1

Naslov originala.
Leopoldo Lugones
Cuentos fantasticos

Ovo delo je prevedeno uz pomoć Ministarstva obrazovanja,

kulture i sporta Španije.

Copyright © 2016, za srpski jezik, za Srbiju i Crnu Goru, AGORA

Scan: jocamx
Obrada: solicitor
www.balkandownload.org

2
3
 SADRŽAJ
LEPTIR? .......................................................................................... 5
ČUDO SVETOG VILFREDA ............................................................. 9
PRAKTIČNA KABALA .................................................................. 16
ROGATA ŽABA ............................................................................. 22
DRAGULJI PATNJE ....................................................................... 26
KIP OD SOLI.................................................................................. 31
CRNO OGLEDALO ........................................................................ 37
SILA OMEGA ................................................................................. 42
OGNJENA KIŠA ............................................................................. 53
ISUR .............................................................................................. 64
KONJI ABDERE ............................................................................. 73
OTKRIĆE KRUŽNICE .................................................................... 80
„KONAČNI” ................................................................................... 83
IPALIJA ......................................................................................... 85
POKOJNIK ..................................................................................... 88
IDEJA SMRTI ................................................................................ 91
LUISA FRASKATI.......................................................................... 94
ALABASTARSKA ČAŠA ................................................................ 98
OČI KRALJICE ............................................................................. 110
NURALKAMAR ........................................................................... 129
DUŠICE ........................................................................................ 140
POGOVOR ................................................................................... 145
BELEŠKA O AUTORU ................................................................. 150
BELEŠKA O PREVODIOCU ......................................................... 153

4
 LEPTIR?
Nisam mogao da dam Alisiji toliko pojedinosti o cveću koliko mi je
tražila, ali iz vrlo opravdanih razloga. Tako da sam naveo razgovor na
leptirove. Ona me je slušala vrlo pomno, i sve pojedinosti iz života
insekata pobuđivale su u njoj veliku pažnju. Beličaste larve, domišljate
predilje, tajanstvene čaure koje spavaju u svome snu o podmlađivanju
i senci, buđenje krila ka ljubavi sunca, poput uzdaha svetla... Kada sam
iscrpeo svoja entomološka znanja i predložio da pređem na drugu
temu, ona mi, s dražesnom nestrpljivošću trinaestogodišnjakinje,
reče: „Napravite mi od toga jednu priču”.
A ja sam više voleo da joj ispričam jednu istinitu pripovest, u kojoj
je, sem toga, bilo reči o ljubavi.
Kada je Lila morala da pođe na koledž u Francuskoj, razgovarala
je sa svojim rođakom Albertom; čini se da su govorili o brojnim
temama, pošto su pričali tri sata bez prestanka; da je razgovor bio
važan, jer govorili su vrlo tiho; i tužan, jer su nakon rastanka njegove
oči bile podnadute a njen nosić vrlo crven i maramica vrlo vlažna:
svakako vlažnija nego inače, i to ne zbog prekomernog posunca.
Tog popodneva kada je Lila otišla, bakino lice se veoma
sneveselilo, a Alberto je počeo da razmišlja, dok je posmatrao sirotu
staricu kako plače, o tome kako je njegovo crno odelo bilo u znak
žalosti za ocem i kako mu je majka umrla kada se rodio. Tako su prošli
dugi, brojni dani iscrpljujuće ćutnje. Alberto nije razgovarao s bakom
zato što nije znao šta da joj kaže, a gospođa, videvši momka tako
tužnog, nije mogla da prestane da plače, shvatajući da je takva tuga
neutešna. Jer ona je vrlo dobro znala da su rođaci bili momak i devojka
i da su zato morali puno plakati ako su zaista bili zaljubljeni.
Tada je Alberto postao lovac leptirova. Naučio je da obazrivo
koristi mrežu, da klasifikuje lepe zarobljenice, da ih vrlo umetnički
postavlja po providnim vitrinama, svaku na svojoj čiodi, s lepo
razvijenim krilima. To ga je razonodilo, koliko god da je ponekad,
posebno naveče, kada bi nebo bilo prošarano velikim mrljama
izbledelih boja a drveće se obavijalo tišinom, još uvek pomalo plakao
prisećajući se ovih Lilinih reči: „Ako me zaboraviš, ja ću te na neki

5
način podsetiti, budi uveren u to, da nisam prestala da te volim”. Ali
uistinu nije mnogo plakao, i svaki je put plakao sve manje.
Malo-pomalo leptirovi su počeli da ga sasvim okupiraju, i više nije
mario ni za šta osim za svoju zbirku, svakoga dana sve sjajniju i
brojniju. Baka je, videvši ga zadovoljnog, podsticala tu ćutljivu i
duboku naklonost, tako da Alberto nikada nije morao da se požali na
nedostatak čiode ili vitrine. Lila je za njega ubrzo postala samo
uspomena; iako ju je mnogo voleo, nije više osećao nikakvu potrebu
da plače. Sada je razmišljao: „Kada bi samo mogla da vidi moju
zbirku!” Nije mislio ni na šta drugo. Istina je da je imao samo
sedamnaest godina. I ja sam imao devojku sa sedamnaest godina, ali
ona je umrla za mene između jedne večeri i zore. Tako su napravljene
stvari: kako bi na svetu bilo samo tuge i ničeg više.
Rekli smo, dakle, da Alberto nije više plakao za Lilom. Sem toga,
dogodilo se nešto što ga je naročito zainteresovalo.
Jedne večeri šetao je sa svojom otvorenom mrežom pod
baštenskim lipama. Sunce je, poput oborenog kaleža čije se vrelo vino
izlivalo u krvavim talasima na užasnoj svetogrdnoj proslavi, zalazilo
među veličanstvenim oblacima. Pod drvećem je vladao muk.
Iznenada, na grmu site, Alberto je primetio jednog leptira nepoznate
vrste. Bio je beo, ali je imao na krilima dve plave mrlje kao dve
ljubičice. Nije se sećao da je ikad video sličnog ni u zbirkama ni u
stručnim knjigama. Zaista je bila reč o čudu, potpuno novom
primerku, i on je naravno želeo da ga poseduje. Predao se lovu sa
zanosom. Ali onaj je leptir bio užasno promućuran, i uvek bi se
namestio van dometa mreže, mada nije sasvim nestajao iz vidokruga.
I tako je proveo popodne, i pala je noć, i Alberto je otišao na počinak
veoma zlovoljan, i sve do svitanja sanjao je belog leptira sa dve plave
mrlje na krilima. A sutradan ga je opet našao na istom mestu, još
jednom ga je jurio bez uspeha i opet ga je sanjao. Najzad, trećega dana,
nakon sat vremena podjednako zaludne jurnjave, pomisli ,,Da je Lila
ovde, pomogla bi mi da ga uhvatim i ja ne bih ovako patio?”. Upravo
tada leptir slete sasvim blizu njega, na loniceru. On zabaci mrežu i
uskliknu od radosti. Ulovio ga je.

6
 Baka se sa svoje strane veoma divila lepom insektu, koji je smesta
bio priboden za jednu dugačku čiodu, uz neophodne predostrožnosti
kako mu lepa krila ne bi bila oštećena.
Ali, gle čuda! Sledećeg dana leptir je osvanuo živ, drhtao je od bola
bez prestanka, ali ni najsnažniji otrovi nisu mogli da ga ubiju. I
dogodilo se da je, pošto je toliko lepetao krilima, polako gubio svoje
lepe ljuspice, i za tačno šest dana (toliko je trajalo sirotanovo
mučenje!) krila su bila tek dva bezbojna skeleta.
Tada se umešala baka, i Alberto, koga više nije ni najmanje
zanimalo da sačuva onu jadnu životinjku, koja se toliko upinjala da ne
umre, pristade da je skinu sa čiode i puste da slobodno ode kuda god
želi. I leptir je, mada s izvesnim naporom, malo potom odlepršao s
vetrom.
− A Lila? − radoznalo upita Alisija.
− Lilina priča je veoma kratka i veoma tužna: malo nakon što je
pristigla u školu, gde se brzo istakla marljivošću i tugom, razbolela se
od melanholije. Niko to nije primetio pošto se ona nikada nije žalila.
Samo je jako ubledela, a nakon učenja bi plakala. Čini se da je noću
sanjala pošto ju je cimerka jednom čula kako kaže, nakon što je legla:
− Kada je ovde noć, u mojoj zemlji je dan; kada spavam, sanjam da
se nalazim tamo i u tome nalazim utehu.
Njeno bledilo nije izazvalo brigu, jer s promenom podneblja i
odvajanjem od porodice, bilo je prirodno da se ne oseća sasvim dobro;
a njeno je ćutanje bilo pripisano gotovo potpunom nepoznavanju
francuskog. Osim toga, kako je ćutanje bilo vrlina u školama-
internatima za gospođice, dobila je zbog toga vrlo dobre ocene
ponašanja. I tako je živela Lila deset meseci sve dok je jednog jutra
nisu pronašli mrtvu u njenom malom belom krevetu i videli da je
umrla ne zato što je bila bleda i ćutljiva već zato što ju je pokrivala
velika hladnoća, kao da je obavijena mesečevom svetlošću.
Lekar nije uspeo da pouzdano utvrdi njenu bolest, iako ju je
pregledao vrlo temeljno. Jedino što je pronašao na grudima i na
leđima mrtve devojčice bila su dva majušna crvena ujeda. Ništa više
nije moglo da se ustanovi i na njen su grob položeni ljiljani.

7
 Balkon na kome sam upravo završio s pripovedanjem priče Alisiji
sada je bio potpuno u mraku. Nad našim glavama je blistalo,
ulepšavajući ozbiljni spokoj senke, sedam Orionovih svetova. Vetar je
prohujao govoreći nešto što očito nije bilo namenjeno nama. Iznenada
shvatih da sam upravo probudio jednu dušu. S kojim pravom? Nisam
li savršeno dobro znao da je devičanstvo kao sneg, sneg u suzama? I
zalud sam tragao za kakvim banalnim krajem koji bi zasenio osećanja
koja su obeležila moju pripovest kada tu, tik kraj mene, Alisija, sada
već nevidljiva, obavijena tamom noći, reče:
− A Alberto...?
Utešna nada blesnu u mome duhu.
− Alberto?
− Da, Alberto, šta je uradio posle toga?
Zvezde su nas, bezosećajne, posmatrale.
− Alberto je nastavio da živi s bakom, veoma zadovoljan, mada
žaleći što u njegovoj zbirci nedostaje jedan leptir.
− ...Leptir...?

8
 ČUDO SVETOG VILFREDA

15. juna 1099., četvrtog dana treće nedelje, krvavo nebo sutona
videlo je po dvadeset i peti put kako krstaški tabor razvija redove u
dugoj liniji ćutanja i smeđih šatora oko Jerusalima, od Damask kapije
pa sve dokle Kedron 1 prodire u dolinu Šave, koju Latini zovu
Josafatova dolina.
Na ravnici koja se prostirala između logora i grada, nazirala su se
raštrkana tela: leševi koji su ostali nakon pohoda Francuza na bedem
13. juna.
Brdo Morija uzdizalo se spram Gnojnih vrata, na jugu. Na severu
su se isticali goli vrhovi Maslinove gore i Gore Prestupa, gde je
Solomon obožavao idole. Među ovim vrhovima, ukleta dolina, dolina
gde je carovala jeres Belfegora i Moloha; gde su jadikovali David i
Jeremija; gde je Isus Hrist započeo svoje Stradanje; gde je Joilo izrekao
svoje uzvišeno proročanstvo: congregabo omnesgentes2, gde spavaju
Zaharija i Avesalom; dolina koju pohode Jevreji čitavog sveta kako bi
u njoj umrli, pružala se puna senki i crnih vinograda...
Gradski bedemi, visoki sto pedalja, zaklanjali su od pogleda
planine Judeje, koje je Mudri car dao da se pošume kedrovima.
Utvrđeni grad je bio sakriven i samo su se mogli nazreti iznad linije
bastiona crvenkasti vrh Akre, čudovišna bronzana kupola džamije
Kubet el Sahra koju je podigao Omer 3 po uputstvima patrijarha
Sofronija, na ruševinama hrama cara Solomona; i poneka palma.
Hrišćanski vojnici izgarali su od strahovite žeđi. Izvori Siloam i
Rogil bili su presahli. Slani vetar puštao je oblake da priđu tek do

1 Potok koji protiče kroz istoimenu dolinu u Izraelu, koja razdvaja Jerusalim od Maslinove
gore. (Prim. prev.)
2 Sabraću sve narode. (lat.) Joilo, 3,2. (Prim. prev.)
3 Omer (oko 583-644), drugi kalif i Muhamedov tast, poznat po svojim osvajačkim pohodima

i širenju islamskog carstva. (Prim. prev.)

9
Jerihona. A sve je bilo tako suvo, tako užareno, da se činilo da i sami
drevni grobovi vape od žeđi.
Na šatorima osvajačkih trupa vijorili su se raznobojni barjaci, na
čijem su platnu, nadahnuti pobožnošću i junaštvom, nicali kao
znamenja buduće slave trinaest kruna i trideset i šest glavnih krstova
heraldike, od prostog krsta sa proširenim krajevima, do vrlo
zamršenih, zakrivljenih i ukrštenih prečki na kracima koje će dostići
najvišu složenost na čudnovatom hijeroglifu porodice Skvarčafiki.

Bili su tu Gotfrid, Eustahije i Balduin 4; gospodari Tuluze, Fua,

Flandrije, Oranža, Rusijona, San Pola, Etoala, Flandrije i Normandije.
Već su svi bili proslavljeni. Giše je bio raspolutio lava; Gotfrid je
raspolutio džinovskog Saracena na mostu u Antiohiji...
Jedan ravni šator isticao se među ostalima. U tome šatoru,
suvonjavi stari monah sa štapom od maslinove grane živeo je kupajući
suzama čitavu svoju dugu bradu. To je bio Petar Pustinjak.
Taj monah je znao da je vrli grad, osnovan 2023. godine sveta bio
velikomučenik.
Od sinova iz Grada Davidovog do Sisaha 5; od Joasa do Manasije,
do Nabukodonosora, do Ptolomeja I, do dva Antioha: Velikog i Epifana,
do Pompeja, do Krasa, do Antigona, do Iroda, do Tita, do Adrijana, do
Hozroja, do Omera, koliko je samo krvi proliveno po njegovom
kamenju, koliko je samo razoren kraljevski grad koji je Tobija ovako
pozdravio: Jerusalem, civitas Dei, luce splendida fulgebis! 6
Ali mogao je da primeti, kao sveti Jeronim, da se u onom gradu nije
mogla videti ni jedna jedina ptica.

4 Trojica braće, među najznačajnijim učesnicima Prvog krstaškog pohoda: Gotfrid Bujonski

(1060-1100), jedan od vođa krstaša, prvi vladar jerusalimskog kraljevstva; Eustahije III
Bulonjski (1060-1125) i Balduin I Jerusalimski (1058-1118), prvi jerusalimski kralj, koji
nasleđuje presto posle Gotfridove smrti. (Prim. prev.)
5 Šifrovani naziv za Vavilon u Knjizi proroka Jeremije, 51,41. (Prim. prev.)
6 Jerusalime, grade Božji, blistaćeš veličanstvenim svetlom. (lat.) (Prim. prev.)

10
 Tog popodneva, pismo odaslato iz Kalonija obavestilo je Gotfrida
da se u luku u Jafi upravo usidrilo nekoliko brodova iz Pize i Đenove,
s mornarima koje su bili iščekivali kako bi izradili vojne sprave koje je
osmislio Remon od Fua.
Samo što je zašlo sunce kada su put Arimateje krenula četiri viteza
koje su poslali kako bi pazili na brodove što su upravo pristigli u Jafu.
Bili su to Remon Pile, Ašar od Momelua, Gijom od Sabrana i Vilfred od
Hoenštajna, koga su zvali vitez od beloga šlema.
On je bio plav i snažan kao arhanđel. Preko njegovog velikog
germanskog štita, bez amblema kao i svi štitovi toga vremena, isticao
se oblikujući puno znamenje grba kalajni ljiljan na zelenom polju. Taj
ljiljan, u obliku helebarde, bio je jedini procvetali od čitave heraldičke
flore, jer onaj francuski bio je još uvek pupoljak.
Ali ono izvanredno u vitezovoj opremi bila je njegova kaciga od
veoma belog metala, čiji sjaj nije bio zaklonjen perjanicom koju nisu
imali šlemovi krstaša. Nazalni deo tog šlema, koji mu se naglašeno
usecao među obrve, spuštajući se između očiju poput kljuna, davao je
njegovom licu izgled lovačkog sokola.
Kružila je u vezi s tim predmetom jedna neobična priča. Govorilo
se da je njegov vlasnik, koji se oženio sa dvadeset godina, pre
navršetka prve godine braka ubio suprugu u naletu ljubomore. Kada
je kasnije utvrđeno da je žrtva bila nevina, gospodar Hoenštajna
otišao je u potrazi za oprostom Petru Pustinjaku, koji mu je položio na
grudi krst hodočasnika.
Pre nego što je krenuo, mladić je želeo da se pomoli na grobu
supruge. Na tom grobu bio je iznikao ljiljan koji je odlučio da ponese
sa sobom kao uspomenu; ali kada ga je posekao, cvet se preobrazio u
srebrni šlem, pa je tako nastao vitezov nadimak. Još uvek očarani
čudom koje je učinilo da padne kiša ljiljana na glavu Hlodoveha,
junakovi saborci nisu imali zašto da sumnjaju u njegovu pustolovinu,
a još manje pošto je on jemčio za nju svojom odvažnošću i zavetom
čestitosti.
Noć je već bila gusta nad gorama. Vitezovi su prešli kasom na
svojim konjima, kao četiri senke što zvekeću gvožđem, suvi kanjon
koji spaja Sihem i Nablus; potok gde je David uzeo pet kamenova da
se bori sa džinom; dolinu Ili i Jeremijinu, nepristupačne obode
11
judejskih brda nastanjene divljim veprovima; predgrađe Arimateje,
predgrađe Lidije, posejano onim idumejskim palmama pod kojim je
Petar izlečio hromog prosjaka; i kada su stigli do Izvora Device,
ravnica Šaron, pokrivena karanfilima i lalama, prostrla se pred njima
od Gaze do Karmela, i od judejskih brda do Samarije, odajući se u tmini
mirisom cveća. Tako su vrli ratnici prizivali u sećanje pasaže svete
istorije po samim mestima kuda su prolazili.
Vilfred je bio malo zaostao za ostalima. Ostala trojica vodili su
pobožni razgovor; a gospodar Sabrana ispričao je svojim saputnicima
povest grada u koji su se bili zaputili.
Jafa je, govoraše, pripadala Danu 7 i starija je od potopa. U njoj je
umro Noje; u nju su pristizale Hiramove flote natovarene kedrovinom;
u njoj se ukrcao Jona kako bi prešao more, ono Veliko More koje je
videlo Boga i ustuknulo, kaže psalmopevac; ona je pretrpela pet vojnih
najezdi i bila zapaljena od strane Jude Makaveja. Tamo je Petar
vaskrsnuo Tavitu; tamo su Cestije i Vespazijan opskrbili svoje legije
zlatom; a u njenoj tvrđavi sada zapoveda, u ime sultana, okrutni Abu
Džezar Muhamed ibn el Tajib el Ahari, koga nezvanično zovu Abu
Džezar, i čije plaćene ubice haraju ovim predelima pokušavajući da
uđu u trag Hristovim vojnicima.
Gospodar Momelua dodao je sa svoje strane kako je Jafa bila
pozornica paganskih basni. Nosila je ime jedne Eolove kćeri; a Sveti
Jeronim pripoveda kako su mu tamo pokazali stenu na kojoj je
Andromeda bila okovana i predata čudovišnom Neptunu. Plinije
dodaje kako je Skaur odneo u Rim kosti pomenute životinje; a
Pausanija priča o tome kako još uvek postoji izvor na kome je Persej
oprao ruke pokrivene krvlju iz boja.
I sve to su ispričali Ašar od Momelua i Gijom od Sabrana zato što
su znali mnoge istorijske priče koje su naučili sa manastirskih
pergamenata.
Iznenada, kada su stigli do ruševina jednog presahlog bunara,
primetiše da Vilfred više nije s njima. Nema sumnje da se bio izgubio
na tom tako opasnom mestu; ali nisu mogli da ga traže, jer je od

7 Po Starom zavetu, jedan od dvanaest sinova Jakovljevih, od koga je poteklo pleme Dan.
(Prim. prev.)

12
brodova koje je trebalo da nadgledaju zavisilo osvajanje svetog grada.
I kako bi stigli na vreme, dadoše se u galop duvajući u rogove u pravcu
obližnjih bedema.

Abu Džezar je vladao utvrđenjem. Tvrđava se uzdizala, ističući se

nad morem, u šumici nopala i šipaka. Hiljadu muslimana se tamo
branilo, iščekujući pomoć iz Cezareje ili Solime. Jarkovi su bili
ispunjeni vodom a rešetke na kapiji su se podizale tek da propuste
pokoju grupu namernika.
Vilfred od Hoenštajna, lišen svog oružja, doveden je pred
zapovednika utvrđenja. To je bio musliman orlovskih očiju i oštrog
profila, koji kao da je isklesan sekirom.
− Pseto − reče mu čim su ga doveli − mi već znamo u kakvim se
prilikama nalaze tvoji vojnici, koji umiru od žeđi pod zidovima Solime.
Reci mi, ti svakako znaš, da li hrišćani još uvek gaje nade.
Junački osmeh ozari mladoga viteza.
− Saracenu − odgovori: grofovi iz Flandrije i Normandije logoruju
na severu, baš tamo gde je bio kamenovan Sveti Esteban; Gotfrid i
Tankred nalaze se na zapadu; grof od Sen Žila na jugu, na
Sionskoj gori. Već znaš gde se nalaze naše trupe, a takođe znaš da
se Hristovi vojnici ne povlače. Dakle ovako, počuj, saracenu: pre nego
što se navrši mesec dana, Hristovi će vojnici ući u Jerusalim sa severa,
zapada i juga.
Abu Džezar zareža od besa.
− Isecite grede − povika svojim vojnicima; napravite krst i prikujte
na njega ovo pseto. Neka umre kao i njegov bog.
Tri sata kasnije, vojnici su pristizali u grupama da posmatraju
mučenika. Vilfred od Hoenštajna, prikovan za vrlo niski krst, izgledao
je kao da stoji mrtav. Potpuno nag, tela ispresecanog crvenim linijama,
klonule glave, plave kose koja mu je padala preko očiju, ruku i nogu
kao da su obavijeni u purpur, nalikovao je oltarskoj statui. Smrt nije
uspevala da zaseni njegovu mladost, pre bi se reklo da ju je isticala kao
tanano inje na umetničkom mermeru. Gubilište je izlazilo na more,
iznad grada u ruševinama, nezaštićeno pod nebom. A vojnici su se tiho

13
divili, varvarski isprekidanim, grlenim izbljuvcima od reči, mladosti
neprijatelja, tako muževnoj pod plavim loknama već uokvirenim
odsjajem savršenstva.

Telo Vilfreda od Hoenštajna sada je bilo samo leš. Bilo je vrlo belo,
gotovo prozirno, kao čaša od alabastra iz koje se izlilo sve vino; a pod
njegovim polusklopljenim kapcima nazirala se majušna plava zvezda.
Jedan sirijski strvinar, na ogromnoj visini, kružio je nad njim u
sjaju zenita. Vojnici ga ugledaše i setiše se. Mada je vitezov samrtni
hropac dugo trajao, nije bilo sumnje da je već bio mrtav. Aga se približi
i podiže mu kapak. Plava zvezdica je bila zgasla u dnu očne šupljine. Iz
ugla usana kanu tanak mlaz krvi...
Niko se ne usudi da mu udari šamar, iako je običaj to nalagao,
pošto je njegov počinak delovao smirujuće u svojoj neizmernoj belini.
Jednostavno su pristupili krstu i počeli da ga otkivaju. Ali njegova
desna šaka se toliko opirala da ju je aga odsekao kumijom, tako da je
ostala prikucana za prečku. A kako je onaj krst mogao da se upotrebi
za kažnjavanje drugih pseta, odlučili su da ga sačuvaju u oružnici.
Tako šaka ostade na krstu mesec dana. Niko se više nije toga
sećao, kada je 12. jula 1099. došao saracenski izaslanik na svome
izdišućem konju da kaže Abu Džezaru kako su se hrišćani uzverali uz
pomoć lestvi na zidine Solime, u ranu zoru, i zatvoreni u čvrste drvene
ratne naprave, polivaju Prorokove vernike kišom ključalog ulja i ribe.
Abu Džezar zapovedi da se naoštre hanžari i siđe u oružnicu kako
bi ispitao bojnu opremu pešaka i konjanika.
Gvožđe se caklilo u tmini sale. Bilo je tamo ljuskastih oklopa iz
Egipta, jatagana iz Damaska; španskih kopalja, dugih deset pedalja;
štitova od kože nilskog konja, otetih od Nubijaca; zaoštrenih uzengija
koje koriste Berberi i vizantijskih bodeža koji su izgledali kao da su od
vode.
Musliman je prelazio zadovoljnim očima po oružnici, koju je kalif
opskrbio tolikim i tako lepim oružjem. Njegove kožne papuče

14
odjekivale su po kamenim pločama galerije i nadmeno umotan u svoj
burnus 8, proučavao je sve redom.
Zbog velike letnje vrućine, bio je skinuo turban, a na njegovoj
obrijanoj glavi na potiljku se mogao videti pramen kose koja će
poslužiti da ga anđeo Gabrijel odvede ka Raju na dan Strašnog suda. U
očima su mu lebdele dve iskre, a pod namrštenom usnom, zubi su mu
sijali postojanim zlokobnim sjajem.
Sa mesta gde se nalazio mogao je da opazi krst prikriven u senci
na kome se žutela mučenikova šaka. I korak po korak našao se ispod
nje, netremice zagledan u jednu od prečki u oružarnici.
U tom trenutku bilo je tri popodne. Vitez od Etoala upravo je bio
preskočio bedem Jerusalima.
Čim se aga pojavio na vratima, Abu Džezar planu:
− Neka ih Alah uništi! Prokleta paščad...!
Nije uspeo da dovrši. Iznenada oživela šaka otvori se kao kandža,
i uvijajući se na svome čavlu, prstima zgrabi kosu nevernika.
Aga, pomahnitao od užasa, uteče na vrh utvrđenja. Dotrčaše
vojnici, ali niko se nije usuđivao da dodirne onu moćnu relikviju koja
je pobedonosno ščepala neprijateljski plen.
Abu Džezar ležao je mrtav u podnožju krsta, jezika stisnutog među
zubima i pruženih ruku koje je uhvatio grč.
Tog istog popodneva, aga je dao da se baci preko bedema
zlokobno raspeće i šaka se više nikad nije otvorila. A hrišćani u Jafi,
koji su se obavestili o događaju preko jednog zatvorenika u utvrđenju
koji je zarobljen nekoliko dana kasnije, proveli su u svečanoj povorci
onaj trofej, podigavši oltar vitezu od belog šlema koji je umro razapet
na krstu od strane nevernika 12. jula 1099. godine Hristove.
Sada se može videti u franjevačkom manastiru u Jafi, u staklenoj
vitrini, prikovana za ono parče drveta i s pramenom kose koji steže,
još uvek mladalačka kao za utehu sedamnaestom stradanju
Jerusalima, bela šaka Svetog Vilfreda od Hoenštajna.

8 Arapski ogrtač s kapuljačom. (Prim. prev.)

15
 PRAKTIČNA KABALA

Kako je upravnik groblja bio njegov poznanik, sve je bilo

jednostavno ugovoreno. Moj prijatelj Eduardo želeo je da upotpuni
svoj kabinet prirodne istorije dobro izabranim kosturom. Obojica su,
kao ljudi vrlo praktični kada je o takvim stvarima reč, brižljivo tražili,
među leševima koji su bili uskladišteni u kosturnici pre nego što će
biti spaljeni − a ta se operacija izvodila na svakih pet godina, u skladu
s opštinskim propisima − željeni komad, sve dok nisu naišli na jedan
koji je, po Eduardovom mišljenju, bio zaista čudesan.
Kostur mlade žene − govorio je moj prijatelj s izvesnim nastranim
uživanjem, koje se ponekad moglo nazreti, u intimi, pod njegovom
hladnom i korektnom spoljašnjošću mudroga dendija.
Tako sam se spremao da jedne večeri ispričam, kako bih odagnao
Karmeninu melanholiju, slučaj moga prijatelja Eduarda, čije prezime
ćete mi dopustiti da prikrijem jednim konvencionalnim n, jer reč je o
istinitoj povesti i ne želim da dovedem nikoga u neprijatnost.
Karmen je bila jedna od najlepših prijateljica koje sam imao u
životu, ali bolovala je od melanholičnih kaprica i nasrtljive koketerije,
kao sve dvadesetogodišnje devojke čije crne oči nisu bile dovoljno
obožavane. Podrazumeva se da su njene crne oči bile zadivljujuće.
Često blistave i duboke, kao noći pune zvezda, oči devojke iz moje
priče odražavale su ljupku iznemoglost. Kako se desilo da nas je
razgovor doveo do Eduardovog slučaja? Ne znam; ali Eduardo je
posećivao kuću moje prijateljice, i mora da je to bilo zbog neke proste
slučajnosti.
− Ma nije moguće! Eduardo, jedan tako hladan, tako ravnodušan
čovek...
− Međutim, to je nepatvorena istina. Hoćete li da me saslušate na
tren i nadam se, ako moje pripovedanje ne bude vredelo ništa kao
povest, da će makar postići, možda, da vas zainteresuje kao priča.

16
 I dok su ostali razgovarali u prostranom salonu, u bučnom veselju
svojstvenom ljudima koji se dobro poznaju, ja sam počeo da pričam
ono što se, uprkos neverici u Karmeninim očima, usuđujem da po treći
put nazovem povešću, koliko god da se taj događaj svima činio
neverovatnim.

Moje prijateljstvo s mladim prirodnjakom bilo je prisno gotovo od

samog početka. Obojica smo bili mladi, tako da još nije bilo neizbežne
prljave savesti koju imaju četrdesetogodišnjaci i koja bi izazvala
međusobno nepoverenje. On je u to vreme skupljao prve primerke za
svoje zbirke; ja sam počinjao da sastavljam svoje prve stihove. Obojica
smo, kako se podrazumeva, pride bili materijalisti. Mladost je
pedantna a prvi ogled njene nauke sastoji se u odricanju od Boga i
žena. Tek stasalog muškarca uznemiruju preostali tragovi deteta u
njemu: onda čovek počne da čita Bihnera 9 i postane ateista. Ljubav
koja osvaja telo i duh pronalazi u nesigurnosti svojih prvih poduhvata
znamenja poraza: tada piše bekerovske 10 stihove.
Dvadesetogodišnjaci posebno zaziru od sveštenika i od žena. Buđenje
ličnosti je užasno sebično. Od dvadesetogodišnjeg mladića uvek se
može očekivati da napusti roditeljski dom.

Eduardo je nabavio kostur u prvom razdoblju našeg prijateljstva,

a ovaj je, okačen u sjajnoj vitrini, davao izvanredni izgled naučnoj
fizionomiji njegovog kabineta.
Nekoliko paleontoloških primeraka, izvesno retko kamenje, među
kojima dve prekrasne urugvajske geode 11, boca s vulkanskim prahom
iz Vezuva, stalaktiti iz Koskina 12 i parče gliptodonovog 13 oklopa, na
9 Ludvig Bihner (Ludwig Büchner, 1824-1899), nemački filozof, predstavnik materijalizma.
(Prim. prev.)
10 Gustavo Adolfo Beker (Gustavo Adolfo Bécquer, 1836-1870), španski romantičarski pisac.

(Prim. prev.)
11 Kamena šupljina ispunjena mineralima, sedimentnog ili vulkanskog porekla. (Prim. prev.)
12 Grad u Argentini. (Prim. prev.)
13 Rod izumrlih džinovskih bezubih sisara, poreklom iz Južne Amerike, koji su imali oklop kao

kornjače. (Prim. prev.)

17
kome smo se upuštali u najsmelije ekspedicije po najudaljenijim
geološkim slojevima, bili su čitav naučni imetak mog prijatelja. U tom
malecnom kabinetu, koji se otvarao samo za mene, odvijali su se naši
najozbiljniji projekti. Odatle je izašao jedan ogled o prirodnoj selekciji
koji je Eduardu zavredio čestitke od jednog Nemca poluastronoma,
poluentomologa, prijatelja njegovog oca, a ovaj je, kao gotovo
nepismeni trgovac, od tada stekao ogromno poštovanje za našu
mudrost; i jedna moja pesma, koja je uzdizala „osvajačke pohode
razuma” nad fanatizmom, što je ozbiljno sablaznilo našeg profesora
književnosti.
Dabome da je kostur iz ormara, „kostur mlade žene”, kako je
tvrdio Eduardo, bio česta tema naših ćaskanja, iskreno rečeno uvek
začinjenih bogohulnim komentarima. Nikada nisu nedostajale aluzije
na „Kamenog gosta” 14, kako se može pretpostaviti, čime smo
podupirali razmetanja našom neverom, naravno naučnom do
preterivanja. I ovde već ulazim u povest koja je nalagala ovaj uvod i
koja se odistinski odigrala ovako:
Jedne od tolikih večeri kada smo se sastali da pijemo kafu i čitamo
najnovije stihove iz Francuske u Eduardovom kabinetu, razgovor nas
je naveo na priču o vampirizmu i histeričnim halucinacijama mistika i
vračeva. Bili smo upravo pročitali jedno strašno delo Elifasa Levija 15,
koje tada još nismo ni izbliza cenili u njegovoj istinskoj transcedenciji.
I tim povodom, svako je ponudio svoja književna sećanja. Od Poa do
Verharena 16 i Vilije de Lil-Adama, recitovali smo koje god stihove,
koju god prozu, bilo dobru ili lošu, što smo znali o datoj materiji; a u
jedanaest, ili malo kasnije, opraštao sam se od Eduarda, koji je završio
naše bdenje poznatom Akunjinom 17 pesmom, čija mi je zagrobna
ironija, iskreno, na kraju nanela štetu.

14 Dramsko delo španskog pisca Tirsa de Moline Zavodnik iz Sevilje i Kameni gost (El Burlador

de Sevilla y Convidado de Piedra, 1630), od kog vodi poreklo književni mit o Don Huanu,
bezbožnom zavodniku. (Prim. prev.)
15 Pseudonim Alfonsa Luisa Konstanta (Alphonse Louis Constant, 1810-1875), francuskog

okultiste, autora brojnih ezoteričnih spisa. (Prim. prev.)

16 Emil Verharen (Emile Verhaeren, 1855-1916), belgijski pesnik. (Prim. prev.)
17 Manuel Akunja (Manuel Acuňa, 1849-1873), meksički pesnik, proslavio se pesmom

Nokturno. Lugones ovde aludira na njegovu pesmu Pred lešom. (Prim. prev.)

18
 Ono što sledi je, kako će se shvatiti na kraju ove povesti, ispričao
moj prijatelj.
Eduardo se vratio u kabinet kako bi posložio knjige koje su ostale
razbacane po radnom stolu. Bio je smirenog duha, izuzetno bistre
glave. (Ove pojedinosti su značajne za pažljivog čitaoca.) Podigao je
lampu, i kada je krenuo u susednu sobu, gde je spavao, zastao je pred
kosturom, duboko se naklonio i obratio mu se:
− Mademoiselle Squelette, vi ćete biti žrtva jednog prijatnog
zlodela; otkrićemo homunkulusa Alberta Velikog 18 i uskrsnućemo
vašu ljubaznu osobu, kojoj ću imati čast da ponudim svoju ruku.
Delovale su u njegovom duhu, kako se da videti, uspomene na
Elifasa Levog, ali bez i najmanje senke nemira. Pre će biti da je
nasuprot tome, terao šegu s onim što je za njega bio tek večno
beživotni leš.
Pola sata nakon toga, zaspao je.
Iznenada, ne znajući kako, obreo se na stolici pred radnim stolom.
Lampa je, vrlo uzdignuta, obasjavala čitavu prostoriju. Tačno naspram
Eduarda, na istoj stolici na kojoj sam ja sedeo nekoliko sati ranije,
nalazila se jedna žena, mlada, lepuškasta, veoma tužna, obučena u
dugu ljubičastu haljinu, gledala je u njega. Eduardo se nagonski okrete
ka ormaru s kosturom. Kostur nije bio tamo. Namah ga prođoše hladni
srsi niz leđa. Tada devojka poče da mu govori tako muzikalnim, tako
umilnim glasom, da je smesta osetio olakšanje. Kao da je čuo žalopojke
poslate iz čudesne daljine, nežne uzdahe duše. Šta mu je kazala ona
melanholična prikaza? Nikada nije uspeo da se seti. Bila je to muzika
slična harmoniji onih velikih i pribranih noćnih misli koje kao da daju
ritam tišini. Takav je bio onaj jezik. A on je osećao hladnoću, ali slasnu
hladnoću, jednu neuporedivu snežnu milinu koja mu se uvlačila u
kosti, sve dok je prikaza govorila.
Ali kada prođe prvi trenutak zapanjenosti, došla je refleksija.
Nema sumnje da je sanjao. Prineo je prst sijalici i morao je žustro da
ga povuče. Osvrnu se oko sebe. Sve je bilo kao i obično, nije bilo ničeg

18 Malo biće nalik čoveku, dobija se alhemijskim postupkom. Stvaranje homunkulusa

pripisuje se između ostalih, nemačkom filozofu Albertu Velikom (1193/1206-1280), učitelju

Tome Akvinskog. (Prim. prev.)

19
fantastičnog; ništa od onih čudnih dekoracija iz snova. Čak je i čuo
kako neki časovnik otkucava tri sata ujutru. Prikaza je nastavila da mu
govori, ne primećujući, reklo bi se, mere predostrožnosti koje je
poduzimao u svojoj neverici. Ona je i dalje govorila onim muzikalnim
i umilnim glasom za koji se činilo da otvara duhu beskonačne vidike
na zvezdano plavetnilo neizmerne noći. Zatim je, s nenametljivom
veličanstvenošću svojstvenoj molitvi, počela da se polako podiže iz
sedišta; uzela je lampu prozirnom rukom i zaputila se ka Eduardovoj
spavaćoj sobi. On ju je, ne znajući šta čini, nesvesno sledio. Ona postavi
lampu na noćni stočić, uputi se ka raspremljenom krevetu, s ljupkom
otmenošću u hodu, i pokazavši ga mom zapanjenom prijatelju
zapovedničkim pokretom, vrati se tajanstvena u mračni kabinet.
Eduardo ne zna kako je mogao da je posluša bez imalo straha. Ali
slučaj je takav da sam ga narednog dana, kada sam se vratio oko deset
sati kako bih ga pozvao da doručkuje sa mnom, zatekao u krevetu
kako spava dubokim snom.
− Neverovatno! − uskliknuh kada sam video širom otvorena vrata
kabineta koja moj prijatelj nikada nije ostavljao nezaključana.
Uđoh.
− Ajme! Eduardo mora da je poblesavio, rekoh sebi s pomalo
uznemirenim osmehom kada sam video kako, ispružen na stolici na
kojoj sam ja sedeo prethodne večeri, leđima okrenut meni, sedi kostur
iz vitrine.

Karmen je pokušala da ustane sa stolice smešeći se svojim

uobičajenim krutim osmehom; ali odmah sam spazio kako joj usne
blede i kako podrhtava i samo što ne padne. U salonu odjeknu krik. Svi
posetioci se skupiše dok sam je ja držao u naručju. Podigli smo je sa
poda pošto je bila u dubokoj nesvesti i uspeli smo da je prenesemo u
susednu sobu gde je sat vremena kasnije došla k sebi usred jezive
krize nerava. Ali njen dodir je na mene ostavio užasan utisak koji će
me progoniti dok sam živ. Osetio sam kako u moje naručje ne pada
ono vitko telo čijoj sam se otmenosti toliko puta bio divio, već nekakva
teška i mekušasta masa, nešto kao mlohavi jastuk, a kada sam je

20
pritisnuo rukama da je pridržim moji prsti su utonuli u nju ne
nailazeći na otpor.
Ono telo nije imalo zglobova, savijalo se na sve strane; činilo se da
je kesa puna vode. Sav sam se naježio od tog stravičnog utiska!
Verujte, jer stvarno je tako: ona žena nije imala kosti!

