Potom ga je poduio u knjievnosti i Petkutin je s uspehom kod Pitagore poeo nalaziti tragove itanja Biblije i potpisivao se brzo kao kad se hvata muva. Sve u svemu, on je postao lep i obrazovan mladi i samo je povremeno ispoljavao jedva vidne znake da nije kao ostali. Tako je, na primer, ponedeljkom uvee

42 umesto narednog mogao uzeti neki drugi svoj dan iz budunosti i upotrebiti ga sutra umesto utorka. Kada bi doao do uzetog dana, on bi na tom mestu upotrebio preskoeni utornik i tako bi se naravnio zbir. Dodue, u takvim prilikama avovi izmeu dana nisu mogli nalegati kako treba, javljale su se pukotine u vremenu, ali ta je stvar samo razgaljivala Petkutina. S njegovim ocem nije bilo tako. On je neprekidno sumnjao u savrenstvo svoga dela i kad je Petkutinu bila dvadeset i prva godina, on je doneo odluku da proveri koliko se Petkutin moe takmiiti u svemu s pravim ljudskim biima. Mislio je ovako: proverili su ga ivi, sad treba da ga provere i mrtvi. Jer, samo ako se i mrtvi prevare i pomisle videi Petkutina da je pred njima pravi ovek od krvi i mesa to najpre soli pa grize, moe se uzeti da je pokuaj uspeo. I donevi taj zakljuak, naao je Petkutinu nevestu. Poto velmoe u Vlakoj uvek vode po jednog telohranitelja i po jednog uvara due i Brankovi je nekada tako postupao. Meu uvarima due imao je on nekog Cincarina koji je govorio da je na svetu sve postalo istina i imao veoma lepu ker. Devojka je uzela sve najlepe od matere, tako da je ova posle poroaja ostala runa zauvek. Kada je devojica napunila deset godina, mati je svojim nekada lepim rukama naui da mesi hleb, a otac je pozva, ree joj da budunost nije voda i prestavi se. Devojka je za ocem plakala u potocima tako da su joj se mravi uz Suze mogli popeti do lica. Sada je ona bila sirotica i Brankovi je udesio da se ona sretne sa Petkutinom. Zvala se Kalina, njena je senka mirisala na cimet i Petkutin je doznao da e ona voleti onoga, koji je jeo drenjina u martu. Saekao je mart, najeo se drenjina i pozvao Kalinu da proetaju kraj Dunava. Na rastanku ona je skinula prsten s ruke i bacila ga u reku. - Ako se oveku dogodi neto prijatno - objasnila je Petkutinu - to uvek treba zainiti nekom neprijatnom

43 sitnicom; tako se bolje upamti taj trenutak. Jer, ovek uvek due pamti neprijatne nego prijatne stvari. Ukratko, Petkutin se dopao njoj, ona se dopala Petkutinu i venanje je obavljeno iste jeseni sa velikom radou. Kumovi su se na svadbi oprostili jedan od drugog, izljubili se, jer se nee videti mesecima i potom zagrljeni otili da piju od rakijskog kazana do kazana. Kada je osvanulo prolee, oni su se najzad istreznili, obazreli se oko sebe i posle dugog zimskog mamurluka ponovo ugledali jedan drugog. Tada su se vratili u Dalj i ispratili mladence na uobiajeni proleni izlet, pucajui iz puaka. Treba znati da iz Dalja mladenci obino idu na svoje prolene izlete ili teferie do drevnih ruevina, gde ima lepih sedita od kamena i grkog mraka, koji je gui od ostalih pomrina kao to je grka vatra sjajnija od bilo koje dmge vatre. Na tu stranu krenuo je i Petkutin sa Kalinom. Izdaleka izgledalo je da Petkutin tera zapregu vranaca, ali kad bi kinuo od mirisa nekog cveta ili pucnuo biem, sa konja bi se razleteo oblak crne muhe i videlo bi se da su beljci. To meutim. nije smetalo ni Petkutinu ni Kalini. Protekle zime oni su se zavoleli. Jeli su istom viliukom naizmence, i ona mu je pila vino iz usta. On ju je milovao tako da joj je dua kripala u telu, a ona ga je oboavala i terala ga da mokri u nju. Govorila je smejui se svojim vrnjakinjama da nita ne ee tako dobro kao muka trodnevna brada nikla u ljubavi. A mislila je ozbiljno u sebi: trenuci mog zivota umiru kao muhe kad ih gutaju ribe. Kako da ih uinim hranljivim za njegovu glad? Molila ga je dajoj odgrize uho i pojede ga i nikada za sobom nije zatvarala fioke i vrata ormara da ne prekine sreu. Bila ie utljiva jer je odrasla u tiini beskonanih oevih itanja uvek iste molitve oko koje se hvatala uvek ista vrsta tiine. I sada kad su se uputili na teferi, bilo je slino i njoj se to dopadalo. Petkutin je uzde njihovih koija drao o vratu i itao neku knjigu, a Kalina je avrljala i

44 usput su igrali jednu igru. Ako bi ona u prianju pomenula neku re u asu kada bi on proitao tu istu re u knjizi, menjali bi uloge i onda bi dalje ona itala, a on pogaao. Tako, kada ona pokaza prstom jednu ovcu u poiju, a on ree da je upravo u knjizi doao do mesta gde se pominje ovca, ona jedva poverova i uze tivo da proveri. Doista, u knjizi je pisalo: Kad se ve naobeah i molbama kad se pomolih mrtvakom svetu, tad ovcu i ovna nad rupom onom zakoljem; crna krvca potee i tada odozdo stanu iz Ereba kupit se due pokojnih Ijudi: neveste i mladii i s njima mnogotrpni starci, nene devojice dou, zbog skorih alosne jada. Poto je tako pogodila, sad Kalina uze itati kako sledi: Mnogi lo su ih nekad probola medokovna koplja s krvavim orujem stignu u borbi to padoe nekad; okolo one rupe sa sviju strana se nau s vikom i krikom, a mene bledoa obuze i strah... A ja otri ma potegoh od svojega bedra sedoh onde i praznu ne putah nikoju senku da se napije krvi pre nego proroke pitah... U asu kada ona doe do rei ,,senka Petkutin opazi senku koju je bacao razrueni rimski teatar na njihovom putu. Bili su stigli. Uli su na ulaz za glumce, bocu s vinom, gljive i krvavice koje su poneli stavili na veliki kamen posred scene i brzo se povukli u hlad. Petkutin je prikupio suve bivolje balege, neto granica punih skorela blata, uneo sve to na scenu i upalio vatru. Kresanje kresiva ulo se potpuno jasno sve do najdaljeg mesta u poslednjem redu pri vrhu pozorita. Ali, napolju, izvan gledalita, gde su divljale trave i mirisi brusnice i lovorike, nije se moglo uti nita to se dogaalo unutra.

45 Vatru je Petkutin posolio da bi se izgubio miris balege i blata u njoj, a zatim gljive oprao u vino i zajedno s krvavicama bacio na eravicu. Kalina je sela i gledala kako sunce na zalasku menja sedita u gledalitu i pribliava se izlasku iz pozorita. Petkutin je etao po sceni i ugledavi imena davnih vlasnika sedita uklesana u proeljima redova, poeo sricati drevne nepoznate rei: - Caius Veronius Aet... Sextus Clodius Cai filius, Publilia tribu... Sorto Servilio... Veturia Aeia... - Ne dozivaj mrtve! - upozori ga tada Kalina ne dozivaj ih, doi e! im je sunce napustilo pozorite, skinula je gljive i krvavice s vatre i oni poee da jedu. ujnost je bila savrena i svaki njihov zalogaj odjekivao je na svakom seditu ponaosob podjednako glasno, od prvog do osmog reda, ali svuda na drugi nain, vraajui im zvuk natrag, u sredite scene. To je bilo kao da su oni gledaoci ija su imena bila uklesana na proeljima kamenih sedita jeli zajedno sa suprunicima, ili bar poudno mljackali usnama pri svakom novom zalogaju. Sto dvadeset pari mrtvih uiju oslukivalo je s napetom panjom i itavo gledalite vakalo za branim parom poudno udiui miris krvavice. Kada bi zastali u jelu, zastajali bi i mrtvi kao da im je zalogaj zapeo u grlu i napregnuto pratili ta e potom mladi i devojka uiniti. U takvim trenucima Petkutin je naroito pazio da sekui hranu ne poree prst, jer je imao oseaj da bi gledaoce miris ive krvi mogao izvesti iz ravnotee i oni bi, brzi kao bol, mogli kidisati s galerije na njega i Kalinu i rastrgnuti ih gonjeni svojom dvehiljadugodinjom ei. Osetivi malu jezu, privukao je Kalinu i poljubio je. Ona je poljubila njega i ulo se kako 120 usta cmoku kao da se i oni na galeriji ljube i vole. Posle obeda ostatak krvavice Petkutin je bacio u vatru da dogori, a potom je ugasio oganj vinom i cvranje ugaene vatre bilo je propraeno u gledalitu

46 jednim priguenim: Psssssst! Upravo je hteo da vrati no u korice, kada je iznenada dunuo vetar i naneo neto cvetnog praha na pozomicu. Petkutin je kinuo i u istom trenutku posekao ruku. Krv je pala na topli kamen i zamirisala... U tom asu sto dvadeset mrtvih dua stutilo se na njih sa cikom i urlanjem. Petkutin je potegao ma, ali su Kalinu rastrgli upajui joj komad po komad ivoga mesa sve dok se njeni krici nisu pretvorili u iste onakve krike kakve su isputali mrtvi i dok se nije i ona sama pridruila prodiranju jo nepojedenih delova sopstvenog tela. Petkutin nije znao koliko je dana prolo pre no to je shvatio gde je izlaz iz pozorita. Bludeo je po sceni oko zgarita i ostataka veere sve dok neko nevidljiv nije podigao sa zemlje njegov ogrta i ogrnuo se njime. Prazni ogrta mu je priao i oslovio ga Kalininim glasom. On ju je zagrlio prestraen, ali pod krznom i na dnu glasa nije mogao videti nita sem purpurne postave plata. - Kai mi - rekao je Petkutin Kalini steui je u naruju - ini mi se da mi se pre hiljadu godina dogodila ovde neka uasna stvar. Neko je bio rastrgnut i proderan i krv jo uvek lei po zemlji. Ne znam da li se to stvarno dogodilo, ili ne, i kada? Koga su pojeli? Mene ili tebe? - Nije ti se nita desilo, nisu tebe rastrgli - uzvratila je Kalina. - I bilo je maloas, a ne pre hiljadu godina ' - Ali, ja te ne vidim, ko je od nas dvoje mrtav? - Ne vidi me, mladiu, zato to ivi ne mogu videti mrtve. Samo mi moe uti glas. to se mene pak tie, ja ne znam ko si ti i ne mogu te poznati dok ne okusim kap tvoje krvi. Ali te vidim, umiri se, lepo te vidim. I znam da si iv. - Ali Kalina! - kriknu tada on - to sam ja, tvoj Petkutin, zar me ne poznaje, maloas, ako je to bilo maloas, ljubila si me.

47 Kakva je razlika maloas ili pre hiljadu godina, sada kada je ovako kako je? Na te rei Petkutin izvadi no, priblii prst mestu za koje je mislio da sadri nevidljive usne njegove ene i poreza se. Kap krvi zamirisa, ali ne pade na kamen, jer je Kalina udno doekala usnama. Kriknu prepoznavi Petkutina i rastre ga kao strvinu pijui udno njegovu krv i bacajui kosti u gledalite, odakle su navirali ostali.

Istoga dana kada se ovo dogodilo sa Petkutinom, kir Avram Brankovi zapisao je sledee rei: Opit sa Petkutinom uspeno je okonan. On je tako savreno odigrao svoju ulogu da je obmanuo i ive i mrtve. Sada mogu da preem na tei deo zadatka. Sa malog na veliki pokuaj. S oveka na Adama. Tako, dakle, dolazimo do planova kir-Avrama Brankovia. Planovi na kojima on zasniva svoju budunost vezani su za dve kljune linosti. Jedni od njih ,u vezi su sa Brankovievim uglednim srodnikom, grofom ordem Brankoviem o kojem beki dvor svakako ima pouzdanija obavetenja nego mi ovde. Drugo je jedna osoba koju kir Avram naziva ,,kuros (to na grkom znai deak) i njen dolazak on oekuje ovde u Carigradu kao Jevreji dolazak Mesije. Tu osobu, koliko se moglo saznati, Brankovi ne poznaje lino, ne zna joj ak ni ime (otuda onaj grki naziv iz milote) i via je samo u snovima. Ali u snove mu ta linost dolazi redovno i kad Brankovi sanja, on sanja nju. Po opisu samog gospodara Avrama, ,,kuros je mlai ovek, ima jedan brk sed, staklene nokte i crvenook je. Brankovi oekuje da se jednoga dana sastane s njime i da uz njegovu pomo dozna ili postigne neku stvar do koje veoma dri. Od svog ,,kurosa Brankovi je u snu nauio da ita zdesna ulevo na jevrejski nain

48 i da sanja snove od kraja ka poetku. Ti neobini snovi u kojima se kir Avram pretvara u ,,kurosa ili, ako hoete, u Jevrejina, poeli su pre mnogo godina. Sam Brankovi kae o svom snu da se najpre javio nalik na nekakav nemir koji kao kamen baen u njegovu duu pada kroz nju danima, prestajui s padanjer samo nou, kada pada i dua zajedno s kamenom. A potom, taj san je potpuno zavladao njegovim ivotom, i on je poeo da biva u snu dvaput mlai no na javi. Iz njegovih snova zauvek su iezli najpre ptice, potom njegova braa pa otac i mati, pratajui se na rastanku. Potom su svi likovi i gradovi iz njegove okoline i seanja nestali netragom, najzad je iz tog potpuno tueg sveta snova iezao i on sam, kao da se nou, dok sanja, pretvarao u nekog sasvim drugog oveka, ije ga je lice sagledano u nekom ogledalu sna prepalo kao da je njegova mati ili sestra pustila bradu. Taj drugi imao je crvene oi, jedan brk sed i staklene nokte. U tim snovima, pratajui se sa svima oko sebe, Brankovi je najdue sanjao svoju pokojnu sestru, ali je ona u tim sanjama svaki put gubila po neki deo svojeg, Brankoviu dobro poznatog izgleda i dobijala delove tela nove, nepoznate i tue. Zamenila je s nepoznatom osobom u koju se pretvarala najpre glas, potom boju kose i zube i najzad su samo njene ruke jo grlile Brankovia sve strasnije i strasnije. Sve ostalo ve nije bila ona. A onda, jedne noi, tanke tako da su se dva oveka mogla rukovati jedan stojei u utorniku a drugi u sredi, ona mu doe preobraena sasvim, lepa da se svet prepadao usput od njenog lika. Obisnu mu se o vrat nekim rukama koje su imale svaka po dva palca. On najpre umalo ne pobee od nje iz svoga sna, ali potom popusti i ubra jednu od njenih dojki kao breskvu. I potom kao da je svoje dane brao s nje kao s drveta, nudila mu je uvek drugo voe, sve slade i slae, tako da je s njom spavao danjii po raznim snovima kao drugi liudi sa svojim nalonicama nou

49
po iznajmljenim kuama. I samo kada bi povremeno iz tih zagrljaja izronila neka od njenih aka sa dva palca, nije mogao odrediti kojom ga rukom miluje, jer razlike nije bilo. Ta sanjana ljubav njega je, meutim, crpla istinski i tako estoko da je gotovo sav bio iscurio iz svojih snova u svoju postelju. Tada, ona mu doe poslednji put i ree: - Ko iz gorke due prokune, usliie se. Sreemo se moda jo negde u drugom ivotu. I Brankovi nije nikada saznao da li je ona to govorila njemu, kir-Avamu Brankoviu, ili njegovom dvojniku iz sna s jednim sedim brkom, ,,kurosu u kojega se Brankovi pretvarao dok spava. Jer on se u snu odavno nije oseao kao Avram Brankovi. Oseao se potpuno kao onaj drugi to nosi staklene nokte. U snovima ve godinama on nije ak ni hramao kao na javi. On uvee osea kao da ga budi neiji umor, kao to izjutra osea da e usnuti od toga to se neko negde osea ispavan i sve budniji i bodriji. On ima kapke koji se sklapaju kad god se kapci nekoga drugog negde rasklope. On i nepoznati imaju meu sobom spojene sudove snage i krvi, pa im se ta snaga pretae, kao to se pretae vino da se ne ukiseli. Sto jedan tokom noi i sna biva odmorniji i puniji snage, to drugoga ta ista snaga sve vie naputa i gura u umor i san. Najstranije je u svemu tome iznenadno padanje u san nasred ulice, ili gde ve bude, kao da to i nije san nego odjek neijeg trenutnog buenja. Kir-Avramu se dogodilo nedavno, dok je posmatrao pomraenje meseca, da padne u san tako naglo da je odmah poeo da sanja kako ga udaraju korbaem i nije uopte bio svestan da se sam onako padajui udario i rasekao po onom istom mestu na elu po kojem je u snu dobio udarac biem. Moj je utisak da je itava ova stvar - i ,,kuros i onaj Juda Halevi, u neposrednoj vezi s jednim poslom koji gospodar Brankovi i mi, njegove sluge, obavljamo ve godinama. Re je o jednom glosaru, ili az-

50
buniku, koji bi se mogao nazvati Hazarskim renikom. Na njemu on radi neumomo i s naroitim ciljem. Brankovi je dopremio u Carigrad iz Zarandske upanije i iz Bea osam kamila knjiga i jo uvek mu stiu nove, tako da se ogradio od sveta zidovima renika i starih rukopisa. Ja koji sam vian bojama, mastilu i slovima, za vlanih noi poznajem po mirisu svako slovo u njima i leei u svom kutu itam po mirisima itave stranice nerazmotanih svitaka pod peatom koji lee negde uz tavanicu kule. Kir Avram, pak, najradije ita po hladnoi, samo u koulji, izlaui svojc telo drhtavici, i samo ono to se od proitanog kroz tu drhtavicu probije do njegovc panje smatra vrednim da se upamti i obelei u knjizi. Brankovieva kartoteka sazdana uz knjinicu obuhvata hiljade listova na razliite teme: od kataloga uzdaha i usklika u staroslovenskim molitvama, do popisa soli i ajeva i ogromne zbirke kose, brada i brkova najrazliitijih boja i krojeva ivih i mrtvih osoba svih rasa koje gospodar lepi na staklene boce i dri kao neku vrstu muzeja starih frizura. Njegova kosa, pak, nije zastupljena u ovoj zbirci, ali je on naredio da se od dlaka te kose izveze na grudnjacima koje nosi njegov grb s jednookim orlom i geslom: Svaki gospodar svoju smrt ljubi. Nad svojim knjigama, zbirkama i kartotekom Brankovi radi svake noi, ali u najveoj tajnosti i s izuzetnom panjom on se posvetio izradi jednog azbunika, renika o pokrtavanju Hazara - nekog davno iezlog plemena s obala Crnog mora, koje je svoje mrtve sahranjivalo po amcima. To je vrsta otanika, kataloga ili zbornika itija svih onih linosti koje su pre nekoliko stotina godina uestvovale u preobraanju Hazara u hriansku veru, ili onih drugih, potonjih linosti koje su o ovom dogaaju ostavile togod zapisano. Pristup Hazarskom reniku Avrama Brankovia imamo samo nas dvojica njegovih pisara, ja i Teoktist Nikoljski. Ta opreznost proistie verovatno iz oinjenice da se Brankovi tu uputa u razmatranje razliitih jeresi, ne samo hrian-

51

skih nego i jevrejskih i muhamedanskih, i na peki patrijarh sigurno bi od svojih anatema, koje prebrojava svakog avgusta na dan uspenja svete Ane, jednu odvojio za kir-Avrama, da zna kuda mu pamet iba. Brankovi raspolae svim dostupnim podacima o Cirilu i Metodiju , hrianskim svetiteljima i misionarima, koji su sa grke strane uestvovali u pokrtavanju Hazara. Njemu, meutim, priinjava posebnu tekou to u tom imeniku ne moe da uazbui jevrejskog i arapskog predstavnika u preobraanju Hazara, a oni su takoe uzeli uea u tom dogaaju i u polemici voenoj tom prilikom na dvom hazarskog kagana . O tom Jevrejinu i Arapinu ne samo da nita nije mogao doznati sem da su postojali, nego im ni imena ne zna ni on niti bilo koji grki izvor o Hazarima do kojega je mogao doi. Njegovi ljudi obilaze vlake manastire i carigradske podrume traei hebrejske i arapske isprave o hazarskom pokrtavanju, on je i sam ovamo u Carigrad doao zato da ovde, odakle su nekada upueni misionari irilo i Metodije u hazarsku prestonicu da Hazare pokrste, pronae rukopise i ljude lcoji se time bave. Ali, blatom se esma ne moe izaprati i on ne pronalazi nita. Ne moe da povemje da se samo on bavi Hazarima i da se ni u prolosti niko nije tirn bavio van kruga onih hrianskih misionara koji su ostavili vest o Hazarima od sv. irila do danas. Mora biti - tvrdi on - da neko meu derviima, odnosno neko meu jevrejskim rabinima svakako zna pojedinosti o ivotu i delovanju jevrejskog, odnosno arapskog uesnika u polemici, ali na takve nikako da naie u Carigradu, ili ovi nee da govore to znajii. On pretpostavlja da pored hrianskih izvora o Hazarima postoje isto tako iscrpni arapski i jevrejski izvori o istom pitanju i narodu, ali neto spreava ljude koji se time bave da se sretnu i poveu svoja znanja koja bi tek udruena dala istu i potpunu sliku o svemu to se odnosi na to pitanje. - Ne shvatam - govori on esto - verovatno uvek prerano prestanem da mislim o s v a k o j stvari. Tako tc

52 stvari ostaiu u meni samo dopola uobliene i pomaljaju se samo do pasa... Razlog ovako neumerenog zanimanja kir-Avramovog za jednu tako beznaajnu stvar, prema mome miljenju nije teko objasniti. Gospodar Brankovi se Hazarima bavi iz najsebinijih razloga. On se na taj nain pokuava izleiti od snovienja u koja je zatoen. ,,Kuros iz njegovih snova takoe se bavi hazarskim pitanjem i to kir Avram zna bolje nego mi. Jedini je nain da kir Avram oslobodi ropstva svoje snove da nae tog tuinca, a nai e ga samo preko hazarskih isprava, jer one su jedini trag koji vodi ka onom drugom. Ja mislim da tako isto misli i taj drugi. Njihov susret je, dakle, neminovan kao susret tamniara i zatoenika. Zato nije udno to kir Avram u poslednje vreme tako usrdno veba sa svojim vetakom na sablji. Svog ,,kurosa on mrzi tako da e mu oi popiti kao ptiija jaja. im ga se dokopa... To bi bila jedna pretpostavka. Ali, ako ona nije tana, onda se treba setiti rei Avrama Brankovia o Adamu i njegovog uspenog pokusa sa Petkutinom. U tom sliaju on je opasan i ono to smera imae nesagledive posledice, a Hazarski renik njegov samo je knjika predsprema za snano dejstvovanje...

Ovim reima zavrava se izvetaj Nikona Sevasta o Avramu Brankoviu. O poslednjim danima svoga gospodara Sevast, meutim, nije mogao nikoga da izvesti, jer su i gospodar i sluga ubijeni jedne srede odevene u maglu i zalutale u Vlaku. O tom dogaaju ostavio je beleku jedan drugi Brankoviev sluga, pomenuti vetak na sablji, Averkije Skila. Ta beleka izgleda kao da ju je Skila pisao vrhom svoga omja umoenim u mastilo na zemlji, pridravajui hartiju izmom. Poslednje veeri u Carigradu pred odlazak - zapisao je Averkije Skila - papas Avram okupio nas je

53 u svojoj dvornici s pogledom na tri mora. Duvali su zelelii vetrovi s Crnog, plavi, providni s Egejskog, a suhi i gorki vetrovi s Jonske puine. Na gospodin je stajao uz kamilje sedlo i itao kada smo uli. Ujedale su anadolske muhe pred kiu i on se branio i terao ih korbaem pogaajui nepogreivo samim vrhom bia mesto ujeda na svojim leima. Te veeri mi smo ve bili obavili uobiajenu vebu sabljama i da nisam uzeo u raun njegovu krau nogu, bio bi me rasparao onako u pomrini. Nou je uvek bio bri no danju. Sada je na toj kraoj nozi nosio ptiije gnezdo umesto nazuvka, jer ono najbolje greje. Seli smo nas etvorica pozvanih - ja, dva njegova pisara i sobar Masudi, koji je ve u nekoj zelenoj zobnici imao pripravljene stvari za put. Uzeli smo po kaiku slatkog od treanja s ljutom paprikom i popili po au vode iz bunara koji stoji ovde u sobi, a odjekuje negde u podrumu kule sahranjujui nae glasove. Papas Avram tada nas isplati i ree da ko eli moe ostati. Ostali s njime idu u rat, na Dunav. Mislili smo da je to sve to ima da nam kae i da nas nee due zadravati kod sebe. Ali, Brankovi je imao jednu posebnu osobinu: bio je uvek najmudriji u asu kad se rastaje od sabesednika. Tada se gradio nevet i od drutva se uvek pratao malo kasnije no to je pristojno i prirodno. Uvek je prekoraivao as kada je sve ve reeno i kada davno svi oko njega ve skidaju maske i poinju uzimati izgled kao kad su sami sa sobom. Tako se zadrao i ovom prilikom. Stezao je ruku Anadolca u svojoj i kradom motrio netremice na sve prisutne. Tad iznenada sevnu uasna mrnja izmeu Masudija i Nikona Sevasta, dotada neopaena i briljivo prikrivana na obe strane. To se desilo poto je Masudi rekao kir-Avramu: - Gospodaru, da i ja tebi uzvratim na darivanju pre no to se raziemo. Rei u ti neto to e te obradovati jer odavno udi to da uje. Onaj kojega sanja zove se Samuel Koen0

54 - Lae! - kriknu utom Sevast sasvim neoekivano, zgrabi Masudijevu zelenu zobnicu i hitnu je u ognjite koje je gorelo u sobi. Na to se Masudi zaudo mimo okrete papas-Avramu i ree pokazujui na Nikona Sevasta: - Pogledaj ga, gospodine, taj ima samo jednu nozdrvu u nosu. I pia repom, kao svaki Sotona. Papas Avram uhvati papigu koja je kandama drala fenjer i oboje ih spusti na pod. Na toj svetlosti u nosu Nikona Sevasta doista se ukaza jedna jedina nozdrva crna i nepodeljena po sredini nosnicom, onako kako to biva kod neastivih. Tada mu papas Avram ree: - Ti si, dakle, od onih to ne smeju obuu promeniti? - Jesam, gospodaru, ali nisam od onih kojima govna na strah smrde. Ja ne poriem da sam Sotona priznade on bez kolebanja - samo napominjem da pripadam podzemlju hrianskog sveta i neba, zlim dusima grke teritorije i hadu pravoslavnoga obreda. Jer, kao to je nebo nad nama podeljeno izmeu Jehove, Alaha i Boga oca, tako je podeljeno i podzemlje izmeu Asmodeja, Iblisa i Sotone. Sluajnost je to sam uhvaen na tlu dananje turske imperije, ali to ne daje za pravo Masudiju i drugim predstavnicima islamskog sveta da mi sude. To mogu samo predstavnici hrianskog obreda, ija se jurisdikcija u mom sluaju jedina moe priznati kao pravosnana. U protivnom, moe se dogoditi da i hrianski ili jevrejski sudovi ponu suditi pripadnicima islamskog podzemlja kada se desi da im padnu aka. Neka o tome upozorenju razmisli na Masudi... Na to papas Avram uzvrati: - Moj otac, Joanikije Brankovi - ree - imao je iskustva s takvima kao ti. Svaka naa kua u Vlakoj imala je uvek svoje male domae vetice, sotonie, vukodlake, s kojima smo veerali, slali na njih tenomorce i subotane, davali im reeto da broje rupe i nalazili oko kue njihove otpale repove, brali s njima

55 kupinu, vezivali ih za prag, ili za vola i ibali za kaznu, i zaklapali ih po bunarima. Jedne veeri u uli otac je u nuniku zatekao na rapi posaenog ogromnog sneka belia. Udario ga je fenjerom, ubio i otiao da veera. Za veera je bila orba od kupusa s veprovinom. Kusa on tako orbu i odjednom, tup! glava mu pade u tanjir. Poljubio se sa sopstvenim likom koji je otuda virio i udavio u orbi s kupusom. Na nae oi i pre no to shvatismo ta se dogaa. Seam se i danas, dok se davio u toj orbi ponaao se kao da je u nekom ljubavnom zagrljaju, obujmljivao je rakama anak kao da dri umesto veprovine glavu nekog drugog bia. Jednom reju, sahranismo ga kao da ga otimamo iz neijeg snanog zagrljaja... A izmu mu bacismo u Mori da se ne vampiri. Ako si Sotona, kao to jesi, kai mi ta je smrt moga oca Joanikija Brankovia znaila? - To ete doznati sami i bez moje pomoi - uzvrati Sevast - ali ja u vam rei neto drugo. Ja znam rei s kojima je u uhu umro va otac. One glase: ,Malo vina, da operem rake! To mu je zvonilo u uima dok je umirao. A sada jo neto, da ne kaete da sam ja, koji imam uplju kost, isisao sve ovo iz nje. Vi se bavite hazarskim azbunikom ve decenijama, pa da i ja pridodam neto u va hazarski renik. ujte, dakle, to ne znate. Tri reke antikog sveta mrtvih - Aheront, Piriflegeton i Kocit pripadaju danas podzemljima islama, judaizma i hrianstva; one teku delei tri pakla - Gehenu, Had i ledeni pakao munamedanaca, ispod negdanje hazarske zemlje. I tu se sueljavaju na toj tromei tri sveta mrtvih: Sotonina ognjena drava s devet krugova hrianskog Hada, s Luciferovim prestolom i zastavama paklenog cara; islamsko podzemlje s Iblisovim carstvom ledenih muka i Gebhurahovo podruje s leve strane Hrama, gde sede hebrejski bogovi zla, poude i gladi, Gehena u vlasti Asmodeja. Ta tri podzemlja se ne meaju i granice meu njima izvuene su gvozdenim ralom i nee biti

56 dozvoljeno nikome da ih prelazi. Dodue, vi ta tri podzemlja pogreno zamiljate, jer nemate iskustva. U jevrejskom paklu, u dravi anela tame i greha Belijaala ne gore, kao to vi mislite, Jevreji. Tamo gore slini vama, sve sami Arapi ili hriani. Na isti nain u hrianskom paklu nema hriana - tamo u oganj dospevaju muhamedanci ili oni Davidove vere, dok se u Iblisovom islamskom muilitu nalaze sve sami hriani i Jevreji, a nema nijednog Turina ili Arapina. Zamislite Masudija, koji strepi od svoga tako stranog, ali dobro poznatog pakla, a tamo, umesto svojega naie na hebrejski Seol ili na hrianski Had gde u ga ja doekati! Umesto na Iblisa, naletee na Lucifera. Zamislite hriansko nebo iznad pakla u kojem ispata Jevrejin! Shvatite to kao veliko, vrhunsko upozorenje, gospodaru! Kao najdublju mudrost. Nikakvih poslova u kojima se meaju tri sveta, islam, hrianstvo ili judaizam ovde na belom danu! Da ne bismo imali posla sa podzemljima tih svetova. Jer oni koji se mrze, s njima na ovome svetu nema tekoa. Takvi uvek lie jedni na dtuge. Neprijatelji su uvek isti, ili s vremenom postaju isti, inae ne bi mogli biti neprijatelji. Oni koji se meu sobom istinski razlikuju, oni u stvari predstavljaju najveu opasnost. Oni tee da se upoznaju, jer im razlike ne smetaju. I ti su najgori. S takvima koji nam doputaju da se razlikujemo od njih i ta razlika im ne kvari san, obraunaemo se i mi i nai nepijatelji udruenim snagama i unitiemo ih sa tri strane odjednom... Na to kir Avram Brankovi ree da mu u toj stvari ipak neto nije jasno i upita: - Zato to niste ve uinili, ako ne ti, kome jo nije rep otpao, a ono oni stariji i iskusniji? ta ekate dok mi zidamo kuu na Oenau? - ekamo vreme, gospodaru. Osim toga, mi avoli moemo da nainimo korak tek posle vas, ljudi. Svaki na korak mora stati u vau stopu. Mi smo uvek jedan

57 korak iza vas, mi veeramo tek posle vae veere i ne vidimo budunost kao ni vi. Dakle, uvek prvo vi, pa mi. Ali, da ti kaem i to, za sada jo nisi, gospodaru, nainio nijedan korak koji bi nas nagnao da te gonimo. Ako to jednom uini, ti, ili neko od tvojih potomaka, stii emo vas, onog dana u sedmici ije se ime ne pominje. Ali, za sada je sve u redu. Jer se vi s onim svojim riookim kurosom nikako ne moete sresti sve da se on i pojavi ovde, u Carigradu. Ako on sanja vas, kao to vi sanjate njega, ako on u snu gradi vau javu kao to je njegova java ograena vaim snom. onda se vas dvoiica nikada ne moete pogledati u oi jer ne moete nikada jednovremeno biti budni. Pa ipak, nemojte nas dovoditi u iskuenje. Verujte, mnogo je opasnije, gospodaru, sastavljati od rasutih rei renik o Hazarima, ovde u ovoj tihoj kuli, nego ii u rat na Dunav, gde se ve tuku Austrijanci i Turci, mnogo je opasnije ekati neku spodobu iz sna ovde u Carigradu nego isukati sablju i juriati, to vi, gospodaru, bar lepo umete. Mislite o tome i kreite kud ste naumili bez brige i ne sluajte ovog Anadolca to pomorandu umae u so... - to se ostalog, gospodaru, tie - zakljui Sevast - vi me, naravno moete predati hrianskim duhovnim vlastima i prepustiti sudu predvidenom za neastive i vetice. Ali, pre no to to uinite, dopustite da vam postavim samo jedno jedino pitanje. Verujete li vi, da e vaa crkva postojati i moi da sudi i kroz 300 godina kao to moe danas? - Naravno da verujem - uzvratio je papas Avram. - Onda to i dokaite: tano kroz 293 godine sastaemo se ponovo, u isto ovo doba godine, na doruku, ovde u Carigradu, i onda me osudite isto kako biste me osudili danas... Papas Avram se nasmejao, rekao da pristaje i ubio jo jednu muhu vrhom korbaa.

58 Koljivo smo skuvali zorom, povili ga u jastuk zajedno s loncem i stavili u putnu mreu da greje papas-Avrama na poinku. Poli smo na put brodom preko Crnoga mora i ua Dunava uz vodu. Poslednje laste letele su poleuke i njihove slike u Dunavu pokazivale su crna lea umesto belih trbuha. Uosmo u magle, a one su se selile i nosile u sebi kroz ume i preko erdapa neku tvrdu tiinu od koje se gluvi i u koju se ulivaju sve druge tiine. Petoga dana, kod Kladova nas je doekala konjanika jedinica iz Erdeljav puna gorke mmunske praine s druge strane vode. im se naosmo u taboru princa Badenskog, doznasmo da je i grof Georgije krenuo na ratite, a da su generali Handershajm, Veterani i Hajzel ve spremni za napad na turske poloaje, i da ih berberi ve dva dana briju i eljaju u hodu trkarajui oko njih. Iste noi videsmo neverovatnu vetinu naeg gospodina. Smenjivala su se godinja doba, jutra su bila hladna, ali noi jo tople - do ponoi leto, izjutra jesen. Papas Avram izabra sablju, osedlae mu konja, a iz srpskog tabora dojaha manji odred konjanika sa ivim golubovima u rukama. Onako jaui puili su duge ibuke natiui kolutove dima konjima na ui. Kada Brankovi uzjaha, dadoe i njemu raspaljenu lulu i svi, onako dimei. odoe generalu Veteraniju da prime zapovest, kada se po austrijskom taboru zaue glasovi: - Idu goli Srbi! - I zbilja, za konjanicima naie odred peaka koji su bili zbacili sa sebe sve sem kapa. Prolazili su nagi kroz svetlost logorskih vatri kao kroz kapije i za njima u mraku neto bre njihove gole senke, dvaput starije od njih. - Zar ete po mraku napadati? - upita Veterani milujui psa tako visokog da je mogao oveka repom po ustima oinuti. - Hoemo - uzvrati kir Avram - ptice e nam pokazati put. Nad austrijskim i srpskim poloajima bio je breg Rs, na kojem nikada ne pada kia, i na njemu turska utvrda s topovima. Nisu joj se ve tri dana mogli

59 prikljuiti ni sa koje strane. General ree Brankoviu da napadnu tu utvrdu. - Ako osvojite poloaj zapalite zelenu vatru od klenovog ptua - doade general - da se znamo ravnati. Konjanici primie zapovest i odjezdie puei svoje lule. Malo zatim videsmo kako nad turskim poloajem uzletee zapaljeni golubovi - jedan, drugi, trei, prosu se malo pucnjave i jednovremeno vratie se u logor papas Brankovi i konjanici puei i dalje na duge ibuke kao ranije. General ih zaueno upita zato ne juriaju na topove, a papas Avram mu utke pokaza lulom na breg. Tamo je buktala zelena vatra i turski topovi nisu se vie uli. Utvrda je bila uzeta. Nastupajueg jutra papas Avram umoran od nonog boja poinu pred atorom, a Masudi i Nikon Sevast sedoe da se kockaju. Nikon je gubio ogromne iznose ve trei dan, a Masudi nije prekidao igru. Mora biti da su imali neke strano jake razloge kada su pod kiom tanadi ostajali na belegu - Brankovi u snu, a njih dvojica u kocki. U svakom sluaju njihovi razlozi bili su jai od mojih, pa se ja sklonih na vreme u bezbedan zaklon. Upravo tada u na anac upadoe turski vojnici sekui sve to se mie, a odmah za njima trebinjski Sabljak-paa , koji je gledao u mrtve, a ne u ive. Za njime ulete na ratite i neki bledi mladi na kojem je bio samo jedan brk sed, kao da je ovek samo dopola stario. Na svilenom grudnjaku papas-Avrama bio je izvezen grb Brankovia sa jednookim orlom. Jedan turski vojnik kopljem pogodi tu vezenu pticu takvom silinom da se ulo kako gvoe probivi spavau grudi udari u kamen pod njim. Budei se u smrt Brankovi se pridie na jednu ruku i poslednje to vide u ivotu bio je riook mladi staklenih noktiju s jednim srebmim brkom. Tad Brankovia osu pot i dva mlaza znoja svezae mu se pod vratom u vor. Ruka pod njim toliko poe drhtati, da on onako proboden pogleda zaueno u nju i osloni se svim svojim pudovima na tu ruku da je umiri. Ona pak,

60 jo neko vreme treperae smimjui se kao odapeta strana, a kada se sasvim smiri, on pade bez rei po toj ruci. U istom asu srui se i onaj mladi pravo u svoju senku kao pokoen od Brankovieva pogleda i otkotrlja mu se zobnica koju je nosio preko ramena. - Je l to pogibe Koen? - uzviknu paa, a vojnici s pomislivi da je neko od kockara pucao u mladia isekoe u trenu Nikona Sevasta, onako s jo nebaenim kockama u aci. Okretoe se i Masudiju, ali on ree neto pai na arapskom upozoravajui da mladi nije mrtav, nego da spava. To Masudiju produi ivot za jedan dan, jer paa naredi da ga ne seku toga nego sledeeg dana, kalco posle i bi. Ja sam sablja - zakljuio je Averkije Skila svoju beleku o Avramu Brankoviu - ja znam: kad ubija, sa svakim je drugaije, kao to je svalcad drugaije sa svakom novom enom u postelji. Samo to neke posle zaboravi, a neke ne. Neki od ubijenih, opet, i neke od ena tebe nikada ne zaborave. Smrt kir-Avrama Brankovia bila je od onih koje se pamte. Bilo je to ovako. Dotrae odnekud paini momci s koritom tople vode, okupae kir-Avrama i predadoe ga nekom stariu to je treu cipelu nosio o vratu punu mirisa, balsama i kudelje. Pomislih da e papas-Avramu vidati rane, ali onaj ga namaza belilom i rumemlom, obrija ga i oelja i takvog ga odnesoe Sabljak-pai pod ator. - Eto jo jednog golog Srbina - pomislih. Idueg jutra u tom atoru je i umro. To je bilo 1689. godine po istonom raunanju vremena, na svetenomuenika Evtihija. U asu kada je Avram Brankovi izdahnuo, Sabljak paa izae pred ator i zatrai malo vina da opere ruke. BRANKOVI GRGUR - videti: stolpnik KAGAN - Naziv hazarskog vladara. Njegova prestonica bila je Itil, a letnja rezidencija nalazila se na Kaspijskom moru i zvala se Semender. Smatra se da

61
je prihvatanje grkih misionara na hazarskom dvoru bilo stvar politike odluke. Jo 740. godine traio je jedan od hazarskih kagana iz Carigiada misionara vina hrianskom zakonu. I u IX veku trebalo je ojaati grko-hazarski savez pred zajednikom opasnou: u to vreme Rusi su ve zakovali tit na carigradske kapije i od Hazara uzeli Kijev. Postojala je jo jedna opasnost. Tadanji kagan nije imao naslednika na prestolu. Jednoga dana doli su mu neki grki trgovci i on ih je primio i ugostio. Bili su svi odreda maloga rasta, cmomanjasti i kosmati toliko da im se na grudima video razdeljak u dlaci. Kagan je sedeo meu njima kao div i obedovao. Bilo je vreme pred nepogodu i ptice su udarale u okna, a muhe u ogledala. Poto su putnici ispraeni i nagraeni, kagan se okrenuo u odaju i sluajno bacio pogled na ogriske zaostale od obeda. Ogrisci Grka bili su ogromni, kao u divova, a kaganovi majuni, kao u deteta. Brzo je pozvao dvorane da se sete ta su mu govorili stranci, ali niko nije nita upamtio. Uglavnom su utali - zakljuili su svi. Tada se kaganu javio jedan Jevrejin, od onih iz dvorske svite, i rekao da e reiti kaganove tekoe. - Da vidim kako - rekao je kagan i liznuo malo svete soli. Jevrejin mu je doveo jednog roba i naredio da rob obnai ruku. Ruka je bila potpuno istovetna s kaganovom desnom rukom. - Da - rekao je kagan - zadri ga. Zadri ga i radi dalje. Na dobrom si putu. Tako su se razleteli glasnici po celom carstvu i posle tri meseca Jevrejin mu je doveo jednog mladia ija su stopala potpuno izgledala kao kaganova. I njega su zadrali na dvoru. Tako su potom nali jo dva kolena, jedno uho i rame - sve isto kao u kagana. Malo-pomalo, na dvoru se skupila grupa mladih ljjudi, to vojnika, to robova, to uara, Jevreja, Grka, Hazara i Arapa, koji su - kad bi se od svakog uzeo po jedan ud ili deo tela - mogli sastaviti jednog mladog kagana istovetnog onome koji je vladao u Itilu. Nedostajala

62
je samo glava. Nju nisu mogli nikako nai. I tada je jednoga dana kagan pozvao Jevrejina i zatraio ili njegovu ili kaganovu glavu. Ovaj se uopte nije uplaio i kagan ga zaueno upita za razlog. - Razlog je u tome to sam se uplaio jo pre godinu dana, a ne danas. Pre godinu dana sam naao i glavu. I uvam je ovde u dvoru ve toliko meseci, ali se ne usuujem da je pokaem. Kada je kagan naredio da se pokae glava, Jevrejin je izveo pred njega jednu devojku. Bila je mlada i lepa i njena glava toliko je liila na kaganovu da su je mogli zameniti u ogladalu. Kada bi neko u ogledalu video njen lik, mislio bi da vidi kagana, ali mlaeg. Tada kagan naredi da dovedu sve one koji su skupljeni i da Jevrejin od njihovih udova naini jo jednog kagana. Dok su se preiveli bogalji iji su udovi ugraeni u drugog kagana razilazili, Jevrejin je na elu novosazdanog ispisao neke rei i mladi kagan, kagan naslednik, uspravio se na kaganovoj postelji. Tada ga je trebalo i proveriti i Jevrejin ga je poslao u lonicu kaganove ljubaznice princeze Ateh . Ujutru je princeza poslala pravom kaganu sledeu poruku: - Onaj koji mi je bio sino poslat u postelju obrezan je, a ti nisi. Dakle, ili je on neko drugi, a ne kagan, lli se kagan predao Jevrejima i obrezao, pa postao neko drugi. Odlui, dakle, ta se dogodilo. Kagan je tada upitao Jevrejina ta treba da znai ta razlika. Ovaj je odgovorio: - Zar nee razlike nestati im se i sam obree? Kagan se naao u nedoumici i upitao ponovo za savet princezu Ateh. Ona ga je odvela u podrume svoga dvorca i pokazala kaganovog dvojnika. Bila ga je bacila u lance i iza reetaka, ali on je ve bio raskinuo sve lance, i tresao je reetke ogromnom snagom. Za jednu no bio je porastao toliko da je pravi neobrezani kagan izgledao pred njim kao dete. - Hoe li da ga pustim? - upitala je princeza. Tada se kagan toliko uplaio da je naredio da ob-

63
rezanog kagana usmrte. Princeza Ateh pljunula je divu u elo i ovaj se sruio mrtav. Tada se kagan okrenuo Grcima, sklopio s njima novi savez i uzeo njihovu veru kao svoju. LOVCI SNOVA - sekta hazarskih svetenika iji zatitnik je bila princeza Ateh . Umeli su da itaju tue snove, da stanuju u njima kao u svojoj kui i da love jurei kroz njih divlja koja im je zadata oveka, stvar ili ivotinju. Zapis jednog od najstarijih lovaca na snove je sauvan i glasi: ,,U snu oseamo se kao riba u vodi. Povremeno izranjamo iz sna, okrznemo okom svet na obali, ali opet tonemo s urbom i udno, jer se oseamo dobro samo u dubinama. Pri tim kratkim izranjanjima na kopnu opaamo jedno udno stvorenje tromije od nas, priviknuto da die na drugi nain no mi i zalepljeno za svoje kopno svom svojom teinom, pri tome lieno strasti u kojoj mi ivimo kao u sopstvenom telu. Jer ovde dole slast i telo su nerazluivi i jedno su isto. To stvorenje napolju, to smo takoe mi, ali mi kroz milion godina i izmeu nas i njega pored godina lei i strana nesrea koja se sruila na tog napolju, poto je odvojio telo od slasti... Jedan od najuvenijih itaa snova zvao se, prema predanju, Mokadasa al Safer On je uspeo da se domogne najdubljih prodora u tajnu, uspeo je da kroti ribe u tuim snovima, da otvara u tuim snovienjima vrata, da roni po sanjama dublje no iko pre njega, sve do Boga, jer na dnu svakog sna lei Bog. A onda mu se desilo da nije vie nikad mogao da ita snove. Dugo je mislio da je dosegao vrhunac i da se dalje ne moe ni ii u toj mistinoj vetini. Onome koji doe do kraja puta put vie i nije potreban, pa mu se i ne daje. Ali, oni oko njega nisu tako mislili. Takvi su jednom poverili stvar princezi Ateh i ona im je tada objasnila sluaj Mokadase al Safera:

64

Svakoga meseca jednom, na praznik soli, pristalice hazarskog kagana bore se na ivot i smrt po predgraima sve tri nae prestonice protiv vas, mojih pristalica i tienika. Kada padne vee, u asu dok njegove mrtve sahranjujemo u jevrejskim, arapskim ili grkim. a moje u hazarskim grobljima, kagan tiho otvara bakarna vrata moje lonice nosei sveu iji plamen mirie i dre od njegove strasti. Tada, ja ga ne gledam, jer lii na sve druge ljubavnike irom sveta udarene sreom u lice. Nas dvoje provodimo no zajedno, ali u zoru, kada on odlazi, ja u uglaanom bakru svojih vratnica gledam njegovo lice i razaznajem u njegovom umoru ta smera, odakle ide i ko je. Tako je i s vaim lovcem snova. Nema sumnje da je dosegao jedan od vrhunaca svoje vetine, da se molio po hramovima tuih sanja i da su ga ubijali u svesti snevaa bezbroj puta. Sve je uinio sa takvim uspehom da mu se najlepa materija koja postoji materija sna poela pokoravati. Ali, ako nije nainih nijednu greku penjui se ka Bogu, pa mu je stoga omogueno da ga vidi na dnu itanog sna, nainio je sigurno greku na povratku, silazei u ovaj svet sa visina u koje se vinuo. I tu je greku platio. Pazite na povratak! - zakljuila je princeza Ateh. Rav silazak moe da poniti srean uspon na planinu. METODIJE SOLUNSKi (oko 815-885) - grki hroniar hazarske polemike , jedan od slovenskih apostola i svetitelj istonog hrianstva, stariji brat Konstantina Solunskog - irila Ponikao u porodici vizantijskog zapovednika Soluna, drungara Lava, Metodije je okuao svoje sposobnosti kao upravnik jedne slovenske oblasti, po svoj prilici na podruju reke Strumice (Strimona). Znao je jezik svojih slovenskih podanika, koji su imali bradate due i nosili zimi ptice u koulji da ih greju. Ubrzo, 840. godine otiao je u Vitiniju kod Mramomog mora, ali je uspomenu na svoje slovenske podanike kotrljao celog ivota pred sobom umesto lop-

65
te. Knjige koje navodi Daubmanus belee da je tamo uio kod nekog monaha i da mu je ovaj jednom prilikom rekao: itajui nije nam dato da primamo sve to je napisano. Naa misao je ljubomorna na tuu misao i svaki as je zamrauje, a nema mesta u nama za dva mirisa odjednom. Oni u znaku Svete trojice, u mukom znaku, primaju itajui neparne, a mi, u znaku broja etiri, enskog broja, primamo itajui samo parne reenice naih knjiga. Ti i tvoi brat neete iz iste knjige itati iste reenice, jer nae knjige postoje samo u spoju mukog i zenskog znaka... "Doista, Metodije je uio jo od jedne linosti - od svog mlaeg brata Konstantina. Poaekad je primeivao da je taj njegov mlai brat mudriji od pisca knjige koju trenutno ita. Tada bi Metodije shvatio da gubi vreme, sklapao knjigu i razgovarao s bratom. Na maloazijskom kopnu u isposnikoj koloniji zvanoj Olimp, Metodije se zamonaio i tu mu se kasnije pridruio i brat. Gledali su kako pesak razvejan uskrnjim vetrom svakoga praznika otkrije na novome mestu po jedan prastari pustmjski hram i pokae ga samo za toliko da ga mogu krstiti i u njemu oitati ,,Oena, a potom ga ponovo zatrpa zauvek. Tada je poeo sanjati po dva sna naporedo, pa je otuda nastala legenda da e unati i dva groba. Godine 861. otiao je s bratom Hazarima. To nije bilo neto novo za dva brata iz Soluna. Oni su od svog uitelja i prijatelja Fotija, koji je bio u vezi s Hazarima, sluali o tom monom narodu i znali su da on na sopstvenom jeziku propoveda svoju vem. Po nalogu iz prestonice Metodije je sada uestvovao kao svedok i Konstantinov saradnik u polemici na hazarskom dvoru. Hazarski renik iz 1691. godine belei da je tom prilikom hazarski kagan svojim gostima objasnio poneto i o sekti lovaca na snove. Kagan je prezirao tu sektu, koja je pripadala stranci hazarske princeze Ateh , i jalovi posao lovaca na snove uporedio je sa grkom priom o mravom miu koji se lako uvukao kroz rupu u ko sa penicom, ali kada se najeo.

66
natrag nije mogao puna stomaka: Izai iz koa ne moe sit. Moe samo gladan kao to si i uao. Tako i onaj guta snova, gladan lako ulazi kroz tesni otvor izmeu sna i jave, ali kada se tamo nalovi plena i nabere voa, nasien snovima natrag vie ne moe, jer se izmeu moe samo ako si onakav kakav si i uao. Tako on mora ostaviti svoj plen, ili ostati u snovima zauvek. Ni u jednom ni u drugom sluaju nama nije ni od kakve koristi... Posle hazarskog putovanja Metodije se ponovo povukao na maloazijski Olimp i kad je tamo po drugi put video iste ikone, one kao da su bile umome. Postao je iguman manastira Polihrona o kojem se potom nita nije znalo stoleima, sem da je moda bio sagraen na mei tri vremena - arapskog, grkog i hebrejskog, pa mu otuda dolazi ime.

Portret Metodija Solunskog, prema fresci iz IX veka

67 Godine 863. Metodije se vratio meu Slovene. Trebalo je stoviriti slovensku kolu pod grkim uticajem, s uenicima, slovenskim pismenima i knjigama prevedenim sa grkog na slovenski. On i njegov brat Konstantin znali su od detinjstva da ptice u Solunu i ptice u Africi ne govore istim jezikom, da se lasta sa Strumice i lasta s Nila ne razumeju i da jedino albatrosi svuda na svetu govore istim jezikom. S tim mislima krenuli su u Moravsku, Slovaku i Donju Austriju skupljajui oko sebe mlade ljude koji su ih gledali u jezik vie no to su sluali ta govore. Metodije je odluio da jednom od tih ljudi, koje su uili on i brat, pokloni lepo ukraen tap. Svi su se nadali da e ga podariti najboljem meu uenicima i gledali su ka e taj biti. A Metodije ga je dao najgorem. I rekao: Uitelj svoje najbolje uenike najkrae ui. Najdue ostaje s najgorima. Jer, brzi brzo prolaze... U jednoj sobi s rastoenim podom, to ujeda bose tabane, uo je prvi put da su on i brat napadnuti. Poeli su njihovi sukobi sa trojezinicima, nemakim zastupnicima shvatanja da su obredna samo tri jezika (grki, latinski i hebrejski). U Panoniji, na Blatnom jezeru, gde se zimi kosa mrzne, a oi na vetru postaju kao velika i mala kaika, Metodije se sa bratom zadrao u prestonici tamonjeg slovenskog kneza Kocelja. Njegovi su vojnici u bitkama ujedali isto tako dobro kao konji ili kamile, zmije su isterivali iz koe udarcima pruta, a ene poraali u vazduhu okaene o sveto drvo. Krotili su ribe u blatu panonskih movara i pokazivali doljacima jednog starca koji se molio na taj nain to je ribu iznosio iz blata i putao da mu sa dlana uzleti kao lovaki soko. Ona se stvarno i dizala u vazduh i letela otresajui blato i sluei se perajima kao krilima. Sa sledbenicima i uenicima braa su 867. godine krenula na jedno od onih putovanja gde je svaki korak slovo, svaka putanja reenica, a svaki zastoj broj u velikoj knjizi. U Veneciji su 867. uli u novu raspravu

68
s trojezinicima, a potom su stigli u Rim gde je papa Hadrijan II prihvatio uenje solunske brae kao ispravno i rukopoloio slovenske uenike u crkvi Sv. Petra. Tamo je tom prilikom pojana slovenska liturgija na jeziku koji tek to je bio ukroen i sa balkanskih irina sapet dopremljen u prestonicu sveta kao ivotinjica u kavezu glagoljskih pismena. Tu, u Rimu, jedne veeri 869. godine, dok su njegovi slovenski sledbenici pljuvali jedni drugima u usta, umro je Metodijev brat Konstantin kao sveti irilo, a Metodije se vratio u Panoniju. U Rimu je bio po drugi put 870. kad je od pape dobio zvanje panonsko-sremskog nadbiskupa, pa je salcburki nadbiskup morao da napusti Blatno jezero. Kada se u leto 870. vratio u Moravsku, Metodija su nemaki biskupi zatoili, tamnovao je dve godine ujui jedino Dunav i izveden je u Regensburg pred sabor na suenje; tu je stavljen na muke i nag izlagan mrazu. Dok je bievan onako pognut da mu je brada doticala sneg, Metodije je mislio o tome kako su Homer i sveti prorok Ilija savremenici, kako je Homerova pesnika drava bila vea od drave Aleksandra Makeonskog, jer je ila od Ponta do iza Gibraltara. Mislio je kako Homer nije mogao znati ta se sve kree i nalazi u morima i gradovima njegove drave, isto kao to Aleksandar Veliki nije mogao znati ta se sve moe nai u njegovoj dravi. Mislio je dalje kako je Homer u jednom asu upisao u svoje delo i grad Sidon i zajedno s njim, ne znajui, i proroka Iliju koga su hranile ptice po bojem naputenju. Mislio je kako je Homer imao u svojoj ogromnoj pesnikoj dravi mora i gradove ne znajui da u jednom od njih, Sidonu, sedi prorok Ilija koji e postati stanovnik jedne druge pesnike drave isto tako prostrane, vene i mone kao to je Homerova - stanovnik Svetog pisma. I pitao se najzad o tome jesu li se srela dva savremenika, Homer i sveti Ilija Tesvianin, naseljenik galadski obojica besmrtni, obojica naoruani samo reju, jedan zagledan u prolost i slep, drugi opsednut budunou

69
i vidovit, jedan Grk koji je bolje od svih pesnika opevao vodu i vatru, i drugi Jevrejin koji je vodom nagraivao, a vatrom kanjavao sluei se svojim platom kao mostom. Postoji jedan pojas zemlje - mislio je naposletku Metodije - ne iri od deset kamiljih smrti, na kojem su se mimoila dva oveka. Taj prostor iza njihovih koraaja ui je od bilo kojeg tesnog grla u svetu. Nikada dve vee stvari nisu bile blie jedna drugoj. Ili se mi varamo kao svi iji vid slui seanju, a ne zemlji ispod nas. Na papino zauzimanje Metodije je bio osloboen i 880. po trei put dokazivao u Rimu pravovemost svog rada i slovenske slube, a papa je jo jednom svojom poslanicom potvrdio ispravnost slovenskog bogosluenja. Daubmanus navodi za Metodija uz pomenutu priu o bievanju i to da se tri puta okupao u rimskoj reci Tibru, kao o roenju, venanju i smrti, i da je tamo prieen s tri vilinska hleba. Godine 882. Metodije je bio primljen u Carigradu s najveim poastima na dvoru a potom i u patrijariji, na ijem elu je sedeo njegov prijatelj iz mladosti, patrijarh i filozof Fotije. Metodije je umro u Moravskoj 885. godine ostavivi za sobom slovenske prevode Svetog pisma, Nomokanona (zakonika) i beseda svetih otaca. U svojstvu oevica i saradnika Konstantina Filozofa u hazarskoj misiji Metodije se u dva maha javlja kao hroniar hazarske polemike. On prevodi na slovenski irilove Hazarske besede i sudei prema slovu irilovog itija vri redakciju ovih spisa (deli ih na osam knjiga). Poto irilove Hazarske besede nisu sauvane ni u grkom originalu ni u Metodijevom slovenskom prevodu, najvaniji hranski izvor koji govori o hazarskoj polemici, ostaje slovensko itije Konstantina Filozofa (irila) izraeno pod nadzorom samog Metodija. Tu je sauvan i datum polemike (861), kao i podrobni opis istupanja Konstantina i njegovih dodue neimenovanih protivnika i sabesednika - hebrejskog i

70 nus navodi sledei sud o Metodiju: Najtee je orati tuu njivu i svoju enu - belei on - ali poto je svaki ovek razapetsvojoj eni kao na krstu, izlazi da je tee nositi svoj nego tu krst. Tako je bilo i sa Metodijem, koji nikada nije nosio krst svoga brata... Jer, mlai brat bio mu je duhovni otac. SEVAST NIKON (XVII vek) - Postoji verovanje da je pod tim imenom jedno vreme na Moravi u Ovarskoj klisuri na Balkanu iveo Sotona. Bio je neobino pitom, sve je ljude oslovljavao svojim sopstvenim imenom i radio kao protokaligraf manastira Nikolja. Gde god bi seo, meutim, ostavljao je otisak dva lica, a mesto repa imao nos. Tvrdio je da je u prolom ivotu bio avo u jevrejskom paklu i sluio Balijaala i Gebhuraha, sahranjivao je goleme po tavanima sinagoga i jedne jeseni kada su ptice imale otrovan izmet i sagorevale lie i travu koju opogane, unajmio je oveka da ga ubije. To je bio nain da prekorai iz jevrejskog u hrianski pakao i sada u novom ivotu slui Sotonu. Prema drugim priama, on nije ni umirao nego je dao da mu pseto lizne malo krvi, uao u grob nekakvog Turina, uhvatio ga za ui i zderao mu kou, pa je obukao. Zato su mu iz njegovih lepih turskih oiju virile kozje oi. Beao je od kresiva, veeravao posle drugih i krao kamen soli godinje. Misli se da je nou jahao manastirske i seoske konje i oni su zbilja osvanjivali u peni, kaljavi i upletenih griva. Vele da je to inio da ohladi srce, jer mu je srce bilo kuvano u kljualom vinu. Stoga su konjima u grivu uplitali Solomonovo slovo od kojeg je beao, i tako ih titili od njega i njegovih izama uvek nagrienih pseim zubima. Bogato se odevao, veoma lepo je slikao zidni ivopis i prema predanju taj dar mu je dao arhanel Gavril. Po crkvama Ovarske klisure na njegovim freskama ostali su zapisi koji, ako se itaju odreenim redom od slike do slike i od manastira do manastira, daju poruku. Ona se moe sroiti dokle god postoji

71 ivopis. To je Nikon ostavio poruku za sebe samog kad se posle trista godina opet iz smrti vrati meu ive, jer demoni, kako je govorio, ne pamte nita iz prethodnog ivota i moraju se na ovaj nain dovijati. On u poetku svog slikarskog posla i nije bio neki naroito uspean umetnik. Radio je levom rukom, slike su mu bile dosta lepe, ali se nekako nisu mogle upamtiti; kao da su nestajale sa zida im ih niko ne bi gledao. Jednog jutra Sevast je sedeo oajan pred svojim bojama i osetio kako je komad neke drugaije liine uplovio u njegovo utanje i razbio ga. Jo neko je bio tu i utao. Ali ne na Nikonovom jeziku. Tada je Nikon poeo moliti arhanela Gavrila da ga udostoji milosti boja. U to vreme bilo je po klisuri u manastirima Jovanju, Blagovetenju, Nikolju ili Sretenju vazda mladih monaha ikonopisaca i zografa koji su skiosali zidove i utrkivali se, kao u nekoj nemoj molitvi i u horu, ko e bolje naslikati svoga sveca. Zato nikome ni na um nije padalo da bi ba Nikonu Sevastu molitva mogla biti usliena. A upravo se to dogodilo. Avgusta 1670, godine, uoi svetih sedam efeskih muenika kada se poinje jesti smetina, Nikon Sevast je rekao: - Jedan od sigumih puteva u pravu budunost (jer ima i lane budunosti) ii u pravcu u kojem raste tvoj strah. I poao je u lov. Poveo je sa sobom nekog monaha Teoktista Nikoljskog , koji mu je u manastiru pomogao pri prepisivanju knjiga. Taj lov je uao u priu verovatno zahvaljujui zapisima tog monaha. Sevast je, prema prii, hrta popeo na sedlo iza sebe i poli su u lov na jelene. U jednom asu hrt je s konjskih sapi kidisao, ali Teoktist nije video nikakvog jelena pred njim. Hrt je, meutim, kevtao kao da stvarno tera divlja i polako je neto, nevidljivo ali teko, gonio prema lovcima. ulo se kako puca iprag. Sevast se, meutim, ponaao kao i pas. Drao se kao da je pred njim jelen; u se stvarno jelenja rika sasvim izbliza, i Teoktist je

72 tako zakljuio da se Nikonu najzad javio arhanel Gavril u obliju jelena, to jest, pretvoren u duu Nikona Sevasta. Bolje rei, arhanel je Nikonu doneo na dar duu. Tako je Nikon to jutro lovio i ulovio sopstvenu duu i s njom zapodenuo razgovor. - Dubina veliku velika dubinu zove u irokom tvom glasu, pomozi mi tebe samoga bojama hvaliti! - doviknu Sevast arhanelu, ili jelenu, ili svojoj dui, ta je ve bilo - hou da naslikam no izmeu subote i nedelje, najlepu tvoju ikonu na njoj, da ti se mole i u drugim mestima ne videi je! Tada arhanel Gavril progovori i ree: - Preobidev potata se ozlobiti... - i monah shvati da arhanel govori nastavljajui imenice. Jer imenice su za Boga, a glagoli za oveka. Na to ikonopisac uzvrati: - Kako u raditi desnom, kada sam levak? - ali jelena jnije vie bilo pred njima, i monah upita Nikona: - ta to bi? - a ovaj sasvim sabrano uzvrati: - Nita naroito, sve je to privremeno, ja sam ovde samo na proputovanju za Carigrad... Ali potom dodade: - oveka iz leita pomeri, a u leitu crvi, bube providne kao dragulji i plesan... I uze ga radost ko bolest, on premesti iz leve u desnu svoje etke i poe slikati. Iz njega potekoe boje ko mleko i on je jedva stizao da ih raspe. Odjednom je sve znao: i kako tu pomeati sa sekretom mujak mousa, i da je uta boja najbra, a crna najsporija meu bojama, i da joj treba najdue da se osui i stekne pravo lice. Najlepe mu je za rukom polazila bela svetoga Jovana i zmajeva krv, a slike je premazivao umesto lakom etkicom umoenom u sire da dobiju boju svetlog vazduha. Slikao je hranei i leei bojama svuda oko sebe, po dovracima i ogledalima, po konicama i tikvama, po zlatnicima i opancima. Na kopitama svog konja naslika etiri jevanelista, Mateja, Marka, Luku i Jovana, na noktima svojih ruku deset

