UVOD

Davno pre stupanja prvih Evropljana na tle Novog sveta kaktusi su odigrali
svoju ulogu u ivotu domorodakog stanovnitva. Indijanska plemena su
isprobavala plod kaktusa, jeli su mekane delove stabljike, obradjivali
drvenaste delove te biljke i u razne svrhe upotrebljavali vlakna kaktusovih
cefalija.
Medjutim, kaktusi su imali i drugi znaaj. Boanstvu, simbolu boga Sunca
bila je posveena opuncija teonohtli. Vaan rekvizit prilikom religoznih
obreda bio je meksiki okruglasti kaktus ECHINOCACTUS INGENS. Sluio
je kao oltar ili vrtveno postolje, gde je na dugake bodlje kaktusa polagana
ljudska rtva. Neke manje vrste kaktusa imale su veliki religiozni znaaj i
upotrebljavane su kao amulete zato to su Indijanci verovali u njihovu
natprirodnu mo. Cikuti (LOPHOPHORA WILLIAMSII), mulato
(MAMMILIARIA MICROMER1S) rosapara (MAMMILLARIA
LASIACANTHA var. denudata), sumani (ARIOCARPUS F1SSURATUS)
imali su ulogu talismana koji su ljude titili od groma, bolesti i drugih
nevolja sudbine. Rosarapa je titila i imanje protiv kradje. Verovalo se da e
kradljivca stvari koje su bile pod zatitom ovog kaktusa, stii kazna ludila.
ikuli je zbog svog narkotinog dejstva bio neizbean na svim sveanostima i
sl. Moderne hemijske analize su pokazale da taj kaktus zaista sadri mnogo
alkaloida snanog dejstva. Razumljivo je, dakle, to su se i evropski
moreplovci zainteresovali za kaktuse. Po povratku u Evropu donosili su ih sa
sobom kao poklon. Ponegde se pristupalo i gajenju koje je. medjutim,
uspevalo samo sa opuncijom. Ovi kaktusi su se brzo odomaili najpre u
paniji, zatim su se rairili u itavom Sredozemlju. Pored opuncije donoeni
su i melokaktusi sa arenim cefalijama. Njihovo gajenje nije bilo tako
uspeno. Otkrivanje tajne uspenog gajenja kaktusa ostavljeno je sadanjoj
generaciji da ga rei.
Stvarno gajenje kaktusa zapoelo je tridesetih godina prolog veka. Spore
jedrilice koje su u prolosti predstavljale dosta nesigurno saobraajno
sredstvo za plovidbu preko okeana zamenjene su neto kasnije brim
parobrodima. Tada se pojavljuju i prvi sakupljai kaktusa, botaniari
specijalisti sa slavnim kolekcijama, struna literatura, kao i odgovarajue
komerci jalne organizacije. Glavni centar interesovanja za kaktuse u to doba
bila je Francuska. Razmah prve kaktusarske epohe nastao je u doba
bidermajera.
Posle privremenog opadanja interesovanja. krajem stolea nastaje u tom
pogledu nov polet. Ovog puta prvenstvo je imala Nemaka. Sledci period
velikog, i sve jaeg interesovanja za kaktuse jeste doba pred prvi svetski rat
Prvi pionir tadanje kaktusarske groznice bio je eki putnik i sakuplja
kaktusa A. F. FRI.
Danas se sakupljanje kaktusa razvilo do nevidjenog obima ne samo u Evropi
ve i u Japanu, Severnoj Americi i drugde. U SSR postoje hiljade
organizovanih ljubitelja kaktusa. Neorganizovanih ljubitelja kaktusa ima jo
vie. Slina situacija je ne samo na Zapadu, ve i u Poljskoj. Madjarskoj i u
Nemakoj Demokratskoj Republici U mnogim zemljama izlaze asopisi i
knjige namenjene ljubiteljima kaktusa.
Sakupljanjem kaktusa pre stotinu godina mogli su se baviti samo bogati ljudi.
Godine 1840. plaalo se za uvoz ARIOCARPUSa KOTSCHOUBEYANUSa
200 dolara. Bilo je to vie od teine kaktusa u zlatu. Neke druge vrste kaktusa
bile su jetfinije ali ipak malo kome dostupne. Tek u novojc doba, kada se
pristupilo gajenju kaktusa iz semena, cene su sniene. Ranije kolekcije su
preteno sadrale uvozne kaktuse dok se danas one veinom sastoje od
kaktusa proizvedenih iz semena. U zapadnoevropskim zemljama postoje
posebni zavodi koji na takav nain proizvode stotine hiljada kaktusa, te su
stoga oni danas tako i jeftini. Mada se i dalje uvozi na desetine hiljada kaktusa,
ipak semenjai obaraju cene uvoznih kaktusa. U Nemakoj Demokratskoj
Republici takodje postoje veliki centri za gajenje kaktusa. Tako na primer,
preduzee G. P. G. Aufbau u Berlinu Biesdorfu ima 14 velikih staklenika
povrine 8.000 m. tj. na 0.8 ha koji slue iskljuivo za gajenje sukulenata.
Godinja proizvodnja tu predstavlja vrednost od preko milion i po DM. U
SSR takodje postoje specijalizovana cvearska preduzea koja se bave
proizvodnjom veih koliina ovih kvalitetnih biljaka.
Interesovanje za gajenje kaktusa je u stalnom porastu. Nije to samo zbog
njihove neobine lepote, ve i zbog toga to se na maloj povrini moe gajiti
veliki broj biljaka, i to je za takvo gajenje moguno iskoristiti prozorske
ispuste (simsove) ili balkone gde biljke dobro rastu. Mnogi ljubitelji
kaktusa se bave i sakupljanjem ovih biljaka to dovodi do novih
poduhvata. Svakako nije tu re o sakupljanju mrtvih predmeta, ve ivih
biljaka, koje trae stalnu negu i panju.
Svaki ljubitelj kaktusa koji eli da ima zdrave, lepe i gizdave kaktuse, mora
da savlada potrebna znanja o njihovom gajenju. Otuda se i ova publikacija
preteno bavi upravo nainima gajenja. To svakako odgovara svima
ljubiteljima kaktusa bez obzira da li je re o onima koji se bave tim poslom
amaterski ili profesionalno.