21
 ROGATA ŽABA

Jednog sasvim običnog dana, dok sam se igrao na imanju kuće u

kojoj je živela moja porodica, naleteo sam na žabicu koja se, umesto
da pobegne kao njeni krupniji srodnici, neobično nadula pod
kamenjem koje sam bacao na nju. Grozio sam se žaba i zabavljao sam
se tako što bih zgnječio onoliko koliko sam mogao. Tako se desilo da
je mali tvrdoglavi reptil ubrzo izdahnuo pod udarcima mog kamenja.
Kao i svi ostali dečaci koji odrastaju u poluseoskom ambijentu naših
provincijskih gradova, ja sam bio stručnjak za guštere i žabe. Sem
toga, kuća se nalazila blizu potoka koji je prolazio kroz grad,
zahvaljujući čemu se povećavala učestalost mojih susreta s
pomenutim životinjkama. Ulazim u ove pojedinosti da bih bolje
objasnio kako sam se iznenadio kada sam primetio da mi je ta
plahovita žabica sasvim nepoznata. Valjalo je dakle raspitati se. I
uzevši svoju žrtvu uz sve potrebne predostrožnosti, otišao sam da se
raspitam o njoj kod stare služavke, kojoj sam poveravao svoje prve
lovačke poduhvate. Ja sam imao osam a ona šezdeset godina. Ovaj
slučaj je trebalo, dakle, da nas oboje zanima. Dobra je žena, kao i
obično, sedela na vratima kuhinje, i ja sam očekivao da će dočekati
moju priču s uobičajenom blagonaklonošću, međutim, čim sam počeo
da pričam ona ustade u žurbi i ote mi iz ruku spljoštenu životinjku.
− Hvala Bogu da je nisi ostavio! − uzviknu pokazujući veliku
radost. − Ovog istog trena ćemo je spaliti.
− Spaliti? − rekoh ja; ali čemu to, pa već je mrtva...
− Zar ne znaš šta je rogata žaba − odgovori moja sagovornica
tajanstveno − i da ova životinja vaskrsava ako je ne spale? Ko ti je
rekao da je ubiješ! Eto šta te je snašlo jer si ih toliko gađao kamenjem!
Sada ću ti ispričati šta se dogodilo sinu moje pokojne drugarice
Antonije, nek počiva u miru.
Dok je govorila bila je prikupila i zapalila nekoliko treski i bacila
na njih lešinu rogate žabe.

22
 − Rogata žaba! − govorio sam ja, prestravljen ispod svoje
spoljašnjosti nestašnog dečka; rogata žaba! I otresao sam prste kao da
se na njih zalepila žabina hladnoća. Vaskrsla žaba! Od toga bi se sledila
srž u kostima čoveku sa izraslom bradom.
− Je l’ vi to nameravate da nam ispričate jednu novu
Batrahomiomahiju 19? − umeša se tu Hulija s ljubaznom neusiljenošću
koketne tridesetogodišnjakinje.
− Nipošto, gospođice! Ovo je priča koja se zaista zbila.
Hulija se osmehnu.
− Ne možete ni da zamislite koliko želim da je čujem...
− Vaša želja će biti uslišena, utoliko više što nameravam da se
njome osvetim za vaš osmeh.
Tako je dakle, nastavih, dok se pekao moj zloslutni ulov, stara
služavka nizala svoju pripovest, ovako kako sledi:
Antonija, njena prijateljica, udovica jednog vojnika, živela je sa
sinom jedincem koga je dobila s njim, u jednoj vrlo skromnoj kućici,
udaljenoj od svih meštana. Momak je radio za oboje, sekao je drva u
obližnjoj šumi, i tako su provodili godinu za godinom, hodeći stazom
života. Jednog dana se vratio, kao i obično, popodne, da popije svoj
mate, veseo, zdrav, pun snage, sa sekirom preko ramena. I dok su pili
čaj, ispričao je majci kako je u korenu nekog veoma starog drveta
pronašao rogatu žabu, kojoj nije pomoglo to što se nadula braneći se
od njegove sekire da ne završi kao tortilja.
Sirota starica se ražalostila dok ga je slušala i zamoli ga da je
odvede do tog mesta kako bi spalila lešinu životinje.
− Moraš da znaš − rekla mu je − kako rogata žaba nikada ne
oprašta onom ko je uvredi. Ako je ne spale, ona vaskrsava, prati trag
svog ubice i ne posustaje dok mu ne vrati milo za drago.
Dobri momak se slatko ismejao toj priči, pokušavajući da ubedi
sirotu staricu kako je sve to budalaština zgodna da uplaši nevaljalu
decu, ali nedostojna da o njoj brinu razborite osobe. Ona je, međutim,
zahtevala da je odvede da spale ostatke životinje.

19 Batrahomiomahija ili Boj žaba i miševa, kratka starogrčka podrugljiva pesma. (Prim. prev.)

23
 Svaka je šala bila zaludna, svaka primedba o tome kako je mesto
udaljeno i kako bi, u njenoj staroj dobi, mogla da joj naškodi vlaga
novembarske večeri. Želela je da ide po svaku cenu, i on je morao da
pristane da je odvede.
Nije bilo toliko daleko; ne više od nekoliko kilometara. Lako su
pronašli sveže isečeno drvo, ali koliko god da su preturali po treskama
i otpalom granju, lešina rogate žabe nije se pojavljivala.
− Jesam li ti rekla? − uzviknu ona i briznu u plač. Već je otišla; sada
više ne možemo ništa da učinimo. Nek te sačuva moj otac Sveti
Antonije!
− Ali kakva budalaština, da se ovako ražalostiš. Verovatno su je
odneli mravi ili ju je pojeo neki izgladneli lisac. Da li je ikada viđena
slična ludost, da se plače za žabom! Najbolje je vratiti se, jer već pada
mrak a vlažna trava može da nam naškodi.
Vratili su se, dakle, u kućicu, ona vazda uplakana, on pokušavajući
da je razonodi pojedinostima o kukuruznjaku koji je obećavao dobru
žetvu ako nastavi da pada kiša; stalno se smejući i šaleći nasuprot
njenoj neumoljivoj tuzi. Gotovo je pala noć kada su se vratili. Nakon
što su podrobno pretražili svako ćoše, što je ponovo izazvalo smeh
kod mladića, jeli su u dvorištu, ćutke, na svetlosti mesečine, i već se
spremao da se ispruži na svome sedlu da spava kada ga Antonija
zamoli da to veče, makar, pristane da se zatvori u drveni sanduk koji
je imala i da prenoći u njemu.
Takav je zahtev naišao na odlučnu pobunu. Sirotica je, nema
sumnje, pošandrcala. Kome bi još palo na pamet da ga tera da spava
po onoj vrućini unutar sanduka koji je zasigurno pun gamadi!
Ali starica ga je toliko preklinjala da je mladić, koji ju je mnogo
voleo, odlučio da pristane na takav prohtev. Sanduk je bio veliki, i
mada je morao malo da se zgrči, nije mu bilo toliko loše. S velikom
pažnjom namešten mu je krevet u dnu, on se zavukao unutra a tužna
udovica posadila se pored tog komada nameštaja, rešena da provede
noć u bdenju kako bi ga zatvorila na najmanji znak opasnosti.
Računala je da je negde oko ponoći jer je vrlo niski mesec počeo
da kupa prostoriju svojim svetlom, kada iznenada jedna crna siluetica,
gotovo neprimetna, poskoči na pragu vrata, koja nisu bila zatvorena
zbog velike vrućine. Antonija zadrhta od brige.
24
 Pred njom je, dakle, bila, ona osvetoljubiva životinjka, stajala je na
zadnjim nožicama, kao da smišlja nekakav plan. Koliko je samo
pogrešio mladić kada se smejao! Ta sitna mračna prilika, nepomična
u dovratku punom mesečine, počela je da se neverovatno uvećava,
poprimala je srazmere čudovišta. A šta ako je to bila samo jedna od
onih brojnih poznatih žaba koje su ulazile svake noći u kuću u potrazi
za insektima? Odahnula je na tren, primirena tom pomišlju. Ali rogata
žaba iznenada poskoči, a zatim još jednom, u pravcu sanduka. Bilo je
očigledno šta namerava. Nije žurila, kao da je bila uverena da joj plen
neće pobeći. Antonija pogleda sina s neizrecivim izrazom strave;
spavao je, ophrvan snom, uravnoteženo dišući.
Ona zatim uzdrhtalom rukom bešumno spusti poklopac teškog
komada nameštaja. Životinja nije zastala. I dalje je poskakivala. Sada
se već nalazila u podnožju sanduka. Obišla ga je polagano, zastala na
jednom uglu, i iznenada, skokom koji je bio neverovatan za njenu malu
veličinu, nacrta se na poklopcu.
Antonija se ne odvaži da napravi ni najmanji pokret. Sav njen život
skupio joj se u očima. Mesec je sada obasjavao čitavu prostoriju. I evo
šta se tada dogodilo: žaba je počela da se postepeno naduvava, uvećala
se, uvećala se na jedan čudesan način, sve dok nije bila tri puta
krupnija. Ostala je tako jedan minut, tokom kojeg je sirota žena osetila
kako joj se srce steže od strašne teskobe pred smrću. Zatim se polako
smanjivala, smanjila se do svog prvobitnog oblika, skočila na zemlju,
uputila se ka vratima i prešavši dvorište izgubila u travi.
Tada se Antonija odvaži da ustane, sva uzdrhtala. Žustrim
pokretom širom otvori sanduk. Ono što je osetila bilo je tako
stravično, da je posle nekoliko meseci umrla od užasa koji je doživela.
Iz otvorenog kovčega širila se samrtna hladnoća a momak je bio
sleđen i ukrućen pod tužnim svetlom kojim je mesec obavijao u
mrtvački pokrov njegovo beživotno telo u grobu, već preobražen u
kamen i neobjašnjivo pokriven injem.

25
 DRAGULJI PATNJE

Sor Ines od Svetog srca, moja rođaka čije je svetovno ime bilo
Eulalija, bila je učinila čudesno delo. Već znate da su „kataline” velike
vezilje; u polju damasta, satena i lampasa, video sam kako niču,
umetničkim pregnućem njihovih ruku nalik ljiljanima, pobelelih
božjom milošću, predivni cvetovi od zlata i svile, poput onih koji
zasigurno cvetaju u rajskom Getsimanskom vrtu. Liturgijska
svečanost ispunjava se čudesnim svetlima, nežnih tonova, dok
prigušeni violinski zvuci trepere nad prelivima starog moarea, prateći
misnikove svete pokrete kojima daje blagoslov. Na zlatnom i
srebrnom lameu, na krutom taftu, na izvrsnoj raskoši svešteničkih
tkanina, razasuta su blistava srca, hostije krunisane sjajem, zlatna lala
kaleža, akvarelno krilo simboličkog pelikana dodirnuto bledim
plamičcima zlaćanih arabeski... Kako je lep gospodin biskup kada se
okrene da blagosilja narod, sa svojom mitrom na glavi i svojom
sjajnom misnicom20! Izgleda kao veliki ciborijum 21 sav od zlata. Pod
zvezdanim treperenjem plamenova iz sveća, dok se polako razvejava
dim tamjana, dalmatike 22 i stole 23 preplavljene su nabujalim
blistavilom. Pada zlatna kiša na slavu pričešća. Veni Creator Spiritus! 24
Crveni inicijal otvorenog misala počinje jevanđeljsku frazu koju već
zamuckuje duboka muzika orgulja. Lep je gospodin biskup, lep kao
vizantijska ikona, u bogatoj nadmoći svoje obredne raskoši! Nad
njegovom starom glavom lagano podrhtavaju golubova krila.
Sor Ines od Svetog srca poduhvatila se, dakle, jednog čudesnog
zadatka. Želela je da izveze misnicu u zlatnom lameu kako bi je

20 Gornji deo odežde katoličkih sveštenoslužitelja koji se nosi tokom mise. (Prim. prev.)
21 Posuda u kojoj se drži posvećena hostija za pričešćivanje vernika. (Prim. prev.)
22 Gornja odežda katoličkih sveštenika, nazvana po tome što se nekada nosila u Dalmaciji.

(Prim. prev.)
23 Široka traka koju katolički i anglikanski sveštenici prebacuju preko vrata za vreme

crkvenih obreda. (Prim. prev.)

24 Dođi, tvorče, duše. (lat.) Latinska himna iz 9. veka, molitva Svetom duhu. Izvodi se na raznim

katoličkim verskim svečanostima. (Prim. prev.)

26
gospodin biskup po prvi put obukao za sledeći Uskrs. Moja rođaka
Eulalija je simbolistička monahinja, a ta pojava nije nimalo retka u
manastirima. Mistički život odvija se u simbolima. Teološka lestvica
satkana je od simbola. Ali najbolje je ostaviti taj argument za drugu
priliku, a sem toga, ako želite da naučite o tome, pročitajte Dvorce duše
Svete Tereze 25 ili pisma sestre Emerik 26. One znaju više od mene, koji
sam samo ništavna čaša suza prineta na dar Bogu.
Želela je moja rođaka Eulalija, Sor Ines od Svetog srca, da izveze
jednu misnicu. A kako je to bio ozbiljan poduhvat, koji je zavređivao
duga razmatranja, odlučila je da potraži pomoć u mojoj skromnoj
erudiciji, u zatvorenoj sobi samostana gde su primali posetioce.
Mnogo smo puta besedili i uveren sam da su, zbog tih mojih saveta,
monahinje molile strastvene zdravomarije za zdravlje moje duše na
bogosluženjima u zajednici. Želela je Sor Ines da na skupocenom
tkanju simbolizuje telo Našeg Gospoda Isusa Hrista, uz pomoć
dragocenog kamenja koje su bogate gospođe iz porodice bile priložile
za njen veličanstveni poduhvat. Tako smo jednog dana, nakon osam
dana savetovanja, rekli završnu reč, a tri meseca potom bila je gotova
misnica koju će naš oblasni biskup po prvi put obući danas u nedelju,
na divljenje svih svojih biskupijskih vernika.
Simbolična odežda izgledala je kao jedan zaista čudesni dragulj.
Više se ne veze tako u ovim lošim danima za Crkvu. Užasni dronjci
protestantske izrade vise sa ramena sveštenika. Severna Amerika
izvozi misnice kao što izvozi plugove, a najbrutalnije neznanje
draguljara zaposlenih u radnjama narušava sav mistični sklad onih
drevnih pesama brilijantima, koje je izvanredni srebrar Enrike de Arfe
doveo do nivoa vrhunske raskoši kada je rezbario ostenzorijum 27 u
Kordobi. Ali je Sor Ines bila jedan mistični ljiljan neviniji od jutarnje
rose, a njena igla, krećući se među veštim prstima u ritmu drevne
crkvene himne, čije su konsonance obeležavale bodove, okretno je

25 Referenca na mistično delo Unutrašnji dvorac ili rasprava o boravištima (El castillo interior
o tratado de las moradas, 1588) Terese de Hesus (Teresa de Jesus, 1515-1582), španske
sveštenice karmelićanskog reda. (Prim. prev.)
26 Ana Katarina Emerik (Anna Katharina Emmerick, 1774-1824), pripadala je monaškom redu

avgustinki u Nemačkoj, stigmatičarka, vizionarka, mističarka. (Prim. prev.)

27 U katoličkoj crkvi sud u kome se izlaže posvećena hostija. (Prim. prev.)

27
skakutala po poljima dragog kamenja, kao kljun mistične ptice koji
odabira čudesne žitarice.
Na svetlucavom lameu, čiji sjaj plamti kao rastvor sunčevog zlata
na mirnom jezeru, ona dočarava venac od trnja, cvetanje smaragda i
varnice rubina. Smaragd koji daje nadu i rubin koji krvari. Iz zelenog
trnja, zalivenog toplom rosom, nikli su izdanci, trnje je postalo živo
korenje čudesnog drveta skrušenosti u čijoj su se senci čuli jecaji svih
molitvi pokajanja − pokajanja koje je nada u spasenje osvojeno putem
bola. Malo niže, na obe strane misnice, dve ruže od rubina
predstavljaju svete rane povređenih Ruku; a u središtu obe ruže,
dijamantski tučak kao isijavanje božanskog svetla što izvire iz strašne
rupe koju je izdubio klin pri razapinjanju. Druge dve ruže, na donjem
delu, podsećaju na rane svetih Stopala. Strašni ubod na Rebru jeste
grozd žalosnih hijacinta 28, a tri velika topaza okružena ametistima
predstavljaju tri eksera. Krst, koji zauzima čitavo središte, jeste reljef
od mat zlata, oko kojega se prepliću izdanci čudesne vrbove grane od
srebra, fantastično lišće koje se gubi u vencima cveća, iz kojih sipi
spokojna kiša latica po tkanju na kome simboli Hristove patnje zrače
sjajem dragog kamenja. Sve to nije ni otmeno ni ugledno; deluje kao
prigušena eksplozija; raskošno je, svetački raskošno, s
uznemiravajućim preterivanjem u skupocenim detaljima: čuda se šire
u beskraj. Vrhunska ljubav, ta retka sreća čije se blaženo poništenje
može dostići samo na najvišim vrhovima Mistike, ne štedi na
darovima. Ruke koje ubiraju taj usamljeni ljiljan, kupaju se u zlatu.
Posvećenica nebeskih zaruka boluje od neutoljive žeđi za raskoši. I
mada joj se sopstvena vunena tunika čini neskromnom, srce joj žudi
za bogatim mitskim zemljama, koje su i same jadne i mračne u
poređenju sa slavom devičanskog supruga.
Sor Ines želela je da obeleži mesto Svetog srca, kome je bila
posvećena, iskričavim karbunkulom 29, tajanstvenim kamenom čiji
sjaj, po kazivanju mistika, simbolizuje Božansko Lice. To je bila moja
ideja, pa sam zato naravno bio zadužen da tragam za željenim
draguljem. Ali koliko god da sam se trudio, nisam mogao da ga nađem,
tako da sam morao da to saopštim vezilji nakon svih mojih jalovih

28 Vrsta žuto-crvenog cirkona, koristi se kao dragi kamen. (Prim. prev.)

29 Vrsta dragog kamena, tamnocrveni granat. (Prim. prev.)

28
pokušaja. Iza rešetke u sobi za posete odgovorio mi je nežan i ozbiljan
glas:
− Naš Gospod neće odbiti tu milost svojoj poniznoj robinji. I to je
bilo poslednje što sam čuo da monahinja govori.
Cvetnica je stigla sa svojom liturgijskom svečanošću. Gospodin
biskup služio je veliku misu u crkvi manastira. Iza horske pregrade,
monahinje su pevale uz zvuke orgulja. Sor Ines je bila odlučila da toga
dana iznese svoju prostodušnu molbu. Kada se hostija uzdignula
među oblacima tamjana nad zemaljskim gresima, duša svete sestre
ponudila je, kao dragoceni imetak, svu krv koja je udahnjivala život
njenom telu, tražeći od njegove Bezgranične Milosti, kao nagradu za
svoju žrtvu, da joj podari onaj dragi kamen. I njena žrtva bi
prihvaćena. Iz senke svoda izroni golub; polete, nevidljiv za sve,
prema oltaru; uze kljunom žar iz kadionika i položi ga, uz nežno
lepetanje krilima, na njene devičanske grudi.
Vatrena toplota opustošila je one mučeničke ljiljane. Vatra se
razbuktala, gorela je kao lomača, kao vulkan, i za tren oka slistila onaj
pehar vrlina i poštenja, a da nijedna suza nije ukazala na njene muke,
koje su nestajale u blaženstvu tako blistave patnje. „Uzmi, Gospode,
svu moju krv, sprži me svojom božanskom ljubavlju, neka me bol koji
osećam iskupi za sve uvrede tvome Veličanstvu i neka moje telo bude
urna pročišćenja za tvoje zabludele ovce!” Tako su anđeli čuli kako se
moli nevina golubica, dok su se smenjivali svečani obredi koji su
utirali put ka Blaženstvu, a njeno se telo pretvaralo u pepeo,
zahvaćeno plamenom oslobađajućeg mučeništva.

Neumoljiva groznica, propraćena natprirodnim ekstazama,

okončala je monahinjin život na Veliki ponedeljak u zoru. Samostanski
lekar ustanovio je sa zaprepašćenjem kako ono telo, netaknuti mladi
ljiljan, nije u sebi imalo ni kapi krvi. Ali je misnica gospodina biskupa
od tog dana imala rasplamsali karbunkul, čiji je sjaj pržio zenice,
obeležavajući mesto Svetog srca u polju zlata na kome su cvetali
simboli patnje. Izgleda kao da iz njega kaplje krv, govorili su ljudi kada
bi ga videli...

29
 Kako je lepa misnica koju si izvezla za gospodina biskupa, od
lamea od finog zlata, o Eulalija, najlepša ružo, o Ines, božanski
miomirisu samostanskog vrta, sestro, sestrice, Ines od Ljiljana!

30
 KIP OD SOLI

Evo kako je hodočasnik ispričao istinitu povest monaha

Sosistrata:
− Ko nije nikada obišao manastir Svetog Save, taj može reći da ne
poznaje pustoš. Zamislite jednu prastaru zgradu smeštenu nad
Jordanom, čije vode zasićene žutim peskom već gotovo presahle teku
prema Mrtvom moru među gajevima smrdljike i jabuka Sodome. U
celoj toj oblasti ima samo jedna palma čija krošnja nadilazi zidine
manastira. Beskrajna samoća, koju tek s vremena na vreme poremeti
prolazak nomada koji putuju sa svojim stadima; kolosalna tišina, koja
kao da se spušta sa planina, koje svojom visinom zaklanjaju vidokrug.
Kada duva pustinjski vetar, pada neprimetna peščana kiša; kada vetar
dolazi s jezera, sve biljke budu pokrivene solju. Sumrak i svitanje
stapaju se u istovetnoj tuzi. Samo oni koji treba da ispaštaju najveće
zločine suočavaju se s takvom samoćom. U manastiru je moguće čuti
misu i pričestiti se. Monasi, kojih sada nema više od pet, i svi imaju
makar šezdeset godina, nude hodočasnicima skromnu zakusku od
prženih smokava, grožđa, rečne vode, a ponekad i palmino vino.
Nikada ne napuštaju manastir, iako ih okolna plemena poštuju zato
što su dobri lekari. Kada jedan umre, sahranjuju ih u pećinama koje se
nalaze niže, na obali reke, među stenjem. U tim pećinama sada se
gnezde parovi plavih golubova, manastirskih prijatelja; nekada davno,
pre mnogo godina, u njima su obitavali prvi pustinjaci, od kojih je
jedan bio monah Sosistrat, čiju sam vam povest obećao. Neka mi
pomogne Naša Gospa od Karmela a vi slušajte pažljivo. Ono što ćete
čuti ispričao mi je od reči do reči brat Porfirije, koji je sada sahranjen
u jednoj od pećina Svetog Save, gde je skončao svoj sveti život u
osamdesetoj godini u vrlini i ispaštanju. Neka ga Bog prihvati u svojoj
milosti. Amen.

31
 Sosistrat je bio jermenski monah, koji je bio rešio da provede život
u samoći s nekoliko svojih mladih prijatelja iz svetovnog života, tek
preobraćenih u Hristovu veru. Pripadao je, naime, snažnoj rasi
stolpnika 30. Nakon što su dugo lutali po pustinji, jednog dana
pronađoše pećine koje sam vam pominjao i nastaniše se u njima. Voda
Jordana i plodovi jednog malog vrta o kome su zajedno brinuli bili su
dovoljni da zadovolje njihove potrebe. Provodili su dane u molitvi i
meditaciji. Iz njihovih špilja uzdizali su se molitveni stubovi, čijom
snagom su podupirali zaljuljani nebeski svod, koji je pretio da se surva
na grehe sveta. Žrtvom tih prognanika, koji su svakoga dana umirivali
pravednički Božji gnev mučenjem tela i patnjama posta, izbegnute su
mnoge kuge, ratovi i zemljotresi. To ne znaju bezbožnici koji se
nehajno podsmevaju ispaštanjima cenobita 31. A ipak, žrtvovanja i
molitve pravednika ključevi su krova svemira.
Nakon trideset godina odricanja i tišine, Sosistrat i njegovi
prijatelji dostigli su svetost. Vrag je, pobeđen, arlaukao od nemoći pod
nogama svetih monaha. Oni su jedan za drugim okončavali svoje
živote sve dok Sosistrat ne ostade sam. Bejaše vrlo star, vrlo sitan.
Postao je gotovo prozračan. Molio se na kolenima petnaest sati
dnevno i doživljavao otkrovenja. Dva prijateljska goluba donosila su
mu svakog popodneva nekoliko zrna nara i davali mu da jede iz kljuna.
Živeo je samo od toga; zauzvrat, mirisao je lepo kao jasmini naveče.
Svake godine, na Cvetni petak, pronalazio je kad se probudi, na svome
uzglavlju na krevetu od grančica, zlatni pehar pun vina i hleb, kojima
bi se pričestio predajući se neizrecivim ekstazama. Nikada mu nije
palo napamet da se zapita odakle je to dolazilo, jer dobro je znao da
Gospod Isus može da ga napravi. I tako je s besprekornom pobožnošću
iščekivao dan uznesenja u nebesko blaženstvo i nastavljao da trpi
svoje zemaljske dane. Već više od pedeset godina nijedan prolaznik
nije bio tuda prošao.
Ali jednog jutra, dok se monah molio sa svojim golubovima, ovi su
se iznenada uplašili i prhnuli ostavljajući ga samog. Na ulazu u pećinu
stajao je hodočasnik. Sosistrat ga je pozdravio svetim rečima i pozvao

30 Pripadnik hrišćanskog reda asketa koji su u ranim hrišćanskim danima Vizantijskog

carstva obitavali na stubu, propovedali, postili i molili se. (Prim. prev.)
31 U ranom hrišćanstvu, isposnik koji živi u zajednici. (Prim. prev.)

32
ga da se odmori pokazujući mu vrč sveže vode. Neznanac je žudno pio,
kao da je ophrvan umorom; i nakon što je pojeo šaku suvog voća koju
je izvukao iz svojih bisaga, pomolio se u društvu monaha.
Prođe sedam dana. Putnik mu ispriča o svom hodočašću od
Cezareje do obala Mrtvog mora, završavajući pripovedanje jednom
pričom koja zabrinu Sosistrata.
− Video sam leševe ukletih gradova − reče jedne večeri svom
domaćinu; gledao sam kako se more puši poput peći, i posmatrao sam
prestrašenu ženu od soli, Lotovu kažnjenu suprugu. Ta je žena živa,
brate moj, i ja sam je čuo kako jeca i video kako se preznojava na
podnevnom suncu.
− Nešto slično pripoveda Juvenko u svom traktatu De Sodoma 32 −
reče Sosistrat tiho.
− Da, poznat mi je taj odeljak − dodade hodočasnik. − Ima u njemu
i nečeg još određenijeg, iz čega saznajemo da je Lotova supruga
nastavila da bude fiziološki žena. Mislio sam da bi bilo milosrdno
osloboditi je njene osude...
− To je Božja pravda − uzviknu isposnik.
− Nije li Hrist takođe došao kako bi svojom žrtvom iskupio grehe
starog sveta? − odgovori blagim glasom putnik, za koga se činilo da je
učen u svetim pismima. − Zar krštenje ne spira jednako greh protiv
Zakona i greh protiv Jevanđelja?...
Nakon tih reči, obojica se predadoše snu. To je bila poslednja noć
koju su proveli zajedno. Sledećeg dana neznanac je otišao, noseći sa
sobom Sosistratov blagoslov; i nema potrebe da vam kažem kako je,
uprkos svojoj prijatnoj pojavi, taj navodni hodočasnik bio Sotona
lično.
Zloduhov plan bio je promućuran. Od te večeri svečevu dušu
morile su strašne brige. Kada bi krstio kip od soli, oslobodio od muka
onu utamničenu dušu! To je nalagalo milosrđe, a razum opravdavao.

32 Gaj Vetije Akvilin Juvenko (Gaius Vettius Aquilinus Iuvencus, 4. vek nove ere), hrišćanski

latinski pesnik, koji je delovao u vreme vladavine Konstantina Velikog. Glavno je Juvenkovo
delo biblijski ep pod naslovom Četiri jevanđelja (Evangeliorum libri quattuor), stihovana
povest Hristovog života. De Sodoma je spev anonimnog autora, napisan između 4. i 7. veka
nove ere, pripisivan Tertulijanu i Ciprijanu, u kome se opisuje kako kip Lotove žene
menstruira. Čini se da Lugones pogrešno pripisuje ovaj spev Juvenku. (Prim. prev.)

33
U tom su nespokoju protekli meseci kada se monahu napokon ukaza
priviđenje. Anđeo mu se javi u snu i naredi mu da učini šta je naumio.
Sosistrat se molio i postio tri dana, a četvrtog izjutra, oslanjajući
se na štap od akacije, zaputi se, duž obale Jordana, ka Mrtvom moru.
Put nije bio dug, ali njegove umorne noge su ga jedva nosile. Tako je
hodao dva dana. Verni golubovi nastavili su da ga hrane kao i obično,
a on se često i duboko molio, jer je bio izuzetno uznemiren svojom
odlukom. Naposletku, kada su mu noge već posustajale, otvoriše se
planine i ukaza se jezero.
Polako su iščezavali kosturi uništenih gradova. Tek je preostajao
još pokoji spaljeni kamen: delovi lukova, nizovi cigli nagriženih solju i
premazanih bitumenom... Monah nije obraćao naročitu pažnju na taj
krš, samo se trudio da ga zaobiđe kako ne bi umazao stopala ako ga
nagazi. Iznenada zadrhta čitavim svojim starim telom. Upravo je
primetio u pravcu juga, već izvan ruševina, na planinskom zavijutku
odakle se jedva mogao videti, obrise kipa.
Pod svojim okamenjenim ogrtačem, koji je vreme nagrizlo, žena je
bila visoka i vitka poput utvare. Blistavo i užareno sunce prljilo je
stene a slani pokrov na lišću smrdljika caklio se kao ogledalo. To se
žbunje, na podnevnom odblesku, činilo srebrnim. Na nebu nije bilo ni
oblačka. Gorke vode su dremale nepomične kao i obično. Hodočasnici
su tvrdili kako iz njih dopiru, kada dune vetar, žalopojke utvara iz
gradova.
Sosistrat se približi kipu. Putnik je bio rekao istinu. Lice joj je bilo
orošeno. Njene bele oči i bele usne bile su potpuno nepomične,
okamenjene u svom viševekovnom snu. Taj kamen nije davao ni
najmanji znak života. Sunce ga je pržilo s neumoljivom upornošću,
hiljadama godina bez prestanka; a ipak, ovaj je kip morao biti živ,
znojio se! San poput tog sadržao je u sebi tajnu biblijskih strahova.
Jehovina srdžba pogodila je to stvorenje, koje je bilo stravična
mešavina puti i kamena. Neće li biti drsko ako pokuša da poremeti taj
san? Neće li greh uklete žene pasti na nerazumnika koji pokušava da
je iskupi? Buđenje svete tajne zločinačka je ludost, možda i đavolje
iskušenje. Sosistrat, ispunjen teskobom, kleknu da se pomoli u senci
šumarka...

34
 Kako se odigrao sam čin, neću vam kazati. Znajte samo da se, kada
je sveta vodica pala na kip, so polako istopila, i pred očima pustinjaka
ukazala se žena, beskrajno stara, umotana u užasne dronjke,
pepeljasto bleda, suvonjava i uzdrhtala, viševekovna. Monah, koji je
bio video đavola a da se nije uplašio, prestravi se pred tom prikazom.
To se prokleti narod uzdizao u njenom liku. Njene su oči videle
sagorevanje sumpora koji je božji gnev poslao kao kišu na beščašće
gradova; njene su prnje bile satkane od dlake Lotovih kamila; njene su
noge hodile po pepelu Večnog ognja! I strašna žena mu se obrati
svojim drevnim glasom.
Više se nije ničega sećala. Imala je tek mutnu sliku o požaru,
mračno osećanje probuđeno pred prizorom mora. Duša joj je bila
ispunjena zbunjenošću. Bila je mnogo spavala, snom tamnim poput
groba. Patila je a da nije znala zašto u svojim košmarnim snovima.
Ovaj monah ju je upravo spasao. Osećala je to. To je bilo jedino jasno
od svega što je sada mogla videti. A more... požar... nesreća... gradovi u
plamenu... Sve se to rastakalo u jasnom predskazanju smrti. Spremala
joj se smrt. Spasena je dakle. A monah je taj koji ju je spasao!
Sosistrat se strahovito tresao. Crveni plamen goreo mu je u
zenicama. Nije više znao za prošlost, kao da mu je vatreni vetar pomeo
dušu. I čitavu njegovu svest ispuni ovo uverenje: Pred njim se nalazila
Lotova žena! Sunce je zalazilo ka planinama. Ognjeni grimiz prelio se
po horizontu. Tragični dani oživljavali su u onim raskošnim
plamsajima. Kao da se božja kazna ponovila, odražavajući se po drugi
put nad vodama gorkog jezera. Sosistrat se bio vratio kroz vekove.
Sećao se. Bio je učesnik u onoj nesreći. A ta žena... ta žena mu je bila
poznata!
Zatim mu telo opeče užasna strepnja. Jezik mu sam progovori,
obraćajući se oživljenoj sablasti:
− Ženo, reci mi samo jednu stvar.
Kaži... Pitaj...
− Odgovorićeš mi?
− Da; reci. Ti si me spasao!
Isposnikove oči sevnuše, kao da su u sebe upile onaj sjaj koji se
rasplamsao nad planinama.

35
 − Ženo, reci mi šta si videla kada se tvoje lice okrenulo da pogleda.
Odgovori mu glas ophrvan teskobom:
− O, ne... Tako ti Elohima 33, ne želiš da znaš!
− Reci mi šta si videla!
− Ne... ne... To bi bio pakao!
− Ja želim pakao!
To je smrt...
− Reci mi šta si videla!
− Ne mogu... ne želim!
− Ja sam te spasao.
− Ne... ne...
Sunce je upravo zašlo.
− Govori!
Žena se primaknu. Njen glas kao da je pokrila prašina, trnuo je,
gasio se, hroptao.
− Tako ti pepela tvojih roditelja!
− Govori!
Tada sablast prisloni usta na uvo cenobita i reče mu jednu reč. A
Sosistrat pade kao pogođen munjom, ne pustivši ni krik, satrt, mrtav.
Pomolimo se Bogu za njegovu dušu...

33 Jevrejska reč koja označava pojam božanstva, jedinog i pravog Boga. (Prim. prev.)

36
 CRNO OGLEDALO

Jedne večeri sam razgovarao s doktorom Paulinom o svojstvima

uglja, i moj mudri prijatelj, sa svojom uobičajenom rečitošću,
podsećao me je na poslednja naučna otkrića u tom pogledu.
− Parče uglja koje zakačite nogom, dok zamišljeno šetate, u blizini
ma koje elektrane, jeste čitav hemijski svemir. Boje uglja! Mirisi,
lekovita svojstva uglja! Kakva tema! Mogli biste...
− Ali ja sam, doktore, neznalica; jedva da znam nešto o anilinima,
kao i svi.
− U redu je; a kada biste znali nešto zanimljivo, da li biste se usudili
da to ispričate uprkos neverici, zlobi, pa čak i sumnji slušalaca?
− Dabome.
− Čak i ako zvuči neverovatno?
− I apsurdno, ako želite da dodate.
− To mi je potrebno; želite li da pređemo u kabinet?
Ušli smo; doktor je otvorio veliku lakiranu komodu u kojoj je
čuvao svoje egzotične lekove, čudne aparate, knjige orijentalne
mistike; prebirao je po njoj nekoliko trenutaka a zatim se okrenuo:
− Ovo ovde je naprava čiju upotrebu naši učenjaci ne poznaju. To
je čarobno ogledalo, kome su se obraćale veštice tako što bi ga
postavile između dve zelene sveće, kao u legendi o Svetoj Genovevi od
Brabanta 34, sećate li se?
Dok je tako govorio, doktor je izvlačio iz jedne raskošne svilene
futrole pomenutu napravu: srebrni prsten uokviravao je crni disk, a
sve je bilo pričvršćeno za postolje, takođe srebrno, koje je moj prijatelj
postavio na radni sto.
Već naviknut na takve njegove postupke, pustio sam ga da govori,
iščekujući prigodna objašnjenja.

34 Srednjovekovna legenda o ženi koja je nepravedno optužena za neverstvo. U nekim

varijantama legende suprug vidi navodno neverstvo u čarobnom ogledalu. (Prim. prev.)

37
 Doktor odlučno navuče baršunasti fes do obrva, kako je imao
običaj, i reče:
− Ovo vam je „crno ogledalo”, o kome ste me čuli da govorim
nekom prilikom; ono što se nalazi unutar ovog prstena prosto je parče
uglja.
− Uglja... ali čarobnog?
Doktor se osmehnu.
− Čarobnog, ne baš: to je disk od ugljenisanog drveta breze,
dobijen bez dodira s vatrom, u kupeli, kako bi se sprečilo raspadanje.
Nakon mnogo pokušaja uspeo sam da dobijem ovaj komad s
odgovarajućim karakteristikama, to jest gladak.
− To nije ništa drugo nego ugalj?
− Ništa drugo.
− A kakva mu je primena, doktore?
− Veoma važna; dopustite mi da vam objasnim to teorijski, a zatim
ćete i videti.
Zaćutao je na neko vreme kao da se iznova usredsređuje na svoje
ideje, birajući ugao iz koga bi želeo da se baci na obrazlaganje, a zatim
reče:
− Jeste li primetili s koliko užitka se mačke valjaju po uglju?
− Zaista.
− A znate li čemu se duguje takva sklonost? Pa, nuždi − dodade, ne
ostavljajući mi vremena da odgovorim − nuždi koja ih nagoni da se
oslobode viška elektriciteta koji im stvara nelagodu. Ugalj upija s
velikom snagom električni fluid životinja, kako sam mogao da se
uverim; napuni se njime, a pošto smatram, a vi i sami znate, da je
mišljenje elektricitet, ništa lakše nego zamisliti ugljeni disk koji je upio
misao. Veštičje ogledalo bilo je praktična primena ovih razmišljanja.
Pognut nad njime, neki odsutni ljubavnik − da se držimo legende −
video bi voljenu osobu s takvim savršenstvom kao da se nalazi tik uz
nju. Oživljavajuća misao prizivala je oživljenu misao, koja se u načelu
nalazila u blizini; poznato je kako slaganje osećanja utiče na
povezivanje ideja. Ljubavnik iz naše priče mislio je u pravcu voljene a
ona u pravcu njega. Njegova odveć uzbuđena misao, na primer,
privlačila je sebi srodnu misao, koja je, kako sam već rekao, lutala u
38
blizini, u radijus delovanja ogledala. Ono bi je tada upilo sve dok se ne
bi zasitilo i na površini bi počeo da pluta, da tako kažem,
neapsorbovani ostatak, koji je postajao vidljiv u suprotnosti s
neprozirnošću uglja. Moja naprava nije, ni manje ni više, nego veštičja
alatka.
− Čudesno, doktore!
− Čudesno, saglasan sam, ali ne i natprirodno; svako bi mogao da
je napravi kao ja, a ako to ne rade, to je zato što ne žele.
− A na koji način treba postupati s njom?
− Kada se postigne da ploča bude besprekorno glatka, treba sesti
pred nju, u mirnoj sobi, i snažno misliti na osobu čije se prisustvo
priželjkuje. Slike se ubrzo pojavljuju.
− Ako je samo to, doktore − rekao sam živahno − spreman sam da
isprobam vašu napravu; ali recite mi pre toga kakvog tipa su vizije,
kako bih znao na šta da obratim pažnju.
− To bi bilo nemoguće, pošto su stepen jačine i pojavni oblici
različiti za svaku jedinku. Kada ih vidite, prenesite mi vaše utiske a ja
ću pokušati da ih objasnim koliko je moguće. Međutim, mogu da vam
kažem unapred jednu stvar.
− Recite, doktore.
− Pobožne misli se ispoljavaju u vidu plavih oblačića, a ponekad
čak poprimaju oblik karanfila i margarita; mistična nadahnuća su
zlatne boje; izlivi čiste ljubavi, ružičaste ili purpurne; ljubomora je
zelena; ideja mržnje pojaviće se u tamnocrvenim bojama; srdžba se
razaznaje po mešavini skerletne i žute. Sem toga, stoji ovo pravilo:
sređena misao uvek poprima pravilan, geometrijski oblik; nered se
odlikuje odsustvom jasnih kontura. Toliko mogu da vam kažem kako
bih utolio vašu radoznalost.
Seo sam pred ogledalo, na kauč. Doktor je ostao da stoji, iza mene,
kako mi ne bi odvlačio pažnju, rekao je.
Misli su mi lutale nekoliko trenutaka, nakon čega mi je, ne znam
kojom čudnom duševnom predodređenošću, palo na pamet da se
usredsredim na jednog zločinca koga sam imao priliku da vidim dve
godine ranije, kada su ga izvodili iz zatvora na pogubljenje. Pokušao

39
sam da odbacim tu zamisao, ali nisam uspevao, tako da sam na kraju
bio ubeđen da ne bih mogao postojano misliti na drugu stvar.
− A šta ako razmišljam o mrtvacu, doktore?
− Nema veze; samo što nećete moći da proverite tačnost svojih
vizija tako što biste u odgovarajuće vreme otišli da izvidite da li se
osoba koju ste prizvali ponaša u skladu s njima.
− Ne zanima me „časovnička” provera − odgovorio sam; pomalo
sam nemaran kada je reč o nauci. Ako mi jemčite da vizije neće biti
izazvane vulgarnom hipnotičkom sugestijom, to mi je dovoljno.
− Kunem vam se: ovo nema nikakve veze s hipnotizmom.
− Savršeno; pređimo na stvar, onda.
Ponovo sam usmerio pogled na disk i smesta sam počeo
prizivanje. Bilo je oko pet sati i kroz otvorene prozore s lakoćom je
ulazilo svetlo. Popodne je bilo mirno i toplo, bez šuma vetra, bez
šuštanja krošnji. Iza sebe sam čuo smireno doktorovo disanje.
Nekoliko minuta kasnije, ugljena ploča kao da se iskrivila,
oponašajući otvor levka koji vodi u nepoznate dubine. Pripisao sam to
očnom zamoru, i već sam počinjao da zanemarujem prizivanje, kada
mi se učini da primećujem kako iz dubina izranja mutni oblak dima.
Moja pažnja ožive.
I zaista, nekakvi slabašni, nejasni oblici gubili su se u crnilu.
Izbrisali su se i opet pojavili ali tako suptilni, da nisam mogao da ih
jasno vidim. Još jednom zavlada mrak u onom bezdanu. Ako bi trebalo
da opišem svoje osećaje, rekao bih da je ona tmina izazivala u meni
neobjašnjivi utisak straha. Ono je bilo u isti mah pomrčina bezdana,
vrtoglavica morskih dubina, samoća pustinje, i još nešto povrh toga,
nešto što je bilo beznađe.
Iznenada, iz dubine se podiže crveni oblak, nakostrešen kao leđa
čudovišne zveri. Nošen uraganom, uzdizao se kroz tamu
nagoveštavajući neznane opasnosti ponora, još strašniji tako
bezobličan, ogroman kao lebdeći grad. I kada je najzad zauzeo čitavu
crnu površinu, raspoluti se, a u strašnom rascepu mogla se primetiti
jedna bleda glava.
Svi mrtvački košmari, sve paklene vizije mistika, svi užasi zločina,
kao da su se bili ujedinili kako bi proizveli ono priviđenje. Glava nije

40
bila nimalo čudovišna, ali upravo je to bilo najstrašnije: bila je to
ljudska glava, ali njene poluotvorene oči, pepeljasta brada, čelo po
kome su nema sumnje galopirali nadljudski strahovi, zelenkaste,
fosforescentne jagodice, nalik trbuhu mrtve ribe, usta koja su se
skamenila u tužnom grču, i to što je bila stara, stara sto, hiljadu,
dvadeset hiljada godina − sve to zajedno bilo je nepodnošljivo za um.
Užas večnosti obitavao je u pogledu prikaze, koji me je obavijao i ne
videvši me; staklastom pogledu čija je postojanost izražavala
ogromnu samoću.
Bio je to onaj mrtvi čovek koga sam prizivao, zločinac, osuđenik.
Nije bilo sumnje. Čak sam primećivao na njegovoj levoj obrvi izvestan
ožiljak koji su novine pominjale kada su ga opisivale.
Grimizni oblak je neprestano rastao, kao đavolji oreol oko
avetinjske glave, koja se ocrtavala sa zlokobnom jasnoćom, i kao da je
već izlazila iz mraka i gotovo da mi je dodirivala obraze svojom
bradom.
Bio je to tako snažan utisak da sam nehotice poželeo da se bacim
nazad. Tada se na prikazu sruči ogromni plameni stub, i u tom
kratkom, jedva primetnom blesku, ugledah beskrajna pokolenja kako
gore, tamo u dubini...
Doktor nervozno položi ruku na moje rame.
− Dosta, dosta, tako vam Boga! − čuh kako uzvikuje.
I bio je u pravu kada me je preklinjao: tamo, na dva koraka od nas,
u večernjem polumraku sobe, crno ogledalo, ugljeni disk, bilo je u
plamenu.