73 bojih zapovesti, na bunarskoj kofi Mariju Egipanku, na kapcima prozora obe Eve, prvu Evu (Lilit) i dragu (Adamovu) Evu. Slikao je po oglodanim kostima, na zubima svojim i tuim, po izvmutim depovima, kapama i tavanicama. Na ivim komjaama naslika 12 apostola i pusti ih u umu da se razmile. Nou su bile tihe kao sobe, on bi izabrao koju hoe, uao, stavio svetiljku iza daske i slikao dvodelnu ikonu. Na toj ikoni naslikao je kako arhaneli Gavril i Mihailo meusobno kroz no dodaju iz jednog u dragi dan duu neke grenice, pri emu je Mihailo stajao u utorniku, a Gavril u sredi. Koraali su po ispisanim imenima tih dana i iz nogu im je brizgala krv od hoda po iljcima slova. Slike Nikona Sevasta bile su lepe zimi, na odsjaju snene beline, no leti na suncu. Bilo je tada u njima neke gorine, kao da su u pomrini slikane, nekih osmeha na licima koji su se u aprilu gasili i gubili do prvoga snega. A lada bi on ponovo sedao da slika i samo bi povremeno laktom izmeu nogu nametao svoj ogromni ud da mu ne smeta pri radu. Njegove nove slike pamtile su se za ceo ivot; monasi iz klisure i ivopisci iz njenih manstira sjatie se, kao na zviduk, u Nikolje da vide Nikonove boje. Manastiri se poee otimati o njega, njegova ikona donosila je koliko vinograd, a freska na zidu bila je brza koliko najbri konj. O tome kako je radio zograf Nikon ostao je zapis na nekom osmoglasniku i taj zapis iz 1674. glasi: Pre dve godine, na prepodobnog Andreju Stratilata, ba kada se poinju jesti jarebice, sedim ja - belei nepoznati monah u tom zapisu - i u svojoj nikoljskoj eliji, itam knjigu novojerusalimskih pesama iz Kijeva, a u susednoj eliji jedu tri monaha i jedan pas: dva su idioritmika ve veerala, a arija Sevast Nikon po obiaju jede posle njih. Po vakanju moe se raspoznati kroz tiinu pesama koje itam kako Nikon jede govei jezik, koji je pre kuvanja bio dobro izudaran o ljivu

74 pred vratima da omekne. Potom izlazi Nikon poobedavi i seda da slika, a ja ga pitam gledajui kako sprema boje ta radi. - Boje ne meam ja, nego tvoj vid - odgovara mi on - ja lh samo stavim na duvar jednu do druge prirodnom stanju, a onaj ko posmatra mea u svom oku boje kao kau. Tu je tajna. Ko bolje skuva kau, imae bolju sliku, ali nee kaa biti dobra od loe heljde. Vanija je, dakle, vera gledanja, sluanja i itanja od vere slikanja, pojanja iii pisanja. On uze plavu i crvenu boju, stavi ih jednu do druge slikajui oi jednog anela. I ja videh da aneo dobija ljubiaste oi. - Ja radim s neim to je kao renik boja - dodade Nikon - a sam gledalac sastavlja od tog renika reenice i knjige, to e rei slike. Tako bi mogao i ti da radi piui. Zato neko ne bi nainio renik rei koje sainjavaju jednu knjigu i itaocu prepustio da od tih rei sam sklopi celinu? Potom se Nikon Sevast okrete prozoru i pokaza etkom kroz okno na njivu pred Nikoljem rekav: - Vidi li onu brazdu? Nju nije plug izorao. To je brazda od pseeg lavea... Potom se kao malo zamisli i dodade za sebe: - Kad ovako slikam desnom, a levak sam, kako li bih tek slikao levom? - i premesti etku iz desne u levu ruku... To se smesta rau po manastirima i svi se uasnue da se Nikon Sevast opet vratio Sotoni i da e biti kanjen. Doista, ui mu postadoe opet otre ko britva, da se govorilo: moe pare hleba uhom odrezati. Ali, njegovo umee ostade isto, levom je slikao dobro kao i desnom i nita se ne promeni, kletva arhanela se ne ispuni. Jednoga jutra ekao je Nikon Sevast da iz manastira Blagovetenja doe iguman i pogodi se s njime oko slikanja nekih dveri. Ali, iz Blagovetenja mko ne doe ni tog ni sledeeg dana. Onda se Sevast kao seti neega, oita peti ,,Oena koji se kazuje za

75 pokoj due samoubicama i ode sam u pomenuti manastir. Tamo zatee igumana pred crkvom i zapita ga po svom obiaju da druge oslovljava sopstvenim imenom: - Sevaste, Sevaste, ta bi? Starac ga bez rei uvede u eliju i pokaza mu mladog ko glad ivopisca kako ve slika dveri. Nikon se zagleda u sliku i zapanji se. Mladi je mahao obrvama kao krilima i slikao isto tako dobro kao i Nikon. Nije bio ni bolji, ali ni gori od njega. I tada Nikon shvati kakvoj je kazni izloen. u se da i u prnjavorskoj crkvi radi jedan drugi mladi isto tako dobro kao Nikon Sevast i to se ispostavi kao tano. Ubrzo, meutim, poee i ostali, stariji ivopisci i zografi jedan po jedan, kao da se odvezuju iz pristanita i navoze na iroku vodu, slikati sve bolje i bolje i pristizati Nikona Sevasta, koji im je dotle vredeo kao nedostian uzor. Tako se ozarie i obnovie zidovi svih manastira u klisuri i Nikon se vrati na mesto s kojeg je poao od leve ka desnoj ruci. Ne izdravi to, on ree: - Sta e mi da budem ikonopisac kao svi ostali? Sad svak moe da nasiika isto to i ja... I onda baci zauvek svoje etke i nikada vie nije naslikao ni jednu sliku. Ni na jajetu. Isplaka sve boje iz oiju u manastirski avan i s onim pomonikom Teoktistom ode iz Nikolja ostavljajui za sobom trag petog kopita. Rekao je na polasku: - Znam ja u Carigradu jednog velikog gospodina, kome je perin ko konjski rep debeo, unajmie nas za pisare. I pomenu ime. Ime je glasilo: kir Avram Brankovi . SKILA AVERKIJE (XVII vek - poetak XVIII) poreklom Kopt, uitelj maevanja, jedan od najpoznatijih vetaka na sablji u Carigradu krajem XVII stolea. Skila je bio unajmljen kao sluga kod nekog Carigradskog diplomate Avrama Brankovia i sa gospodarom je vabao umee na sablji u potpunoj po-

76 mrini, vezan za protivnika dugim konim kaiem. Umeo je da vida rane i uvek nosio sobom zbirku kineskih igala od srebra i jedno ogledalo na kojem su bili crvenim takama obeleeni obrisi njegove glave, a zelenim takama pravci kojima su se irile bore na njegovom licu. Kada bi bio ranjen i imao bolove, Skila bi stao pred ogledalo i na mestu gde bi pale zelene take samom sebi zabadao u lice kineske igle. Bolovi bi uminuli, a rane bi zaceljivale ostavljajui za sobom samo poneko kinesko slovo na koi. To ogledalo nije moglo da izlei nikoga drugog sem njega. I gde duvao i gde srkao uvek je voleo veseljake i plaao dobro da ga nasmeju. Ali je cenu svakoj ali odreivao drugaije. Smeh moe biti - smatrao je - obian, kad se ovek smeje samo jednoj stvari. Taj je najjeftiniji. Skuplji smeh je onaj kad se ovek nasmeje zbog dve ili tri stvari istovremeno. Ali takav je smeh retko nalazio, kao i ostalo to je skupo. Averkije Skila je decenijama po ratitima i predgraima maloazijskih varoi s velikom panjom pribirao najuspenije zahvate sabljom, izuavao ih, proveravao na ivom mesu i najzad opisivao nain izvoenja u zasebnom spisu punom dijagrama i shematski prikazanih poteza ove drevne vetine. Umeo je sabljom da ubije ribu u vodi ili da o ma zaboden u zemlju nou okai fenjer pa da protivnika, kad krene ka svetlosti iz mraka napadne noem. Svaki od tih poteza obeleavao je drugim zodijakim znakom i svaka zvezda tih sazveda oznaavala je po jednu smrt. Zna se da je godine 1689. Skila ve bio osvojio sazvea Vodolije, Strelca i Bika i nalazio se u sazvedu Ovna. U tom sazveu nedostajala mu je samo jo praktina provera poslednjeg zahvata sabljom, pa da i njega zakljui. Taj zahvat bio je zmijastog reza i ostavljao je za sobom stranu vijugavu posekotinu koja zine i, kao na usta, isputa na ranu neke glasove kao vapaj osloboene krvi. Negde u Vlakoj, na austro-turskom ratitu, Skila je, kako sam pie, 1689. godine proverio i taj, poslednji

77
od svojih zahvata, da se potom povue u Veneciju gde je iskustvo maevaoca i sabljaa objavio 1702. godine u knjizi pod naslovom Najlepi potpisi sabljom. Uz knjigu su ile mape s onim shemama maevalakih poteza i Averkije Skila je na tim mapama predstavljen kao da stoji meu zvezdama ili, jo bolje reeno, u kavezu ili mrei svojih maevalakih pokreta. Izgledalo je to neupuenima kao da je zatvoren u neki lepi, providni paviljon koji je fijukom sablje i rezovima otrice nacrtao i sazdao u vazduhu oko sebe. Ali je taj kavez bio tako raskonih oblika, tako lak i vazduast, pun uspelih zaokreta, lebdeih kubeta, mostova, lukova i vitkih kula na uglovima da je ponajpre sve to delovalo kao da je Averkije Skila bio zatvoren u let nekog bumbara, iji je beskrajni potpis u vazduhu odjednom postao itljiv. Lice Averkija Skile iza tih reenih zadataka, ili zatvorskih reetaka, mirno je, samo nosi dvostruke usne i uvek izgleda kao da neko u njemu hoe da umesto njega progovori. On je tvrdio da je svaka rana novo srce, to kuca za sebe, te rane krstio je sabljom i nosio dlakavi nos po kojem su ga prepoznavali i klonili ga se. Zanimljivu beleku o AverkijuSkili ostavio je muziar i ita snova Jusuf Masudi . On je zajedno sa Averkijem Skilom radio kao sluga kod pomenutog diplomate na Velikoj Porti u Carigradu i bavio se lovom na spodobe koje putuju po snovima ljudi. Zapisao je da u sluajevima kada se dve osobe uzajamno sanjaju, pa san jedne gradi javu druge, uvek malo sna pretekne i s jedne i s druge strane. To su deca sna. San, dodue, traje krae nego java sanjanog, ali zato je san uvek neuporedivo dublji od bilo kakve jave i stoga vazda preostaje malo uta, viak grade koji ne moe da stane bez ostatka u javu sanjanog, nego se preliva i lepi za javu nekog treeg lica, koje zbog toga trpi znatne tegobe i promene. Taj trei je po pravilu u sloenijem poloaju od prve dvojice, njegova sloboda volje je dva puta vie ograniavana podsveu nego

78

to je kod one dvojice sluaj, jer se vikovi energije i grae, koji pretiu u snovima jednog i drugog, naizmenino prelivaju u duhovni ivot treeg i on tako postaje neka vrsta dvopolca, koji se priklanja as jednom as drugom sanjau. Po Masudijevom uverenju Averkije Skila patio je od ove vrste sputavanja volje i vodio mrtvu trku s dvojicom sanjaa, ija je imena Masudi takoe naveo. To su bili Averkijev poslodavac, Avram Brankovi, i neki Koen , kojeg Averkije Skila uopte nije poznavao. Bilo kako mu drago, tek Skila je poput glazbala s dubokim glasom i najdubljih struna, mogao da uoblii samo kostur melodije, samo osnovno zvuanje svog ivota, ono najgrublje. Sve ostalo izmicalo mu je i bilo po meri drugih i za druge. Najbolniji vapaji njegovi i najvia dostignua bili su negde gde se drugi odravaju bez muke i u sredini svojih mogunosti. Prema Masudijevoj verziji dogaaja, svoju kolekciju sabljakih poteza Averkije Skila i nije stvarao iz nekih strunih vojnikih razloga, da bi unapredio poznavanje maevalake vetine, nego u oajnikom traganju za onim potezom koji e ga spasti iz zaaranog kruga u kojem se kretao ekajui da mu muitelji dou nadohvat sablje. Polagao je poslednjih godina velike i nerazumljive nade u razieenje svog sluaja uz pomo jednog sabljakog zahvata koji je bio - kako je sam tvrdio - u znaku Ovna. A ponekad se budio oiju punih osuenih suza iz sna; kada ih protrlja, one se razbijaju i krune pod prstima kao komadi polomljenog stakla ili pesak i po tim ulomcima Kopt je mogao da pozna da to nisu njegove nego tue suze. Bilo kako bilo, u venecijanskom izdanju Averkijeve knjige Najlepi potpisi sabljom poslednji dijagram prikazuje Averkija Skilu u kavezu njegovih isprekidanim linijama naznaenih poteza orujem, ali se jedan poseban krivudav zahvat sabljom u znaku Ovna pokazivao na ovom crteu kao prolaz koji omoguuje izlaz iz kaveza ili mree. Tako je Averkije Skila na poslednjem

79
dijagramu svoje knjige naslikan kako naputa kavez svoje borilake vetine kroz otvor tog neobinog vijugavog zahvata i zakorauje, kao kroz neke vratnice, na slobodu. Kroz taj prorez izlazio je on kao kroz ranu, kao da se raa iz svog zvezdanog zatvora u svet i novi ivot. A u njegovim mutavim spoijnim ustima smeju se radosno one druge, unutranje usne. STOLPNIK (BRANKOVI GRGUR) (1676-1701) - sama re stolpnik oznaava u istonom hrianstvu isposnika zavetovanog da na stubu (kuli) provede vek u molitvi. U sluaju Grgura Brankovia, meutim, naziv ,,Stolpnik doao je kao nadimak i na sasvim osoben nain. Grgur Brankovi je u stvari bio etovoa iz porodice erdeljskih Brankovia, stariji sin najamnog diplomate i vojskovoe XVII veka, Avrama Brankovia . Samo je dvanaest godina nadiveo oca. Zabeleeno je da je bio pegav kao leopard i veoma vet u nonim napadima. Nosio je skupocenu sablju od 70 metalnih listova koji su kovani sve dok kova nije oitao devet ,,Oenaa zaredom. Nadimak ,,Stolpnik nikada nije uo, jer ga je dobio naknadno, zbog neobine smrti kojom je umoren u turskom zatoenju. Topolivac Hasan Agribirdi mlai opisao je njegovu smrt, pa je ula i u narodnu pesmu, a sam Grgur Brankovi u svom nadimku kao da je izjednaen sa svetim isposnicima hrianske crkve. Prema pomenutom opisu Brankovi je s nekoliko konjanika kraj Dunava sluajno naleteo na jak turski odred. Turci su bili tek stigli, sedeli su na konjima i iz sedla piali u reku. im ih je ugledao Brankovi se dao u beg. Turski zapovednik ga je video, ali ipak nije prekinuo pianje. Tek kada se ispraznio sav, otresao se, pognao Brankovia i zarobio. Doveli su ga u logor vezanog udarajui kopljima u bubanj. Zarobljenog Turci su Brankovia stavili na jedan grki stub i tri strelca su ga gaala strelama. Pre no to su poeli rekli su da e mu, ako preivi petu strelu, biti pok-

lonjen ivot i da e mu u tom sluaju dati luk sa strelama da on gaa onu trojicu to su njega imala streljati. On je onda molio da ne odapinju dve strele istovremeno, jer ,,ne moe bolove brojati, nego hice. I tako su ga ona trojica gaala, a on je brojao. Prva strela pogodila ga je u kopu pojasa, ula u utrobu i tamo probudila sve bolove koji su tokom ivota jednom ve bili roeni. Drugu strelu je uspeo da uhvati rukom, trea mu je probila uho i ostala kao minua u njemu, a on je brojao. etvrta je promaila, peta ga je pogodila u koleno, skrenula i probila drugu nogu, a on je brojao; esta je opet promaila, deveta mu je prikovala aku za butinu, a on je brojao; jedanaesta mu je raznela lakat, dvanaesta ga okilavila, a on je brojao. Izbrojao je do sedamnaest i tada je pao sa stuba mrtav. Na tom mestu nikla je jagurida - divlje groe, koje se ne prodaje i ne kupuje nikad, jer je to greh. SUK dr ISAJLO (15. III 1930-2. X 1982) - arheolog, arabist, profesor Univerziteta u Novom Sadu probudio se jednog aprilskog jutra 1982. godine s kosom pod jastukom i lakim bolom u ustima. uljalo ga je neto tvrdo i nazubljeno. On zavue dva prsta, kao da vadi ealj iz depa i iz usta izvue - klju. Mali klju sa zlatnom drkom. Ljudske misli i snovi imaju svoje oroale, nepovredive spoljne delove koji kao ljuska tite meku jezgru od povreda - razmiljao je dr Suk onako u postelji, s kljuem pred oima. A te misli, opet, u dodiru s reima isto se tako brzc gase kao rei u dodiru s mislima. Nama pripadne samo ono to preivi taj uzajamni pomor. Ukratko, dr Suk je treptao oima maljavim kao muda i nije mogao nita da shvati. Nije se on toliko udio otkud mu klju u ustima. Sta sve ovek ne strpa tokom ivota u ta jedina usta koja ima (da nisu jedina, moda bi i birao)! Tako je onomad posle jedne pijanke izvukao iz drela celu krmeu njuku zajedno s brnjicom. Njega je udilo neto drugo. Prema njegovoj proceni taj klju bio je

81 star najmanje hiljadu godina, a procene profesora Suka u arheologiji su obino primane bez pogovora. Stnini ugled profesora Suka bio je neprikosnoven. On stavi kljui i dep akira i ugrize se za brk. im bi se ujutru tako ugrizao za brk, on bi se setio ta je sino veerao. Na primer, odmah zna - bio je to ajvar sa digericom u belom luku. Dodue, ponekad u takvim prilikama brkovi sasvim neoekivano zamiru na ostrige s limunom, ili na tako neto, to dr Suk nikada ne bi stavio u usta. Tada se obino dr Isajlo prisea s kime je sino u krevetu razmenjivao utiske o veeri i tako on i ovog jutra doe do elsomine Mohorovii. Njoj su uvek tri petka do veere, ima dobro zainjen osmeh, oi malo kose, tako da trepui kapcima gnjei nos. Njene ruice su lenje i tople da moe u njima jaje skuvati. Njena kosa je svilena, dr Suk njome vezuje novogodinje poklone, a ene poznaju ija je i kad je odseena. S tim mislima, svee izbrijanih uiju i dobro naotrena pogleda, dr Suk se spremao da izae. On se trenutno nalazio u prestonici, gde je jo uvek poseivao svoj roditeljski dom. U toj kui profesor Suk je poeo svoja istraivanja pre trideset godina i otada ona su ga vodila sve alje i dalje od te kue i on je nehotice oseao da e se njegov put zavriti negde u nekom dalekom kraju, gde stoje bregovi kao raseen hleb crne kore, po kojoj nie bor. Pa ipak, njegova arheoloka istraivanja i njegova otkria u oblasti arabistike, poebno studije vezane za Hazare, jedan drevni narod koji je davno iezao s pozornice svetskih zbivanja i koji je ostavio izreku da i dua ima kostur - a to su seanja, ostali su u vezi sa tom kuom. Kua je nekada pripadala njegovoj levonogoj babi na koju je bio levoruk. Sada su tu, u domu njegove matere, gospoe Anastasije Suk, knjige dr Suka reane na poasnim mestima knjinice, koriene u krzno starih bundi to miriu na ribizlu i itane kroz posebne naoari, koje je gospoa Anastazija koristila samo u sveanim prili-

82 kama. Pegava kao pastrmka, gospoa Anastazija nosila je svoje ime u ustima kao novi koji ulji; nikada se nijednom nije odazvaia na njega i nije ga do smrti prevalila preko jezika. Imala je lepe plave oi kao guska i sin ju je redovno zaticao s nekom od svojih knjiga u krilu i s paretom neijeg imena (po svoj prilici oevog) koje je lealo ispljunuto na njenim usnama i okupano u malo krvi. Godine guste kao kaa i neprohodne, kroz koje se dr Suk probijao poslednje decenije skupljajui arhivske ispise, snimke starog novca i ulomke kraga od soli da bi od njih zidao stub istine, davale su mu u poslednje vreme sve jasnije do znanja da mu se mati iz velike daljine pribliava i vraa u ivot. Vraala se kroz njegovu starost i kroz njegove bore, preuzimajui to je bivao zreliji sve vie mesta na njegovom licu i telu od crta i osobenosti koje su nosile tragove njegovog umrlog oca. Pretvarao se naoigled sve vie iz njega u nju i sada, kada je bio prinuen da ivi sam i da se bavi enskim poslovima, u njegovim je rukama ostajalo sve manje oeve umenosti, a sve ee je u sporosti i nespretnosti sopstvenih prstiju prepoznavao majine pokrete. Njegove posete roditeljskoj kui, retke i obino vezane za roendane (to je bio sluaj i sada), takoe su se poele menjati. Mati ga sada prima na ulazu, ljubi ga u kosu, odvodi ga u ugao gde je ranije stajao njegov dubak i gde sada stoji naslonjaa vezana kanapom za kvaku kao da je prase. - Saenjka, tako si uvek bio nemaran prema meni - govori ona sinu - najlepi i najsreniji asovi u mom ivotu skopani su bili s tako uasnim naporom, da ih se jo uvek seam. Seam ih se, a to znai i tebe, ne kao sree nego kao radosnog napora koji je gotovo nepodnoljiv. Zasto je bilo tako iscrpljujue teko biti srean? Ali, sve je to davno prolo kao vrbov vetar. Smirila sam se otkako vie nisam srena. Pa ipak, pogledaj, ima neko ko me jo uvek voli, ko me se jo sea!

83
I ona iznosi sveanj njegovih pisama pisanih njoj. - Zamisli, Saa, od profesora Suka! Mati ta pisma vezuje kosom elsomine Mohorovii, ljubi ih i ita mu ih naglas i pobedniki kao neke ratnike pesme, tako da gotovo zaboravlja da ga isprati kada on krene u svoj hotel na spavanje. Ili ga ljubi pratajui se nabrzinu, tako da joj on pod haljinom i nehotice oseti sise kao kompot od kruaka. U asu kad profesor Suk ulazi u treu deceniju svog istraivakog rada, kada su njegove oi postale brze, a usta sporija od unih koljki, kad se njegove knjige poinju sve ee koristiti u arheologiji i orijentalistici, javlja se jedan razlog vie da dolazi u glavni grad. Tamo, u velikoj zgradi u obliku slanog kolaa, jednoga se jutra prvi put stavlja ime dr Isajla Suka u eir prilikom izvlaenja ceduljica. Dodue, ono ne biva ni ovog ni sledeih nekoliko puta izvueno, ali sada dr Suku stiu redovno pozivi na sastanke u pomenutoj zgradi. On odlazi na te sednice nosei jueranji osmeh razapet preko usana kao pauinu i gubi se po hodnicima lepe zgrade, po hodnicima koji su kruni, ali se idui kroz njih nigde ne moe naii na mesto odakie se polo. Mislio je kako ta zgrada lii na neku knjigu pisanu nepoznatim jezikom, koji nije jo savladao, ti hodnici na reenice tueg jezika, a sobe na strane jezike koje nije nikada uo. I nije bio ni malo iznenaen kada mu je jednoga dana reeno da u jednoj od soba na prvom spratu to miriu na uegle kljuaonice treba da bude podvrgnut uobiajenom ispitu. Ugled njegovih knjiga na drugom spratu, gde su izvlaene ceduljice, bio je neosporan, ali sprat nie u toj istoj zgradi on se oseao kratkonog, kao da mu stalno rastu nogavice. Tu se motao svet potinjen onima gore, s drugoga sprata, ali tu njegove knjige nisu uzimane u obzir i on je svake godine podvrgavan ispitima poto bi prethodno bilo paljivo provereno ko je. Isajlu Suku je laknulo kada je prvi put pristupajui polaganju opazio da je predsedavajui jedan od asistenata

84
s njegovog fakulteta, kojem je on nedavno bio predsednik u komisiji za doktorski ispit i kojega je esto viao kroz prozor u Krmi kod tree izme. Posle ispita dr Suk, dodue, nije dobio ocenu, koja je svakako negde zabeleena, ali se predsednik ispitne komisije veoma pohvalno izrazio o strunim mogunostima kan- didata. Tako je s oseanjem olakanja dr Suk otiao toga dana s polaganja materi. Ona ga je kao i obino odvela u trpezariju i tu mu sklopljenih oiju pokazala pritisnutu na grudi najnoviju raspravu dr Isajla Suka sa svojemnom posvetom pisca. On je iz utivosti zagledao u knjigu i u svoj potpis na njoj, a potom ga je mati stavila na jednu amlicu u uglu sobe s uobiajenom napomenom koju dr Suk pamti jo iz detinjstva - uni tu malo! i objasnila mu sutinu naunog zahvata koji je u studiji izveden. Dok je govorila njena radost nije toliko liila na tugu nekog komedijaa koliko na veselost linosti iz neke tragedije. S prilinom tanou objasnila je sinu kako je profesor Suk ustanovio da su kljuevi naeni u jednom upu na Krimu umesto drke nosili srebrne, bakarne ili zlatne varvarske imitcije novca. Ukupno je otkriveno 135 kljueva (dr Suk je smatrao da ih je bilo deset hiljada u jednom upu) i na svakom je on otkrio po jedan mali znak ili slovo. Mislio je u poetku da je to znak livca, ili neto slino, ali je potom opazio da je na drugim primercima istog novca, neto vee vrednosti, utisnuto drugo slovo. Na srebmjaku je bilo tree, a na zlatnicima, pretpostavljao je, etvrto, jer nijedan klju sa zlatnom drkom nije pronaen. I potom, doao je na genijalnu ideju (na tom vanom mestu molila ga je da se ne vrpolji i da je ne prekida zapitkivanjima): poreao je novac po vrednosti i iitao skriveni zapis ili pomku koja se na njima otkriva kada se slova sa svake pare sroe u celinu. Taj natpis je glasio Ate i nedostajalo je jo samo jedno slovo (ono sa zlatnika koji nije pronaen). Dr Suk je pretpostavio da bi to slovo koje nedostaje moglo biti neko od svetih slova

85 jevrejskog alefbetara, moda slovo He, etvrto slovo boijeg imena... A klju koji ga nosi naveuje smrt. - Zamisli koliko dovitljivosti! - uzvikuje ona na tom mestu i videvi da mu je aa prazna dodaje: Jedna aa je dosta, dve su malo! U meuvremenu svakog drugog prolea ime dr Suka ponovo je ubacivano u onaj eir iza vrata to miriu na uegle kljuaonice. On o tome nije bivao izveten, nije znao ishod. U to vreme kaljao je s oseanjem da iz korena potee neki splet ila, koji se tako duboko usekao i urastao u plea i vrat da se jedva mogao otrgnuti. Ispiti su sada bivali ei i uvek je tamo sedeo kao predsedavajui neko drugi. Dr Suk je imao jednu studentkinju koja je bila rano oelavila, ali ju je nou pas lizao po temenu, tako da joj je na glavi niklo gusto, areno krzno. Bila je ugojena i svoje prstenje nije mogla skinuti, nosila je obrve u obliku malih ribljih kostura i vunenu arapu umesto kape. Spavala je na svojim ogledalima i eljevima i zvidala traei po snovima svog malog sina to lei do nje, tako da dete nije moglo spavati. Sada je ona ispitivala dr Suka, a to dete sedelo je do nje neispavano i elavo. Da bi pomogao da se stvar obavi to pre, dr Suk je tokom ispita odgovarao i na detinja zapitkivanja. Kada je najzad posle svega otiao roditeljskoj kui i seo da jede, bio je toliko rastresen da ga je mati zabrinuto pogledala i rekla: - Pazi, Saa, tvoja budunost e ti razoriti prolost! Ne izgleda dobro. Treba nai neko dete da te izgazi po leima. Doista, u poslednje vreme u njemu su klijale i rascvetavale se nepoznate vrste gladi i poput ploda brzo sazrevala lepljiva, neobrazloena nada koja je umirala zajedno sa glau posle prvog progutanog zalogaja. - Zna li koliko ustootvora imaju Jevreji? - upitala ga je tog dana mati dok je jeo. - Sigumo ne zna... O tome je pisao neko koga sam nedavno itala, valjda dr Suk. To je bilo u vreme kada se bavio difuzijom biblijskih shvatanja u stepama Evroazije. Na osnovu

86
istraivanja koja je vrio jo 1959. na lokalitetu elarevo kod Dunava, ustanovio je da se tamo nalazilo naselje nama sasvim nepoznate populacije, znatno primitivnije i antropoloki starijih karakteristika od Avara. Smatra se da su tamo sahranjivani Hazari koji su sili sa Cmog mora na Dunav jo u VIII veku. Sada je kasno, ali podseti me sutra, kad doe na elsominin roendan da ti proitam uzbudljivu stranicu na kojoj je opisana ta stvar. Izuzetno je zanimljivo...

S tim se obeanjem dr Isajlo Suk probudio i naao onaj klju u ustima. Kada je izaao na ulicu, podne se bilo razbolelo, neka kuga svetlosti razjedala je sunev sjaj, ospe i irevi vazduha irili su se i pucali po nebu u epidemiji koja je zahvatala oblake, tako da su oni trulili i sagnjivali u sve sporijem letu. Sedmica je dobila meseno pranje, a njena nedelja zaudarala ve unapred i putala vetrove kao bogalj to prezdravlja. A tamo u dnu ouganog vidika plaveli su se Sukovi potroeni dani, mali i zdravi zdravcati u daljini, lieni kalendarskih imena u krdu koje se veselo udaljava oslobodeno od njega i njegovih briga ostavljajui prainu za sobom... Jedan od derana koji su se igrali menjajui gae, zastade tada pred kioskom gde je dr Suk kupovao novine i zapia mu nogavicu. Dr Suk se okrete s izrazom oveka koji je uvee opazio da su mu dugmad na akirama celog dana bila raskopana, ali tada ga jedan sasvim nepoznat mukarac oamario to je igda mogao. Dr Suk, poto je vreme bilo hladno, oseti kroz amar da je napasniku ruka veoma topla i to mu se u onom bolu uini kao malice prijatno. On se okrete prema drzniku spreman da se raspravlja, ali u istom asu oseti da mu se nogavica zalepila za list onako nakvaena. Utom ga udari i drugi ovek, koji je do

87 onoga prvog ekao na kusur od novina. I tada dr Suk shvati da je bolje da se udalji, to i uini ne razumevajui ba nita, sem da je drugi amar mirisao na cmi luk. Ali, vremena za gubljenje nije bilo, jer se za njime sjatilo jo nekoliko prolaznika; udarci su poeli pljutati kao neto sasvim prirodno i sada je dr Suk poeo oseati da su ponekom od onih koji odvaljuju amare ruke hladne i to mu je neobino prijalo u itavoj toj neprilici. Bio se ve zagrejao. U toj zbrci bila je jo jedna povoljna okolnost. On, dodue, nije imao kad misliti, jer izmeu dva amara se vrlo malo moe misliti, ali ipak je opazio da su amari ponekad znojavi i da su ga gonili u pravcu crkve Sv. Marka ka trgu, dakle putem kojim je i sam nameravao da pree, putem koji vodi pravo do radnje gde je hteo da pazari. I on se predade amarima koji su ga pribliavali cilju. Utom naie pored jedne ograde iza koje se nita nije nikada videlo ni ulo. I poto je sada bi prinuen da pod kiom udaraca koji nisu jenjavali tri, zazori u ogradi se spojie u njegovim oima i on vide prvi put (mada je tuda i ranije prolazio) da iza ograde stoji kua, da na prozoru kue stoji mladi i svira u violinu. Opazio je i stalak s notama i za tren prepoznao Bruhov koncert za violinu i orkestar u d molu, ali nije uo ni zvuka, mada je prozor bio otvoren i mladi usrdno svirao. Zauen i pod kiom udaraca, dr Suk najzad ulete u radnju koja je bila cilj njegovog izlaska tog jutra i zalupi s olakanjem vrata za sobom. Bila je tiina kao u tegli s krastavcima i samo je smrdeo kukuruz. Radnja je bila prazna, a u jednom uglu leala je u nekoj kapi kokoka. Pogledala je dr Suka jednim okom i videla na njemu sve to bi se moglo pojesti. Potom je promenila oko i videla sve nesvarljive delove na njemu. Zamislila se jedan trenutak i dr Suk se najzad pojavio u njenom umu potpun, ponovo sastavljen od svarljivih i nesvarljivih delova i ona je najzad

88

bila naisto s kime ima posla. Kako je stvar dalje tekla, neka on sam pria. Pria o jajetu i gudalu Stojim u prijatnoj hladovini i oseam lak - veli on. Violine se odazivaju jedna drugoj, moe se itava poloneza sklopiti od njihovih tihih uzdaha, kao kada se sklopi partija aha. Samo malo ispremetati zvuke i redosled. Najzad izlazi Maar, vlasnik radnje s instrumentima. Oi mu imaju boju surutke. Crven, kao da hoe da pronese, pokazuje bradu u obliku malog trbuha s pupkom. Vadi depnu pepeljaru, trese pepeo, zaklapa je paljivo i pita jesam li pogreio radnju. Krznar je do njega. Uvek pogreno uu. Kod njega ve sedam dana nije uao niko, sem pogrekom. On u stvari nema vrata na radnji, pre bi se moglo rei da ima kripu vrata, ali vrata nema, nego mali izlog s kvakom koji se ceo pri ulasku otvara u radnju i tako puta kupca u tesnu odaju. Pitam ga ima li neku malu violinu za jednu malu gospoicu, ili neko patuljasto elo, ako nisu suvie skupi. Maar se okree i hoe da se vrati odakle je doao i odakle se osea paprika. Utom se koko die sa svoje kape i kokodaui skree panju na novosneseno jaje. Maar briljivo uzima jaje, stavlja ga u fioku poto je prethodno olovkom zabeleio neto na njemu To je neki datum - 2. X 1982. i ja s uenjem zakljuujem da je to datum koji e nastupiti tek kroz nekoliko meseci. - Sta e vam violina ili violonelo? - pita me on osvrui se na ulazu u svoju sobicu iza radnje. Imate ploe, radio, televiziju. A violina, znate li ta je violina? Odavde do Subotice da uzorete, da posejete i poanjete, svake godine. Toliko treba orati jednu malu violinu, evo ovim, gospodine! I on mi pokaza gudalo, koje nosi za pojasom kao sablju. Vadi ga i natee

89
strune prstima koji su uobrueni prstenjem oko nokata, kao da dre da se nokti ne razlete i ne pootpadaju. Onda odustaje od razgovora, odmahuje rukom i opet se okree da ode. Kome to treba? Pita me na izlasku. Kupite neto drugo, kupite joj moped ili psa. Ja stojim uporno u radnji, ne snalazim se najbolje u toj odlunosti iskazanoj jednim neodlunim, lelujavim jezikom, koji se koristi kao hrana to nasiuje, ali ne prija. Maar u stvari dosta dobro vlada mojim jezikom, ali posle svake reenice on dodaje na kraju, kao kola, i neku meni potpuno nerazumljivu maarsku re. Tako i sada ini savetujui: - Idite, gospodine, traite neku drugu sreu za svoju malu devojicu. Ova srea suvie je teka za nju. I zadocnela srea. Zadocnela - dodaje on iz onog mirisa paprikaa. - Koliko joj je? - pita me potom poslovno. Nestaje i ja ujem da se presvlai i sprema da izae. Ja mu kazujem godine elsomine Mohorovii. Sedam. On se trza na taj broj, kao da je maijskim tapom dodimut. Prevodi ga u sebi na maarski, on oigledno moe da rauna samo na maarskom i neki udan miris iri se po sobi, to je miris trenje, i ja vidim da taj miris prati promenu njegovog raspoloenja. U njegovim ustima sad se pojavljuje staklena lula iz koje on povlai rakiju od trenje. On prolazi kroz radnju, staje mi kao sluajno na nogu dok izvlai jedno malo deije violonelo i nudei ga stoji mi i dalje na nozi pokazujui ujedno kako je kod njega tesno. Stojim i pravim se lud kao i on, samo on na moj raun, a ja na svoju tetu. - Uzmite ovo - veli - drvo je starije od vas i od mene zajedno. I lak je dobar... Uostalom, sluajte! I on prevlai prstom preko ica. elo isputa etvoroglasni zvuk i on silazi s moje noge kao da akord moe da olaka sve tegobe ovoga sveta. - ujete? - pita - svaka ica sadri sve ostale. Ali da bi se to ulo, moraju se sluati etiri razliite

90
stvari odjednom, a mi smo lenji za to. ujete? Ili ne ujete? etiristo pedeset hiljada, prevodi mu on cenu sa maarskog. Ja sam kao kamenom pogoen tim prevedenim iznosom. To je kao da mi je zavirio u dep. Tano toliko imam. To je odavno spremljeno za elsominu. To nije neka svota, ja znam, ali ja sam jedva i to smogao za tri godine. Radosno kaem da uzimam. - Kako to uzimate? - pita Maar i prekomo mae glavom. E, moj gospodine, zar se tako uzima jedno glazbalo? Neete probati? Ja zbunjeno traim po radnji neto sem one kape na ta bih seo, kao da hou doista da probam. - Ne znate kako bez stolice? - pita me. Plovka sedi na vodi, a vi ni na suvom ne znate gde biste? Ne znate? I uzima s prezirom malo elo, die ga i stvlja na rame kao violinu. - Ovako! - dodaje i prua mi instrument. Ja ga uzimam i prvi put u ivotu sviram u violonelo kao u violinu. De Falja ne zvui tako ravo u dubokim kvintama, ini mi se da ak bolje ujem zvuke kroz drvo prislonjeno uz uho, a Maar iznenada opet menja miris. Ovoga puta to je jjut muki znoj to se osea; on je skinuo kaput, sada je u majici i dve sede brade upletene u kike vise mu ispod svakog pazuha. Izvukao je jednu fioku, seo na njen ugao, uzeo elo od mene i zasvirao. Bio sam zapanjen sjajnom improvizacijom. - Odlino svirate - rekao sam. | - Ja uopte ne sviram u elo. Ja sam embalist i volim hegede. Ali u elo ne umem da sviram. A to to ste uli uopte nije muzika, mada se vi u to ne razumete. To su samo tako nareani svi zvuci od najniih do najviih da bi se mogli proceniti nosivost i druga svojstva instmmenta... Da zamotam? - Da - rekao sam i maio se novanika. - Pet stotina hiljada molim - rekao je Maar. Mene su proli ledeni trnci: - Zar niste rekli etiri stotine pedeset hiljada?

91 - Rekao sam, ali to je elo. Ostatak je za gudalo. Ili ne uzimate gudalo? Ne treba vam gualo? A ja sam mislio da uz gusle ide i pregudnica... Izvadio je iz omota gudalo i vratio ga u izlog. Ja sam stajao i nita nisam umeo da kaem. Skamenjen. I najzad sam se oporavio od onih amara, od tog Maara, kao od neke bolesti, mamurluka ili sanjivosti, probudio se, uozbiljio, najzad prestao da igram u toj komediji gde Maar ee zube. Ja sam u stvari bio zaboravio gudalo. I nisam imao novca da kupim i gudalo. I to sam mu rekao. On je odjednom navukao kaput, osetio se naftalin i rekao je: - Gospodine, ja nemam vremena da ekam dok vi zaradite za gudalo. Utoliko pre to vi to do svoje pedeset i koje godine niste zaradili. Bolje da vi ekate nego ja. I krenuo je iz radnje ostavljajui me u njoj samog. Na vratima je zastao, vratio se i dodao: - Da se nagodimo? Gudalo ete uzeti na otplatu. - alite se? - uzvratio sam ne pristajui vie na njegove igre i hteo da izaem. - Ne, ne alim se. Predlaem nagodbu. Ne morate prihvatiti, ali je ujte Maar je palio lulu tako ponosno da je bilo oigledno da je njome ve bio okadio Petu. - Da ujem - rekao sam. - Kupiete od mene uz gudalo i jaje. - Jaje? - Da, maloas ste videli jaje koje je snela koko. O tom je re - dodade on vadei iz fioke jaje i turi mi ga pod nos. Na jajetu je olovkom pisao onaj datum: 2. oktobar 1982. godine. - Daete mi za njega koliko i za gudalo, s rokom otplate dve godine... - Kako ste rekli? - upitao sam ne verjui. I iz Maara je ponovo zamirisala trenja.

92
- Da vaa koko ne nosi zlatna jaja? - Moja koko ne nosi zlatna jaja, ali nosi neto to vi i ja, moj gospodine, ne moemo da snesemo. Nosi dane, sedmice i godine. Svako jutro snese po neki petak ili utornik. Ovo dananje jaje, na primer. sadri jedan etvrtak umesto umanceta. Sutranje e sadrati sredu. Iz njega umesto pileta ispilie se jedan dan ivota njegovog vlasnika! Kakav ivot! Nisu, dakle, zlatna, ali su vremena. Jo vam ih jeftino nudim. U ovom jajetu, gospodine, jedan je dan vaega ivota. Zatvorenn kao pile i od vas zavisi hoe li se ispiliti ili ne. - Kada bih poverovao u vau priu, zato bih kupovao dan koji ve imam? - Kako, gospodine, ne umete da mislite? Kako ne umete da mislite? Da li mislite uima? Pa svi nai problemi na ovom svetu proizlaze iz injenice da moramo potroiti svoje dane takve kakvi su. Iz injenice da ne moemo preskoiti one najgore. U tome i jest stvar. S mojim jajetom u depu, vi ste obezbeeni od nedaa. Kada opazite da je dan koji nastupa isuvie crn, razlupate lepo svoje jaje i izbegnuete sve neprijatnosti. Na kraju, dodue, imaete jedan dan ivota manje, ali ete zato moi da ispeete od tog runog dana lepu kajganu. - Ako vae jaje doista ima tu vrednost, zato ga ne zadrite za sebe? - Rekao sam, pogledao ga u oi i u njima nisam razumeo nita. Gledao me je na istom maarskom jeziku. - Gospodin se ali? Sta mislite, koliko jaja ve imam od ove kokoi? ta mislite koliko svojih dana ovek moe da razlupa da bi bio srean? Hiljadu? Dve hiljade, pet hiljada? ja imam koliko hoete jaja, ali ne i dana. Uostalom, kao svim jajima i ovima je vek ogranien. I ova postanu posle izvesnog vremena mukovi i neupotrebljiva su. Zato ih, pre no to izgube dejstvo, prodajem, moj gospodine. A vi nemate uslova da birate. Daete mi potvrdu na zajam - dodao je na

93
kraju, navrljao brzo neto na cedulji i poturio mi je da potpiem. - A moe li vae jaje - upitah ga - da lii ili potedi dana i neki predmet, recimo knjigu? - Naravno da moe, treba samo jaje razbiti s tupe strane. Ali, u tom sluaju propustili ste mogunost da jaje sami iskoristite. Potpisao sam na kolenu, platio, dobio raun, uo jo jednom koko kako se rakolji u drugoj sobi, a on mi je spakovao elo s gudalom i jaje paljivo uvio tako da sam najzad napustio radnju. On je iziao za mnom, zatraio da dobro privuem kvaku dok je on vrata-izlog zabravljao i tako sam opet bio uvuen u neku njegovu igru. Otiao je bez rei na svoju stranu i tek na uglu se osvrnuo i dobacio: - Imajte na umu - datum ispisan na jajetu to je rok upotrebe. Posle tog dana jaje vie ne vredi...

Vraajui se iz trgovine dr Suk je jedno vreme strepeo da ne doe do ponovnih izgreda na ulici, ali se to nije dogodilo. U tim mislima zadesila ga je kia. Nalazio se upravo pored one ograde iza koje je tog jutra svirao mladi. Dok je trao u njegovim oima zazori u ogradi opet se spojie i on je ponovo iza ograde video prozor i u njemu mladia kako svira. I opet nije uo nita, mada je prozor bio otvoren. Bio je gluv za jedne zvuke, a za neke druge ne. I tako se trei pribliavao kui svoje matere. Usput njegove ruke su pipale po koi kao slepac da napipava put. Prsti su prepoznavali pravac i dobro utabanu stazu. U depu su mu leali klju koji naveuje smrt i jaje koje ga od smrtnog dana moe spasti... Jaje obeleeno datumom i klju s malom zlatnom drkom. Mati je jo bila sama, predvee je uvek malo volela da odspava i bila je sanjiva.

94

- Dodaj mi, molim te, naoari - obratila se ona sinu - i dozvoli da ti proitam samo onu pojedinost o hazarskom groblju. Sluaj samo ta pie dr Suk o Hazarima u elarevu: Lee u porodinim grobovima razbacanim u neredu na obali Dunava, ali u svakom grobu glava je| zakrenuta prema Jerusalimu. Lee u dvojnim rakama sa svojim konjima, murei na suprotnu stranu sveta od ivotinje; lee pod svojim enama, koje su sklupane na njihovim trbusima, ali tako da im oni ne vide lica nego bedra. Ponekad se sahranjuju uspravno i strahovito ostareli i skoro razloeni od neprestanog piljenja u nebo, nose sobom opeke s ugrebanim imenom Jehuda ili s reju ,,ahor - crno. U uglovima grobova pale vatre, kod nogu dre hranu, oko pasa noeve. Uz njih lee svaki put druge ivotinje, od groba do groba: ovde ovca, govee ili koza, tamo koko, svinja ili jelen, a u deije grobove polau jaja. Ponekad uz njih lee njihova orua, srpovi ili lovako-zlatarska kleta. Njihove oi, ui i usta nose kao poklopce komade crepa sa slikom sedmokrakog jevrejskog svenjaka, pri emu je ulomak crepa rimskog porekla iz III ili IV veka, a slika na njemu iz VII, VIII ili IX veka. Crtee svenjaka (menore) i dragih jevrejskih simbola u crep urezuju iljatim alatkama veoma neveto, kao u velikoj brzini, moda kradom, kao da ne smeju biti lepo nacrtani. Ili, kao da se ne seaju najbolje predmeta koje urezuju, kao da nisu nikad videii svenjak, lopaticu za pepeo, limun ovnujski rog ili palmu, nego ih slikaju prema tuem opisu. Ti izrezbareni pokrivai za oi, usta i ui brane demonima i ,,edinima da uu u njihove grobove, ali su ti crepovi na itavom groblju rasuti tako kao da ih je neka ogromna sila, plima zemljine tee, razbacala s njihovih mesta na sve strane, i nijedan nije vie na mestu gde treba da straari. ak bi se moglo pretpostaviti da je neka neizvesna naknadna i grozniava potreba te poklopce za oi, ui i usta donela iz drugih

95
grobova u ove, otvarajui jednim demonima put i zatvarajui ga drugim... U tom asu sva zvona na vratima poela su da zvone i u kuu su uletele zvanice. elsomina Mohorovii ula je u ljutim izmicama i lepih nepominih oiju kao da su kamenovi iz prstenja. Mati profesora Suka uruila joj je violonelo pred svima, poljubila je meu oi ostavivi joj tamo jo jedno oko nacrtano crvenilom za usne i rekla: - ta misli, elsomina, od koga je ovaj poklon? Pogodi! Od profesora Suka! Treba da mu napie lepo pismo i da mu zahvali. On je mlad i lep gospodin. I ja uvek za njega uvam najlepu stolicu u elu trpeze! Zaneta i teke senke kojom moe da oepi ko izmom, gospoa Suk je smestila svoje goste za tipezu ostavivi mesto u elu prazno, kao da jo uvek oekuje najvaniju zvanicu i rasejano i brzajui posadila dr Suka uz elsominu i ostalu mlade, kraj dobro zalivenog fikusa, koji im se za leima znojio i suzio na lie tako da se ulo kako kaplje na pod. Te veeri za obedom elsomina se obrati dr Suku dodirnuvi mu ruku svojim vrelim prstiem i ree: - Postupci u oveijem ivotu su poput jela, a misli i oseanja kao zaini. Nee dobro proi onaj ko posoli trenje ili siretom zalije kola... Dr Suk je rezao hleb dok je ovo elsomina govorila i mislio da je ona jednih godina s njime, a drugih s ostalim svetom. Kada je posle slavlja stigao u svoju hotelsku sobu, profesor Suk je izvukao iz depa klju, uzeo lupu i zagledao ga. Na zlatniku koji je sluio umesto drke proitao je jevrejsko slovo He. Nasmejao se i odloio klju, izvadio iz torbe Hazarski renik objavljen kod Daubmanusa 1691. godine i pre spavanja proitao iz njega odrednicu Dojilja. Bio je uveren da poseduje onaj otrovni primerak pri kojem je italac umirao na devetoj strani, zato nije nikada itao vie od 4 stranice i tako se nije izlagao opasnosti. Mislio je: ne treba

96 bez nevolje ii putem kojim dolazi kia. Odrednica koju je odabrao za veeras, takoe nije bila duga: Postojale su kod Hazara - stoji u Daubmanusovom reniku - dojilje koje su mogle sopstveno mleko nainiti otrovnim. Bile su na velikoj ceni. Smatra se da su one poreklom iz jednog od dva arapska plemena koje je Muhamed proterao iz Medine jer su oboavali etvrto beduinsko boanstvo Manat. Bile su verovatno iz plemena Hazraj ili iz plemena Auz. Unajmljivane su da podoje (dovoljno je bilo samo jednom) nekog nepoeljnog princa ili nekog bogatog naslednika kojega su njegovi sunaslednici hteli da uklone. Stoga su ustanovljeni i kuai otrovnog mleka mladii koji su spavali s dojiljama i sisali ih neposredno pre no to bi bile priputene da podoje dete koje im je bilo povereno. Tek ako njihovim ljubavnicima ne bi bilo nita, mogle su da uu u odaju dojeneta... Dr Suk je zaspao pred zoru mislei kako nikada nee saznati ta mu je elsomina rekla te veeri. On je za njen glas bio potpuno gluv. IRILO (Konstantin Solunski, ili Konstantin Filosof; 826. ili 827-869) - Svetitelj istonog hrianstva, grki predstavnik u hazarskoj polemici , jedan od apostola slovenske pismenosti. Sedmo dete Leona drungaia, koji je u Solunu obavljao vojnike i administrativne poslove za vizantijski dvor, Konstantin je promenio niz duznosti inovnikih i diplomatskih i odrastao meu golim crkvama bez ikona, u vreme kad su u Carigradu ikonomrsci bili na vlasti. Meu njima bilo je dosta Solunjana i Konstantin je uio od ljudi koji su bili istaknuti protivnici ikona. Lav Matematiar, koji mu je predavao Homera, geometriju, artimetiku, astronomiju i muziku, bio je ikonomrzac i roak carigradskog patrijarha ikonomrsca Jovana Gramatika (837-843); stojao je u vezi sa Saracenima i njihovim kalifom Mamunom. Drugi Konstantinov nastavnik, uveni filosof i kasnije patrijarh, Fotije, koji mu je predavao grama-

Portret Konstanlina Solunskog, svetog irila, prema fresci iz IX veka

tiku, retoriku, dijalektiku i filosofiju, nosio je nadimak hrianskog Aristotela i bio s Lavom Matematiarem pokreta humanistike obnove u kojoj je vizantijski svet jo jednom shvatio da je potomak antike helenske loze. Fotije je upranjavao hermetike i zabranjene nauke, astrologiju i magiju, vizantijski car ga je nazivao hazarskom njukom, a na dvoru je kruila legenda da je Fotije jo u mladosti prodao duu nekom hebrejskom arobnjaku. Konstantin je voleo jezike, smatrao da su veni kao vetrovi i menjao ih kao hazarski kagan ene raznih vera. Prouavao je, pored grkog, slovenski, hebrejski, hazarski, arapski, samarianski, ili jezike pisane gotskim ili ,,ruskim pismom. Odrastao je i kas-

98
nije iveo u neutoljivoj ei za lutanjima. Nosio je jednu ponjavu uvek sobom, govorio: gde mi je ponjava tu i zaviaj, i vek je proveo najvie meu divljim plemenima gde je, poto bi se ruikovao, uvek morao prebrojati prste. Samo su bolesti bile kakva-takva ostrva mira u njegovom ivotu. Cim bi se razboleo zaboravljao bi sve druge jezike osim matemjeg. Njegove bolesti, dodue, uvek su imale bar dva uzroka. Kada je solunska partija protivnika ikona bila 843. svrgnuta s vlasti i posle smrti cara Teofila proglaena obnova kulta ikona, Konstantin se morao skloniti u manastir na maloazijskom kopnu. Mislio je - i Bog se povukao da napravi mesta svetu. Nae oko je meta stvarima pred sobom. Sve one niane u njega, a ne obratno. Potom je bio prinuden da se vrati u prestonicu i da javno istupi protiv svojih nekadanjih uitelja i zemljaka, branei ikone. - Iluzija je da su nam misli u glavi - tada je zakljuio. - Glava i mi celi smo u mislima. Mi i nae misli to je kao more i struja u njemu - nae telo je struja u moru, a misli samo more. Tako telo pravi mesta sebi u svetu probijajui se kroz misli. Dua je pak, korito i jednom i drugom... Tada je napustio jo jednog svog biveg uitelja. Svog starijeg brata Metodija, koji nije nikada napao istomiljenike. Video je kako za sobom ostavlja svog negdanjeg duhovnog oca i brata i kako mu postaje stareina. U slubi carigradskog dvora bio je najpre arhont jedne slovenske pokrajine, potom uio na prestonikoj duhovnoj koli, kao svetenik postao patrijarijski bibliotekar pri crkvi Svete Sofije u Carigradu, profesor filosofije na carigradskom univerzitetu i tu je zbog izuzetne emdicije stekao poasno zvanje ,,filosofa koje je nosio do kraja. Ali, on se drao drugog puta i mornarskog uverenja da je meso mudrih riba kodljivo i tvre od mesa glupih riba. Tako samo glupi jedu i glupe i mudre, a mudri probiraju i trae glupe. On koji je prvu polovinu svog veka proveo beei od ikona, drugu polovinu tog veka proveo je nosei

99

ih kao tit. Ali, ispostavilo se da se na ikonu Bogorodice mogao navii, ali na Bogorodicu ne. Kada ju je mnogo godina kasnije u hazarskoj polemici poredio sa sluinadi iz kaganove pratnje, uporedio ju je s ovekom, a ne sa enom. Tada je prevalila polovina njegovog stolea i navrila se polovina njegovog ivota. Uzeo je tri zlatnika i stavio ih u svoju kesu mislei: prvi u dati svirau u rog, drugi pojcima u crkvi, a trei nebeskim anelima pevaima. I tako je krenuo na svoja beskrajna putovanja. Nikada nije mogao lnrve od ruka pomeati s mrvama veere. Bio je u stalnom pokretu. Godine 851. otiao je u arapsku kalitu u Samaru kod Bagdada i kada se vratio s tog diplomatskog puta, u ogledalu je video prvu boru na elu i nazvao je saracenskom borom. Navravala se godina 859. i Konstantin je postao vrnjak Aleksandra Velikog, koji je umro u 33. godini koliko je sada imao i on. - Imam mnogo vie vrnjaka pod zemljom nego na zemlji - mislio je tada - vrnjaka iz svih vremena; iz doba Ramzesa III, kritskog lavirinta ili iz vremena prve opsade Carigrada. A biu i ja podzemni vrnjak mnogima od ivih. Samo to starei ovde, na zemlji, uvek menjam vrnjake pod zemljom izdajui mrtve mlade od sebe... A potom je dola jo jedna opsada grada ije je ime nosio. Dok su Sloveni 860. opsedali Carigrad, Konstantin je na maloazijskom Olimpu pravio u tiini monake elije zamku za njih - gradio prva pismena slovenske azbuke. Prvi put je nainio oba slova, ali slovenski jezik je bio toliko divalj da mastilo nije moglo da ga zadri, pa je nainio drugu azbuku od reetkastih slova i u njih je zatvorio taj nepokorni jezik, kao pticu. Kasnije, kada je pripitomljen i kada je nauen grkom (jer jezici ue druge jezike), slovenski jezik se mogao uhvatiti u ona prvobitna, glagoljska pismena... Daubmanus prenosi ovakvu priu o nastanku slovenske azbuke. Jezik varvara nikako se nije hteo uk-

100

rotiti. Jedne brze tronedeljne jeseni sedela su braa u eliji i uzalud pokuavala da ispiu pismena koja e se kasnije zvati irilicom. Posao im nije polazio za rukom. Iz elije videla se lepo polovina oktobra i u njemu tiina as hoda duga i dva iroka. Tada je Me-| todije skrenuo panju bratu na etiri kraga koja su stajala u prozoru njihove elije, ali spolja, s one strane reetaka. - Da su ti vrata zabravljena kako bi doao do jednog od tih kraga? - upitao je. Konstantin je razbio jedan od kraga, uneo krhotine deo po deo kroz reetku u eliju i tu ponovo sastavio u celinu krag lepei ga pljuvakom i glinom s poda ispod svojih nogu. Tako su uradili i sa slovenskim jezikom, razbili ga na parad, uneli ga kroz reetke irilskih slova u svoja usta i ulepili krhotine svojom pljuvakom i gkom glinom ispod svojih tabana... Iste godine vizantijskom caru Mihailu III stiglo je poslanstvo od hazarskog kagana koji je molio da mu se iz Carigrada uputi osoba sposobna da objasni osnove hrianskog uenja. Imperator se obratio za savet Fotiju, kojega je zvao hazarskom njukom". Taj in bio je dvosmislen, ali Fotije je zahtev shvatio ozbiljno i preporuio svog tienika i uenika Konstantina Filozofa i ovaj je sa bratom Metodijem1 krenuo u svoju drugu diplomatsku misiju, nazvanu hazarskom. Usput, u Hersonu na Krimu zadrali su se i Konstantin je tamo uio hazarski i jevrejski jezik, pripremajui se za diplomatski posao koji mu je predstojao. Mislio je: Svako je krst svoje rtve, a klinovi probijaju i krst. Kada je doao na dvor hazarskog kagana, sreo se tamo sa predstavnicima islamske i hebrejske vere, jer je kagan bio pozvao i njih, tako da je Konstantin uao s njima u polemiku drei svoje Hazarske besede koje je Metodije kasnije preveo na slovenski jezik. Pobivi argumente rabina i dervia koji su zastupali judaizam i islam, Konstantin Filozof privoleo je hazarskog kagana da primi hrianstvo, nauio ga da se polom-

101 ljenom krstu ne vredi moliti i na licu je poneo drugu, hazarsku boru. Navravala se 863. godina, Konstantin je bio vrnjak Filona Aleksandrijskog, filosofa koji je umro u trideset sedmoj godini, koliko je sada bilo i njemu. Konstantin je dovrio slovensku azbuku i zajedno s bratom otiao u Moravsku, meu Slovene koje je znao iz svog zaviaja. Prevodio je crkvene spise sa grkog na slovenski, a oko njega se skupljala gomila. Nosili su oi na mestu gde su nekad bili rogovi i to se opaalo, opasivali su se zmijama, spavali s glavom na jug okrenutom, ispale zube bacali perko kua. Gledao ih je kako vade bale prstima i jedu ih apui molitve. Noge su prali ne izuvajui se, pljuvali u jelo pre obeda i u ,,Oena ubacivali svoja varvarska imena muka i enska iza svake rei, tako da je ,,Oena narastao kao hleb i nestajao istovremeno, te se morao svaka tri dana pleviti i nije se video ni uo od ovih divljih imena to su ga gutala. Neodoljivo ih je privlaio miris crkotine, bili su brzih misli i pevali prelepo, tako da je on plakao sluajui ih i gledajui svoju treu, slovensku boru kako ukoso silazi niz elo, poput kaplje kie... Posle Moravske otiao je 867. panonskom knezu Kocelju, a otuda u Veneciju i uao u raspravu s trojezinicima, zastupnicima nazora da su jedino grki, hebrejski i latinski jezik dostojni bogosluenja. Upitali su ga Venecijanci - Je li Hrista ubio sav Juda, ili ne ba sav? A Konstantin je oseao kako mu se na obrazu pomalja etvrta, mletaka bora i kako se s onim ranijim borama, saracenskom, hazarskom i slovenskom, see i ukrta na njegovom licu poput etiri mree baene na istu ribu. Dao je prvi zlatnik iz svoje kese jednom trubau da zatrubi i upitao trojezinike da li e se vojska odazvati na poziv ako ne razume znak trube? Bila je 869. godina i Konstantin je mislio na Beotija Ravenjanina, koji je umro u 43. godini ivota. Sada mu je bio vrnjak. Na papin poziv otiao je u Rim,

102

gde je uspeo da odbrani ispravnost svojih nazora i svoje slovenske slube. S njime su bili Metodije i uenici, koji su krteni u Rimu. Seajui se svog ivota i sluajui pojanje u crkvi mislio je: - Kao to ovek obdaren za jedan posao radi taj posao u vreme bolesti s otporom i nevetol tako bez bolesti, ali sa istim otporom i neveto, to isto radi onaj koji za taj posao nije... Tom prilikom u Rimu je pojana slovenska liturgija i Konstantin je svoj drugi zlatnik dao pojcima. Po prastarom nainu stavio je svoj trei zlatnik pod jezik, stupio u jedan od grkih manastira u Rimu i umro pod novim monakim imenom kao irilo godine 869.