Pregled najvanijih vrsta kaktusa dat je uopteno. Potrebna saznanja mogu se
nai jedino u strunim asopisima i u veim monografijama na stranim
jezicima.
OSNOVI MORFOLOGIJE
Celim svojim izgledom kaktusi se izrazito razlikuju od biljaka koje kod nas
rastu. Posetioci staklenika, u kojima se nalaze kolekcije kaktusa esto imaju
utisak da su pred njima biljke koje kao da nisu sa nae planete. udnovati
oblici kaktusa izazivaju uvek divljenje i interesovanje. Valjda i nema oveka
koji bi ostao ravnoduan kad ugleda lepo sortiranu kolekciju kaktusa.
Zanimljivo je da su kaktusi, i pored svoje neobine spoljanosti. veoma srodni
s mnogim zeljastim biljkama. U to se moemo uveriti ako posmatramo mlade,
tek iznikle sejance. Mnoge vrste kaktusa imaju dva jasno razvijena
kotiledona. To se naroito odnosi na podfamiliju PEIRESKIOIDEAE, koja
ima normalne kotiledonske listie, iste kao kod biljaka drugih familija.
Kaktusi iz podfamilije OPUNTIOIDEAE takodje imaju vidljive kotiledone,
ali izrazito zadebljale. To je primer intenzivnijeg sukulentnog razvoja. Sline
kotiledonske listie imaju i mnogobrojni predstavnici podfamilije
CEREOIDEAE Ovde, medjutim, postoje znatne razlike ve i izmedju
pojedinih rodova. S obzirom na razvojni put, kotiledoni viih tipova su sve
manji, ali i deblji tako da najrazvijeniji rodovi imaju kotiledone u obliku
poluloptica, razdvojene slabo naznaenom brazdom. Kaktusi, dakle, spadaju
u biljke pod nazivom dikotile tj. pripadaju klasi DICOTYLEDONES
(Magnoliatae). Nije retkost da sejanci imaju i tri kotiledonska listia. Kod
ovih biljaka obino moemo u daljem razvoju zapaziti razne izuzetke. Za
uspenu praksu neophodno je upoznati barem ukratko gradju kaktusa i
njihovih najvanijih organa. Poznavanje osnovnih morfolokih oznaka i
botanike podele familije CACTACEAE, kao i njene podele na podfamilije,
rodove i vrste neophodno je ako elimo da ove biljke gajimo sa uspehom. Da
bi ljubitelji kaktusa mogli stvarati pravilne zakljuke za praktine potrebe
gajenja, kao i u okviru sistematike kaktusa moraju znati to vie o kaktusima.
Svakako, ovde nije mogue objanjavati sve osnovne botanike pojmove, koje.
kako autori smatraju, itaoci ve poznaju. Kaktusi su sukulentne biljke, mada
je stepen sukulentnosti razliit u pojedinim rodovima, kao i u okviru cele
familije CACTACEAE. U podfamiliji PEIRESKOIDEAE nailazimo na biljke
grmolikog rasta - ali koje imaju jo normalne asimilacione listove. U
podfamiliji OPUNTIOIDEAE listovi su neto razvijeniji, ali su, po pravilu, ve
znatno reducirani. U treoj podfamiliji CEREOIDEAE vie nema listova, a
tela tih kaktusa su ak sukulentna. Razvojni stepen pojedinih rodova moe se
ocenjivati na osnovu izgleda reproduktivnih organa - cveta, ploda, semena. kao
i po tome na kome vegetativnom delu biljke oni izrastaju. Razvoj sukulentnosti
moe se lako objasniti i uticajem spoljnih inilaca. Medjutim, razvoj za
sitematiku vanijih organa cvetova, plodova i semena zasad jo nije do
kraja razjanjen. Razumljivo je to su izvodjeni ogledi radi rekonstrukcije
itavog tog razvoja. Nedostaju fosilni ostaci na osnovu kojih bi se moglo
oceniti kako su izgledali preci sadanjih kaktusa. Jedini fosil EOPUNT1A
DOUGLASII bio je identifikovan kao okamenjena konifera.
TELO KAKTUSA
Nadzemni deo kaktusa, stablo, naziva se telo. Ovaj naziv, koji se razlikuje
od botanike terminologije, usvojen je u celokupnoj literaturi o kaktusima, pa
se danas upotrebljava na svim jezicima, kao i u opisima na latinskom.
Sredinom tela svakog kaktusa prolaze provodni snopii, i to od korena pa sve
do vegetacione kupe biljke gde se i zavravaju. Oko provodnih snopia
nalazi se mnogo tkiva kambija, koje je obavijeno pokoricom epidermisom.
Najprimitivniji kaktusi peireskije imaju tanko stablo. Sto su kaktusi na
razvojnom putu dalje otili, ova stabla su sve deblja. Istovremeno se postepeno
redukuju listovi. Tako su u peireskije listovi, jo normalni, dok su u opuncije
prilino redukovani. Ostali kaktusi vie nemaju listova. Funkciju listova
asimilaciju i razmenu gasova preuzelo je telo. odnosno stablo. Bujno
razvijeno telo, to je osobina veine naih tipinih kaktusa, naziva se
sukulentnost. Kaktusi su, dakle, sukulentne biljke (sonice). Poveanje obima
tela kaktusa izaziva deblji sloj parenhimskog tkiva koje moe da vee veliku
koliinu vode, potrebne za odravanje ivotnih procesa, naroito za vreme
dugotrajnih sua. Svi kaktusi su viegodinje biljke trajnice. Visina im je
veoma razliita. Ve pri letiminom pogledu zapaamo da se najprimitivniji
(peireskie) njihovi oblici na prvi pogled ne razlikuju od cveta rue ili drugog
grmlja. Opuncije imaju naroite, karakteristine lanke, koji mogu biti
pljosnati, jajoliki ili cilindrini Iz svakog lanka moe izrasti nekoliko novih
lanaka. Tako nastaju grane i itavi grmovi najrazliitijih oblika.
Ostale kaktuse grubo delimo na stubaste (cereoidne), loptaste i na epifite.
