Milo Arsenijevi

VREME I VREMENA














1




SADRAJ

PREDGOVOR 6

STRUKTURA VREMENA 9
Poreklo pitanja o strukturi vremena 10
Problem vremena kao problem strukture kontinuuma 11
Elejsko shvatanje kontinuuma 13
Od Elejaca do Aristotela 15
Aristotelova teorija kontinuuma 17
Od Aristotela do Kantora21
a) Epikurov finitizam 22
b) Infinitezimalizam 24
Kantorova teorija kontinuuma27
Aksiomatizacija aristotelovske i kantorovske teorije kontinuuma 31
a) Jednodimenzionalni linearni kontinuum kao kantorovska takasta struktura33
b) Jednodimenzionalni linearni kontinuum kao aristotelovska intervalska struktura37
Poreenje kantorovske i aristotelovske teorije kontinuuma: mnogo buke ni
oko ega40
Da li je vreme compositum ideale ili compositum reale? 46

2

TOPOLOGIJA VREMENA 52
ta je to topologija vremena? 53
Topologija i trivijalnost razlike izmeu aristotelovskog i kantorovskog kontinuuma 56
Poreklo pitanja o topologiji vremena i standardna vremenska topologija57
Nestandardne vremenske topologije 59
a) Vreme s poetkom i/ili krajem 59
b) Zatvoreno vreme62
c) Razgranato vreme 65

ONTOLOKI STATUS VREMENA 69
Poreklo i smisao pitanja o ontolokom statusu vremena 70
Spor izmeu Lajbnica i Njutna oko ontolokog statusa vremena72
Lajbnicov princip i problem subdeterminacije teorija s obzirom na injenice 75
Problem praznog vremena i oslabljeni Lajbnicov zahtev 78
Izbor topologije vremena u sluaju vremenski ogranienog sveta 83

METRIKA VREMENA 89
ta je metrika i da li vreme ima intrinsinu metriku strukturu? 90
Konvencionalizam versus realizam u pogledu metrike svetskog vremena 92
Relativizacija prostorno-vrmenskih intervala u specijalnoj teoriji relativiteta96
Paradoks blizanaca100
Ajntajnov operacionalizam i spor izmeu konvencionalista i realista108
Problem metrike praznog vremena u topologiji razgranatog vremena115

3
SMER VREMENA 119
Poreklo i razjanjenje smisla pitanja o smeru vremena 120
Pokuaj da se smer vremena definie preko principa fenomenoloke
termodinamike 123
Statistika trmodinamika i problem entropije 126
Kauzalna teorija vremenskog smera 133
Retroaktivna uzronost i dvostrukost vremenskog smera136
Prekognicija i odsustvo vremenskog smera 139

TOK VREMENA 142
Tok vremena i razlika meu vremenima 143
MakTagartov paradoks i atemporalistika teorija vremena 145
Tok vremena i dvodimenzionalna reprezentacija istorije sveta 147
Vremena, datumi, i dve vrste teorija toka vremena 150
Temporalna logika dogaaja155
Atemporalistika reinterpretacija temporalne logike 166

VREME I MODALNOST 175
Semantika moguih svetova i unutarsvetski modaliteti176
Deterministiki aksiom i odsustvo objektivnog smera vremena 180
Indeterministiki aksiom i realnost toka vremena186
Ontoloki rulet i realna vremena 193

VREME I BESKONANOST197
Da li je mogu beskonani a ogranieni compositim reale? 198
4
Finitizam versus infinitizam u odnosu na ogranieni prostorni compositum reale 199
Problem beskonanosti procesa koji se odvijaju u ogranienom vremenu 207
Finitizam, tok vremena i nedostina budunost210
Reenje problema zatvorenog vremena 214
ZAKLJUAK217

APENDIKS I223
APENDIKS II 225

REFERENCE

LITARATURA

IMENSKI REGISTAR























5











PREDGOVOR

Ima neeg pounog u onome to je verovatno mislio Sveti Avgustin rekavi da zna ta
je vreme sve dotle dok na pitanje o tome ne treba direktno da odgovori. Moda se,
naime, i ne moe rei ta je vreme, eda bi se onda istraivale njegove razne
karakteristike. Zato se u ovoj knjizi ide drugim putem. Da bi se otkrilo ta je vreme
razmatrana su razna pojedinana pitanja vezana za vreme, koja su ne samo bolje
definisana nego samo pitanje 'ta je vreme?', ve se na njih relativno uspeno, mada
ne lako, moe i odgovoriti. Ta pitanja se tiu sastava, topologije, metrike, smera i toka
vremena, kao i njegovog ontolokog statusa i odnosa prema unutarsvetskim
modalitetima i beskonanosti.
Meutim, ono to traenje odgovora na ovakva pojedinana pitanja ini naroito
zanimljivim i zagonetnim jeste njihova uzajamna povezanost, koja see dotle da,
zanemarijui neko od pitanja, dolazimo do odgovora na neko drugo pitanje koga
emo kasnije biti prinueni da se odreknemo, kad uzmemo u obzir ono prethodno
zanemareno pitanje. Na tome se dobrim delom zasniva zaplet u ovoj knjizi, zbog ega
preporuujem itaocu da ne proita zakljuak pre itanja same knjige, kako ne bi
unapred znao ko je ubica.
6
U pogledu anra mislim da knjiga spada pre svega u metafiziku. Meutim, kako je
traenje odgovora na neka pitanja zavisno, kako od matematikih i fizikih teorija
tako i od naina na koji ono to one kau treba protumaiti, knjiga se dobrim delom
tie i filozofije matematike i fizike.
Formalizam simbolike logike korien je u prvom, estom i sedmom poglavlju,
ali samo onda kada je bio neophodan za dolaenje do filozofski znaajnih rezultata.
to se tie 'vremena' (tempora) koja se pojavljuju u naslovu knjige, ona se odnose,
pre svega, na prolost, sadanjost i budunost, a znaajnu ulogu poinju da igraju
poev od estog poglavja pa do kraja knjige.
S obzirom na dugogodinje bavljenje pitanjima na koje ova knjiga pokuava da
odgovori, imao sam vremena, a sreom i prilike, da pojedinane rezultate prezentiram
na pradavanjima koje sam odrao na univerzitetima u Oksfordu, Londonu, Lidsu,
Jorku, Dablinu, Hajdelbergu, Bilefeldu, Karlsrueu, Dortmundu, Pitsburgu, Berkliju,
Los Anelesu, Santa Barbari, Morgantaunu, Montrealu, Oslu, Gracu i Mariboru, kao i
na meunarodnim konferencijama u Hajdelbergu, Bilefeldu, Kastinlionelu (u Italiji),
Bariloeu (u Argentini), Santa Barbari, Celju, Dubrovniku i Sremskoim Karlovcima.
Zahvaljujem se monogobrojnim uesnicima u diskusiji, tokom i posle ovih
predavanja, na pitanjima, iznesenim miljenjima, komentarima i pedlozima.
U vie navrata, razultate sam predstavio i na institutima za matematiku i fiziku u
Beogradu. O filozofiji vremena odrao sam kolske 2000/2001. godine i
celosemestralne kurseve na filozofskim fakultetima u Gracu i Beogradu, to me je
konano i prelomilo da donesem dugo odlaganu odluku da sve rezultate poveem u
celinu koju predstavlja ova knjiga.
Ovaj rad se po temi, a verovatno i jo po emu, nadovezuje na rad moga pokojnog
prijatelja i profesora Aleksandra Krona,
1
kome dugujem ogromnu zahvalnost zbog
7
toga to me je uio, ne samo logici, ve i nainu na koji se ona moe primeniti u
reavanju filozofskih problema. Ali s njim tokom istraivanja nisam diskutovao.
Za mnogobrojne, dugotrajne i ponekad burne razgovore o raznim pitanjima, a pre
svega onima koja se tiu tema prvog i poslednja tri poglavlja, najdublje sam zahvalan
Erhardu ajbeu, profesoru univerziteta u Hajdelbergu, Timoti Vilijamsonu, profesoru
univerziteta u Oksfordu, i Njuelu Belnapu i Adolfu Grinbaumu, profesorima
univerziteta u Pitsburgu. Ova zahvalnost svakako ne znai da oni samnom dele
uverenja o diskotovanim pitanjima i da su za ono to ja tvrdim u ovoj knjizi ikako
odgovorni. U stvari, mislim da se ajbe i Belnap sa mojim rezultatima uglavnom
slau, dok se to nipoto ne bi moglo rei za Vilijamsona i Grinbauma, koji su ubeeni
atemporalisti i infinitisti, to, naravno, nikako ne umanjuje izreenu zahvalnost i ovoj
dvojici mojih prijatelja.













8











STRUKTURA VREMENA













9



Poreklo pitanja o strukturi vremena
Naa re 'sastav' skoro je sinonimna s reju 'struktura' i da ova druga u nekim
kontekstima koji e nam u ovom poglavlju biti znaajni nije postala tehniki termin --
kao kad se govori o relacionoj strukturi -- mogli bismo izrazom 'sastav vremena' jo i
oiglednije nego izrazom 'struktura vremena' ukazati na smisao prvog pitanja koje se
tie vremena, a koje glasi: 'Kakav je sastav vremena?'. Naime, pitanje o sastavu tie
se kako onoga to vreme ini, odnosno onoga iz ega se ono sastoji, tako i pitanja
odnosa meu onim to vreme sainjava (ako to nije jedna jedina stvar, u kojem bi
sluaju vreme bilo lieno bilo kakvog sastava).
Metodoloki gledano, pitanje o sastavu vremenu moe se opravdano smatrati prvim
pitanjem koje u vezi s vremenom treba postaviti, jer e nam odgovor na to pitanje
rei, u jednom minimalnom smislu, ta je fenomen koji razmatramo, bez obzira na to
kakav mu ontoloki status kasnije dodelili i koje mu sve jo karakteristike pripisali.
To, naravno, ne znai, kao to emo ubrzo i videti, da e odgovor na pitanje o sastavu
sam po sebi omoguiti da se navedu distiktivne odredbe po kojima se vreme razlikuje
od drugih srodnih fenomena, kao to je, na primer, prava linija.
Meutim, neobino je to to je pitanje o sastavu vremena i istorijski bilo prvo koje
je razmatrano u zapadnoj filozofskoj tradiciji. To je neobino zbog toga to bi ovek
pre oekivao da to budu pitanja o vremenskom toku, o prolosti, o budunosti ili o
nepovratnosti, jer to su pitanja koja se nameu i obinom oveku, koji o filozofiji ne
mora nita da zna. Razlog za to to je ba pitanje o sastavu vremena bilo prvo koje je
10
filozofski razmatrano poiva na tome to je ono bilo derivat optijeg pitanja koje su
postavili Elejci, a koje se odnosilo na strukturu kontinuuma.

Problem vremena kao problem strukture kontinnuma
Struktura je neto mnogostruko to se sastoji iz delova, ili elemenata, koji stoje u
odreenom odnosu i time ine strukturu neim to je vie od prostog skupa. Ve od
malena deca se, uz pomo raznih igara, ue da sastavljaju celine od delova koji im
stoje na raspolaganju. Od istih delova oni mogu da naprave brod, automobil, robota ili
ko zna ta jo. Brod je brod samo ako su elementi sloeni na odreeni nain. Kad se
brod razloi na sastavne delove oni vie ne ine brod, ba kao to ne ine ni automobil
ni robota. Oni se mogu na novi nain sloiti, i tada e initi neto drugo a ne brod,
moda automobil, moda robota, moda neto tree.
I u mnogim naukama je pitanje strukture osnovno pitanje. Hemijsko ispitivanje
raznih supstanci ima za cilj da otkrije njihov sastav, to znai da utvrdi iz kojih se
hemijskih elemenata dato jedinjenje, kao odreena struktura, sastoji. Pritom je vano
ustanoviti i taan odnos i vezu meu elementima. Tako se ugljenmonoksid, recimo,
razlikuje od ugljendioksida po tome to u prvom, osim ugljenika, uestvuje samo
jedan atom kiseonika, dok u drugon uestvuju dva. Neka pak jedinjenja, kao glukoza,
fruktoza i galaktoza, imaju istu zbirnu formulu ali razliitu strukturnu, to znai da je
proporcija razliitih elemenata svuda ista, samo to su elementi u jedinjenjima
razliito povezani.
Vano je primetiti da hemijski elementi nisu neto apsolutno prosto, homogeno i
nedeljivo, a da nas to ne spreava da o njima govorimo kao elementima. Do izvesne
take hemija moe potpuno zanemariti pitanje strukture onoga to se smatra njenim
elementima. Tek kad postane fizika hemija ona e svoje elemente -- kao elemente
11
iste hemije -- razmatrati kao strukture, ili, tanije, to e initi fizika koja za predmet
uzima hemijske elemente.
Koliko god problemi satavljanja broda ili analize izvesnih supstanci inae mogli
biti teki, ni u dejim igrama ni u hemiji ne postoji nikakav filozofski problem koji bi
se ticao toga ta su elementi iz kojih se celine koje se sastavljaju ili analiziraju sastoje.
Isto vai i za mnoge druge nauke, kao to su, recimo, fonetika i lingvistika, iz kojih
re 'elemenat' (to znai slovo) i potie. To, meutim, ne vai za analizu vremena --
kojoj god god nauci da ta analiza pripada. Moglo bi se, na prvu loptu, rei da se vreme
sastoji iz godina, jer je godina prirodni elemenat vremena, budui da Zemlja obie
oko Sunca upravo za godinu dana. Ali, zato elementi ne bi bili dani i noi, koji se
jedni na druge nadovezuju -- tako da Zevs kiu moe liti tokom devet dana
neprekidno, kako se kae u Ilijadi
2
-- kad se uzme u obzir da Zemlja obie oko Sunca
upravo za dan i no? Ima svakako jo mnogih dobrih kandidata koji bi mogli
pretendovati na to da budu elementi vremena. to je najgore, ta emo s vremenom
dok sunevog sistema jo nije bilo?
Moglo bi se rei da je potraga za prirodnim elementima iz kojih bi trebalo rei da
se vreme sastoji jedno beznadeno nastojanje, ali da nam to ni najmanje ne smeta da
izaberemo neki vremenski interval kao konvencionlnu vremensku duinu koju emo
smatrati vremenskim elementom. Ali ako tako neto kaemo, mi smo se, hteli ne hteli,
ve upustili u filozofiju.
Zar se ne bi moglo rei da to to je potpuno proizvoljno ta emo smatrati
elemantom vremena u stvari znai da elemenata i nema? Ili se moda moe sve
daljom i daljom analizom vremena na kraju ipak stii do neega to e se s pravom
moi nazvati elementom vremena?
12
Ve sama prethodna pitanja pokazuju kako se pitanje o sastavu vremena svodi na
pitanje o strukturi kontinuuma, jer ista pitanja vae, mutatis mutandis, i kad se postave
s obzirom na sastav prostora, materije ili uopte bilo ega homogenog i kontinuiranog.
To objanjava zato je pitanje strukture vremena prvo pitanje o vremenu koje je u
istoriji zapadne filozofije postavljeno, zato, naime, to su Elejci i vreme shatali kao
neto to je po svim relevantnim odredbama istovetno onom jednom jedinom biu
koje postoji, i to se zato njihova analiza onoga to postoji mutatis mutandis odnosi i
na vreme.
3

Elejsko shvatanje kontinuuma
Polazei od svog osnovnog principa da se o onome i samo onome to postoji moe
misliti i smisleno govoriti,
4
Parmenid je, kroz usta boginje koja ga je navodno tome
poduila, dokazivao da ono to postoji mora, pored ostalog, biti homogeno i
kontinuirano.
5
Ne ulazei u razloge iz kojih ono to postoji navodno mora biti
homogeno, a pretpostavljajui da je upravo vreme homogeno, zadraemo se samo na
onome to neposredno ima znaaja za pitanje njegove strukture, a to je Parmenidovo
shvatanje kontinuuma.
Pomenuli smo da je Homer u Ilijadi, priloki, rekao kako je Zevs izlivao kiu
neprekidno () tokom devet dana i noi koji se jedni na druge nadovezuju.
6

Kako je sad Parmenid mogao da upotrebi istu re pridevski, da bi naveo jedno od
obeleja onoga to postoji, kad to to postoji po njemu nije mnotveno (to je jo jedna
od njegovih karakteristika
7
)? Verovatno je Parmenid imao u vidu to da izmeu onoga
to bi smrtnici smatrali delovima onoga to postoji (a to u stvari nisu delovi) ne bi
moglo biti praznine (jer je praznina ono to ne postoji), ali je, ne elei da ni
13
protivinjeniki pominje delove, to izkazao tako to je za samo ono to postoji rekao
da je , to u stvari ne znai nita drugo do da je u sebi neprekidno.
Poto je, po Parmenidu, ono to postoji ne samo jedinstveno, homogeno i
neizdeljeno ve je i nedeljivo,
8
dobili smo shvatanje po kojem kontinuum uopte nije
ni u kojem smislu struktuiran! To znai da je prva teorija o strukturi kontinuuma bila
takva da je odbacila nae prvo pitanje o vremenu: budui da je vreme jedinstveno,
homogeno i kontinuirano, ono uopte nije ni iz ega sastavljeno.
Zenon je u svojim dokazima protiv mnotva
9
indirektnim putem dokazivao isto, ali
su ti dokazi znaajni po tome to su se izdeljenost ili deljivost onoga to je
kontinuirano najpre doputali, da bi se ispitalo kakve to posledice za sobom povlai.
Kako god shvatili nain deobe u 29 B 1,
10
nikada se ne moe doi ni do ega to je
elementarnije od onoga od ega se u deobi polo, poto je svaki deo onoga to je
kontinuirano i sam kontinuiran. To, drugim reima, znai da je svaki deo, ili navodni
deo, isto toliko elementaran koliko je to i ono ega je deo, te se ne vidi zato bi uopte
trebalo rei da je ono od ega se poto iz neega sastavljeno.
11
Stvar bi drugaije stajala kada bi se kontinuum mogao sastaviti iz neega to samo
nije kontinuirano i to bi utoliko bilo nedeljivo. Ali, kae Zenon, tako neto ne bi
imalo veliinu, te ne bi moglo ni da povea neto emu bi se dodalo, ni da smanji
neto od ega bi se oduzelo.
12
To pak ne znai nita drugo do da tako neto ne bi
moglo da igra ulogu sastavnog dela. Zenon ovde oigledno ima u vidu ono to se
smatra matematikom takom i to je Aristotel kasnije nazivao
13
. Tome kad je
u pitanju vreme odgovara pak ono to je Aristotel zvao , a to se odnosi na
trenutak bez protenosti.
14
U generalizovanom vidu, Zenonov nam zakljuak, a koji
Aristotel naziva Zenonovim aksiomom,
15
kae da se entiteti viih dimenzija ne sastoje
(to jest, ne mogu sastojati) iz entiteta niih dimenzija. Slino tome to se linija ne
14
sastoji iz matematikih taaka niti vreme iz neprotenih trenutaka, ni ravan se ne
sastoji iz linija niti telo iz ravni.
Neemo sad razmatrati preostale Zenonove dokaze, pa ak ni one koje, poput
Letee strele, imaju neposredne veze s vremenom
16
(u izmenjenom vidu s njima emo
se sresti u jednom kasnijem poglavlju), jer je poenta dovoljno jasna i na osnovu onoga
to je dosad reeno. U svakom sluaju, Zenonovi argumenti ozbiljno dovode u pitanje
pokuaj da se o kontinuumu bilo koje vrste, pa utoliko i o vremenu, govori kao o
neem struktuiranom.

Od Elejaca do Aristotela
Koliko god Parmenidovi i, jo vie, Zenonovi argumenti bili ubedljivi, njihov opti
zakljuak (ako je to bio i Zenonov zakljuak
17
), po kojem ne moe biti nikakve
mnotvenosti niti bilo kakve promene, nije nijednom od njihovih sledbenika (izuzev
moda Gorgiji
18
) bio prihvatljiv, zbog ega su svi odreda nastojali da ospore neku od
premisa elejskih argumenata i time spasu svet mnotvenosti i promene kakvog ga u
iskustvu poznajemo. Meutim, prve intervencije nisu se ticale prostora i vremena ve
iskljuivo sastava materije.
Leukip i Demokrit su osporavali princip po kojem sve to vai za neto to je
kontinuirano mora vaiti i za njegove delove, koji se otkrivaju stvarnom ili
zamiljenom deobom
19
. Naime, ako se taj princip ne prihvati kao glavna premisa u
Zenonovim argumentima, onda se moe tvrditi da e se upornom deobom na kraju
stii do neega elementarnog, to jest do neega to e biti elementarno utoliko to e
biti nedeljivo iako je kontinuirano (i ima veliinu
20
). Tako su Leukip i Demokrit bili
navedeni da postuliraju postojanje mnotva atoma, koji svojim kombinovanjem i
kretanjem u praznini sainjavaju svet s kojim se u iskustvu i mi ljudi sreemo. Ali,
15
sama praznina je ostala onakva kakvim je Parmenid smatrao svoje bie
21
:
jedinstvena, homogena i kontinurina, i shodno tome nestruktuirana. Ono to je kod
Parmenida vailo za jedno jedino bie, za Leukipa i Demokrita vai, dakle, za svaki
pojedinani atom i za prazninu u kojoj se atomi kreu. Mada o tome nita ne kau,
logino je pretpostaviti da bi isto trebalo da vai i za vreme: i ono ostaje jedinsveno,
homogeno, kontinuirano i, usled toga, jednostavno nestruktuirano. Vidimo, dakle, da
je jedino to su atomisti uinili -- a da bi ouvali svet mnotvenosti i promene -- to to
su u sluaju materije uveli ogranienje u pogledu neogranieno sprovoene deobe.
Takav postupak je Aristotel estoko osporavao iz vie razloga,
22
od kojih su
najvanija sledea dva. Prvo, ogranienje o kojem je re protivno je izriitom
odsustvu svakog slinog ogranienja u matematici, i drugo, ogranienje nije
opravdano niim drugim do tenjom da se spase svet mnotvenosti i promene.
Saglasnost teorije sa iskustvom je vana stvar -- i za to Aristotel atomiste hvali
23
-- ali
se ta saglasnost ne sme ostvarivati na takav ad hoc nain i jo uz ogreenje o
matematike principe.
24
Empedokle se elejskih tekoa reio na drugi nain. On nije prihvatio Parmenidov
argument po kojem ono to postoji mora biti homogeno i tvrdio je da je ono to
postoji izvorno heterogeno: ono se sastoji od vatre, vazduha, zemlje i vode.
25

Praznine nema, ali zato ima umetanja ovih korena svega jednih u druge, ime nastaju
razliite meavine koje tvore stvari u svetu kakvog ga znamo. Ovim je Empedokle -- a
to po pravilu ostaje nezapaeno, ili bar nenaglaeno
26
-- pripremio Aristotelovu
teoriju kontinuuma. Naime, vatra, vazduh, zemlja i voda imaju karakteristiku ne samo
homogenosti nego i kontinuiranosti, a da ipak injenica njihovog uzajamnog umetanja
govori o tome da su deljivi. To de facto ve znai ono to e Aristotel toliko
naglaavati: da je kontinuum neizdeljen ali deljiv, i to u beskonanost.
27
16
Uenja potonjih filozofa pre Aristotela, ukljuujui tu i Platonovo -- koje e u
odnosu na pitanje o ontolokom statusu i toku vremena biti izuzetno znaajno -- ne
tiu se, niti (kao kod Empedokla) impliciraju neto zanimljivo novo u pogledu
strukture kontinuuma, odnosno sastava vremena, pa zato odmah prelazimo direktno
na Aristotela.

Aristotelova teorija kontinuuma
Kao to je maloas nagoveteno, osnovna Aristotelova tvrdnja, iz koje e on izvesti
mnoge dalokosene, znaajne i zanimljive zakljuke, jeste to da je sve ono to je
kontinuirano, pa time i vreme, aktualno neizdeljeno, ali da je deljivo u beskonanost.
Kao to emo odmah videti, mogunost deljenja u beskonanost ne povlai za sobom
mogunost beskonane izdeljenosti.
28
Prvo to se moemo zapitati -- a na to pitanje emo se morati esto vraati -- jeste
to da li prethodno znai da i Aristotel odbija pitanje o struktuiranosti kontinuuma,
poto tvrdi da je sve to je kontinuirano neizdeljeno, to jest, da nema delova. Naime,
ono to nema delova ne sastoji se ni iz ega. Ipak, u sluaju Aristotela je sve ovako,
ali moda i onako, jer njegova se osnovna metoda u filozofiji sastoji u tome da se
stalno vodi rauna o smislu u kojem se neto kae, jer o stvarima se govori na razliite
naine, odnosno, isti se izrazi koriste za govor o razliitim stvarima (
).
29
U izvesnom smislu, koji ak treba smatrati primarnim,
30
svakako je tano da
kontinuum nije struktuiran, jer za ono to je kontinuirano se kae da nema delova. Ali,
ovde je re o aktualnim delovima. O strukturi kontinuuma je ipak mogue govoriti,
ako se, naime, o njegovim delovima govori kao o moguim delovima.
31
Pritom se
razlika izmeu dela kao potencijalnog i kao aktualnog ne sastoji ni u emu drugom
17
osim u tome da bi prelaskom iz stanja potencijalnosti () u stanje aktualnosti
() deo postao neto individuirano i samostalno,
32
bilo tako to bi doslovno
bio izdvojen iz kontinuuma, bilo tako to bi stekao neko svojstvo kojim bi se
razlikovao od delova koji ga neposredno okruuju.
Pretpostavimo da je pare krede (bez obzira to danas znamo da to nije tako)
homogeno i kontinuirano (to je ono to svi misle pre nego to ponu da ue fiziku).
Ako to pare slomijemo na dva dela, onda e svaki od dva prethodno potencijalna
dela prei u stanje aktualnosti. Kao rezultat dobiemo, ako dva nastala pareta ne
razdvojimo, konglomerat ()
33
sastavljen od dva pareta koja su u sebi
homogena, kontinuairana i aktualno neizdeljena, ali koja zajedno ne ine kontinuum.
Naravno, mogue je od dva pareta ponovo nainiti jedno (mada to s kredom malo
tee ide, za razliku od plastelina, recimo, koja deca koriste u igri). Vano je to da pri
ovim operacijama svaki deo, barem u naelu, moe da ostane tano onakav i onoliki
kakav je i koliki bio kao samo potencijalni deo, tako da se sva promena sastoji samo u
tome to su pri lomljenju odgovarajui potencijalni delovi preli u stanje aktualnosti,
dok se pri spajanju vraaju u stanje potencijalnosti.
Za nas je vano pitanje kako bi potencijalni delovi kontinuuama bili aktualizovani
kada je u pitanje vreme, poto vreme, za razliku od krede, ne moe da se lomi. Jedino
tako to delovi koji bi kao potencijalni bili homogeni budu u stvari meusobno
heterogeni, poput Homerovih dana i noi. Tako je re '' doivela neobian
preobraaj: u poetku je pretpostavljala upravo to da se dve heterogene stvari jedna na
drugu nadovezuju, dok je, zahvaljujui Parmenidu i Aristotelu, na kraju oznaavala
nadovezivanje potencijalnih delova neega to je homogeno, ali ne i nadovezivanje
meusobno raznorodnih stvari.
18
Tako je Aristotel, na izvanredno zanimljiv nain, ipak dozvolio da se govori o
strukturi kontinuuma. Kontinuum dodue nema aktualnih delova, ali se zato moe
govoriti o potencijalnim delovima, kao to se mogu ispitivati i odnosi meu njima. Na
primer, potencijalni delovi se mogu nadovezivati,
34
ali oni mogu biti i u takvom
odnosu da je jedan ukljuen u drugi (kao to je dan ukljuen u godinu), ili u takvom
da se jedan preklapa s drugim (kao to se vreme Platonovog samo preklapa sa
vremenom Sokratovog ivota).
Kompletnu aristotelovsku analizu strukture kontinuuma -- u cilju poreenja s
Kantorovom -- aksiomatski emo izloiti u jednom od narednih odeljaka. No ve se
sad moramo zapitati zato je Aristotel, kada je ve dozvolio analizu preko
potencijalnih delova, insistirao na tome da te delove ne treba shvatiti kao aktualne.
Moglo bi se pomisliti da je tu naprosto re o elejskom nasleu i da to to je svaki
deo (koji Aristotel smatra potencijalnim) jednako lo kandidat u pogledu
elementarnosti predstavlja dovoljan razlog da se odbaci tvrenje da se kontinuum
aktualno iz takvih delova sastoji. No na to bi se moglo odgovoriti da to to je svaki
deo jednako lo moe da se shvati i kao da je svaki deo jednako dobar kandidat, te da
da se, sledstveno, kae da je svaki takav deo sastavni deo kontinuuma. Samo treba da
se oslobodimo predrasude da elementarnost zahteva apsolutnu jednostavnost
elemenata. Kao to smo videli, hemiare ne mora da brine to to njihovi elementi nisu
prosti ve su i sami struktuirani. U sluaju kontinuuma cela stvar bi samo bila
dovedena do kraja, utoliko naime to bi se za svaki deo kontinuuma moralo rei da je
na isti nain struktuiran kao i kontinuum kojeg je deo.
Cela stvar je, meutim, mnogo suptilnija. Ako bismo sve delove koje Aristotel
smatra potencijalnim tretirali kao aktualne, onda bi to trebalo da znai da se
kontinuum, bar u principu, na sve njih moe razloiti, kao to se pare krede moe
19
podeliti ne samo na dva, tri ili etiri dela, ve, teorijski barem, na koloko god se
mnogo delova eli. Ali da li je mogue jednovremeno izdvojiti sve delove iz jednog
kontinuuma?
35
Izdvojiti sve delove jednovremeno oigledno nije mogue ve zbog toga to, kao
to smo videli, ima onih koji su ukljueni u druge, pa ne bi bilo mogue da i oni, i oni
u koje su ukljueni budu jednovremeno ekstrahovani. To isto vai i za delove koji
stoje u relaciji preklapanja.
Meutim, relacija ukljuenosti i relacija preklapanja ne bi morale predstavljati
prepreku pri drugaijem nainu aktualizacije. Videli smo da se aktualizacija moe
ostvariti i uz pomo heterogenosti (to je u sluaju vremena, a za razliku od stvari
poput krede, i jedini nain). Pretpostavimo, dakle, da je svaki od delova koje Aristotel
smatra potencijalnim aktualizovan tako to svi delovi imaju neko karakteristino
svojstvo, koje, i ako ne pripada jedinstveno jednom i samo jednom delu, ono ipak ne
pripada nijednom intervalu u koji je interval s tim svojstvom ukljuen niti pripada
ijednom delu s kojim se deo s tim svojstvom preklapa. Kada je u pitanju vreme, u tu
svrhu bi se mogli koristiti procesi najraznoraznije vrste, poput ivota ljudi, estica,
planeta, galaksija, ili ega ve ne to bi moglo zatrebati za dovoljno individuiranje, to
jest aktualizaciju, nekog vremenskog intervala. Pri ovakvoj aktualizaciji problem se
sastoji u tome to aktualizacija bilo kojim datim svojstvom (ili procesom) ostavlja sve
delove koji su u aktualizovani deo ukljueni neaktualizovanim tim svojstvom (ili
procesom). Dodue, bilo koji od ukljuenih delova bi mogao biti aktualizovan nekim
drugim svojstvom (ili procesom), ali, ako se to i ostvari, za delove koji su u njega
ukljueni vailo bi isto: oni bi ostali neaktualizovani tim drugim svojstvom (ili
procesom). Tekoa je ukratko u tome to je svako svojstvo svojstvo dela koji ima
delove, zbog ega uvek mora ostati neaktualizovanih delova.
20
Ako bi se umesto svojstvima onoga to je kontinuirano koristili svojstvima taaka
ili trenutaka (to ne mora biti nemogue, jer se neki dogaaji, poput inicijalnog dodira
dva tela, deavaju trenutno), onda bismo se suoili s problemom koji proistie iz
Zenonovog aksioma. Naime, ako se entiteti viih dimenzija ne sastoje iz entiteta niih
dimenzija, onda take naprosto nisu delovi linija, povrina i tela, kao to ni trenuci
nisu delovi vremena.
Postoji jo jedan problem s kojim emo se sresti u poglavlju o beskonanosti, a
koji se tie nemogunosti aktualizacije beskonano mnogo delova ogranienog
kontinuuma. Ali ve ovo to je dosad reeno jasno pokazuje zato je Aristotel
insistirao na tome da su delovi kontinuuma samo potencijalni delovi: zato to ni pri
jednoj aktualizaciji ne mogu svi biti aktualizovani. Svaka nova aktualizacija moe
aktuakozovati i delove koji nisu bili aktualizovani, to jest, moe nam dati vei broj
aktualizovanih delova nego to je to bio sluaj u prethodnoj aktualizaciji, ali broj
delova nikada nee biti beskonaan.
Mnogo vekova kasnije, Kant e, u Aristotelovom duhu, ovakve 'celine' iji su
delovi samo potencijalni nazvati idealnim celinama (composita idealia)
36
, da bi ih
razlikovao od stvarnih celina (composita realia), to jest celina u pravom smislu rei,
koje se zaista sastoje iz delova, to znai delova koji su aktualni. Kod ovakvog,
aristotelovskog shvatanja kontinuuma, jednako je vano kako to to je kontinuum
neto bez aktualnih delova, tako i to to se ipak dozvoljava da se govori o strukturi
kontinuuma s obzirom na razliite relacije u kojima se nalaze njegovi potencijalni
delovi.

Od Aristotela do Kantora
21
Aristotelova teorija kontinuuma dominirala je sve do druge polovine devetnaestog
veka.
37
Jedini konkurenti mogli su biti Epikurov finitizam i teorija infinitezimala, ali
prva je od ove dve teorije bila sasvim marginalna i danas se razmatra kao isto
teorijska mogunost, dok je druga dodue dugo ivela u matematikoj praksi,
doivevi vrhunac u Lajbnicovoj formulaciji infinitezimalnog rauna, ali ne i u
filozofski zasnovanim uenjima.
38
I sam je Lajbnic na kraju tvrdio da su
infinitezimale samo korisne fikcije i da ih nema u prirodi. Danas je ovo uenje
prisutno u takozvanoj nestandardnoj matematikoj analizi
39
i u nedavno formalno
zasnovanoj teoriji kontinuuma Filipa Erliha.
40
a) Epikurov finitizam
Epikur je poznat kao nastavlja uenja Leukipa i Demokrita. Meutim, mnogo je
manje poznato da on nije govorio samo o atomima u fizikom smislu, ve i neemu
to je u svakom, pa i matematikom, smislu nedeljivo a da to to ipak nije standardna
matematika taka, ili njoj odgovarajui trenutak, ve neto s veliinom. Neki su,
poput Lurije,
41
takve entitete pronali, ali bez dobre evidencije,
42
ve kod ranih
atomista. To neto apsolutno nedeljivo ipak je dovoljno veliko i da da meru svemu i
da bude gradivni element onoga u ta je materijalni svet smeten, a to su prostor i
vreme.
43
Epikur je, drugim reima, argument zenonovskog tipa, koji su stari atomisti
koristili kao dokaz za postojanje atoma, proirio i na ono to su oni ostavili
jedinstvenim, a to je praznina, odnosno prostor, da bi prirodno isto rezenovanje
primenio i na vreme.
Ovo Epikurovo uenje je neuporedivo lake izloiti i razumeti nego li ga braniti.
Deobom prostora, kao i deobom vremena, na kraju se navodno nuno mora doi do
neeg nedeljivog, to moemo nazvati topon, odnosno hronon. Toponi i hrononi su
22
neto to je manje od 'onoga to je u opaaju najmanje',
44
a to predstavlja perceptivni
minimum. No iako su, dakle, veoma mali, konaan broj topona je uvek dovoljan da se
iscrpi bilo koji konani prostor, to isto vai i za hronone s obzirom na bilo koji
ogranieni vremenski interval.
Epikurova teorija, kao to emo odmah videti, zahteva reviziju itave geometrije,
kakva se moi nai kod Branislava Petronijevia.
45
To bi ujedno mogao biti razlog to
su Demokrit i Leukip govorili samo o fizikim atomima.
Prva kritika se pojavila ve pre nego to je teorija bila formulisana! To je bilo
mogue zato to je neko u Platonovoj Akademiji ve bio zastupao teoriju o nedeljivim
linijima,
46
koju je neki nama nepoznati peripatetiar izloio razornoj kritici, a iji je
spis na sreu sauvan.
47
Naveemo samo jedan primer koji pokazuje kakvu bi reviziju morala da pretrpi
standardna geometrija ako bi Epikurova teorija bila prihvaena, to onda ujedno
objanjava i zato se ona krajnje sporadino pominjala.
Zamislimo najmanji mogui egipatski trougao, to bi shodno Epikurovoj teoriji
bio trougao ija hipotenuza odgovara duini od pet topona, dok katete odgovaraju
duini od po tri, odnosno etiri topona. Na takvom trouglu bi bilo nemogue spojiti
sredinu katete koja je dugaka etiri topona sa sredinom hipotenuze, poto bi sredina
hipotenuze bila na sredini topona, koji kao ono to je apsolutno nedeljivo ne moe
imati sredinu. to je najgore, ista stvar bi vaila za bilo koji egipatski trougao koji bi
se dobio odgovarajuim poveanjem duina stranica.
Krajem devetnaestog veka, Pol Taneri i za njim itav niz francuskih istraivaa
48

tvrdili su da je ve etvrta Zenonova kinematika aporija, od Aristotela poznata pod
nazivom Stadion, bila uperena protiv teorije koju je kasnije zastupao Epikur. Iako je
francusko tumaenje Stadiona najverovatnije pogreno,
49
njihov argument (ako ve
23
ne Zenonov) lepo otkriva za nas interesantnu slabost Epikurove teorije hronona, i to
ak nezavisno od toga da li se pritom zastupa i teorija topona ili se prostor ostavi
nekvantizovanim.
50
Pretpostavimo da nekom telu treba izvesan neparan broj hronona da s nekog datog
mesta stigne na neko drugo mesto i da mu ba onda kad se tamo zaputi s tog drugog
mesta u susret istom brzinom krene neko drugo telo. Kad e se ova dva tela, ako se u
meuvremenu ne zaustave, sudariti? Na pola hronona, to je, s obzirom na nedeljivost
hronona, nemogue. Dakle, jedino kako bi se teorija hronona mogla spasti --
analogno, mada jo neprihvatljivije nego teorija topona u sluaju egipatskih trouglova
-- bilo bi da se u takvim sluajevima telima 'zabrani' da idu jedno drugom u susret da
se ne bi dogodilo ono to je nemogue.
Ako nita drugo, Epikurova teorija dodatno pokazuje zato je moda ipak
neophodno uputati se u razne suptilnosti u koje se, kao to smo videli, uputao
Aristotel bavei se problemom kontinuuma.
b) Infinitezimalizam
Istorijom teorije infinitezimala opirno sam se bavio u prethodnoj knjizi, Prostor,
vreme, Zenon,
51
pa u ovde izloiti samo osnovne postavke ove teorije, ukazati na
motive za njeno ustanovljenje i naznaiti kako izgleda njena najnovija aritmetizovana
verzija.
U celoj grkoj matematici vailo je ono to se danas naziva Arhimedovim
aksiomom, a kojim se tvrdi da se poav od bilo koje date take u prostoru bilo koja
druga taka, makar koliko bila udaljena od date take, moe dosegnuti ili premaiti u
konanom broju koraka iste duine, ma koliko ti koraci inae bili kratki. To onda
vai, mutatis mutandis, i za bilo koja dva vremenska trenutka.
24
Uvoenje infinitezimala -- beskonano malih veliina -- znailo je negaciju
Arhimedovog aksioma, poto se bilo koje ma koliko malo ali konano rastojanje u
uobiajenom smislu moe iscrpsti samo beskonanim brojem infinitezimala.
Infinitezimale su, drugim reima, manje od bilo kojeg rastojanja u uobiajenom
smislu.
ta je navelo matematiare da u svoju igru ukljue i ovakve, grkoj misli (uprkos
nekim miljenjima)
52
strane entitete? To to u geometriji postoje razne nesamerljive
veliine, poput dijagonale i stranice kvadrata, koje u mnogim sluajevima oteavaju
izraunavanje duina, povrina ili zapremina pojedinih linija, povrina ili tela.
53
Iz
jednog, tek pre stotinjak godina otkrivenog, Arhimedovog spisa
54
vidi se da je ak i
on sam -- po kome anti-infinitezimalistiki aksiom nosi ime -- koristio infinitezimale,
mada, kako kae, samo u heuristike svrhe, da bi odmah potom izveo dokaz koristei
se svojim uvenim dvostrukim svoenjem na apsurd, koji je potpuno u skladu s
rigorima grke matematike, koji ne priznaju infinitezimale.
55
Cela stvar se moe lako ilustrovati primerom Lajbnicovih diferencijala,
56
koje je
on koristio pri reavanju koeficijenta pravca tangente krive u nekoj datoj taki.
Naime, odnos dy/dx ne sme da bude 0/0, jer takav odnos je neodreen i nita ne
govori o pravcu tangente, ali dy/dx ne sme da bude ni odnos dve konane veliine, jer
taj bi odnos, ma koliko takozvani diferencijalni trougao bio mali, odreivao
koeficijent pravca seice a ne tangente u datoj taki. Dakle, dy/dx mora da bude 'neto
izmeu', a to znai da to mora da bude odnos dve infinitezimale.
Mada je naziv infinitezimalni raun preiveo, kao uostalom i vei deo Lajbnicove
notacije (kad su integrali u pitanju, recimo), danas se za ono to je Lajbnic postizavao
pomou pretpostavke o infinitezimalama standarno reava teorijom izvoda u
Koijevoj verziji teorije graninih vrednosti koja se ne koristi infinitezimalama.
57
Kao
25
da su matematiari previe ozbiljno shvatili Lajbnicovu izjavu da su infinitezimale
korisne fikcije,
58
pa su na svaki nain -- na kraju uspeno -- nastojali da ih izbegnu!
Danas se svaka teorija koja sadri infinitezimale zove nestandardnom. Evo kako je
Erlih
59
nedavno vrlo jednostavno aritmetiki zasnovao nearhimedovsku teoriju
kontinuuma, pri emu se jednostavnost odnosi samo na osnovnu ideju, dok su teoreme
koje dokazuju homogenost uvedenog nearhimedovskog polja brojeva s mukom
dokazane. Poto se radi o jednodimenzionalnom nestandardnom polju brojeva, teorija
bi mogla biti primenjana upravo na strukturu vremena.
Proirimo standarno brojno polje (koje obuhvata sve negativne i pozitivne
racionalne i transcendentne, odnosno iracionalne, brojeve) beskonanim ordinalnim
brojem , koji dozvoljava da se njime obavljaju sve uobiajene operacije, bilo da u
ovima uestvuje samo on sam bilo da u tome uestvuju i standardni konani brojevi.
Tako se dobijaju novi brojevi, kao, recimo, , - 5, + 2018, -(/), /2, i
slino. Vano je to da kad od oduzmemo bilo koji pozitivni konani broj dobijamo
kao rezultat broj koji je dodue manji od ali koji je takoe beskonaan. S druge
strane, kao to je poznato, dodavanje bilo kojeg pozitivnog broja nekom standardnom
realnom broju daje kao rezultat broj koji je takoe konaan. To znai da, iako
beskonani ordinali i svi ostali manji od pripadaju nizu ordinalnih brojeva, ne
postoji sukcesivan prelaz s konanih na beskonane ordinale.
Ve samo uvoenje novog broja zajedno sa operacijama u koje je on ukljuen
ima za posledicu generisanje brojeva koji su beskonano puta blii nuli od bilo kojeg
standardnog konanog broja. To od gore navedenih brojeva vai za broj -(/).
Drugim reima, -(/) je infinitezimala. Zahvaljujui takvim infinitezimalama
mogue je u okolini bilo kojeg standardnog realnog broja pronai beskonaan broj
26
brojeva koji su mu blii od bilo kojeg drugog standardnog realnog broja. Tako je,
recimo, broj (3 + 4/) blii broju 3 od bilo kojeg standardnog broja.
Novo polje brojeva je ureeno kao i standardno polje brojeva. Za svaka dva broja
iz novog polja vai da su ili jednaki ili je jedan manji od drugog. Svaki trei broj je ili
jednak jednom od njih, ili je manji od oba, ili je vei od oba, ili se nalazi izmeu njih.
To nam omoguava da postuliramo obostrano jednoznanu vezu izmeu skupa svih
starih i novih brojeva i taaka prave, ime su ujedno odbaeni i Arhimedov i
Dedekind-Kantorov aksiom. Arhimedov aksiom ne vai zato to postoje take koje se
ne mogu dostii u konanom broju ma kako velikih koraka, dok Dedekind-Kantorov
aksiom -- kojim se tvrdi obostrano jednoznana veza izmeu brojeva standardnog
polja i taaka prave -- ne vai zato to iz nove biunivoke korespondencije sledi da
prava ima mnogo vie taaka, a to su sve one koje su korespondirane brojevima koji
su standardnim brojevima blii od ostalih standardnih brojeva.
Poto prava, po uobiajenom shvatanju, ima sastav koji je izomorfan sastavu
vremena, to bi iz nove teorije kontinuuma sledilo da ima beskonano udaljenih
trenutaka kao i beskonano kratkih vremenskih intervala.
Vreme je ujedno i to to e pokazati da li e ova teorija kontinuuma koja sadri
infinitezimale nai primenu i biti ire prihvaena. Ona je u isto matematikom smislu
koherentna, to znai da standardna teorija -- kojom emo se sad pozabaviti -- ne
moe, bez pozivanja na Arhimedov aksiom, da postulira obostrano jednoznanu vezu
izmeu brojeva standardnog polja i taaka prave, odnosno vremenskih trenutaka.

Kantorova teorija kontinuuma
Kantor je, kako sam kae, bio duboko nezadovoljan 'velikom svaom meu
filozofima', od kojih su jedni sledili Aristotela, drugi Epikura, jer prvi su elemente
27
materije -- a to vai i za prostor i vreme -- ostavili potpuno neodreenim, dok su drugi
elementima proglaavali atome, koji su, ma koliko siuni, ipak imali veliinu.
60
Zato
je Kantor bio veoma ponosan na svoju teoriju kontinuuma, kojom je Zenonov aksiom,
posle dve i po hiljade godina, najzad odbaen,
61
i u kojoj je postalo mogue da se
tvrdi da se entiteti viih dimenzija sastoje iz entiteta niih dimenzija. I prostor, i
vreme, i materija postali su composita realia.
Negde u isto vreme kad i Kantor, Dedekind je na svoj nain doao do istog
rezultata.
62
U ime istorijske pravinosti, treba rei da je teren i Kantoru i Dedekindu
pripremio trei veliki nemaki matematiar: Vajertras.
63
Ja u u prezentaciji ove,
danas standardne, teorije kontinuuma slediti Kantora, jer su njegove definicije takve
da se cela stvar moe izloiti krajnje jednostavno i neformalno, a, osim toga, i
formalizovati bez brojeva. Pritom u se zaustaviti na jednodimenzionalnom linearnom
kontinuumu, jer je vreme, po pretpostavci, upravo jedan takav kontinuum.
Posmatrajui matematiku liniju, kao jednodimenzionalni linearni kontinuum,
Kantor se sloio da nije dovoljno da za take na njoj vai takozvani uslov gustine, ako
se eli tvrditi da se linija sastoji iz taaka. Upravo zato to su se na ovom uslovu
zaustavljali, njegovi se prethodnici vekovima nisu odvaili na negiraju Zenonov
aksiom.
Uslovom gustine se kae da se izmeu bilo koje dve take na pravoj nalazi trea
taka. Ve ovaj uslov onemoguava da se take slau sukcesivno a da meu njima ne
bude razmaka. To je znao i Aristotel. Ako su take linearno ureene i ako je uslov
gustine zadovoljen, onda vai da je svaka od tako poreanih taaka taka
nagomilavanja beskonano mnogo drugih taaka, to znai da se u ma kako maloj
okolini bilo koje date take nalazi beskonano mnogo taaka. Takav skup je Kantor
nazivao savrenim,
64
ali takav skup ne ini nuno kontinuum, prosto zato to uslovom
28
gustine nije isljueno da bude beskonanih nagomilavanja taaka ija granina taka
ne pripada datom skupu taaka.
Dakle -- evo kako je stvar jednostavna -- treba samo uvesti i drugi uslov, kojim e
se obezbediti da svako beskonano nagomilavanje ima za graninu taku taku koja
pripada osnovnom datom skupu taaka. Takav skup taaka Kantor je nazivao
koherentnim (zusammenhngend).
65
I sad, ako je linearno ureeni skup taaka i
savren i koherentan, onda on tvori kontinuum, jer bi na odgovarajuoj liniji, da bi
bila neto vie od ovog skupa taaka trebalo nai mesto gde se ne nalazi nijedna taka
iz takvog skupa taaka, to je s obzirom na to kako su uslovi postavljeni nemogue.
Uslovi savrenosti i koherentnosti postavljeni su pod pretpostavkom vaenja
Arhimedovog aksioma. No imajui u vidu infinitezimalistiku teoriju kontinuuma
koju smo razmatrali u prethodnom odeljku, vano je ispitati da li su Kantorovi uslovi
tako formulisani da, ako su zadovoljeni, savren i koherentan skup taaka mora tvoriti
kontinuum bez obzira na zadovoljenost ili nezadovoljenost Arhimedovog aksioma.
Pogledajmo kako stvar stoji u sluaju Erlihovog kontinuuma. Jasno je da se tu u
bilo kojoj okolini svake take nalazi beskonano mnogo taaka. Manje je jasno kako
stvar stoji sa uslovom koji se tie koherentnosti skupa. ta je na pravoj koja odgovara
Erlihovom polju brojeva granina taka niza taaka koje odgovaraju brojevima 1/2,
3/4, 7/8,, (2
n
- 1)/2
n
,? Standardno bi to bila taka koja odgovara broju 1, ali u
nestandardnom modelu ima beskonano mnogo nestandardnih taaka koje se nalaze
izmeu take koja odgovara broju 1 i bilo koje take koja odgovara nekom lanu
navedenog niza. Ono to, dakle, nedostaje je jedinstvenost take nagomilavanja.
Drugim reima, Kantorova oba uslova bi vaila i u Erlihovom nestandardnom modelu
kontinuuma ako bi se uslov koherentnosti tako formulisao da ne podrazumeva
jedinstvenost take nagomilavanja.
29
Osim toga to je formulisao uslove ije obezbeenje omoguuje skupu taaka da
tvori linearni kontinuum, Kantor je prvi otkrio i koliko je taaka za to potrebno.
Naravno da ih je potrebno beskonano, ali ispostavilo se da je taj odgovor krajnje
neinformativan, jer se i beskonanosti mogu uporeivati. Naime, lako je ustanoviti da
su beskonanost skupa prirodnih brojeva i beskonanost skupa racionalnih brojeva
istog ranga, to jest, kako bi rekao Kantor, da su ta dva skupa ekvipotentna (iste moi).
Jer, postoje razni principi po kojima se pozitivni (a onda, samim tim, i negativni)
racionalni brojevi mogu reati (ne po veliini), tako da se svakom zna mesto u nizu.
(Preputam itaocu da otkrije koji se princip krije iza sledeeg poetnog segmenta
niza: 1/1, 1/2, 2/1, 3/1, 2/2, 1/3, 1/4, 2/3, 3/2, 4/1, 5/1, 4/2, 3/3, 2/4, 1/5, 1/6, 2/5, 3/4,
4/3, 5/2, 6/1, ). A ako se racionalni brojevi mogu tako reati -- da se na osnovu
principa zna koji je prvi, koji drugi, koji trei i tako dalje -- onda to znai da izmeu
elemenata skupa svih prirodnih brojeva (koji su ujedno i redni brojevi) i elemenata
skupa svih racionalnih brojeva postoji obostrano jednoznana veza, to opet ne znai
nita drugo do da su dva skupa o kojima je re ekvipotentna. Kada se, meutim, u
razmatranje uzmu prirodni brojevi, s jedne, i realni s druge strane, onda ne samo to
nikakav princip reanja realnih brojeva nije pronaen koji bi omoguio biunivoku
korespondenciju s prirodnim brojevima, ve je Kantor pokazao da bi tako neto bilo
nemogue, ime je jednovremeno dokazao da je beskonanost realnih brojeva vieg
ranga.
U dokazu neistomonosti skupa prirodnih (i, samim tim, skupa racionalnih) i skupa
realnih brojeva Kantor se posluio Vajertrasovim decimalnim zapisivanjem realnih
brojeva. Posmatrajmo segment realnih brojeva izmeu nule i jedinice. Nula se
oigledno moe zapisati kao 0,000, pri emu je broj nula u decimalnoj ekspanziji
beskonaan. Broj 1 se pak moe zapisati kao 0,999, pri emu je sad broj devetki, i
30
samo devetki, u decimalnoj ekspanziji beskonaan. Radi nematematiara treba
naglasiti da broj 0,999 (s beskonano devetki i samo devetki) nije priblino jednak
jedinici, ve je savreno tano ravan jedinici. Da bi bio makar malo manji od deset,
broj zapisan na ovaj nain morao bi da ima negde bar jednu decimalu razliitu od 9.
Pretpostavimo sada da su svi realni brojevi izmeu 0 i 1 zapisani na ovakav nain i
pretpostavimo da su oni nekako poreani tako da izmeu njih i prirodnih brojeva
postoji obostrano jednoznana veza, to jest, da se moe govoriti o prvom realnom
broju, drugom realnom broju, treem realnom broju i tako dalje. Takva se
pretpostavka, meutim, moe svesti na apsurd, jer moemo napraviti novi niz, koji se
ne nalazi na pretpostavljenom navodno iscrpnom spisku zato to se od prvog broja
razlikuje po prvoj, od drugog po drugoj, od treeg po treoj decimali, i tako redom.
Dakle, ve izmeu nule i jedinice realnih brojeva je vie nego prirodnih.
Kantor je mo skupa oznaavao takozvanim kardinalnim brojevima. Kardinalni
broj svih skupova koji su ekvipotentni sa skupom prirodnih brojeva oznaen je
hebrejskim slovom s indeksom 0, dakle:
0
. Kardinalni broj svih skupova koji su
ekvipotentni sa skupom realnih brojeva Kantor je oznaio sa
1
, verujui da poseduje
dokaz da nema skupova ija bi mo bila vea od moi skupa prirodnih a manja od
moi skupa realnih brojeva. Danas znamo da takav dokaz ne postoji, pa se tvrdnja da
je mo oznaena kardinalnim brojem
1
prva via mo posle
0
naziva hipoteza
kontinuuma.
66
Poto je ustanovio uslove koji moraju da budu zadovoljeni da bi linerni skup
taaka tvorio kontinuum i poto je utvrdio i koliko je taaka za to potrebno (
1
),
Kantoru je jo samo ostalo da postulira obostrano jednoznanu vezu izmeu
beskonane jednodimenzionalne linije i skupa svih realnih brojeva. Poto je isti
31
postulat uveo i Dedekind, on je danas poznat, kao to smo ve pomenuli, kao
Dedekind-Kantorov aksiom.