41
 SILA OMEGA

Bili smo samo grupa od tri prijatelja. Dvojica vrlo bliskih, jedan od
njih ja sam, i pronalazač strahovite sile koja je, uprkos tome što je bila
tajna, već zabrinjavala ljude.
Prostodušni mudrac pred kojim smo se nalazili, nije poticao ni iz
kakve akademije i bio je prilično daleko od slavnog. Proveo je život u
siromaštvu, sklapajući nasumično sitne industrijske izume, od jeftinih
farbi i mlinova za kafu do automata za kontrolu tramvajskih karti.
Nikada nije želeo da patentira svoja otkrića, neka od njih vrlo
domišljata, i prodavao ih je budzašto drugorazrednim trgovcima.
Kanda predosećajući da poseduje crtu genijalnosti, što je prikrivao
gotovo nabusitom skromnošću, osećao je najdublji prezir prema tim
svojim malim pobedama. Kada bi mu govorili o njima,
nezainteresovano bi se češao ili bi se gorko osmehnuo.
− To je da bih imao šta da jedem − govorio je jednostavno.
Sprijateljio sam se s njim slučajnošću jednog razgovora u kome je
bilo reči o okultnim naukama; jer budući da je ta tema nailazila na
nelagodno sažaljenje kod publike, oni koje ona zanima obično
prikrivaju svoju naklonost, i govore o njoj samo sa sebi bliskima.
Upravo se to i dogodilo; a moja nezainteresovanost za to šta će
svet reći mora da je godila tom nadmenom čoveku, jer od tada smo se
zbližili. Dugo bismo ćaskali o našem omiljenom predmetu. Moj
prijatelj bi tada govorio nadahnuto, s onim tihim žarom koji je
odlikovao njegovu zanesenost i koji se samo mogao nazreti u sjaju
njegovih očiju.
Još uvek ga vidim kako šeta po sobi, jedar, gotovo četvrtast, sa
svojim velikim bledim i ćosavim licem, smeđih očiju tako jedinstvenog
pogleda, žuljevitih ruku nadničara i hemičara u isti mah.
− Kreće se ovuda po površini zemlje − obično bi mi rekao više od
jedne strašne sile čije se otkriće približava. Od onih međuetarskih sila
koje su upravo preinačile najpostojanije naučne koncepte i koje,

42
opravdavajući tvrdnje okultne mudrosti, sve više zavise od ljudskog
intelekta.
Istovetnost uma i sila koje upravljaju vaseljenom − ponekad bi
završio filozofski − sve je jasnija; i doći će dan kada će um moći da
ovlada njima bez posredničkih sprava, koje zapravo verovatno
smetaju. Kada čovek pomisli kako su sprave samo dodaci kojima se
ljudsko biće nadopunjuje, koji se već potencijalno nalaze u njemu, što
dokazuje kada ih osmisli i pusti u pogon, takvi aparati u biti se
ispostavljaju kao jednostavna preinačenja štapa kojim se produžuje
ruka kako bi se dohvatio plod. Sećanje već sažima dva temeljna
koncepta, najtemeljnija, poput stvarnosti i prepreke prostor i vreme
− kada u trenutku priziva neko mesto koje je bilo viđeno pre deset
godina i koje se nalazi na hiljadu liga; da ne govorimo o izvesnim
slučajevima telepatske bilokacije, koji bolje pokazuju ovu teoriju. Ako
bi to bila istina, ljudski napor trebalo bi da teži ukidanju svakog
posredovanja između uma i izvornih sila i eliminisanju materije, u
onoj meri koliko je to moguće, što je još jedan aksiom okultne
filozofije; ali, da bi se to desilo, treba dovesti organizam u posebne
uslove, aktivirati um, navići ga na neposredno opštenje s pomenutim
silama. Takav je slučaj magije. Slučaj koji samo kratkovidi ne
percipiraju u svoj njegovoj sjajnoj jednostavnosti. Bili smo govorili o
sećanju. Račun takođe pokazuje takav neposredni odnos; jer ako se
računanjem može utvrditi pozicija nepoznatog nebeskog tela, na
nekoj tački svemira, to je zato što postoji jednakost između zakona
koji upravljaju ljudskom misli i svemirom. Staviše: to je određenje
materijalne činjenice preko intelektualnog zakona. Nebesko telo mora
biti tamo jer je to utvrdio moj matematički rezon, a ta obavezujuća
presuda gotovo da je sama po sebi stvaralački čin.
Naslućujem, Bog neka mi oprosti, da se moj prijatelj nije
ograničavao na teoretisanje o okultizmu; njegov režim ishrane, kao i
njegova ozbiljna suzdržanost, upućivali su na to da ga je i upražnjavao;
ali nikada se nije otvorio o tome a ja sam sa svoje strane bio diskretan.
Bio nam se pridružio, malo pre događaja o kojima ću sada
ispričati, jedan mladi lekar kome samo nedostaje završni ispit, koji
možda nikada neće položiti, pošto se posvetio filozofiji; on je bio druga
osoba od poverenja koja je trebalo da sasluša njegovo otkrovenje.

43
 Bili smo se vratili s dugog odmora koji nas je bio razdvojio od
izumitelja. Zatekli smo ga malo nervoznijeg, ali svog ozarenog i
neobično nadahnutog, a prvom rečenicom pozvao nas je na neku vrstu
filozofskog posela − tako se izrazio − gde je trebalo da nam izloži svoje
otkriće.
U uobičajenoj laboratoriji, koja je u isti mah neodređeno
nalikovala bravariji i u čijem je vazduhu lebdeo ostatak hlora,
otpočelo je izlaganje.
S onim njegovim vazda jasnim glasom, zapuštenog izgleda, ruku
ispruženih na stolu kao pri vidovnjačkim seansama, naš prijatelj
objavio je ovu iznenađujuću stvar:
− Otkrio sam mehaničku moć zvuka.
− Vi znate − dodade, ne mareći naročito za efekat koji je
prouzrokovala njegova objava − vi znate dovoljno o ovim stvarima
kako biste shvatili da se ne radi o nečemu natprirodnom. To je,
svakako, veliko otkriće, ali nije značajnije od otkrića radio talasa ili
rendgenskih zraka. Kad smo kod toga, i ja sam nadenuo ime mojoj sili.
A kako je ona poslednja u vibracionoj sintezi čije su komponente još
toplota, svetlost i struja, nazvao sam je sila Omega.
− Ali, zar zvuk nije drugačija stvar? − upita lekar.
− Ne, pošto se struja i svetlost sada smatraju materijom. Još uvek
nedostaje toplota; ali analogija nas brzo navodi na pretpostavku o
identitetu njene prirode, i mislim da je blizu dan kada će se dokazati
ovaj za mene očigledan postulat: ako se tela šire kada se zagreju, ili
drugim rečima, ako njihov intermolekularni prostor raste, to je zato
što se među njih uvuklo nešto, a to nešto je toplota. U protivnom
bismo morali pribeći praznini koju i priroda i razum preziru. Zvuk je
za mene materija; ali to će se jasnije videti iz same ekspozicije mog
otkrića. Na tu sam pomisao, najpre neodređenu ali snažnu dok me nije
sasvim zasenila, došao − nešto sasvim jedinstveno − kada sam prvi put
video kako se štimuje zvono. Jasno je da se ne može utvrditi unapred
precizna nota zvona, zato što se livenjem menja ton. Kada je zvono
izliveno, potrebno je da se obradi na strugu, a za to postoje dva pravila,
ako se želi spustiti ton, treba umanjiti srednju liniju zvanu „iščašenje”;
ako ga treba povisiti, valja iseći „bazu”, to jest, rub zvona, i štimovanje
se radi na sluh, kao kod klavira. Moguće je sniziti najviše jedan ton, ali
44
ne može se povisiti više od pola; jer ako se baza previše skrati,
instrument gubi svoju zvučnost.
„Kada sam razmišljao da je ne gubi zbog toga što prestaje da
treperi, sinula mi je ova ideja, osnova celog mog izuma: zvučna
vibracija prerasta u mehaničku silu i zbog toga prestaje da bude zvuk;
ali sve mi je postalo jasnije tokom odmora, dok ste vi bili na letovanju,
jer sam se tada, u samoći, bolje koncentrisao.
Bavio sam se modifikovanjem fonografskih ploča i to me je
nehotice vraćalo na temu. Bio sam namerio da proizvedem neku vrstu
zvučne viljuške kako bih pojačao/naglasio, a samim tim i direktno
percipirao, harmonije ljudskog glasa, a to je moguće samo uz pomoć
klavira, i uvek s velikim nedostacima; kada se iznenada, s takvom
jasnoćom da sam za dve večeri uobličio čitavu teoriju, desio onaj
događaj.
Kada treperi zvučna viljuška čiji je ton usklađen s drugom, ova
druga takođe ubrzo počinje da treperi pod njenim uticajem, što
dokazuje da zvučni talas, ili drugim rečima, uskomešani vazduh, ima
dovoljnu snagu kako bi pokrenuo metal. S obzirom na odnos koji
postoji između težine, gustine i žilavosti metala i onih koji odlikuju
vazduh, ta sila mora biti ogromna; a ipak, nije kadra da pomeri vlat
slame koju bi ljudski dah oduvao, koji je sa svoje strane nemoćan kada
treba postići da metal zatreperi na opažljiv način. Zvučni talas je,
dakle, manje ili više moćan od daha iz našeg primera. To zavisi od
okolnosti; a u slučaju zvučnih viljuški, ta okolnost mora biti
molekularni odnos, jer ako one nisu usaglašene, ne dolazi do date
pojave. Trebalo je, dakle, primeniti zvučnu silu na intramolekularne
fenomene.
Ne verujem da je za koncepciju zvučne sile potrebna naročita
domišljatost. Svako je osetio vazdušne pulsacije kod najdubljih
zvukova, onih koje proizvodi tamni registar orgulja, na primer. Čini se
da šesnaest treptaja po sekundi koje proizvodi cev od trideset i dve
stope obeležavaju donju granicu opažljivog zvuka, koji tada postaje
samo šum. S manje treptaja, pokret se pretvara u dašak vazduha;
dašak koji bi pomerio vlat, ali ne bi uticao na zvučnu viljušku. Te niske
vibracije, pravi melodijski vetar, čine da podrhtavaju vitraži na

45
katedralama; ali one više ne formiraju note, u pravom smislu reči, i
služe samo tome da naglase oktavu.
Što je zvuk viši, to se više udaljava od svoje sličnosti s vetrom i više
umanjuje dužinu svog talasa; ali ako treba da se razmotri kao
intermolekularna sila, on je još uvek ogroman kod najviših zvukova
na instrumentu; kod klavira je to C5, koji odgovara maksimumu od
4.200 treptaja u sekundi, s talasnom dužinom od tri inča. Flauta, koja
dostiže 4.700 treptaja, ipak stvara jedan džinovski talas. Dužina talasa
zavisi, dakle, od visine tona, koji već prestaje da bude muzički kada
pređe pomenutih 4.700 treptaja. Depre 35 je uspeo da percipira za tri
oktave viši ton, s 32.770 treptaja, proizvedenih prelaženjem gudala
preko malecne zvučne viljuške. Ja još uvek čujem zvuk, ali bez
mogućeg muzičkog određenja, u 45.000 treptaja zvučne viljuške koji
sam izumeo.“
− 45.000 treptaja! − rekoh: Pa to je čudesno! − Uskoro ćeš ga videti
− nastavi izumitelj. − Imaj strpljenja još koji trenutak.
I nakon što nam je ponudio čaj, koji smo odbili:
− Zvučno treperenje postaje gotovo pravolinijsko pri ovim vrlo
visokim frekvencijama, i takođe teži tome da izgubi zakrivljenu formu,
krećući se radije u cik-cak kako se zvuk izoštrava. Sve je to praktično
provereno kod zvuka škripanja violine. Dovde nismo izašli iz domena
poznatog, iako nije reč o raširenim znanjima.
„Što je dublji ton, to je površnije njegovo dejstvo na tela. U svetlu
svega što znamo, ovo je dosta jednostavno. Prodorna moć zvuka
zavisi, dakle, od njegove visine; a kako njoj odgovaraju, kako sam
rekao, manje oscilacije, ispostavlja se da je moj zvučni talas od 45.000
treptaja u sekundi gotovo jedna strela, blago zatalasana. Koliko god da
je ovo talasanje malo, ono je uvek preterano kada govorimo o
molekulima; a kako moje zvučne viljuške ne mogu da se dodatno
smanje, bilo je potrebno da se dosetim nečeg drugog.
Postojala je, sem toga, još jedna nepovoljnost. Oscilacije zvučnog
talasa povezane su s njegovim prostiranjem, na taj način da širenje
talasa napreduje velikom brzinom dok ga ne poništi kao zvuk,

35 Sesar Depre (Cesar Despretz, 1791-1863), francuski hemičar i fizičar, između ostalog se

bavio akustikom. (Prim. prev.)

46
onemogućujući, u isti mah, njegov razvoj kao sile; stoga je ova
nepovoljnost, kao i ona koja proizilazi iz talasanja po sebi, nestala
uvećanjem brzine prenosa. Od nje zavisi to da talas ne izgubi svoje
pravolinijsko kretanje, koje kao i svaka krivina poseduje u startu, a
ostvarenju tog cilja doprineo je jedan naučni zakon.
Furije 36, čuveni francuski matematičar, objavio je jedan princip
koji se može primeniti na jednostavne talase − one iz mog problema −
koji se uprošćeno može prevesti ovako:
Svaki oblik talasa može biti sačinjen od izvesnog broja
jednostavnih talasa različitih dužina.
Budući da je to tako, ako bih ja uspeo da lansiram jedan za drugim
bilo koji broj talasa u proporcionalnoj progresiji, brzina prvog talasa
bila bi suma brzina svih njih zajedno; veza između njegove jačine i
njegovog prostiranja bila bi uspešno prekinuta, te tako oslobođena
mehanička sila zvuka.
Moj će vam aparat pokazati da je sve ovo moguće; ali još uvek vam
nisam kazao šta sam nameravao da učinim.
Ja smatram da je zvuk materija, koja se odvaja u infinitezimalnim
česticama od zvučnog tela, i biva oživljena na taj način da ostavlja
utisak zvuka, kao što mirisne čestice ostavljaju utisak mirisa. Ta
materija se odvaja u formi talasa koju je dokazala nauka i koju sam ja
nameravao da modifikujem, izazivajući vazdušni talas koji nam je
poznat; na isti način na koji se talasanje jegulje pod vodom ponavlja
na njenoj površini.
Kada se dvostruki talas sudari s telom, njegov vazdušni deo se
odražava na površini, dok eterični prodire u njega, proizvodeći
treperenje tela bez ikakvih drugih posledica, jer etar pretpostavljenog
tela se dinamizuje u harmoniji s etrom talasa, koji se širi po njemu; i
to je, po prvi put formulisano objašnjenje usaglašenih treperenja.
Kada se raskine veza između zvučnih talasa i njihovog prostiranja,
zvučni etar prestaje da se širi u telesnoj masi, te je umesto toga buši,
bilo u potpunosti, bilo do izvesne dubine. I tu dolazi samo objašnjenje
fenomena koje proizvodim.

36 Žozef Furije (Joseph Fourier, 1768-1830), francuski matematičar i fizičar. (Prim. prev.)

47
 Svako telo poseduje središte oformljeno gravitacijom molekula
koja čini njegovu koheziju; i koje predstavlja ukupnu težinu datih
molekula. Nije potrebno da naglasim da se ovo središte može nalaziti
u ma kom delu tela. Ovde molekuli predstavljaju isto što i planetarne
mase u svemiru.
Jasno je da će i najmanje premeštanje pomenutog središta u istom
trenu prouzrokovati raspadanje tela; ali nije ništa manje tačno da je,
kako bi se to desilo, pobeđujući koheziju molekula, potrebna ogromna
sila, nešto o čemu savremena mehanika nema nikakvu predstavu, a
što sam ja, međutim, otkrio.
Tindal 37 je rekao, služeći se živopisnim primerom, kako bi snaga
grudve snega sadržane u šaci deteta bila dovoljna da raznese planinu
u paramparčad. Vi izračunajte šta će biti potrebno kako bi se pobedila
ova sila. A ja razbijam blokove granita od kubnog metra.”
Govorio je o tome jednostavno, kao o najprirodnijoj stvari, ne
mareći za to da li mu odobravamo. Mi smo polako, mada nejasno,
postajali sve nespokojniji pošto se bližilo veliko otkrovenje; ali
sviknuti na zapovednički ton našeg prijatelja, nismo ništa govorili.
Naše su oči, međutim, krišom tražile po radionici tajanstvene naprave.
Ukoliko se nije radilo o točku s masivnom osovinom, nije bilo ničega
nama nepoznatog.
− Stigosmo − produži pronalazač − do kraja ovog izlaganja. Bio
sam rekao kako su mi trebali zvučni talasi koji bi bili pogodni da se
odašilju u proporcionalnoj progresiji, i nakon mnogo nasumičnih
pokušaja, koje nema svrhe opisivati, uspeo sam da ih pronađem.
,,To su bili do, fa, sol, do, koje su, po drevnoj tradiciji, bile note
Orfejeve lire i koji sadrže najvažnije intervale deklamacije, to jest,
muzičku tajnu ljudskog glasa. Matematički odnos ovih talasa je 1, 4/3,
3/2, 2; kada se istrgnu iz prirode, bez dodataka ili izobličavanja koji bi
ih izmenili, takođe predstavljaju izvornu silu. Već vidite i sami da se
logika događanja razvijala naporedo s logikom teorije.
Onda sam pristupio izradnji svog uređaja; ali, kako bih došao do
ovoga koji vi ovde vidite − reče izvlačeći iz džepa jedan disk veoma
sličan niklovanom satu − isprobao sam razne naprave.”

37 Džon Tindal (John Tyndall, 1820-1893), irski fizičar. (Prim. prev.)

48
 Priznajem da nas je uređaj razočarao. Ljudi se u toj meri oslanjaju
na veličinske odnose u prosuđivanju da smo, čuvši kako se govori o
ogromnim silama, bili naslućivali velelepne naprave. Ona okrugla
kutijica, s dugmetom koje je štrčalo na ivici, dok se sa suprotne strane
nalazio levak, nalikovala je na bilo šta drugo osim na generator
vibracionog etra.
− Prvo sam − nastavi on, smešeći se pred našom zbunjenošću −
mislio o složenim stvarima, analognim Kenigovim 38 sirenama. Zatim
sam pojednostavljivao u skladu sa svojim idejama o nedostacima tih
naprava, sve dok nisam došao do ovoga, a to je samo privremeno
rešenje. Delikatnost uređaja ne dopušta da se otvara svaki čas, ali vi
morate da ga upoznate − dodade, odvrćući poklopac.
Sadržavao je četiri zvučne viljuškice, malo deblje od strune,
pričvršćene na nejednakim odstojanjima na drvenu dijafragmu koja je
predstavljala dno kutije. Jedna vrlo tanana žica se razvlačila i skupljala
dodirujući ih, pod delovanjem onog dugmeta koje je štrčalo; a levak o
kome sam maločas govorio služio je kao mikrofon.
Praznine između zvučnih viljuški, kao i neophodni prostor za splet
žica koji ih dodiruje, nametali su uređaju ovu najmanju veličinu. Kada
oni proizvode zvuk, četvorostruki talas preobražen u jedan izlazi na
mikrofonsku trubu kao pravi etarski projektil. Ispaljivanje se ponavlja
svaki put kada pritisnem dugme, a talasi mogu da izlaze bez
primetnog prekida kontinuiteta, što će reći, mnogo bliže jedno
drugom nego meci mitraljeza, tako da obrazuju istinski mlaz
dinamičkog etra čija se snaga ne da izračunati.
Ako talas ide u molekularno središte tela, ono se raspada na
neopipljive čestice. Ako ne, probuši ga ostavljajući posve neprimetnu
rupicu. A što se tiče tangencijalnog dodira, sada ćete videti njegov
učinak na onom točku...
− .. .Koliko je težak? − prekinuh ga.
− Tri stotine kilograma.
Dugme je počelo da radi ispuštajući isprekidan i slabašan zvuk,
dok smo mi posmatrali radoznalo i još uvek u neverici; a kako je

38 Rudolf Kenig (Rudolf Koenig, 1832-1901), nemački fizičar koji se prevashodno bavio

akustičkim problemima. (Prim. prev.)

49
vladala velika tišina, čuli smo samo nekakav visoki pisak, nalik zujanju
insekta.
Nije trebalo puno vremena da se pokrene onaj ogromni predmet,
koji se okretao toliko brzo da je uskoro zadrhtala cela kuća kao da je
nosi uragan. Masivni točak postao je tek mutna senka, kao krilo
kolibrija u vazduhu, a vazduh koji je pomerao izazvao je kovitlac u
sobi.
Izumitelj je ubrzo obustavio delovanje uređaja, jer nijedna
osovina ne bi mogla dugo da izdrži sličan rad.
Gledali smo napeti, s mešavinom divljenja i straha, koji su ubrzo
ustupili mesto neumerenoj radoznalosti.
Lekar je želeo da ponovi eksperiment, ali koliko god da je
usmeravao kutijicu ka točku, nije ništa postizao. Ja sam se isto okušao,
s podjednakim neuspehom.
Već smo mislili da se naš prijatelj šali, kada on reče, toliko smrknut
da je gotovo izgledao zlokobno:
− Reč je o tome da je ovo misterija moje sile. Niko osim mene ne
može da je koristi. A ja sam ne znam kako se to događa. Definišem,
dabome, ono što mi se događa kao sposobnost sličnu streljaštvu. Iako
ga ne vidim, iako ga ne opažam na bilo kakav materijalni način, ja
znam gde se nalazi središte tela koje želim da dezintegrišem i na isti
način projektujem moj etar ka točku. Probajte i sami ako želite. Možda
naposletku...
Sve je bilo zalud. Eterični talas se raspršivao bez ikakve koristi. S
druge strane, kada je njime upravljao njegov zapovednik, da ga tako
nazovemo, prouzrokovao je čudesa.
Jedna kamena kocka koja je podupirala neposlušna vrata raspala
se na naše oči, tako što je lagano zadrhtala da bi se zatim pretvorila u
gomilu neprimetnog praha. Nekoliko komada gvožđa pretrpelo je istu
sudbinu. I uistinu je delovao kao magijski trik onaj preobražaj
materije, bez vidnog napora, bez zvuka, ako se ne računa onaj tihi
pisak koji bi i najmanji šum zaglušio.
Lekar je, ushićen, želeo da napiše članak.

50
 − Ne − reče naš prijatelj − prezirem slavu, mada nisam uspeo da je
sasvim izbegnem, jer komšije počinju da shvataju šta se zbiva. Sem
toga, bojim se štete koju bi ovo moglo prouzrokovati...
− Zaista − rekoh − kao oružje bilo bi strašno.
− Nisi ga isprobao na nekoj životinji? − upita lekar.
− Znaš već − odgovori naš prijatelj, ozbiljnim i pitomim tonom −
da nikada ne nanosim bol nijednom živom stvoru.
I time se završila sesija.
Naredni dani protekli su među čudesima; i posebno se ističe u
mom pamćenju raspadanje jedne čaše vode, koja je iznenada iščezla
pokrivši kapima čitavu sobu.
− Čaša ostaje − objašnjavao je mudrac − jer ne formira jedan blok
s vodom, zbog toga što između nje i stakla nema idealnog prilepljenja.
Isto bi se dogodilo i da je hermetički zatvorena. Tečnost bi, pretvorena
u etarske čestice, izletela kroz pore na staklu...
Tako nam je prolazilo vreme u neprestanoj zapanjenosti; ali naša
tajna nije mogla da potraje, i tužni događaj čijim ću opisom okončati
ovu pripovest predstavljao je neprocenjivi gubitak.
Desilo se − čemu zadržavanje na tužnim stvarima − da smo jednog
jutra zatekli našeg prijatelja mrtvog, glave položene na naslon stolice.
Lako je zamisliti našu potištenost. Čudesni uređaj nalazio se pred
njim i ništa nenormalno nije se primećivalo u laboratoriji.
Posmatrali smo iznenađeni, ne mogući da pretpostavimo ni
izdaleka razlog te tragedije, kada iznenada spazih kako je zid koji je
mrtvačeva glava gotovo dodirivala bio prekriven masnim slojem,
nalik maslacu.
Gotovo u isto vreme primeti to i moj kolega, i zagrebavši prstom
po onoj mešavini, uzviknu iznenađen:
− Ovo je moždana supstanca!
Autopsija mu je dala za pravo, potvrđujući još jedno čudo ovog
jedinstvenog aparata. Zaista, glava našeg sirotog prijatelja bila je
prazna, bez ijedne moždane ćelije. Etarski projektil, ko će ga znati
zbog koje čudne putanje ili kakve nepažnje, bio mu je razneo mozak,
izbacivši ga u atomskoj eksploziji preko pora na njegovoj lobanji.

51
Nijedan spoljni znak nije ukazivao na katastrofu, a taj je fenomen, iako
stravičan, bio, kunem se, najizvanredniji od svih kojima smo bili
prisustvovali.
Na mom radnom stolu, ovde baš, dok završavam ovu pripovest,
cakli se pomenuti aparat, reklo bi se zlokobno, nadohvat moje ruke.
Funkcioniše savršeno; ali izuzetni etar, čudesna i u isti mah
ubojita supstanca o čemu imam − avaj! − tako žalostan dokaz, gubi se
bez pravca u svemiru, uprkos svim mojim jalovim pokušajima. U
institutu Luc i Šulc takođe su ga probali bez uspeha.

52
 OGNJENA KIŠA

SEĆANJA DUHA JEDNOG

POKOJNIKA IZ GOMORE

Učiniću da vaše nebo bude poput gvožđa, a zemlja poput bakra.

Levitska, XXVI, 19.

Sećam se da je bio sunčan i lep dan, da se narod razmileo na sve

strane, po ulicama su tutnjala vozila. Veoma topao dan, savršenog
sjaja.
S moje terase video sam beskrajni metež krovova, raštrkane bašte,
deo zaliva prošaran jarbolima, pravu sivu liniju avenije...
Negde oko jedanaest pale su prve kapi kiše. Jedna ovde, druga
onde − bakarne čestice nalik iskrama sa stenjaka sveće; užarene
bakarne čestice koje su padale na tlo šušteći poput peska. Nebo je i
dalje bilo bistro; gradski žamor nije posustajao. Jedino su ptice iz mog
golubarnika prestale da pevaju.
To sam primetio slučajno dok sam zamišljeno gledao ka obzorju.
Prvo sam pomislio da se radi o optičkoj varki koju je izazvala moja
kratkovidost. Morao sam dugo da čekam kako bih video kako pada
druga kapljica, jer ih je sunčeva svetlost prilično zaklanjala; ali bakar
je tako goreo da su ipak bile uočljive. Munjevita vatrena strela, a zatim
lagani udarac o tlo. I sve tako, s velikim pauzama.
Moram priznati da sam, kada sam utvrdio šta se dešava, osetio
mutni strah. Istražio sam nebo teskobnim pogledom. I dalje je bilo
vedro. Odakle je dolazio taj neobični grad? Taj bakar? Je li to bio
bakar...?
Tada pade jedna iskra na moju terasu, na nekoliko koraka od
mene. Ispružih ruku; bilo je to, bez sumnje, zrno bakra koje se vrlo
53
sporo hladilo. Na sreću počinjao je da duva lahor, noseći tu
jedinstvenu kišu na suprotnu stranu moje terase. Iskre su, sem toga,
bile veoma retke. Na trenutke je izgledalo kao da je kiša već stala.
Međutim, nije stajala. Istina, vrlo proređena, ali strašna zrna su
neprestano padala.
U svakom slučaju, bilo je popodne, vreme za ručak, i nisam imao
nameru da odustanem zbog toga. Spustio sam se u trpezariju prošavši
kroz vrt, ne bez izvesnog straha od iskri. Doduše, štitio me je platneni
zaklon, razapet kako bih izbegao sunce...
Štitio? Podigao sam oči; ali platno je već imalo toliko rupica, da
nisam mogao ništa da utvrdim.
U trpezariji me je iščekivao raskošni ručak; u svome blagorodnom
celibatu postavljao sam dve stvari iznad svega: čitanje i hranu. Ako se
izuzme biblioteka, trpezarija je bila moja dika. Sit žena i pomalo
kostobolan, kada je reč o prijatnim porocima, nisam više imao
očekivanja, osim od halapljivosti. Jeo sam sam dok bi mi rob čitao
geografske pripovesti. Nikada nisam mogao da shvatim obrokovanje
u društvu; a ako su mi žene dojadile, kako sam već kazao, onda ćete
shvatiti da sam prezirao muškarce.
Bilo je prošlo deset godina od moje poslednje orgije! Od tada,
zauzet svojim vrtovima, ribama i pticama, nisam imao vremena za
izlazak. Tek ponekad, kada su večeri bile vrlo tople, prošetao bih
obalom jezera. Voleo sam da ga vidim, ljuskavog na mesečini u suton,
ali to je bilo sve i prošli bi meseci a da ga ne posetim.
Veliki razvratni grad za mene je bio pustinja u kojoj sam našao
utočište za svoja zadovoljstva. Malo prijatelja, kratke posete; dugi sati
ručavanja; čitanje; moje ribe i ptice; poneko veče orkestar flautista i
dva tri napada kostobolje godišnje...
Imao sam tu čast da su tražili moje mišljenje kada su priređivali
gozbe, u koje su uvrstili, ne bez pohvala, dva ili tri sosa koja sam
izumeo. To mi je davalo pravo − kažem to bez razmetanja na poprsje
u opštini, s podjednakim opravdanjem kao i sugrađanki koja je
nedavno izmislila novu vrstu poljupca.
Za to vreme, moj rob je čitao. Čitao je pripovesti o moru i snegu
koje su izuzetno dobro išle, pošto je već započela sijesta, uz darežljivu

54
svežinu amfora. Ognjena kiša je možda bila stala, budući da posluga
nije pokazivala da je primećuje.
Iznenada, rob koji je prelazio vrt noseći novo jelo nije uspeo da
zaustavi krik. Stigao je, uprkos tome, do stola, ali se po njegovom
bledom licu moglo videti da oseća strahovitu bol. Imao je na svojim
golim leđima rupicu, u čijem dnu se još moglo čuti kako cvrči nezasita
iskrica koja ju je izdubila. Namazali smo je uljem i poslali ga na
spavanje, a on je sve vreme neobuzdano jaukao.
Naglo sam izgubio apetit i mada sam nastavio da degustiram
raznovrsna jela kako ne bih obeshrabrio poslugu, oni su pohitali da mi
pokažu razumevanje. Ona nezgoda me je bila uznemirila.
Vreme za sijestu je napola proteklo, kada sam se opet popeo na
terasu. Tlo je sada bilo zasuto bakarnim zrnima, ali nije se činilo da će
se kiša pojačati. Počeo sam da se smirujem kada me obuze nova
strepnja. Vladao je potpuni muk. Saobraćaj je bio zaustavljen, nema
sumnje zbog ovog čudnog zbivanja. Nijednog zvuka u gradu. Tek, s
vremena na vreme, prigušeni šum vetra u drveću. Takođe je bilo
uznemirujuće ponašanje ptica. Bile su se pribile u jednom ćošku
gotovo jedna preko druge. Bilo mi ih je žao te odlučih da im otvorim
vrata. Nisu želele da izađu; umesto toga, ustuknule su još
uznemirenije. Tada poče da me plaši ideja kataklizme.
Iako nisam bio naročito obrazovan kada je reč o nauci, znao sam
da niko nikad nije spomenuo kiše od užarenog bakra. Bakarne kiše! U
vazduhu nema rudnika bakra. A zatim, vedrina neba nije dopuštala da
se pretpostavi njeno moguće poreklo. I upravo to je bilo uznemirujuće
kod ovog zbivanja. Kapi su dolazile sa svih strana i niotkuda.
Beskrajno prostranstvo se na nevidljiv način drobilo u vatrene iskre.
Strašni bakar padao je s nebeskog svoda: ali nebo je i dalje bilo
nepomućeno plavo. Postepeno me je osvajala čudnovata teskoba;
međutim, neobična stvar: sve do tada nisam pomišljao da bežim. Ova
pomisao se pomeša s neprijatnim nedoumicama. Da bežim! A moj sto,
moje knjige, moje ptice, moje ribe koje su upravo bile smeštene u novi
ribnjak, moji vrtovi koji su već zadobili plemenitu patinu starine,
mojih pedeset godina prijatnog života, provedenog u sreći sadašnjice,
u neizvesnosti sutrašnjice...?

55
 Da bežim?. I užasnut pomislih na moje imanje (koje nisam
poznavao) s druge strane pustinje, na kome su živeli vodiči kamila u
šatorima od crne vune a jedina hrana im je bilo kiselo mleko, prženo
žito, opori med...
Ostajalo mi je da bežim preko jezera, a i to bekstvo bi, po svemu
sudeći, bilo kratkog veka ako je ognjena kiša jednako padala nad
jezerom i nad pustinjom, kako je bilo logično; jer, budući da nije
izvirala ni iz jednog vidljivog središta, mora da je padala svuda.
Uprkos neodređenom strahu koji me je mučio, sve sam to sebi
jasno govorio, raspravljao sam sa sobom, doduše pomalo malaksao od
obamrlosti koja me je hvatala zbog varenja hrane za vreme mog
redovnog popodnevnog odmora. A nakon svega, nešto mi je govorilo
da se ova nepogoda neće nastaviti. Međutim, nisam mogao ništa
izgubiti ako dam da mi opreme kola.
U tom trenutku vazduh ispuni svekolika zvonjava. I gotovo u isto
vreme primetih: bakarna kiša je stala. Zvonilo je u znak zahvalnosti, a
skoro odmah zatim razlio se uobičajeni žamor po gradu. Grad se budio
iz svoje kratkotrajne otupelosti, dvostruko bučan. U pojedinim
četvrtima čak su palili petarde.
Nalakćen na ogradu terase, posmatrao sam s novostečenim
prijatnim osećanjem zajedništva večernju razdraganost koja je bila
sama ljubav i raskoš. Nebo je i dalje bilo kristalno vedro. Vredni
momci skupljali su u činijama bakarnu šljaku, koju su kotlari bili
počeli da otkupljuju. Samo je to bilo ostalo od one strašne nebeske
pretnje.
Živopisni sladostrasnici bili su na ulicama u većem broju nego
ikada; još uvek se sećam kako sam se blago osmehnuo jednom
vragolastom mladiću koji je zadigao tuniku do bokova poskakujući
preko uličice, tako da je razotkrio svoje glatke noge, obavijene
tračicama. Kurtizane su se, obnaženih grudi po poslednjoj modi,
poduprtih blistavim steznikom, lenjo šetkale šireći miris parfema.
Jedan stari svodnik, uzdignut u kočiji, držao je kalajni list kao da je
kormilo, oglašavajući prigodnim crtežima čudovišne zverske ljubavi:
sparivanja guštera s labudovima; majmun i foka; devojka pokrivena
zanosnim draguljima pauna. Lepa slika, kunem se, a svi prizori

56
pouzdano istiniti. Životinje dresirane uz pomoć nekakvih divljačkih
vradžbina, i pomahnitale od opijuma i asafetide. 39
U pratnji trojice mladića pod maskama, prođe jedan vrlo ljubazni
crnac, koji je oslikavao tajne prizore po patijima tako što je raspršivao
šareni prah u ritmu plesa. Takođe je radio depilacije uz pomoć
auripigmenta 40 i znao je da pozlati nokte.
Neki mlitavi tip, čiji se status evnuha dao naslutiti po njegovom
nežnom izgledu, hvalio je uz zvuk bakarnih činelica krevetske
prekrivače od jedinstvene tkanine koja je izazivala nesanicu i želju.
Prekrivače čiju su zabranu bili tražili čestiti građani. Jer u mom su
gradu znali da žive, da uživaju.
Uveče sam imao dva gosta koji su večerali sa mnom. Jednog
razdraganog kolegu, matematičara čijeg su se raskalašnog života
gnušali u naučnim krugovima i jednog poljoprivrednika koji se
obogatio. Ljudi su osećali potrebu da se posećuju nakon onih bakarnih
iskri. Da se posećuju i da pijanče, jer obojica odoše od mene načisto
pijani. Ja sam izašao u kratku šetnju. U gradu, koji je bio kapriciozno
osvetljen, iskorišćena je prilika kako bi se proglasila noć proslava. Sa
pojedinih krovnih venaca svetlele su mirisne lampe. Na svojim su se
balkonima, mlade gradske devojke, prekomerno nakinđurene,
zabavljale tako što bi iznenada spustile šarena zvonca kojima bi
zaklepetale pred licima zamišljenih prolaznika.
Na svakom uglu se plesalo. S balkona na balkon razmenjivano je
cveće i poklanjane su bombone. Trava u parkovima podrhtavala je
pod zaljubljenim parovima...
Vratio sam se rano i iscrpljen. Ušuškao sam se u krevet i zaspao
dubokim i prijatnim snom kao nikada dotad.
Probudih se obliven znojem, pomućenih očiju, suvog grla. Napolju
se čulo rominjanje kiše. Tražeći nešto oslonio sam se na zid i osetih
kako mi telo svom silinom podilaze žmarci od straha. Topli zid je
bešumno podrhtavao. Gotovo da nisam morao da otvorim prozor
kako bih shvatio šta se dešava.

