Ivo Andri: Pismo iz 1920.

godine
Ovo je dio pisma koji je Ivo Andri dobio od prijatelja Maks Levenfelda. Okolnosti u kojima je dolo do pisma se nalale ispod pisma.

Dragi prijatelju, Da predjem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obina zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao to se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski ovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ree nalazi. Ali vidi, ima neto to bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mrnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mrnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mrnji. Da, o mrnji. I ti se instinktivno trza i buni kad uje tu re (to sam video one noi na stanici), kao to se svaki od vas opire da to uje, shvati i uvidi. A stvar je ba u tome to bi to trebalo uoiti, utvrditi, analizirati. I nesrea je u tome to to niko nee i ne ume da uini. Jer, fatalna karakteristika te mrnje i jeste u tome to bosanski ovek nije svestan mrnje koja ivi u njemu, to zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokua da to uini. Pa ipak, injenica je: da u Bosni i Hercegovini ima vie ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mrnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo veim slovenskim i neslovenskim zemljama. Ja znam da mrnja, kao i gnev, ima svoju funkciju u razvitku drutva, jer mrnja daje snagu, a gnev izaziva pokret. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mrnje i gneva mogu da iupaju i otplave. A kad te bujice splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za stvaranje boljeg ivota. Savremenici vide mnogo bolje mrnju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo e videti samo plodove snage i pokreta. Znam ja to dobro. Ali ovo to sam gledao u Bosni, to je neto drugo. To je mrnja, ali ne

kao neki takav momenat u toku drutvenog razvitka i neminovan deo jednog istorijskog procesa, nego mrnja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Mrnja koja die oveka protiv oveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreu ili goni pod zemlju oba protivnika; mrnja koja kao rak u organizmu troi i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mrnja kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog ivota; ona je prosto orue nagona za unitenjem ili samounitenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog unitenja ne izvri. Da, Bosna je zemlja mrnje. To je Bosna. I po udnom kontrastu, koji u stvari i nije tako udan, i moda bi se paljivom analizom dao lako objasniti, moe se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzviene vrstine karaktera, toliko nenosti i ljubavnog ara, toliko dubine oseanja, privrenosti i nepokolebljive odanosti, toliko ei za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mrnje, itavi uragani sapetih, zbijenih mrnji koje sazrevaju i ekaju svoj as. Izmeu vaih ljubavi i vae mrnje odnos je isti kao izmeu vaih visokih planina i hiljadu puta veih i teih nevidljivih geolokih naslaga na kojima one poivaju. I tako, vi ste osueni da ivite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaih ljubavi i vae ognjene i svirepe oseajnosti. Moda je vaa najvea nesrea ba u tome to i ne slutite koliko mrnje ima u vaim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobonostima. I kao to tle na kom ivimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naa tela i daje im boju i izgled, i odreuje karakter i pravac naem nainu ivota i naim postupcima tako isto silna, podzemna i nevidljiva mrnja na kojoj ivi bosanski ovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje postupke. Poroci raaju svuda na svetu mrnju, jer troe a ne stvaraju, rue a ne grade, ali u zemljama kao to je Bosna i vrline govore i deluju esto mrnjom. Kod vas asketi ne izvlae ljubav iz svoje askeze, nego mrnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilaka mrnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugaije veruju i drugo vole. i, na alost, esto se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troi u toj mrnji. (Najvie zlih i mranih lica moe ovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlae i eksploatiu ekonomski slabije, unose u to

jo i mrnju, koja tu eksploataciju ini stostruko teom i runijom, a oni koji te nepravde podnose, mataju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetnikoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlaenog zajedno sa mrskim tlaiteljem. Vi ste, u veini, navikli da svu snagu mrnje ostavljate za ono to vam je blizu. Vae su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vae odvratnosti i mrnje tu su pored vas, u istoj varoi, esto sa druge strane vaeg avlijskog zida. Tako vaa ljubav ne trai mnogo dela, a vaa mrnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju roenu zemlju vi volite, arko volite, ali na tri-etiri razna naina koji se meu sobom iskljuuju, smrtno mrze i esto sudaraju. U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis prolea koji se zavrava reima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepeti oglase: Graanine francuski, prolee je, uvaj se ljubavi. Moda bi u Bosni trebalo opominjati oveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvienijem, oseanju uva mrnje, uroene, nesvesne, endemine mrnje. Jer toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj ive zbijeno dve razliite vere, trebalo bi etiri puta vie ljubavi, meusobnog razumevanja i snoljivosti nego drugim zemljama. A u Bosni je, naprotiv, nerazumevanje, koje povremeno prelazi u otvorenu mrnju, gotovo opta karakteristika stanovnika. Izmeu raznih vera jazovi su tako duboki da samo mrnja uspeva ponekad da ih pree. Znam da mi se na to moe odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu ipak primeuje izvestan napredak, da su ideje XIX veka i ovde uinile svoje, a da e sada posle osloboenja i ujedinjenja sve ii mnogo bolje i bre. Bojim se da nije sasvim tako. (Ja sam, ini mi se, za ovo nekoliko meseci dobro video strane meusobne odnose meu ljudima raznih vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) tampae se i govorie se svuda i svakom prilikom: Brat je mio, koje vere bio ili Ne pita se ko se kako krsti, neg ija mu krvca grije prsi. Tue potuj, a svojim se dii, Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika. Ali oduvek je u bosanskim graanskim krugovima bila dosta lane graanske utivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvunim reima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako-tako mrnju, ali je uklanja i ne spreava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainovski planovi, i

da e iveti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove mater jalnog i duhovnog ivota u Bosni. A kad e doi to vreme, i ko e imati snage da to? Jednom e doi, ja u to verujem, ali ovo to sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem ve sada ide. Naprotiv. Ja sam o tome razmiljao, naroito poslednjih meseci, kad sam se jo borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu. Razumljivo je da ne spava dobro ovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam leao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je umela Miljacka naizmenice sa vetrom rane jeseni u jo obilnom liu. Ko u Sarajevu provodi no budan u krevetu, taj moe da uje glasove sarajevske noi. Teko i sigurno izbija sat na katolikoj katedrali: dva posle ponoi. Proe vie od jednog minuta (tano sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi neto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoi. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove-damije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po udnom raunanju dalekih, tuih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po ekenaskom raunanju. Tako i nou, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i aloste, goste i poste prema etiri razna, meu sobom zavaena kalendara, i sve svoje elje i molitve alju jednom nebu na etiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slina mrnji, esto potpuno istovetna sa njom.