HAZARI - o poreklu Hazara zabeleio je Teofan sledee rei: Pojavio se veliki narod Hazara iz najudaljenijeg kraja Berzilije, prve Sarmatije, te je zavladao celom zemljom to se prostirala od Crnog mora..., Hazari su u V veku, kako misli Priscus, pripadali lumskom carstvu pod imenom Akatzira. Sveti irilo isticao je da su Hazari spadali meu one narode koji boga proslavljaju na svom, hazarskom jeziku, a ne na grkom, jevrejskom ili latinskom. Grki izvori Hazare nazivaju: ili i: Hazarska drava protezala se znatno na Zapaa oa linije Krim-Kavkaz-Volga. Senka hazarskih planina u junu pada 12 dana

103

zvaninici boravili su na Bosforu i u Fanagoriji. Hrianski (ruski) izvori kao Nestorova hronika tvrde da su plemena na jugu od srednjeg Dnjepra plaala u IX veku danak Hazarima, i to krzno bele veverice po glavi ili ma. U X veku taj danak bio je u novcu. Grki izvori o hazaraskom pitanju potkrepljeni su jednim vanim dokumentom koji Daubmanusovo izdanje pominje kao Veliki pergament. Vizantijskom caru Teofilu bilo je, prema tom izvoru, upueno poslanstvo iz Hazarije i jedan od poslanika imao je na telu tetoviranu hazarsku istoriju i topografiju obeleenu na hazarskom jeziku, ali hebrejskim pismenima. U vreme kada je poslanik tetoviran, Hazari su u stvari ve koristili kao azbuku za svoj jezik grka, jevrejska ili arapska pismena ravnopravno, ali kada bi se neko od Hazara pokrstio koristio bi samo jednu od te tri azbuke, onu ijoj se veri priklonio. Na isti nain Hazari koji bi se preobratili u grku veru, u islam, ili prihvatili judaizam, poinjali su svoj hazarski jezik izvrtati tako da to manje lii na jezik Hazara koji su i dalje ostali u svojoj prvobitnoj veri. Neki izvori ne prihvataju, meutim, ono tvrenje o tetoviranom poslaniku izneto kod Daubmanusa, nego uzimaju da je bila re o bogato ukraenoj posudi od soli poslatoj na dar vizantijskom imperatoru kako bi s nje mogao proitati hazarsku istoriju i da je itava pria o Velikom pergamentu u stvari samo posledica pogreno proitanog istorijskog izvora. S ovom razumnom ogradom ima jedna tekoa. Ako se prihvati da je re o posudi od soli, ne moe se shvatiti ostatak prie o Velikom pergamentu, a ona ide kako sledi. Na Velikom pergamentu godine su bile raunate prema hazarskim velikim godinama koje su u obzir uzimale samo vreme ratova, pa su se morale preraunavati u male grke godine. Poetak pergamenta je izgubljen i to zato to je poslaniku bio prilikom nekog kanjavanja odrubljen deo tela na kojem su bile ispisane prva i druga velika hazarska godina. Tako hazar-

104
ska povest u sauvanom delu poinje od tree velike godine u kojoj je u VIII veku (po dananjem raunanju vremena) vizantijski car Iraklije preduzeo pohode na Persiju uz pomo Hazara koji su uestvovali pod vostvom svog kralja Ziebela u opsadi Tiflisa i 627. godine povukli se ostavivi grke trupe same pred neprijateljem. Tvrdili su da za svaku stvar jedan poredak vredi dok ona raste, a dmgi kad se pone smanjivati, odlazak i povratak ne potpadaju pod iste zakone, pre i posle uspeha ne vrede isti dogovori. Posle zemljotresa i bilje uvek raste na nov nain i drugaije nego pre. etvrta velika godina opisivala je hazarske pobede nad bugarskim savezom, kada je deo tog hunsko-onogurskog plemena potinjen Hazarima, a drugi deo se pod Asparuhom povukao na Zapad do reke Dunava, meu plemena koja biuju vetar, kojima na glavi mesto kose raste trava i ija misao je ledena. Peta i esta velika godina (ispisana na gnidima poslanika) sadrala je istorijat ratova hazarskog carstva u vreme vizantijskog cara Justinijana II. Posle svrgavanja s prestola proteran i osakaen, Justinijan je zatoen u Hersonu, odakle je pobegao Hazarima potpuno nag i spavao je usput pod tekim kamenom da se ne bi smrzao. Na dvoru hazarskog kagana on je lepo primljen, oenjen kaganovom sestrom, koja je primila grku veni i uzela ime Teodora (prema imenu carice Justinijana I), ali je i dalje po hazarskom obiaju smatrala da se bog javio u snu devici Mariji i oplodio je sanjivom reju. Tako se prvi put Justinijan II spasao kod Hazara. Drugi put on e kod Hazara zavriti svoj put, jer se njima moe utei, ali se od njih pobei ne moe. Kada je na hazarski dvor stiglo poslanstvo od cara Tiberija sa zahtevom da se Justinijan izrui Grcima, ovaj je jo jednom pobegao i krenuo na prestonicu. Postavi ponovo vladar, Justinijan II se nije seao gostoprimstva kod Hazara i 711. godine poslao je kaznenu ekspediciju u Herson, mesto gde je nekada bio prognan i koji je bio pod hazarskim uticajem. Ovoga puta ovaj prodor prema hazarskom

105

carstvu stao ga je glave. Hazari su podrali pobunjene carske trupe (Krim je u to vreme ve pripadao njima) i u toj pobuni ubijen je Justinijan II i njegov mali sin Tiberije, dete hazarske princeze i poslednji izdanak haklijeve dinastije u Vizantiji. Ukratko, Hazari su prihvatili onoga koji je bio gonjen, a unitili onoga koji je gonio, sve u istoj osobi. Sedma i poslednja velika hazarska godina zapisana na Velikom pergamentu belei na trbuhu hazarskog poslanika da je pored Hazara postojalo na svetu jo jedno drugo pleme istog imena i da je taj dvojnik Hazara iveo daleko od pravog hazarskog plemena, da ga esto brkaju s pravim Hazarima i da je povremeno dolaziio do dodira putnika izmeu dva naroda. Ti drugi Hazari pokuavali su da iz te slinosti u imenu izvuku koristi i na stegnima prvog poslanika stajalo je upozorenje da su se ponekad na dvorovima kod kalifa i vasilevsa javljali isto tako tetovirani poslanici, koji nisu nosili na sebi hazarsku istoriju, nego povest onog drugog naroda istog imena. Ovi drugi Hazari umeli su ak i da govore hazarski, ali im to znanje nije trajalo due od 3-4 godine, koliko traje jedna kosa. Znanje im se ponekad prekidalo usred reenice i nisu vie umeli ni da beknu. Poslanik je uveravao usmeno i ovom tetoviranom porukom da je on predstavnik pravog kagana i pravih Hazara. Napominjao je takoe da su se u jednom trenutku Grci bili vezali za taj narod-dvojnik umesto za prave Hazare i to u razdoblju koje pokriva sedma velika hazarska godina. Godine 733. (prema dananjem raunanju vremena), a u pomenutoj hazarskoj godini, car Lav III Isavrijski, ikonomrzac, oenio je svog sina Konstantina kerkom hazarskog kagana, Irinom. Iz tog braka kasnije je potekao grki car Lav IV Hazarin (775-780). Car Lav III je bio u isto vreme umoljen da na hazarski dvor poalje poslanstvo koje e tumaiti hriansku veru. Taj zahtev bie ponovljen i stotinak godina kasnije, u vreme grkog cara Teofila (829-842) kada su ruski Normani i Maari ugrozili Krim, grko carstvo

106 i hazarsku dravu. Na zahtev hazarskog kagana grki inenjeri podigli su tada utvrenje Sarkel i u levom uhu poslanika lepo se videlo kako se na uu Dona podie jedna utvrda. Na jednom od njegovih paleva bio je prikazan hazarski napad na Kijev 862. godine. ali kako se taj palac stalno gnojio od jedne rane zadobijene u toj istoj opsadi, slika je bila zamrljana i ostala kao trajna zagonetka, jer u asu kada je poslanik bio upuen u Carigrad ta opsada jo nije bila ostvarena i trebalo je na nju ekati jo ravno dve decenije. Na ovom se mestu prekida beleka o Velikom pergamentu i moe se odmah rei da je onaj ko je stvarao ,,izvod sa hazarskog predloka preuzeo samo vesti u vezi s grko-hazarskim odnosima, a ostale, kojih je svakako takoe bilo tetoviranih na koi hazarskog diplomate, izostavio, ostavljajui tako pismu koje hoda da nastavi svoju misiju u nekoj drugoj zemlji. O tome kao da govori vest da je hazarski poslanik zavrio ivot na dvoru nekog kalife posuvrativi svoju duu na postavu i objavivi je tako kao prevrnutu mkavicu. Njegova ocirana koa, bila je utavljena i ukoena kao veliki atlas stajala na poasnom mestu u kalifmom dvorcu u Samari. Prema drugim izvorima, poslanik je bio izloen brojnim neprijatnostima. Najpre je jo u Carigradu morao dati da mu se odsee ruka, jer je jedan od monih ljudi na grkom dvora platio suvim zlatom drugu veliku hazarsku godinu lspisanu na poslanikovoj levoj aci. Prema treim izvorima, poslanik je morao dva ili tri puta da se vraa u hazarsku prestonicu i da tu biva podvrgnut ispravkama istorijskih i drugih podataka koje nosi, ili je ak bio zamenjen dragim poslanikom koji je imao utisnutu na koi ispravljenu i dopunjenu verziju istorije. iveo je - kako belei Hazarski renik - kao iva enciklopedija o Hazarima i to od novca dobijenog za mirno stajanje tokom dugih noi. Bdeo je zagledan u srebrnaste kronje drvea na Bosfora koje lie na klobuke dima. Za to vreme grki i drugi pisari prepisivali su s njegovih

107

lea i stegna hazarsku povest u svoje knjige. Kau da je po hazarskom obiaju nosio stakleni ma i tvrdio da su slova hazarske azbuke dobila nazive po jelima, a brojevi prema imenima sedam vrsta soli koje su Hazari razlikovali. Sauvana je njegova izreka koja glasi: ,,Da je Hazarima bolje u Itilu (hazarskoj prestonici), bilo bi im bolje i u Carigradu. Uopte uzev, govorio je mnoge stvari suprotne onim ispisanim na njegovoj koi. On ili neki njegov naslednik hazarsku polemiku odranu na dvoru hazarskog kagana ovako je objasnio. Jednom je kagan usnio anela koji mu je rekao: Tvoja dela nisu draga gospodu, ali tvoje namere jesu. Odmah je pozvao jednog od najuglednijih hazarskih svetenika iz sekte lovaca na snove i zatraio da mu objasni san. Lovac se nasmejao i rekao kaganu: Bog o tebi nema pojma; on niti vidi tvoje namere. niti Tvoie misli, ni tvoja dela. To to ti je aneo doao u san i buncao. znai samo da nije imao gde da prenoi, a napolju je verovatno padala kia. A to je kratko ostao. to je po svoj prilici jer mu je u tvome snu suvie smrdelo. Operi svoje snove drugi put... Na te rei kagan se strahovito naljutio i pozvao strance da mu protumae san. ,,Da, ljudski snovi strahovito zaudaraju, komentarisao je ovu priu hazarski poslanik. Umro je zato to je koa ispisana hazarskom istorijom poela strahovito da ga svrbi. Taj svrab bio je nepodnoljiv i on je preminuo s olakanjem i srean to e najzad biti ist od istorije. HAZARSKA POLEMIKA - dogadaj koji hrianski izvori stavljaju u 861. godinu, prema slovu itija Konstantina Solunskog, svetog irila , ono pisano u IX veku, a sauvano u takozvanom rukopisu Moskovske duhovne akademije i u verziji Vladislava Gramatika iz 1469. godine. Pomenute 861. godine dooe vizantijskom caru poslanici od Hazara i rekoe: ,,Oduvek poznajemo samo jednoga boga, koji je nad svima

108

i njemu se klanjamo prema Istokn, a drimo se drugih svojih paganskih obiaja. Jevreji nas, pak, nagovaraju da primimo njihovu veru i obred, a Saraceni s druge strane, nudei mir i druge darove, vuku nas u svoju veru govorei: Naa je vera bolja, nego kod svih drugih naroda" - stoga se obraamo vama gajei staro prijateljstvo i ljubav, jer ste vi (Grci) veliki narod i drite carsku vlast od Boga, te traei va savet, molimo da poaljete uena mua od vas, pa ako bude nadvladao u spom Jevreje i Saracene - prihvatiemo vau veru. Kada je grki car upitao irila da li bi poao Hazarima, ovaj je odgovorio da bi na takav put poao peke i bos. Daubmanus smatra da je irilo ovim hteo da kae kako mu je potrebno da se spremi za taj put onoliko vremena koliko treba peice ii od Carigrada do Krima, jer je irilo u to vreme jo uvek u snu bio nepismen i nije znao kako se san odbravlja iznutra, to jest nije umeo da se probudi kad sam hoe. Ipak se prihvatio zadatka, usput u Hersonu nauio jevrejski i preveo jevrejsku gramatiku na grki, spremajui se za polemiku najavljenu na dvoru hazarskog kagana. On i njegov brat Metodije proli su Meotsko jezero i Kaspijska vrata kavkaskih gora i tu ih je ve presreo kaganov izaslanik. Upitao je Konstantina Filozofa zato dok govori uvek dri knjigu pred sobom, dok Hazari svu mudrost vade iz grudi kao da su je prethodno progutali. Konstantin mu je odgovorio da se bez knjige osea nag, a nagom oveku ko e verovati da ima mnogo haljina? Taj hazarski izaslanik doao je u susret Konstantinu i Metodiju iz hazarske prestonice Itila u Sarkel na Donu odakle je prispeo u Herson. Odveo je potom vizantijske poslanike u Semender na Kaspijskom moru, letnju rezidenciju kagana, i tu je odrana polemika. Kada je na dvoru, gde su ve bili prisutni jevrejski i saracenski predstavnik, postavljeno pitanje kakav rang za veerom da mu odrede, Konstantin je uzvratio: Dedu sam imao velikog i vrlo slavnog, koji

109 je stajao blizu cara, a poto se dobrovoljno odrekao date mu slave, bi proteran i doavi u tuinu, osiromai i tamo me rodi. A ja, traei staru dedovsku ast, nisam uspeo da je steknem; Adamov sam naime, unuk. - Vi slavite Trojicu - ree kagan za veerom prilikom jedne zdravice - a mi jednoga boga, kao to je u knjigama. Otkuda to? A Filosof e na to: - Knjige propovedaju Re i Duh. Ako ti ko ukazuje ast, a tvoju re i duh ne potuje, a drugi opet potuje sve troje, koji ti, dakle, od njih dvojice bolje ukazuje ast? Na to jevrejski predstavnici upitae: - Reci, dakle, kako moe ena smestiti u svoju utrobu boga, na kojega ne moe ni gledati, a kamoli ga roditi? Filosof, pak, pokazujui na kagana i prvog njegovog savetnika, ree: - Ako e neko kazati da prvi savetnik ne moe udvoriti kagana, a opet e rei da poslednji njegov sluga moe kagana 1 udvoriti i ast mu ukazati, recite mi, kako treba da ga nazovemo: ludim ili razumnim? Tada su se u polemiku umeali Saraceni i Konstantin Filosof je tada bio upitan o jednom obiaju koji je upoznao jo kod saracenskoga kalife u Samari. Saraceni su, naime, na kue hriana spolja stavljali slike avola. Na svakim hrianskim vratima bio je po jedan lik demona. I Saraceni, koji su ve davno pokuavali da otruju Konstantina, upitae: - Moe li, Filosofe, razumeti ta ovo znai? A on ree: - Vidim demonske likove i mislim da tu unutra stanuju hriani, pa kako ovi zajedno sa njima iveti ne mogu, bee od njih napolje. A tamo gde takvih slika spolja nema, tu su oni unutra zajedno sa ukuanima... Drugi hrianski izvor o hazarskoj polemici do nas je doao jako oteen u obliku legende o pokrtavanju

110

Kijevljana u X veku. Iz te legende, u kojoj se meu uesnicima kijevske polemike o tri religije javlja Konstantin Folosof - irilo (iako je on iveo sto godina ranije), moe se nazreti dokument koji je prvobitno govorio o hazarskoj polemici. Kada se odstrane nanosi i naknadne redakcije iz X i kasnijih vekova, izvetaj o hazarskoj polemici iz tog izvora izgledao bi otprilike ovako. Jedan od hazarskih kagana, koji je imao mnogo sree u ratovima protiv Peenega i Grka, od kojih je uzeo Herson (Ker na Krimu), odao se posle vojnikih uspeha lagodnom ivotu. Hteo je da ima toliko ena koliko je vojnika izgubio u ratovima. Imao je mnogo ena, kae jedna verzija ove legende objavljena u Veneciji 1772. godine na srpskom jeziku, ,,i elei da ima ene svih vera, ne samo to se klanjao raznim idolima nego je zbog svoje sklonosti prema enama i nalonicama hteo i sam da ispoveda razne vere. Ovo je dalo povoda raznim strancima (Grcima, Arapima, Jevrejima) da poure sa svojim poslanicima kaganu elei da ga to pre obrate u svoju veru. Neto vie uspeha od Jevrejina i Saracena imao je u polemici koja se zapodenula na dvoru hazarskog kagana - kae ovaj izvor - Konstantin Filosof, kojega su poslali grki carevi. Ali konanu odluku kagan ipak nije mogao da donese, kolebao se i najzad je prevagnulo uee jedne njegove srodnice, u kojoj se moe prepoznati uloga hazarske princeze Ateh, poznate nam iz treeg izvora Njeni ljudi su nagovorili kagana da ih poalje meu Jvreje, Grke i Saracene da se osvedoe na licu mesta kakvo je njihovo uenje. I kada se to ,,ensko poslanstvo vratilo, hrianstvo je predloeno kao najposrednija vera, a poslanici su otkrili kaganu da je njegova roaka, iji su oni ljudi, ve odavno primila hrianstvo. Trei izvor koji se bavi hrianskim izvorima o hazarskoj polemici - Daubmanus - smatra da je ova vest uplaila kagana. Srea je tako prela na stranu jevrejskog predstavnika u asu kada je kagan ustanovio

111 da i hriani potuju Stari zavet kao i Jevreji. Poto mu je to i Konstantin potvrdio kagan se okrenuo sasvim na stranu nekog Romanjota, koji je iz Grke prebegao Hazarima i zastupao estoko judaizam. - Od nas trojice tumaa snova - rekao je taj Romanjot kaganu - vi Hazari nemate razloga da se bojite jedino od mene, rabina. Jer, iza Jevreja ne stoji ni kalifa sa zelenim jedrima svoje flote, ni grki vasilevs s krstom nad vojskama. Iza Konstantina Solunskog dolaze koplja i konjice, a iza mene, jevrejskog rabina, ogrtai za molitvu... Tako je govorio rabin i kagan se bio okrenuo sasvim njemu i njegovim razlozima, kada se u polemiku umeala princeza Ateh i jo jednom preokrenula ishod razgovora. Ta presudna re u hazarskoj polemici, koju je izrekla Ateh obraajui se jevrejskom uesniku, glasila je: - Kae: ko hoe bogatstvo, neka se okrene Severu, ko hoe mudrost Jugu! Ali, zato te slatke i mudre rei govori meni ovde na Severu, umesto Mudrosti koja te eka u zemlji tvojih otaca? Zato nisi otiao tamo gde svetlost polae svoja jaja, gde se vekovi trljaju o vekove, da pije kiselu kiu Mrtvoga mora, da poljubi pesak to tee umesto vode iz jerusalimskih esama u kosom mlazu kao zategnuti zlatni konac? Nego mi kae da sanjam mrklu no i samo je u tvojoj javi malo meseine. Zato meni to govori? Jo je jedna sedmica osiromaila i istanjila se. Istroila je svoj najsveaniji dan, za koji ti kae da poinje u Palestini, onaj dan koji je ljubomorno uvala sve do danas, ali je sada doao rad i na njega. Daje ga nerado, deo po deo. Uzmi svoj tal, uzmi svoju Subotu i potom idi. Idi Mudrosti i reci sve to si meni hteo kazati. Bie sreiniji. Samo pazi: ko hoe da osvoji tvravu mora najpre da osvoji svoju duu... No tebi uzalud sve ovo govorim, jer nosi oi u ustima i vidi tek kad progovori. Moj je zakljuak

112

sledei: ili ti ne valja poslovica, ili te na Jugu ne eka niko, jer eka nekog drugog. Inae, kako da razumem zato si ovde na Severu i sa mnom? Na te rei princeze Ateh hazarski kagan se prenu i ree rabinu da je uo kako Jevreji sami priznaju da ih je njihov Bog odbacio i rasuo po svetu. - elite li vi da nas privuete svojoj veri zato da biste imali drugove u svojoj bedi i da bismo i mi, Hazari, kao vi od Boga bili kanjeni i po celom svetu rastureni? Tako se kagan odvrati od Jevrejina i ponovo nae da su najispravniji razlozi Konstantina Filosofa. On sa svojim doglavnicima pree u hrianstvo, a grkom caru posla pismo koje se navodi u irilovom itiju i glasi: ,,Ti si nam poslao, gospodaru, takva oveka koji nam je objasnio svetlost hrianske vere i reju i delom i uverismo se da je to prava vera i zapovedismo ljudima da se dobrovoljno krste.. Prema drugom izvoru, kagan je tada, prihvativi Konstantinove razloge, sasvim iznenada odluio da zarati na Grke umesto da primi njihovu veru. Rekao je: ,,Vera se ne prosi nego na mau dobija. Napao ih je iz Hersona i kada je s uspehom okonao pohod zatraio je od grkog cara jednu grku princezu za enu. Car je postavio jedan jedini uslov - da hazarski kagan pree u hrianstvo. Na veliko uenje Carigrada kagan je to prihvatio i tako su Hazari pokrteni. ELAREVO (VII-XI vek) - arheoloko nalazite sa srednjovekovnim grobljem, u blizini Dunava, u Jugoslaviji. Nije naeno i naselje koje je hranilo groblje. Ne zna se pouzdano ko je sahranjivan u elarevskom groblju, ali je pouzdano da se na njemu mogu zapaziti osobenosti Avara, persijski uticaji na predmetima naenim u grobovima i da su u njemu otkrivene menore (prikazi jevrejskog obrednog sedmokrakog svenjaka) s drugim jevrejskim simbolima i retkim zapisima na hebrejskom. Nalazita u Keru na Krimu uvaju ploe

Menora iz elareva

s istim tipom menore kao u elarevu. Sve to navelo je strunjake na sledee zakljuke: da u okolini Novog Sada (gde se nalazi i elarevo) ima nalaza koji odstupaju od uobiajenih avarskih ostataka i ukazuju da moda treba pomiljati na neki drugi supstrat koji se doselio u Panonsku niziju pre dolaska Maara. O tome ima i pisanih tragova. Anonimni notar kralja Bele, Abdul Hamid iz Andaluzije i Kinam smatraju da su na ovom predelu kraj Dunava naseljeni stanovnici turskog porekla (Ismailani) koji za sebe uzimaju da su potomci doseljenika iz Horezma. To sve kao da ukazuje da je nekropola u elarevu pripadala delimino judaiziranim Hazarima. Dr Isajlo Suk , arheolog i arabist s ovog podruja, koji je veoma rano radio na otkopavanjima

114 u elarevu, ostavio je beleku naenu posle njegove smrti. Ta beleka se ne odnosi na samo elarevo nego na sudove o njemu. Ona glasi: ,,Za one sahranjene u elarevu, Maari bi hteli da su to Maari ili Avari, Jevreji da su to Jevreji, Muslimani da su to Mongoli, niko ne eli da to budu Hazari. A oni su ponajpre... Groblje je puno polomljenih grnarskih sudova s urezanim menorama. Kako kod Jevreja polomljeni grnarski sud obeleava propalog, izgubljenog oveka i ovo je groblje propalih i izgubljenih ljudi, to su Hazari i bili na tom mestu i moda u tom: vremenu.

Zelena knjiga
ISLAMSKI IZVORI O HAZARSKOM PITANJU

AKANI, JABIR IBN (XVII vek) - prema verovanju anadolskih leutara (sviraa u def ili aigiju) to ime nosio je neko vreme ejtan, i pod njim se prikazao jednom od najuvenijih deflija XVII veka - Jusufii Masudiju. Ibn Akani je i sam bio veoma vet svira. Zapisan je njegov prstomet za jednu pesmu, pa se tako zna da je pri sviranju koristio vie od deset prstiju. Bio je naoit ovek, nije imao senku i nosio je plitke oi, kao dve izgaene barice. Svoja shvatanja o smrti nije hteo da objavi ljudima, ali ih je prenosio posredno, priajui prie, upuujui ih da itaju snove, ili da preko lovaca na snove dou do saznanja o smrti. Njemu se pripisuju dve izreke: 1) smrt je prezimenjak snu, samo to prezime nije nam poznato; 2) san je svakodnevni kraj ivota, mala veba smrti, koja mu je sestra, ali svaki brat nije podjcdnako blizak sestri. Jednom je i praktino hteo da pokac ljudima kako deluje smrt i to je sproveo na primeru nekoga hrianskog vojskovoe ije se ime sauvalo: zvao se Avram Brankovi i ratovao je u Vlakoj gde se, kako je ejtan tvrdio, svaki ovek raa kao pesnik, ivi kao lopov i umire kao vampir. Izvesno vreme Jabir Ibn Akani proveo je kao turbelar - uvar turbeta sultana Murata, i tu je neki nepoznati posetilac zabeleio nekoliko Akanijevih rei: - uvar zabravlja turbe - zapisuje nepoznati pustivi da u njegov mrak padne teki zvuk iz brave kao da unutra ostavlja ime kijua. Mrzovoljan je kao i ja, seda na kamen do mene i sklapa oi. U asu

118 kad ve mislim da je zaspao u svom delu senke, uvar podie ruku i pokazuje mi moljca koji lebdi negde u tremu turbeta, iziao iz naih haljina ili iz persijskih prostirki zgrade. - Vidi - obraa mi se on nezainteresovano kukac je duboko gore pod belim zidom trema i primetan je samo zato to se kree. Moglo bi se odavde pomisliti da je ptica dubolco u nebu, kad bi se zid shvatio lcao nebo. Moljac taj zid verovatno tako i shvata i jedino mi znamo da nije u pravu. A on ne zna ni to da mi to znamo. Ne zna ni da postojimo. Pa pokuaj sada da opti s njime, ako moe. Moe li da mu kae neto - bilo ta - ali tako da te on shvati i da si ti siguran da te je on shvatio do kraja? - Ne znam - odgovorio sam - a moe li ti? - Mogu - uzvratio je mirno starac, pljesnuvi dlanovima ubio moljca i pokazao mi ga smrvljenog na dlanu. - Misli li da nije razumeo ta sam mu rekao? - Tako moe i svei, gasei je izmeu dva prsta da pokae da postoji - primetio sam. - Naravno, ako je svea u stanju da umre... Zamisli sada - nastavio je - da postoji neko ko zna, dok mi ovo znamo o moljcu. to isto o nama. Neko kome je poznato na koji nain, ime i zato ie omeen ovai na prstor, ono to mi smatramo nebom i uzimamo kao da je neomeeno - neko ko nije u stanju da nam se priblji i da nam da do znanja da postojimo sem. na jedan jedini nain - ubijaiui nas. Neko ijim se ruhom hranimo, neko ko nau smrt nosi u svojoi ruci kao iezik. kao sredstvo optenja s nama. Ubiiaiui nas, taj nepoznati nas obavetava o sebi. I mi kroz nae smrti, koje su moda samo pouka nekoj skitnici koja sedi kraj ubice, mi kaem, kroz nae smrti kao kroz odkrinuta vrata sagledavamo u poslednjem trenutku neka nova polja i neke druge mee. Taj esti i najvii stupanj smrtnoga straha (na koji nema seanja) dri zajedno u igri i povezuje sve nas nepoznate uesnike.

119 Hijerarhija smrti u stvari je ono jedino to omoguuje sistem dodira izmeu razliitih ravni stvamosti u jednom inae nesagledivom prostranstvu u kojem se smrti kao odjeci u odjecima ponavljaju beskonano... Dok uvar govori, ja zakljuujem: ako je to to mi on kazuje stvar mudrosti, iskustva ili naitanosti, onda to ne zasluuje panju. Ali ta ako se on jednostavno naao u ovom asu na jednom takvom stajalitu s kojeg ima bolji pogled i vidik nego mi ostali, ili on sam dan ranije?... Jabir Ibn Akani potom je iveo lutalaki jo neko vreme, nosei svoje glazbalo nainjeno od oklopa bele komjae. Skitao je po selima Male Azije, svirao i putao strele gatare. kradui i prosei dva sita brana na sedmicu. Poginuo je 1699. godine po Isi na neobian nain. U to vreme obilazio je etvrtkovita (mesta gde se vaar odrava etvrtkom) i, gde seo - gde ustao, zadevao je ljude. Pljuvao im u lule, vezivao im tokove na kolima jedne za dmge ili turbane u vor, tako da su uzajamno razmotavali alme, itd. Kada bi prolaznike izazvao toliko da nasrnu na njega, dok bi ga slono batinali, sekao im je kese i praznio depove. Kao da je ekao da mu proe vreme. Jednoga dana, kada je ocenio da je prolo, potraio je nekog seljaka koji je imao utu kravu i platio mu da je dovede na odreeno mesto i u zakazani sat. Mesto je bilo godinu dana nevino od svakog zvuka. Seljak je pristao, doveo kravu, a ona je probola Ibna Akanija i ovaj je ostao na mestu mrtav. Umro je lako i brzo kao da je zaspao i pod njim se u tom asu pojavila senka, jedino moda zato da doeka njegovo telo. Za njim je ostao def od oklopa bele kornjae koji je toga dana prohodao, pretvorio se opet u ivotinju i otplivao u Crno more. Leutari veruju da e, kada se Jabir Ibn Akani vrati na svet, i njegova komjaa opet postati beli leut koji e mu zameniti senku. Sahranjen je u Trnovu blizu Neretve, na mestu koje se i sad zove ejtanov grob. Posle toga na godinu

120

dana jedan hrianin sa Neretve, koji je dobro znao Akanija za ivota, ode u Solun nekim poslom. U Solunu ue u nekakav duan da kupi raklju - dvokraku viljuku kojom se dve vrste mesa, svinjsko i govee, odjednom stavljaju u usta. Kad gospodar duana izie preda nj da ga uslui, ovek odmah prepoznade njemu Akanija i upita ga otkud on u Solunu, kada ga sahranie ima godina u Tmovu. - Prijatelju - odgovori mu Akani - ja san umra, pa san od Alaha osuen za vike vikova, pa ti ovdi trgujem i iman svega. Samo mi ne trai kantara, jer ti ja merit vie ne mogu. Zato i prodajem sablje, noeve, viljuke i orua koja se broje a ne mere. Ovde san vavik, samo mi se na 11. petak svake godine valja nai u grobu. Nego, ja u tebi dat robe na veresiju koliko oe, ako e mi uinit pismo da e vratit kad reemo... Neretljanin pristade, mada je bio dan kad lule cvile i ne vuku, naini pismeno s rokom posle 11. petka koji pada u mesecu rebi-ul-evelu, zaotri crni tap na eljdovo zrno i vrati se kui uzevi robe koliko je hteo. Usput na samoj Neretvi napade ga nekakav grdan vepar, i jedva se odbranio tapom, ali mu ivotinja ipak otkide komad plavoga pojasa. Kad doe mesec rebi-ul-evel, Neretljanin uoi 11. petka uze pitolj i onu viljuku kupljenu u Solunu, raskopa ejtanov grob i nae u njemu gde lee dvojica. Jedan poleuke, pa pui na lulu s dugim kamiem, a drugi postrance i, uti. Kada potee pitolj na njih, onaj to pui dunu , mu dim u lice i ree: - Ja sam Nikon Sevast, meni ne more nita, ere sam ukopan na Dunavu - i istog trena ieznu; ostade samo ibuk za njime u raci. Tada se okrete i onaj drugi i Neretljanin u njemu poznade Akanija, koji mu s prekorom ree: - E, prijatelju moj, ja san moga pogubit tebe u Tesaloniki, ma nisan tija, nego san te pomoga. Sad pogubi ti mene na tvojoj viri...

121

I u tim reima nasmeja se Akani i Neretljanin mu vide u ustima komad svog plavog pojasa... Tada se prenu, okrete pitolj orozom nagore i opali u Akanija. Akani pokua da ga domai rukom, ali bee ve kasno, samo ga ogrebe, jer pitolj sastavi i pogodi. Akani riknu ko vo i ispuni grob krvlju. Kod kue Neretljanin odloi oruje i mai se za onu dvokraku viljuku, kad - nje nigde. Dok je pucao u Akanija, ovaj mu bee ukrao viljuku... Prema drugom predanju, Jabir Ibn Akani uopte nije umro. Jednoga jutra 1699. godine u Carigradu bacio je list lovora u abar s vodom i zagnjurio u vodu glavu da opere perin. Zagnjuren nije ostao due od nekoliko trenutaka. Kad je izvadio glavu iz vode i udahnuo vazduh, oko njega vie nije bilo ni Carigrada ni carstva u kojem se umivao. Nalazio se u istambulskom hotelu A kategorije ,,Kingston, tekla je 1982. godina po Isi, imao je enu, dete i belgijski paso, govorio je francuski i samo je jo uvek pred njim na dnu lavaboa marke F.Primavesi & Son, Corrella, Cardiff'', plivao jedan list lovora. AL BEKRI, SPANJARD (XI vek) - glavni arapski hroniar hazarske polemike. Njegov tekst je tek nedavno publikovan (Kunik and Rosen, 44); preveo ga je s arapskog Marquart (Osieuropaische und oslasiatische Streifzuge, Leipzig 1903, 7-8). Uz Al Bekrija sauvana su jo dva izvetaja o hazarskoj polemici, odnosno pokrtavanju, ali nisu potpuni, pa nije uvek izvesno da li se odnose na prevoenje Hazara u judaizam, u hrianstvo ili u islam. Pored Itakhrijevog izvetaja koji je u ovom delu izgubljen, tu su izvetaji Masudija Starijeg, autora sapisa Zlatni panjaci, koji smatra da su Hazari napustili svoju veru za vlade Haruna Al Raida (786-809) u vreme kada su brojni Jevreji izgnani iz Vizantije i iz Kalifata u Hazariju, gde su bili primljeni bez otpora. Drugi hroniar polemike bio bi Ibn Al Atir, ali njegovo svedoenje nije

122 sauvano u izvomom obliku nego ga prenosi Dimaski. Najzad, tu je kao najpouzdaniji i najiscrpniji izvor hroniar hazarske polemike Al Bekri koji tvrdi da su Hazari, posle 731. godine i ratova s kalifima, od Arapa prihvatili s mirom i islam. Doista, arapski hroniari, Ibn Rustah i Ibn Fadlan pominju mnoge islamske bogomolje u hazarskom carstvu. Oni govore i o dvostrukom kraljevstvu", to bi znailo da je u hazarskoj dravi islam u jednom trenutku bio usvajan na ravnopravnoj osnovi s nekom drugom veroispoveu, pa je kagan ispovedao Muhamedovu veru. a hazarski kralj judaizam. Prema Al Bekrijevom svedoanstvu, Hazari su potom preli u hrianstvo i najzad su, posle polemike pod kaganom Savrijel-Ovadijom 763, prihvatili judaizam, poto je prethodno islamski predstavnik u polemici izostao jer je otrovan jo na putu. Al Bekri je uzimao (prema miljenju Daubmanusa ) da je prvo naputanje vere u asu kad su Hazari preli u islam najvanije i presudno. Boija knjiga je slojevita - pisao je on - i o tome svedoi prvi imam kad kae: Nijedna re iz te knjige poslata preko Andela nije sila s neba da mi je on nije kazivao u pero, nijedna napisana, da je ja nisam ponovio naglas. I svaku mi je objasnio osam puta: doslovno znaenje i duhovni smisao. redak koji je promenjen prethodnim redom i redak koji menja sledei, tajnu i dvosmislenost, pojedinano i opte. Sledei neke putokaze medicinara Zaharije Razija, Al Bekri je smatrao da se tri vere islam, hrianstvo i judaizam - mogu uzeti kao tri nivoa Boije knjige. Svaki narod le slojeve u stvari usvaja iz Boije knjige onim redom koji mu najvie odgovara i time iskazuje svoju najdublju prirodu. Prvi sloj znaenja i nije uzimao u razmatranje, jer to je onaj doslovni, koji se zove avam i dostupan je svakom oveku bez obzira na veru. Drugi sloj - sloj aluzija, prenesenih znaenja, koji se zove kavas i koji razume elita, predstavlja hriansku crkvu, pokriva sadanji trenutak i zvuk (glas) Knjige. Trei sloj nazvan avlija

123

koji obuhvata okuitna znaenja predstavlja jevrejski sloj u Boijoj knjizi, sloj mistike dubine i brojeva, sloj pismena knjige. A etvrti, anbija - sloj prorokih zraenja i sutranjice, predstavlja islamsko uenje u njegovom najbitnijem znaenju, duh Knjige, ili sedmu dubinu dubine. Tako su Hazari najpre prihvatajui najvii sloj (anbiju), a tek potom ostale slojeve Boije knjige, i to ne redom. pokazali da im najvie odgovara islamsko uenje. Tako oni nikada potom nisu u stvari napustili islam, mada su u meduvremenu prelazili iz hrianstva u judaizam. Za to je dokaz injenica da je poslednji hazarski kagan. pre no to je Hazarsko carstvo propalo, preao ponovo u prvobitno prihvaenu veru i prihvatio islam, kako je lepo zabeleio Ibn Al Atir. Izvetaj Spanjarda Al Bekrija bio je pisan biranim arapskim jezikom, onim istim kojim su govorili aneli, ali se poslenjih godina ivota u dubokoj starosti Bekrijev stil promenio. Bilo je to u trenutku kad je poeo hraniti svoju ezdeset sedmu godinu, bio je elav, levoruk i desnonog i jedino je jo uvek nosio par lepih krupnih oiju kao dve male plave ribe. Jedne noi sanjao je da neka ena udara u njegova vrata. Iz postelje je lepo video njeno lice, napuderisano ribljim branom kao to ine device, jer su vrata imala otvor prema meseini. Kad je priao da je pusti u kuu ispostavilo se da ona kucajui uopte nije stajala pred |vratima nego sedela na zemlji. Tako sedei, bila je visoka koliko Al Bekri. Ali, kada je poela ustajati to je toliko dugo trajalo i ilo u takvu visinu, da se Al Bekri prestravio i probudio umesto u svojoj postelji, gde je sanjao pomenuti san, u nekom kavezu nad vodom. Bio je mladi od dvadeset godina, levonog, duge kovrdave kose i brade za koju je bilo vezano jedno sasvim neobrazloeno seanje - umae on tu bradu u vino i njome pere prsa nekoj devojci. Nije znao ni rei arapskog jezika, i s tamniarem koji mu je pekao hleb od brana mlevenih muica, teno je govorio na

124 nekom jeziku koji je tamniar razumeo, a on ne. Tako on u stvari nije vie znao nijedan jezik i to je bio jedini trag onog starog njega od pre buenja. Kavez je visio nad vodom i kad bi naila plima, samo mu je glava virila iznad talasa, a za vreme oseke mogao je rakom pod sobom da uhvati raka ili komjau jer se tada voda mora povlaila, a nadolazila voda reke, i on se prao slatkom vodom od slane. Pisao je u tom kavezu urezujui zubima slova u oklop raka ili kornjae, ali nije umeo da proita zapisano i putao je ivotinje u vodu ne znajui kakve poruke alje u svet. U drugim prilikama, hvatajui kornjae u vreme oseke na njihovim oklopima bi primao poruke, itao ih, ali ni re od proitanog nije razumeo. Umro je sanjajui slane enske sise u umokcu od pljuvake i zubobolje i uei ponovo jezik Boije knjige od drveta o koje je bio okaen. ATEH (poetak IX veka) - prema islamskom predanju na dvoru hazarskog kagana ivela je neka roaka vladareva poznata sa svoje lepote. Pred njenim odajama stajali su veliki psi uvari srebme dlake i ibali repom sami sebe po oima. Bili su uvebani da stoje nepomino i moglo se videti kako povremeno, ne pokreui se s mesta, mokre po svojim prednjim nogama. Kotrljali su u dnu grudi suglasnike kao kamenje, a pred spavanje bi skoturali za sobom svoje duge repove kao brodsku uad. Ateh je imala srebrne oi i nosila umesto dugmadi praporc tako da se po zvuku moglo znati na ulici da li se princeza u dvoru odeva ili svlai za poinak. Ali, njeni se praporci nikada nisu uli. Princeza je uz pamet bila obdarena i neobinom sporou. Disala je rede no to drugi kijaju i u svojoj tromosti gajila strahovitu mrnju prema svemu i svakome ko bi hteo da je nagna na ubrzano delovanje, bez obzira da li je stvar na koju je bila nagonjena imala nameru i sama da ostvari. Kao postava te haljine sporosti u njenom razgovoru ispoljavala se

125 jedna druga naklonost - nikad se nije dugo zadravala na istom predmetu i optei s ljudima skalaitala je kao ptica s grane na granu. Ali se zato nekoliko dana kasnije opet vraala neoekivano na zapoetu priu i nastavljala i nepitana ono to je jednom odbila da razmotri, odlutavi za svojim lepravim mislima. To potpuno odsustvo razlikovanja vanih predmeta u govoru od sporednih i savrena ravnodunost prema svim temama razgovora tumai se nesreom koja je zadesila princezu u hazarskoj polemici . Naime. Ateh je bila pesnikinja, ali jedino to se sauvalo od njenih rei glasi: Razlika izmedu dva da moe biti vea nego izmeu da i ne Ostalo se samo pripisuje njoj. Smatra se da je u arapskim prevodima sauvan izvestan broj njenih pesama ili tekstova nastalih po njenom staranju. Naroito su privukle istraivae hazarskih prilika u vreme preobraenja ovog naroda pesme posveene hazarskoj polemici. Po jednom miljenju, to su bile ljubavne pesme i tek su naknadno upotrebljene kao argumenti u pomenutoj polemici, kada su hroniari te polemike poeli da belee dogaaje. Bilo kako mu drago, u toj polemici Ateh je uestvovala s velikim arom i s uspehom je pobijala i hebrejskog i hrianskog uesnika u polemici, tako da je na kraju pomogla islamskom predstavniku, Farabi Ibn Kori i zajedno s hazarskim kaganom, svojim gospodarom, prela u islam. Grk koji je uestvovao u polemici, osetivi da gubi, udruio se s jevrejskim poslanikom i oni su zajedno osudili princezu Ateh da bude predata podzemnim silama dva pakla - hebrejskom Belijaalu i hrianskom Satani. Da ne bi morala tako zavriti, Ateh je odluila da dobrovoljno utekne u trei pakao, islamskom Iblisu. Poto nije mogao ^i cehhi promeniti odlukii druga dva pakla, Iblis joj je oduzeo pol, osudio je da zaboravi sve svoje pesme i svoj jezik, sem jedne rei koja glasi ,,ku , ali joj je darovao veiti ivot. Poslao joj je zloduha po imenu Ibn Hadra , koji joj se prikazao u obliku noja, i on je izvrio ovu presudu. Tako je

126 princeza Ateh ostala veito da ivi i mogla je na svaku od svojih misli i svojih rei da se vrati ponovo bezbroj puta i ne urei se, jer joj je venost otupila oseaj ta u vremenu dolazi pre a ta posle. Ali. ljubav je mogla imati samo u snu. Tako se princeza Ateh potpuno posvetila svojoj sekti lovaca na snove, hazarskih svetenika koji su se bavili stvaranjem neke vrste zemaljske verzije onog nebeskog registra koji pominje Sveta knjiga. Njena i njihova vetina omoguavala joj je da u tue snove poalje poruke, svoje ili tue misli i, ak, predmete. Princeza Ateh mogla je doi na san oveku mlaem od sebe hiljadu godina i bilo koju stvar mogla je poslati osobi koja ju sanja isto tako bezbedno kao skoroteom na konju pojenom vinom. Samo mnogo. mnogo bre... Opisan je jedan takav postupak princeze Ateh. Stavila je jednom klju svoje lonice u usta i ekala dok nije ula muziku i krhki glas mladog enskog eljadeta kako izgovara sledee rei: - Postupci u oveijem ivotu su poput jela, a misli i oseanja kao zaini. Nee dobro proi onaj ko posoli trenje ili siretom zalije kola... Kada te rei behu izgovorene, klju iz princezinih usta nestade i ona je, kau, znala da je tako izvrena zamena. Klju je otiao onome kome su bile namenjene rei, a rei u zamenu za klju dole su princezi Ateh... Daubmanus tvrdi da je princeza Ateh jo uvek bila rva u njegovo vreme i jedan leutar iz XVII veka neki Turin iz Anadolije po imenu Masudi, sreo ju je i razgovarao s njom. Taj ovek uio je vetinu lovaca snova i posedovao neku vrstu arapske verzije hazarske enciklopedije ili renika, ali u asu kada je sreo princezu nije jo uvek poznavao sve odrednice tog registra, pa nije prepoznao re ,,ku kada ju je princeza Ateh pomenula. Ta re je iz hazarskog renika i oznaava vrstu voa i da je to shvatio, Masudi bi se setio ko je pred njime i mogao je sebi utedeti sve

127 kasnije napore u svojoj vetini; od nesrene princeze mogao je nauiti o lovu na snove vie no iz bilo kakvoga renika. Aii nije ju poznao i pustio je svoj najbolji ulov mislei da je bezvredan. Zato je Masudija, kako veii jedna legenda, njegova rodena kamila pljunula u oi. ZIDAR MUZIKE - Hazari su imali graditelje koji su tesali i postavljali ogromne komade stena od soli na puteve vetrova. Na putu svakog od etrdeset hazarskih vetrova (od kojih su pola bili slani, a pola slatki) zidana je po jedna skupina slanih mramorova i kad bi nailo svakogodinje doba obnavljanja vetrova, svet se skupljao na takvim mestima i sluao ko je od graditelja sastavio najlepu pesmu. Jer, vetrovi su u dodiru s gromadama provlaei se izmeu njih ili eljajui im vrhove, svirali uvek drugu pesmu sve dok mramorovi ne bi zajedno sa zidarima iezli zauvek isprani kiama, ibani pogledima prolaznika i lizani jezicima ovnova i bikova. Jedan od takvih zidara muzike, Arapin, poe sa nekim Jevrejinom i Hazarom da uje kako e sprolea svirati njegovo kamenje. Kod nekog hrama, gde su sanjani u grupi zajedniki snovi, Jevrejin i Hazar se posvaaju i u medusobnom obraunu izginu. Arapin koji je za to vreme spavao u hramu, bude optuen da je ubio Jevrejina, jer se znalo da mu je sused i da se nisu trpeli. Tako zatraie Jevreji za njega smrt. Arapin je pomislio: ko se zameri na tri strane, nee utei na etvrtu. Jer, u hazarskoj dravi Grke titi hrianski zakon, Jevreje jevrejski, Arape islam, dakle zakoni mnogo obuhvatniji od hazarske drave... Stoga se Arapin branio na taj nain to je tvrdio... [na ovom mestu tekst je oteen]. I tako je umesto smrtne kazne dobio da vesla na galiji i stigao jo da uje muziku mramorova pre no to su se raspali u tvrdoj tiini o koiu se elo razbija.

128 IBN (ABU) HADRA - ejtan koji je uzeo pol princezi Ateh . Obitavao je u paklu na mestu gde se seku putanja Meseca i putanja Sunca. Bio je pesnik i o sebi je zapisao sledee stihove: Uasnu se Abisinci kad im priem eni, A uz njih i Grci, Turci, Guri i Sloveni... Pesme Ibn Hadraa sakupio je jedan ovek, po imenu Al Mazrubani, koji je pribirao stihove demona i u XII veku sastavio knjigu demonske poezije (uporediti arapsku zbirku Ahmada Abu Al Ale, Al Maari, koja belei ovaj podatak). Ibn Hadra je jahao konja velikog koraka. Svaki dan se i danas uje po jedno kopito njegovog konja u kasu.

KAGAN - naziv hazarskog vladara, dolazi od tatarske rei kan, to znai knez. Prema tvrenju Ibn Fadlana, kagane su Hazari sahranjivali pod vodom, u potocima. Kagan je uvek delio vlast sa svojim suvladarom od kojeg je bio stariji samo koliko da se njemu nazove dobar dan pre no onom drugom. Po svoj prilici kagan je predstavljao stam vladarsku, moda tursku porodicu, a kralj ili beg, njegov suvladar, bio je iz naroda, dakle Hazar. Jedino svedoanstvo iz IX veka (Jakubi) govori da je ve u estom veku uz kagana postojao i njegov predstavnik, kalifa. O suvladarstvu kod Hazara najbolje svedoanstvo ostavid| je Al Itakhri. Njegov tekst, nastao 320. godine po hidrj (932. godine po Hristu), ide kako sledi: to se tie hazarske politike i naina upravljanja, njihov vladar zove se kagan Hazara. On je vieg ranga od hazarskog kralja (bak ili beg), sem to ga kralj imenuje (daje mu zvanje kagana). Kada hoe da naimenuju kagana, dovedu izabranika i dave ga komadom svile sve dok mu se dah skoro ne prekine, a onda ga upitaju: ,Koliko dugo eli da vlada?, a on odgovara:

129 ,Toliko i toliko godina. Ako umre pre isteka roka, nikom nita. Ako ne, ubijaju ga im se navri pomenuta godina. Kagan ima mo samo u kui uglednih. Nema pravo da nareuje i da zabranjuje, ali je potovan i svet pada niice u njegovom prisustvu. Kagan se bira iz grupe uglednika koji nemaju ni mo ni novac. Kada na nekoga od njih doe red da uzrne vladarsko mesto, oni ga biraju ne gledajui na njegovo imovno stanje. Doznao sam od pouzdane osobe da je videla na ulici jednog mladog oveka gde prodaje hleb. Govorilo se da kad je kagan umro nije bilo drugog koji zasluuje mesto kagana sem toga mladia, ali je on bio musliman, a mesto kagana daje se samo Jevrejima." Kaganovi suvladari bili su obino odlini ratnici. Jednom su posle nelce pobede neprijateljima odneli kao plen i pticu kukuviju koja je kricima otvarala izvore pitke vode. Neprijatelji su onda doli da ive s njima. Tada je vreme poelo vrlo sporo da protie.: Starili su za godinu koliko ranije za sedam godina, njihov kalendar, podeljen na tri meseca - Sunev, Meseev i period bez meseine, morali su da menjaju. Radali su se za dvadeset daiia, u jednom letu imali su devet etvi, a potom devet uzastopnih zima da pojedu ponjeveno. U danu su pet puta ili na poinak petnaest puta kuvali i sedali za trpezu, mleko irn se dralo samo u noima bez meseca koje su trajale toliko dugo da su zaboravljali gde su im putevi, a kada bi najzad svanulo nisu se mogli poznati, jer su jedni odrasli, a drugi ostarili. I znali su da kada se ponovo smrkne, to se pokoljenje nee vie nikada videti. Slova koja su ispisivali lovci na snove postajala su sve vea i vea, jedva su uspevali da im se obisnu o krake crtajui ih, knjige su poslale nedovoljne i poeli su pismena ispisivati po padinama bregova; reke su tekle strahovito dugo do velikog mora i jedne noi, dok su konji pasli na meseini, kaganu je na san doao aneo i rekao mu:

130 - Tvorcu su drage tvoje namere, ali tvoja dela nisu. Tada je kagan upitao lovce na snove ta znai njegov san i otkuda dolazi hazarska nesrea. Jedan je od lovaca rekao da dolazi veliki ovek i vreme se ravna prema njemu. Na to je kagan uzvratio: - Nije tano, mi smo se smanjili i otuda nae nevolje. Potom je udaljio od sebe hazarske svetenike i lovce na snove i naredio da se pozovu jedan Jevrejin, jedan Arapin i jedan Grk da mu objasne san. Reio je da zajedno sa svojim narodom pree u veru onoga ije objanjenje bude najprihvatljivije. Kada je na dvoru kaganovom zapodenuta polemika o tri vere, kagan se opredelioza argumente arapskog uesnika, Farabija Ibn-Kore , koji je pored ostalog, dao zadovoljavajui odgovor na sledee kaganovo pitanje: - Sta osvetljava nae snove, koji se deavaju u potpunoj pomrini, iza sklopljenih oiju? Seanje na svetlost, koje vie nema, ili svetlost budunosti, koju kao predujam uzimamo od sutranjeg dana, mada jo nije svanuo? - U oba sluaja to je nepostojea svetlost - uzvratio je Farabi Ibn-Kora. - Prema tome, svejedno nam je koji je odgovor taan i pitanje treba uzeti kao nepostojee. Kaganu koji je primio islam sa svojim doglavnicima nije sauvano ime. Zna se da je sahranjen pod znakom elif (arapsko slovo u obliku polumeseca). Drugi izvori kau da se zvao Katib pre no to se izuo i oprao noge da bi uao u damiju. Svoje staro ime i obuu nije vie naao kad je posle molitve izaao na sunce. KORA, FARABI IBN (VIII-IX vek) - islamski predstavnik u hazarskoj polemici . Vesti o njemu su retke i protivurene. Al Bekri , najvaniji islamski hroniar hazarske polemike ne pominje mu ime. Smatra se da je to iz potovanja prema Ibn-Kori. Ibn-Kora, naime, nije voleo da se u njegovom prisustvu pominju

131 imena, pa ni njegovo vlastito. Smatrao je da svet bez imena postaje jasniji i istiji. Isto ime skriva i ljubav i mrnju i ivot i smrt. Voleo je da kae da mu je to prosvetljenje dolo u asu kad mu se jedna muica udavila u oku dok je gledao ribu, koja je tako bila nahranjena muicom. Prema nekim svedoanstvima, Ibn-Kora nije ni stigao u hazarsku prestonicu i nije uestvovao u uvenoj polemici, mada je bio pozvan. Po tvrenju Al Bekrija, hebrejski uesnik u polemici poslao je oveka da otruje ili posee Ibn-Koru, prema drugim izvorima Farabi je bio zadran na putu i stigao je poto je rasprava ve bila zakljuena. Ishod polemike, meutim, pokazuje da je islamski predstavnik bio i te kako prisutan na dvoru hazarskog kagana. Kada su se uesnici iznenadili to vide Ibn-Kom, mada su neki od njih smatrali da mu ve treba kovati prstenje za dau i da je mrtav, on je mimo skrstio noge i pogledavi ih oima koje su bile kao dve plitke orbice od luka, rekao: - U detinjstvu, davno, video sam na jednoj livadi kako su se sudarila dva leptira; malo arenog praha prelo je s jednog krila na drugo i odleprali su dalje, a ja sam ovaj sluaj zaboravio. Sino na putu jedan ovek, zamenivi me ko zna s kime, udario me je sabljom. Pre no to sam produio put iz mog obraza mesto krvi izbilo je malo leptirovog praha... Sauvan je jedan od glavnih argumenata za koje se uzima da ga je u korist islama upotrebio Farabi Ibn-Kora. Hazarski vladar pokazao je predstavnicima tri religije - Jevrejinu, Arapinu i Grku - jednu paru. Bila je trougaona i s jedne strane nosila je oznaku vrednosti od pet suza (kako su Hazari oznaavali svoj novac), a s druge sliku koja predstavlja oveka na odru kako trojici mladia kraj sebe pokazuje sveanj prutova. Kagan je traio od dervia, rabina i monaha da mu protumae sliku na pari. Islamski izvori kau

132 da je hrianski predstavnik u polemici tvrdio da je re o drevnoj grkoj prii: otac na samrtnikom odru sinovima pokazuje da su jaki samo udrueni, kao nesalomivi snop prua, dok ih je razdvojene lako lomiti jednog po jednog. Jevrejin je tvrdio da slika predstavlja udove ljudskog tela koji samo zajednikim naporom odravaju telo. Farabi Ibn-Kora nije se sloio s ovakvim tumaenjima. On je tvrdio da je troroga nomizma iskovana u paklu, pa ni znaenje slike ne moe biti onakvo kako je kod prethodnika navedeno. Ona prikazuje ubicu koji je zbog zloina osuen da popije otrov i ve se nalazi na za to pripremljenom odru. Pred njim su tri demona: Asmodej, demon hebrejske Gehene, Ahriman, ejtan islamskog Dehenema i Satana, avo hrianskog pakla. Ubica dri tri pruta u ruci to znai da e biti ubijen ako tri demona budu zastupila ubijenoga, a spasen ako se demoni odreknu odbrane njegove rtve. Poruka trorogog perpera je, dakle, jasna. Pakao je alje na zemlju kao opomenu ljudima. rtva koju ne zastupa nijedan od tri demona, ni islamski, ni hebrejski, ni hrianski demon, ostae neosveena, a njen ubica bie poteen. Najopasnije je, dakle, ne pripadati ni jednom od ta tri sveta, kao to je sluaj s Hazarima i njihovim kaganom. U tom siuaju potpuno ste bez zatite i moe vas ubiti ko hoe, a da ne strada... Jasno je da je Farabi Ibn-Kora na ovaj nain ukazivao kaganu da je neophodno i nesumnjivo korisnu za njega i njegov narod da napusti svoju dotadanju veru i da pree u onu od tri mone veroispovesti iji predstavnik ume najbolje da mu protumai svet i prui najtanije odgovore na njegova pitanja. Kaganu je tumaenje slike Farabija Ibn-Kore izgledalo najubedljivije i on je prihvatio njegove argumente, priklonio se islamskom uenju, skinuo pojas i pomolio se Alahu. Oni islamski izvori koji smatraju da Ibn-Kora uopte nije uestvovao u polemici i da nije ni stigao na vor hazarskog kagana, jer je bio otrovan jo na putu, po-

133 zivaju se na sledei tekst koji bi prema njima mogao predstavljati ivotopis Farabija Ibn-Kore. Ibn-Kora je bio uveren da je itav njegov ivot u stvari ve zapisan u nekoj knjizi i da je udeen prema nekoj davno isprianoj prii. itao je hiljadu i jednu no i hiljadu i dve druge sline povesti, ali ni u jednim ni u drugim priama nikada nije naao onu prema kojoj je tekao njegov ivot. Imao je konja brzog, da su mu ui letele kao ptice, a on je stajao u mestu. Tada ga je kalifa iz Samare poslao u Itil da razgovara s hazarskim kaganom i pridobije ga za islam. Ibn-Kora je poeo da se sprema za svoju misiju, nabavio je pored ostalog divan pesama hazarske princeze Atehv i meu njima naao i jednu koja mu se uinila kao ona prava i dugo traena povest prema kojoj je udeen njegov ivot. Jedino to se nije slagalo i to je iznenadilo Ibn-Koru u tom tekstu jeste da je on govorio o eni, a ne o oveku. Sve ostalo se slagalo, ak je i kaganov dvor bio nazvan ,,kolom. Ibn-Kora je zapis preveo na arapski mislei kako je istina samo jedan trik. Prevod glasi: Zupis o putnici i koii Putnica ima paso koji na Istoku smatraju zapadnim, a na Zapadu istonim. Njen paso, dakle, pobuuje sumnju i na Istoku i na Zapadu, ona baca dva hlada, desno sen, a levo senku. U dnu jedne ume izbrazdane stazama ona trai uvenu kolu na kraju dalekog puta, gde treba da poloi svoj najvii ispit. Njen pupak je kao pupak presnoga hleba, a njen put tako dug da jede godine. Doavi najzad pred umu, ona sreta dva oveka i pita ih za put. Oni je gledaju oslanjajui se na svoje oruje i ute iako su rekli da znaju gde je kola. Potom jedan od njih pokazuje: idi pravo i na prvoj raskrsnici staza skreni levo i opet levo, tako e se nai pred samom kolom. Putnica zahvaljuje mislei

134 kako je dobro to joj nisu pregledali putnu ispravu, jer tada bi sigumo posumnjali u nju kao u strankinju i traili bi njene zadnje namere. Ona nastavlja put, skree prvom stazom levo, pa opet levo; prema datim uputstvima uopte nije teko snai se, ali na kraju druge leve staze lei, umesto kole, velika movara. I pred movarom stoje smeei se dva naomana oveka koje ona ve poznaje. Kroz osmeh trae oprotenje i kau: - Pogreno smo objasnili: trebalo je da ide na prvom raskru desno, pa opet desno i tamo je kola. Ali mi smo morali da proverimo tvoje namere i da utvrdimo da li zaista zna put, ili se samo pretvara da ne zna. Ali, sada je ve kasno i ti danas vie ne moe stii do kole. A to znai vie nikad. Jer kola od sutra vie nee postojati. Ti si, dakle, promaila svoj cilj za itav ivot zbog ove male prevare, ali valjda shvata da-je zbog bezbednosti drugih bilo neophodno da. tako' postupimo i zatitimo se od mogunih zlih namera putmka koji trae kolu. Ali, nemoj zbog toga prebacivati ni sebi. Da si skrenula suprotno od puta koji smo ti pokazali, to jest da si ila desno umesto levo; opet bi izalo na isto, jer tada bismo znali da nas obmanjuje, da u stvari zna put do kole iako pita za njega, i morali bismo da te proverimo, jer bi tvoje namere bile oigledno sumnjive im ih krije od nas. Tako se do kole zapravo uopte ne moe stii. Mcutim, tvoj ivot nije itvovan uzalud:| on je iskorien da se jedna stvar na svetu proveri. A to nije malo... Tako su govorili ljudi, a putnica je sada imala jednu jedinu utehu - svoj paso, koji nije pokazala i o kojem ljudi kraj barutine i ne sanjaju kakve je boje. Ali, u isto vreme time ih je obmanula i omela njihovu proveru, to znai da je njen ivot ipak rtvovan uzalud. Dodue, uzalud s njihovog stanovita na jedan, a s njenog uzalud na drugi nain. Jer, ta je njoj stalo do njihovih provera? Pa ipak, stvar u svakom sluaju izlazi

135 na isto i tako se svrha njenog bitisanja, koja vie nije pred njom, mora neizbeno pomeriti uz tok vremena; i sada ona poinje da misli da svrha nije bila u koli nego negde na putu do kole, ma koliko samo traenje bilo uzaludno. To traenje njoj u seanju odjednom biva sve lepe i lepe, i naknadno joj postaju vidljive mnoge lepote puta, i ona zakljuuje da se prelomna stvar dogodila ne na kraju puta, pred kolom, nego negde mnogo ranije, u prvoj polovini putovanja, to nikada ne bi pomislila da put nije bio uzaludan. U okviru preraspodele seanja, u kojem kao trgovac nekretninama promee ponovo sve svoje naslee, ona poinje da obraa panju na nove pojedinosti, u uspomenama jedva zabeleene. Izmeu tih pojedinosti ona trai one najvanije stalno se opredeljujui za sve manji i manji broj, dok nemilosrdnim svoenjem i sve stroim izborom ne dolazi do jednog jedinog prizora iz seanja: Sto i na rtjemu aa vina bojenog drugim vinom. Tek ulovljeno meso ljuke peeno na balezi kamile. Jo hranljivo od sinonog sna ptice. Vreo hleb s mrkim licem tvog oca i pupkom tvoje matere. I sir od mlade i stare ostrvske ovce. Kraj obeda na stolu svea s kapljom ognja na vrhu, do nje Boija knjiga i mesec demaz-ul-aker tee kroz nju. KU (Driopteria filix chazarica) - vrsta ploda s Kaspijskog mora. Daubmanus* je zabeleio o tom plodu sledee: Hazari neguju jednu vrstu voa koja nigde na svetu ne uspeva sem kod njih. Ono je obraslo neim to lii na riblju krljut, ili krljut iarke, raste na veoma visokom stablu i plodovi na granama izgledaju kao ribe koje krmari kae ive za peraja nad ulazom u znak da ima riblje orbe. Ponekad to voe isputa glasove kao u zebe. Na ukusu je veoma hladno i pomalo slano. U jesen, budui da je sasvim lako i da nosi koticu koja pulsira kao srce, padajui s grane

136 jedno vreme leti maui perajima kao da pliva kroz talase vetra. Deaci ga love prakama, a i jastrebovi se ponekad prevare i odnesu ga u kljunu pomislivi da je riba. Otuda hazarska poslovica koja kae: Arapi e nas pojesti mislei kao kobac da smo riba, a mi smo ku. Re ku - ime tog voa - ejtan je jedinu ostavio u seanju hazarske princeze Ateh poto je zaboravila svoj jezik. Ponekad, nou, uje se glas ku-ku! To princeza Ateh izrie jedinu re koju zna i plae pokuavajui da se seti svojih zaboravljenih pesama. MASUDI JUSUF (sredina XVII veka - 25.IX 1689) - uveni svira u argiju (leut), jedan od pisaca ove knjige.
Izvori: Neto podataka o Masudiju prikupio je Daubmanus u svome izdanju, a ovi su, opet, crpeni iz muzikih rukopisa XVII veka. Prema tim izvorima, Masudi je triput zaboravljao svoje ime i tri puta promenio zanat, ali su uspomenu na njega sauvali oni kojih se prvo odrekao - muziari u Anadoliji. Leutarske kole u Izmiru i Kuli bile su rasadnici legendi o Masudiju u XVIII veku i te legende su predavane uz njegove uvene prstomete. Masudi je sauvao prepis jedne arapske verzije Hazarskog renika koju je dopunjavao svojom rukom, umaui pero u etiopsku kafu. Govorio je s naporom kao da treba da mokri poto je mokrio.

Masudi je poreklom iz anadolske porodice. Tvrdi se da ga je sviranju uila ena, i to levoruka, koja je obmuto stnmala glazbalo. Pouzdano je da prstomet koji su u XVII i XVIII veku koristili anadolski leutari potie od njega. Prema legendi, imao je posebno razvijen oseaj da proceni instmment pre no to ga uje. Prisustvo razdeenog (nenatimovanog) leuta u kui oseao je kao neko uznemirenje, ak muninu. Svoj instmment je strunao i zglaavao prema zvezdama. Znao je da leva nika sviraa zaboravlja svoj posao s vremenom, ali desna nikad. Napustio je muziku veoma rano i u vezi s tim sauvano je jedno predanje.