39 Biljka poreklom iz Persije koja se koristi kao začin. (Prim. prev.)

40 Kristalni arsenov sulfid, zlatnožute boje. (Prim. prev.)

57
 Bakarna kiša se vratila, ali ovaj put obilna i gusta. Maglovito
isparenje gušilo je grad; vazduhom se širio kužni zadah sumpora i
mokraće. Na sreću, moja kuća bila je okružena galerijama i kiša nije
stizala do vrata.
Otvorio sam vrata koja su izlazila na vrt. Drveće je bilo crno, već
bez krošnji; tlo pokriveno izgorelim lišćem. Vazduh, ispresecan
tankim linijama vatre, bio je mrtvački nepomičan; a kroz vatru se
mogao nazreti nebeski svod, postojano nepomućen, postojano
plavetan.
Uzalud sam dozivao i dozivao. Ušao sam u služničke odaje. Robovi
su bili otišli. Umotao sam noge u prekrivač od bisusa, a glavu i leđa
sam zaštitio metalnom kadom, koja me je strahovito pritiskala, te sam
tako uspeo da stignem do konjušnica. Konji su takođe bili pobegli. I sa
takvom pribranošću da sam mogao biti ponosan na svoje živce,
shvatih da mi nema spasa.
Na sreću, trpezarija je bila puna namirnica; a podrum krcat
vinima. Sišao sam u njega. Još uvek je bio prohladan; dole se nije
osećalo podrhtavanje od teške kiše, niti se čulo kako vatra tutnji
napolju. Iskapih jednu flašu a zatim iz tajne ostave izvadih bočicu
otrovnog vina. Svi koji smo imali vinski podrum posedovali smo
jednu, čak i ako je nismo upotrebljavali niti smo imali naporne goste.
Bila je to svetla i prozirna tečnost, trenutnog dejstva.
Pošto sam živnuo od vina, razmislio sam o svome položaju. Bila je
prilično jednostavna. Nisam mogao da pobegnem, tako da me je
iščekivala smrt; ali zahvaljujući otrovu, smrt je bila u mom posedu. I
odlučih da posmatram zbivanje koliko god mogu jer bila je reč, nema
sumnje, o jedinstvenom spektaklu! Kiša od užarenog bakra! Grad u
plamenu! Bilo je vredno truda.
Popeh se na terasu, ali nisam mogao da prođem dalje od ulaznih
vrata. Ipak, odatle sam imao dobar pogled. Gledao sam i osluškivao.
Preda mnom je bila potpuna pustoš. Čulo se samo pucketanje vatre,
tek povremeno isprekidano usamljenim zavijanjem pasa ili neobično
jakom eksplozijom. Vazduh je bio crven; a u njemu su se belasali stabla
drveća, odžaci i kuće, žalosno bledi. Ono malo drveća na kojima je još
bilo krošnji skvrčilo se, sivo kao kalaj, gotovo crno. Bilo je malo
mračnije, uprkos nepromenljivo vedrom nebu. Obzorje se, međutim,

58
primaklo, i činilo se da se guši u pepelu. Nad jezerom je lebdela gusta
para, koja je donekle ublažavala izvanrednu suvoću vazduha.
Zapaljiva kiša se jasno videla, satkana od bakarnih linija koje su
treperile poput beskrajnih struna harfe, a s vremena na vreme u nju
bi se upleli razigrani plamičci. Crni dimni stubovi ukazivali su na
požare tu i tamo.
Moje ptice počinjale su da umiru od žeđi i morao sam sići po vodu.
Podrum je bio povezan sa skladištem vode, ogromnom cisternom koja
je mogla da pruži dobar otpor nebeskom ognju; ali se preko cevi koje
su išle do nje s krova i iz patija bilo uvuklo nešto bakra i voda je imala
osoben, slankast ukus, kao nešto između sode i mokraće. Bilo mi je
dovoljno da postavim poklopce urađene u mozaiku koji su zatvarali
ulaze u skladište kako bih zaštitio vodu od svih spoljnih elemenata.
Te večeri i cele noći, u gradu su se mogli videti jezivi prizori. Kada
bi ih plamen zahvatio unutar domova, ljudi su bežali prestravljeni i
goreli su na ulici, na opustošenim poljima; i stanovništvo je divljački
patilo, ispuštajući neverovatno snažne, strahotne i raznovrsne jauke i
vapaje. Ne postoji ništa tako uzvišeno kao ljudski glas. Rušenje zgrada,
sagorevanje svakojake robe i imovine, i nadasve tolika spaljena tela
dodali su strahotama kataklizme mučni pakleni smrad. Kada je sunce
zašlo, vazduh je bio skoro crn od dima i oblaka prašine. Plamičci koji
su ujutru poigravali među bakarnom kišom prerasli su u zlokobne
plamenove. Počeo je da duva užareni, gusti vetar, poput vrelog
katrana. Činilo se da se nalazimo u ogromnoj mračnoj pećnici. Nebo,
zemlja, vazduh: svemu je došao kraj. Ostali su samo tmina i oganj. Ah,
kako je bila stravična ona tmina koju sva vatra, ogromna vatra grada
u plamenu nije uspevala da savlada; i onaj vonj dronjaka, sumpora,
masti leševa u suvom vazduhu od koga su ljudi bljuvali krv; i oni vapaji
koji, ne znam kako, nikada nisu prestajali, oni vapaji koji su
nadglašavali buku požara, snažnijeg od uragana, vapaji svekolikih
zveri koje su arlaukale, cvilele, režale s neizrecivim strahom od
večnosti!
Spustio sam se do skladišta vode, u tom trenutku još uvek pribran,
ali sasvim naježen od onih užasnih prizora; i kada sam se iznenada
obreo u prijateljskoj tami, u okrilju hladovine, pred tišinom podzemne
vode, smesta me je obuzeo strah koji nisam bio osetio − uveren sam −

59
već četrdeset godina, detinji strah od neprijateljskog i neodređenog
prisustva; i briznuh u plač, u izbezumljeni plač, u plač strave, tamo u
jednom uglu, bez imalo stida.
Tek sam se dosta kasnije, kada sam čuo kako se ruši neki krov,
dosetio da poduprem vrata podruma. To sam izveo uz pomoć
merdevina i nekoliko jakih letvi iz police, a te odbrambene mere
povratile su mi smirenost; ne zato što sam mislio da će me spasiti, već
zbog blagorodnog uticaja same radnje. Svaki čas sam tonuo u san
rastrzan zloslutnim košmarima, i tako provedoh sate. Neprestano sam
čuo zvuke rušenja u blizini. Bio sam zapalio dve lampe koje sam doneo
sa sobom, kako bih se ohrabrio, pošto je skladište bilo dosta mračno.
Čak sam i pojeo, bez apetita doduše, ostatke jednog kolača. Međutim,
popio sam puno vode.
Iznenada moje lampe su počele da gasnu i tada me obuze užas,
ovaj put parališući užas. Ostao sam, ne predvidevši, bez ikakvog
svetla, jer imao sam kod sebe samo te dve lampe. Nisam se setio, kada
sam se uveče spustio, da ih sve ponesem sa sobom.
Svetla su oslabila i ugasila se. Tada primetih da skladište počinje
da se ispunjava požarnim smradom. Nije mi preostajalo ništa drugo
do da izađem; sem toga, sve, ama baš sve je bilo bolje nego da umrem
ugušen kao životinja u jazbini.
Na jedvite jade uspeo sam da podignem poklopac podruma
zatrpan otpacima u trpezariji...
... Ognjena kiša je po drugi put bila stala, ali grad više nije postojao.
Krovovi, vrata, ogroman broj zidova, sve kule bili su porušeni. Tišina
je bila neizmerna, istinska tišina katastrofe. Još uvek se uzdizalo pet
ili šest velikih dimnih oblaka; a pod nebom, koje se nije pomutilo ni za
časak, pod nebom čija je plavetna surovost svedočila o ravnodušnosti
večnosti, siroti grad, moj siroti grad, mrtav, mrtav zanavek, bazdio je
poput istinskog leša.
Jedinstvenost situacije, veličanstvenost zbivanja i, nema sumnje,
takođe radost zbog toga što sam se jedini ja spasao, sputavali su moj
bol i zamenjivali ga nekakvom mračnom radoznalošću. Luk nad
predvorjem nije se bio porušio, i pridržavajući se za ispupčenja na
njemu uspeo sam da se popnem na vrh.

60
 Nije više bilo ničega što bi se moglo zapaliti i sve je izgledalo kao
vulkanska šljaka. Tu i tamo, na mestima koje nije pokrivao pepeo,
blistao je vatrenocrvenom bojom kišni metal. Na strani koja je vodila
ka pustinji, sijala je, dokle je pogled stizao, bakarna peščara. U
planinama, s druge strane jezera, jezerska isparenja su se zgušnjavala
spremajući oluju. Zahvaljujući njima moglo se disati za vreme
kataklizme. Ogromno sunce je bleštalo i samoća je počinjala da me
duboko tišti kada sam u pravcu luke primetio siluetu koja se kretala
među ruševinama. Bio je to čovek i zasigurno me je spazio, jer kretao
se ka meni.
Nismo iskazali nikakvo čuđenje kada se približio, i uspuzavši se uz
luk, seo kraj mene. Bio je to brodski pilot, koji se, kao i ja, spasao u
vinskom podrumu, ali on je izbo nožem gazdu podruma. Bilo mu je
ponestalo vode i zato je izašao.
Pošto sam bio primiren u tom pogledu, počeo sam da ga
propitujem. Izgoreli su svi čamci, dokovi, skladišta; jezero je postalo
gorko. Mada sam primetio da govorimo tihim glasom, nisam se
odvažio − ne znam zašto − da povisim ton.
Ponudio sam mu svoj vinski podrum, u kome je još uvek bilo dva
tuceta šunki, nešto sira, sve vino...
Iznenada spazismo oblak prašine na strani pustinje. Prašine koja
se podizala od trčanja. Možda je to bio odred koji su nam poslali u
pomoć zemljaci iz Adame ili Sevojima 41.
Ubrzo smo morali da napustimo ovu nadu jer pred nama se ukaza
istovremeno poražavajuć i opasan prizor.
Bilo je to krdo lavova, preživelih pustinjskih zveri, koje su pohrlile
u grad kao u oazu, razjarene od žeđi, pomahnitale zbog kataklizme.
Gonila ih je žeđ, a ne glad, jer prošli su pored nas a da nas nisu ni
primetili. I u kakvom su samo stanju bili. Po njima se moglo najjasnije
videti kakva nas je nesreća zadesila.
Ćelavi kao šugave mačke, namesto grive tek pokoja spržena
grudvica, mršavih slabina, nesrazmerni kao polukostimirani glumci s
ogromnom životinjskom glavom, repa uzdignutog i nakostrešenog

41 Dva od pet gradova, koje je, prema Bibliji, Bog kaznio zbog greha ognjenom kišom. (Prim.

prev.)

61
kao kod pacova koji beži, gnojnih kandži, okrvavljeni − sve to je jasno
govorilo o tri dana strave koja su proveli pod nebeskim bičem,
prepušteni na milost nesigurnim pećinama koje nisu uspele da ih
zaštite.
Obletali su oko presahlih česmi s čovekolikim bunilom u očima, a
zatim bi opet jurnuli do sledećeg presahlog izvora; i sve tako dok nisu
posedali oko poslednjeg, podigli nagorele gubice i zabludelog,
neutešnog pogleda, suočeni s večnošću − jadajući se nebesima, uveren
sam − počeli da riču.
Ah... ništa, ni kataklizma sa svojim užasima, ni krici iz umirućeg
grada nisu bili toliko stravični kao plač zveri nad ruševinama. Njihova
rika bila je jasna poput reči. Oplakivali su neznane patnje svog
nesvesnog pustinjskog života pred nekim mračnim božanstvom.
Prosta duša zveri pored straha od smrti bojala se onog što ne razume.
Ako je sve bilo isto, svakodnevno sunce, večno nebo, poznata pustinja,
zašto su onda goreli i zašto nije bilo vode...? I pošto nisu imali nikakvu
predstavu o povezanosti pojava, njihov je strah bio slep, što će reći, još
jeziviji. Bol ih je uzdizao do nekakvog mutnog pojma porekla, pred
onim nebom iz koga se sručila paklena kiša; izvesno je da su se svojom
rikom obraćali zastrašujućoj stvari koja je bila kriva što pate. Ah... ta
rika, samo je to još uvek bilo veličanstveno kod onih sparušenih
životinja; njome su govorili o užasnoj tajni nesrećne pojave; njome su
objašnjavali u svome neutešnom bolu večnu samoću, večnu tišinu,
večnu žeđ...
To nije dugo potrajalo. Ponovo poče da lije kiša od užarenog
metala, sada još gušća i teža.
Dok smo se hitro spuštah, uspeli smo da vidimo kako su se zveri
razilazile u potrazi za skloništem pod ruševinama.
Stigosmo u podrum, zakačeni pokojom iskrom; i pošto sam
shvatio da će nas ovaj novi pljusak zaista dokrajčiti, prionuh na
završne pripreme.
Dok se moj saputnik neumorno naslađivao u vinskom podrumu −
nema sumnje, po prvi i poslednji put − ja reših da iskoristim vodu iz
cisterne za svoju pogrebnu kupku; i nakon što sam zalud tražio parče
sapuna, spustio sam se u nju stepenicama kojima sam silazio kada sam
je čistio.
62
 Nosio sam sa sobom pehar s otrovom, što me je ispunjavalo
velikim zadovoljstvom i tek me je pomalo uznemiravala radoznalost
pred smrću.
Hladna voda i tama podsetiše me na čulna uživanja mog
bogataškog života, kome je upravo došao kraj. Uronih u vodu do vrata
i sreća zbog čistoće i prijatni utisak kućevnosti uspeli su da me smire.
Čuo sam kako napolju tutnji vatreni uragan. Opet su počinjale da
padaju krhotine. Iz podruma nije dopirao ni jedan jedini zvuk. Uto
primetih odraz plamenova koji su ulazili na vrata podruma, poznati
vonj mokraće... Prinesoh pehar ustima i...

63
 ISUR

Kupio sam majmuna na licitaciji u jednom cirkusu koji je

bankrotirao.
Prvi put sam došao na zamisao da obavim eksperiment kome su
posvećeni ovi redovi jednog popodneva, dok sam čitao ne znam gde
kako urođenici sa Jave pripisuju odsustvo artikulisanog govora kod
majmuna uzdržavanju, a ne nesposobnosti. ,,Ne pričaju”, govorili su,
„kako ih ne bi primorali da rade.”
Slična ideja, nimalo duboka u početku, počela je da me opseda dok
se nije pretvorila u ovaj antropološki postulat: majmuni su prvobitno
bili ljudi koji su iz ovog ili onog razloga kasnije prestali da govore. To
je dovelo do atrofije njihovih govornih organa i moždanih centara za
govor; njihova međusobna veza je toliko oslabila da je gotovo nestala,
jezik vrste postao je nerazgovetni krik, a primitivni čovek je
nazadovao i postao životinja.
Dabome, ako bi se ovo uspelo dokazati, bile bi objašnjene sve one
neobičnosti zbog kojih je majmun tako jedinstveno biće, ali to je
moguće dokazati na jedan jedini način: tako što će majmunu biti
vraćen govor.
U međuvremenu sam obišao svet sa svojim majmunom, koji se sve
više vezivao za mene tokom naših putešestvija i pustolovina. U Evropi
je privukao pažnju, i da sam samo želeo, mogao sam da ga proslavim
kao Konzula 42, ali mojoj ozbiljnosti poslovnog čoveka nije pristajala
takva lakrdija.
Opsesivno radeći na ideji majmunskog jezika, iscrpeo sam svu
literaturu koja se ticala tog problema, bez ikakvih značajnih rezultata.

42 Šimpanza koji se proslavio svojim čovekolikim ponašanjem, početkom XX veka u Parizu;

elegantno obučen, hodao je na zadnjim nogama, pušio, pio, vozio biciklu i svirao klavir. (Prim.
prev.)

64
 Jedino sam znao, s potpunom izvesnošću, da ne postoji nijedan
naučni razlog da majmun ne progovori. Tome sam posvetio pet godina
promišljanja.
Isur (ime čije poreklo nisam nikada uspeo da otkrijem jer nije ga
znao ni njegov prethodni vlasnik), Isur je svakako bio posebna
životinja. Imao je veoma razvijene sposobnosti zahvaljujući cirkuskoj
dresuri, iako se ova svodila na oponašanje; i to je bilo ono što me je
dodatno podsticalo da na njemu proverim svoju naizgled blesavu
teoriju.
S druge strane, zna se da šimpanza (Isur je to bio) ima
najrazvijeniji mozak od svih majmuna, i da je među najposlušnijim,
što je povećavalo moje šanse. Svaki put kada bih ga video kako hoda
na dve noge, s rukama na leđima kako bi očuvao ravnotežu, kao pripiti
mornar, bio sam sve snažnije ubeđen u njegovu sputanu čovečnost.
U suštini nema ama baš nikakvog razloga da majmun ne počne da
govori. Njegov prirodni jezik, što će reći, skup povika kojima opšti sa
sebi srodnima, prilično je raznovrstan; njegov grkljan, koliko god da
je različit od ljudskog, ipak mu je dosta sličniji od papagajskog, a
papagaj, uprkos tome, govori; a što se tiče mozga, na stranu to što
poređenje s prethodno pomenutom životinjom već razvejava svaku
sumnju, dovoljno je prisetiti se da je mozak idiota takođe nerazvijen,
a ipak ima kretena koji izgovaraju pojedine reči. Kada je reč o Brokinoj
oblasti 43, ona zavisi, očigledno, od sveukupnog razvoja mozga; sem
toga, nije dokazano da se centar za govor nužno nalazi u njoj. Iako
anatomske studije daju najviše razloga da se veruje da je smešten baš
tu, svakako se ne može poreći postojanje protivrečnih podataka o
tome.
Na sreću, majmuni poseduju, pored brojnih loših osobina,
sklonost ka učenju, što se može videti iz njihove težnje za
oponašanjem; dobro pamćenje, sposobnost rasuđivanja zahvaljujući
kojoj mogu biti vrlo prepredeni, pažnju koja je razvijenija nego kod

43Brokina oblast nalazi se u levoj hemisferi mozga; dobila je ime po francuskom anatomu i
antropologu Polu Broki (Paul Broca, 1824-1880), koji je, proučavajući afaziju kod pacijenata
sa oštećenim mozgom, pokazao postojanje lokalizovanih oblasti mozga odgovornih za
određene kognitivne funkcije. (Prim. prev.)

65
dece. Majmun je, dakle, jedan od najpogodnijih subjekata za
pedagoške oglede.
Ovaj moj je, pride, bio mlad, a poznato je da mladost predstavlja
najintelektualnije razdoblje u životu majmuna, koji je po tome sličan
crncima. Jedina poteškoća bila je u tome koji metod bi trebalo da
primenim kako bi razumeo šta mu govorim.
Poznavao sam sve jalove pokušaje svojih prethodnika; a pošto su
neki od njih bili stručni a svi njihovi napori neuspešni, nema potrebe
da naglasim da mi ništa nije polazilo za rukom, tako da sam nakon
silnog razmišljanja o temi došao do sledećeg zaključka:
Prvo treba razviti majmunov glasovni aparat.
Tako se, naime, postupa sa gluvonemima pre nego što ih dovedu
do toga da izgovaraju reči; i čim sam razmislio o tome, kada su se
analogije između gluvonemih i majmuna namnožile u mome duhu.
Pre svega, i jedni i drugi su se služili bogatom i raznovrsnom
gestikulacijom, kojom su nadomešćivali artikulisani govor, pokazujući
da prestanak govora ne znači i prestanak mišljenja, iako se ova
sposobnost umanjuje kada ona druga otkaže. Zatim sam pomislio na
druge karakterne podudarnosti, još neobičnije zbog njihove
osobitosti: požrtvovanost u radu, vernost, hrabrost, a cela analogija je
postajala nepobitna u svetlu ove izuzetne činjenice: delili su spretnost
za vežbe ravnoteže i otpornost na vrtoglavicu.
Rešio sam zato da započnem svoj poduhvat treniranjem
majmunovih usana i jezika, postupajući s njim kao da je gluvonem. Što
se ostalog tiče, nameravao sam da dam prednost sluhu kako bih
uspostavio neposredno opštenje rečima, bez potrebe da pribegavam
dodiru. Čitalac će uvideti da sam, što se ovoga tiče, bio previše
optimističan.
Na sreću, šimpanza ima najpokretnije usne od svih velikih
majmuna; a u ovom konkretnom slučaju, pošto je Isur svojevremeno
bolovao od angine, znao je da otvori usta da ih pregledaju.
Prvi uviđaj delimično je potvrdio moje sumnje. Jezik mu je bio
nepomičan u dnu usta, kao neka inertna masa, i pomerao ga je samo
pri gutanju. Vežbanje je kasnije dalo rezultate, jer je za dva meseca već
znao da isplazi jezik kako bi se rugao. To je bila prva veza koju je

66
upoznao između pokreta svog jezika i ideje; veza koja je, sem toga, bila
potpuno u skladu s njegovom prirodom.
Usne su mi zadale više posla pošto sam morao da ih istežem uz
pomoć štipaljki; ali on je − možda zahvaljujući mom izrazu lica −
uviđao značaj tog čudnog zadatka i pristupao mu je vrlo živahno. Dok
sam ja izvodio pokrete ustima koje je trebalo da oponaša, on je sedeo,
češući zadnjicu rukom zabačenom iza leđa i žmirkajući s podozrivom
usredsređenošću ili gladeći zulufe, tako da je delovao kao čovek koji
sređuje misli uz pomoć ritmičnih pokreta. Najzad je naučio da pomera
usne.
Ali veština govorenja je složena, što se može videti po tome koliko
dugo mala deca zamuckuju, pre nego što, uz odgovarajući
intelektualni razvoj, ovladaju njom. Dokazano je, naime, da je motorni
centar za govor povezan sa centrom za razumevanje reči na takav
način da njihov normalni razvoj zavisi od toga koliko skladno deluju;
a to je još 1785. godine naslutio Hajnike 44, izumitelj oralne metode za
podučavanje gluvonemih, sledeći filozofske principe. On je govorio o
„dinamičkom ulančavanju ideja”, a ta bi fraza svojom izvanrednom
jasnoćom služila na čast više nego jednom savremenom psihologu.
Isur se nalazio, što se tiče jezika, u istoj situaciji kao i dete koje pre
nego što progovori već razume puno reči; ali bio je mnogo sposobniji
da asocira i vrednuje stvari, zbog svog većeg životnog iskustva.
Njegovi sudovi su bili tako osobeni da nisu bili tek puki utisci, već se u
njima oslanjao na izučavanje i istraživanje, što je ukazivalo na
apstraktno razmišljanje i na viši stupanj inteligencije, a to je svakako
vrlo pogodovalo mojim namerama.
Ako se moje teorije čine previše odvažnim, dovoljno je razmisliti
o tome kako silogizam, to jest osnovni logički argument, nije stran
umu mnogih životinja. Čini se da je silogizam izvorno bio poređenje
između dva osećaja. Ako nije tako, zašto onda životinje koje su
upoznale čoveka beže od njega, ali ne i one koje ga nikada nisu
upoznale...?
Tada sam započeo Isurovo fonetsko obrazovanje.

44 Samuel Hajnike (Samuel Heinicke, 1727-1790), nemački učitelj, inicirao sistematsko

obrazovanje gluvih, osnivač prve oralne škole za gluve u Evropi. (Prim. prev.)

67
 Radilo se o tome da ga prvo naučim mehaničkoj reči da bih ga
postepeno doveo do razumne reči.
Pošto je majmun posedovao glas i jasnije artikulisao osnovne
zvukove, u čemu je dakle imao prednost nad gluvonemima, trebalo ga
je naučiti da ga prilagodi artikulaciji fonema, koju su stručnjaci
nazivali statičnom ili dinamičnom, u zavisnosti od toga da li se odnosi
na samoglasnike ili suglasnike.
Uzevši u obzir majmunovu halapljivost, i prateći u ovome metod
koji je Hajnike upotrebio s gluvonemima, rešio sam da povežem svaki
samoglasnik s jednom poslasticom: a s ananasom; e sa šećerom; i s
vinom; o s kokosom; u s dunjom, tako da samoglasnik bude sadržan u
imenu poslastice, bilo kao jedini samoglasnik u reči, ponovljen dva ili
tri puta, kao u rečima ananas, šećer, kokos, bilo kao nosilac akcenta,
udarnog i tonskog, čime postaje najvažniji zvuk u reči: vino, dunja.
Sve je išlo dobro dok se radilo o samoglasnicima, odnosno
zvukovima koji se obrazuju otvorenim ustima. Isur ih je naučio za
petnaest dana. Najviše se pomučio da izgovori u.
Sa suglasnicima sam se đavolski namučio; i ubrzo sam morao da
shvatim da nikada neće uspeti da izgovori one u čijoj tvorbi učestvuju
zubi i desni. Njegovi dugi očnjaci su ga potpuno onemogućavali u
tome.
Njegov rečnik je, stoga, bio ograničen na pet samoglasnika; zatim
na b, k, m, g, f i c, odnosno sve one suglasnike u čijem izgovoru
učestvuju samo nepca i jezik.
Međutim, ni za to nisam mogao da se oslonim samo na sluh. Mora
o sam da pribegnem dodiru kao da je gluvonem, naslanjajući njegovu
šaku na moje grudi a zatim na njegove kako bi osetio zvučne vibracije.
Tako prođoše tri godine a da nije izgovorio ni reč. Imao je običaj
da stvari zove po glasu koji je preovlađivao u njihovim imenima. To je
bilo sve.
U cirkusu je bio naučio da laje, kao psi, njegove kolege u raznim
zadacima; i kada bi me video kako očajavam od zaludnih pokušaja da
mu iščupam koju reč iz usta, lajao je svom silom kao da mi time daruje
sve što ume. Izgovarao je zasebno samoglasnike i suglasnike, ali nije

68
mogao da ih poveže. Najviše što bi uspeo je da do besvesti ponavlja p
ili m.
Mada prilično sporo, njegov karakter se značajno promenio. Lice
mu je postalo manje izražajno, pogled dublji, i zauzimao je zamišljene
poze. Bio je, na primer, stekao naviku da posmatra zvezde. Takođe je
postajao sve osetljiviji; sve više se moglo primetiti kako izuzetno lako
zasuzi.
Lekcije su se nastavljale s nekolebljivom upornošću, mada bez
naročitog uspeha. Sve to se bilo pretvorilo u bolnu opsesiju, i malo-
pomalo počeo sam osećati sklonost da upotrebim silu. Moj karakter
postajao je sve netrpeljiviji s ovim porazom, sve dok nisam postao
pritajeno zlovoljan prema Isuru. On je postajao sve intelektualniji u
dubinama svog buntovničkog mutizma, i već sam počeo da verujem
da ga nikada neću iščupati odatle, kada sam iznenada shvatio da on ne
govori zato što ne želi.
Kuvar mi je, užasnut, saopštio da je jedne noći zatekao majmuna
kako „govori prave reči”. Ispričao je kako ga je video šćućurenog
pored jedne smokve u vrtu; ali od straha nije mogao da se seti onog
najvažnijeg u svemu tome, odnosno samih reči. Jedino mu se činilo da
je čuo ove dve: kapa i pipa. Došlo mi je da ga išutiram zbog njegove
imbecilnosti.
Nema potrebe da kažem da sam proveo noć obuzet jakim
osećanjima; i ono što tri godine nisam učinio, ono zbog čega je sve
propalo, bilo je izazvano mojim nervnim rastrojstvom od te
neprospavane noći, kao i mojom preteranom radoznalošću.
Umesto da dopustim da majmun prirodno dođe do toga da se
izrazi govorom, pozvao sam ga sledećeg dana i pokušao sam da ga
nateram da me posluša.
Uspeo sam da dobijem samo ponavljanja p i m, od kojih mi je više
bilo muka, licemerna namigivanja i − Bog nek mi oprosti učinilo mi se
da vidim ironiju u njegovim uzrujanim i neprekidnim grimasama.
Tu se razbesneh i prebih ga bez razmišljanja. Jedino što sam
postigao jeste da se rasplače, posle čega je potpuno zaćutao, prestavši
čak i da cvili.

69
 Nakon tri dana se razboleo, od nekakve mračne demencije koju su
dodatno otežavali simptomi meningitisa. Pijavice, ledene kupke,
purgativi, kontrairitanti, tinkture od divlje tikve, sedativi sve sam živo
isprobao ne bih li ga izlečio od tog strašnog zla. Borio sam se s
očajničkom odlučnošću, gonjen kajanjem i strahom. Kajanjem zato što
sam smatrao da je životinja bila žrtva moje surovosti; strahom zbog
osobene tajne koju će možda odneti sa sobom u grob.
Oporavio se nakon dugo vremena, međutim, ostao je tako
slabašan da nije mogao da se pomeri iz kreveta. Blizina smrti ga je
oplemenila i humanizovala. Njegove oči, pune zahvalnosti, nisu se
odvajale od mene, prateći me po celoj sobi kao dve rotirajuće kuglice,
čak i kada sam se nalazio iza njega; njegova ruka tražila je moju, u
bliskosti koja se javljala kao posledica bolesti. Pošto sam bio veoma
usamljen, svakim danom sam ga sve više doživljavao kao osobu.
Demon analize, koji je u biti tek jedan oblik duha zastranjivanja,
nagonio me je, međutim, da se vratim na pređašnja iskustva. Uistinu,
majmun je bio govorio. Nije moglo da se završi na tome.
Počeo sam vrlo polako, tražeći mu slova koja je znao da izgovori.
Ništa! Ostavio sam ga samog satima, špijunirajući kroz rupicu na
pregradi. Ništa! Obraćao sam mu se kratkim rečenicama,
pokušavajući da delujem na njegovu vernost ili halapljivost. Ništa!
Kada bih govorio tugaljivim tonom, oči bi mu se podnadule od plača.
Kada bih mu rekao neku običnu rečenicu, kao ,,ja sam tvoj gospodar”
kojom sam započinjao sve svoje lekcije, ili ,,ti si moj majmun”, kojom
sam dopunjavao svoju prethodnu tvrdnju, kako ne bih ostavio mesta
za sumnju govoreći mu celu istinu, on je odobravao sklapajući kapke;
ali nije ispuštao nijedan zvuk, nije čak ni pomerao usne.
Bio se vratio na gestikulaciju kao jedino sredstvo opštenja sa
mnom; zbog te pojedinosti, kao i njegove sličnosti s gluvonemima,
postajao sam mnogo obazriviji, jer svi znaju kako su ovi skloni
mentalnim bolestima. Na momente sam priželjkivao da poludi, kako
bih video hoće li u bunilu najzad prestati da ćuti.
Oporavak nije napredovao. Ista malaksalost, ista tuga. Bilo je
očigledno da je bolovao od inteligencije i patnje. Njegovo organsko
jedinstvo bilo je razbijeno pod uticajem nenormalne moždane
aktivnosti, i dan manje ili više, ali nije mu bilo spasa.

70
 Ali uprkos tome što je s napredovanjem bolesti postajao sve
krotkiji, nije odustajao od ćutanja, onog izbezumljujućeg ćutanja na
koje sam ga sâm naveo svojom srdžbom.
Iz mračnih dubina tradicije, okamenjene u njegovim nagonima,
dopirao je milenijumski zov rase koji ga je terao da odbaci govor,
hrabrila ga je volja predaka u samom korenu bića. Drevni ljudi iz
prašume, primorani na ćutanje − intelektualno samoubistvo − ko zna
kojom varvarskom nepravdom, čuvali su svoju tajnu nastalu u
tajanstvenosti šume i bezdanima praistorije, držeći se svoje sada već
nesvesne odluke, dostojne divljenja u svome beskonačnom trajanju.
Antropoid je imao nesreću da zaostane u evoluciji za čovekom,
koji se nalazio na njenom čelu kao mračni varvarski despot i koji je,
nema sumnje, proterao velike četvoronožne porodice iz prvobitnog
raja njihovog šumskog carstva, desetkujući ih i otimajući njihove
ženke kako bi ih porobio još u majčinom trbuhu, sve dok ih nije naveo
da, u svojoj nemoći potčinjenih, počnu da se bore za ovozemaljsko
dostojanstvo i raskinu s neprijateljem čak i onu uzvišenu ali zlosrećnu
jezičku vezu, potraživši utočište i spasenje u noći životinjske besvesti.
I kakve li su samo užase, kakve neverovatne okrutnosti, počinili
pobednici nad onom poluživotinjom u odlučujućem trenutku
evolucije, kako bi se ona, nakon što je uživala u čarima razuma, tom
rajskom plodu iz Biblije, pomirila s porazom svoje vrste i
ponižavajućom jednakošću s nižim bićima; s onim korakom unazad
koji je nepovratno zamenio njenu inteligenciju nesvesnim pokretima
cirkuzanta; s onim velikim životnim kukavičlukom koji će joj zauvek
zgrbiti ropska leđa, označavajući je tako kao životinju i pridajući joj
onaj setni nemir koji se skriva u dubini njene budalaste pojave.
Eto kako me je duboki atavizam majmuna bio ozlovoljio kada sam
bio nadomak uspeha. Tokom milion godina, reči su svojom čarobnom
silom prizivale staru majmunsku dušu; ali se tom iskušenju, koje je
pretilo da odagna zaštitnički mrak životinjske besvesti, opiralo
sećanje na drevna vremena, šireći se među pripadnicima vrste u vidu
nagonskog straha i podižući bedem od vekova i vekova koji su protekli
od tada.
Isur je pao u samrtni hropac ne izgubivši razum. Bio je to slatki
hropac; ležao je sklopljenih očiju, nečujno dišući, s usporenim pulsom,

71
potpuno nepomičan, osim kada bi se s vremena na vreme okrenuo
prema meni, sa srceparajućim licem koje je već izražavalo večnost,
licem tužnog starog mulata. A poslednje večeri, večeri njegove smrti,
dogodila se neverovatna stvar koja me je potakla da se latim ovog
pripovedanja.
Bio sam zadremao na njegovom uzglavlju, pošto su me savladali
vrućina i mir ranog sumraka, kada iznenada osetih kako me hvata za
zglob.
Trgnuh se iz sna preplašen. Majmun je, raskolačenih očiju, sada
izvesno umirao, a njegov je izraz lica bio toliko ljudski, da sam se
sledio od straha; međutim, tako me je rečito dozivao rukom i očima da
sam se morao smesta nagnuti ka njegovom licu; a tada, s njegovim
poslednjim uzdahom, uzdahom koji je u isti mah bio kruna i krah
mojih nadanja, iz njega izađoše − uveren sam izađoše mrmoreći (kako
dočarati boju glasa koji nije govorio deset hiljada vekova?) ove reči
čija je ljudskost izmirivala razlike među vrstama:
− VODE, GOSPODARU. GOSPODARU, MOJ GOSPODARU...

72
 KONJI ABDERE

Abdera, tračanski grad na Egejskom moru, sada Balastra, koji ne

treba mešati s istoimenim gradom u Andaluziji, bio je čuven po svojim
konjima.
Isticati se u Trakiji po konjima nije bilo lako; a Abdera ne samo da
se isticala nego je postala jedinstvena. Svi meštani su se dičili
obučavanjem tih tako plemenitih životinja; a ova strast koju su
razvijali s velikom upornošću tokom dugih godina, dala je čudesne
rezultate. Konji Abdere uživali su izuzetnu slavu i svi tračanski narodi,
od Kikonaca do Bisalta, dugovali su to Bistoncima, stanovnicima
pomenutog grada. Valja dodati kako su se tim poslom, spajajući
korisno i prijatno, bavili svi, od kralja do poslednjeg građanina.
Te okolnosti takođe su doprinele stvaranju bliskosti između
životinja i njihovih gazdi, mnogo više nego što je to bilo uobičajeno
kod ostalih naroda, tako da su se konjušnice počele smatrati
proširenjem doma. Uobičajena preterivanja koja prate svaku ljudsku
strast dostigla su kod njih takav stepen da su konji bili prihvatani za
stolom.
Bili su to odista vrsni laki konji, ali naposletku ipak životinje. Neki
od njih spavali su pod prekrivačima od bisusa 45, pojedine jasle bile su
oslikane jednostavnim freskama, pošto se nemali broj veterinara
starao o umetničkim sklonostima konjske vrste, a na konjskom
groblju su privlačila pažnju, među kitnjastim buržujskim
dragocenostima, dva ili tri remek-dela. Najlepši hram u gradu bio je
posvećen Arionu, konju koga je Neptun stvorio iz zemlje udarcem
trozupca 46; a verujem i da moda postavljanja konjskih glava na
pramac broda vodi poreklo od njih; u svakom slučaju, pouzdano se

45Fina, skupocena tkanina kod starih naroda. (Prim. prev.)

46 U grčkoj mitologiji Arion je bio besmrtni božanski konj. Postoje razne verzije mita o
njegovom rođenju, pominje se kao sin Posejdona i Demetre, a u jednoj verziji Posejdon ga
stvara iz zemlje, tako što je udari trozupcem. (Prim. prev.)

73
zna da su konjski baljerefi bili najčešći ornament njihove arhitekture.
Vladar je bio taj koji je pokazivao najveću naklonost ka konjima, pa je
čak svojima počeo da prašta istinske zločine zbog čega su postali
izuzetno neobuzdani, tako da su se imena Podarg i Lampon 47
pojavljivala u mračnim fabulama. Ovde bi trebalo napomenuti da su ti
konji nosili ljudska imena.
One životinje ]bile su toliko uvežbane da su im uzde bile suvišne;
služile su im samo kao ukras, koji su, svakako, konji veoma cenili.
Uglavnom su se sporazumevali rečima sa njima; a pošto je primećeno
da sloboda pogoduje razvoju njihovog blagostanja, puštali su ih, kad
god nisu bili natovareni ili upregnuti, da se do mile volje šetaju
veličanstvenim dolinama u blizini grada, na obali reke Kosintos, kako
bi se razonodili i pasli.
Dozivali su ih zvukom trube kada je bilo potrebno, tako da su i na
rad i na ispašu dolazili tačno na vreme. Bilo je skoro neverovatno
koliko su bili obdareni za sve vrste cirkuskih, pa čak i salonskih igara,
odvažni u boju, obazrivi u ophođenju na ozbiljnim svečanostima. Tako
su hipodrom u Abderi, njene akrobatske trupe, konjica u bronzanim
oklopima i pogrebne ceremonije dostigli takvu slavu da su sa svih
strana dolazili ljudi da im se dive: a za to su jednako bili zaslužni
krotitelji i konji.
To neprestano obučavanje, prinudno razvijanje sposobnosti i da
obuhvatimo sve jednom rečju, humanizacija konjske rase, polako su
doveli do izvesne pojave koju su Bistonci slavili kao još jedan
nacionalni ponos: konji su počeli da naporedo razvijaju inteligenciju i
svest, što je izazvalo sulude situacije koje su davale povoda za brojne
glasine.
Jedna kobila je zahtevala da joj postave ogledala u jasle, tako što
ih je izvlačila zubima iz gazdine spavaće sobe, a kada joj nisu učinili po
volji počela je da se rita i razlupala trokrilna ogledala u sobi. Kada su
udovoljili njenom hiru, davala je savršeno jasne znake koketerije.
Balije, najlepši konj u okrugu, otmeni i osećajni belac koji je
učestvovao u dva vojna pohoda i razdragano slušao recitacije
herojskih heksametara, skapao je od ljubavi za jednom damom. Bila je

47 Konji tračanskog kralja Diomeda, koje je od njega preoteo Herakle. (Prim. prev.)

74
to supruga generala u čijem se posedu nalazila ova zaljubljena
životinja i ona svakako nije skrivala šta se dogodilo. Čak se verovalo
da je to laskalo njenoj taštini, budući da je to bilo veoma prirodno u
ovoj konjskoj metropoli.
Bilo je još stvari koje su privlačile pažnju: slučajevi ubistva
mladunčadi, koji su postali zabrinjavajuće česti, zbog čega je bilo
neophodno da se ždrebad poveri na brigu starim mulama; sve veća
želja životinja da se hrane ribom i konopljom, čije su plantaže
opustošili; i razne pojedinačne pobune koje su se morale kazniti
užarenim gvožđem, pošto bičevanje nije davalo rezultate. A ovo
poslednje bivalo je sve češće, pošto je nagon za pobunom rastao
uprkos svemu.