Stubasti kaktusi su mnogo vii nego to je prenik njihovog stabla. Ako rastu
pravo uvis, ne razgranjavajui se, govorimo o stubastom ili kolonadskom
rasta Kandelabr ima grane koje rastu ak paralelno sa glavnim deblom. Pri
granatom rastu pojedine grane su pod odredjenim uglom. u odnosu na deblo,
poput veine naeg drvea. Mnogobrojni cereoidni kaktusi granaju se
prizemno, stvarajui grmove. Kad su stabla slaba, pa im treba neka potpora,
govorimo o grmolikim penjaica ma; zato to nemaju potporu rast im je kao u
penjaica, viseih biljaka. Ovakav visei rast ima i veina epifita. Epifiti
rastu u krunama stabla, a njihove stabljiice vise slobodno nadole. Prelazni
oblik izmedju stubastih i loptastih kaktusa jesu cilindrini, valjkasti kaktusi.
Kod ljubitelja kaktusa najpopularniji su loptasti ili krai stubasti kaktusi.
Neke vrste kaktusa stvaraju lopte pravilnog oblika; nekad su takve lopte
spljotene, a neke rastu u obliku diska. Mnogobrojne vrste stvaraju bujne
izdanke sa itavim kiticama glava. Takav oblik rasta zove se kitiasti ili
cespitozni. Kitice se mogu stvarati i dihotomnim delenjem glava. To je
naroito tipino za neke mamilarije (MAMMILLARIA PARKINSONII i dr.).
Glava pone da raste od vrha u irinu, pa se postupno deli na dva do tri dela.
S poetka su ti de lovi jo spojeni ali tokom rasta postepeno se dele, sve
dok svaka ne postane slina glavi od koje je postala. Nove glave se mogu
dalje dihotomno deliti.
Slino poinje rast brazdasti, krislatni oblik, koji je zapravo abnormalan. Tu
postoji itav niz grebena, brazdi; ponekad su na zanimljiv nain savijeni,
iskrivljeni. Uzrok te pojave jo nije poznat. Takav oblik se nije mogao
vetaki proizvesti; ponekad se pojavi ve kod sejanaca, drugi put tek na
starijem, razvijenijem, normalnom telu kaktusa. Sledee odstupanje od
normalnog rasta je monstronizam, gde dolazi do ptetvaranja dotadanjeg
pravilnog, geometrijskog oblika u nepravilni, udovini. Zasad nije poznat
uzrok ovako nepravilnog rasta i oblika. Na ovakav rast monstroza i kristata
nailazimo i kod njihovog vegetativno dobijenog potomstva, dok su, po pravilu,
sejanci iz njihovog semena normalni. Ovakve nepravilnosti rasta mogu
svakako biti prouzrokovane raznim iniocima.
Dalja abnormalnost je tzv. deficitarna mutacija; medju hiljadama sejanaca
nailazimo ponekad na jedinke bez lisnog zelenila. U prirodi bi takve jedinke
uginule; ali, ako su kalemljene, one i dalje vegetiraju. Prilikom nedostatka
hlorofila javlja se uta ili crvena boja, pa su takve biljke veoma privlane; ako
su ute, onda je to oblik aurca, a ako su crvene, onda rubra. Kad su samo na
nekim mestima bez hlorofila, tada je to oblik picta. Neki sakupljai
kolekcionari kaktusa vole taj oblik, smatrajui ga posebnim raritetom. A. V.
Fri (eki sakuplja i istraiva kaktusa Prim. prev.) takodje je voleo takve
izuzetne oblike.
Crte 1
Oblici tela kaktusa: 1 stubasti (columnaris), 2 cilindrini (cylindricus),
3 loptasti (globosus), 4 diskosni (disciformis), 5 drvoliki
(arborescens), 6 svenjaki (can delabriformis), 78 grmoliki
(caespitosus), 9 visei (decumbens), 10 puzajui (repens).
EPIDERMIS
EPIDERMIS (pokorica) je tkivo koje ini samo jedna vrsta elija koje tite
biljke od nepovoljnih spoljnih uticaja, tj. protiv uvenua, iznenadnih toplotnih
udara, prejakog osvetljavanja itd. elije na povrini imaju kutikulu
(CUTICULA) koja skoro ne proputa vodu i gasove. Na povrini se esto
izluuje voskasta materija pahuljastog oblika, pa su elije kvrgave, reljefne, a
kod lisnatih sukulenata javljaju se u obliku dlaica (TRICHOMI). Epidermis
nema hlorofila u elijama, pa zato i ne obavlja asimilaciju. Pokorica biljaka
koje se nalaze na isturenim, ekstenzivniijim poloajima ponekad se deli
vodoravno, stvarajui hipmiermus (HYPODERMIS) koji pomae pokoricu u
njenoj funkciji. Hipodermis je takodje bez hlorofila. Ispod pokorice i
hipodermisa je osnovno tkivo u kome se ve nalaze HLOROPLASTI koji
obavljaju funkciju fotosinteze. Biljkama je neophodna razmena vodene pare i
gasova, iji su posrednici stome. Stome se uvek sastoje od dve elije,
postavljene jedna prema drugoj, koje se upadljivo razlikuju od ostalih
epidermalnih elija. Kad je vreme vlano, ove dve elije se razmiu,
omoguavajui prolaenje vodene pare i vazduha do asimilacionog tkiva, iz
koga biljka uzima ugljen dioksid koji je neophodan za fotosintezu. Kad je
vreme toplo i suvo, relativna vlanost vazduha se znatno sniava stome se
zatvaraju.
Asimilacija CO2 kod kaktusa je donekle drugaija nego kod lisnatih biljaka:
vri se i kad su pore zatvorene a deo ukupne hemijske reakcije prebacuje se
u none sate. Ovo je veoma vano za uvanje dragocene rezervne vode u telu
kaktusa.
AREOLE I AKSILE
Na kaktusima se nalaze posebni organi iz kojih izrastaju bodlje (trnovi), a
najee boni izdanci i cvetovi. Ovi organi zovu se AREOLE; one su.
donekle, sline okcima drvea. U svakoj areoli zavrava se provodni snopi
koji je ukoso otklonjen od glavne osovine. Kada iz ma kojih razloga odumre
vegetaciona kupa. iz neke od areola izrasta nov boni izdanak, ili nova glava.