137

Tri noi uzastopce sanjao je da mu je umirao po jedan lan porodice. Najpre otac, pa ena, pa brat. A potom, etvrte noi je usnio da mu je umrla i druga ena, arenih oiju, koje su menjale boju na hladnoi kao cvee. Pre no to ih je sklopila, njena dva oka zgledala su kao dva zma utog groa kroz koje se naziru semenke. Leala je sa sveom u pupku i kosom su joj vezali bradu da se ne smeje. Probudio se i vie nikada u ivotu nije usnio nijedan san. Bio je uasnut. On drugu enu uopte nije imao. Obratio se nekom derviu i upitao ga ta da misli o ovakvom snu. Ovaj je otvorio Knjigu i proitao mu: - O, dragi moj sine! Ne govori o svojem snu svojoj brai! Jer e skovati zaveru protiv tebe. Nezadovoljan ovim odgovorom, upitao je o znaenju sna svoju jedinu enu, a ona mu je odgovorila: - Ne govori nikom o svojem snu! Jer na onome kome ga poveri izvrie se tvoj san, a ne na tebi. Tada je Masudi reio da potrai nekog lovca na snove nekog ko bi stvar mogao poznavati iz linog iskustva. Objasnili su mu da su lovci na snove postali retki, rei nego ranije, da je vea verovatnoa da e ih sresti ako krene na Istok nego na Zapad, jer oni svi vuku poreklo i vetinu od plemena Hazara koje je nekada ivelo na ograncima Kavkaza, gde raste crna trava. Masudi je uzeo argiju i krenuo du mora na Istok. PomisIio je: oveka treba prevariti pre no to ti nazove dobro jutro, posle je kasno. Tako je s urbom poeo njegov lov na lovce snova. Jedne noi probudio ga je neki ovek. Masudi je ugledao pred sobom starca ija je brada bila seda samo po vrhovima, kao lea jea. Doljak je upitao Masudija da li je moda viao u snovima enu arenih oiju, boje beloga vina. - Menjaju boju kao cvee na hladnoi! - dodao je nepoznati. Masudi je rekao da ju je video. - Sta je bilo s njom? - Umrla je.

138 - Kako zna? - Umrla je u mom snu na moje oi, kao moja druga ena. Leala je sa sveom u pupku i vezanom kosom. Tada je starac zaridao i rekao slomljenim glasom: - Umrla! A ja za njom idem od Basre dovde Njena se spodoba seli iz sna u san i ja lutam za njom pratei one koji je sanjaju ve tri godine. Tada je Masudi shvatio da je pred njime ovek kojeg trai. - Jeste li vi lovac na snove, kada ste mogli toliko ii za enom? - Ja lovac na snove? - zaudio se starac. - Kakvo je to pitanje? Pa lovac na snove ste vi, a ja sam obian ljubitelj vae vetine. Likovi koji lutaju iz sna u san mogu umreti samo u snovima roenog lovca na snove. Vi, lovci na snove ste groblja, a ne mi. Ona je prevalila hiljade milja da bi umrla u vaem snu. Samo, vi sada vie neete sanjati. Sada moete jedino otpoeti sopstveni lov. Ali ne na enu s oima boje vina. Ona je mrtva i za vas i za svakog drugog. Morate poterati novu lovinu... Tako je Masudi od starca dobio prva uputstva o svom novom zanimanju i doznao sve to se o lovcima na snove moe doznati. Ako ovek raspolae dobrim pisanim i usmenim izvorima - upozorio je starac moe se uputiti u ovu vetinu prilino dobro. To je kao onaj sufija koji je izvrio taubu, pokajao se i naao svoj makam potujui sve propise. Toliko moe^ bilo ko. Ali, pravi uspeh u ovom poslu moe imati samo onaj ko je roen za to, kome sam Bog pomogne da dostigne nebesko prosvetljenje - hal. Najbolji lovci na snove bili su hazarski lovci, ali Hazara odavno nema. Sauvala se samo njihova vetina i delimino njihov renik, koji govori o toj vetini. Oni su mogli da prate likove koji se javljaju u tuim snovima i da ih gone kao divlja od oveka do oveka, ak i kroz snove ivotinja ili demona... - Kako se to postie? - upitao je Masudi.

139 - Sigurno ste opazili da ovek pre no to zaspi, u onom dvovlau izmeu jave i sna posebno usklauje svoj odnos prema zemljinoj tei. Njegove misli oslobaaju se tada od privlanosti zemlje u pravoj srazmeri sa silom kojom zemljina tea pojaano deluje na njegovo telo. U takvom asu pregrada izmeu misli i sveta postaje porozna, proputa oveije misli na slobodu poput onih sita to imaju tri gustine. U tom kratkom trenutku kada se studen najlake uvlai u oveije telo, njegove misli kipe iz njega i mogu se proitati bez veeg napora. Osobe koje obrate panju na onoga ko pada u san moi e i bez vebe da uhvate ta on misli u tom asu i na koga se misli odnose. Ako upornom vebom uete u ovu vetinu posmatranja oveije due u asu kada je otvorena, trenutak tog otvaranja moete pratiti sve due i sve dublje u san i u njemu moete loviti kao u vodi otvorenih oiju. Tako nastaju lovci na snove. Ti ispovednici sanjaa, kako su ih Hazari nazivali, beleili su paljivo svoja osmatranja snova kao to negde rade osmatrai neba ili itai sudbine iz Sunca i zvezda. Sve u vezi s tom vetinom, zajedno sa ivotopisima najuglednijih lovaca, sa itijima ulovljene divljai, sakupljeno je po nareenju hazarske princeze Ateh , zatitnice lovaca na snove, u celinu u obliku hazarske enciklopedije ili renika. Taj hazarski renik predavali su lovci na snove s kolena na koleno i svaki od njih imao je zadatak da ga dopuni. S tim ciljem osnovali su pre mnogo vekova kolu u Basri, bratstvo istih ili prijatelje vernosti - sektu koja je preutala svoja imena i izdala Kalendar filosofa i Hazarsku enciklopediju, ali te knjige je kalif Mostandi spalio zajedno s knjigama islamskog ogranka ove kole i sa spisima Avicene. Tako ta prvobitna verzija hazarskog renika koju je zasnovala princeza Ateh nije sauvana, tekst renika do kojeg sam ja doao samo je arapski prevod i ja ti jedino taj mogu dati. Uzmi ga, dakle, ali mora dobro nauiti sve odrednice, jer moe ti se

140
dogoditi, ako ne poznaje dovoljno dobro renik svoje vetine, da najvaniju divlja svoga lova propusti. Pazi, dakle, rei hazarskog renika u lovu na snove su isto to tiagovi lava u pesku pred obinim lovcem. Tako je govorio starac Masudiju i na kraju mu je uz renik dao i savet: - U argiju moe svak da udara, ali lovac na snove moe postati samo izabranik, onaj kome je to dato od neba. Ostavite svoj instrument! Jer, leut je izmislio neki Jevrejin, po imenu Lamko. Okanite ga se, dakle, i krenite u lov! Ako vaa divlja ne umre u nekom tuem snu, kao to se meni dogodilo, odvee vas do cilja! - A koja je svrha lova na snove? - upita Masudi. - Cilj lovaca na snove je da shvate da je svako buenje samo stepenica u nizu oslobaanja iz sna. Ko shvati da je njegov dan samo tua no. da su njegova dva oka isto to neije jedno, tragae za pravim danom, koji omoguuje istinsko buenje iz sopstvene jave, kao to se budi i sna, a to vodi stanju u kojem je ovek io budniji no na javi. Tada e najzad videti da je jednook u odnosu na dvooke 1 slep u odnosu na budne... I tada starac Masudiju poveri Povest o Adamu Ruhaniju Ako bi se sastavili svi ljudski snovi dobio bi se jedan ogroman ovek, jedno ljudsko bie veliine kontinenta. I to ne bi bio bilo koji ovek, nego Adam Ruhani, nebeski Adam, aneoski predak oveka o kojem govore imami. Taj Adam pre Adama bio je trei razum sveta u poetku, ali se toliko zaneo sobom da je zalutao; i kad se osvestio iz te vrtoglavice, odbacio je u pakao svoje saputnike u zabludama, Iblisa i Ahrimana, i vratio se nebu, ali je tamo sada umesto trei postao deseti um, jer se sedam nebeskih Kerubina nalo

141 u meuvremenu na aneoskoj lestvici iznad njega. Tako je dolo do zaostajanja Adama pretee: sedam stupnjeva lestvice, to je mera njegovog kanjenja za samim sobom i tako je roeno vreme. Jer, vreme je samo onaj_deo venosti koji kasni. Taj aneoski Adam, ili Praadam, koji je bio i ovek i ena istovremeno, taj trei aneo, koji je postao deseti aneo, tei veno da se doepa sebe samoga i u tome na trenutke uspeva, ali ponovo pada, tako da i danas luta izmeu desetog i drugog stupnja lestvice razuma. oveiji snovi su, dakle, onaj deo ljudske prirode koji potie od tog Adama pretee, nebeskog anela, jer on je mislio na taj nain na koji mi sanjamo. Bio je brz kao to smo mi brzi samo u snu ili, tanije, nai snovi su od njegove aneoske brzine sazdani. I govorio je na isti nain kao to mi govorimo u snu, bez sadanjeg i prolog vremena, samo u buduem. I poput nas u snu ni on nije mogao da ubije ili da oplodi. Otuda lovci na snove rone po tuim sanjama i poincima i iz njih izvlae delie bia Adama pretee, slau ih u celine, takozvane hazarske renike, s ciljem da sve te knjige zajedno sastavljene ovaplote na zemlji ogromno telo Adama Ruhanija. Ukoliko naeg aneoskog pretka pratimo u trenutku kada je u usponu po nebeskoj lestvici, pribliavamo se i sami Bogu, ukoliko imamo nesreu da ga pratimo kad pada, udaljavamo se od Boga, ali ni jedno |ni drugo mi ne moemo znati. Oslanjamo se na sreu uvek u nadi da e na dodir s njime pasti u asu kad je on na putu ka drugom stupnju lestvice razuma, kako bi i nas mogao povui u visine, blie Istini.

Od naeg poziva lovaca na snove, dakle, moe doi nesluena korist ili ogromna nesrea. Ali, to ne zavisi od nas. Nae je da pokuamo. Ostalo je tehnika.

142 Na kraju, jo jedna napomena. Putevi koji jure kroz tue snove kriju ponekad znakove po kojima se moe zakljuiti je li Adam pretea na usponu ili na padini svoje staze. Ti znakovi su osobe koje se uzajamno sanjaju. Zato je krajnji cilj svakog lovca na snove da doe do takvog para ljudi i da ga sto bolje upozna. Jer, takve dve osobe uvek predstavljaju delie Adamovog tela iz razliitih faza i nalaze se na razliitim stupnjevima lestvice razuma. Sem, naravno, one najvie, druge, gde je Bog pljunuo u usta Adamu i obukao mu jezik u etiri pljuvake. Prema tome, im naie na dvojicu koji se uzajamno sanjaju, na cilju si! I posle ne zaboravi da svoje izvetaje i dopune hazarskom reniku ostavi tamo gde ih ostavljaju svi uspeni lovci na snov - u damiju u Basri posveenu proroici Rabiji... Tako je govorio starac Masudiju. I tako je Masudi ostavio muziku i postao lovac na snove.

Najpre je seo i proitao sve beleke o Hazarima koje su mu bile poklonjene u obliku renika. Na prvoj stranici te knjige pisalo je: ,,U ovoj kui, kao u svim kuama, nee svi biti podjednako dobrodoli. I nee uivati istu ast. Neki e od njih imati sedite u elu trpeze, i pred njih e biti iznete najlepe ponude, i pre ostalih oni e moi, da vide ta dolazi na sto, i da pre svih izaberu. Drugi e jesti na mestima pod promajom, a tu svaki zalogaj ima bar dva mirisa i ukusa. Trei e biti na obinim mestima, gde su svi zalogaji i sva usta jednaki. A bie, bogami, i takvih kojima e mesto biti za vratima s jeftinom orbom, i od veere e dobiti koliko kaziva od prie koju kazuje, to jest nita." Zatim je u Hazarskom reniku po redu arapskog pisma bio sabran lanac biografija hazarskih i drugih linosti, naroito onih koje su uestvovale u prevoenju

143 hazarskog plemena u islam. Sredinja linost, dervi i mudrac koji je ovo preobraenje sproveo, zvao se Farabi Ibn-Kora i o njemu je renik opirno pisao. Medutim, spisi su na drugim mestima imali osetne praznine. Hazarski kagan koji je na svoj dvor pozvao tri svetenika - arapskog, jevrejskog i hrianskog traio je da mu se protumai jedan san. Ali, od ta tri uesnika u hazarskoj polemici nisu svi bili podjednako poznati islamskim izvorima o hazarskom pitanju i arapskom prevodu Hazarskog renika. Padalo je u oi da hrianskog i hebrejskog lovca na snove i uesnika u razgovorima islamski izvori ne pominju poimence, a podaci o njima i inae su bili oskudniji nego podaci o arapskom predstavniku, koji je davao argumente u korist islama, o Ibn-Kori. Dok se bavio Hazarskim renikom (a to nije dugo trajalo), Masudiju se nametnulo pitanje: ko su ona druga dvojica? Da li moda neko meu hrianima zna svog itaa snova i zastupnika grke vere na etvomim razgovorima u hazarskom dvoru? Da li mu je sauvano ime? I znaju li, opet, neki od jevrejskih rabina neto o onom drugom uesniku, o svome predstavniku na tim razgovorima? Nije li se neko meu Grcima ili neko meu Jevrejima obavetavao o hrianskom, odnosno hebrejskom mudracu prisutnom na ovoj raspravi, kao ovo sada Masudi i njegovi prethodnici o islamskom? Argumenti tih stranaca - primetio je i zabeleio Masudi - ne izgledaju tako jaki i nisu tako iscrpni kao argumenti Farabija Ibn-Kore. Je li to zato to su argumenti Ibn-Kore zbilja bili ubedljiviji i obuhvatniji od njihovih ili su ovi, opet, jai od arapskih argumenata u hebrejskim, odnosno hrianskim knjigama o Hazarima. ako takvih ima? Moda i oni nas preutkuju kao mi njih? Moda bi se mogla sklopiti jetdna hazarska enciklopedija ili renik o hazarskom pitanju tek kada bi se sastavile sve tri prie o trojici lovaca na snove i tako dobila jedna istina? Tada bi se na odreenim mestima Hazarskog- renika mogle uazbuiti i uvrstiti i odrednice

144 s imenima i biografijama hrianskog i jevrejskog uesnika u hazarskoj polemici, a tu bi svakako spadalo i poneto obavetenja o hroniarima te polemike iz dmgih sredina, od onih meu Jevrejima i meu Grcima. Jer, kako stvoriti Adama Ruhanija ako neki delovi njegovog tela nedostaju? Mislei o takvim mogunostima Masudija je hvatala jeza, on se bojao otvorenih ormara i skrinja iz kojih je virila njegova odea i zatvarao ih je kad god bi seo uz svoj renik. Poeo je tragati za hebrejskim i grkim rukopisima vezanim za Hazare, u prevojima njegovog turbana mogla se proitati re Boije knjige, ali je on trao za nevernicima i potplaivao Grke i Jevreje na svome putu, uio je njihove jezike kao ogledala koja drugaije odbleskuju svet. I uio da se ogleda u tim ogledalima. Njegova hazarska kartoteka rasla je i on je nameravao da joj jednoga dana doda itije svoje divljai, izvetaj o svome delu obavljenoga posla, svoj mali prilog ogromnom telu Adama Ruhanija. Ali, kao pravi lovac, nije znao unapred kakva e ta divlja biti. A kada nastade mesec rabi-ul-aker i trea duma u njemu, prvi put Masudi je progledao u tue snove. Zanoio je u jednom hanu kraj nekakva oveka kome se lice nije videlo, ali se ulo da tiho pevui neku pesmu. Masudi u prvi mah nije shvatio u emu je stvar, ali sluh mu je bio bri od misli. Bio je enski klju s rupom u osovini, koji trai muku bravu sa stoerom u kljuaonici. I nae je. ovek u tami do njega uopte nije pevao, nego je pevao neko u oveku, neko koga je ovek u senci sanjao... U hanu je bila tiina tako da se ulo kako snevau negde u pomrini do Masudija cveta kosa. Tada neosetno, kao u ogledalo Masudi ue u jedan prostrani san, popoen peskom, loe zaklonjen od kie i vetra, pun divljih pasa i ednih kamila. Odmah je shvatio da mu preti opasnost od sakaenja i nasrtaja s lea. On ipak zakorai po pesku koji se dizao i sputao u plimama i osekama, sledei

145 po svoj prilici disanje sanjaa. U jednom uglu sna sedeo je ovek i vajao leut od drveta koje je prethodno lealo u potoku okrenuto korenom ka uu. Sada je bilo suho i Masudi zakljui da ovek gradi glazbalo na nain koji je bio u upotrebi pre 300 godina i odavno naputen. San je dakle, bio stariji od sanjaa. Povremeno ovek iz sna je prekidao posao i uzimao zalogaj pilava i svaki takav zalogaj udaljavao ga je od Masudija za najmanje stotinak koraaji. Zahvaljujui tome udaljavanju oveka, otvori se Masudiju vidik u dno sna, gde je bilo malo svetlosti koja je neizdrljivo smrdela. Iza nje lealo je neko gioblje i dva oveka u njemu su sahranjivala konja. Jedan od njih je bio onaj koji peva. Ali, sada Masudi ne samo da je uo pesmu, nego je odjednom ugledao i pevaa. U snu oveka do njega pojavio se neki mladi s jednim sedim brkom. Masudi je zriao da srpski psi najpre ujedaju pa laju, vlaki ujedaju bez glasa, a turski najpre lanu pa ujedu. Ovaj iz sna nije pripadao nijednoj od tih vrsta. Upamtio je njegovu pesmu i sutradan bilo je najvanije uhvatiti sledeeg snevaa koga pohodi isti mladi s jednim sedim brkom. Masudi je odmah znao kako. Prikupio je nekoliko leutara i pevaa, kao neku hajkaku druinu, i nauio ih da pevaju i sviraju po njegovim uputstvima. Nosio je prstenje u razliitim bojama i svaka boja odgovarala je desetostepenoj lestvici kojom se sluio. Pokazivao bi pevaima jedan ili drugi prst, ve prema boji na prstenu, koja je opet traila svoj glas kao to svaka ivotinja bira svoju vrstu hrane, i oni su pevali nepogreivo, iako unapred nisu znali pesmu. Pevali su je na javnim mestima, pred tekijama, na trgovima i uz esme, i pesma je postajala ivi mamac za one prolaznike koji nou imaju Masudijevu divlja u sebi. Takvi bi zastajali kao da im Sunce alje meseinu i sluali kao omaijani. Idui tako sa svojom divljai od mesta do mesta du crnomorske obale, Masudi je poeo uoavati osobine onih koji sanjaju traeni san. Tamo gde bi se

146 broj ljudi koje u snu pohodi belobrki mladi uveavao, dolazilo je do neobine promene: u govoru, glagoli su dobijali vanije mesto od imenica, a ove su opet bile izostavljane kad god je bilo moguno. Sanjali su mladia ponekad i u grupama. Neki jermenski trgovci videli su ga u snu pod vealima podignutim na volovskim kolima. Vozio se kroz neki lepi grad od kamena i delat mu je upao bradu. Vieli su ga potom neki vojnici kako sahranjuje konje na lepo ureenom konjskom groblju nad morem, viali su ga s nekom enom ije se lice nije moglo razaznati u snu, sem onih malih povrina u veliini perpera gde bi belobrki ostavio trag poljupca na njenim obrazima... A tada se odjednom divlja izgubila iz vida i zametnula trag. Jedino to je Masudi mogao da uini uinio je - sve to je tokom proteklog puta opazio uneo je u svoj Hazarski renik i ti spisi stari i novi putovali su sada s njime uazbueni u jednoj zelenoj zobnici, koja je postajala sve tea. Pa ipak, imao je oseaj da mu izmie niz snova koji su sanjani u njegovoj neposrednoj blizini, a da on ne uspeva da ih pohvata i podeli na sanjae. Broj snevanja bio je vei od broja sanjaa. Tada je Masudi najzad obratio panju na svoju kamilu. Zagledan u san ivotinje, video je svoga mladia sa uljevitim elom i udnim raznobojnim brcima kao kaznOm na licu. Nad njime je bilo jedno od sazvea koje se nikad ne kupa u moru. Stajao je uz prozor i itao knjigu baenu na pod izmeu stopala. Naslov knjige je glasio Liber Cosri i Masudi nije znao ta te rei znae dok je sklopljenih oiju gledao u san kamile. To je bilo u asu kada ga je lov doveo na negdanju hazarsku granicu. Po poljima je bilo crne trave. Sada je opet bilo sve vie i vie onih koji su primali u svoje snove na prenoite mladia s knjigom Liber Cosri. Tu je Masudi shvatio da ponekad cela pokolenja ili drutveni stalei sanjaju isti san i u njemu iste osobe, ali i to da se takvi snovi postepeno izobiiavaju i gube, da su bili ei u prolosti nego tokom njegovog

147 ivota. Ti zajedniki snovi oigledno su starili. Ovde na granici, meutim, njegov lov se pretvarao u neto novo. Odavno je opazio da mladi sa sedim brkom svakome kome dolazi na san daje po jednu potura srebra na zajam. I to pod veoma povoljnim uslovima, s 1% kamate na godinu. I te su u snu pozajmljene svote ponekad vredele u ovoj zabiti Male Azije kao verovna pisma, jer se smatralo da snevai ne smeju prevariti jedan drugoga dok je prisutan onaj snevani, koji dri sve knjige dugovanja i raune u ruci. Postojalo je, dakle, neto kao veoma tano voeno dvojno knjigovodstvo, koje je obuhvatalo i udruivalo kapital jave i sna, zasnovano na optoj preutnoj saglasnosti uesnika u transakciji... U nekom malom mestu koje za Masudija nije imalo ime, on ue u ator nekog Persijanca koji je na etvrtkovitu davao predstavu. Nije od sveta jaje moglo pasti na zemlju, a u sredini, na gomili ilima, bila su postavljena mangala i pred gledaoce izvedena naga devojica. Tiho je cvilela, nosila dve zebe u rukama i levom nikom jednu putala, i istog trena, samo to bi zeba prhnula, hvatala pticu neverovatno brzim pokretom. Bolovala je od neobine bolesti: leva ruka bila joj je bra od desne. Tvrdila je da je njena leva nika tako brza da e umreti pre nje. Nikad me nee sahraniti s mojom levom rukom! Vidim je ve kako poiva bez mene u nekom malom grobu bez niana i imena kao ku brodu bez krme... Tada Persijanac zamoli prisutne da iste veeri svi sanjaju devojicu kako bi ozdravila i zadade im podrobno opisan san. Svet se razie, a Masudi ode prvi, s oseanjem da nosi kost u jeziku kako je zapisao u svoj Hazarski defter, perom umoenim u vrelu abisinsku kafu. On tu nije imao ta da trai. Persijanac je oigledno imao svoj defter. I on je bio lovac na snove. Adamu Ruhaniju moglo se, dakle, sluiti na razne naine. Da li je Masudijev nain bio pravi?

148 A tada naie mesec demaz-ul-evel i druga duma u njemu. Pod maglom rene obale leala je u peku nova varo, gola i topla. Nije se videla od magle nad vodom, ali se u vodi pod maglom videlo svako njeno minare zabodeno u brzak. A iza magle, na kopnu, leala je tiina duboka, trodnevna, i Masudi oseti da mu se od te tiine, od te varoi i od vode koja je bila edna, budi muki prohtev. Bio je gladan enskoga hleba tog dana. Jedan od hajkaa koje je poslao u varo da pevaju javi da su neto nali. Ovoga puta sneva je bila ena. - Idi glavnom ulicom sve dok ne oseti miris umbira. Po tome e poznati njenu kuu, jer ona u jelo stavlja umbir. Masudi je siao meu kue i zaustavio se na miris umbira. ena je sedela kraj vatre i pred njome je kljuao kotli kao da na orbi pucaju irevi. Deca sa posudama i psima stajala su u redu i ekala. Ona je deci i ivotinjama delila kutlaom iz kazana i Masudi je odmah znao da ona to iz kazana deli snove. Usne su joj menjale boju i donja je imala oblik izvmute klupice. Leala je na ostacima nedojedene ribe kao pustinjski pas na kostima ulova, kada je Masudi priao. Ponudila je i njemu kutlau, ali je on s osmehom odbio. - Ja ne mogu vie sanjati - rekao je i ona je ostavila kotli. Izgledala je kao aplja koja sanja da je ena. Masudi lee kraj nje na zemlju utmulih noktiju i sakatih, izlomljenih pogleda. Bili su sada sami, ulo se kako divlje ose otre aoke o suvu koru drveta. On htede da poljubi enu, ali se njeno lice odjednom potpuno promeni. Kao da drugi obraz doeka njegov poljubac. Kada upita ta se desilo, ona samo ree: - Ah, to su dani. Ne obraaj panju, oni se na mome licu smenjuju desetak puta bre nego na tvome, ili na njuci tvoje kamile. Ali, uzalud se trudi oko mojega plata; pod njime nema onoga to trai. Ja

149 nemam crne avke. Postoje due bez tela, koje Jevreji zovu dibucima a hriani kabalama, ali postoje i tela bez pola. Due nemaju pol, ali tela ih moraju imati. Nemaju ih samo tela kojjma su pol uzeli demoni. Tako se desilo i sa mnom. Sejtan po imenu Ibn Hadra( odneo mi je pol, ali mi je potedeo ivot. Jednom rei, sada mi je ljubavnikc jo samo Koen . - Ko je Koen? - upitao je- Masudi. - Jevrejin kojega ja sanjam, a ti goni. Mladi s jednim sedim brkom. On ima telo zatvoreno u tri due, a ja duu zatvorenu u meso, i ne mogu je podeliti ni sa kim sem s njime, kada mi doe u san. On je vet ljubavnik i ne alim se. Uostalom, on je jedini koji me se jo sea i osim njega niko mi vie i ne dolazi u snove... Tako je Masudi pivi put sreo nekoga ko zna ime njegove lovine. Mladi se, dakle, zvao Koen. - Kako zna? - proveravao je Masudi. - ula sam. Neko ga je zovnuo i on se odazvao na to ime. - U snu? - U snu. To je bilo one noi kada je krenuo za Carigrad. Ali, pazi, Carigrad u naim mislima uvek je stotinu paprita zapadnije od pravog Carigrada. Tada ena izvadi iz nedara neto kao voe, nalik na malu ribu, ponudi to Masudiju i upita ga: - Ovo je ku ; hoe Ii ga kuati? Ili eli neto drugo? - eleo bih da sanja Koena preda mnom - ree Masudi i ena primeti s uenjem: - Ima veoma skromne zahteve. Suvie skromne s obzirom na okolnosti, ali ti oigledno toga nisi svestan. Ali, elju u ti ispuniti; ovaj san u sanjati naroito za tebe i poklanjam ti ga unapred. Ali se dobro uvaj odsada: ena koja progoni onoga koga sanja, stii e tebe. Ona tada spusti glavu na psa, njeno lice i ruke bili su izgrebani od bezbrojnih pogleda to kao da su se vekovima trli o nju, i primi u san Koena, koji ree:

150 - Intentio tua grata et accepta est Creatori, sed opera tua non sunt accepta... Masudijeva lutanja bila su zakljuena, od ene je dobio vie nego bilo kad ranije, i sav kao prolistao pourio je da osedla kamilu i pohita natrag ka Carigradu. Njegova lovina ekala ga je u prestonici. I tada, dok je Masudi procenjivao prednosti steene u ovom poslednjem lovu, njegova rodena kamila okrenula je glavu i pljunula ga u oi. Tukao ju je raskvaenom uzdom po gubici dok nije povratila vodu iz obe grbe, ali nikada nije odgonetnuo njeno ponaanje u tom danu. Put mu se lepio za obuu i on je pamtei Koenove rei kao muziku frazu, jer ih nije razumeo, iao mislei da e morati da opere obuu na prvom konaku, jer putevi su mamili onove koji su ih pregazili tokom dana, da vrate odneto blato na mesto. Neki hrianski monah, koji sem grkog nije znao nijedan jezik, ree Masudiju da su rei koje je upamtio latinske i uputi ga na mesnog rabina. Ovaj mu prevede Koenovu reenicu: - Namera tvojci draga je i prihvatljiva Tvorcu, ali dela tvoja nisu! I tako Masudi shvati da se ostvaruju njegove elje i da je njegov nain pravi nain. Tu reenicu on je sad prepoznao. On ju je odavno znao na arapskom, jer je to bila ona reenica koju je aneo rekao hazarskom kaganu pre nekoliko stotina godina. Tako je Masudi znao da je Koen jedan od one dvojice koju trai, jer evo - Koen je tragao za Hazarima po hebrejskom predanju kao Masudi po islamskom. Koen je bio ovek kojega je Masudi prorekao bdijui nad svojim Hazarskim renikom. Renik i snovi sklapali su se u prirodnu celinu. Ali upravo tada, kad je Masudi bio na pragu velikog otkria, kada se pokazalo da je njegova lovina neto kao njegov blizanac u traganju za hazarskim priama, Masudi je potpuno odustao od svoga Hazarskog

151 renika i nikada mu se vie nije vratio. Bilo je to ovako,

Bili su pali na konak, mrak je vejao u crvenkastim pahuljama i Masudi je na svojoj postelji duboko disao. Sopstveno telo izgledalo mu je kao brod to se die i sputa na talasima. Neko u sobi do njegove svirao je u argiju. Posle je meu leutarima u Anadoliji dugo kruila legenda o toj noi i o toj svirci. Masudi je odmah zakljuio da je leut u koji se svira bio izvanredan primerak. Drvo od kojega je glazbalo bilo nainjeno nije obarano sekirom i zvuk u drvetu nije bio ubijen. To drvo bilo je osim toga naeno negde na visini, gde ume ne uju vodu. I najzad, sam trbuh instrumenta nije bio drven nego nainjen od tvari neke ivotinje.. Masudi je to razlikovao kao to vinopije razlikuju pijanstvo od belog i od crnog vina. Pesma koju je nepoznati svirao bila je Masudiju poznata spadala je meu najree i on se iznenadio sto neko u zabiti svira ba tu pesmu. U toj pesmi bilo je jedno veoma teko mesto i Masudi je nekada, dok se jo bavio argijom, pustio u promet poseban prstomet ove pesme, tako da su je leutari svirali prema njegovom prstometu. Nepoznati, meutim, nije koristio Masudijevo reenje nego neko drugo, jo bolje, ali za taj prstomet Masudi nije mogao da ustanovi kako se izvodi, nije mogao da mu nae klju. Bio je zapanjen. ekao je da se pesma ponovi i kada se to dogodilo, Masudi je najzad shvatio. Nepoznati je umesto deset koristio na tom mestu jedanaest prstiju. Po tome je Masudi znao da svira ejtan,.jer avo pri sviranju koristi i rep. - Da li je on mene stigao, ili ja njega? - proaputao je Masudi i otrao u susednu odaju. Zatekao je oveka vitkih prstiju jednake duine. Zmije sedine vijugale su mu kroz bradu. Zvao se Jabir Ibn Akani i pred njime je leao instrument od oklopa bele komjae.

152

- Pokaite mi - izustio je Masudi - pokaite mi! To to sam uo nemogue je... Jabir Ibn Akani je zevnuo pokreui otvorena usta sasvim polako, kao da raa na njih neko nevidljivo dete, kojem tek usnama i jezikom daje konaan oblik. - ta da ti pokaem? - uzvratio je i prsnuo u smeh. - Rep? Ali tebe ne zanimaju pesma i svirka, njih si odavno napustio. Sada si ita snova. Tebe, dakle, zanimam ja. Hteo bi da ti ejtan pomogne. Jer, kako knjiga kae, ejtan vidi Boga, a ljudi ne. ta bi, dakle, hteo da zna o meni? Jaem na noju, a kada peaim u pratnji vodim gomilu demona, ejtania meu kojima je i jedan pesnik. Taj je pisao pesme stoleima pre no to je Alah stvorio prve ljude, Adema i Havu. Njegovi stihovi govore o nama ejtanima i avoljem semenu. Ali nadam se da ili nee uzeti suvie ozbiljno, jer to u pesmama nisu prave rei. Prava re je uvek kao jabuka sa zmijom oko stabla, s korenom u zemlji i kronjom u nebu. Ja u ti neto drugo rei o sebi i tebi. Da se posluimo poznatim injenicama. Onim najpoznatijim, koje zna svaki ita Kurana. Ja sam, kao i ostali ejtani, nainjen od vatre, ti od blata. Ja nemam druge snage sem one koju sam u tebe ulio i koju iz tebe uzimam. Jer u istini se moe nai samo ono to se u nju stavilo. Ali, to nipoto nije malo - u istini ima mesta za sve. Vi, ljudi, na nebu ete se prometnuti u ta hoete, ako se domognete raja, ali ste zato na zemlji zatoeni sve vreme u jedan isti oblik, u ono to ste roenjem izgradili. Mi, obmuto, na zemlji uzimamo oblik koji elimo i menjamo ga po nahoenju, ali im preemo Kevser, rajsku reku, ostajemo na nebu zauvek osueni da budemo ejtani, ono to i jesmo. Ali nae poreklo od vatre ini da nae seanje ne moe sasvim da izbledi, kao vae, zameeno u glinu. I tu je sutinska razlika izmeu mene kao ejtana i tebe kao oveka. Alah je tebe stvorio obema rukama, mene samo jednom, ali je moj soj ejtana nastao pre

153 tvoga ljudskog soja. Vana razlika izmeu mene i tebe lei, dakle, u vremenu. Mada nam muke idu u parovima, moj soj je pre tvojega soja doao u dehenem, u pakao. A posle vas, ljudi, doi e u pakao nova, trea vrsta. Tvoja e muka zato biti kraa od moje zauvek. Jer, Alah je ve posluao one potonje, tree, koji e mu vikati za nas i vas: Kazni one prve dvostruko, da nam se smanji muka! To znai da muka nije neiscrpna. Tu je, dakle, vor, tu poinje ono to ne stoji u knjigama i tu ja tebi mogu biti od pomoi. Obrati panju: naa smrt je starija od vae smrti. Moj ejtanski soj kao vrsta ima due iskustvo u umiranju od tvoga ljudskoga soja i bolje pamti to iskustvo. Zato znam i mogu ti o smrti rei neto vie no to ti bilo ko od tvojih moe kazati, ma koliko mudar i iskusan bio. Due smo iveli sa smru od vas. Evo, pa sluaj, ako ima zlatnu minuu u uhu, iskoristi priliku. Jer onaj ko kazuje danas moe i sutra, a onaj ko slua moe samo jednom, kad mu se kae. I tu Akani ispripoveda Masudiju Povest o smrtima dece Smrti dece su uvek obrazac smrtima roditelja. Mati se poraa da bi ala ivot svome detetu, dete umire da bi uobliilo smrt svome ocu. Kad sin umre pre oca, oeva smrt ostaje udova, bie osakaena, ostae bez obrazca. Otuda mi demoni lako umiremo jer nemamo poroda. I nikakav obrazac za smrt nije nam postavljen. Tako i ljudi bez dece umiru lako, jer njihova sveukupna delatnost u venosti znai samo jedno jedino gaenje i to u jednom trenu. Ukratko, budue smrti dece ogledaju se kao u ogledalu u smrtima roditelja, poput nekog zakona s povratnim dejstvom. Smrt je jedino to se nasleuje unatrag, uz maticu vremena, prelazi s mlaih na starije, sa sina na oca - smrt preci nasleuju od potomaka kao neko plemstvo. Nasledna

154 elija smrti - grb unitenja, ide uz tok vremena iz budunosti u prolost i tako povezuje smrt s roenjem, vreme s venou, Adama Ruhanija sa samim sobom. Smrt tako spada u pojave porodine i nasledne prirode. Ali se tu ne misli na naslee cmih trepavica ili kozjih ospi. Re je o nainuvkako pojedinac doivljava smrt, a ne od ega umire. ovek umire od maa, bolesti ili godina, ali doivljava pri tom uvek neto sasvim drugo. Ne doivljava nikad svoju nego jednu tuu i to buduu smrt. Smrt, kao to rekosmo, svoje dece. Tako on smrt pretvara u zajedniko, porodino dobro, ako se tako moe rei. Onaj ko nema poroda imae samo svoju smrt. Jednu jedinu. I obratno, onaj ko ima dece nee imati svoju smrt nego njihovu, umnogostruenu. Strane su smrti ljudi s mnogo poroda, jer se umnoavaju, poto ivot i smrt ne moraju stajati u proporciji jedan prema jedan. Dau ti primer. U jednom hazarskom manastiru iveo je pre mnogo vekova neki monali po imenu Mokadasa al Safer . On se molio na taj nain to je tokom svog dugog ivota u manastiru, gde je pored njega bilo 10.000 devica, oplodio sve te monahinje. I dobio isto toliko ece. Zna li od ega je umro? Progutao je pelu. A zna li kako je umro? Umro je na deset hiljada naina odjednom, imao je udesetohiljaenu smrt. Za svako svoje dete umro je po jednom. Nisu ga morali sahraniti. Njegove smrti raznele su ga na tako sitne delove, da od njega nije ostalo niega osim ove prie. Sve je to kao u onoj drugoj, svima poznatoj basni o snopu prua, koju vi, ljudi, pogreno razumete. Otac koji na samrtnoj postelji pozove sinove i pokae im kako se lako lomi jedan prut, pokazuje, u stvari, kako lako umire onaj ko ima samo jednog sina. A u asu kada im pokazuje kako se snop prua teko moe skriti - on pokazuje kako e za njega umiranje biti teak i naporan rad. Pokazuje kako je muno umreti s mnogo dece za sobom, kada se njihove smrti rasplode, jer otac doivljava sve njihove agonije unapred.

155 Dakle, koliko je vie prutova u snopu, toliko si ugroeniji, a ne jai. A o enskoj smrti i enskom porodu sada da ne govorimo - ona je sasvim druge vrste, ne pripada istome soju kojem pripadaju muke smrti, pa su i njeni zakoni drugi...

Tako otprilike izgleda ta tajna nad tajnama viena odavde odakle mi ejtani, s neto vie iskustva sa smru no to je s vama, ljudima sluaj, moemo da dokuimo. Misli na to, jer ti si lovac na snove i pruie ti se, ako bude paljiv, prilika da se osvedoi o svemu tome. - Kako misli? - upita Masudi. - Cilj tvoga lova je, kao to znaju itai snova koji se po tom ubretu potucaju kao ti, da naie na dva oveka koji se uzajamno sanjaju. Usnuli uvek sanja javu budnog. Je li tako? - Jeste. - Zamisli sada da taj budni umire, jer nema surovije jave od smrti. Onaj koji sanja njegovu javu, sanja zapravo njegovu smrt, jer java drugog u tome je asu njegovo umiranje. On, dakle, vidi kao na dlanu kako se umire, a sam nee umreti. Ali nee se ni probuditi ^ vie nikada, jer onog drugog, koji umire, nee vie biti da sanja javu ovog ivog, nee biti vie sviloprelje koja tka nit njegove jave. Dakle, taj koji sanja smrt budnog ne moe se vie probuditi i rei nam ta je video u snu i kako izgleda smrt gledana iz iinog iskustva jednog samrtnika, mada ima neposredan uvid u takvo iskustvo. Zato ti, kao ita snova, ima mo da proita njegov san i da tamo nae i sazna sve o smrti, da proveri i dopuni moje iskustvo i iskustvo moje vrste. Svak moe da se bavi muzikom ili pisanjem renika. Ostavi to drugima, jer samo retki i izuzetni kao ti mogu da zavire u onu pukotinu izmeu dva pogleda u kojoj vlada smrt. Iskoristi svoj dar lovca

156 na snove da neto krupno ulovi. Ti se pita, gledaj ta e narediti - zakljui svoju priu Jabir Ibn-Akani navodei rei svete knjige. Napolju, no je prokrvarila. svitalo je. Pred karavansarajem ula se esma. Imala je Iulu u obliku mukoga uda od bronze s dva metalna jajeta obrasla u gvozdene malje i bila uglaana na vrhu koji se stavlja u usta. Masudi se napi i jo jednom promeni zanat. Presta zauvek da pie svoj Hazarski renik i da hvata beleke za itije svojega Jevrejina lutalice. Svoje hartije ispisane perom umakanim u kafu bacio bi zajedno sa zobnicom da mu nisu bile potrebne kao prirunik u lovu na istinu o smrti. Tako je nastavio hajku s novim ciljem i starom divljai.

Bila je prva duma ertesi u mesecu saferu i Masudi je mislio kao kad opada lie, misli su se jedna po jedna otkidale sa svojih peteljki i opadale; pratio ih je jedno vreme dok su se lelujale pred njime, a onda su padale na dno svoje jeseni zauvek. Isplatio je i raspustio svoje deflije i pevae, sedeo je sklopljenih oiju oslonjen leima na stablo palminog drveta, izme su mu pekle tabane i izmeu sebe i vetra oseao je samo leden i gorak znoj. Kuvano jaje umakao je u taj znoj i tako ga solio. Nastupajua subota bila je za njega velika kao petak, i on je jasno oseao sve to ima da uini. Za Koena je znao da ide u Carigrad. Dalje ga, dakle, nije morao progoniti i loviti po stazama i bogazama tuih snova, po kojima su zapiavali, silovali i mrcvarili Masudija kao marvu. Vanije i tee pitanje bilo je kako Koena nai u Carigradu, gradu gradova. Ali, tamo nee ni morati da ga trai; nai e ga neko drugi za Masudija. Trebalo je nai onoga koga Koen sanja. A taj trei - ako se dobro razmisli - mogao je biti samo jedan jedini ovek. Onaj o kome je Masudi ve neto nasluivao.

157

- Kao to miris lipovog meda u ruinom aju smeta da se oseti pravi miris aja, tako i meni neto prei - mislio je Masudi - da jasno sagledam i pojmim snove o Koenu kod ljudi oko mene. Tamo je jo neko, neko trei ko smeta... A Masudi je odavno ve pretpostavljao da uz njega, koji se bavio arapskim izvorima o hazarskom soju, postoje negde na svetu bar jo dvojica. Od njih se jedan kao Koen bavio hebrejskim izvorima o preobraenju Hazara, a onaj trei, za sada nepoznati svakako hrianskim izvorima o tom istom dogaaju. I sada je trebalo nai tog treeg; nekog Grka, ili uopte nekog hrianina, uenog oveka zainteresovanog za hazarske stvari. Taj e svakako biti onaj koga i sam Koen trai u Carigradu. Treba potraiti tog treeg. I Masudi je odmah znao kako e to uiniti. Ali tada, kad je ve hteo da krene, jer je sve bilo smiljeno, Masudi oseti da je opet upao u neiji san, da lovi i nehotice. Samo, oko njega nije bilo ni ljudi ni ivotinja. Samo pesak, bezvodni prostor kao nebo prostran i iza njega grad gradova. A u snu su huale mone velike vode, duboke do srca, slatke i smrtonosne, i Masudi ih je upamtio po tome to su njihova huanja ulazila u sve pregibe njegovog turbana savijenog tako da ispisuje jednu re iz pete sure Boije knjige. Masudiju bi jasno da godinje doba nije isto na javi i u snu. I tako zakljui da sanja palma o koju je bio oslonjen. Sanjala je vodu. Nita se vie nije u snu dogodilo. Samo um reke savijen veto, kao neka prebela alma... Uao je u Carigrad po ezi krajem meseca abana i na glavnoj pijaci ponudio jedan svitak Hazarskog renika na prodaju. Jedini koji se javio kao kupac bio je neki monah grkog obreda po imenu Teoktist Nikoljski i taj ga je odveo svorn gospodaru. A ovaj je ne pitajui za cenu kupio ponueno i pitao ima li jo. Po tome je Masudi zakljuio da je na cilju, da je pred njime traeni trei deftedar, onaj koga sanja Koen i koji e mu biti mamac za Koena. Jer, Koen sigumo zbog

158
ovoga dolazi u Carigrad. Bogati kupac hazarskog svitka iz Masudijeve zobnice bio je najamni diplomata u Carigradu, radio je za engleskog poslanika na Velikoj Porti i zvao se Avram Brankovi Bio je hrianin, poreklom iz Erdelja, iz Vlake, veoma ugledan i raskono odeven ovek, krupan ko bunar. Kod njega se Masudi ponudio u slubu i bio primljen za sobara. Poto je Avram-efendija radio nou u svojoj knjinici, a danju spavao, Masudi je uluio priliku da ve prvog jutra zaviri u Brankoviev san. U snu Avrama Brankovia Koen je jahao naizmenino konja i kamilu, govorio panski i pribliavao se Carigradu. To je bilo prvi put da neko sanja Koena danju. Oigledno su Brankovi i Koen sanjali uzajamno i naizmenino jedan drugoga. Tako se krug zatvarao i poinjao je as odluke. - Dobro je - zakljui Masudi - kad vee kamilu do kraja je pomuzi, jer nikada ne zna kome e sutra sluiti! I poeo je da se raspituje o deci svoga gospodara. Doznao je da kod kue u Erdelju Avram-efendija ima dva sina od kojih mlai pati od neke bolesti kose i da e umreti kada mu poslednja vlas otpadne s glave. A drugi sin Avramov nosio je ve sablju. Zvao se Grgur Brankovi i u nekoliko mahova polazio je ve u okraje... To je bilo sve i Masudiju je bilo dovoljno. Ostalo je stvar vremena i ekanja - mislio je i poeo vreme troiti na taj nain to je najpre poeo zaboravljati muziku, svoju prvu vetinu. Nije zaboravljao pesmu po pesmu, nego deo po deo tih pesama; najpr<| su mu se gubili najnii tonovi iz seanja, kao plima peo se talas zaborava ka sve viim i viim zvucima, iezavalo je potom meso pesama i na kraju ostao je u Masudiju samo njihov ritam poput nekog skeleta. Potom je poeo zaboravljati i svoj hazarski defter, re po re, i nije bio mnogo raaloen kada je jedne veeri neki Brankoviev sluga njegov renik bacio u vatru... Ali, tada se dogodilo neto nepredvieno. Kao unja - ptica koja ume da leti unatrag, od glave ka repu,

159 Avram efendija je poslednje dume u mesecu evalu napustio Carigrad. Ostavio je svoju diplomatsku slubu i s celom svojom pratnjom i slugama otiao u rat na Dunav. Tamo su u mestu Kladovu 1689. po Isi pali na konak u austiijskom logom princa Badenskog i Brankovi je stupio u njegovu slubu. Masudi nije znao ta da misli i ta da ini, jer njegov je Jevrejin iao u Carigrad a ne u Kladovo, i Masudijeva raunica se vie nije slagala. Sedeo je na obali Dunava i paljivo slagao almu. I tada je uo huanje reke. Voda je bila duboko pod njime, ali je njen urlik prepoznao, taj urlik se savreno slagao u prevoje njegove alme kojima je bila ispisana jedna re iz pete sure Kurana. Bila je to ona ista voda koju je sanjala palma u pesku pred Carigradom pre nekoliko meseci i po tome Masudi je znao da je opet sve u redu i da e se njegov put doista zavriti na Dunavu. Sedeo je i itave dane u ancu prosipao kocke s jednim od Brankovievih pisara. Taj pisar je besomuno gubio na kocki i nije se hteo odvojiti od igre, u nadi da e povratiti izgubljeno, ni kada turski topovi zasue rovove. Masudi, pak, nikako nije hteo otii, jer je Brankovi za njegovim leima opet sanjao Koena. Koen je jahao kroz huku neke reke to tee kroz Brankoviev san i Masudi je znao da to hui onaj isti Dunav koji se mogao uti i na javi. Tada ga vetar isprska blatom i on oseti da e se zbiti. Usred bacanja kocaka u njihov anac ulete odred turskih vojnika nosei vonj na mokrau i dok su janiari ubijali na sve strane Masudi je unezvereno traio meu njima mladia s jednim sedim brkom. I ugledao ga. Masudi srete Koena onakvog istog kakvog ga je gonio po tuim snovima - rieg i tesna osmeha pod onim srebmim brkom, kako prosipa sitne korake za sobom prtei zobnicu preko ramena. U tom asu vojnici isekoe pisara, probodoe kopljem Avrama Brankovia onako u snu i kretoe na Masudija. Spasao ga je Koen. Ugledavi Brankovia, Koen se stropota na zemlju i oko njega se rasue hartije iz zobnice. Masudi je od-

160 mah znao da je Koen zapao u najdublji san iz kojeg se nee vie buditi. - Je l to pogibe tuma? - upita turski paa vojnike gotovo radosno, a Masudi mu ree na arapskom: - Ne, nego zaspa - i to Masudiju produi ivot( za jedan dan. Jer, paa se zaudi ovom odgovoru upita otkud Masudi to zna. A ovaj ree onako kako je govorio Jabir Ibn Akani. To jest da je on, Masudi, onaj koji vezuje i drei uzao tuih snovienja, po zanatu lovac na snove, da je dove pratio svog posrednika, neku vrstu mamca za lovinu, koji sada umire proboden kopljem, i zamoli da ga ostave iva do jutra, kako bi mogao pratiti Koenov san, jer Koen sada sanja Brankovievu smrt. - Ostavite mu ivot dok se ovaj ne probudi - ree paa i vojnici natovarie Koena onako zaspalog Masudiju na lea i on poe za njima na tursku stranu nosei svoju ulovljenu divlja. Onako noen, Koen je stvamo sanjao Brankovia i Masudiju se uini da nosi dvojicu a ne jednoga. Mladi nad njime video je u snu Avrama-efendiju kao obino dok je ovaj budan, jer njegov san je jo uvek bio Brankovieva java. A ako je Brankovi ikada bio na javi, bio je to sada, ovako kopljem proboden jer u sinrti nema spavanja. I tu se za Masudija ostvarivala prilika o kojoj je govorio Jabir Ibn Akani. Masudi je lovio Koenov san dok ovaj sanja Brankovievu smrt kao to je dotle sanjao Brankoviev ivot. Tako i bi. Masudi provede taj dan i no pratei Koenove snove kao neka sazvea na nebu svojih eljusti. I, kau, vide Brankovievu smrt kako je vide sam Brankovi. Od toga osvanu sedili trepavica i drhtavih uiju i dobi ogromne nokte koji su zaudarali. Tako je brzo mislio o neemu da nije rii primetio oveka koji mu je sabljom presekao stmk jednim jedinim zamahom, te je s njega spao pojas ne razmotavi se. Za sabljom je ostao zmijast rez i razjapila se strana vijugava posekotina, kao usta koja izrekoe neku nejasnu

161 re, urlik mesa. Vele da su taj strani vijugavi zahvat sabljom oni koji su ga videli upamtili zauvek, a oni koji su ga upamtili vele da su ga posle prepoznali u knjizi Najlepi potpisi sabljom nekog Averkija Skile koji je pribrao i prikazao najuvenije maevalake poieze. U njegovoj knjizi objavljenoj u Veneciji 1702. godine, taj rez nosio je naziv jedne od zvezda u sazveu Ovna. Da li se ta strana smrt isplatila Masudiju i ta je on poverio pai pre pogubljenja, niko ne zna. Da li je preao Sirat-upriju tanju od dlake i otriju od sablje koja vodi preko pakla u raj, znaju samo oni koji vie ne govore. Prema jednoj legendi, njegova muzika otila je u raj, a Masudi u pakao s reima: Najvie bih voleo da nijednu pesmu nisam otpevao, pa bih s ostalim protuvama i bagrom u raj uao! Muzika me je odvela u zabludu kada sam bio na domaku istine.'' Nad Masudijevim grobom umi Dunav i stoji uklesan natpis: Sve to zaradih i nauih ode na zveket kaike o zube. MOKADASA AL SAFER (IX, X i XI vek) hazarski svetenik u jednom enskom manastiru. S nekim monahom iz drugog manastira igrao je tokom svoga dugog ivota ah bez table i bez figura. Igrali su jedan potez godinje na ogromnom prostoru izmeu Kaspijskog i Crnog mora, a ivotinje na koje bi naizmenino pustili sokola bile su im umesto figura. U obzir nije uzimano samo polje na kojem su ivotinje lovljene, nego i nadmorska visina Iovita. Mokadasa al Safer bio je jedan od najboljih lovaca snova meu Hazarima. Smatra se da je u svom reniku snova uobliio jednu vlas kose Adama Ruhanija. (Upor. Masudi Jusuf). Njegov nain molitve i poredak u manastim kojem je pripadao nagnali su ga da oplodi 10.000 devica monahinja. Poslednja meu njima, prema legendi, poslala mu je klju svoje lonice princeza Ateh . Mali

162 enski klju sa zlatnikom umesto drke. Taj klju doao je glave Mokadasi al Saferu, jer je izazvao surevnjivost kagana. Umro je zatoen u kavezu okaenom nad vodom. MUAVIJA, dr ABU-KABIR (1930-1982) - arapski hebraist, profesor kairskog univerziteta. Bavio se uporednim izuavanjem religija Bliskog istoka. Studirao na univerzitetu u Jerusalimu, doktorirao u Sjedinjenim Amerikim Dravama s temom Hebrejska misao u paniji XI veka i uenje mutekalima. Bio je naoit ovek, pleat da nije mogao laktom lakat dodirnuti, znao je napamet veinu pesama Jude Halevija i smatrao da se Hazarski renik, koji je izdao Daubmanus 1691. godine jo uvek moe nai na nekoj staroj polici. Da bi potkrepio ovo tvrenje rekonstruisao je promet knjige u XVII veku i kasnije, nainio taan popis svih unitenih primeraka i svih onih malobrojnih koji su puteni u opticaj i zakljuio da najmanje dva primerka ovog nestalog izdanja jo uvek postoje. Nije nikada uspeo da im ue u trag, mada je okom mogao jaje pojesti. Kada je objavio tri hiljaditu bibliografsku jedinicu u nevienom radnom zamahu, izbio je Izraelsko-egipatski rat 1967. godine. Kao oficir egipatske vojske otiao je na ratite, bio ranjen i zarobljen. Vojne isprave svedoe o tekim povredama glave i tela od kojih je ostala trajna polna nemo. Kada se vratio u zemlju glava mu je bila umotana zbunjenim osmesima to su se vukli za njime kao al. U nekom hotelu zbacio je uniformu i prvi put u ogledalu od bakra video svoje ozlede. Mirisale su na izmet senice i shvatio je da nikada vie nee moi da legne sa enom. Mislio je polako se odevajui: Bio sam preko trideset godina kuvar i malo-pomalo gotovio i zgotovio ovo jelo koje sam postao; bio sam sam sebi pekar i testo i umesio sam od sebe hleb kakav sam hteo, a sada se odjednom pojavio drugi kuvar sa svojim noem i u tren oka od mene spravio sasvim

163
drago i nepoznato jelo. Sada sam boija sestra - onaj koji ne postoji! I nije se vratio porodici, u Kairo, nije nastavio svoj posao na Univerzitetu. Nastanio se u praznoj kui svoga oca u Aleksandriji, iveo brzo i gledao kako se beli klobuii vazduha ispod njegovih noktiju otimaju u svet kao vazduni mehurii to izleu iz ribljih krga. Sahranjivao je kosu, nosio beduinske sandale koje ostavljaju otisak kopita, i jedne noi po kii krupnoj kao volujske oi usnio svoj poslednji san. Taj san je zabeleio: Dve ene ugledae kako preko staze iz ipraga uz potok mugnu mala veoma arena ivotinjica svetlih boja, kao nabeljeno lice propeto na dve tanune noice, i uzviknue: - Gle, to je (rekoe ime)! Ubili su joj nekoga ili sruili kuu. Uvek se prolepa i preobrazi od uasa. Treba joj sada dati neku knjigu i olovku ili pekmeza. Uzee da ita i neto da pie, ali po cveu, ne po hartiji... To je bio san dr Abu-Kabira Muavije. Sutra uvee sanjao ga je ponovo i opet nije upamtio ime ivotinjice, kao ni prvi put. A zatim je ponovo odsanjao sve svoje snove redom, ali unatrag. Najpre onaj prekjueranji, pa nakjueranji, pa otoinji i tako dalje, ali brzo, dok mu se nisu navrili svi snovi prohujale godine za no. Posle trideset sedam noi, bio je zavrio posao, stigao do najranijih detinjih snova, onih kojih se nije vie mogao setiti na javi, i zakljuio da je mulat Aslan, njegov sluga, koji je prljave sudove brisao bradom, srao samo dok pliva, a hleb mogao da see bosim nogama, sliniji njemu sada no on sam sebi od pre trideset sedam godina. Tako je doao do poslednjeg sna. U njegovim noima njegovo je vreme kao hazarsko vreme teklo od kraja ka poetku ivota i isteklo. Otada nije vie sanjao nita. Bio je ist. I spreman za jedan novi ivot. Tada je poeo svako vee da ide u Krmu kod kuke.