Bistonci, sve očaraniji svojim konjima, nisu se naročito brinuli.

Ubrzo su se desile druge važnije stvari. Dva ili tri zaprežna konja
udružili su se protiv jednog kočijaša koji je bičevao svoju neposlušnu
kobilu. Konji su se sve više opirali hamovima i jarmu, tako da su ljudi
počinjali da ih zamenjuju magarcima. Bilo je životinja koje su odbijale
određenu opremu za jahanje, ali pošto su pripadale bogatašima, ovi
su im povlađivali i čak su gledali blagonaklono na taj čin
neposlušnosti, kao da je posredi tek hir.
Jednoga dana konji se nisu odazvali na zvuk trube tako da su
morali da ih nateraju na rad uz upotrebu sile; pobuna se, međutim,
nije ponovila narednih dana.
Najzad je došlo do nje jednog dana kada je plima pokrila plažu
mrtvim ribama kako se to obično dešavalo. Konjima je prekipelo i
videli su ih kako se vraćaju na polje u blizini grada natušteni i tromi.
U ponoć izbi jedinstveni sukob. Gradom se razlegla potmula i
neprestana tutnjava. Svi konji su istovremeno jurnuli u napad; ali to
se saznalo kasnije, u početku nije bilo primećeno pod okriljem noći i
usled zatečenosti neočekivanim događajem.
Kako su se pašnjaci nalazili unutar gradskih zidina, ništa nije
moglo zaustaviti konjsku najezdu; sem toga, životinje su odlično
poznavale domove ljudi, tako da su obe stvari uvećale katastrofu.

75
 Bila je to nezaboravna noć, čiji su užasi postali vidljivi tek kada ih
je obasjalo svetlo dana, još ih umnožavajući.
Kapije su bile oborene na zemlju udarcima kopita, čime je otvoren
prolaz razularenim krdima koja su pristizala gotovo bez prestanka.
Bilo je prolivene krvi, pošto je nemali broj meštana završio pod
kopitima i zubima onih odmetnika, koji su i sami pretrpeli gubitke od
oružja kojim su se ljudi branili.
Sav uskomešan od prolaska rulje, grad se zamračio od prašine
koja se dizala za njom; a čudnovati metež zvukova − u kome su se
stapali ljutiti ili bolni krici, rzaji toliko raznovrsni da su nalikovali
rečima, povremeno bolno njakanje, i praskanje kopita po vratima na
koja su nasrtali − naglašavao je na užasan način vidljivu stravu
katastrofe. Tlo je podrhtavalo od kasa pobunjeničke gomile kao da je
pogođeno zemljotresom, sve više se tresući pod uraganskim naletima
besne rulje koja se kretala bez pravca i smisla; jer budući da su već
opustošile sve rasadnike konoplje, pa čak i poneke vinske podrume za
kojima su žudeli ati iskvareni prefinjenošću trpeze, grupe pijanih
životinja ubrzavale su rušilački poduhvat. A u pravcu mora bilo je
nemoguće pobeći. Konji su, pošto su poznavali svrhu brodova,
zatvorili prilaz luci.
Samo je tvrđava još bila netaknuta i tamo je počinjao da se
organizuje otpor. Za početak, zasuli bi kopljima svakog konja koji bi
tuda prošao; a kada bi se srušio u blizini, dovukli bi ga unutra da se
njime nahrane.
Među meštanima u skloništu kružile su najčudnije priče. Prvi
napad bio je prosto pljačka. Kada bi oborili vrata, konji su ulazili u
sobe, obraćajući pažnju samo na skupocene draperije u koje su
pokušavali da se zaogrnu, na dragulje i sjajne predmete. Zapravo su se
razbesneli samo zato što su ih sprečavali u toj nameri.
Drugi su pak govorili o čudovišnim ljubavima, o ženama koje su
ove zveri divljački zaskočile i prignječile u krevetu; čak su ukazivali na
jednu plemenitu gospu koja je između dva nervna napada jecajući
pripovedala o svojoj nesreći: o tome kako se probudila u spavaćoj sobi
u polusvetlu lampe, dok joj je usne dodirivala nečasna njuška crnog
konja kome su žvale podrhtavale od zadovoljstva otkrivajući gadne
zube; kako je vrisnula od straha pred podivljalom životinjom, čije su

76
oči sijale ljudski i zloćudno, usplamtele od pohote; kako ju je
zapljusnula lokva krvi kada ga je sluga probo mačem...
Pominjana su razna ubistva pri kojima su se kobile ženski
proveselile, besno gnječeći i grizući svoje žrtve. Magarce su
potamanili, a mule su se takođe pobunile, ali su onako nesvesne i
trapave uništavale radi uništenja i posebno su se bile ostrvile na pse.
Kroz grad se i dalje prolamala tutnjava mahnitih jurcanja, a buka
od rušenja bivala je sve jača. Bilo je hitno da se organizuje bekstvo,
koliko god da su se broj i snaga napadača činili posebno opasnim, kako
se grad ne bi prepustio najbesmislenijem razaranju.
Muškarci su počeli da se naoružavaju; međutim, kada je prošao
prvi trenutak bahaćenja, konji su odlučili da i sami napadnu.
Napadu je prethodila iznenadna tišina. Sa tvrđave su nazirali
strašnu vojsku koja se, ne bez muke, okupljala na hipodromu. To je
potrajalo nekoliko sati, jer kada je sve izgledalo spremno, odjednom
bi počeli da se propinju i ržu iz sve snage, a da se nije moglo razlučiti
zašto, i nastala bi duboka pometnja u njihovim redovima.
Sunce je već zalazilo kada se desio prvi juriš na neprijatelja. Bila je
to samo, ako bi se moglo tako reći, demonstracija sile, jer životinje su
se ograničile na to da protrče ispred tvrđave. Branioci grada su ih
zauzvrat prorešetali strelama.
Jurnuli su još jednom iz najudaljenijeg dela grada i njihov okršaj s
odbranom bio je veličanstven. Čitava tvrđava zadrhta pod olujom
kopita a njene čvrste dorske zidine ostadoše zaista veoma oštećene.
Usledilo je povlačenje a zatim, dosta kasnije, novi napad.
U rušenju zidina učestvovali su žigosani konji i mule; i mada su
padali kao pokošeni, ipak su zbijali redove s neobuzdanom žestinom i
činilo se da ih je stalno isti broj. Najgore je bilo to što su neki od njih
navukli čelične borbene oklope, na kojima su se lomili vrhovi koplja.
Bilo je i onih koji su se pokrili komadima raskošnih tkanina ili nosili
ogrlice; i vazda detinjasti, čak i u naletu besa, iznenada bi počeli da
veselo poskakuju.
Sa zidina su ih prepoznavali. Dinos, Eton, Ameteo, Ksanto! A oni
su otpozdravljali, zadovoljno rzali, izvijali rep, da bi se smesta ponovo
dali u napad besno se ritajući. Jedan od njih, izvesno vođa, propeo se

77
na zadnje noge, pa je tako hodao neko vreme kočoperno mlatarajući
prednjim po vazduhu kao da pleše ratnički ples, izvijajući vrat sa
zmijskom otmenošću, sve dok mu se posred grudi nije zabolo koplje...
U međuvremenu, napad je dobro napredovao. Zidine su počele da
popuštaju.
Životinje se iznenada ukočiše od straha. Oslanjajući se jedne
drugima na sapi i leđa, izdizale su šije u pravcu topolnika koji se
pružao uz obalu Kosintosa; a opkoljeni ljudi pogledaše u istom pravcu
i pred njima se ukaza strahovit prizor.
Uzdignuta nad crnim drvećem, stravična na večernjem nebu,
ogromna lavlja glava gledala je ka gradu. Bila je to jedna od onih
prepotopskih zveri, čiji su primerci bivali sve ređi, što su ponekad
harale po Rodopima. Ali nikada još nije viđeno nešto tako čudovišno,
jer ona se glava uzdizala nad najvišim drvećem, a njena se raščupana
griva preplitala s mračnim lišćem sutona.
Ogromni sjajni očnjaci su blistali, oči su žmirkale na svetlu,
povetarac je donosio divlji miris. Krošnje su podrhtavale dok se
nepomična zver, preplanula od sunca, gotovo zlatne grive, uzdizala na
horizontu kao jedan od onih kamenih blokova u kojima su Pelazgi 48,
stari žitelji planina, izvajali svoja varvarska božanstva.
I iznenada poče da hoda, spora poput okeana. Čuo se šum lišća
koje je razdvajala grudima, njen užareni dah od koga će grad sigurno
zadrhtati kada bude počela da riče.
Uprkos svojoj čudesnoj snazi i velikom broju, pobunjeni konji nisu
odoleli pred dolaskom takvog bića. Jurnuše združeno na plažu, u
pravcu Makedonije, podižući pravi uragan od peska i pene, pošto je
nemali broj njih trčao kroz talase.
U tvrđavi je carevao strah. Šta su mogli da učine protiv takvog
neprijatelja? Koje bi bronzane šarke odolele njegovim čeljustima? Koji
zid njegovim kandžama...?
Već su počeli da misle kako im je bila draža prethodna opasnost
(bila je to naposletku bitka protiv civilizovanih životinja), toliko

48 Autohtoni stanovnici oblasti Egejskog mora, pre Grka. Pripisuje im se zidanje tzv.
„kiklopskih” bedema od velikih kamenih blokova. (Prim. prev.)

78
obeznanjeni da nisu uspevali da postave strele na lukove, kada
čudovište iskorači iz topolika.
Međutim, iz njegovih čeljusti nije izašla rika, nego ljudski borbeni
poklič: ratničko alale! koje se koristilo u bitkama, na šta su iz tvrđave
odgovorili razdraganim i pobedonosnim usklicima hojohej i hojotoho.
Uzvišeno čudo!
Na lavljoj glavi, božansko lice zračilo je veličanstvenim svetlom; i
u savršenom skladu s kožom boje meda, isticale su se mermerne
grudi, hrastove mišice, moćna bedra.
I jedan usklik, jedan jedini usklik slobode, prepoznavanja, ponosa,
ispuni veče:
− Herakle, dolazi nam Herakle!

79
 OTKRIĆE KRUŽNICE

Klinio Malabar je bio ludak čija se ludost sastojala u tome što nije
zauzimao nijedan položaj, sedeći, stojeći ili ležeći, a da se prethodno
nije opasao kružnicom koju je crtao kredom. Uvek je nosio kredu sa
sobom, koju bi zamenio ugljenom kada bi mu je bolesnici iz ludnice
ukrali, ili štapom kada se nalazio na nepopločanom mestu.
Dva ili tri puta, kada se zaneo u razgovoru, gurnuli su ga van
njegove kružnice; ali morali su da prestanu s tom šalom, po izravnom
naređenju upravnika, pošto se ludak, svaki put kada bi se to dogodilo,
ozbiljno razboljevao.
Mimo toga, bio je prijatna osoba i razgovarao je s naglašenom
razboritošću, čak se i dobroćudno smejao svome ludilu, ne prestajući
ipak da nadgleda, obazrivo i krišom, svoj zaštitnički krug.
Evo kako je nastala manija Klinija Malabara:
Bio je geometar, mada više po onome što je čitao nego u praksi.
Puno je razmišljao o aksiomima, pa je čak i sastavio jedan vrlo loš
sonet o Euklidovom postulatu; ali pre nego što ga je završio, uvideo je
da je tema budalasta i shvatio da je pesma loša, čim mu je na to
skrenuo pažnju jedan prijatelj.
Ludost ga je obuzela kada je razmišljao o prirodi linije. Lako je
došao do zaključka da je linija beskonačna, jer budući da nema ničega
što bi moglo da zaustavi njeno prostiranje, ona je kadra da bude
produžena u beskraj.
Ili drugačije rečeno: kako je linija sled matematičkih tačaka a one
su apstraktne jedinice, nema ničega što bi moglo da je ograniči, ni da
zaustavi njen razvoj. Od trenutka kada jedna tačka počne da se kreće
u prostoru, čime nastaje linija, ne postoji nijedan razlog da se ona
zaustavi, budući da ništa ne može da je zaustavi. Linija, dakle, nema
druge granice od sebe same, i na taj način je otkrivena kružnica.

80
 Čim je Klinio došao do ovog otkrića, shvatio je da je kružnica sam
razlog bića, a istovremeno je došao i do sledećeg otkrića: smrt
poništava biće onda kada ono izgubi koncept kružnice.
Tako je bolnički lekar objašnjavao slučaj Klinija Malabara.
Ovaj je dopunjavao svoju ideju još jednom tvrdnjom. Svako je biće,
govorio je, određen matematički stav. Za ogromnu većinu, taj stav se
temelji na jedinstvu, to jest apstraktnom dokazu linije koja sama sebe
ograničava. Ovo je instinktivno, što znači da se prenosi nasleđem, bez
ikakve potrebe da se formuliše, te dakle prirodno ne izaziva teskobu.
Bića „jedinstva” umiru odgovarajućim delovanjem konačnosti, koje
prihvataju kada nisu kadri da uvide besprekornost kružnice; jer
besprekorna kružnica nema završetak, te onda nema ni razloga za
smrt.
Oni veoma retki ljudi koji razumeju problem moraju da
nadgledaju svoju kružnicu. Upravo je to, kako smo videli, radio Klinio
Malabar.
Nameravao je da na taj način postane besmrtan; a sugestija je bila
tako moćna, govorio je bolnički lekar, da za dvadeset godina života u
ludnici subjekat nije pokazivao ni najmanji znak starenja.
Hodao je najmanje što može, u nameri da ne ostane „neograničen”
i spavao je na podu. Svi su se već navikli da poštuju njegovu maniju.
Ali jednom prilikom, u kliniku je stigao novi pomoćnik, koga je sve
to veoma zaprepastilo.
Počeo je da kinji ludaka ali ovaj se nije vređao. Jedino bi, kada bi
ovaj pokušao da mu izbriše kružnicu, nadigao toliku dreku da je bilo
neophodno obustaviti akciju. Od tog dana, ludak je počeo da iscrtava
na svim mogućim skrivenim mestima u kancelarijama i dvorištima
rezervne krugove kako bi mogao da ih iskoristi u slučaju nužde.
Jedne večeri, pomoćnik se nameračio da istera svoje, jer kao pravi
posvećenik ludnice, bio je i sam pomalo manijakalan; tako da je, dok
je ludak spavao, pažljivo izbrisao njegovu kružnicu. Nekoliko ludaka,
koji su bili u toku s njegovim nestašlukom, sa svoje strane su potražili
i izbrisali rezervne kružnice.
Klinio Malabar nije ustao. Izdahnuo je kada je izgubio
geometrijsko ograničenje.

81
 Taj nesrećni događaj proizveo je mali skandal, mada nije imao
odgovarajuće pravne posledice, koje bi išle na čast profesionalnim
običajima; ali ludaci su ostali pod tako snažnim utiskom da su od tog
dana počeli svuda da čuju glas Klinija Malabara.
Uveče je govorio više od dva minuta ispod jednog kreveta; ubrzo
su ga čuli na nekoliko mesta u vrtu. Ludaci su znali nešto, ali nisu želeli
da kažu.
Čudnovato je bilo to što je ova neobična pojava zarazila i
pomoćnike lekara, koji su se kleli da su i oni čuli ludog mrtvaca kako
govori.
Jednog jutra, negde oko jedanaest sati, razgovarali smo o tome s
bolničkim lekarom na galeriji koja je okruživala dvorište ludnice i tako
nas štitila od oštrog letnjeg sunca.
Iznenada, pod jednim loncem koji je bio postavljen naopačke kako
bi pokrio nekakve egzotične biljke, na dvadeset koraka od nas, glasno
odjeknu jedna rečenica. Bio je to glas Klinija Malabara!
Pre nego što smo se povratili sebi od zaprepašćenja, ludaci su
pritrčali urlajući, kao krave u klanicu. Čitavo osoblje se uznemirilo.
Tamo, pod blistavo jasnim suncem, u otvorenom dvorištu, pod
loncem, čuo se glas Klinija Malabara, kako izgovara rečenice koje smo
tako dobro poznavali. Onog istog Klinija Malabara koji je bio
sahranjen nedelju dana ranije, nakon potpune autopsije.
Ludaci su nam upućivali srdite poglede; osoblje se treslo od straha
i ko zna šta bi se nama samima desilo da lekar nije, u vrhunskom
naletu odlučnosti, šutnuo lonac svom snagom.
Glas je smesta utihnuo a na mahovinastom otisku koji je ostavio
otvor onog suda, pojavio se iscrtan kredom jedan od krugova Klinija
Malabara.

82
 „KONAČNI”

U vrtu ludnice, glasom u kome se osećala tužna mudrost koja je

izazivala žaljenje, ludak nam je ispričao svoj slučaj.
− Ja sam se razboleo iznenada − reče − čim me je posetio Konačni.
− Konačni? − pitali smo.
− Vidite li? − odgovori, ispunjen gorkim prekorom. − Ovde to znaju
svi bolesnici, ali smo pustili da lekari ostanu u neznanju, zato što bi
nam se smejali.
I ovako ispriča o svojoj zgodi:
„Jedne zvezdane noći stigao sam kući kasno. Prešao sam, odlučnim
korakom, mojih deset blokova, uzdignuta čela u noćnoj svežini. Legao
sam kao i obično, uz upaljenu sveću, spreman da na miru čitam
Galdosov roman. Imao sam dve sobe, spavaću i radnu. Radna je
naravno ostala u mraku, a dve prostorije su bile povezane uvek
otvorenim vratima. Tuda je ušao Konačni.
Ušao je savršeno opušten; posmatrao je tavanicu, s rukama u
džepovima, kao neko ko razgleda kuću za izdavanje. Sivo odelo, crni
šešir. Sasvim običan.
Odmah zatim shvatio sam da je to Konačni, nije bilo sumnje u tom
pogledu, mada nisam imao o tome nikakvu prethodnu predstavu. I
zaista bio je Konačni.
Nastavio sam da se pretvaram da čitam, tako da mu nisam mogao
videti lice. Nisam osećao nikakav strah; ali shvatio sam da ću, čim
postanem svestan besmisla koje je sa sobom donosila ona avet, kao i
sopstvene smirenosti, početi strašno da drhtim.
Moj posetilac kroči napred, reklo bi se ne videvši me, dođe do ivice
mog kreveta, sede na njega, kao lekar od poverenja koji se sprema da
mi izmeri puls; okrenu mi leđa. Tamo je ostao nepomičan puno
vremena. Činilo se da secka nokte, s tesno ukrštenim nogama, pognut
kao da je sasvim predan poslu.

83
 Prisetio sam se psihološke situacije u romanima koji opisuju
slične slučajeve. Da li sam bio budan ili sanjao? Kakva besmislica. Uvek
znaš kada si budan.
Zalud sam načuljio uši ne bih li u tišini uhvatio kakav šum koji
ukazuje na život. Da sam mogao da kriknem ili da se pomerim, sasvim
očigledno bih se spasao od Konačnog zato što pokret i zvuk raspršuju
opsene. Ali to bih mogao da uradim samo kada bih bio potpuno
neupućen u značenje reči. Logično, to nije bilo moguće. Zar on nije bio,
uistinu, Konačni? Konačni?
Tako da, kada sam iznenada shvatio da se gubim, da ponirem u
samog sebe kao da radim kolut unapred u svemiru i uspeo da povičem
− Upomoć! − ništa se nije čulo. Samo sam u ormaru s ogledalom koji
se nalazio s leve strane video svoj ogromni, crni krik, u svojim
ogromnim, crnim ustima...
Uvek izbegavam da pričam o tome, zato što je izvesno reč o
besmislici; o mojoj ludosti, dabome. Ali i zato što ga time prizivam.
Prizivam Konačnog.”
Iznenada zaćuta i pogleda, trudeći se da deluje ravnodušno, a ipak
vidno prestrašen, ka prostranom vrtu gde su se ludaci na jarkom
suncu mirno odmarali od doručka.
I biće da je reč o slučajnosti, o gluposti − šta ja znam! − ali desilo
se da su ludaci počeli da se migolje i polako, prikriveno, pomeraju
napred. Ludaci koji nisu ništa čuli od ovih poveravanja. Jedna nadasve
mutna senka, nešto nalik pomračenju jake sunčeve svetlosti, prođe
pored nas.
Čini mi se da je takođe na trenutak zahladnelo.
Naš ludak mi obazrivo dodirnu leđa:
− Konačni − reče.

84
 IPALIJA

Setio me se, iako smo bili u vrlo bliskom srodstvu, tek kada ga je
reumatizam prikovao za krevet.
Tamo, u toj staroj kući, gde je matori samac proveo svoj beskorisni
život, takođe je protekao Ipalijin čudesni život. Ono što sledi jeste
bolesnikova ispovest.
Ipalija je bila trogodišnja devojčica kada ju je moj rođak pokupio
jedne kišne večeri. Bila je izgubljena, nije znala da kaže gde živi i
ponavljala je tu čudnu reč kada ju je pitao za ime, moguće da se radilo
o iskrivljenoj verziji njenog pravog imena.
Postala mu je draga a to je naime sasvim uobičajena stvar kada je
reč o takvim mizantropima. Dodelio joj je englesku guvernantu,
učiteljicu klavira i slikarstva. U svojoj šesnaestoj godini njen
prethodni život nema značaja − bila je besprekorna gospođica, iako
pomalo plahovita, i čudesno lepa.
Jedino što je bila toliko nadmena zbog svoje lepote da je postala
ludački gorda.
U kući je postojao prostrani podrum, veoma dobro osvetljen, koji
je mome rođaku u mladosti služio kao sala za mačevanje.
Ipalija je od tog podruma napravila vrt svog ludila. Tamo je
provodila sve svoje budne sate, dan i noć, sedeći pred jednim od belih
zidova, uvek na istom mestu. Govorila je da se vidi na tom zidu, kao u
ogledalu, i to bolje nego na staklima sa odrazom.
Sve što je pokušavao kako bi je izvukao iz tog stanja bilo je zalud.
Nije se opirala kada bi je pomerao sa zlokobnog mesta; ali kasnije bi
joj srce bilo tako teško uznemireno da je morao da popusti pred
njenom manijom.
Uvek u belom, a to je boja neizlečivih ludaka, pred belim zidom,
polako je venula u ovom mirnom idiotluku, u kome čak nije bilo
nikakve zamišljenosti. Tako je neprikosnoveno ponosna bila na svoju
lepotu. Najviše je volela samoću, smrknula bi se i uzrujala kada bi je
85
ometali u njenom jedinom zanimanju. Došlo je dotle da ju je stari
rođak viđao samo noću, kada je, slična božanskoj sablasti, ulazila u
spavaću sobu s onom gotovo lebdećom sporošću svojstvenom ljudima
u transu.
Kao da je polako iščezavala u rastućoj svetlosti lepote, bledeći do
prozračnosti, sve svečanija u svojoj avetinjskoj nečujnosti. Kada je
preminula, činilo se da joj je belina pobegla iz tela kako lagani oblak;
jer shvatili su da je mrtva samo zato što je požutela.
Zatim su − posle mnogo dana, naravno − otišli u podrum da
donesu fotelju na kojoj je provela dve godine posmatrajući se u
nedodirljivoj sreći. A njen očuh, posmatrajući zanavek ogorčenim
pogledom onaj zid prema kome je osećao neodređenu suparničku
ljubomoru, otkri jedno čudo.
Tamo se nalazio, veoma mutan, toliko da je bio vidljiv samo na
svetlosti podneva, Ipalijin portret...
Nisam hteo da mu verujem dok nisam proverio sopstvenim očima.
Sve je bilo istina, koliko god da se činilo neverovatno.
U bojama koje su bile tako sveže i u isti mah tako prozračne da su
tek nagoveštavale svojim sjajem rumenilo snežne zore, ocrtavala se
živa predstava Ipalije, ili tačnije, sama Ipalija, u nematerijalnosti svoje
konačne lepote. Činilo se da nije naslikana na zidu već da izvire iz
njega i nema sumnje da uopšte nije bila reč o slici. To je zapravo bio
odraz koji je odavao utisak sasvim živog bića.
Toliko jak utisak da sam u duši osetio neodoljivu radoznalost da
dotaknem to što sam video: radoznalost kojoj sam odoleo samo iz
poštovanja, jer ona se činila tako živom, da sam se bojao da ću, ako je
dodirnem, uvrediti njenu čestitost.
Ipak sam ispružio ruku ka onom savršenom obrazu, drhteći od
iznenađenja pred tim čudom.
Obraz je bio primetno mlak, mada se to jedva moglo osetiti!
Čim sam savladao uznemirenost, izveo sam dokazni eksperiment.
Dodirnuo sam portret − nazovimo ga tako − nekoliko puta a zatim i
okolna mesta na zidu. Nije bilo sumnje. Zaista je bio mlak.
Nedavno smo se sasvim uverili u to uz pomoć prostog toplomera,
pošto je stari rođak takođe želeo da vidi. I verujem da se starcu

86
sprema nešto ozbiljno. Za tri dana užasno je ostario. Ne prestaje da
doziva mrtvu Ipaliju, svoju voljenu pokojnicu...
...Pokojnicu?

87
 POKOJNIK

U seocetu u kome smo se zaustavili s našim kolima, nakon što smo

dugo premeravali teren jedne ledine, živeo je jedinstveni ludak, čija se
ludost sastojala u tome što je smatrao da je mrtav.
Došao je tamo nekoliko meseci ranije, ne želeći da otkrije odakle,
i zahtevao je s beznadežnom upornošću da ga smatraju pokojnikom.
Nema ni potrebe da se kaže kako niko nije mogao da usliši njegovu
želju i mada su mnogi, suočeni s njegovim očajanjem, glumili, to je
samo pojačavalo njegovu patnju.
Nije propustio da nam se predstavi, čim smo stigli, i preklinjao nas
je da mu poverujemo s tužnom bezvoljnošću, koja je svakako budila
sažaljenje. Tako je radio s putnicima koji bi s vremena na vreme prošli
kroz to mestašce.
Bio je to izuzetno mršav tip, žućkaste brade, zaogrnut u dronjke,
ni po čemu poseban ludak; ali se geodet sažalio na njegov poremećaj i
nije želeo da propusti priliku da ispita tu čudnu osobu. Ovaj pak
odmah primeti šta moj prijatelj namerava i pređe na stvar izražavajući
se tako jasno, da se to nikako nije uklapalo u njegovu nesrećnu pojavu.
− Ali ja nisam lud − reče veoma smireno, mada jedva skrivajući
bolni pesimizam. Nisam lud i mrtav sam, praktično već trideset
godina. Dabome. Zašto sam umro?
Prijatelj mi krišom namignu. Stvar je obećavala.
− Rođen sam tamo i tamo, zovem se tako i tako, tamo imam
porodicu...
(Sa svoje strane, želim da prećutim ove reference, jer ne želim da
uznemiravam ljude koji su mu bliski i još živi.)
− Patio sam od nesvestica, tako sličnih smrti, koje su isprva
izazivale stravičnu uzbunu, ali su naposletku svi poverovali da neću
od toga i umreti. Nekoliko doktora potvrdili su mi to uz pomoć
svekolike nauke. Izgleda da sam imao pantljičaru.

88
 Jednom prilikom, međutim, kada sam se onesvestio, nisam se
povratio. I tu počinje istorija mojih muka; moga ludila...
Jednodušna neverica svih ljudi u pogledu moje smrti nije mi
davala da umrem. Pred prirodom, bio sam i jesam mrtav. Ali kako bi
to dalo ljudske rezultate, potrebno mi je da neko odstupi od opšteg
uverenja. Samo jedna osoba.
Povratio sam se iz svoje nesvestice iz materijalne navike da se
vratim; ali ja, kao misleće biće, ja kao jedinka, ne postojim. I nema
ljudskog jezika koji bi mogao opisati ovo mučenje. Žeđ za ništavilom
užasna je stvar.
Sve je to govorio prostodušno, tonom koji je delovao tako istinito,
da je zvučao strašno.
− Žeđ za ništavilom! A najgore je što ne mogu da spavam. Trideset
godina budan! Trideset godina neprestano suočen sa stvarima i sa
sopstvenim nepostojanjem!
U seocetu su to na kraju naučili napamet. Njegovi uporni pokušaji
da ih natera da poveruju u njegovu smrt postali su nezanimljivi. Imao
je običaj da spava između četiri sveće. Provodio je duge sate
nepomičan usred polja, glave zatrpane zemljom.
Takve priče su nas izuzetno zainteresovale; ali kada smo se
spremali da unesemo red u naša zapažanja, desio se neočekivani
rasplet.
Dva pomoćna radnika koja je trebalo da nas sustignu na toj tački,
stigli su trećeg dana noću s raznim zaostalim mulama.
Nismo primetili da su došli, pošto smo spavali, kada su nas
iznenada probudili njihovi krici.
Evo šta se dogodilo:
Ludak je spavao u kuhinji našeg konačišta, ili se samo pretvarao
da spava među svojim uobičajenim svećama − to je bila jedina
milostinja koju je prihvatio od nas.
Nije bilo ni dva metra između vrata gde su zastali od nelagode
pred onim prizorom i navodnog spavača. Ćebe ga je pokrivalo do
grudi. S druge strane, izvirivale su noge.
− Mrtvac! − promucaše gotovo istovremeno. Oni su poverovali u
stvarnost.
89
 Čuše nešto slično prigušenom zvuku mešine koja se ispuhava.
Ćebe se slegnu kao da pod njim nije bilo ničega, dok se vidljivi delovi
− glava i noge − namah preobraziše u kostur.
Tako su kriknuli da se u dva skoka nađosmo pred strunjačom.
Podigli smo ćebe sa smrtonosnom jezom.
Tamo su, među dronjcima, ležale, bez i najmanjeg traga vlage, bez
i najmanje čestice mesa, prastare kosti uz koje je bila priljubljena
sparušena koža.

90
 IDEJA SMRTI

S čudnovatom istrajnošću, javno govorkanje ukazivalo je na mog

prijatelja Sebastijana Kordijala kao odgovornog za smrt svoje
supruge.
To je bilo utoliko besmislenije za mene pošto sam stanovao u
Sebastijanovoj kući s Ramiresom, s kojim sam delio sobu; bio sam
prihvatio gazdina nagovaranja u tom smeru, ne bih li diskretno
ublažio njegov siromašni položaj. Sem toga, kirija je bila skromna.
Istina je da brak Kordijalovih nije bio idiličan, ali je bio još dalje od
raskida. Verujem da se među njima zaista nešto ohladilo, otkada su
došli u tešku situaciju zbog suprugovog bankrota.
To je bilo sve; ali probajte samo da zaustavite javno govorkanje.
Sebastijanova supruga preminula je od aneurizme.
Sirotan se bio toliko ražalostio da se od tog nesrećnog dana
razboleo; Ramires i ja smo morali da se staramo o njemu budući da ga
je služavka napustila.
Jedan naizgled beznačajni događaj probudio je u meni, za nekoliko
dana, podozrivost koja je išla na ruku onim glasinama.
Supružnici su imali psa, vrlo lenjog i ružnog, ali mu je žena ugađala
pošto joj je postao drag jer nije imala dece. Taj pas je spavao u bračnoj
ložnici. Zaboravih da kažem da je bila reč o crnom, običnom psetu,
prilično sićušnom. Ramires i ja smo takođe osećali izvesnu naklonost
ka njemu.
Otkada je supruga umrla, pas nije više ulazio u ložnicu. Po ceo dan
je ležao sklupčan u stražnjem delu kuće. Kada bismo mu prišli, bilo
Sebastijan ili nas dvojica, ponašao se umiljato kao i obično. Ponekad
bi ustao kao rastrojen, krenuo za gazdom. Ali bi se bez izuzetka vratio
kada bi stigao na nekoliko metara od ložnice.

91
 Sebastijan je kasnije pao u postelju. Bolest se pogoršala. Ramires i
ja smo ga pazili na smenu.
Jedne večeri, gledao sam zamišljen u patio kroz poluotškrinuta
vrata dok je Sebastijan nešto čitao. Iznenada videh kako pas ide svojim
uobičajenim sitnim koracima, spuštene glave, sve do mesta gde je
obično zastajao. I zaista, opet stade tamo, podiže glavu da me pogleda
i ja ga pozvah. Okrenu se ne mareći za mene. Tada mi se učini da
primećujem nemir na bolesnikovom licu. U tom trenutku dođe
Ramires.
Sebastijan je još teže oboleo. Jedne večeri došao je lekar i dao je
tužnu prognozu. Skupili su se neki daleki rođaci, naslednici koji nisu
mogli ništa da očekuju od tog siromaha. Otišli su u deset. Ramires i ja
smo ostali da bdimo.
Bolesnik je mirno spavao. Zatim je iz puste kuće, iz onog
uobičajenog mrtvila, iz crne tišine koja se prostirala unaokolo, a to
izaziva strašan nemir kada noću pravite društvo bolesnicima,
iznenada stigao neoborivi dokaz.
− Mislim da... − reče Ramires veoma mirno i pokaza ovlašnim
pokretom ruke u neodređenom pravcu.
− Pa... dobro! − odgovorih s ravnodušnošću koja je bila gora od
tuge.
Nekoliko minuta čulo se tiho Sebastijanovo disanje. Mirisalo je na
laudanum.
Ramires nakon toga otpoče:
− Jesi li primetio...
− ...kuče? − dovrših ja mada nisam znao zašto. I užasno
prebledesmo.
Ponovo smo zaćutali kako bismo čuli Sebastijanovo disanje.
− Nisam bio hteo da ti kažem − ponovo promrmlja Ramires.
− Klevete! − odgovorih ja.
Ali smo se posmatrali krajičkom oka, iznenađeni zbog toga što
smo pomislili na istu stvar kada je započeo onu rečenicu. I malo-
pomalo, postajali smo sve sigurniji i prestravljeniji. Soba se širila kao
da se udaljava od nas u vremenu i prostoru. U petnaest do dvanaest,

92
srce nam je iznenada stalo i krv prestala da teče. Pogledi su nam se
ukrstili u strahu i nepoverenju.
Sebastijan je i dalje bio nepomičan, ali se više nije čulo kako diše.
Tada na vrata uđe pas, kao po navici, opušteno. Pređe preko sobe,
spuštene glave, kao i obično.

93
 LUISA FRASKATI

Počeo sam svoju romansu s lepom Luisom Fraskati na najbanalniji

mogući način.
Bio sam šef telegrafske smene koja je počinjala u osam uveče i išao
sam peške u kancelariju, što mi je pomagalo da svarim večeru, a na
polovini puta sam prolazio pored kuće s dva niska balkona, jedinom
na pločniku. Ostatak je bio okupiran stražnjim delom jednog
letnjikovca, na čijoj ogradi sam običavao da otkinem cvetove lonicere.
Kuća sa dva balkona bila je, iz tog razloga, osamljena; takođe iz tog
razloga, pločnik je bio mračan i miran. Na jednom od tih balkona, prve
večeri kada sam tuda prošao, uživala je u svežem vazduhu jedna bleda
devojka; toliko bleda da nisam odoleo da se ne zagledam netremice u
nju − ja sam obično hodao odmerenim korakom − zbog čega sam
odmah primetio njenu veliku lepotu. Noć je bila topla, ubledela od
nežnih letnjih zvezda. Lonicera je obavijala svojim miomirisom onu
bledu devojku, kako je i prirodno. Ja sam se osećao poetično i srce mi
je poskočilo.
Prošao sam tuda tri, četiri večeri zaredom. Ona je uvek bila tamo.
Uvek je bila tamo, obučena u belo, nežna i ćutljiva kao u romantičnom
romanu, što me je pomalo nerviralo.
Pete večeri sam se osmelio na skromni pozdrav, na koji je ona
odgovorila isto tako. Neko vreme sam je samo pozdravljao, jer beše
me obuzela stidljivost prve ljubavi, pomešana sa žarkom željom da
imam lep glas i da me ona čuje; ali petnaest dana kasnije, već sam
govorio o ljubavi u dnu njenog prozora.
Ona je živela sasvim sama, njena jedina posluga bila je jedna
galisijska starica; a kada sam se raspitao o njoj kod dućandžije na uglu,
ispostavilo se da ovaj zna manje od mene. Povrh svega, on se tada
neumesno nasmešio, pa sam odlučio da zaćutim. Odmah sam odbacio
raspitivanje kod služavke kao neprikladno.

94
 Rešio sam, dakle, da se prepustim svojoj sreći, i da se ograničim
na to da je volim sa što većim zanosom. O ostalom neka odluči
sudbina.
Moja draga imala je božanski glas, mada uvek tih, nestalan; bio je
to pre nekakav nagoveštaj muzike nego određena zvučnost. Mnogo
puta, kada bih se povukao s onih sastanaka, opijen od ljubavi, kako
dolikuje, spopala bi me ideja da ona nije razgovarala sa mnom uz
pomoć jezika, već nekom vrstom melodičnog prožimanja misli. Evo
danas, već sasvim pribran, smem li da tvrdim da sam nekada stvarno
čuo glas, anđeoski glas Luise Fraskati?...
Izvesno je da me je ona sama pozvala jedne večeri da je posetim u
salonu, kako bi izbegla komšijska ogovaranja, pod jednim hirovitim
uslovom:
− Zakunite se vašom čašću da nikada nećete upaliti svetlo u mom
prisustvu.
Pristao sam, ali ne bez izvesne nelagode zbog te tajanstvenosti. Da
nije bila reč o nekakvoj mani, nekoj ružnoći koja se ne sme priznati?
Kada smo se kasnije zbližili i počeli da razmenjujemo nežnosti,
uverio sam se u suprotno. Moja draga bila je zanosno lepa u svojoj
tajnovitosti nestvarnog bića. Iste večeri kada sam prvi put kročio u
njenu kuću, primetio sam, dok se udaljavala s balkona kako bi naredila
služavki da mi otvori, čudnu lakoću u njenom koraku. Reklo bi se da
zapravo nije ni hodala. Ali ja sam bio previše srećan da bih se
zadržavao na tim pojedinostima.
Moja draga imala je izuzetne ruke. Najprefinjenije ruke koje sam
ikada video. Ali nikada mi nije dopustila ni da ih okrznem svojima.
Koliko god da bi ovo moglo da izgleda čudno, tokom četiri meseca,
veče za večeri, razgovarali smo nasamo o ljubavi s besprekornom
nevinošću.
Može li se, makar, reći da smo razgovarali?
Samo je ona govorila, onim melodičnim i tajanstvenim glasom koji
me je bacao u zanos, istovremeno čedan i dubok poput straha.
Nikada još nisam bio osetio s toliko poetičnosti lepotu uzajamne
samoće.

95
 Ponekad bi mesečev zrak ušao u salu kroz polutvoreni balkon. Na
nekoliko trenutaka, zablistala bi lepota moje nestvarno bledolike
drage, s onim veličanstvenim očima koje su budile teskobu kao u
blizini sudbine, onim ustima koja su treperila od nagoveštaja budućih
poljubaca, onim rukama koje su bile nedostižne kao zavodljivi usud;
ali čim bi primetila da se svetlost pojačala, ona bi ustala lagano se
stresavši.
− Idite − rekla bi mi pomalo uznemirena. I ja sam se pokoravao.
Jesam li mogao da učinim išta drugo robujući blaženstvu?
Proklet da je čas kada sam uspeo da se oduprem! Proklet da je
raspusni Albertino Talante i njegov podmukli savet! Prokleta da je
taština koja me je nagnala da mu ispričam o svojim ljubavisanjima!
Albertino Talante mi se izrugao jer za četiri meseca sastanaka još
nisam uspeo da poljubim svoju dragu. I kako ne bih izgledao kao
plašljivac pred takvim razvratnikom, prizvao sam svoju nesreću.
Poželeh, još iste noći, da poljubim Luisu Fraskati. To sam pokušao
kao dripac, na prepad; ali ona mi uteče poput daška vetra. Uveren sam
da je poželela da vrisne ali nije mogla. Ja sam bio izvukao ključ iz vrata.
Zatim je počela nedostojna i zadihana jurnjava po mračnom
salonu, gde je, u svojoj beloj haljini, ona izgledala kao tračak magle.
Prešli smo celu prostoriju jednom i drugi put. Iznenada se uz tresak
polomi neki komad nameštaja.
Smesta zastadoh; tada primetih svoju dragu na prednjem zidu
salona, nepomičnu, kao da je zalepljena za njega, na visini od neka dva
metra iznad poda.
U tom trenutku služavka otvori vrata i hitro uđe sa svetlom u
rukama.
Krv mi se sledi od užasa. Luisa Fraskati bila je tek visoko
podignuta uljana slika, u zlatnom ramu, svetlucava kao i obično, s
onim rukama, onim očima, onim bledilom...
Ne znam kako napustih kuću, ali me niko ne zaustavi.
Godinu dana kasnije, onaj isti Albertino Talante, krivac za moju
nesreću, došao je da me pozove da prisustvujem izložbi koja je
prethodila rasprodaji umetničkih predmeta: ulaz samo s pozivnicom.