Aksiomatizacija aristotelovske i kantorovske teorije kontinuuma
U dananjem podeljenom svetu i filozofi su suprotstavljeni po raznim osnovama, pa i
po tome kakav imaju stav prema formalizmu. Ima ih koji formalizam do te mere
preziru, da knjigu u kojoj ima formula ni u ruke nee da uzmu. Drugi ekstrem
predstavljaju oni koji knjigu nee da itaju ako vide da u njoj nema formula. Da
odmah otvoreno kaem, ja ne spadam ni u jednu od ove dve grupe. S jedne strane,
ima toliko znaajnih i zanimljivih filozofskih problema kod kojih formalizam nije ni
od kakve koristi i gde, ako se na silu upotrebljava, samo zamagljuje ono to navodno
treba da rasvetli. No ima retkih sluajeva u kojima korienje formalizma, na nesreu
ili sreu, predstavlja ako ne jedino ono bar izuzetno mono sredstvo pri reavanju
filozofskih sporova. Odavno ve verujem da 'velika svaa oko strukture kontinuuma'
-- pri emu ne mislim na onu negdanju, izmeu aristotelovaca i epikurejaca, o kojoj
je govorio Kantor, ve na onu mnogo aktuelniju, izmeu aristotelovaca i kantorovaca
-- predstavlja paradigmatian sluaj ovog poslednjeg, i zato sam i uloio veliki trud
oko toga, koji se, sudei po dosadanjim reakcijama, isplatio. Zato molim za
izvinjenje itaoce kojima je upotreba formalizma strana to u se u ovom i sledeem
odeljku morati posluiti tim sredstvom. Upotreba formula e biti praena verbalnim
razjanjenjima, a onima koje ni to 'razblaenje' nee navesti na to da pristanu da se
truju formulama preporuujem da bar paljivo proitaju poetna i zakljuna
razmatranja u sledeem poglavlju, gde e se govoriti o neoekivanim i dalekosenim
filozofskim posledicama rezultata dobijenog formalnim putem.
32
U aksiomatizaciji dvaju teorija poeemo, istorijski gledano, obrnutim putem,
prosto zato to je aksiomatizacija Kantorove teorije neto poznato (mada e, iz
razloga koji e biti navedeni kad za to doe vreme, upravo aksiom kojim se implicitno
definie koherentnost biti uveden na nestandardan nain). Aksiomatizaciju
Aristotelove teoriju bie onda lake pratiti, jer e aksiomi biti uvedeni manje-vie
analogno onim kantorovskim, pri emu emo u jednoj taki morati biti benevolentni
prema Aristotelu, tamo naime ge emo uvesti u igru kantorovski uslov koherentnosti.
Mora se prosto prihvatiti da Aristotel za tako neto nije znao, kao to to niko drugi pre
Kantora nije znao. Ali to nije razlog da se aristotelovska teorija kontinuuma (iji su
elementi intervali) ne dopuni u toj taki (a to e biti jedina dopuna), u cilju ne samo
pravednijeg ve pre svega zanimljivijeg sueljavanja s Kantorovom teorijom (iji su
elementi take).
a) Jednodimenzionalni linearni kntinuum kao kantorovska takasta struktura
Kada se jedan aksiomatski sistem ili jedna formalna teorija izlau prema rigorima
savremene teorije modela, onda se sintaksiki i semantiki nivo strogo razdvajaju.
Prvo se, naime, navedu osnovni simboli i pravila formiranja formula koje e se
smatrati dobro formiranim, a koje, kao i osnovni simboli, u prvi mah ne znae nita.
Potom se navedu aksiomi i pravila izvoenja teorema, koje takoe ne znae nita.
Tek kada je ceo taj posao koji se tie sintakse zavren, pristupa se semantikom
delu prie: trae se modeli, to jest relacione (ili relaciono-operacione) strukture u
kojima je data formalna teorija zadovoljena. Relaciona struktura (nas ovde ne
zanimaju relaciono-operacione strukture) nije nita drugo do skup izvesnih elemenata
koji stoje u odreenim relacijama. Pri interpretiranju formalne teorije, neki simboli
postaju promenljive koje, ako je u pitanju jezik prvog reda, prelaze samo preko skupa
elemenata strukture (u naem sluaju e to biti dovoljno). Po potrebi, pojedini
33
simboli, koji se nazivaju konstantama, interpretiraju se kao imena koja oznaavaju
pojedine konkretne elemente. Relacioni simboli oznaavaju relacije koje vae meu
elementima strukture, pri emu to mogu biti binarne, trinarne i, upte, n-arne relacije,
to znai da vae izmeu dva, tri i, uopte, n elemenata strukture. Iz tehnikih razloga
se uzima da su svojstva u stvari unarne relacije, jer se u sluaju kad se kae da
elemenat ima neko svojsvo pominje samo on, i to jedanput (relacija identiteta, na
primer, nije svojstvo ve binarna relacija, poto se, kad se govori o identitetu, isti
objekat pominje dva puta). Formule postaju reenice koje su zadovoljene za date
vrednosti promenljivih ako i samo ako kazuju istinu o odgovarajuim elementima i
relacijama u kojima ovi stoje. Aksiomi i teoreme, ako je data relaciona struktura
model, moraju nuno, to jest uvek, biti zadovoljeni u njoj. Inae, aksioma ne bi
trebalo da bude ni previe ni premalo. Previe ih je (to je inae sintaksiko pitanje)
ako se bar neki od njih moe pomou drugih dokazati kao teorema. Vanije je da
aksioma ne bude premalo s obzirom na neku intendiranu interpretaciju (a to je
semantiko pitanje), to bi bilo sluaj kad bi aksiomi i teoreme, uprkos tome to su
zadovoljeni u strukturi o kojoj je re, bili zadovoljeni i u nekoj drugoj a neizomorfnoj
strukturi. Na primer, ako neka formalna teorija treba da bude teorija o strukturi sa pet
elemenata, onda nekim aksiomom (ili skupom aksioma) treba da bude predupreeno
da teorija bude zadovoljena i u nekoj strukturi sa est elemenata.
Tako izgleda idealna pria prema teoriji modela. U praksi stvari drugaije stoje.
Simboli, pravila formacije i aksiomi (ponekad ak i specijalna pravila izvoanja)
biraju se i podeavaju prema intendiranom modelu. Taj proces stvaranja formalne
teorije mogue je preutati -- kao da je teorija gotova roana iz Zevsove glave -- i celu
priu ispriati u skladu s rigorima teorije modela, ali time se itaocu razumevanje jako
oteava. To bi liilo na uenje stranog jezika putem uenja sintakse i gramatike, a da
34
se pritom potpuno ignorie znaenje rei i reenica. Zato u se ja ovde drati loe (ili,
u stvari, dobre) prakse. Uvek u se pozivati na kantorovsku strukturu koja je u
prethodnom odeljku predstavljena neformalno, da bi u svakom trenutku bilo jasno ta
koji uvedeni simbol znai i zato se aksiomi formuliu kako se formuliu. To bi
trebalo da pomogne formalizmu nesklonom ali ipak zainteresovanom itaocu.
Poto e nam kao osnova za izgradnju teorije sluiti iskazni i kvantifikatorski
raun, od simbola su nam potrebni , , , i (koji redom oznaavaju: negaciju,
implikaciju, konjukciju, diskunkciju i ekvivalenciju) kao i univerzalni i egzistencijalni
kvantifikator. Radi jednostavnosti, univerzalni kvantifikator neemo pisati, ve emo
podrazumevati da je promenljiva, kada se sama javi u zagradi, univerzalno
kvantifikovana. Egzistencijalni kvantifikator emo pisati uobajeno: .
Simboli koji e postati promenljive koje e u intendiranom modelu prelaziti preko
skupa svih taaka kantorovske jednodimenzionalne strukture, a kojih nam je potrebno
neogranieno mnogo, bie:
1
,
2
,,
n
, (n = 1, 2,). S obzirom da za svake dve
take u intendiranom modelu vai da su ili identine ili je jedna ispred druge, od
relacijskih simbola bie nam dovoljna samo dva: i <. Dobro formirane formule bie

m

n
i
m
<
n
(m = 1, 2,; n = 1, 2,) .
to se aksioma tie, tu, kao to smo videli, moramo pre svega voditi rauna da
kaemo sve to je s obzirom na intendirani model neophodno. Nijedna taka ne
prethodi samoj sebi, te emo zato, kao prvi aksiom, imati:
1. (
n
)
n
<
n

Kolikogod ono to ovaj aksiom tvrdi delovalo trivijalno, on je ipak neophodan. Jer,
zamislite krug, umesto prave. Tu bi se za svaku taku moglo rei da prethodi sebi
(kojim god se smerom po krugu kretali). Tako neto eksplicitno mora biti iskljueno.
Slini razlozi vae i u narednim sluajevima.
35
Relacija prethoenja je tranzitivna u intendiranom modelu. Zato:
2. (
l
)(
m
)(
n
)(
l
<
m

m
<
n

l
<
n
)
Kad smo uvodili relacije identiteta i prethoenja, imali smo u vidu to da za svake
dve take vai da su ili identine ili jedna drugoj prethodi. Jednim aksiomom se i to
mora eksplicitno rei, dakle:
3. (
m
)(
n
)(
m
<
n

n
<
m

m

n
)
I kombinacija dveju relacija, identiteta i prethoenja, omoguuje tvrdnju o
tranzitivnosti, i to u oba smera. To kazuju sledea dva aksioma:
4. (
l
)(
m
)(
n
)(
l

m

l
<
n

m
<
n
)
5. (
l
)(
m
)(
n
)(
l

m

n
<
l

n
<
m
)
U intendiranom modelu, koji je poput beskonane prave, nema ni poetka ni kraja.
To je u formalnoj teoriji obezbeeno pomou sledea dva oigledna aksioma:
6. (
m
)(
n
)
m
<
n
7. (
m
)(
n
)
n
<
m

Stiemo sada do dva Kantorova uslova kojima se obezbeuje savrenost i
koherentnost. Prvi je lako izraziti. Da bi svaka taka bila taka nagomilavanja,
dovoljno je rei da se izmeu svake dve take nalazi trea:
8. (
m
)(
n
)(
m
<
n
(
l
)(
m
<
l

l
<
n
))
Meutim, za formulisanje uslova kojim bi se osigurala koherentnost nemamo
dovoljno resursa u jeziku kojim smo se dosad sluili. Problem je u tome to treba da
govorimo o beskonanom nagomilavanju taaka. Moe se primetiti da je i u
prethodnom aksiomu re o beskonanom nagomilavanju. Ali tamo je to samo
implicirano time to se reklo da se izmeu svake dve take nalazi trea, dok sada
treba neto eksplicitno rei o beskonano mnogo taaka. Kako to uiniti? To se
standardno iskazuje u jeziku drugog reda, u kojem promenljive ne prelaze samo preko
36
skupa osnovnih elemenata (u ovom sluaju taaka). Da bismo to izbegli, a to e biti
vano prilikom poreenja dva sistema u narednom odeljku, mi emo se posluiti
jednim nestandardnim proirenjem jezika prvog reda.
67
To se proirenje sastoji u
tome to se dozvoli obrazovanje formula s beskonano mnogo konjukata. Jezik koji
dozvoljava formule s beskonanio mnogo veznika inae se zove L
1
i najslabije je
proirenje standardnog jezika prvog reda (za razliku od, recimo, jezika L
1

1
, koji
mnogo vie obavezuje, a gde indeks uz drugu ukazuje na to da se osim formula s
beskonano mnogo veznika, na ta ukazuje indeks uz prvu , dozvoljavaju i formule s
bekonano mnogo kvantifikatora). E sad, kako da u jeziku L
1
formuliemo aksiom
koherentnosti (koji se zove i aksiom kontinuiteta; jer zahvaljujui njemu svaka
struktura odreena prethodnim aksiomima postaje kontinuum)? Najlake tako to
emo za svaki beskonani niz taaka koji je ureen relacijom prethoenja rei da ako
uopte ima granicu s gornje strane -- a to znai da postoji taka s te strane koju
nijedan lan niza ne premauje -- onda vai i da postoji taka meu elementima
strukture koju ne samo da nijedan lan niza ne premauje ve i ne postoji nijedna
druga taka pre te take za koju bi to bilo sluaj. Da bismo jasno razlikovali lanove
niza od drugih taaka o kojima e se u aksiomu govoriti, promenljive koje se odnose
na ove poslednje oznaiemo posebnim slovima: , , , . Dakle,
9. Za svaki beskonani niz taaka
1

2

n
, koji je ureen relacijom <, vai
()(
i<

i

< ) ()(
i<

i

< ()(
i<

i
<

()( < < ))
Treba primetiti da (
i<

i

< ) oznaava beskonanu konjukciju iji su konjunkti
redom:
1

< ,
2

< ,
3

< i tako dalje. Dakle, prvi antecedens tvrdi da uopte
postoji gornja granica oliena u nekom , dok prvi konjunkt konsekvensa tvrdi
postojanje specifinog , za koje se sledeim konjunktom tvrdi je ne samo granica ve
i takozvana najnia gornja mea datog beskonanog niza.
37
Ako > definiemo kao relaciju koja je inverzna relaciji < (to znai da ako je,
recimo,
1

<
2
, onda je
2

>
1
) prethodni aksiom moemo, mutatis mutandis,
formulisati tako da se dobije tvrdnja o postojanju najvie donje mee beskonanog
niza taaka ureenog relacijom >.
b) Jednodimenzionalni linearni kontinuum kao aristotelovska intervalska struktura
I u ovom emo sluaju za osnovu uzeti iskazni i kvanifikatorski raun. Promenljive,
koje e sada prelaziti preko skupa svih intervala,
68
oznaiemo, da bismo ih
razlikovali od promenljivih prethodnog sistema, sa a
1
, a
2
,, a
n
, (n = 1, 2,). Poto
intervali mogu biti ne samo identini ili jedni drugima prethodei, ve se mogu i
neposredno nadovezivati, preklapati se i biti jedni u druge ukljueni, uveemo pet
relacionih simbola koji e (redom kako su pomenute) oznaavati ove relacije: =, , ,
, . Treba, meutim, imati u vidu da se poslednje tri relacije mogu definisati preko
prve dve na sledei nain:
a
m
a
n
def. a
m
a
n
(a
l
)(a
m
a
l
a
l
a
n
),
a
m
a
n
def. (a
l
)(a
k
)(a
l
a
n
a
l
a
m
a
m
a
k
a
n
a
k
),
a
m
a
n
def. a
m
= a
n
(a
l
)(a
l
a
m
a
l
a
n
)
(Napomenimo jo, mada je to iz prethodne definicije jasno, da a
m
a
n
znai da se a
m
i
a
n
nadovezuju tako da a
m
prethodi a
n
).
Prvi aksiom potpuno je analogan prvom aksiomu prethodnog sistema:
1. (a
n
)a
n
a
n
Kako da uvedemo linearnost kad su u pitanju intervali utvrdiemo uporeivanjem
dva para intervala na liniji u kojima u oba sluaja prvi lan prethodi drugom. Rezultat
moe biti trojak: ili prvi interval prvog para prethodi drugom intervalu drugog para
dok prvi interval drugog para ne prethodi drugom intervalu prvog para, ili prvi
interval drugog para prethodi drugom intervalu prvog para dok prvi element prvog
38
para ne prethodi drugom intervalu drugog para, ili i prvi interval prvog para prethodi
drugom intervalu drugog para i prvi interval drugog para prethodi drugom intervalu
prvog para. U vezi s treom mogunou treba obratiti panju na disjunkciju u
konsekvensu aksioma koji sledi, a koja je inkluzivna. Time se naime ta mogunost
doputa.
2. (a
k
)(a
l
)(a
m
)(a
n
)(a
k
a
m
a
l
a
n
a
k
a
n
a
l
a
m
)
Sledeim aksiomom emo obezbediti neprekidnost u tom smislu to e se tvrditi da
izmeu svaka dva intervala od kojih jedan prethodi drugom, ali tako da se kasniji ne
nadovezuje na raniji, postoji trei koji ih povezuje time to se nadovezuje na raniji,
dok se onaj drugi nadovezuje na njega.
3. (a
m
)(a
n
)(a
m
a
n
a
m
a
n
(a
l
)(a
m
a
l
a
l
a
n
))
etvrtim aksiomom se tvrdi jedinstvenost intervala koji povezuje intervale iz
prethodnog sluaja:
4. (a
k
)(a
l
)(a
m
)(a
n
)(a
k
a
l
a
l
a
n
a
k
a
m
a
m
a
n
a
l
= a
m
)
Dok je prethodni aksiom obezbedio jedinstvenost intervala koji obezbeuje
neprekidnost, sledei aksiom garantuje jedinstvenost samog nadovezivanja tako to
tvrdi da ako se dva intervala nadovezuju na neki trei, onda se to dogaa na 'istom
mestu', a to je iskazano time da nema intarvala na koji bi se samo jedan od ona dva
intervala nadovezivao.
5. (a
k
)(a
l
)(a
m
)(a
n
)(a
k
a
m
a
k
a
n
a
l
a
m
a
l
a
n
)
Smisao sledea dva aksioma potpuno je analogan smislu aksioma 6 i 7 iz
prethodnog sistema.
6. (a
m
)(a
n
) a
m

a
n
7. (a
m
)(a
n
) a
n

a
m
39
to se tie uslova gustine, njega je lako izraziti. Prosto emo tvrditi da za svaki
interval vai da postoji drugi koji je u njega ukljuen:
8. (a
m
)(a
n
) a
n
a
m

Sada, meutim, dolazimo do neega krajnje zanimljivig, do aksioma
kontinuiteta.
69
Zar neprekidnost nije ve zagarantovana aksiomima 3 i 4? U izvesnom
smislu jeste, i to je smisao koji su filozofi i matematiari milenijumima imali u vidu.
U izvesnom smislu bi struktura u kojoj bi bili zadovoljeni svi prethodni aksiomi, ali
ne i uslov koherentnosti, bila bez 'rupa'. Pa ipak -- i tu se u sluaju intervalske
strukture jo bolje vidi veliina Kantorovog otkria -- bilo bi mesta za ubacivanje
novih intervala! U to je se lako uveriti uz pomo aritmetizovane geometrije. Ako
take nadovezivanja intervala oznaimo brojevima, onda interval koji bi se protezao
izmeu 2 i ne bi pripadao strukturi u kojoj nije zadovoljen uslov koherentnosti, to
znai da bi mogao da se ubaci kao novi interval, i to tako da se ni na jedan interval
postojee strukture ne nadovezuje i da se nijedan interval te strukturw ne nadovezuje
na njega. Interval pak izmeu 2 i bi se nadovezivao na intervale strukture, ali se
nijedan interval strukture ne bi nadovezivao na njega. To je, dakle, taka gde moramo
biti benevolentni prema Aristotelu tako to emo formalizaciju intervalske strukture
(koju nazivamo aristotelovskom) dopuniti aksiomom kojim se obezbeuje analogon
Kantorovom uslovu koherentnosti (iako je Kantor, uvodei uslov koherentnosti, imao
u vidu samo takastu strukturu). Sam zapis aksioma ne treba komentarisati jer je
potpuno analogan zapisu aksioma 9 u prethodnom sistemu.
9. Za svaki beskonani niz intervala a
1
a
2
a
n
, koji je ureen relacijom , vai
(u)(
i<

a
i

u) (v)(
i<

a
i

v (w)(
i<
a
i
w (x)(x w x v))
40
Jedino to treba zapaziti jeste to da ovde najniu gornju meu ne ini jedan interval
ve itava klasa ekvivalencije sa zajednikim poetkom, to mutatis mutandis vai i
za najviu donju meu.

Poreenje kantorovske i aristotelovske teorije kontinuuma: mnogo buke ni oko ega
Kako porediti dve dominantne teorije kontinuuma, od kojih jedna nije bila ozbiljnije
uzdrmana vie od dva milenijuma, dok se druga danas smatra standardnom? Ili, jo
tanije, ta bi znailo porediti ih?
ovek bi mogao pomisliti da je odgovor prilino oigledan: kao i u ostalim
filozofskim sporovima, treba ispitati plauzibilnost svake od teorija s obzirom na
argumente koji im idu u prilog ili na tetu. S tim argumentima smo se ve sretali
tokom prethodnog izlaganja. Meutim, ispostavie se da bi pokuaj takvog poreenja
bio potpuno zaludan, jer se moe pokazati (uz pomo formalizma!) da su teorije o
kojima je re tivijalno razliite u jednom ubedljivom smislu rei, bar ukoliko elimo
da ih koristimo za karakterizaciju strukture vremena kao takvog, nezavisno od
osobina fizikog sveta.
Ali kako da ove dve teorije poredimo formalno, ak iako su nam date u
formalizovanom vidu? Dve formalne teorije se mogu porediti ako se nekim
preslikavanjem jedna moe utopiti u drugu, ili svaka od njih u onu drugu. U ovom
poslednjem sluaju bi one bile ekvivalentne ili samo notaciono razliite. Ako nikakvo
preslikavanje nije mogue, teorije prosto ostaju disparatne. Izgleda oigledno da je s
naim teorijama upravo ovo poslednje sluaj, jer nema relacione strukture koja bi bila
model za obe teorije, kao to nema ni takve koja bi bila model za jednu, dok bi neka
njena podstruktura bila model za drugu. Niti su take u kantorovskom sistemu
degenerisani aristotelovski intervali, niti su u aristotelovskom sistemu intervali
41
skupovi kantorovskih taaka. Take su naprosto take, a intervali intervali. Prema
staroj Kvajnovoj semantiko-ontolokoj paroli, 'biti pretpostavljen kao entitet
znaibiti smatran vrednou neke promenljive'.
70
Jedna od posledica toga je i to -- a
to je prihvaeno u teoriji modela -- da dve formalne teorije ne mogu biti trivijalno
razliite ako njihove promenljive ne mogu da prelaze preko istog osnovnog skupa
elemenata ni u jednom modelu bilo koje od dve teorije.
Ali ipak, intuicija govori drugo! Iako kantorovske take nisu aristotelovski
intervali i aristotelovski intervali nisu skupovi kantorovskih taaka, aristotelovski se
intervali mogu jednoznano odrediti poecima i krajevima kao parovima kantorovskih
taaka, dok se kantorovske take mogu jednoznano odrediti parovima intervala koji
se nadovezuju (tanije, dvema klasama ekvivalencije takvih parova intervala). Ove
mogunosti oveku daju ideju da pronadje dva skupa pravila prevoenja -- s jezika u
kojem je izkazan kantorovski sistem na jezik u kojem je iskazan aristotelovski, i
obratno, s jezika u kojem je izkazan aristotelovski sistem na jezik u kojem je izkazan
kantorovski -- koja e, za poetak, omoguiti bar to da se o dvema strukturana,
kantorovskoj i aristotelovskoj, govori istim jezikom, u stvari, na bilo kom od dva.
Vano je razumeti zato su nam potrebna dva skupa pravila prevoenja. Svaka od
beskonano mnogo elementarnih formula sistema taaka -- tipa
m

n
ili
m
<
n
, pri
emu m = 1, 2, 3,; n = 1, 2, 3,-- bila bi prevedena u formulu sistema intervala
koja nije elementarna, jer bi se u njoj pojavljivale etiri promenljive jezika sistema
intervala, dve kojim se odreuje
m
i dve kojim se odreuje
n
. To znai da se nijedna
elementarna formula sistema intervala ne mi mogla prevesti na jezik sistema taaka uz
pomo istih pravila prevoenja. Isto tako, svaka od beskonano mnogo elementarnih
formula sistema intervala -- tipa a
m
= a
n
, a
m

a
n
, a
m
a
n
, a
m
a
n
ili a
n
a
m
, pri
emu m = 1, 2, 3,; n = 1, 2, 3, -- bila bi prevedena u formulu jezika sistema
42
taaka koja nije elementarna, jer bi se u njoj pojavljivale etiri promenljive jezika
sistema intervala, dve kojim se odreuje a
m
i dve kojim se odreuje a
n
, to opet znai
da se nijedna elementarna formula sistema taaka ne bi mogla prevesti na jezik
sistema intervala uz pomo pravila prevoenja iz jezika sistema intervala na jezik
sistema taaka.
Poto bi bar elementarne formule u jeziku na koji se prevodi bile formule koje ne
predstavljaju prevod formula jezika s kojeg se prevodi, prevoenjem bi se ceo skup
jednog jezika preveo u (pravi) podskup drugog jezika. Osim toga, formula koja
predstavlja prevod neke formule drugog jezika po jednim pravilima prevoenja, po
drugim pravilima ne bi bila prevedena u formulu iji prevod sama predstavlja ve u
neku drugu formulu. Jer, formula koja predstavlja prevod uvek sadri vie
promenljivih nego formula koja se prevodi.Da li je, onda, cela stvar uopte mogua?
Da je re o konanim skupovima promenljivih i formula, poduhvat bi unapred bio
osuen na neuspeh. Na sreu, re je skupovima koji su beskonani, pa je mogue da
se jedan ceo skup obostrano jednoznano preslika u podskup drugog skupa, a da se
ovaj isto tako obostrano jednoznano preslika u podskup prvog skupa (vidi dijagram).






Poto je o jednom ovakvom preslikavanju (u sasvim drugaijem kontekstu, naravno)
prvi govorio Kantorov uenik Feliks Berntajn, ono se ponekad naziva Berntajnovo
preslikavanje.
71
Re je o dvema funkcijama, f i f*, koje nisu inverzne i kojima se svi
43
elementi svakog od dva beskonana skupa obostrano jednoznano preslikavaju u
elemente pravog podskupa drugog skupa. Preslikavanje skupa u podskup nekog skupa
se inae zove prelikavanje u skup, za razliku od preslikavanja na skup, gde slike
obuhvataju sve elemente anti-domena (skupa na koji se preslikavanje vri).
Ohrabreni ovakvom mogunou, krenimo u glavni boj! Poto cela ideja moe
imati primenu i u sluaju poreenja drugih formalnih teorija, prepostavku koja se tie
prevoanja pomou dva skupa pravila formulisaemo u optem vidu, to znai bez
ogranienja u pogledu broja promenljivih koje se u prevodu moraju pojaviti (u naem
sluaju e jednoj promenljivoj originala uvek odgovarati par promenljivih u jeziku na
koji se prevodi, ali to bi inae mogla biti bilo koliko dugaka n-torka promenljivih).
Neka su L i L' jezici prvog reda iji su skupovi promenljivih V = {v
1
, v
2
,, v
n
,} i
V' = {v'
1
, v'
2
,, v'
n
,} a skupovi dobro formiranih formula F = {F
1
, F
2
,, F
n
,} i
F' = {F'
1
, F'
2
,, F'
n
,}. Neka su, dalje, C i C* skupovi pravila prevoenja formula
iz L u L', odnosno iz L' u L, shodno kojima su izabrana sledea preslikavanja f i f*
promenljivih izmeu V i V', odnosno V' i V:
f : v
n
v'
m
, v'
m+1
,, v'
m+k
, gde je za n = 1, 2, 3,, i,: m = 1, k+2,
2k+3,, (i1)k+1, (k > 0),
f* : v'
n
v
m
, v
m+1
,, v
m+l
, gde je za n = 1, 2, 3,, i,: m = 1, l+2,
2l+3,, (i1)l+1, (l > 0).
Treba primetiti da bi kod pravila prevoenja koja bi bila inverzna k i l bili ravni nuli.
to se pravila prevoenja C i C* tie, ona treba da budu uvedena na standardni
rekurzivni nain. Neka F
i
=
C
F'
j

znai da je formula F'
j
dobijena iz Fi po pravilima iz
skupa C. Sada treba da je za svako i i F
i
F :
F
i
(v
n
, vn+p
1
, vn+p
2
,, vn+p
q
) =
C
F'
j
(f(v
n
), f(vn+p
1
), f(vn+p
2
),, f(vn+p
q
))
za neko F'
j
F',
44
pri emu:
F
i
(v
n
, vn+p
1
, vn+p
2
,, vn+p
q
) oznaava F
i
i ukazuje numerikim redom (u
zagradi) sve i samo one promenljive koje se javljaju u F
i
, a gde su p
1
, p
2
,, p
q

celi brojevi takvi da 1 p
1
p
2
p
q
,
F'
j
(f(v
n
), f(vn+p
1
), f(vn+p
2
),, f(vn+p
q
)) oznaava neku formulu F'
j
iz F' koja
sadri sve i samo one promenljive iz n-torki na koje se promenljive iz F
i

preslikavaju shodno funkciji f.
Skup pravila prevoenja C* treba da bude uveden na anlogan nain.
Pretpostavimo sad da su na jezicima L i L* izgraena dva aksiomatska sistema, S i
S', formulisanjem dvaju skupova aksioma, A and A'. Pretpostavimo da su S i S'
potpuni sistemi (kao to dva sistema koji nas zanimaju jesu) u tom smislu da je svaka
zatvorena formula ili sama teorema ili je njena negacija teorema, te da nema nijedne
reenica koja bi u nekom modelu bila istinita a da nije teorema sistema.
Pretpostavimo, na kraju, da su shodno f, f*, C i C* sve teoreme svakog od sistema
uvek prevedene u teoreme drugog i da nijedna zatvorena reenica koja nije teorema
nije prevedena u teoremu drugog sistema.
Ako su sve navedene pretpostavke zadovoljene, deluje sasvim prirodno da
uvedemo definicuju sintaksike trivijalne razlike u generalizovanom smislu, prema
kojoj bi sistemi S i S' bili sintaksiki trivijalno razliiti. Ostaje da vidimo kako se to
odraava na semantiku razliku.
Ako su S i S' sintaksiki trivijalno razliiti u definisanom smislu i imaju model (to
e biti sluaj ako su neprotivreni), onda e, koristei se samo elementima i
relacijama bilo koje relacione strukture koja je model za jedan od sistema biti mogue
izgraditi strukturu koja je model za drugi. Odnos ovih struktura mora biti takav da
bilo kojim od jezika dvaju sistema moemo govoriti o strukturi koja je model drugog
45
sistema. To je dovoljan razlog da, u generalizovanom smislu, sisteme S i S'
proglasimo trivijalno razliitim i u semantikom smislu.
Stiemo najzad do stvari zbog koje je cela pria o trivijalno razliitim formalnim
teorijama i zapoeta. Moe se, naime, pokazati da su upravo aristotelovska i
kantorovska teorija, kad se formalizuju na nain na koji je to uinjeno (tu se vidi
znaaj formulisanja aksioma kontinuiteta u jeziku L
1
!), trivijalno razliite u
generalizovanom smislu. Pravila prevoenja navedena su u apendiksu I, na kraju
knjige, a dokaze metateorema kojima se tvrdi trivijalnost razlike u definisanom smislu
vidi u Arsenijevi 2003, str. 6-9.
Prokomentariimo na kraju smisao i znaaj dobijenog rezultata. Leme koje se
koriste u dokazu metateorema
72
pokazuju kako se na osnovu takaste strukture gradi
(aristotelovska!) intervalska struktura (u kojoj intervali nisu skupovia taaka) i kako
se, obrnuto, na osnovu intervalske strukture gradi (kantorovska) takasta struktura (u
kojoj take nisu degenerisani intervali). Kao to je intuicija i sugerisala, intervali se
dobijaju kao rastojanja izmeu taaka, a take kao mesta nadovezivanja intervala.
Iako intervali ostaju intervali a take take, sve to se moe rei jezikom intervala
moe se rei i jezikom taaka, i obrnuto, pri emu sve istine ostaju istine, a nijedna la
ne postaje istina. Moemo se, dakle, sluiti bilo kojim od dva jezika, eleli da
govorimo o takama ili o intervalima. Jedan je od sistema -- ali bilo koji(!) -- dakle,
suvian! Ovo 'suvian' ne znai, naravno, da nam iz razloga ekonominosti nisu
potrebna oba, ve samo to da su nam u isto teorijskom i ontolokom smislu dovoljni
bilo take, bilo intervali. No tek generalizovani pojam trivijalnosti sintaksikih i
semantikih razlika i dokaz da su sistem taaka i sistem intervala trivijalno razliiti u
takvom smislu opravdava van Bentemovu proklamativnu tvrdnju da se ova dva
46
sistema mogu, kao 'dve perspektive', koristiti 'po volji'.
73
U tom smislu 'velika svaa'
izmeu dve najslavnije teorije kontinuuma predstavlja 'mnogo buke ni oko ega'.

Da li je vreme compositum ideale ili compositum reale?
Teorije vremena koje se zasnivaju na dvema teorijama kontinuuma o kojima je
prethodno bilo rei trivijalno su razliite ceteris paribus, to znai, kada o vremenu
govorimo kao o kontinuumu, ne uzimajui u obzir nita drugo. Da li je tako shvaeno
vreme compositum ideale, kako su mislili Aristotel i Kant, ili je pak compositum
reale, kako je tvrdio Kantor?
74
I ovo pitanje, ceteris paribus, nema smisla. Da bismo
uopte mogli da govorimo o aktualnosti ili aktualizaciji elemenata strukture -- gde bi
u sluaju prihvatanja njihove aktualnosti struktura bila compositum reale, a u sluaju
raznih moguih aktualizacija compositum ideale -- potrebno je da samoj strukturi jo
neto pridoe, recimo nerelaciona svojstva koja bi se pripisivala njenim elementima.
Neka mi izvesni itaoci oproste, ali ovde je teko ne setiti se Hegelove dijalektike.
Kako bismo, pita Hegel,
75
razlikovali bie i nita kada bi nam, osim te dve, bilo
zabranjeno da uzimamo u obzir i neke druge odredbe? Hegelovska dijalektika je
primenljiva i na sluaj teorija koje su trivijalno razliite u generalizovanom smislu.
Jer one su, kako stalno naglaavam, trivijalno razliite ceteris paribus, to ne znai da
e nuno takve ostati i ako se proire na odreeni nain.
to vai za vreme, vai i za prostor, pa ak i za materiju kao takvu (ako je
shvatimo kao kontinuiranu). Ako prostor i vreme ne proglasimo, dogmatiki, za neto
po sebi, to jeste i to ostaje onakvo kakvo je nezavisno od sveta koji u njima postoji
(ili ne postoji, svejedno), odgovor na pitanje da li su prostor i vreme composita idealia
ili composita realia moe zavisiti od fizikog sveta, koji sa sobom u igru uvodi
heterogenost. Recimo, opravdamost odluke o tome emu se svojstva fizikog sveta
47
pripisuju, ili primarno pripisuju, moe da favorizuje jednu od dve teorije, koje
obogaene nerelacionim predikatima kao unarnim relacijama prestaju da budu
trivijalno razliite (kao to sam pokazao na jednom mestu).
76
Uzmimo za primer boje. Boje se, bar kako izgleda u prvi mah, takama i linijama
ne pripisuju. Neko bi mogao da primeti da se one ne pripisuju ni svim povrinama ili
telima. S obzirom na dananju teoriju boja, elektron ne moe imati boju. Ali, takav
put razmiljanja nas moe odvesti u razne tekoe. Zamislite zelenu povrinu table
misaono tako fino izdeljenu na male povrine da se ni za jednu ne moe rei, shodno
teoriji boja, da je zelena. Ipak, te povrine zajedno ine povrinu table. Da li to onda
znai da ni povrina table ne moe biti zelena? Ako hoemo da izbegnemo paradoks,
pre e biti da strategiju moramo da preusmerimo. Nije tabla bezbojna zato to je tvore
povrine koje nemaju boju, nego su te povrine -- iako bi same za sebe bile bezbojne
-- zelene zato to su delovi povrine table. Obojenost je jednostavno holistiko
svojstvo,
77
koje se odnosi na ceo kontinuum kome se pripisuje, pa time i na njegove
(potencijalne ili aktualne?) delove, i sa tim se moramo pomiriti, bez obzira na mogue
proteste fiziara. I tolika druga svojstva su holistika u ovom smislu, samo o tome
obino ne razmiljamo. Teko bismo ita smisleno mogli da kaemo o svetu
svakodnevnog iskustva, kad to ne bi bilo tako. Holistiki karakter svojstava poput
svojstva obojenosti proistie iz njihove 'gramatike', kako bi rekao Vitgentajn.
Meutim, ono to se, kad su u pitanju holistika svojstva, moe primeniti na
delove entiteta izvesne dimenzije kojima se ona pripisuju kad se delovi shvate kao
entiteti te iste dimenzije, vodi u ogromne tekoe ako se dopusti da to vai i za
entitete koji su niih dimenzija.
Bilo je pokuaja da se kae da su take ili linije zelene ako pripadaju zelenoj
povrini.
78
Meutim, ve je Aristotel pokazao da to vodi u paradoks.
79
Koje e boje
48
biti linija razgranienja izmeu dve raznobojne povrine? Neka sada izvini
Vutgentajn, ali nije nikakva idealizacija rei da ograniene povrine imaju krajeve
koji su jednodimenzionalni, kao to ograniena tela imaju krajeve koji su
dvodimenzionalni. Linija razgranienja izmeu zelene i crvene povrine trebalo bi da
bude jednovremeno, i svuda, i zelena i crvena, to deluje sasvim apsurdno. Jedini
prirodni izlaz je rei da ona nije ni zelena ni crvena, prosto zato to se linijama, ba
kao ni takama, svojstvo obojenosti ne pripisuje.
Ako bi neko ostao nezadovoljan primerom s bojama, jer svojstvo obojenosti ipak
zavisi od finije materijalne strukture, u kojoj kao takvoj nema boja, moemo navesti
jedan drugi primer, koji potie iz oblasti od koje nema fundamentalnije, a koji se
inae, za razliku od prethodnog primera, tie i vremena. Zamislimo telo koje se kree
ravnomernom brzinom, a onda, usled sudara, ili iz svejedno kojeg razloga, trenutno
promeni brzinu. Koja je njegova brzina u trenutku promene? Ona koju je imalo
prethodno ili ona koju ima potom? Opet deluje najprirodnije i najjednostavnije da se
kae da telo u trenutku uopte nema brzinu. Fiziari govore o trenutnoj brzini,
treturujui je upravo kao holistiko svojstvo, samo to delovima ne smatraju samo one
entitete koji su iste dimenzije kao i oni kojima se to svojstvo pre svega pripisuje, ve
delovima smatraju i take i trenutke, uvereni da su prostor i vreme composita realia u
kantorovskom smislu. Ali, kao to vidimo, to ih vodi u velike tekoe. U stvari, a
istini za volju, to ih ne vodi ni u kakve tekoe, jer oni mogu izabrati da kau da je
trenutna brzina ona koju je telo prethodno imalo, smatrajui nae pitanje presuptilnim
i irelevantnim. No ono to (moda s pravom) ne predstavlja nikakav problem za jednu
nauku, moe biti ogroman problem za neku drugu nauku. Na nivou filozofskog
razmatranja problema trenutne brzine, stvar se ne moe reiti onako kako to ine
fiziari. Na stranu to to je predloeno reenje potpuno ad hoc (u sluaju linije
49
razgranienja boja moglo bi se onda rei da je linija one boje koju mi vie volimo).
Ima i gorih stvari. ta emo rei, recimo, da li postoji poetni trenutak kretanja tela
koje poinje da se kree? Ako primenimo analogiju s prethodnim 'reenjem', rei
emo da je taj trenutak u stvari poslednji trenutak mirovanja, te se zato telo u tom
trnutku ne kree. A to ima za posledicu da uopte i ne postoji poetni trenutak
kretanja, jer, kao to znamo, trenuci kontinuuma trenutaka nisu sukcesivni. Sve ove
tekoe se reavaju mnogo plauzibilnije ako se kae, kao to je to uinio Aristotel, da
u trenutku, sensu stricto, nema ni kretanja ni mirovanja, pa onda, naravno, ni trenutne
brzine, dok bi se toliko eljeni pojam trenutne brzine, definisan prvim izvodom
funkcije u taki, mogao tako redefinisati da govori o tome kojom brzinom bi se telo
kretalo, kad bi nastavilo, ili da je nastavilo, da se kree ne menjajui vie dostignutu
brzinu. To je definicija koja potie od MakLorena.
80
Uopteno govorei, ako bi nerelaciona svojstva bila pripisivana takama, linijama i
trenucima, svet bi bio prepun krajnje neobinih stvari: ogranienih tela i procesa bez
poetka ili kraja, ili i bez poetka i bez kraja.
Ima dodue primera koji, bar na prvi pogled, favorizuju takastu a ne intervalsku
strukturu. Ako se, recimo, temperatura kontinuirano menja tokom izvesnog
vremenskog perioda, zar se time svaki trenutak tog perioda aktualno ne razlikuje od
svakog drugog time to je u njemu temperatura razliita od temperature u bilo kom
drugom trenutku? Meutim, koliko god delovalo prihvatljivo da se na ovo pitanje
odgovori potvrdno, ni aristotelovska reinerpretacija situacije ne deluje manje
plauzibilno. Ono to je realno jeste temperaturna promena, dok trenutna temperatura,
slino trenutnoj brzini, samo govori o tome kolika bi bila temperatura da je u trenutku
o kojem je re prestala da se menja. 'Prestanak' i 'poetak' -- za razliku od 'zelenog' i
'crvenog' -- nisu neto to se ne moe neprotivreno pripisati istoj taki ili istom
50
trenutku. Ako se sad neko zapita, kako mi moe biti hladno za vreme promene
temperature, kad svaka temperatura u svakom trenutku navodno govori o neem
potencijalnom, moe se odgovoriti da nita ne iskljuuje mogunost da se hladnoa
povezuje kako sa odreenom stalnom temperaturom tako i sa temperaturnom
promenom. Ako je u izvesnom vremenskom periodu temperatura -15, to moe imati
isti efekat kao kad bi se u tom periodu temperatura postepeno menjala od -16 ka -14.
U svakom sluaju, nije mi nikad hladno u trenutku, ve uvek u vremenskom intarvalu.
Sve u svemu, pojave diskontinuiteta u fizikom svetu snano govore u prilog tome
da se nerelaciona svojstva pripisuju oblastima i intervalima a ne takama i trenucima.
Takama i trenucima mogu se pripisivati relaciona svojstva, koja su posledica
pripisivanja nerelacionih svojstava oblastima i intervalima. 'Biti kraj' i 'biti poetak' su
takva relaciona svojstva. Neto je kraj neega ako je poetak neega drugog. Suprotno
poenti Kantove prve antinomije, u Treem emo poglavlju videti (kad se budemo
bavili ontolokim statusom prostora i vremana) da ak i fiziki svet kao celina, makar
kako to delovalo udno, sasvim lepo moe biti ogranien, tako, naime, to bi njegov
kraj, kao kraj fizikog sveta, bio poetak neeg to nije fiziki svet.
Kada se, dakle, vreme ne posmatra samo kao isti kontinuum, ve s obzirom na
svojstva fizikog sveta koja se njegovim delovima mogu pripisivati, onda navedeni
argumenti ne samo to govore u prilog njegovoj intervalskoj strukturi, ve sugeriu i
to da njegovu strukturu treba shvatiti kao strukturu potencijalnih delova, po emu bi
ono bilo compositum ideale. Dodatnim (moda kljunim) argumentom tome u prilog
baviemo se u poglavlju o beskonanosti.






51




















TOPOLOGIJA VREMENA




























52







ta je to topologija vremena?
Ako pretpostavimo da je vreme jednodimenzionalno i u pogledu sastava svojih
segmenata kontinuirano u smislu u kojem je to definisano u prethodnom poglavlju -- a
to emo mi od sada pretpostavljati -- onda se pitanje topologije vremena tie izvesnih
karakteristika koje prethodnim odreenjem nisu specifikovane. O kojim je to
karakteristikama re?
Neformalno je vrlo lako objasniti koje bi se razlike u shvatanju vremena smatrale
topolokim. Ako se dva filozofa koji se bave vremenom u svemu slau izuzev u tome
to jedan misli da vreme nema poetak dok drugi smatra da ima, onda je ta razlika u
njihovim shvatanjima topoloka. Slino e biti i ako se razilaze po pitanju ima li
vreme kraj.
Ali ima jo raznih zanimljivih mogunosti razilaenja koje su takoe isto
topoloke. Pri objanjenju je vrlo zgodno sluiti se analogijim sa linijom, jer i linija je
jednodimenzionalni kontinuum. Tako bi prethodno navedene razlike mogle da se
predstave razlikom izmeu, s jedne strane, prave (koja je beskonana s obe strane) i,
s druge strane, dveju polupravih neogranienih sa razliitih strana. Naravno, mogue
je pretpostaviti da vreme ima i poetak i kraj, u kome bi sluaju bilo poput dui.
Zamislite sada liniju koja je isprekidana. I njeni segmeti su jednodimenzionalni i
kontinuirani u sebi, ali se struktura te linije (ako sve u sebi kontinuirane segmente
smatramo delom jedne strukture) topoloki razlikuje od strukture neisprekidane prave
linije. Ili, uporedite pravu sa krugom, ali ne po tome to je prava prava a krug kruan,
ve po tome to se prava prostire u dva smera koji se nigde ne povezuju dok bi
53
kretanjem po krugu u razliitim smerovima na kraju stigli u istu taku. Ta razlika u
pogledu 'otvorenosti' jedne i 'zatvorenosti' druge strukture takoe je topoloka. I
najzad, uporedite obinu pravu liniju sa linijom koja od neke take poinje da se
grana poput drveta. I u ovom drugom sluaju segmenti su jednodimenzionalni i
kontinuirani, ali se ipak strukture obine prave i razgranate prave razlikuju. I ta
razlika je topoloka. Obina prava je, za razliku od razgranate, ne samo
jednodimenzionalni kontinuum, ve i linearni kontinuum.
Kada smo poredili pravu sa krugom rekli smo da ne treba obraati panju na to to
je prava prava a krug kruan, ve samo na to to je prava otvorena a krug zatvorena
struktura. Time je sugerisano da razlika izmeu prave i krive koja nije zatvorena nije
topoloka. I zaista nije. Ali zato? Kako treba na jedan uopten nain odrediti koje su
razlike topoloke, tako da se na osnovu toga moe u svakom pojedinanom sluaju sa
sigurnou rei da li je re o topolokoj ili o nekoj drugoj razlici?
Re 'topologija' potie od grke rei , to u ovom sluaju treba prevesti sa
'mesto' (a ne 'prostor'). Na latinskom se dananja topologija zvala analysis situs,
81
to
takoe dobro izraava smisao topolokih ispitivanja. Naime, re je o lokalnom
ispitivanju, to jest o ispitivanju situacije svakog pojedinog elementa strukture u
odnosu prema ostalim elementima i to samo s obzirom na relacije kojima je struktura
definisana. Kada je re o entitetima koji su jednodimenzionalni, a iji su segmenti
kontinuirani, tu se za topoloku izomorfnost dveju struktura zahteva da postoji
mogunost obostrano jednoznanog preslikavnja elemenata dve strukture, ali tako da
kao rezultat preslikavanja svaki elemenat koji predstavlja sliku bude s obzirom na
relacije identiteta i poretka u istom odnosu prema ostalim elementima skupa slika u
kakvom se odnosu nalazi original prema ostalim elementima originalne strukture. I
54
nita drugo nije potrebno, to jest svaka je druga razlika za topoloku izomorfnost
irelevantna.
Primenimo sada ovo odreenje na prethodne sluajeve. Lako je videti zato se
prava topoloki razlikuje od polupravih (s poetkom, odnosno krajem). Kako god
izvrili obostrano jednoznano preslikavanje njihovih struktura -- koristei se
takastom ili intervalskom strukturom -- uvek e se nai bar jedan elemenat
poluprave (samo jedan kod takaste a beskonano njih kod intervalske strukture) koji
s obzirom na relaciju ureenja (<, odnosno ) nije u odnosima sa ostalim elementima
u kakvim je odnosima njemu odgovarajui elemenat prave. Jer, za poetnu take
poluprave vai da joj ne prethodi nijedan element, dok to ni sa jednim elementom
prave nije sluaj (pri korienju intervalske struktue ima ak neprebrojivo beskonano
intervala kojima ne prethodi nijedan). Slino je sa polupravom s krajem, samo to tu
postoji elemenat (odnosno, u intervalskoj strukturi, njih neprebrojivo beskonano)
koji ne prethodi (ne prethode) nijednom elementu date strukture, to kod prave nije
sluaj.
Oigledno je onda i zato se isprekidana linija razlikuje od neisprekidane upravo
topoloki. Isprekidana linija ima vie poetaka i krajeva, a videli smo u primeru s
polupravama da upravo zbog te injenice na njima ima elemenata koji ne stoje prema
ostalim elementima strukture u odnosima u kojim odgivarajui elementi prave stoje
prema ostalim elementima te strukture.
Razlika izmeu nerazgranate i razgranate jednodimenzionalne strukture je
oigledno topoloka u definisanom smislu, jer e svako obostrano jednoznano
preslikavanje obine linije na razgranato drvo dovesti do toga da meu kopijama ima
elemanata koji su neuporedivi s obzirom na relaciju <, odnosno , a to su oni koji
lee na razliitim granama a da pritom ne postoji nijedno vorite takvo da mu jedan
55
od dva elementa o kojima je re prethodi, dok ono prethodi drugom (vidi sledeu
sliku, gde su take A i B uporedive, ali ni take A i C ni take B i C nisu).

Kad poredimo pravu i krug, vidimo da e posledica bilo kojeg preslikavanja biti to to
e na krugu svaka taka prethoditi sebi (to e vaiti i za beskonano mnogo intervala
na krugu), dok to ni za jedan odgovarajui elemenat prave (bio on taka ili interval)
nee biti sluaj.
Meutim, injenica to je prava prava a krug kruan ne predstavlja topoloku
razliku, to se moe videti iz poreenja prave i beskonane otvorene krive linije. U
tom sluaju postoji takvo preslikavanje da su odnosi meu originalima i slikama isti.
Topoloke karakteristike su, dakle, invarijantne s obzirom na 'uvijanje' date
strukture. One su invarijantne i s obzirom na 'uvrtanje' i -- to je naroito znaajno -- s
obzirom na 'istezanje'. Na primer, du koja je deo neke dui ima iste topoloke
karakteristike kao i du koje je deo. Topoloke karakteristike nemaju, dakle, nikakve
veze s metrikom. Zato emo se pitanjem metrike vremena i baviti u posebnom
poglavlju.

Topologija i trivijalnost razlike izmeu aristotelovskog i kantorovskog kontinuuma
Dosad smo ustanovili ta se generalno smatra topolokim karakteristikama jedne
jednodimenzionalne relacione strukture i naveli smo najtipinije primere topoloki
razliitih jednodimenzionalnih struktura. To je sve dobro poznato u matematici. Pre
nego to preemo na pitanje o topolokim karakteristikama vremena i o tome da li su
56
mogue razliite topologije vremena te, ako jesu, od ega zavisi koja e se smatrati
pravom, moramo, sasvim kratko, ukazati na neto to nije poznato, jer nije ni moglo
biti poznato, poto ni generalizovani pojam trivijalne razliitosti formalnih teorija nije
bio definisan.
Ve u tumaenju topolokih razlika izameu prave, s jedne strane, i poluprave,
isprekidane linije, razgranate linije ili kruga, s druge strane, mi smo ukazivali na
'poremeaje' koji nastaju kako s obzirom na relaciju < tako i s obzirom na relaciju .
Naime, sve topoloke razlike mogu se detektovati kako pomou kantorovskog sistema
taaka tako i pomou aristotelovskog sistemu intervala. To omoguuje da se
trivijalnost razlike izmeu ova dva sistema kontinuuma iskae i na pozitivan nain:
dva formalna sistema jednodimenzionalnog kontinuuma trivijalno su razliita u
generalizovanom smislu ako i samo ako su njihovi modeli iste topoloke strukture.
Drugim reima, ono to je isto kad su pitanju teorije o kojima je re jeste topoloka
invarijantnost njihovih modela.
82


Poreklo pitanja o topologiji vremena i standardna vremenska topologija
Da se oduvek do danas verovalo u jednu istu topologiju vremena, ne bismo ni postali
svesni da je to u ta verujemo pitanje topologije. To je po pravilu tako. Potrebno je
neslaganje oko neke stvari da bismo se zapitali ta je to neto oko ega se ne slaemo.
Grki filozofi, poev ve od Mileana, verovali su da je vreme neogranieno u oba
smera.
83
Kao to smo videli, ne mnogo posle Mileana ve se postavilo pitanje
strukture kontinuuma, da bi se ve vek posle toga ustalilo obrazloeno uverenje da je
vreme iste strukture kao prava, to jest, da je jednodimenzionalni beskonani linerani
kontinuum. To se do danas smatra standardnom topologijom vremena.
57
Moglo bi se primetiti da je uverenje grkih filozofa da vreme nema poetak u
neskladu s mitskim kosmogonijama, kakva je, recimo, Hesiodova. No pre kosmosa
postojao je zjapei haos. Ako je ve postojao pre kosmosa, teko je poverovati da
helenski ovek nije mislio da je haos postojao u nekom ranijem vremenu. A to se tie
kosmogonije orfikih rapsodija, tamo se eksplicitno kae da je 'nestarei' Hronos
postojao pre svega ostalog i da su iz njega nastali haos i etar.
84
Inae, jedina
preplatonska filozofska kosmogonija koja o nastanku kosmosa govori kao o
singularnom dogaaju jeste ona Anaksagorina.
85
Ali i kod njega su semena stvari u
potpunoj neizdiferenciranosti postojala i pre
86
i bila su rasprena po beskonanom
prostoru, pa je razlono zakljuiti da je tada i vremena bilo.
Sumnju u univerzalnu prihvaenost standardne topologije vremena u grkom svetu
mogu izazvati i slike kosmikih ciklusa, poput one koju nalazimo kod Empedokla.
87

Tu svetska dogaanja osciliraju izmeu dva ekstrema: potpunog trijumfa Afrodite,
kad su u sveoptoj ljubavi sva etiri korena stvari svuda ravnomerno izmeana u
odnosu 1:1:1:1, i potpunog trijumfa Aresa, kad su etiri korena u potpunosti
razdvojena. Meutim, ciklina ponavljanja ne znae zatvorenost vremena. Naprotiv,
ciklusi se ponavljaju u razliitim vremnima, a vreme ostaje otvoreno.
Obrt donose tek Platonov mit o stvaranju kosmosa, izloen u Timaju,
88
gde se za
vreme eksplicitno kae da je u svet ulo zajedno sa kretanjem 'kao pokretnom slikom
venosti' (koju pak poput parmenidovskog bia ini vanvremeno i jedno isto sada), i
jedno mesto kod Eudema, Aristotelovog uenika i velikog matematiara, gde se on
pita, govorei o pitagorejskim ciklusima, da li bi, u sluaju da se sve doslovno
ponavlja, i vreme bilo isto.
89
Samim tim to su uveli u igru nestandardne topologije,
Platon i Eudem se mogu oznaiti i kao tvorci topologije vremena kao nove discipline.