Kod primitivnih kaktusa iz areola izrastaju i listovi. Bodlje iz areola niu
postepeno u smeru odozdo nagore. Na biljkama primitivnih kaktusa mogu
tokom godina izrastati sve nove i nove bodlje za razliku od vrsta na viem
stupnju razvoja, kod kojih se bodlje ne stvaraju. Cvetovi i boni izdanci
veinom izrastaju iz areola. Pojavljuju se odmah iznad bodlji. Medjutim, kod
nekih rodova mesto gde se javlja pupoljak, a to znai i cvet i boni izdanak,
udaljeno je od areole. Takav sluaj je kod biljaka koje nemaju
rebraste izboine, ve samo bradavice: tada gornja strana bradavice izgleda
kao da je razdvojena uzdunom brazdom. Ta brazda nosi naziv koritance
to je posebna karakteristika roda CORYPHANTHA. Ovim jo nije zavreno
odvajanje areola od mesta gde izbijaju cvetovi i boni izdanci. Fruktifikacioni
vor je ponekad pomeren sve do ljeba izmedju tri bradavice: to mesto se
naziva aksila (axila). Takav raspored je tipian za sve vrste roda
MAMM1LLARIA kao i za neke druge. Kod nekih biljaka se boni snopi,
koji je usmeren ka areoli. na odredjenoj udaljenosti od nje epa na dva
snopia: jedan tei ka aksili, a drugi ka areoli. Tano otkrivanje mesta
izbijanja cveta veoma je vano za odredjivanje pripadnosti nekom rodu.
Crte 2
Telo kaktusa u preseku: 1 Echinopsis, 2 Mammillaria, CS provodni
snopii (osovina), V vegetaciona kupa, C snopii, E epidermis, A
areole, AX aksile.
Areole su obino obrasle bodljama, vunastim ili svilastim tvorevinama. Kod
nekih vrsta ove vunaste i svilaste tvorevine se dugo odravaju, dok se kod
drugih brzo izgube, tako da areole ostanu gole. Na aksilama se isto tako mogu
pojaviti: vunaste niti, dlaice, ekinje. Sve su to karakteristine oznake za
odredjivanje kaktusa.
BODLJE (TRNOVI)
Najlepi ukras kaktusa su bodlje: one su postale promenom listova. Bodlje se
sastoje iz osnove, srednjeg dela i kupe. Za vreme rasta bodlje su priljubljene uz
osnovu. Zato se mlade bodlje lako lome upravo u svom donjem delu, gde je
tkivo jo mlado, nedozrelo dakle, mekano. Bodlje postepeno gube vodu: tek
kada sazru, one su otvrdle i vrste.
Oblici bodlji su raznovrsni. Uobiajena je odredjena terminologija koja
odgovara osobinama pojedinih tipova. Osnovni tipovi bodlji su sledei:
vlasaste, ekinjaste, igliaste, vretenaste i konusolike. Na preseku su veinom
okrugle. Mogu biti granate i pljosnate, ili u svom donjem delu imaju pupak, a u
gornjem jednu ili vie brazdica. Neke, uglavnom jae bodlje mogu biti
popreno nazubljene, pa ak i prstenaste. Veoma retke su papiraste bodlje,
koje izgledaju kao da su izrezane od pergamenta. Za neke vrste kaktusa
karakteristine su bodlje sa kukasto savijenim vrhom. Sve te ponekad
neznatne razlike mora svaki ljubitelj kaktusa posle izvesne prakse dobro
raspoznavati. Dobra lupa moe tu biti od neprocenjive koristi.
Vana je i boja bodlji. Prava boja se najbolje odredjuje posle vlanog vremena.
Kod nekih mamilarija treba obratiti panju na karakteristine razlike izmedju
belih i prozranih bodlji, koje izgledaju kao da su staklaste.
Bodlje su, po pravilu, na areoli svrstane u jednu ili dve kolone, i to periferno i
u sredini. Ponekad u sredinjem delu postoji i tzv, trea kolona. Posebna vrsta
bodlji su GLOCHIDY; to su sasvim kratke, malene bodlje koje nose unazad
zavrnute, mikroskopski malene kukice minijaturne harpune. Lako se lome,
prilepljuju se za pokoicu i mogu biti veoma neprijatne. Glohide su
karakteristine za opuncije.
Kod nekih vrstva kaktusa nailazimo na dlakave bodlje. Zanimljiv raspored
takvih dlaka ima MAMMILLARIA PLUMOSA - gde pojedine bodlje pod
lupom izgledaju kao perca. Postoje i nektarske bodlje: zakrljale su, izluuju
kapljice slatkog nektara. Jo nije objanjeno kakav znaaj ima ta prirodna
pojava. U kolekcijama kaktusa ovaj nektar privlai dosadne mrave.
Crte 3
Glavni oblici bodlji: 1 vlasasti (setacei), 2 igliasti (aciculares), 3
vretenasti (subulati), 4 konusoliki (conici), 5 perasti (plumosi), 6
prstenasti (annulati), 7 papirasti (papyracei), 8 eljasto poredjani
(pectinati), 9 kukasti (hamati).
REBRA I BRADAVICE (MAMILE)
Za veinu kaktusa podfamilije CEREOIDEAE karakteristina su rebra.
PEIRESKIOIDEAE I OPUNTIOIDEAE, medjutim, nikad nemaju rebra.
Rebra mogu biti niska, iroka ili uska. Razume se. visina i irina rebara
kombinuju se na razne naine, pa u tom sluaju imamo rebra visoka-iroka,
visoka-uska i sl. Po pravilu, rebra su prava tj. usmerena od kupe ka korenovom
vratu. Ponekad su, pak, spiralno uvijena a kod cilindrinih ili stubastih
biljaka mogu bili poredjana i u obliku navoja.
Crte 4
Rebra kaktusa: 1 otra, otrograna, 2 ovalna, 3 pljosnata i niska, 4
povezana nedeljena, 5 deljena poprenim zarezima, 6 razdeljena u
brazdice, 7 razudjena u kvrge, 8 razudjena u mamile (bradavice).