96
 Pristao sam, mada sam zbog toga umalo nastradao; jer kolika je
samo bila moja zaprepašćenost kada sam, čim sam ušao, nabasao
pravo na onaj portret Luise Fraskati. Jedan čovek duge brade takođe
ga je posmatrao.
− Đavolska slika − reče moj prijatelj. Smeo bih da se zakunem da
je ova dama juče sedela i nosila zelenu haljinu.
− Uistinu − ljubazno se saglasi bradati čovek.

97
 ALABASTARSKA ČAŠA

Albertu Gerčunofu

Mister Ričard Nil Skiner, AICE, FRGS i FASE 49, što je, kako se zna,
u prevodu skraćenica za član Instituta civilnih inženjera, član
Kraljevskog geografskog društva i član Edinburškog antikvarnog
društva, jeste škotski inženjer, šef odeljenja koje nadgleda železnice
od Kaira do Asuana, gde se nalaze čuvene brane na Nilu, pored
njegovog prvog brzaka.
Ako pominjem njegove titule i njegovo zanimanje, to je zato što je
odista reč o predstavljanju; mister Nil Skiner nalazi se među nama od
pre petnaest dana, dolazi iz Londona, i preporučen mi je od strane
Kaninghema Grejema 50, velikog pisca čije mi prijateljstvo ide na čast i
obavezuje me.
Mister Nil, sa svoje strane, zamolio me je za ovo javno
predstavljanje, zato što će sledećeg petka, u 17:15, započeti u salonu
hotela Plasa, gde je odseo, razgovore o poslednjim otkrićima koja se
tiču drevne egipatske magije, i želi da spreči širenje preuveličanih i
iskrivljenih informacija koje bi mogle da stvore sliku da je reč o
šarlatanu koji želi da izvuče nekakvu nečasnu korist. Pošto je svestan
da su ove teme izašle na zao glas, on će, povrh toga, iz predostrožnosti
pozvati samo kvalifikovane osobe koje imaju izvesna istorijska znanja
o materiji (biće dovoljno nešto od Rolinsona ili Maspera 51): zato će
zainteresovani morati da mu se lično obrate. Mister Nil korektno
govori francuski.

49 Skraćenice za Associate of the Institute of Civil Engineers, Fellow of the Royal Geographical
Society, Fellow of the Antiquarian Society of Edinburgh. (engl.) (Prim. prev.)
50 Robert Bontin Kaninghem Grejem (Robert Bontine Cunninghame Graham, 1852, London −

1936, Buenos Ajres), škotski političar, pisac, novinar i avanturista. (Prim. prev.)
51 Henri Kresvik Rolinson (Henry Creswicke Rawlinson, 1810-1895), britanski oficir, političar

i orijentalista. Došao je do važnog otkrića koje je pomoglo u dešifrovanju klinastog pisma.

Gaston Maspero (1846-1916) francuski arheolog, filolog i egiptolog. (Prim. prev.)

98
 Sem toga, on nema ničeg zajedničkog s onim ubledelim
crnobradim magovima koji redovno gostuju u holovima širom sveta
izazivajući divljenje svojom usporenošću i nepristupačnošću. Mister
Nil je riđokos i razdragan, i čak bih rekao pomalo stidljiv. Kada sam
otišao da ga posetim, upravo se veselio kao kakav školarac, zato što je
u hotelu nabasao na kolegu iz Marišal koledža, koji je takođe bio
poreklom iz stamenog Aberdina, njegovog rodnog grada. Bio je to
mister Fransis Gatri, Škotlanđanin koji je zbog svog odela, pegavosti i
izboranosti izgledao kao da je izvajan u granitu te daleke zemlje.
Takođe nema ničeg „okultnog” u putovanju mistera Nila. Reč je o
prozaičnom izučavanju naših tvrdih drva, koje egipatska železnička
administracija namerava da isproba kao potporu na močvarnim
terenima.
Naravno da sam ga ubrzo, pošto mi je naš gost pokazao nameru
da raspravlja o egipatskoj magiji, već zapitkivao o poslednjim
otkrićima koja su obogatila arheologiju svojim neobičnim mnoštvom:
− U Egiptu − rekao mi je sam − svako je pomalo arheolog.
I nadovezujući se na tu svoju misao:
− Arheologija je tamo neodoljivo iskušenje.
U to prođe holom jedna živahna i bučna grupa mladih i za trenutak
prekinu njegove reči.
− Ja sam dosta kasno − produži − stekao strast ka otkrićima. To se
moralo desiti, ali meni se dogodilo na način koji se razlikovao od
uobičajenog.
Bio sam predani lovac i tome sam posvećivao sve svoje slobodne
dane, kada mi se jednog dana ukazala prilika da spasem, preciznim
hicem, jednog egipatskog momka odbeglog iz karavana u Senaru, koji
je kupajući se u reci upao u čeljusti jednog od onih sada već gotovo
čuvenih krokodila, koji žive još dalje od brzaka; reč je o pravim
nemanima za kojima vredi ići u potragu i zbog kojih su pojedinci
prelazili stotine kilometara.
Iako mu je leva ruka ostala gotovo nepokretna od strašnog ujeda,
Mustafa, moj štićenik, bio mi je beskrajno zahvalan, a to je uobičajeno
kod muslimana, posebno kada smatraju da nekom duguju život; oni,
dakle, tada smatraju da su se odužili tek kada i sami učine spasiocu

99
jednaku uslugu. Bio mi je dodatno privržen zbog toga što sam ga uzeo
u službu ne bih li na taj način ublažio nesreću njegove obogaljenosti.
On je bio taj koji je, kada sam se vratio na radno mesto, koje se u
to doba nalazilo u Esni, nekadašnjem grčkom Latopolisu, probudio
moju radoznalost, poklonivši mi dva stara dragulja, izvanredno
neobična: malog kopca od emajliranog zlata i pečat od kornalina 52, na
kome je bio ispisan hijeroglif ank, odnosno reč život, koji je zato služio
kao zaštitnički amulet.
Šta god da sam činio da ustanovim poreklo tih predmeta svakako
čudnijih od tričavih arheoloških iskopina koje su stalno nalazili − bilo
je uzalud. Čak sam se pozivao na zakon koji kažnjava trgovinu
vrednim antikvitetima i njihovo skrivanje. Mustafa se izvlačio
pozivajući se na ustaljene arapske uzvike: ,,Ko to može znati! Neka se
Alah smiluje mom neznanju.” Ili pak: „Samo je Alah sveznajući!”...
Činjenica je da ovi felasi 53, u kojima se ukršta arapsko i egipatsko
nasleđe, znaju i prećutkuju mnoge stvari, uprkos uvreženom mišljenju
o njima. Nedavno su svojim nacionalnim osećanjem, za koje se činilo
da ga starosedeoci nemaju, više nego jednom iznenadili moje
sunarodnike.
Rođen u Esni, koja je jedna od stanica karavana kome se bio
priključio da bi kasnije završio kao žrtva krokodila, Mustafa je bio vrlo
stručan za arheološka iskopavanja, pošto se pomenuti grad nalazi na
samo dvadeset i osam milja od drevne Tebe. Tako da je on, kao
pomoćnik brojnim istraživačima, ostvario, da tako kažemo, uspešnu
„karijeru”.
Još dok je bio dete zapošljavali su ga da razonodi nadničare
pevajući, baš kao homerski berači grožđa u opisu Ahilejevog štita, da
bi kasnije, već malo stariji, teglio košare sa kršem, a kao mladić
baratao motikom, tako da je na kraju stekao veliko iskustvo u toj
oblasti.
Posedovao je još jedan dar svojstven njegovoj rasi, uočavao je
neprimetne tragove; ali teškoće posla i bedna plata na kraju su ga
primorali da promeni posao, pa se priključio karavanu, gde takođe

52 Poludragi kamen crvene boje. Koristio se u verskim obredima starog Egipta. (Prim. prev.)
53 Zemljoradnik u arapskim zemljama, naročito u Egiptu i Siriji. (tur.) (Prim. prev.)

100
nije mogao da izdrži zaista užasni posao vodiča kamila. On je osetljive
naravi, nežniji od svog okruženja. Tako je prvo postao moj kućni sluga
a zatim i pomoćnik.
Kada sam se uverio da neću moći da ustanovim poreklo dragulja
jer ga, naposletku, možda ni sam Mustafa ne zna, počeo sam da ga
propitujem isključivo o faraonskim grobnicama po kojima se toliko
pročula slavna Dolina kraljeva, sve od otkrića, sada već pomalo
davnog, groba kraljice Hatšepsut. Iako je puno okolišao, stekao sam
čvrsto uverenje u to da poznaje više od jedne riznice; ali nikada nije
pristao da mi otkrije gde se nalaze, uprkos tome što su ga moja
preklinjanja vidno žalostila.
− To bi dovelo − govorio je − do nepopravljive štete za tebe.
I još je rekao, svečanim tonom:
− Nikada nemoj biti prvi koji ulazi u kraljevske grobnice. Nemoj ih
skrnaviti jer ćeš uznemiriti čuvare ulaza. Niko ne može uteći srdžbi
kraljeva.
− Da, da − rekoh ja tada, kreveljeći se. − Poznata priča o osveti
mumije.
Na moje veliko iznenađenje, veseli mister Nil postade ozbiljan. Na
tren se zagleda u pepeo svoje cigare...
− Zapravo u tome ima neke istine, jednostavno izjavi.
− Kako, pa vi to tvrdite...! − prekinuh ga, žustro odmahnuvši u znak
neverice.
− Ja ne tvrdim ništa. Pričam o tome što sam video i ništa više,
odgovori moj sagovornik ne promenivši boju glasa.
Zatim, umirujući me jednim gestom, reče:
− Prosudite sami. Ali molim vas da mi dopustite da nastavim s
izvesnim redom. Navikao sam da dajem tehničke i... zamorne
izveštaje, našao je za shodno da doda sa smeškom.
Kada sam jednog dana obilazio s Mustafom podzemnu grobnicu
kraljice Hatšepsut 54, gde sam proučavao in situ, najbolje hijeroglifsko

54 Hatšepsut (1473. p. n. e. − 1458. p. n. e.), peti faraon osamnaeste egipatske dinastije u

starom Egiptu, prva žena faraon. Na slikama, reljefima i kipovima predstavljena kao
muškarac. (Prim. prev.)

101
pismo, ono klasično da kažemo, koje potiče iz slavnih vremena
osamnaeste dinastije, što mu daje dodatnu prednost, jer nema knjige
koja se može uporediti po jasnoći, veličini i boji s tim prostranim
zidovima koje odistinski „iluminira” istorija, podsećao sam svog
pomoćnika − ne toliko da bih ga zainteresovao već više da bih sam
uživao, govoreći sâm sa sobom − na životopis one gorde carice, zvezde
bez premca na njenom dinastičkom nebu.
I nošen himeričnim osećajem bliskosti na koji navode vekovima
netaknute grobnice, u kojima je preživelo u savršenom spokoju čak i
cveće staro tri hiljade godina, čini mi se da sam se izrazio s nekakvim
ličnim ushićenjem, možda čak i s nekom vrstom neodređene ljubavi,
kada sam rekao:
− Božanska kraljica, junakinja i žena, koja pobeđuje kao faraon,
sve dok ne stekne pravo da u svoju slavu izradi kipove na kojima je
naga i sa zlatnom bradom, predstavljena kao muškarac, ona takođe
šalje flotu koja će doneti za njen vrt, kako bi se obavila mirišljavim
isparenjima kao božanstvo, divlje smokve iz Zemlje aroma 55. Nije li to
izraz jedne zaista kraljevske koketerije kada organizuje ekspediciju
na obalu mirišljavih smola gde danas žive Somalci, kao i sama njena
pomama za dragocenostima zbog koje zapoveda da se toliko potroši
na nabavku dragog kamenja, plemenitih metala, finog drveta, lapis
lazulija i slonovače; da ne govorimo o izgradnji one čudesne grobnice,
čiji hodnici od gotovo dve stotine jardi uranjaju, negde oko
devedesete, u živu stenu pogrebne planine...?
Zatim Mustafa reče takvim glasom i s takvom psihološkom
pronicljivošću za koje nisam znao da ih poseduje:
− Unosiš toliko strasti u svoje reči, da se prepuštaš bez zaštite
svakojakim uticajima. Zato ne želim da te vodim do kraljevskih
grobnica. Možda ćeš mi se smejati, ali zna se da su drevni ljudi
postavili „materijalne duhove” da čuvaju ulaz. To su vazda budni
osvetnici. Svaki od njih povređuje na svoj način, ali svi ubijaju. Za malo
više od godinu dana koliko je trajalo istraživanje ovog kraljičinog
groba, bilo je dva samoubistva među istraživačima.

55Ime koje su Rimljani nadenuli starovekovnoj afričkoj državi Punt zbog toga što je bila poznata po
mirišljavim smolama. Za zemlju Punta se pretpostavlja da se nalazila na teritoriji današnje Somalije.
Hatšepsut je organizovala najveću trgovačku ekspediciju na Punt. (Prim. prev.)

102
 Tek sam kasnije shvatio onaj izraz koji mi se u tom trenutku učinio
apsurdnim, „materijalni duhovi”, koji je upotrebio Mustafa, tog dana
neobično razgovorljiv; ali njegova sposobnost za radove iskopavanja
porasla je u mojim očima zahvaljujući neočekivanoj oštroumnosti
koju mi je tada pokazao. Tako da, kada mi je, nešto kasnije, pisao
sekretar lorda Karnarvona 56, ispred udruženja ASE, kako bi me
zamolio za pomoć u istraživanjima
Tutankamonove podzemne grobnice, koja su nameravali da
započnu, smatrao sam da mu, u liku Mustafe, preporučujem najboljeg
mogućeg stručnjaka.
− Tako da ste vi pomagali u... − započeh.
− Upravo. Toj okolnosti sam dugovao poziv za prisustvo na
otvaranju.
− Da li, onda, mislite da je toliko komentarisana lordova smrt
nastupila onako kako su ljudi zamišljali i tvrdili, kao posledica tog
čina?
− Ponavljam vam da ću vam ispričati ono što se dogodilo i ništa
više od toga.
Kada je otkriven duboki prokop koji vodi do vrata pogrebne odaje,
moj pomoćnik, zbog svoje sakatosti, nije mogao da učestvuje u
sklanjanju kamenih blokova koji su ga zakrčavali, ni da se spusti sa
lordom, njegovim gostima i dvojicom nadničara koji su se priključili
grupi, u kufama, egipatskim košarama. Bio je ubledeo, mada hladnog
držanja, i samo mi se učinilo da mi očima daje znak da obratim pažnju
na jednog nadničara koji se spremao da započne silazak; bio je to već
star, ali krepak čovek. Zatim mi je obazrivo prišao.
− Zaboravio si talisman, rekao je, pružajući mi pečat od kornalina.
I zaista, to mi se dogodilo kada sam zamenio svoje uobičajeno
odelo debelom uniformom koju je valjalo obući za silazak i koja
predstavlja jedno od mučenja tog teskobnog poduhvata. Ko to nikad
nije radio ne može da shvati šta znači provlačiti se, u velikoj meri
pipkajući u mraku, dugačkim podzemnim hodnicima gde ustajali

56 Džordž Herbert, V grof od Karnarvona (George Herbert, 5th Earl of Carnarvon, 1866-1923) engleski
aristokrata, amaterski egiptolog, koji je finansirao iskopavanje kraljevskih grobnica u Tebi, kao pomoćnik
Hauarda Kartera. Umro je nekoliko meseci nakon otkrića Tutankamonove grobnice, što je dalo povoda
za legendu o Tutankamonovom prokletstvu. (Prim. prev.)

103
vazduh star više vekova, neprimetna prašina i paklena toplota
pojačavaju nepodnošljivo gušenje do nivoa samrtnih muka.
Nema u tome ničeg sličnog čudesnim arheološkim šetnjama koje
čitaocima nagoveštavaju pripovesti o otkrićima. Spuštanje niz
grobnički prokop je ne samo strašno već i opasno. Treba se dobro
zaštititi od toga da se ne ogrebete na oštrim ivicama zidova, jer
egipatsko podneblje je takvo da i najmanja rana može izazvati kobne
posledice.
Pošto ste prinuđeni da smanjite svoju opremu kako biste se
provukli između gotovo neizbežnih odrona nastalih postepenim
urušavanjem planine pod sopstvenom težinom i zbog
neujednačenosti terena, vaša malecna pljoska uspeva tek da zavara
žeđ izazvanu prekomernim znojenjem. Ali najužasnije od svega jeste
to što ne smete da skinete debelu odeću kako se ne biste povredili, a i
zato što će vas zaštiti, u slučaju da izađete napolje kasno, od oštre
hladnoće koja u pustinji nastupa naglo čim zađe sunce: to je još jedna
opasnost svojstvena toj oblasti. Reklo bi se da, kada se zavučete u
grobnu iskopinu, nosite na plećima čitavu težinu zlokobne planine
koju ste videli na ulazu, koja kao da se spušta u vidu gustog peščanog
pokrivača na grobnice, ukopane pod beskrajnom pustoši Doline
kraljeva.
Ali je grobnica koju smo otkrili bila tako čudesna da bi zavredela
čak i veća odricanja.
Neću pokušati da vam je opišem, niti da prizovem u sećanje
znamenitu svitu; te su stvari, uostalom, već popularizovali svekoliki
magazini. Reći ću vam samo da nas je otvaranje odaja s nameštajem,
koje se nalaze neposredno ispred one sa sarkofagom, očaralo.
Zamislite kada osam meseci kasnije još nije bio završen popis
imovine koja se sastojala od nameštaja, kipova, ukrasa i ćupova. Tako
vredan pronalazak ne pamti se još od vremena kada je otkrivena
podzemna grobnica kraljice Hatšepsut; a ovaj Tutankamon, njen
potomak, ispostavljao se kao neosporno dostojan toga da okonča
slavodobitno razdoblje osamnaeste dinastije, kada su tebanski
kraljevi doveli Egipat do vrhunca njegove raskoši pre više od tri
hiljade godina. Premorenost od dugih meseci posla, koja je u

104
poslednjim danima bila prerasla u bolnu iznurenost, iščezla je pred
ovim gotovo večnim čudom.
Nemoguće je dovoljno zahvaliti lordu Karnarvonu na njegovoj
ogromnoj darežljivosti, jer on je založio čitavo svoje bogatstvo da bi
se ostvario taj neverovatno skup poduhvat, da ne pominjemo
oduševljenje, trud, nesebičnost s kojima je zarad njega žrtvovao
sopstveni život. Ali vraćam se konkretnoj temi moje pripovesti.
Došao je trenutak, svečan za sve nas, da porušimo poslednji zid,
dosta lagan, koji nas je delio od odaje sa sarkofagom. Skrnavljenje tako
dugog sna uvek izaziva tugu, pa čak i izvesnu nelagodnost...
Kada se pred nama najzad ukazala, nakon što se polako razvejala
prašina izazvana poslednjim udarcem pijuka, u blagoj pomrčini, koja
je pre bila obojena nego osvetljena električnim svetlom, ritualna ćelija
sa svojim ogromnim usamljenim kovčegom, imali smo utisak da u
dubokoj i uskoj pećini, tik ispred nas, čujemo kako uzdiše senka.
Pretrnuli smo od strahopoštovanja.
Ali lord Karnarvon već je ulazio na ta poslednja vrata. Svojim je
zaslugama stekao puno pravo na to. Brzo se osvrnuo po grobnoj odaji,
nagnuo se nad sarkofag ne dodirujući ga i izašao kako bi ustupio
mesto znamenitim osobama iz pratnje, jer u uskoj prostoriji nije bilo
mesta za više od dvoje.
Tada primetih da se sa spoljnje strane, znači tamo gde sam ja bio,
nalaze pored vrata dve alabastarske čaše zatvorene kupastim
poklopcima od istog materijala.
Lord Karnarvon se približi jednoj čaši, dohvati alabastarski
poklopac, nema sumnje mahinalno, te poče da ga skida vrteći ga u
krug, pošto je bio pričvršćen s besprekornim majstorstvom
svojstvenim egipatskim radovima. Nežno, bez ijednog šuma, podizao
se pred našim zaprepašćenim očima.
Međutim, očekivalo nas je još veće iznenađenje:
Iz otvorene čaše ispario je slabašni, ali primetan miris koji je
osvežio prostoriju!
− Sećam se da sam se zapanjio kada sam čitao o tome − rekoh.
− Nesumnjivo − odgovori mister Nil − i sâm sam to pomenuo u
jednom opisu objavljenom u časopisu Mantli Rivju. Svi znaju da je

105
Egipat bio zemlja hemije, te nauke čije se samo ime čini da je izvedeno
od „Hem” ili „Kem” 57, kako su Jevreji zvali egipatski narod, što se može
videti u Psalmu CV, u kome se daje njegova sažeta istorija; a
Hatšepsutina flota nam pokazuje koliko je u njeno vreme bila velika
važnost parfema.
Uprkos svemu, dugovečnost one isparljive materije činila se
neverovatnom; ili tačnije, to kako je opstala kao gotovo besmrtna
zatvorena trideset vekova. Tako sam shvatio zašto su stari Grci i
Rimljani birali alabastarske čaše za skladištenje parfema. Setićete se
kako su se na grčkom divne parfemske čašice zvale „alabastri” po
antonomaziji. Mora da je to jedna od tolikih stvari koje su Grčka i Rim
naučili od Egipta.
Ali još čudnija od samog parfema bila je svežina koju je raširio
unaokolo. Svežina nije prava reč, jer radilo se tačnije o nekoj vrsti
nenametljive hladnoće, kao od mentola. U svakom slučaju ja i lord smo
se naježili kada nas je obavio taj varljivi mraz, koji se smesta raspršio
kao kratkotrajni uzdah.
Lord se nagnuo i duboko udahnuo, nabivši nos u čašu.
− Vredi truda − rekao je − sačuvati uspomenu na tako stari parfem.
Na vratima je došlo do laganog komešanja koje mu je odvuklo
pažnju, a ja sam iskoristio tu okolnost da i sam to pokušam.
U tom trenutku ispreči se preda mnom, poput senke, onaj felah s
kojim je Mustafa bio razgovarao, dajući mi odlučne znake da to ne
činim glavom i očima.
Koliko god da me je taj postupak začudio, nisam mu posvetio
nikakvu pažnju i držao sam se svoje namere. Zatim, odvaživši se na
neverovatno smeli gest za one stidljive seljake, on me žustro ščepa za
ruku, mrmljajući u isto vreme na arapskom kako bih ga samo ja čuo i
razumeo:
− Attara almaut! Parfem smrti!
Lord je, u međuvremenu, ponovo poklopio čašu.

57
Biblijski lik Ham, Nojev sin. U psalmima se aludira na Egipat kao na „Hamovu zemlju”.
(Prim. prev.)

106
 Kada sam, nakon nekoliko nedelja, imao priliku da ponovo vidim
oba suda, sve je bilo isparilo, i samo je na dnu ostala jedna smolasta
mrlja, tako bleda, da nije bilo moguće proučiti je.
Kažem nekoliko nedelja, jer mi je po izlasku iz grobnice naškodila
pustinjska hladnoća. Razboleo sam se kao i lord Karnarvon, mada ne
tako teško.
Međutim, bio sam ostao pod snažnim utiskom jedne Mustafine
izjave. Kada smo izašli iz jame, dok mi je prebacivao ćebe preko
ramena, on mi reče tihim glasom, pokazujući na lorda:
− Evo čoveka kome sleduje smrt. Neka nas Alah sačuva!
− Kako znaš? − ukorih ga prikrivajuću srdžbu.
− Čuo sam kako je loše kinuo: kao šakal.
I zaista sam se setio kako sam i ja čuo da je kinuo s otužnim
hrapavim praskom, više nalik šištanju; ali odgovorih s prezirom
prema sujeverju:
− To je od hladnoće. I mi ostali smo kijali.
− Tačno; ali tebe jedva da je okrznulo zloslutno krilo osvetnika.
Bićeš dobro za nedelju dana.
A kada sam kasnije, kod kuće, nastavio raspravu razboritim
zamerkama:
− To je groznica koja se objašnjava prekomernim umorom,
ustajalim vazduhom, napetošću živaca...
... Mustafa je dobio priliku da me još jednom pobedi, odgovarajući
mi mirnim tonom:
− Kada su otežali pristup svojim grobovima, drevni ljudi su
računali na tu prirodnu osetljivost, koja ostavlja prestupnike
bespomoćnim pred čuvarima ulaza.
Bila to slučajnost ili ne, lord Karnarvon nije ustao. Bio je žrtva
jedne čudnovate groznice koju nauka nije uspela da pobedi, nakon
čega mu je ustanovljeno zapaljenje pluća čije simptome sam i sâm
iskusio i tako je prerano okončan jedan veoma koristan i velikodušan
život.
− Takođe se govorilo o izvesnoj infekciji koju je izazvao ujed
insekta...

107
 − Da, u početku, i ne bez razloga, jer već sam vam kazao kako i
najmanje povrede postaju opasne u egipatskom podneblju. Ono je, sve
u svemu, istinska egipatska kobra. Ali zapaljenje pluća je bilo, makar
za mene, uverljiv zaključak. Lično sam ubeđen da je lord Karnarvon
udahnuo smrt iz otvora alabastarske čaše.
Tako je dobijao smisao Mustafin paradoksalni izraz; jer
smrtonosni je parfem bio, u suštini, „materijalni duh”, „osvetnik”
zatvoren u primamljivim čašama kao odistinski „čuvar ulaza”, „večito
budan”. Ništa dakle od izmaštanih demona ili zlih ,,elementarnih
duhova” 58. Jednostavna istina ispostavljala se kao mnogo zlokobnija.
Zapravo stravična, pošto je poslednjem faraonovom snu obezbeđen
večni spokoj zahvaljujući bezličnoj i neumoljivoj kazni, nalik
sudbini!...
Mister Nil je, nema sumnje, nameravao da nastavi; ali u tom
trenutku, gotovo okrznuvši divan na kome smo razgovarali, jedna
nadmena ženska prilika pređe hol žustrim korakom uzburkavši oazu
zlatne prašine, koja se napravila tamo gde su se zraci zalazećeg sunca
spuštali s jednog visokog bočnog prozora, u veličanstvenoj bundi od
krzna sibirske lasice po poslednjoj modi, ostavljajući za sobom oblačić
jedinstvenog parfema, kao prvi i uverljivi detalj koji govori o istinskoj
otmenosti.
Nismo videli lice nepoznate žene, koja je prošla iza nas, otkrivši
nam samo u prolazu svoje otmeno držanje i parfem; ali moj
sagovornik ustade i blago prebledeo, izusti prigušenim glasom:
− Attara almaut!...
Pratili smo je uznemirenim pogledom kada smo videli kako se, već
u predvorju, susreće baš sa misterom Gatrijem, koji ju je pozdravio
bez zastajanja, popeo se brzim hodom uz široko stepenište, i
primetivši nas gotovo smesta, uputio se k nama. Vraćao se sa golf
terena, prilično umoran, kako nam je rekao kada se sručio u duboku
fotelju pored nas.
− Jeste li već popili čaj? − upita odmah potom.
Mister Nil mu ne odgovori nego i sam postavi pitanje:
− Fransis, dopustite me, ko je ona gospođa?
58
Mitološka bića koja opisuje Paracelzijus, duhovi vatre, zemlje, vazduha i vode. (Prim. prev.)

108
 − Ona gospođa? Oprez, Ričarde! − reče mu šeretski. − Ona
gospođa? Istina je da ne znam mnogo o tome. Upoznao sam je nedavno
na jednoj igranci. Izgleda da je reč o dosta tajanstvenoj Egipćanki,
tačnije dosta sumnjivoj... Možda o avanturistkinji... Ne znam ko mi je
kazao − oprez Ričarde! − ponovo ubaci, srdačno se smejući, zavaljen u
fotelju − da su se već dva muškarca ubila zbog nje.

109
 OČI KRALJICE

Romulu Sabali

Čim sam iz one kratke vesti u jutarnjim novinama saznao da je,

kako se to obično navodi, mister Nil Skiner „iznenada preminuo, kao
žrtva nenadane bolesti”, smesta mi se nametnuo kao kristalno jasan
razlog tog događaja: mister Nil se ubio zbog ,,one” žene.
Bio sam u isti mah pogođen i razjaren preranim krajem jednog
svrsishodnog života i jednog sada već izvanrednog prijateljstva, koje
smo doduše u poslednje vreme dosta zapostavili zbog one kobne
romanse.
Imao sam tek toliko vremena da se obučem i pohitam u pansion u
kome je nesrećni inženjer odsedao od svog priključenja Ministarstvu
javnih radova, pošto je u vesti stajalo da će pogrebna povorka krenuti
u deset.
Kada prođe tužni obred, pokušaću da izvidim ovog popodneva u
odgovarajućem odeljenju Uprave železnica šta tamo znaju o
neočekivanoj drami, pošto je prema mojim saznanjima mister Gatri,
naš jedini zajednički prijatelj, bio odsutan negde u unutrašnjosti.
Verovatno je, pomislih, udaljenost tog bliskog prijatelja doprinela
ubrzanju nesrećnog raspleta.
Mister Nil, kome sam dugovao, kako ćete se setiti, čudnovatu
pripovest Alabastarska čaša, malo nakon što se doselio kod nas,
zaposlen je od strane Uprave železnica, koja je bila veoma dobro
obaveštena o njegovim stručnim zaslugama.
Ali njegovo uključenje u naš tehnički tim, koje smo svi proslavili, i
čiju je opravdanost on sam dokazao malo potom, kada je razrešio
jedan veoma složeni zastoj na izvesnoj deonici linije Uajtikina,
dugovalo se naime vezi koju je uspostavio s onom tajanstvenom
110
damom „parfema smrti”, čiju smo nadmenu priliku videli tek ovlaš i u
prolazu na veče već pomenute pripovesti, i koja je, prema misteru
Gatriju, njenom dalekom poznaniku, imala dvojicu samoubica među
svojim obožavaocima...
Povremeno sam viđao ovaj par u pozorištu, ali pošto su stalno
sedeli u visokim ložama, i na tolikom odstojanju da mi je uviđavnost
nalagala da ga poštujem, nisam mogao jasno videti damino lice, koje
je bilo, sem toga, dosta neuhvatljivo, pod šeširima koji su zaklanjali
lice, po poslednjoj modi; ali znao sam glasine o njenoj lepoti iz
govorkanja o „Egipćanki iz Plase“, kako su je nazvali tokom njenog
kratkog boravka u pomenutom hotelu.
Kasnije se saznalo da se preselila u kuću u izvesnoj četvrti, gde ju
je posećivao inženjer, i to je bilo sve; ali ta po svemu obična romansa
za mene je postajala zagonetna zbog sećanja na već pomenuti parfem,
koji je bio, ili se makar tako učinilo misteru Nilu, onaj isti parfem iz
alabastarske čaše otkriven u Tutankamonovoj grobnici, čije je
isparenje, po njemu, prouzrokovalo smrt lorda Karnarvona.

II

Razmišljajući o svemu tome, stigao sam do kuće pokojnog mistera

Nila kada je povorka već bila spremna.
Okupljeni, njih šestorica, bili su mi nepoznati, s izuzetkom mistera
Gatrija, koji je stigao u grad prethodne večeri, nekoliko sati nakon
nemilog događaja, duboko potišten. Mislim da mu je prijalo moje
prisustvo, sudeći po osećajnosti s kojom mi je ćutke stegao ruku.
Smestio sam se, dakle, u njegovom društvu u jedan od dva
automobila koji su sačinjavali skromnu povorku, po volji pokojnika,
koju je izrazio u svome oproštajnom pismu; u drugom su bile
smeštene četiri osobe: jedan činovnik Ministarstva, jedan stanar iz
pansiona, koji se bio sprijateljio s preminulim, i dva predstavnika
Engleskog književnog društva, čini mi se. Morali smo, stoga, da
prihvatimo jednog od nepoznatih ljudi, koji nas je veoma ljubazno
zamolio za mesto. Mister Gatri nas je predstavio, ali tako tihim glasom
da nisam dobro čuo ime. Učinilo mi se da je rekao nešto kao Nasar, ili
Monson, neko prezime koje je odgovaralo naglašeno kreolskim
111
crtama onog čoveka, tamnoputog, prosedog, kratke, gotovo bele
brade.
Ali mister Gatri mi je već pripovedao dosta šture pojedinosti
nesrećnog slučaja.
Obuzet svojom strasnom vezom, mister Nil se polako osamljivao
sve dok nije prekinuo, ili gotovo prekinuo, sve druge svoje odnose,
iako ništa kod njega nije upućivalo na zabrinutost ili ogorčenost.
Stoga se njegov prijatelj veoma iznenadio kada mu je, četiri dana
ranije, u Tukuman stiglo pismo, u kome je stajala neobična napomena
o nekakvom dugom putu na koji je mister Nil trebalo da krene svakog
časa, a kao razlog je navodio službeno zaduženje; tome je, međutim,
dodao podrobne i vrlo lične preporuke, kao i ponovljen i odlučan
zahtev: da se po svaku cenu izbegne maltretiranje njegove prijateljice,
u slučaju da se njemu dogodi kakva neprijatna epizoda.
Pun teskobe, mister Gatri je smesta krenuo, ali ipak nije uspeo da
spreči nesreću koju je predosećao.
Bilo je to banalno samoubistvo, u samačkoj sobi, gde su stanari
pansiona bili na korak od pucnja, propraćeno klasičnom poslanicom
komesaru: „nemojte kriviti nikoga...” „životni zamor...“ po svemu
sudeći jednostavan slučaj, tako da je sudija mogao da izda u devet
uveče dozvolu za sahranu, koju je gazdarica zahtevala s razumljivom
žurbom.
− Veliki broj veoma tužnih formalnosti − zaključio je mister Gatri
− nije mi ostavio vremena da vas obavestim.
− Uprkos svemu − napomenuo sam − smatram da je neophodno
ukazati sudiji na mogući uticaj one zagonetne osobe. Smrt je smrt, a
posthumno kavaljerstvo mistera Nila, bez sumnje vrlo uviđavno od
njega, ipak ne bi smelo da se ispreči onome što nalaže savest.
− Ali poslednja volja pokojnika je sveta... − nadoveza se bojažljivo
naš nenadani saputnik, koji je dotle ćutao, s naglaskom koji smesta
razveja moj utisak da se radi o sunarodniku.
Mister Gatri takođe zausti da nešto kaže kada stigosmo na groblje.

III

112
 Tužni obred se brzo završio, pod nepobedivom raskoši
veličanstvenog, iskričavog sunca, uz cvrkut vrabaca koji je zvučao kao
da se mrvi staklo.
Oprostili smo se na trotoaru, s uobičajenom odmerenom
ljubaznošću; a kako sam ja izrazio nameru da malo prošetam ne bih li
iskoristio prijatno vreme, mister Gatri mi reče:
− Ne mogu da vam se pridružim. Moram da se vratim u hotel što
pre da ne bih zakasnio na otpremu pošiljki koja se obavlja upravo
danas, jer želim da bez odlaganja saopštim nesrećnu novost porodici
moga prijatelja. Molim vas, samo, da odustanete od ideje da upozorite
sudiju, ili makar da to ne činite pre nego što porazgovarate sa mnom.
Morao sam mu to obećati, mada bezvoljno, zato što me prvobitni
utisak nije napuštao.
Zatim je moj drugi saputnik iz kola rešio da i on prošeta i upita me
da li bi mi smetalo njegovo društvo.
Odgovorio sam mu da mi ne smeta, iako baš i ne volim da ćaskam
s nepoznatim ljudima, i krenuli smo niz ulicu ćutke.
Tri minuta kasnije, ovaj tip sebi dopusti takvu slobodu da je
potvrdio pesimizam s kojim sam pristupao ovakvim situacijama.
Trudeći se da još više ublaži strani naglasak s kojim je govorio i
koristeći se neobičnim, mada besprekornim španskim, dade sebi za
pravo da me upozori:
− Nemojte se oglušiti o molbu mistera Gatrija, tako razboritu i
gospodsku. Pokojnikova volja...
Ta neumesnost me je razbesnela. I više da bih mu protivrečio nego
što sam nameravao da zaista tako postupim, odgovorih:
− Ja sam, naprotiv, gotovo odlučio da uradim kako sam rekao. To
je pitanje savesti.
Moj sagovornik preblede i zastade prestravljen.
− Gospodine!... Molim vas!... Tako vam života, gospodine!... molio
me je i preklinjao.
Tada međutim osetih iznenadnu radoznalost pred njegovim
držanjem i odgovorih:
− Ali kakvu vi ulogu igrate u ovom slučaju?

113
 − Ja...? Ja sam Egipćanin kao i ta gospođa... Njen sunarodnik. Ona
nije kriva... Kunem vam se... Ne!
− Znači vi je takođe poznajete... intimno?
On tu iznenada shvati kako je loše otpočeo priču. I pribravši se,
reče ozbiljno:
− Ja sam, gospodine, tutor te žene. To je cela istina.
I bila je, nema sumnje, sudeći po njegovom naglasku i ponašanju.
Ali zagonetka je bila daleko od toga da se razreši, čak je postajala sve
zamršenija.
Uprkos svemu, nema sumnje da sam ja bio taj koji vlada
situacijom, i rešio sam da se osmelim na završni udarac.
− Vaša izjava − zaključio sam staloženo − ne samo da me nimalo
ne umiruje nego povećava moju zbunjenost, možda čak i moje sumnje.
Razgovaraću s misterom Gatrijem jer tako sam mu obećao; ali već sam
doneo odluku, osim ako ne rešite da mi se do kraja otvorite, bez
uvijanja. Podrazumeva se, sem toga, da nikada neću pristati da budem
saučesnik u zločinu.
On preblede još jače i ponovo zastade da bi najzad pristao tihim
glasom:
− U redu. Niko ne može uteći sudbini. Vi u svojim rukama držite, i
ne znajući, sudbinu najizvanrednije žene i nadam se da se nikada
nećete naći u nevolji zbog ovih iznuđenih saznanja o njoj. Ali, nema
vremena za gubljenje. Pođite sa mnom, gospodine, i saznaćete iz mojih
usta, koja nikada nisu slagala, Šaitinu tajnu.
− Šaitinu? − upitah, pomalo zatečen njegovim uzvišenim tonom.
− Da, tajnu Šait Ator, Gospodarice Pogleda.

IV

− Mansurbeg... − reče − otkrivajući mi najzad svoje ime, oko koga

sam dotle imao nedoumice − moj neobični sagovornik, dok me je
ugošćavao u svome istočnjačkom salonu, koji doduše nije bio nimalo
raskošan.

114
 Rešio sam, bez obzira, da sve pažljivo osmotrim, pošto su me
udaljenost četvrti, kao i reči tog lika sasvim uverili da se nalazim u kući
Egipćanke kojoj je malo pre toga dao ono čudno ime i titulu.
− Želim, pre svega, da vas obavestim o svojoj osobi i situaciji rekao
je na početku.
Moja titula bega strogo je počasna, pošto se ja zapravo bavim
trgovinom dijamantima, koja, teško pogođena ratom i prohtevima
holandskih draguljara, trenutno ima tek šačicu važnih centara, gotovo
isključivo američkih.
Šait, koja je siroče i udovica, već godinama živi sa mnom, i eto
zašto se nalazimo u Buenos Ajresu.
Neobični način na koji se služim španskim jezikom, što ste vi
odmah primetili, duguje se tome što sam ga naučio među Izraelcima u
Kairu, gde ima mnogo potomaka španskih izgnanika; mada je moj
profesor bio ni manje ni više nego Avram Galanti, znameniti hebraista
i hispanofil, koga vi zasigurno poznajete kao autora.
Želim, takođe, da vas podsetim, jer to više nije tajna, kako je opšti
pokret Istoka u korist nezavisnosti gotovo sasvim ukinuo rasne i
verske netrpeljivosti, koje su nas vekovima toliko žalostile; taj se
uspeh duguje prevashodno tajnim bratstvima, ujedinjenim
zajedničkom sponom, o čemu i sami imate saznanja. Tako da od
indijskih sika do libanskih druza, i od siberijskih šamana do nikad
izumrle masonerije u Memfisu...
− Faraonskom Memfisu? − upitah, iznenađen.
− Da, gospodine. Faraonskom Memfisu. To bratstvo je preživelo,
kao i tolike druge egipatske stvari; a spona koju sam maločas
pomenuo zbližava nas, uprkos mržnji, koja je i na istoku posebno
usmerena prema Jevrejima.
Istina je da se nalazimo, kako i sami uviđate, u drevnom srodstvu
s tom rasom, mada to često dovodi do netrpeljivosti među narodima;
ali zasad bih želeo da se ograničim na priču o svojim sunarodnicima.
Mister Nil vam je bio ispričao, kako sam pročitao u vašoj
pripovesti, da felasi, seljaci iz moje zemlje, znaju i prećutkuju mnoge
drevne stvari.