58
Nestandardne vremenske topologije

a) Vreme s poetkom i/ili krajem
Grki filozofi nisu poznavali pojam stvaranja u jevrejsko-hrianskom smislu, ili,
tanije reeno, nisu prihvatali da je ita stvoreno u tome smislu. Ureeni svet
(kosmos) je nastao iz haosa, ali niti je stvoren niti je nastao ni iz ega. Moe se
slobodno rei da je grki nain miljenja obeleen principom ex nihilo nihil fit.
Analogno tome, nita to postiji ne isezava u nita, ve se, ako propada, samo
preobraava u neto drugo. Zato je i njihova vremenska topologija, sa izuzetkom
Platona i Eudema, vie odgovarala topologiji otvorene linije bez poetka i kraja. Jer
ako je uvek bilo bar nekakve promene, postojalo je i vreme kada se promena deavala.
Aristotel je ak otiao tako daleko da je postulirao da kretanje postoji oduvek i
zauvek, jer je, za razliku od prostora, koji postoji ve samim tim to postoji materija,
vreme vezivao za promenu, pa mu je beskonanost vremena zahtevala venost
kretanja.
90
Prema starozavetnoj slici sveta, koju su hriani preuzeli, ceo svet je, naprotiv,
rezultat bojeg ina stvaranja, i to stvaranja ni iz ega, poto ni materije nije bilo pre
nego to je Bog stvorio svet. Ali onda, konsekventno, ako pre stvaranja niega nije
bilo, trebalo bi da nije bilo ni prostora i vremena. I zaista, hrianski su teolozi to
prihvatili. Preostalo je, naravno, nezgodno pitanje vezano za postojanje samog Boga,
koji dakako nije stvoren. Ali, hrianski Bog, za razliku od grkih bogova, ne postoji
u prostoru i vremenu. Zato njegovo postojanje treba shvatiti u smislu Platonove
venosti (koja se ne svodi na 'oduvek i zauvek'). No, bilo kako bilo, mi pitanje Boje
venosti, sreom, moemo prepustiti hrianskim teolozima. Na zadatak je jedino da
59
ispitamo kako vreme s poetkom treba shvatiti, to jest, da li je takva topologija
vremena barem u principu mogua.
Pitanje vremenskog poetka grdno je muilo svetog Avgustina
91
i, s obzirom na to
da je re o vremenskoj topologiji koja odgovara jednom itavom novom pogledu na
svet, on je zbog toga i stekao slavu oca topologije vremena kao filozofske discipline
(mada bih ja na zatitni znak ove discipline stavio Platonovo i Eudemovo ime). Ono
to je, u stvari, Avgustina, kao hrianskog vernika, pre svega muilo ticalo se razloga
iz kojeg je Bog stvorio svet onda kad ga stvorio. Pored toga, ako je Bog odluio da
stvori svet, on je valjda i odluivao, a odluivanje je neto to se deava u vremenu,
to ne bi smelo da bude mogue, poto vreme poinje stvaranjem sveta.
No kako mi pitanje Bojeg premiljanja, kao uostalom i pitanje njegove
egzistencije, stavljamo u zagrade, mi i Avgustinova pitanja ostavljamo po strani. Mi
se samo pitamo da li je cela platonska i hrianska pria o poetku vremena neto
neprotivreno, s obzirom na to, naime, to sasvim lepo moemo da zamislimo vreme
pre navodno prvog vremenskog trenutka (ili nekog od poetnih intervala, svejedno).
Zar ne moemo rei da je svet mogao da bude stvoren u nekom ranijem trenutku,
ime impliciramo postojanje vrmena pre poetka vremana, to je protivreno?
Ovde nam savremena semantika moguih svetova moe biti od velike koristi. To
to kaemo da je svet mogao da bude stvoren ranije moe da bude nesmotrena
formulacija neeg tome vrlo slinog, a to nije nespojivo s postojanjem prvog
vremenskog trenutka. Moda smo u stvari eleli da kaemo da je mogu (to jest
zamisliv) svet u kojem je proteklo vie vremena nego to je od poetka naeg sveta
proteklo u naem. Odatle ne sledi da postoji vreme kad je taj svet mogao biti stvoren,
ve samo to da bi u tom svetu potojao trenutak za koji bismo rekli da je s obzirom na
vreme koje je u tom svetu od njega proteklo raniji od prvog trenutka stvarnog
60
vremena.
92
Naime, poto se radi o moguem svetu i njegovom vremenu, re je samo o
moguem trenutku u moguem svetu, a ne o stvarnom trenutku u kom je taj svet
mogu, kao to ni vreme koje bi u tom moguem svetu proteklo nije stvarno ve samo
mogue vreme.
Moglo bi se rei da se ovakvim reenjem problema naruava princip bivalencije,
93

poto od dva kontradiktorna iskaza, recimo: 'kia je jue padala' i 'kia jue nije
padala', nijedan nije istinit prvog dana posle stvaranja sveta. Na to se moe odgovoriti
da su ovi izkazi samo prividno kontradiktorni, dok su u stvari besmisleni, poput iskaza
'u svetu ideja jue je padala kia' i 'u svetu ideja jue nije padala kia'. Naime, poto
prvog dana posle stvaranja sveta jue ne postoji (po pretpostavci), to nema smisla
govoriti o jueranjem vremenu, bilo da se kae da je kia padala ili da nije.
94
Moemo zakljuiti, da je pojam vremena s poetkom ne samo konzistentan i da ne
naruava proncip bivalencuje, ve i da, uz dovoljan oprez pri korienju argumenta na
osnovu zamislivosti, moemo ak da ga smatramo, suprotno Vitgentajnovom
uverenju,
95
i intuitivno prihvatljivim.
Prethodni rezultat je znaajan ne samo za hriane ve i za savremene kosmologe.
Danas mnogi fiziari koji se bave kosmologijom zastupaju teoriju 'velikog praska'
('big bang'), po kojoj ne samo to svet, nastao 'velikim praskom', ima poetak u
vremenu, ve i samo vreme poinje 'velikim praskom'. Slino vai i za kraj vremena,
koje bi se moglo okonati kao posledica jednog 'big cranch'.
Ako smo pokazali da je ovakva nestandardna topologija vremana -- u kojoj postoji
prvi i/ili poslednji trenutak -- mogua i zamisliva, to jo ne znai i da upravo nju
moramo prihvatiti u sluaju da verujemo da svet ima vremenski poetak, odnosno
vremenski kraj. Jer isto tako moe delovati plauzibilno ako se i u sluajevima kad
hoemo da govorimo o svetu s vremenskim poetkom i/ili krajem koristimo
61
standardnom topologijom. Pitanjem izbora izmeu dve mogunosti baviemo se u
sledeem poglavlju.

b) Zatvoreno vreme
Moglo bi se pomisliti da, ako se zaista ogranieno vreme pokazuje ak i intuitivno
prihvatljivim, to je na prvi pogled delovalo takorei nemogue, onda e isti rezultat
moi da se postigne (ili namesti) i kad je u pitanju bilo koja druga nestandardna
topologija. No ako je to i tano, zadatak je kod svake nove nestandardne topologije na
specifian nain nov, a kad je zatvoreno vreme u pitanju, i ni malo lak.
Nemogue je sa sigurnou rei da li Eudemovo pitanje -- o tome da li bi kod
istovetnih kosmikih ciklusa o kojima govore pitagorejci u stvari vreme bilo isto --
treba shvatiti kao ismevanje same ideje o potpuno istovetnom 'vraanju istog' ili kao
ukazivanje na veliki problem koji bi oni koji tvrde da se svetska istorija odvija u
ciklusima imali da ree. Meutim, s obzirom na to da je Eudem bio Aristotelov uenik
-- i vrlo verovatno s uiteljem delio uverenje o tome da vreme i njegov karakter zavise
od karaktera promena koje se u njemu odvijaju (zbog ega je Aristotel, kao to smo
pomenuli, postulirao venost kretanja) -- pre e biti da je Eudem bio krajnje ozbiljan,
otkrivi vrlo neobinu posledicu ideje o kosmikim ciklusima (ukoliko se o
ponavljanjima misli kao o istovetnim ponavljanjima).
Ali zato bismo uopte razmiljali o toj bizarnoj i, bar na prvi pogled, neshvatljivoj
mogunosti (da vreme bude zatvoreno) umesto da lepo ostanemo u okvirima
standardne topologije i kaemo da se (istovetni) ciklusi ba zato i ponavljaju to se ne
odvijaju u istom vremenu?
Kao povod za razmiljanje o mogunosti zatvorenog vremena, treba primetiti da
pretpostavka o istovetnim ciklusima ne dozvoljava da dok se neto deava mi imamo
62
ikakva seanja, ili neku drugu vrstu tragova, o tom dogaanju u prethodnom ciklusu
(ili ciklusima), jer bi sama ta seanja predstavljala novum u ciklusu koji je u toku, te
se ne bi radilo o potpuno istovetnom ponavljanju. U odsustvu svih seanja pomenute
vrste, kao i bilo kojih drugih tragova koji bi ukazivali na to da je re o ponavljanju,
na ivot bi izgledao jedinstven i neponovljiv (ba kao to ga veina nas i doivljava).
Ali, ako to vai za na doivljaj ivota, zato to ne bi moglo da se kae i za ceo
kosmiki ivot (ma koliko on bio dui i bogatiji od naeg)? ta nas onda uopte
navodi, ili bar u principu moe navesti, da umesto o jednom ogranienom kosmikom
ivotu govorimo o kosmikim ciklusima?
Ako bi sve to znamo bilo u skladu s pretpostavkom o jednom jedinstvenom
kosmikom ivotu, onda bi nas to -- nezavisno od mogue pretpostavke o ciklusima --
navelo ipak samo na to da tvrdimo da je vremenska topologija istovetna s topologijom
dui, a ne kruga. To pak znai da bez nekakvog dodatnog uslova niim ega se
seamo ili to znamo nikada ne bismo mogli biti ni navedeni na to da poverujemo u
postojanje istovetnih kosmikih ciklusa, te bi nam topologija dui uvek morala biti
prihvatljivija od topologije kruga.
Ako ostavimo po strani mitsko poreklo ideje o kosmikim ciklusima ( Aristotel i,
po svoj prilici Eudem, prezirali su mitske razloge), onda, dakle, moramo pronai neki
uslov ije bi ispunjenje topologiju kruga, kad je vreme u pitanju, uinilo
plauzibilnijom od topologije dui.
Primetimo da su seanja i tragovi o kojima smo gore govorili, a koji ne smeju
postojati da bi topologija zatvorenog vremena bar potencijalno bila prihvatljiva,
seanja i tragovi specifine vrste. To ne smeju biti seanja na neto (odnosno tragovi
neega) to se u istovetnoj formi upravo dogaa (puput fenomena dj vu). Time, u
principu, nije iskljueno da se neiji ivot odvija, izvesnim delom, potkraj dui, koja
63
bi bila navodno dobar topoloki model jedinstvenog i ogranienog kosmosa, a drugim
svojim delom na poetku te dui. Tako neto bi, s ontoloke take gledita, du
pretvorilo u krug! Drugim reima, kada bismo znali da jeste tako, promenili bismo
nae uverenje da je du u ovom sluaju dobar topoloki model vremena i, po svemu
sudei, ne bismo imali razloga da ne prihvatimo topoloki model zatvorenog vremena.
Ali kako stvar stoji s epistemoloke take gledite, to jest, kako bismo tako neto
ikada mogli znati?
Pretpostavimo da nas nauno znanje navodi na to da stanje u kome predviamo da
e se kosmos nalaziti predstavlja upravo jedno takvo stanje koje bi, opet s obzirom na
nae nauno znanje, moglo biti odlino objanjenje nastanka stanja za koje nezavisno,
ali opet iz naunih razloga, verujemo da je bilo poetno stanje univerzuma. Zar tada
ne bismo imali dovoljno epistemolokih razloga da vremensku du zatvorimo u krug?
Ne procenjujui ogromni stepen spekulativnosti savremenih nauno-kosmolokih
teorija, moemo samo konstatovati da je upravo to sluaj u nekim savremenim
kosmolokim modelima.
96
Njihovi zastupnici veruju da imaju dovoljno naune
evidencije na osnovu koje je i ovaj poslednji uslov za prihvatljivost topologije
zatvorenog vremena ispunjen. Njihovo je da nas uvere u ispunjenost uslova, a moj je
zadatak ovde bilo jedino to da same uslove precizno formuliem, to sam, nadam se, i
uinio.
Moramo na kraju pomenuti i Niea, koga se, kad danas govorimo o 'venom
vraanju istog', prvog setimo. Da li je vreme kod Niea standardno ili zatvoreno?
Nieanci bi odmah rekli da kod Niea nita ne moe biti standardno, pa valjda ni
vreme! Nevolja je u tome to je Nie filozofiju u klasinom smislu prezirao, pa, iako
je dodue bio klasini filolog, nije stigao do Eudema, da bi mu razlika izmeu
zatvorenog vremena i ponavljanja istog u otvorenom vremenu mogla jasnije izai
64
pred oi. Ali ipak moemo bar konstatovati da bi mu se ideja zatvorenog vremena
morala jako svideti. Jer, u uvenoj se Zaratustrinoj 'krunoj(!) pesmi' ('Rundgesang')
kae: 'Die Lust will aller Dinge Ewigkeit!' ('Zadovoljstvo hoe venost svih stvari!').
97

Sasvim je mogue da je Nie tu bukvalno mislio na neogranieno ponavljanje onoga
to se ve desilo (i jedan dokaz u Volji za mo ukazuje upravo na to
98
), ali u tom
ponavljanju bi se izgubile originalnost i jedinstvenost, do kojih je Nie toliko drao.
Osim toga, takavo ponavljanje stvari u besmrtnom ivotu -- ako bi to bilo ono to
zadovoljsvo 'hoe' -- dosta bi podsealo na hriansku enju za rajem (a Nie je,
osim klasine filozofije, prezirao i hrianstvo). Zato bi mu mnogo privlanija morala
biti ideja u kojoj se jedinstvenost i neogranienost ne iskljuuju, a to je olieno u
topologiji kruga. Kosmiki ivot u zatvorenom vremenu mogao bi imati sve ari
neponovljivosti i neogranienosti, jer, upkos odsustvu ponavljanja u smislu ciklusa u
standardnoj topologiji, takav ivot ne bi, poput dui, bio ogranien nitavilom. Bila bi
to 'duboka, duboka venost' ('die tiefe, tiefe Ewigkeit') koja bi bolje odgovarala onome
to zadovoljstvo u Zaratustrinoj 'krunoj pesmi' eli.

c) Razgranato vreme
Ajntajnova specijalna teorija relativiteta suoila nas je s novim udom jedne
nestandardne vremenske topologije.
99
U toj teoriji vreme je i dalje
jednodimenzionalni kontinuum, ali vie nije linearno ve razgranato, to, kao to smo
videli, znai da u nekim sluajevima za dva vremenska trenutka ne moemo da
kaemo niti da su jednovremeni niti da jedan od njih prethodi drugom Vreme je time
prestalo da bude neto to na jedinstven nain obuhvata sve dogaaje i umesto toga je
postalo lokalno, to jest nerazdvojno povezano s mestom dogaanja.
65
Kao i u prethodnim sluajevima, zadatak se i ovde sastoji u tome da se odrede
uslovi ije bi nas ispunjenje navelo da prihvatimo ovakvu jednu topologiju vremena.
ta nas moe navesti na to da proglasimo nedopustivim da se govori o tome da se na
nekom dalekom mestu u svemiru neto dogaa upravo sada kada mi o tome
govorimo?
Moglo bi se pokuati s poznatim primerom -- koji je danas razumljiv i deci, a
nekada bi delovao sasvim bizarno -- kojim se ukazuje na to da su mnoge od zvezda
koje vidimo na nebu ve hiljadama godina mrtve. ak i ono to sada vidimo da se
deava na suncu, u stvari se desilo pre vie od osam minuta. Ali, ovaj primer zavodi
na krivi put, jer ako bi samo o tome bilo re, lako bismo mogli odraunati vreme koje
je bilo potrebno da svetlost, koja nam prenosti informaciju, stigne do nas (to i
inimo!), te tako precizno rei kada se u stvari desio svemirski dogaaj koji mi sada
posmatramo. Tako neto smo, u drugim kontekstima, ve vekovima inili. Kad stigne
glasnik na konju, prevalivi dugi put, i donese nam pismo u kome stoji da nam neko
drag upravo umire, mi znamo da je taj neko, poput zvezde koju gledamo, u stvari ve
izvesno vreme mrtav. Nema nikakave principijelne razlike izmeu ovog sluaja i
sluaja s onim to vidimo da se dogaa na nekom udaljenom mestu u svemiru.
Nije stvar u tome -- kako je Ajntajnovu teoriju pogreno shvatio Bergson
100
-- to
informacije s dalekih mesta dugo putuju (sve informacije putuju neko vreme), ve u
tome to, prema Ajnatajnovoj teoriji, u svetu vlada metriki relativizam uslovljen
razliitim brzinama kojima se razliita tela kreu u odnosu na brzinu svetlosti (koja je,
po pretpostavci, konstantna). Ovim emo se detaljnije baviti u poglavlju o vremenskoj
metrici, a ovde emo stvar anticipirati samo u onoj meri u kojoj je to neophodno da
bismo uopte koliko toliko objasnili sutinu uslova ije ispunjenje vodi razgranatom
vremenu.
66
Zamislimo sledeu situaciju. Kosmonaut se, posle dugogodinjeg krstarenja po
svemiru, vraa na Zemlju, i, na nae veliko iznenaenje, izgleda mnogo mlai nego
to bismo to oekivali s obzirom na godine koje su od njegovog odlaska protekle. Ali
ne samo to. Po njegovom satu, koji je istovetne konstrukcije kao nai zemaljski
asovnici, ispadalo bi da je zaista tokom njegovog krstarenja proteklo manje vremena
nego to je proteklo vremena na Zemlji tokom njegovog odsustva. I uopte, sve to on
ima da nam kae i pokae ukazuje na istu stvar, naime, da je u njegovom svetu
proteklo manje vremena nego kod nas na Zemlji.
Na ovo moemo reagovati na dva naina. Moemo ostati u okvirima standardne
vremenske topologije -- a to Entoni Kvinton misli da moramo
101
-- i rei da su iz
nekog, svejedno kojeg, razloga svi procesi tokom njegovog putovanja bili usporeni,
ali da je, u stvari, i u njegovom svetu proteklo isto vremena kao i u naem
zemaljskom. Meutim, moemo rei da je iz nekog, bilo kojeg, razloga samo vreme
bilo drugaije od vremena na Zemlji, dok su se svi pocesi odvijali onako kako se
inae odvijaju. U ovom drugom sluaju mi de facto prihvatamo nestandardnu
topologiju vremena, samim tim, naime, to tvrdimo da dva vremenska intervala sa
istim poetkom i istim krajem nisu jednaki.
Vano je primetiti da nita ne menja na stvari to to je mogue uspostaviti
obostrano jednoznanu korespondenciju izmeu trenutaka kosmonautovog i naeg
vremena. Jer takvu je korespondenciju mogue uspostaviti i izmeu trenutaka nekog
intervala i trenutaka bilo kojeg njegovog podintervala, a da zbog toga svakako
neemo rei da su interval i njegov podinterval intervali jednake duine.
Ako biunivoka korespondencija izmeu trenutaka naeg i kosmonautovog vremena
ne moe predstavljati razlog da se odgovarajui periodi progalase istim, onda ni
trenuci naeg i kosmonautovog vremena nisu vie uporedivi s obzirom na relacije
67
identiteta i prethoenja. Jer, kao to se jasno vidi na slici iz prvog odeljka ovog
poglavlja, postoji zajedniki poetak ova dva vremena koji ini vorite koje im
prethodi, ali nema nijednog vorita izmeu njih.
Da li u svetu zaista ima ovakvih sluajeva i da li se oni sistematski mogu objasniti
nekom teorijom, to nije neto ime mi ovde treba da se bavimo, to je stvar fiziara. I
zato samo oni mogu da kau u kojoj meri je Ajntajnova teorija zaista obuhvatna i
potvrena naunim iskustvom. Mi smo zadatak ispunili samim tim to smo razjasnili
uslov ije bi ispunjenje moglo (mada ne i moralo) da nas navede da prihvatimo
topologiju razgranatog vremena.
Krajnje je zanimvljiva injenica -- na koju je ukazao Bendamin Li Vorf
zasnivajui svoju lingvistiko-relativistiku hipotezu -- da je topologija razgranatog
vremena, mnogo pre Ajntajnove specijalne teorije relativiteta, bila implicirana
jezikom Hopi indijanaca!
102
Naime, u jeziku Hopi indijanaca je nemogue rei da se
neto to se deava u nekom udaljenom selu dogaa istovremo s neim to se deava u
selu u kojem se o tome govori, poto se jedan jeziki oblik koristi kada se govori o
lokalnim dogaajima, a drugi kad se govori o udaljenim dogaajima. Dogaaj u
udaljenom selu deava se u drugom vremenu. Moda je Ajntajn u mladosti poznavao
nekog Hopi indijanca!







68












ONTOLOKI STATUS VREMENA












69








Poreklo i smisao pitanja o ontolokom statusu vremena
Pitanje o ontolokom statusu vremena vrlo je staro -- maltene koliko i pitanje o
njegovoj strukturi -- i mi smo se njega, bez eksplicitnog pominjanja, ve vie puta
doticali.
Kada smo uporeivali aristotelovsku i kantorovsku koncepciju strukture vremena i
zakljuili da su one, u formalizovanom vidu, i sintaksiki i semantiki trivijalno
razliite, onda smo to mogli da tvrdimo samo pod uslovom ceteris paribus, to ne
znai nita drugo do da smo vreme posmatrali po sebi i za sebe, kao neto to nema
veze sa fizikim svetom. Ako se napravi jo samo jedan korak, pa se kae da vreme i
jeste takvo da njegovo postojanje i njegove karakteristike ni od ega drugog ne zavise,
onda je to ve par excellence tvrenje o ontolokom statusu, odnosno o nainu
postojanja vremena.
Kada smo kasnije pronali da bi dva shvatanja koja su trivijalno razliita dok se
vreme posmatra po sebi i za sebe prestala da budu takva ako bi struktura vremena
zavisila od toga da li se neralaciona svojstva fizikog sveta primarno pripisuju
intervalima ili takama, onda je tu u shvatanje samog vremena bio ukljuen i njegov
odnos prema fizikom svetu. I ako se opet napravi korak od toga kako bi stvari stajale
70
kada bi struktura vremana zavisila od toga emu se (nerelaciona) svojstva fizikog
sveta (primarno) pripisuju do toga da to i jeste sluaj, dobija se ontoloko tvreenje
par excellence o tome da struktura vremena zavisi od toga kakav je fiziki svet.
Kada smo u drugom poglavlja traili uslove ije bi zadovoljenje uinilo ovu ili onu
topologiju vremena plauzibilnom, tu je ve pretpostavka o tome da postojanje i
struktura vremena zavise od fizikog sveta morala eksplicitno da figurira u
argumentaciji, jer ova je samo pod jednom takvom pretpostavkom uopte imala
smisla (ako mi tu pretpostavku nismo ekspliitno formulisali, to je samo zato to je
njena neophodnost toliko oigledna). Svako, dakle, ko u neku topologiju vremena
veruje zato to ima odreena ubeenja o prirodi fizikog sveta, bilo da je hrianski
dogmatik, bilo vatreni Nieanac, bilo zastupnik teorije relativiteta, mora prihvatiti da
postojanje i struktura vremena zavise od postojanja fizikog sveta i od toga kakav je
on, odnosno, ta se i kako u njenu dogaa.
Interesantno je, meutim, da je Aristotel verovao da je ono to se danas zove
standardna topologije neto ija se istinitost moe dokazati a priori,
103
a da je, u isto
vreme, smatrao da postojanje vrmemena zavisi od postojanja promene, zbog ega je i
postulirao venost kretanja. Ovo Aristotelovo uverenje je neobino, mada ovek moe
verovati, bar u principu, u postojanje razloga iz kojih je neka topologija nuno istinita
-- kao to to u nae vreme veruju Kvinton i Svinburn
104
-- a da na osnovu od toga
nezavisnih razloga veruje da, u ontolokom pogledu, postojanje vremena zavisi od
postojanja neega drugog, to pripada fizikom svetu. Nezgoda takvog jednog
shvatanja je ipak u tome to postojanje promene deluje kao neto kontingentno, a da
od toga, u isto vreme, treba da zavisi neto to je nuno takvo kakvo je. No videemo
kasnije da ovo shvatanje, bar u nekim sluajevima, moe delovati prihvatljivo, pod
uslovom da se formulie u oslabljenoj varijanti takozvanog Lajbnicovog principa.
71
Sve u svemu, verujem da su prethodnim i smisao i davnanje poreklo pitanja o
ontolokom statusu vremena dovoljno razjanjeni. Ali, koliko god ovo pitanje bilo
staro, i zbog veze s drugim pitanjima o vremenu nezaobilazno, ono je u iu
filozofskog interesovanja dolo tek u 17. veku, zahvaljujui uvenom sporu izmeu
Lajbnica i Njutna, koji se eksplicitno ticao tog pitanja.
105

Spor izmeu Lajbnica i Njutna oko ontolokog statusa vremena
Neposredni povod sporenja Lajbnica i Njutna oko ontolokog statusa prostora i
vremena predstavlja jednu istorijsku pikanteriju. Kao dobrom hrianinu, Lajbnicu je
smetalo to Njutn smatra da prostor i vreme postoje po sebi, nezavisno od sveta koji u
njima postoji, i to bi, tavie, postojali i da fiziki svet uopte ne postoji.
106
Jer, kao
to smo videli, po hrianskoj dogmatici Bog je stvorio svet i, zajedno s njim, ili
samim tim, i prosor i vreme u kojima stvoreni svet postoji. Verovatno je Lajbnic u
isto hriansko-dogmatskom smislu i bio u pravu. No, bilo kako bilo, on se nije
zadovoljio samo konstatacijom da je Ser Isak Njutn jeretik, ve je naao za shodno da
pismom na to skrene panju princezi od Velsa, jer, kako kae, takva shvatanja, poput
Njutnovog, mogla bi da oslabe prirodnu sklonost obinog oveka prema hrianskoj
veri.
Lajbnicov postupak danas lii na cinkarenje, mada je Lajbnic znao da prinzeza od
Velsa ni malo ne lii na osobe poput nama danas dobro znanih komunistikih ili
nacistikih ideologa (a, osim toga, Lajbnic je mnogo voleo da pie pisma, pa ih ima
do danas neobjavljenih).
Princeza je pak uinila najbolju stvar koja se mogla uiniti. Jednostavno je
prosledila pismo u Kembrid, Njutnu bliskom, veleasnom Samjuilu Klarku. Sa svoje
strane, Njutn nije naao za shodno da ikako reaguje, ali zato je reagovao Klark, kao
72
njegov glasnogovornik, i tako je poela uvena prepiska izmeu Lajbnica, koji je
svakako uivao to je naao novu rtvu s kojom e se dopisivati, i Klarka, iza koga je
nesumnjivo stajao Ser Isak Njutn lino.
Sporenje je odmah izalo iz okvira dogmatike i postalo isto filozofska rasprava, u
kojoj su obe strane iznosile raznovrsne argumente. Mi emo ovde samo rezimirati dva
suprotstavljena stanovita, dok emo se kako s izvornim tako i s novijim argumentima
u prilog jednom ili drugom od dva shvatanja prirodno sretati tokom kasnijih izlaganja.
Lajbnic je, dakle, smatrao da bi prostor i vreme ostali samo Boje ideje da sveta
nema, to jest da ga Bog nije stvorio.
107
Najznaajnija posledica njegovog shvatanja
tie se principa identitas indiscernibilium.
108
Suprotno onome to smo skloni da
mislimo kad razmiljamo isto zdravorazumski, po Lajbnicu se dve stvari, da bi bile
razliite, moraju razlikovati po nekim karakteristikama koje se ne tiu puke razlike u
pogledu mesta njihovog postojanja, kao to se i dva dogaaja ne mogu razlikovati
samo time to se deavaju u razliitim vremenima, poto isto prostorne i vremenske
razlike, zbog naina postojanja prostora i vremena, nisu realne razlike. Pritom je
vano naglasiti da se, kada je re o realnim razlikama, imaju u vidu ne samo
nerelaciona nego i relaciona svojstva.
Iako prihvatanje relevancije i relacionih svojsva ostavlja ogromne mogunosti
realnog razlikovanja izmeu stvari i dogaaja, ipak se, kao to je sjajno uoio Piter
Strosn, itav niz naizgled moguih svetova po Lajbnicu pokazuje u stvari nemoguim.
Evo jednog isto prostornog primera. Svet ne bi mogao da bude, kako je pokazao
Strosn,
109
poput ahovske table, jer se polja iz parova polja a1 i h8, b2 i g7, c3 i f6, i
tako dalje, ne razlikuju jedno od drugog ni po nerelacionim svojstvima ni po
svojstvima koja bi se karakterisala njihovim odnosima prema svim drugim poljima.
Lako je stvar dopuniti odgovarajuom priom o vremenskim dogaanjima u jednom
73
takvom svetu, da bi se pokazalo da je on doslovce nemogu u Lajbnicovom smislu. I
lako je videti da takvih samo prima facie moguih svetova ima beskonano.
Za nas je najvanija posledica Lajbnicovog shvatanja to to bismo morali da
prihvatimo -- a ne bismo samo na to bili navedeni, kako je bilo sugerisano u poglavlju
o topologiji vremena -- da je, ako se svetska istorija navodno sastoji iz identinih
ciklusa, vreme u stvari zatvoreno. To onda vai i za ostale vremenske topologije, u
sluaju da su odgovarajui uslovi o kojima smo govorili zadovoljeni.
Za razliku od Lajbnica, Njutn je, u skladu s engleskom empiristikom tradicijom,
smatrao da prostor i vreme nisu Boje ideje, ve da oni predstavljuju zauvek dati
senzorijum Boga,
110
te da bi kao takvi postojali i da fizikog sveta nema. Ako pak
svet postoji, onda Bog pomou prostora i vremena neposredno, takorei ulno,
komunicira sa svakom stvari u svetu i sa svim to se u svetu dogaa, bez obzira gde se
i kada se dogaalo.
Njutnovo se shvatanje esto naziva platonistikim, mada je to, kada je re o
vremenu direktno pogreno, ako se ima u vidu ono to je, kao to smo imali prilike da
vidimo, o nastanku vremena Platon rekao u Timaju.
111
Meutim, platonizam je
pojam koji se koristi u vrlo irokom smislu, kad god se, naime, eli rei da neko za
neke entitete smatra da postoje po sebi i za sebe, jer tako (bar prema najpoznatijoj
varijanti odnosa ideja i ulnog sveta) postoje Platonove ideje. Tako se, na primer,
platonizmom u filozofiji aritmetike
112
zove stanovite po kojem su brojevi neto to
postoji po sebi i iju strukturu mi samo otkrivamo, dok se prema konstruktivizmu radi
o neemu to je rezultat nae konstrukcije.
Prema Njutnu, koji je to shvatanje preuzeo od svog uitelja i neoplatoniara Isaka
Baroua,
113
sve su karakteristike vremena a priori date, poev od topoloke strukture
pa do metrike i nepromenljivosti vremenskog toka.
74
Kad govorimo o istorijskom uticaju dva razmatrana shvatanja, onda se bez ikakve
rezerve moe rei da je Lajbnicovo stanovite bilo neuporedivo uticajnije. Taj uticaj
poiva uglavnom na tome to je ono de facto dalo zeleno svetlo istraivaima prirode,
a koje danas nazivamo fiziarima, da preuzmu stvar u svoje ruke kad je re o pitanju
kakvi su prostor i vreme u stvari. I to se pokazalo, kao to emo imati prilike da
vidimo, prvo na pitanju smera vremena, a zatim i na pitanju metrike i toka vremena. U
ovom poglavlju emo se jo uvek zadrati na polju topologije i razmotriti, prvo,
posledicu Lajbnicovog shvatanja po kojoj topologija vremena nije neto to bi se
moglo birati ve neto to je diktirano time kakav je fiziki svet, a potom, jednu
slabiju varijantu Aristotelovog i Lajbnicovog zahteva da se ne prihvati potojanje
vremena bez promene.

Lajbnicov princip i problem subdeterminiranosti teorija s obzirom na injenice
Kvajn je tvrdio da je mogu sluaj gde su dve meusobno protivrene teorije
subdeterminirane s obzirom na injenice u tom smislu to su obe teorije u saglasnosti
s injenicama iz polja iskustva koje objanjavaju, te da je, dakle, uprkos meusobnoj
protivrenosti teorija, nemogue rei ne samo koja je istinita nego ni to da je jedna ili
druga istinita.
114
Ova Kvajnova teza je na razliite naine shvatana, pa je shodno tome i na razliite
naine kritikovana.
Moramo prvo otkloniti jednu oevidno promaenu kritiku, prema kojoj bi teza bila
apsurdna jer, s jedne strane, nijedna od dveju teorija ne moe biti lana, poto je svaka
saglasna s injenicama, dok se, s druge strane, samim tim to se ne moe tvrditi da je
jedna ili druga teorija istinita implicira da je mogue da nijedna nije istinita. Kada bi
ova kritika bila valjana, ona bi, mutatis mutandis, pogaala i intuicionistiko poricanje
75
univerzalnog vaenja principa iskljuenja tereg ( A A). Neime, ako bi ovo
poricanje znailo da se bar u nekom sluaju moe tvrditi da je A A neistinito, onda
bi to znailo poricanje principa bivalencije, a to je neto to intuicionisti ne ine.
Dakle, intuicionizam bi bio apsurdan. Direktno poredei ova dva sluaja, moemo
rei da bi Kvajnova teza bila apsurdna zato to bi se, s jedne strane, tvrdilo da su
teorije A i B protivrene -- (A B) -- a s druge, da je mogue da nijedna nije istinita:
(A B).
Kvajn sigurno nije bio tako lo logiar da bi tvrdio neto to tvrde oni koji ne
razumeju smisao intuicionistikog poricanja univerzalnosti vaenja principa
iskljuenja treeg. Nije smisao Kvajnove teze u tome to se tvrdi da nijedna od dve
teorije nije istinita, ve samo u tome da se ne moe tvrditi da je jedna ili druga istinita.
Ali u emu je razlika? Poreenje sa intuicionizmom e nam opet biti od pomoi.
Intuicionisti su razvili takozvano konstruktivistiko shvatanje dokaza, koje namee
stroije rigore od onih koji su vaili u klasinoj matematici, a odricanje vaenja
principa iskljuenja treeg vezali su za one sluajeve u kojima ni A ni A ne moe da
se dokae u skladu sa tim rigorima.
115
Dakle, to to ne moemo da tvrdimo A A ne
znai da smemo da tvrdimo (A A), ve samo da ni za A ni za A ne postoji
konstruktivni dokaz. Analogon odsustvu intuicionistikog konstruktivnog dokaza bilo
za A bilo za A u sluaju Kvajnove teze je odsustvo mogunosti da se bilo o istinitosti
jedne bilo o istinitosti druge teorije odlii pozivanjem na injenice, to -- kao i u
sluaju intuicionizma -- ne znai da se sme tvrditi da nijedna teorija nije istinita.
Ozbiljna i zanimljiva kritika Kvajnove teze, koju je razvio Damet,
116
vezana je za
pitanje tane specifikacije domena injenica o kojima se u tezi govori. Da li se pod
injenicama s obzirom na koje teorije treba da su subdeterminirane misli samo na one
injenice koje teorije o kojima je re i objanjavaju ili se misli na sve injenice
76
uopte? Ako je prvo sluaj, onda je teza nezanimljiva utoliko to, prvo, dozvoljava da
se radi o teorijama koje jedna drugoj protivree kao kontrarne, zbog ega obe mogu
biti lane, a onda, dozvoljava se mogunost da e se i utvrditi lanost jedne ili obaju
teorija. Naime, ovo bi se, bar u principu, moglo utvrditi uz pomo neke teorije koja bi
uzela u obzir ire polje injenica. Zato je mnogo zanimljivije ono shvatanje teze po
kojem se radi o svim moguim injenicama.
Mi nemamo razloga da se ovde uputamo u dalju raspravu o Kvajnovoj tezi na
optem nivou. Ono zbog ega je ona nama potrebna, i to u smislu do kojeg smo5
upravo stigli, odnosi se na sasvim konkretno pitanje: da li bi nam uzimanje u obzir
svih injenica koje se odnose na fiziki svet nalagalo da se opredelimo za tano jednu
odreenu topologiju vremena -- kako bi trebalo da to bude sluaj po Lajbnicu -- ili bi
i tada mogle postojati bar dve topologije koje su u Kvajnovom smislu
subdeterminirane u odnosu na injenice?
Moglo bi se odmah odgovoriti da e sam Lajbnicov princip po kome nema
vremena bez promene otkloniti mogunost da dve naizgled alternativne topologije
budu subdeterminirane u bilo kojem sluaju. ak i ako bi to bilo tano, takav odgovor
bi predstavljao petitio principii. Jer, u pitanju je vaenje samog ovog principa, a ne
njegova primena. Da li nas uzimanje u obzir svih injenica moe bar navesti da
prihvatimo princip o kojem je re (ijom bi, onda, primenom automatski bila
prevaziena subdeterminiranost)?
Mi emo ovo pitanje razmatrati na primerima dveju topolokih struktura: strukturi
koja odgovara topolokoj strukturi isprekidane linije i strukturi vremena s poetkom i
krajem. To e nas na kraju navesti na formulaciju jedne oslabljene verzije
Aristotelovog i Lajbnicovog ontolokog zahteva po kome se o postojanju vremena
sme govoriti samo ako se u njemu deava neka promena (to emo od sada skraeno
77
zvati Lajbnicov zahtev, jer se on, iako smo ga sreli ve kod Aristotela, od vremena
sporenja s Klarkom, odnosno Njutnom, najee vezuje za Lajbnicovo ime).

Problem praznog vremena i oslabljeni Lajbnicov zahtev
Sidni umejker konstruisao je sledei zanimljiv misaoni eksperiment s namerom da
pokae da postoji sluaj koji ubedljivo govori u prilog postojanju vremena bez
promene.
117
Zamislimo da se svet sastoji iz tri oblasti koje se razlikuju po tome u kom se ritmu
u njima deavaju sledee neobine pojave. Naime, posle izvesnog vremena, u nekoj
od oblasti dolazi do potpunog 'zamrznua' svih procesa (kao kad bi temperatura
dostigla apsolutnu nulu), i to tako da se tokom sledeih deset godina u toj oblasti
apsolutno nita ne dogaa. Ipak, zahvaljujui normalnom ivotu u drugim dvema
oblastima mogue je rei da period zamrznua traje upravo deset godina (inae, u
'normalnim' periodima putovanja kroz sve tri oblasti se normalno odvijaju, i to tako
da se granica meu njima ne primeti). Posle isteka deset godina, ivot se u oblasti
koja je doivela 'belu smrt' nastavlja tano tamo gde je deset godina ranije naglo bio
zaustavljen, otprilike kao kad se u bioskopu film nastavi tano tamo gde je iz nekog
razloga bio prekinut.
Kad bi periodi zamrznua pogaali uvek u samo jednu od tri oblasti, ovaj neobian
svet ne bi predstavljao nikakav topoloki problem, ak ni za Lajbnica. Jer Lajbnicovo
shvatanje vremena je ipak preajntajnovsko, to znai da je jedinstveno za celinu
sveta, pa ako se procesi ne deavaju u jednom delu sveta, to ne znai da vreme ostalog
dela sveta ne vai i za taj deo sveta. Problem nee nastati ni ako se zamrznua
ponekad deavaju i u po dve od tri oblasti ali ne i u sve tri jednovremeno. No, u
eksperimentu je ritam u kome u trima oblastima dolazi do bele smrti i ponovnog
78
oivljavanja takav da e posle izvesnog vremena doi do jednovremenog zamrznua u
sve tri oblasti. Recimo, neka period ivota u jednoj od oblasti traje trideset, u drugoj
etirdeset, u treoj pedeset godina, pri emu period zamrzmua u svim oblastima traje
deset godina. Tada je lako izraunati da e po isteku 559 godina od najranijeg
trenutka kad nije moglo doi ni do potpunog poklapanja ni do preklapanja perioda
zamrznua u svim trima oblastima upravo jednovremeno doi do bele smrti itavog
univerzuma. I ako se ivot potom normalno nastavi u sve tri oblasti jednovremeno, da
li e to biti neto to se neposredno nadovezuje na pomenuti period od 559 godina, ili
e se to desiti tek po isteku deset godina? ta biste bili skloni da kaete da je od ovoga
dvoga sluaj?
Pretpostavljam da biste rekli (kao to bih i ja rekao) da se ivot nastavio posle
deset godina. Na takav odgovor je umejker i hteo da nas navede. Cela se pria,
naravno, moe uiniti jo ubedljvijom, ako se doda da je ritam zamrznua i
odmrznua neto to je potvreno tokom milenijumske istorije, sve otkad je ovek
ove neobine pojave poeo da prati. Ali ta bi trebalo da kae jedan lajbnicovac, s
obzirom da prihvatanje vremena bez iakakve promene ne bi smelo da se dopusti?
Moda bi sam Lajbnic rekao da umejkerov misaoni eksperiment predstavlja
izvrstan primer za vremensku topologiju koja, uz jedno vano preciziranje,
odgovara topologiji isprekidane linije. Jer Lajbnic je bio suvie dobar naunik da bi
mehaniki primenio svoj zahtev i rekao da se periodi novog ivota neposredno
nadovezuju na prethodne. On se, naime, verovatno ne bi ogluio o to da je teorija o
zamrznuima dobro potkrepljena i da zato nastupanje zamrznua treba zaista shvatiti
kao kraj posle koga e na red doi novi poetak.
Primetimo na ovom mestu da sam umejker priznaje da se u njegovom primeru
naruava princip kauzaliteta,
118
jer se tokom zamrznua, po pretpostavci, ne dogaa
79
apsolutno nita, pa time ni neto to bi moglo objasniti novi poetak ivota. Ali taj
problem imaju sve teorije po kojima postoji poetak sveta (bez obzira na topologiju
koju prihvate). Prema tome, ta stvar ne bi predstavljala novi problem za Lajbnica, koji
je ionako prihvatao da svet ima vremenski poetak (zbog ega i vreme ima poetak).
Drugim reima, ako se prihvati prvi poetak uopte, moe se prihvatiti i niz potonjih
novih poetaka. U isto vreme, razlog za to da se govori o jednom svetu s nizom
krajeva i poetaka bilo bi prosto to to se, po pretpostavci, ivot posle novog poetka
nastavlja tamo gde je bio prekinut. A na kraju krajeva, kao to ne moemo
odgonetnuti zato je Bog stvorio ba takav svet kakav je svet u kome ivimo (iako je
sam Bog, prema Lajbnicovoj teodiceji, tano znao ta radi, pa je izabrao najbolji od
svih moguih svetova), ne bismo mogli rei ni zato je stvorio svet s nizom krajeva i
poetaka, da je svet onakav kakav je u umejkerovom primeru.
Uz prethodna objanjenja, ono to bi povodom umejkerovog sveta rekao jedan
lajbnicovac deluje svakako mnogo plauzibilnije nego kad bi se prosto reklo da 'bele
smrti' uopte ne moe biti -- uprkos tome to parcijalnih zamrznia moe biti -- te da
e se posle svakih 559 godina (i samo tada!) dalji ivot univerzuma neposredno
nadovezivati na vreme kada bi trebalo da doe do zamrznua (do koga, zbog
Lajbnicovog zahteva, ne moe doi).
Ipak ostaje neto udno i u ovako suptilizovanom odgovoru. Iako su segmenti
ivota od 559 godina razdvojeni poput segmenata isprekidane linije, oni nisu
razdvojeni vremenom, i to je ona ograda za koju sam napomenuo da se mora napraviti
kada se kae da bi topologija vremena u ovom sluaju odgovarala topologiji
isprekidane linije. Nae prirodno pitanje je bilo: da li e se posle 559 godina novi
ivot neposredno nadovezivati na prethodni ili e oni biti razdvojeni periodom od
deset godina. No kako je period od deset godina period vremena, a prema
80
Lajbnicovom zahtevu, postojanje vremena bez promene se ne sme dopustiti, to upravo
ne bismo smeli da tvrdimo ono to bismo najradije rekli. ime bi periodi od 559
godina bili razdvojeni ako ne vremenom?
Izgleda da nas, sve u svemu, primer sa umejkerovim svetom ipak navodi na to da,
suprotno svim zalaganjima Viljem Njutn-Smita,
119
prihvatimo mogunost postojanja
praznog vremena (to jest vremena u kojem se apsolutno nita ne deava), umesto da
ovakav jedan svet na silu uguravamo u Prokrustovu postelju Lajbnicovog zahteva. No
to ne znai da se ono to je zahtevao Lajbnic mora odbaciti in toto.
Vremenska rastojanja izmeu dva perioda od 559 godina odreena su onim to se
u umejkerovom svetu dogaa, ba kao to je i prostorno rastojanje izmeu dva
segmenta isprekidane linije odreeno segmentima te linije kao merom. U svakom
sluaju, deluje neprihvatljivo -- ono to je tvrdio Njutn -- da isto vreme i isti prostor
imaju metriku koja je potpuno nezavisna od fizikog sveta i koja bi postojala i da taj
svet nikada nije postojao. Ako se ovo to se verovatno najjasnije pokazuje u sluaju
mere proiri i na ostale karkteristike prostora i vremena, a za ta, kao to emo videti,
ima dobrih razloga (kako bismo, recimo, razlikovali vreme od prave linije da nije
barem usmerenja, ako ne i toka, koje vremenu podaruju zbivanja u svetu?), onda
bismo bili navedeni da se izmeu Scile Lajbnicovog zahteva i Haribde Njutnovog
radikalnog ontolokog osamostaljivanja prostora i vremena provuemo jednim
ontolokim zahtevom koji je slabiji od Lajbnicovog. Takav ontoloki zahtev, koji se
tie neophodnosti postojanja fizikog sveta kao uslova da bi prostor i vreme uopte
postojali, ali koji ipak ne iskljuuje mogunost postojanja praznog prostora i praznog
vremena, zvaemo oslabljeni Lajbnicov zahtev.
Oslabljeni Lajbnicov zahtev, do koga smo doli bavei se umejkerovim svetom,
moe se primeniti, mutatis nutandis, i na svet s vremenskim i/ili prostornim poetkom
81
i/ili krajem. Odbacivanje jakog a prihvatanje oslabljenog Lajbnicovog zahteva vodilo
bi, u tom sluaju, prihvatanju standardne topologije umesto nestandardne koja bi bila
implicirana jakim Lajbnicovim zahtevom. Naime, iako realnost prostora i vremena
zavise od realnosti sveta, to ne znai da bi vremenski poetak sveta morao da se
smatra i poetkom vremena, a prostorni poetak sveta poetkom prostora.
Kao to sam ranije nagovestio, sasvim je mogue da je fiziki svet i prostorno i
vremenski ogranien prostorom i vremenom koje on i zbivanja u njemu ne ispunjava.
Ta situacija je, naime, potpuno analogna situaciji u kojoj bi postojali unutarsvetski
prostorni ili vremenski vakuumi. Koristei hriansko uverenje o Bojem stvaranju u
metaforinom smislu, moemo rei da su, ako fiziki svet ima prostorni i vremenski
poetak, i prostor i vreme nastali stvaranjem sveta, ali da to ne znai da se oni, kad su
ve nastali, prostiru samo donde dokle se on prostire. Oni su kao prazni ono to fiziki
svet ograniava, a nastali su jednovremeno s onim to ograniavaju. Kao ono to
fiziki svet ograniava oni nisu puko nita (nihil negativum) ve samo neto
homogeno, jedinstveno i prazno, iji su delovi samo potencijalni u Aristotelovom
smislu, bez obzira na to koliko priroda fizikog sveta doputala ili nedoputala ovu ili
onu aktualizaciju. U sluaju kosmosa koji se iri, o kome govore dananji kosmolozi,
nesumnjivo bi se radilo o aktualizaciji potencijalnih delova prethodno praznog
prostora, to isto vai i za ispunjavanje vremena koje je prethodno, kao budue, bilo
prazno. Setimo se na ovom mestu praznine Leukipa i Demokrita, koja takoe nije
nihil negativum ve, u suprotnosti prema punini, nihil privativum.
Sad vidimo i u kom smislu bi mogla da se brani Aristotelova teza da se o strukturi
vremena moe govoriti a priori, a da vreme, isto tako, ontoloki zavisi od promene.
To bi se, naime, moglo prihvatiti uz oslabljenje ove teze u skladu sa oslabljenim
Lajbnicovim zahtevom. Mogue je, naime, govoriti o strukturi vremena koje jo nije
82
ili nikada nee ni biti ispunjeno, a da ipak ono samo svoje postojanje duguje tome to
je ono to ono samo ograniava vreme ispunjeno svetskim zbivanjima.

Izbor topologije vremena u sluaju vremenski ogranienog sveta
U prethodnom odeljku smo jaki Lajbnicov zahtev zamenili oslabljenim. Ali, u isto
vreme je cela argumentacija pokazala da je Kvajnova teza vrlo sumnjiva kada se
primeni na vremenske topologije. Tanije, sumnjiva je zbog toga to pretpostavka o
upoznatosti sa svim injenicama, bar u primeru kojim smo se bavili, snano sugerie
koju vremensku topologiju treba prihvatiti. U ovom emo odeljku razmotriti dodatne
argumente u prilog prihvatanja standardne vremenske topologije u sluajevima
vremenski ogranienog sveta.
Podsetimo se kako je uopte dolo do toga da se u sluaju o kojem je re suoimo s
pitanjem izbora izmeu alternativnih topologija. Analizirajui hriansku dogmu (u
skladu s Avgustinovim razumevanjem), po kojoj je stvaranje sveta ujedno oznailo i
poetak vremena, u prethodnom smo poglavlju videli da topologija ogranienog
vremena moe poeti da deluje prihvatljivo ako se govorenje o vremenu pre poetka
sveta shvati kao eliptini nain govora o vremenu u moguem svetu s duim trajanjem
od stvarnog. Ali, pritom nije tvreno ono to bi proizlazilo iz jake verzije Lajbnicovog
zahteva, naime, da se u sluaju sveta s vremenskim poetkom mora prihvatiti
topologija u kojoj i samo vreme ima poetak. Zato smo, ako prihvatimo oslabljenu ali
ne i jaku varijantu Lajbnicovog zahteva (a na ta smo pak bili navedeni analizom
umejkerovog primera) u stvari stavljeni pred izbor izmeu dve mogue topologije u
sluaju da fiziki svet ima vremenski poetak.
Ispitajmo na sledeem, neutralnijem primeru razliku izmeu sluaja u kome se
govori o moguem svetu s razliitim vremenom od stvarnog i sluaja u kome se
83
govori o odreenom vremenu u koji bi mogao biti smeten neki mogui svet.
Pretpostavimo da neko kae da se izmeu dva konkretna dogaaja, a i b, od kojih se
drugi neposredno nadovezao na prvi, mogao desiti i izvesni trei dogaaj c. Tako
neto je tano samo ako se shvati tako da znai da je mogu svet (koji sve do pre
pojave dogaaja c moe biti istovetan sa stvarnnim svetom) u kojem se neposredno
posle dogaaja a desio prvo dogaaj c, a onda, neposredno posle c, i dogaaj b. No,
isto tako, postoji i smisao u kome je nemogue da se izmeu dogaaja a i b desio
dogaaj c, a to je smisao po kome izmeu a i b, od kojih se, po pretpostavci, jedan od
njih na drugi nadovezuje, naprosto nema vremenskog mesta da se ita dogodi.
Uporedimo prethodni sluaj sa narednim. Neko kae da se izmeu dva konkretna
dogaaja, d i e, od kojih se dogaaj e desio posle dogaaja d ali ne i neposredno posle
njega, mogao desiti dogaaj f, ije trajanje nije due od vremenskog razmaka izmeu
d i e. U ovom sluaju je to mogue i u smislu u kojem u prethodnom primeru nije bilo
mogue da se c dogodilo izmau a i b, jer sada ima mesta za dogaaj f da se smesti
izmeu d i e.
ini se oigledno da su oba smisla -- jedan, u kojem je i za dogaaj c i za dogaaj f
istinito rei da su se mogli dogoditi izmeu a i b, odnosno e i d, i drugi, u kojem je to
mogue rei samo za dogaaj c ali ne i za dogaaj f -- i sasvim legitimni i potrebni.
Meutim, smisao u kojem se c nije moglo desiti izmeu a i b je restriktivniji, to znai
da bi ga bilo nemogue izraziti u jeziku koji ne bi dozvoljavao da se govori o vremenu
u kome se neto moglo dogoditi, ve samo o dogaanju u nekom moguem svetu koji
ima svoje vreme. Ili, drugaije reeno, stroi smisao zahteva da se mogui svetovi
posmatraju kao mogui svetovi s obzirom na dato vreme.
Sledei, manje neutralan primer nas vie pribliava spornom pitanju o postojanju
ili nepostojanju vremena pre nastanka sveta, jer se tie praznog vremena koje e na
84
odreeni nain biti ispunjeno ili koje ak moe biti ispunjeno na razliite naine.
Naime, kad kaemo da e se sutra padati sneg, mi ne govorimo o moguem svetu u
kome tada i tada pada sneg, ve o realnom svetu u kome ivimo i iji e jedan period
vremena koji je jo prazan biti ispunjen odreenim padanjem snega. Ili, poto
vremenske prognoze nisu sasvim pouzdane, moda sutra i ne bude padao sneg, ve
samo kia. Ako govorimo o obe mogunosti, mi govorimo o razliitim moguim
svetovima -- jednom, sa snegom, i drugom, s kiom -- ali ne tako to oni imaju svoja
nezavisna vremena, ve tako to su mogui s obzirom na odreeno vreme, i to vreme
odreeno u odnosu na vreme aktualnog sveta u kojem ivimo.
Oba primera koje smo razmotrili govore o jednoj razlici koja e biti vrlo znaajna
za poglavlje o odnosu vremena i modalnosti, a to je razika izmeu logikih i realnih
mogunosti,
120
odnosno razlika izmeu moguih svetova u nespecifikovanom smislu i
moguih svetova koji su topoloki dostupni poavi od nekog segmenta aktualnog
sveta. Skup ovih poslednjih pravi je podskup skupa svih moguih svetova. Pritom
poslednji primer ak pretpostavlja prazno vreme koje e biti ili koje moe biti
ispunjeno nekim dogaajem, ali i to prazno vreme je odreeno topologijom i
metrikom realnog sveta. 'Sutra' je vreme koje se nadovezuje na period koji obuhvata
dananji dan realnog sveta i, po pretpostavci, traje koliko bilo koji prethodni dan u
realnom svetu.
Ako elimo da ne prenebregnemo ovu razliku izmeu logikih i realnih
mogunosti topoloki odreenih datom topologijom realnog sveta, moramo kao okvir
unutar kojeg emo govoriti o dostupnim moguim svetovima uzeti samu topoloku
(mada i metriku) strukturu odreenu stvarnim svetom.
85
Rezultat je, dakle, u krajnjoj liniji, isti kao rezultat ispitivanja umejkerovog sveta,
koji se ticao mogunosti postojanja unutarsvetskih vakuuma: neophodna nam je
standardna topologija umesto nestandardne.
Ako smo ve jednom prihvatili standardnu topologiju i u sluajevima u kojima se
pojavljuje prazno vreme, moemo stvar generalizovati i prihvatiti standardnu
topologiju i u sliaju sveta s vremenskim poetkom. Ipak, moe se initi da se u ovom
sluaju javlja jedna relevantna razlika, koja dovodi u pitanje predloenu
generalizaciju.
Sutranji mogui svet u kojem e padati sneg, kao i onaj u kojem e padati samo
kia, dostupni su zato to je re o buduim dogaajima. Slino tome, iako su dogaaji
d i e, za koje smo rekli da se izmeu njih mogao smestiti dogaaj f, proli dogaaji,
dogaaj f je, bar s obzirom na dogaaj d, nekada bio budui dogaaj. Meutim, sve
to se tie navodnog vremena pre nastanka sveta (ako tako neto prihvatimo) odnosi
se iskljuivo na prolost, a prolost koja nikada nije bila budunost ne omoguava da
se u nju smesti nijedan mogui svet. Drugim reima, tu kao da ne bi moglo da se
govori o realnim mogunostima.
Stvar izgleda prilino delikatna, ali mislim da ipak postoje dva meusobno
povezana dobra razloga u prilog tome da se i u ovom sluaju prihvati standardna
topologija. Prvo, ako je re o buduim dogaajima, ali takvim koji su
predeterminisani, tada u pogledu toga kako e odgovarajue vreme biti ispunjeno
postoji samo jedna mogunost (ba kao da se radi o prolosti), to znai da postoji
samo jedan mogui svet koji je u definisanom smislu dostupan. Pa ipak, njegova
aktualizacija spada u realne mogunosti. To znai da se o realnim mogunostima
moe govoriti i u sluaju kada je njihov broj ravan jedinici. Drugo, kada bi se, poavi
od nekog segmenta realnog sveta, za sve ono to se dogodilo u prolosti raklo da vie
86
ne predstavlja realnu mogunost (iako je nekad, u neka ranija vremena, predstavljalo),
onda bi to znailo da neki aktualizovani dogaaji realnog sveta vie ne spadaju u
domen realnih mogunosti. Poto to zvui sasvim neprirodno (i u svakom je sluaju
krajnje nestandardno), to znai da dostupnost u topolokom smislu ne treba vezivati
samo za budunost. Moda je u nekom drugom smislu prolost zaista nedostupna (u
njoj se vie ne moe iveti), ali to svakako nije smisao u kome bismo rekli da prolost
realnog sveta spada u puke logike a ne realne mogunosti.
Ako, dakle, broj realnih mogunosti moe biti ravan jedinici i ako sama injenica
da se radi o prolosti ne zabranjuje da se govori o realnim mogunostima, onda bi za
vreme pre nastanka sveta trebalo prosto rei da za svaki njegov (potencijalni) segment
vai da je u odnosu na njega broj realnih mogunosti ravan jedinici i da se ta realna
mogunost sastoji u tome to se ni u jednom moguem svetu topoloki dostupnom iz
realnog sveta nita nije dogodilo (to ne znai da se u tom vremenu nije nita dogodilo
u nekom drugom realnom svetu koji s naim nema nikakve veze -- ako takav svet
sluajno postoji).
I na kraju jo samo ovo. Da li bi, ako sve ovo prihvatimo, trebalo rei da je pre
nastanka sveta proteklo beskonano vremena? Mislim da bi, s obzirom na strukturu
vremena, moralo da se kae da se radi o neogranienom vremenu (s jedne strane), ali
ne i da je to vreme proteklo. Jer,. kao to emo videti, upravo bi tok vremena bilo ono
to, ako ita, pretpostavlja realnu promenu u jakom lajbnicovskom smislu, a to u
sluaju vremena pre nastanka sveta nije bilo zadovoljeno. To vreme, za razliku od
vremena u kojem postoji realni svet, nije compositum reale, tako da predstavlja neto
u celini dato, iji su delovi samo potencijalno odredivi s obzirom na topologiju i
metriku realnog sveta. Istina, vreme bez toka vie ne lii na vreme, ali, da
anticipiramo ono ime emo se baviti poev od estog poglavlja, realnost toka
87
vremena jeste neto to je danas sporno. Za sada moemo rei samo da nas to to
doputamo da se govori o praznom vremenu, mada uvek s obzirom na vreme koje je
ispunjeno, ne obavezuje da priznamo i njegov tok, ak i ako, sluei se metrikom
vremena u stvarnom svetu, dopustimo da se govori o duini praznog vremena.





















88









METRIKA VREMENA















89



ta je metrika i da li vreme ima intrinsinu metriku strukturu?
Pitanja metrike ve smo se nekoliko puta doticali (na primer, bavei je umejkerovim
primerom), podrazumevajui da je, s obzirom na tadanje svrhe, bilo jasno ta se pod
metrikom podrazumeva. Sada emo videti da u vezi s pitanjem vremenske metrike
ima raznih nejasnoa koje treba otkloniti, ali i tekih problema koji su predmet
filozofskih sporenja.
Kad je metrika u pitanju zgodnije je koristi se sistemom intervala nego sistemom
taaka (to, dok se bavimo istim vrmenom, prosto moemo izabrati, s obzirom na
trivijalnu razliitost dvaju sistema). Naime, pitanje metrike tie se uporeivanja
intervala u pogledu njihove duine: dva intervala su, ako su metriki uopte
uporedivi, ili takvi da su jednaki u pogledu duine (to ne znai i identini, jer i
razliiti intervali mogu biti jednakih duina), ili je odnos takav da je jedan krai od
drugog.
Moglo bi se pomisliti da je metrika uporedivost intervalske strukture
jednodimenzioanalnog kontinuuma, pa samim tim i vremena, neto to je obezbeeno
samom tom strukturom. Intervali su ukljueni jedni u druge, a oni ukljueni krai su
od onih u koje su ukljueni. To je sasvim tano, ali nije i kraj prie, jer postoje
intervali koji nisu u takvom odnosu da je jedan ukljuen u drugi, ve se ili preklapaju
ili jedan u potpunosti prethodi drugom.
Da bismo metriki uporedili ovakve intervale ini se da nam je pre svega potrebna
mera (, na grkom, od koje rei i potie re 'metrika'), pri emu bi mera
mogao biti i jedan od intervala koje treba uporeivati.
90
Iz Dedekind-Kantorovog aksioma (s kojim smo se sreli u odeljku o Kantorovoj
teoriji kontinuuma) sledi da ne moe postojati jedna zajednika mera za uporeivanje
svih intervala samim tim to postoje nesamerljivi aritmetiki intetrvali. Tako je
interval koji se prostire izmeu take koja odgovara broju 1 i take koja odgovara
broju nesamerljiv s intervalom koji se prostire izmeu take koja odgovara broju 4 i
take koja odgovara broju 5, ako bi njihovo sameravanje podrazumevalo postojanje
zajednike mere. Meutim, to izgleda da ne predstavlja neku veu tekou. Zar se na
osnovu same aritmetizacije ne moe rei da je prvi od dva intervala dui od drugog?
Na kraju krajeva, prvi od dva intervala nesamerljiv je (u smislu nepostojanja
zajednike mere) i sa intervalom izmeu take koja odgovara broju 1 i take koja
odgovara broju 4, a da je ipak oigledno da je krai od ovog drugog, jer je u njega
ukljuen. Opet se ini da metrika uporedivost bilo koja dva intervala proizlazi iz
same strukture kontinuuma, to jest iz toga to su take koje odgovaraju poecima i
krajevima svih intervala ureene ralacijama i <.
Meutim, paradoksalno je to to, iako zahvaljujui Dedekind-Kantorovom
aksiomu svi intervali kontinuuma izgledaju metriki uporedivi, upravo sam taj aksiom
predstavlja glavni razlog da se tvrdi suprotno! Stvar je u tome to se obostrano
jednoznana veza izmeu realnih brojeva i taaka jednodimenzionalnog kontinuuma,
ija se uspostavivost i tvrdi Dedekind-Kantorovim aksiomom, moe uspostaviti na
beskonano mnogo naina. Sledea slika prikazuje dva oevidno razliita naina s
obzirom na biunivoku korespondenciju bar onih taaka i brojeva koji su istaknuti.