Ako posmatramo rebra na preseku, vidimo da mogu biti okruglasta ili uglasta.
Krajevi rebara mogu, opet biti otri, tupi, zaobljeni ili ak iskoeni. Prilikom
posmatranja rebara moramo uoavati i poprene zareze, odn. kanalie.
Poznata ECHINOPSIS EYRIESII ima spojena rebra bez ikakvih poprenih
zareza ili kanalia. Ali postoje i vrste ija su rebra sa dubokim poprenim
zarezima, potpuno podeljena u samostalne izboine kvrge. Manje
poprene zareze takodje nazivamo kanaliima brazdicama. Kod lobivije
popreni zarezi idu koso ka osovini rebra dok inae imaju oblik slova
V, ili su u obliku luka.
Na ivicama rebara nalaze se areole; smetene na hrptu rebra, ili ukorenjene uz
rebro. Na rebrima, gledanim sa strane, moemo zapaziti posebne brazdaste
izrataje koji su kratki, veoma istureni, tupi ili otri, tanki ili debeli itd.
Strunjaci se ne slau u pogledu postanka rebara kod kaktusa; jo se ne zna
tano kako je postao takav tip kaktusa bez rebara, sa areolama na vrhovima
bradavica i sa cvetovima izraslim iz aksila.
KOREN
Podzemni deo kaktusa koren moe biti veoma razliito formiran.
Tokom gajenja kaktusa biljke esto presadjujemo, ime se i korenov sistem
oteuje, ali se on i drukije razvija nego u prirodi. Neke vrste kaktusa
stvaraju loptast koren, koji prodire u dubinu i nema mnogo bonih korenia.
U nekim sluajevima formira se rastresit korenov sistem, gde koren raste
blie povrini i ponekad je veoma dugaak. Poznajemo i kaktuse s korenom
repasto zadebljanim, sa sistemom glavnog debelog korena, i kaktuse kod
kojih iz korenovog vrata izrasta splet finih i bogato razgranatih korenia.
Da bi koren mogao upijati hranljive materije, on mora rasti. Na odredjenoj
udaljenosti od korenove kape razvijaju se korenove dlake koje jedino i mogu
da iz zemlje crpe vlagu, zajedno sa hranljivim soli ma. S porastom korena
istovremeno se pomera i zona u kojoj nastaju korenove dlaice. Prema tome,
koren ne crpi vlagu celom svojom duinom, ve samo preko odredjenih
svojih delova, tj. u zoni od kupe korena, pa za 1 cm. duine. U vreme sunog
perioda koren kaktusa ne raste, ali se na latentnim delovima stvaraju klice
novih korenia koji odmah poinju rasti, a uskoro i upijati vlagu. Ljubitelji
kaktusa ih nazivaju latentnim korenima. Mogu se videti golim okom.
Stvaranje latentnog korenja moe se ubrzati ako dugaki koren u vreme
mirovanja kratimo.
Koren epifitnih kaktusa izrasta esto celom duinom izdanka, ili u pazuhu
lanka, pa visi slobodno, ili se hvata za grane i druge vrste predmete.
CVET I PLOD
Kod primitivnih kaktusa cvetovi izrastaju na vrhovima bonih granica i imaju
karakter transformisanog bonog izdanka. U tom sluaju su areole, iz kojih
izlaze bodlje, smetene na zelenom plodniku. Pupoljak se takodje moe
transformisati u boni izdanak. Ako ga otcepimo moe i da se oili i da novu
biljku. Takve cvetove imaju mnoge opuncije. Pupoljci kaktusa na viem nivou
evolucionog razvoja ne mogu se oiliti, mada plodnik ima areole i bodlje. to
je stepen razvoja vii, tim se u veoj meri gube karakteristine oznake bonog
izdanka: bodlje su transformisane u dlake, slabije ili jae. ili su cvetovi goli;
napokon ieznu i areole, ostanu samo ljuspe. Kod tipova na najviem stupnju
razvoja cvetovi su maleni, na plodniku nema ni Ijuspi. nestane i hlorofil.
Cvetovi su petaloidni ceo cvet ima istu boju kruninih listia. Kod kaktusa,
odnosno njegovog cveta, aica i krunica su srasle. Svi organi cveta su spiralno
rasporedjeni. Cvetni listii postupno prelaze iz spoljnih spirala u unutarnje.
Otuda nije mogue lako razlikovati epale od petala. tj. aine od kruninih
listia. Praonici su takodje spiralno poredjani. Plodnik je uvek podevetan. Do
skora su se botaniki autoriteti slagali u tome da EUPEIRESK1A ima
nadcvetan plodnik to se smatralo jedinim izuzetkom. Medjutim. najnovija
prouavanja su pokazala da je i u ovom sluaju plodnik podevetan te su
dakle, cvetovi u celoj familiji CACTACEAE u tom pogledu isti.
Izmedju plodnika i cvetnog omotaa (PERIGON) nalazi se jedna cevasta
tvorevina koja moe biti razliite duine; to je u stvari, produeno tkivo cvetne
loe pa. prema tome, nije re o cevi u pravom smislu te rei (iz srasle osnove
kruninih listia)i
Prema obliku, cvetovi mogu biti okruglasti, zvonasti, levkasti i cevasti.
Cilindrini cvetovi su takve gradje da ih mogu opraivati kolibri i slepi mievi.
Veina kaktusa ima pravilne cvetove (aklinomorfne). mada ima dosta rodova
kod kojih su cvetovi monosimetrini (zigomorfni). Plod kaktusa je slian
obliku jagode. Ovi plodovi mogu biti obrasli bodljama (trnovima), dlakasti ili
ogoljeni to zavisi od razvojnog stepena odgovarajue vrste. U vreme
zrelosti se osue, raspadaju se, ili omekaju, pa se raspu. Veina zrelih
plodova puca vertikalno a samo neki i horizontalno: pojedine vrste kaktusa
stvaraju plodove u samom telu, koji se pojavljuju kad sazru
(MAMMILLARIA, MELOCACTUS i dr.).
Crte 5
Cvet kaktusa: ANT pranici (antherae), FIL praniki konac (filamenta),
N komora nektarija (nectarium), P unutarnji cvetni listii (phylla perigonii
interiora), S spoljni cvetni listii (phylla perigonii exteriora), PER
perikarpel (pericarpellus), OV plodnik (ovarium), STY stubi tuka
(stylus), STI ig (stigma).