115
 Može se zaključiti da potomci viših klasa, jer još ima porodica koje
vode poreklo čak od faraona, svakako znaju još važnije stvari.
Šait pripada jednoj od takvih porodica, iz dinastičke loze; a kada
se rodila, njeni roditelji, verni drevnim običajima uprkos tome što su
naizgled upražnjavali jakovitsko hrišćanstvo, naručili su da joj se
izradi karta rođenja.
Ja sam izveo proračun, po starim običajima iz Tebe, i nebesa su
ukazala na jednu čudesnu sudbinu.
Jer pošto je Šait bila kraljevske krvi, njen horoskop je trebalo
uporediti s horoskopom drevnih kraljica, sve do Kleopatre, uz pomoć
astrološkog arhiva koji memfiska lođa do dana današnjeg čuva u
neuništivim kriptama.
Trebalo ga je uporediti, velim, jer se duše mrtvih rađaju ponovo sa
sudbinom koja liči na onu iz prethodnog života ili je dopunjuje, kada
prođe tri ili tri i po hiljade godina.
To znaju i vaši arheolozi, iz čitanja hijeroglifa, ali pošto pomenuto
pismo ima pet ključeva za dešifrovanje, a oni su otkrili samo dva, ne
znaju brojne stvari o tajni smrti; između ostalog, to da se pol ne menja
kada se duša ponovo rađa, a što je uzvišeniji bio njen zemaljski život,
ona se sve kasnije reinkarnira.
Tako da se Šaitin horoskop podudara s onim kraljice Hatšepsut,
koja je preminula pre oko tri i po hiljade godina...
To je bilo toliko ludo da sam se razbesneo.
− Divne li pričice! − uzviknuh, smejući se zlobno i srdito pred
takvim budalaštinama.
Ali Egipćaninovo držanje me je obuzdalo.
Bio je oslonio obraz na levu ruku, sasvim izvesno zagledan u
tajnovita drevna vremena, govoreći glasom koji je nesumnjivo izvirao
iz dubina večnosti, a cela njegova pojava postala je tako smirena i
dostojanstvena da se svaka moja podozrivost raspršavala u trenu; i
kao da je iz sebe zračio nešto, izazivajući laganu vrtoglavicu, nešto
svoje, ne znam šta ali ipak opažljivo, što me sada zapanjuje a tada mi
se učinilo prirodnim, zbog čega se njegova pripovest činila uverljivom
i u savremenom dobu.

116
 V

− Hatšepsut − nastavio je, ne obrativši uopšte pažnju na moje

negodovanje − Hatšepsut, čije ime arheolozi loše čitaju, jer ono se
izgovara Hatsu, bila je, kako ćete se sami setiti, strašna faraonka koja
je predvodila rekonkistu.
Kraljica zlata i gvožđa, lepote i slave, one pobedničke osamnaeste
dinastije čiji se sjaj ističe u istoriji, koja je oslobodila Egipat od strane
vladavine, nakon tri stoleća okupacije od strane azijskih Hiksa.
Ponovo rođena u Šaitinom liku, ona je, dakle, nada Egipta. Ali
njena sudbina što se toga tiče još uvek lebdi u mraku budućnosti...
...A proročki dar − dodao je kao u snu − pripada samo majstorima
trećeg stepena, koje ja već neću moći da dostignem u ovom životu...
Horoskop, kojim se takođe odlučuju imena ljudi, odredio je da će
se novorođena zvati Šait Hator, a to je zaista veličanstveno ime ako se
uzme u obzir da je Šait boginja sudbine a egipatska Afrodita Hator 59,
baš kao i njen grčki pandan, boginja vode i ona koja očima štiti lepotu:
ili kako se to kaže na ritualnom jeziku, Gospodarica Pogleda.
Ali ovde želim da mi potpuno posvetite pažnju, jer stvari će se
malo zapetljati.
Šait je rođena u Esni, gde je mister Nil boravio kao službenik
železnice od Kaira do Asuana; ta okolnost ih je privukla jedno drugom,
nakon onog predavanja o egipatskoj magiji koje je inženjer održao u
hotelu.
Esna je bila jedan od velikih magijskih centara faraonskog Egipta:
jedan od gradova Hator; a kako se to dugovalo njenom geografskom
položaju i magnetnim svojstvima mesta pošto grad nije slučajno bio
osnovan baš tu, Grci, čija je mitologija bila egipatskog porekla,
promenili su ime grada u Latopolis, u vreme Ptolemeja 60, stavljajući
ga tako pod pokroviteljstvo Latone 61, Apolonove majke, jedne od

59
Staroegipatska boginja ljubavi, plodnosti, radosti, plesa i muzike. Često je predstavljena s
kravljom glavom, rogovima ili ušima. Stari Grci su je poistovećivali s boginjom Afroditom.
(Prim. prev.)
60
Helenistička dinastija koja je vladala Egiptom od 305. p. n. e. do 30. p. n. e. (Prim. prev.)
61
Boginja iz rimske mitologije, majka Apolona i Artemide. U grčkoj mitologiji poznata kao
Leta ili Leto, u Egiptu i Palestini kao Lat. (Prim. prev.)

117
boginja lepote, koja je kao oličenje noći (noć je, prirodno, takođe
majka sunca) imala zvezde za oči; iz toga proizilazi da je ona
Gospodarica Pogleda. Ničega, dakle, proizvoljnog nije bilo u svemu
ovome.
Latonu je, takođe, kako ćete se setiti, progonila zmija Piton, koju
je Apolon usmrtio svojim strelama. A egipatska boginja Šait nalazi se
u vezi, preko svoga imena, sa Šai, tajanstvenom bradatom zmijom sa
Nila, koja, kako tvrde felasi, još uvek živi u vodama svete reke.
Oprostite mi što se zadržavam na ovim pojedinostima koje
međutim pominjem da bih vas uputio u drevne tajne. Zmija iz Postanja
imala je dijamantske oči i navela je Evu da okuša prvu ljubav; a jedna
od četiri reke Edena bio je Nil...
Zmijska zla kob, moć prokletstva koju je imala u očima, mora da je
preneta na Šait, te je tako postala uzrok njene nesreće.
Udata vrlo mlada, sa četrnaest godina, kako je običaj na istoku,
godinu dana kasnije postala je udovica pošto joj se suprug ubio: tu je
tragediju sama nehotično izazvala, delovanjem zle kobi, samo zato što
je na njegov zahtev, prepuštajući se čarima ljubavi, pristala da ga
pogleda kada su se poslednji put poljubili.
Sem toga, nikada to nije shvatila; budući da me je nakon te
nesreće, koja je pokrenula kobni niz događaja, memfiska lođa u
dogovoru s njenim roditeljima postavila za njenog staratelja.
Druga epizoda imala je gore posledice za nju i bila je tesno
povezana s otkrićem podzemne grobnice Hatsu.

VI

− Kada je, kako ste vi sami preneli, mister Nil posetio njen grob, u
društvu svog pomoćnika Mustafe, ovaj mu je rekao:
„Drevni ljudi su postavili materijalne duhove da čuvaju ulaz u
kripte. To su vazda budni osvetnici. Svaki od njih povređuje na svoj
način, ali svi ubijaju. Za malo više od godinu dana koliko je trajalo
iskopavanje ovog kraljičinog groba, bilo je dva samoubistva među
istraživačima.”
To je ono što ću ja da vam ispričam.

118
 Reč je o dvojici Engleza koji su se bili pomalo udvarali Šait, kao i
svi ostali iz visokog društva u Kairu; jer ona je, u to doba
osamnaestogodišnjakinja, bila dostigla zenit lepote na koju je, bez
preterivanja, ceo grad bio ponosan.
Toj slavi je doprinela jedna pojedinost koja, budući da je bila
tajnog porekla kao i Šaitina sudbina, mora da je kasnije dala snagu
kleveti protiv nje:
Naš ritual zabranjuje kraljicama da budu u žalosti; sve dok je
sunce na horizontu, one ne smeju da skinu svete dragulje koji ih štite
od nečastivih sila; grivne od tri metala, narukvice od pet dragih
kamenova, sedam ogrlica i dijademu s isturenom kobrom, spremnom
da ujede neprijateljsko srce.
Oba gospodina su upravljala istraživanjem i vođeni pohlepom,
otvorili su pogrebnu prostoriju.
Nijedno iskopavanje nije bilo toliko skupo kao iskopavanje te
grobnice: više od godinu dana raskrčavali su dve stotine i nešto
metara podzemnih hodnika i prostorija.
U prostorijama se nalazilo, kako je dobro znano, neprocenjivo
blago kipova, nameštaja, skupocenih predmeta; ali je u mrtvačnici, po
običaju, bio samo sarkofag: trostruki kovčeg od kamena u potpuno
pozlaćenoj kripti.
Međutim, odmah uz vrata, pomalo zaklanjajući prolaz, nalazio se
divni tabure obložen slonovačom, na kome je − kao čin prefinjenog ali
prostodušnog kaćiperstva u taštoj borbi protiv večnosti − bilo
postavljeno ogledalo. Bio je to verovatno najličniji deo kraljičinog
pribora za udešavanje, sudeći po njegovoj izuzetno jednostavnoj
eleganciji: oval od uglačanog srebra, nataknut na dršku od ebanovine
na postolju od zlatnog lotusa, koje je u isti mah služilo kao ukras.
Taj predmet, koji je izgledao kao ništa više nego sentimentalni i
tričavi dar bogovima, bio je, međutim, osvetnik zadužen za
tajanstveno pogubljenje.
Ali to zahteva još neka dodatna objašnjenja.
Drevni su narodi pripisivali ličnim predmetima nerazvijenu dušu,
ili „dvojnika”, koju su sticali u dodiru s ljudima; iz tog razloga davali

119
su lična imena štapovima, draguljima, parfemskim bočicama,
ogledalima...
Ali ogledala su zadobijala, što se toga tiče, a i inače, posebnu
važnost zbog svoje veze s darom pogleda.
Svi, takođe, znaju, jer sve je to izučila klasična arheologija, koliko
su važnu ulogu imale oči u egipatskoj simbologiji.
Kobaltne oči, koje su izgledale iznenađujuće žive, pričvršćene za
metalne tablice, predstavljale su desno oko sunce, a levo mesec. Bile
su to ,,oči Horusa”, detinjeg boga kome je Hator služila kao kovčeg ili
barka u kojoj je obitavao, i koji je personifikovao sunce mrtvih, „zeleno
sunce ponoći”. Stoga su ga još i zvali Smaragdni Princ. Bilo da su
donosile sreću ili nesreću, od ovih amajlija poteklo je verovanje u
urokljivo oko.
Hator je takođe bila, u ovom slučaju, boginja smrti; i pod imenom
Nub, koje znači zlato, čuvarka mumije pod čijim će se likom ponovo
roditi pokojnik. Zato je zlatna maska, koja je krunisala pogrebni
kovčeg, u pravom smislu reči čuvala lice mrtvih kraljeva. Ljubav i smrt
su, dakle, Hatorine moći.
Oči na ovim maskama, kao i na pojedinim kipovima na kojima su
sačuvane, deluju tako ubedljivo žive da čak i zastrašuju. Jer drevni su
narodi postigli ono što je kasnije postalo nedostižno: sačuvali su u
veštačkim očima moć pogleda.
Mogu vam još reći da su uspevali da izazovu takav utisak preko
određenog ugla u odnosu očne jabučice i duplje, čija se tajna izgubila.
Otuda to da čak i kada su im zenice prazne a lice gotovo uništeno,
kao kod Velike sfinge, kipovi još uvek gledaju kao da su istinske osobe.
Setite se samo očiju kipa sedećeg pisara u Luvru, koje su tako
prodorne da mogu da povrede. A ipak, one su samo dva komada
mlečnog kvarca u koji su utisnute zenice od gorskog kristala, u čijem
se središtu cakli bronzani klinčić.
„Najživlje” od svih tih očiju bile su izrađene od srebra i
simbolizovale su mesec ili zvezde, nebeska tela sudbonosne ljubavi.

VII

120
 − Ogledalo, postavljeno licem nadole na tabure na ulazu, čuvalo je,
zahvaljujući ovom položaju, svoj sjaj.
I kao u svim ostalim slučajevima, bilo je predviđeno da se kazna
izvrši spontano, jer ogledalo samo navodi da se čovek u njemu
pogleda.
Međutim, na neopisivo zaprepašćenje istraživača, na glatkom
metalu nisu se pojavila njihova lica.
Umesto toga, desilo se da su videli lice jedne čudesne žene, čiji je
blještavo živ pogled pronikao u njihove duše, potpuno ih lišivši
sposobnosti jezika i razmišljanja, sve dok ih nije doveo do vrtoglavice
koja je budila neutoljivu, a samim tim i smrtonosnu slast.
Kraljica je kao kaznu učinila besmrtnim svoj sopstveni kobni
pogled − pogled lepote i smrti. A pod svetlom istraživačkih lampi, od
kojeg je jarkozlatna prostorija zablistala kao na suncu, njeno lice
živelo je životom „dvojnika” ili nerazvijene duše ogledala probuđene
u dodiru s ljudima. Živelo je smešeći se i lebdeći, privlačeći ih u
bezdan, u isti mah blisko i daleko, izazivajući malaksalost srca koja je
zapravo značila konačno prihvatanje sudbine pred istinskom
ljubavlju ili vrhunskom lepotom.
A utisak je bio tako jak da su se obojica nehotice ponovo pogledali.
Ništa... Niko...
− Pogled star tri hiljade godina! − naglas sam posumnjao.
− Zašto da ne? − odgovori Egipćanin jednostavno. Zar ne opstaju
jednako dugo u kriptama parfemi, tragovi u prašini, krhko cveće, koji
nestaju čim ih dotakne vazduh? Zar vajar ne ovekovečava nešto tako
prolazno kao što je osmeh u mermeru ili bronzi?
Tako ih je opčinio, dakle, onaj pogled.
Sat ili minut, vreme više nije bilo važno. Ali iznenada, obuze ih
teskoba: ono lice, koje nije bilo slika, počelo je polako da iščezava.
Tačnije rečeno, udaljavalo se, ne prestajući da ih očarava izluđujuće
dubokim čudom svojih očiju.
Ogledalo je tonulo u san.

121
 Tonulo u san, to je tačan opis; jer ako namagnetisani 62 predmeti
mogu da sačuvaju svoje pritajene moći neodređeno dugo, pod
uslovom da im se obezbedi savršeni spokoj − tako da ima leševa koji
ostaju nepromenjeni tokom vekova − toplina ruke deluje na njih
simpatetički, tako da ih, kao ključala vode suve biljke, nakratko budi.
Kada su se istrgli iz začaranosti, obojica su došli na istu ideju: da
fotografski zabeleže ono što bude moguće na suncu. Međutim, koliko
god da su brzo hodali, slika je već bila prilično mutna kada su izbili na
površinu pustinje.
Uprkos svemu, mora da im je dosta pomoglo afričko sunce, kao i
njihova veština i dobri aparati; jer dva dana kasnije, kada je obavljena
sudska istraga tajanstvenog dvostrukog samoubistva koje je
ražalostilo čitav grad, u novčanicima obojice pronađen je
poluzamagljen ali ipak razaznatljiv fotografski dokaz da su slikali Šait.
− Šait! − uzviknuh. Znači?...
− Tako je bilo, doista: Hatsu je ponovo rođena kao Šait.
Ono što je ova poslednja imala pretrpeti zbog istrage i sumnji koje
je bilo nemoguće sprečiti, bilo je strahovito. Tokom nekoliko nedelja
počeo sam da se pribojavam da će poludeti. Ona je, kao i svi uostalom,
mislila da je žrtva sramne nameštaljke, verovatno iz zavisti na njenoj
lepoti.

VIII

− Ogledalo je zatim došlo u moj posed i koštalo me je čitavo

bogatstvo; ali više nije bilo ničeg u njemu, nakon što mu je povraćen
srebrni sjaj. Bilo je usnilo zauvek.
Videćete ga, sačuvao sam ga.
Ebanovina, srebro i zlato! Da su dvojica samoubica bilo šta
razumeli o magiji, nikad ga ne bi takli. Jer kombinovanje
odgovarajućih materijala ima suštinsku važnost u izradi talismana, pa
tako i otkriva njihovu namenu.

62
Lugones aludira na delovanje tzv. životinjskog magnetizma; prema toj teoriji pojedini ljudi
zrače tajanstvenim fluidima. Teorija životinjskog magnetizma formulisana je krajem XVIII
veka, smatra se pretečom hipnotizma i popularna je u okultizmu. (Prim. prev.)

122
 Ali drevni su narodi znali da onaj ko oskrnavi grob obeležen
naročitim znacima, to čini zato što ne poznaje njihove tajne.
Tako se, na primer, na vidnom mestu, na dršci, nalazilo ime
kobnog ogledala: trostruki hijeroglif, koji bi za vaše arheologe značio
prosto „ahh-or-za“: uspavani, što je već bilo uznemirujuće; međutim,
kada se protumači u višem ključu, on nagoveštava nešto čiju ćete
važnost sami uvideti po zasebnoj vrednosti svakog od ova tri znaka:
podlaktica, simbol izvršne snage; sklopljene oči, simbol snoviđenja; i
plodno telo žene, odnosno njen trup i grudi.
Ali, vratimo se na nevolju u kojoj se našla Šait, uvučena u sudski
proces i žrtva klevete koja je od tada progoni.
Nesrećnica je na kraju bila oslobođena krivice kako se moglo
očekivati i otišla je sa mnom da se nikada više ne vrati. Takva je,
makar, njena namera. I kada je nakon dvadeset godina počela da
zaboravlja onaj užasni košmar, kako bi se preporodila spremna za
ljubav koju iziskuju njena lepota i mladost, vidite i sami, gospodine...
Smilujte se na nju!...
Tihi jecaj prekinu njegove reči. A pošto sam ja bio zbunjen i nisam
odgovarao, poverovao je da treba da bude uporan kako bi me ubedio:
− Takve su oči, gospodine, usud njene rase. To su idumejske 63 oči
koje su Kleopatri donele ljubav i nesreću.
Otuda neverovatna sličnost između njenog portreta i portreta
kraljice Hatsu, koji su sačuvani jedan u hramu u Denderi a drugi u
hramu u Deir el Bahriju. Na hiljadu i petsto godina udaljenosti između
njih dve!
Kleopatra je bila kćer idumejske princeze; Hatsu, unuka jedne
konkubine iz istog naroda koju je njen deda, faraon Amenhotep I, bio
uzeo, kako bi učvrstio tek sklopljeni nestabilni savez s onom malom
ali veoma bitnom zemljom pošto se nalazila na putu velikih pohoda na
Aziju.
Obratite pažnju na reprodukcijama tih slika na fini i lagano
zakrivljeni nos, velike oči, mačkastu gipkost kojom je boginja Sehet 64,

63
Stanovnici kraljevstva Edom ili Idumeja, koje se u 1. milenijumu p. n. e. nalazilo na području
današnjeg južnog Jordana. Pominju se u Bibliji. (Prim. prev.)
64
Staroegipatska boginja rata, poznata još i kao Sekhmet, Sekmet, Sehmet. (Prim. prev.)

123
njihova stvoriteljka, obdarila izvesne azijske rase. Preko nje smo u
srodstvu s Jevrejima. Bila je boginja lavica, takođe strašna zbog očiju,
i pokroviteljka telesne otmenosti.
I kako bih vas konačno ubedio u stvarnost ove urođene
očaravajuće moći, čiji su posednici lišeni svake odgovornosti za
nesreće koje izazivaju, želim da vam otkrijem kako danas postoji
jedan jevrejski ogranak, poreklom iz stare Idumeje, čije žene čuvaju
taj kobni dar u svojim crnim ili plavim očima, i koji je poznat po jednoj
neobičnoj pojavi − oni, naime, na bilo kom jeziku, ovako izgovaraju
slovo...
Ali vrata salona se naglo otvoriše u tom trenutku i pojavi se jedna
žena ophrvana tugom ili strahom, gnječeći neki papir, klepećući
narukvicama.
Uspeo sam samo da se uspravim, zaslepljen njenom pojavom.
Preda mnom je bila Šait, Gospodarica Pogleda.

IX

Sta god da sam mogao da zamislim, bledelo je pred stvarnošću.

Ne znam šta je delovalo moćnije, da li njena lepota ili izvanredno
neobična pojava.
Uistinu sam imao pred sobom faraonsku Egipćanku.
I njeno je prisustvo bilo dovoljno kako bi se smesta osetila, s
raskošnom očiglednošću, kraljevska nadmoć.
Toliko gipka da se činilo da treperi, kao one stabljike site koje i u
besprekornom miru podrhtavaju uz nekakvu unutrašnju muziku, na
njenoj nestvarno vitkoj figuri, naglašeno tankoj pri vrhu, kao kod
visokog cveta, nazirali su se u ljupkom hodu neuhvatljivi i uski
mačkasti bokovi.
Utisak je pojačavala izuzetno lagana morskozelena tunika, koja
nije bila nimalo providna, a ipak joj je otkrivala telo kao u razlivanju
nemirne vode.
Na svetlu, ili bolje da kažem, pod munjom koja je sevnula na
vratima, njene visoke zlatne sandale zablistale su kao zmijske glave
od ustreptalih šljokica.
124
 Raskošne raznobojne narukvice pritiskale su joj ćilibarske ruke
skupocenom težinom; ali su joj vretenasti prsti, koji su se grčili nad
sirotim papirom, bili ukrašeni samo henom koja ih je šarala po sredini.
Na vratu joj je podrhtavalo, svetlucajući u raznim bojama, sedam
ogrlica; a na čelu se uzdizala, kao da lebdi u vazduhu, pošto je stajala
na nevidljivoj dijademi, kobra od zelenog emajla čije su okice bile dve
dijamantske iskre.
Kada je iznenada stala ispred nas, grivne su joj zazvečale kao u
ratničkom okršaju; a jedan izuzetno prijatni miris, tako nežan da je
izazivao nesvesticu, još jednom „onaj miris”, preplavio je prostoriju.
Međutim, ništa manje od tih ukrasa, neobičnih na dan žalosti − koji
su međutim bili njena ritualna obaveza − ništa manje, velim, nije
zasluživala ta čudesna žena.
Koža joj je bila gotovo bakarne boje i kao da se presijavala u
nežnim zlatnim prelivima, mrka i prozirna kao urma. Zlokobno tamna
kosa joj je zaklonila čelo, bacajući na kapke nadmenu i strašnu senku
kao od ratničkog šlema.
Zelena kobra, koja gotovo da je izvirala iz razmaka među obrvama,
pokretala se nošena mračnom silom one grive, kao da je pomalo
omamljena otrovom i miomirisom.
Svojim je laganim podrhtavanjem naglašavala živahnost njene
bujne kose. Podrazumevalo se da njoj ukrasi nisu ni bili potrebni da
ukažu na nenadmašnu raskoš; i da je zbog toga vlasnica krila čak i
svoju ritualnu dijademu, čiji je netaknuti crni sjaj na taj način ostao
nepomućen.
A na finom bakru lica, uokvirenom tamnom plamtećom grivom,
koja je proždirala tanke nervozne obrve, isticale su se plave, beskrajno
duboke, ogromne oči, o kojima je arapski pesnik pevao, umirući od
ljubavi za njima, „neumoljive kao sudbina i silovite poput bure”, šireći,
u nepobedivoj čistoti svetla, drevni spokoj ljubičastog mora.
Čistota i spokoj, to im je davalo božanski izgled.
Iako je bilo izvesno da su plakale, bile su kristalno plavetne i
blistave kao zvezde.
Ljubavna nesreća ne samo da ih nije pomutila, nego im je podarila
naivan i iznenađen izraz neprolazne mladosti. Zračile su ohološću

125
zbog svoje beskrajne moći, ali tako kao da vam čine tek neobaveznu
uslugu. Ozarene uzvišenim životom, već božanskim, savršenom
lepotom koja se uzdiže iznad dobra i zla, bile su, međutim,
najprivlačnije zbog svoje nesumnjive vlasti nad smrću.
Zašto kažem nesumnjive?
Ni sam ne bih uspeo da objasnim. Ali reč je o utisku koji je
pouzdaniji od razumnih zaključaka. Ponekad se tako oseća izvesno
nevidljivo prisustvo, koje je ipak očigledno.
Suzdržana pred strancem, Gospodarica Pogleda, da je nazovemo
njenim savršeno odgovarajućim počasnim imenom, ponovo je postala
veličanstveno smirena.
Tada sam primetio njen fini profil pomalo nepoverljivog sokola,
njena gorda putena usta koja su se otvarala nad blistavim zubima; i
ovu pojedinost, napokon sasvim ljudsku, koja se mogla videti samo sa
strane: trepavice dečije dužine, prožete tugom, kao da su sa njih
kapale duboke suze.
Ali u tom trenutku, Mansurbeg me trgnu iz začaranosti, zabrinuto
mi pružajući nekakav papir.
Bio je to sudski poziv za izjavu o samoubistvu.

Bio mu je, međutim, dovoljan izraz mojih očiju; i obraćajući joj se

na engleskom, iz odanosti i ljubaznosti, mirno joj uputi reči koje su
verno odrazile moja razmišljanja:
− Ne boj se ničega. Ovaj gospodin će nam pomoći, tako što će nam
obezbediti prijateljskog advokata. Izgleda da ti ne pripada nikakva
odgovornost u ovoj nesreći.
Naklonih se u znak saglasnosti a Šait mi zahvali tužnim osmehom.
Kada sam ponovo pogledao njene oči, shvatio sam da je imala moć
da ih ugasi kao zmije.
Zatim je, nakon nekoliko kratkih reči na arapskom koje joj je
uputio tutor, otišla da sedne na divan klonula i bezvoljna.
Možete zamisliti moju radoznalost, pitanja koja su mi treperila na
usnama.
126
 Egipćanin, koji je još jednom pronicao u moje misli, pohitao je da
mi odgovori i vrativši se na naš jezik, stavio mi je do znanja:
− Nemojte se brinuti zbog nje, ona ne razume španski.
A zatim reče:
− Takođe, nemojte da pomišljate koješta. Vi niste upisani u njenu
sudbinu. Onaj drugi jeste bio i nesreća je počela da mu preti od
njegove posete kraljičinom grobu.
Isto je tako nepotreban vaš strah od parfema.
Kada je drevna vladarka presadila u svoj vrt mirišljave divlje
smokve koje su joj doneli iz Zemlje aroma, za Egipat je ponovo počela
era svetih mirisa.
Drevne saksije se još uvek nalaze, isklesane u živoj steni, među
ruševinama Deir el Bahrija. Jer sve ovo je, imajte u vidu još jednom,
strogo istorijski.
Uzimajući mirišljave smole za osnovu, kraljevska parfimerija
proizvela je šest esencija od ukupno sedam koje su koristili kao
ritualna ulja za prinošenje žrtve bogovima i za vrhovno dobro živih i
mrtvih. Zbog svega toga, sva ona nalikuju jedna drugom.
Arheolozi poznaju ime samo jednog: Hakanu, ili „parfem ovacija”,
kako se zvao zbog svoje sposobnosti da izazove aplauze, onako kako
gas smejavac ili azotsuboksid vaših hemičara izazivaju smeh.
To je bio kraljevski parfem za svečanosti.
Verovatno ste nešto od ovoga pronašli u svom izučavanju drevnog
„Reda asasina” 65, koje bi, oprostite mi na drskosti jer kažem to iz
dobre namere, trebalo da napustite na tački do koje ste stigli.
Ali, da se vratim na parfeme, drevna kraljica izmislila je sedmi,
najsličniji parfemu smrti po svojoj jačini i prodornosti: „Attara al-
jamal“, miris lepote, kako je opisan hijeroglifima koje je rastumačio
Ogist Marijet 66:
„Vaše visočanstvo napravilo je sopstvenom rukom mirisnu
esenciju za sve svoje podanike. Tada ste razvejali parfem božanske

65
Militantna islamska sekta, koja deluje od XI do XIII veka. Samo ime znači uživaoci hašiša.
(Prim. prev.)
66
Auguste Mariette (1821-1881), francuski egiptolog. (Prim. prev.)

127
rose; vaša je koža zasijala kao zlato a vaše lice zablistalo je poput
zvezda u velikoj svečarskoj sali.”
Egipćanka zadrhta kao da razume.
Podnevno sunce pojavilo se u tom trenutku na spoljnjem prozoru,
osvetljavajući je iskosa.
I, bilo da se radilo o sugestiji od starinskog teksta, ili varljivom
utisku od sunčevih zraka, tunika joj na tren postade prozirna a telo
koje je dotle prikrivala zablista kao zlato.

XI

Sada, kada nedostaje možda ono najvažnije, shvatam kako sam

olako obećao, kunući se u svoju čast, da neću više reći ni reč o Šaitinoj
tajni.
Ne verujem naročito u posledice odavanja tajne i čak je sasvim
moguće da sam samo ja žrtva i to sopstvene lakovernosti; ali strah da
ne učinim nešto loše me sprečava.
Dodaću jedino da sam postao vlasnik ogledala, odista vredne
relikvije, i nema potrebe da naglasim da je i dalje stalno ,,uspavano”.
A ipak, kada ga posmatram pod određenim uglom, čini mi se da
nakon dva ili tri minuta po metalu proleti neka vrsta pogleda koji
uzrokuje malu vrtoglavicu.
I kako ne znam o čemu se radi ni da li se to uopšte dešava, niti mi
prija uznemirenost, niti se bavim arheologijom, upravo sam jutros
rešio da ga poklonim Etnografskom muzeju Filološkog fakulteta, gde
će radoznali čitalac moći sam da ga vidi.

128
 NURALKAMAR

Izložba starih, ili tačnije rečeno arheoloških dragulja, koja privlači

pažnju poznavalaca u drugom predvorju gornjeg salona, galerije G...z
− služim se skraćenicom da predupredim svaku sumnju u potajno
reklamiranje, iako će se već pomenuta zbirka prodati na javnoj
licitaciji; taj događaj, dakle, svakako običan u gradu kao što je naš, tako
povlašćenom što se toga tiče, dao mi je priliku da se upoznam s
jednom pričom koja je, da stvar bude zanimljivija, stigla do mene
spontanim putem, kako se obično ispoljava ono što je istinito. Stoga
će, takođe, biti najbolje da je ispričam na isti način.
Desilo se, dakle, da je izlagač dragocenosti došao da me vidi ubrzo
nakon što je stigao, s pismom preporuke od strane M. Laša, direktora
Strazburškog muzeja, koji mi je, ukratko, pisao da došljak,
penzionisani kapetan Alberti, koji je bio u francuskoj službi na
sirijskoj granici kod Vadi Haurana, zavređuje moju stručnu pažnju i
podršku u svom poduhvatu, s obzirom na istinski izuzetnu važnost
zbirke koja ga je na njega nadahnula, a kako ću i sam uvideti kada se
budem upoznao s njenim poreklom.
Međutim, putnikove namere, koje su se sastojale u tome da
predloži nabavku već naširoko čuvenom i uglednom Muzeju de La
Plata, bile su osujećene time što je dotična ustanova upravo trebalo da
se zatvori zbog odmora. Isti slučaj bio je s Muzejem lepih umetnosti u
prestonici i Etnografskim muzejem Filološkog fakulteta; tako da je
kolekcionar, kome je, kako se kasnije ispostavilo, ponestalo sredstava,
morao da se odluči na ovu izložbu, koja se sada nalazi u opasnosti da
će uskoro biti prodata budzašto, ukoliko se ne pojavi, za dobrobit
nacije, neki pametni i imućni rodoljub...
Jer osamdeset i dva komada koji čine zbirku, gotovo u celosti
sačinjeni od tankih zlatnih listića, mada je reč o čistom zlatu od
dvadeset i četiri karata, mnogo više vrede kao deo celine, a nedostatak
dragog kamenja im ne umanjuje vrednost pošto se odlikuju

129
originalnošću, umetničkim kvalitetom i − u dve reči − čudesnim
poreklom.
Pošto ih je ostavio kao neku vrstu kaucije za iznajmljivanje sale i
u zamenu za malo novca koji je dobio kao avans, prinuđen da ga uzme
zbog oskudice, njihov vlasnik je nestao, nema sumnje da se nikad ne
vrati, kako ćemo videti. Time sam se oslobodio obaveze da čuvam
njegovu tajnu, koja sem toga nije bila nimalo sramna za njega, niti mi
je on ikada tražio da to učinim; ova napomena je neophodna i čitalac
će nesumnjivo umeti da je ceni.
Izložiću, stoga, njegovu priču, koju mi je poverio zato što sam mu
pomogao kao prijatelj i poslovni saradnik, a takođe kako bi odao
„dužnu počast”, u skladu sa orijentalnom formulom, mojim
arabističkim interesovanjima, i to njegovim rečima, radi što veće
tačnosti.
„Iako sam bio u francuskoj službi kao dobrovoljac u velikom ratu
na istoku, ja pripadam arapskom narodu, štaviše strogo uzev po svom
poreklu sam beduin. Prezime Alberti koje nosim uzeo je, jer mu je tako
bilo zgodnije, izvesni predak koji je negde polovinom XVIII veka radio
kao tumač u ženevskom konzulatu u Haifi, u podnožju planine Karmel;
ali iako nas je ovo povezalo s evropskom kulturom, te sam lično stekao
osnovno obrazovanje u francuskoj školi u mestu Sveti Jovan od Akre,
okružnoj prestonici od vremena sionskih kraljeva, nikada nismo
odbacili muslimanska verovanja, mada smo ih ispovedali sa slabom
pobožnošću beduina, za koga se ona svode na malo više od
proglašenja vere u Alaha i Proroka.
Ta moja vernost korenima, kao i nepokolobljivo poštovanje koje
pustinjski čovek oseća za svoje saplemenike, koliko god da su udaljeni
od njega u vremenu, prostoru i statusu, doveli su me dotle da
postanem službenik za vezu s plemenima, pošto sam prvo uspostavio
vezu sa svojim, kako bih nabavljao teretne kamile i odabrane konje,
što je pre svega značilo prilagođene podneblju; pošto je priroda
arapskih pustinja, posebno Severne i Crvene, gde je bilo najviše
dejstava, to zahtevala. Čak i domorodačka stoka, jedina koja podnosi
domaće uslove, zahteva posebnu brigu. Biće dovoljno da vas podsetim
na opijumsku tabletu koju su, s vremena na vreme, davali teretnim

130
mazgama u karavanu kako bi ih obodrili; i na posebne potkovice za
peščaru, koje se sastoje od gvozdene pločice iz jednog komada.
Britanska služba za popunu vojne konjice, u kojoj sam bio
pridruženi član, plaćala je bez cenkanja te čuvene konje koje svako
pleme uzgaja na poseban način, čuvajući od drevnih vremena podatke
o njihovom žigu i rasi u zapečaćenom arhivu posvećenom pastuvima.
Oficirska razmetanja i velika ratna potrošnja ubrzo su iscrpeli obližnja
krda, koja su oduvek bila malobrojna zbog oskudice pašnjaka, zbog
čega sam morao da produžim svoje izlete do Nešda, već gotovo na
granici s južnom, najvećom pustinjom, zvanom Rub el Hali; tamo sam
prvi put stupio u neposrednu vezu s mojim plemenom, zvanim Šamar,
koje uzgaja vrance u sopstvenoj rodnoj oazi i obeležava ih čuvenim
žigom koji nosi ime El Mataća: to je jednostavni znak u obliku slova
iks na levom boku.
Ulazim u ove detalje zato što je upotreba wesm-a ili znaka za
žigosanje jedan od drevnih običaja koje tamo još upražnjavaju i koji
moram sada da pomenem, kako ćete i sami uvideti. Kao odistinski
amblem plemena, wesm takođe obično ukrašava tkanine koje njihove
žene tkaju i grnčariju koju izrađuju. Ima i onih koji ga nose kao
tetovažu, pre svega u Egiptu, pokazujući na taj način dalekosežni
značaj, da tako kažem, takvih znakova i amblema. Na životinju se znak
utiskuje vrelim gvožđem, nakon čega sprženo mesto peru kiselim
mlekom, kako bi se dlaka, koja na tom mestu postaje bela, isticala iz
daljine na mrkom boku. Među pripadnicima plemena Šamar dešava se
još nešto; ispostavlja se naime da ga svi nosimo od rođenja − rekao je
pružajući mi ruku kako bih mogao sam da se uverim − u korenu levog
kažiprsta.
Postojanost ovih običaja koji su, kako tvrde, stariji od islama,
počiva na slobodi tih nomada, bezgraničnoj, kako kažu, ‘još od
Solomonovih dana\ koga drže za jednog od svojih proroka; i tako
osamljeni u svojoj nepristupačnoj peščari, oni sebe smatraju, možda s
pravom, jedinom čistom rasom na svetu.
Ali još čudnija od ovih običaja, od kojih želim da vam ukažem na
dva: žene ne pokrivaju lice niti oplakuju one koje poginu u boju, jesu...
sujeverja, da tako kažemo, koja Muhamed nije uspeo da iskoreni ni
najstrožim kaznama. Tako recimo, da se zadržim na svom plemenu,

131
oni misle da se svakih tri hiljade godina dešava reinkarnacija, što
mora da su preuzeli od Egipćana baš kao i naklonost ka wesm-u −
pravom hijeroglifu, naposletku − a iz toga proizilazi jedno čudnovato
verovanje: iz naklonosti koju deca pokažu na svoj prvi rođendan
zaključuje se šta su bila u prethodnom životu. Izgleda da su se meni
dopale, dosta prirodno ako se razmisli, minđuše koje je nosila moja
majka na taj dan otkrovenja, što je ukazivalo na to da sam u
prethodnom životu bio draguljar, a to se, kako i sami vidite, sudbina
upinje da mi nametne...”
Da li se taj čovek šalio, možda i neumesno? Blagi osmeh koji je
ublažio njegov zaključak, nije, međutim, bio nimalo ironičan. S druge
strane, on mi je prosto ispričao jednu bajku. A kako je sve to bilo
neobično, odlučio sam da nastavim da ga slušam.
„Moje pleme kao i ostala” − nastavi on − „takođe ima zvezdočatca,
kao u vremenima pre Proroka, kada je svakom pripadala zvezda
zaštitnica. On je taj koji čuva tradiciju kao živa knjiga; računa pravac
puta i verovatnoću uspeha kada se kreće u pohod; pravi horoskope;
pomaže ljudima u izboru odgovarajućeg imena ili ga sam dodeljuje; i
poseduje tajne: od toga da zaustavlja životne funkcije kao što su
disanje i varenje uz pomoć izvesnih čarobnih moći do toga da destiluje
svetlost svitaca u ne znam kakvoj mošusnoj masti kojom se mažu
stopala kada idete nekuda noću, čime se osvetljavaju staze i teraju
zmije.
Ne bih vam pričao o ovome da se nisam na nesumnjiv način uverio
da je tačno; ne onda, kada sam još bio vrlo mlad i mogla je da me zadivi
ma kakva opsena, već pre neke tri godine, nadomak četrdesete, sa
svim pozitivizmom zapadne kulture koji sam bio usvojio, i u vezi s
jednom epizodom koja je imala međunarodni odjek.
Reč je o ruševinama jednog drevnog grada, izgubljenog među
središnjim peščarama Južne pustinje, kojima se nije moglo prići ni na
kakav način kopnenim putem, ali su zato, upravo početkom ove
godine, dva francuska vojna avijatičara uspela da ih vide isključivo iz
vazduha, pretpostavljajući da se radi − tako je rekla štampa, setite se
− baš o onoj Sabi gde je pre trideset vekova vladala ‘crna ali lepa’
Solomonova dragana.