91
Ceteris paribus, beskonaan varijetet moguih obostrano jednoznanih
koordiniranja brojeva i poetaka i krajeva intervala predstavlja dovoljan razlog da se
tvrdi da sama struktura jednodimenzionalnog kontinuuma, pa samim tim ni istog
vremena, ne obezbeuje metriku uporedivost intervala koji nisu jedni u druge
ukljueni, a da i u onom sluaju u kojem jesu, ne omoguava da se odredi koliko je
ukljueni interval krai od onoga u koji je ukljuen.
Vidim kako neki protestvuju, ukazujui na to da je koordiniranje taaka i brojeva
na gornjoj liniji prethodne slike naprosto pogreno. Ali zato je pogreno? Moda
zato to uz pomo estara ili lenjira moemo pokazati (i time dokazati) da je jednakom
rastojanju izmeu brojeva pridrueno nejednako rastojanje izmeu taaka? Ali, u
istom prostoru i istom vremenu nema ni estara ni lenjira. Tu nije re o tome, kako
bi neki voleli da se to shvati, da odsustvo estara, lenjira i slinih stvari samo znai
tehniku nemogunost da se utvrdi izvesni odnos koji je i bez utvrivanja tano
onakav kakav jeste. Re je o neemu mnogo dubljem, o tome, naime, da bez fizikog
sveta nema nikakve mere, ije je postojanje pretpostavka metrikog uporeivanja,
tako da stvari u sluaju istog kontinuuma, po sebi i za sebe, moraju stajati onako
kako to zakljui matematiar.
Sve u svemu, a suprotno onome to je mislio Njutn, moramo prihvatiti da isto
vreme nema nikakvu intrinsinu metriku, to znai da je, kad ga posmatramo po sebi i
za sebe, metriki amorfno.
121

Konvencionalizam versus realizam u pogledu metrike svetskog vremena
Ako je vreme intrinsino metriki amorfno, to ne znai da e takvo i ostati ako
njegovi intervali ponu da se mere nekom u odnosu na samo vreme spoljanjom
merom. Oekivali bismo da vremenu takvu spoljanju meru podari fiziki svet.
92
Danas su takorei svi koji se metrikom vremena bave napustitli Njutnovo uverenje
da vreme posmatrano po sebi moe imati odreenu metriku, te se utoliko slau i u
tome da metrika vremena mora poticati iz fizikog sveta. Ali iza ovog naelnog
slaganja kriju se ogromne razlike. Dok konvencionalisti smatraju da se nametanje
metrike vremenu od strane fizikog sveta ne dogaa automatski, ve uz nau debelu
pomo -- zbog ega se onda ni nadalje ne moe govoriti o jedinstvenoj i jedino
ispravnoj vremenskoj metrici -- realisti smatraju da je samim fizikim svetom i onim
to se u njemu dogaa metrika ve odreena, te da mi tu nemamo nita drugo da
uinimo do da je otkrijemo.
122
Suprotno oekivanju naivnih, konvencionalizam je danas dominirajue stanovite,
nasleeno od velikana filozofije nauke poput Dijema,
123
Poenkarea
124
i
Rajhenbaha.
125
Sutina konvencionalistikog stanovita moe se saeto iskazati na
sledei nain. Poto svako merenje bilo prostornih bilo vremenskih duina
pretpostavlja neku fiziku teoriju, meu ijim implikacijama se, zavisno od toga o
kojoj je fizikoj teoriji re, moe nalaziti kako stav o izotropnosti tako i stav o
neizotropnosti bilo prostora bilo vremena, svaku fiziku teoriju koja je saglasna sa
injenicama mogue je tako preformulisati da novodobijena teorija takoe bude
saglasna sa injnicama, ali da se od izvorne razlikuje po implikacijama u pogledu
izotropnosti ili vrste neizotropnosti fizikog prostora i vremena, to e implicirati
razliite metrike svetskog prostora i vremena. Pogledajmo ta to znai na sledeim
primerima, koji se tiu i prostora i vremena.
Kada merimo duine dva prostorna rastojanja koja se ili samo preklapaju ili su
jedno izvan drugog, mi ili predmet koji nam slui kao mera, lenjir recimo,
premetamo s mesta na mesto, ili, ako je lenjir dovoljno veliki, prosto otitavamo
koliko manjih jedinica obuhvata prvo a koliko njih drugo rastojanje. Pretpostavimo da
93
se radi o prvom sluaju, kada lenjir moramo da premetamo, i pretpostavimo da smo
kao rezultat uporeivanja dobili da su merena rastojanja jednaka. Taj bi rezultat za nas
u obinom ivotu bila ne samo injenika istina, ve i ono to se zove sirova
injenica. Meutim, po konvencionalistima to nije tako. Iza navodne sirove injenice
stoji odreena teorija, a to je teorija po kojoj premetanje lenjira ne dovodi do
njegovog skraenja ili produenja, to znai teorija koja implicira izotropnost fizikog
prostora (metriku 'neosetljivost' na promenu mesta). Do pojave teorije relativiteta
nismo ni bili svesni da je tu re o odreenoj teoriji i da je mogua, a za 'neobine
situacije' kojima emo se uskoro baviti ak i poeljna, drugaija teorija. No i bez
teorije relativiteta je jasno ta konvencionalisti ele da kau. Dovoljno je samo da
pretpostavite da se premetanjem sve, pa i lenjir, proporcionalno smanjuje, pa da
dobijete razultat da su merena rastojanja nejednaka.
Kod merenja vremenskih intervala stvar stoji isto, sem to se umesto mernim
motkama pri merenju sluimo satovima. Mogli bismo pretpostaviti da se tokom
vremena svi procesi, pa i rad asovnika, postepeno usporavaju, to bi znailo da se i
dani naeg ivota produavaju. Ali tome se ne bi vredelo radovati, jer taj bi rezultat
zavisio samo od promene pretpostavke o izotropnosti vremena, a inae se niim ne bi
mogao detektovati, pa ni naim doivljajem.
Poentirajmo ovo izlaganje konvencionalistikog stanovita konstatacijom da se za
dve teorije koje se razlikuju samo u pogledu metrike prostora ili vremena koju
impliciraju ne moe rei da je jedna ili druga istinita. To zvui poznato. S tim smo se
sreli kad smo se u vezi s razliitim topologijama pitali o primenljivosti Kvajnove teze.
Neki bi, verovatno s pravom, rekli da bi tu tezu u stvari trebalo zvati Dijemova teza, a
neki je pomirljivo zovu Dijem-Kvajnova teza.
126
94
Na duhovit nain se konvencionalistika teza o nepostojanju jedne prave metrike
prostora i vremena moe i ovakvo iskazati. Dobar fiziar treba da je u stanju da svoju
teoriju usaglasi sa svakom metrikom koju mu zada matematiar (a ovaj poslednji,
videli smo, ima mogunosti da fiziara testira na neogranieno mnogo zadataka!).
Kada se dananji realisti suprotstavljaju konvencionalistima, onda oni ele da ove
tuku na njihovom terenu. Naime, i oni prihvataju da metrika zavisi od fizike teorije,
ali nastoje da pokau da e prihvatanje toga kao injenice voditi rezultatu suprotnom
onome do koga su doli konvencionalisti. Tako je Hilari Patnam, koji je u jednoj
svojoj fazi bio realista, tvdio da bi uzimanje u obzir shih priznatih kriterijuma na
osnovu kojih se u nauci vri izbor izmeu alternativnih teorija -- a u ta spadaju i
jednostavnost i saglasnost s intuicijom -- na kraju vodilo jednoj jedinoj teoriji, pa bi
stvarna metrika svetskog vremena bila ona koja bi bila implicirana tom teorijom.
127

Patnamov realizam je teko bilo braniti bilo osporavati na naelnom nivou, ali ono
to Patnam kae se moe koristiti kao znaajan metodoloko-istraivaki program u
konkretnim sluajevima. Ja sam i sam neto slino tome sledio u prolom poglavlju
prilikom razmatranja umejkerovog primera, kao i kasnije kada sam hteo da
favorizujem standardnu topologiju vremena u sluaju vremenski ogranienog sveta.
Sada u generalni patnamovski program konkretizovati pomou jedne asimetrije, koja
poiva na onome to je Maksvel zvao 'optom maksimom fizike nauke'.
128
Ako ve prihvatamo ontoloku pretpostavku po kojoj prostoru i vremenu, koji su
posmatrani po sebi metriki amorfni, metriku podaruje fiziki svet, onda, s obzirom
na neku konkretnu situaciju oko koje se spore konvencionalisti i realisti, nee biti u
ravnopravnom poloaju onaj koji tvrdi izotropnost i onaj koji tvrdi neizotropnost
prostora i vremena, utoliko to e onaj koji tvrdi neizotropnost morati da navede
konkretne fizike razloge za svoju tvrdnju, dok onaj prvi nee morati da navodi
95
nikakve razloge. Ova asimetrija poiva na navedenoj ontolokoj pretpostavci, poto
pretpostavljena zavisnost prostorne i vremenske metrike od fizikog sveta ne
dozvoljava da se puka promena u pogledu prostorne i vremenske lokacije smatra
ikakvim razlogom za bilo koju fiziku promenu. A onda, sasvim konkretno, promena
duine merne motke i promena naina rada asovnika promene su fizikog predmeta i
fizikog procesa, to pak, po pretpostavci, ne sme zavisiti samo od promene prostorne
i vremenske lokacije. Neposredna posledica ovoga je to da sama saglasnost neke
alternativne teorije s injenicama nije nikakav razlog za njenu prihvatljivost ako se
ona od rivalske teorije razlikuje samo po tome to, za razliku od ove, implicira
neizotropnost prostora i/ili vremena.
Iz prethodnog, naravno, sledi samo to da je ouvanje izotropnosti zahtev koji vai
ceteris paribus, to znai da je izotropnost neto od ega se ne sme odustati praeter
necessitatem. Utoliko zahtev o kojem je re podsea na Okamov brija. U sledeem
odeljku emo se pozabaviti teorijom u kojoj metrika nije standardna, ali u kojoj je
metrika relativizacija opravdiva fizikim razlozima, pa utoliko njen alternativni
karakter ne moe da se smatra neim to ide u prilog konvencionalizmu. Teorija o
kojoj je re sadri, dodue, i jedan konvencionalistiki elemenat, ali on, kao to u
pokuati da pokaem, poiva na operacionalistikim razlozima i nije razlog za
prihvatanje konvencionalistikog stanovita.

Relativizacija prostorno-vremenskih intervala u specijalnoj teoriji relativiteta
Ve je astronom de Sitter
129
uoio neobino ponaanje svetlosti, to su potvrdili
mnogi ekseperimenti izvreeni u devetnaestom veku, od kojih je Ajntajn naroito
voleo da navodi onaj Fizoov.
130
Ilustrujmo stvar o kojoj je re na jednom modernom
primeru, koji bi mogao da zanima i forensiare i pravnike.
96






Zamislimo da i osoba A i osoba B ele da ubiju osobu C i da je, neobinim sticajem
okolnosti, A sa krova voza ispalio metak u smeru kretanja voza ba u trenutku kada se
on, A, naao pored drveta s kojeg je u istom trenutku i B pucao u istom smeru (vidi
prethodnu sliku). Pretpostvimo da je C, po nalazu lekara, pogoen sa oba metka i to
tako da bi svaki sam po sebi izazvao smrt, i da je, osim toga, utvreno da su rastojanja
od mesta s kojih su ispaljeni meci do mesta na kojima su prodrli u telo osobe C
potpuno jednaka. Ko je ubica, A ili B? Svako ko ima bar neto znanja iz klasine
fizike lako e odgovoriti na ovo pitanje. Ubica je osoba A, dok B moe da bude
okrivljen samo za pokuaj ubistva. Naime, prema poznatoj teoremi o adiciji brzina, na
brzinu kretanja metka u odnosu na voz treba dodati brzinu kretanja samog voza u
odnosu na mesto gde se nalazio ubijeni, iz ega sledi da je metak koji je ispalio A
morao bar malo ranije prodreti u telo ubijenog nego to je to uinio metak koji je
ispalio B.
Zamislimo sada situaciju koja je u svemu istovetna s prethodnom osim to su A i
B, umesto iz obine puke, pucali iz nekog laserskog oruja. Tu nailazimo na
pomenuto neobino ponaanje svetlosti. U takvom sluaju e i A i B biti okrivljeni za
ubistvo! Svetlost, naime, ne mari za zakon inercije i na svetlosni metak se zato ne
moe primeniti klasina teorema o adiciji brzina. Oba svetlosna metka pogodie
osobu C u istom trenutku.
97
S obzirom na ovakvo 'neklasino ponaanje' svetlosti, otvara se mogunost za
neklasinu interpretaciju prvog sluaja (u kojem se radi o obinim mecima), i to je
mogunost koju je iskoristio Ajntajn.
Ako za osnovnu pretpostvku uzmemo invarijantnost brzine prostiranja svetlosti s
obzirom na bilo koji referencijalni sistem, onda su apsolutne duine prostornih i
vremenskih intervala samo one koje su odreene samom brzinom svetlosti. Tako su
dva prostorna rastojanja jednako dugaka u apsolutnom smislu ako i samo ako
svetlosti treba isto vremena da ih prevali. Posledica toga je da se moe govoriti i o
apsolutnoj duini jednog rastojanja. Ono je u apsolutnom smislu toliko koliko je zato
to svetlosti treba isto vremena da s njegovog jednog kraja stigne do drugog koliko joj
treba da sa drugog kraja stigne do prvog.
Ali ta znai 'isto vreme', ili 'vremena jednakih duina', na ta smo se pozivali da
bismo govorili o jednakim prostorim rastojanjima u apsolutnom smislu? Dva
vremenska intervala jednaka su u apsolutnom smislu ako i samo ako svetlost u
jednom pree isto rastojanje koliko i u drugom. Zar se sad ne pozivamo na 'jednakost
prostornih rastojanja' da bismo govorili o 'jednakim vremenima', dok smo se malopre
pozivali na jednakost vremena da bismo govorili o jednakosti prostornih rastojanja?
Cirkularnost koja se ovde pojavljuje, utoliko to jednakost prostornih rastojanja
definiemo preko jednakosti vremenskih inervala a jednakost vremenskih intervala
preko jednakosti prostornih rastojanja, proizlazi iz toga to se i apsolutnost prostornih
i apsolutnost vremenskih intervala odreuju apsolutnou brzine (svetlosti) kao
primitivnog pojma, a ne ini se obrnuto, da se brzina definie preko duine prostornih
i vremenskih intervala kao primitivnih pojmova. Primitivnost pojma brzine znai pak
da se o prostornim i vremenskim intervalima ne moe govoriti nezavisno. Vreme,
98
drugim reima, postaje etvrta koordinata jednog prostorno-vremenskog
kontinuuma.
131
Kad prethodni model razmiljanja primenimo na druga tela, koja se, po
pretpostavci, kreu brzinom manjom od brzine svetlosti, dobiemo traeno drugaije
objanjenje ubistva u prvom sluaju. Ako se, naime, duina prostornih i vremenskih
intervala odreuje pomou brzine kao osnovnog pojma, a ne obrnuto, onda neemo
biti prinueni (mada emo i dalje moi) da kaemo da je A ubica zato to se njegov
metak, zbog adicija brzina, kretao bre (konano, meci ispaljeni iz istovetnih puaka
na isti nain kreu se istom brzinom!), ve emo moi da kaemo da je on ubica zato
to je njegov metak imao da prevali manje rastojanje! Naime, voz se kree u odnosu
na Zemlju, kao i Zemlja u odnosu na voz. Voz se kree prema osobi koja e biti
ubijena i zato je rastojanje koje metak ispaljen iz voza treba da savlada manje od
rastojanja koje ima da savlada metak ispaljen sa drveta. Zbog toga je onda i vreme za
koje je metak ispaljen iz voza stigao do tela osobe C krae. Naravno, opet je mogue
rei i obrnuto -- poto su kontrakcija prostora i dilatacija (usporenje) vremena
uzajamno povezane u pojmu brzine -- da je rastojanje bilo krae zato to je vreme bilo
krae.
Prethodna reinterpretacija prvog sluaja deluje okantno, poto je ono to u njemu
izgleda najneuzdrmivije i najoiglednije jeste pretpostavka da su rastojanja izmeu
osobe A i osobe C, s jedne, i osobe B i osobe C, s druge strane -- jednaka. to je
najlepe, ona i po Ajntajnovoj teoriji jesu jednaka u apsolutnom smislu, to pokazuje
drugi sluaj, gde je na delu svetlost. Meutim, to to su ona jednaka u apsolutnom
smislu, ne znai da je to tako i kad se radi o poreenju rastojanja izmeu A i C, i A i B,
s obzirom na dva razliita referencijalna sistema, onaj na Zemlji i onaj u vozu. Zbog
kretanja voza u odnosu na Zemlju (ili Zemlje u odnosu na voz, svejedno), dolazi do
99
toga da metrika prostora i vremena, odnosno prostor-vremena, nije zajednika za oba
sistema.
132
Kako bi se u svakom od dva sistema koji se jedan u odnosu na drugi kreu
izvesnom brzinom odredila prostorna i vremenska metrika onog drugog -- odnosno
stepen kontrakcije i dilatacije -- matematiki je pokazao ve Lorenc, tako da se
razlika izmeu njega i Ajntajna svodi samo (ili 'samo') na to to je Ajntajn dao
objanjenje Lorencovih metrikih transformacija unutar nove teorije prostor-
vremenskog kontinuuma.
Neka se sistemi udaljuju jedan od drugog brzinom v i neka se to deava du samo
jedne prostorne ose koordinatnog sistema, recimo du x-ose. Tada koodinati x jednog
sistema odgovara koordinata x' drugog sistema koja se dobija sledeom
transformacijom:
x' = (x - vt)/1 - v
2
/c
2
,
dok obrnuto, koordinati x' odgovara koordinata x po transformaciji
x = (x' + v't')/1 - v
2
/c
2
.
Vremenskoj pak koordinati t jednog sistema odgovara koordinata t' drugog sistema po
transformaciji
t' = (t - vx/c
2
)/1 - v
2
/c
2
,
dok obrnuto, koordinati t' odgovara kordinata t po transformaciji
t = (t' + v'x'/c
2
)/1 - v
2
/c
2
.

Paradoks blizanaca
Re 'paradoks' u naslovu ovog odeljka mogla bi se staviti i pod navodnike, poto je u
paradoksu blizanaca re o situaciji koja nam samo izgleda paradoksalno, dok se
prema standardnom reenju ne radi ni o kakvom paradoksu same specijalne teorije
100
relativiteta. Meutim, standardno razjanjenje i samo moe da deluje neubedljivo, ili
bar nepotpuno, kad se izloi na 'standardan nain', gde se vie koriste Lorencove
transformacije i matematiki dijagrami nego to se rasvestljava ta se tano deava u
fizikom pogledu. A kao to je Bor upozoravao Hajzenberga (kad je ovaj hreo da
javno obznani realacije neodreenosti, koje je izveo isto matematikim putem),
'fiziko objanjenje mora apsolutno prethoditi matematikom formalizmu'.
133
Sledei
ovo Borovo upozorenje, pokuau da u onome to sledi nadoknadim nedostatak
standardnog objanjenja.
Sa situacijom o kojoj je re u paradoksu blizanaca ve smo se sreli u poglavlju o
topologiji, kada smo traili uslove koji treba da budu zadovoljeni da bismo prihvatili
topologiju razgranatog vremena. Tada smo stvar analizirali naelno i mogli smo se
isto koliko na teoriju relativiteta pozvati i na pesmu Monah od Hajsterbaha (koja je
napisana pre pojave teorije relativiteta), u kojoj se monah posle lutanja od trista
godina vraa u manastir gde ga niko ne prepoznaje. No ve tada smo anticipirali da su
razlozi iz kojih je razgranato vreme prihvaeno u specijalnoj teoriji relativiteta
metrike prirode i opisali smo situaciju o kojoj je ovde re. Jedan od blizanaca -- neka
se zove Nenad -- otputuje kosmikim brodom i posle viegodinjeg krstarenja po
svemiru vraa se na Zemlju, gde zatie svoga brata -- neka se zove Predrag -- znatno
starijeg nego to bi oekivao, dok se Predrag opet udi Nenadovoj mladosti. Prema
teoriji relativiteta to je ono to bi se, zbog ralike u metrici vremena, u datoj situaciji i
dogodilo.
134
Meutim, zato je rezulat putovanja to da je Nenad mlai od Predraga a ne
obrnuto? Ako se u jednom od dva sistema koji se meusobno udaljavaju ili
pribliavaju primene Lorencove transformacije, dobie se tano isti rezultat koji se
tie dilatacije vremena u drugom sistemu koji e se dobiti i kada se one primene u
101
drugom sistemu za izraunavanje dilatacije u prvom sistemu. To je ono to izgleda
paradoksalno u paradoksu blizanaza. ta izaziva asimetriju u naizgled potpuno
simetrinoj situaciji, a to dovodi do toga da se jedan a ne drugi blizanac ispostavio
mlaim?
Nuena su razna nestandardna objanjena porekla asimetrije, i to od strane velikih
imena fizike i filozofije. Dovoljno je samo pomenuti Rajhenbaha, Boma, Tolmana i
Fejnmana. Prva dvojica su ukazivala na dejstvo gravitacije, koje nije isto u sluaju
Predraga i Nenada. Rajhenbah se pritom pozivao na gravitaciono polje, koje
proizvode zvezde u odnosu na koje Nenad mora da promeni smer da bi se vratio na
Zemlju, kao na neposredni usrok retardacije asovnika, odnosno asimetrine dilatacije
vremena.
135
Bom je konstatovao da 'prema optoj teoriji relativiteta, asovnici na
mestima razliitih gravitacionih potencijala pokazuju razliita vremena'.
136
Tolman je,
slino tome, tvrdio da se 'prividni paradoks lako reava u optoj teoriji relativiteta,
ako se uzme u obzir postavka eksperimenta koja je nesimetrina'.
137
Fejnman je pak
ukazivao na efekte usporenja i potonjeg ubrzanja koje e, za razliku od Predraga,
doiveti samo Nenad, prilikom okretanja svog kosmikog broda.
138
Nevolja s ovakvim nestandardnim objanjenjima nije u samoj nestandardnosti kao
takvoj. (Istini za volju, i ja sam sam takvim reenjima nekada bio sklon
139
). Problem
je u tome to se takva reenja pozivaju na neto to je u odnosu na samu specijalnu
teoriju relativiteta spoljanje ili akcidentalno. Kada se, recimo, Bom i Tolman
pozivaju na optu teoriju relativiteta, oni imaju u vidu odreeno proirenje specijalne
teorije relativiteta, a kad se Rajenbah poziva na zvezde koje proizvode gravitaciono
polje, on uzima u obzir neto akcidentalno, ega moe i da ne bude. Odatle sledi da se
razlika u ostarelosti blizanaca ne moe objasniti unutar specijalne teorije relativiteta,
to dovodi u pitanje i to da je razlika u ostarelosti uopte posledica ove teorije. Jer ako
102
bi po specijalnoj teoriji relativiteta situacija bila simetrina, to se navodno moe
prevazii tek pozivanjem na neto drugo, onda ne bi bila posledica ove teorije to da e
Nenad na kraju biti mlai od Predraga, ve u najboljem sluaju to da e jedan ili drugi
od dva brata biti mlai. Drugim reima, ili bi specijalna teorija relativiteta bila
protivrena -- ako bi svaki od blizanaca trebalo da ispadne mlai -- ili bi bila
nepotpuna -- ako bi neim izvan nje trebalo objasniti koji e blizanac na kraju biti
mlai. Ilustrujmo ovaj poslednji sluaj uz pomo poznatih dijagrama Minkovskog.
140
Radi onih koji u znaenje dijagrama Minkovskog nisu upueni, moramo naglasiti
da linije na njima ne predstavljaju puteve koje Predrag i Nenad prelaze, ve takozvane
svetske linije kao delove jedinstvenog prostor-vremenskog kontinuuma du kojih oni
svoje ivote vode. To, drugim reima, znai da je svaka taka na dijagramu odreena
ne samo prostornim koordinatama ve i odgovarajuom vremenskom koordinatom.
Jer, ne zaboravimo, vreme, zbog topologije razgranatog vremena, nije vie
jedinstveno svetsko vreme, ve je lokalno, vezano za odreeno mesto.






Neka na prethodnom dijagramu linija usmerena nalevo predstavlja Predragovu a ona
usmerena nagore Nenadovu svetsku liniju. Zajednika taka oznaava taku rastanka,
to jest vorite prethodno zajednikog prostor-vremenskog kontinuuma u kojem su
braa ivela. Pretpostavimo da je brzina meusobnog udaljavanja posle rastanka takva
da se po Lorencovim transformacijama dobija da je metrika Nenadovog vremena, kad
103
se posmatra iz Predragovog referencijalnog sistema, dvostruko dilatirana, to znai da
dvema Predragovim godinama odgovara jedna Nenadova. To je na dijagramu
prikazano tako to je taka oznaena sa 2 na Predragovoj povezana s takom
oznaenom sa 1 na Nenadovoj svetskoj liniji. No isto tako vai i obrnuto, kad se
posmatra iz Nenadovog sistema: dvema Nenadovim odgovara jedna Predragova
godina, zbog ega je opet taka oznaena sa 2 na Nenadovoj povezana s takom
oznaenom sa 1 na Predragovoj svetskoj liniji. Dilatacija je, dakle, uzajamna.
Asimetrija nastupa kada, da bi se blizanci uopte sreli, jednu od njihovih svetskih
linija moramo da prelomimo, to inae oznaava promenu referencijalnog sistema.
Ako prelomimo Nenadovu, kako je to prikazano na prvom od sledeih dijagrama,
dobiemo kao rezultat da je on taj koji e na kraju ispasti mlai od brata. Ako to
uinimo s Predragovom svetskom linijom, kao na drugom dijagramu, onda e Predrag
ispasti mlai. Trei dijagram odgovara sluaju kada e se braa sresti jednako
ostarela.








Ako prihvataju da se iz ovakvih dijagrama -- koji se mogu varirati na neogranieno
mnogo naina -- moe otitati koji e od blizanaca (ako ijedan) ispasti mlai (a to je
neto to bar niko od pomenutih autora nije dovodio u pitanje), onda su nestandardna
104
reenja saglasna u tome da se bez pozivanja na neto to je u odnosu na specijalnu
teoriju relativiteta spoljanje, ili to je akcidentalno, ne moe rei koji dijagram treba
primeniti u konkretnom sluaju, bez obzira na to to iz specijalne teorije relativiteta
navodno sledi da e neki dijagram predstavljati adekvatan prikaz onoga to se deava.
Meutim, izgleda da se nestandardnim reenjima sugerie i neto vie, naime to da
spoljnji ili akcidentalni faktori ne ukazuju samo na to koji dijagram Minkovskog
treba primeniti u konkretnom sluaju, ve da ovi faktori predstavljavu i objanjenje
same vremenske dilatacije. Kada, na primer, Rajhenbah kae da je dejstvo
gravitacionog polja pri okretanju broda uzrok retardacije rada asovnika, onda on time
implicira da do retardacije ne bi dolo da nije bilo nekog ovakvog dejstva
gravitacionog polja Ovakvo jedno shvatanje je naprosto u neskladu sa specijalnom
teorijom relativiteta, kao to pokazuje sledei primer.








Pretpostavimo da Nenada na njegovom putovanju presretne neki neznanac na nekom
prostor-vremenskom mestu, koje na prethodnom dijagramu predstavlja taka B.
Prepostavimo da Nenad i kosmiki neznanac imaju istovetno napravljene asovnike
(to se moe ustanoviti kasnije, kada neznanac bude stigao na Zemlju), i da neznanac,
u prolazu, usaglasi vreme na svom s vremenom na Nenadovom satu. Neka Nenad
105
nastavi svojim a neznanac svojim putem bez ikakvih usporavanja, ubrzavanja ili
promene pravaca. Kad neznanac bude sreo Predraga (u taki C) ispostavie se --
shodno specijalnoj teoriji relativitata -- da je zbir vremena koje je proiveo Nenad od
trenutka rastanka s Predragom, u taki A, do susreta s kosmikim neznancem, u taki
B, i vrmena koje je preiveo neznanac izmeu B i C manji od vremena koje je
proiveo Predrag izmeu A i C, iako na putovanju od A preko B do C nije bilo
nikakvih dejstava ili efekata izazvanih okretanjem kosmikog broda, o kojima govore
Rajhenbah ili Fejnman. Nestandardna reenja razliku u vremenu u ovom sluaju
naprosto ne objanjavaju.
Fejnmanovo ukazivanje na efekte usporavanja i ubrzavanja koje e putnik osetiti
prilikom okretanja kosmikog broda moglo bi da predstavlja, u najboljem sluaju,
indikaciju toga da je dolo do promene smera kretanja broda, dok bi, u stvari,
promena smera, a ne usporavanje i ubrzavanje (kojih u poslednjem primeru i nema),
bila razlog rezultirajue razlike u ostarelosti blizanaca. Mogue je da je to imao u
vidu Sklar, koji inae daje standardno reenje paradoksa blizanaca, ali ipak pominje i
akceleraciju!
141
Nevolja je sad, kao to sam napomenuo, to ni standardno reenje ne daje dalje
fiziko objanjenje zato promena smera dovodi do razlike u duini izmeu
Predragovog i Nenadovog vremena, ve se, po pravilu, samo poziva na dijagram
Minkovskog iz koga sledi da je tako.
142
Kao da geometrijska reprezentacija kao takva
ve predstavlja potpuno razjanjenje problema!
Mislim da se problem ne moe do kraja razjasniti ako se ne uzme u obzir da
specijalna teorija relativiteta omoguava da se govori o apsolutnoj duini prostornih i
vremenskih intervala prostor-vremenskog kontinuuma, a to, kako je gore bilo
objanjeno, proizlazi iz pretpostavke o konstantnosti brzine prostiranja svetlosti.
106
To pak to postoji apsolutna duina prostornih i vremenskih intervala, mada
odreena iskljuivo brzinom prostiranja svetlosti, doputa da se barem smisleno kae
(ono to Ajntjan kae!
143
) da se neko telo 'kree brzinom koja je bliska brzini
svetlosti' ili da se 'jedno od dva tela kree brzinom koja je blia brzini svetlosti nego
to je brzina kojom se kree neko drugo telo'. Drugo je pitanje kako emo mi to
ustanoviti, i videemo da to u nekim sluajevima moe biti nereiv problem. Ali u
konkretnom sluaju o kojem je re, to se moe ustanoviti ve na osnovu toga to je
jedan od blizanaca, prethodno se udaljujui od drugog, promenio smer kretanja i
uspeo ovoga da stigne. On je, naime, svakako preao vei put u apsolutnom smislu, pa
je stoga i njegova prosena brzina morala biti blia brzini svetlosti. A onda je i
njegovo vreme u apsolutnom smislu bilo krae.
Dakle, nije ni dejstvo gravitacionog polja, ni usporavanje i ubrzavanje, pa ak ni
promena referencijalnog sistema kao takva fiziki razlog iz kojih je jedan blizanac
manje ostario od drugoga. Ubrzavanje i usporavanje (mada iskljueni u primeru s
kosmikim neznancem, to pokazuje njihovu sutinsku zanemarljivost) omoguili su
promenu smera, a promena smera je omoguila da se blizanci ponovo sretnu. Pravo
fiziko objanjenje poinje tek kad saznamo koji je od blizanaca menjao smer
kretanja, odnosno referencijalni sistem, ali ne zato to je ta promena sama po sebi
dovela do dilatacije (to se inae 'standardno' kae), ve zato to emo na osnovu
toga moi da zakljuimo o onom to je sutinsko u fizikom smislu, a to nije nita
drugo do odgovor na pitanje ija je prosena brzina kretanja bila blia brzini
prostiranja svetlosti. Jer, ako je samo Nenad menjao smer onda je prosena brzina
njegovog putovanja bila blia brzini svetlosti nego li to je Predragova, jer je on,
prethodno se udaljujui od ovoga, posle promene smera jo na kraju uspeo da ga
stigne. Tek to to je ukupna (pa makar i prosena) brzina jednog blizanca bila vea od
107
ukupne brzine drugog u apsolutnom smislu predstavlja konano fiziko objanjenje
(bar prema specijalnoj teoriji relativiteta) razlike u metrici vremena, koja u
konkretnom sluaju ide u Nenadovu korist (ako je biti mlai neka prednost).

Ajntajnov operacionalizam i spor izmeu konvencionalista i realista
Videli smo da je za jednog od blizanaca iz naizgled paradoksalne situacije bilo
mogue rei da je pri ponovnom susretu s bratom mlai od njega zato to se on u
vremenu izmeu rastanka i sastanka s bratom kretao prosenom brzinom koja je blia
brzini prostiranja svtelosti nego to je, izmeu rastanka i sastanka, prosena brzina
kretanja njegovog brata bila bliska brzini prostiranja svetlosti. Zbog ega pritom
naglaavamo da je re o prosenoj brzini? Da li to znai da se ne moe rei nita
preciznije? Ako je ve kretanje brzinom koja je blia brzini prostiranja svetlosti uzrok
vremenske dilatacije koja objektivno vodi manjoj ostarelosti, zar se onda ne moe rei
koliko je vremena uteeno na kom delu puta? Zar se ne moe bar odluiti da li je
manje ostareli brat tedeo vreme celim puta ili samo pre ili posle promene smera
kretanja, to jest promene referencijalnog sistema?
Problem je u tome to zbog neobinog ponaanja svetlosti, koja ne mari za zakon
inercije, nema operacionalnog naina da se utvrdi kojom se brzinom neko telo kree u
odnosu na brzinu kojom se prostire svetlost. Setimo se primera sa ubistvom iz
laserskog oruja. Oba 'svetlosna metka' stigla su do tela ubijenog u istom trenutku,
iako je jedan bio ispaljen sa Zemlje a drugi iz voza.
Moglo bi se pomisliti da nam ovde moe pomoi poreenje sa sluajem ubistva iz
obine puke. Metak ispaljen iz voza bio je metak od koga je rtva poginula. Zar to ne
znai da se voz kree brzinom koja je (bar malo) blia brzini prostiranja svetlosti? Na
alost, ne znai, poto se voz kree u odnosu na Zemlju ba kao to se i Zemlja kree
108
u odnosu na voz, samo u suprotnom smeru. Apokrifno se Ajntajnu pripisuje da je,
dok je jednom prilikom putovao vozom, pitao da li sledea eljeznika stanica staje
kod voza (umesto da pita da li voz staje na sledeoj eljeznikoj stanici). U ovoj
apokrifnoj prii nije re samo o duhovitosti. Jer, zamislite da se voz, kad je iz njega
pucano iz obine puke, kretao u suprotnom smeru od onog u originalnom primeru.
Tada bi ovek koji je pucao sa drveta bio ubica. Ako bismo u originalnom primeru
rekli da se voz kretao brzinom koja je (bar malo) blia brzini prostriranja svetlosti,
sada bismo morali da kaemo da se Zemlja kretala brzinom koja je (bar malo) blia
brzini prostiranja svetlosti. To, naravno, ve naruava itavu poentu korienja
primera s obinim pukama, ali, osim toga, vodi i u protivrenost. Jer ako originalni
primer, u kome se puca u smeru kretanja voza, i ovu varijaciju, gde se puca u
suprotnom smeru, spojimo u istu priu, u kojoj dvojica gangstera pucaju iz voza u
suprotnim smerovima, dobiemo kao rezultat da treba da kaemo da je voz taj koji se
kree brzinom koja je blia brzini prostiranja svetlosti, ba kao i da je Zemlja ta koja
se kree brzinom koja je blia brzini prostiranja svetlosti.
Kada ovo primenimo na blizance, jasno je da injenica to je Nenad odleteo sa
Zemlje velikom brzinom u odnosu na Zemlju ne znai da je njegova brzina blia
brzini prostiranja svetlosti nego li to je to brzina Zemlje. Jer i Zemlja se isto tako (i to
istom brzinom) kree u odnosu na kosmiki brod kao to se i ovaj kree u odnosu na
Zemlju. Zato se u ovom sluaju i mogu primeniti Lorencove transformacije, koje, kao
to smo videli (uporedi dijagram Minkovskog od koga smo poeli), daju simetrian
rezultat. Dilatacija vremena u drugom sistemu, iz referencijalnog okvira prvog, ravna
je dilataciji vremena u prvom, iz referencijalnog okvira drugog sistema.
Verovatno je injenica da ono to vai u sliaju udaljavanja vai i u sluaju
pribliavanja to to navodi one koji prihvaaju standardno reenje paradoksa blizanaca
109
da u objanjenju stanu kod konstatacije da je promena referencijalnog sistema razlog
razliite ostarelosti blizanaca pri njihovom ponovnom susretu. Ali, videli smo da je tu
pobrkan razlog iz kojeg se moe tvrditi da se onaj blizanac koji je promenio
referencijalni sistem kretao brzinom koja je blia brzini prostiranja svetlosti s fizikim
uzrokom apsolutne (a ne samo relativne) dilatacije, koji se sastoji upravo u tome to se
blizanac koji je promenio referencijalni sistem kretao brzinom koja je u apsolutnom
smislu blia brzini prostiranja svetlosti. Apsolutna vremenska dilatacija je stvar
objektivno razliitih metrika, koje se tiu vremenskih intervala, a nije neto to bi se
moglo ostvariti trenutno, promenom referencijalnog sistema.
To to se, dakle, operacionalno ne moe utvrditi da li se telo kree brzinom
bliskom brzini prostiranja svetlosti, ili da li se kree brzinom koja je ovoj blia nego
to je to brzina nekog drugog tela koje se od njega udaljava ili mu se pribliuje, ne
znai da ne postoji smisao u kojem je to objektivno tako. Ako taj smisao naprosto ne
bi bio doputen, ne bismo uopte smeli da govorimo o brzini bliskoj ili blioj brzini
prostiranja svetlosti, pa, samim tim, ni u sluaju kada imamo razloga, kao u sluaju
ponovnog susreta blizanaca, da kaemo, u retrospektivi, da se jedan od blizanaca
morao kretati brzinom koja je blia brzini prostiranja svetlosti.
Konvencionalisti koriste okolnost to se na bilo kom delu puta blizanaca
operacionalno ne moe utvrditi koja je brzina njihovog kretanja u odnosu prema
brzini prostiranja svetlosti da tvrde kako specijalna teorija relativiteta govori u prilog
njihove opte konvencionalistike teze o metrici prostora i vrmena. To je ono na ta
sam mislio kad sam pomenuo da u specijalnoj teoriji relativiteta postoji jedan
konvencionalistiki element. U nedostatku operacionalne mogunosti da se utvrdi da
je neto sluaj, moe se izvriti ovaj ili onaj izbor. Na primer, moe se rei, da se
Nenad prilikom udaljavanja od Predraga kretao veoma sporo u odnosu na brzinu
110
svetlosti, da bi onda pri povratku morao da se kree brzinom koja je blia brzini
prostiranja svetlosti nego to je to bila Predragova, te da je zato u ukupnom rezultatu
njegova brzina bila blia brzini prostiranja svetlosti nego li to je to bila Predragova.
No, svakako, moe se nainiti i neogranieno drugaijih izbora.
Moglo bi izgledati da u prilog konvencionalistike teze ide to to mi uvek, poavi
iz bilo kojeg od dva sistema, koristimo isti nain za izraunavanje dilatacije u drugom
sistemu, ne obazirui se na navodno objektivnu razliku u pogledu njihove brzine u
odnosu na brzinu prostiranja svetlosti. Naime, mi uvek koristimo Lorencove
transformacije, koje, kao to smo videli, daju meusobno iste rezultate u pogledu
dilatacije, bez obzira na to iz kojeg se od dva sistema preraunavanje vri. Ako je
vreme u Nenadovom sistemu dvostruko usporeno, kad se stvar posmatra iz
Predragovog sistema, onda je i Predragovo vreme isto toliko usporeno, kad se stvar
posmatra iz Nenadovog sistema. Ali, ako se ovaj na nain preraunavanja shvati kao
mogui izbor zasnovan na injenici da nezavisno od nekog izbora uopte i nema
smisla u kojem se moe govoriti o dilataciji, jer tako neto po sebi ne postoji,
postavlja se pitanje kako se onda, uprkos simetrinosti s obzirom na ralativnu
dilataciju vrmena u dvama sistemima, moe oblasniti apsolutna dilatacija iz situacije
koju opisuje paradoks blizanaca? esto se objanjenje daje uz pomo sledeeg
dijagrama.
144






111

Posmatrano iz Nenadovog sistema, taki B kao poslednjoj taki sistema koji se od
Predraga udaljava odgovara izvesna taka D na Predragovoj svetskoj liniji. Meutim,
istoj taki B kao prvoj taki sistema koji se Predragu pribliava odgovara izvesna
taka E na Predragovoj svetskoj liniji. Verovatno je to ono to imaju u vidu oni koji se
u razreenju paradoksa blizanaca zadovoljavaju time da ukau na promenu
referencijalnog sistema. Jer, iz samog dijagrama kao da proizlazi Nenadova manja
ostarelost na kraju putovanja. Naime, on je utedeo vreme koje je Predrag iveo
izmeu D i E.
Isti rezultat se moe dobiti i kad se stvar posmatra iz Predragovog sistema.
Izvesnoj taki F na Predragovoj svetskoj liniji odgovara taka B kao taka sistema
koji se udaljava. Meutim, istoj taki F odgovara ne vie taka B nego taka G u
sistemu koji se pribliava. Iz Predragovog sistema posmatrano sledi, dakle, da je
manja Nenadova ostarelost pri susretu u taki C posledica toga to segment svetske
linije izmeu B i G uopte i ne pripada Nenadovom stvarnom ivotu, ve ivotu koji
bi on iveo da se ranije ukljuio u sistem koji se pribliava. Jer, posmatrano iz
Predragovog sistema, svaka (proizvoljno izabrana) taka I izmeu B i G odgovara
nekoj taki H na Predragovoj svetskoj liniji koja je izmeu A i F, a Nenad je stigao do
B tek kad je Predrag stigao u F.
Ostavljam itaocu da sam za sebe proceni plauzibilnost ovakvog
konvencionalistikog reenja posmatranog po sebi. Ja elim samo da uporedim to
reenje sa reenjem koje sam prethodno ponudio -- a koje se moe smatrati
realistikim -- a po kojem sama promena referencijalnog sistema ne predstavlja
dovoljno objanjenje fenomena o kojem je re, ve nam samo omoguuje da
112
zakljuimo koji se od blizanaca kretao prosenom brzinom koja je blia brzini
prostiranja svetlosti.
Zajedniko oboma objanjenjima je to to iz njih sledi da je Nenad de facto iveo
manji broj godina (ako uzmemo da je godina jedinica mere u svakom od sistema).
Meutim -- iako to moe delovati neoekivano -- prema konvencionalistikom
objanejnju se moe rei i to da je duina godine u oba sistema ista, samo to je
njihov broj u Nenadovom sluaju, zbog promene referencijalnog sistema, smanjen.
Jer, ako se o vremenskim dilatacijama uvek govori iskljuivo relativno, i ako su
rezultati uvek simetrini, onda nam upravo to omoguava da govorimo o istovetnosti
metrike. Ako neko u jednom sistemu izrauna da njegove dve godine vrede koliko
jedna u drugom sistemu i, isto tako, zna da e do brojano istog samo obrnutog
rezultata doi i onaj koji stvar posmatra iz drugog sistema, onda nema razloga da ne
kae da je trajanje svake godine i ovde i tamo isto, a da se razlike tiu samo
perspektive (kao kad nam ovek u daljini izgleda zantno manji, kao i mi njemu, a da u
stvari znamo na osnovu projektivne geometrije da smo priblino jednake visine).
Prema realistikom objanjenju, nije pak re samo o manjem broju godina koje je
Nenad proiveo, nego je taj broj manji zato to same godine na njegovoj svetskoj
liniji nisu iste duine kao godine na Predragovoj svetskoj liniji. Re je, dakle, o razlici
u metrici, koja pak proizlazi iz razliitih brzina kretanja u odnosu na brzinu
prostiranja svetlosti.
Nije ovo mesto da se uputamo u egzegezu teksta, ali mogu rai da mislim da je
sam Ajntajn, po tome kako je 1911. godine opisao situaciju koja je kasnije nazvana
paradoks blizanaca, u stvari bio realista.
145
Nije u specijalnoj teoriji relativiteta re
samo o relativnim dilatacijama, koje su uvek simetrine, ve o tome da same duine
intervala, ija je mera na istom mestu prostor-vremenskog kontinuuma fiksirana,
113
poinju stvarno da se razlikuju du razliitih grana kontinuuma iako iznose isti broj
jedinica mere, i to nezavisno od toga da li emo mi ikada biti u situaciji da to
konstatujemo (kao to u sluaju ponovnog spajanja grana jesmo). Ako se to prihvati,
onda se sme koristiti i u objanjavanju fenomena, kao to sam ja i uinio kada sam se,
umesto na promenu referencijalnog sistema, pozivao na razliku u metrici sistema.
injenica je da je Ajntajn prihvatio Lorencove transformacije i da je u sluaju
sistema koji se samo udaljavaju, samo pribliavaju ili, uopte, koji su se razdvojili ali
se jo nisu spojili, govorio samo o relativnim dilatacijama koje su simetrine, ali to je,
prema prethodnom tumaenju, inio iz razloga to je operaconalno nemogue utvrditi
ita to bi se ticalo apsolutnih dilatacija. Meutim, prihvatanje operacionalistikih
razloga u takvim situacijama ne znai automatski i prihvatanje konvencionalistikog
stanovita. Konkretno, prihvatanje operacionalistikih razloga u takvim sluajevima
ne obavezuje nas da u situaciji poput one opisane u paradoksu blizanaca, gde znamo
(ili bar verujemo fiziarima) da je dolo do dilatacije u apsolutnom smislu,
primenjujemo samo ona objanjenja koja se zasnivaju na relativnim dilatacijama.
Korak od operacionalizma do konvenconalizma izgleda veoma mali, ali i mali korak
nas moe odvesti na tuu zemlju.
Konvencionalistiko razreenje paradoksa blizanaca objanjava metrike razlike
topolokim razlikama vezanim za razliite svetske linije putnika. Zato je u tom
objanjenju, kao to smo mogli da vidimo, korienje dijagrama Minkovskog od
sutinskog znaaja. Zbog toga se ovo reenje ponekad i naziva geometrijsko. U
realistikom razreenju je obrnuto. Topoloke razlike se objanjavaju razliitim
metrikama koje vae u sistemima putnika.
Poto su topologija i metrika u specijalnoj teoriji relativiteta, kao to smo takoe
imali prilike da vidimo, sutinski povezane, u principu su mogua oba tipa objanjenja
114
(to ovoga puta ne znai da su trivijalno razliita!). Meutim, nije Ajntajnu bila
zadana topologija, da bi onda trebalo ustanoviti kakve metrike razlike odatle slede,
ve ga je pretpostavljena razlika u metrici navela da prihvati topologiju razgranatog
vremena. Zato bi i objanjenje fenomena apsolutne dilatacije trebalo da bude
zasnovano na metrikim a ne topolokim razlozima. A, na kraju krajeva, nije
neizotropnost prostorno-vremenskog kontinuuma uzrok metrikih razlika u fizikom
svetu, ve su, obrnuto, razlike u brzinama tela u odnosu na ono to je jedino
apsolutno, a to je brzina svetlosti, uzrok razlike u metrikama, to onda uzrokuje
neizotropnost prostor-vremenskog kontinuuma.

Problem metrike praznog vremena u topologiji razgranatog vremena
Ako prihvatimo realistiko stanovite, onda je unutar standardne topologije dosta
jednostavno govoriti o metrici praznog vremena, bilo da se radi o vremenu pre
poetka sveta, bilo o vemenu posle kraja sveta, bilo o unutarsvetskim vakuumima. Tu
nema ta da se doda onome to smo zaljuili u prolom poglavlju kada smo
argumentisali u prilog standardne topologije u sluajevima vremenski ogranienog
sveta. Meutim, tada u konkurenciji nije bila topologija razgranatog vremena. Da li se
ideja o metrici praznog vremena moe primeniti i u ovom sluaju?
Vreme u topologiji razgranatog vrmena -- odnosno prostor-vremena -- nije vie
jedinstveno za sve svetske dogaaje, pa je oigledno da se metrika praznog vremena
moe odrediti samo u odnosu na neku vremensku granu, to jest svetsku liniju.
Problem se, meutim, sastoji u tome to, prema topologiji razgranatog vremena, bilo
poetak bilo kraj dogaanja moe biti vorite iz koga su potekle ili u kome su se
sustekle razliite svetske linije. Naime, ako bi, recimo, poetak sveta ve bio jedno
vorite od koga poinju razliite svetske linije, onda je pitanje kako makar s obzirom
115
na jednu svetsku liniju odrediti metriku praznog vremena pre poetka sveta. Tekoa
je analogna, samo je jo neposrednije saglediva, kada treba govoriti o praznom
vremenu posle neke take u kojoj se sustie vie svetskih linija. Naime, poto svaka
svetska linija moe da se razgrana, onda bi svaka od svetskih linija koje su se sustekle
u krajnjoj taki sveta mogla da se razgrana u praznom vrmenu koje sledi. Da li, dakle,
uopte ima smisla govoriti o metrici praznog vremena, odnosno prostor-vremena, u
ovom sluaju?
Ovde nam moe pomoi analogija sa MakLorenovom definicijom trenutne brzine.
Prvi izvod funkcije za neku datu vrednost argumenta odreuje, kad je re o krivoj
koja je njen grafik, koeficijent pravca tangente u taki ije su koordinate data
vrednost argumenta i odgovarajua vrednost funkcije. Ako je funkcijom predstavljeno
kretanje nekog tela, onda prvi izvod odreuje njenu 'trenutnu brzinu'. Videli smo da se
'trenutna brzina' ne mora shvatiti doslovno, ve da se moe razumeti kao eliptini
izraz za to kako bi se, posle trenutka o kojem je re, telo dalje kretalo kada bi se
kretalo brzinom koju je s obzirom na nain kako se prethodno kretalo dostiglo.
Sada bismo mogli da kaemo, mutatis mutandis, da je, s obzirom na neku datu
svetsku liniju, metrika u praznom prostor-vremenu odreena onim to se deavalo na
kraju date svetske linije, jer je tim dogaanjima odreena metrika koja bi dalje vladala
du svetke slinije, da je ova nastavljena i da se metrika, ako se prethodno i menjala,
vie ne menja.
Naravno, slino bi se moglo postupiti i u sluaju odreenja metrike praznog
vremena pre poetka sveta. Jer kao to ono to se dogaalo na kraju sveta, ili bar
jedne svetske linije, odreuje potonju metriku praznog vremena, tako i ono to se
dogaalo na poetku odreuje metriku prethodnog praznog vremena.
116
Postavlja se sad vrlo zanimljivo pitanje, kakva bi bila metrika praznog vremena
odreena u odnosu na neku svetsku liniju na kojoj je apsolutna dilatacija takva da na
kraju svetske linije dosie stepen potpunog zaustavljanja vremena. Iako je pitanje
zanimljivo, odgovor kao da se namee sam od sebe. U odnosu na takvu svetsku liniju
ne bi se vie moglo govoriti o metrici potonjeg praznog vremena. Ako je sad ovo
sluaj ne samo sa jednom ili samo sa nekima ve sa svim svetskim linijama, onda bi
kraj sveta znaio i odsustvo metrike potonjeg praznog vremena. Isto, naravno, vai,
mutatis mutandis, za prazno vreme pre nastanka sveta.
Ako topologija razgranatog vremena zavisi od metrike -- a to je sluaj u specijalnoj
teoriji relativiteta kako smo je gore protumaili -- onda izgleda da u ovakvom sluaju
nee vie biti smisleno govoriti ni o metrici praznog vremena ni o nekoj njegovoj
topologiji. Jer ako smo poli od topologije razgranatog vremena, koja je u opisanom
sluaju suspendovana kad je re o praznom vremenu, onda izgleda da nemamo
nikakvog osnova da prihvatimo ikakvu topologiju praznog vremena.
ini se, dakle, da smo konano pronali sluaj u kome bi trebalo da kaemo da
vremena pre poetka i posle kraja sveta jednostavno nema, a ne da je ono prazno. I
zaista, ako bismo sluaj opisali naelno, bez pozivanja na specijalnu teoriju
relativiteta, to bi bilo tako. Tako opisan sluaj ostaje sjajan primer za topologiju
ogranienog vremena.
Meutim, stvar se menja ako se ne ostane na naelnom nivou, ve se upravo
specijalna teorija relativiteta eli iskoristiti za konkretizaciju navedene naelne
mogunosti. Jer, na alost, specijalna teorija relativiteta sadri i izvesne specifine
tvrdnje, zahvaljujui kojima je ipak mogue govoriti o metrici praznog vremena pre
poetka i posle kraja sveta.
117
Re je o osnovnom postulatu ove teorije, po kojoj brzina prostiranja svetlosti nije
samo invarijantna, ve i konana i maksimalno mogia.
146
Shodno tome, maksimalni
stepen rastezanja vremenske metrike bio bi dosegnut kada bi telo u kretanju, per
impossibile, dostiglo brzinu prostiranja svetlosti.
147
Ali ono to bi tada preostalo je
metrika odreena samim prostiranjem svetlosti, kojom je, kao to smo videli, duina
prostornih i vremenskih intervala odreena u apsolutnom smislu. Prema tome, ak i
da svet ima poetak i kraj, i da pre poetka i kraja nema ne samo raznih svetskih linija
nego ni same svetlosti, metrika praznog prostora -- i vremena pre poetka i posle kraja
sveta -- bila bi odreena brzinom prostriranja svetlosti.
Ako na poetku bee svetlost, onda pre poetka behu prazan prostor i prazno
vreme ija je metrika odreena potonjim nainom prostiranja svetlosti. A ako e i na
kraju biti svetlost, onda e i potonji prazan prostor i prazno vreme imati metriku
odreenu prethodnim nainim prostiranja svetlosti.












118









SMER VREMENA















119





Poreklo i razjanjenje smisla pitanja o smeru vremena
Kao to je to esto sluaj u filozofiji, tako je i u pogledu pitanja o smeru vremena
potrebno uloiti napor da bi se uopte shvatilo da tu moe biti neeg problematinog.
Zar nije sasvim oigledno da vreme ima smer i da se on sastoji u tome to se prolost i
budunost razlikuju, a vreme tee od prolosti ka budunosti, a ne obrnuto?
Prema dananjem stanju u filozofiji vremena, u prethodnom, naivnom i vie
retorikom nego stvarnom, pitanju krije se velika zbrka. Prvo to je pogreno je to to
se pitanje o smeru vremena svodi na pitanje o njegovom toku, odakle bi sledilo da se
o smeru vremena ne bi moglo govoriti nezavisno od toga to ono tee. Kao to emo
videti u sledeem odeljku, prema takozvanoj novoj teoriji
148
vremena vreme uopte
ne tee, a da uprkos tome, prema bar nekim od znaajnih osnivaa ove teorije, ipak
ima smer.
149
Dakle, hteli ne hteli, moraemo da paljivo razlikujemo pitanje smera i
pitanje toka vremena.
Meutim, neko bi cinino rekao da tako filozofi i stvaraju sami sebi probleme koji
inae ne bi postojali, poto izgleda da pitanje o smeru vremena postaje ba onda
problematino kad ga razdvojimo od pitanja o toku vremena. Jer, suprotno onome to
bi mogli pomisliti neki koji su matematikim obrazovanjem stekli sasvim razliitu
vrstu naivnosi od one neobrazovanog oveka, postoje nesavladive tekoe u pokuaju
da se o smeru vremena govori na osnovu same ureenosi jednodimenzionalnog
kontinuuma.
120
Kao to smo videli, kantorovski jednodimenzionalni kontinuum ureen je
relacijama i <. Zar ve ove relacije ne odreuju smer kontinuuma time to se za
svaka dva razliita elementa -- pa samim tim i svaka dva razliita trenutka, ako
govorimo o vremenu -- moe rei koji je raniji a koji kasniji s obzirom na relaciju
prethoenja? Tano je da se to moe rei, pa je samim tim tano i to da postoji
izvestan tehniki smisao u kojem je relacijom prethoenja odreen i smer
kontinuuma. Meutim, isti kontinuum je ureen i relacijama i >. Nita zato, jedva e
doekati na brzinu obrazovani naivac. Relacija > je relacija inverzna relaciji <, i ona
samo odreuje smer suprotan onome koji je odreen relacijom <. Problem, meutim,
nastaje kada se uoi da ista relaciona struktura koja je model za formalnu teoriju koja
je odreena sa devet navedenih kantorovskih aksioma predstavlja model i za teoriju u
kojoj je na svim mestima u aksiomima < zamenjeno sa >, i to tako da e se za bilo
koji par elemenata za koji je prethodno vailo da prvi element prethodi drugom sada
vaiti da je kasniji od drugog. Nije, dakle, re o tome da je ista relaciona struktura
model i za originalnu i za izmenjenu teoriju zato to se ureenje moe ostvariti i
relacijom koja se inverzna u odnosu na prvobitnu -- tako da ako je a bilo pre b u
odnosu na relaciju <, sada je b posle a u odnosu na relaciju > -- ve je isto a koje je
bilo pre b s obzirom na relaciju < sada posle b s obzirom na relaciju >.
Iz prethodnog sledi da se u sluaju beskonanog jednodimenzionalnog kontinuuma
dodue moe govoriti o dva smera, ali da je potpuno arbitrarno koji e od njih biti
proglaen 'pozitivnim' a koji 'negativnim'. Kada to direktno primenimo na vreme,
onda to znai da se u sluaju kada kaemo da je neki trenutak posle nekog drugog za
koji smo prethodno govorili da je pre onog prvog ne radi o prostoj zameni rei, kao
kad bismo za neto to je manje poeli da govorimo da je vee od neeg drugog. Jer
ako je Petar manji od Pavla on e to i ostati bez obzira na nau odluku da u budue
121
govorimo kako je Pavle manji od Petra, dok u sluaju zamene relacije < relacijom >
nema niega to e 'preiveti' ovu zamenu u nekom objektivnom smislu, jer ne postoji
takav smisao u kojem e trenutak koji je bio raniji od nekog drugog ostati raniji od
njega. Ako takav objektivni smisao ne postoji, onda to znai da vreme, kada se
posmatra kao beskonani jednodimenzionalni kontinuum i nije objektivno usmereno s
jedne na drugu stranu kontinuuma. Drugim reima, ureenje kontinuuma ne moe
nam pomoi da definiemo smer vremena, to znai da o smeru vremena ne moemo
ni govoriti bez pozivanja na neto drugo.
Ovo to smo zakljuili oigledno vai za standardnu topologiju vremena. Stvar se
naizgled menja kada je re o vremenskim topologijama u kojima postoji samo poetak
i samo kraj vremena, poto jedna zahteva odgovarajuu zamenu estog a druga
sedmog aksioma. Ako se < zameni sa > u svim aksimima sistema u kojem je sedmi
aksiom, koji govori o nepostojanju prvog elementa, zamenjen aksiomom koji govori o
njegovom postojanju, dobie se teorija koja se moe interpretirati u istoj relacionoj
strukturi koja je bila model za prethodnu teoriju, ali e prvi element biti prvi s
obzirom na >, to znai najkasniji a ne najraniji trenutak, ako je re o vremenu. No to
je upravo onaj isti smisao u kojem smo, kad je re o standardnoj topologiji, videli da
neko a koje je bilo ranije od b posle zamene < sa > postaje kasnije od b, samo je sada
re o tome da to a, ako je najranije, postaje najkasnije.
Oigledno je onda da sve vai i za topologiju po kojoj vreme ima i poetak i kraj.
Naime, kada se izbace esti i sedmi aksiom iz spiska kantorovskih devet aksioma i
umesto njih dodaju odgovarajui aksiomi koji govore o tome da postoji prvi i
poslednji element jednodimenzionalnog kontinuuma, dobie se formalna teorija iji e
svaki model biti model i za teoriju koja se dobija kad se svuda u aksiomima < zaneni
sa >, s tim to e prvi element postati poslednji a poslednji prvi.
122
Isto vai i za topoloiju razgranatog vremena. Gde god se razganati kontinuum
moe urediti relacijom prethoenja, on e moi da se uredi i inverznom relacijom,
tako da raniji trenutak od dva trenutka postane kasniji.
Najzad, sve vai, mutatis mutandis, i za topologiju zatvorenog vremena, poto bi,
slikovito reeno, sat mogao jednako dobro da radi i kad bi se njegove kazaljke kretale
u smeru suprotnom od smera u kojem se standardno kreu. U sluaju kruga je
nepostojanje smera jo i najoiglednije.
Poto je, kao to smo zakljuili u prethodnom poglavlju, vreme po sebi metriki
amorfno, ni metrika nam, kao ni topologija, ne moe pomoi u pokuaju definisanja
njegovog smera. Ostaje nam da u pomo pozovemo neto spoljanje, a to je fiziki
svet.