164
U Krmi kod kuke naplaivana je samo stolica, nita se nije toilo niti sluilo od hrane, fukara je tu dolazila da popije i pojede to donese ili sedala za zajednike stolove da se naspava. Krma je bivala ponekad puna, a da nikog niko ne zna, bivalo je da sva usta rade, a niko ni re ne izgovara. Nije bilo ni anka ni kuhinje, ni ognja ni posluge, samo na ulazu onaj naplauje stolicu. Muavija je sedao meu goste Krme kod kuke, palio duvan i ponavljao jednu vebu: nijednoj misiji nije dao da traje due od dima odbijenog iz lule. Udisao je smrad i gledao kako ljudi oko njega deru ueglo pecivo zvano poderane gae ili pekmez od bundeve s groem, gledao kako pronose zalogaje kroz gorki pogled, kako briu maramom zube i kako koulje na njima pucaju kad se pokrenu u snu. Mislio je gledajui ih kako je za svaki trenutak njegovog i njihovog vremena upotrebljen kao graa jedan pohabani trenutak prohujalih vekova, prolost je uzidana u to sadanje vreme i ono se sastoji od nje, jer drugog materijala nema. Ti neizbrojivi trenuci prolosti unoeni kao kamen po nekoliko puta u razne graevine tokom stolea, mogli bi se raspoznati u naim dananjim asovima sasvim jasno, ako bismo na to obratili panju, kao to danas raspoznajemo i putamo u promet zlatnik iz vremena Vespazijana... Te misli nisu mu sluile da olaka bilo ta od svoje muke. Olakanje je dolazilo od tih Ijudi, koji su od budunosti oekivali samo toliko da prevari i druge,| kao to je ve njih prevarila. Ta svetina zabrinutih vakaa pomagala mu je da se snae u svom novom ivotu. Stiavalo ga je saznanje da malo ko meu svim tim ljudima to smrde na isti nain sve do Male Azije moe biti nesreniji od njega. Ali, pre svega, Krma kod kuke sama po sebi bila je pravo mesto za Muaviju. Ona je sa svojim stoiovima uglaanim morskom solju, sa svojim fenjerima na riblje ulje, bila najmanje sedamdeset godina starija od vremena u kojem je radila i to je Muaviju stiavalo. Jer nita to je bilo u vezi

165 s njime samim i njegovim vremenom nije podnosio. A kako ga je u prolosti opet saekivala njegova struka, koje se isto tako gnuao kao i svoje sadanjice, zavlaio se u neku poluprolost, gde su opal i ad jo polusestre i gde kukavica jo broji koliko e dana ovek iveti, gde se jo kuju noevi s dve tupe ivice... Poto bi veerao goveih i kozjih uiju, odlazio je u davno neodbravljene odaje oeve kue i tamo prevrtao do duboko u no hrpu engleskih i francuskih novina izdavanih u Aleksandriji krajem XIX veka. Sedei na petama i oseajui kako kroz njega struji hranljivi mrak mesa, itao je te novine sa ednim zanimanjem, jer nisu mogle imati nikakvu vezu s njime. Naroito su taj uslov savreno ispunjavali oglasi. Iz veeri u vee listao je te oglase davno mitvih ljudi, ponude koje nemaju vie smisla blistale su u praini starijoj od njega. Nuena je na tim utim stranicama francuska rakija protiv kostobolje i voda za muka i enska usta, August Zigler iz Ugarske oglaavao je da u svojoj specijalizovanoj prodavnici opreme za bolnice, lekare i babice, ima sredstava protiv ukvare stomaka, arape za ilave noge i stopala od gume za naduvavanje. Potomak nekog kalife iz XVI veka nudio je na prodaju porodini dvorac od 1500 prostorija koji se nalazio na najlepem mestu tuniske obale u moru, samo 20 metara ispod povrine vode. Mogao se videti svaki dan za lepa vremena i junog vetra zvanog ,,taram. Neimenovana stara gospoa nubila je budilnik koji rasanjuje mirisom rue ili kravljeg izmeta; reklamirana je staklena kosa ili grivne koje gutaju ruku im se stave. Hrianska apoteka kod Svete trojice oglaavala je vodicu dr Lemana protiv pega, liaja, rusa i zvernica, praak za kamile, konje i ovce, koji otvara volju za jelo i otklanja drebeak, ugu i preterano iznurivanje stoke pri pojenju. Neki neimenovani kupac traio je jednu jevrejsku duu na otplatu, i to onu najnieg reda koja se zove nefe. Ugledni arhitekta izlazio je s ponudom da prema zamisli naru-

166 ioca sagradi veoma jeftino raskoan letnjikovac na nebu u denetu, pri emu bi kljuevi vlasniku bili umeni jo za ivota im izmiri raun i to ne graditelju nego kairskoj fiikari. Preporuivana su sredstva protiv elavljenja u medenom mesecu, nuena je na prodaju arobna re, koja se moe pretvoriti po elji u gutera ili u mu mesearku, ili veoma povoljno stopa zemlje, s koje se moe videti nona duga svake tree dume u mesecu rebi-ul-akeru. Svaka ena im se otrebi od ibuljica, pega i mladea kao od buba, postaje lepa uz pomo belila engleske firme Roni & son. Porculanski pribor za zeleni aj u oblilcu persijske kokoi s piliima mogao se nabaviti zajedno s ankom pod kojim je boravila jedno vreme dua sedmog imama... Bezbroj imena, adresa ve nepostojeih tvrtki, prodavaca i radnji koje vie odavno ne rade, arenili su se po starim stranicama novina i dr Muavija je uronio u taj iezli svet' kao u neko novo spasonosno pokolenje nezainteresovano za njegove nedae i brige. Jedne veeri, 1971. godine, kada je oseao svaki zub u glavi kao zasebno slovo, dr Muavija je seo i odgovorio na jedan oglas iz 1896. Paljivo je ispisao ime i adresu neke ulice za koju nije znao da li jo postoji u Aleksandriji i poslao ponudu potom. Svake veeri otada odgovarao je na po jedan od oglasa s kraja XIX veka. Gomile njegovih pisama ile su u neizvesnost i jednoga jutra doao je prvi odgovor. Nepoznati je pisao da nema, dodue, vie na prodaju oglaavani patent TuruL iz Francuske za domoprivredu, koji se u pismu dr Muavije pominje, ali je nudio na prodaju neto drugo. I zbilja, ujutru su se u Muavijinoj kui u vezi s oglasom pojavili jedna devojka i jedan papagaj i otpevali u duetu neku pesmu o nanulama. Potom je papagaj sam pevao na nekom Muaviji nepoznatom jeziku. Kada je Muavija upitao ko je od njih dvoje na prodaju, devojka je rekla da moe da bira. Dr Muavija je zagledao devojku - bila je lepooka i imala sise kao dva jaja na oko. On se prenuo iz letargije, naredio Aslanu

167

da isprazni jednu veliku odaju u potkrovlju, postavio u njoj obru od stakla i kupio papagaja. Potom je polako, kako su odgovori na njegova pisma stizali od ko zna kakvih naslednika negdanjih davaa oglasa, punio tu prostoriju. Tu se nalo mnogo nametaja udnog oblika i neizvesne namere, ogromno kamilje sedlo, enska haljina s praporcima umesto dugmadi, gvozdeni kavez u kojem se ljui dre okaeni o tavanicu, dva ogledala od kojih je jedno pomalo kasnilo u odslikavanju njegovih pokreta a drugo bilo polupano, jedan stari rukopis s pesmom ispisanom nepoznatim pismom i na nepoznatom jeziku. Pesma je glasila: Zaludu fcigliefcmi farchalo od frecche Kadeu gniemu ti obarzani uecche Umifto tuoyogha, ca ifkah ya freto Obras moi ftobiegha od glietana glieto Uarcchiamti darouoy, ereni fnami ni Okade obarz tuoi za moife zamini. Godinu dana kasnije odaja u potkrovlju bila je puna i dr Muavija se zgranuo jednoga jutra kada je uao u nju i shvatio da stvari koje je nabavio poinju da stvaraju neto to ima smisla. Padalo je u oi da jedan deo nabavljenih stvari predstavlja opremu za neto to je liilo na bolnicu. Ali na neku drevnu, neobinu bolnicu koja nije leila na nain kojim se danas lei. Muavijino leilite bilo je opremljeno seditima koja su imala udne proreze, klupama koje su imale alke da se oni koji sede mogu vezati, drvenim kacigama koje su nosile otvor samo za levo ili samo za desno oko, ili pak otvor za tree oko na temenu, i Muavija je te stvari izdvojio u zasebnu odaju. Pozvao je jednog kolegu s medicinskog fakulteta i pokazao mu je. To je bilo prvi put da se posle rata od 1967. video ponovo s nekim od svojih prijatelja s univerziteta. Ovaj je zagledao stvari i rekao: - Jedno vee vratio se mrtvac sa groblja da veera sa svojom porodicom. Bio je glup

168

kao i za ivota. Srnrt ga uopte nije opametila... Ovo je prastara oprema za leilite snova ili, tanije, za oporavljanje vida koji se koristi u snu. Jer, u snu prema nekim verovanjima, mi ne koristimo isti vid kao na javi... Dr Muavija se nasmejao na ovaj zakljuak 1 usredsredio na ostatak stvari. One su ostale u pivoj velikoj odaji s papagajem, ali vezu meu tim stvarima bilo je tee ustanoviti nego u prostoriji sa spravama za predohranu od slepila u snu. Dugo je pokuavao da nae neki zajedniki imenitelj sve te starudije i najzad se odluio na postupak kojim se sluio u vreme svog prethodnog ivota naunika. Odluio se za raunar. Pozvao je telefonom jednog od svojih negdanjih saradnika iz Kaira, strunjaka

Vodeni znak iz zbirke dr Abu-K.abira Muavije

169
za raun verovatnoe, i zamolio ga da ubaci u raunar imena svili predmeta koje mu je nabrojao u jednom pismu. Tri dana kasnije raunar je izbacio rezultat i dr Muavija je dobio iz Kaira izvetaj. Sto se pesme tie, o njoj je maina znala samo toliko da je pisana nekim slovenskim jezikom na hartiji s vodenim znakom jagnjeta po zastavom s trolisnom detelinom iz 1660. godine. Ostali predmeti, kao papagaj, kamilje selo s praporcima, osuena voka u obliku iarke nalik na ribu, kavez za Ijude i drugi, imali su jedan jedini zajedniki imenitelj. Naime, na osnovu oskudnih podataka kojima je raunar bio nahranjen najveim delom iz studija samog dr Muavije, izlazilo je da su sve te stvari pominjane u danas izgubljenom Hazarskom reniku. Tako je dr Muavija bio ponovo tamo gde se naao odlazei u rat. Otiao je jo jednom u Krmu kod kuke, zapalio lulu, osvmuo se oko sebe, ugasio je i vratio se u Kairo svom starom poslu na univerzitetu. Na stolu ga je ekala gomila pisama i poziva na naune skupove i on je odabrao jedan od poziva i poeo da sprema saoptenje za nauni skup koji je u Carigradu oktobra 1982. godine trebalo da se odri na temu Kultura crnomorskih obala u srednjem veku. Proitao je ponovo Judu Halevija^, njegov spis o Hazarima, napisao saoptenje i otputovao mislei da se tamo moe sresti s nekim ko e znati neto vie od njega o hazarskim stvarima. Onaj ko je ubio dr Muaviju u Carigradu rekao mu je upirui revolver u njega: - Zini, da ti ne kvarim zube! Dr Muavija je zinuo i onaj ga je ubio. Tako je dobro nianio da su zubi dr Muavije ostali celi. MUSTAJ-BEG SABLJAK (XVII vek) - jedan od turskih zapovednika u Trebinju. Savremenici kau da se u Mustaj-Begu Sabljaku hrana nije drala i da je kao gugutka jeo i poganio istovremeno. U ratne pohode vodio je sobom dojilje da ga doje. Sa enama se inae, kao ni s ljudima, nije meao; mogao je da legne samo sa samrtnikom i njemu su u ator donosili kupljene,

170 okupane i nadodoljene ene, ljue i decu na samrti. Samo s njima je mogao zanoiti kao da se boji da oplodi eljade koje e ostati u ivotu. Govorio je, uostalom, da pravi decu za onaj, a ne za ovaj svet. - Nikada ne znam - vajkao se - za iji raj ih pravim i za koji pakao. Odlutae meu jevrejske anele ili meu hrianske sotonie i nikad ih neu videti na onom svetu kad odem u denet... Nekom derviu objasnio je svoje naklonosti veoma jednostavno. Kada se smrt i ljubav, ovaj i onaj svet, postave tako blizu jedno uz drugo, dozna se i o jednom i o drugom mnogo. To je kao oni majmuni koji povremeno idu na onaj svet. Kada se vrate, svaki njihov ujed je ista mudrost. Zar je udno onda da neki ljudi daju takvim majmunima da im ugrizu ruku i potom itaju iz ujeda istinu. Meni taj ujed nije potreban... Tako je Mustaj-beg Sabljak osim konja, koje je voleo ali nije jahao, kupovao samrtnike koje nije voleo, ali ih je jahao. Nedaleko od mora beg je imao lepo konjsko groblje klesano u mramoru, koje je odravao neki dubrovaki Jevrejin po imenu Samuel Koen . Taj Jevrejin ostavio je beleku o prizoru koji se odigrao u Sabljak-painom taboru tokom pohoda u Vlaku. Jedan vojnik iz painog oreda bio je osumnjien za neku greku, koja se nije mogla pouzdano dokazati. On je jedini ostao u ivotu posle sukoba njegove jedinice s neprijateljem na obali Dunava. Prema tvrenju zapovednika, vojnik je pobegao i tako spasao glavu prema tvrenju vojnika, bili su napadnuti nou, svi su napadai bili potpuno goli i on se jedini branio do kraja i preiveo upravo zato to nije podlegao strahu. Doveli su ga Sabljaku da presudi je li kriv ili nevin. Vojniku je otcepljen rukav, bio je priveden pai, koji sve vreme suenja nije progovorio ni rei, kao ni ostali uesnici ovog nemog isleivanja. Paa se naglo bacio na mladia kao zver, strahovito ga ujeo za miicu i odmah se potpuno nezainteresovano okrenuo od nesrenika, koji je bio smesta izveden iz atora. Paa ga nije ni video kako

171

valja, s njime nije progovorio ni rei, ali je sabrano vakao komad odgrienoga mesa s napregnutim izrazom oveka koji pokuava da se seti ukusa kakvog davno kuanog jela ili da proceni vrednost piu. Potom je ispljunuo meso iz usta i na taj znak onoga napolju su posekli, jer ovim nainom njegova krivica smatrana je dokazanom. Poto sam kratko u painoj slubi - zakljuio je Koen svoju beleku - nisam video mnogo suenja, ali znam da se u onom sluaju kad paa odgrieno meso proguta, tuba odmah povlai i ovek se puta na slobodu kao nevin. Sabljak paa imao je krupno, nepravilno graeno telo, kao da kou nosi preko odee, kao da izmeu kose i lobanje ima almu. ODLOMAK IZ BASRE - pod ovim nazivom sauvan je u prepisu iz XVIII veka arapski tekst za koji se pretpostavlja da je biodeo jednog leksikografskog izdanja Joanesa Daubmanusa . To izdanje pod nazivom Hazarski renik, bilo je objavljeno u Pruskoj 1691. godine i odmah uniteno, tako da se pomenuta pretpostavka ne moe proveriti, a ne zna se tano ni mesto na kojem se odlomak u reniku mogao javljati. Odlomak glasi: Kao to vaa dua na dnu dri telo, tako Adam Ruhani, trei aneo, na dnu svoje due dri svemir. Adam Ruhani, je sada 1689. godine od Ise, na silaznoj putanji i pribliava se preseku putanja Meseca i Sunca, paklu Ahrimana; otuda vas, lovce snova i itae mate koji ga sledite i pokuavate da sroite njegovo telo u obliku knjige, ne gonimo onako kako bismo mogli. Ali, kada on bude krajem XX veka od Ise na uzlaznoj putanji svog lutanja, njegova drava sna pribliie se Tvorcu i tada emo morati vas, koji delove Adamovog tela prepoznajete i skupljate po snovima ljudi i prikupljate na Zemlji knjigu njegovog tela, ubijati. Jer ne moemo dozvoliti da knjiga njegovog tela postane drava. Ali, nemojte misliti da se samo nas nekollko beznaajnih

172 ejtana bavimo Adainom Ruhanijem. Vi ete u najboljem sluaju sklopiti vrh njegovog prsta ili mlade na kuku. I mi smo tu da spreimo uobliavanje vrha njegovog prsta ili mladea na kuku. A ostali ejtani se bave ostalima, koji meu ljudima sastavljaju njegove ostale udove. No ne budite u zabludi. Najvei deo njegovog nepregledno velikog tela, drave vaeg sna, niko nikada od vas ljudi nije ni dotakao. Posao sricanja Adama Ruhanija tek je u zaetku. Knjiga koja treba da ovaploti njegovo telo na zemlji, jo je samo u snovima Ijudi. I to jednim delom u snovima umrlih, odakle se ne moe izvaditi kao ni voda iz ugaenih bunara. PRSTOMET - izraz koji u muzici oznaava najpodesniji raspored i redosled upotrebe prstiju pri sviranjii odreene melodije. Meu maloazijskim leutarima XVII veka naroito su bili na ceni prstometi Jusufa

ejtanov prstomet (u panskoj sredini preraen u XVIII veku za gitaru)

173 Masudija . ejtanov prstomet je izraz koji oznaava veoma teko mesto. Postoji panska verzija Sejtanovog prstometa koju su upotrebljavali Mavri. Sauvana je samo u preraenom obliku za gitam i na njoj se moe videti da je osim deset prstiju korien i jedanaesti; ejtan je prema legendi na tom mestu upotrebljavao i rep. Za ejtanov prstomet neki vele da je prvobitno znaio neto sasvim drugo - da je otkrivao red postupaka prilikom pravljenja zlata, ili red kojim treba saditi voe u vrtu da bi se imalo uvek sveih plodova od prolea do jeseni, a da je tek naknadno primenjivanjem na muziku pretvoren u prstomet i tako su u njemu jedne mudrosti sahranile i zaklonile druge, starije mudi'osti. Njegova tajna dakle, moe se prevoditi sa jednog na drugi jezik oveijih ula, a pri tom ne gubi nita od svoje delotvomosti. HAZARI - arapski Khazar, kineski Kosa, ime naroda turskog porekla. Naziv dolazi od turskog cjazmak (lutati, seliti se) ili od quz (strana planine okrenuta severu, osoj). Sreta se i naziv Aq-Khazar, to znai beli Hazari. Oni su oigledno dobili ime da bi se razlikovali od crnih Hazara (Qara-Khazar) koje pominje Itakhri. Od 552. godine Hazari su po svoj prilici pripadali zapadnom turskom carstvu i moda su uestvovali u pohodu pivog kagana zapadnih Turaka na persijsko utvrenje Sul ili Darband. U estom veku predeo severno od Kavkaza drali su Sabiri (jedno od dva velika hunska plemena). Masudi-pisar medutim, u X veku kae da su Turci Hazare zvali ,,Sabir. U svakom sluaju kad muslimanski izvori pominju Hazare, ne zna se da li se to uvek odnosi na isti narod. itav narod, kako izgleda, imao je dvojnika, kao i njegov vladar. Otuda se njegovo ime belih i crnih Hazara moe shvatiti na drugi nain: poto hazar na arapskom znai bela i cma ptica, moe se pretpostaviti da beli Hazari predstavljaju dane, a crni Hazari noi. U svakom sluaju, u poetku svoje upamene istorije Hazari

174 su pobedili jedno mono pleme sa severa, koje se zvalo W-n-nd-r i pominje se u spisu Huda al lam (Predeli sveta). Ime tog plemena odgovara imenu Onogundur kako su Grci nazivali Bugare. Tako bi prvi hazarski sukobi u prikavkazju bili sa Bugarima i s Arapima. Prema islamskim izvorima, prvi arapsko-hazarski rat izbio je na Kavkazu 642. godine. Tokom sukoba kod Balandara 653. poginuo je arapski vojskovoa i tako se rat zavrio. Kako belei Masudi pisar prestonica koja je najpre bila Balandaru premetena je potom u Samandar i najzad u Atili ili Itil. Drugi arapsko-hazarski rat poeo je 772. ili neto ranije i zavrio se 773. godine porazom Hazara. To je bilo u vreme Muhameda Marvana i kagan je u to vreme ispovedao islam. Hazarska drava zauzimala je donji tok Volge i Dona, ukljuujui Sarkil i Atil kako svedoi mapa arapskog geografa Idrisija. Itakhri govori o karavanskom putu iz Hazarije u Korezmu, a pominje se i kraljevski put od Korezme za Volgu.

Islamski izvori smatraju Hazare veoma vetim poljoprivrednicima i ribarima. Ima jedna dolina u njihovoj zemlji gde se zimi skupi mnogo vode, te od nje biva jezero. Tu gaje ribu koja se toliko ugoji da je peku baz masnoe, na njenom sopstvenom ulju. Posle toga, poto se u prolee voda isui, u toj dolini seju ito, koje, naubreno ribljim gnojivom, dobro uspeva, te na istom mestu dobijaju u istoj godini jednu etvu ribe i jednu penice. Toliko su dovitljivi da im na drveu rode ostrige. Oni saviju grane drvea koje je na obali mora, kamenjem ih privrste za dno i kroz dve godine toliko se ostriga (kamenica) uhvati za grane da tree godine oslobaaju drvee, grane se podignu i iznesu iz vode silan rod koljki izvrsnog ukusa. Kroz hazarsko carstvo tee reka koja ima dva imena, jer jedan tok reke u istom koritu ide s istoka na zapad, a drugi sa

175

zapada na istok. Imena te reke su imena dve hazarske kalendarske godine. Jer Hazari smatraju da se tokom etiri godinja doba uvek smenjuju dve, a ne jedna godina, pri emu jedna tee u suprotnom smeru od druge (kao i njihova glavna reka). Obe pri tom meaju dane i godinja doba kao karte, pa se otuda meaju zimski s prolenim i letnji s jesenjim danima. I ne samo to: jedna od dve hazarske godine tee iz budunosti ka prolosti, a dmga iz prolosti u budunost. Hazari u jedan tap urezuju sve vanije dogaaje u svom ivotu, a ti zapisi su u vidu ivotinja koje oznaavaju stanja i raspoloenja, a ne dogaaje. U obliku ivotinje koja se najee javi na tapu grade grob sopstveniku tapa. Otuda su grobovi na njihovim grobljima podeljeni u grupe prema tome da li oblikuju tigra, pticu, kamilu, risa ili ribu, jaje ili kozu. Hazari veruju da u najdubljoj pomrini Kaspijskog mora jedna riba bez oiju otkucava kao sat jedino tano vreme svemira. U poetku, prema hazarskim predanjima, sve stvoreno, prolost i budunost, sva zbivanja i stvari plivali su istopljeni u plamenoj reci vremena, bia ranija i potonja izmeana kao sapun s vodom. Svaka iva tvar, na uas drugih, mogla je u to vreme sazdati svaku drugu i tek im je hazarski bog soli ograniio samovolju i dosudio biima da samo sebi slina raaju. On je razdvojio prolost od budunosti, postavio svoj presto u sadanjicu, on eta po sutranjosti i nadlee prolost nadgledajui je. On sam iz sebe stvara vaskoliki svet, ali ga i prodire i preiva sve to je staro da bi svet opet natrag izbljuvao podmlaen. Sudbine svih ljudskih sojeva, knjiga naroda upisana je u svemiru, gde svaka zvezda predstavlja gnezdo i ve uoblien ivot jednog jezika ili naroda. Tako je vaseljena vidljiva i saeta venost u kojoj trepere sudbine ljudskih sojeva, kao zvezde. Hazari umeju da itaju boje kao da su muziki zapisi, ili slova, ili brojevi. Kada uu u damiju ili hriansku bogomolju, Hazari im vide zidne slike sri-

176 u, itaju ili pevaju sadraj slika, ikona ili ve drugog to je naslikano, to pokazuje da su stari slikari znali ovu vetinu tajnu i nepriznatu. Kada god se jevrejski uticaj u hazarskom carstvu pojaa, Hazari se udaljuju od slika i zaboravljaju ovu vetinu, ali ona je najvie stradala u vreme borbi protiv ikona u Carigradu i vie se nije oporavila. Hazari budunost zamiljaju u prostoru, a nikada u vremenu. Njihove bogomolje nainjene su po strogo i unapred odreenom rasporedu i kada se poveu daju sliku Adama Ruhanija, treeg anela, simbola hazarske princeze i njene sekte svetenika. Linost iz jednog sna seli se kod Hazara u druge snove i Hazari mogu da je prate iz sela u selo. Postoje svetenici iz sekte pomenute princeze Ateh koji putuju za tim linostima iz sna u san i piu njihova itija, kao itija svetaca ili proroka spodvizima i opimim opisima smrti. Te lovce snova ne voli hazarski kagan, ali im ne moe nauditi. Lovci na snove nose uvek sobom list neke biljke koju tajno neguju i zovu je ,,ku . Kada se takav list stavi na poderotinu jedra ili na ranu, sve se to kipi i zaceljuje u tren oka kao samo od sebe.

Ustrojstvo hazarske drave veoma je sloeno, a njeni podanici dele se na one roene ispod vetra (to su Hazari) i ostale, koji su roeni iznad vetra, to jest dolaze u zemlju s raznih strana, kao Grci, Jevreji, Saraceni ili Rusi. U carstvu su najbrojniji Hazari, svi ostali su u sasvim malim grupama. Administrativna podela carstva, meutim, ide za tim da ovo ne pada u oi. Drava je podeljena na okruge, ali su ovi tamo gde ima hebrejskog, grkog ili arapskog ivlja nazvani po ovima, dok je najvei deo hazarske drave, na kojem ive samo Hazari, izdeljen na nekoliko okruga pod razliitim imenima. To je nainjeno tako da samo jedan od tih isto hazarskih okruga nosi naziv hazarskog

177

okruga, a ostali su ime i mesto u dravi dobili na druge naine. Na severu je, na primer, izmiljen ceo jedan nov narod koji se odrekao hazarskog imena, pa svoj hazarski jezik i svoj okrug drugaije naziva. S obzirom na sve okolnosti i nepovoljan poloaj Hazara u carstvu, mnogi Hazari se doista odriu svog porekla i jezika, svoje vere i obiaja i kriju ko su, predstavljaju se kao Grci ili Arapi i smatraju da e tako bolje proi. Na zapadu hazarske drave je neto Grka i Jevreja koji su doli iz romejskog (vizantijskog) carstva. Meu njima, Jevreja ima u jednom okrugu (posle njihovog progona iz grke carevine) vie no ostalih, ali je takav sluaj samo u tom okrugu. Slino je s hrianima u jednom drugom okrugu gde Hazare zovu nehrianskim ivljem. Meutim, odnos izmeu svih Hazara u dravi i grkih i jevrejskih doseljenika je takav da je ovih ruglh jedna petina od onih pivih, ali se ta injenica gubi, jer se odnosi snaga i popisi ivlja ne izvode na osnovu ukupnog stanja nego samo po okruzima. Predstavnici ovih okruga na dvoru nisu zastupljeni u srazmeri sa brojem dua koje zastupaju nego prema broju okruga, to znai da je na dvoru uvek najvie onih koji nisu Hazari, a u dravi je obmuto. Napredovanje u slubi u takvim prilikama i pri takvom odnosu snaga uslovljeno je slepim pokoravanjem nehazarskim predstavnicima. Ve samo izbegavanje imena Hazar ovde znai preporuku i omoguava da se na dvoru naini prvi korak. Ostali koraci su uslovljeni estokim prethodnim napadima na Hazare i podreivanjem njihove koristi koristima Grka, Jevreja, Turkmena, Arapa ili Gota, kako ovde nazivaju Slovene. Zato je to tako teko je rei. Jedan arapski hroniar iz IX veka belei: Neki moj vrnjak Hazar rekao mi je nedavno neobinu reenicu: Do nas Hazara dopire samo jedan deo budunosti, onaj najtvri i najneprobojniji, najtei za savlaivanje, tako da se kroz nju probijamo postrance kao kroz jak vetar, ili kao razlivena bara neosetno se ire i plave nam noge ostaci i otpaci budunosti ve

178 ubuali i izanali. Tako do nas dopire ili onaj najnemilosrdniji deo budunosti ili od upotrebe ve izlizana i izgaena budunost, i mi ne znamo kome u optoj raspodeli i grabei budunosti dolazi onaj njen lepi i nesavakani deo... Ovakve rei mogu se razumeti ako se ima u vidu da kagan ne puta mlau generaciju na vlast pre no to napuni 55 godina ivota, ali to vai samo za Hazare. Ostali napreduju bre, jer kagan, koji je i sam Hazar, smatra da mu oni drugi ne mogu biti opasni zato to ih je malo. inovi u hazarskoj administraciji prema najnovijim odredbama dvora smanjuju se, a ne rastu, im ih napusti onaj ko ih je ranije drao, dakle neki kaganov vrnjak ili stranac. Tako kada kroz koju godinu novo pokolenje Hazara od 55 godina stigne na red za dravna zvanja, ova e zvanja ve sva biti ili podeljena drugima, ili e toliko izgubiti znaaj da ih nee biti vredno ni uzimati. Postoji takvo mesto u Itilu, hazarskoj prestonici, gde dvojica (moda i sasvim nepoznatih ljudi) kad se mimoiu nadalje preuzimaju uzajamno svaki ime i sudbinu onog dnigog, i nastavljaju ivot u zamenjenim ulogama, kao da su promenili kape. Meu onima koji ekaju na tom mestu u redu da zamene svoju sudbinu s nekim drugim, bilo kim, najvie je uvek Hazara. U ratnoj prestonici koja je u sreditu hazarskim ivljem najgue naseljenog dela zemlje, nagrade i odlikovanja se dele na podjednake delove medu sve stanovnikej uvek se pazi da podjednak broj odlija pripadne i Grcima i Gotima i Arapima i Jevrejima, koji ive u hazarskom carstvu. Slino je i s Rusima i drugima, pa i sa samim Hazarima koji odlikovanja i novane iznose koji ih prate dele s ostalima na ravne asti, iako su mnogobrojniji. Ali u sreditima junih provincija, gde ima Grka, ili zapadnih, gde su se naselili Jevreji, ili onih na istoku, gde ima Persijanaca, Saracena i drugih, odlikovanja se dodeljuju samo predstavnicima tih naroda, a Hazarima ne, jer se ove pro-

179 vincije ili okruzi smatraju nehazarskim, mada u njima njih ima koliko i ostalih. Tako Hazari u svom delu drave dele pogau sa svima, a u ostalim delovima niko im ne daje ni mrve. Hazari, inae, nose najvei teret vojnih obaveza kao fiajbrojniji, ali su zapovednici iz ostalih naroda podjednako. Vojnicima se govori da su na svetu samo zaraeni u ravnotei i skladu, sve ostalo nije vredno panje. Tako su Hazari zadueni za odravanje drave i celine, oni su duni da tite carstvo i da se za njega bore dok, prirodno, ostali - Jevreji, Arapi, Grci, Goti i Persijanci nastanjeni u Hazariji vuku svak na svoju stranu, ka svojim maticama. U vreme ratnih opasnosti, iz pojmljivih razloga opisani odnosi u carstvu se menjaju. Tada se Hazarima daju vee slobode, gleda im se kroz prste, obnavljaju se seanja na njihove slavne pobede u prolosti, jer oni su dobri vojnici, koplje i sablju mogu hitnuti i nogom, seku s dve ruke odjednom i nikada nisu ni denjaci ni levaci, nego su im obe ruke od detinjstva podjednako uvebane za rat. Svi ostali, im doe do rata, prikljuuju se svojim matinim zemljama. Grci pale zajedno s romejskim trupama i trae enozis, spajanje s hrianskom maticom, Arapi prelaze na stranu naeg kalife i njegove flote, Persijanci trae nesuneene. Posle svakog rata, pak, sve se ovo brzo zaboravlja, inovi koje su strani narodi dobili pod vlau neprijatelja priznaju im se u hazarskoj vojsci, a Hazari opet skliznu do bojenog hleba. Bojeni hleb je znak hazarskog poloaja u hazarskoj dravi. Hazari ga proizvode, jer su itorodni delovi drave nastanjeni istim hazarskim stanovnitvom. Glavni krajevi uz planinski masiv Kavkaza jedu bojeni hleb, koji se prodaje budzato. Nebojeni hleb, koji takoe proizvode Hazari, plaa se zlatom. Hazari, meutim, smeju da kupuju samo taj skupi, nebojeni hleb. Ukoliko neko od Hazara naini prekraj i kupi jeftiniji, bojeni hleb, to je njima strogo zabranjeno, to se ak i po

180 izmetu moe utvrditi. Postoje posebne carinske slube koje povremeno proveravaju hazarske nunike i kanjavaju prestupnike.

HAZARSKA POLEMIKA - Dimaski belei da je u toku polemike, od koje je zavisilo kojoj e sc | veroispovesti prikloniti Hazari, vladalo veliko uznemirenje u zemlji. Za vreme razgovora voenih u raskonom dvoru hazarskog kagana , hazarska zemlja poela je da hoda. Sva je bila u pokretu. Niko nikoga nije mogao dvaput nai na istom mestu. Jedan svedok video je gomilu ljudi kako nose kamenje i pitaju: gde da ga spustimo? To je bilo granino kamenje hazarskog carstva, meai njihovih granica. Jer princeza Ateh je naredila da se kameni-meai nose i da budu u vazduhu, a ne na zemlji, dokle god se ne odlui ta e se dogoditi s hazarskom verom. Godina u kojoj se ova stvar odluivala nije utvrena, ali Al Bekri upozorava da su Hazari pre drugih vera prihvatili islam, i to 737. godine po Isi. Pitanje da li su prevoenje u islam i polemika pali istodobno, druga je stvar. Oigledno, nisu. Tako se godina polemike ne zna. Njena sutina, meutim, sasvim je jasna. Poto je bio izloen brojnim pritiscima da se prikloni jednoj od tri veroispovesti - islamu, hrianstvu ili judaizmu, kagan je zatraio tri uena oveka - jednog Jevrejina izmeu onih to su proterani iz Kalifata, jednog grkog teologa s univerziteta u Carigradu i jednog od arapskih tumaa Kurana. Ovaj trei zvao se Farabi Ibn-Kora i u polemiku se ukljuio poslednji, jer su mu injene smetnje pri dolasku. Stoga su najpre u razgovor stupili hrianski i hebrejski predstavnik i Grk je poeo da sve vie pridobija kagana za svoje nazore. orbastih oiju i pegave kose on je sedeo za dvorskom trpezom i govorio: - Na buretu najvanija je rupa, u kragu ono to nije krag, u dui ono to nije ovek, u glavi ono to nije glava, a to e rei re... Sluajte, dakle, koji se ne hranite tiinom.

181 Mi Grci, dajui vam krst, neemo kao Saraceni ili Jevreji uzeti vau re u zalogu. Mi ne traimo da primite s krstom i na grki jezik. Naprotiv, zadrite svoj hazarski. Ali, pazite, to se nee desiti ako budete primili judaizam ili Muhamedov zakon. S njihovom |verom moraete primiti i njihov jezik. Na ove rei kagan je bio spreman da prihvati nazore Grka, kada se u polemiku umeala princeza Ateh. Ona je rekla: ula sam od nekog prodavca ptica da u jednom gradu na Jmspijskoj obali ive dva umetnika velikog glasa - otac i sin. Otac je slikar - rekao mi je trgovac - i poznae ga po najplavljoj od svih plavih boja koje si ikad videla. Sin je pesnik i njegove pesme poznae po tome to e ti se uiniti da si ih ve ula, ali ne od oveka nego od neke biljke ili ivotinje... Stavila sam putno prstenje na ruke i pola na kaspijsku obalu. U gradu koji mi je pomenut raspitala sam se i nala umetnike o kojima je bilo rei. Odmah sam ih poznala po uputstvima prodavca ptica: otac je slikao boanstvene slike, a sin pisao divne pesme na nekom lepom i meni potpuno nepoznatom jeziku. Dopali su mi se, ali sam se i ja svidela njima i upitali su me: koga e izabrati od nas dvojice? Izabrala sam sina - rekoh im - jer njemu nije potreban prevodilac. Grk se, meutim, nije dao voditi za minuu, i primetio je da smo mi, ljudi, lepi jer smo nainjeni od dva hroma, a ene pak vide, jer su sastavljene od dve orave. Kao primer naveo je sledei dogaaj iz svoga ivota: Kao mlad ovek zagledao sam se u neku devojku. Nije me primeivala, ali ja sam bio uporan i jedne veeri sam Sofiji (ona se tako zvala) govorio o svojoj Ijubavi tako arko da me je zagrlila i na svom obrazu osetio sam njene suze. Po ukusu tih suza odmah sam poznao

182

da je slepa, ali to meni nije smetalo. Ostali smo zajedno zagrljeni kad se iz oblinje ume zauo topot konja. - Je li beo taj konj, iji se topot uje kroz nae poljupce? - upitala me je. - Ne znamo i neemo znati - uzvratio sam - dok ne izae iz ume. - Ti nita nisi shvatio - ree Sojija i utom iz ume izae beo konj. - Jesam, sve sam shvatio - uzvratih i upitah je kakve su boje moje oi. - Zelene - ree ona. Pogledajte, ja imam plave oi... Kagana je ova pria grkog predstavnika pokolebala i on se bio gotovo priklonio hrianskom Bogu. Osetivi to, princeza Ateh je reila da napusti dvoranu i pre odlaska rekla je obraajui se kaganu: Moj gospodar me je jutros pitao da li je u mom srcu isto to i u njegovom. Imala sam tada duge nokte sa srebrnim naprscima to zvide i puila sam nargile koje prave zelene kolutove. Na gospodarevo pitanje odgovorila sam: ne! - i lula mi je ispala iz usta. Gospodar je otiao tuan, jer nije znao da sam mislila gledajui za njime: Isto bi ispalo i da sam rekla: da! Na ove rei kagan se trgao, shvatio da je Grk dodue obuven u aneoski glas, ali da je istina na drugoj strani. I dao je najzad re kalifinom oveku, Farabi Ibn-Kori. Zamolio ga je da mu protumai pre svega san koji je usnio jedne od prethodmh noi. U tom snu doao mu je aneo s pomkom da su njegove namere drage Bogu, ali da njegova dela nisu. Tada je Farabi Ibn-Kora upitao kagana: - Da li je u tvom snu bio aneo poznanja ili aneo otkrovenja? Da li se pojavio u vidu stabla jabuke ili drugaije?

Kada je kagan rekao da nije bio ni jedan ni drugi, Ibn-Kora je dodao: - Naravno da nije bio ni jedan ni drugi, jer je bio trei. Taj trei se zove Adam Ruhani i ti i tvoji svetenici pokuavate da se uzdignete do njega. To su vae namere i one su dobre. Ali vi to pokuavate da ostvarite tako to Adama shvatate kao knjigu koju ispisuju vai snovi i lovci na snove. To su vaa dela i ona su pogrena, a vi ih inite stvarajui svoju knjigu u nedostatku Boije knjige. Poto je Boija knjiga data nama, prihvatite je od nas i podelite je s nama, odbacujui svoju... Na te rei kagan je zagrlio Farabija Ibn-Kom i time je sve bilo zakljueno. Primio je islam, izuo se, pomolio Alahu i dao da se spali njegovo ime nadenuto mu prema hazarskom obiaju pre roenja.

uta knjiga
HEBREJSKI IZVORI O HAZARSKOM PITANJU

ATEH (VIII vek) - ime hazarske princeze koja je ivela u vreme judaizacije Hazara . Daubmanus prilae hebrejsku verziju njenog imena sa znaenjima slova imena Ath:

Prema slovima izvedeni su i zakljuci o osobinama hazarske princeze. Aleph prvo slovo njenog imena oznaava Vrhunsku krunu, mudrost, dakle pogled nagore i pogled nadole, kao kod majke prema detetu. Zato Ateh nije morala da kua seme svog ljubavnika da bi znala hoe li imati muki ili enski porod. Jer, u tajni mudrosti uestvuje sve to je gore i dole, ona je neizraunljiva. Alef je poetak, ono obuhvata sva druga slova i poetak manifestacije sedam dana u sedmici. Teth je deveto slovo jevrejske azbuke i ima za brojnu vrednost obino 9 U knjizi Temunah Teth oznaava Sabat, to znai da je u znaku planete Saturna i boanskoga predaha; ono, dakle, znai i nevestu, ukoliko je Subota nevesta, proizilazi iz reenice u Jesch.

188 XIV, 23; u vezi je s ienjem metlom, to ima znaenje razaranja i gubljenje bezbonosti, a obeleava i snagu. Princeza Ateh je pomogla hebrejskom predstavniku u poznatoj hazarskoj polemici , a nosila je o pojasu zakaenu lobanju svog ljubavnika Mokadase al Safera , hranila je i pojila ljutom zemljom i slanom vodom i sadila joj u one duplje razliak da bi ovaj mogao videti plave boje na onom svetu. He je etvrto slovo Boijeg imena. Simbolie ruku, mo. snaan zamah, surovost (leva ruka) i milosre (desna), lozu ardakliju koja je podignuta sa zemlje i okaena prema nebu. Princeza Ateh bila je veoma reita za vreme hazarske polemike. Rekla je: - Misli su vejale s neba na mene kao sneg. Jedva sam se posle ugrejala i vratila u ivot... Princeza Ateh je pomogla Isaku Sangariju hebrejskom uesniku u hazarskoj polemici na taj nain to je svojim razlozima osujetila arapskog uesnika, te se hazarski kagan opredelio za jevrejsku veru. Prema nekim miljenjima, Ateh je pisala pesme i one su ouvane u hazarskim khiigama koie je koristio Juda Halevi , hebrejski hroniar hazarske polemike. Prema dnigim izvorima, Ateh je prva i sastavila renik ili enciklopediju Hazara s opirnim obavetenjima o njihovoj istoriji, veri, itaima snova . Sve je to bilo sroeno u ciklusu pesama poreanih azbunim redom, pa je tu i polemika na dvoru hazarskog vladara bila opisana u pesnikom obliku. Upitana ko e pobediti u polemici princeza Ateh je rekla: ,,Kada se sukobe dva ratnika, pobeuje onaj koji e due leiti svoje rane. Kao oko kvasca rastao je potom Hazarski renik oko princezine zbirke za koju jedan izvor kae da se zvala O starostima rei. Ako bi sve to bilo tano, princeza Ateh bila bi pivi pisac ove knjige, njen pratvorac. Samo, u tom prvobitnom reniku na hazarskom jeziku nisu jo postojala dananja tri i to je jo bio jedan renik i jedan jezik. Od tog pivobitnog renika do ovog danas doprlo

189 je veoma malo, koliko od tuge jednog psa, koju prenose deca podraavajui lave, drugom psu. Poto je kagan primio molitveni ogrta i Toru zaslugom princeze Ateh, ostali uesnici u polemici bili su ogoreni. Zato je islamski demon kaznio princezu Ateh da zaboravi svoj hazarski jezik i sve svoje pesme. ak i ime svog Ijubavnika i jedino joj je u seanju ostalo ime jednog voa u obliku ribe. Pre no to se to desilo, predoseajui opasnost princeza Ateh je naredila da se prikupi veliki broj papagaja vinih ljudskom govoru. Za svaku re Hazarskog renika bio je tako donet u dvor po jedan papagaj i svaki je bio nauen jednoj odrednici i znao je u svako doba napamet stihove koji se odnose na tu re. Naravno, stihovi su bili na hazarskom jeziku i papagaji su ih na tom jeziku i recitovali. Kada je dolo do naputanja hazarske vere, hazarski jezik poeo je naglo da iezava i Ateh je tada pustila na slobodu sve papagaje vine hazarskom reniku. Rekla je: - Idite i nauite druge ptice svojim pesmama, jer ovde ih uskoro niko nee znati... Ptice su se razletele po umama crnomorskih obala. Tamo su druge papagaje uile svojim pesmama, ti drugi su uili tree i tako su u jednom trenutku samo papagaji znali ove pesme i govorili hazarski jezik. U XVII veku na obalama Cmog mora uhvaen je jedan papagaj vian da recituje nekoliko pesama na nekom nerazumljivom jeziku, za koji je njegov vlasnik, neki carigradski diplomata po imenu Avram Brankovi tvrdio da je hazarski. Naredio je da jedan od pisara stalno belei sve to papagaj izrekne u nadi da e doi do papagajskih pesama, u stvari do poezije princeze Ateh. ini se da su tim putem papagajske pesme dole do Daubmanusovog izdanja Hazarskog renika. Treba rei da je princeza Ateh bila zatitnica najmonije sekte hazarskih svetenika, takozvanih lovaca ili itaa snova. Njena enciklopedija nije bila nita dmgo do pokuaj da se na jednom mestu sabeni zapisi koje su lovci snova vekovima skupljali beleei svoja

190 iskustva. I njen ljubavnik bio je pripadnik iste sekte, jedan od najuvenijih meu njima, iako je bio mlad 1 imao prve oi. Jedna pesma princeze Ateh posveena je ovoj sekti prvosvetemka: Kad. uvee usnimo, mi se zapravo svi pretvaramo u glumce i odlazimo uvek na drugu pozomicu da odigramo svoju ulogu. A danju? Danju na javi tu ulogu uimo. Ponekad, ne nauimo je kako valja i onda ne smemo da se na pozornici pojavimo i krijemo se iza drugih glumaca koji bolje znaju svoje rei i korake za taj put. A ti, ti si onaj koji dolazi u dvoranu da vidi nau predstavu, a ne da glumi. Neka tvoje oko padne na mene u asu kada budem dobro uvebana, jer niko. nije svih sedam dana u nedelii ni mudar ni lep. Postoji takoe jedno predanje da su jevrejski predstavnici na hazarskom dvoru spasli princezu Ateh od gneva arapskog i grkog misionara tako to su izdejstvovali da se umesto nje kazni njen ljubavnik i hazarski prvosvetenik sekte lovaca snova. Ona je pristala i on je prognan i zatvoren u kavez koji visi iznad vode. Meutim, ni to je nije spaslo kazne. VERIDBENI UGOVOR SAMUELA KOENA I LIDISIJE SARUK (XVII vek) - U dubrovakom arhivu, u dosijeu tamonjeg Sefarda Samuela Koena*, uva se veridbeni ugovor koji glasi: Pod dobrim znamenjem i u blagosloven as sklopi se veridba izmeu Samuela Koena i gospoice Lidisije, keri potenog starca gospodina eloma Saruka, poivao u raju, itelja iz grada Soluna, i to pod uslovima kako sledi. Prvo: mati devojina, gospoa Siti, neka je blagoslovena meu enama, daje kao miraz keri joj Lidisiji pomenutoj gore, jedan panski duek prema svojim mogunostima i dostojanstvu, kao i devojaku odevnu opremu. Drugo: vreme svadbe da bude od da-

191 nas za dve godine i polovinu. Ugovoreno je meu stranama. da ako pomenuti vie gospodin Samuel ne doe iz bilo kojeg razloga u naznaenom roku da se oeni Lidisijom, pa bilo to po njegovoj elji ili zbog vie sile, od sada se smatraju kao nepovratni po zakonu 1 pravu svi nakiti i predmeti koje je verenik dao verenici, protiv ega verenik nema nikakvo pravo na prigovor i negodovanje. A poimenice to su sledee stvari: grivne, koje su joj na rukama, erdani, prstenje, kapa, arape i nazuvci, ukupno 24 na broju. Sve to izlazi na sumu od dve hiljade i dvesta aki i sve je to konaan dar pomenutoj devojci, ako on ne doe da se oeni njome u ugovoreno vreme. Osim toga, spomenuti vie gospodin Samuel Koen obavezan je i tekom zakletvom, kao svi koji se kunu pod pretnjom odluenja, da ne obrai nijednu dragu enu na svetu i da ne ulazi u brak s njom, sem s verenicom si Lidisijom. Sve je to uinjeno i utvreno prema svim zakonskim pravilima i gospodin Samuel dade odgovarajuu zakletvu danas, u ponedeljak, u prvoluniju meseca evata 5442. godine i sveje veno i verno zajemeno. Avram Hadida, Selomo Adroke i Josef Bahar Izrael Alevi, sudije. Na poleini ove isprave zapisano je rukom nekog od dubrovakih dounika nekoliko napomena o Koenu. Jedna napomena belei da je Koen dne 2. marta 1680. u razgovoru na Stradunu ispriao sledeu stvar: Hazari su na neke brodove svoje flote umesto jedara kaili ribarske mree. I ti brodovi su plovili kao i ostali. Kada je jedan Grk upitao hazarske svetenike kako to postiu, neki Jevrejin, koji je prisustvovao razgovoru, odgovorio je umesto upitanih: - Jednostavno, umesto vetra hvataju u te mree neto drugo. Druga beleka dubrovakog uhode odnosi se na plemkinju Efrosiniju Lukarevi. U maju iste godine Samuel

192 Koen sreo je u Luaricama gospou Efrosiniju i upitao je sledee: - Jesi li uvek lepa ili nisi petkom uvee, kada se due menjaju, jer me ne puta da te u to vreme vidim? Na to gospoa Efrosinija izvadi malu svetiljku iza pojasa, stavi je pred oi, zamuri jednim okom i drugim pogleda u fitilj. Taj pogled ispisa Koenovo ime u vazduhu, upali fitilj i osvetli joj put do kue. DAUBMANUS JOANES (XVII vek) - ,,typographus Ioannes Daubmannus poljski tampar. U prvoj polovini XVII veka objavio je u Pruskoj jedan poljsko-latinski renik, ali isto ime stoji i na naslovnoj strani jednog drugog renika, koji je 1691. godine izaao pod naslovom Lexicon Cosri - Continens Colloquium seu disputationem de Religione... Tako se Daubmanus javlja kao prvi izdava knjige, ije drugo izdanje italac sada dri u rukama. Daubmanusovo izdanje Hazarskog renika uniteno je ve 1692. godine po nareenju inkvizicije, ali su dva primerka izbegla tu sudbinu i ostala u opticaju. Materijal za renik s tri renika o hazarskom pitanju Daubmanus je dobio po svoj prilici od nekog monaha istonog hrianskog obreda, ali je Daubmanus dopunjavao dobijeni materijal, pa se tako on javlja i kao redaktor Hazarskog renika, a ne samo kao njegov izdava. To se vidi i na osnovu jezika upotrebljenih u pomenutom izdanju. Propratni latinski tekst verovatno je Daubmanusov, jer monah po svoj prilici nije znao latinski. Sam renik, pak, bio je tampan na arapskom, hebrejskom i grkom, odnosno srpskom, onako kako je tekst renika predat izdavau. Nasuprot ovim vestima, jedan nemaki izvor tvrdi da onaj Daubmanus koji je izdao Hazarski renik 1691. godine nije isto lice s Daubmanusom, izdavaem poljskog renika iz prve polovine XVII veka. Ovaj mladi Daubmanus bio je, prema tom pmskom izvorn, u najranijem detinjstvu osakaen tekom boleu. U to vreme on se i nije zvao Joanes Daubmanus nego Jakov

193 Tam David ben Jahja, kalco je glasilo njegovo pravo ime. Neka je proklet i danju i nou! kau da je dobacila za njim neka prodavaica boja. Nije poznato zato je kletva izreena, ali je imala dejstva. Bio je poetak prvog meseca adara kada se deak vratio po snegu kui kriv kao sablja. Otada je iao vukui jednu mku po zemlji a drugom nosio sopstvenu glavu za kosu, jer se nije mogla sama drati uspravno. Tako se i odao tamparstvu, jer mu u tom poslu glava poloena na rame nije smetala nego ak dobro sluila u takvom poloaju. Nasmejao se, rekao - mrak je kao videlo! i unajmio se kod pravog Daubmanusa, onog starijeg Joana, i nije zaalio. Kao to je Adam krstio dane u sedmici tako je i on nadenuo ime svakoj od sedam koriarskih vetina, stalno je pevao birajui slova iz sanduka i za svako slovo imao je drugu pesmu i na prvi se pogled moglo pomisliti da nije u ratu sa svojom boljkom. Ali, dogodilo se da je kroz Prusku proao jedan od uvenih vidara onoga vremena, jedan od onih retkih koji su znali kako je Elohim Adama venao s duom. I Daubmanus stariji poslao je vidaru svog Jakova Tam Davida da se izlei. Jer, Jakov je ve bio mladi u to vreme, nosio jedan od najvedrijih osmeha na licu, dobro posoljen osmeh kako su govorili, raznobojne nogavice i iz pei, gde su leti na promaji dimnjaka drana jaja, jeo u mesccu elulu kajgane bre no to deset kokoi moe da nosi. Mladiu su samo sevnule oi na nou kojim je sekao hleb kada je uo za tu mogunost, vezao je brkove u vor i odmaglio nosei svoju glavu u ruci. Ne zna se koliko je njegovo stranstvovanje trajalo, ali Jakov Tam David ben Jahja vratio se iz Nemake jednog sunanog sivana zdrav, prav i visok, ali pod novim imenom. Uzeo je ime svoga dobroinitelja Daubmanusa, onog starijeg koji ga je poslao grbavog i sada primio zdravog s radou i s reima: - Ne moe se govoriti o polovini due! Inae bismo mogli jednu poJovinu drati u raju, a drugu u paklu! Ti si dokaz da je tako.

194 I zbilja, s novim imenom mladi Daubmanus poeo je novi ivot. Taj ivot, meutim, bio je dvolian kao erdeljski tanjir s dva na. Daubmanus mlai i dalje se odevao kicoki i nosio dve kape na vaare, jednu o pojasu a drugu na glavi, i menjao ih povremeno da lepe izgleda. Bio je odista lep, lanene kose koja je porasla u mesecu ijaru, i imao lepih lica koliko mesec sivan koji raspolae s tt'ideset vrsta razliitih dana. Ve su ga hteli eniti. Ali, ubrzo se pokazalo da je s njegovog lica, otkako je ozdravio, nestalo onog tako poznatog osmeha. Taj osmeh, koji bi on ujutm oduvao s usta ulazei u tampariju, ekao ga je dodue uvee pred vratima radionice kao kue i po navici iz ranijih godina, ali on ga je hvatao gornjom usnom u letu kao vetake brkove da ne spadnu. I osmeh mu je doista tako i stajao. aputalo se da je tampar, kad je zbacio grbu i uspravio se, podlegao strahu. Uplaio se - govorili su oko njega - visine s koje je sada gledao svet, novih vidika koje nije mogao prepoznati i naroito svoje jednakosti s ostalim ljudima koje je sada nadviavao, on koji je nekada bio nii od ma koga na ulici. Ispod ovih sokakih preganjanja tekle su kradom i apatom dmge, tee prie kao mulj pod vodom reke. Po jednoj od tih stranih pria izvor Daubmanusove negdanje deake raosti i poleta usred bolesti bila je okolnost da je on samoga sebe onako skoturan i grbav mogao domaiti i sisati, te je doznao da muko seme ima ukus enskoga mleka. Tako se obnavljao u sebi. Kada se pak uspravio, to vie nije bilo moguno... To su oko njega mogle biti samo prie, koje ine da prolost jednog oveka postaje isto tako neprozima kao njegova budunost, ali svak je mogao videti da mlai Daubmanus otkako je izleen esto meu momcima radionice pravi jednu neobinu alu. Prekinuo bi za trenutak posao, dotakao bi jednom rukom zemlju a drugom bi uhvatio sopstvenu glavu za kosu i uspravio je. Po njoj bi se tada razlio onaj stari, dobro posoljeni

195 osmeh i bivi Ben Jahja bi zapevao kako ga odavno nisu uli. Zakljuak nije bilo teko izvesti: za ozdravIjenje tampar je morao rtvovati vie no to se isplati i nije uzalud govorio: .Vraa mi se Nemaka u snu kao nesvaren mak. Sto' je bilo najgore, nije muse vie kao nekad milio rad u tampariji. Punio je slovima puku i iao u lov. Ali presudna stvar, kao onaj kamen koji razvede vode istog potoka u dva mora, bio je opet susret s jednom enom. Bila je izdaleka, nosila je ljubiaste haljine kakve u Grkoj pod Turcima nose Jevrejke, i bila je uovica nekog Romanjota koji je nekada pravio kakavalj u blizini Kavale. Daubmanus ju je video na ulici. Srca su im se srela u oima, ali kada joj je pruio dva prsta, ona mu ree: - Ptice koje nisu koer poznaju se po tome to na grani dele prste po parovima umesto tri i jedan... I odbila ga je. To je prevrilo meru. Daubmanus mlai se potpuno pomeo. Ve se bio odluio da napusti sve i ode iz mesta kada je stari Daubmanus iznenada umro, a u tampariju njegovog naslednika, Daubmanusa mladeg, uetao jedne veeri neki hrianski monah nosei na ranju tri glavice kupusa i u torbi slanine, seo uz oganj gde je kljuao bakra vode. bacio u nj soli i slaninu, narezao kupusa i rekao: - Ui su mi nadevene boijim reima, a usta puna kupusa... Zvao se Nikoljski i bio je nekad pisar manastira Nikolja na onoj istoj Moravi u kojoj su davno Majnade rastrgle Orfeja. Upitao je Daubmanusa da li bi izdao knjigu koja ima malo udan sadraj, verovatno takav da se niko nee usuditi da je tampa. Daubmanus stariji ili Ben Jahja odbili bi takvu ponudu bez razmiljanja, ali Daubmanus mladi, onako pometen, video je u tome neku priliku za sebe. Pristao je i Nikoljski je poeo iz glave da diktira renik dok nije posle sedam dana izdiktirao celu knjigu, jedui kupus sekutiima dugim kao da iz nosa rastu. Kada je Daubmanus dobio rukopis dao ga je na slaganje neproitan, s reima: Znanje je pokvarljiva roba, zaas ubua. Kao budunost. Cim je renik bio sloen, Dau-

196 bmanus je otisnuo jedan primerak otrovnom tamparskom bojom i odmah seo da ita. Sto je dalje itao, otrov je delovao sve snanije i Daubmanus se krivio sve vie i vie. Svaki suglasnik knjige pogaao je po neki od organa njegovog tela. Grba se vraala, kosti opet zauzimale prvobitan stav u kojem su odrasle i sklopile se nekada davno oko utrobe, ta utroba je dola tokom itanja ponovo u poloaj na koji je odmalena bila naviknuta, bolovi kojima je zdravlje bilo plaeno su uminuli, glava je opet pala u ake levoj ruci a desna se spustila do zemlje, i u asu kada ju je dodirnula Daubmanusovo lice je opet sinulo kao u detinjstvu, po njemu se razlio onaj zaboravljeni osmeh blaenstva koji dri na okupu sve njegove godine, i on je umro. Kroz taj sreni osmeh iz usta su mu ispali poslednji slogovi koje je proitao iz knjige i oni su glasili: Verbum caro factum est - Re postade meso. KAGAN - zvanje hazarskog vladara; dolazi od jevrejske rei koen, to znai svetenik. Prvi kagan posle prihvatanja judaizma u hazarskom carstvu zvao se Sabrijel, a njegova ena Serah. Ime kagana, koji je traio ,,hazarsku polemiku" i na svoj dvor pozvao Jevreje, Grke i Arape da mu tumae snove, nije poznato. Prema hebrejskim izvorima koje navodi Daubmanus , prelasku Hazara u judaizam prethodio je kaganov san koji je on ispriao svojoj keri ili sestri, princezi Ateh , ovim reima: - Sanjao sam da idem kroz vodu do pasa i itam knjigu. Voda je bila reka Kura, mutna, puna trave, od onih koje se piju kroz kosu ili bradu. Povremeno, kad naie neki vii talas, diem knjigu visoko u vazduh da se ne pokvasi i potom nastavljam s itanjem. Blizu je dubina i treba zavriti sa tivom pre no to se u nju zagazi. I tada mi se javlja aneo s pticom na ruci i govori mi: ,Namere tvoje su ugodne Gospodu, ali tvoja dela nisu. Utom se budim i otvaram oi. I na javi sam do pasa u vodi, u onoj istoj mutnoj Kuri s

197 travama, drim istu knjigu u ruci, preda mnom je aneo kao i ranije. Onaj isti iz sna, s pticom. Sklapam brzo oi. a reka, aneo, ptica i ostalo su tu kao i pre; otvaram ih - isto. Uas. itam iz knjige nadohvat: Neka se ne hvali onaj ko se obuva... i na tom mestu sklapam oi, ali produetak vidim i doitavam zapoetu reenicu sklopljenih oiju: ,...kao onaj ko se izuo. U tom asu s anela je prhnula ptica i ja sam opet podigao kapke. Videlo se kako ptica odlee. Tada sam shvatio: nema vie sklanjanja oiju pred istinom, nema spasa u murenju, nema ni sna ni jave, ni buenja ni usnua. Sve je jedan isti spojeni veiti dan i svet koji se skoturao oko tebe kao zmija, Tada sam video veliku udaljenu sreu kao maiu, ali blisku; velilcu stvar shvatio kao praznu, a malu kao svoju Ijubav... I uinio to sam uinio. KOEN SAMUEL (I660-24.IX 1689) - dubrovaki Jevrejin, jedan od pisaca ove knjige. Prognan iz grada 1689. na putu za Carigrad, umro je pavi u tardemu iz koje se nije probudio.
Izvori: Slika o Koenu, stanovniku dubrovakoga geta, dobija se na osnovu izvetaja dubrovakih zdura (policije) koji su pisani posnim italijanskim stilom ljudi bez maternjeg jezika; na osnovu sudskih akata i dostava glumaca Nikle Rigija i Antuna Krivonosovia, kao i na osnovu inventara stvari u Koenovom stanu koji je nainjen u njgovom odsustvu za potrebe jevrejske zajednice u Dubrovniku i u prepisu se naao meu ispravama dubrovakog arhiva u seriji Processi politici c criminali 1680-1689. Poslednji dani Koenovog ivota poznati su na osnovu oskudnih podataka poslatih u Dubrovnik iz abhehama beogradskili Sefarda. Uz njili ide i jedan prsten na kojem je Koen 1688. urezao godinu 1689. to je godina njegove smrti. Da bi sc slika upotpunila, ovi se podaci moraju uporediti s izvetajima dubrovakih emisara koje je poklisar republike sv. Vlaha u Beu, Matija Marin Buni, uputio da prate auslro-turski sukob kod Kladova 1689. godine, a oni su o Koenu zabeleili samo dve-tri reemce s napomenom da su na tom poslu imali vie sena no konja".

198 Savremenici opisuiu Samuela Koena kao oveka visokog, crvenih oiju. s jednim sedim brkom uprkos mladosti. - Od kada ga znam bilo mu je hladno. Poslednjih godina malo se ugrejao - rekla je za njega jednom prilikom njegova mati, gospoa Klara. Prema njenim reima, on je nou u snu mnogo i daleko putovao, pa se otuda ponekad budio umoran i kaljav, ili bi hramao na jednu nogu sve dok se ne bi odmorio od snova. Mati je tvrdila da osea neku udnu nelagodnost dok Koen spava, to je objanjavala time da se on u snu ne ponaa kao Jevrejin nego kao ovek inoverac, koji i subotom u snu jae i peva sanjajui ponekad osmi psalam, onaj koji se peva kada se hoe da nae izgubljena stvar, ali na hrianski nain. Sem udezma, govorio je italijanski, latinski i srpski, ali je nou mrmljao u snovima nekim udnim jezikom koji nije poznavao na javi i za koji se kasnije ispostavilo da je vlaki. Pri sahrani na levoj miici imao je straan oiljak kao od ujeda. Zudeo je da poseti Jerusalim i u snu zbilja viao jedan grad na obali vremena, iao kroz njegove ulice posute slamom i otuda tihe, stanovao u kuli punoj dolapa velikih koliko manja crkva i sluao esme kao dad. Ali, ubrzo je ustanovio da grad koji sanja i za koji je bio uveren da je Jerusalim uopte nije sveto mesto, nego Carigrad, kako se nepobitno moglo ustanoviti iz jedne gravire Carigrada koju je Koen nabavio skupljajui stare mape neba i zemlje, gradova i zvezda, i prepoznao na njoj ulice trgove i kule koje sanja. Koen je imao nesumnjivih vrlina, ali one, prema miljenju gospoe Klare, nikako nisu bile usmerene na bilo ta praktino. Po senkama oblaka izraunavao je kojom brzinom lete vetrovi u nebu, dobro je pamtio odnose, radnje i brojke, ali je ljude, imena i predmete lako zaboravljao. Dubrovani su ga upamtili kako stoji uvek na istom mestu, uz prozor svoje sobice u getu, duboko oborena pogleda. U stvari, on je na podu sobe drao knjige i itao ih stojei, a listove je prevrtao prstima bose noge. Tre-

199
binjski Sabljak-paa uo je jednom prilikom da u Dubrovniku ima neki Jevrejin koji lepo izrauje konjske vlasulje i tako je Koen stupio u painu slubu gde je pokazao da preporuke nisu bile uzaludne. Odravao je paino konjsko groblje lepo ureeno nad morem i pleo vlasulje koje su o praznicima i u pohodima naticane painim vrancima na glavu. Koen je svojim poslom bio zadovoljan, a samog pau jedva da je viao. Ali se zato sretao s painim momcima spretnim na sablji i u sedlu. Tako je uporedio sebe s njima i zapazio da je u snu nekako bri nego na javi. To je zakljuio i proverio na njemu svojstven, taan nain. U snu je video kako stoji sam s isukanom sabljom pod jednom jabukom. Bila je jesen u snu i on je ekao onako, sa seivom u mci, da dune vetar. Kada se to dogodilo, poele su padati jabuke uz tupe udare kao da se uju konjska kopita. Prvu koja je poletela s grane zahvatio je i prepolutio sabljom. Kada se probudio bila je jesen kao u snu, pozajmio je sablju, otiao na vrata od Pila i siao pod most. Tamo je stajala jabuka i on je ekao da dune vetar. Kada je dunuo i kada su poele padati jabuke, on je shvatio da nijednu nee domaiti sabljom. Tako je i bilo i Koen je utvrdio da je u snu bri i vetiji na sablji nego na javi. Moda zato to je u snu vebao, a na javi ne. Sanjao je esto kako kroz pomrinu nosi sablju u desnoj, a na levu ruku namotava dugu kamilju uzdu ali drugi kraj neko zatee u pomrini. Pune su mu ui gustoga mraka i on kroz taj mrak uje kako neko u tami vadi sablju na njega i lcako kroz pomrinu kree elik ka njegovom licu, ali on nepogreivo osea to i prepreuje svoje oruje stajui na put fijuku i nevidljivoj otrici koja zaista iz tame pada sa kripom na njegovu sablju. Podozrenje prema Samuelu Koenu i kazne koje su usledile javie se na vie strana odjednom i iz vie razloga. Bio je optuen zbog nedozvoljenog ulaenja u versku raspru sa dubrovakim jezuitima, zbog odr-

200

avanja odnosa s jednom plemkinjom hriankom i zbog jeretikog esenskog uenja. Da se ne pominje svedoenje jednog fratra da je naoigled punog Straduna pojeo levim okom jednu pticu u letu. Poelo je krajnje neuobiajenom posetom Samuela Koena jezuitskom samostanu u Dubrovniku 23. IV 1689 godine, to se zavrilo zatvorom. Pomenutog jutra Koen je vien kako grabi uza skaline ka jezuitima stavljajui kroz osmeh svoju lulu u zube, jer on je u snu video kako se pui na lulu, pa je poeo puiti i na javi. Zvonio je potom na ulazu u samostan i im mu je otvoreno, poeo se raspitivati kod fratara o nekakvom hrianskom misionaru i svetitelju koji je bio oko osam stotina godina stariji od njega, kojem nije znao ime, ali mu je znao itav ivotopis naizust: i kako je u Solunu i Carigradu uio kole i mrzeo ikone, i kako je negde na Krimu uio hebrejski, i kako je preobraao zabludele u hriansku vera u hazarskom carstvu, pri emu je vodio brata da mu pomae. Umro je - dodao je Koen - u Rimu 869. godine. Molio je da mu fratri kau ime tog svetiteija, ako ga znaju, i da ga upute na njegovo itije. Jezuiti, meutim, nisu Koena ni na prag pustili. Sasluali su ta je rekao krstei mu usta neprekidno i poslali odmah zdure da ga strpaju u tamnicu. Jer od kad je 1606. godine u Gospinoj crkvi sinod doneo odluku protiv Jevreja, bilo je u Dubrovniku zabranjeno stanovnicima geta svako raspravljanje o hrianskoj veri i prekraj se kanjava s 30 dana zatvora. Dok je Koen leao svojih 30 dana, tarui klupe uima, dogodile su se dve stvari vredne pomena. Jevrejska optina je donela odluku da se izvri popis Koenovih hartija i jenovremeno se javila jedna ena zainteresovana za Koenovu sudbinu. Gospoa Efrosinija Lukarevi , ugledna plemkinja iz Luarica, svakoga dana u pet asova po podne, im senka kule Minete padne s onu stranu bedema, uzimala je porculansku lulu, stavljala u nju najueg duvana prezimelog u suhome grou, palila je grumenom

201 izmirne ili iverom luevine s ostrva Lastova, davala nekom momku sa Straduna srebrnik i slala zapaljenu lulu u zatvor Samuelu Koenu. Momak bi je predavao Koenu onako pripaljenu i vraao je popuenu pomenutoj gospoi Efrosiniji iz zatvora natrag u Luaricu. Ta gospoa Efrosinija, iz vlasteoske porodice Getaldia-Kruhoradia rodom, bila je udata u kuu dubrovake gospode iz porodice Lukari i proula se koliko sa svoje neobine lepote toliko i po tome to joj niko nikada nije video ruke. Prialo se da su joj na rukama po dva palca, da joj mesto malog prsta raste jo jedan drugi palac na tom mestu, pa joj je tako svaka od ruku mogla biti i leva i desna. Kau da se to lepo moglo videti na jednom portretu, koji je dovren kradom od gospoe Lukarevi i prikazivao je u poprsju kako dri neku knjigu tom akom s dva palca. Ako se zanemari ta pria, gospoa Efrosinija ivela je kao i ostali svet njenog stalea, nije imala, to se kae, jedno uho tee. Samo je povremeno, kao omaijana, dozvoljavala sebi da pohaa maskerate koje su igrali ueli u getu. Te jevrejske pozorine predstave dubrovake vlasti nisu u to vreme zabranjivale, pa je gospoa Efrosinija jednom prilikom ak ustupila komedijantima i krabonosima iz geta jednu svoju opravu, ,,plavu s utijem i crvenijem trakami, za glavnu ensku ulogu koju su takoe igrali mukarci. Februara 1687. godine u pastijerskoj igri enska uloga dopala je Samuelu Koenu i on je u pomenutoj plavoj haljini gospoe Lukari igrao pastiricu. Zabeleeno je u izvetajima podnetim dubrovakim vlastima da su dostavljai opazili kako se udio Koen tom prilikom udno ponaao kako ne spada u komediju. Odeven kao pastirica, vas u kambraju, korduniima i redicami, modrijem i crljenijem, pod ersima da ga se obraz nije mogao poznat, Koen je imao ,,arecitati ljubavnu izjavu ,,u verse spjevanu nekakvom pastiru. Ali, umesto njemu, on se usred predstave okrenuo gospoi Efrosiniji (u ijoj je haljini bio) i na

202 opte zaprepaenje darovao joj ogledalo i rijei ljuvene kako sledi: Zaludu ilje mi zrcalo od sree Kade u njemu ti obraza ni vee; Umisto tvojega, ka iskah, ja sreto Obraz moj to bjega od Ijeta na Ijeto. Vraam ti dar ovoj, jere ni sna mi ni Od kade obraz moj za tvoj se zamini. Gospoa Efrosinija je zaudo mirno primila ovaj postupak i obilato nagradila izvoae naranama. tavie, kada je s prolea doio do krizmanja i gospoa Lukari povela ker u crkvu, videio se naoigled celog sveta da ona nosi u crkvu i nekakvu lutku odevenu u plavu haljinu pokrojenu ba od one oprave sa utim i crvenim trakama u kojoj je arecitao udio Koen na makarati u getu. Videi to Koen povika, pokazujui lutku, da se to njegova ker krizma i da to edo njegove ijubavi - njegov porod ljuveni, vode u hram, ako i hrianski. Te veeri gospoa Efrosinija srete Samuela Koena pred Gospinom crkvom ba u asu kada se geto zatvara, dae mu kraj svoga pojasa da poljubi i odvede ga na tom pojasu kao na uzdi i u prvoj senci prui mu kiju naznaivi kuu u Prijekom gde e ga ekati idue veeri. Koen se u ureeno vreme naao pred jednim vratima koja su imala kljuaonicu iznad kvake tako da je klju morao uvui okrenuvi pero nagore, a samu kvaku pritegnuti navie da bi uao. Naao se u uskom hodniku iji je desni zid bio kao svi drugi zidovi, a levi sastavljen od etvrtastih kamenih stubia i stepenasto se irio ulevo. Kada je pogledao preko tih stubia, Koenu se otvorio vidik u daljinu i slobodan prostor na dnu kojega je negde na meseini hualo more. Ali, to more nije lealo u vidiku: ono je stajalo u njemu uspravno kao zavesa ija se donja ivica nabira, talasa i obrubljuje penom. Na stubie je pod pravim

203 uglom bilo privreno neto kao ograda od gvoa i preilo da im se sasvim prie; po tome Koen je zakljuio da je celi levi zid hodnika zapravo jedno stepenite postavljeno svojom bonom stranom dupke na pod, tako da je bilo neupotrebljivo, jer su gazita stepenika stajala uspravno, levo od nogu a ne pod njima. On krete du tog zida-stepenita udaljavajui se sve vie od desne strane hodnika i negde oko sredine puta odjednom izgubi tlo pod nogama. Pade porebarke na jedan stepenik-stub i shvati pri pokuaju da ustane da se pod dalje ne moe koristiti kao nogostup jer se pretvorio u zid mada se nije promenio. Stepenasti zid, pak, preobratio se u upotrebljivo stepenite ostajui i alje isti kao i do tada, samo se svetlost koja se ranije pred njim videla u dnu hodnika sad nae visoko iznad Koena. Tim se stepenitem on bez muke pope do te svetlosti i odaje na gornjem spratu. Pre no to je uao, pogledao je preko ograde u dubinu i sada video more onako kako je navikao: hualo je razliveno u ambisu pod njegovim nogama. Kad on ue, gospoa Efrosinija je sedela bosa i plakala u svoju kosu. Pred njome na tronocu stajao je opanak, u opanku mali hleb, a u nosu opanka gorela je zadenuta votanica. Ispod .kose videle su se obnaene grudi gospoe Efrosinije koje su imale, kao da su oi, trepavice i obrve i iz njih je kapalo nekakvo tamno mleko, kao crni pogledi. Rukama s po dva palca lomila je komade hleba i sputala ih u krilo. Kada bi se raskvasili od suza i mleka, bacala ih je na pod pred svoje noge, a te noge umesto noktiju imale su na prstima zube. Sklopljenih tabana tim zubima je halapljivo vakala baenu hranu, ali poto nije bilo nikakve mogunosti da je guta, savakani zalogaji valjali su se po praini oko nje... Kad ugleda Koena, ona ga privi uza se i odvede ga u lonicu. Uzela ga je te noi za Ijubavnika, napojila ga onim crnim mlekom i rekla:

204 - Nemoj suvie vui da ne ostari, jer to je vreme to tee iz mene. Ono do izvesne mere snai, a onda oslabljuje... Posle te noi provedene s njome, Koen je reio da pree u njenu, hriansku veru. O tome je javno govorio kao u nekom zanosu, pa se cela stvar raula, ali se ipak nije dogodilo nita. Kada je poverio gospoi Efrosiniji svoju nameru, ona mu ree: - To nikako nemoj uiniti, jer ako hoe da zna, ni ja nisam hrianske vere ili, bolje rei, hrianka sam samo povremeno i po muu. U sutini ja na odreeni, veoma sloeni nain, pripadam tvom, jevrejskom svetu. Moda si primetio da ponekad na Stradunu moe zapaziti dobro poznati ogrta na sasvim nepoznatoj osobi. Svi smo u takvim ogrtaima, pa i ja. Ja sam avo, ime mi je san. Dolazim iz hebrejskog pakla, tz Gehene, sedite mi je s leve strane Hrama, meu duhovima zla, porod sam Gebhuraha uz kojeg ide zapis: ,,atque hinc in illo creata est Gehenna. Ja sam prva Eva, zovem se Lilit, znala sam ime Jehove i posvaala sam se s Njime. Otada letim u Njegovoj senci izmeu sedmosmislenih znaenja Tore. U sadanjem obliju, koje na meni vidi i voli, stvorena sam meanjem Istine i Zemlje; imam tri oca i nijednu mater. I ne smem da koraam unatrag. Ako me poljubi u elo, umreu. Ako ti pree u hriansku vem, umree za mene. Preuzee te tamo sotone hrianskog Hada i oni e se starati o tebi, a ne ja. Za mene bi bio zauvek izgubljen i van moga domaaja. Ne samo u ovom nego i u drugim, buduim ivotima... Tako je dubrovaki Sefard Samuel Koen ostao ono to je. Ali bez obzira na to, glasine nisu stale kada je on ustuknuo. Njegovo ime bilo je bre od njega i s tim imenom ve su se dogaale stvari koje e se Koenu tek desiti. aa je prevrena o pokladama 1689. godine u nedelju svetih apostola. Odmah posle poklada dubrovaki glumac Nikola Rigi bio je izveden pred

205

sud i dao izjavu u vezi s prekrajima koje je sa svojom trupom poinio ovom prilikom. Bio je optuen da je uglednog dubrovakog Jevrejina Papa-Samuela i druge Jevreje ruio u komediji i stavljao u maskerate, a Samuela Koena zlostavljao pred licem celog grada. Glumac se branio da nije imao pojma da se pod pokladnom maskom nalazio Koen. Kao svake godine to ini mlade im se promeni boja vetru, Rigi je sa glumcem Krivonosoviem spremao ,,dudijatu, pokladnu igru s Jevrejinom. Poto je Boo Popov-Saraka sa druinom vlasteliia odustao te godine, odluili su se puani da o pokladama spreme makare. Iznajmili su volovska kola, na njima podigli veala, a Krivonosovi, koji je ranije ve igrao Jevrejina, nabavio je koulju od jedra i eir od ribarske rnree, riu bradu nainio od kudelje i napisao oporuku koju Jevrejin obino pred smrt ita u ,,dudijatama. Nali su se u ureeno vreme ve zakrabuljani (pod maskama) i Rigi se kleo pred sudom da je mislio kako na kolima voze, kao i ranije to se o pokladama deavalo, Krivonosovia koji preruen u Jevrejina stoji pod vealima i trpi udarce, pljuvanje i drugo ponienje kako ve komad zahteva. Natovarili su, dakle, sve glumce, delata i ,,uela na kola i krenuli kroz grad od crnih ka belim fratrima prikazujui komediju. Obili su Placu, pa se zaputili ka Gospi i Luaricama. Usput je Rigi u svojstvu delata tobonjem Jevrejinu (glumcu Krivonosoviu pod maskom Jevrejina, kako je bio uveren) kod velike fontane otkinuo nos s maske, u Tabom osmudio bradu, kod male fontane izloio gomili da ga pljuje, na placi prid dvorom (ante Palatium) otkinuo mu ruku (nainjenu od slame u arapi) i nije nita neobino primetio, sem da od treskanja kola ovome iz usta ispadaju kratki nehotini zviduci. Kada je u Luaricama pred kuom gospara Lukarevia dolo vreme da ,,udio bude obeen prema uobiajenom scenariju, Rigi mu je natakao omu na vrat i dalje uveren da se pod maskom nalazi glumac Krivonosovi

206 iz njihove druine. Ali tada, umesto oporake, onaj pod maskom proita neku pesmu ili neto, bog e ga znati ta, i to obraajui se onako s omom o vratu, gospoi Efrosiniji Lukarevi, koja je kose oprane jajetom unje stajala na balkonu svoje palae. Taj napis nije ni u, kojem sluaju liio na oporake Jevrejina iz ,,dudijata, nego je naprotiv glasio: Jesen je tvoj ukras, tvoj erdan za njedra, Zima je tebi pas to stee tva bedra, Prolitje isto je to tvoja odia, Obuv tva lito je poslije prolia; Sve vie odee to vie vremena, Svaka ti domee godina bremena, Sve ruho odmetni, sva doba godita, Pri no se plam sretni moj stvori u nita.