CEFALIJUM
Cvetovi kaktusa veinom izrastaju iz areola, ponekad iz aksila ili koritanaca
kao to je ranije navedeno. Kod nekih rodova cvetovi izrastaju iz areola, ali
samo iz onih koje su skupljene u obliku posebnog organa pod imenom
cefalijum (CEPHALIUM). Postoji pravi i lani pseudocefalijum. Areole u
cefalijumu imaju drukiji znaaj nego na drugim mestima tela: umesto
bodljama, areole su obrasle ekinjama, svilicom ili biljnom vunom. Cefalijum
se javlja ve na vegetacionoj kupi (temenu) biljke, na primer kod roda
MELOCACTUS, DISCOCACTUS i CEPHALOCEREUS. Naprotiv, lani. tj.
pseudocefalijum nastaje tek kasnije, poto bodljama snabdevene areole
promene svoj karakter, s tim to na njima tada naknadno niu ekinje ili
svilica; na kraju se pojave i cvetovi. Kod melokaktusa se cefalijum nalazi na
vegetacionoj kupi: on je ili ravan ili reljefan; kod nekih vrsta postupno izrasta
znatno u duinu. Kod diskokaktusa je manji zato to se rubne areole kasnije
transformiu u normalne, a umesto biljne vune i ekinja izrastaju bodlje. Kod
stubastih vrsta, cefalijum i pseudocefalijum se nalaze samo na jednoj strani;
prema tome, cefalijum je uspravan i, po pravilu, okree se i usmerava ka
odredjenoj strani sveta.
SEME
Seme kaktusa moe biti veoma raznoliko. Tako, na primer, seme opuncije je
krupno i pljosnato, slino donekle soivu ali je neobino tvrdo. Seme
ostalih vrsta ima obino u preniku 1 do 2 mm. Postoje vrste kaktusa i sa
mnogo krupnijim semenom. ali i takve ije je seme sitno kao prah. Boje je crne
ili smedje. Seme moe biti glatko i sjajno ili hrapavo bez sjaja, s brojnim
izboinama ili bradavicama.
Prvi strunjak koji je zapazio sve te razlike i ukazao na znaaj morfolokih
oznaka semena za sistematiku bio je A. V. Fri. On je prouavao ne samo
oblik semena za sistematiku, ve i karakteristike elija spoljnog omotaa. A.
V. FRI se koristio makrofotografijom sa desetokratnim poveanjem,
mikrofotografijom uz poveanje od dvesta pedeset puta. Svoju metodu nazvao
je daktiloskopijom semena. Danas se prave snimci povrine semena
i
primenom raster-elektronskog mikroskopa uz poveanje snimaka u odnosu 1 :
5000.
Na semenu uoavamo spoljni omota, semenjau (TESTA). zatim pupak
(HILUM) mesto gde je se me bilo priraslo uz FUNICULUS i nabor
(ARILLUS) - plutasto tkivo oko hiluma. koje kod raznih vrsta ima
karakteristian oblik. U semenu je klica (KMBRION). Hranljivo tkivo klice u
semenu (PERISPERM), inae kod primitivnih vrsta razvijeno, u viih oblika
kaktusa iezava.
Crte 6
Presek semena: T semenjaa (testa), HI pupak (hylum), M mikropilarni
otvor (micropyle), K kotiledoni (cotyledones), H hipokotil (hypocotyl), R
korenak (redicula), P hranljivo tkivo (perisperm) esto nedostaje.
POLEN CVETNI PRAH
Polen je fini prah koji se stvara u pranicima. Polenova zrna, preneta na ig
tuka klijaju i probijaju ga dok ne stignu do jajne elije u embrionovoj kesici
koja je smeitena u semenom zametku. Od semenog zametka se, posle
oplodjenja jajne elije, razvije seme. Kada posmatramo polenova zrna pod
elektronskim mikroskopom, zapaamo da su ona veoma sloena i raznorodna.
Uporedjivanjem polena raznih jedinki moemo ocenjivati stepen njihove
srodnosti.
Nakhjali polen moe se tokom nekoliko dana uvati medju slojevima suvog
papira. Na vlanom polen bubri i prosipa se.
Ariocarpus kotschoubeyanus (LEM.) BERG.
Astrophytum coahuilense (MOLL.) KAYS.
Copiapoa cinerea (PHIL.) BR. et R.
Copiapoa lembkei BACKBG.
Echinofossulocactus coptonogonus (LEM.) LAWR.
Coryphantha poselgeriana var. valida (J.A. PURP) HEINR.
Echinofossulocactus longispinus n.n.
KAKTUSI U PRIRODI
Kaktusi kao endemiti rastu iskljuivo u AMERICI. Jedni su predstavnici roda
RHIPSALIS doprli do AFRIKE i INDIJE i to oevidno bez ljudskog uea.
Posle otkria AMERIKE kaktusi su preneti u EVROPU, gde su se odomaili i
kao divlji proirili oko Sredozemnog mora, a kasnije i u mnogim drugim
zemljama. U AUSTRALIJI su opuncije ak postale dosadni korov. Tek
nedavno je pronadjen nain kako primenom bilokih inilaca moemo
ograniiti irenje kaktusa.
U svojoj prvobitnoj domovini kaktusi su se postepeno prilagodili i sui i
hladnoi. Neki kaktusi dopiru na severu do Kanade (do 53 severne irine)
a na jugu do Patagonije (do 50 june irine). U tim udaljenim krajevima
klima je mnogo surovija nego na istim naim uporednicima zato to ni u
Kanadi, a niti u Patagoniji nema nikakve tople struje koja bi ublaavala
klimu.
Najsevernije i najjunije oblasti irenja kaktusa medjusobno su udaljene
preko 10.000 kilometara. I ne samo to, kaktusi su savladali i znatne visinske
razlike. Rastu isto tako dobro na morskim obalama kao i na visokim
planinama. Uspeli su da se prilagode i prirodnim uslovima na nadmorskim
visinama iznad 5.000 m. (Oroya u Peruu).