Pokuaj da se smer vremena definie preko principa fenomenoloke termodinamike
Kada je tvrdio da postojanje vremena zavisi od postojanja fizikog sveta, Lajbnic je,
pored hriansko-dogmatskih, imao u vidu naelne filozofske razloge koji su se, pre
svega, odnosili na topologiju i metriku vremena. Manje od dva veka kasnije, fiziari
su, drei se Lajbnicovog programa, postavili sebi zadatak da i smer vremena odrede
prema tome ta se i kako dogaa u fizikom svetu, to se, s obzirom na zakljuak
prethodnog odeljka, moe smatrati izuzetno vanim i opravdanim zadatkom.
Naelno govorei, zadatak se sastoji u tome da se pronae neka sutinska
asimetrija u svetskim zbivanjima kojom bi se opravdalo zato ranije mora ostati
ranije a kasnije ostati kasnije u smislu u kojem e Petar, ako je manji od Pavla, ostati
manji od njega i kad mi odluimo da govorimo obrnuto. Taj smisao moemo zvati
ekspirovskim, imajui u vidu uveni stih o rui, koja e uvek ostati rua, i mirisati
kao rua, kojim god je imenom inae nazivali.
150
123
Brzo se ispostavilo da zadatak nije ni malo lak, poto su fiziki procesi koje
poznajemo ili oigledno reverzibilni, ili bi to barem u naelu mogli biti. I u fizici i u
hemiji, sve bi se moglo vratiti u prvobitno stanje, kako god ono inae izgledalo. to se
sastavilo moe se rastaviti, a to se rastavilo moe se sastaviti, bez obzira na to da li je
re o hemijskim jedinjenjima ili o fuziji i fisiji atomskih jezgara.
Ipak, izgleda da nam je primer pri ruci, jer je vezan za bia poput nas samih. Ko ne
veruje u to da mi ivot ne moemo iveti unazad, ve neminovno od roenja ka smrti?
Moda u to svi verujemo, ali biologija nije fundamentalna nauka, ve je to, na alost,
fizika. ak i ako su prihvatali kao injenicu to da mi neminovno ivimo ka smrti (s
im se, inae, kasnije ak i Hajdeger sloio), fiziari su se morali pozvati na neki
princip svoje nauke, da bi definisali ireverzibilnost vremena. Pritom, verovali ili ne, u
prvom traganju za 'strelom vremena' nisu mogli da izbegnu upravo smrt kao ono to
daje smer vremenu, samo to se nije radilo o obinoj ljudskoj smrti ve o toplotnoj
smrti univerzuma.
Svi hvala bogu znamo kako zimi da zagrejemo prostoriju u kojoj provodimo
vreme. Dobro zaloena pe nije samo topla, ona zagreva celu sobu. Meutim, proces
zagrevanja se zavrava kad se temperature pei i vezduha izjednae. Iako bi se neko
mogao zapitati zato pe ne bi mogla da i dalje zagreva vazduh tako to bi ona sama
nastavila da se hladi, to se, na alost, ne dogaa. Prema drugom principu
termodinamike -- koja se ponekad naziva fenomenolokom, jer samo opisuje
fenomene
151
-- promena temperature je neto to prestaje kad se uspostavi potpuna
entropija, to znai, kad se mesta koja su se razlikovala u pogledu temperature vie po
tome ne razlikuju. Zato je i potrebno da ponovo zaloimo pe, ako hoemo da jo
zagrejemo sobu. Pored ostalog, zato se ne moemo najesti jednom zauvek, ve
moramo ponovo i opet jesti, ako ne elimo da se zauvek ohladimo.
124
Kada bi se drugi princip termodinamike primenio na itav univerzum, onda bi se
kao rezultat dobilo upravo to da je sve to se u univerzumu dogaa nepovratno
usmereno ka stanju totalne entropije, kaja e predstavljati smrt univerzuma utoliko to
e nestati sve razlike koje pretpostavljaju tempreaturne razlike.
Primedba koja je svojevremeno bila upuena ovakvoj generalizaciji pozivala se na
razliku izmeu izolovanih i otvorenih sistema,
152
zbog ega bi prostorna beskonanost
univerzuma ovome navodno mogla da spase ivot. Naime, koji god konaan deo
univerzuma bio zahvaen entropijom, ima uvek novih regija u njemu za koje to ne bi
moralo biti sluaj. Meutim, ovaj pokuaj spasavanja ivota univerzuma ne ide
dugorono u korist regija zahvaenih veim stepenom entropije, ve samo na tetu
onih u kojima je stepen entropije manji, i to, uz jo jedan s time povezani razlog, ini
da bi eventualna injenica da je svet beskonaan mogla ovome samo da produi ivot,
ali ne i da ga definitivno spase toplotne smrti.
esto nekoga ko sobu zagreva, a da pritom, radi istog vazduha, dri otvorene
prozore, pitamo da li on to greje sobu ili ulicu. U tom sluaju je soba regija s manjom
entropijom, jer se zagreva, dok je vazduh napolju manje-vie ujednaene temperature.
Ono to se pritom dogaa jasno pokazuje da e se stepen entropije u oblasti s veim
stepenom entropije samo za izvesno vreme naruiti, dok e se porast entropije ne
samo ubrzati u onoj drugoj oblasti, ve e u krajnjem ishodu entropija obuhvatiti obe
oblasti.
Drugi razlog, koji e zajedno s prvim presuditi stvar, sastoji se u tome to je, po
pretpostavci, poveanjem entropije zahvaena svaka regija svemira posmatrana za
sebe, nezavisno od toga da li je ovaj konaan ili beskonaan. Ako je to tako, a 'pomo'
koja bi dola iz oblasti s manjim stepenom entropije moe samo kratkorono da
125
zaustavi poveanje entropije u 'ugroenim' regijama, onda ceo beskonani univerzum
neminovno tei toplotnoj smrti.
Prethodni argument (koji, istina, u obliku u kojem je izloen, nisam sreo u
literaturi) omoguava da se drugi princip termodinamike primeni na itav univerzum,
bio on konaan ili beskonaan, to onda, posledino, omoguava da se ranije i kasnije
definiu kao objektivno razliiti, to jest, kao razliiti u ekspirovskom smislu. Ranije
je ono vreme od dva razliita vremena u kojem je stepen entropije u univerzumu
manji, dok je kasnije ono u kojem je stepen entropije vei.
Zanimljivo je da se slina ideja moe nai kod Empedokla, mada ne u vezi s
pitanjem smera samog vremena ve smera dogaanja unutar jednog kosmikog
ciklusa. Pomenuli smo da su kod Empedokla vatra, vazduh, zemlja i voda, kao koreni
svih stvari, u trenutku potpunog trijumfa Afrodite izmeani tako ravnomerno da nema
dela te meavine u kojoj bi oni bili u drugaijem odnosu do u odnosu 1:1:1:1. Taj
trijumf Ljubavi odgovara stanju potpune entropije i u stvari predstavlja ljubavnu smrt
univerzuma. Na drugom kraju ciklusa koreni su pak potpuno razdvojeni. Kako
odrediti da li smo na putu nadole ili na putu nagore (Heraklit bi rekao da je put nadole
i put nagore jedan isti put)? Prema Empedoklu, treba ustanoviti da li se stepen
diferencijacije poveava ili se pak smanjuje -- to odgovara smanjenju i poveanju
entropije. (Ko veruje Empodoklu, mi smo, na sreu, na putu nadole!).

Statistika termodinamika i problem entropije
Statistika termodinamika je omoguila, ve u obliku u kojem ju je izloio i
protumaio Bolcman,
153
da se izbegne neminovnost toplotne smrti univerzuma
implicirane fenomenolokom termodinamikom, ali je, na alost, time onemoguila
ono to je za nas trenutno vanije, a to je definisanje smera vremena.
126
Statistika termodinamika je moda najlepa redukcionistika fizika teorija ikada
sainjena, i nije udo to predstavlja klasian primer na kome se uimo tome ta je
redukcija. Pritom se radi kako o redukciji jedne manje fandamentalne teorije na
fundamentalniju, tako i o redukciji jednog sekundarnog kvaliteta na primarne
kvalitete materije. Ovim poslednjim, milenijumima star Demokritov program
154

ostvaren je u odnosu na kvalitet toplote.
U zakonu fenomenoloke termodinamike koji se odnosi na bilo kosi gas, a ija se
specifinost karakrerie izvesnom konstantom oznaenom sa R, pritisak, zapremina i
temperatura gasa, oznaene redom sa P, V i T, stoje u sledem odnosu:
PV = RT,
to znai da je temperatura direktno proporcionalna pritisku i zapremini gasa.
Meutim, prethodna jednaina ne predstavlja nikakvu definiciju toplote kao
sekundarnog kvaliteta, ve samo povezuje stepen toplote, izraen temperaturom, sa
veliinom prostora koji gas zauzima i mehanikm pritiskom koji on vri. To samo
znai, recimo, da na osnovu navedenog zakona moemo znati da ako ve dobro
naduvani balon samo zagrevamo, on e, bez daljeg naduvavanja, ubrzo pui, jer e se
poveavati kako zapremina tako i pritisak unutranjeg vazduha na opnu samog
balona. I dok e nam to ta je zapremina rei ve geometrija, a ta je pritisak
mehanika, toplota e ostati 'okultni kvalitet', kako su to kritiari Tome Akvinskog
nekad govorili, koji poznajemo samo zahvaljujui oseaju.
Meutim, pritisak i zapremina se pojavljuju i u isto mehanikim zakonima, kao
to je sledei, koji ih povezuje sa brzinom kretanja estica gasa, na ta se na kraju
krajeva svodi ono to se naziva njihovom kinetikom energijom, oznaenom sa E:
PV = 2NE/3,
gde je N Avogadrov broj, koji oznaava broj estica u jednom gram-molekulu gasa.
127
Uporeujui dva navedena zakona gasa, ovek dolazi na prirodnu ideju da, kada
zbog istovetnosti levih strana formula dobije prvo
RT = 2NE/3,
a potom, odatle,
T = 2NE/3R,
samu toplotu definie kao srednju kinetiku energiju estica gasa (jer 2N/3R je
konstanta).
Prethodno ne znai nita drugo do da bi Bog, znajui njutnovske trajektorije svih
estica vazduha u nekoj sobi, mogao na osnovu toga da nam kae da li e nam u toj
sobi biti hladno ili toplo, i da bi, tavie, mogao da nam tano kae ta e biti rezultat
do koga emo mi smrtnici doi na osnovu nae indirektne metode merenja
temperature.
Ipak, prethodnom redukcijom nije objanjena glavna stvar koja nas zanima. Zato
dolazi do porasta entropije, kad je srednja kinetika energija estica ista i u sluaju
neravnomerno i u sluaju ravnomerno zagrejane sobe? Odgovor na ovo pitanje je
iznenaujui. Ono za ta prethodnim pitanjem sugeriemo da se ne moe dogoditi,
moglo bi da se dogodi na osnovu toga ta toplota shodno prethodnoj definicije jeste, a
uprkos drugom principu fenomenoloke termodinamike i svem naem svakodnevnom
iskustvu!
Istorijski gledano, mogunost o kojoj je re vezana je za Maksvelovog demona,
koji, za razliku od Dekartovog, nije zao, ve bi tavie, zbog toga to bi spreavao
porast entropije, pre podseao na Sokratovog dobrog demona. Mi emo ulogu
Maksvelovog demona objasniti na jedan savremen nain, koji doputa da fiziari stvar
uzmu krajnje ozbiljno,
155
a ne kao duhoviti misaoni eksperiment.
128
Modernizovani Maksvelov demon je bie koje bi, ne meajui se u dalje kretanje
estica po njihovim njutnovskim trajektorijama, samo podesio poetne uslove tako da,
umesto do oekivanog porasta, doe do smanjenja entropije. Savremena
kompjuterska simulacija omoguava nam da stvar prikaemo na oevidan nain.
Na sledeoj slici petnaest bilijarskih kuglica poreano je u obliku
jednakostraninog trougla,




a na narednoj njihov raspored nastao u jednom kasnijem trenutku, poto su prethodno
pogoene jednom novom bilijarskom kuglicom.




Sledea slika predstavlja komjutersku simulaciju procesa kojim je od prvog, ureenog
stanja, dolo do potonjeg stanja nereda, pri emu je kretanje svake kuglice praeno
du njene svetske linije prostor-vremenskog kuntinuuma (odozdo nagore).






129
Na sledeoj slici pak predstavljena je kompjuterska simulacija obrnutog procesa, u
kojem bi stanje na bilijarskom stolu prikazano na drugoj slici bilo poetno, a ono
prikazano na prvoj slici zavrno.







Kada je poznato svako prenoenje poetnog impulsa s kuglice na kuglicu, to dovodi
do toga da njihove svetske linije, prilikom prelaenja iz stanja reda u stanje nereda,
izgledaju kako izgledaju, onda se, samim tim, zna kakav bi smer i koju poetnu brzinu
trebalo dati svakoj pojedinoj estici u stanju nereda da bi na kraju, posle njihovog
kretanja po svetskim linijama u obrnutom smeru od prvobitnog, dolo do toga da se
one formiraju u obliku jednakostaninog trougla. Samo to, kako izabrati poetni smer
i impuls estica vazduha, je ono to bi trebalo da zna i Maksvelov demon, da bi nam
hladnu sobu, bez pomoi ikakve pei, zagrejao samo tamo gde je radni sto, ili krevet
(zbog ega e se ostali delovi sobe strano rashladiti). Naelno to znaju danas i
smrtnici, pa zadatak ne izgleda preteak za jednog demona.
Razlog zato se, bez pomoi Maksvelovog demona, u ivotu ne dogaa da nam se
soba sama od sebe zagreje nije u tome to je bilo koje od stanja nereda verovatnije od
nekog ureenog stanja. Radi se samo o tome da je ukupan broj stanja koja su priblino
jednaka s obzirom na vrlo visok stepen entropije neuporedivo vei od broja stanja bilo
kakve primetljive sreenosti. Sledee komjuterske simulacije uinie to oiglednim.
130







Leva slika pokazuje ta e se dogoditi ako se prilikom gore prikazanog prelaenja iz
stanja reda u stanje nereda dogodi neznatan poremeaj na jednom jedinom mestu na
jednoj jedinoj od svetskih linija bilijarskih kuglica. Rezultirajue stanje nereda veoma
e se razlikovati od nereda u originalnom sluaju. Pa ipak, oba stanja nereda bie
slina u pogledu stepena entropije. Na desnoj slici se vidi ta e se dogoditi prilikom
prelaenja stanja nereda u stanje reda ako se tu dogodi neznatan poremeaj na jednom
jedinom mestu na jednoj jedinoj od svetskih linija kuglica. Rezultirajue stanje e se
ne samo veoma razlikovati od onog u originalnom sluaju, ve e se od ovoga isto
tako razlikovati i po mnogo, mnogo veem stepenu entropije. I red i nered vode u
nered s ogromnim stepenom verovatnoe, dok nered vodi u red s krajnje malim
stepenom verovatnoe.
Ako se setimo Empedoklovih kosmikih ciklusa, prethodni zakljuak se moe
primeniti i na ono to se u njegovoj poemi O prirodi deava pod dejstvom Ljubavi i
Mrnje. Afrodita ne bi morala da vodi rauna o tome kako se koreni stvari meaju.
Ona moe da dopusti potpunu slobodu ljubavi, jer e se, na kraju krajeva, sve zavriti
u sveoptem promiskuitetu ljubavne smrti univerzuma. Za razliku od Afrodite, Ares
bi morao svoj posao obavljati poput Maksvelovog demona, da bi izveo svet iz totalne
131
entropije i omoguio sve veu i veu diferencijaciju. Ljubav moe biti slepa, dok
mrnja mora biti krajnje promiljena.
No, bez obzira na velike i male verovatnoe, i bogove i demone, strela vremena
fenomenoloke termodinamike slomljena je na nivou fundamentalnijeg fizikog
objanjenja. Jer, ne moe definicija ranijeg i kasnijeg poivati na visokom stepenu
verovatnoe, i to ne verovatnoe stanja univerzuma opisanog na fundamentalnom
nivou, ve verovetnoe koja se odnosi samo na klase stanja koja se meusobno
ogromno razlikuju da bi predstavljala prirodnu vrstu, delei, naprotiv, samo jednu
epifenomenalnu karakteristiku -- da su stanja visokog stepena nereda.
Termodinamika strela vremena nije jedina o kojoj se govori u fizici. I sama
entropija je postala iri pojam koji se ne odnosi samo na toplotnu ravnoteu ve na
bilo koju vrstu neureenosti. esto se, na primer, govori o vremenskoj streli
impliciranoj razliitim savremenim kosmologijama. Danas je u modi diskusija o
takozvanom antropikom principu, prema kojem je ve na poetku sveta moralo
mnogo toga biti vrlo precizno kalibrirano, da bi posle dugog razvoja kosmosa na kraju
bio omoguen ak i nastanak ivota i samog oveka, po kojem je ovaj princip i dobio
ime. Uprkos svemu tome, u ta se ovde ne moemo uputati, danas slavni fiziar
Hoking je ostao do kraja konzervativan, tvrdei da se iz samog sistema, koji u ovom
sluaju predstavlja itav univerzum, ne moe uopte rei da li se on nalazi u stanju
poveanja ili smanjenja entropije, jer bi za to bilo potrebno poznavati poetne
uslove.
156
Drugi se danas slavni fiziar Penrouz tome dodue suprotstavljao, nadajui
se da bi budua teorija kvantne gravitacije mogla otkriti svetu intrinsinu asimetriju
na osnovu samih zakona fizike.
157
Ali, dok se Penrouzov san ne ostvari (ili ne
prosneva), ostaje injenica da nam posojee fizike teorije ne omoguije definisanje
smera vremena.
132

Kauzalna teorija vremenskog smera
Ispitaemo sada pokuaj da se razlika izmeu ranije i kasnije, shvaena u
objektivnom, ekspirovskom smislu, definie uz pomo relacije kauzaliteta. Ali u
emu treba da je trik ovog pokuaja, kad nam za odreenje smera vremena nisu
pomogle naune teorije, koje treba da nude najbolja uzrono-posledina objanjenja
koja smo uopte sposobni da damo?
Moramo se prvo zapitati -- ma koliko pitanje na prvi pogled delovalo udno -- da li
se naune teorije kao takve uopte bave objanjenjima konkretnih svetskih dogaaja.
Da ublaimo ok koji ovakvo pitanje izaziva, setimo se da se u izlaganju Njutnove ili
Ajnatajnove teorije nigde ne pominje Sunce kao takvo, Zemlja kao takva, ili
konkretan kamen koji na Zemlju pada ili je sa nje uvis baen. Jo je Hegel mogao da
se naruga Krugu to je ovaj od njega traio da u izvoenju svega i svaega to
apsolutna ideja u sebi obuhvata dedukuje i postojanje konkretnog pera kojim Krug
pie.
Tek kada se ova ili ona teorija pimeni na odreeni nain, dobija se objanjenje
stvarnih zbivanja. Ova trivijalna i na prvi pogled nevana razlika, izmeu tipova
objanjenja koje jedna nauna teorija nudi i konkretnih objanjenja koje omoguava,
ima jednu vanu, mada neoekivanu i ne lako uoljivu posledicu. Reverzibilnost
fizikih procesa, koja nam je u prolom odeljku nanela tolike muke, znai samo to da
je ista fizika teorija u stanju da objasni procese i kada se oni odvijaju u jednom i
kada se odvijaju u obrnutom smeru. Odatle ne sledi da se neki konkretan proces koji
se u svetu odvija ne odvija de facto u jednom odreenom smeru, a kauzalna relacija,
kao kandidat za odreenje objektivnog smera vremena, tie se -- ili se barem moe
shvatiti kao da se tie -- konkretnih procesa. Treba primetiti, uzimajui u obzir sam
133
primer s bilijarskim kuglicama koji smo koristili govorei o reverzibilnim procesima,
da se u jednom smeru posmatrano radi o prenoenju impulsa jedne kuglice na ostale,
dok se u obrnutom smeru radi o impulsima koje su dobile sve kuglice na stolu da bi se
vratile u prvobitno stanje, to ini konkretnu razliku izmuu dva inae reverzibilna
procesa.
Na ovom mestu je zgodno setiti se poznate Mekijeve analize pojma uzrone
veze.
158
Pojam uzroka se, dodue, moe analizirati pomou pojmova nunih i
dovoljnih uslova, ali ne tako to e se rei samo da je uzrok neto to je nuan i
dovoljan uslov za pojavu onoga to je njegova posledica. Naime, pojava koja se
smatra posledicom onoga to se navede kao njen uzrok mogla se javiti i kao rezultat
neke sasvim drugaije pojave. Poar koji je de facto izazvan nesmotrenim paljenjem
ibice mogao je biti izazvan i kvarom u elektrinim instalacijama. Zato se paljenje
ibice moe shvatiti kao nuan uslov poara u konkretnom sluaju, ali ne kao nuan
uslov poara kao poara. Slino tome, paljenje ibice je bio i dovoljan uslov za pojavu
poara u konkretnom sluaju, ali ono nije moralo to biti, kao to i nije u tolikim
slinim sluajevima. Parafrazirajui Mekija, moemo rei da je uzrok neke pojave
neto to je sluajno bilo nuno i dovoljno za pojavu onoga to ini njegovu
posledicu.
Moda su pravu oni koji, kao jo Ogist Kont,
159
misle da naunim teorijama pojam
uzroka i posledice uopte i nije potreban, ve da im je dovoljan pojam zakona. Ali,
ako je to tano, onda to nije zato to je pojam uzrone veze mistian i to pripada
prevazienom periodu ljudske misli, ve zato to se taj pojam pojavljuje tek kada se
naune teorije primene u objanjenju konkretnih situacija u kojima se neto dogodilo.
Ne moe se rei da je Hans Rajhenbah,
160
prvi znameniti zastupnik kauzalne
teorije vremenskog smera, izgradio svoju teoriju na prethodnoj analizi, ali je ovakva
134
anliza u svakom sluaju primenljiva u sluaju jednog od najznaajnijih ivih
zastupnika ove teorije, Hju Melora.
161
Ako kauzalnu vezu shvatimo kao neto to je primenljivo samo u konkretnim
sluajevima, i ako posledicu shvatimo kao neto to je de facto zavisno od uzroka,
onda ovu ontoloku zavisnost, koja je po pretpostavci asimetrina, moemo iskoristiti
za definiciju objektivnog smera vremena. U odnosu na bilo koje konkretno svetsko
deavanje ranije je ono vreme koje zauzima uzrok, a kasnije ono koje zauzima
njegova posledica.
Meutim, ima onih koji su osporavali ak i to da je sama kauzalna veza meu
konkretnim dogaajima asimetrina. Tako su uveni Viler i Fejnman jo polovinom
prolog veka tvrdili da ako iskaz 'Kamen je pogodio tlo zato to je isputen s visine'
predstavlja (nauno zasnovano) kauzalno objanjenje, onda to predstavlja i iskaz
'Kamen je isputen s visine zato to je pogodio tlo'.
162
ini se, mautim, da je 'zato to' upotrebljeno u dva navedena iskaza u razliitom
smislu, od kojih je samo smisao u prvom iskazu takav da se 'zato to' odnosi na
kauzalnu vezu izmeu dve pojave o kojima je re. Naime, drugi iskaz, koji samo
izgleda kauzalno-objanjavalaki, u stvari govori o tome kako smo mi zakljuili da je
kamen isputan s visine: 'Kamen je morao biti isputan s visine zato to je to
(verovatni ili jedini verovatni) uzrok kauzalnog objanjenja toga to je pogodio tlo'.
U sledea dva odeljka baviemo se dvama shvatanjima koja na razliite naine
dovode u pitanje kauzalnu teoriju po kojoj se vremenski smer na jedinstven nain
moe odrediti pomou kauzalne relacije. Prvo od ta dva shvatanja ne dovodi u pitanje
asimetrinost same kauzalne veze, ali implicira da vreme objektivno ima dva smera
ako se definie preko nje, jer se sama uzronost navodno moe protezati u dva smera.
Drugo shvatanje pak implicira da vreme nema smer ako se definie preko smera
135
kauzalne veze, zato to se, bez promene smisla rei, moe izvriti sistematska zamena
tako da uzrok bude posledica onoga to je prethodno bila njegova posledica a njegova
posledica bude uzrok onoga to je bio njen uzrok, to je upravo ono to su Viler i
Fejnman imali u vidu, bez obzira na to to nesretno izabrani primer koji su naveli,
sam po sebi. tome ne ide u prilog, ve pre navodi na to, kao to smo videli, da se cela
zamisao o zamenljivosti uzroka i posledice shvati kao neto to poiva na
ekvivokaciji.

Retroaktivna uzronost i dvostrukost vremenskog smera
Sam pojam retroaktivne uzronosti -- bez obzira da li se iskoristi za definiciju
vremenskog smera ili ne -- deluje kao contradictio in adjecto, jer dozvoljava
mogunost da postoje etiri dogaaja a, b, c i d takvi da su a i d, s jedne, i b i c, s
druge strane, jednovremeni dogaaji, a da je pritom dogaaj a uzrok dogaaja b, a
dogaaj c uzrok dogaaja d.
Kao i u ranijim sluajevima kada je trebalo opravdati neko nestandardno shvatanje,
i ovoga puta emo opisati situaciju koja bi trebalo da nas navede na to da prihvatimo
prethodno navedenu mogunost i, time, retroaktivnu uzronost. Primer, koji emo
izloiti samo u grubim crtama, potie od Dameta.
163
Zamislimo da naiemo na pleme iji izvesni specijalno odabrani lanovi, koje
moemo zvati vraima, u vreme lova odlaze na neko daleko mesto duboko u umi i
tamo, uz ritualno igranje i pevanje, nastoje da lovcima plemena obezbede dobar lov.
Meutim, na nae iznenaenje, oni to ne rade blagovremeno da bi uopte, ako zaista u
delotvornost svoga poduhvata veruju, svojim lovcima mogli pomoi. Jer, do trenutka
kad vrai budu stigli do mesta gde e igrati i pevati, lovci e ve uveliko okonati lov.
No, na nae jo vee iznenaenje, vrai nam, kad im skrenemo panju na
136
neblagovremenost njihove akcije, kau kako uopte nije tano da je to to oni rade
neblagovremeno, jer je iskustvo dovoljno potvrdilo delotvornost onoga to oni rade, a
oni to uvek rade po istom rasporedu. Pretpostavimo da nam ak ponude, ili da mi
uspemo da ih na to nagovorimo, da se napravi eksperiment koji e pokazati da li su
oni u pravu. Eksperiment se prosto sastoji u tome to se uporede uspesi u lovu kad oni
svoju aktivnost na uobiajeni nain obave sa uspesima lovaca u situacijama kad ova
aktivnost izostane. I pretpostavimo, na kraju, da se pokae da su vrai u pravu, koliko
god puta da ponavljamo eksperiment. Da li emo i dalje nepokolebljivo tvrditi da je
njihova akcija neblagovremena?
Da otklonimo moguu dvosmislenost u vezi s prethodnim pitanjem, moemo
pretpostaviti da mi sami naelno verujemo u mogunost da ritualne igre doprinose
uspehu u lovu. U pitanju o blagovremenosti ili neblagovremenosti akcije nije, dakle,
re o tome da li same ritualne igre imaju smisla, nego samo o tome da li ima smisla
obavljati ih kada je lov ve zavren.
Jasno je da se eksperiment moe i dalje mnogostruko profinjivati, u zavisnosti od
toga ta ko smatra da je slaba taka u celoj prii. Ali Dametov primer je ostvario cilj
ako uopte dopustimo smislenost eksperimentalnog proveravanja, jer ako je
retroaktivna uzronost contradictio in adiecto, onda znamo a priori da je akcija vraa
neblagovremena.
Ostavimo pleme i njegove vrae i prenesimo poentu Dametove prie na polje
nauke. Setimo se za poetak jedne epizode iz istorije kvantne mehanike. Situacija
koju su 1935. godine opisali Ajntajn, Podolski i Rozen
164
trebalo je da ukae na
jednu paradoksalnu posledicu kvantne mehanike, po kojoj rezultat merenja na jednom
od dva veoma udaljena mesta utie na rezultat jednovremenog merenja na drugom
mestu. Danas za fiziare to vie nije paradoksalna posledica jedne teorije, ve se
137
distantne korelacije, posle velikog broja izvrenih eksperimenata, smatraju nespornom
naunom injenicom, bez obzira kako koja kola tu injenicu tumai. No da su
naunici od poetka smatrali da se radi o neemu to je nemogue iz pojmovnih
razloga, ta injenica ne bi ni bila ustanovlena, jer ne bi bili izvoeni odgovarajui
eksperimenti.
Da li je slinost ove situacije i onoga to bi se u nauci moglo dogoditi i kad je u
pitanju retroaktivna uzronost dovoljna da dopustimo mogunost uticaja na
vremenski ranije dogaaje?
Treba odmah naglasiti da eventualna mogunost uticanja na vemenski ranije
dogaaje ne znai mogunost izmene onoga to se dogodilo. Ve u Dametovom
primeru je jasno da se smiao onoga to rade vrai ne sastoji u tome da se neuspean
lov pretvoriti u uspean. Ono to se desilo, desilo se. Meutim, ono se moda ne bi
desilo da se neto drugo kasnije nije dogodilo.
U vezi sa ovim poslednjim, oveku odmah pada na pamet ideja da bismo mogli da,
posle svakog uspeno obavljenog lova, spreimo vrae da obave svoju ritualnu igru, i
da je sama ta mogunost dovoljna da kaemo da ritualna igra u ovom sluaju ne moe
biti uzrok uspenosti u lovu. Ali ta nam garantuje da emo i u jednom sluaju kada je
lov bio uspean uspeti da spreimo vrae da obave svoj ritual? Moglo bi nam se uvek
dogaati ono to se deava u filmu Rene Klera Dogodilo se sutra, gde glavni junak,
upravo nastojei da sprei da se neto dogodi omoguuje da se to dogodi. U svakom
sluaju, 'dogodilo se sutra' i 'dogodie se jue' su analogoni, i izgleda da Dametovo
'dogodie se jue' pretpostavlja Klerovo 'dogodilo se sutra'. S time emo sresti u
sledeem odeljku.
Ne izgleda da se pojam retroaktivne uzronosi moe svesti na apsurd, i neki su,
kao Jan Fej, prihvatajui kauzalnu teoriju odreenja vremenskog smera, dobili kao
138
rezultat to da vreme objektivno ima dva smera.
165
Jedan smer odreen je relacijom
izmeu dogaaja a i b, a drugi, njemu suprotan smer, relacijom izmeu dogaaja c i d.
Pritom rezultat nije -- naglasimo to -- da vreme moe, prema naem izboru, imati bilo
koji smer, to bi znailo da objektivno nema smer, ve da vreme mora imati dva
objektivno razliita smera, poto je kauzalna relacija asimetrina, te to to je dogaaj
a uzrok dogaaja b znai da dogaaj b nije uzrok dogaaja a, iako je dogaaj c, koji je
jednovremen s dogaajem b, uzrok dogaaja d, koji je jednovremen s dogaajem a.
Iako je ovakva jedna zamisao o vremenu s dva objektivno razliita smera
konzistentna, to jo ne znai da treba da prihvatimo da vreme ima dva smera. Situacija
je potpuno analogna sluajevima koje smo razmatrali u vezi s nestandardnim
topologijama. Jedna stvar je pitanje uslova pod kojima bi neka nestandardna teorija
bila prihvatljiva, a druga stvar je pitanje ispunjenosti tih uslova. Na osnovu svega to
znamo i to je naukom pretpostavljeno, nemamo razloga da prihvatimo postojanje
retroaktivne uzronosti, pa samim tim ni teoriju o dva objektivna smera vremena.

Prekognicija i odsustvo vremenskog smera
Za razliku od teorije o dva objektivna smera vremena, baziranoj na retroaktivnoj
uzronosti, teorija koju je u svojoj nedavno objavljenoj knjizi izgradio Hju Prajs
porie da vreme objektivno uopte ima smer, a kauzalnu relaciju ne smatra
asimetrinom ve usmerenom iskljuivo prema tome ta mi izaberemo da bude
vremenski smer.
166
To bi znailo da nam ni uzimanje u obzir fizikog sveta ne bi bilo
od pomoi pri pokuaju da objektivno odredimo vremenski smer (jer tako neeg
nema), i time bismo bili vraeni u poloaj u kojem smo bili kada su nam na
raspolaganju bile samo topologija i metrika istog vremena.
139
ta god bili razlozi u prilog ovakvoj jednoj teoriji, ini se da e bar jedna stvar
uvek govoriti protiv nje, a to je ono na ta je ukazao jo sveti Avgustin. Naime, mi se
moemo seati samo neega to se dogodilo, dok se naa nadanja i oekivanja mogu
smisleno ticati samo neega to se jo nije dogodilo.
Meutim, pretpostavimo da postoje ljudi, poput prekognicionista iz Spilbergovog
filma Minority Report (kod nas prevedenog kao Suvini izvetaj), koji ono to e se
dogoditi 'vide' isto toliko jasno, ili ak jasnije, nego ono ega se seaju. Zaplet u filmu
se i osniva na tome to je u jednom sluaju 'obino' seanje, to jest seanje na neto
to se dogodilo, namerno protumaeno kao 'seanje na budunost'.
Ono to u Spilbergovom filmu i inae smeta, a pogotovu s obzirom na svrhu
primera koji elim da iskoristim u daljem izlaganju, jeste to to, iako prekognicionisti
vide ono za ta bi trebalo rei da se dogodilo u budunosti, policija na osnovu toga u
mnogim sluajevima uspeva da sprei da se to dogodi. U tom smislu je dosledniji
pomenuti Klerov film Dogodilo se sutra. No svejedno, pretpostavimo da se
budunost, kao u Klerovom filmu, ne moe izmeniti uprkos svim naim naporima, te
da je i u tom smislu izbrisana razlika izmeu seanja na prolost i seanja na
budunost. Ako bi stvari tako stajale, onda bi i nadanja usmerena na budunost bila
ravna nadanju da se neto nije dogodilo, to jest, bila bi bazirana isljuivo na naem
neznanju u pogledu toga ta se stvarno dogodilo, bilo u prolosti, bilo u budunosti.
Brisanjem ovakvih razlika u jednom svetu u kojem bi prekognicija bila normalna, a ne
paranormalna, pojava bio bi otvoren put za opravdano poistoveenje onoga to se
dogodilo u prolosti i onoga to se 'dogodilo u budunosti'.
Ako celu priu ne shvatimo u uskom epistemolokom smislu, ve je
reinterpretiramo ontoloki, onda poenta Prajsove teorije postaje sasvim jasna. Ako
dogaanja posmatramo u odnosu na neki vremenski trenutak, onda se moe rei da je
140
itav budui niz dogaaja kauzalno odreen prethodnim dogaajima, i da je sve to to
e se dogoditi isto toliko deo realnog sveta koliko i ono to se dogodilo. I dalje, s
obzirom na odsustvo ontoloke razlike izmeu dva niza dogaaja o kojima je re, isto
se tako moe rei i da je ono to se dogodilo kauzalno odreeno onim to e se
dogoditi. Verovatno je to ono to su jo Viler i Fejnman hteli da kau primerom s
kamenom koji je pao na zemlju.
Teorija o odsustvu vremenskog smera deluje prihvatljivije od teorije o postojanju
dva objektivna vremenska smera, mada je pitanje koliko je Prajs svestan znaaja
razlike izmeu ove dve teorije, poto o retroaktivnoj uzronosti govori bez ukazivanja
na to da u kontekstu teorije o vremenu bez smera to znai neto drugo od onoga to
znai u teoriji o postojanju dva objektivno razliita smera.
167
No, u svakom sluaju,
uporedne prednosti teorije o vremenu bez smera su, prvo, to to izgleda da se
'dogodilo se sutra' i 'dogodie se jue' uzajamno pretpostavljaju, i drugo, to to teorija
o dva objektivna vremenska smera poiva na retroaktivnoj uzronosti, koju, uprkos
konzistentnosti, nemamo razloga da prihvatmo, dok se teorija o odsustvu vremenskog
smera moe zasnovati i na veri u sveopti determinizam, nezavisno od spornog
fenomena prekognicije. Zato ovu teoriju zasad treba uzeti ozbiljno, a kojoj su inae
danas fiziari veoma skloni (i kad je jasno ne razlikuju od teorije o dva objektivna
vremenska smera i poistoveuju je, pogreno, sa teorijom o odsustvu vremenskog
toka). Tek naredna poglavlja trebalo bi, pored ostalog, da odlue i o definitivnoj
prihvatljivosti ili neprihvatljivosti ove teorije.




141









TOK VREMENA















142



Tok vremena i razlika meu vremenima
Verovatno je tok vremena ono na ta prvo pomislimo kada se govori o vremenu, jer se
ini da je to to tee njegova glavna karakteristika, ili ak njegova differentia specifica
u odnosu na druge jednodimenzionalne, a onda i sve ostale viedimenzionalne
prostorne entitete koji se ne menjaju, ili, ako se menjaju, to ine upravo zahvaljujui
tome to vreme tee.
Meutim, nije nimalo lako razjasniti ta se pod tokom vremena u stvari
podrazumeva, budui da sam izraz 'tok vremena' lii na metaforu izgraenu na
drugim, oiglednim primerima toka, kao to je, recimo, tok reke. Ali reka tee zato to
se voda u razliitim vremenima (trenucima ili intervalima) nalazi na razliitim
mestima, ili je bar to to se voda u razliitim vremenima nalazi na razliitim mestima
posledica toga to reka tee, dok se nita slino ne moe rei za tok samoga vremena.
Ne samo to se ne vidi kako bismo se u sluaju toka vremena mogli pozvati na
razliita mesta (jer vreme, ako tee, tee i na jednom istom mestu), nego izgleda
besmisleno govoriti i o razliitim vremenima u kojima se vreme, per impossibile,
negde nalazilo, jer bi to znailo da je samo vreme smeteno u vremenu.
No neuspeli pokuaj da se analogija s tokom reke direktno primeni na razjanjenje
toga ta je tok vremena moda ipak ukazuje na neto znaajno. ini se, naime, da su
nam za razumevanje toka vremena u svakom sluaju potrebna razliita vremena,
samo to se ta razlika ne moe sastojati samo u tome to je jedno vreme ranije a drugo
kasnije. Ta razlika meu vremenima bi mogla biti razlika izmeu prolosti,
143
sadanjosti i budunosti, pri emu se ona sama ne bi mogla svesti na razliku izmeu
ranijeg, jednovremenog i kasnijeg.
Pozivajui se na Lajbnicov zahtev, makar u oslabljenom obliku u kojem smo ga
dosad prihvatali, uvedimo u igru dogaaje, oznaene sa e
1
, e
2
, e
3
,, da bismo jasnije
videli zato se vremena koja su nam potrebna za razjanjenja toka vremena ne mogu
svesti na razliku izmeu ranijeg i kasnijeg vremena, to e nam pomoi da odredimo
onu razliku meu vremenima koja nam je potrebna.
Pretpostavimo da je dogaaj e
1
raniji od dogaaja e
2
. Da li se odatle moe
zakljuiti da je dogaaj e
1
proli a dogaaj e
2
budui dogaaj? Oigledno ne moe,
poto i e
1
i e
2
mogu biti proli kao to mogu biti budui dogaaji, a, isto tako, bilo koji
od njih moe biti sadanji dogaaj. Moglo bi se rei da je time to se kae da je
dogaaj e
1
raniji od dogaaja e
2
, a pod uslovom da se e
2
ne nadovezuje na e
1
, bar
neto reeno i o prolosti i budunosi, na primer, da mora postojati vreme kad je samo
e
1
bio proli dogaaj, dok, suprotno tome, nije moglo biti vremena kada je samo e
2
bio
proli dogaaj. To je, pod pretpostavkom da vreme ima smer, nesumnjivo tano, ali
nam i dalje ne pomae da kaemo ta je sluaj: da li su i e
1
i e
2
proli dogaaji, da li je
samo e
1
proli ili samo e
2
budui dogaaj, ili su i e
1
i e
2
budui dogaaji. Oigledno je
potreban neki dadatni uslov da bi se to moglo uiniti.
Uslov za kojim tragamo sastoji se u tome to se stanja u svetu u ranije i kasnije
vreme ne smeju razlikovati samo po tome to se u njima deavaju razliiti dogaaji ili
po tome to se isti dogaaji deavaju u razliito vreme, ve i po tome to je jedno od
stanja sveta sadanje, ime ostala bivaju odreena kao prola ili budua, u zavisnosti
od toga da li su ranija ili kasnija od onog stanja koje je sadanje. Zanemarivanje
ovoga uslova omoguuje konstrukciju paradoksa kojim se MakTagart proslavio.
168

144
MakTagartov paradoks i atemporalistika teorija vremena
Ovde u izloiti samo prvi deo MakTagartovog paradoksa, jer je on ve sam po sebi
dovoljan da se uvidi emu vodi zanemarivanje uslova do koga smo doli u pokuaju
da razjasnimo tok vremena. Pritom u eksplicirati i ono to je u MakTagartovom
argumentu preutno pretpostavljeno -- a to je vezano upravo za zanemarivanje
pomenutog uslova -- da bi bilo sasvim jasno da je paradoksalni zakljuak valjano
izveden.
Prva je pretpostavka da se izmeu svih dogaaja istorije sveta i (ne nuno svih)
elemenata (uzeemo) aristotelosvkog jednodimenzionalnog kontinuuma (ili jednog
njegovog segmenta, svejedno) moe uspostaviti obostrano jednoznana veza. Samim
tim su ovi dogaaji ureeni odgovarajuim relacijama kojima je ureen i kontinuum, i
to je ono to dogaaje istorije sveta ini pripadnim onome to MakTagart naziva B-
serijom dogaaja (Maktagart ne uzima u obzir relacije preklapanja i ukljuenosti, ali
to je u ovom trenutku nebitno).
Druga (neeksplicirana, ali oigledno implicitno prisutna) pretpostavka je da su sve
razlike meu razliitim stanjima sveta ve ovim odreene, bez obzira na ono ta e
biti reeno treom pretpostavkom.
Trea pretpostavka je da za sve dogaaje istorije sveta vai da su prvo budui,
potom sadanji i najzad proli. Ovaj niz odreenja ini same dogaaje pripadnim
onim to MakTagart naziva A-serijom dogaanja.
Poto se, po prvoj i drugoj pretpostavci, nita u B-seriji ne moe promeniti time to
e bilo koji dogaaj biti proli, sadanji ili budui, a poto svaki digaaj ujedno
pripada i A-seriji, to e na kraju svakom dogaaju morati da se pripiu sva ova tri
svojstva -- biti budui, biti sadanji i biti proli -- to je, s obzirom na
inkompatibilnost ovih svojstava, nemogue.
145
Kako je MakTagart bio uveren da je ovaj argument ne samo validan (to ja mislim
da oigldeno jeste) ve i zdrav -- to znai da se sve njegove pretpostavke moraju
prihvatiti -- nije mu preostalo nita drugo do da ustvrdi da je sam pojam vremena
protivrean u sebi, odakle je, naravno, zakljuio i da vreme ne moe biti neto realno.
Tako je njutnovski shvaeno vreme, proavi kroz niz ontolokih istilita
169
u kojima
je gubilo jednu po jednu od svijih karakteristika, na kraju doivelo i to da, ak i uz
zadovoljenje Lajbnicovog zahteva, u celini bude izbrisano s inventarne liste realnih
entiteta.
Tako smo, dakle, kroz MakTagarta (i njegovog neo-hegelijanskog kolegu
Bredlija
170
) doiveli svojevrstan dvadesetovekovni povratak Parmenidovom venom i
nepromenljivom biu. Meutim, istorija sveta je isuvue znaajna stvar da bi zadugo,
ak i meu filozofima, mogla da se smatra prividom, a na ta je de facto svedena
unitenjem vremena. Danas dominirajua teorija vremena nala je spas u tome to je
odbacila poslednju od navedenih pretpostavki, po kojoj dogaaji realno pripadaju
MakTagartovoj A-seriji, ostavivi ih pak poreane u B-serijama.
171
Pritom je svejedno
da li se vremenu priznaje objektivna usmerenost, kao kod Hju Melora, ili se
usmerenost smatra rezultatom naeg izbora, kao kod Hou Prajsa. Dovoljno je to to je,
bez obzira na smer, istorija sveta objektivno ureena B-serijama, to je sve to vreme
treba da omogui.
Poto po ovakvoj teoriji razlika izmeu prolosti, sadanjosti i budunosti nije
realna razlika, to znai da nije realan ni tok vremena, jer, kao to smo videli, tok
vremena pretpostavlja upravo ovakvu vrstu razlike, a ne samo razliku izmeu ranijeg,
jednovremenog i kasnijeg, to je razlika unutar B-serija.
S obzirom na to da se razlika izmeu prolih, sadanjih i buduih dogaaja
izraava pomou razliitih glagolskih vremena (mada, kao to emo videti, tu ima
146
znaajnih odstupanja i razlika kad su u pitanju razliiti jezici), na engleskom je teorija
koja porie realnost razlike izmeu prolosti, sadanjosti i budunosti nazvana
tenseless theory of time, poto 'tense' oznaava vreme u gramatikom smislu.
Naravno, ovde se 'tenseless' ('bezvremen') odnosi na ono o emu se govori
korienjem razliitih glagolskih vremena, a ne na same glagole u gramatikom
smislu.
Poto u naem jeziku nema razlike koja bi odgovarala razlici izmeu time i tense
(u definisanom smislu), mi emo iskoristiti latinski neologizam i teoriju o kojoj je re
zvati atemporalistika teorija vremena, pri emu atemporalnost mora da se shvati
kao odsustvo vremena (u pluralu!) a ne kao bezvremenost. I uopte, o vremenima
(tempora) emo odsad govoriti samo u smislu u kojem se to odnosi na prolost,
sadanjost i budunost a ne na ono to odgovara poloaju dogaaja u B-seriji.
Atemporalistika teorija deluje vrlo neobino, poto razlika izmeu prolosti i
budunosti izgleda ne samo oigledna nego nam se ini kao neto to je objektivno i
od nas nezavisno. Videemo, meutim, kada se budemo bavili atemporalistikom
reinerpretacijom ove razlike, da u svojoj elaboriranoj formi atemporalistika teorija
moe da deluje i intuitivno prihvatljivo.

Tok vremena i dvodimenzionalna reprezentacija istorije sveta
Pribegavanje atemporalizmu nije i jedini nain da spasemo vreme od dejstva
MakTagartovog ontolokog purgatorijuma. Da bih MakTagartov argument uinio
validnim, ja sam eksplicirao drugu, podrazumevanu pretpostavku, po kojoj je razlika
meu stanjima svetske istorije u potpunosti odreena ve njihovim mestom u B-seriji,
to znai da se istorija sveta ne menja u zavisnosti od toga da li je ovo ili ono stanje
sadanje. I ova pretpostavka se moe dovesti u pitanje -- a u cilju spasavnja ne samo
147
vremena ve i njegovog toka upravo je to potrebno uiniti, jer, kao to smo videli,
uslov da bi se moglo govoriti o toku vremena sastoji se u tome to se stanja u svetu
ne smeju razlikovati samo po tome to se u njima deavaju razliiti dogaaji ili po
tome to se isti dogaaji deavaju u razliito vreme, ve i po tome to je jedno od
stanja sadanje, ime ostala bivaju odreena kao prola ili budua.
Ako prihvatimo da se svetska istorija, ma koliko dogaaji koji je ine bili ureni u
B-seriji, menja u zavisnosti od toga koje je stanje sadanje, onda nam je za njen
shematski prikaz neophodna dvodimenzionalna reprezentacija.
172
Uzmimo, radi
jednostavnosti, da se itava svetska istorija sastoji od samo etiri dogaaja, e
1
, e
2
, e
3
i
e
4
, koji zauimaju radom vremenske intervale t
1
, t
2
, t
3
, i t
4
, takve da t
1
t
2
, t
2
t
3
, t
3
t
4
.
Tada se cela istorija sveta moe prikazati pomou sledee dvodimenzionalne matrice,
gde svaki od horizontalnih redova prikazuje svetsku istoriju s obzirom na to koji je od
etiri dogaaja sadanji.

t
1
t
2
t
3
t
4
t
1
t
2
t
3
t
4
e
1
e
1
e
1
e
1
e
2
e
2
e
2
e
2
e
3
e
3
e
3
e
3
e
4
e
4
e
4
e
4





Prazni, poluprazni i puni kruii predstavljaju, redom, budue, sadanje i prole
dogaaje. Prvi red oslikava svetsku istoriju u trenutku t
1
, kada je e
1
sadanji dogaaj,
drugi red nastalu promenu u svetskoj istoriji u trenutku t
2
, koja je posledica toga to je
tada e
2
sadanji dogaaj, trei konsekutivnu promenu, u trenutku t
3
, kada je e
3
postao
sadanji dogaaj, a etvrti poslednju promenu, u trenutku t
4
, kada je e
4
sadanji
dogaaj.
148
Pri dvodimenzionalnom predstavljanju istorije sveta nema vie protivrenosti u
tome to je jedan dogaaj i budui, i sadanji, i proli, jer je on to u razliitim stanjima
svetske istorije, poto je jedna stvar rei da se dogaaj odigrava u nekom vremenu, a
druga stvar rei da je on pre toga budui, u tom vremenu sadanji, a posle toga proli
dogaaj. Samim tim je jasno zato se vremenska razlika izmeu dva dogaaja ne
iscrpljuje u tome to je jedan raniji od drugog (kad je to sluaj). Tako se vremenska
razlika izmeu dogaaja e
2
i

e
3
i sama moe razlikovati po tome to su u t
1
oba ova
dogaaja budua, dok je u t
2
e
2
sadanji a

e
3
budui, a u t
3
e
3
sadanji a

e
2
proli
dogaaj, dok su u t
4
i e
2
i

e
3
proli dogaaji.
Sada se vidi i zato analogija izmeu toka reke i toka vremena nije sasvim
promaena. Kao to reka tee tako to je, ili zato to je, voda u razliitim vremenskim
trenucima (ili intervalima) prisutna na razliitim mestima renog kanala, tako vreme
tee tako to je, ili zato to je, sadanjost u razliitim vremenskim trenucima (ili
intervalima) pisutna u razliitim dogaajima svetske istorije.
Razlika u znaenju izmeu 'tako to' i 'zato to' u formulaciji prethodne analogije
vrlo je suptilna (moda i presuptilna). No svejedno, sve to sam navoenjem tih
alternativnih formulacija eleo jeste to da ostavim otvorenim da li je razlika izmeu
vremena (tempora) posledica toga to vreme tee ili to to vreme tee poiva na
realnosti razlike izmeu vremena svetske istorije. U skladu s Lajbnicovim zahtevom,
trebalo bi prihvatiti drugu varijantu, jer samom vremenu ne bi smelo da se dopusti da
tee nezavisno od svetskih zbivanja, pa samim tim ni da bude uzrok razlike u
vremenima. No u svakom sluaju, vreme tee ako (a, po Lajbnicu, i samo ako)
postoje dogaaji koji se realno i nesvodivo razlikuju i po tome to su jedni proli a
drugi budui, pri emu se, uz to, du B-serije dogaanja, sama ova razlika, od
vremena do vremena, odnosi na razliite dogaaje.
149

Vremena, datumi i dve vrste teorija toka vremena
Kao to smo se ve dogovorili, pod vremenima (tempora) podrazumevaemo prolost,
sadanjost i budunost, a sad samo da dodam, anticipirajui, i razne njihove
kombinacije. Datumi e pre svega biti odreeni vremenski intervali, ali u irem smislu
nego to se to uobiajeno uzima. Tako e datum biti 5. oktobar 2000. godine, ali i
esta sekunda 18. marta 2003, kao i sam mart 2003. ili sama 2003. godina, 21. vek, i
tome slino ad libitum. Osim odreenih intervala, nema zasad razloga da datumima ne
smatramo i odreene trenutke, kao, recimo, pononi trenutak izmeu stare i nove
godine. Kada je re o datumima kao vremenskim intervalima, onda je njihova
metrika, kao to je to i u svakodnevnoj upotrebi sluaj, zavisna od nekog zbivanja,
kakvo je, recimo, kruenje Zemlje oko Sunca. U kontekstima pak u kojima se metrika
moe zanemariti, datumi ostaju jo samo ono to je u formalnim teorijama
kontinuuma oznaavano individualnim konstantama.
U prethodnom dvodimenzionalnom predstavljanju istorije sveta, koje je omoguilo
odreenje toka vremena, mi smo se koristili i datumima i vremenima. Datumi su bili
vremenski intervali t
1
, t
2
, t
3
, i t
4
, koji su nam omoguili da odredimo mesto dogaaja
e
1
, e
2
, e
3
i e
4
u B-seriji, to je poredak koji je nepromenjen u svim redovima koji
predstavljaju svetsku istoriju u svakom od ovih vremenskih intervala. Sam izgled
svetske istorije u t
1
, t
2
, t
3
, i t
4
bio je pak odreen prema tome koji je od dogaaja e
1
, e
2
,
e
3
i e
4
sadanji u kom od ovih intervala, za ta smo, dakle, morali da se koristimo ne
vie samo datumima nego i vremenima. Dakle, teorija koja na ovakav nain
predstavlja istoriju sveta i, shodno tome, prihvata realnost toka vremena, jeste
temporalistika, iako se koristi i datumima, koji sami po sebi s temporalnou nemaju
veze. Drugim reima, suprotnost izmeu atemporalistike i temporalistike teorije
150
nije u tome to jedna od njih ne bi prihvatala realnost B-serije, ve u tome to
temporalizam prihvata i A-seriju dogaanja time to prihvata realnost vremen.
173
Ima, meutim, onih koji su, poput pre svega Prajora,
174
a nedavno i Pitera
Ladlova,
175
izgradili teoriju po kojoj je ono to je realno samo sam tok vrmena i svet
koji je u tom toku sadanji. Ta teorija je, zbog priznavanja realnosti samo onome to
je u toku vremena sadanje, nazvana prezentizam.
176
Prezentizam je oigledno
suprotstavljen i atemporalistikoj i temporalistikoj teoriji, atemporalistikoj ve po
tome to ova ne priznaje tok vremena, a temporalistikoj, koja tok vremena prihvata,
po tome to realnost ne priznaje ne samo B-serijama ve ak ni prolosti i budunosti.
To to je, prema prezentizmu, jedino sadanje stanje sveta realno ne znai da se ne
moe govoriti o stanju koje je bilo realno. Tome i slue glagolska vremena. Meutim,
neto prolo nije bilo realno zato to se nekog datuma dogodilo, nego zato to je s
obzirom na tok vremena bilo neto sadanje. Za to da bi neko stanje bilo realno i
nuan i dovoljan uslov je da je sadanje, pa je samim tim nuan i dovoljan uslov za to
da je neko stanje bilo realno to da je bilo sadanje. Budue stanje niti jeste niti je bilo
realno, poto u toku vremena nikad nije bilo sadanje.Tako prezentizam, naizgled
paradoksalno, moe da objasni razliku izmeu prolosti i budunosti a da ni prola ni
budua stanja ne smatra realnim.
to se pak datuma tie, jasno je da ako neki proli dogaaj nije realan, onda to nije
ni vreme u kome se dogodio. Meutim, kao to se moe govoriti o prolosti uopte,
zahvaljujui tome to je neto bilo sadanje, tako se moe govoriti i o preciznije
odreenoj prolosti kao o vremenu kada je neto bilo sadanje, na ta se, po
prezentizmu, govor o datumima u potpunosti svodi. Drugim reima, pre i kasnije, koji
su relacije B-serije svodivi su na relacije A-serije.
177
Za oreenje datuma, kao
vremena kada je neto bilo sadanje, moramo se sluiti izrazima koji igraju ulogu
151
takozvanih temporalnih anafora.
178
Naime, u nastojanju da odredimo neki proli
datum, mi uvek polazimo od neeg sadanjeg, barem implicitno, i zatim pomou niza
eksplicitnih ili implicitnih referiranja na dogaaje koji su bili sadanji na kraju
stiemo i do dogaaja koji nam kao nekada sadanji omoguava da odredimo
odgovarajui datum kao vreme kada je on bio sadanji dogaaj: neto je bilo sadanje
pre onoga to je sadanje, neto drugo je pre toga bilo sadanje, neto tree pre toga, i
tako dalje dok ne stignemo do dogaaja zahvaljujui kome je odreen datum kao
vreme kada je on bio sadanji dogaaj.
Prezentizam i nije tako neobina teorija kad se ima u vidu ona naa intuicija po
kojoj je samo sadanjost stvarna, a na emu je zasnovano poznato ivotno geslo po
kojem o prolosti ne treba misliti, dok o budunosti treba misliti samo utoliko ukoliko
e biti sadanjost naeg ivota. Naelna slabost ove teorije mogla bi biti to to je
suvie antropocentrika i to se za odreenje sadanjosti kao svog osnovnog pojma
slui jednim indeksikalom ('sada').
179
Ironino bismo mogli da pitamo, aludirajui na
Hajdegerovo 'tu-bie', zato prezentisti ne proire svoj pristup i na prostor i ne kau da
je realna samo ovdanjost, dok su tolika druga mesta na svetu (za koja bismo naivno
rekli da su realna) samo bila ili e biti realna.
to se raznih specifinih tekoa prezentizma tie, elim da ukaem samo na jednu
koja se ne pominje, a koja je, osim toga to mi se sama po sebi ini vanom, znaajna
i zato to je temporalistika teorija, koja se takoe slui sadanjou, nema, ili bi je se
bar lako mogla osloboditi.
Da li prezentisti sadanjost shvataju kao neto trenutno ili je vezuju za vremenski
interval? Ako je prvo sluaj, onda oni dodue mogu da govore o apsolutnoj
sadanjosti, ali se pritom izlau svim onim neugodnim pitanjima kojima smo se bavili
u prvom poglavlju kada smo govorili o prednostima aristotelovske intervalske teorije
152
kontinuuma posle uvoenja u igru svojstava fizikog sveta. Da li se, naime, uopte
moe govoriti o tome kakav je svet u trenutku? Ako je svet do nekog trenutka bio
drugaiji nego to e potom biti, da li je on u trenutku onakav kakav je bio ili kakav
e biti, ili je pre ni ovakav ni onakav? Ali kakav je onda? Osim toga, u trenutku se
nita ne dogaa, osim to moda neto prestaje a neto drugo poinje da se dogaa, a
Ladlov, govorei o temporalnim anaforama, eksplicitno govori o dogaajima. Na
kraju, kako emo pomou 'sada' referirati na neproteni trenutak, kada ve i sama
boja pomaisao, a kamoli naa izjava o tome, traje neko vreme?
Ako se prezentisti opredele za drugu alternativu, pa o sadanjosti govore kao
neemu to je vezano za vremenski interval, onda nastupaju tekoe druge vrste. Da li
je sadanjost neto to se dogaa u sekundi, minutu, satu, danu, mesecu, godini,
deceniji, veku, ili jo i duem vremenskom intervalu. Odatle se naravno lako dolazi
do pitanja gde se zavrava realnost koja navodno pripada samo sadanjosti, a gde
poinje nerealnost prolosti. Prezentisti, naime, ne bi smeli da svoj osnovni pojam
ostave toliko neodreenim, a ne vidi se kako bi mogli da ga odrede osim potpuno
arbitrarno. Realnost i neralnost ne bi pak smele da budu neto toliko arbitrarno.
Temporalistika teorija nema ovakvu vrstu tekoa kako god da se opredelimo da
govorimo o sadanjosti, jer je njoj sadanjost potrebna samo za to da bi se mogla
napraviti razlika izmeu prolosti i budunosti.
Ako o sadanjem stanju sveta govorimo kao o stanju u vremenskom intervalu (kao
to je to sluaj u primeru koji nam je posluio za dvodimenzionalnu reprezentaciju
svetske istorije), onda je jasno da nema apsolutne sadanjosti, jer svaki interval ima
podinterval koji je proli u odnosu na neki njegov drugi podinterval. Ali poto
temporalistika teorija ne protee granice realnosti samo do granica sadanjosti,
odsustvo apsolutne sadanjosti nema nikakve neeljene implikacije. Ono to je bitno i
153
dovoljno je to da koji god dogaaj proglasili sadanjim, postoji jasna razlika izmeu
dogaaja koji su u odnosu na njega proli i onih koji su u odnosu na njega budui.
Zagovornici temporalistike teorije mogu, meutim, ako ele, da govore i o
apsolutnoj sadanjosti, kao graninom trenutku izmeu prolosti i budunosti, poto
za njih to ne mora, kao to sadanjost u prezentizmu mora, da bude stanje sveta.
Drugim reima, umesto da o realnosti apsolutne sadanjosti govore kao o realnosti
sadanjeg stanja sveta, temporalisti mogu o njoj govoriti kao o realnosti trenutka koji
je najnia gornja i najvia donja granica izmeu vremena u kojem su se dogodili svi
proli dogaaji i vremena u kojem e se dogoditi budui dogaaji.
Najzad, bez obzira na to u kojem smislu se odlue da govore o sadanjosti (a
mogue je prihvatiti oba jednovremeno, jer se ne iskljuuju), temporalisti mogu
prihvatiti da budunost nije realna, jer se budui dogaaji (jo) nisu dogodili, a da
realnim smatraju sva ostala stanja sveta. Unutar tih stanja bi mogli razlikovati ona
koja su prola simpliciter -- a to su ona o kojima se u engleskom jeziku govori
glagolskim vremenom koji se i zove simple past tense -- i onih koja su sadanja iako
imaju delove koji su proli -- o kojima se u engleskom govori korienjem glagolskog
oblika koji se, opet sasvim opravdano, zove present perfect tense. U ovom
poslednjem sluaju, naime, potrebno je da se stanje prostire sve do granice s
budunou, to jest do trenutka apsolutne sadanjosti.
S obzirom na navedene prednosti temporalizma u odnosu na prezentizam, mi emo
spor izmeu onih koji veruju da je tok vremena neto realno i onih koji to poriu
razmatrati kao sukob izmeu temporalizma i atemporalizma. Dodatan razlog za ovo je
i to to temporalisti ne poriu realnost B-seriji dogaanja, pa je zanimljivo videti da li
nam je pod tom pretpostavkom, i ako jeste, radi ega tano, potreban i tok vremena.

