HVALA TI, SRBIJO LEPA

Dugo sam snevao o tebi. Celo bolno detinjstvo i celu mukotrpnu mladost ratova i revolucija. Bila si beo cvet. Bezbroj pesama otpevali smo u tvoju slavu. Bezbroj bolova odgudili smo na strunama naih srdaca. Zbog tebe, Srbijo, skidali smo crvene zvezde sa naih crnih nebesa i nosili ih duboko u srcu, duboko u grudima. Tamo daleko od tebe, preko Dunava, Save i Drine bilo nas je stotinama hiljada, bilo nas je miliona, koji smo te snevali nevinu i istu.

Zablude pravnog nacionalizma i moji snovi o geniju moje rase razbijeni su grubo i svirepo. Ti si ih razbila, ti si ih sama unitila svojom masnom pesnicom. (Nema genijalnih rasa ima samo genijalnih ljudi!). Istina je, bio sam sumanut posle prvog sudara. Jer, najtee je podneti udare od onoga koga se najvie voli. A ja sam te dugo voleo, jer su te toliki prezirali i mrzeli, gori od tebe. Pa ipak, osvestio sam se osnaen i uzvien. Pobedio sam te u sebi i pregoreo u zoru jednog letnjeg dana, u blizini neba, u blizini meseca, pod onim istim zvezdama koje od iskona padaju nad mojim Balkanom.

Hvala ti, Srbijo lepa!...

Ti ne vidi, Srbijo, koliko su te izvrgli ruglu tvoji jahai, tvoji muzari. Pogledaj se u nae ogledalo! Gledaj! Stavili su ti cilindar na glavu, a nisu ti skinuli opanke sa nogu. To je svirepi cinizam tvoje bedne buroazije, to je pravo lice tvoga evropejstva, Srbijo. Kako je to runo i groteskno, a groteska je najtunija s osmehom na licu. Ja rado verujem da svega toga nije svesno tvoje bakalinsko drutvo, koje zaudara po neizbenom loju, koje zaudara po prljavim sokacima i kolerinim klozetima. A tek tvoji maloumni politiari i tvoji agenti-pesnici i tvoji bezbrojni oci oni su u grdnoj zabludi ako misle da je Evropa samo u cilindru a Balkan samo u opanku. Kad bi samo hteli da sluaju, kad bi samo umeli da uju ove nae podvike: dole uplji evropski cilindar! dole prljavi seljaki opanak! iveli isti balkanski tabani!

Ne zameri, Srbijo: ja ne mogu da laskam tvojoj umiljenoj lepoti, kao tvoji pripuzi i pelikani. Ja ne umem da muzem steone drave. Ja nisam tvoj strvinar ni tvoj sisavac. Ja sam samo pesnik, slobodan i nov. Slobodno misliti prvi je uslov kulture. Ja znam, ja vidim: sve to te danas sainjava la je brzopleta la i podvala. Ti si postala Eldorado svih evropskih skorojevida. Tvoje dno je plitko, tvoji gresi su duboki. Mi hodemo da produbemo tvoje korito, jer teko se plovi ako je dno plitko.

Zato ne doputa da tvoji pesnici slobodno misle? Zato smo ti mrski svi mi koji ne umemo da puemo ispred tvojih nogu? Zato su ti mrski zenitisti, koji seju novo seme duhovne slobode i kulturne

nezavisnosti, koji seju zdravo seme da bi se to pre odgajilo svima nama nae zajedniko dete oveanstvo!? Zato su ti najmiliji pripuzi i laskavci? Najzad, zato su andarmi i politike partije i njihovo zakonito edo korupcija sr tvoje kulture i civilizacije?... Ua!... Ljuto nas peku sve tvoje patnje i svi tvoji bolovi... A slava tvoje dine demokratije dovodi nas do najdubljih oajanja...

Hvala ti, Srbijo lepa!...

Da se razumemo: mi nismo Turci koji traimo zlatne dukate i srebrne darove za nae radove duha i misli. Ne! Ali, mi nedemo da budemo niti tvoja raja, koja treba da plada danak u krvi i danak u gladi zato to izgraujemo kulturu tvoje bududnosti, zato to smo rabotnici tvoga napretka. Mi nismo hridanski romantici prolih stoleda, ni potomci samozvanih knezova ili svetaca. Mi se nikako ne odriemo ivota na zemlji, jer za ljude drugi ne postoji! Na ast vam bilo carstvo nebesko! Ja otvoreno dovikujem: ne! Mi nedemo da crknemo pod udarcima tvojih nekulturnih ministara i tvojih politikih kabadahija. Mi traimo: daj ved jednom da se ivi, a ne samo da se umire, Srbijo!...

Ljubomir Micid, Zenit, septembar 1925.