Jasno je da je na tako ogromnim prostorima i klima veoma razliita. Ako
znamo postojbinu pojedinih vrsta kaktusa, kao i uslove pod kojima ive u
prirodi, moemo na osnovu toga izvoditi veinom pouzdane zakliuke za
njihovo gajenje u naim uslovima. Zato smo na kraju ove knjige dali strunu
informaciju posebno o poreklu svakog roda kaktusa. Potrebno je takodje imati
barem osnovne podatke o klimatskim uslovima u pojedinim regionima.
Klima regiona gde ive kaktusi moe se podeliti na nekoliko osnovih tipova.
To je, svakako, samo tematska podela ali se tim lake mogu razaznati
razlike izmedju pojedinih klimatskih zona. Osnovni klimatski tipovi su
sledei: tropski, suptropski, stepski, savane, klimatski tip stenovitih i peanih
pistinja, planinski, umereni.
Za tropsku klimu je karakteristina visoka toplota tokom cele godine uz
istovremene obilne koliine padavina. U tropskim zonama esto pada kia
tako da su periodi bez kie veoma kratki, ili ih uopte nema. Od kaktusa tu
rastu neki CEREUSI i EPIFITI kao puzavice. Gaje se u Evropi u
staklenicima.
Savane su regioni s tropskim egama i tropskim kiama. Za razliku od tropa,
kini periodi se smenjuju sa suvim razdobljima. Kaktusi koji tu rastu takodje
vole toplotu i zahtevaju toplije zimsko stanite.
Pustinjska klima je u pogledu padavina suprotna tropskoj. Kia je veoma retka.
Ponekad ne pada i po nekoliko godina. Leti je uvek veoma toplo. Zimske
temperature se kolebaju u zavisnosti od geografske irine i nadmorske visine.
U stenovitim i peanim pustinjama raste jo nekoliko vrsta kaktusa.
Stepska klima nastaje tamo gde su inae svake godine este padavine, ali
kratko traju. Zatim dolaze dugi suni meseci. Na temperaturu utiu geografska
irina i nadmorska visina. Brojne vrste kaktusa vole upravo takvu klimu.
Planinska klima slina je stepskoj ali postoje velike razlike izmedju dnevnih
i nonih temperatura, pa temperature esto padaju ispod take smrzavanja. U
visokim planinama raste takodje mnogo vrsta kaktusa.
Klima umerene zone odgovara priblino naim klimatskim uslovima. Ponekad
je i otrija. Na povoljnijim poloajima i visinama, na suvim mestima. na
primer. takodje rastu kaktusi. Neki od njih su i kod nas otporni na hladnou.
Poto nas interesuje u kakvoj klimi rastu kaktusi u prirodi, zanima nas takodje
i na kakvom tlu rastu. U tom pogledu vrene su analize uzoraka donetih pravo
sa nekih nalazita. Odredjivana je koliina humusa, granulacija supstrata i
reakcija zemljita tj. PH vrednost i sl.
Leushtenbergia principis HOOK.
Ariocarpus fissuratus (ENG.) K. SCH.
Utahia sileri (ENG.) BR. et R.
Aztekium ritteri (BOD.) BOD.
Astrophytum myriostigma LEM.
Astrophytum capricorne (DIETR.) BR. et R.
Astrophytum senile var. aureum (MOLL.) BACKBG.
Astrophytum ornatum var. glabrescens (DC.) WEB.
Ipak, mnogobrojni putnici istraivai koji su imali priliku da posmatraju
bezbrojne kaktuse u prirodi, salgasni su u tome da zemljini suprstrat nema
bitnu ulogu. U prirodi kaktusi mogu opstati samo tamo gde u njihovoj blizini
nema drugih biljaka. Na boljem zemljitu i pri obilnijoj vlazi bi se svakako
bolje razvijali ali ne mogu se takmiiti sa oblinjom bujnom vegetacijom.
Zato kaktusi najee i rastu na veoma suvim poloajima, medju kamenjem, u
pukotinama stena i sl., gde nema nijedne druge biljke. To su ekstremni ivotni
uslovi, ali su upravo zato kaktusi za takve uslove odlino i prilagodjeni.
U vezi s klimom je i tip zemljita. Vaan sastavni deo zemljita je humus. On
nastaje razlaganjem organskih materija i njegovo nastajanje je uslovljeno
klimom. Da bi humifikacioni proces u kome iz organske materije (lie,
stabljike, korenje. stajnjak i sl.) nastaje humus, mogao nesmetano tei
neophodna je izvesna koliina vlage. S obzirom da kaktusi nalaze pogodne
ivotne uslove samo na veoma suvim stanitima tamo je i humus redak.
Prema miljenju strunjaka, uspevanje veine kaktusa ne zavisi od padavina.
Njihova prilagodljivost je stvarno veoma velika. Zato neki kaktusi koji se
nalaze u suvom podneblju podnose obilno zalivanje poto imaju korenov
sistem koji veoma dobro upija vlaga.
Putnici istraivai su esto iznenadjeni kad u prirodi vide napadno malo
sejanaca i mladih biljaka uopte. To je razumljivo, poto tamo gde kia padne
jednom u nekoliko godina seme ne moe da isklija svake godine. Ali stanje
nije bolje ni tamo gde postoje redovni kini intervali. Seme masovno klija, ali
mlade biljke, sone i jo bez bodlji, predstavljaju izvrsnu hranu za razne
ivotinje; i vee biljke napadaju larve insekata koje se uvozom prenesu ak u
Evropu. U SSR se dogodilo da je jedan ljubitelj kaktusa na svoje veliko
iznenadjenje, na svee uvezenom materijalu iz Meksika pronaao nepoznatog
insekta. Jo gore je bilo to to se podrobnijim istraivanjem pokazalo da je
itava biljka protkana izbuenim kanalima. Za kaktuse su opasne i vie
ivotinje, posebno koze i ovce, koje su u stanju da kaktuse opustoe.