154
Temporalna logika dogaaja
Artur Prajor se proslavio svojim sistemima vremenske logike.
180
Meutim, u tim
sistemima se ne koriste datumi ve samo vremenski operatori, tako da je teorija koja
iza tih sistema stoji u stvari prezentizam. Ja u u ovom odeljku izgraditi sistem logike
dogaaja koji pretpostavlja i datume i vremena, to znai, dvodimenzionalni nain
predstavljanje istorije sveta. To u uiniti iz tri razloga. Prvo, temporalistika teorija
deluje, bar na prvi pogled, vrlo prihvatljivo, pa zasluuje da se jedan njoj
odgovarajui formalni sistem uvede u igru. Drugo, sam sistem e pokazati da je
temporalistika teorija ne samo konzistentna, ve i da je imuna na razna mogua
opovrgavanja u stilu MakTagarta, kao to je ono (koje nismo razmatrali) po kojoj
izbegavanje paradoksa navodno vodi u beskonaan regres. I najzad, skicirani sistem
e nam omoguiti da u sledeem odeljku jasno sagledamo u emu se sastoji
atemporalistika reinterpretacija iskaza u kojima se pojavljuju vremena.
Sistem emo nadgraditi na aristotelovski sistem jednodimenzionalnog kontinuuma
koji je formulisan u prvom poglavlju. Razlog za korienje ovog sistema umesto
kantorovskog lei jednostavno u tome to su dogaaji primarno neto to se deava u
nekom vremenskom intervalu a ne trenutno. Da bi bilo neposredno jasno da se radi o
vremenskim intervalima, promenljive emo oznaavati sa t
1
, t
2
, t
3
,, a pojedine
intervale konstantama t
1
, t
2
, t
3
, Dogaaje emo oznaavati sa e, e', e", i
smatraemo da su osim u vremenskom pogledu dobro individuirani,
181
tako da
potpunu individuaciju doivljavaju uparenjem sa nekim vremenskim intarvalom.
Tako e e(t
1
) znaiti da se inae dovoljno individuirani dogaaj e javlja u
vremenskom intervalu t
1
i da zauzima ceo ovaj interval. Slino tome, e(t
1
) e znaiti
da inae dovoljno individuirani dogaaj e zauzima interval koji promenljiva t
1
uzme
za vrednost prelazei preko skupa svih intervala.
155
Radi jednostavnosti pretpostaviemo jo da su dogaaji e, e', e", elementarni u
smislu u kojem smo u poslednjem odeljku prvog poglavlja govorili o holistikim
svojstvima, to jest, da se za svaki od ovih dogaaja koji se javlja u nekom intervalu,
moe rei i da se javlja u svakom podintervalu datog intervala.
182
To emo, posle jo
neto neophodne formalne pripreme, eksplicitno tvrditi aksiomom, koji e, s obzirom
na devet ve pretpostavljenih aksioma aristotelovskog sistema, biti deseti.
Doli smo do najvanije take u izgradnji sistema.
183
Kako uvesti vremena? Neka
je A asertoriki operator pomou kojeg e biti uvedene nove elementarne formule,
pored onih koje aristotelovski sistem ve sadri. Tako e Ae(t
1
) biti elementarna
formula kojom se tvrdi da se e javlja u t
1
, a slino tome e elementarne formule biti i
sve one koje se dobiju zamenom dogaaja e nekim drugim dogaajem i/ili konstante
t
1
nekom drugom konstantom ili promenljivom. Operator A moe delovati
redundantno, poto bismo mogli uzeti da ve e(t
1
) znai ono to Ae(t
1
) znai.
Meutim, ovaj operator je znaajan zbog toga to nam omoguuje da objasnimo zato
se razliita vremena ne mogu uvesti uz pomo operatora, kao u Prajorovim
vremenskim sistemima bez datuma. Naime, ako bismo Prajorov vremenski operator
N, koji znai 'sada', stavili ispred Ae(t
1
) dobili bismo neto to je trivijalno. Jer ako je
Ae(t
1
) istinito, ono je istinito uvek, pa je redundantno rei da je sada istinito, kao i da
je bilo ili da e biti istinito. Drugim reima, u naem sluaju ne moemo primeniti
strategiju zamene govora o vremenima dogaaja govorom o vremenima iskaza o
tome. Umesto toga mi N, kao i bilo koje drugo slovo kojim se u igru uvodi neko od
vremena, moramo staviti posle operatora A, ime N prestaje da bude operator i
postaje predikatsko slovo koje oznaava svojstvo sadanjosti. A da su vremena
svojstva dogaaja, to je tano ono to temporalistika teorija i pretpostavlja.
156
Poto smo opravdali uvoenje operatora A, moemo formulisati najavljeni deseti
aksiom, kojim se implicitno definie elementarni dogaaj:
10. (t
n
)(Ae(t
n
) (t
m
)(t
m
t
n
Ae(t
m
)).
Naime, dogaaj je elementaran ako i samo ako za njega vai deseti aksiom. Preko
elementarnih, lako bi bilo definisati i sloene dogaaje, ali oni nam nee biti potrebni.
Poto smo videli kako, ostaje da vidimo i koja emo sve vremena uvesti u sistem.
Dosad smo pominjali prolost, sadanjost i budunost. Meutim, sada emo stvar
obogatiti sa jo nekoliko vremena, ali drei se jednog jasnog principa, koji e nam
rei koliko tano elementarno razliitih vremena moe da bude.
Skup prolih dogaaja nije jednom zauvek fiksiran, to isto vai i za sadanje i
budue digaaje. Koji e dogaaji biti proli, koji sadanji, a koji budui, to zavisi od
toga u kojem se vremenskom intervalu o dogaajima govori, odnosno, na kojem
vremenskom intervalu iskaz o prolosti, sadanjosti ili budunosti odreenih dogaaja
treba da bude istinit. Na primer, oni dogaaji su sadanji koji su jednovremeni sa
intervalom u kojima se o njima govori (ili bi se moglo govoriti). No vremenski
intervali koje sami dogaaji zauzimaju i oni u kojima bi iskazi o njima bili istiniti
mogu biti u vie od tri vrste odnosa, da bi se broj vremena ograniio na tri -- ako ovaj
odnos uzmemo za princip po pojem emo uvoditi razliita vremena, a to deluje kao
jedini 'principijelni' princip. Kad uzmemo u obzir da intervali o kojima je re mogu
biti u odnosima prethoenja, preklapanja, ukljuenosti i jednovremenosti (razlika
izmeu nadovezivanja i prethoenja bez nadovezivanja u ovom sluaju nije
'principijelna'), onda razliitih vremena moe biti tano osam, to e se jasno videti iz
istinosnih uslova koje emo navesti za svaku od odgovarajuih elementarnih formula.
Imajui u vidu da se prolost, sadanjost i budunost standardno obeleavaju sa P, N i
F, mi emo osam vremena oznaiti kombinujui ove oznake, tako to e F, F
N
, F-N,
157
N, F-N-P, N-P, N
P
i P, (kao predikatska slova!) u interpretaciji znaiti da je dogaaj,
kojem se svako od ovih svojstava redom pripisuje, budui, delimino-budui-
delimino-sadanji, sadanji-i-delimino budui, sadanji, delimino-budui-
sadanji-i-delimino-proli, sadanji-i-delimino-proli, delimino-sadanji-
delimino-proli, proli.
Vano je primetiti da to to smo neka vremena dobili kombinacijom F i N, N i P, ili
F, N i P, ne znai da ona nisu elementarna i da bi se mogla razloiti. Tako, na primer,
to to je neki dogaaj delimino-proli-delimino-sadanji ne znai da je on i proli i
sadanji (to bi bilo protivreno). Naime, dogaaj je delimino-proli-delimino-
sadanji ako se odigrava u intervalu koji se preklapa sa intervalom u kojem se o
dogaaju govori (odnosno, na kome je iskaz da je dogaaj delimino-proli-
delimino-sadanji istinit), pa zbog toga (zbog ovakvog preklapanja) nije tano ni da
je dogaaj proli ni da je sadanji, ve upravo jedino i nesvodivo da je delimino-
proli-delimino-sadanji.
Definiimo sada istinisne uslove za elementarne formule Ae(t
1
), AFe(t
1
), AF
N
e(t
1
),
AF-Ne(t
1
), ANe(t
1
), AN-Pe(t
1
), AF-N-Pe(t
1
), AN
P
e(t
1
) i APe(t
1
).


e(t
1
)
t-osa
Ae(t
1
) je istinito ako i samo ako se dogaaj oznaen sa e dogaa u vremenskom
intervalu t
1
.




e(t
1
)
t-osa
Fe(t
1
)
AFe(t
1
) je istinito na i samo na intervalima koji prethode t
1
, ako je uz to Ae(t
1
) istinito.
158




e(t
1
)
t-osa
F
N
e(t
1
)
AF
N
e(t
1
) je istinito na i samo na intervalima koji se preklapaju sa t
1
, ako je uz to
Ae(t
1
) istinito.




e(t
1
)
t-osa
F-Ne(t
1
)
AF-Ne(t
1
) je istinito na i samo na intervalima u koje je interval t
1
ukljuen tako da
nijedan podinterval ovih intervala nije kasniji od t
1
, i ako je uz to Ae(t
1
) istinito.




e(t
1
)
t-osa
Ne(t
1
)
ANe(t
1
) je istinito na i samo na samom intervalu t
1
, ime je i ANe(t
n
) istinito na
svakom intervalu t
n
koji je u t
1
ukljuen, ako je uz to Ae(t
1
) istinito.




e(t
1
)
N-Pe(t
1
)
AN-Pe(t
1
) je istinito na i samo na intervalima u koje je interval t
1
ukljuen tako da
nijedan podinterval ovih intervala nije raniji od t
1
, i ako je uz to Ae(t
1
) istinito.

159



e(t
1
)
t-osa
F-N-Pe(t
1
)
AF-N-Pe(t
1
) je istinito na i samo na intervalima u koje je interval t
1
ukljuen tako da
svaki od ovih intervala ima i podinterval koji je raniji i podinterval koji je kasniji od
t
1
, ako je uz to Ae(t
1
) istinito.




e(t
1
)
N
p
e(t
1
)
AN
P
e(t
1
) je istinito na i samo na intervalima s kojime se t
1
preklapa, ako je uz to
Ae(t
1
) istinito.




e(t
1
)
Pe(t
1
)
APe(t
1
) je istinito na i samo na intervalima koji su kasniji od t
1
, ako je uz to Ae(t
1
)
istinito.
Nijedna od navedenih elementarnh formula koja sadri neko vremensko
predikatsko slovo, iako ne sadri promenljive, nije jo zatvorena, to jest nije reenica,
sve dok se ne kae na kojem intervalu se tvrdi ono to se njom tvrdi. Tu neophodnu
specifikaciju emo uvesti tako to emo, pre svega, dozvoliti da bilo koja od
navedenih elementarnih formula, pa ak i Ae(t
1
), bude prefiksirana nekom
individualnom konstantom. Tako e, recimo, [t
5
]Ae(t
1
) znaiti da se Ae(t
1
) tvrdi u t
5
.
160
Dok je u sluaju Ae(t
1
) prefiksiranje trivijalno, pa ga po dogovoru moemo i
izostavljati, to sa ostalim elementarnim formulama, koje sadre vremenske predikate,
nije sluaj. Tako e, na primer, [t
5
]APe(t
1
) biti istinito ako i samo ako je, pored toga
to je Ae(t
1
) istinito, istinito i t
1
t
5
.
Kad je re o elementarnim formulama koje umesto individualnih konstanti sadre
promenljive, a ije je istinosne uslove lako izvesti iz onih koje smo definisali za
elementarne formule sa konstantama, za njihovo zatvorenje e dovoljni biti i
kvantifikatori, s tim to kvantifikovana individualna promenljiva ne sme da se javlja u
samoj elementarnoj formuli, ve mora ostati prividno slepa, i jedina slepa,
promenljiva. Tako e, recimo, (t
2
)(t
1
)ANe(t
1
) biti istinito ako i samo ako je uvek
istinito tvrditi da je ANe(t
1
) istinito za svaku vrednost promenljive t
1
. Slino tome,
(t
2
)(t
1
)ANe(t
1
) e biti istinito ako i samo ako potoji bar jedna vrednost promenljive t
2

takva da je na intervalu koji predstavlja tu vrednost istinito tvrditi da je ANe(t
1
)
istinito za svaku vrednost promenljive t
1
. Pri svemu tome se kvantifikator sa prividno
slepom promenljivom moe, u odnosu na ostale kvantifikatore, javiti na bilo kom
mestu. I naravno, kvantifikovana prividno slepa promenljiva se moe prefiksirati i
elementarnoj formuli s konstantom. Tako je, na primer, (t
2
)ANe(t
1
) istinito ako i samo
ako je uvek istinito tvrditi ANe(t
1
). Imajui sve ovo u vidu pogledajmo nekoliko
sluajeva zatvorenja koji e nam pokazati eminentno temporalni karakter skiciranog
sistema.
184
Izostavljujui kvantifikaciju prividno slepe promenljive u sluaju elementarne
formule koja ne sadri vremenske predikate, (t
n
)Ae(t
n
) je istinito ako i samo ako
postoji bar jedna vrednost promenljive t
n
za koju je Ae(t
n
) istinito. Mautim,
zahvaljujui desetom aksiomu, ako postoji ijedna, nikad ne postoji samo jedna
vrednost za koju je Ae(t
n
) istinito. Iz istog razloga ne postoji ni apsolutno sadanji
161
dogaaj. No nema razloga da se ne dopusti da se neki dogaaj ne protee kroz sve
vreme. Drugim reima, (t
m
)Ae(t
m
) moe biti kontingentno istinito. Ali, zanimljivo je, i
za razumevanje temporalnog karaktera sistema krajnje znaajno, da ni tada, kada je
(t
m
)Ae(t
m
) istinito, (t
n
)(t
m
)ANe(t
m
) nije istinito, to vai i za svaki drugi sluaj u
kome bi na mestu N stajao neki drugi vremenski predikat. Jer, redosled kojim su
uvedeni kvantifikatori zahteva da se pri evaluiranju uvek prvo fiksira vrednost
promenljive t
n
, a tada je uvek mogue nai vrednost za t
m
za koju e ANe(t
m
) biti
lano. Na primer, ako je t
k
fiksirana vrednost za t
n
, onda je u valuaciji u kojoj je t
l

vrednost promenljive t
m
, a t
l
t
k
, ANe(t
l
) lano. Ono to vai za (t
n
)(t
m
)ANe(t
m
),
vai, a fortiori, i za (t
n
)(t
m
)ANe(t
m
).
Ako je (t
m
)Ae(t
m
) istinito, univerzalno zatvorenje prividno slepom promenljivom
ne daje istinu ni u drugom redosledu uvoenja kvantifikatora, to jest, (t
m
)(t
n
)ANe(t
m
)
je takoe lano (to ostavljam itocu da proveri konsultujui navedene istinosne
uslove). Meutim, ako je (t
m
)Ae(t
m
) istinito, (t
m
)(t
n
)ANe(t
m
) jeste istinito, kao i u
svakom drugom sluaju u kojem umesto N stoji neki drugi vremenski predikat (neka
se italac sam u to uveri).
Naravno, poto je i (t
n
)(t
m
)ATe(t
m
), i (t
n
)(t
m
)ATe(t
m
), i (t
m
)(t
n
)ANe(t
m
), pri svakoj
zameni shematskog slova T nekim vrmenskim predikatom, lano ako je (t
m
)Ae(t
m
)
istinito, to e biti sluaj i ako je samo (t
m
)Ae(t
m
) istinito a (t
m
)Ae(t
m
) lano, i, a
fortiori, ako je (t
m
)Ae(t
m
) lano. No i (t
m
)(t
n
)ATe(t
m
) je istinito samo ako se dogaaj
e protee kroz sve vreme, to jest ako je (t
m
)Ae(t
m
) istinito, dok je u svim drugim
sluajevima lano (to se lako moe proveriti). U svim drugim sluajevima, jedina
istinita zatvorenja su ona koja imaju formu (t
m
)(t
n
)ATe(t
m
). To znai da su same
istine o vremenima temporalne. Ova temporalizacija istina o neemu to je nesvodiva
karakteristika sveta predstavlja glavnu taku neslaganja temporalista i atemporalista.
162
Jo jednu stvar treba uoiti kad je re o elementarnim vremenima, koju smo ve
nagovestili, a koja se sad moe dokazati. Bez obzira da li se dogaaj e protee kroz
sve vrmene ili ne, to jest, bez obira da li je istinito i (t
m
)Ae(t
m
), ili samo (t
m
)Ae(t
m
),
ne postoji nijedna valuacija za koju bi formule dobijene bilo iz (t
m
)(t
n
)ATe(t
m
) bilo iz
(t
m
)(t
n
)ATe(t
m
) zamenom shematskog slova dvama razliitim predikatima bile obe
istinite. To znai da za svaki dogaaj, protezao se on kroz sve vreme ili ne, vai da je
ekskluzivno ili budui, ili delimino-budui-delimino-sadanji, ili sadanji-i-
delimino budui, ili sadanji, ili delimino-budui-sadanji-i-delimino-proli, ili
sadanji-i-delimino-proli, ili delimino-sadanji-delimino-proli, ili proli. To
znai da je osmolana podela vremena, pored toga to je iscrpna, i ekskluzivna.
Iscrpnost i ekskluzivnost podele vremena dovoljne su za tvrenje da je
temporalistika teorija, uprkos odsustvu apsolutne sadanjosti, neprotivrena, bar
kada su u pitanju elementarna vremena. To je jedna od prednosti formalizma. Sad
moemo da kaemo da je zakljuak o neprotivrenosti u odnosu na elementarna
vremena konkluzivan. Ostaje nam da vidimo da li stvar ostaje nepromenjena i u
sluaju sloenih vremena, koja se formalno grade iteracijom vremenskih predikata.
185
Samo znaenje elementarnih formula koje se dobijaju iteracijom vremenskih
predikata intuitivno je potpuno jasno. Na primer, AFPNe(t
n
) tvrdi da e biti sluaj da
je bio sluaj kada je dogaaj e, za koji se tvrdi da se javlja u t
n
, bio sadanji. Formalna
pak rekurzivna definicija istinosnih uslova svih elementarnih formula sa iteriranim
vremenskim predikatima nalazi se u apendiksu II.
U istom apendiksu nalaze se i etiri leme dokazive matematikom indukcijom (tri
su i dokazane, a dokaz za jednu od njih je preputen itaocu). Ovde u rezimirati
smisao tvrenja ovih lema, odakle e se videti njihov filozofski znaaj za
temporalistiku teoriju.
163
Prva lema pokazuje da se iteriranjem vremenskih predikata nikad ne dobija
formula koja je istinita na svim intervalima, to znai da nijedna istina o vremenima
dogaanja nije ni sama atemporalna. Drugim reima, ima uvek neeg nesvodivog to
se o svetu moe rei, a to predstavlja temporalnu istinu.
Druga lema pokazuje da ukoliko je uopte istina da se neki dogaaj deava u
nekom vremenskom intervalu, onda je bilo koje tvrrnje o tome koje sadri bilo koji
niz iteriranih vremenskih predikata bar nekad istinito. To znai da nijedna temporalna
tvrdnja nije atemporalno lana samo na osnovu toga to je temporalna, ve to moe
biti jedino ako je tvrenje da se dogaaj deava u naznaenom untervalu samo lano.
Trea lema pokazuje ekskluzivnost bilo koga vremena u odnosu na ostala vremena
istog stepena kompleksnosti. Ako je neko temporalno tvrenje o nekom dogaaju
istinito, onda nijedno drugo tvrrnje o tom dogaaju koje sadri isti broj vremenskih
predikata ne moe biti istinito.
etvrta lema pokazuje da nijedna vremenska iteracija nije trivijalna, to znai da
dodavanje novog vremenskog predikata transformie tvrenje istinito na nekom
intervalu u tvrenje koje je na tom intervalu lano, izuzev kada je re o dodavanju
vremenskog predikata N. Ovo poslednje ogranienje je potpuno razumljivo, jer ako
neko kae da je neki dogaaj sadanji (ili da je proli, budui, itd.), on nita
netrivijalno nee dodati ako kae da je ta sadanjost dogaaja (odnosno njegova
prolost, budunost, itd.) sadanja.
Prethodne leme pokazuju da se sloena vremena na benigan nain mogu
neogranieno nadgraivati na elementarna. Ne samo to time nee ni u jednom
trenutku biti naruena nijedna karakteristika koju je sistem imao na nivou
elementarnih vremena, to ukljuuje njegovu neprotivrenost, ve se u ovoj
nadgradnji ne radi ni o kakvom loem regresu, poto uvoenje i smisao elementarnih
164
vremena, kao i bilo kojeg sloenog vremena, ni na koji nain ne zavisi od uvoenja i
smisla vremena veeg stepena sloenosti.
Dvodimenzionalno predstavljanje istorije sveta, odnosno toka vremena, pokazuje
kako se procesom svetske istorije ispunjavaju, i kako daljim tokom prestaju da budu
ispunjeni, istinosni uslovi tvrenja koja sadre vremenske predikate. AFe(t
1
) je istinito
u svim redovima koji istoriju sveta prikazuju tako da dvodimenzionalnom
reprezentacijom nije obuhvaen nijedan interval koji je u AFe(t
1
) ukljuen. Zato se u
svim intervalima obuhvaenim tim redovima dvodimenzionalnog predstavljanja
informacija da Ae(t
1
), ako je tana, moe istinito dopuniti informacijom po kojoj je
dogaaj e budui dogaaj. Svaki sledei red u kojem dvodimenzionalna reprezentacija
obuhvata intervale ukljuene u t
1
, ali tako da oni nemaju sa t
1
zajedniki kraj,
odnosie se na situaciju u kojoj su zadovoljeni uslovi za istinitost AF
N
e(t
1
), te e u toj,
i samo u toj, situaciji tvreenje da je Ae(t
1
) istinito biti mogue dopuniti istinitim
tvrenjem da je dogaaj e delimino-budui-delimino-sadanji. I tako redom. Vano
je primetiti da u dvodimenzionalnoj reprezentaciji nijedna dva vremena iz niza F, F
N
,
F-N, N, F-N-P, N-P, N
P
i P nee nikada pripadati istom redu, a to vai i za svaka dva
razliita sloena vremena.
Ukaimo na kraju na jednu razliku izmeu nae temporalne logike dogaaja i
takozvanih prirodnih jezika, koji se takoe koriste i datumima i vremenima. Na
sistem sadri osam razliitih elementarnih vremena, jer to, s logike take gledita,
predstavlja listu koja je iscrpna i ekskluzivna. U prirodnim jezicima broj gramatiki
razliitih glagolskih oblika u tom pogledu prilino varira od jezika od jezika, ali su
prirodni jezici po pravilu siromaniji. Tako, recimo, nemaki jezik sadri pet razliitih
oblika: pluskvamperfekat, imperfekat, obian perfekat, sadanje i budue vreme.
Pluskvamperfekat se koristi kada se govori o daljoj prolosti (to bi odgovaralo
165
sloenom vremenu PPe(t
1
)), dok se imperfekt i obino prolo vreme koriste manje-
vie alternativno. Oblik za budue vreme, meutim, uopte se ne koristi za govor o
buduim digaajima, jer se za to koristi prezent. Tako se, da se izrazi da u sutra doi,
kae 'Ich komme morgen', a ne, kao to govore oni koji gramatiko budue vreme ne
znaju da koriste pravilno, 'Ich werde morgen kommen'. Naime, ovaj se oblik koristi
samo za to da istakne moju odlunost da sutra doem. Engleski jezik je u pogledu
broja elementarnih vremena bogatiji. Ve smo ukazali na razliku izmeu vremena
simple past tense i present perfect tense.
No, bilo kako bilo, i broj i nain korienja razliitih glagoskih vremena izgleda
krajnje proizvoljan i neprincipijelan s isto logike take gledita, to nije nikakva
kritika prirodnih jezika. U prirodnim jezicima moe da bude vanija neka nijansa, kao
ona u nemakom izmeu 'Ich komme morgen' i 'Ich werde morgen kommen', nego
iscrpnost i ekskluzivnost glagolskih vremena, ije se odsustvo obino nadoknauje
kontekstom ili nekim drugim pomagalom koje nam obian jezik nudi. tavie, nije
jasno da li je bogatstvo glagolskih oblika uopte prednost jednog prirodnog jezika u
odnosu na neki drugi priridni jezik. Sa atemporalistikog stanovita, prednost bi pre
bila siromatvo, jer se time prirodni jezik blii idealnom jeziku atemporalista, ija je
reinterpretacija temporalnih jezika i temporalne logike dogaaja predmet sledeeg
odeljka.

Atemporalistika reinterpretacija temporalne logike
Vidimo, posle svega, da se atemporalisti ne mogu pozivati na MakTagartov paradoks
u cilju opravdavanja svoga stanovita, poto se ovaj paradoks moe uspeno otkloniti
i na nain kojim se realnost A-serija ouvava. Meutim, oni mogu pribei strategiji
koja mnogo vie obeava. Naime, priznajui konzistentnost temporalizmu, oni mogu
166
pokuati da reinterpretiraju vremena, koja su u temporalistikoj logici nesvodiva
monadika svojstva dogaaja, tako da ona postanu definljiva preko osnovnih relacija
u kojima stoje vremenski intrvali u kojima se dugaaji odigravaju i vremnski intervali
u kojima se o dogaajima govori. Poto su ove relacije neto to se u temporalizmu
priznaje, temporalistima ostaje jo samo da, poredei svoju teoriju sa
temporalistilom, citiraju Okamov brija (entia praeter necessitatem non sunt
multiplicanda!), da bi vremena (mada ne i vreme) definitivno izbrisali sa inventarne
liste entiteta koji realno postoje.
Ima nekoliko stvari koje ve na prvi pogled ine ovakvu jednu strategiju
privlanom. Prvo, injenica je da se u bilo kojoj verziji temporalizma -- pa i onoj koja
poiva na intervalskom sistemu kontinuuma na koji je u prolom odeljku nadgraen
temporalni logiki sistem -- dogaaji vezuju za istu vrstu elemenata vremenskog
kontinuuma za koju se vezuju i tvrenja kojima se vremenski predikati dogaajima
pripisuju, tako da ima smisla proveriti ideju da to koji e se vremenski predikat nekom
dogaaju pripisati zavisi iskljuivo od odnosa u kojem stoji vreme tvrenja prema
vremenu samog dogaanja. Drugo, a to je naroito indikativno, istinosni uslovi za
pripisivanje vremenskih predikata menjaju se upravo prema tome kako se menja
odnos izmeu vremena u kojem se dogaaj odigrava i vremena u kojem se o tome
govori. I tree, a s obzirom na cilj atemporalista najvanije, sami ovi istinosni uslovi
su atemporalni, to jest u njima se ne pojavljuju vremena ve samo datumi.
Razmotrimo detaljnije svaku od ove tri stvari.
Ako ima razloga to smo koristili aristotelovski sistem kontinuuma za smetanje
dogaaja u vreme, isti razlozi nas navode (i naveli su nas) da i tvrenja kojima se
ovim dogaajima pripisuju tamporalna svojstva takoe smestimo na intervale
aristotelovskog kontinuuma. Pritom je vano uoiti da se pod vremenskim intervalom
167
u kojem je neka tvrdnja izreena ne misli striktno na interval koji nije ni dui ni krai
od duine trajanja samog izriaja tvrdnje. U obinom jeziku nam najee kontekst
pomae da se bar okvirno odredi o kom je intervalu re kada se govori o vremenu u
kojem je neto tvreno. S jedne strane, kad kaem da pada kia, ja ne govorim ni o
neem prolom ni o neem buduem, ali takoe ne elim da se ograniim samo na
interval koji moja izjava zauzima. Rei 'pada kia' mogu se izgovoriti za sekundu ili
dve, a ja sigurno ne elim da se sadanjost koju padanju kie pripisujem protegne
samo na sekundu ili dve. S druge strane, neki su pak dogaaji toliko kraki da ne mogu
dovoljno brzo da kaem da se sada deavaju. Tako sam prinuen da sa zakanjenjem
uzviknem 'Uh, to me neto probode!', poto u vreme trajanja dogaaja u kome bih
eleo da o njemu govorim u sadanjem vremenu prosto nisam bio u stanju da
izgovorim odgovarajuu reenicu o tome ta se deava. Ako elim da budem precizan,
ili eksplicitan u pogledu onoga to kontekst implicitno odreuje, mogu rei, na
primer, da kia od jutros pada, upotrebljavajui sadanje vreme. To znai da tvrdnja o
sadanjem padanju kie i sama vai od jutros, kao da sam jo jutros poeo da je
izgovaram i tek sad zavrio. U svakom sluaju, vreme za koje se eksplicitno kae ili
implicitno podrazumeva da je vreme u kojem tvrenje treba da vai ne sme biti krae
od vremena trajanja samog dogaaja za koji se tvrdi da je sadanji, jer bi inae
tvrenje bilo lano, poto dogaaj ne bi bio sadanji nego ili delimino-sadanji-
delimino-proli (N
P
), ili sadanji-i-delimino-proli (N-P), ili delimino-budui-
delimino-sadanji (F
N
), ili sadanji-i-delimino-budui (F-N), ili delimino-budui-
sadanji-i-delimino-proli (F-N-P). Ali ne samo to. Pod uslovom da je dogaaj za
koji se kae da je sadanji sam vremenski dobro individuiran, vreme za koje se
pretpostavlja da je vreme u kojem tvrenje treba da vai ne sme da bude ni due od
vremena samog dogaaja za koji se kae da je sadanji, ovoga puta zato to to vie ne
168
bi bilo tvreenje o tom nego o nekom drugom dogaaju. Treba naime uoiti da prema
desetom aksiomu za elementarne dogaaje dodue vai da, ako je t
m
t
n
, onda Ae(t
n
)
povlai za sobom Ae(t
m
), ali Ae(t
n
) i Ae(t
m
) nisu tvrdnje o istom dogaaju, ako se ima
u vidu i njegova vremenska individuacija, pa samim tim tvrditi ANe(t
n
) nije isto to i
tvrditi ANe(t
m
). Sve u svemu, to to vreme za koje se pretpostavlja da je vreme u
kojem tvrenje o sadanjosti nekog dogaaja treba da vai ne sme da bude ni krae ni
due od vremena u kojem se dogaaj o kojem je re deava, ve mora biti jedno isto
vreme, ini da su istinosni uslovi iskaza o sadanjosti dogaaja token reflexive,
186
to
ne znai nito drugo do da je vreme dogaaja za koji se kae da je sadanji
jednoznano odreeno vremenom na koje se sam konkretan iskaz protee. Tako je
konkretan iskaz o tome da kia sada pada istinit ako i samo ako kia zaista pada u
vremenu koje je eksplicitno ili implicito
187
odreeno kao vreme u kojem dotian iskaz
treba da vai.
Preimo sad na drugu stvar, za koju sam rekao da je indikativna s obzirom na
namere atemporalista. Iz same injenice da vreme za koje se pretpostavlja da je vreme
u kojem tvrenje o sadanjosti nekog dogaaja treba da vai ne sme da bude ni krae
ni due od vremena u kojem se dogaaj o kojem je re deava, ve mora biti jedno
isto vreme, sledi da e svaka promena u vremenu dogaanja automatski naruiti
istinitost tvrenja o njegovoj sadanjosti i ispuniti neke druge istininosne uslove, to
jest uslove za pripisivanje nekog drugog vremena.
188
Ali to znai ujedno da i ovi
drugi uslovi zavise iskljuivo od odnosa izmeu pretpostavljenog vremnena u kojem
tvrenje o odgovarajuem novom vremenu dogaanja treba da vai i vremena u
kojem se sam dogaaj odigrava. I tako dalje, i tako dalje. Novozadovoljeni istinosni
uslovi bie zadovoljeni dok se ne narui dati odnos izmeu vremena pretpostavljenog
vaenja iskaza i vremena odigravanja dogaaja, kada e ponovo biti zadovoljeni neki
169
trei istinosni uslovi, to jest uslovi za pripisivanje nekog novog vremena. Na primer,
dogaaj koji je prethodnom promenom od sadanjeg (N) postao delimino-sadanji-
delimino-proli (N
P
) dogaaj, tako da je ANe(t
n
) prestalo da bude a AN
P
e(t
n
) postalo
istinito, postae u jednom trenutku proli (P) dogaaj, ime e sad AN
P
e(t
n
) prestati
da bude a APe(t
n
) poeti da bude istinito. Drugim reima, konkretne istancijacije
temporalnih iskaza doivee promenu tokom istorije sveta iskljuivo zbog promene
odnosa izmeu vremena kad su iskazi izreeni i vremena u kome se dogaaj o kome
govore deava. To, pored ostalog, znai da su u stvari istinosni uslovi svih konkretnih
istancijacija (token) temporalnih izkaza token reflexive, poto je to da li su istiniti
zavisno od vremena kada su izgovoreni, jer, kao to smo videli, svaki temporalan
iskaz o nekom dogaaju je bar nekad istinit, ako dogaaj uopte pripada istoriji sveta.
Sada dolazimo do najvanije stvari. Iako se istinosni uslovi temporalnih iskaza
menjaju tokom istorije sveta, oni se, dakle, menjaju na sistematski nain, koji zavisi
iskljuivo od odnosa izmeu vremena kada su iskazi izreeni, odnosno intervala na
kojima bi trebalo da vae, i vremena kada se dogaaj o kojem je re dogodio. To
omoguava da se ovi istinosni uslovi odrede i atemporalno, to jest bez pozivanja na
vremena o kojima iskazi govore, to sam i ja sam uinio u prolom odeljku,
skicirajui sistem temporalne logike. A to to su istininosti uslovi temporalnih iskaza
sami atemporalni dovoljno je atemporalistima da izvre logiko-ontoloku
reinterpretaciju temporalnih iskaza koja im omoguava da poreknu realnost vremena.
Ovde treba biti vrlo oprezan i ne pouriti pa tvrditi da je mogue izvriti
znaenjsku redukciju temporalnih izkaza na atmporalne, to je bilo ono to je u ranoj
verziji atemporalizma pokuao da uini Bertrand Rasel.
189
Protiv znaenjske
redukcije govori ve to to se u ekvivalenciji kojom se tvrde istinosni uslovi
temporalnih iskaza s leve strane nalazi neto to ne moe biti uvek istinito, a s desne,
170
naprotiv, neto to je, ako je uopte istinito, uvek istinito. Ali, ako je tako, oveka bi
moglo da zbuni ve to to se doputa ekvivalencija izmeu nuno samo nekad i moda
uvek istinitog.
Reenje se, naravno, sastoji u tome to se s leve strane ekvivalencije nalazi izkaz
objekt-jezika, a s njene desne strane izkaz meta-jezika. Ako je, naime, ono to stoji na
levoj strani de facto istinito u vremenu kada je tvreno, onda je vanvremena istina
tvrena desnom strane ekvivalencije to da je iskaz s leve strane izreen u vremenu kad
je istinit. Kada za padanje kie kaem da je sadanji dogaaj, i kia pritom zaista pada,
onda su ispunjeni istinosni uslovi za to tvrenje, te je vanvremena istina da je iskaz
izreen u vreme kada je istinit.
Ostaje da se razjasni najdelikatnija stvar. Ako savremeni temporalisti ne vre
znaenjsku redukciju temporalnih iskaza,
190
kako to to su istinosni uslovi ovih izkaza
atemporalni omoguuje ontoloku redukciju vremen?
Razmotrimo jedan analogan sluaj ontoloke redukcije koji danas ne bi bio
nerazumljiv ni ne-filozofima. Nekada se verovalo da je svojstvo biti lep objektivno
svojstvo neega ili nekoga i svakodnevni jezik jo uvek sadri tu implikaciju.
Meutim, danas tako da ko veruje da je to sluaj. Neki pas nije lep sam po sebi, ve
je lep samo ako mi, ili na mozak, reagujemu na njegovu pojavu na odreeni nain.
Ba zato i nema protivrenosti izmeu dva naizgled protivrena iskaza, od kojih jedan
za istog psa tvrdi da je ruan za koga drugi iskaz tvrdi da je lep. I ovde nas samo
navoenje istinosnih uslova koje daju psiholozi (ili neurofiziolozi), a koje bi danas i
obian ovek razumeo i s njima se sloio, navodi na to da kaemo da svojstvo biti lep,
za razliku od svojstava biti tog i tog oblika ili biti te i te veliine, nije realno svojstvo
samog psa, ve da su naka njegova druga svojstva uzrok izvesne nae reakcije na
njegovu pojavu, zbog ega kaemo da je lep. I ovde se, dakle, radi o ontolokoj
171
eliminaciji jednog svojstva, za koje se prethodno verovalo da je svojstvo stvari u svetu
samih po sebi, na osnovu istinosnih uslova iskaza kojima se to svojstvo neemu
pripisuje.
Slino ovom, nadam se nespornom, sluaju, nema nieg nelegitimnog u tome to
atemporalisti na osnovu vanvremenih istinosnih uslova iskaza kojima se vremenska
svojstva dogaajima pripisuju, a pozivajui se pritom na Okamov brija, odbacuju
tvrdnju da su temporalna svojstva svojstva dogaaja samih po sebi. To ne znai da oni
smatraju da je nelegitimno govoriti o temporalnim svojstvima dogaaja -- ba kao to
mi ne prestajemo da govorimo da je neko lep. To samo znai da temporalna svojstva
nisu realna u smislu u kojem to satraju temporalisti. Bez ovog komparativnog smisla
koji se tie realnosti neega teko da bi ikoja ontoloka eliminacija uopte imala
smisla.
Ontoloka eliminacija vremena ne znai da nama temporalni jezik i temporalna
logika nisu potrebni i vani. Ako nemam sat, nita mi ne vredi to mi neko kae da je
najavljeno bombardovanje mosta preko koga treba da preem i navede tano vreme u
koje e se to dogoditi. Za mene je u tom sluaju vano to je bombardovanje mosta
budui dogaaj, koji se moe desiti ba kada ja most budem prelazio. Ali, objanjenje
toga zato je to meni vano, dok se odluujem da li da preem most, poiva u
potpunosti na tome to je moje odluivanje ranije od najavljenog bombardovanja, a
ne na navodnoj realnosti samog temporalnog svojstva biti budui koje se
bombardovanju pripisuje.
Da bismo atemporalistiku eliminaciju vremena uinili intuitivno prihvatljivijom,
pogledajmo ta se u analognom sluaju deava sa prostornim svojstvima. Teko da bi
neko rekao da je svojstvo biti ovdanji, to je prostorni analogon svojstva biti
sadanji, realno svojstvo neke stvari ili nekog dogaaja. Neto je ovde samo zato to
172
se ja nalazim gde i to neto. Ako su pak biti ovdanji i biti sadanji prostorno-
vremenski analogoni, onda nas oigledna neprihvatljivost toga da je biti ovdanji
realno svojstvo dogaaja po sebi navodi da to isto kaemo i za svojstvo biti sadanji.
Moglo bi se pomisliti da nas sam jezik ovde zavodi, jer kad je re o vremenu mi
koristimo razliite glagolske oblike kada govorimo o prolim, sadanjim i buduim
dogaajima (ili je to bar tako u veini jezika), dok kad je u pitanju prostor tome
analogni jeziki oblici ne postoje. No setimo se jo jednom jezika Hopi indijanaca, u
kojem to nije tako, ve se za govor o prostorno udaljenim dogaajima koriste razliiti
glagolski oblici. Hopi indijanci su moda skloni da zbog toga veruju da je biti
ovdanji objektivno svojstvo dogaaja po sebi. Od Frankene potie izraz
'naturalistika greka',
191
koji se odnosi na sluajeve, poput onoga iz primera sa
svojstvom biti lep, kada neto, iz razloga to nas na to navodi jezik, pogreno
smatramo neim to kao takvo pripadna samom svetu. Tako bismo mi, koji govorimo
neki standardni indo-evropski jezik, verovatno bez oklevanja rekli da Hopi indijanac
koji zaveden svojim jezikom veruje da je svojstvo biti ovdanji realno svojstvo
dogaaja, zbog ega same dogaaje objektivno razlikuje i po tome to jesu i nisu
ovdanji, u stvari pravi naivnu naturalistiku greku. Na slian bi nain atemporalisti
mogli gledati na temporalistie, udei im se da se jo nisu oslobodili toga da veruju u
realnost vremen, te bi ih optuili da prosto ine naturalistiku greku.
Posle svega, izgleda, dakle, da se i temporalistika teorija, uprkos njenim
prednostima u odnosu na prezentizam, moe optuiti da za antopocentrizam. No
glavna predsnost atemporalistike teorije je u tome to njena reinerpretacija
temporalnih iskaza, uz primenu Okamovog brijaa, opravdava ontoloku eliminaciju
vremen, bar dok se spor izmeu temporalista i atemporalista kree u okvirima onoga
to smo razmatrali u ovom odeljku, a to je okvir u kojem se spor i vodi u tekuoj
173
literaturi. Zato moemo i razumeti zato je atemporalizam danas takorei zvanino
prihvaena teorija. Meutim, entia non sunt multiplicanda samo praeter necessitatem,
pa zato ne smemo tvrditi da su atemporalisti dobili rat, ako im i priznamo da su dobili
ovu odreenu bitku. Razmatranje odnosa vremena i modalnosti, ime emo se baviti u
sledeem odeljku, moglo bi stvar okrenuti u korist temporalizma.




















174










VREME I MODALNOST














175







Semantika moguih svetova i unutarsvetski modaliteti
Semantiku moguih svetova izloiemo samo u onoj meri u kojoj e nam to biti
potrebno za definiciju pojma unutarsvetskih modaliteta, koji e nam pak biti
neophodan za povezivanje vremena i modalnosti unutar sistema vremenske modalne
logike dogaaja.
192
Moguim svetom smatra se svaki svet koji se moe u potpunosti opisati nekim
neprotivrenim skupom reenica.
Aktualni svet je bilo koji mogui svet koji se iz bilo kojih razloga smatra
aktualnim. Ovo trivijalno formalno odreenje je zgodno jer nas ne obavezuje a priori
da kaemo koji je svet aktualan, poto to ta e se smatrati aktualnim svetom zavisi od
daljih specifikacija koje mogu znatno varirati od teorije do teorije.
Pojam aktualnog sveta ne treba brkati s pojmom realnog sveta, poto je pojam
aktualnog sveta obino ui od pojma realnog sveta. Naime, aktualni svet moe biti
isto to i realni svet, ali realni svet moe biti i skup vie na odreeni nain povezanih
aktualnih svetova, koji ak ne moraju biti ni meusobno neprotivreni, jer se ne
zahteva da aktualni svetovi budu jednovremeno aktualni. Kao to skup svih moguih
svetova sadri kao elemente i svetove koji su meusobno protivreni, tako i realni
svet kao skup, ako ne svih, ono nekih na odreeni nain povezanih aktualnih svetova,
176
moe, u naelu, kao svoje elemente sadravati i svetove koji su meusobno
protivreni. Naravno, kao i u sluaju aktualnog sveta, i to koji e svet biti smatran
realnim moe varirati od teorije do teorije.
Odnos izmeu pojedinih moguih svetova odreen je takozvanom relacijom
dosezivosti. Ova relacija se obino ne definie nego se smatra primitivnim pojmom, to
jest neim to mogue svetove ureuje kao to, na primer, relacija prethoenja ureuje
elemente jednodimenzionalnog kontinuuma Meutim, mi emo, s obzirom na
specifine svrhe zbog kojih nam je semantika moguih svetova potrebna, relaciju
dosezivosti ipak definisati, i to na nain koji e nam potom omoguiti da definiemo
unutarsvetske modalitete.
Za mogui svet w
n
rei emo da je doseziv iz sveta w
m
ako i samo ako iz
pretpostavke da je svet w
m
aktualan ne sledi da svet w
n
nije aktualizibilan, po teoriji
po kojoj bi se reklo da je svet w
m
aktualan (uz izvinjenje zbog izraza 'aktualizibilan',
koji nam je taman toliko potreban koliko je nezgrapan). Ova definicija svakako
zahteva razjanjenje.
Prvo, u naelu bi se za svaki mogui svet moglo rei da je aktualizibilan, to jest, da
bi mogao biti aktualan ve samim tim to je svaki mogui svet neprotivrean. U
prethodnoj definisiji nije re o takvoj vrsti mogunosti, ve o jednom pojmu
mogunosti koji je mnogo restriktivniji. Prema pojmu aktualizibilnosti koji je
upotrebljen u definiciji, za svet w
n
bi se reklo da nije aktualizibilan, iako bi naelno
mogao biti aktualan, ako bi aktualnost sveta w
m
bila nespojiva s aktualnou sveta w
n
.
Drugo, ako je svet w
n
nije doseziv iz sveta w
m
, to ne znai da nije doseziv iz nekog
sveta w
k
. To onda znai i da bi svet w
n
mogao biti aktalizibilan pod pretpostavkom da
je svet w
k
aktualan a neaktualizibilan pod pretpostavkom da je svet w
m
aktualan. Da li
to onda dalje znai da bi u tom sluaju bilo nemogue da i svet w
k
i svet w
m
budu
177
aktualni, poto bi aktualnost jednog implicirala aktualizibilnost, a aktualnost drugog
neaktualizibilnost sveta w
n
? To iz same definicije ne sledi, poto u njoj nije re o
aktualizibilnosti u nespecifikovanom smislu. Pretpostavimo da se moe iveti samo u
aktualnom svetu (to ba i nije neka neobina pretpostavka). Sve to bi pod tom
pretpostavkom sledilo jeste da, ako su i w
k
i w
m
aktualni svetovi a svet w
n

aktualizibilan samo s obzirom na w
k
, vi nikad ne biste mogli da ivite u w
n
, ako ve
ivite u w
m
, dok biste, ako ivite u w
k
, mogli iveti i u w
n
.
I najzad, to to definicija ne zahteva aktualnost sveta iz kojeg je neki drugi svet
doseziv, ve samo govori o tome ta bi iz pretpostavke aktualnosti prvog sledilo,
omoguuje da se govori i o dosezivosti izmeu puko moguih svetova.
Sama relacija dosezivosti moe biti refleksivna, simetrina, tranzitivna, kao i nita
od toga. Dosezivost je refleksivna s obzirom na svet w
n
ako i samo ako je sam svet w
n

doseziv iz sebe samog. Dosezivost je simetrina u odnosu na neka dva sveta, w
m
i w
n
,
ako i samo ako je svet w
n
doseziv iz sveta w
m
kao i svet w
m
iz sveta w
n
. Dosezivost je
tranzitivna u odnosu na svetove w
k
, w
m
i w
n
ako i samo ako iz dosezivosti w
m
iz w
k
i
dosezivosti w
n
iz w
m
sledi dosezivost w
n
iz w
k
. Naravno, relacija dosezivosti moe biti
takva da za neke svetove vai a za neke druge ne vai bilo refleksivnost, bilo
simetrinost, bilo tranzitivnost. Ako je relacija dosezivosti refleksivna u odnosu na
bilo koji od tri sveta, simetrina u odnosu na bilo koja dva od njih i tranzitivna u
odnosu na bilo koji poredak ova tri sveta, onda i samo onda je ona relacija
ekvivalencije u odnosu na tri sveta o kojima je re.
Razni sistemi modalne logike razlikuju su upravo po tome koja vrsta relacije
dosezivosi vai u njihovim modelima. Najjai sistem je sistem S5 Klarensa Irvinga
Luisa, u ijim modelima je relacija dosezivost relacija ekvivalencije i to u odnosu na
178
sve svetove iz skupa moguih svetova. Drugim reima, modeli sistema S5 su takvi da
je svaki mogui svet doseziv iz bilo kojeg od njih.
Pogledajmo sada kako se u modalnoj logici uvode modalni operatori i kakvo je
njihovo znaenje s obzirom na semantiku moguih svetova. Modalni operatori (koji
itamo: 'nuno je da') i ('mogue je da') stoje ispred formula (i ba se zato i
ponaaju kao operatori), jer se govor o nunosti i mogunosti dogaaja, ili ve bilo
ega drugog u svetu, zamenjuje govorom o nunoj i moguoj istinitosti iskaza kojima
se o tome govori. Ako je re o nunosti dogaaja, onda se, umesto da se kae da je
nuno da se dogaaj desi, kae da je tvrenje o tome nuno istinito. Slino je sa
mogunou da se neto dogodi. Umesto toga se kae da je mogue da je tvrrnje o
tome istinito.
Interpretacija iskaza A i A (gde je A bilo koja reenica kojom se o nekom
moguem svetu neto tvrdi) vrlo je jednostavna. A je istinito u nekom moguem
svetu w
n
ako i samo ako je A istinito u svim svetovima dosezivim iz w
n
. A je pak
istinito u w
n
ako i samo ako postoji bar jedan svet diseziv iz w
n
u kojem je A istinito.
U sluajevima kada istinitost A i A varira u zavisnosti od toga u kojem su
moguem svetu tvreni, potrebnu specifikaciju je mogue napraviti tako to e se uz
operator i staviti indeks koji oznaava svet u kojem se iskazi A i A tvrde. Na
primer, w
n
A nedvosmisleno kae da je A istinito u bar jednom moguem svetu
dosezivom iz w
n
.
Sada konano moemo definisati unutarsvetske modalitete na jedan uopten nain.
Kako unutarsvetska nunost tako i unutarsvetska mogunost ticae se svetova
dosezivih iz nekog segmenta realnog sveta kao mogueg sveta. Drugim reima, iskaz
A odnosie se na unutarsvetsku nunost ako i samo ako je mogui svet u kojem se
ovaj iskaz tvrdi segment realnog sveta. Slino tome, iskaz A e se odnositi na
179
unutarsvetsku mogunost ako i samo ako je mogui svet u kojem se ovaj iskaz tvrdi
segment realnog sveta. To automatski znai da e u sluaju unutarsvetskih modaliteta
dosezivi svetovi biti samo oni koji su dosezivi iz nekog segmenta realnog sveta. Dalju
specifikaciju pojma unutarsvetskih modaliteta daemo u sledeim odeljcima kada
ovaj pojam budemo povezali sa vremenom, to e ujedno zahtevati i dalju
specifikaciju pojma realnog sveta.

Deterministiki aksiom i odsustvo objektivnog smera vremena
Kad uvedemo u igru vreme, onda, ako se i dalje koristimo intervalskim sistemom
kontinuuma, segmenti realnog sveta o kojima se govori u definiciji unutarsvetskih
modaliteta postaju svetovi aktualni u nekom intarvalu vremena.
Realni svet emo pak definisati kao skup svih aktualnih svetova uzajamno
povezanih relacijom dosezivosti, ali tako da je ova relicija relacija ekvivalencije. Ova
definicija ostavlja mogunost da postoji vie (i ak beskonano mnogo) razliitih
realnih svetova, ali ujedno tu mogunost ini irelevantnom za razmatranje
unutarsvetskih modalitata. Jer, pretpostavimo da dva razliita realna sveta imaju
najdui zajedniki segment, kakav je na sledeoj slici segment a, koji se prostire
izmau taaka A i B kao taaka fuzije i fisije (ili fisije i fuzije) dva sveta.




U stvari, iako se pre fisije moe govoriti o samo dva realna sveta, onom kojem
pripadaju b i a i onom kojem pripadaju c i a (ako je A taka fuzije a B taka fisije),
posle fisije se mora govoriti o etiri sveta: onom kojem pripadaju b, a i d, onom
180
kojem pripadaju b, a i e, onom kojem pripadaju c, a i d, i onom kojem pripadaju c, a i
e. Meutim, ne samo to su ovi svetovi uzajamno dobro diferencirani, jer se shodno
definiciji tano zna koji aktualni svet kao segment realnog sveta kome od njih
pripada, ve je za govor o unutarsvetskim modalitatima sveta kojem pripadaju,
recimo, b, a i d irelevantno to to je mogui svet e ne samo doseziv iz a, ve i
aktualan (kao segment jednog drugog realnog sveta). Naime, e bi bio doseziv i kad bi
bio samo aktualizibilan a ne i aktualan, te kao to tada, kao samo aktualizibilan, ne bi
pripadao realnom svetu kome pripadaju b, a i d, tako tom svetu ne pripada ni kao
aktualan, jer izmeu d i e ne vai ralacija dosezivosti.
Ako se na ovom mestu setimo teorije relativiteta, onda je je jasno da po prethodnoj
definiciji jedan realni svet ini sve ono to se dogaa na jednoj svetkoj liniji, poto su
samo vremenski uporedivi segmenti uzajamno dosezivi. To znai da e nam za
formalizaciju unutarsvetskih modaliteta biti dovoljna standardna topologija vremena.
Zato emo ponovo pretpostaviti vaenje devet aksioma aristotelovskog sistema
jednodimenzionalnog kontinuuma, koji implicitno definiu satandarnu topoloku
vremensku strukturu.
Pihvatajui atemporalistiku reinetrpretaciju temporalne logike dogaaga, u
modalnim vremenskim sistemima u kojima emo definisati unutarsvetsku nunost,
odnosno unutarsvetsku mogunost, nee biti ni vremenkih operatora ni vremenskih
predikata ve jedino datuma oznaenih individualnim vremenskim konstantama.
Osim toga, dogaaji e, e', e", e i dalje oznaavati elemntarne dogaaje implicitno
definisane desetim aksiomom uvedenim u prolom poglavlju.
Poto je u jednom realnom svetu u kome emo definisati unutarsvetske modalitete
svaki njegov segment kao segment tog realnog sveta dovoljno individuiran ve time
to zauzima odreeni vremenski intarval, nee nam biti potrebno da posle modalnih
181
operatora piemo indekse koji pokazuju u kojem se svetu neki Ae(t
n
) i Ae(t
n
) tvrde,
ve emo to moi izraziti odgovarajuim vremenskim prefiksom ili kvantifikatorom,
na primer [t
3
]Ae(t
n
) ili (t
m
)Ae(t
n
). U sloenim formulama nee ak biti neophodno
da kvantifikovana promenljiva koja odreuje na kom se segmentu tvrenje svake
potformule izrie bude prividno slepa (to znai da e moi da se javlja i u ostatku
formule). Pritom, meutim, treba biti jako oprezan prilikom itanja odgovarajue
formule. Tako se u formuli (t
n
)(t
m
)(t
m
t
n
Ae(t
n
)), na primer, za Ae(t
n
) tvrdi da
vai na svakom segmentu realnog sveta koji prethodi intervalu koji promenljiva t
n

uzme za vrednost, dok u formuli (t
m
)((t
n
)Ae(t
n
) t
m
t
n
), recimo, Ae(t
n
) treba
da vai na svakom intervalu koji t
n
uzme za vrednost.
Formulisaemo sada deterministiki aksiom, kao jedanaesti aksiom sistema, kojim
e implicitno biti definisana unutarsvetska nunost. Pritom ova unutarsvestka nunost
nee znaiti da unutar sveta postoji kauzalni lanac zbog kojeg se svaki dogaaj koji se
u realnom svetu javlja nuno javlja tada kada se javlja. Naime, razlozi iz kojih je neki
dogaaj nuan bie ostavljeni po strani. To dodue moe biti i zato to u svetu postoji
kauzalni lanac dogaaja, ali moe biti tako i iz bilo kojih drugih razloga, kao recimo
zbog toga to je jednoznano uparenje dogaaja i vremenskih intervala rezultat
prestabilirane harmonije ustanovljene od strane Boga. Drudim reima, vrsta
determinizma nas nee zanimati, ve samo jezgro znaenja samog termina
'determinizam'.
Kao to smo videli, rei da je neki dogaaj nuan formalno e biti izraeno tako
to e se rei da je reenica kojom se to tvrdi nuno istinita na segmentu realnog sveta
u kojem se tvrdi. Uzmimo, za primer, dogaaj e za koji se eli rei da se nuno javlja
u intervalu t
1
. Ne uzimajui u obzir vrstu relacije dosezivosti, morali bismo pre svega
da odredimo sam segment realnog sveta u kojem reenica treba da je istinita, da
182
bismo potom tvrdili Ae(t
1
). Meutim, poto je, po pretpostavci, ralacija dosezivosti
definisana na skupu svih segmenata realnog sveta kao relacija ekvivalencije, vaie i
(t
n
)Ae(t
1
).
Kako to to se e nuno javlja u inetvalu t
1
znai da je odsustvo dogaaja e u t
1

nemogue, dok, isto tako, nunost odsustva dogaaja e u intravalu t
1
znai da je
nemogue da se on u t
1
javlja, to moemo na svakom segmentu realnog sveta tvrditi
da vai Ae(t
1
) Ae(t
1
). Ovo tvrenje nije nikakva trivijalna logika istina ve,
naprotiv, veoma jako tvrenje. Tvrenje nije trivilalno zato to se ne moe dobiti
necesitacijom principa iskljuenja treeg, poto (Ae(t
1
) Ae(t
1
)) ne povlai za
sobom Ae(t
1
) Ae(t
1
). A da je tvrenje veoma jako vidi se iz njegove
generalizovane forme, koja predstavlja sam aksiom potpunog unutarsvetskog
determinizma. Ako uvedemo E kao shematsko slovo zamenljivo bilo kojim od
dogaaja e, e', e",, onda deterministiki aksiom (koji emo oznaiti sa 11(d)), a
kojim se implicitno definie unutarsvetska nunost i ujedno tvrdi da je ona potpuna,
glasi:
11(d). (t
m
)(t
n
)(AE(t
n
) AE(t
n
))
Iz ovog aksioma neposredno sledi i
(t
n
)(AE(t
n
) AE(t
n
)),
193
poto iz toga to je AE(t
n
) AE(t
n
), bez odzira na kom se segmentu tvrdilo,
istinito za svaku vrednost t
n
, sledi da je istinito i kad se tvrdi na samom intervalu u
kojem se e javlja.
Potpuni determinizam tvren prethodnim aksiomom povlai za sobom potpuni
kolaps razliitih modaliteta u jedan jedini -- realitet realnog sveta -- poto su jedini
dosezivi svetovi segmenti samog realnog sveta. To, meutim, ne znai da je sam
183
deterministiki aksiom redundantan, poto je gubitak razlike meu modalitetima
posledica ovog aksioma, kojim se tvrdnja o kolapsu eksplicira u samom sistemu.
Ovakvu vrstu nunosti, koja se odnosi na sve injenice, David Luis je nazivao
fatalistikom.
194
Meutim, na najoptijem nivou, na kojem imamo u vidu samo jezgro
znaenja samog termina 'determinizam', razne vrste determinizma se i ne mogu
razlikovati od fatalizma.
Razmotrimo sada jednu izuzetno znaajnu posledicu ovakvog potpunog
unutarsvetskog determinizma, koja e nas naterati da, bar u ovom sluaju, prihvatimo
tvrenje Vilera, Fejnmana i Prajsa da objektivni smer vremena ne postoji.
Krugovi na dva sledea dijagrama predstavljaju mogue svetove u tenutku t
1
u
kojima je Ae(t ), istinito. ), odnosno Ae(t
1 1

t
1
B
t
1
Ae(t
1
)
Ae(t
1
)





t
1
B
t
1
Ae(t
1
)
Ae(t
1
)
Prvo to treba naglasiti jeste da ovde take B na oba dijagrama ne oznaavaju vorita
od kojih polaze po dve svetske linije (kao na dijagramima Minkovskog), te utoliko ne
oznaavaju ni taku grananja vremena. Te take oznaavaju prosto granine trenutke
izmeu ranijeg i kasnijeg vremena na vremenskoj osi. E sad, u vremenu pre trenutka
B i mogui svetovi u kojima je Ae(t
1
) istinito, i oni u kojima je Ae(t
1
) istinito mogli
bi biti dosezivi da dosezivost jednih ili drugih nije iskljuena deterministikim
aksiomom. Isprekidane linije oznaavaju vezu sa moguim ali nedosezivim
svetovima, a pune vezu sa jedino dosezivim svetom, to, u zavisnosti od toga da li je
184
istinito Ae(t
1
) ili Ae(t
1
), mora ili biti svet u kojem je Ae(t
1
) istinito ili svet u
kojem je Ae(t
1
) istinito.
No pretpostavimo sada da je taka B, osim to je granina taka izmeu dva
vremenska perioda realnog sveta, de facto i prostorvremenska taka od koje polaze
dve svetske linije, tako da se du jedne dogaaj e javlja a du druge ne javlja. Sada
izgleda da smo dovedeni u velike tekoe, jer izgleda da i svet u kojem je Ae(t
1
)
istinito i svet u kojem je Ae(t
1
) istinito treba da budu dosezivi, dok prema naem
sistemu jedan od njih treba da je nedoseziv. Da li to znai da postoji nesklad izmeu
naeg deterministikog sistema i specijalne teorije relativiteta, koja je takoe
deterministika?
Spasonosni izlaz iz ove neprijatne situacije sastoji se u tome to segment pre take
B nije segment samo jednog realnog sveta, ve (u ovom sluaju) bar dva realna sveta,
jednog koji osim tog segmenta obuhvata i onaj u kojem se dogaaj e javlja, i drugog u
kojem se dogaaj e ne javlja. To znai da za odreenje toga ta je segment realnog
sveta moramo uzeti u obzir ceo realni svet, to e rei i ono to se u odnosu na taku
B kasnije dogaa. To pokazuje ne samo to da vremena nisu realna, ve i to da se taka
B mora moi posmatrati i kao taka fuzije a ne samo fisije dva realna sveta. Jer ako se
posmatra kao taka fuzije, onda je ve na prvi pogled jasno da nema protivrenosti
izmeu posledica deterministikog aksioma i teorije relativiteta. Strogo uzev, to to se
e javlja na jednoj svetskoj liniji dok se na drugoj ne javlja ne bi ni smelo da se iskae
pomou Ae(t
1
) i Ae(t
1
), jer vreme oznaeno sa t
1
i nije isto vreme na obe svetske
linije. Dakle, ostaje tano da su svetovi u kojem je Ae(t
1
) istinito nedosezivi iz
realnog sveta u kojem je Ae(t
1
) istinito, a to znai i iz svakog njegovog segmenta pre
take B, dok su svetovi u kojem je Ae(t
1
) istinito nedosezivi iz sveta u kojem je
Ae(t
1
) istinito, a to znai i iz svakog njegovog segmenta pre take B.
185
Da su, pod pretpostavkom sveopteg unutarsvetskog determinizma, Viler, Fejnman
i Prajs u pravu formalno sledi ve iz toga to se i posle uvoenja deterministikog
aksioma zamenom relacija i inverznim relacijama i u svim aksiomima naeg
sistema dobija sistem koji se moe interpretirati u svim relacionim strukturama koje
su modeli za originalni sistem, pri emu, ne ostajui u ekspirovskom smislu ono to
su bili, ranije postaje kasnije a kasnije ranije.