Tek tada, i po tome to ovakve rei pre spadaju u neku maskeratu s izjavama ljubavi nego meu dudijate i to nikako nisu zvuale kao Jevrejinova oporaka, glumci i gledaoci poznali su da neto nije u redu, pa se Rigi dosetio i skinuo masku s onoga koji ita. Tada se iza maske, na zaprepaenje svih prisutr.ih, umesto glumca Krivonosovia pojavio pravi Jevrejin iz geta, Samuel Koen. Taj udio trpeo je dobrovoljno sve one udarce, ponienja i pljuvanja umesto Krivonosovia, pa za to ni u kojem sluaju Nikola Rigi ne moe snositi odgovomost, budui da nije ni znao da pod maskom vozi Koena koji je Krivonosovia potplatio da mu ustupi mesto i da o tome uti. Tako je na opte uenje bilo ustanovljeno da Rigi nije kriv za vreanje i zlostavljanje Samuela Koena nego se, naprotiv, Samuel Koen ogreio o zakon prema kojem se o pokladama ne smeju meati Jevreji s hrianima. Poto je Koen tek nedavno bio puten iz zatvora gde je bio zbog posete jezuitima, nova presuda dola je kao prst na vagu da se ovaj udio, kojem su ,kose oteale i koji negde po Hercegovini dri Turcima

207 konjska groblja, protera iz graa. Nije se jedino znalo hoe li jevrejska zajednica stati iza Koena i tititi ga, to bi stvar odloilo, ako ne promenilo. ekalo se, dakle, dok je Koen ponovo leao u apsani da se izjasni geto. A u getu su zakljuili da ne treba dugo ekati kao na vatra zimi. O drugoluniju ijara meseca te godine rabi Abraham Papo i Isalc Nehama pregledali su i popisali hartije i knjige Koenovog prebivalita. Jer, vesti o njegovoj poseti fratrima nisu zabrinule samo jezuite nego i geto. Kada su stigli pred stan, tamo nije bilo nikoga. Zazvonili su i po zvuku zvona poznali da je klju u zvonu. Bio je okaen o klatno. U sobi je gorela svea, iako je mati Koenova bila odsutna. Nali su jedan avan za cimet, mreu za spavanje visoko okaenu da se knjiga mogla itati pritisnuta o tavanicu nad oima, peskarnicu lavandulom namirisanog peska, jedan trokraki lukjemar sa po zapisom na svakom od krakova, koji imenuju tri oveije due; nefe, ruah i nemah. Na prozom bilo je bilja i po vrstama posetioci zakljuie da je ono pod zatitom zvezda iz sazvea Raka. Na policama du zidova leali su jedan leut, sablja i 132 navlake od crvene, plave, crne i bele sargije i u njima rukopisi Koenovi ili njegovi prepisi tuih rukopisa. Na jednom tanjim, perom umakanim u peatni vosak bilo je zapisano uputstvo za lako i brzo buenje: da bi se ovek rasanio dovoljno je da ispie bilo koju re i odmah e biti potpuno budan, toliko je pisanje samo po sebi natprirodan, boanski, a ne ljudski posao. Na tavanici iznad rnree za spavanje bilo je mnogo slova i rei zapisanih prilikom buenja. Od knjiga, panju posetilaca privukle su tri naene na podu prostorije uz sam prozor, gde je Koen obino itao. Oigledno, listao ih je naizmenino i to je itanje liilo na vrstu mnogoenstva. Na podu je lealo lcrakovsko izdanje knjige dubrovakoga pesnika dr Didaka Isaije Koena (umro 1599) nazvanog Didak Pir - De

208 illustribus familiis (1585); do njega bila je knjiga Arona Koena Zekan Aron (Brada Aronova) objavljena u Veneciji 1637, s prepisom Aronove himne Isaku Juurunu (umrlom u dubrovakim tamnicama), a s kraja jo i Dobro ulje (Semen Atov) Salamuna Oefa, dede Arona Koena. Bilo je jasno da su knjige birane po porodinom kljuu, ali nita se vie iz tog podatka nije moglo izvui. Onda rabi Abraham Papo otvori prozor. Bio je upravo dunuo jugo i vetar ulete u sobu. Rabi rasklopi jednu od knjiga, oslunu jedan asak kako listovi trepere na promaji i ree Ishaku Nehami: - Sluaj! zar ti se ne ini da ova uti re: nefe, nefe, nefe? Potom rabi pusti sledeu knjigu da progovori i jasno i glasno se ulo kako na vetru njeni listovi, prevrui se, izgovaraju re: ruah, ruah, ruah. - Ako trea izgovori re nemah - primeti Papo - znaemo da knjige dozivaju Koenove due. I im Abraham Papo rasldopi treu knjigu, obojica ue da ona apue re: neama, neama, neama! - Knjige se prepim oko neega to je u ovoj odaji - zakljui rabi Papo - neke stvari ovde hoe da unite neke dmge stvari. Seli su i gledali nepomino u sobu. Na lukjernaru odjednom se pojavie plamenovi, kao da su ih dozvale knjige svojim uketanjem. Jedan se plamen odvoji od svetiljke i zaplaka u dva glasa i rabi Papo ree: - To plae Koenova prva, najmlaa dua, za telom, i njegovo telo za duom. Potom se ta dua primae onom leutu na polici i poe dodirivati ice, od ega se zau tiha svirka i tako je dua pratila svoj pla svirkom. - Ponekad predvee - plakala je Koenova dua - akoti sunce ugleda oi, moe ti se uiniti od bliskog leptira to ti prelee stazu daleka ptica, ili od nisko proletele radosti visoko uzletela tuga... Utom se drugi plamen izdui i uoblii se u oveiju spodobu, stade pred ogledalom i poe se odevati i mazati belilom. Pri tome, spodoba je balzame,

209 varzila i mirisne masti prinosila ogledalu kao da tek u njemu moe da odredi i osmotri kakve su boje, ali je beljenje obavila ne izlaui lice ogledalu kao da se boji ozlede. Tako je inila sve dok se potpuno ne pretvori u Koenovo oblije crvenih oiju i jednog sedog brka. Potom uze sablju s police i pridrui se prvoj dui. Trea Koenova dua, ona najstarija, lebdela je, meutim, visoko pod tavanicom u obliku svica ili plamika. Dok se prve dve due pribie uz policu s rukopisima, trea se izdvajala od njih drei se neprijateljski svog ugla pod tavanicom, grebui slova ispisana iznad mree za spavanje gde je pisalo:

Sada Rabi Papo i Ishak Nehama zakljuie da su se Koenove due zavadile oko onih vreica s rukopisima, ali ih bee toliko da nisu mogli sve pregledati. Tada rabi Abraham upita: - Mili li o bojama vreica to i ja? - Zar one nemaju boje plamena? - primeti Nehama - uporedimo ih sa sveom. Na njoj ima nekoliko plamenova: plavi, crveni, crni; taj trobojni plamen pee i uvek je u dodiru s materijom koju sagoreva, s fitiljem i uljem. Na vrhu, iznad tog trobojnog plamena je drugi,

210

beli plamen koji ne ee a svetli, poduprt onim donjim trobojnim plamenom; dakle vatra to se hrani vatrom. Mojsije je na gori stajao u onom belom plamenu koji ne ee a svetli, dok mi stojimo u podnoju gore u onom trobojnom ognju, koji prodire i pali sve sem belog plamena koji je simbol najvee i najskrivenije mudrosti. Potraimo, dakle, ono to traimo u belim navlakama! Nije ih bilo mnogo - koliko za jednu zobnicu. Naoe jedno izdanje Jude Halevija , objavljeno u Bazelu 1660, snabdeveno prevodom tiva sa arapskog na hebrejski od rabija Jehude Aben Tibona i propraeno latinskim targumom izdavaa. U ostalim navlakama bili su Koenovi rukopisi i meu njima najpre posetiocima pade u oi beleka pod naslovom: Zapis o Adamu Kadmonu

Hazari su u snovima ljudi videli slova i tragali u njima za praovekom, predvenim Adamom Kadmonom, koji je bio i ovek i ena. Verovali su da svakom oveku pripada po jedno od slova azbuke i da svako od tih slova predstavlja deo tela Adama Kadmona na zemlji i da se u snovima ljudi ta slova kombinuju i oivljuju u Adamovo telo. Ali, ta slova i jezik beleen tim slovima, nije onaj kojim se mi sluimo. Hazari su verovali da znaju gde je granica izmeu dva jezika^ i dva pisma, boije rei - davar i nae Ijudske. Granica, tvrdili su oni, ide izmeu glagola i imenice! Naime, tetragram - boije tajno ime, koje ve aleksandrijska septanta krije pod bezazlenom reju kirios, uopte nije imenica, nego glagol. Takoe, treba imati na umu pri ovome da je Avraham uzimao u obzir glagole koje je Gospod koristio prilikom stvaranja sveta, a ne imenice. Jezik kojim se sluimo sastoji se, dakle, iz dve neravnopravne snage, ije se poreklo sutinski razlikuje. Jer, glagol, logos, zakon, predodba o

211
pravim postupcima, pravilnom i celishodnom odnosu, prethodio je samom inu stvaranja sveta i onoga to e dejstvovati i stupati u odnose. A imenice su nastale tek poto su stvorene tvari ovoga sveta, i to da bi ih oznaile. Tako imena dolaze kao praporac na kapu, posle Adama koji kae u svom 139. psalmu: Jo nema rijei na jeziku mom, a ti, Gospode, gle ve sve zna. To to su imenice odreene da lee u prirodi ljudskih imena, samo je jedan dokaz vie da ne pripadaju onom redu rei koje tvore boje ime. Jer, boje ime (Tora) je glagol, a ne imenica, i taj glagol poinje s Alef. Bog je gledao u Toru kad je stvarao svet, pa tako re kojom poinje svet jeste glagol. Na jezik, dakle, raspolae s dva sloja - jednim boanskim slojem i dragim sumnjivog porekla, vezanim po svoj prilici za Gehenu, za prostor na severu od Gospoda. Tako se pakao i raj, prolost i budunost, sadre ve u jeziku i pismenima jezika. I pismenima jezika! Tu se ukazuje dno senke. Zemaljska azbuka je ogledalo nebeske i ona deli sudbinu jezika. Ako koristimo zajedno i imenice i glagole, iako su glagoli beskrajno iznad imenica, jer im ni starina ni poreklo nisu jednaki, poto su oni nastali pre a imenice posle Stvaranja, to sve vredi i za azbuku. Slova kojima se zapisuju imenice i slova kojima se obeleavaju glagoli ne mogu dakle biti iste vrste i podeljene su na dva reda znakova od vajkada, ali su danas izmeana u naim oima, jer zaborav lei u oku. Kako slova zemaljske azbuke odgovaraju svako pojednom delu oveijeg tela, tako slova nebeske azbuke odgovaraju svako delu tela Adama Kadmona, dok beline izmeu slova oznaavaju ritam pokreta tela. Ali, poto naporednost boije i ljudske azbuke nije dopustiva, uvek se jedna od njih povlai da bi nainila mesta dragoj i obratno, kad se draga iri, prva je u uzmaku. To vredi i za pismena Biblije - Biblija stalno die. Na trenutke u njoj blistaju glagoli, a potom, im se oni povuku, zacme se imenice, samo to mi to ne

212 moemo videti, kao to ne moemo proitati ta crni oganj pie po belom ognju. Tako i telo Adama Kadmona naizmenino ispunjava nae bie ili ga kao u oseci naputa, ve prema tome da li je nebeska azbuka u nadiranju ili u uzmaku. Slova nae azbuke javljaju se na javi, a slova nebeske azbuke javljaju se u naim snovima rasuta kao svetlost i pesak po vodama zemlje u asu kada boija pismena navru i potisnu ljudska pismena iz naeg zaspalog oka. Jer, u snu se misli oiina i uima, govor u snu nema imenica, slui se samo glagolima, i samo u snu svaki ovek je cadik, ne moe biti ubica... Ja, Samuel Koen, pisac ovih redova poput hazarskih lovaca na snove ronim u podruja tamne strane sveta i pokuavam da iz njih izvuem iskre boje tamo zatoene, ali moe mi se dogoditi da i moja dua tamo ostane zasunjena. Od slova koja tamo skupljam i od slova onih, koji su to inili pr mene, sastavljam knjigu koja e, kako su hazarski lovci na snov govorili, initi telo Adama Kadmona na zemlji...

Zagledavi se u polumraku, dva oveka prevrnueostatak belih vreica i u njima ne naoe nita do nekoliko desetina uazbuenih rei, neto to je Koen nazvao Hazarskim renikom (Lexicnn Cosri) a to su oni shvatili kao redom alefbeta sloena znanja o Hazarima, njihovoj veri, njihovim obiajima i svim ljudima vezanim za njih, njihovu istoriju i njihovo preobraenje u judaizam. To je bio materijal slian onome koji je mnogo vekova pre Koena Juda Halevi obradio u svojoj knjizi o Hazarima, ali je Koen iao dalje od Halevija u tom smislu to je pokuavao da podrobnije ue u pitanje ko su bili onaj kod Halevija neimenovani liriansici i islamski uesnik u hazarskoj polemiciv. Koen se trudio da ovoj dvojici otkrije imena, argumente i izradi im biografije za svoj renik koji je - kako je

213 smatrao - morao obuhvatiti i takve odrednice koje su u jevrejskim izvorima o hazarskom pitanju zanemarene. Tako se u Koenovom reniku nala i skica za ivotopis nekog hrianskog propovednika i misionara, oigledno onog istog o kojem se Koen raspitivao kod jezuita, ali je bila tura, bez imena koje Koen nije uspeo da sazna, pa se nije mogla ukljuiti u renik. Juda Halevi - zapisao je Koen uz ovu nedovrenu biografiju, njegovi izdavai i drugi hebrejski komentatori i izvori pominju poimence samo jednoga od tri uesnika u verskoj polemici na dvoru hazarskog kagana. To je jevrejski predstavnik - Isak Sangari koji je protumaio san o poseti anela hazarskom vladaru. Ostale uesnike u polemici - hrianskog i islamskog, hebrejski izvori ne pominju poimence, kau tek toliko da je jedan filosof a za drugog, onog Arapina, ne navode ak ni to je li ubijen pre ili posle polemike. Moda na svetu - pisao je dalje Koen - jo neko prikuplja isprave i vesti o Hazarima kao to je radio Juda Halevi i sastavlja ovakav svod izvora ili renik kao to radim ja. Moda to ini neko ko nije nae vere, nego hrianin, ili ovek islamskog zakona. Moda negde u svetu postoje druga dvojica koja mene trae kao to Ja traim njih. Moda oni sanjaju mene, kao ja njih, i ude za onim to ja znam, jer je za njih moja istina tajna, kao to je za mrnr njihova istina skriveni odgovor na moja pitanja. Ne kae se uzalud da je svaki san ezdesetina istine. Moda ja ne sanjam uzalud Carigiad i sebe u njemu kao oveka sasvim drugaijeg no to sam u stvari - veta u sedlu i na sablji brza, malo hroma i pobona na drugi nain no to sam. U Talmudu stoji: ,Neka ide da mu se san protumai pred trojicom! Ko su moja trojica? Nisu li pored mene samoga - onaj drugi, hrianski traga za Hazarima, i onaj trei, islamski? Jesu li tri vere u mojim duama mesto jedne? Hoe li mi dve due u pakao, a samo jedna u raj? Ili su, kao uvek kada se ui knjiga o stvaranju sveta, neophodna trojica i jedan nije dovoljan, pa ja s pravom

214

udim za dmgom vojicom kao oni moda za treim. Ne znam, ali znam i pouzdano sam iskusio da moje tri due ratuju u meni i jedna od njih nosi sablju i ve je u Carigradu; druga se dvoumi, plae i peva svirajui u leut, a trea je protiv mene. Ta trea se ne javlja ili ne dosee do mene jo uvek. Zato ja sanjam samo onog prvog, sa sabljom, a onog drugog s leutom ne sanjam. Jer, rav Hisda ree: ,San koji se ne protumai ieste kao pismo koje nije proitano, a ja okreem i kaem obrnuto: ,Neproitano pismo je kao san koji nije sanjan. Koliko mi je snova poslato koje nisam nikada primio i odsanjao? Ne znam, ali znam da jedna od mojih dua moe da odgonetne poreklo druge due gledajui u elo oveka koji spava. Oseam da se komadi moje due mogu sresti meu drugim ljudskim biima, meu kamilama, meu kamenjem i biljkama; neiji san je uzeo grau od tela moje due i zida svoju kuu od nje negde daleko. Jer, moje due za svoje usavravanje trae saradnju drugih dua, due tako pomau duama. Ja znam, moj hazarski renik obuhvata svih deset brojeva i 22 slova hebrejske azbuke; od njih se moe stvoriti svet, ali gle, ja ne umem. Nedostaju mi neka imena, neka slova nee biti popunjena zbog toga. Kako bih voleo da mogu umesto renika s imenima za odrednice uzeti samo glagole! Ali, to ovek ne moe. Jer slova koja obeleavaju glagole dolaze od Elohima, nisu nam poznata i nisu oveija nego boija, i jedino slova koja obeleavaju, imenice i imena, ona koja dolaze iz Gehene od avola, grade moj renik i pristupana su mi. Moram se, dakle, drati imena i avola... - Baal halomot! - uzviknuo je rabi Papo kada su doli do ovog mesta u Koenovim hartijama - da li on bunca? - Ja opet mislim neto drugo - uzvratio je Nehama i ugasio sveu. - ta misli? - upitao je rabi Papo i ugasio lukjemar, pri emu due proaputae svaka svoje ime i iezoe.

215 - Mislim - odgovorio je Nehama u potpunoj pomrini tako da mu se mrak sobe pomeao s mrakom usta - mislim da li je za njega Zemlin, Kavala lli Solun? - Solun. jevrejska majka? - zaudio se rabi Papo. - Ni govora. Treba ga poslati za minera u Siderokapsi! - Poslaemo ga u Soiun verenici - zakljui drugi starac zamiljeno i oni izioe ne palei svetlost. Napolju ih doeka jugo i posoli im oi.

Tako je sudbina Samuela Koena bila zapeaena. Bio je proteran iz Dubrovnika i kako se moe zakljuiti iz izvetaja zdura oprostio se od poznanika ,,na svetog Tomu apostola 1689. godine po ezi od koje se marvi linjaju repovi, a Stradun lei pun ptiijeg perja". Tog dana uvee gospoa Efrosinija obue muke haljine i izae tako kao to ini javno enskinje. Koen je iao te veeri poslednji put od apoteke ka Sponzi i ona ispod luka od Garita baci pred njega srebmik. On podie novac i prie u mrak. Isprva se tre mislei od nje da je muko, ali je poznade im ga dotae prstima. - Nemoj ii - ree mu ona - sa sudijama se moe sve urediti. Samo reci. Nema tog progonstva koje se ne moe zameniti s malo leanja u morskim zatvorima. Umotau kome treba malo zlatnih kuda u bradu i neemo morati da se rastanemo. - Ja ne moram ii to sam izgnan - uzvrati Koen - za mene ta njihova pisanija vredi koliko pesma to je ptica iopa ispovraa u letu. Ja moram ii jer mi je za to krajnji as. Od detinjstva sanjam ja da se bijem po mraku sabljom i hramam u snovima. Sanjam n1a jednom jeziku koji ne razumem na javi. Sada je otada dvadeset druga godina i vreme je da mi se san obistini i objasni. Ili sad ili nikada. A obistinie se tamo gde ga sanjam - u Carigradu. Jer ne vidim ja uzalud u snu te krive ulice pravljene da ubiju vetar, te kule i vodu pod njima...

216

- Ako se vie ne budemo sreli u ovom ivotu rekla je na to gospoa Efrosinija - videemo se u nekom drugom, buduem. Moda smo mi samo korenje dua koje e iz nas izii jednoga dana. Moda je tvoja dua trudna i rodie jednom moju duu, ali prethodno obe moraju da preu odreeni im put... - I da je tako, u tom buduem svetu neemo se prepoznati. Tvoja dua nije Adamova, ona koja je prognana u due svih potonjih narataja i osuena da umire ponovo sa svakim od nas. - Ako ne tako, sreemo se na drugi nain. I ja u ti rei kako da me pozna. Biu tada mukarac, ali u imati iste ruke kao to imam sada - svaku s po dva palca, tako da obe mogu biti leva i desna... S tim reima gospoa Efrosinija poljubi Koena u prsten i rastadoe se zauvek. Smrt gospoe Lukarevi, koja je usledila ubrzo i bila tako uasna da je opevana u narodnim pesmama, nije mogla baciti senku na Koena, jer on je u vreme kada je gospoa Efrosinija umrla bio ve i sam pao u svoju tardemu, u san bez povratka i buenja. U poetku se mislilo da e Koen otii svojoj verenici Lidisiji u Solun i da e se tamo oeniti, kako je preporuivala jevrejska zajednica u Dubrovniku. Ali on nije tako uinio. Te veeri napunio je lulu, a ujutru ju je popuio u taboni trebinjskog Sabljak-pae, koji se spremao u pohod na Vlaku. Tako se Koen uprkos svemu zaputio ka Carigradu. Ali nikada nije onamo stigao. Oevici, koje su meu painim pratiocima podmitili dubrovaki Jevreji, davi im biljne boje za lan da im ispriaju Koenov kraj, govore sledee.

Paa je te godine putovao sa svojom pratnjom na sever, a sve vreme oblaci nad njima leteli su na jug, kao da im odnose pamenje. Ve to nije bio dobar znak. Gledali su svoje kenie dok jure kroz mirise bosanskih uma kao kroz godinja doba i pali su na

217

abaki konak one noi kada je mesec pomraio. Pai tada na Savi polomi noge jedan drebac 1 on pozva svog uvara konjskoga groblja. Koen je, meutim, spavao tako vrsto da ne u poziv i paa ga udari biem meu oi vukui udarac kao iz bunara, tako da mu prte grivna na ruci. Koen se trenutno prenu i ode da obavi svoj posao trei. Posle ovoga dogaaja Koenu se privremeno gubi trag, jer on iz painog tabora prelazi u Beograd koji su drale austrijske trupe. Zna se da je u Beogradu odlazio u ogromnu dvospratnu kuu turskih Sefarda punu promaje to urlie kroz hodnike - u jevrejski dom, ,,abheham s preko sto odaja, pedeset kuhinja i trideset podruma. Po ulicama grada na vodama gledao je plaene bitke dece, koja su se meu sobom tukla do krvi kao petlovi, dok su se oni oko njih kladili. Stanovao je u starom hanu u jednoj od 47 odaja koje su pripadale tamonjim nemakim Jevrejima, Akenazima, i tu naao knjigu o tumaenju snova pisanu ,,ladinom. Predvee je gledao kako nad Beogradom zvonici crkava kao rala oru oblake. - Kad stignu na kraj neba - zabeleio je - okrenu se i kroz nove oblake krenu natrag... Kad je Sabljak-pain odred izbio na Dunav, jednu od etiri rajske reke - onu koja simbolizuje alegorijski sloj u Bibliji, Koen mu se opet pridruio. Tada se dogodilo neto to je Koenu donelo veliku painu naklonost. Paa je u pohod poveo jednog dobro plaenog Grka, livca topova. Ovaj je sa svojim kalupima i spravama ostao dan hoda iza odreda i im se oglasie prve arke sa Srbima i Austrijancima, paa naredi da se izlije u erdapu top od tri hiljade lakata dometa i ulad od po dva egipatska kantara svako. Jer, od lumparde (topa) - govorio je paa - uginue pilad u jajima i pobacie lisice, a med e se ugorati po konicama. Po Grka je naredio da poalju Koena. Meutim, bio je sabat i Koen, umesto da odjae, lee da spava... Ujutru on odabra jednu kamilu, potomka dvogrbog mujaka i jednogrbe enke, koja je leto provela ka-

218
tranisana i sada je bila orna za put. Povede i jednoga konja ,,veselka, od onih koje putaju na kobile da ih odobrovolje pre no to e ih pripustiti ajgiru da ih opae. Menjajui kamilu i konja Koen prevali za dan dva dana jahanja i obavi posao. Kada ga paa zapanjeno upita gde ga je i ko uio jahanju, Koen odgovori da se vebao u snu. Taj se odgovor pai silno svide i on Koenu pokloni minuu to se stavlja u nos. Kada top bi izliven, poee tui po austrijskim poloajima. Sabljak naredi pokret svojoj jedinici i na srpske poloaje sjurie se svi, ukljuujui i Koena koji je umesto sablje nosio neku zobnicu mada u njoj, kao to se znalo, nije bilo nieg vrednog nego, naprotiv, samo stara sitno ispisana hartija u belim navlakama. - Pod nebom gustim kao orba - pria oevidac - uletesmo u neki anac gde zatekosmo samo tri oveka, dok ostali behu utekli. Dva su se vojnika tamo kockala ne hajui to mi juriamo. Kraj njih je pred atorom kao u bunilu spavao neki bogato odeven konjanik i na nas jedino nasmue njegovi psi. Za tili as nai posekoe jednog od onih kockara i kopljem probodoe zaspalog konjanika. Taj se pridie na lakat onako proboden i pogleda u Koena, a ovaj pade od tog pogleda kao od taneta, i prosue mu se oni papiri iz zobnice. Paa upita je li to Koen ubijen, na ta se onaj drugi kockar odazva na arapskom i ree: - Ako se on zove Koen, onda ga nije tane pogoilo nego ga je oborio s nogu san... Pokazalo se da je to istina i ta neobina re spase kockaru ivot za taj dan. Jer re je ljudska kao glad. Nema uvek istu snagu...

Zavretak saoptenja o Samuelu Koenu, Jevrejinu iz dubrovakog geta, izvetaj je o njegovom poslednjem snu, tekoj i dubokoj tardemi u koju se navezao kao na debelo more bez povratka. Taj poslednji lzvetaj

219

o Samuelu Koenu podneo je trebinjskom Sabljak-pai onaj kockar kojem je bio poteen ivot na bojitu. Ono to je on pai rekao u tom izvetaju ostaje zauvek zaiveno u jedan svileni ator na Dunavu i do nas su doprli samo odlomci razgovora kroz zelenu tkaninu koja ne proputa kiu. Kockar se zvao Jusuf Masudi i bio je ita snova. Mogao je u tuim snovima zeca uloviti, a kamoli oveka, i sluio je kod onog konjanika kojega su kopljem probudili. Taj konjanik bio je ugledna i bogata linost, zvao se Avram Brankovi i samo njegovi hrtovi vredeli su koliko jedna laa baruta. O njemu je Masudi tvrdio upravo neverovatnu stvar. Uveravao je Sabljak-pau da Koen u svom tekom snu sanja upravo ovog Avrama Brankovia. - Ti kae da si ita snova? - upita na to paa Masudija. - Moe li onda proitati i taj Koenov san? - Naravno da mogu. Ja ve vidim ta on sanja: poto Brankovi umire, on sanja Brankovievu smrt. Na te rei paa kao da je ivnuo. - To znai - zakljuio je brzo - da Koen moe sada da doivi to nijedan smrtnik ne moe: sanjajui Brankovia koji umire, moe da proivi smit i da ostane iv? - Tako je - sloio se Masudi - ali ne moe da se probudi da nam to to je video u snu ispria. - Ali zato ti moe da vidi kako on sanja tu smrt... - Mogu i podneu vam sutra izvetaj kako umire jedan ovek_i ta pri tome osea... Nikada ni Sabljak-paa ni mi neemo znati je ii kockar ovu stvar traio zato da bi produio ivot za jedan dan ili zato to je stvamo mogao videti u Koenov san i tamo nai Brankovievu smrt. Paa je ipak ocenio da stvar vredi pokuati. Rekao je da svaki sutranji dan vredi koliko neupotrebljena potkovica, a jueranji koliko otpala kamilja ploa, i ostavio je Masudija ivog do sutra.

220
Koen je tu no proveo spavajui poslednji put; njegov ogromni nos_kao cela jedna ptica virio mu je kroz osmeh iz sna, a taj osmeh izgledao je kao otpadak s neke davno pojedene trpeze. Masudi se nije odvojio od njegovog uzglavlja do jutra, a kada je svanulo Anadolac bee izmenjen od tog bdenja kao da je bievan u snovima koje je itao. A proitao je u njima sledee: Brankovi kao da nije umirao od rane nanete kopljem. Nije tu ranu ni oseao. Oseao je mnogo vie od jedne rane i broj tih rana se umnoavao velikom brzinom. Oseao je da stoji visoko na nekom kamenom stubu i broji. Bilo je prolee, duvao je vetar koji plete kike od prua vrbama, i sve su vrbe od Moria do Tise i Dunava nosile kike. Neto kao strele zabadalo se u njegovo telo, ali je postupak tekao unatrag: kod svake strele najpre je oseao ranu, potom ubod, pa bi bol prestao, uo bi se fijuk kroz vazduh i najzad bi zazvrjala tetiva s koje je odapeta strela. Tako umirui brojao je strele od jedan do sedamnaest, a onda je pao sa stuba i prestao da broji. U tom padu sudario se s neim tvrdim, nepomerivim i ogromnim. Ali to nije bila zemlja. To je bila smrt. Rane su mu se od tog udara razletele na sve strane tako da jedna drugu vie nije mogla osetiti i tek zatim on udari o zemlju, ve mrtav. A potom je u toj istoj smrti umro i po drugi put, mada je izgledalo da u njoj nema vie mesta ni za najmanji bol. Izmeu udara strela umirao je naporedo jo jednom, ali sasvim drugaije, umirao je nesazrelom deakom smru i bojao se jedino da nee stii dovoljno brzo da obavi ogromni posao (jer smrt je naporan rad) i da u isto vreme kada doe do padanja sa stuba zavri i s ovom drugom smru. Zato se napinjao i urio. Leao je u toj nepominoj urbi iza arene sobne pei sazidane u obliku male, kao deije crkve s crvenim i zlatnim kubetima. Vreli i ledeni bolovi navirali su iz njega u sobu kao da se iz njegovog tela otimaju na slobodu i brzo smenjuju godine. Sumrak

221
se irio kao vlaga, svaka se odaja u kui crnela drugaije i samo su jo prozori bili natovareni poslednjom svetlou dana, jedva bleom od mraka u sobi. Neko iz nevidljivog predvorja poe tada nosei sveu, i kao da ima na dovratku cmih vratnica koliko listova u knjizi, prelista ih zakratko sve pomerajui svetlost i ue. Utom neto potee iz njega i on ispia svu svoju prolost iz sebe i osta prazan. A onda, kao da nadoe voda i napolju pope se no sa zemlje na nebo, a njemu spade odjednom sva kosa, kao da mu smakoe ubaru s glave koja je ve bila mrtva. I tada se u Koenovom snu javila i trea Brankovieva smrt. Bila je jedva primetna, zaklonjena neim to je moglo biti jako nagomilano vreme. Stotine godina kao da su stajale izmeu Brankovieve dve prve smrti i one tree koja se jedva nazirala s mesta na kojem je stajao Masudi. U prvi mah Masudi je pomislio da Brankovi sada umire smru svoga posinka Petkutina, ali poto je znao kako je Petkutin svrio, ubrzo je zakljuio da to nije Petkutinova smrt. Ta trea smrt bila je brza i kratka. Brankovi je leao u nekoj udnoj postelji i neki mukarac dohvatio je jastuk i poeo njime da ga davi. Za to vreme Brankovi je rnislio samo na jednu stvar - da treba dohvatiti jaje koje se nalazilo na stoiu do kreveta i razbiti ga. Brankovi ne zna zbog ega je to potrebno, ali dok ga gue jastukom zna da je to jedino vano. Istovremeno on shvata da je ovek svoje jue i sutra otkrio s velikim zakanjenjem, milion godina pole svog nastanka najpre sutra. pa jue Otkrio ih je jedne davne noi kada se u pomrini gasila sadanjica pritenjena i skoro prekinuta izmeu prolosti i budunosti, koje su te noi toliko narasle da su se skoro spojile. I sada je bilo tako. Sadanjica se gasila uguena izmeu dve venosti - prole i budue, i Brankovi je umro po trei put, u asu kada se prolost i budunost sudarie u njemu i zdrobie ga ba u asu kad je stigao da zdrobi ono jaje...

222
Tada je odjednom Koenov san ostao prazan kao isueno korito reke. Bilo je vreme buenju ali niie bilo vie nikoga da sanja Koenovujavu kako je to inio za ivota Brankovi. I tako se i s Koenom moralo dogoditi ono to se dogodilo. Masudi je video kako u Koenovom snu, koji se pretvarao u ropac, sa svih stvari koje su ga okruivale popadae imena kao kape i svet ostade devianski ist kao u prvom danu postanja. Jedino su prvih deset brojeva i ona slova azbuke koja oznaavaju glagole blistali iznad stvari oko Koena kao zlatne suze. I tada on naui da su brojevi deset zapovesti takoe glagoli i da se zaboravljaju poslednji prilikom zaboravljanja jednog jezika i ostaju kao odjek i kada su same zapovesti iezle iz seanja. U tom asu Koen se probudi u svoju smrt i pred Masudijem nestade staze, jer se preko vidika spusti koprena na kojoj je pisalo vodom iz reke Jabok: Jer, vai su snovi dani u noima.
Vanija literatura: Anonim, Lexicon Cosri, Continens Colloquium seu disputationem de religione, Regiemonti Borussiae exeudebat typographus Ioannes Daubmannus, Anno 1691. passim; o Koenovim precima videti: M.Panti, Sin vjerenik jedne matere"... Anali Historijskog instituta Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Dubrovniku, 1953, II, str. 209-216.

LIBER COSRI - naziv latinskog prevoda knjige o Hazarima Jude Halevija* koji se pojavio 1660. Prevodilac Don Bukstorf (Jolin Bnxtorf, 1599-1664) dao je uz svoj latinski prevod i naporednu hebrejsku verziju. Bukstorf je bio sin oca istog imena i prezimena i rano je upuen u biblijski, rabinski i srednjovekovni hebrejski jezik. Prevodio je na latinski i Majmonida (Bazel 1629) i uzeo uea u jednoj dugoj javnoj polemici s Luisom Kapelom o biblijskim nadrednim znacima i pismenima koja oznaavaju samoglasnike. Prevod Halevijeve knjige objavio je u Bazelu 1660. godine dodajui predgovor iz kojega se vidi da je sluio venecijanskim izdanjima

Naslovna strana Halevijeve knjige o Hazarima (Bazelsko izdanje iz XVII veka)

s hebrejskim prevodom Ibn-Tibona . Smatrao je prema Haleviju da su samoglasnici dua slova i da prema tome na svaki od 22 suglasnika dolaze po tri samoglasnika. itanje je u stvari gaanje baenog kamena drugim kamenom, pri emu su suglasnici kamenje a njihova brzina samoglasnici. Prema njegovom miljenju, u Nojev koveg u vreme potopa ukrcano je

224
i sedam brojeva i to u obliku goluba, jer golub ume da broji do sedam. Samo ti brojevi nisu imali znak suglasnikog nego samoglasnikog pismena. Iako je Hazarska prepiska poznata odmah posle 1577. godine, ona je iroj javnosti postala pristupana tek s Bukstorfovim izdanjem Halevija iz 1660. godine, jer je on tu u dodatku priloio i pismo Hisdaja IbnSapruta i odgovor hazarskog kralja Josifa. LUKAREVI (LUCCARI) EFROSINIJA (XVII vek) - dubrovaka vlastelinka iz roda Getaldia-Kruhoradia, udata za jednog od plemia iz porodice Luccari. U svojoj palati drala je kavez s pticom sojkom, ije je prisustvo u kui lekovito, i na zidu grki sat koji o praznicima svira tropare i kondake. Govorila je da je otvaranje svakih novih vrata u ivotu neizvesno kao bacanje karata, a za svog bogatog supruga da veera tiine i vode. Bila je poznata sa svog slobodnog vladanja i veoma lepa; branila se kroz smeh da put i obraz ne idu zajedno i imala po dva palca na svakoj aci. Stalno je drala navuene rukavice, ak i za obedom, a volela je crvena, plava i uta jela i nosila haljine tih boja. Imala je dvoje dece, ker i sina. Jedne noi sedmogodinja ker videla je kroz prozor koji je delio njenu od majine odaje kako se mati poraa. U prisustvu svoje ptice u kavezu, gospoa Efrosinija rodila je malog bradatog staria s mamuzama na bosim nogama, koji je doavi na svet uzviknuo Gladan Grk i na nebo e poi, pregrizao sopstveni pupak i odmah nekud otrao zgrabivi umesto odee neiju kapu i zovnuvi usput sestru po imenu. Devojica je otada onemela, nije se mogla ni voditi ni terati, i smetena je daleko od oiju u Konavlje. Prialo se da se gospoi Efrosiniji takve stvari dogaaju zato to je sela na hleb i to odrava tajnu vezu s nekim Jevreiinom iz dubrovakog geta po imenu Samuel Koen . Na optube zbog slobodnog vladanja, gospoa Efrosinija odgovarala je prezrivo da se ne da pojiti iz tue glave:

225

- Istino rjet, da mi je stotina gizdavijeh, krepkijeh, vlasteliia uzmnonijeh i crmagrstijeh. kojinmo dni ne odhode, bih lakomac postala! Ama u Ragtizi na stotinu godinjaka pifara ne mere se naravnit, doli kroz vrime! A sto godita ekat, ko ima? Na one druge optube nije nikako ni odgovarala. Prialo se, naime, da je kao devojka bila Mora, kad se udala da je postala vetica, a da e posle smrti ostati vampirua za tri godine, ali u ovo tree nisu svi verovali, jer se smatralo da se najee vampire Turci, ree Grci, a Jevreji nikako. A za gospou Efrosiniju se ukalo da je potajno Mojsijeve vere. Bilo kako mu drago, kada je Samuel Koen proteran iz Dubrovnika, gospoa Efrosinija nije ostala ravnoduna; govorilo se da e umreti od tuge i otada je kao kamen nou na srcu drala sopstvenu pesnicu u kojoj je sa svake strane bio stegnut po palac. Ali umesto da umre, ona je jednoga jutra nestala iz Dubrovnika, viena je potom u Konavlju, pa na Danama u po podne gde sedi na grobu i elja se, a jo kasnije kako putuje na sever do Beograda i zatim silazi na Dunav u potrazi za svojim ljubavnikom. Kada je ula da je Koen kod Kladova umro, nije se vie vraala kui. Ostrigla je i zakopala kosu i ne zna se ta je s njom potom bilo. Smatra se da je njenu smrt opevala jedna narodna pesma dugog i tunog stiha, zabeleena u Kotoru 1721. godine i sauvana samo u italijanskom prevodu pod naslovom Latinka divojka i vlaki vojvoda Drakul. Prevod pesme je oteen, ali se zna da pored junakinje pesme, u kojoj se nazire sudbina gospoe Efrosinije, u vojvodi Drakulu treba gledati linost pod imenom Vlad Malesku, koja je na granici XVII i XVIII veka stvarno ivela u Transilvaniji. U najkraim crtama pesma daje sledea obavetenja: U vreme kad nie bela trska jedna lepa i tuna ena sila je na Dunav da trai dragog oteranog u rat. Kad je ula da je poginuo. otila je vojvodi

226
Drakulu koji gleda na sutranje oko i najskuplji je vidar od tuge. Imao je skoro cmu lobanju pod kosom, boru utanja na licu i ogromni ud za koji je o praznicima vezivao zebu na dugoj svilenoj niti i ona mu ga je nosila letei pred vojvodom. Za pojasom drao je malu Ijutum koljke kojom je savreno umeo da odere ivog oveka i da ga potom opet odene u istu kou drei ga za perin. Spravljao je napitke za slatke smrti i njegov dvor vazda je opsedala gomila vampira koji su gasili svee traei od Drakule da ponovo umru. Jer za njih je smrt bila jo jedini dodir sa hivotom. Kvake na sobama gde je obitavao same od sebe su se pokretale, a pred njegovim dvorom stajao je dupke mali kruni vihor kovitlajui se neprekidno u sebi i meljui sve to dohvati. Tu se vrteo ve sedam hiljada godina i u njegovoj sredini ili oku, tokom svih tih sedam hiljada godina, bilo je vidno kao u podne i kvasala je meseina. Kada je mlada ena naila, sluge vojvode Drakula sedele su u senci tog vihora i pile tako to jedan natee iz bardaka, dok drugi puta otegnut glas nalik na pesmu, pa ovaj pije dok onaj ne uzme vazduha. Onda promene uloge. Najpre su tako u ast goe pevali veernji glas, potom pesmu na poljski glas i, najzad, jednu pesmu koja se peva glavu uz glavu" i koja glasi: ,,Svakoga prolea, im ptice ponu da broje ribu u Dunavu, na uu reke u more raste bela trska. (Ona raste samo tri dana u vreme kad se meaju slane i slatke vode, a njeno seme je hitrije od svakog drugog semena, pupi bre no to komjaa ide i dosee visinu pretiui mrava koji se pue uz nju. Dok je na suhom, seme bele trske moe da miruje i do dvesta godina, ali kada padne u vlagu, njena klica za nepun sat izbija na povrinu, posle tri ili etiri asa dobija visinu od jednog metra, a potom deblja i na izmaku dana ne moe se vie prstima obuhvatiti. Ujutru ima obim Ijudskoga struka i visinu kue, te ribari za belu trsku esto vezuju mree i ona ih rastui izvadi sama iz vode.

227 Ptice znaju da bela trska raste i u utrobi i dobro se uvaju da ne progutaju njeno seme ili njenu mladicu. Pa ipak, laari i pastiri ponekad opaze pticu kako se raspada u letu i znaju da je to otud to se ptica u ludilu ili nekoi ptiijoj tuzi, koja lii na ljudsku la, nazobala semena bele trske i ono ju je raznelo u vazduhu.) Pri korenu bele trske uvek se vide otisci kao od zuba i pastiri govore da bela trska i ne raste iz zemlje, nego iz usta nekog podvodnog demona koji kroz nju zvidi i govori mamei ptice i druge lakomce na svoje seme. Otuda se od bele trske ne prave svirajke, jer se u tuu svirajku ne duva. Drugi ribari kau da ptii ponekad umesto svojim semenom oplode ptice semenom bele trske i tako se obnavlja na zemlji jaje smrti... Kada se pesma zavri, devojka pusti svoje hrtove u lisice, a sama ueu kulu vojvode Drakula i, dade mu kesu zlata da joj izvida tugu. On je zagrli, odvede u lonicu i pusti tek kad se hrtovi vratie iz lisica. Bilo je jutro kada se oprostie, a uvee pastiri naoe kraj Dunava hrtove kako cvile i pred njima mladu lepu enu raznetu kao pticu koja je oploena semenom bele trske. Samo su njene svilene haljine jo bile obavijene oko ogromne stabljike koja bee ve pustila koren i umila kroz njenu kosu. Devojka bee rodila brzu ker - svoju smrt. Njena lepota bila se u toj smrti podelila na surutku i zgruano mleko, a na dnu videla su se jedna usta to dre koren trske... MOKADASA AL SAFER (VIII-XI vek) - najbolji meu itaima i lovcima snova . Prema predanju izradio je muki deo hazarske enciklopedije, dok je enski deo sastavila princeza Ateh . Svoj deo enciklopedije ili hazarskog renika Al Safer nije hteo pisati za savremenike i potomke, nego ga je sastavio na drevnom hazarskom jeziku iz V veka koji niko od njegovih savremenika nije razumeo; pisao ga je iskljuivo za pretke, one koji su nekada sanjali svoj deo

228
tela Adama Kadmona, deo koji nikada vie nee biti sanjan. Hazarska princeza Ateh bila je Al Saferova ljubavnica i jedna legenda pria kako joj on svojom bradom umoenom u vino mije prsa. AlSafer je zavrio u zatoenju, a razlog je bio, prema jednome izvoru, nesporazum izmedu princeze Ateh i hazarskog kagana. Nesporazum je izazvalo jedno pismo princezino koje nikada nije poslala, ali koje je ipak stiglo kaganu u ruke. Poto se odnosilo na El Safera, izazvalo je kaganovu ljubomoru i gnev. Glasilo je: Posadila sam rue u tvoje izme, iz tvoga eira raste mi eboj. Dok te ekam u svojoj jedinoj i veitoj noi, po meni veju dani kao komadii pocepanoga pisma. Sastavljam ih i sriem slovo po slovo tvoje ljubavne rei. Ali, proitati malo ta mogu, jer ponekad se pojavi nepoznati rukopis i uz tvoje pismo zapadne komadi nekog drugog pisma, umea se u moju no neki tui dan i tue slovo. ekam kada e doi i kada pisma i dani vie nee biti potrebni. I pitam se: da li e mi i tada pisati onaj drugi ili e biti i dalje no?

Prema drugim izvorima (Daubmanus ih povezuje s rukopisom kairske sinagoge) ovo pismo ili pesma nije uopte bilo upueno kaganu nego samom Al Safem i odnosilo se na njega i Adama Kadmona. U svakom sluaju, pismo je izazvalo ljubomoru ili politiku surevnjivost hazarskog kagana (jer su lovci na snove bilil jaka opoziciona stranka princeze Ateh koja je pruala otpor kaganu). Al Safer je kanjen tako to je zatvoren u gvozdeni kavez okaen o jedno drvo. Princeza Ateh slala mu je kroz svoje snove svake godine klju svoje lonice, a mogla je samo toliko da mu olaka muke to je podmiivala demone da na kratko vreme zamene nekog od ljudi i poture ga u kavez umesto Al Safera. Tako se Al Saferov ivot sastojao delom iz ivota drugih ljudi, koji su mu pozajmljivali po nekoliko svojih sedmica naizmenice. U meuvremenu, ljubavnici

229 su izmenjivali ponike na poseban nain: on bi zubima urezao nekoliko rei u lea komjae ili raka ulovljenog iz reke pod kavezom i putao ih natrag u vodu, a ona bi mu odgovarala na isti nain, putajui svoje ljubavne poruke ispisane na ivim kornjaama u reku to se uliva u more pod kavezom. Kada je ejtan oduzeo princezi Ateh seanje na hazarski jezik i naterao je da ga zaboravi, ona je prestala da pie, ali je Al Safer i dalje slao poruke pokuavajui da je podseti na svoje ime i na rei njenih pesama. Nekoliko stotina godina posle tog dogaaja uhvaene su na obalama Kaspijskog mora dve komjae na kojima su bile ispisane poruke. Poruka jedne ene i jednog oveka koji su se voleli. Kornjae su jo uvek ile zajedno i na njima su se mogle proitati poruke zaljubljenih. Muka poruka je glasila: Ti si kao ona devojka koja nikad nije ustajala rano, pa kad se udala u susedno selo i prvi put morala rano ustati, ugledala slanu na poljima i rekla svekrvi: ovo u naem selu nema! Tako kao ona, i ti misli da na svetu nema ljubavi, jer nikada nisi bila budna dovoljno rano da je sretne, mada je ona svakoga jutra tu na vreme... enska poruka bila je kraa, od samo nekoliko rei: Moj zaviaj je tiina, moja hrana utanje. Sedim u svome imenu kao vesla u amcu. Ne mogu da zaspim koliko te mrzim. Mokadasa je sahranjen u grobu koji ima oblik koze. SANGARI ISAK(VIII vek) - rabin, hebrejski predstavnik u hazarskoj polemici . Tek od XIII veka pominje se kao znalac Kabale i prevoditelj Hazara u judaizam. Naroito je insistirao na vrednosti hebrejskog jezika, ali je poznavao brojne druge jezike. Smatrao

230

je da je razlika izmeu jezika u sledeem. Svi su sem boijeg jezici patnje, renici bolova. Primetio sam kae on - da kroz neki procep u vremenu ili u meni otiu patnje, jer bi ih inae do sada moralo biti vie. Isto vredi i za jezike. R.Gedaliah (oko 1587) utvrdio je da su odgovori Isaka Sangarija na hazarskom dvom bili davani na hazarskom jeziku. Sangari je prema Haleviju* koristio uenje rabija Nahuma Pisara koji je zabeleio kako su mudraci uili od proroka. uo sam od rabija Majaa - pie Sangarijev uitelj rabi Nahum, a Sangari ovo prenosi kaganu, da bi sve zajedno zabeleio Halevi - uo sam od rabija Majaa koji je uio od parova, a ovi su to primili od proroka kao zapovest datu Mojsiju na Sinajskoj gori. Oni su pazili da ne prenesu uenje pojedinaca kao to se vidi iz sledee poruke koju je jedan starac dao na samrti sinu: - Moj sinko, podredi ubudue svoje miljenje, ono kojem sam te ja nauio, miljenju etvorice naznaenih ti ljudi. - Zato - upita sin - nisi ti sam svoje podredio njihovom miljenju? - Zato - odgovori starac - to sam ja svoje miljenje primio od mnogih koji su opet sa svoje strane takoe uili od mnogih. Ja sam tako odrao svoju sopstvenu tradiciju, a oni su se drali svoje. Ti si, pak, uio samo od jedne osobe, od mene. A bolje je zanemariti uenje jedne osobe i prihvatiti ono veeg broja ljudi... Za Sangarija se kae da je osujetio dolazak arapskog uesnika na polemiku u hazarskom dvoru isposlovav|p da se polemika odredi u vreme kada komete nisu mogle da pomognu arapskom predstavniku i kada mu je sva vera mogla stati u bardak s vodom. Uostalom, na tu polemiku Sangari je i sam jedva stigao. Daubmanus* o tome prenosi sledee predanje: Isak Sangari je u hazarsku prestonicu krenuo brodom. Ali, taj brod su napali Saraceni i poeli su na njemu ubijati sve ivo. Jevreji su poskakali u vodu da se spasu, ali su ih gusari pobili veslima. Samo je Isak

231 Sangari mimo ostao na palubi. To je zaudilo Saracene i upitali su ga zato ne skae kao ostali u talase. - Ne znam da plivam - slaga Sangari i to mu je spaslo glavu. Umesto da ga poseku, gusari su ga gurnuli u more i otplovili. - Srce u dui je kao kralj u ratu zakljuio je Isak Sangari - ali se ovek ponekad i u ratu mora ponaati kao srce u dui. Poto je tako stigao na hazarski dvor, Sangari je tokom polemike s hrianskim i islamskim predstavnikom hazarskom kaganu objasnio jedan san i time ga privoleo da zajedno s ostalim Hazarima pree u jevrejsku veru, onu koja eka od budunosti vie nego od prolosti. Reenicu koju u snu kazuje aneo kaganu i koja glasi: ,Bogu su drage tvoje namere, ali tvoja dela nisu, objasnio je uporedivi je s priom o Adamovom sinu Setu. Postoji ogromna razlika - rekao je Isak Sangari kaganu - izmeu Adama, kojega je stvorio Jehova, i njegovog sina Seta, kojega je stvorio Adam. Prema tome, Set i svi ljudi za njime jesu boija namera, ali oveije delo. Otuda treba praviti razliku izmedu namere i dela. Namera je i u oveku ostala ista, boanska, glagol ili logos, koji prethodi inu kao koncept ina, ali je delo zemaljsko, nosa imena - Set. U njemu su vrline i mane jedna u dmgoj kao uplje lutke koje se skrivaju jedna pod drugom. I samo tako se jedan ovek moe odgonetnuti, ako se s njega skidaju jedna po jedna uplja lutka, nee zvono s manjeg. Zato ne treba da shvati - zakljuio je Sangari - da te je aneo onim reima u snu prekorevao; naprotiv, nita pogrenije od takvog tumaenja. On je jednostavno hteo da ti skrene panju na to kakva je stvamo tvoja priroda... TIBON JEHUDA IBN (XII vek) - prevodilac Knjige o Hazarima Jude Halevija na hebrejski s arapskog. Prevod je nastao 1167. i za njegovu neujednaenost postoje dva objanjenja: prvo, potonje tampane verzije bile

232

su kastrirane u lukama hrianske inkvizicije; drugo, sve je zavisilo ne samo od Tibona nego i od okolnosti. Prevod je bio veran kada je Ibn Tibon prevodei bio zaljubljen u svoju verenicu, dobar kada je bio ljut, razvuen ako su duvali vetrovi, dubok zimi, komentarisao je i prepriavao izvornik ako je padala kia, a pogrean ako je bio srean. Kada bi zavrio poglavlje Tibon je postupao kao drevni aleksandrijski prevodioci Biblije - davao bi nekome da mu ita prevod koraajui i udaljujui se sve vie od njega, a Tibon bi stajao i sluao. udaljavanjem, tekst je gubio delove u vetru i iza uglova, dopirao kroz iblje i drvee, zaklonjen vratima i ogradama liavao se imenica i samoglasnika, lomio se na stepenicama i, najzad, krenuvi kao muki zavravao bi put kao enski glas, pri emu su se iz daljine uli jo samo glagoli i brojevi. Potom bi se obratno dogaalo pri povratku itaa i Tibon je popravljao prevod na osnovu utisaka primljenih pri tom itanju u hodu. HAZARI - ratniki narod koji je izmeu sedmog i desetog veka naseljavao Kavkaz, imao monu dravu, brodovlje na dva mora, Kaspijskom i Crnom, vetrova koliko riba, tri prestonice, letnju, zimsku i ratnu, i godine visoke kao borove. Ispovedali su danas nepoznatu veai, oboavali so, svoje hramove klesali u podzemnim stenama soli ili u slanim bregovima. Prema Haleviju , primili su judaizam 740. godine, a poslednji hazarski kagan Josif uspostavio je vezu ak sa pan-| skim Jevrejima, jer je plovio sedmog dana, kad zemlja kune oveka i kada ta kletva tera i sama brod od kopna. Ta se veza prekinula kada su Rusi 970. godine zauzeli hazarsku prestonicu i unitili hazarsku dravu. Posle toga jedan deo Hazara stopio se s istonoevropskim Jevrejima, drugi delovi ovog naroda s Arapima, Turcima i Grcima, tako da se danas zna samo za one male oaze hazarskog ivlja koji je jo trajao bez jezika i vere u samostalnim optinama do Drugog svetskog

233 rata (1939) u istonoj i srednjoj Evropi, a potom iezao sasvim. Jevrejski oblik njihovog imena je Kuzari (pl Kuzarim). Obino se uzima da je kod Hazara samo plemstvo primilo judaizam; medutim, u Panonskoj niziji, izmedu VII i X veka, postojao je centar za judaizaciju koji se ponekad pripisuje Hazarima (elarevo ). Drutmar Akvitanski oko 800. godine u Vestfaliji pominje gentes Hunorum que ab et gazari vocantur istiui da su bili obrezani i pripadali Mojsijevoj veri i da su bili jaki. Kod Kinama, u XII veku kae se da Hazari ive prema Mojsijevim zakonima, ali ne sasvim istim. Kagane Jevreje pominju ve arapski izvori X veka (Ibn Rustah, Itakhri, Ibn Haukal). Zanimljive podatke o Hazarima sadri jedan spis nazvan hazarskom prepiskom. Sauvan najmanje u dve verzije, od kojih je jedna iscrpnija, ovaj spis jo uvek nije nauno do kraja rasvetljen. uva se u Oksfordu i predstavlja prepisku na jevrejskom jeziku izmeu Josifa, kralja Hazara, i Hizdaja Ibn apiuta iz mavarske panije, koji je sredinom X veka pisao hazarskom kralju molei ga da mu odgovori na sledea pitanja: 1. Ima li bilo gde na svetu jevrejske drave? 2. Kako su Jevreji doli u Hazariju? 3. Kako se odigrao prelazak Hazara u judejsku veru? 4. Gde kralj Hazara ivi? 5. Kojem plemenu pripada? 6. Koja mu je uloga u ratovima? 7. Da li rat obustavlja Subotom? 8. Ima li hazarski kralj bilo kakvih obavetenja o moguem smaku sveta? U odgovoru je obrazloena hazarska polemika koja je prethodila prelasku Hazara u judaizam. U vezi s tom polemikom je i jedan drugi izvor, koji nije sauvan do danas. U odrednici o Hazarima svog izdanja, Daubmanus se poziva na spis O hazarskim stvarima (verovatno na neku latinsku verziju).