132
 Elem; kao osmatrač u jednom od njih, bio sam vodič ovim
avionima koji su mogli samo da obleću nad mermernim lešom
nepoznatog grada, pošto je sletanje bilo nemoguće zbog mekanog
peska u koji čak i same kamile obično tonu sve do grbe, zato što sam...
(tu je na tren oklevao, sramežljiv) ja već jednom bio tamo.”
On kratkim pokretom suzbi moj razumljivi izliv zaprepašćenja.
,,Vi bi − odmah je nastavio − trebalo da znate da sam ja, kada sam
prvi put stigao tamo, 1917. godine, imao priliku da spasem u okršaju
suprotstavljenih plemena našeg zvezdočatca, šejha − ili kako vi kažete
šeika − Muaza ben Kaba, a ta se usluga, po zakonu pustinje, uzvraća
istom takvom.
Međutim, ja sam došao u smrtnu opasnost iz sasvim drugih
razloga. To se desilo kada sam se vratio, petnaest godina kasnije, po
vojnom zadatku, ali ovaj put mirovnom; to jest kada sam upoznao
Nuralkamar.
Nuralkamar je ćerka jedinica plemenskog emira, nadmenog
Saleha ben Talhe, a to blistavo ime, koje na arapskom znači mesečina,
dao joj je prema horoskopu šeik Muaz, proričući joj vladavinu lepote.
Lepota bez premca dostojna zvezda. Kćer Pustinje poput onih za
koje legende kažu da su u drevno doba očaravale sultane u čudesnim
noćima. Slatka i nežna, nalik urmi od tamnog zlata. Ljupki miris u zoru
joj miluje ružičaste obraze. Otmenost barjaka što se svija kao
nepoverljivi vitki soko. A oči − kuku meni! − kobne oči smrtonosne
lepote. Oči Arabije, gospodine, u kojima sniva poezija kako bi iznedrila
zvezde. I svetlost duše na čelu koje je dotaklo krilo serafina. I
milozvučni dar umilne patnje laute. I ljupkost s kojom povetarac češlja
palmine kose!...
Čemu da vam pričam šta se dogodilo...! Ali iako je ona odgovorila
na moju naklonost, emir je, nema sumnje, upozoren na moje inostrano
obrazovanje i veze, što je pokazivao time što me je ironično zvao
draguljar, jer kod nas se zanatska zanimanja smatraju plebejskim,
izbegavao da mi da konačan odgovor. Bilo je jasno da se nada da će se
situacija rasplesti sama od sebe, kada mi istekne rok službe, te da neće
morati da me otvoreno odbije.
Razboleh se od tuge, što će reći na smrt, a to može nedvosmisleno
izjaviti svako ko se toliko puta našao blizu nje, jer Arapin koji umire
133
od ljubavi ne postoji samo u romantičnim legendama. Tada se za mene
založio šeik Muaz, zvezdočatac.
Pošto je bio prinuđen da mi da odgovor koji me ne bi ponizio, što
zbog mog porekla što zbog mog plemićkog statusa koji mi je davala
vojna služba, prerušio je odrečan odgovor, kako je običaj u takvim
prilikama, u zahtev za ogromnim mirazom. Kada sam izračunao koliko
vrede stoka i predmeti koje je tražio, shvatio sam da bi mi nedostajalo
oko pet stotina britanskih funti kada bih skupio sve što mogu. Sudbina
je izrekla, dakle, svoju presudu, u tri nesrećne reči: gubitak, odlazak,
smrt.
Potražio sam šeika Muaza, koji mi je pomagao u proračunu dok
nismo iscrpeli sve mogućnosti, kako bih mu saopštio svoju odluku i
zahvalio mu na srdačnosti i prijateljstvu.
− Neka ti Bog plati! − zaključih. Učinio si sve što si mogao.
− Grešiš − odgovori on jednostavno. − Ja ću ti dati sredstva da
zadovoljiš emira. Nema ti drugog izlaza, moraćeš da mi se pridružiš u
jednom opasnom poduhvatu u koji moram da te uključim, pošto bih ja
izgubio svoje moći ako bih dodirnuo srebro ili zlato.
Tako sam saznao od njega za mrtvi grad čije je ime u spisima bilo
preinačeno u ‘Saba‘, a on je tvrdio da je zapravo Sob: što će reći zora
na arapskom, dok se kraljevstvo verovatno zvalo Sob-Lam: sjaj zore,
od čega je nastalo Sulam, odakle je bila Sulamka...
Tako da smo otišli tamo, izbegavajući neprohodnu peščaru, u
jednom − kako bih to rekao? − jedinstvenom stanju, podzemnim
koritom kome se moglo pristupiti preko bunara u oazi i kroz koje se
moglo proći zahvaljujući smanjenju nivoa vode, koje se podudaralo s
mladim mesecom. Kako smo se samo gušili u onom mraku, gde se
jedva tek nešto videlo zahvaljujući našim golim telima koja smo za tu
priliku premazali fosforesecentnom mašću; pa one guste lepljive
barice, oštre ivice; ona teskoba, iscrpljenost koju smo samo
povremeno ublažavali ponekom tabletom opijuma − sve to se ne može
ni zamisliti.
Kada smo izašli na površinu, među ruševine, bili smo već prave
utvare. Iz onog svog lucidnog bunila, da ne kažem avetinjskog, samo
sam opazio kameni nered, poluoborena bronzana vrata i čudesnu
riznicu: titanske kovčege, džinovske porfirne urne od kojih su dve bile
134
otvorene, jedna krcata draguljima poput onih koje ćete vi videti, druga
ispunjena zagasitim biserima.
U žurbi koja je usledila, pošto je svaki trenutak odlaganja mogao
biti koban po nas, samo sam zaplenio ili sačuvao ono što sada
posedujem, jer sam na povratku izgubio svest nekoliko puta. Ne znam
kako sam se ponovo našao u oazi gde sam proveo četrdeset dana na
rubu smrti, od koje su me ponovo spasli šeikovi lekovi i posvećenost,
ali čim sam se oporavio, vratih se u Evropu da što pre prodam te
izvanredne komade.
Pod srećnim utiskom koji je na pleme ostavila kasida koju sam
sastavio kao oproštajni pozdrav Nuralkamar, jer beduin ništa toliko
ne ceni kao poeziju, posebno ako je ratna ili ljubavna, emir mi je
odobrio rok od tri godine, dosta pogodan rekao bih; ali kriza koja se
pogoršavala u Evropi, birokratski zahtevi, sumnjičavost eksperata,
koji su bili u isti mah naglašeno obazrivi i uvređeni tom zbirkom bez
presedana, osujetili su moje napore. Luvr, Vatikan i predstavnici
instituta Smitsonijan odbili su sve moje pokušaje da se nagodimo za
pristojnu cenu. Najzad, Britanski muzej je pristao na svotu koju sam
tražio, ali su zahtevali kao dokaz najmanje dve fotografije mrtvog
grada.
To je bio povod za vazdušno izviđanje koje sam predložio
garnizonu kod Vadi Haurana, gde sam morao da se vratim iz tog
razloga, navodeći, dabome, priče koje sam čuo u oazama i
karavanima...
Tako samo mogao da vidim izdaleka, s prikrivenom strepnjom,
drage mi šatore; da provedem koji tren nad čudesnim ruševinama. Ali
to je bilo sve, jer ko će ga znati zašto, fotografije iz oba aviona su
izbledele...
Jedan Sirijac koji je ranije živeo ovde, predložio mi je da dođem u
Buenos Ajres, možda poslednji bogati grad koji ostaje na ovom svetu.
I tako, evo me pred vama sa dragocenostima. Sve je tu, osim jedne
narukvice koju sam ostavio Nuralkamar, ali koja veoma nalikuje
jednoj drugoj koju vam moram pokazati kada budem izložio zbirku.
Nad njom i pozivajući se na Mudrog Kralja koji je jedan od
dvadeset i pet proroka kojima se odaje pošta u Kuranu, zaklela mi se

135
na vernost pred mojim zaštitnikom šeikom, koji mi je obećao na
polasku:
− Ništa ne brini. Ako u toku tvojih tumaranja po svetu emir iščezne
ili poklekne pred zlom koje može izazvati tvoje odsustvo, naći ću način
da te opomenem uz pomoć ovog komada nakita koji je ljubav
pretvorila u talisman. Vaša sudbina propisuje ujedinjenje pod
zvezdama znaka al-jawzâ (blizanci).
Shvatićete u kakvoj zebnji živim, sve jačoj kako mi ističe rok, a
sada imam još samo šest meseci. Koliko bih vam bio zahvalan kada
biste uspeli...“
− A vaša kasida? − uleteo sam s možda neprimerenom stručnom
radoznalošću, nestrpljiv još od onog opisa dragane kada sam shvatio
da imam posla s pesnikom.
Nasmešio se dobroćudno i setno.
− Čujte je − reče. − Možda vam se učini dostojna prepeva kojim bih,
svakako, bio počastvovan, na vašem lepom jeziku.
Evo je, prenesena u romansu, kako bi se što vernije očuvala
kadenca arapske monorime:

Nuralkamar, Nuralkamar,
Gospodarice blistava,
bled ti mesec nije ravan
istina je jednostavna
jer lepota tvoga lica
bez premca je i bez mana.
U svojoj je nadmoćnosti
ono slava za Alaha
a njegovo savršenstvo
sunce kom sam veran vazda.

Nuralkamar, Nuralkamar

136
 nema boljeg zanimanja
za nebesku svetlost nego
da te večno ulepšava.
Biserima nek te kite
sirene iz morskih vala;
drago kamenje ti rosa;
magnet tvoja slatka tajna;
jasminovi nek te krase
iz Damaska i Bagdada.

I budu li toga vredne

moja žrtva, želja žarka,
Nuralkamar, Nuralkamar,
Gospodarice blistava,
strast će moja biti sena
koja ljubi ti stopala,
u svilu ih zaodeva,
grivnama ih porobljava,
prisna, tanana, ćutljiva,
nežna, krotka, fatalna.

Podrazumeva se da me je od svih dragocenosti najviše zanimala

narukvica. Bila je sačinjena od tri lista bršljana izrezbarenih u
osobenom stilu; „verni bršljan” je ukazivao na vereničinu zakletvu.
− Druga narukvica − rekao je izlagač − jedva se razlikuje po
rezbarskom radu i po tome što na poleđini ima ugraviran dvostruki
ukršteni trougao koji je bio, ili ga samo tako zovu, Salomonov pečat 67.
Dok sam proučavao taj predmet s velikom pažnjom, kako se moglo
očekivati, primetio sam, između dva lista, jedan neočekivani detalj.

67
Davidova zvezda, simbol judaizma. (Prim. prev.)

137
 − Kako neobično! − uskliknuh. − Na zlatu se mogu videti tragovi
prstiju!
− Naći ćete ih na još nekim komadima, a to je rezultat postupka
livenja kojim su se služili: tvrdi kalup od vatrostalne gline umakali su
u topljeni vosak, koji ga je, kada bi se ohladio, pokrivao slojem različite
gustine; preko toga su postavljali još jedan istovetni sloj gline, pa bi
izbušili ivice sprave na nekoliko mesta, osušili je i zagrejali, tako da bi
se vosak ponovo istopio i iscureo kroz rupice. Zatim bi ispunili
šupljinu koja bi tako nastala topljenim zlatom, a tragovi prstiju koje
su ostavljali na vosku dok su radili prelazili su prianjanjem na drugi
sloj gline, odakle bi zatim bili preslikani na metal. Činjenica da je reč
isključivo o otisku palca navodi me da poverujem da se radilo o
potpisima koji su služili kao garancija ili žig; jer svi znaju da Kinezi, na
primer, tako potpisuju svoja dokumenta još od drevnih vremena. To
je, kako vidite, jedna od značajnih čari mojih... dragocenosti.
Onda sam se dosetio nečega što će imati odlučujući uticaj na
rasplet ove pripovesti.
− Verovatno znate − rekoh − da zahvaljujući oštroumnosti jednog
koliko skromnog toliko uspešnog mudraca, don Huana Vusetića 68,
naša istražna policija poseduje najvažniju daktiloskopsku zbirku na
svetu. Postupak identifikacije temelji se na tome što se lični otisak
prsta nikada ne ponavlja. Taj iznenađujući podatak možemo potvrditi
jednostavnom proverom, osim ako se − nagovestio sam u šali −
prirodna kartoteka ne iscrpljuje svakih sto pokolenja zajedno s
ciklusom reinkarnacije...
Ne znam da li je čitalac već naslutio ishod predložene istrage; ali
jedna stvar je imati ga pred sobom ovako, napismeno, a druga, sasvim
druga, kada smo otkrili dokaz pred kojim smo zanemeli od ogromne
zaprepašćenosti.
Na komadu nakita se nalazio otisak prsta upravo ovog čoveka koji
je stajao preda mnom!

68
Ivan Vučetič (1858-1925), argentinski policijski inspektor i pronalazač, rođen u Hvaru.
Uspostavio je sistem za klasifikaciju otisaka radi identifikovanja osoba koji je prihvaćen u
policiji Buenos Ajresa. (Prim. prev.)

138
 Kada je pala noć, stajali smo pored izloga s eksponatima u tek
zatvorenoj galeriji, osvetljenoj prigušenim svetlima kao po običaju,
razgovarajući o izuzetnom uspehu izložbe. Dole, u podnožju stepenica
koje odande nismo videli, portir je prenosio stvari, kao i obično,
sređujući polutvoreno predvorje.
Bili smo zaćutali, prepušteni utiscima, kao da su nam misli
odlutale nekud daleko, kada smo iznenada, u polumraku, čuli zvuk
lomljenja stakla, tih ali primetan.
To se desilo iza naših leđa, u središnjoj vitrini, gde se nalazi
narukvica, i nema potrebe dodati da smo jurnuli ka njoj, naježeni i
prestravljeni. Ispod polomljenog stakla, još se lagano klatila druga
narukvica, koja je tamo dospela ne znam kako.
Zgrabio sam ključ od kapetana, koji se toliko tresao da nije
uspevao da pogodi ključaonicu. Ali kada sam podigao dragoceni
komad, obnemoćao sam i zadrhtao kao i on. Bio je topao − da, topao,
kažem vam − kao da je upravo skinut s voljene ruke.
− Sančes! − povikah, blago se naginjući nad ogradu odmorišta. Da
li je neko upravo izašao ovuda?
Pozvani čovek polako podiže pogled, oslonjen na metlu.
− Da, gospodine − odgovori otegnuto; jedna gospođica u zelenom
koja mi se u prolazu učinila tamnoputa, ali vrlo lepa.

I eto kako je iznenada otišao − ili tačnije iščezao − kapetan Alberti,

ili da ga nazovem pravim imenom, jer nema više svrhe da ga skrivam,
Ajub ben Hamza, iz plemena Šamar.
Osetljivi čitalac sigurno će mu poželeti dobru sreću kao i ja, ,,u ime
milostivog i milosrdnog Alaha”. Neka dakle bude tako.
Jedino mi preostaje da dodam, u vezi s detaljima o javnoj
rasprodaji, da je slučaj u postupku pred osamnaestim većem trećeg
Trgovinskog suda, u Palati pravde.

139
 DUŠICE

Na žarkom podnevnom suncu od kojeg je bistri vazduh treperio

grozničavo i bunovno poput fatamorgane, planinske stene smenjivale
su se s ravnicom, tek povremeno obojene u zeleno, neprozirne kao od
cinka, pusti su putevi bili kao utabana žeravica, suša neugodno tiha i
spokojna, tako da je veoma prijalo stići na imanje, koje se belasalo u
daljini okruženo mrljama koprivića i kokosa.
Nikada, međutim, nisam doživeo dublji utisak samoće. Gorki ukus
suvog vazduha mogao se fizički osetiti na usnama. Iz oblaka dima koji
su se podizali za koracima isparavao je miris vrele opeke. Sunce je
udaralo po slepoočnicama kao batić zvona. Umor i tuga kao da su
oborili uši mojoj muli. Samo je, ističući se na goloj rogozini šipraga na
brdu, na grani koja je štrčala na suvom ćanjaru 69, jedna monahinjica,
kako u tim krajevima zovu belu ptičicu koja je za druge još i
„udovičica” ili „govedar”, razveseljavala sumorni predeo svojom
očaravajućom belinom.
Prhnula je kada sam prolazio − ali se nije uplašila, jer vratila se na
svoju granu − kao bela maramica koja mi najavljuje dobrodošlicu
gostoprimljivog doma; tako da sam je se setio, kada sam već bio
unutra malo potom, i to jednim povodom koji, kako će se videti, ima
veze s ovom pričom.
Seli smo da obedujemo u trpezariji gazdinstva, prostranoj sobi od
opeke, poluzatvorenoj kako bi se sačuvala svežina koja se širila u
predelu tavanice, ispresecane gredama, koja je obrazovala mračno
udubljenje nalik obrnutom bunaru; i upravo tada, dok je gazdarica
sekla kriške hleba, sa poprečne grede su sletele dve monahinjice, koje
su, razdragano cvrkućući na stolnjaku, pošto ih je gazdarica učila da
žive slobodno, pohitale ka mrvama kojima su se hranile.

69
Vrsta drveta, rasprostranjena u Čileu, Argentini, Boliviji i Urugvaju. Naziv vodi poreklo iz
kečua jezika. (Prim. prev.)

140
 Bili su ih preneli usred mitarenja u ljubavno gnezdo koje one
opremaju sopstvenim perjem; i pošto su na taj način pripitomljene,
,,jer su se očas svikle”, nije im bila potrebna krletka, a one su zauzvrat
kada su porasle, postale vrlo korisne, pošto su jele sve muve i insekte
na koje bi naišle.
Pomenuo sam, tim povodom, kako sam sreo ptičicu na putu i kako
im dobro pristaje ime koje im daju zbog njihove naglašene beline, koja
se još više ističe u kontrastu sa crnom trakom na krilima i repu.
A tek kljunić od crnog jantara, što im tako lepo stoji − zapazi
gazdarica puna nežnosti.
− I one zift crne oči, tako kreolske! − veselo se nadoveza suprug sa
svojim zapažanjem.
− Ali takođe im odgovara ime udovičica, jer biće da potiče iz
davnih vremena kada je belo bilo boja žalosti.
− Ili govedar − dopunio sam ih ja − zato što se čini da pište kao da
gone stoku.
− Kako je samo divno − ubaci se gospođa − to što ih zovu „dušice”,
mada se to ime sada čuje samo kod najtradicionalnijih staraca, zato
što potiče od jedne legende koju će vas sigurno zanimati da je čujete.

Veoma davno, negde oko Velike suše, koja nam je ostala u

pamćenju zato što − Bog neka mi posvedoči − tri godine nije bilo kiše,
živela su ovde, na susednim imanjima, dva siromašna bračna para,
svaki sa po jednim detetom koje još nije bilo stasalo do razumne dobi.
Deca su se zvala Soila i Huansito.
Malo je reći da su bili siromašni, jer živeli su u krajnjoj bedi,
pogođeni svakojakim nevoljama: polja bez useva, farme bez posla,
tako da su radnici mogli da računaju samo na planinski rogač, a i on
samo što ih nije izneverio pošto je drveće bilo sve proređenije zbog
neumoljive vrućine i povremenih požara. Došlo je dotle da su ljudi
počeli da jedu komade kože koji su ranije služili samo za izradu
sandala. I pričalo se da je jedan uporni čovek iz Santjaga kome je od
cele imovine ostalo samo jedno goveče, posadio na njega ženu i dete i
zapucao sa njima peške, sa štapom u ruci, ko će ga znati kuda.

141
 Ali ujedinjeni nesrećom, oni susedi što sam ih pomenuo zbližili su
se u nemaštini. Pošto su bili osuđeni na dokolicu zbog neumoljivo
tvrde zemlje i nakon što su iz nužde pojeli svoje poslednje koze, tešilo
ih je da gledaju ono dvoje ljupke dece koji su se po ceo dan igrali, uvek
puni nežnosti, u senci jedne bočne strehe od granja − bilo da su tobože
okupljali stoku, služeći se koščicama koje su im jedino i ostale od
stada, koje su sada tako tužno zamišljali, bilo da su jahali veliki drveni
tučak, koji je ležao na zemlji bez razloga da se podigne − s onom
nevinošću svojstvenom petogodišnjacima, tako dražesnom čak i kada
pate i jadikuju zbog nepravične sudbine.
Koliko god da su deca bila poslušna, morali su, ipak, da ih čuvaju
od nezdravog sunca, jer, kao što je poznato, ono donosi kugu u sušnim
danima, a posebno u toku onih mirnih popodneva kada je vrelina bila
tolika da bi zapalila užareni pod, na kome bi izbile vatrice, koje su
deca, iz zabave, hitro gasila sandalama. Tako počinju požari, možda
zato što se sa viškom toplote oslobađa Zloduh koji ih podmeće: a ono
nije bila blještava opsena, već prava vatra, koja je dovodila decu u
opasnost da izgore. To je đavolje nedelo bilo utoliko opasnije zbog
svoje primamljive novine, i izvor zala koga su se s punim pravom
plašili, jer jednom prilikom, pošto su bili izmrcvareni od gladi, Soila
im se razbole i za dva dana je pokosi groznica.
Kako nisu imali kovčeg ni sredstva da je sahrane bez odlaganja,
morali su da je umotaju u onu istu ždrebeću kožu u kojoj je spavala, a
posmrtne ostatke su, po običaju, položili na grane velikog drveta u
planini, kako bi tako anđelak mogao lakše da odleti na nebo, što će im
jedne noći potvrditi zvezda padalica tamo gore. I s onom seoskom
trpeljivošću, koja podnosi sve poput stuba za privezivanje konja,
nastavili su svoj tegobni život.
Ali ubrzo ih je zabrinulo to što Huansito nikako nije mogao da se
pomiri sa gubitkom.
Kada je prestalo da mu bude zanimljivo da čuje kako je „seja otišla
u raj”, pri čemu naravno nije razumevao tu novu reč, koja je za njega
bila tek muzika, malo bi se bezvoljno igrao, ili bi se šćućurio, s
neobičnom privrženošću, u krilu svoje očajne majke, iz koga bi svaki
čas ustajao u tihoj potrazi za odsutnom devojčicom, tražeći je iza vrata

142
ili kofera, provirujući u otvor ćupa ili velikog tučka, dozivajući je
nežno i uporno: sejo, sejo...
Nije plakao niti se bunio kada su pokušavali da ga uteše ili ga čak
i grdili ne bi li mu nekako skrenuli misli s nje. Samo bi ostao da pilji u
daljinu, svojim krupnim, žalosno pitomim očima. A jednom su ga našli
daleko od kuća, kako ćutke korača van staze. A kada su ga na povratku
pitali kuda se to bio zaputio, odgovorio je srceparajuće uvereno i
jednostavno:
− Da pronađem seju.

Sve dok ga nisu u toku jednog popodnevnog odmora, iznureni od

sparine, zapostavili, misleći da se nalazi u susednoj kolibi, tako da im
se izgubio.
Nema svrhe dodati da su, odmah zatim, svi pohrlili ka poljima. A
njihovu brigu je pojačalo to što je mali trag stopala nestajao u
kamenjaru obližnjeg brda.
Ali kada su prešli to i sledeće brdo, otac, koji je išao ispred svih,
nazreo ga je u daljini. U beskonačnoj pustoši padala je vatrena kiša.
Zalud ga je, kada se malo približio, dozivao zviždućući i vičući, mala
senka kao da je bežala, ne obazirući se na njegove povike, desne ruke
pružene ispred sebe, kao da nešto pokazuje u bezdanom svetlu. Pošto
je onda shvatio da se dešava nešto veoma loše, potrčao je za njim, ali
nije uspeo da bitno skrati razdaljinu.
Begunac je, uistinu, počeo da trčkara kao deca koju stariji vode za
ruku, ali činilo se mnogo brže, a povremeno je, i to sve učestalije,
lebdeo iznad zemlje, ostajući neko vreme tako, kao da leti.
Na prvi pogled moglo je da se pomisli da je reč o snažnom
sunčevom odblesku u prašini što se podiže od koraka; međutim,
pazite šta se dogodilo, dok je otac već izbezumljeno vikao, sav
unezveren od brige koja mu je mutila razum, dečak je, uzdigavši se još
malo, iščezao u ogromnom sjaju. Iščezao, kažem vam, kao da ga je
neko gurnuo kroz nevidljivi prozor. Kao da ga je priroda progutala. U
vazduhu... Na dnevnom svetlu... U praznini...

143
 Koliko su samo ti ljudi tragali za njim! Koliko su se samo zavlačili
u svakojake nedođije!
Jedino što su uspeli da pronađu na licu mesta bio je trag
povlačenja po zemlji, na čijem se kraju nalazila poluspržena sandala.
Međutim, kad su se ubrzo nakon toga u blizini imanja pojavile dve
tajanstvene, snežnobele ptice, shvatili su ne znajući kako, ali s onom
neizrecivom uverenošću koja potiče od neumoljive boli, da su to one
srodne dušice.
− Amen − zaključio sam pobožno.

144
 POGOVOR

Fantastična književnost je široko polje koje izmiče definicijama i

pokušajima da se precizno žanrovski odredi. Da bismo definisali
fantastično, nužno se srećemo sa pitanjima šta je to prirodno i
normalno, spram kojih se određeni događaji doživljavaju kao njihova
subverzija ili suprotnost. Takva pitanja nas dalje vode u domen
socioloških i društvenih razmatranja, posebno kada je reč o
savremenoj fantastici koja se često oslanja na kršenje društvenih
normi radi fantastičnog efekta. Ako je preobražaj Gregora Samse u
insekta fantastičan zbog kršenja prirodnih zakona, on je to u jednakoj
meri zbog progresivne ravnodušnosti s kojom njegovi bližnji
prihvataju taj natprirodni događaj. S druge strane, preobražaji ljudi u
životinje nemaju fantastični karakter u tekstovima koji se oslanjaju na
mitska i religiozna tumačenja ljudskog života. Fantastično nastaje u
sukobu kulturnih i ideoloških vidokruga, tamo gde se uvrežene
sociokulturne koncepcije dovode u pitanje iznutra, gde se
diskurzivno-ideološki temelji pripovesti prvo afirmišu a zatim
propituju, te egzistira u samom momentu upitanosti i sumnje na
razmeđi dvaju svetova.
Ovaj izbor sadrži priče iz knjiga Strašne sile (Fuerzas extraćas,
1906) i Kobne priče (Cuentos fatales, 1924) i one objavljene u
časopisima od 1897. do 1936. godine, počev od prve Lugonesove
fantastične priče „Leptir?”. Nastale u vreme kada se pozitivizmu kao
dominantnoj filozofiji i realizmu kao vodećem književnom pravcu
suprotstavljaju modernistička interesovanja za egzotično, okultizam i
iracionalno, one problematizuju pozitivističke ideje i podrivaju
temelje realistične verodostojnosti, u čijem se kulturološkom i
estetskom normativnom okviru konstituiše književnost fantastičnog
realizma kao suštinski subverzivni žanr.
Svaki književni tekst ustanovljava sopstvene zakonitosti
verodostojnog, u odnosu na koju su jedino mogući fantastični
prestupi. Delima fantastičnog realizma svojstveno je situiranje radnje
145
u običan, svakodnevni ambijent i savremeno doba, čime se priprema
teren za nenadani prodor natprirodnog. Takođe im je svojstveno
pripovedanje u prvom licu, tako da nepouzdani pripovedač unosi
nedoumicu u pogledu tumačenja naizgled natprirodnog fenomena.
Izvestan broj Lugonesovih priča odgovara ovom modusu, dok su
druge situirane u davnim ili mitskim vremenima kojima odgovara
drugačije poimanje stvarnosti. Sem toga, fantastičnom efektu
doprinose i reakcije samih junaka. U svojoj klasičnoj studiji Uvod u
fantastičnu književnost Cvetan Todorov je pokušao da utvrdi kao
osnovno žanrovsko određenje fantastike nedoumicu čitaoca a
najčešće i junaka u odnosu na čudne događaje s kojima se susreće. Ta
nedoumica, po njemu, mora postojati do kraja i biti savršena, tako da
tekst jednako opravdava racionalna i natprirodna objašnjenja
neobičnih pojava. Takav kriterijum potisnuo bi mnoge Lugonesove
priče iz žanra. A ipak, Lugonesovi junaci reaguju sa čuđenjem,
nevericom, uzbuđenjem, strahom, stavljajući jasno do znanja da
neobični događaj unosi pometnju u svakodnevni poredak i doživljaj
stvarnosti na kojima počiva verodostojnost ovih priča.
Lugonesove teme i narativni postupci vrlo su raznovrsni.
Nekoliko priča se žanrovski mogu odrediti kao naučne fantazije. „Isur”
je tu posebno zanimljiv jer se u njemu ne radi o izumu nekakve
neobične sprave, već se fantazija temelji na regresivnoj,
antievolucionoj teoriji o razvoju života na zemlji koja postulira da
čovek prethodi majmunu. Čudesna „naučna” spoznaja o tragičnoj
sudbini ugnjetavane rase majmuna i poražavajući rasplet emotivnog
odnosa između umornog i razočaranog pripovedača i izmučene
životinje daju ovoj priči poseban dramatični ton i izvanrednu
kompleksnost zahvaljujući društvenim i psihološkim implikacijama
fantastičnog otkrovenja koje prevazilazi konvencionalni žanrovski
strah pred nepoznatim i neobjašnjivim. Borhes je hvalio „Isura” kao
najbolju fantastičnu priču argentinske književnosti.
Priče „Sila Omega” i „Crno ogledalo” imaju sličan narativni
obrazac: pripovedač je svedok naučnog eksperimenta, u početku
sasvim neupućen u naučne teorije izumitelja. Na taj način, on se
pozicionira kao i implicitni čitalac i izražava podozrenje, divljenje ili
zapanjenost koji se od ovog očekuju, a u isti mah otklanja sumnju u

146
istinitost ispripovedanih događaja, legitimizuje čudesni momenat. U
priči „Sila Omega”, eksperiment se završava tragično po naučnika, iz
tajanstvenih razloga, u „Crnom ogledalu” naučnikov izum omogućava
prodor demonskih sila i onostranog u poredak svakodnevnice, tako
da se naučna fantazija na jedinstven način prepliće s tradicionalnim,
spiritualnim i fantastičnim motivima. U svim ovim naučnim
fantazijama naučnik biva na neki način poražen, njegovi ga
eksperimenti vode do egzistencijalnog razočaranja, strave ili čak
smrti, njegov je hibris sama naučna ambicija kojoj se suprotstavljaju
moćnije, mračne sile.
Posebnu grupu predstavljaju biblijske i mitološke fantazije.
„Ognjena kiša” je elaboracija biblijske epizode o božjoj srdžbi i
stradanju Gomore. Ispričana u prvom licu, ona je personalizuje i
oneobičava. Ovakvo izmeštanje perspektive pomera priču iz
religiozno-čudesnog u domen fantastike, čitalac saoseća sa junakom
za koga su strašni događaji kojima prisustvuje sasvim neobjašnjivi:
biblijska pripovest o kažnjavanju grešnika prerasta u ličnu i teskobnu
naraciju o blizini smrti i strahotama natprirodnog fenomena koji za
junaka nema nikakvu moralnu dimenziju; naprotiv, on pronalazi
poslednju utehu u udobnostima svog hedonističkog života.
„Kip od soli” takođe se nadovezuje na biblijsku epizodu: Bog
spašava Lota tako što mu dopušta da napusti Sodomu sa ženom i
ćerkama pre nego što je uništi, Lotova žena prekrši božju zapovest da
se ne smeju okretati za sobom, zbog čega je kažnjena i pretvorena u
slani kamen. U Lugonesovoj fantaziji opisani su događaji iz davne
prošlosti, a natprirodni fenomen ima eksplicitno religijsko tumačenje
u samom tekstu priče: reč je o đavoljem iskušenju. Štaviše, isposnik je
kažnjen zbog istog greha kao i Lotova žena: bogohulne radoznalosti.
Stoga se ova priča strogo uzev ne može podvesti pod žanr fantastike.
„Čudo Svetog Vilfreda” preuzima narativne obrasce hrišćanske
legende, dok „Dragulji patnje” imaju naglašen hrišćansko-simbolički
karakter, a stilski odgovaraju modernističkoj prozi.
„Konji Abdere” se nadovezuju na mit o jednom od Herakleovih
podviga. Prema starogrčkom mitu, Herakle otima tračanskom kralju
Diomedu čudesno snažne konje koje je kralj hranio ljudskim mesom.
U okršaju koji potom usledi Herakle porazi Diomeda, ali zato konji

147
rastrgnu Hermesovog sina Abdera, u čiju čast Herakle podiže grad
Abderu. Lugonesova priča nema jak fantastični efekat, Herakleova
intervencija na kraju priče ne izaziva nevericu kod stanovnika grada,
dok bezlični pripovedač daje priči istorijski, objektivni ton. Tematski
međutim, može se povući izvesna paralela sa „Isurom”, budući da
pokušaj humanizacije životinja u obe priče ima tragične posledice.
Isur umire, konji Abdere postaju tašti i bahati i okreću se protiv ljudi,
a brisanje granica između ljudi i životinja narušava društveni poredak
na neoprostiv način.
Lugonesove priče s orijentalnim ezoteričnim motivima −
„Alabastarska čaša”, „Oči kraljice”, „Nuralkamar” − uklapaju se u
modus fantastičnog realizma. U njima se kao pripovedač pojavljuje
sam fikcionalni Lugones, smeštene su u Buenos Ajresu autorovog
vremena, odlikuju ih brojni realistični, ponekad faktografski detalji. U
takav ambijent unose pometnju i stradanje magični predmeti vezani
za drevna egipatska i bliskoistočna verovanja i lik žene s
natprirodnim, božanskim moćima. Zapadnjačka podozrivost ili
nepromišljenost kada je reč o anahronim i egzotičnim verskim i
kulturnim tabuima omogućava uznemirujući i nadasve opasni upliv
natprirodnog u savremeni svet, bilo da je reč o gospodinu Nilu ili lordu
Karnavornu, koji plaćaju svoje postupke životom. Misteriozni tragični
događaji mogu se, međutim, tumačiti i u racionalnom, prozaičnom
ključu, pa u tom smislu ove priče odgovaraju kanonskom zahtevu za
fantastičnom ambivalencijom.
Lugonesov fantastični univerzum šarolik je koliko i njegova
interesovanja, u njemu figuriraju ezoterija, okultizam, teozofija,
mitovi, narodna verovanja, hrišćanski motivi, ludaci i moderni
magovi-naučnici, čarobni predmeti i buntovne, inteligentne ili
osvetničke životinje kao subverzivni elementi unutar ustanovljenog
prirodnog ili sociokulturnog poretka. Specifično za Lugonesa je to što
natprirodne fenomene često izazivaju sami junaci, bilo naučnim
eksperimentima, kršenjem božanskih zapovesti, prkosnim stavom ka
onostranom, ili čak taštinom i ljubavnim nepromišljenostima.
Odvažni, radoznali ili cinični junak mora da prizna poraz pred silama
koje ga nadilaze i koje ne uspeva sasvim da dokuči. Nastala u vreme
pre modernih neofantastičnih preispitivanja žanra, koja su zamenila

148
strah i nevericu pred natprirodnim fenomenima egzistencijalnim
zamorom i rezigniranim prihvatanjem posunovraćene stvarnosti,
Lugonesova fantastika još uvek odražava svet u kome su čuda odista
čudesna, uzbudljiva i opasna i ostavljaju duboke a ponekad i kobne
posledice na one koji ih iskuse.

Ana Marković

149
 BELEŠKA O AUTORU

Leopoldo Lugones (1874-1938) − argentinski pesnik i prozni

pisac, jedan od najistaknutijih predstavnika hispanoameričkog
modernizma i fantastične književnosti Rio de la Plate, koja doživljava
izvanredan procvat u XX veku s piscima kao što su Borhes i Kortasar.
Iako je još za života dostigao veliku književnu slavu i društveni ugled,
bio je osuđivan zbog ekstremnih desničarskih političkih stavova a
život je okončao samoubistvom.
***
Rođen je u malom mestu Vilja de Marija del Rio Seko u provinciji
Kordobi u Argentini. Bio je samouk, nije završio srednju školu. 1986.
preselio se u Buenos Ajres gde je radio kao novinar i u raznim
državnim službama. Bio je upravnik Narodne biblioteke učitelja od
1915. godine do smrti. Jedan je od osnivača Argentinskog udruženja
pisaca i njegov prvi predsednik. Više puta boravio u Evropi, živeo u
Parizu od 1911. do 1914. godine, gde je osnovao časopis „Revue Sud-
Americaine“, posvećen političkim i društvenim problemima Južne
Amerike i ugašen kada se zbog početka Prvog svetskog rata vraća u
domovinu. U Parizu nije imao naročitog uspeha, ali se zato u Argentini
vrlo brzo istakao kao modernistički pesnik i čak dostigao status neke
vrste nacionalnog pesnika i postao središnja figura argentinskog
kulturnog života.
Lugones je više puta radikalno promenio političke stavove. U
mladosti naklonjen anarhizmu i socijalizmu, kasnije simpatizer ruske
revolucije, od 1923. počinje da hvali Musolinijev fašizam, zbližava se
s vojnim strukturama u zemlji, podržava vojni udar 1930. godine,
izražava antidemokratske i ksenofobične stavove i gubi podršku
javnosti, prijatelja i poštovalaca. Lugonesov razvojni put jednako je
neobičan i vrludav kada je reč o njegovim duhovnim traganjima i
verskim uverenjima. U ranoj mladosti ratoborni ateista, zatim član
Argentinskog teozofskog društva i lokalne Masonske lože, u starosti
se okreće katoličanstvu.
150
 Oženio se vrlo mlad i mada je bio vrlo ponosan na svoju bračnu
vernost − voleo je da se razmeće kako je najverniji suprug u Buenos
Ajresu, posvetio je supruzi zbirku pesama Verna knjiga − u pedeset i
drugoj godini života upušta se u strasnu vezu sa znatno mlađom
devojkom. Nakon šest godina tajnog viđanja, romansa se završava
kada ih otkrije njegov sin, policijski komesar i režimski miljenik, i
zapreti devojčinim roditeljima da će smestiti sopstvenog oca u ludnicu
ukoliko se veza odmah ne okonča.
Ubio se u hotelskoj sobi, u turističkom izletištu blizu Buenos
Ajresa, tako što je popio cijanid. Kraj njegovog tela pronađena je
kratka oproštajna poruka u kojoj ne objašnjava razloge za
samoubistvo već traži da ga sahrane bez kovčega i obeležja i kaže kako
ne krivi nikoga.
***
Kao pesnik, Lugones se prevashodno proslavio kao jedan od
najznačajnijih predstavnika modernizma, književnog pokreta
nastalog u Hispanskoj Americi pod uticajem parnasovaca i
simbolizma. Međutim, njegovo je pesničko delo tematski i stilski vrlo
raznovrsno: od pesama o ljubavi do rodoljubivih ili opisnih, od
jednostavne poezije po uzoru na narodnu do elegantnog i
ornamentalnog stila svojstvenog modernizmu i smelih metafora koje
najavljuju avangardne pokrete.
U svome ogromnom proznom delu pokazuje izuzetnu erudiciju i
obrađuje neverovatno široki spektar tema: od knjiga o botanici,
zoologiji, arheologiji, matematici, preko književnoteorijskih tekstova
do filozofije i politike. Kao pripovedač, najviše se istakao fantastičnim
pričama. Autor je jednog romana.
Lugones je nesumnjivo jedan od najvažnijih i najuticajnijih pisaca
u istoriji argentinske književnosti. Iako je Borhes često kritikovao
njegov kitnjasti i bezlični pesnički manir, pa mu se ponekad i
podsmevao, posebno kao mladi predstavnik nove književne
generacije, u tekstu povodom Lugonesove smrti naziva ga prvim
piscem Argentine, pa čak i prvim piscem španskog jezika. U Argentini
se slavi Dan pisca na datum njegovog rođenja, 13. juna.

151
 Važnija dela: Sutoni u vrtu (1905, poezija), Čudne sile (1906,
priče), Sentimentalni Mesečev kalendar (1909, poezija), Kobne priče
(1924), Anđeo senke (1926, roman).

152
 BELEŠKA O PREVODIOCU

Ana Marković završila je studije španskog jezika i književnosti na

Filološkom fakultetu u Beogradu. Doktorirala 2013. godine na
Filološkom fakultetu Univerziteta u Barseloni, kao stipendistkinja
Španske agencije za međunarodnu saradnju, s disertacijom Ženski
identitet i odnosi moći u pripovetkama Luise Valensuele (La identidad
femenina y las relaciones depoder en los relatos de Luisa Valenzuela).
Prevodi sa španskog, dosad je objavila prevode romana Igre
poznog doba Luisa Landera, Don Huan Gonsala Torentea Baljestera i
Roman noar s Argentincima Luise Valensuele.

153
 Leopoldo Lugones
FANTASTIČNE PRIČE
Prvo izdanje 2016.

Urednik i recenzent
Nenad Šaponja

Lektura
Nataša Drakulić

Korektura
Marija Mejić

Priprema za štampu
Studio Agora

Plasman
Knjižara AGORA
tel. 023-526738 i 064-6482288

Izdavač
AGORA
Zrenjanin, Koče Kolarova 12 A
Agora − izdavaštvo, Novi Sad, Ilirska 16 A
e-mail: ns.agora@gmail.com;
www.agorabooks.co.rs

Za izdavača
Dragoslava Živkov Šaponja

154