Indeterministiki aksiom i realnost toka vremena
U svetu koji ne bi bio potpuno deterministiki, to jest za koji deterministiki aksiom
ne bi vaio u svom neogranienom obliku, morao bi da postoji bar jedan dogaaj e,
kao i bar po jedna vrednost za svaku od dve promenljive t
m
i t
n
, koji su takvi da se
jednovremenom zamenom na odgovarajuim mestima u (t
m
)(t
n
)(AE(t
n
) AE(t
n
))
dobija iskaz koji je laan. Pretpostavimo da je to tako kad se E zameni sa e, a t
n
sa t
1
, i
ispitajmo za koju bi vrednost promenljive t
m
to moglo biti sluaj (jer to moda ne
mora biti svejedno), kao i na koji nain bi trebalo zapisati odgovarajui iskaz koji bi
bio istinit.
To to elimo da kaemo da je mogue da se dogaaj e dogodi u intervalu t
1

moemo direktno zapisati sa Ae(t
1
). Slino je i u sluaju kada treba da je mogue da
se dogaaj e ne dogodi u intervalu t
1
, a to se direktno moe zapisati sa Ae(t
1
).
Metutim, to to nije nuno ni da se dogaaj e dogodi ni da se ne dogodi u untervalu
t
1
znai da oba iskaza, i Ae(t
1
) i Ae(t
1
), treba da vae jednovremeno, to znai da
na nekom segmentu realnog sveta konjunkcija Ae(t
1
) Ae(t
1
) treba da je istinita.
Sada poinju tekoe. Ako je konjunkcija Ae(t
1
) Ae(t
1
) istinita na nekom
segmentu realnog sveta, onda to znai da i svet u kojem je Ae(t
1
) istinito i onaj u
kojem je Ae(t
1
) istinito moraju biti dosezivi iz tog segmenta realnog sveta. Ali, ako
186
je Ae(t
1
) istinito u realnom svetu, onda, po definiciji realnog sveta, segment realnog
sveta u kojem je to sluaj mora biti ne samo aktualizibilan nego i aktualan, to svet u
kojem bi Ae(t
1
) bilo istinito ini nedosezivim iz bilo kojeg segmenta realnog sveta.
Isto vai, mutatis mutandis, i u sluaju da je Ae(t
1
) istinito u realnom svetu. Tada bi,
naime, aktualnost sveta u kojem je Ae(t
1
) istinito inila svet u kojem bi Ae(t
1
) bilo
isinito nedosezivim iz bilo kojeg segmenta realnog sveta.
Stvar se oigledno moe reiti jedino promenom neke od dve pretpostavke koje
smo dosad prihvatali, a to u sluaju definisanja unutarsvetske nunosti nije
predstavljalo problem. Naime, ili moramo odbaciti pretpostavku o jednom realnom
svetu, ili moramo redefinisati relaciju dosezivosti tako da ona prestane da bude
realacija ekvivalencije. Sledei dijagram odgovara promeni prve od dve pretpostavke.

t
1
B
t
1
Ae(t
1
)
Ae(t
1
)





Pune linije kojima su oznaeni svetovi u kojim su Ae(t
1
) i Ae(t
1
) istiniti ukazuje na
to da su oba ova sveta realna, dok to to su linije kojima je taka B s njima povezana
pune ukazuje da su oba ova sveta doseziva iz nekog segmenta realnog sveta koji se
zavrava u taki B.
Vano je uoiti da ravanje u taki B ne mora (mada moe) da bude ravanje
svetskih linija na dijagramu Minkovskog. Naime, ravanje o kojem je ovde re, a koje
obezbeuje realnost svetovima u kojima je Ae(t
1
), odnosno Ae(t
1
), istinito mora da
vai i u sluajevima gde jo nije dolo da ravanja svetskih linija, jer svaki dosezivi
187
svet treba da bude segment nekog realnog sveta. Dva sveta, jedan u kojem je Ae(t
1
) i
drugi u kojem je Ae(t
1
) istinito, mogu oba biti doseziva do kraja intervala t
1
, poto
istinitost iskaza Ae(t
1
) moe da onemogui i neto to se dogodi pred sam kraj
intervala t
1
, to jest u nekom, koliko god kratkom, intervalu koji je u t
1
ukljuen. Zato,
u stvari, i ne postoje samo dva realna sveta u kojima je Ae(t
1
), odnosno Ae(t
1
),
istinito, ve klasa beskonano mnogo takvih svetova.
Ovo reenje, dakle, zahteva jedno vrlo neprirodno shvatanje realnosti, i na njemu
se moda ne bih ni zadravao da ono nije u skladu s modalnim realizmom Davida
Luisa,
195
koji je opet, sa svoje strane, srodan sa Everetovom interpretacijom kvantne
mehanike,
196
koja u poslednje vreme dobija na popularnosti. Modalni realizam je
ontoloki uasno obavezujue stanovite, jer se sve ono za ta priznamo da se realno
moglo dogoditi realno i dogodilo u nekom svetu. Ono to uobiajeno smatramo
realnim svetom razlikuje se od beskonano drugih realnih svetova samo po tome to
je taj realni svet na.
Nezavisno od ontolokih, postoje i isto metodoloki razlozi iz kojih treba
razmotriti drugu mogunost, kojom bi se zadrala pretpostavka o jednom realnom
svetu, jer ne izgleda da se o relanim mogunostima kao unutarsvetskim mogunostima
ne bi moglo govoriti i u sluaju da postoji samo jedan realan svet. A ako to uspemo da
uinimo, onda ne moramo tvrditi da postoji samo jedan realan svet, ali se ne moramo
ni obavezivati na to da je svaki dosezivi svet realan.
Reenje o kome e sada biti re ne zahteva redefinisanje same relacije desezivosti
ve samo odustajanje od toga de je ona relacija ekvivalencije definisana na skupu svih
segmenata realnog sveta.
Videli smo da je ono to nam je stvorilo tekoe to to je realnost samo jednog od
svetova, ili onog u kojem je Ae(t ) istinito, inilo onaj
1
) ili onog u kojem je Ae(t
1
188
drugi svet nedosezivim. I dok se reenje u duhu Luisovog modalnog realnizma sastoji
u tome da se oba ova sveta uine realnim, pogledajmo ta se deava ako se oboma,
kao dosezivima, porekne realnost. To, kao to emo odmah videti, ne znai da im se
realnost porie tout court, ve se to ini s obzirom na segmente iz kojih su dosezivi.

t
1
B
Ae(t
1
)
t
1
Ae(t
1
)





Na perthodnom dijagramu su i krugovi i linije koje njima vode od take B nacrtani
isprekidano zato da bi se ukazalo na to da se radi o dosezivim, i utoliko
aktualizibilnim, ali ne i aktualnim svetovima. Njihov modalni status je ravnopravan, i
utoliko imamo pravo da ih smatramo jednako dosezivim, zbog ega, barem na
segmentima realnog sveta pre B, smemo tvrditi Ae(t
1
) Ae(t
1
). Ali ta je sa
samima Ae(t
1
) i Ae(t
1
), ako se tvrde na nekom segmentu realnog sveta pre B?
Ni Ae(t
1
) ni Ae(t
1
) ne moe biti istinito simpliciter, bar na bilo kojem segmentu
pre take B, jer ni svet u kojem je Ae(t
1
) istinito ni svet u kojem je Ae(t
1
) istinito
nisu aktalni ve samo aktualizibilni. Dakle, Ae(t
1
) i Ae(t
1
) mogu biti istiniti samo u
kvalifikovanom smislu, ako se naime kae u odnosu na koji dosezivi svet se o
njihovoj istinitosti govori. No ba zbog toga nije neophodno uiniti ono to je 1920.
godine, opisujui slinu situaciju, predloio Lukaievi u svom uvenom rektorskom
govoru.
197
Naime, Lukaievi je predloio odbacivanje principa bivalencije, i to je bio
datum kada su, ako ne roene, ono bar zaete polivalentne logike. Ali Lukaievi nije
imao na raspolaganju semantiku moguih svetova.
189
Ovo to smo dosad rekli o drugom reenju predstavlja, naravno, samo prvu
polovinu prie. Iako se, dok se o njima govori na segmentima pre B, unutarsvetske
mogunosti ne odnose na aktualne svetove, one su kao realne povezane s realnim
svetom ne samo po tome to se o njima govori iz realnog sveta, ve i po tome to e,
posmatrano iz vremena posle t
1
, ili Ae(t
1
) ili Ae(t
1
) biti istinito simpliciter, poto je u
tom vremenu jedan od svetova, ili onaj u kojem je Ae(t
1
) ili onaj u kojem je Ae(t
1
)
istinito, aktualan, i kao takav segment je realnog sveta (vidi sledea dva dijagrama).

t
1
B
t
1
Ae(t
1
)
Ae(t
1
)





t
1
B
t
1
Ae(t
1
)
Ae(t
1
)
Dakle, ako je, posmatrano iz vremena posle t
1
, svet u kojem je Ae(t
1
) istinito
aktualan, onda je svet u kojem bi Ae(t
1
) bilo istinito nedoseziv, i obrnuto, ako je,
posmatrano iz vremena posle t
1
, svet u kojem je Ae(t
1
) istinito aktualan, onda je
svet u kojem bi Ae(t
1
) bilo istinito nedoseziv. To pokazje zato relacija dosezivisti
vie ne moe da bude relacija ekvivalencije definisana na skupu svih aktualnih
svetova kao segmenata realnog sveta. Broj aktualizibilnih svetova vei je od broja
aktalnih. Pri tom treba imati u vidu da to to jedan svet u kasnijem vremenu nije
doseziv ne ukida njegovu dosezivost iz ranijeg vremena. Naime, i posle t
1
je istinito
da je, prema levom dijagramu, i svet u kojem je Ae(t
1
) istinito doseziv iz vremena
pre B, kao to je istinito, prema desnom dijagramu, da je i svet u kojem je Ae(t
1
)
istinito doseziv iz vremena pre B.
190
Da bismo formulisali aksiom kompletnog indeterminizma, moramo jo ispitati
situaciju u vremenu posle B a pre potpunog isteka t
1
.
198
Aktualizibilnost sveta u
kojem bi Ae(t
1
) bilo istinito moe biti iskljuena ve na bilo kojem poetnom
segmentu intervala t
1
, ali, kao to smo napomenuli, moe biti iskljuena i neim to bi
se dogodilo pred sam kraj intervala t
1
. Imajui to u vidu, aksiom kompletnog
indeterminizma, koji emo oznaiti sa 11(in), treba da glasi ovako:
11(in). (t
n
)((AE(t
m
) AE(t
m
)
t
n
t
m
(t
k
)(t
n
t
k
t
k

t
m

(AE(t
k
)AE(t
m
))))
U ovom sluaju nam nije potrebna prividno slepa promenljiva, jer je odnos izmeu
intervala t
m
, u kojem se dogaaj deava ili ne deava, i intervala t
n
, na kojem se
AE(t
m
) AE(t
m
) tvrdi, specifikovan na desnoj strani ekvivalencije.
Sada dolazimo do najvanijeg. U krajnje zanimljivom kontrastu prema situaciji iz
prethodnog odeljka, gde je sistem temporalne logike dozvoljavao njegovu
atemporalistiku reinterpretaciju, sada sistem koji ne sadri ni vremenske operatore ni
vremenske predikate implicira realnost razlike meu vremenima, to znai da nam je
neophodna pretpostavka da vreme tee! Jer jedino realnost toka vremena omoguava
da u realnom svetu bude tano i ono to je predstavljeno sledeim dijagramom:





i ono to je predstavljeno jednim od sledea dva dijagrama:


t
1
B
t
1
Ae(t
1
)
Ae(t
1
)
tB
1
B
B
t
1
Ae(t
1
)
Ae(tB
1
B)
tB
1
B
B
t
1
Ae(tB
1
B)
Ae(t
1
)
191



Srednjevekovni logiari upotrebljavali su izraz necessitas per accidens da oznae da
je neto to samo po sebi nije nuno moe biti nuno iz akcidentalnih razloga. Nama
bi vie odgovaralo da govorimo o nedosezivosti per accidens, jer jedan od svetova
koji je bio doseziv, odnosno aktualizibilan, protokom vremena postaje nedoseziv.
Dakle, ako elimo da govorimo o unutarsvetskim mogunostima, kao o svetu
inherentnim,
199
ili realnim mogunostima,
200
klauzula praeter necessitatem iz
Okamovog brijaa nee vie biti zadovoljena, pa smo utoliko ovlaeni da zahtevamo
da se prizna realnost toka vremena. Naime, svet atemporalista nije samo lien realnih
vremena, nego i realnih mogunosti, i ako stnanje u savremenoj fizici, kvantnoj
mehanici na primer, zahteva da indeterminizam shvatimo ontoloki, onda moramo
prihvatiti i realnost toka vremena.
Shvatiti indeterminizam ontoloki znai prihvatiti da u realnom svetu pre intervala
t
1
, ili, pod navedenim uslovima, i do isteka ovog intervala, nema niega to bi bilo
iskaz Ae(t
1
) bilo iskaz Ae(t
1
) uinilo istinitim simpliciter. Oni su istiniti samo u
odgovarajuim dosezivim moguim svetovima, od kojih u to vreme nijedan jo nije
segment realnog sveta.
201
Atemporalisti gledaju na realni svet kao da on ve u celini pripada prolosti.
Meutim, ne samo to nema razloga da se ovakav nain posmatranja prihvati -- ako
nam potreba da govorimo o unutarsvetskim mogunostima nalae suprotno -- ve,
prema estom aksiomu, ovaj nain posmatranja nee nikada biti opravdan, jer ne
postoji poslednji interval vremena.
192
Tako smo, bavei se odnosom vrmena i modaliteta -- pod standardnim
pretpostavkama (pace David Luis!) -- doli do toga da, makar u ime mogunosti
ontolokog indeterminizma, prihvatimo realnost toka vremena.

Ontoloki rulet i realna vremena
Dok aksiom 11(d) vai u svetu koji je potpuno deterministiki, aksiom 11(in) vai u
svetu koji su potpuno indeterministiki. Naravno, svet moe biti, a bar na verovatno i
jeste, delom deterministiki, delom indeterministiki. U tom sluaju deterministiki i
indeterministiki aksiom ne mogu vaiti kao takvi, to jest u svoj svojoj optosti, ali se
u sluaju svakog pojedinog dogaaja moe iskoristiti ili ono to deterministiki
aksiom implicira kad je u pitanju deterministiki ili ono to indeterministiki aksiom
implicira kad je u pitanju indeterministiki dogaaj. No dovoljno je da postoji samo
jedan jedini indeterministiki dogaaj, pa da mora biti toka vremena. Tok vremena
pak znai da je razlika meu razliitim vremenima realna.
Sada emo opisati jedan neobian izum,
202
koji bi Bogu mogao da poslui kao
neka vrsta asovnika koji bi mu govorio koji je dogaaj u nekom od realnih svetova
sadanji. Pritom se treba setiti da mi prepostavku o vie realnih svetova nismo
koristili za definisanje unutarsvetskih modaliteta, ali takvu mogunost nismo
iskljuili.
Pretpostavimo da se Bog nalazi izvan svetova koje je stvorio -- nezavisno od toga
da li to treba da znai, kao kod Oklandera,
203
i izvan vremena -- i da postoje dva sveta
koja se ni po emu ne razlikuju osim po tome to sadanji dogaaj u jednom nije i
sadanji dogaaj u drugom. Na primer, dok se u jednom svetu ve ratuje nevidljivim
avionima, u drugom se jo uvek koriste strele. Ali, na kraju krajeva, sve to se dogaa
u prvom svetu desie se i u drugom. Prema principu identitas indiscernibilium,
193
ovakva dva sveta se, kao kod Melora,
204
i ne bi razlikovala, da zbog toga to nisu
potpuno deterministika sama razlika u vremenima ne znai realnu razliku. To to se
uprkos (bar deliminom) indeterminizmu istovetni dogaaji deavaju u oba sveta
moe, na kraju krajeva, biti posledica iste sluajnosti: uvek se od vie aktualizibilnih
svetova aktualiziju oni koji su u oba realna sveta istovetni. No ako realna razlika
meu vremenima poiva na unutarsvetskim mogunostima, onda mora da bi Bog
upravo razliku u pogledu ovih mogunosti, bez obzira na odsustvo svake druge realne
razlike, mogao da iskoristi da odredi koje je stanje u svakom od ova dva sveta
sadanje.
Za opis rada ovakvog jednog Bojeg asovnika, a koji emo zvati ontoloki rulet,
posluie nam sledai dijagram.



(0)

(1) (2) (3) (4) (5) (6)
t
0
t
1
t
2
t
3
t
4
t
5
. . .








Neka su t
0
, t
1
, t
2
, vremenski intervali takvi da se svaki iji je indeks vei od nule
nadovezuje na onaj iji je indeks za 1 manji od njegovog vlastitog indeksa. Neka
ontoloki rulet pone sa radom u intervalu t
0
, i neka funkcionie tako to pokazuje 0 u
t
0
, i onda redom brojeve 0, 1, 2, 3,, k, u sledeim intervalima, ali tako da, ako
194
pokae k u t
n
, u t
n+1
moe da pokae samo 0 ili k+1, pri emu to ta e od ovoga dvoga
pokazati nije niim predetrminirano. Tada je jasno da u intervalu t
0
broj moguih
ishoda u t
n
iznosi n+1, da u intervalu t
1
iznosi n (ako je n > 1), da u intervalu t
2
iznosi
n-1 (ako je n > 1), i tako dalje, sve dok na kraju ne bude ravan jedinici.
Ravanje mogunosti predstavljeno je, dakle, iskljuivo uz pomo B-serije. No
zapitajmo se koji je broj mogunosti u, recimo, intervalu t
7
? Nema odgovora koji bi se
na to mogao dati bez pozivanja na interval t
0
, ili interval t
1
, ili interval t
2
, ili, ili t
7
.
Broj mogunosti je, naime, 8 u t
0
, 7 u t
1
, 6 u t
2
,, 2 u t
6
, 1 u t
7
(kao i za svaki indeks
koji je vei od 7). To znai da vreme realno tee kako se broj mogunosti smanjuje od
8 ka 1. A to vai za t
7
vai, mutatis mutandis, i za svaki drugi t
n
(n > 0).
Neogranieno funkcionisanje ontolokog ruleta implicira neogranieni tok vremena
poev od t
0
.
Funkcionisanje ontolokog ruleta ne zavisi od metrike, poto t
0
moe biti dan, t
1

sekunda, t
2
minut, i tako dalje ad libitum. Tako bi Bog, koristei odgovarajui
ontoloki rulet, mogao da kae da je t
n
sadanji dan (minut, sekunda, ili ta god ve) u
datom realnom svetu, znajui samo da je k+1 broj moguih ishoda u t
n+k
, za k > 0, kao
to mi, obrnuto, moemo zakljuiti da je k+1 broj moguih ishoda u t
n+k
na osnovu
toga to sada opaamo neki dogaaj koji se javlja u t
n
(odnosilo se sada na dan,
minut, sekundu, ili ta god ve).
Kada, uporeujui dva sveta koja se inae ni po emu drugom ne razlikuju, Bog,
na osnovu brojeva unutarsvetskih mogunosti koje mu pokazuju ontoloki ruleti,
konstatuje da smo mi u 21. veku, a nai dvojnici u 4. veku pre nove ere, onda on
otkriva raziku koja se odnosi isljuivo na vremena, pri emu ona postaju ono to su
bila u prethodnom odeljku, kada smo skicirali sistem temporalne logike dogaaja:
realna monadika svojstva dogaaja.
195
Tako smo, bavei se odnosom vremena i modaliteta, neoekivano povratili
izgubljeni tok vremena, koji smo prethodno prognali iz realnog sveta koristei
Okamov brija. Pomenuli smo ve da bi se za neophodnost toka vremena, odnosno
realnost razlike izmeu vremena, mogli pozvati na indeterminizam kvantne nehanike,
koji se smatra ontoloki nesvodivim, to jest, ne neim to poiva iskljuivo na naem
neznanju. Libertarijanci, koji veruju u nesvodivost slobode nekih naih postupaka,
moda bi se radije na to pozivali nego na kvantnu mehaniku. Protestantski teolozi bi
se pak mogli pozivati na neophodnost da se ostavi mogunost za Boju intervenciju u
istoriji. Mi kao filozofi moemo biti zadovoljni i samo time to smo otkrili da sam
pojam svetu inherentnih mogunosti zahteva pretpostavku toka vremena.
Za atemporaliste su sve mogunosti istog tipa, radilo se pritom o prostoru ili
vremenu. Zato, suprotno Nikolasu Reeru,
205
Robin Lepedevin eksplicitno kae da
budunost ne moe biti ontoloki ve samo epistemoloki neodreena.
206
Neto bi
moglo biti drugaije boje, ali ono je ipak takvo kakvo je. Neto drugo se moglo
dogoditi, ali se ipak dogodilo ono to se dogodilo. Atemporalisti ne mogu da naprave
razliku izmeu 'moe biti i ovako i onako' i 'moglo je biti i drukije iako je tako kako
je'. Zato oni i o indeterminizmu mogu govoriti samo u izvesnom specifinom smislu,
koji je u odnosu na ono to predstavlja jezgro znaenja termina devijantan.
Atemporalistika teorija implicara determinizam, dok indeterminizam u punom
smislu te rei zahteva pretpostavku o toku vremena.





196













VREME I BESKONANOST











197









Da li je mogu beskonani a ogranieni compositum reale?
Jedan od dva najvanija zakljuka prvog poglavlja ticao se trivijalnosti razlike izmeu
aristotelovskog i kantorovskog sistema jednodimenzionalnog kontinuuma. No taj
zakljuak nije mogao nita da nam kae o tome da li je samo vreme, posmatrano po
sebi, compositum ideale, kako je to mislio Aristotel, ili je compositum reale, kako je
to mislio Kantor. Da bi se ovo pitanje sa smislom postavilo bilo je potrebno proiriti
sisteme kontinuuma monadikim predikatima, jer se tako pruala mogunost da se
ispita ne samo to kojoj se vrsti entiteta svojstva primarno pripisuju -- takama i
trenucima ili intervalima -- ve i da li je mogue da takva svojstva budu
jednovremeno pripisana svim elementima kontinuuma. Na drugi najvaniji zakljuak
bio je da, poto dozvoljavanje takve mogunosti vodi u velike tekoe, treba prihvatiti
Aristotelovo shvatanje, po kojem su elementi kontinuuma samo njegovi potencijalni
delovi, koji nikada ne mogu svi biti jednovremeno aktualizovani.
Ve tada sam pomenuo da je problem beskonanosti moda od presudnog znaaja
za ovo drugo pitanje. Razlog to emo se time tek sada pozabaviti sastoji se u tome
to je, kao to emo videti, ovo pitanje, iako ima prostorni analogon, u svom najteem
198
obliku vezano za vremenski tok, a tok vremena je neto do ega smo bili stigli tek u
prolom poglavlju.
Ni beskonanost ne predstavlja problem dok se u igru ne uvede compositum reale,
poto se kontinuum, ukoliko bi elementi njegove strukture bili samo potencijalni, iz
njih ne bi ni sastojao. Dok se bar neki elementi ne smatraju aktualnim delovima,
kontinuum se ne sastoji ni iz dva dela, a onda, a fortiori, ni iz beskonano mnogo
delova. Problem beskonanosti se svodi na pitanje da li se neki ogranieni
compositum reale moe sastojati iz beskonano mnogo delova.
Mi emo ovaj problem prvo razmotriti u varijanti u kojoj se on odnosi na prostorni
compositum reale, da bismo jasnije sagledali koje dodatne tekoe nastupaju u sluaju
njegovog vremenskog analogona.

Finitizam versus infinitizam u odnosu na ogranieni prostorni compositum reale
U prostornoj varijanti problema pitanje se svodi na to da li se jedno ogranieno telo,
pod pretpostavkom da je prostor koji zauzima arhimedovski, moe sastojati iz
bekonano mnogo delova koji se jedni na druge nadovezuju, a od kojih su svaka dva
susedna heterogena u fizikom smislu.
207

To to je prostor arhimedovski znai, kao to smo videli, da u njemu nema
beskonano malih veliina, kao to ih ni u kantorovskom ni u aristotelovskom sistemu
ni nema, a za to da svaka dva susedna dela budu heterogna u fizikom smislu
dovoljno je da su im pripisana razliita nerelaciona svojstva. To pak znai da su nam
za konstrukciju primera dovoljna dva takva svojstva, poto se ne iskljuuje mogunost
da je heterogenost obezbeena time to se svojstva naizmenino smenjuju. Mi emo
takva dva svojstva zvati 'zeleno' i 'crveno', pri emu to ne znai da je re o bojama,
ve o nekim nerelacionim svojstvima materije, koja e moda jednom biti i otkrivena,
199
a za koje vai da se mogu pripisati svakom, ma koliko malom, deliu materije,
nezavisno od okoline (ova svojstva, dakle, nisu holistika). Nevano je ta bi o takvim
svojstvima rekli sledbenici poznog Vitgentajna,
208
ili fiziari zaokupljeni svojim
teorijama,
209
i to ne samo zbog toga to ni jedni ni drugi naelno ne mogu da iskljue
mogunost da ovakva svojstva postoje, ve pre svega zato to e infinitisti takva
svojstva i onako rado doekati,
210
a finitizam ovde neemo braniti pozivanjem na
obian jezik ili tekue naune teorije.
Na prvi pogled, moglo bi se pomisliti da je, uz prihvatanje prethodnih pretpostavki,
bitka za finitizam ve unapred izgubljena, poto sledei ogranieni a beskonani
compositum reale izgleda oigledno mogu (vidi dijagram).




red green red etc.

Naka se neko telo sastoji iz 'crvenih' i 'zelenih' paralelepipeda koji se naizmenino
jedni na druge nadovezuju, pri emu je, gledano s leva na desno, svaki naredni
dvostruko tanji od prethodnog. Drugim reima, ako je prvi levi paralelepiped 'crven' i
dugaak pola metra, drugi je 'zelen' i digaak etvrt metra, trei 'crven' i dugaak
osminu metra, i tako redom. Unutar samo jednog metra bie smeteno beskonano
mnogo ovakvih paralelepipeda. Naime, kada se pitamo o broju ovako poreanih
paralelepipeda unutar jednog metra, nijedan konaan broj ne moe da slovi kao
odgovor, jer iza svakog n-tog paralelepipeda se nalazi i sledei, dvostruko tanji od
njega. A ako nijedan konaan broj ne moe da slovi kao odgovor, onda to valjda mora
da znai da je paralelepipeda beskonano mnogo.
200
Pretpostavimo, meutim, neto to s prethodnim pretpostavkama i celom
konstrukcijom primera ni u emu nije inkompatibilno, naime, da je po oi opasno
gledati u pravcu 'crvenih' a bezopasno gledati u pravcu 'zelenih' stvari, i da je, uz to,
svaki 'zeleni' paralelepiped, ma koliko tanak bio, dobar tit za oi, ako je njime
potpuno zaklonjena 'crevena' stvar. Da li je, onda, opasno ili bezopasno gledati u
pravcu ovakvog jednog dela s desne strane (vidi prethodnu sliku)?
Poto se posle svakog 'zelenog' paralelepipeda (gledano s leva na desno) nalazi
jedan 'crveni', trebalo bi da je opasno gledati prema datom telu na opisani nain. No,
isto tako, iza svakog 'crvenog' paralelepipeda nalazi se jedan 'zeleni', odakle bi sledilo
da nije opasno posmatrati telo na opisani nain. Drugim reima, poto je svaki 'zeleni'
paralelepiped zaklonjen nekim 'crvenim', a svaki 'crveni' isto tako zaklonjen nekim
'zelenim', trebalo bi da je gledati prema telu s desne strane i opasno, i bezopasno, ili,
ni opasno, ni bezopasno!
Da li se ovaj paradoksalni zakljuak moda moe nekako protumaiti tako da
prestane da bude paradoksalan? Teko da bi se to ikako moglo uiniti, poto otpada
mogunost da 'crveno' i 'zeleno' proizvedu na desnoj strani tela neko superponirano
svojstvo (koje bi gledanje ostavilo opasnim, uinilo ga bezopasnim, 'poluopasnim',
'manje opasnim', ili svejedno kakvim). Naime, raspored paralelepipeda je takav da
nikad ne dolazi do njihovog preklapanja, ili do toga da se neki 'crveni' i neki 'zeleni'
paralelepiped zavre na istom mestu. A pozivanje na neto izmeu tela i oiju
posmatraa bilo bi pozivanje na neto akcidentalno, to bi se uvek moglo otkloniti.
Jedino to infinitistima ostaje na raspolaganju jeste da zabrane samo pitanje.
211

Poto bi smislenost pitanja otkrila protivrenost, proglasimo samo pitanje
besmislenim! Naravno, ovakvo reenje predstavlja ad hoc primenu definicionalnog
'fiat!' u najgorem smislu rei.
201
Zato, umesto da pribegnemo ovakvoj neprihvatljivoj straregiji, treba jednostavno
da prihvatimo da prethodni primer, suprotno prvobitnom oekivanju, predstavlja, u
stvari, reductio ad absurdum infinitistike teze, po kojoj je mogue da neki
compositum reale bude i ogranien i beskonaan. Lako je, naime, videti da apsurd
koji smo otkrili moe uvek da se ustanovi, bez obzira na koji nain su aranirani
heterogeni delovi nekog ogranienog tela, ako njihov broj treba da je beskonaan.
Ali, sada infinitisti mogu da krenu u kontraofanzivu. Zar mi nismo prihvatili da
nijedan konaan broj ne moe da slovi kao valjan odgovor na pitanje o broju
paralelepipeda araniranih na opisani nain?
Na ovo pitanje, meutim, postoji vrlo plauzibilan odgovor.
212
Ono to smo
prihvatili samo je to da nijedan odreeni broj ne moe da se navede kao broj od kojeg
broj paralelepipeda ne bi mogao biti vei, bez implikacije da paralelepipeda moe biti
vie nego konano i u jednom pojedinanom sluaju. Naime, to to paralelepipeda
moe uvek biti vie nego to ih je i u jednom pojedinanom sluaju ne znai da ih
moe biti beskonano i u jednom pojedinanom sluaju.
Odbijanje infintistike teze moe se iskazati i tako to e se rei da u ogranienom
prostoru jednostavno nema dovoljno mesta za beskonano mnogo heterogenih delova.
A to to matematiari opravdano govore o beskonano mnogo podintervala nekog
ogranienog intervala ne poiva samo na tome to u njihovom svetu nema 'crevenog' i
'zelenog' nego, u krajnjoj liniji, na tome to oni ne govore o pojedinim sluajevima u
kojima bi delovi bili ti-i-ti, ve govore o delovima koji bi mogli biti delovi u bilo
kojem pojedinanom sluaju. Ali ti delovi su potencijalni, i ne mogu nikad svi
jednovremeno biti aktualni.
Koliko god bio prihvaen i predstavljao dominirajue shvatanje,
213
infinitizam je
naposto pogrean. Pritom je, kao to vidimo, pogreno i pozivanje infinitizma na
202
matematiku. Nije problem u samoj matematici, kao da bi matematika bila pogrena
ako infinitizam ne bi bio ispravan. Stvar je u tome to su pogreni kako infinitistiko
tumaenje smisla matematikog infinitizma tako i na tome zasnovana ekstrapolacija
na sluajeve u kojima se radi o neemu to je compositum reale.
Da bismo rasvetlili istorijski kontekst u kome je ova dvostruka greka napravljena,
razmotrimo dva pogleda na istoriju matematike za koja se moe rei da su obeleila i
filozofiju matematike dvadesetog veka.
Vajertrasu, osim zbog toliko toga drugog, pripada slava i zbog toga to je prvi
definisao funkciju koja je svuda kontinuirana a nigde diferencijabilna.
214
Analitiki
oblik ove funkcije je f(x)=
n

= 0
b
n
cos(a
n
x) (pri emu je a neparan ceo broj, a b
pozitivna konstanta manja od 1, tako da je ab<1+3/2). To to ova funkcija, iako
kontinuirana, nije nigde diferencijabilna trebalo bi da znai da njen grafik predstavlja
kriva koja ni u jednoj taki nema tangentu. Od vremena Vajertrasa definisane su jo
mnoge druge neobine krive, kao fon Kohova, Peanova ili Sjerpinskova (kojima sam
se bavio u prethodnoj knjizi).
215
Za nae sadanje svrhe bie, meutim, dovoljan i
segment funkcije koja, u tom segmentu, nije diferencijabilna samo u jednoj jedinoj
taki.
Definiimo funkciju f(x) tako da je f(x) = xsin1/x za 2/ x < 0 i 0 < x 2/, a
f(x) = 0 za x = 0. Ova funkcija je kontinuirana na celom intervalu izmeu 2/ i 2/,
ali nije diferencijabilna u taki (0, 0). To bi znailo da u toj taki kriva koja je njen
grafik nema tangentu (vidi dijagram).



203
Analitika definicija prethodne funkcije nije sporna. Ono to je sporno tie se samo
pitanja da li je geometrijski entitet definisan takvom funkcijom neto to bi moglo
potojati u realnom svetu.
Karl Menger je tvrdio da, ako neka re ima znaenje u svakodnevnom ivotu koje
je preciznije definisano u nauci -- u ovom sluaju matematici -- onda nema razloga da
se svakodnevno i nauno znaenje smatraju kontradiktornim.
216
Slaui se s
Mengerom, Fridrih Vajsman je eksplicitno tvrdio da shvatanje po kojem je linija
granica izmeu dve raznobojne povrine ne protivrei shvatanju po kojem su linije svi
entiteti koji su jednodimenzionalni i kontinuirani shodno analitikoj definiciji
odgovarajue matematike funkcije.
217
Slino tome, on je tvrdio da i ordanova, a u
stvari jo Ksenokratova definicija, po kojoj je linija neto to bi moglo nastati
kretanjem take po ravni, takoe ne protivrei shvatanju po kojem su entiteti
definisani nediferencijabilnim funkcijama krive.
218
Prema Mengerovom i Vajsmanovom shvatanju, u istoriji matematike nema
diskontinuiteta kada je re o tome ta su krive, poto su navodno jo od doba
starogrke matematike jednodimenzionalnost i kontinuiranost bili nuni i dovoljni
uslovi za to ta e se smatrati krivom. Jedino je re o tome da su matematiari nekada
bili u 'rajskom stanju neznanja', kako se izrazio Feliks Klajn, pa govorei o
kontinuiranosti nisu rezlikovali 'dobro' i 'zlo', to jest diferencijabilne i
nediferencijabilne funkcije.
219
Po ovom shvatanju definisanje nediferencijabilnih
funkcija predstavlja otkrie novih krivih, pri emu se sam pojam krive nije promenio.
Suprotno shvatanju Mengera i Vajsmana, Hans Han, stvarni osniva Bekog
kruga, smatrao je da je otkrie nediferencijabilnih funkcija dovelo do redefinisanja i
samog pojma krive, pri emu je moralo doi i do prestanka pozivanja na intuiciju, jer
nam ona u novim sluajevima vie ne moe biti od koristi. Kriva je jednostavno
220
204
svaki jednodimenzionalni entitet implicitno definisan nekom analitikom definicijom
kontinuirane fukcije.
Mislim da Hanovo shvatanje, a ne Mengerovo i Vajsmanovo, odgovara istorijskim
injenicama, iako mi je Hanov filozofski zakljuak neprihvatljiv. Da su Mengerovo i
Vajsmanovo shvatanje pogreni pokazae nam odmah primer segmenta nae sinusne
funkcije, koja je nediferencijabilna u taki (0, 0), jer se lako moe videti da dve
navedene definicije krive, po kojima je ona granina linija raznobojnih povrina,
odnosno neto to bi moglo nastati kretanjem take u ravni, nisu koekstenzivne s
treom, koja krivu definie iskljuivo analitiki.
Pretpostavimo da bog -- ovoga puta nam je dovoljan Zevs -- eli da nacrta grafik
koji bi odgovarao segmentu date sinusne funkcije. On bi za to mogao da se koristi
izvesnom mainom koja, u skladu sa prvom od dve definicije koje Vajsman prihvata,
ostavlja jednodimenzionalni trag kao granicu izmeu raznobojnih otisaka koje,
kretanjem u jednom od pravaca linije dodira, proizvode dva potpuno priljubljena,
neogranieno elastina i meusobno raznobojna tela.
221
Pretpostavimo da Zevs grafik
crta s leva na desno i da je nekako stigao do take (0, 0). Kako on treba da nastavi sa
crtanjem? Da mainu pokrene du x-ose, to bi bilo oigledno pogreno, jer nijedan
segment krive ne treba da se poklapa sa bilo kojim segmentom x-ose. Da se zaputi u
prvi kvadrant bilo bi takoe pogreno, jer prema definicije funkcije ne postoji prvi,
ma koliko kratki, segment koji od take (0, 0) kree nagore. Iz slinog razloga bi bilo
pogreno usmeriti mainu prema etvrtom kvadrantu. Ali kako se onda uopte moe
dalje crtati grafik, koji treba da bude smeten u prvom i etvrtom kvadrantu, kad se,
poev od take (0, 0), ne sme krenuti ni u jednom pravcu koji vodi u prvi i etvrti
kvadrant?
205
Odgovor se, naravno, kao i u sluaju tela sastavljenog od 'crvenih' i 'zelenih'
paralelepipeda, sastoji u tome to grafik date funkcije nije objekat koji bi mogao
pripadati realnom svetu, poto je definisan s obzirom na potencijalne oscilacije, iji
broj ne moe biti beskonaan ni u jednom pojedinanom sluaju. No za opovrgavanje
Mengerovog i Vajsmanovog shvatanja dovoljno je samo to to tri definicije nisu
koekstenzivne, te je Han u pravu kada tvrdi da je i sam pojam krive redefinisan.
Nevolja s Hanovim shvatanjem je u tome to je on, kao tipini predstavnik
logikog empirizma, tako suzio pojam egzistencije da pitanje o tome da li bi neto
moglo postojati u realnom svetu nije moglo zavisiti od filozofskih argumenata.
Naime, pitanje egzistencije u potpunosti je preputeno matematiarima i fiziarima.
Od doba Hilberta, u matematici se o egzistenciji govori na dva naina.
222
Jedan je
sasvim trivijalan i tie se takozvane unutarnje egzistencije. Ako se unutar jednog
aksiomatskog sistema moe dokazati neko tvrenje koje poinje egzistencijalnim
kvantifikatorom, onda postoji ono na ta se odgovarajue egziszencijalno tvrenje
odnosi. Pitanje spoljanje egzistencije ispostavilo se teim nego to je to Hilbert
mogao da sluti, ali se, u svakom sluaju, svodi na pitanje neprotivrenosti nekog
aksiomatskog sistema ili formalne teorije, poto sistem ima model ako i samo ako je
neprotivrean. To znai da je, u matematikom pogledu, postojanje nediferencijabilnih
krivih obezbeeno ve neprotivrenou njihovih analitikih definicija.
223
Osim ova dva smisla u kojem se govori o egzistenciji, Han je doputao jo samo
pitanje koji od objekata ija je egzistencija matematiki zagarantovana de facto
postoji u realnom svetu, to je pak, kao aposteriorno pitanje, u potpunosti prepustio
fiziarima. Tako nije ostalo mesta za pitanje da li ovi ili oni objekti ija je egzistencija
matematiki zagarantovana uopte mogu postojati u realnom svetu.
206
Mislim da dananja rasprostranjenost infinitizma poiva na tome to su filozofi,
drei se ovakvog shvatanja, poeli da se toliko udvaraju matematiarima da su esto
postajali vei katolici od pape. U jednom pismu Malbranu Lajbnic je rekao da su
matematiari uvek imali potrebu da budu filozofi, kao to su i filozofi imali potrebu
da budu matematiari.
224
Ali on pritom svakako nije mislio da nema razlike izmeu
matematike i filozofije. Kao znaajnu istorijsku reminiscenciju na Lajbnica moemo
navesti to to je veliki David Hilbert, koji je kao matematiar prihvatio 'raj u koji nas
je uveo Kantor', kao filozof bio finitista, ne verujui u mogunost da u svetu postoji
ogranieni a beskonani compositum reale.
225
Imajui u vidu ishod spora izmeu finitista i infinitista, mislim da se moe rei da
filozofi ne samo to ne moraju nego ni ne smeju da prihvate podelu rada koju je
predloio Han, a koja je, po mnogo emu, obeleila filozofiju dvadesetog veka, bilo
zbog uzdranosti filozofa bilo zbog njihovog okretanja glave na drugu stranu (to je,
svakako, bilo potpomognuto i drugim razlozima). Generalno uzev, matematiari su,
kad je u pitanju ono to bi u realnom svetu moglo da postoji, suvie liberalni, kao to
su fiziari suvie dogmatini. Naravno, filozofi, koji na ovo pitanje treba da odgovore,
mogu svoj posao raditi loe, to je najee i sluaj, zbog ega su matematiari i
fiziari pozvani da im pomognu. Ali kad se takvim jednim pitanjem pozabave, oni
moraju postati filozofi. Profesionalni muziar moe bolje kuvati od profesionalnog
kuvara, ali kad kuva, on je kuvar.

Problem beskonanih procesa koji se odvijaju u ogranienom vremenu
Prihvatanje finitistikog reenja problema u sluaju ogranienog tela ne znai da se
time automatski reava i problem vezan za pitanje beskonanosti aktualno
izdiferenciranih faza nekog procesa koji se odvija u ogranienom vremenu. U stvari,
207
ova varijanta problema, koja je vezana za vreme, predstavlja pravi izazov za finitizam,
jer se, ako se prihvati postojanje toka vremena -- to smo mi to na kraju prihvatili --
broj aktualnih faza poveava korak po korak, tako da se ne vidi, bar na prvi pogled,
kako bi se mogla koristiti strategija razlikovanja pojedinanih sluajeva, u kojima bi
broj aktualnih faza bio konaan, i skupa potencijalnih faza, kojih je uvek vie nego u
bilo kojem pojedinanom sluaju.
226
U cilju operacionalizacije problema odvijanja beskonanih procesa u ogranienom
vremenu smiljene su razne 'beskonane maine', poput Vjlove maine,
227
Blekovih
transportnih maina,
228
Tomsonove lampe,
229
-maine,
230
i drugih. Ovim mainama
sam se detaljno bavio u prethodnoj knjizi,
231
pa u ovde, umesto njih, iskoristiti jednu
staru verziju problema, koja se nalazi kod Aristotela, da bih je, u dopunjenom obliku,
iskoristio za definisanje i analizu problema.
Komentariui Zenonovu drugu kinematiku aporiju, koju je nazvao Ahil, Aristotel
navodi i varijantu paradoksa koja se sastoji u tome to bi se za trkaa, da bi stigao na
cilj, moglo rei da je prinuen da prebroji sve deonice puta ija se duina smanjuje
geometrijskom progresijom, jer s njima trei dolazi u dodir.
232
Sam Aristotel nije u
tome video neku veu tekou, jer su po njemu i faze kontinuiranog kretanja i delovi
samog puta, bar od neke take, samo potecijalni a ne i aktualni. Drugim reima, po
Aristotelu se kretanje ne moe prikazati onako kako je to predvieno navedenom
verzijom paradoksa. Meutim, moda je nepoznati autor ove varijante Ahila imao u
vidu neto mnogo dublje, preko ega je Aristotel olako preao.
Sloimo se s Aristotelom da se samo Ahilovo kretanje, kao kontinuirani proces, ne
moe pravilno predstaviti na predvieni nain.
233
To, meutim, ni najmanje ne
spreava Zevsa da, dok tri paralelno s Ahilom,
234
ne uini upravo ono za ta se u
navedenoj varijanti, makar i pogreno, kae da mora uiniti Ahil (vidi sliku).
208

2 3
1





Naime, dok prelazi prvu polovinu puta, Zevs konstatuje da je to prva deonica, dok
prelazi polovinu preostalog dela puta konstatuje da je to druga deonica, dok prelazi
sledeu polovinu preostalog puta konstatuje da je to trea deonica, i tako redom. Ako
tako nastavi da neogranieno postupa, Zevs, kako se ini, nee moi da stigne na cilj a
da ne izbroji beskonano mnogo deonica puta, koje su, sa svoje strane, aktualizovane
time to im je Zevs dodelio jedan redni broj. Tako izgleda da ovako formulisana
verzija Ahila ujedno dovodi u pitanje i finitistiko reenje prostorne varijante
problema.
Ni u ovom sluaju neemo pribei reavaju problema pozivanjem na razloge
akcidentalne prirode, koji bi se u ovom sluaju ticali onoga to je Rasel (u slinom
kontekstu) nazvao 'medicinskim ogranienjima'.
235
Neemo, naime, dovoditi u pitanje
mogunost postojanja jednog bia s moima koje u ovom primeru treba da ima Zevs,
jer se on od nas smrtnika, po pretpostavci, ne razlikuje ni po emu drugom osim po
tome to mu se neogranieno sniava perceptivni i aperceptivni prag. Dovoditi
mogunost tako neega u pitanje bilo bi isto to i dovoenje u pitanje 'crvenog' i
zelenog' svojstva u primeru iz prethodnog odeljka, to bi bilo ravno porazu. Za takvo
'lako reenje' nije onda trebalo troiti papir ni za pretodnih nekoliko strana.Takvim
presecanjem Gordijevog vora se ceo problem vezan za beskonanost moe uvek ve
na poetku otkloniti.
209
Meutim, to to verzija problema s kojom smo suoeni predstavlja izazov za
finitizam ne znai da ona ne suoava i infinitizam s novim tekoama, pored onih
nasleenih iz prostorne varijante problema. Dodatna, rekao bih nepremostiva, tekoa
za infinitizam sastoji se u tome to se Zevsovim brojanjem konanost broja izbrojanih
deonica rekurzivno odrava, i to se te konanosti Zevs korak po korak ne moe
osloboditi.
236
A brojanje se upravo odvija korak po korak.
Ova tekoa je u ovom sluaju infinitizmu imanentna, jer se ne radi samo o
kardinalnim brojevima, koji govore o moi skupa izbrojanih deonica, ve i o
ordinalnim brojevima kojima su deonice oznaene.
237
Po samoj teoriji ordinalnih
brojeva ne moe se neogranienim produavanjem niza konanih ordinala nikad
dostii neki beskonaan ordinal, bio to ordinal ili ma koji od ovoga konano puta
manji beskonani ordinal.
238
Nije, dakle, problem u tome ta e nam Zevs na kraju
puta rei o ukupnom broju deonica, ve je problem u tome to se ne vidi kako bi, ako
nastavi s brojanjem, uopte do kraja puta mogao stii.

Finitizam, tok vremena i nedostina budunost
To to ne moemo razjasniti kako bi Zevs, ako neogranieno produi da obeleava
deonice puta na opisani nain, uopte mogao stii do kraja puta moe nas navesti da
posumnjamo da e on ikada i stii na cilj. S jedne strane bi poricanje mogunosti da
Zevs ikada stigne na cilj pod datim uslovima bio najdirektniji i najprirodniji odgovor
na tekoe s kojima se suoavaju i finitizam i infinitizam, mada je takvo reenje neto
to oveku poslednje padne na pamet, jer, s druge strane posmatrano, izgleda suvie
oigledno da e vreme kada bi Ahil trebalo da stigne na cilj pre ili kasnije istei, a
onda i Zevs, koji se, po pretpostavci, kree paralelno s Ahilom, nee imati da bude
gde drugde nego na cilju. Ispitajmo celu situaciju detaljnije.
210
Problem sada vie ne bi bio vezan za beskonanost koraka koje bi Zevs morao da
napravi, jer ako on, izvravajui dosledno svoj zadatak, nikada ne bi ni stigao na cilj,
onda ni koraka, odnosno obeleenih deonica puta, nikada ne bi moralo da bude vie
nego konano. Problem je u tome to su Ahil i Zavs svoju sudbinu vezali jedan za
drugoga, tako da bi Zevsov neuspeh da stigne na cilj povlaio za sobom i Ahilov, dok
bi samo Ahilovo prispee na cilj pokazalo da je Zevs svoj zadatak mogao da izvri.
Ali da li ovo poslednje mora da bude tano? Ako je tano da Zevs ne moe da
stigne na cilj pod pretpostavkom da neogranieno nastavlja da obeleava deonice
puta, onda to to je Ahil, pa samim tim i Zevs, stigao na cilj , povlai za sobom da
Zevs svoj zadatak nije izvrio. Naime, ako je vreme potrebno da se stigne na cilj
isteklo, onda situacija postaje potpuno istovetna s onom u kojoj smo se pitali o broju
'crvenih' i 'zelenih' paralelepipeda smetenih unutar ogranienog prostora. I kao to je
tamo broj paralelepipeda u svakom sluaju konaan, iako je mogao da bude vei nego
to u bilo kom konkretnom sluaju de facto jeste, tako je ovde broj obeleenih
deonica u svakom sluaju konaan, iako je mogao da bude vei nego to je u bilo
kojoj konktretnoj trci de facto bio.
Tako kao jedini problem ostaje sjuaj kad Zevs od izvrenja svog zadatka nikada
ne odustane, poto ta situacija, prema reenju koje proveravamo, povlai za sobom da
ni Ahil nikada nee stii na cilj. Meutim, moda je ovaj problem psiholoke a ne
principijelne prirode. Naime, mi ivimo u svetu u kojem ne prisustvujemo, niti bismo
iz 'medicinskih razloga' ikada i mogli prisustvovati, beskonanom procesu koji se
odvija u ogranienom vremenu, tako da, i kad elimo da stvari posmatramo iz
Zevsove perspektive, mi ih u stvari posmatramo iz Ahilove. No, uloimo napor i
pokuajmo da se do kraja uivimo u to kako stvari izgledaju Zevsu dok neogranieno
produava da obeleava deonice puta. Bez obzira na sve krae trajanje vremenskih
211
intervala u kojima se nove i nove deonice prelaze, Zevs u stvari, za vreme kretanja
prema cilju trke, vodi jedan beskrajan ivot, poto broj vremenskih intervala kojih e
on biti svestan nije ogranien. Ako ve moe da broji i obeleava deonice, on isto
tako moe da tokom tih njegovih nebrojenih 'dana' jede, pije, vodi ljubav i baca
gromove (koje smrtnici, dodue, nikada ne bi mogli da percipiraju kao razdvojene
dogaaje). Beskrajan ivot se moe iveti i u ogranienom vremenu, samo to vreme
onda nikad nee istei. Da bi to vreme isteklo, bilo bi potrebno da istekne cela
beskrajna budunost, to je, naravno, nemogue. Tako se problem sam od sebe reava
ako imamo dovoljno 'crne ui' da se uivimo u Zevsovu situaciju.
Treba primetiti da nijedno tree lice ne bi moglo, iz logikih razloga, da bude
svedok i Zevsovog neogranienog brojanja deonica puta i Ahilovog prispea na
cilj.
239
Pretpstavimo da Hera, Zevsova ljubomorna ena, pone da pijunira svoga
mua, ne bi li ustanovila ta on to radi sa Ahilom (ona bi, kao boginja, mogla da ima
istu sposobnost neogranienog snienja perceptivnog i aperceptivnog praga koju, po
pretpostavci, ima Zevs). Ona bi tim svojim pijuniranjem automatski ivela u
Zevsovom svetu i, ako bi elela da doeka Zevsa na cilju, mogla bi se samo nadati da
e on napustiti Ahila i odustati od neogranienog brojanja deonica njegovog puta.
Iz prethodnog reenja ne sledi niti da je Ahilovo prispee na cilj nemogue niti da
je Zevsovo brojanje deonica puta neto to se mora prekinuti. Sledi samo da nije
mogia konjunkcija ove dve mogunosti.
240
U modalnoj logici iz A B ionako ne
sledi (A B).
Pretpostavimo sada da je u ast Ahilovog prispea na cilj pripremljena velika
gozba. Oznaimo taj dogaaj sa e(t
n
). Poto je mogue da Zevs nee odustati od svog
brojanja, mogue je i da i Ae(t
n
) i Ae(t
n
) ostanu zauvek istiniti samo u dosezivim
moguim svetovima i da nikada ni jedno od njih ne postane istina o realnom svetu!
212
Naime, prema indeterministikom aksiomu, Ae(t
n
) Ae(t
n
) moe biti istinito na
svim intervalima pre t
n
, to e u sluaju da Zevs ne odustanje od brojanja deonica puta
i biti sluaj. I Ae(t
n
) i Ae(t
n
) e tada pripadati nedostinoj budunosti. Moglo bi se
pomisliti da e onda ipak Ae(t
n
) biti istina o realnom svetu. Meutim, rei to bilo bi
pogreno, poto se u indeterministikom svetu ne sme uzimati u obzir samo ono to se
dogaa ve i ono to bi se moglo dogoditi, a Zevs bi uvek mogao prestati da se inati i
omoguiti vrmenu da istekne, a time i gozbi da se odri.
Setimo se sada da smo, prihvatajui oslabljeni Lajbnicov zahtev, dopustili da se
govori o praznom vremenu, i da smo tavie dozvolili da se metrika realnog sveta na
to vreme ekstrapolira. Sada vidimo da takvu ekstrapolaciju ne smemo dopustiti kada
je u pitanju tok vremena. Naime, u sluaju da Zevs ne odustane od svog brojanja,
vreme u kome gozba treba da se odri ostae zauvek prazno, dok e de facto
beskrajno tei unutar intervala u kojem se trka odvija. Drugim reima, u sluaju toka
vremena treba prihvatiti Lajbnicov zahtev u njegovoj jakoj formi.
Treba takoe prmetiti da bi vreme moglo ostati prazno i kada bi, recimo,
prispeem Ahila na cilj svet prestao da postoji. Ali u tom bi sluaju Ae(t
n
) postalo
istinito simpliciter, kao uostalom i svako drugo tvrenje kojim bi se negiralo da se
posle Ahilovog prispea na cilj neto dogaa. Ono to je zanimljivo u sluaju
neogranienog Zevsovog brojanja jeste to to bi isto ono vreme koje bi bilo prazno u
sluaju kraja sveta i sada bilo prazno, samo bi se ivot, i to beskrajni, odvijao u
ranijim intervalima, u kojima bi vreme neogranieno teklo.
Rasistimo na kraju jo jednu stvar. Mi smo bitku za finitizam vodili, i nadam se
dobili, uz prepostavke koje ine najvee mogue koncesije koje se infinitistima uopte
mogu ponuditi (to smatram jedinim principijelnim filozofskim pristupom). Mitoloka
i nauna fantastika u koju smo se pritom upustili posledica je samo toga to same
213
infinitistike pretpostavke to omoguuju. Iz svega prethodnog, meutim, nikako ne
sledi da je verovatno da u realnom svetu ima procesa koji se neogranieno odvijaju
unutar ogranienog vremena. Naprotiv, krajnje je neverovatno da takvih procesa ima,
poto nam ivot stalno iznova svedoi da svako ogrenieno vreme na kraju istekne.
Ali filozofija je, po svojoj prirodi, vrlo neobina stvar. Nekada je razlika izmeu
krajnje neverovatnog i nemogueg mnogo znaajnija nego razlika izmeu krajnje
verovatnog i krajnje neverovatnog. Iako se, bar shodno ponuenom reenju,
neogranieni procesi u ogranienom vremenu u svetu u kojem ivimo ne odvijaju, oni
su ipak, u principu, mogui, samo je zakljuak koji se odatle moe izvesti radikalno
razliit od infinitistikog.
Poto se prema infinitistima (zahvaljujui navodnom matematikom opravdanju)
bekonani procesi mogu u potpunosti okonati u ogranienom vremenu (iako
pojmovni razlozi koji se tiu beskonanosti i okonanosti govore suprotno
241
), po
njima je ne samo mogue nego i verovatno da takvih procesa u svetu de facto ima. Od
ezdesetih godina prolog veka, kada je Adolf Grinbaum etablirao infinitizam kao
zvanino prihvaeno stanovite,
242
njegovi su sledbenici samo smiljali ingeniozne
primere ovakvih procesa koji bi navodno bili u skladu sa savremenom fizikom, ne
pitajui se vie za naelnu mogunost da se beskonani procesi okonaju. Tako su
Don Irman i Don Norton, aludirajui na poznati film Rene Klera (ne onaj na koji
sam se ja u poglavlju o smeru vremena pozivao), naslovili jedan od svojih lanaka
eksklamacijom 'Forever is a day!'.
243
Prema reenju do koga smo mi doli moglo bi
biti samo obrnuto, mada s vrlo malim stepenom verovatnoe, da za neki odreeni dan
vai: 'The day is forever!'.