234 Prema zavrnim reima spisa vidi se da je u najstarijim njegovim delovima re o izvetaju koji je po svoj prilici sluio za pripremu hebrejskom predstavniku rabiju Isaku Sangariju pred odlazak u hazarsku misiju, gde je uzeo uea u uvenoj polemici. Spis u sauvanim delovima glasi: O imenu hazari - hazarska drava zove se kaganovo carstvo ili kaganat, i iz njenog naziva je iezao naziv prvobitnog hazarskog carstva koje je prethodilo kaganatu i sazdalo ga na sablji. Hazare nerado u njihovoj dravi nazivaju tim imenom. Uvek koriste neki drugi naziv izbegavajui ime Hazari. U predelima prema Krimu, gde ima i grkog stanovnitva, Hazare nazivaju negrkim stanovnitvom ili Grcima neprisajedinjenim hrianstvu; na jugu gde ima Jevreja, zovu ih nejevrejske grupe, na istoku, gde su Arapi delom nastanjeni u hazarskoj dravi, same Hazare zovu neislamizovanim ivljem. One Hazare koji su primili neku od stranih vera (jevrejsku, grku ili arapsku) ovde vie i ne nazivaju Hazarima nego ih broje meu Jevreje, Grke ili Arape, ali obmuto, retki i sluajni prelaznici u hazarsku veru slove u hazarskoj sredini kao ono to su bili pre pokrtavanja, dakle ne smatraju ih Hazarima nego i dalje Grcima, Jevrejima ili Arapima, iako su hazarske vere. Tako se nedavno jedan Grk umesto da kae za nekog oveka da je Hazar, izrazio na sledei nain: ,,U kaganatu zovu buduim Jevrejima one neprisajedinjene grkoj veri, koji hazarski govore. U hazarskojl dravi mogu se sresti ueni Jevreji, Grci ili Arapi koji veoma lepo poznaju hazarsku prolost, knjige i spomenike, o njima govore s pohvalama i podrobno, neki od njih ak piu hazarsku istoriju, ali samim Hazarima to nije doputeno i oni o sopstvenoj prolosti ne smeju da govore i sastavljaju knjige. Hazarski jezik je muzikalan, lepo zvue na njemu stihovi koje sam uo, ali nisam upamtio; kau da ih

235
je sastavila jedna od hazarskih princeza. Taj jezik raspolae sa sedam rodova; dakle, osim mukog, enskog i srednjeg roda, on ima i rod za evnuhe, za bespolne ene (one koje je otetio i pokrao arapski ejtan), za one koji menjaju pol, bilo da su muki, koji se priklanjaju enskom, ili obratno, i za gubavce koji sa boleu moraju primiti i taj novi oblik u govoru koji svakome s kime stupe u razgovor odmah otkriva njihovu bolest. U govoru dragaiji naglasak imaju devojice od deaka i ljudi od ena, jer deake ue arapskom, jevrejskom ili grkom, ve prema tome da li ive u predelu gde ima Grka, u delu gde su Jevreji izmeani s Hazarima, ili onom odakle dolaze Saraceni i Persijanci. Kod deaka se otuda i u hazarskom jeziku uje jevrejsko kame, holem i urek, veliko, srednje i malo ,,u i srednje ,,a. Devojice, pak, ne ue hebrejski, grki ili arapski i njihov naglasak je drugaiji i istiji. Zna se da kad jedan narod iezava najpre ieznu njegovi najvii slojevi 1 knjievnost s njima; ostaju samo knjige zakona koje narod zna napamet. To se lepo moe rei i za Hazare. U njihovoj prestonici cena propovedi na hazarskom jeziku je paprena, onih na jevrejskom, arapskom ili grkom sasvim niska ili su te propovedi besplatne. Neobino je da Hazari im se nadu van svoje drave izbegavaju da pokau jedni drugima da su Hazari, i radije se mimoilaze ne otkrivajui poreklo, i kriju da govore i razumeju hazarski, i to vie od svojih nego od tuinaca. U samoj zemlji vie se cene u javnim i administrativnim slubama oni koji pokazuju nedovoljno poznavanje hazarskog jezika, iako je to slubeni jezik. Otuda esto i oni koji dobro znaju hazarski hotimino govore ovaj jezik sa grekama, stranim naglaskom i zanosei, iz ega izvlae oiglednu korist. ak se i za prevodioce, recimo s hazarskog na jevrejski, ili sa grkog na hazarski, uzimaju takvi koji gree u hazarskom jeziku ili glume da gree.

236 Sudstvo - Za istu stvar po hazarskim zakonima u onom delu drave gde ive jednim delom Jevreji ide se godinu-dve na galiju za veslaa po kazni; u delu carstva gde ima Arapa - pola godine, tamo gde ive Grci uopte se ne ide za tu stvar na galiju, a u sre. dinom delu drave, koji se jedini zove hazarskim okrugom (mada Hazara ima svuda najvie), za tu istu stvar ode glava s ramena. So i san - Slova hazarske azbuke nose nazive prema jelima koja se sole, brojevi nose nazive prema vrstama soli, a Hazari raspoznaju sedam vrsta soli. Jedino se od slanog pogleda Boga ne stari, inae Hazari smatraju da se stari od pogleda, bilo svojih na sopstveno telo, bilo tuih, jer oni oru i paraju tela oko sebe najrazliitijim i najubojitijim alatkama, koje stvaraju njihove strasti, mrnje, namere i udnje. Hazarska molitva je plakanje, jer suze su deo Boga poto, kao koljka biser, uvek sadre malo soli na dnu. ene ponekad uzimaju maramu i savijaju je koliko mogu puta i to je molitva. Hazari takoe imaju kult sna. Smatra se da onaj ko je izgubio so ne moe da zaspi. Otuda panja koja se u njihovoj sredini ukazuje snu, ali to nije sve, ima i neto drugo to nisam mogao dokuiti kao kad se od kola ne uje put. Oni smatraju da osobe koje naseljavaju prolost svakog oveka u uspomenama lee kao zasunjene ili uklete; ne mogu da se promene, ne mogu nijedan drugi korak da naine do onaj koji su nekad ve nainile, ne mogu da se sretnu ni sa kim drugim do s onima s kojima su se nekada srele, ne mogu ak ni da ostare. Jedina sloboda koja je data precima, itavim izumrlim narodima oeva i matera sadranim u seanjima, to je povremena oduka u naim snovima. Tu, u snovima, te linosti iz uspomena stiu malo slabo unovene slobode, razmrdaju se, sretnu s nekim novim licem, promene partnere u mrnjama i ljubavi i steknu neto malo privida ivota. Otuda san ima ugledno mesto u hazarskoj veri, jer prolost za-

237 sunjena zauvek u sebi dobija neto slobode i novih mogunosti u snovima. Seobe - Za stara hazarska plemena se smatra da ,su se posle svakih desetak pokolenja selila i pri svakoj seobi postajala od ratnikog trgovaki narod. Odjednom bi umesto umea na sablji i koplju umeli da zamisle kolika je cena jednog broda, kue ili livade u zveanju dukata, a koliko u pretakanju srebra. Obajnjenja ima raznih, ali meni izgleda najuverljivije ono to kae da su postajali neplodni u tom ciklusu i da su se morali seliti da bi odrali vrstu i obnovili plodnost. A potom, im bi plodnost na putu bila uspostavljena, vraali bi se u postojbinu i opet prihvatali koplja. Verski obiaji - hazarski kagan ne doputa da mu se vera mea u dravne i vojnike poslove. On kae: ,,Da sablja ima dva vrha, zvala bi se trnokop. Taj stav je isti prema hazarskoj kao i prema jevrejskoj, grkoj ili arapskoj veri. Ali iz istog anka ko sit, ko gladan. Jer dok su naa ili grka i arapska vera pustile korena i u drugim dravama i imaju jaku stranu zatitu naih jednoplemenika i drugih naroda, hazarska vera je jedina u dravi koja nema takvu stranu zatitu i tako pod istim pritiskom ona najvie strada, a to znai da ove tri jaaju na njen raun. Primer je nedavni pokuaj kagana da smanji monake posede u zemlji i broj hramova umanji za po deset od svake veroispovesti. Poto je hazarskih bogomolja ve i dosad bilo manje no jevrejskih, arapskih ili grkih, oigledno da je i tu najvie pogoerra hazarska crkva. To se moe videti na svakom koraku. Hazarska groblja, na primer, odumiru. U delovima drave gde ima Grka, kao na Krimu, Jevreja kao u Tamatarhi ili Arapa i Persijanaca na persijskoj granici, hazarska groblja se sve ee stavljaju pod katanac, zabranjuje se sahranjivanje po hazarskom obredu i dnimovi su puni Hazara - samrtnika koji putuju da umru u onom delu svoje zemlje

238 gde oko prestonice Itila hazarska groblja jo rade. Pihe im dua pod grlom, a ovamo ceo put njihov. Prolost nije dovoljno duboka za nama - ale se hazarski svetenici koji sve ovo, naravno, vide - treba ekati punoletstvo naeg naroda kako bi prolost uveala zalihe i< tako stvorila dovoljno iroku osnovicu za uspeno zidanje budunosti. Zanimljivo je da u hazarskom carstvu ima Grka i Jermena koji su iste, hrianske vere, ali se svaki as svaaju. Posledica njihovih svaa, meutim, uvek je ista i pokazuje mudrost zavaenih: posle svakog sukoba i Grci i Jermeni trae odvojene hramove. Poto im hazarska drava odobrava ova proirenja, oni iz svake svae izlaze ojaani s udvojenim brojem hrianskih hramova to, naravno, ide na tetu Hazara i njihove vere. Hazarski renik - obuhvata knjige itaa snova, jedne verske sekte veoma jake kod Hazara. Taj renik je neka vrsta njihovog Svetog pisma - Biblije. Pun biografija razliitih osoba mukog i enskog pola Hazarski renik predstavlja mozaiki portret jedne jedine linosti - one koju mi nazivamo Adam Kadmon. Navodim dva odlomka iz tog renika: Istina je prozrana i ne opaa se, a la neprozirna, ne proputa svetlost ni pogled. Postoji i tree, gde su dve stvari promaene, i to je najee. Jednim okom vidimo kroz istinu i taj se pogled gubi zauvek u beskraju, a drugim okom ne vidimo kroz la ni pedalj i taj pogled ne moe dalje, ostaje na zemlji i na; tako se probijamo kroz ivot porebarke. Otuda se istina i ne moe shvatiti neposredno kao la, nego samo iz uporeenja istine i lai. Uz poreenje belina i slova nae Knjige. Jer, beline Hazarskog renika obeleavaju prozrana mesta boanske istine i imena (Adama Kadmona). A crna slova izmeu belina mesta gde nai pogledi ne prodiru dublje od povrine...

239 Slova se talcoe, mogu uporediti s delovima tvoje odee. Kao to e zimi staviti na sebe vunenu odeu ili krzno, al, kapu izvraenu na zimsku postavu i krepko se opasati, tako e se leti odenuti u lan, ii raspas i odbaciti sve teko, a izmeu leta i zime opet dodavati ili oduzimati od odee - tako je i sa itanjem. U razna doba tvojih godina razliit e biti sadraj tvojih knjiga, jer e na razne naine kombinovati odeu. Za sada je jo Hazarski renik samo gomila nesreenih slova, imena i pseudonima (Adama Kadmona). Ali s vremenom odenue se i dobie vie... A san je petak onome to se na javi naziva Subotom. I odnosi se na Nju i celina je s tim danom i tako dalje treba initi redom po danima (etvrtak nedelji, ponedeljak sredi i slino). Ko ume da ih ita zajedno, imae ih i imae deo tela (Adama Kadmona) u sebi...

U nadi da e moje rei pomoi rabiju Ishaku ovoliko sam mogao rei ja, koji se petkom zovem Jabel, nedeljom Tubalkain, a samo Subotom Jubal. Sada u posle truda otpoinuti, jer seanje je permanentno obrezivanje... HAZARSKA POLEMIKA prema hebrejskim izvorima kljuni dogaaj u vezi s prelaskom Hazara u judaizam. Svedoanstva o tom dogaaju su protivurena i oskudna, pa se ne zna tano ni datum polemike i brka se vreme judaizacije s vremenom gostovanja tri tumaa snova u hazarskoj prestonici. Najranije sauvano svedoan^tvo pripada X veku i to je prepiska hazarskog kagana Jozefa (koji je ve praktikovao judaizam) s Hazdajem Ibn Saprutom, ministrom kordovskog kalife. Hazdaj je bio Jevrejin i kagan je na njegov zahtev opisao okolnosti pod kojima su Hazari prihvatili jevrejsku veru. Prema toj prepisci, to se dogodilo pod kaganom Bulanom, na poziv jednog anela, odmah

240 posle zauzimanja Ardebila (oko 731. godine). Tada je ako je verovati ovom izvoru odrana raspra o religijama na dvont hazarskog kagana. Poto je jevrejski predstavnik odneo pobedu nad grkim i arapskim uesnikom, Hazari su primili judaizam ve pod kaganom Ovadijom, naslednikom kagana Bulana. Drugi izvor je odlomak jednog jevrejskog pisma naenog 1912. godine u Kembridu u Engleskoj. Pripadao je rukopisu kairske sinagoge (izd. Schechter). Pismo je pisao oko 950. godine jedan Jevrejin, poreklom Hazar, ministru aprutu, kao dopunu pisma kagana Bulana istoj linosti na dvoru u Kordovu. Taj izvor smatra da je do judaizacije Hazara dolo i pre polemike i to na sledei nain. Jedan Jevrejin, koji nije praktikovao judaizam, istakao se u ratu i postao hazarski kagan. Njegova ena i njen otac oekivali su da e on posle toga prihvatiti vem svojih predaka, ali se on nije izjanjavao. Prelom je nastao (kako belei Daubmanus ) kada je jedne veeri kaganu njegova ena rekla: Ispod nebeskog polutara u dolinama gde se meaju slana i slatka rosa, raste ogromni otrovni vrganj i na njegovoj kapi, pretvarajui njegovu kunu krv u slast, male jestive peurke izvanrednog ukusa. Jeleni u tom kraju vole da obnove muku snagu tako to pasu s otrovnog vrganja peurku. Pri tome oni koji nisu dovoljno paljivi i zagrizu suvie duboko, zahvataju zajedno s peurkom i vrganj i umiru otrovani. Svake veeri kad poljubim svog dragog, ja pomislim: sasvirn je prirodno da u jednom ugristi suvie duboko... Na te rei kagan se priklonio praktikujuem judaizmu i sve se to odigralo pre polemike, koja je prema ovom izvoru pala u vreme vladavine vizantijskog cara Lava III (717-740). Posle polemike, judaizam se potpuno utvrdio kod Hazara i oblinjih naroda za vreme kagana Savrijela, u kome treba videti istu

241

linost s kaganom Ovadijom, jer se on (prema Daubmanusu) parnih godina svoje vladavine zvao Savrijel, a neparnih Ovadija. Najiscrpniji meu hebrejskim izvorima o hazarskoj polemici ujedno je i najznaajniji, mada je pozniji od jipomenutih. To je knjiga Al Khazari od Jude Halevija , uvenog pesnika i hroniara hazarske polemike. On uzima da su polemika i preobraenje Hazara u jevrejsku veru pali 4 veka pre no to je on pisao svoje delo, a to znai 740. godine. Najzad, treba podsetiti da je Bacher naao da se odjek judaizacije Hazara moe nai i u midra-knjievnosti. Legende irene oko tog dogaaja bile su naroito ive na Krimu, na poluostrvu Taman i u gradu Tamatarha, koji je bio poznat kao jevrejski grad u hazarskom carstvu. U najkraim crtama dogaaj koji je bio predmet panje svih pomenutih izvora zbio se na sledei nain. U letnjoj prestonici kaganovoj, na obali Crnoga mora, gde su ujesen kreili kruke na granama i brali ih svee preko zime, nala su se tri teologa, jedan jevrejski rabin, jedan hrianin Grk i jedan arapski mula, a kagan im je objavio odluku da sa celim svojim narodom pree u veru onoga od njih koji bude dao najprihvatljivije tumaenje jednog sna. U tom snu hazarskom kaganu se javio aneo i rekao mu: Bogu su ugodne tvoje namere, ali dela tvoja nisu. Oko tih rei razvila se rasprava i hebrejski izvori, koje navodi Daubmanus, ovako opisuju dalji tok dogaaja. U poetku je hebrejski predstavnik rabi Isak Sangari utao i pustio da govore drugi, onaj Grk i Arapin. Kada je ve izgledalo da e se kagan privoleti razlozima islamskog uesnika, hazarska princeza po imenu Ateh prikljuila se razgovoru prekorevi Arapina sledeim reima: Suvie si mudar kad govori sa mnom. A ja gledam oblake kako plove i nestaju iza planina i u njima prepoznajem svoje nepovratne misli. Iz njih ponekad

242 kaplju suze, ali u kratkim asovima kada se oblaci raziu, ja izmeu njih ugledam malo istoga neba s tvojim licem na dnu, jer samo tada nita me ne spreava da te vidim onakvog kakav si.

Odgovarajui na ovo mula ree kaganu da on n^ predlae Hazarima nikakvo lukavstvo nego svetu knjigu Kuran, jer Hazari nemaju Boije knjige: Mi smo svi prohodali jer smo nainjeni od dva hroma, ali vi jo hramate. Na to princeza Ateh upita Arapina: - Svaka knjiga ima oca i mater. Oca koji umire oplodivi majku i daje ime detetu. I ima (knjiga) mater, koja dete raa, doji i puta u svet. Ko je majka vae Boije knjige? Kada Arapin nije umeo da odgovori na ovo pitanje, nego je jo jednom istakao da on ne nudi prevaru ve Boiju knjigu koja je glasnik ljubavi izmeu boga i oveka, princeza Ateh zakljui razgovor sledeim reima: Persijski ah i grki car u znak mira ree da izmenjaju basnoslovne darove. Jedno poslanstvo sa darovima krene iz Carigrada, drugo iz Isfahana. Sretnu se u Bagdadu i tu doznaju da je Nadir, persijski ah svrgnut, a grki car umro. Tako su glasnici obe strane jedno vreme morali da ostanu u Bagdadu ne znajui ta bi s blagom i strahujui za svoj ivot sa svih strana. A/i, opazivi da ga pomalo troe sedei u mestu, posavetuju se ta da uine. Jedan od njih ree: - Sta god da uradimo nee valjati. Nego uzmite po dukat, a ostalo da bacimo... Tako i uinie. A ta da uinimo s naim Ijubavima mi, to ih po glasnicima aljemo jedno drugom? Nee li i one ostati u rukama glasnika to uzimaju po dukat, a ostalo bacaju?

243 Na te rei kagan presudi da princeza ima pravo i odbi Arapina reima koje navodi Halevi u svom spisu: - Zato hriani i muslimani, koji dele naseljeni deo sveta meu sobom, ratuju jedni protiv drugih sluei svaki svome bogu istih namera, kao monasi ili pustinjaci, u postu i molitvama? A sve postiu ubijanjem, verujui da je to najpoboniji put koji ih dovodi blie Bogu. Ratuju verujui da e im raj i veno blaenstvo biti nagrada. Nemogue je ipak prihvatiti oba uverenja. Stoga u produetku kagan zakljui ovako: - Tvoj kalifa ima silne brodove zelenih jedara i vojnike koji vau na obe strane. Ako se njemu predamo verom, ko e od Hazara ostati? Bolje nam je, dakle, kad se ve mora, pribei Jevrejima, koje su Grci oterali, siromasima i lutalicama koji su ovamo doli iz Korezme u vreme Kitabije. Oni nemaju vojske, sem one koja moe da stane u hram ili u svitak ispunjen njihovim pismenima. I tada se kagan okrete hebrejskom predstavniku s pitanjem ta on ima da kae o svojoj veri. Rabi Isak Sangari na to mu odgovori da Hazari ne moraju prelaziti ni u kakvu novu veru. Neka zadre staru. Kada su se svi zaudili ovakvom miljenju, rabi objasni: - Vi niste Hazari, Vi ste Jevreji i vratite se gde vam je mesto: ivome Bogu svojih predaka. I tada rabi poe da izlae svoje uenje pred kaganom. Dani su kapali kao kia, a on je govorio i govorio. Najpre je kaganu predoio sedam stvari koje su stvorene pre stvaranja sveta, a to su: Raj, Tora, Pravda, Izrael, Presto slave, Jerusalim i Mesija, Davidov sin. Zatim mu je nabrojao najuzvienije stvari: duh ivoga Boga, vazduh iz duha, vodu iz vetra i vatru iz vode. I potom mu je nabrojao tri matere, a to su: u svemiru - vazduh, voda i vatra; u dui - grudi, stomak i glava; u godini - vlaga, mraz i ega. I sedam dvostrukih suglasnika: Bet, Gimel, Dalet, Kaf, Pe, Re i Tav, a to su: u svemiru - Saturn, Jupiter, Mars, Sunce, Venera,

244 Merkur i Mesec; u dui - mudrost, bogatstvo, vlast, ivot, rnilost, porod i rnir, a u godini - Subota, etvrtak, utorak, nedelja, petak. sreda i ponedeonik... I kagan poe da razumeva jezik kojim je Bog u raju s Adamom govorio i ree: ovo vino koje sada( cedim pie 1 drugi posle mene. Opimi kaganovi razgovori s rabijem Isakom mogu se proitati u knjizi Jehude Halevija o Hazarima, a preobraenje kaganovo tamo je opisano na sledei nain: Posle toga hazarski kagan, kao to je reeno u istoriji Hazara, otputova sa svojirn vezirom u puste planine na morskoj obali i stie jedne noi do peine gde su neki Jevreji praznovali Pashu. Objavili su im ko su, prihvatili njihovu veru, bili obrezani u peini 1 onda su se vratili u svoju zemlju, udni da naue jevrejski zakon. Ipak, svoje preobraenje uvali su kao tajnu dok se nije ukazala prilika da stvar postepeno otkriju nekolicini najprisnijih prijatelja. Kada se broj takvih poveao, stvar su obnarodovali i naveli ostatak Hazara da prihvate jevrejsku veru. Iz razliitih zemalja zatraili su uitelje i knjige i poeli su prouavati Toru... Doista, preobraenje Hazara u judaizam ilo je u dve faze. Prva je nastupila odmah posle pobede Hazara nad Arapima 730. godine kod Ardabila juno od Kavkaza, kada su opljakana sredstva bila uloena u podizanje jednog hrama po uzoru na onaj biblijski. Tada je, olco 740, prihvaen judaizam u nekim spoljnim oblicima. Bulan je kao hazarski kagan pozivao rabine iz drugih zemalja da odneguju jevrejsku veru kod Hazara. U tom ranom judaizmu Hazara uzeli su uea, kako izgleda, i Horezmanci koji su posle uguenog Hursatovog ustanka ezdesetih ili osamdesetih godina VIII veka pobegli na hazarski dvor pod vodstvom rabina. Reformu tog prvobitnog judaizma preduzeo je oko 800. godine kagan Ovadija tako to je poeo dizati sinagoge, otvarati kole, pa su Hazari upoznati s To-

245
rom, Minom, Talmudom i jevrejskom liturgijom, to jest uveden je rabinski judaizam. Presudnu ulogu u itavom tom procesu odigrali su na odreeni nain Arapi. Vodee linosti u hazarskoj dravi primale su judaizam u tienutku kada je islamski uticaj opao, jer je u arapskom kalifatu dolo do sukoba dve dinastije - Omajida i Abasida. Tako se Masudijeva tvrdnja da je kralj Hazara postao Jevrejin u vreme kalife Haruna al Raida (786-809) dobro slae s vremenom reforme judaizma koju je preduzeo hazarski kagan Ovadija. HAZARSKI UP - jedan hazarski ita snova, koji je jo bio uenik u manastiru, dobi na poklon up 1 postavi ga u svojoj eliji. Uvee spusti u njega svoj prsten, ali kada ga ujutru potrai, ne nae ga. Zavlaio je ruku uzalud i nikako nije mogao dosegnuti dno. Poto je up bio plii od dohvata ruke, to ga je zaudilo. Pomerio ga je, ali pod upom bio je ravan pod i nikakav otvor nije se mogao nai, a up je ozdo bio zadniven kao svaki drugi. Uzeo je tap i pokuao tapom da domai dance, ali opet bez uspeha; dno kao da je bealo. Pomislio je: Gde ja, tu i moj prag i obratio se uitelju Mokadasi al Saferu zamolivi ga da mu objasni ta znai takav up. Uitelj je uzeo kamiak, ubacio ga u up i brojao. Kada je izbrojao |do 70, iz upa se uo pljusak kao da je neto palo u vodu i uitelj je rekao: - Mogao bih da ti objasnim ta znai tvoj up, ali razmisli da li ti se to isplati. im ti kaem ta je, up e za tebe i za druge neminovno vredeti manje nego sada. Jer, ma koliko vredeo, ne moe vredeti vie no sve, a im kaem ta je, on vie nee biti sve ostalo to nije, a to sada jeste. Kada se uenik sloio s miljenjem uitelja, uitelj je uzeo tap i razbio up. Deak ga je zapanjeno upitao zato ini tetu, a uitelj je uzvratio:

246 - teta bi bila da sam ti rekao emu slui, pa ga razbio. Ovako, poto ne zna njegovu namenu tete nema, jer e ti sluiti i dalje kao da nije razbijen... Doista, hazarski up slui do danas, mada ga odavno nema. HALEVI JEHUDA (arapski: Abulhasan al Lavi, mali Halevi; 1075-1141) - glavni hebrejski hroniar hazarske polemikew , jedan od trojice najistaknutijih hebrejskih pesnika Spanije. Roden u junoj Kastilji u mestu Tudela, po elji oca Samuila Halevija Jehuda je u mavarskoj paniji dobio svestrano obrazovanje. Mudrost je samo jedna - zabeleio je Halevi kasnije - mudrost rairena kroz sfere svemira nije vea od mudrosti u najmanjim ivotinjama. Samo to prvu, nainjenu od iste tvari koja je postojana pa je vie vrste, moe da uniti samo Tvorac koji ju je sazdao, dok su ivotinje sazdane od tvari koja.je podlona razliitim uticajima, pa je i mudrost u njima podlona vrelini, hladnoi i drugom to deluje na njihovu prirodu." U talmudskoj koli Isaka Alfasi u Lusenu izuavao je Halevi medicinu, znao je kastiljski i arapski. Na arapskom je uio medicinu i filosofiju, koja je stajala pod drevnim grkim uticajem i za koju je zapisao: ,,U njoj su samo boje a nema ploda, i dajui hrane umu, ona nita ne daje oseanjima. Otuda Halevijevo uverenje da nikada jedan filosof ne postaje prorok. Medicinar po straci, Halevi je poklanjao veliku panju knjievnosti i hebrejskom magijskom predanju i vek je proveo u raznim mestima panije drei se s pesnicima, rabinima i naunicima svoga vremema. Smatrao je da su enski organi posuvraeni muki, a da Knjiga o tome kae isto na dnigi nain: Covek je Alef, Mem, in; ena je Alef, in, Mem. Toak se okree napred i natrag, nieg boljeg nagore od radosti, nieg goreg nadole od nepravde... Poznavalac Talmuda, Halevi je pratio poreklo aliteracije imena Boga i modernoj biblijskoj egzegezi pruio eme za izvore pismena J i E.

247 Njemu pripada izreka: Samoglasnici su dua u telu suglasnika." Upozoravao je da u vremenu postoje vorita, srca godina koja svojim otkucajima odravaju ritam vremena, prostora i ljudskih bia, pa otuda takvim voritima odgovaraju vorini inovi - dela u skladu s vremenom. Smatrao je da razlike u stvarima proizlaze iz njihovih sutina: Neko bi mogao pitati: Zato me nije stvorio kao anela? S isto toliko prava crv bi mogao pitati: Zato me nisi stvorio kao oveka? Od svoje trinaeste godine Halevi je znao da je prolost na krmi, budunost na pramcu, da je brod bri od reke, srce bre od broda, ali da ne idu na istu stranu. Sauvano je oko hiljadu pesama za koje se smatra da su njegove i neto njegovih pisama prijateljima, koji su mu poruivali: ko uzme zalogaj u usta nee moi da kae svoje ime, ko kae svoje ime zagorae zalogaj u ustima. Iz Kastilje Halevi je preao u Kordovu, koju tada dre Arapi i u kojoj je interesovanje za Hazare stoleima prisutno. Tu radi lcao lekar i tu nastaje niz njegovih mladalakih stihova. Pevao je arapskom versifikacijom i u akrostihu ostavljao svoje ime. ,,Ja sam more s njegovim burnim valovima zapisao je o sebi. ,,Divan njegovih pesama otkriven je u Tunisu, u rukopisu kasnije dopunjavanom iz diugih izvora. U XVIII veku prevodili su ga na nemaki Herder i Mendelson. Godine 1141. Halevi je sastavio svoje uveno prozno delo o Hazarima (Kitab al Khazari). Ta knjiga opisuje na prvim stranicama polemiku na dvoru hazarskog kaganav zapodenutu izmeu islamskog doktora, hrianskog filosofa i Jevrejina-rabina oko znaenja jednog sna. U daljim poglavljima ostaju u razgovoru samo dva uesnika - rabin i hazarski kagan, i delo postaje ono to njegov podnaslov istie: Knjiga argumenata i dokaza u. odbranu jevrejske vere. Dok je pisao ovu knjigu Halevi je uinio isto to i njen junak - odluio se da krene iz Spanije na istok u elji da vidi Jerusalim. Srce moje tei ka istoku - pisao je tada - ,,a prikovan sam za krajnji zapad... Ukrase zemalja, radosti

248 sveta, o kome me neto privlai tebi... iako nema vie carstva tvojega, iako na mestu tvojeg isceljujueg balzama sada dade samo korpije i zmije. Krenuo je preko Grenade, Aleksandrije, Tira i Damaska dok su se zmije potpisivale u pesku njegovog puta, kako belee legende o njemu. Na tom putu nastale su njcgove| najzrelije pesme, meu njima uvena Sionida koja se po sinagogama ita na dan svetog Aba. Na domaku cilja umro je pri iskrcavanju na svetu obalu svoje pradomovine. Prema jednom svedoanstvu, izglazili su ga saracenski konji u asu kada je ugledao Jerusalim. O sukobu hrianstva i islama zapisao je: Nema pristanita ni na Istoku, ni na Zapadu, gde bismo mogli nai mir... pobedi li Ismail ili preovladaju Edomeji (hriani), moja sudbina je ista - stradati. Postoji predanje da je na Halevijevom grobu stajao zapis: Kuda ste odleteli, vero, plemenitosti, ski'oiunosti i mudrosti? Nalazimo se pod ovom ploom; i u grobu smo s Jehudom nerazdvojni. Tako se i na Haleviju obistinila poslovica: Svi putevi vode u Palestinu, nijedan iz nje. Svoje uveno prozno delo o Hazarima Halevi je pisao na arapskom i ono je u jevrejskom prevodu tampano tek 1506. godine. U arapskom izvorniku i u hebrejskim prevodima Ibn Tibona (1167) i Jehude ben Isaka Kardinala doivelo je niz izdanja. Hebrejski prevod objavljen u Veneciji 1547. i 1594 (naroito drugo od ta dva izdanja) otetila je cenzura, ali je uz njega iao komentar Jude Muskata, pa se uzima kao znaajno izdanje. U XVII veku Halevijevo delo o Hazarima preveo je na latinski Don Bukstorf. Preko tog latinskog prevoda do ire evropske javnosti dola je cenzurisana varzija Halevijeve knjige o Hazarima. Argumenti hebrejskog uesnika u hazarskoj polemici, Isaka Sangarija, suprotstavljeni su u ovom izdanju Halevijevog dela anonimnom islamskom i hrianskom uesniku u toj polemici. Meutim, u predgovoru tog dela izloenog cenzurisanju stoji kao da je Halevi napisao: Poto me esto pitaju kakve bih argumente i odgovore mogao

249 dati onim filosofima koji se razlikuju od nas u miljenju i ljudima ostalih veroispovesti (sem hrianstva), kao i jereticima koji se meu nama nalaze, koji odstupaju od jevrejske veroispovesti kakva je opteprihvaena, setio sam se ta sam sluao o miljenju i dokazima izvesnog naunika koji je bio u polemici s "hazarskim kraljem, onim to je primio judaizam pre etiri stotine godina. Oigledno da je napomena u zagradi: ,,sem hriana naknadno ubaena zbog cenzure, jer Halevi je nasuprot toj napomeni u svojoj knjizi ipak govorio o hrianskoj veri. Zapravo, govorio je o tri religije - o hrianskoj, islamu i judaizmu simboliui ih slikom drveta. Na tom drvetu, kae on, grane sa liem i cveem predstavljaju hrianstvo i islam, dok koren pripada judaizmu. Zatim, uprkos injenici da je ime hrianskog uesnika u polemici izostalo, vidi se da je ostala njegova titula - filosof. Taj termin filosof, kako se hrianski uesnik u hebrejskim i hrianskim (grkim) izvorima naziva, u stvari je vizantijska univerzitetska titula i ne treba ga uzimati u uobiajenom znaenju rei. Halevijev tekst u bazelskom latinskom izdanju Dona Bukstorfa, meutim, stekao je veliku populamost i izdava je dobijao pisma povodom izlaska knjige. Daubmanus u svom Hazarskom reniku 1691. upozorava da se u komentarisanje Halevijeve knjige uputa u to vreme i jedan dubrovaki Jevrejin po imenu Samuel Koen , a posle latinskog javljaju se prevodi na panski, nemaki i engleski jezik. Kritiko izdanje arapskog izvornika s naporednim hebrejskim prevodom pojavilo se u Lajpcigu 1887. godine. Hirfeld je upozoravao da se Halevi, govorei o prirodi due posluio uz ostale izvore jednim tekstom Ibn-Sine (Avicene). Popularnost Halevijeva je rano postala tolika da su o njemu kruile legende. Smatra se da Halevi nije imao sinova nego samo ker, iji sin je poneo dedino ime. Ruska jevrejska enciklopedija uzima to kao dokaz da nije verodostojno predanje prema kojem se Halevi-

250 jevom keri oenio znameniti naunik Avraham Ibn Ezra, jer se Ezrin sin nije zvao Jehuda. To predanje nalazi se na jidiu zapisano u knjizi Maseh ha em Simona Akibe ben Josefa i prema njemu, uveni gramatiar i pesnik iz Toleda Avraham ben Ezra (umro 1167) oenio se u Hazariji Halevijevom keri. O toj enidbi Daubmanus navodi legendu koja glasi: Ahraham hen Ezra iveo je u maloj kui na obali mora. Oko nje uvek je bilo mirisnog bilja i vetrovi te mirise nisu mogli razvejati, nego su ih prenosili poput ilima s mesta na mesto. Jednog dana, Abraham ben Ezra primetio je da su se mirisi promenili. To je bilo zato to je oseao strah. Taj strah u njemu bio je najpre dubok kao njegova najmlaa dua, potom je siao u sredovenu, pa u treu, najstariju Ezrinu duu. Najzad, strah je postao dublji od due u Ben Ezri i ovaj vie nije mogao izdrati u kui. Hteo je da izae, ali kada je otvorio vrata naao je na ulazu razapetu pauinu koja se tokom noi uhvatila. Bila je kao sve druge pauine, ali je imala riu boju. Kada je pokuao da je ukloni, primetio je da je to veoma lepo istkana pauina od kose. I poeo je traiti vlasnika. Nije naao nikakav trag, ali je u gradu primetio strankinju koja je ila sa svojim ocem. Ona je imala dugu riu kosu, ali na Ben Ezru nije obratila panju. Sledeeg jutra Ben Ezra je ponovo osetio strah i na vratima je opet zatekao ispletenu mreu rie pauine. Kada je tog dana sreo devojku pruio joj je dve kite mirte. Ona se nasmejala i upitala: - Kako si me otkrio? - Odmah sam primetio - ree on - da su u meni tri straha, a ne jedan.
Vanija literatuea: John Buxtorf, ,,Praefacio uz bazelsko izdanje Halevijeve knjige na latinskom (Liber Cosri, Basilae 1660); Lexicon Cosri, continens colloquium seu disputationem de religione, Regiemonti Boirussiae excudebat typographus Joannes Daubmannus, Anno

251
1691 (uniteno izdanje); 1906-1913, tt. 1-16, tom I donosi opiran lanak i literaturu o Haleviju; selektivna bibliografija data je uz izdanje J. Halevi, The Kuzari (Kitab al Khazari), New York 1968, pp. 311-313; najnovije dvojeziko izdanje pesama daje Amo Press, New York 1973; Encyclopaedia Judaica, Jerusalem 1971.

ULC dr DOROTA (Krakov 1944- ) - slavistkinja, profesor na Univerzitetu u Jerusalimu; devojako prezime Kvanjevska. U hartijama univerzitetskih referata krakovskog Jagelonskog univerziteta u Poljskoj gde je Kvanjevska diplomirala, Yale-a u Sjedinjenim Amerikim Dravama i u dokumentaciji promovisanja Dorote Kvanjevske za doktora nauka, ne nalaze se podaci o njenom poreklu. Ki Jevrejke i Poljaka, Kvanjevska je roena u Krakovu pod neobinim okolnostima. Mati joj je ostavila jedan zapis koji je pripadao ocu Dorote Kvanjevske. On je glasio: Moje srce mi je ki; dok se ja ravnam po zvezdama, ono se ravna po mesecu i bolu koji eka na kraju svih brzina... Kvanjevska nikada nije mogla doznati ko je autor tog zapisa. Brat njene majke, Akenaz Solem iezao je 1943. godine u progonima Jevreja tokom nemake okupacije Poljske, ali je pre toga uspeo da spase sestru. Turio je brigu pod glavu, nabavio sestri lane isprave koje su glasile na ime neke Poljakinje i oenio se njome. Venanje je obavljeno u Vaiavi, u crkvi Sv. Tome i smatrano je brakom izmeu pokrtenog Jevrejina i Poljakinje. Kada je on puei svoj aj od nane umesto duvana odveden, njegova sestra i ena Ana olem, koja je i dalje smatrana Poljakinjom a i nosila devojako ime neke Ane Zakevi, razvela se od svoga mua (i brata, to je, dodue, znala samo ona) i tako spasla glavu. Preudala se odmah potom za nekog udovca Kvanjevskog, koji je imao oi ko pegava jaja, bio ut na jeziku i rogat u mislima. S njime je imala jedno jedino dete - Dorotu Kvanjevsku. Dorota je po zavrenim studijama slavistike prela u SAD, kasnije doktorirala na starim slovenskim knjievnostima, ali kada je Isak ulc

252 koga je znala jo sa studija preao u Izrael, ona mu se pridruila. Godine 1967. on je u izraelsko-egipatskom ratu bio ranjen i ona se ve 1968. udala za njega, ostala da ivi u Tel Avivu i Jerasalimu, drala kurseve iz istorije ranog hrianstva kod Slovena, ali je neprekidno na svoje lme slala pisma u Poljsku. Na omotu je naznaavala svoju negdanju adresu u Krakovu i ta pisma, koja je Kvanjevska, udata ulc, pisala samoj sebi sauvala je u Poljskoj neotvorena njena negdanja krakovska stanodavka u nadi da e jednom moi da ih urai Kvanjevskoj. Pisma su kratka, sem jednog ili dva, i predstavljaju neto kao dnevnik dr DorOte ulc u razdoblju izmeu 1968. i 1982. godine. U vezi su s Hazarima utoliko to poslednje, pisano iz istranog zatvora u Carigradu, dodiruje hazarsku polemikuv. Ovde se pisma donose hronolokim redom. 1.
Tel Aviv, 21. avgustu 1967.

Draga Dorotka,

Ja ovde imam oseaj da mrsim o tuem a postim o svom kruhu. Dok ti piem ove redove znam da si ve postala mlaa od mene tamo u tvom Krakovu, u onoj naoj sobi gde je uvek petak, gde su nasj kljukali cimetom kao da smo jabuke. Ako ikada dobije ovo pismo, u asu kada ga proita bie starija od mene. Isak je bolje, lei negde u nekoj bolnici na ratitu, ali se oporavlja brzo i to se vidi po slovima njegovog rukopisa. Pie da sanja krakovsku tiinu trodnevnu, dvaput podgrevanu, malo zagorelu na dnu. Uskoro emo se sresti i ja se plaim tog susreta ne samo zbog njegove rane o kojoj jo nita ne znam, nego i zato to smo svi mi drvee zakopano u svoju senku.

253
Srena sam to si ti, koja ne voli Isaka, ostala tamo, daleko od nas. Sada je nama dvema lake da se volimo.

2.
Jerusalim, septembra 1968.

Dorotka, Samo nekoliko redova: upamti zauvek - radi jer ne zna da ivi. Kad bi umela da ivi, ne bi radila i nikakva nauka ne bi za tebe postojala. Ali, uili su nas svi samo kako se radi, a niko kako iveti. I ja, evo, ne umem. Ila sam s psima du nepoznate staze u visokoj umi. Nad stazom su se dodirivale grane. Naginjui se ka svojoj hrani - ka svetlosti, drvee je gradilo lepotu. Ja od svoje hrane umem da gradim samo seanje. Ja neu postati lepa od svoje gladi. Mene za drvee vezuje neto to ono ume, a ja ne. A to drvee za mene vezuju jedino moji psi, koji me veeras vole vie no drugih veeri. Jer njihova glad je lepa kada su gladni od drvea nego kada su gladni od mene. Gde je tu tvoja nauka? U nauci da bi iao dalje, dovoljno je da zna samo poslednju re u svojoj struci. S lepotom nije tako. Isak se vratio, oiljci se ne vide kad je obuen, lep je kao nekad i izgleda kao pas koji je nauio da peva krakovjak. Vie voli moju desnu sisu od leve i spavamo nedolino. Ima one duge noge kojima je preskakao stepenike po Vavelju i koje naizmenino grli oko kolena dok sedi. Moje ime izgovara onako kako je ono korieno u poetku, pre svih upotreba, dok se jo nije izlizalo idui od usta do usta... Da se dogovorimo ovako: podeliemo uloge i ti se tamo u Krakovu bavi i dalje naukom, a ja u ovde da uim kako se ivi.

254 3.
Haifa, marta 1971.

Draga i nezaboravljena Doroteja, Odavno te nisam videla i ko zna da li bih te poznala. Moda ni ti mene vie ne poznaje i ne misli na mene u onim sobama ije se kvake kae za rukave. Seam se poljskih uma i zamiljam te kako tri kroz jueranju kiu ije se kapi uju jae kad kaplju s visokih grana nego s niskih. Seam te se kao devojice i vidim te kako raste brzo, bre od svojih noktiju i kose, a zajedno s tobom, ali bre od tebe, raste u tebi mrnja na nau mater. Jesmo li je morale toliko mrzeti? Ovde pesak izaziva udnju u meni, ali ja se udno oseam s Isakom ve due vreme. To nema veze s njime, ni sa naom ljubavlju. To je vezano za neto tree. Za njegovu ranu. On ita u postelji, ja leim u atoru do njega i gasim svetiljku kad ga se zaelim. On ostaje nekoliko asaka nepomian i alje kro mrak pilji u knjigu i ja ujem kako njegove misli galopiraju po nevidljivim redovima. A onda, on se okree meni. No im se dotaknemo, ja osetim strani oiljak njegove rane. Posle ljubavi leimo zurei svak u svoju pomrinu i ja sam ga pre neko vee upitala: - Je li to bilo nou? - ta? - uzvratio je, mada je znao. - Kada su te ranili. - Bilo je nou. - I ne zna ime je to bilo? - Ne znam, mislim da je bio bajonet. To ti, Dorotka, mlada i neiskusna, nee moda razumeti. Ptica koja lovi po baratinama i blatima brzo tone ako se ne kree. Mora svaki as da izvadi nogu iz mulja i da je premesti, da korakne dalje, bez obzira je li to ulovila ili ne. Tako je i s nama i naom ljubavlju. Moramo dalje, na ovome se ne moe ostati, jer emo potonuti.

255 4.
Jerusalim, oktobra 1974.

Draga Dorotka. itam o Slovenima kako silaze na mora s kopljem u izmi. I mislim kako se Krakov menja osut novim pravopisnim i jezikim grekama, sestrama napretka rei. Mislim kako ti ostaje ista i kako se Isak i ja gubimo sve vie. Ne usuujem se da mu kaem. Kad god se volimo, ma kako bilo lepo i ma ta inili, ja na prsima i stomaku oseam trag onog bajoneta. Oseam ga ve unapred, on se ispreio u naoj postelji izmeu Isaka i mene. Je l mogue da ovek za nekoliko trenutaka moe da se potpie bajonetom na telu drugog oveka i ucrta zauvek svoj portret u tuem mesu? Stalno moram da lovim sopstvenu misao. Ona nije moja kad se rodi, nego kada je ulovim, ako to stignem pre no to odleti. Ta rana lii na neka usta i kad god se volimo Isak i ja, im se samo dotaknemo, vrh moje dojke upada u taj oiljak kao meu neke bezube usne. Leim kraj Isaka i gledam mesto u pomrini na kojem on spava. Mirie detelina zaklanjajui miris tala. ekam da se on pokrene; san se istanji kad se ovek u snu pomeri i tada ga mogu probuditi, jer mu nee biti ao. Ima snova koji su skupoceni i drugih koji su ubre. Budim ga i pitam: - Je li bio levoruk? - Mislim da jeste - odgovara mi mamurno ali spremno, po emu vidim da zna o emu mislim. Zarobili su ga i doveli ujutru u moj ator da mi ga pokau. Bio je bradat, imao je zelene oi i ranu na glavi. Tu ranu su mi u stvari hteli pokazati. Ranu sam nainio ja. Kundakom.

256 5.
Opet Haifa, septembra 1975.

Dorotka, Ne zna koliko si srena to si tamo u svom Vavelju i to si poteena ovog uasa koji se dogaa sa mnom. Zamisli da te u postelji tvoga mua neko drugi grize i ljubi dok se voli s onim koga voli. Zamisli, dok se voli sa svojim ovekom, sve vreme na trbuhu osea zadebljanje od neke rane, koje se kao neki tui ud uvuklo izmeu tebe i tvoje ljubavi. Izmeu Isaka i mene lei i leae uvek neki Saracen zelenih oiju obraslih u bradu! I odgovarae na svaki moj pokret pre Isaka, jer je blie mom telu od Isakovog tela. I taj Saracen nije izmiljen! Ta ivotinja je levoruka i vie voli moju levu sisu od desne! Kakav uas, Dorotka! Ti ne voli Isaka kao ja, kai mi kako da mu objasnim sve ovo? Napustila sam tebe i Poljsku i dola ovamo zbog Isaka, a nala sam u njegovom zagrljaju neko udovite zelenih oiju, koje se budi nou, ujeda bezubim ustima i napeto je i kad Isak nije. Isak me ponekad tera da svravam na tom Arapinu. Kad ti ustreba, samo ga zovni! - doi e, taj uvek moe... Na sat na zidu, Dorotka, ove jeseni uri, a naprolee e kasniti...

6
Doroteja,

oktobra 78.

Isak ujutru, za lepih dana, paljivo procenjuje vrednost vazduha. Prati ima li u njemu vlage, njui vetar, osmatra je li hladno oko podneva. Kad nanjui da je

257 trenutak pogodan, puni plua posebnom vrstom naroito izabranog vazduha i uvee vraa taj vazduh iz sebe ki'oz pesmu. Kae, ne moe se uvek pevati s uspehom. Pesma je kao godinje doba. Nailazi kad joj je red... Isak, draga Dorotka, ne moe da padne, kao ni pauk. Dri ga neka nit zakaena na mestu koje samo on zna. Ali ja padam sve ee. Arapin me siluje u namju mog mua i ja ne znam vie od koga uivam. Mu mi iza tog Saracena izgleda drugaije no pre, poela sam da ga vidim i shvatam na nov, nepodnoljiv nain. Prolost se odjednom promenila; to vie nadire budunost, vie se menja prolost, postaje bremenitija opasnostima i nepredvidljivija je od sutranjice, puna davno zatvorenih odaja iz kojih sve ee izlaze ive zveri. I svaka od tih zveri ima svoje ime. Zver koja e rastrgnuti Isaka i mene ima krvoedno, dugo ime. Zamisli, Dorotka, pitala sam Isaka i on mi je rekao. On je to ime znao sve vreme. Arapin se zove Abu Kabir Muavija. I svoj posao je ve zapoeo, negde nou u pesku na domaku pojila. Kao sve zveri. 7.
Tel Aviv, I. novembra 1978.

Draga, zaboravljena Dorotka, Vraa se u moj ivot na najuasniji nain. Tamo u tvojoj Poljskoj, u maglama tekim toliko da tonu u vodu, i ne sanja ta u ti uiniti. Piem ti iz najsebinijih razloga. esto mislim da leim irom otvorenih oiju u mraku, a u stvari, u sobi je svetlost i Isak ita dok ja murim. Izmeu nas u postelji lei jo uvek onaj trei, ali ja sam pokuala malo lukavstvo. To je teko, jer je prostor za bitku ogranien - to je Isakovo telo. Beei od Arapinovih usta pomeram se po telu moga mua zdesna ulevo ve mesecima. I kad

258 sam ve mislila da sam se izvukla iz klopke, na sasvim drugom kraju Isakovog tela naletela sam na zasedu. Na druga Arapinova usta. Iza Isakovog uha, naila sam pod kosom na drugi oiljak i to je bilo kao da mi je Abu Kabir Muavija uvalio svoj jezik meu usne. Uas! Sada sam tek u klopci - ako pobegnem od jednih njegovih usta, saekaju me na drugoj strani Isakovog tela druga. Kako da mislim na Isaka? Ne mogu vie da se milujem s Isakom od straha da se moje usne ne sretnu s tim saracenskim usnama. Obeleio nam je ivot. Da li bi mogla da ima decu pod takvim uslovima? A ono najstranije dolo je preksino. Jedan od tih saracenskih poljubaca podsetio me je na poljubac nae majke. Koliko godina nisam mislila na nju, i sada odjednom ona dolazi da me podseti na sebe. I to kako! Neka se ne hvali onaj ko se obuva kao onaj ko se izuo, ali kako to podneti? Upitala sam Isaka otvoreno, je li Egipanin jo iv. ta misli, ta je odgovorio? iv je jo kako, i radi u Kaim. Zaboravlja za sobom korake po svetu kao ispljuvke. Preklinjem te, uini neto! Gotovo da bi me mogla spasti od tog uljeza ako bi privukla njegovu pohotu na sebe, a sa mene je odstranila i spasla mene i Isaka. Upamti to prokleto ime Abu Kabir Muavija i podelimo se: uzmi svog levorukog Arapina sebi u lonicu tamo u Krakovu, a ja u pokuati da zadrim Isaka...

8.
Department of slavic studies University of Yale, USA. oktobar 1980.

Draga gospoice Kvanjevska, Pie ti tvoja dr ulc izmeu dva asa nastave na univerzitetu. Isak i ja smo dobro. Ui su mi jo pune

259 njegovih sasuenih poljubaca. Malo smo se primirili i nae su postelje sada na odvojenim kontinentima. Ja mnogo radim. Poela sam da se odazivam na pozive za naune skupove, to nisam inila skoro deceniju. I sada se uskoro spremam na novi put koji e me pribliiti tebi. Kroz dve godine odrava se u Carigradu nauni skup o kulturama crnomorskih obala. Spremam saoptenje. Sea li se profesora Wyke i tvog diplomskog rada: itija irila i Metodija, slovenskih prosvetitelja? Sea li se Dvomikove studije, koju smo tada koristili? Sada je on izdao novo dopunjeno izdanje (1969) i ja ga gutam s ogromnim zanimanjem. Moj rad e govoriti o hazarskoj misiji irila i Metodija, onoj o kojoj su izgubljeni najvaniji spisi - spisi samog irila. Nepoznati sastavlja irilovog itija kae da je irilo ostavio svoju argumentaciju u hazarskoj polemici na dvoru kagana u posebnim knjigama takozvanih ,,hazarskih beseda. ,,Ko pak hoe da trai u potpunosti ove besede - belei irilov biograf - nai e ih u knjigama irilovim, koje je preveo uitelj na i arhiepiskop Metodije, brat Konstantina Filosofa, razdelivi ih na osam beseda." Neverovatno je da su itave knjige, osam beseda irila (Konstantina Solunskog), hrianskog svetitelja i osnivaa slovenske pismenosti, sastavljane na grkorn i prevedene na slovenski jezik, iezle bez traga! Nije li to stoga to je suvie jeretikih elemenata bilo u njima? Nisu li imale ikonoklastiku boju, koja je bila delotvoma u polemici, ali nekanonska, pa su stoga stavljene posle hazarske misije van upotrebe? Pregledala sam ponovo Iljinskog, svima naina dobro poznati Ogled sistematske irilo-Metodijevske bibliografije do 1934, a potom i njegove nastavljae (Popruenko, Romanski, Ivanka Petkovi, itd). itala ponovo Moina. I potom iitala svu tamo navedenu literaturu o hazarskom pitanju. Nigde ni pomena da su irilove Hazarske besede posebno privukle bilo iju panju. Kako je mogue da je sve nestalo netragom? Svi gledaju na to pitanje na gotove oi. A postojao

260 je pored grkog izvornika i slovenski prevod, po emu se moe zakljuiti da je delo jedno vreme bilo u irokoj upotrebi. I to ne samo u hazarskoj misiji, nego i kasnije; njegovi argumenti morali su biti korieni i u slovenskoj misiji solunske brae, ak i u polemici s ,,trijezinicima. Inae zato bi Hazarske besede prevodili na slovenski? Pomiljam da bi se moda moglo ui u trag Hazarskim besedama irilovim kada bi se pitanju prilo na uporednoj osnovi. Kada bi se sistematski pretresli islamski i hebrejski izvori o hazarskoj polemici, sigumo bi se nalo u tim izvorima neto odjeka irilovih Hazarskih beseda. Samo, to ne mogu da radim ja sama, to jest neko od nas, slavista, nego i neki hebreist i orijentalist. Pregledala sam Dunlop-a (History of Jewis Khazars, 1954) ali tamo nisam nala nita to bi uputilo na trag izgubljenih Hazarskih beseda Konstantina Filosofa. Vidi da se ne bavi naukom samo ti tamo, na tvom Jagelonskom univerzitetu, nego i ja ovde. Vratila sam se najzad svojoj struci i mladosti, koja ima ukus voa prenetog brodom preko okeana. Nosim eir od slame u obliku korpe. Mogu se u njemu doneti trenje s trnice, a da se ne skine s glave. Starim kad god u Krakovu odbije pono na romanikom zvoniku i budim se kad god na Vavelju otkuca zora. Zavidim ti na veitoj mladosti. Kako tvoj Abu Kabir Muavija? Ima li, kao u mojim snovima, par dimljenih suvih uiju i dobro isceen nos? Hvala ti to si ga uzela na sebe. Verovatno ve sve zna o njemu. Zamisli, on radi neto to je sasvim slino tvom i mom poslu! Doe nam neto kao kolega u struci. Predaje na Univerzitetu u Kairu uporedne religije Bliskog istoka i bavi se hebrejskom istorijom. Ima li muke s njime kao to sam imala ja? Voli te tvoja dr ulc

261 9.
Jerusalim, januara 1981.

Dorotka, Dogodilo se neto neverovatno. Po povratku iz Amerike zatekla sam meu neraspeaenom potom i spisak uesnika na onom skupu o kulturama crnomorskih obala. Zamisli ko je na spisku! Ili si ti to znala pre mene, s tom svojom prorokom duicom, kojoj ne treba kovrdati kosu kod frizera? Arapin od krvi i mesa, onaj sa zelenim oima, to me je isterao iz postelje mog mua. Dolazi na skup u Carigradu. Ali, neu da te laem i dalje. Ne dolazi on to da vidi mene. Dolazim ja u Carigrad da najzad vidim njega. Odavno sam izraunala da nam se stmke ukrtaju i da e, ako samo budem ila po naunim skupovima, morati da nam se ukrste i staze. U mojoj tani lei saoptenje o hazarskoj misiji irila i Metodija i ispod saoptenja jedan S & W model 36, kalibra 38. Hvala ti na uzaludnim pokuajima da uzme na sebe dr Abu-Kabira Muaviju. Sada ga ja uzimam na svoju duu. Voli me kao to ne voli Isaka. Sad mi je to potrebnije nego ikad. Na zajedniki otac e mi pomoi...
10.
Carigrad, hotel Kingston" 1. oktobar 1982.

Draga Doroteja, Na zajedniki otac ti poslednji put. Jadna o naem zajednikom godinama nisam ni ja e mi pomoi - napisala sam moja mala ludice. Sta ti zna ocu? Dok sam bila u tvojim znala nita, kao ni ti sada. Ali

262 moje nove godine dale su mi vremena da mislim. Zna li ko je tvoj pravi otac, duice? Onaj Poljak to je imao bradu ko travu, dao ti prezime Kvanjevska i oenio se hrabro tvojom materom Anom Solem? Ja mislim da nije. Sea li se onoga koga nismo mogle upamtiti? Sea li se izvesnog Akenaza olema, mla4 dog oveka sa slika pod jahaim naoarima na nosu i s drugim parom stakala u prsluku? to pui umesto duvana aj i ima lepu kosu to ujeda njegove fotografisane ui. to je govorio, kako su nam priali, spae nas naa lana rtva. Sea li se brata i prvog mua tvoje matere, nae matere Ane olem, roene toboe Zakevi, udate olem, preudate Kvanjevske? I zna li ko je pravi otac njenih keri, tebe i mene? Setila si se najzad, posle toliko godina! Tvoj ujak i majin brat mogao bi nam lepo biti i otac, zar ne? Zato to, uostalom, ne bi mogao biti mu tvoje majke? ta misli o takvoj raunici, lepa moja? Moda gospoa olem nije imala muko pre braka, a nije se mogla preudati kao devica? Moda se zato tako neobinim putevima javlja donosei uas da nas podseti. Bilo kako bilo u njoj nije propala njena starost i ja mislim da je moja mati, ako je tako uinila, bila u pravu po hiljadu puta i ako mogu da biram, ja biram za oca radije brata moje matere nego bilo koga drugog. Nesrea, draga moja Doroteja, nesrea nas ui da itamo svoj ivot unatrag... Ovde u Carigradu ve sam se upoznala s nekim svetom. Ne elim da se pokaem na bilo koji nain udnorn i avrljam sa svima kao da usta na kiu otvaram. Jedan od kolega, koji je ovamo na skup doao kao i ja, zove se dr Isajlo Suk. On je arheolog medijevalist, zna lepo arapski, razgovaramo na engleskom i na poljskom se alimo, jer on govori srpski i kae da je moljac svojih haljina. Njegova porodica ve sto godina seli iz kue u kuu jednu istu kaljevu pe, a on smatra da e se XXI stolee razlikovati od naeg tako to e ljudi najzad ustati slono protiv dosade,

263 koja ih danas plavi kao kuna voda. Kamen dosade nosimo - veli dr Suk - kao Sizif na pleima uz ogromni breg. Valjda e se ljudi budunosti prenuti i ustati protiv ove kuge, protiv dosadnih kola, dosadnih knjiga, protiv dosadne muzike, dosadne nauke, dosadJhih sastanaka i izbaciti amotinju iz svojeg ivota i rada, kao to zahteva na praotac Adam. On tako govori pomalo u ali, vino pije ne doputajui da se doliva u au, jer veli da nije aa kandilo da se dopunjava pre no to se isprazni. Iz njegovih udbenika predaje se u svetu, ali on sam iz njih nije u prilici da predaje. Mora da predaje na univerzitetu neto drugo. Njegova izuzetna obavetenost u struci nije ni u kakvoj srazmeri s njegovim neznatnim naunim ugledom. Kada sam mu to rekla, nasmejao se i objasnio mi: - Stvar je u tome da moete biti veliki naunik ili veliki violinist (znate li da su svi veliki violinisti sem Paganinija uvek bili Jevreji?) samo ako vas podri i stane iza vas i vaih dometa jedna od monih internacionala dananjeg sveta. Hebrejska, islamska ili katolika intemacionala. Vi pripadate jednoj od njih. Ja nijednoj; dakle, nisam nigde. Izmeu mojih su prstiju sve ribe odavno prole. - O emu to govorite? - upitala sam ga zapanjeno. - To je parafraza jednog hazarskog teksta starog preko hiljadu godina. A vi ste, sudei po saoptenju koje ete nam proitati, jo kako uli za Hazare. Zato se onda udite? Ili niste nikada naili na Daubmanusovo izdanje? Moram da priznam da me je zbunio. Naroito priom o Daubmanusovom izdanju Hazarskog renika. Ako je takav renik uopte postojao, koliko znam, nijedan primerak nije sauvan. Draga Dorotka, vidim sneg u Poljskoj, vidim kako se pahuljice pretvaraju u tvojim oima u suze. Vidim hleb nabijen na klin s vencem luka i ptice kako se greju u dimu nad kuama. Dr Suk kae da vreme

264 dolazi s juga i da prelazi Dunav na mestu Trajanovog mosta. Ovde nema snega i oblaci su kao zaustavljeni talasi to bacaju ribu. Dr Suk mi je skrenuo panju jo na neto. U naem hotelu odsela je jedna lepa belgijska porodica - Van der Spakovi. Porodica kakvu mi nismo nikada imali i kakvu ja neu imati \ Otac, mati i sin. Dr Suk ih naziva svetom porodicom. Svako jutro za domkom gledam ih kako jedu; uluanjeni su i gospodin Spak u ali kae, kako sam ga ula - na debelu maku buve ne idu. On prekrasno svira u neki instrument nainjen od oklopa bele komjae, a Belgijanka je zauzeta slikanjem. Slika levom rukom, i to veoma veto, na svemu to dohvati; na ubrusima, aama, po noevima i rukavicama svojeg sina. Njihov deak jedva da ima etiri godine. Nosi kratko podianu kosu, zove se Manuil i srie svoje prve reenice. im pojede kiflu dolazi pred moj sto i netremice me posmatra kao da je zaljubljen. Njegove oi su poljunane bojama kao moja staza i stalno me pita: Jesi li me poznala?" Milujem ga po kosi kao da milujem pticu i on mi ljubi prste. Donosi mi lulu svog oca, koji lii na nekog zadika, i nudi mi da puim. Dopada mu se sve to je crveno, plavo i uto. I voli da jede jela te boje. S uasom sam opazila da ima jednu manu: nosi po dva palca na svakoj ruci. Nikada ne znam koja mu je desna a koja leva. Ali jo nije svestan svog izgleda i ne krije od mene te mke, mada mu roditelji navlae rukavice. Na trenutke, verovala ili ne, one mi izgledaju kao neto prirodno i ne smetaju mi. Zato bi mi uostalom bilo ta smetalo, kad se jutros za domkom ulo da je na skup prispeo i dr Abu Kabir Muavija. ,,S usana tue ene kaplje med i grlo joj je meke od ulja, ali joj je poljedak gorak kao pelen, otar kao ma s obje strane dtar. Noge joj slaze k smrti, do pakla dopiru koraci njezini... Tako je zapisano u Bibliji.

265
11.
Carigrad, 8. oktobra 1982.

Gospoici Doroteji Kvanjevskoj - Krakov Zapanjila me je tvoja sebinost i nemilosrdna presuda. Unitila si moj i Isakov ivot. Uvek sam se bojala tvoje nauke i slutila da e mi naneti zlo. Nadam se da zna ta se dogodilo i ta si uinila. Tog jutra sam izala na doruak reena da pucam im se Muavija pojavi u hotelskoj bati gde jedemo. Sedela sam i oekivala; gledala sam kako se senke ptica to nadleu hotel strmoglavljuju niza zidove. I tada se dogodilo sve to se ni na koji nain nije moglo predvideti. ovek se pojavio i ja sam odmah znala ko je. Nosio je lice tamno kao hleb i bio je prosed kao da ima ribljih kostiju u brkovima. Samo mu je na jednoj slepoonici kroz oiljak rasla divlja kosa, koja ne moe osedeti i koja je bila potpuno cma. Dr Muavija je priao prvo mom stolu i zamolio doputenje da sedne. Osetno je hramao i imao jedno oko pritvoreno, kao mala stisnuta usta. Premrla sam, otkoila revolver u tani i obazrela se. U bati je osim nas bio jo samo etvorogodinji Manuil; igrao se pod susednim stolom. - Naravno - rekla sam i ovek je spustio na sto neto to e izmeniti moj ivot zauvek. To je bio obian svitak hartije. On zna temu mog saoptenja - rekao je sedajui - i upravo zato hoe da me zamoli za jedno obavetenje iz moje struke. Govorili smo engleski, on je pomalo cvokotao, njemu je bilo hladnije no meni, usne su mu se sudarale, ali nije inio nita da sprei ili prikrije to cvokotanje. Grejao je prste na svojoj luli i duvao dim u rukave. U tren oka objasnio mi je u emu je stvar. Bila je re o irilovim Hazarskim besedama.

266 - Pregledao sam - rekao je - svu literatum koja se na Hazarske besede odnosi i nisam naao da je igde pomenuto da ti spisi i danas postoje. Zar je mogue da se ne zna da su odlomci irilovih Hazarskih beseda sauvani i ak tampani pre nekoliko stotina godina? Bila sam zapanjena. To to je ovek tvrdio bilo bi najvee otkrie u mojoj struci - u slavistici od kad ova grana nauke postoji. Ako bi bilo tano. - Otkud vam takva misao? - upitala sam ga preneraeno i dodala svoje objanjenje sa udnim oseanjem nesigumosti: - irilove Hazarske besede - rekla sam - nisu poznate nauci sem prema pomenima u irilovom itiju, na osnovu kojega i znamo da su postojale. O nekom sauvanom rukopisu, ili ak objavljenom tekstu tih beseda, ne moe biti ni govora. - To sam eleo da proverim - zakljuio je dr Muavija - od sada e se znati da je tano upravo obmuto... I pruio mi je onih nekoliko kseroksiranih listova to su leali pred njime. Mogla sam potegnuti oroz u tom asu. Bolji nisam mogla imati - u bati je bio jedan jedini svedok - i to dete. Ali, desilo se drugaije. Pruila sam ruku i uzela tih nekoliko uzbudljivih stranica, koje ti prilaem uz pismo. Uzimajui ih umesto da pucam, gledala sam u te saracenske prste sa noktima poput lenika i mislila na ono drvo koje Halevi pominje u svojoj knjizi o Hazarima. Mislila sam o tome da je svako od nas jedno takvo drvo: to vie rastemo u vis ka nebu, kroz vetrove i kiu ka Bogu, tim dublje moramo ponirati korenjem kroz blato i podzemne vode ka paklu. Sa tim mislima proitala sam stranice koje mi je pruio Saracen zelenih oiju. Zapanjile su me i upitala sam s nevericom dr Muaviju otkuda mu, on mi ree neto to me jo vie zaudi: - Ne treba pitati otkuda meni. Do njih je doao u XII veku jedan va saplemenik, pesnik Juda Halevi i

267 uneo ih u svoj spis o Hazarima. Opisujui uvenu polemiku on je naveo rei hrianskog uesnika u njoj, nazivajui ga ,,filosofom, onako kako istu linost naziva i pisac irilovog itija u vezi sa istom polemikom. Dakle, irilovo ime je u ovom jevrejskom izvom izostavljeno, kao i ime arapskog uesnika, navedena je samo titula hrianskog uesnika - irila i to je razlog to niko do danas nije traio irilov tekst u hazarskoj hronici Jude Halevija. Gledala sam u dr Muaviju kao u nekog ko nema nikakve veze sa onim ranjenim ovekom zelenih oiju koji je pre nekoliko nenutaka seo za moj sto. Sve je bilo tako uverljivo i jednostavno, tako se slagalo sa svim onim to se inae u nauci zna o ovoj stvari da je pravo udo to se niko ranije nije setio da tekst potrai na ovaj nain. - Tu ima jedna tekoa - relda sam najzad dr Muaviji - Halevijev tekst odnosi se na VIII vek, a irilova hazarska misija bila je u devetom stoleu: 861. godine. - Onaj ko zna pravi put, moe da ide i stranputicom! - primetio je na to Muavija. - Nas ne zanimaju datumi, nego je li Halevi, koji je iveo posle, irila, piui svoju knjigu o Hazarima imao pri ruci irilove Hazarske besede. I da li ih je koristio u toj knjizi, tamo gde navodi rei hrianskog uesnika u hazarskoj polemici. Odmah da kaem, u izlaganju hrianskog mudraca kod Halevija ima nesumnjivih podudarnosti s onim irilovim argumentima koji su do danas sauvani. Meni je poznato da ste prevodili na engleski irilovo itije, pa ete moi lako da prepoznate delove. Sluajte, dakle, iji je, na primer, ovo tekst: govori se o tome da se ovek nalazi na sredini izmeu anela i ivotinje... Naravno da sam se odmah setila tog mesta i navela ga napamet: - Kao tvorac svega Bog je stvorio oveka na sredini izmeu anela i ivotinje - govorom i razumom

268 odvojivi ga od ivotinja, a gnevom i pohotom od anela, te kojemu se od tih delova pribliava, preko toga dela se jo vie pridruuje - gornjima ili donjima... To je - primetila sam navodei tekst - deo itija o agarenskoj misiji irilovoj. - Tano, ali se isto to javlja i u petom delu Halevijeve knjige, gde se polemie sa filosofom. Takvih podudarnosti ima jo. Najvanije je to se u samom govoru, koji u hazarskoj polemici Halevi pripisuje hrianskom uenjaku, razmatraju stvari koje je prema itiju irilo u toj polemici iznosio. U oba teksta govori se: o svetom trojstvu i zakonima pre Mojsija, o jedenju zabranjenih vrsta mesa i, najzad, o lekarima koji lee obrnuto od onoga kako je potrebno. Navodi se isti argument da je dua najjaa kad je telo najslabije (oko pedesete godine ivota), itd. Najzad, hazarski kagan prebacuje arapskom i hebrejskom uesniku u polemici - sve prema Haleviju - da su njihove knjige otkrovenja (Kuran i Tora) pisane na jezicima koji nita ne znae Hazarima, Indusima i drugim narodima koji ne razumeju te jezike. To je jedan od sutinskih argumenata koje iznosi i irilovo itije u borbi protiv trijezinika (onih koji obrednim jezicima smatraju samo grki, hebrejski i latinski), pa je jasno da je u tom delu kagan bio pod uticajem hrianskog uesnika u polemici i iznosio uverenja za koja s druge strane znamo da su doista irilova. Halevi je to samo preneo. Treba, najzad, uoiti jo dve stvari. Prvo, mi ne znamo ta je sve stajalo u izgubljenim Hazarskim besedama Konstantina Solunskog (irila), pa ne znamo ta sve iz njih donosi Halevijev tekst. Znai, moe se pretpostaviti da takvog materijala ima vie no to sam ovde izneo. Dmgo, Halevijev tekst je ba u onom delu koji se odnosi na hrianskog uesnika u polemici oteen. Taj deo nije sauvan u arapskom izvorniku nego samo u kasnije nastalom hebrejskom prevodu, dok su tampana izdanja Halevija, posebno ona iz XVI veka, trpela hriansku cenzuru, kao to se zna.

269 Ukratko, Halevijeva knjiga o Hazarima sauvala je jednim delom, mada mi ne znamo danas u kojem obimu, irilove Hazarske besede. Uostalom, ovde u Carigradu - zakljuio je dr Muavija - na naem skupu uestvovae i neki dr Isajlo Suk, koji dobro govori arapski i bavi se islamskim izvorima hazarske polemike. On mi je rekao da raspolae hazarskim renikom iz XVII veka koji je izdao neki Daubmanus i da se iz tog renika vidi da je Halevi koristio irilove Hazarske besede. Doao sam da vas zamolim da vi porazgovarate sa dr Sukom. On nee da razgovara sa mnom. Kae, zanimaju ga samo Arapi od pre hiljadu i vie godina. Za ostale nema vremena. Da li biste vi pomogli da sa dr Sukom uspostavimo dodir i isteramo ovu stvar na istinu?...

Tako je zavrio svoje izlaganje dr Abu Kabir Muavija i meni se odjednom u umu munjevito povezae niti. Ako zaboravi u kojem pravcu otie vreme, kao busola ostaje ljubav. Nju vreme uvek naputa. Zgrabila me je posle toliko godina opet tvoja prokleta udnja za naukom i izneverila sam Isaka. Umesto da pucam otrala sam da pozovem dr Suka ostavljajui svoje papire i oruje pod njima. Na ulazu nije bilo nikog od posluge; u kuhinji je neko umakao komad hleba u oganj i jeo. Videla sam Van der Spaka kako izlazi iz jedne sobe i shvatila da je to soba dr Suka. Zakucala sam, ali se niko nije odazvao. Negde iza mene kapali su ubrzani koraci i izmeu njih oseala se vrelina enskog mesa. Zakucah ponovo i tada se od tog kucanja vrata malo odkrinue. Nisu bila zatvorena. Videh u poetku samo noni stoi s nekim jajetom i kljuem u tanjiriu. Kada otvorih vrata malo vie, kriknuh. Dr Suk je poivao u krevetu udavljen jastukom. Leao je ujedenih brkova kao da uri kroz vetar. Potrala sam viui kada se iz bate uo pucanj. Pucanj je bio jedan.

270 ali sam ga ula svakim uhom odvojeno. Odmah sam poznala zvuk svog oruja. Sletela sam u batu i videla kako dr Muavija lei na ljunku raznete glave... Za susednim stolom dete u rukavicama pilo je svoju okoladu kao da se nita ne zbiva... Nikog drugog nije bilo u bati. Odmah sam liena slobode, Smith & Wesson na kojem su naeni samo moji otisci priloen je kao dokazni materijal i optuena sam da sam s predumiljajem ubila dr Abu Kabira Muaviju. Ovo pismo piem ti iz istranog zatvora i nita jo uvek ne shvatam. Kladenac slatke vode u ustima nosim i ma obojud otar... Ko je ubio dr Muaviju? Zamisli, optuba glasi: Jevrejka ubila Arapina iz osvete! Cela islamska internacionala, itava egipatska i turska javnost ustae protiv mene. Dae te Gospodin Bog tvoj neprijateljima tvojim da te biju; jednim e putem lzai na njih, a na sedam e putova bjeati od njih... Kako dokazati da nisi uinio ono to si doista nameravao da uini? Treba estoku la, kao otac dada stranu i jaku la, nai da se dokae istina. Rogovi mesto oiju potrebni su onom ko hoe takvu la da smisli. Ako je naem, iveu i doveu tebe sebi iz Krakova u Izrael i vratiu se naukama nae mladosti. Spae nas naa lana itva - govorio je jedan od naa dva oca... Kako je teko izdrati milost Njegovu, a nekmoli gnev. P.S. Ovde ti prilaem replike Filosofa iz Halevijeve knjige o Hazarima (Liber Cosri ) za koje je dr Muavija tvrdio da predstavljaju odlomke izgubljenih Hazarskih beseda Konstantina Filosofa, sv. irila:

271

272

Appendix I

Otac Teoktist Nikoljski kao prireiva prvog izdanja Hazarskog renika

Otac Teoktist Nikoljski pisao je svoju predsmrtnu ispovest pekom patrijarhu Arseniju III arnojeviu u potpunoj pomrini, barutom izmeaninm s pljuvakom, negde u Poljskoj, brzopisanom irilicom, dok ga je konaarka grdila i klela kroz zamandaljena vrata. Vi znate, Vaa Svetlosti - pisao je Teoktist patrijarhu - da sam osuen na dobro pamenje, koje moja budunost puni neprestano, a moja prolost ne prazni nimalo. Roen sam 1641. godine u prnjavoru manastira Jovanja na svetog Spiridona, zatinika grnara, u porodici koja je vazda po sinijama imala zdela od dve ruke i u njima hranu za duu i hranu za srce. Kao to je moj brat dok spava i dalje drao drvenu kaiku, tako ja drim u seanju sve oi koje su me videle od kada sam. im sam primetio da se poloaj oblaka nad Ovar-planinom ponavlja svakih pet godina i prepoznao oblake viene pre pet jeseni kako se vraaju na nebo, uhvatio me je strah i poeo sam da krijem svoju manu, jer takvo je pamenje kazna. U meuvremenu, nauio sam turski sa carigradskih novia, jevrejski od trgovaca iz Dubrovnika, a da itam s ikona. Na to uvanje upamenog gonilo me je neto kao e, ali ne e za vodom, jer je voda ne moe ugasiti, nego neka drugaija e, koja prolazi i utai se samo glau. Ali, opet, ne od gladi za hranom, nego od neke drugaije gladi i ja sam uzalud tragao, kao ovca za slanim zidom, da otkrijem koja je to glad to bi se mogla spasti od ei. Jer, bojao sam se pamenja; znao sam, nae seanje i uspomene su kao sante leda. Od njih vidimo

276 samo vrhove u prolazu, a ogromna podvodna kopna promaknu neviena i nedosena. Njihovu neizmernu teinu ne oseamo samo zato to su potopljena u vreme kao u vodu. Ali, ako se nepaljivo naemo na njihovom putu - nasukaemo se na sopstvenu prolost i brodolom je tu. Zato nikada nisam ni dotakao nita od tog obilja to je padalo u mene kao sneg u Moravu. I tada se na moje zaprepaenje dogodilo da me, dodue samo na trenutak, izda pamenje. Bio sam u poetku presrean zbog toga, a potom se gorko pokajao videi kuda to vodi. To je bilo ovako. U osamnaestoj godini otac me je dao u manastir Jovanje i rekao mi na rastanku: dok posti nijednu re ne uzimaj u usta, da ti se bar usta oiste od rei, kad ne mogu i ui. Jer, rei ne dolaze od glave i due nego iz sveta, s lepljivih jezika i iz smradnih eljusti; sve su ve davno, oglodane, ispljuvane i umaene od stalnog vakanja. Odavno nisu cele i prenela su ih bezbrojna usta sa zuba na zub... Monasi u Jovanju primili su me, rekli da imam suvie kostiju u tesnoj dui i dali mi da prepisujem knjige. Sedeo sam u eliji punoj knjiga sa crnim trakama zaloenim na mestima gde su monasi pre mene poslednji put itali pred smrt i radio sam. Tada se ulo da je u oblinji manastir Nikolje doao novi kaligraf. Staza za Nikolje tee du same Morave, izmeu strme obale i vode. To je jedini put do manastira, tako da se uvek jedna izma ili jedan par kopita mor ukaljati. I po toj kaljavoj izmi monasi poznaju otkuda dolaze namemici u manastir: s mora ili od Rudnika, gazei vodu sa Zapada niz Moravu desnom, ili s istoka uz reku levom nogom. Na Tominu nedelju 1661. godine ulo se da je doao u manstir Nikolje leve mokre i kaljave izme ovek krupan i lep, oka ko jaje, brade da je mogla jedno vee goreti, a kosu je kao poderanu ubaru namicao na oi. Covek se zvao Nikon Sevast i ubrzo je postao protokaligraf u Nikolju, jer je ve ranije stigao negde veliku vetinu. Bio je od oruarskog

277 rufeta, ali njegov posao bee bezazlen: slikao je zastave, streljake mete i titove, gradei slike unapred odredene da budu unitene kurumom, strelom ili sabljom. Govorio je da je u Nikolju samo privemeno na proputovanju za Carigrad. Na svetog Kirijaka Oteljnika dunue tri vetra miholjdanska puna svaki svojih ptica - jedan voraka, drugi poslednjih lasta, a trei kobaca; hladni i topli mirisi izmeae se i u Jovanje doe glas da je novi kaligraf u manastiru Nikolju naslikao ikonu koju cela klisura juri da vidi. Digoh se i ja da gledam kako je na zidu manastira Nikolja naslikan Gospod sevastokrator to dri u krilu maloga lsusa. Uoh s ostalima i dobro osmotrih ta je bilo naslikano. Posle, za obedom, osmotrih i Nikona Sevasta prvi put i njegovo me lepo lice podseti na nekoga koga dobro znam, ali nige oko sebe nisam mogao nai na koga. Nije takvoga lica bilo ni u mojim seanjima, mada su sva odjednom leala preda mnom kao baane karte, ni u snovima gde su poklopljene karte leale preda mnom tako da svaku mogu kad hou prevrnuti. Nigde nije bilo takvoga lika. ulo se negde u planini kako odskae sekira od bukve, jer drugaije odskae sekira od bukve a drugaije od bresta, a u to doba godine sekli su brest i bukvu. Seao sam se savreno tih zvukova od prve veeri kada sam ih' pre jedne decenije uo po vejavici, seao sam se davno pocrkalih ptica to lete kroz tu vejavicu padajui teko u mokri sneg, ali se nisam mogao setiti ni za ivu glavu ta sam video na maloas osmotrenom liku. Ne mogadoh se setiti nijedne crte Nikonovoga lica, nijedne boje, ak ni toga je li bio bradat. To je bilo prvi i jednini put u ivotu da me je pamenje izneverilo. I brzo i lako naoh razlog, toliko je stvar bila izuzetna i neverovatna. Jedan jedini je dolazio u obzir: ono to nije od ovoga sveta ne moe se upamtiti, ne dri se u seanju ni koliko progutan ikov u patki. Pri polasku potraih opet i pogledah Nikona pravo u

278 usta i osetih strah kao da se moji pogledi mogu ugristi. I on to zbilja i uini, pri emu malko mu kao kljocnue usta u zalogaju. I tako, odgrienih pogleda vratih se u Jovanje. Uzeh prepisivati knjige kao ranije, ali u jednom trenutku osetih da imam vie rei u pljuvaki no onaj koji je pisao knjigu. Tako poeh prepisivanom tivu pridavati ovde re - tamo dve, reenicu za reenicom. Bio je utorak i moje rei te prve veeri bile su nakisele i tvrde pod zubima, ali sledeih veeri opazih da mi rei kako je odmicala jesen sazrevaju iz dana u dan, kao neko voe, i da bivaju svaki put sonije, jezgrovitije i slae, pune sadraja koji je koliko prijatan toliko osnauje. I sedme veeri kao da urim da mi voe ne prezre, ne opadne i sagnjije, ja u itije svete Petke dodadoh celu jednu stranicu, koje ni u jednom od izvoda s kojih sam prepisivao nije bilo. Umesto da se moje nepoinstvo otkrije i razvidi, monasi poee sve ee traiti da lm prepisujem i moje knjige s pomenutim umecima uzimali su radije nego knjige dmgih prepisivaa, kojih po Ovarskoj klisuri bee mnogo. Ja se osokolih i reih da stvar ogledam do kraja. Ne samo da dodavah prie uz itija, nego poeh izmiljati i nove pustinjake, dodavati nova uda i moji prepisi poee se prodvati skuplje no knjige s kojih su prepisivani. Malo-pomalo osetih strahoviUi mo koju drim u mastionici i putam u svet po volji. I tada sam zakljuio: svaki spisatelj moe bez po mulce da ubije svog junaka u ciglo dva reda. Da bi se, pak, ubio italac, dakle eljade od krvi i mesa, dovoljno je pretvoriti ga za trenutak u lik iz knjige, u junaka itija. Posle je lako... U to vreme iveo je u manastiru Sretenju neki mlad monah po imenu Longin. Ziveo je isposniki i oseao se kao labud to eka raimih krila da dune vetar, pa da zajedri po vodi. Adam, koji je krstio dane, nije mogao imati tako ist sluh kao on. A oi je imao kao one ose to prenose svetu zarazu. Jedno muko, drugo

279 ensko oko, a svako s po aokom. Ustremljen na dobro kao kobac na pile. A govorio je obino: Svak od nas moe lako da izabere kao uzor nekog boljeg od sebe; tako, od duhova bi se nainile nekakve lestve Jakovljeve koje vode od zemlje do neba, sve bi se povezalo 'i sredilo lako i radosno, jer oveku nije teko slediti i sluati boljeg od sebe. Sve zlo dolazi otuda to smo u ovome svetu stalno u iskuenju da sluamo i za uzor uzimamo gore no to smo sami... Kada mi je naruio da mu prepiem itije svetog Petra Korikog, koji je posle pet dana posta video nestareu svetlost, bio je sumrak i kao cme munje padale su ptice na svoj log u granju. Istom brzinom moje su misli uzletele i ja osetih da u meni nema snage da se suprotstavim oseanju moi koja se budila. Uzeh da prepisujem itije svetoga Petra Korikog i im dooh do onog mesta sa danima posta, umesto 5 upisah 50 i takav prepis dadoh momiu. On ga uze pevajui, proita jo iste veeri i sutra se u po klisuri da je monah Longin poeo veliki post. Pedeset i prvog dana, kada Longina sahranie tamo u Blagovetenju podno planine, ja reih da vie ne uzimam pero u ruke. Gledao sam uasnut u mastionicu i mislio: suvie kostiju u tesnoj dui. I odluio sam da okajem svoj greh. Odoh ujutra igumanu i zamolih da me dodeli u skriptoriju manastira Nikolja za pomonika protokaligrafu Nikonu Sevastu. Poslae me i Nikon me uvede u pisarnicu gde zamirisae seme bundeve i kaduljin cvet za koji monasi veraju da se ume moliti. Iz dragih manastira ili od putujuih prodavaca iz Ukrajine, monasi su pozajmljivali na 4-5 dana knjige kakvih nije bilo u Nikolju i davali mi da ih brzo nauim napamet. Zatim bi ih vraali vlasnicima, a ja sam potom mesecima iz dana u dan diktirao napamet nauene knjige u pero protokaligrafii Nikonu. A on je zarezivao pera i priao da samo zelena boja nije biljnog

280 porekla - ona se jedina dobija od gvoa - sve ostale boje on je cedio iz bilja i ukraavao knjige koje smo pisali raznocvetnim slovima. Tako sam ja poeo ii u paru s Nikonom kao muki dani u sedmici. Bio je uvak i radio je sve levom rukom, krijui to to radi od desne. Pisali smo danju, a kad ne bi bilo posla onj bi ivopisao zidove u manastiru, ali se ubrzo nekako oteo od ikonopisa i posvetio sasvim pisanju knjiga. Silazili smo tako u svoj ivot polagano, no po no, godinama. Na svetoga Jevstatija srpskog 1683. godine izae mraz sejati svoj proso, pustie pse u postelje, a izme i zubi u osmehu popucae od cie. avke su se na zelenom nebu smrazavale u letu i padale kao kamenje ostavljajui visoko u vazduhu samo krik. Jezik oseti ledenu usnu koja vie jezik ne osea. Vetrovi zaurlae s one strane Morave koja se zaustavi u ledu, a led je pri obalama leao nepokoen, pun trske, paviti i ae u inju, kao da puta srebrnu bradu. alosne vrbe ostadoe sputenih grana zaleene u reci kao po kavezima. U magli osvanie usamljene vrane to lete u mestu vadei s mukom krila iz belog povesma slane vlage. A u visni, iznad bregova razdvojenih mrazem, nedoglednim podnebljem proletee, pratajui se od tog predela, misli Nikonove i moje, uskomeane poput brzih letnjih oblaka, i u njima minue nae uspomene spore kao zimske bolesti. I zatim u martu, na krstopoklonu nedelju, u kljuali pasilj spustismo lone da skuvamo rakiju, popismo, pokusasmo i zauvek napustismo Nikolje. Padosmo pod Beograd s prvim i poslednjim snegom te godine, odstojasmo slubu beogradskim prvomuenicima Stratoniku, Donatu i Hermilu i poesmo novi ivot. Postadosmo putujui pisari i uzesmo seliti svoja pera i rnilnice preko voda i granica carevina. Stadosmo raditi sve manje za crkve to na vie jezika imasmo prepisivati knjige. Osim za Ijude, poesmo prepisivati i knjige za ene, jer muke i enske prie ne mogu

281 imati isti zavretak. Za nama ostadoe reke i ravnice (ponesmo samo imena sobom), usmrdeli pogledi, alke s kljuevima u uhu, staze pune slame vezane u vor ptiijim kljunovima, drvene kaike to se dime i viljuke nainjene od kaika, a na duhovski utornik 1684. padosmo u carstvujui giad Vijenu. Veliko zvono na crkvi Svetog Stefana bekog poe nam odbrajati sate, sitne uurbano, lcao da isputa noeve s tornja, a krupne sveano kao da nosi i polae jaja u no oko hrama. A kad uosmo u polumrak pod tim tornjem. nad zvonki plonik saoe na dugim nitima polijeleji kao upaljeni pauci i oko njih se die miris voska i stade dupke u obliku crkve, sav u kamenu zidova kao telo u odei. Nita se nije videlo ali to se pogled vie peo kroz toranj, mrak je postajao sve gui i gui tako da se moglo oekivati da e tamo pri vrhu svakoga asa zbijene tame prekinuti nit o kojoj na dnu crkve visi svetlost... Tu naosmo novi posao i upoznasmo naeg gospodma Avrama plemenitog ot Brankovi , oveka koji perom voziti ume i sabljom crkve zida. O njemu da kaem samo jednu ili dve rei zato su ga se bojali isto koliko su ga voleli. Za Brankovia se u narodu misli da nije sam, da se kao mlad ovek etrdeset dana nije umio, da je nagazio na vraju veeru i postao zduha. Na svakom ramenu izrastao mu je po bi dlake, postao je vidovit, sanjiv u martu, srene ruke, mogao je daleko da skoi telom a jo dalje duhom koji mu je, dok telo spava, leteo kao jato golubica, vodio vetrove, gonio oblake, nosio i odnosio grad i tukao se oko letine i stoke, mleka i ita s prekomorskim zduhaima, ne dajui im da preotmu letinu njegovog kraja. Otuda narod veruje da se Brankovi sastaje s anelima i veli za njega: Gde je manje zduha, tu je manje kruha. Pripadao je, vele, zduhaima drugoga tabora zajedno sa skadarskim vezirima i plavogusinjskim begovima i u jednom sukobu sa zduhaima iz Trebinja suzbio trebinjskog pau Mustaj-bega Sabljaka , koji je pripadao treem

282

taboru. U tom okraju, u kojem je kao oruje nosio pesak, pera i kabli, Brankovi je bio ranjen u nogu i otada je uzeo jednog vranog konja - sultana sviju konja, koji je rzao u snu i takoe bio zduha, pa je Brankovi, idui u svoje nebeske bojeve jahao onako hrom duu svoga konja pretvorenu u slamku. Vele' takoe da se u Carigradu ispovedio i odao da je bio zduha i da posle toga ve nije vie bio za zduhaa, i da marva u Transilvaniji nije vie unatrag koraala kad bi on prolazio pored torova... Takav ovek, dakle, tvrd na snu tako da su ga uvali da ga neko ne okrene glavom gde su noge, jer se ne bi vie probudio, takav ovek od onih to se sahranjuju potrbuke i vole i posle smrti, unajmi nas kao pisare i uvede u svoju i svoga strica grofa Georgija Brankovia knjinicu. I mi se izgubismo meu knjigama kao u nekoj ulici punoj slepih sokaka i zavojitih stepenita. Po bekim pijacama i podrumima kupovali smo za kir-Avrama rukopise na arapskom, hebrejskom i grkom i ja opazih, gledajui po Beu kue, da su i one kao u Brankovievoj knjinici poreane jedna uz drugu kao na policama. I zakljuih da su kue najslinije knjigama: tolike oko tebe, a svega nekoliko ih je u koje e zaviriti i jo manje takvih kojima e nainiti posetu ili se nastaniti za due vreme. Najee, za tebe je odreena poneka krma, poneko svratite, iznajmljeni ator za jednu no ili podrum. A retko, najree, dogodi ti se da sluajno nevremenom zanesen ponovo ue u istu, nekada davno korienu zgradu i prenoi ponovo seajui se gde si nekada leao i kako je sve, mada je isto, bilo drugaije, i u kojem su prozoru svitala prolea i na koja se vrata u jesen izlazilo... Uoi svetoga Petra i Pavla 1685. godine, etvrte nedelje po Duhovima, na gospodin Avram ot Brankovi, stupi u slubu engleskoga elije u Turskoj kao najamni diplomata i mi se preselismo u Carigrad. Primie nas u jednu kulu nad Bosforom gde se gospodar

283
ve bee smestio sa svojim sabljama, kamiljim sedlima, ilimima i dolapima velikim koliko crkva, s oima posnim, boje vlanoga peska. U toj knli dade on na oenau sagraditi hram svetoj Angelini despotici i prababi svog strica grofa Georgija i svojoj, a za sobara dovede nekakvog Anadolca koji je perin kao bi koristio i u vrhu kurjuka drao dramliju. Taj se novi sluga zvao Jusuf Masudi , uio je naeg gospodina Avrama arapski i bdeo nad njegovim snovima. Doneo je sobom nekakvu zobnicu punu ispisane hartije i govorilo se za njega da je ita snova ili lovac na senke, kako sve ne nazivaju one to se meusobno biuju oveijim sanjama. Nikon i ja itavu prvu godinu provedosmo rasporeujui po policama i dolapima gospodareve knjige i rukopise, a oni su jo smrdeli na kamile i konje koji su ih doneli iz Bea. Jednom prilikom, dok je sobar Masudi bdeo u spavaonici kir-Avrama, ja se dokopah Masudijeve zobnice, proitah i upamtih od slova do slova itav rukopis ne razumevi ni rei, jer je bio na arapskom. Znam samo toliko da je imao oblik nekog renika ili glosera sastavljenog po redu arapske azbuke, to jest da je iao ko rak, a itao se ko ptica sojka to leti unatrag... Sam grad i na moru uprije njegove nisu me iznenadili. im prispesmo u Carigrad poeh prepoznavati na ulici likove, mrnje, ene i oblake, ivotinje i ljubavi od kojih sam davno utekao, oi koje sam jednom sreo pa upamtio zauvek. Zakljuih da se nita ne zbiva u protoku vremena, da se svet ne menja kroz godine nego u sebi i kroz prostor jednodobno, u bezbroj oblika meajui ih kao karte i zadajui kao lekcije prolost jednih za budunost ili sadanjicu drugima. Ovde se sva pamenja, sva podseanja i ukupna sadanjica jednog oveka ostvaruju na raznim mestima i u raznim osobama u isti mah, u istom asu. Ne treba sve te noi oko nas noas - mislio sam - smatrati jednom istom noi, jer ona to nije: to su hiljade, stotine hiljada noi koje se, mesto da jedna za drugom kao ptice

284 putiiju kroz vreme, kalendare i asovnike ostvaruju jednovremeno. Moja no do tvoje noi nije ista no ni kalendarski. Papenicima je danas u Rimu i ovde Velika gospa a hrianima istonog obreda, Grcima i Grcima neprisajedinjene vere, Prenesenije motiju sv. Arhiakona Stefana golobradog; jednima e se ova 1688. godina zavriti petnaest dana ranije, Jevrejima po mahalama tee ve 5446, a Arapima je tek 905. godina po hidri. itavu jednu sedmicu noi potroiemo do zore nas sedam kir-Avramovih slugu. itav jedan septembar noi nabraemo usput odavde do Topisaraja, a od Aja Sofije do Vlaherene troe ve oktobar. Snovi naeg kir-Avrama negde se obistinjuju kao ivot, a neko drugi, opet, sanja kir-Avramovu javu i ko zna nije li na kir Brankovi doao ovamo u Carigrad da vidi onoga iju javu sanja, onoga ko u snovima troi kir-Avramov ivot, a ne da bi gospodinu engleskom eliji na Porti bio tolma. Jer, oko nas nema jave jednog oveka koju neki drugi ovek negde u ovom ljudskom moru ne sanja veeras i nema nigde sna jednog oveka koji se ne obistinjuje kao java nekog drugog. Kad bi ovek krenuo odavde do Bosfora, od sokaka do sokaka, nabrojao bi od datuma do datuma sva doba jedne godine, jer nije istima jesen i prolee, sva doba ljudskog ivota, jer niko nije svaki dan star ili mlad i itav jedan ivot mogao bi se sklopiti kao vatra od svea, da ni daha da je ugasi ne ostane izmeu roenja i smrti. Kad bi znao tano kuda da krene naao bi jo ove noi nekoga kome se dogaaju tvoji budui dani i noi, jednoga ko jede tvoj sutranji ruak, drugoga koji oplakuje tvoje gubitke od pre osam godina ili ljubi tvoju buduu enu, i treeg koji umire u dlaku istom smru kakvom e i ti umreti. Kada bi ovek krenuo bre i zahvatio dublje i ire, video bi da se itava venost noi ostvaruje noas odjednom na ogromnom prostoru. Vreme koje je u jednom gradu ve isteklo u drugoin tek poinje, tako da ovek moe izmeu ta dva grada da putuje kroz vreme unapred i

285 unatrag. U jednom gradu-mujaku moete sresti u ivotu enu koja je u drugom gradu-enki ve mrtva ili obratno. Ne samo pojedinani ivoti, sva budua i prola vremena, svi rukavci venosti ve su tu, raskomadani na majune zalogaje i razdeljeni meu ljude i njihove snove. Ogromno telo praoveka Adama pokree se u snu i die. oveanstvo vae vreme sve odjednom i ne eka na sutra. Vreme, dakle, ne postoji ovde. Ono dolazi i zapljuskuje ovaj svet odnekud sa druge strane... - Odakle? - upita me na tom mestu Nikon kao da je uo moje misli, ali ja sam outao. Outao sam jer sam znao odakle. Vreme ne dolazi sa zemlje, ono dolazi iz podzemlja. Vreme pripada Satani, nosi ga, dakle, kao klupe u depu Neastivi, odmotava po nahoenju svoje neuhvatljive ekonomije i treba ga od njega otimati. Jer, ako se od Boga moe traiti i dobiti venost, onda ono suprotno venosti - vreme, moemo uzeti samo od Satane...

Na svetoga apostola Judu, brata Gospodnjeg, kir Avram nas sakupi i ree da emo napustiti Carigrad. Sve je bilo reeno, bile su izdate naredbe za put, kad iznenada izmeu Nikona i onog Anadolca Musadija izbi kratka ali estoka svaa, tako da je Nikon poeo treptati kao ptica donjim kapcima navie. Onako gnevan, on zgrabi Masudijevu za put ve spremljenu zobnicu (onu s arapskim glosarom koji sam ja ve znao naizust) i hitnu je u oganj. Musadi se ne uzbudi mnogo, samo se okrete kir-Avramu i ree mu: - Pogledaj, gospodru, ovaj pia repom i u nosu nema pregrade! U tom asu svi pogledi se obratie Nikonu, kir Avram uze ogledalo sa zida i turi mu ga pod nos, kao mrtvom. Svi primakosmo glave i zbilja, pokaza se u ogledalu da Nikon nema one pregrade izmeu nozdrva. Tako i ostali poznadoe ono to sam ja odavno znao - da

286 je moj sabrat u poslu i protokaligraf Nikon Sevast Sotona glavom. Uostalom, ni on sam sada to nije poricao. Ali ja nisam kao ostaii gledao u njegov nos. Gledao sam u ogledalo i tada otkrih ono to je svima oko mene moralo biti odavno poznato. Lice Nikona Sevasta, koje mi je mnogo liilo na neko drugo ranije I ve vieno lice, bilo je gotovo istovetno s mojim licem. Kao blizanci ili smo po svetu mesei boiji hleb avoljom suzom. Te noi pomislih - sada je prlika! Kad ovek provede ivot dremajui niko kraj njega ne rauna da e se jednom prenuti. Tako je bilo i s Nikonom. Ja nisam od onih to se bude od straha kad im ruka iz sna ispadne na pod, ali Sevasta sam se bojao. Njegovi zubi imali su tanu sliku o mojim kostima. Pa ipak, pooh. Znao sam da avo uvek ide korak iza oveka. Stoga sam mu gazio u svaku stopu i nije me primetio. Odavno sam opazio da on meu svim papirima ogromne knjinice kir-Avrama Brankovia naroitu panju poklanja hazarskom glosaru, nekoj vrsti azbunika za koji smo imali zadatak, mi, pisari, da sreujemo grau o poreklu i propasti, obiajima i ratovima jednog iezlog naroda. Za taj narod Avram Brankovi se naroito zanimao, kupovao ne alei troka stare isprave i potplaivao ljude da mu hvataju ,,jezike - one koji znaju neto o Hazarima , ili je pak slao ljude da mu love lovce na snove ija vetina potie od drevnih hazarskih vraeva. Obraajui panju na tu grau, jer je ona izmeu svih ostalih hiljada svitaka Brankovieve knjinice najvie zanimala Nikona, ja Brankoviev Hazarski renik nauih napamet i poeh da pratim ta s njime radi Nikon. Do pomenute veeri Nikon, meutim, nije uinio nita neobino. Sada, pak, posle ovog sluaja s ogledalom, on se pope sam u gornji sprat kule, uze papagaja, stavi ga na svetiljku i sede da slua ta e mu papagaj kazivati. Jer, kir-Avramov papagaj je esto kazivao pesme za koje je na gospodar drao da su od onih hazarske princeze Ateh i mi, pisari, imali

287 smo zadatak da za hazarski glosar kir Aviamov beleimo sve to ptica izusti. Te veeri, meutim, Sevast nije pisao. Samo je sluao, a ptica je govorila: Ponekad davna prolea, puna toplote i mirisa, procvetaju jo jednom u nama. I mi ih pronosimo kroz sadanju zimu titei ih prsima. A onda, jednoga dana, ta davna prolea ponu tititi naa prsa od mraza kad se naemo s one strane prozora na kojoj mraz nije samo slika. Jednom takvom proleu u meni ve je deveta zima, a jo uvek me greje. Zamisli sada, u ovoj zimi, dva takva prolea to se dodiruju kao dve livade mirisima. Eto ta nam je potrebno umesto ogrtaa... Kada je ptica zavrila svoje kazivanje, ja se osetih strahovito sam, onako skriven, bez prolea u dui, i jedino mi je seanje na zajedniku mladost s Nikonom Sevastom jo ostajalo kao neka svetlost u uspomenama. Lepa svetlost pomislih, kad Nikon uze pticu i noem joj rasee jezik. Potom prie Hazarskom reniku Avrama Brankovia i poe paliti u ognjitu list po list. Ukljuujui i poslednji na kojem je rukom kir-Avrama bilo ispisano. Kazivanje o Adamu, bratu Hristovom Hazari su verovali da je pivi i potonji ovek, Adam, stariji brat Hristov i mlai brat Sotonin, stvoren od sedam delova. Stvorio ga je Sotona: meso mu je nainio od zemlje, kosti od kamena, oi na zlo brze od vode, krv od rose, dah od vetrova, misao od oblaka, a um od aneoske brzine. Ali se nije mogao pokrenuti dok mu duu nije udahnuo njegov pravi i drugi otac, Bog. Kada je dua ula u njega, Adam dodimu levim palcem svoj desni palac, mukim enski i oive. Od dva sveta - nevidljivog, duhovnog, koji je stvorio Bog i vidljivog, materijalnog, koji je sazdao nepravedni iko-

288 nom avo, samo je, dakle, Adam edo oba tvorca i delo oba sveta. U njegovo telo Sotona je tada zatvorio dva pala anela i u njima se javila takva pohota, da do kraja sveta nee moi da se zasite i smire. Prvom anelu ime je bilo Adam, a drugom Eva. Eva je imala umesto pogleda mrce, umesto jezika ue. Bila je u| obliku Velike spone ili negve. Adam je poeo odmah da stari, jer mu je dua bila ptica selica u druga vremena. Adam je u poetku bio sagraen samo od dva vremena - mukog i enskog u sebi. Potom od etiri (koja su pripadala Evi i njegovim sinovima Kainu, Avelju i Setu). Ali se potom stalno mnoio broj estica vremena zatvorenih u ljudski oblik i telo Adamovo se umnoavalo dok nije postalo ogromna drava slina dravi prirode, ali drugaijeg sastava. Poslednji smrtnik e celog ivota obilaziti iznutra glavu Adamovu traei izlaz, ali ga nee nai, jer ulaz i izlaz iz Adamovog tela naao je samo Hristos. Ogromno telo Adamovo ne lei u prostoru nego u vremenu, ali nije lako u uda se obuti i od rei lopatu graditi. Zato se ne seli samo Adamova dua u sve potonje narataje (te je selidba due uvek selidba samo jcdne jcdine due, one Adamove), nego se i sve smrti Adamovih potomaka sele i vraaju u Adamovu smrt gradei tako kao estice jednu, veliku smrt srazmernu Adamovom telu i ivotu. To je kao da se sele bele, a sa seobe vraaju crne ptice. Kada umre njegov poslednji potomak, umree, dakle, i Adam, jer se u njemu ponavljaju smrti sve njegove dece. I tada e, kao u basni o vrani i tuem perju, doi Zemlja, Kamen, Voda, Rosa, Vetar, Oblak i Aneo i svak e od Adama uzeti svoje i rastoie ga. Teko tada onima koji su otpali od Adamovog tela, od tela praoca oveka, jer nee moi umreti s njime kao i on. Oni e postati neto drugo, a ne ljudi. Zato za praovekom Adamom tragaju hazarski lovci snova i sastavljaju svoje renike, glosare ili alfabetikone. Meutim, treba znati da Hazari ne nazivaju snom ono to i mi. Nai snovi se pamte dok se ne pogleda

289 u prozor; im se pogleda, oni se raspre i nema ih vie zanavek. Kod Hazara nije tako. Oni smatraju da postoje u ivotu svakog oveka vorina mesta, delii vremena kao kljuevi. Svaki od Hazara imao je otuda svoj tap i u njega tokom ivota kao u rabo urezivao stanja bistre svesti ili trenutke vrhunskog ispunjenja ivota. Svaki od tih belega na rabou dobijao je ime po jednoj ivotinji ili po jednom od dragih kamenova. I nazivan je snom. San, dakle, za Hazare nije bio samo dan naih noi, nego je mogao biti i tajanstvena zvezdana no naih dana. Lovci ili itai snova bili su svetenici koji su belege s pomenutih raboa tumaili i od njih stvarali renike biografija, ali ne u drevnom smislu rei, kao Plutarh ili Komelije Nepot. To su bili zbornici bezimenih itija sastavljenih od onih trenutaka prosvetljenja u kojima ovek postaje deo Adamovog tela. Jer, svaki ovek bar u jednom asu svog ivota postaje deo Adama. Ako se svi ti asovi skupe, dobija se telo Adama na zemlji, ali ne u obliku nego u vremenu. Jer, samo jedan deo vremena je osvetljen, prohodan i upotrebljiv. Adamov komad vremena. Ostalo je za nas u tami i slui nekome drugom. Naa budunost, to su rogovi pua; ona se uvlai pred nama im neto tvrdo dotakne, a vidi samo kad je do kraja izvuena. Adam tako vidi uvek, jer onaj ko zna sve smrti svojih ljudi, unapred do kraja sveta, zna i budunost tog sveta. Zato samo ukljuivanjem u Adamovo telo postajemo i sami vidoviti i suvlasnici svoje budunosti. U tome je osnovna razlika izmeu Sotone i Adama, jer avo ne vidi budunost. Zato su Hazari tragali za Adamovim telom, zato su enske i muke knjige hazarskih lovaca na snove znaile neto poput ikone Adamove, pri emu su enske obeleavale njegovo telo, a muke njegovu krv. Hazari su, razume se, znali da njihovi vrai ne mogu dosegnuti itavo telo niti ga u svojim renicima-ikonama predstaviti. Oni su, ak, esto slikali dve ikone na kojima nije bilo nikakvog lika, nego dva palca - levi i desni,

290 enski i muki Adamov palac. Jer svaki deo osvojen u renicima mogao se pokrenuti i oiveti tek poto bi bio izvren dodir dva prsta, mukog i enskog. Otuda su Hazari u svojim renicima obraali naroitu panju da osvoje ta dva dela na telu Adama i smatra se, ak, da su uspeli u tome, ali nisu imali dovoljno vremena za ostale delove. Ali Adam ima i eka. Kao to se njegove due sele u njegovu decu i vraaju kao smrti te dece u njegovo telo, tako se i deo njegovog ogromnog tela-drave moe u svakome trenutku u svakome od nas ponovo ubiti ili oiveti. Dovoljan je proroki dodir prsta. Mukog i enskog. Pod uslovom da smo bar deo Adamovog tela izgradili iza tih prstiju. Da smo postali njegov deo...

Qve rei Avrama Brankovia odzvanjale su mi u uima sve vreme puta na koji kretosmo po sui, tako da je Dunav na uu u Cmo more bio kao inae u Regensburgu, a u Regensburgu kao u varcvaldu, na izvora. Nisu te rei iezle ni kada stigosmo na ratite i kada videh kako vetar brzo tera topovski dim i polako maglu preko Dunava. Tada, trinaeste nedelje po Duhovima 1689. godine prestade sua i videsmo najviu kiu u svome ivotu. Dunav je opet tekao dubok koliko nebo nad njim, a kia je stajala u reci uspravno, kao reetka na visokoj ogradi, odvajajui nai tabor od turskog. I tu, u tabora, na ratitu, meni se uini da je svak od nas doao na Dunav iz dragog razloga i da bih za svakog od nas mogao rei ta je ekao u svojoj zasedi. Otkako je spalio Masudijev i Brankoviev renik, Nikon je postao dragi ovek. Nita vie ga nije zanimalo, davao je da mu itaju peti Oena, onaj koji se ita za samoubice, i bacao jednu po jednu svoju pisaljku u vodu. Sedeli su on i Masudi za arenom maramom i prosipali po njoj kocke, pri emu je Nikon gubio ogromne svote kao neko ko ne

291 misli vie iveti. I ja osetih da se on prata od ivota i nada da e ga smit lake snai ovde, u ratu, nego gde drugde. Kir Avram Brankovi nije doao na Dunav zbog toga da ratuje, mada je on to umeo odavno i inio i ovom prilikom s uspehom. On je ovde na Dunavu oigledno imao zakazan sastanak s nekim. Masudi je sedeo i kockao se, ali je ekao da vidi s kime e se kir Avram sresti tu, na erdapu, trpei krv i kie, i tog kobnog dana na Vozdvienije estnoga krsta, kad turski topovi uestae. Sto se tie kir-Avramovog uitelja na sablji, onoga Kopta po imenu Averkije Skila , on je ostajao na Dunavu pod turskom paljbom jer je to bila prilika da nekanjeno na neprijateljskim ili naim vojnicima (njemu je to bilo svejedno) ogleda jedan novi zahvat sabljom, koji je odavno bio uvebao, ali njegovo dejstvo nije jo provereno na ivome mesu i kosti. A ja sam, opet, sedeo tu s njima, jer sam ekao trei deo Hazarskog renika. Znao sam ve napamet prva dva dela - onaj Masudijev, islamski, i onaj kir Avramov, grki deo - ostajalo je da vidim hoe li se neko pojaviti sa treim, hebrejskim delom ovog glosara, poto se iz prva dva videlo da sledi i trei. Nikon je spalio prva dva i nije se vie bojao da e se trei prioptiti prvima i stoga vie nije imao posla. Ali ja koji sam znao napamet prva dva, eleo sam da vidim i trei a nisam znao kako e to biti. Uzdao sam se u kir-Avrama koji je, kako mi se inilo, ekao to i ja. Ali, on ne doeka. U okraju turski vojnici ubie uskoro Brankovia i Nikona, a Masudija zarobie. S Turcima na mestu bitke pojavi se i neki crvenooki mladi sastavljenih povija poput krila. Imao je jedan brk sed, a dragi ri. Trao je pranjavih obrva i brade blatnjave od istekle sline. Ko bi rekao - pomislih gledajui ga - da i njegovo vreme zasluuje sat! Ali znao sam da je to moj ovek. Uto pade i on kao pokoen i iz ruke mu se rasu torba puna sitno ispisane hartije. Posle bitke, im se svi udaljie, ja izioh iz zaklona i pokupih one papire. Preoh Dunav i u Vla-

292 koj, u Delskom manastiru, proitah hebrejske spise iz te torbe, trudei se da nita od svega to u njima pie ne pojmim i ne tumaim. Potom odoh u Poljsku da uinim ono to je Nikonu Sevastu bilo toliko stalo da osujeti. Potraih tampara i prodadoh mu sva tri hazarska renika: hebrejski - naen na ratitu, grki prikupljen po nalogu Avrama Brankovia i arapski koji je doneo Masudi, ita snova. tampar se zvao Daubmanus bolovao je od neduga koji tek u petoj generaciji sazreva i donosi smrt, kao u nekoj dugoj partiji dame. Platio mi je za dva meseca stan, hranu i pucad za koulju, te ja zapisah sve to sam nauio napamet. Sada sam opet radio svoj posao kazivaa i prvi put posle toliko godina i onaj drugi davno naputeni posao Nikona Sevasta, posao pisara. Na eset hiljada vitlejemskih mladenaca 1690. godine zavrih posao po snegu i mrazu da su se nokti ljutili. Od Brankovievog azbunika, Masudijevog glosara i jevrejskog imenika iz torbe crvenookog mladia sklopih neto kao Hazarski renik i dadoh tamparu. Daubmanus uze sve tri sveske - crvenu, zelenu i utu i ree da e ih tampati. Je li to uinio ili nije ne znam, a ni sam ne znam, Vaa Preosveenosti, jesam li dobro uinio kako sam uinio. Samo, sada znam da sam i dalje gladan pisanja i da me je tek od te gladi prola ona e za pamenjem. Kao da se pretvaram u protokaligrafa Nikona Sevasta..."

Appendix II

Izvod iz sudskog zapisnika sa iskazima svedoka u sluaju ubistva dr Abu-Kabira Muavije

Carigrad, 18. okiobra 1982. Virdinija Ateh, konobarica hotela ,,Kingston, svedok u sluaju dr Dorote ulc, pristupila je sudu i dala sledeu izjavu: Pomenutog dana (2. X 1982) bilo jc sunano vreme i ja sam bila veoma uznemirena. ile slanoga vazduha nailazile su s Bosfora i s njima su se zmijasto uvlaile brze misli u spore misli. Bata hotela Kingston, u kojoj se dorukuje po lepom vremenu, etvorougaona je. Jedan ugao je sunan, drugi ima malo plodne zemlje sa cveem, trei je vetrovit, a u etvrtom je uglu jedan kameni bunar i uz njega stub. Ja obino stojim iza tog stuba jer znam da gosti ne vole da ih gledaju dok jedu. Nije to ni udno. Ja, na primer, odmah znam, gledajui gosta kako dorukuje da e mu rovito jaje posluiti pred podne da se okupa, riba da predvee ode do Topisaraja, a aa vina kao energija za jedan osmeh pred spavanje, koji nikada nee dopreti do kratkovidih ogledala hotelske sobe. S tog mesta kraj bunara, dakle, vide se stepenice koje vode u batu i moe se uvek imati na oku ko dolazi i odlazi. Ima tu jo jedna prednost. Kao to se sve vode iz okolnih okuka slivaju u bunar, tako se u njemu stiu i svi glasovi iz bate, i ako se uho malo nagne prema otvoru bunara moe _ se sasvim jasno uti svaka izgovorena re u bati. uje se kad ptica kljune muvu ili prsne kora na kuvanom jajetu, razaznaje se kako se dovikuju viljuke uvek istim i ae svaka drugaijim glasom. Poto gosti obino pre no to e pozvati konobara

296 pomenu u razgovoru razlog svog obraanja posluzi, ja sam u mogunosti da im udovoljim elji pre no to mi je saopte, jer sam to ve ula iz bunara. A znati jednu stvar nekoliko trenutaka pre drugih velika je prednost i uvek donosi korist. Pomenutog jutra, najpre su u batu sili gosti iz sobe broj 18, porodica Varder Spak sa belgijskim pasoem, otac, mati i sin. Otac je u godinama, lepo svira u instmment nainjen od bele komjaine kore i uvee se to moglo uti. Malo je nastran i uvek jede sopstvenom viljukom s dva kraka koju nosi u depu. Mati je mlada i lepa osoba i to je bio razlog da je malo bolje zagledam. Tako sam opazila da je obeleena jednim nedostatkom - nema pregradu u nosu. Odlazila je svakog dana u Aja-Sofiju i tamo veoma lepo preslikavala zidni ivopis. Pitala sam je da li joj te slike slue kao notne beleke za pesme njenog mua, ali ona nije razumela. Njen deak od nepune etiri godine verovatno je i sam imao neki nedostatak. Uvek je nosio rukavice, ak i za vreme jela Ali mene je uznemirilo neto tree. Tog jutra po sunanom vremenu pratila sam kako Belgijanci silaze na doruak pomenutim stepenicama. I videla sledee: lice starog gospodina nije bilo kao druga lica. Sudija - Kako to mislite? Svedok - Spojte dve leve pole istog lica na fotografiji i od lepog oveka dobiete monstruma. Udvojte pola due i neete dobiti jednu celu nego nakazne dve polovine due. I dua kao i lice ima levu i desnu stranu. Ne moe se od dve leve noge nainiti dvonoac. Stari gospodin je imao dve leve polovine lica. Sudija - I to je bio razlog vaeg uznemirenja tog jutra? Svedok - Da. Sudija - Svedok se opominje da vodi rauna o verodostojnosti svojih iskaza. ta se potom dogodilo? Svedok - Posluila sam Van der Spakove, rekla im usput da biber i so ne treba uzimati istom rukom i oni su otili posle obeda, sem deaka koji je ostao da

297 se igra i popije okoladu. U batu je potom ula dr Dorota ulc, ovde prisutna, i sela za svoj sto. Pre no to sam stigla da je posluim, priao je njenom stolu sada ubijeni dr Muavija i seo s njom. Jasno se videlo da njeno vreme sipi kao kia, a njegovo veje kao sneg. Bio je ve zavejan do gue. Zapazila sam da on nije imao manu i da je ona kradom izvadila iz tane revolver, ali je posle nekoliko rei izmenjenih sa dr Muavijom pruila ruku i on joj je dao neki smotuljak hartije. Potom je otrala uza stepenice ka sobama, ostavljajui oruje pod hartijama na stolu. Sve me je to jo vie uznemirilo. Dr Muavija imao je detinji osmeh zarobljen u bradi kao kukac u ilibaru i oprljen zelenilom njegovih tunih oiju. Kao privuen tim osmehom, stolu dr Muavije priao je deak iz belgijanske porodice. Podseam sud da je detetu jedva bila etvrta godina. Nikog drugog u bati nije bilo. Deak je imao rukavice kao obino i dr Muavija ga je upitao zato ih ne skine. - Jer mi se ovde gadi - odgovorio je deak. - Gadi ti se? - upitao je dr Muavija - Od ega? - Od vae demokratije! - rekao je deak od rei do rei. Tada sam se jo vie privukla bunaru i oslunula razgovor koji mi se inio sve neobinijim to je dalje tekao. - Od kakve demokratije? - Od takve kakvu titite ti i tebi slini. Pogledaj rezultate te vae demokratije: dosad su veliki narodi ugnjetavali male narode. Sada je obmuto. Sada u ime demokratije mali narodi teroriu velike narode. Pogledaj svet oko nas: bela Amerika boji se cmaca, cmci Portorikanaca, Jevreji Palestinaca, Jevreja Arapi, Srba Albanci, Kinezi se boje Vijetnamaca, Engelzi Iraca. Male ribe jedu ui velikim ribama. Umesto da budu terorisane manjine, demokratija je uvela novu modu i sad su na svetu pod teretom veine stanovnika ove planete... Vaa demokratija je pikin dim...

298 Sudija - Svedok se opominje da ne daje neverodostojne izjave. Sud mu izrie novanu kaznu. Vi tvrdite pod zakletvom da je sve to govorilo dete od nepune etiri godine? Svedok - Da, tvrdim, jer sam ula svojim uima Tada sam htela i da vidim to to ujem i pomerila sam se tako da sam mogla da gledam iza stuba u batu. Dete je zgrabilo sa stola revolver dr ulc, raskorailo se, malo olabavilo kolena i nianei s obe ruke, kao neki profesionalac doviknulo dr Muaviji: - Zini, da ti ne kvarim zube! Dr Muavija se zapanjio, stvamo zinuo i dete je pucalo. Ja sam mislila da je re o pitolju igraki, ali dr Muavija je pao na lea zajedno sa stolicom. Prsnula je krv i tada videh da je dr Muaviji jedna nogavica ve kaljava - jednom nogom bio je u grobu. Dete je bacilo oruje, prilo svom stolu i nastavilo da pije okoladu. Dr Muavija bio je nepomian i mlaz krvi vezao mu se pod bradom u vor. Tada sam pomislila - eto, sad ima manu... Neto pre toga uo se krik gospoe ulc. Sve to se desilo potom poznato je svima. Konstatovana je smrt dr Muavijc, telo je uklonjeno, a dr ulc je prijavila smrt jednog drugog gosta naeg hotela, dr Isajla Suka... Tuilac - Tada sam pomislila: eto, sad ima manu! Hou da pred sudom izrazim najdublje negodovanje protiv takvog naina izraavanja svedoka. ta ste vi po narodnosti, gospodice ili gospoo Ateh? Svedok - To je teko objasniti. Tuilac - Molim da se potmdite. Svedok - Ja sam Hazarka. Tuilac - Kako ste rekli? Nisam uo za takav narod. iji paso imate? Hazarski? Svedok - Ne, izraelski. Tuilac - Tu smo. To sam hteo da ujern. Kako to Hazarka, a s izraelskim pasoem? Izdali ste svoj narod?

299 Svedok (smeje se) - Ne, moglo bi se rei obmuto. Hazari su se pretopili u Jevreje i ja sam za ostalima primila judaizam i izraelski paso. Sta u sama na svetu? Da svi Arapi postanu Jevreji, da li biste vi ostali Arapin? Tuilac - Komentar nije potreban i ovde vi ne postavljate pitanja. Vae svedoenje je smiljeno da pomogne optuenoj koja nosi isti paso. Ja nemam vie pitanja. Nadam se, ni porota... Posle ovog iskaza sasluana je porodica Van der Spak, iz Belgije. Oni su slono istakli tri stvari. Prvo, da je besmisleno poverovati u priu kako je ubistvo toboe izvrilo dete od tri godine. Drugo, istraga je ustanovila da je dr Muavija ubijen orujem na kojem su naeni otisci samo jedne osobe - dr Dorote ulc. U istranom postupku utvreno je takoe da je pomenuto oruje (marke S. & W, model 36, kalibar 38) kojim je dr Muavija usmren, pripadalo doktorki ulc. Tree, gospoa Spak kao glavni svedok optube tvrdila je da je dr ulc imala motiv za ubistvo dr Muavije i da je dola u Carigrad s namerom da ubije dr Muaviju, pa ga je i ubila. Naime, ustanovljeno je tokom istranog postupka da je dr Muavija u egipatsko-izraelskom ratu teko ranio supruga dr Dorote ulc. Motiv je dakle, jasan. Ubistvo iz osvete. Svedoenje konobarice hotela Kingston ne moe se prihvatiti kao uraunljivo. To je bilo sve. Na osnovu iznetog tuilac je zatraio da se dr Dorota ulc optui za ubistvo s predumiljajem, koje pri tome nosi i politike motive. Tada je pred sud izvedena optuena. Dr ulc je dala sasvim kratku izjavu. Nije kriva za smrt dr Muavije. I za to tvrenje ima pokrie. Ona ima alibi. Na pitanje sudije kakav je to alibi, ona je odgovorila: - U trenutku kada je ubijen dr Muavija, ja sam ubila jednu drugu osobu - dr Isajla Suka. Uguila sam ga jastukom u njegovoj spavaoj sobi.

300 U istranom postupku bilo je utvreno da je gospodin Van der Spak toga jutra takoe vien u sobi dr Suka u vreme kada je nastupila smrt, ali je priznanje dr ulc sa Belgijanca skinulo odgovornost.

Suenje je zavreno i lzreene su presude. Dr Dorota ulc osloboena je optube da je s predumiljajem i iz osvete usmrtila dr Abu-Kabira Muaviju, a osuena je za ubistvo dr Isajla Suka. Ubistvo dr Muavije ostalo je nerasvetljeno, dok je porodica Van der Spak osloboena. Konobarica hotela ,,Kingston, Virdinija Ateh, kanjena je novano zbog pokuaja obmanjivanja suda i navoenja istrage na pogrean trag. Dr Dorota ulc upuena je na izdravanje robije od est godina u carigradskim kazamatima. Ona pie pisma adresovana na sopstveno ime u Krakov. Sva pisma se pregledaju i uvek se zavravaju nerazumljivom reenicom: Naa lana rtva nas je spasla smrti. Tokom uviaja u sobi dr Suka nisu naene nikakve knjige ni hartije. Naeno je jedno jaje razbijeno sa ire strane. Prsti ubijenoga bili su umrljani umancetom to znai da je poslednja stvar koju je u ivotu uradio bila da razbije to jaje. Naen je i neobian klju sa zlatnom drkom, koji je zaudo odgovarao bravi jedne sobe za poslugu hotela ,,Kingston. Sobe konobarice Virdinije Ateh. Na stolu porodice Van der Spak naen je i uz istrani materijal priloen jedan raun ispisan na poleini hotelskog bloka. On glasi: 1689 + 293 =1982

Zavrna napomena o koristi od ovog renika

Knjiga moe biti vinograd zaliven kiom i vinograd zaliven vinom. Ova je od onih drugih, kao svi renici. Renik je knjiga koja traei malo vremena svakoga dana uzme mnogo vremena kroz godine. Ne treba potceniti takav gubitak. Naroito ako se uzme u obzir da je itanje, uopte uzev, jedna sumnjiva rabota. Tokom upotrebe knjiga se moe itanjem izleiti ili ubiti. Moe se izmeniti, ugojiti ili silovati. Moe joj se preusmeriti tok, iz nje se stalno neto gubi, ispadaju vam slova izmeu redova, stranice izmeu prstiju i stalno rastu nove meu oima kao kupus. Ako je odloite moete je sutra nai kao ugaenu pe u kojoj vas vie ne eka topla veera. Uz to, ovek danas nema na raspolaganju toliko samoe da bi mogao bez tete da ita knjige, pa ak i renike. Ali, ima i tome kraja - knjiga je kao vaga: pretee najpre desno, dok ne pretegne levo, zauvek. Njena teina tako prelazi sa desne na levu ruku, a i u glavi se desilo neto slino - iz bblasti nade misli su se premestile u oblast uspomena i sve je svreno. U uliu itaoca ostaje moda malo pljuvake iz usta pisca, donete vetrom rei sa zrncem peska na dnu. Oko tog zrna taloie se kao u koljci glasovi godinama i jednog dana pretvoriti se u biser, u sir crne koze ili u prazninu kada se ui sklapaju poput koljke. A to najmanje zavisi od peska. Ali, u svakom sluaju, itati ovako debelu knjigu znai dugo biti sam. Dugo biti bez onoga ije vam je prisustvo nophodno, jer itanje u etiri ruke jo nije

302 uobiajeno. Pisca grize savest zbog toga i pokuae da se iskupi. Ona lepa osoba brzih oiju i lenje kose, koja se itajui ovaj renik i trei kroz svoj strah kao kroz sobu oseti usamljena, neka uini sledee. Neka s renikom pod pazuhom izae u podne prvc srede u mesecu pred poslastiamicu na glavnom trgu svoje varoi. Tamo e je ekati mladi koji se upravo, kao i ona, osetio sam straivi vreme na itanje iste knjige. Neka sednu zajedno uz kafu i neka uporede muki i enski primerak svoje knjige. Oni se razlikuju. Kada dakle uporede kratku, kurzivom ispisanu reenicu poslednjeg pisma ovog renika u enskom primerku s onim iz mukog primerka, knjiga e im se sklopiti u celinu kao partija domina i nee im vie biti potrebna. Tada neka dobo izgrde leksikografa, ali neka to okonaju to pre u ime onoga to dolazi potom, jer to to dolazi potom samo je njihova stvar i vrednije je od svakog itanja. Vidim ih kako na ulinom sanduetu za potu prostiru svoju veem i kako obeduju zagrljeni sedei u sedlima velosipeda. (Beograd, Regensburg, Beograd 1978-1983)

POPIS ODREDNICA

CRVENA KNJIGA ATEH 29 Brzo i sporo ogledalo 31 BRANKOVI AVRAM 32 Povest o Petkutinu i Kalini 39 BRANKOVI GRGUR (VIDETI STOLPNIK) 60 KAGAN 60 LOVCI SNOVA 63 METODIJE SOLUNSKI 64 SEVAST NIKON 70 SKILA AVERKIJE 75 STOLPNIK (GRGUR BRANKOVI) 79 SUK DR ISAJLO 80 Pria o jajetu i gudalu 88 IRILO (KONSTANTIN SOLUNSKI) 96 HAZARI 102 HAZARSKA POLEMIKA 107 ELAREVO 112 ZELENA KNJIGA AKANI, JABIR IBN 117 AL BEKRI, SPANJARD 121 ATEH 124 ZIDAR MUZIKE 127 IBN (ABU) HADRA 128 KAGAN 128

304 KORA, FARABI IBN 130 Zapis o putnici i koli 133 KU 135 MASUDI JUSUF 136 Povest o Adamu Ruhaniju 140 Povest o smrtima dece 153 MOKADASA AL SAFER 161 MUAVIJA, DR ABU-KABIR 162 MUSTAJ-BEG SABLJAK 169 ODLOMAK IZ BASRE 171 PRSTOMET 172 HAZARI 173 HAZARSKA POLEMIKA 180 UTA KNJIGA ATEH 187 VERIDBENI UGOVOR SAMUELA KOENA I LIDISIJE SARUK 190 DAUBMANUS JOANES 192 KAGAN 196 KOEN SAMUEL 197 Zapis o Adamu Kadmonu 210 LIBER KOSRI 222 LUKAREVI (LUCCARI) EFROSINIJA 224 MOKADASA AL SAFER 227 SANGARI ISAK 229 TIBON, JEHUDA IBN 231 HAZARI 232 HAZARSKA POLEMIKA 239 HAZARSKI UP 245 HALEVI JEHUDA 246 ULC DR DOROTA 251 P. S (Halevijev izvod iz Hazarskih beseda Konstantina Filosofa) 270

Milorad Pavi

HAZARSKI RENIK Roman-leksikon u 100 000 rei enski primerak

Za izdavae

edomir Mirkovi, direktor Miroslav Dereta, vlasnik

Glavni urednici

edomir Mirkovi Dijana Dereta

Urednici

Milisav Savi Jadranka Jovanovi

Korektor Korektorsko odeljenje Prosvete Grafiki urednik

Seka Kresovi Buneta

Kompjuterski slog

Milorad Raca Stojanovi

Korice

Rastko Ciri
ISBN 86-07-01116-2 Tira 2.000 primeraka Beograd 1997. Izavai Izdavako preduzee PROSVETA d.d. Beograd, ika Ljubina 1 Grafiki atelje DERETA Vladimira Rolovia 30,11030 Beograd tampa Grafiki atelie DERETA