Reenje problema zatvorenog vremena
214
Iako prihvatanje topologije koja dozvoljava postojanje praznog vremena (a to bi
shodno zakljucima Drugog, Treeg i Sedmog poglavlja trebalo prihvatiti) uz
istovremeno vezivanje toka vremena za jaku verziju Lajbnicovog zahteva (to smo
upravo uinili u prethodnom odeljku) moe na prvi pogled delovati protivreno, to u
stvari samo ukazije na to da o vremenu moemo govoriti i onda kada ono nema sve
karakteristike koje u nekim sluajevima moe, ili ak mora imati (ako njegovo
postojanje u naelu veemo za oslabljenu verziju Lajbnicovog zahteva). Naime, i ako
prihvatimo da vreme bar nekad mora biti ispunjeno -- pri emu u bar delimimo
indeterministikom svetu ono tada i tee -- o njemu moemo, poavi od toga perioda
kada je ispunjeno, govoriti i onda kada nije ispunjeno i kada ne tee, a kada bi se u
njemu mogli, ili su se mogli, desiti izvesno dogaaji. To neispunjeno, ili jo
neispunjeno, vreme je dato in toto kao compositum ideale, ija su struktura i metrika
potencijalnih delova odreeni strukturom i metrikom aktualno ispunjenog svetskog
vremena. to je najinteresantnije, prihvatanje unutarsvetskih mogunosti, koje
impliciraju postojanje toka vremena, namee pojmovni okvir u kojem se moe
govoriti i o praznom vremenu, iako u praznom vremenu ne moemo govoriti o toku
vremena. No ta da kaemo o sluaju zatvorenog vremenu, u kojem, po definiciji,
nema praznog vremena? Kako u tom sluaju govoriti o razliitim unutarsvetskim
modalitetima?
Ako se setimo Eudemovog pitanja u vezi s nizom dogaaja za koje su ispunjeni svi
uslovi razmatrani u Drugom poglavlju shodno kojima bismo te dogaaje mogli da
smestimo u zatvoreno vreme, umesto da ih smatramo pripadnim ciklusima koji se
ponavljaju u otvorenom vremenu, to bi i trebalo da uinimo ukoliko za sve te
dogaaje vai da su deterministiki. Jer, kao to smo videli, deterministiki niz
dogaaja ne zahteva tok vremena i ne omoguuje da se odredi njegov smer u
215
objektivnom, ekspirovskom smislu. Odsustvo objektivnog smera i toka vremena
savreno odgovara topologiji kruga. Meutim, stvar drugaije stoji ukoliko je re o
(bar delimino) indeterministikom svetu. Naime, unutarsvetski indeterminizam
zahteva jo neispunjeno vreme i zato bismo -- bez obzira na akcidentalnu istovetnost
ciklinog ponavljanja -- trebalo prihvatiti topologiju otvorenog vremena.
Tako smo, neoekivano, uzimajui u obzir implikacije determinizma i
indeterminizma s obzirom na smer i tok vremena, dobili odgovor na spor izmeu
Rasela i Ejera u vezi s Lajbmicovim principom identitas indiscernibilium.
244
I tako se
i u ovom poslednjem spornom sluaju pokazalo da pitanje izbora vremenske
topologije nije subdeterminirano u Kvajnovom smislu.
I ako se, na kraju, jo jednom setimo Niea i njegovog venog vraanja istog,
moemo konstatovati da su njegova (bar implicitna) indeterministika opredeljenja
nesaglasna sa zatvorenim vremnom, koje bi, kao to smo sugerisali, odgovaralo
onome to zadovoljstvo 'eli' u Zaratustrinoj 'krunoj presmi'. Umesto Nieovom
Zaratustri, zatvoreno vreme bi vie odgovaralo mitskom determinizmu Vagnerovog
Prstena Nibelunga.









216













ZAKLJUAK











217










Pobrojmo, na kraju, najvanije razultate do kojih smo doli u prethodnim
poglavljima, a koji su, u odnosu na veinu pitanja, u suprotnosti s onim za ta bi se
moglo rei da predstavlja zateeno ili preovlaujue miljenje.
1. Suprotno kako miljenju koje se posle Kantora etabliralo kao standardno, a po
kojem se vreme kao jednodimenzionalni kontinuum sastoji iz neprotenih
trenutaka, tako i miljenju znatno malobrojnijih zagovornika nekada
dominiraeg aristotelovskog shvatanja, po kojem se vreme sastoji iz
(potencijalnih ili aktualnih) intervala, mi smo doli do toga da je razlika
izmeu ova dva stanovita trivijalna kada je re o vremenu posmatranom po
sebi i zabe. Naime, u generalizovanom smislu, koji smo formalno definisali,
navedena shvatanja su, kada se iskau u obliku aksiomatskih sistema, i
sintaksiki i semantiki samo trivijalno razliita, poto se svaka istina o modelu
bilo kojeg od dva sistema moe izkazati na jeziku bilo kejeg od njih i, uz
pomo definisanih pravila prevoenja, dokazati kao teorema u oba sistema.
218
2. Posle proirenja oba sistema predikatima koji oznaavaju svojstva fizikog
sveta, a ime dva sistema prestaju da budu samo trivijalno razliita, sistem
intervala, u kojem se svojstva primarno pripisuju intervalima, postaje
prihvatljiviji od rivalskog sistema -- suprotno implicitnom miljenju fiziara i
ekspliciranom miljenju veine filozofa dvadesetog veka -- dok se istine o
trenutnim svojstvima, poput svojstva trenutne brzine, moraju preformulisati da
bi bile prihvatljive.
3. Kao posledica tivijalnosti razlike izmeu sistema trenutaka i sistema intervala,
svaka od raznih moguih topolokih struktura vremena moe se predstaviti bilo
kojim od dva rivalska sistema, jer predstavlja ono to je u odnosu na njihovu
razliku invarijantno. Ovaj injenica nije mogla ranije da bude utvrena, jer je
za nju neophodan strogo definisani pojam trivijalne razliitosti formalnih
teorija u generalizovanom snislu.
4. U skladu sa dananjim miljenjem, razne topologije vremena su se i pokazale
konzistentne i prima facie prihvatljive pod uslovima koje smo precizno
odredili. Meutim, suprotno Kvajnovoj tezi o subdeterminiranosti teorija u
odnosu na injenice, pokazalo se da je bi upoznatost sa irim ili celokupnim
poljem relevantnh injenica favorizavalo jednu odreenu topoligiju.
5. to se ontolokog statusa vremena tie, prihvatili smo Lajbnicovo shvatanje po
kome karakteristike vremena zavise od toga kakav je fiziki svet i ta se u
njemu dogaa. Meutim, kada je u pitanju samo postojanje vremena Lajbnicov
princip smo prihvatili samo u njegovom oslabljenom obliku, jer smo zakljuili
da u nekim sluajevima treba prihvatiti mogunost postojanja praznog
vremena, mada je ono prazno samo u odnosu na vrmene koje je ispunjeno
nekim dogaanjem u fizikom svetu.
219
6. Suprotno ne samo Lajbnicu nego i veini dananjih filozofa, zakljuili smo da
prihvatljivost postojanja praznog vremena podrava usvajanje standardne
topologije i u nekim sluajevima kada bi prima facie trebalo prihvatiti neku
nestandardnu. tavie, ima razloga da se u nekim sluajevima prihvati i
postojanje metrike praznog vremena.
7. U potpunosti smo prihvatili vladajue miljenje po kojem je vreme posmatrano
po sebi metriki amorfno. Meutim, naveli smo razloge zato ne treba
prihvatili dominirajue konvencionalistiko shvatanje, po kojem metrika
vremena nije potpuno odreena samim fizikim svetom i onim to se u njemu
dogaa, ve je zavisna od fizike teorije, koja se uvek moe usklaivati za
nekom izabranom ili unapred zadanom metrikom.
8. Iako smo se sloili sa standardnim reenjem takozvanog paradoksa blizanaca,
po kojem je razlika u ostarelosti blizanaca posledica promene referencijalnog
sistema u sluaju onog koji se na kraju ispostavio relativno mlaim, nismo se
sloili i sa standardnim nainom na koji se razjanjava kako to sledi iz
specijalne teorije relativiteta. Razlozi moraju biti metrike a ne isto topoloke
prirode, poto je pri formulisanju teorije relativiteta razika u metrici bila razlog
za prihvatanje topologije razgranatog vremena, a ne obrnuto.
9. Kada je u pitanju smer vremena, sloili smo se sa opteprihvaenim
shvatanjem po kojem vreme po sebi posmatrano nema smer. Sloili smo se i sa
time da se na osnovu poznatih fizikih teorija smer vremena takoe ne moe
odrediti. to se tie same relacije kauzaliteta, ija bi asimetrinost trebalo
vremenu da da usmerenje, sloili smo se da u potpuno detrministikom svetu to
ipak ne bi bilo tako, ali smo pritom ukazali na znaajnu razliku izmeu onih
koji se pozivaju na mogunost retroaktivne uzronosti, ije bi prihvatanje
220
znailo da vreme ima dva objektivna smera, i onih koji tvrde da vreme uopte i
nema objektivni smer.
10. Kada je re o toku vremena, pokazali smo kako se MakTagartov paradoks
moe reiti pomou dvodimenzionalne reprezentacije istorije sveta, odakle
sledi da se atemporalisti, koji poriu realnost razlike izmeu prolosti i
budunosti, ne mogu pozivati na pomenuti paradoks. tavie, formulisali smo i
sistem temporalne logike dogaaja, za koji smo dokazali da je konzistentan, a u
kojem se koriste i datumi i predikati koji oznaavaju razliita vremena kao
monadika svojstva dogaaja. Meutim, pokazali smo isto tako kako se ovaj
sistem moe atemporalistiki reinterpretirati, to, uz korienje Okamovog
brijaa, opravdava atemporalistiku eliminaciju razlike meu vremenima i
poricanje postojanja toka vremena.
11. Definisanje unutarsvetskih modaliteta u temporalnoj modalnoj logici dogaaja
pokazalo je, meutim, da je atemporalizam spojiv samo sa deterministikim
aksiomom, dok indeterministiki aksiom zahteva pretpostavku o postojanju
toka vremena. Time je naruena klauzula praeter necessitatem iz Okamovog
brijaa, to pokazuje da je, uprkos svojoj takorei sveoptoj prihvaenosti,
atemporalizam neprihvatljiv.
12. Poto smo prihvatili da prostor i vreme nisu compsita realia, problem
beskonanosti smo sveli na pitanje da li je mogu beskonaan a ogranien
compositum reale, bilo da je re o nekom teli ili o nekom beskonanom
procesu koji se odvija u ogranienom vremenu. Poto smo pokazali na kojem
se pogrenom tumaenju matematike beskonanosti infinitizam zasniva i u
emu su njegove tekoe kada je u pitanju prostorna varijanta problema,
posebno smo se pozabavili vremenskom varijantom problema, koja, pod
221
pretpostavkom realnosti toka vremena, stvara dodatne tekoe i infinitizmu i
finitizmu. No kako su te tekoe u sluaju infinitizma njemu imanentne a
nepremostive, to ne vai za finitistiko reenje, koje smo ponudili, na kraju
smo morali odbaciti i infinitizam, uprkos njegovoj etabliranosti u dananjoj
filozofiji. Finitistiko reenje je, sa svoje strane, zahtevalo da se, za razliku od
metrike, koja se moe ekstrapolirati i na prazno vreme, tok vremena vee za
realni svet u skladu sa jakom varijantom Lajbnicovog principa.
Kao to se iz prethodnoga jasno moe videti, esto su odgovori na pitanja stizali 'sa
zakanjenjem', to jest tek u kontekstu novih pitanja. To je razlog tome to smo i
aristotelovskom sistemu intervala i kantorovskom sistemu trenutaka morali prvo
priznati ravnopravan status, da bismo kasnije, uvodei u igru svojstva fizikog sveta,
favorizovali sistem intrvala. Slino tome smo morali da priznamo da vreme nema
smer, sve dok nismo bili prinueni da priznamo da ima tok. A i to da ima tok smo
takoe poricali, slaui se sa atemporalistikom reinterpretacijom, sve dok nas na
suprotno nije navelo definisanje unutarsvetskih modaliteta. A jaku verziju
Lajbnicovog principa u odnosu na tok vrmena prihvati smo tek zahvaljujui
finitistikom reenju problema beskonanih procesa.
Ovakva meuzavisnost odgovora na sva razmatrana pitanja i jeste razlog zato se
ne moe direktno rei ta je vreme i koje su mu karakteristike. To je, ako se gleda
isto metodoloki, najinteresantniji zakljuak ove knjige.





222





APENDIKS I
Pravila prevoenja formula sistema taaka S
P
u formule sistema intervala S
I
Pravila prevoenja C
1
- C
5
definisana su u odnosu na preslikavanje promenljivih
f :
n
a
2n1
, a
2n
(n = 1, 2,).
C
1
:

n

m
=
C
a
2n1
a
2n
a
2m1
a
2m
a
2n1
a
2m
,
C
2
:

n
<
m
=
C
a
2n1
a
n
a
2m1
a
2m
a
2n1
a
2m
a
2n1
a
2m
,
C
3
:
F
P
=
C
C(F
P
), gde je F
P
formula iz S
P
prvedena u skladu sa C
1
-C
5
u formulu
C(F
P
) iz S
I
,
C
4
:
F
P
'F
P
" =
C
C(F
P
')C(F
P
"), gde stoji umesto or or or , a F
P
' i
F
P
" umesto dve formule iz S
P
prevedene u skladu sa C
1
-C
5
u dve formule iz S
I
:
C(F
P
') i C(F
P
"),
C
5
:
F
P
((Q
1

n
)(Q
2

m
)FP
S
(
n
,
m
)) =
C
=
C
C(F
P
)(C()(Q
1
a
2n1
)(Q
1
a
2n
)C()(Q
2
a
2m1
)(Q
2
a
2m
)C()
C(FP
S
)(a
2n1
, a
2n
, a
2m1
, a
2m
)C()),
gde je F
P
formula iz S
P
a C(F
P
) formula iz S
I
u koju je F
P
prevedena u skladu
sa C
1
-C
5
kada su strukture formula F
P
i C(F
P
) (oznaene u zagradama) takve
da su:
223
Q
1
i Q
2
kvantifikatori,
FP
S
formula iz S
P
koja sadri
n
and
m
i koja je prevedena u skladu sa C
1
-C
5
u
formulu C(FP
S
) iz S
I
koja sadri a
2n1
, a
n
, a
2m1
i a
2m
,
, , ili prazna mesta ili kvantifikovane promenljive i/ili formule iz S
P
prevedene prema C
1
-C
5
redom u C(), C() i C(),
ili prazno mesto ili formula iz S
P
prevedena prema C
1
-C
5
u C().

Pravila prevoenja formula sistema intervala S
I
u formule sistema taaka S
P
Pravila prevoenja C*
1
- C*
5
definisana su u odnosu na preslikavanje promenljivih
f* : a
n

2n1
,
2n
(n = 1, 2,).
C*
1
:
a
n
= a
m
=
C*

2n1
<
2n



2m1
<
2m

2n1

2m1

2n

2m
,

C*
2
:
a
n
a
m
=
C*

2n1
<
2n



2m1
<
2m

2m1
<
2n
,
C*
3
:
F
I
=
C*
C*(F
I
), gde je F
I
formula iz S
I
prevedena u skladu a C*
1
-C*
5
u
formulu C(F
I
) iz S
P
,
C*
4
:
F
I
'F
I
" =
C*
C*(F
I
')C*(F
I
"), gde stoji umesto or or or , a F
I
' i F
I
"
umesto dve formule iz S
I
prevedene u skladu sa C*
1
-C*
5
u dve formule iz S
P
:
C*(F
I
') i C*(F
I
"),
C*
5
:
F
I
(R(Q
1
a
n
)T(Q
2
a
m
)UF
S
(a
n
, a
m
)W) =
C*
=
C*
C*(F
I
)(C*(R)(Q
1

2n1
)(Q
1

2n
)C*(T)(Q
2

2m1
)(Q
2

2m
)C*(U)
C*(F
S
)(
2n1
,
2n
,
2m1
,
2m
)C*(W)),
gde je F
I
formula iz S
I
a C*(F
I
) formula iz S
P
u koju je F
I
prevedena u skladu
sa C*
1
-C*
5
kada su strukture formula F
I
i C*(F
I
) (oznaene u zagradama)
takve da su:
Q
1
i Q
2
kvantifikatori,
224
FI
S
formula iz S
I
koja sadri a
n
i a
m
i koja je prevedena u skladu sa C*
1
-C*
5
u
formulu C*(FI
S
) iz S
P
koja sadri
2n1
,
n
,
2m1
i
2m
,
R, T, U ili prazna mesta ili kvantifikovane promenljive i/ili formule iz S
I
prevedene u skladu sa C*
1
-C*
5
redom u C*(R), C*(T) i C*(U),
W ili prazno mesto ili formula iz S
I
prevedena u skladu sa C*
1
-C*
5
u C*(W).


APENDIKS II
Rekurzivna definicija istinosnih uslova elementarnih formula temporalne logike
dogaaja koje sadre iterirane vremenske predikate
AT
k
T
k-1
T
2
T
1
e(t
n
), za k > 1 gde su T
1
, T
2
,T
k-1
,T
k
vremenski predikati, a t
1
, t
2
,,
t
k1
, t
k
promenljive implicitno prisutne pri aplikaciji predikata T
1
, T
2
,,T
k-1
,T
k
je
(1) lano za bilo koju vrednost promenljive t
k
(znai, na svim intervalima) ako je
AT
k-1
T
2
T
1
e(t
n
) lano (znai, AT
k
T
k-1
T
2
T
1
e(t
n
) je lano za bilo koju valuaciju
za koju je AT
k-1
T
2
T
1
e(t
n
) lano),
(2) istinito, za bilo koju datu valuaciju za koju je AT
k-1
T
2
T
1
e(t
n
) istinito,
(i) za sve vrednosti t
k
takve da t
k
prethodi t
k-1
ako na mestu T
k
stoji F;
(ii) za sve vrednosti t
k
takve da se t
k
preklapa sa t
k-1
ako je F
N
na mestu T
k
;
(iii) za sve vrednosti t
k
takve da je t
k-1
ukljueno u t
k
ali gde nijedan podinterval
t
k
nije kasniji od t
k-1
ako je F-N na mestu T
k
;
(iv) za sve vrednosti t
k
takve da je t
k
ili identino sa ili ukljueno u

t
k-1

ako na mestu T
k
stoji N;
(v) za sve vrednosti t
k
takve da je t
k-1
ukljueno u t
k
ali pri emu postoje
kako podintervali intervala t
k
koji su kasniji tako i oni koji su raniji od t
k-1

ako na mestu T
k
stoji F-N-P;
(vi) za sve vrednosti t
k
takve da je t
k-1
ukljueno u t
k
ali pri emu nijedan
podinterval t
k
nije raniji od t
k-1
ako na mestu T
k
stoji N-P;
(vii) za sve vrednosti t
k
takve da se t
k-1
preklapa sa t
k
ako je N
P
na mestu T
k
;
(viii) za sve vrednosti t
k
takve da t
k-1
prethodi t
k
ako na mestu T
k
stoji P.

etiri leme dokazive matematikom indukcijom
225

Lema 1: Svako zatvorenje otvorene reenice AT
k
T
k-1
T
2
T
1
e(t
n
) koje sadri bar jedan
univerzalni kvantifikator koji se odnosi na promenljive t
1
, t
2
,, t
k1
, t
k
daje reenicu
koja je lana.

Dokaz. Shodno istinosnim uslovima koji se odnose na elementarna vremena, AT
1
e(t
n
)
nije istinito za sve vrednosi t
1
. Ali onda, shodno istinosnim uslovima koji se odnose
na iterirana vremena, AT
2
T
1
e(t
n
),, AT
k-1
T
2
T
1
e(t
n
), AT
k
T
k-1
T
2
T
1
e(t
n
) ne moe
takoe biti istinito za sve vrednosti t
1
. To ini inductivnu bazu. Kao induktivni korak,
pretpostavimo da je AT
i

e(t
n
), gde je 1 i < k, istinito u nekoj valuaciji. Onda je,
shodno istinosnim uslovima za iterirana vremena, AT
i+1
T
i

e(t
n
) istinito za neke ali
ne i sve vrednosti t
i+1
, pa je tako, za one vrednosti a koje je AT
i+1
T
i

e(t
n
) lano,
AT
k
T
k-1
T
2
T
1
e(t
n
) takoe lano. To znai da svaka pojava univerzalnog
kvantifikatora vezana za jednu od promenljivih t
1
, t
2
,, t
k1
, t
k
daje reenicu koja je
lana.

Lema 2: Ako je (t
n
)Ae(t
n
) istinito, (t
k
)(t
k-1
)(t
2
)(t
1
)(t
n
)AT
k
T
k-1
T
2
T
1
e(t
n
)
mora takoe biti istinito pri bilo kojoj zameni predikata T
1
, T
2
,,T
k-1
,T
k
i za svako k.

(Dokaz preputen itaocu)

Lema 3: Ako se nizovi vremenskih predikata T
k
T
k-1
T
2
T
1
i T
k
T
k-1
T
2
T
1

razlikuju na bar jednom mestu, onda ne postoji valuacija za koju bi bili istiniti i
AT
k
T
k-1
T
2
T
1
e(t
n
) i AT
k
T
k-1
T
2
T
1
e(t
n
).

Dokaz. Induktivna baza: Za svaku valuaciju za koju je Ae(t
n
) lano, lani su i
AT
1
e(t
n
) i AT
1
e(t
n
), pa tako i AT
k
T
k-1
T
2
T
1
e(t
n
) i AT
k
T
k-1
T
2
T
1
e(t
n
), dok za bilo
koju valuaciju za koju je Ae(t
n
) istinito, ali na mestu T
1
i T
1
ne stoje isti vremenski
predikati, AT
1
e(t
n
) i AT
1
e(t
n
) ne mogu oboje biti istiniti, tako da su ili lani kako
226
AT
k
T
k-1
T
2
T
1
e(t
n
) tako i AT
k
T
k-1
T
2
T
1
e(t
n
), ili je, ako je AT
k
T
k-1
T
2
T
1
e(t
n
)
istinito, AT
k
T
k-1
T
2
T
1
e(t
n
) lano, ili je obrnuto sluaj. Induktivni korak: Za bilo
koju valuaciju for koju su i AT
i

e(t
n
) i AT
i

e(t
n
) istiniti (1 i < k), ali na mestu
T
i+1
i T
i+1
ne stoje isti vremenski predikati, AT
i+1
T
i

e(t
n
) i AT
i+1
T
i

e(t
n
) ne
mogu oboje biti istiniti, tako da su ili i AT
k
T
k-1
T
2
T
1
e(t
n
) i AT
k
T
k-1
T
2
T
1
e(t
n
)
lani, ili je, ako je AT
k
T
k-1
T
2
T
1
e(t
n
) istinito, AT
k
T
k-1
T
2
T
1
e(t
n
) lano, ili je
obrnuto sluaj.

Lema 4: Ne postoji zajednika vrednost za t
k-1
i t
k
(k >1) koja bi i AT
k
T
k-1
T
2
T
1
e(t
n
) i
AT
k-1
T
2
T
1
e(t
n
) uinila istinitim, izuzev ako na mestu T
k
stoji N.

Dokaz. Pretpostavimo da je AT
k-1
T
2
T
1
e(t
n
) istinito u nekoj valuaciji u kojoj je t
k-1

zamenjeno za t
k-1
. Na osnovu istinosnih uslova koji se tiu iteriranih vremenskih
predikata neposredno sledi da nas bilo koja dalja iteracija koja ne bi bila izvrena
predikatom N pomera levo ili desno du vremenske ose, pa AT
k
T
k-1
T
2
T
1
e(t
n
) mora
biti lano u istoj valuaciji kada se t
k
zameni sa t
k-1
.










227











REFERENCE

1
Vidi Kron 1988 i 1999.
2
Ilijada, XII, 26.
3
Vidi Owen 1974 i Platon, Tim. 37 e - 38.
4
DK 28 B 3, 6.1-2.
5
Ibid., 28 B 8.5-6,22.
6
Vidi, takoe, Odiseja, IX, 74.
7
DK 28 B 8.5-6.
8
Ibid. 28 B 8.22.
9
Ibid. 29 B 1-3.
10
Cf. Frnkel 1942, Abraham 1972.
11
Cf. Frege 1953, 30.
12
DK 29 B 2.
13
Cf. Metaph. 1001 b 7-13.
14
Cf. Phys. 231 b 6.
15
Cf. Metaph. 1001 b 7.
228

16
Vidi Arsenijevi 1986, 38c i Chappell 1962.
17
Vidi Solmsen 1971 i Arsenijevi 1986, 41.
18
Cf. Freeman 1966, str. 157 i Arsenijevi 1986, 41.
19
Cf. Furley 1974, 'The atomist's reply to the Eleatics' i Burnet 1975, str. 334ff.
20
Cf. Aristotel, De gen. et corr. 315 b 29.
21
Cf. ibid. 325 a 27ff.
22
Vidi Aristotel, De coelo 303 a 20, 306 a 26.
23
Arietotel, De gen. et corr. 316 a 11.
24
Vidi, takoe, Kant 1787, str. 305.
25
DK 31 B 12, 13, 14.
26
Vidi Booth 1957, str. 4, nap. 5.
27
Vidi, na primer, Phys. 206 a 18ff., 231 b 16.
28
Phys. 206 a 20.
29
Vidi, na primer, Topica 110 b 16, Metaph. 1003 a 33, 1004 a 22.
30
Vie o primarnim znaenjima uopte vidi u Owen 1960.
31
Cf. Metaph. 1034 b 32, Phys. 200 b 25ff., 228 a 24ff.
32
Cf. Metaph. 1040 b 14.
33
Phys. 226 b 23.
34
Cf. Phys. 226 b 18ff.
35
Cf. De gen. et corr. 316 a 25ff. 5.
36
Kant 1787, str. 304.
37
Vidi Cohn 1896, Wieleitner 1914.
38
Vidi Wallner 1904 i Arsenijevi 1986, 78-85.
39
Vidi Robinson 1970.
40
Vidi Ehrlich 2001.
41
Vidi Luria 1932, str. 174.
42
Vidi Furley 1974, str. 523, nap. 39, Heath 1921, str. 181.
43
Vidi Epicurus 1926, Letter to Herodotus, fr. 58.
44
Ibid. loc. cit.
45
Vidi Petronijevics 1906, 1907, 1928.
229

46
Vidi Nicol 1936.
47
Aristotel 1963, On indivisible lines.
48
Cf. Tannery 1887, str. 266, Evelin 1893, str. 382ff., Noel 1893, str. 107, Brochard 1926 , str. 4.
49
Vidi Arsenijevi 1986, str. 92.
50
Cf. Arsenijevi 1988, str. 32ff.
51
78-89.
52
Cf. Luria 1932 i Mau 1957.
53
Cf. Hasse und Scholz 1928.
54
Heiberg und Zeuthen 1906-1907.
55
Vie o tome vidi u Arsenijevi 1986, 78-79.
56
Vidi Petronijevics 1934.
57
Cf. Cauchy 1932, ser.2, tom 13: Exercies d'anlyse et de physique mathmatique, str.13.
58
Vidi Leibniz, GM, IV, 91-95.
59
Vidi Ehrlich 2001.
60
Cantor 1962, str. 190, 275.
61
Vidi Tannery 1885.
62
Cf. Dedekind 1892.
63
Vidi Boyer 1939, str. 285ff.
64
Cantor 1962, str. 194.
65
Ibid. loc cit.
66
Cf. Cantor 1962, str. 333 i Gdel 1964.
67
To je prvi put uraeno u Arsenijevi 1992a.
68
Kao u Hamblin 1969 i 1971, Needham 1981, Burgess 1982 i Bochman 1990.
69
Vidi Arsenijevi 2002a (appendix) i 2002b (appendix A).
70
Quine 1961, str. 13; vidi takoe Quine 1943.
71
Vidi Cantor 1962, str 450..
72
Vidi ibid., odelj. II.
73
Van Benthem 1991, str.84.
74
Vidi, takoe, Tannery 1885, Russell 1903, str. 469ff.
75
Hegel 1969, 84-88.
230

76
Arsenijevi 1992b.
77
Cf. Arsenijevi 2002a, str. 127.
78
Vidi Owen 1957-8, str. 220.
79
Aristotel, Phys. 235 b 14ff.
80
Vidi Boyer 1939, str. 233. Vidi takoe Euler 1913, 83, 86, 97.
81
Vidi Leibniz, GM, 178-183.
82
Cf. Arsenijevi 2003, odelj. III.
83
Vidi epanovi 1999.
84
Vid Kirk and Raven 1977, str. 41.
85
DK 59 B 13.
86
Ibid. 59 B 4.
87
DK 31 B 17, 26, 35.
88
Platon, Tim. 37 d-e.
89
DK 58 B 34.
90
Cf. Aristotel, Phys. 250 b 11 - 252 b 6.
91
Cf. Augustine 1970, str. 234ff.
92
Cf. Van Fraassen 1970, str. 36ff.
93
Cf. Swinburne 1968, str. 207.
94
Cf Newton-Smith 1980, str.98ff.
95
Vidi Wittgenstein 1975, str. 164.
96
Vidi Kondrashev 1990, Barrow and Dabrowski 1995.
97
Nietzsche 1968a, str. 399-400.
98
Nietzsche 1968b, str. 549.
99
Vidi Einstein 1905, 1920; Minkowski 1923.
100
Cf. Bergson 1923.
101
Quinton 1962, str. 146.
102
Vidi Whorf 1956, str. 53.
103
Aristotel, Phys. 251 b 19.
104
Cf. Quinton 1962, Swinburne 1968, str. 297ff.
105
Vidi Leibniz 1956.
231

106
Cf. Newton 1953, str. 17.
107
Cf, Leibniz 1973, str. 212, 218, 230.
108
Vidi ibid., str. 88-89, 133ff.
109
Strawson 1959, str. 123.
110
Cf. Leibniz 1973, str. 205ff.
111
Cf. Platon, Tim. 37 d-e.
112
Cf. Bernays 1935.
113
Cf. Barrow 1916, str. 37ff.
114
Vidi Quine 1970, str. 179.
115
Cf. Brouwer 1975-76, str. 411, Heyting 1966, str. 47ff.
116
Cf. Dummet 1973, str. 617.
117
Vidi Shoemaker 1969.
118
Vidi ibid., str. 379.
119
Vidi Newton-Smith 1980, str. 44ff.
120
Cf. Deutsch 1990.
121
Cf. Grnbaum 1973, str. 495ff, 547ff.
122
Cf. Newton-Smith 1980, VII, 5, 6.
123
Cf. Duhem 1956, str. 439ff.
124
Cf. Poincar 1913, str. 223ff.
125
Cf. Reichenbach 1950, 116ff.
126
Cf. Grnbaum 1973, str. 106ff, Quinn 1969.
127
Vidi Putnam 1975, str. 165.
128
Maxwell, Matter and Motion, 19.
129
Vidi Einstein 1977, str. 17.
130
Vidi ibid., str. 39ff.
131
Cf. Minkowski 1923, str. 83ff.
132
Cf. Einstein 1977, str. 25ff.
133
Bohr 1967, str. 98.
134
Cf. Einstein 1911.
135
Cf. Reichenbach 1950, str. 192ff.
232

136
Bohm 1965, str 166.
137
Tolman 1950, 79.
138
Feynman 1964, 16-2.
139
Vidi Arsenijevi 1986, 122 i Arsenijevi 1987.
140
Cf. Minkowski 1923, Sklar 1977, str. 60.
141
Sklar 1977, str. 270-271.
142
Vidi ibid., loc. cit. i Newton-Smith 1980, str. 194.
143
Vidi Einstein 1911, str.12.
144
Sklar 1977, str. 270, Newton-Smith 1980, str. 191.
145
Einstein 1911, str. 12ff.
146
Cf. Einsrein 1905.
147
Cf. Einstein 1911, str. 11ff.
148
Vidi Oaklander and Smith 1994.
149
Vidi Mellor 1998, 11.
150
Cf. Geach 1972, str. 139.
151
Van Fraassen 1970, str. 86.
152
Cf. Boltzmann 1964, str. 446.
153
Cf. ibid., loc. cit.
154
DK 68 B 9, 11.
155
Cf. Weyl 1952, str. 46ff.
156
Cf. Hawking and Penrose 1996, str. 8.
157
Cf. Penrose 1979.
158
Mackie 1975.
159
Cf. Comte 1910, str. 23ff.
160
Cf. Reichenbach 1950, str. 136ff. i 1956.
161
Mellor 1998, 10.2.
162
Wheeler and Feynman 1949, str. 425.
163
Dummett 1964.
164
Einstein, Podolsky and Rosen 1935.
165
Faye 1989,
233

166
Price 1996, str. 159ff., 166ff. Vidi, takoe, Gruji 1998, str. 94ff.
167
Price 1996, str. 171ff.
168
Vidi MakTaggart 1908.
169
Cf. Arsenijevi 2002b, str. 325ff.
170
Cf. Bradley 1966, str. 33ff.
171
Vidi Grnbaum 1967, Smart 1980, Mellor 1981, Le Poidevin 1991, Oaklander and Smith 1994.
172
Cf. Schlesinger 1994a, 1994b i Arsenijevi 2002b, str. 328.
173
Vidi Arsenijevi 2002b, str. 329.
174
Vidi, na primer, Prior 1967, V.
175
Ludlow 1999.
176
Cf. Smith 1993, II. 5.1.
177
Ludlow 1999, str. 126.
178
Ibid., str. 12, 134.
179
Cf. Adams 1989.
180
Vidi Prior 1967, Appendix A and B.
181
Vidi Arsenijvi 2002a, 3.
182
Vidi ibid., str. 127-8.
183
Vidi Arsenijevi 2002b, str. 331ff.
184
Cf. ibid., str. 334.
185
Cf. ibid., str. 335ff.
186
Cf. Mellor 1998, 3.2.
187
Cf. Paul 1997, str. 62ff.
188
Cf. Beer 1994, str. 91ff.
189
Cf. Russell 1906.
190
Vidi Oaklander and Smith 1994, str. 10ff.
191
Frankena 1939.
192
Vidi Arsenijevi 2002a, 3.
193
Cf. ibid., str. 130.
194
Lewis 1973, str. 8.
195
Cf. Lewis 1986.
234

196
Vidi Everett 1957, DeWitt and Graham 1973.
197
Lukasiewicz 1920.
198
Cf. Arsenijevi 2002a, str. 133.
199
Cf. Stalnaker 1976.
200
Cf. Deutsch 1990.
201
Cf. Arsenijevi 2002a, 141ff.
202
Cf. Arsenijevi 2002b, str. 346.
203
Oaklander 1994, str. 326.
204
Cf. Mellor 1998, str. 19ff.
205
Cf. Rescher 1968.
206
Le Poidevin 1991, str. 130.
207
Vidi Arsenijevi 1989.
208
Cf. Black 1954, str. 116ff, Peach 1954, str. 43ff., Schwayder 1955, str. 455ff.
209
Na primer, Ushenko 1946.
210
Vidi Maxwell and Feigl 1961, Grnbaum 1968, str. 83, nap. 51.
211
Cf., na primer, Benacerraf 1962. str. 782.
212
Cf. Arsenijevi 1989.
213
Vidi Russell 1914, VI, VII, Carnap 1928, Taylor 1951, 1952, Grnbaum 1968, II, Salmon 1975, II.
214
Weierstrass 1894-1927, II, str. 71-74.
215
Arsenijevi 1986, 127. Vidi, takoe, Arsenijevi 1994, 2.
216
Menger 1928, str. 75.
217
Waismann 1966, str. 165.
218
Ibid., str.159.
219
Ibid., loc. cit.
220
Hahn 1921, str. 146, Hahn 1980, str. 98.
221
Arsenijevi 1994, str. 101.
222
Vidi Hallett 1995, 1.
223
Cf. Barnays 1935.
224
Leibniz, Pismo Malbranu, marta 1699.
225
Cf. Hilbert 1926.
235

226
Vidi Arsenijevi 1986, 59, Arsenijevu 1988, IV. 1
227
Weyl 1949, str. 41.
228
Black 1951.
229
Thomson 1954.
230
Grnbaum 1968, str. 79.
231
Arsenijevi 1986, 22, 56, 99.
232
Aristotel, Phys. 233 a 22, 263 a 8.
233
Vidi, takoe, Hinton and Martin 1954.
234
Cf. Chihara 1965, Ryle 1969.
235
Russell 1935-36, str. 143.
236
Cf. Weil 1949, str. 42.
237
Cf. Arsenijevi 1992b, str. 204.
238
Cantor 1962, str. 445.
239
Cf. Arsenijevi 1988, str. 51, Arsenijevi 1995, str. 92.
240
Cf. Arsenijevi 1995, str. 91.
241
Vidi, na primer, TeHennepe 1963, str. 48.
242
Grnbaum 1968, 1969.
243
Earman and Norton 1993.

244
Cf. Russell 1951, str. 102ff, Ayer 1969, str. 32ff.






















236











LITERATURA

Abraham, W. E. 1972: The nature of Zenos Argument Against Plurality in DK 29
B 1, Phronesis 17.

Adams, R. M. 1989: Time and thisness in: J.Almog, J. Perry, and H. Wettstein
(eds.), Themes from Kaplan Oxford University Press.

Aristoteles 1831: Opera ex recensione Immanuelis Bekkeri; edidit Academia
Regia Borussica, editio prima, Walter de Gruyter et socii, Berolini, 1831.

Aristotle 1963: Minor Works, Harvard University Press and William Heinemann.

Arsenijevi, M. 1986: Prostor, vreme, Zenon, Beograd-Zagreb.

Arsenijevi, M. 1987: 'Einsteinov "paradoks dvojkov"', Dialogi 23.

Arsenijevi, M. 1988: Solution of the staccato version of the Achilles paradox,
in: A. Pavkovi (ed.), Contemporary Yugoslav Philosophy: The Analytic
Approach, Kluwer.

Arsenijevi, M. 1989: How many physically distinguished parts can a limited
body contain?, Analysis 38.

Arsenijevi, M. 1992a: Eine aristotelische Logik der Intervalle, die Cantorsche
Logik der Punkte und die physikalischen und kinematischen Pradikate I: Logik
der Pukte und Logik der Intervalle, Philosophia naturalis 2 (161-180).

Arsenijevi, M. 1992a: Eine aristotelische Logik der Intervalle, die Cantorsche
Logik der Punkte und die physikalischen und kinematischen Pradikate II: Die
mit physikalischen und kinematischen Prdikaten erweiterte Logik der
Intervalle und Logik der Punkte, Philosophia naturalis 2 (181-209).

Arsenijevi, M. 1994: Mathematics, infinity and the physical world, Dialektik 3.

Arsenijevi, M. 1995: Logic, mathematics and philosophy, in: Physik,
Philosophle und die Einheit der Wissenschaften (L. Krger und B. Falkenburg
eds.), Spektrum Akademischer Verlag, Heidelberg/Berlin/Oxford.
237


Arsenijevi, M. 2002a: Determinism, indeterminism and the flow of time,
Erkenntnis 56/2.

Arsenijevi, M. 2002b: Real tenses, in: Q. Smith and A. Joki (eds.), Time, tense,
and reference, MIT Press.

Arsenijevi, M. 2003: Generalized concepts of syntactically and semantically
trivial differences and instant-based and period-based time ontologies, The
Journal of Applied Logic 1.

Augustine 1970: Confessions, Harvard University Press.

Ayer, A. 1969: 'The Identity of indiscernables', in: Ohilosophical Essays,
MacMillan, New York.

Barrow, I. 1916: Geometrical Lectures, Open Court, Chicago.

Barrow, J. D. and Dabrowski, M. P. 1995: 'Oscillating universes', Monthly Noticies
of the Royal Astronomical Society 275.

Beer, M. 1994: 'Temporal indexicals and the passage of time', in: L. N. Oaklander
and Q. Smith (eds.), The New Theory of Time, Yale University Press.

Benacerraf, P. 1962: Tasks, Super-Tasks and the Modern Eleatics, Journal of
Philosophy 24.

Bergson. H. 1965: Duration and Simultaneity, Bobbs-Merrill.

Bernays, P. 1935: Sur le platonisme dans les mathematiques, Lenseignement
mathematique 34.

Black, M. 1951: 'Achilles and the tortoise', Analysis.

Black, M. 1954: Problems of Analysis, Cornell University Press.

Bochman, A. 1990: Concerted instant-interval temporal semantics, Notre Dame
Journal of Formal Logic 31.

Boltzmann, L. 1964: Lectures on Gas Theory, (S. G. Brush trans.), University of
California Press, Berkeley.

Booth, N. B. 1957: Were Zenos arguments a Reply to Attack upon Parmenides?,
Phronesis.

Bohr, N. 1967: Niels Bohr: His Life and Work as Seen by His Friends and
Colleagues, S. Rozental ed., North-Holland -- John Wiley and Sons.

Bohm, D. 1965, The Spetial Theory of Relativity, W. A. Benjamin; New York.
238


Boyer, C.B. 1939: The Concepts of the Calculus: A Critical Discussion of the
Derivative and the Integral, Dover Publications.

Bradley, F. H. 1966: Appearance and Reality -- A Metaphysical Essay, Clarendon
Press.

Brochard, V. 1926: Les arguments de Znon d Ele contre le mouvement in:
Etudes de philosophie ancienne et de philosophie moderne, Paris, 3-14.

Brouwer, L. E. J. 1975-76: Collected Works I and II, North-Holland.

Burgess, J. P. 1982: Axioms for tense logic II: Time periods, Notre Dame
Journal of Formal Logic 23.

Burnet, J. 1975: Early Greek Philosophy, Adam and Charles Black, London.

Cantor, G. 1962: Gesammelte Abhandlungen, Georg Olms, Hildesheim.

Carnap, R. 1928: Die logische Aufbau der Welt, Felix Meiner.

Cauchy, A. 1932: Oeuvres completes, Gauthier-Villars
.
Chappell, V. C.1962: Time and Zenos Arrow, Journal of Philosophy 59/8.

Chihara, C. S. 1965: On the possibility of completing an infinite process,
Philosophical Review 74.

Cohn, L. J. 1896: Geschichte des Unendlichkeitsproblems im abendlaendischen
Denken bis Kant, Wilhelm Engelmann, Leipzig.

Comte, A. 1910: Philosophie positive, Tome premier, Ernest Flammarion, Paris.

Dedekind, R. 1892: Stetigkeit und irrationale Zahlen, Brunswick.

Detsch, H. 1990: 'Real possibility', Nous 24.

DeWitt, B. and Graham, N. (eds.) 1973: The Many-Worlds Interpretation of
Quantum Mechanics, Princeton University Press.

Diels, H. (DK): Die Fragmente der Vorsokratiker, hrsg. W. Kranz, Weidemann,
1989.

Duhem. P. 1956: Le systm du Monde, VII, Hermann, Paris.

Dummett, M. A. E. 1964: 'Bringing about the past', Philosophical Review 73.

Dummett, M. A. E. 1973: Frege: Philosophy of Language, Duckworth.

239

Earman, J. and Norton, J. D. 1993: Forever is a day: Supertasks in Pitowsky and
Malament-Hogarth spacetimes, Philosophy of Science 60.

Einstein, A. 1905: 'On the electrodynamics of moving bodies' (Annalen der Physik
17) in: The Principles of Relativity, by H. A. Lorentz, A. Einstein, H.
Minkowski and H. Weyl, Methuen and Co., London, 1923.

Einstein, A. 1911: 'Die Relativitts-Theorie', Vierteljahrsschrift der
Naturforschenden Gesellschaft in Zrich.

Einstein, A. 1977: Relativity -- The Special and the General Theory, Methuen and
Co., London.

Einstein, A., Podolsky, B. and Rozen, N. 1935: 'Can quantum-mechanical
description of physical reality be considered complete?', Physical Review 47.

Epicurus 1926: The Extant Remains, Clarendon Press.

Erlich, P. 2001: 'Number systems with simplicity hierarchies: A generalization of
Convey's theory of surreal numbers', The Journal of Symbolic Logic 66.

Euler, L.1913: Institutiones calculi differentialis in Opera omnia, Leipzig.

Evellin, F. 1893: Le mouvement et les partisans des indivisibles; Revue de
Mtaphysique et de Morale 1.

Everett, H. III. 1957: '"Relative state" formulation of quantum mechanics', Review
of Modern Physics 29.

Faye, J. 1989: The Reality of the Future, Odense University Press.

Feynman, R. P., 1964: Lectures on Physics, vol 1.1., 2
nd
Print Reading, Mass.

Frnkel, H. 1942: Zeno of Eleas attacks on plurality, American Journal of
Philosophy 63 (pp. 1-25, 193-206).

Frankena, W. K. 1939: 'The naturalistic falacy', Mind 48.

Freeman, K. 1966: The Presocratic Philosophers, Basil Blackwell.

Frege, G. 1953: Die Grundlagen der Mathematik, Basil Blackwell.

Furley, D. J. 1974: 'Two studies in the greek atomists', in: A. P. D. Mourelatos
(ed.), The Pre-Socratics, Anchor Press-Doubleday and Garden City, New York.

Geach, P. T. 1972: Logic Matters, Basil Blackwell.

Godel, K. 1964: What is Cantors continuum problem?, in: P. Benacerraf, P. and
H. Putnam (eds.), Philosophy of Mathematics Englewood Cliffs, New Jersey.
240


Gruji, P 1998: 'Da li je vreme prohodno?', Theoria XLI/3.

Grnbaum, A. 1968: Modern Science and Zenos Paradoxes, George Allen &
Unwin.

Grnbaum, A. 1969: Can an infinitude of operations be performed in a finite
time?, British Journal for the Philosophy of Science 20.

Grnbaum, A. 1973: Philosophical Problems of Space and Time, Reidel.

Hahn, H. 1921: Theorie der reellen Funktionen, Berlin

Hahn, H. 1980: Does the infinite exist? and The crisis of intuition in:
Empiricism, Logic and Mathematics, Reidel.

Hallett, M. 1995: 'Logic and existence' in: Physik, Philosophle und die Einheit der
Wissenschaften (L. Krger und B. Falkenburg eds.), Spektrum Akademischer
Verlag, Heidelberg/Berlin/Oxford.

Hamblin, C. L. 1969: Starting and stopping, The Monist 53.

Hamblin, C. L. 1971: Instants and intervals, Studiun generale 24.

Hasse, T. L. und Scholz, H. 1928: Die Grundlagenkrisis der griechischen
Mathematik, Kurt Metzner.

Hawking, S. W. and Penrose, R. 1996: The Nature of Space and Time, Princeton
University Press.

Heath, T. L. 1921: A History of Greek Mathematics I, Clarendon Press.

Hegel, G. W. F. 1969: Enzyklopdie der philosophischen Wissenschaften im
Grundrisse, Felix Meiner.

Heiberg, J. L. und Zeuthen, H. G. 1906-1907: Eine neue Schrift des Archimedes,
Bibliotheca Mathematica -- Zeitschrift fur Geschichte der mathematischen
Wissenschaften.

Heyting, A. 1966: Intuitionism -- An Introduction, North-Holland.

Hilbert, D. und Bernays, P. 1968: Grundlagen der Mathematik I, Springer Verlag.

Hilbert, D. 1926: ber das Unendliche, Mathematischen Annalen 95..

Hinton J. M. and Martin C. B. 1954: Achilles and the Tortoise, Analysis 14.

Kant, I. 1787: Kritik der reinen Vernunft (in: Werke III, Berlin, 1911).

241

Kardashev, N. S. 1990: 'Optimistic cosmological model', Monthly Noticies of the
Royal Astronomical Society 243.

Kirk, G. S. and Raven, J. E. 1977: The Presocratic Philosophers, Cambridge
University Press.

Kron, A. 1988: Temporal modalities and modal tense operators, in: A. Pavkovi
(ed.), Contemporary Yugoslav Philosophy: The Analytic Approach, Kluwer.

rn, A., 1999: . ,
, 38, N 4, 1999, 383-408.

Le Poindevin, R. 1991: Chance, Cause and Contradiction: A Defense of the
Tenseless Theory of Time, St. Martin's Press, New York.

Leibniz, G. W. Gesammelte Werke, G. H. Pertz Hrsg., ser 3, Halle, 1849-63.

Leibniz, G. W. 1956: Leibniz-Clarke Correspondence, H. G. Alexander trans. and
ed., Manchester Univerisy Press.

Leibniz, G. W. 1973: Philosophical Writings, trans. M. Morris and G. H. R.
Parkinson (ed.), Everyman's Library, London and Melbourne.

Ludlow, P. 1999: Semantics, Tense, and Time, MIT Press.

Lukasiewicz, J. O determinizmie, Z zogodanien ligiki i filozofii, Warszawa.

Luria, S. 1932: Die Infinitesimaltheorie der antiken Atomisten, Quellen und
Studien zur Geschichte der Mathematik, Astronomie und Physik 2, Heft 2.

Mackie, J. L. 1975: 'Causes and conditions', in: E. Sosa ed., Causation and
Conditionals, Oxford Readings in Philosophy, Oxford University Press.

Mau, J. 1957: Zum Problem des Infinitesimalen bei der antiken Atomisten, Berlin.

Maxwell G. and Feigl, H. 1961: Why ordinary language needs reforming,
Journal of Philosophy 58.

Maxwell, J. C. (s.a.): Matter and Motion, Dover Publications.

McTaggart, J. M. E. 1908: The unreality of time, Mind 17.

Mellor, D.H. 1981: Real Time, Cambridge University Press.

Mellor, D.H. 1998: Real Time II, Routledge.

Menger, K. 1928: Dimensionlehre, Teubner.

242

Minkowski, H. 1923: 'Space and Time', in: The Principles of Relativity, by H. A.
Lorentz, A. Einstein, H. Minkowski and H. Weyl, Methuen and Co., London.

Needham, P. 1981: Temporal intervals and temporal order, Logique et Analyse
24.

Newton, I. 1953: Newton's Philosophy of Nature (H. S. Thayer ed.), Hafner, New
York.

Newton-Smith, W. H. 1980: The Structure of Time, Routledge.

Nicol, A. T. 1936: Indivisible lines, Classical Quarterly 30.

Nietzsche, F. 1968a: Also sprach Zarathustra, in: Werke, Walter de Gruyter.

Nietzsche, F. 1968b: The Will to Power, Random House, New York.
Nol, G. 1893: Le mouvement et les arguments de Znon d Ele, Revue de
Mtaphysique et de Morale I.

Oaklander, L. N. 1994: 'Thank Goodness it's over' in: L. N. Oaklander and Q.
Smith (eds.), The New Theory of Time, Yale University Press.

Oaklander, L. N. and Smith, Q. (eds.) 1994: The New Theory of Time, Yale
University Press.

Owen, G. E. L. 1960: Logic and methaphysics in some earlier works of Aristotle,
in: J. Dring and G. E. L. Owen (eds.), Aristotle and Plato in Mid-Fourth
Century, Elanders Boktryckeri Aktie bolag, Gteborg.

Owen, G.E.L. 1974: Plato and Parmenides on the timeless present in: A. P. D.
Mourelatos (ed.), The Pre-Socratics, Anchor Press-Doubleday and Garden City,
New York.

Owen, G. E. L. 1957-8: Zeno and mathematicians, Proceedings of the
Aristotelian Society.

Paul, L. 1997: 'Truth conditions of sentences types', Synthese 111.

Peach, B. 1954: 'Logical and practical contradictions', Analysis 14.

Penrose, H. 1979: 'Singularities and time-asymmetry', in: S. W. Hawking and W.
Israel (eds.), General Relativity: An Einstein Centenary Survey, Cambridge
University Press.

Petronijevics, B. 1906: Zenons Beweise gegen die Bewegung, Archiv fr
Geschichte der Philosophie 20.

Petronijevics, B. 1907: Die typischen Geometrien und das Unendliche, Heidelberg.
243


Petronijevics, B. 1928: Lespace discret et la geometrie noneuclidienne, Archiv
fr systematische Philosophie und Soziologie 31, Heft 3-4.

Petronijevics, B. 1934: ber Leibnizens Methode der direkten Differentiation,
Isis 22.

Platon, Timaeus, Harvard University Press and William Heinemann, 1966.

Poincar, H. 1913: The Foudation of Physics, The Science Press, New York.

Price, H. 1996: Time's Arrow and Archimedes' point, Oxford University Press.

Prior, A. 1967: Past, Present, Future, Clarendon Press.

Putnam, H. 1975: Mind, Language and Reality, Cambridge University Press.

Quine, W. van O. 1943: Notes on existence and necessity, Journal of Philosophy
40.

Quine, W. van O. 1961: From a Logical Point of View, Harvard University Press.

Quine, W. van O. 1970: 'On the reasons for indeterminacy of translation', Journal
of Philosophy.

Quinn, Ph. 1969: 'The status od D-Thesis', The Philosophy of Science 36.

Quinton, A. 1962: 'Spaces and times', Philosophy 37.

Reichenbach, H. 1950: The Philosophy of Space and Time, Dover Publications..

Reichenbach, H. 1956: The Direction of Time, University of California Press,
Berkeley.

Rescher, N. 1968: 'Truth and necessity in temporal perspective', in: R. M. Gale
(ed.), The Philosophy of Time -- A Collection of Essays, Humanities Press.

Robinson, A. 1970: Non-Standard Analysis, North-Holland.

Russell, B. 1903: The Principles of Mathematics, George Allen & Unwin.

Russell, B. 1906. 'Review of MacCall's Symbolic Logic and its Applications, Mind
15.
Russell, B. 1914: Our Knowledge of the External World, George Allen & Unwin.

Russell, B. 1935-36: The limits of empiricism, Proceedings of the Aristotelian
Society, NS 36.
Russell, B. 1951: An Inquiry into Meaning and Truth, Georg Allen and Unwin,
London.
244


Ryle, G. 1969: Achilles and the Tortoise in: Dilemmas, Cambridge University
Press.

Salmon, W. C. 1975: Space, Time, and Motion, Dickenson.

epanovi, S 1999: 'Mogua znaenja apeirona kod Anaksimandra', Theoria 42/3.

Schlesinger, G. 1994a: 'Temporal becoming', in: L. N. Oaklander and Q. Smith
(eds.), The New Theory of Time, Yale University Press.

Schlesinger, G. 1994b: 'The stream of time', in: L. N. Oaklander and Q. Smith
(eds.), The New Theory of Time, Yale University Press.

Schwayder, D. S. 1966: Achilles unbound, Journal of Philosophy 52.

Shoemaker, S. 1969: Time without change, Journal of Philosophy 66.

Sklar, L. 1977: Space, Time and Spacetime, University of California Press.

Smart, J. J. C. 1980: 'Time and becoming', in: P. Inwagen (ed.), Time and Cause,
Reidel.

Smith, Q. 1993: Language of Time, Oxford University Press.

Solmsen, F. 1971: The tradition of Zeno of Elea re-examined, Phronesis 16.

Stalnaker, R. 1976: 'Possible worlds', Nous 10.

Strawson, P. F. 1959: Individuals, Methuen, London.

Swinburne, R. 1968: Space and Time, Macmillan, London.

Tannery, P. 1885: Le concept scientifique du continu -- Znon dEle et Georg
Cantor, Revue philosophique 20.

Tannery, P. 1887: Pour l'histoire de la science Hellne, Paris.

Taylor, R. 1951: Mr. Black on temporal paradoxes, Analysis 12.

Taylor, R. 1952: Mr. Wisdom on temporal paradoxes, Analysis 13.

TeHennepe, E. 1963: Language reform and philosophical imperialism: Another
round with Zeno, Analysis 23.

Thomson, J.F. 1954: Tasks and super-tasks, Analysis 15.

Tolman, R. C. 1950: Relativity, Thermodynamics, and Cosmology, Clarendon
Press.
245


Ushenko, A. 1946: 'Zeno's paradoxes', Mind 55.

Van Benthem, J. 1991: The Logic of Time, Kluwer.

Van Fraassen, B. C. 1970: An Introduction to the Philosophy of Time and Space,
Random House.

Waissmann, F. 1966: Introduction to Mathematical Thinking, Hafner, London.

Wallner, C.R. 1904: Entwickelungsgeschichtliche Momente bei Entstehung der
Infinitesimalrechnung, Bibliotheca Mathematica 3, V, 1904.

Weierstrass, K. 1894-1927: Mathematische Werke, Berlin.

Weyl, H. 1949: Philosophy of Mathematics and Natural Science, Princeton
University Press.

Weyl, H. 1952: The Open World, Yale University Press.

Wheeler, J. A. and Feynman, R. P. 1949: Review of Modern Physics 21.

Whorf, B. L. 1956: Language, Thought, and Reality, MIT Press.

Wieleitner, H. 1914: Zur Geschichte der unendlichen Reihen im christichen
Mittelalter, Bibliotheca Mathematica 3, XIV.

Wittgenstein, L. 1975: Philosophical Remarks, Basil Blackwell.


246