Na neke vrste kaktusa nailazimo samo na ogranienim mestima; njihov areal
je, dakle, uzak. Za takve kaktuse najvea opasnost je ovek. Poljoprivredna
proizvodnja, izgradnja vetakih jezera i brana, naseobina i industrijskih
zgrada i postrojenja unitile su mnoga stanita kaktusa. Postoje i nesavesni
kolekcionari sakupljai koji unitavaju i sitne, oteene biljke, mada nisu
za prodaju, samo zato da bi obczbcdili sumnjivi monopol na taj ili onaj
varijetet. Zato se ne treba uditi to su sve ei zahtevi za zatitu ovih
biljaka.
MEKSIKO
Najvei broj raznih vrsta kaktusa u itavoj Severnoj Americi nalazi se u
Meksiku, na prostranoj teritoriji izmedju dva Okeana, juni Meksiko ima
klimu sa odlikama tropskim; u srednjem i severnom delu zemlje padne malo
kie. Izuzetak je Primorje Atlanskog okeana. Najvei dco Meksika je planinski
i na znatnoj nadmorskoj visini. Glavni grad drave Meksiko ima nadmorsku
visinu preko 2 600m. Mnogobrojni planinski lanci jo su znatno vii.
To su veoma suni krajevi. Oblaci koji s okeana donose vlagu retko predju
planine koje se pruaju uporedo sa obalom. itava ta teritorija je stepa koja
ponegde prelazi u pustinju. Postoje mesta uglavnom na severu, gde tokom cele
godine ne padne kie vie od 100 mm. Na severu ne samo to ima vie sue.
ve je klima uopte ekstremnija nego u centralnom Meksiku. Noi su hladne.
Zimi ak ni sneg nije redak. Januara 1967. god. temperatura je i u gradu
Meksiku pala na 10 C itava zemlja je bila pod snegom. Mnogo ljudi se
smrzlo, ali su kaktusi vrlo dobro izdrali hladnou i sneg. Tokom dana obino
biva relativno toplo. Sunce je i zimi visoko nad horizontom dnevne
temperature su dosta visoke. Kini period u celom Meksiku dolazi leti. U
centralnim privincijama u jesen usledi jo jedan krai i slabiji period padavina.
U severnim provincijama vlada suva zima.
Najbogatije u kaktusima su centralnoamerike provincije Idalgo, Kcsctcr, San
Luis Potose i Zakatekas. Tu je pre svega postojbina veine rodova
MAMMILLARIA, CORYPHANTHA, THELOCACTUS,
ECHINOFOSSULOCACTUS, ASTROPHYTUM, ECHINOCACTUS,
ECHINOCEREUS i dr. Ovde u kolekcionarskom pogledu susreemo veoma
dragocene varijetete kao to su ARIOCARPUS, OBREGONIA,
STROMBOCACTUS, LOPHOPHORA i dr. uvena je BARANCA
VENADOS, dolina staraca, gde raste popularni stari -
CEPHALOCEREUS SENILIS. ezdesetih godina prolog veka kroz taj kraj je
proputovao slavni eki putnik istraiva i kolekcionar Benedikt Rezi. On
je iz grada Meksika jahao tri dana dok nije stigao do doline. Prvi je u Evropu
doneo seme retkog kaktusa CEPHALOCEREUS (SENILIS). Pedeset godina
kasnije tu se naao i drugi, isto tako slavan eki kolekcionar A. V. Fri. On je
takodje doneo seme, ali i biljke. Danas tu arobnu dolinu, sa tankim i
profinjenim visokim beliastim kaktusovim stubovima, poseuju mnoge
ekspedicije savremenim autoputem.
Mada ima izuzetaka, moe se rei da se kaktusi poreklom iz
centralnoamerikih provincija uspenije gaje nego kaktusi iz severnijih
drava Durango, Koanila, inana i Sonora. Sonora je u pravom smislu rei
pustinja. Tamo mnoge vrste kaktusa uopte ne uspevaju. Na ostaloj teritoriji
zemlje zastupljeni su mnogobrojni meksiki rodovi Iz Duranga je, na primer
zaudjujue lepa MAMMILLARIA PLUMOSA. Raste medju pukotinama
stena. Od preteranog uticaja sunca titi je splet medjusobno gusto
isprepletanih snenobelih perjastih bodlji. Gajenje ovog kaktusa nije
jednostavno. Veinom se kalemi ali ni na taj nain dugo ne izdri. U
planinama inana raste MAMILLOPSIS SENILIS. Tamo je visina dosta
velika pa je zato i relativno vlano. Rastu ak i etinari, a ispod njih
beliaste lopte MAMILLOPSIS, ije su i srednje bodlje potpuno bele i
kukaste. To je izuzetak koji samo zakratko umiruje najvatrenije ljubitelje
kaktusa. Naime, ogledi su pokazali da i u SSR taj kaktus, u vreme
mirovanja, podnosi hladnou od 10 C Ipak ne moe se aklimatizovati.
Medjutim, pogodna je za gajenje druga biljka, isto tako snenobela
mamilarija - MAMMILARIA HAHNIANA iz Keretara, kao i
MAMMILLARIA CANDIDA iz Idalga koje zajedno s mnogim ostalim
dekorativnim biljakama gaje mnogi kolekcionari.
Meksiko je poznat kao zemlja gde ne raste samo veliki broj kaktusa nego gde
postoji i veliko, neuporedivo bogatstvo njihovih oblika. Tamo raste najvei
loptasti kaktus ECHINOCACTUS INGENS, teak i po nekoliko tona, ima
vie od jednog metra u preniku, a visok je oko dva metra. Starost nekih
primeraka procenjuje se i na nekoliko stotina godina. Veoma je rairen i
ECHINOCACTUS GRUSONII, poznata efektna zlatasta lopta. Rastu i brojne
minijaturne forme kaktusa, na primer predstavnici roda TURBINICARPUS,
ija nena i krta telaca dostiu jedva 3 cm. Popularni su kod kolekcionara
malih kaktusa, dok krupne ECHINOCACTUS GRUSONII poveavaju sjaj
velikim kolekcijama zbirkama u botanikim batama. Iz Meksika potie i
takav kuriozitet kao to je LEUCHTENBERGIA PRINClPIS, koji od svih
kaktusa ima najdue bradavice. Na krajevima tih bradavica nalaze se
dugake, udnovate, papirnate bodlje. ASTROFYTE sa svojim elegantnim
lancima i belim patuljastim telima sve su iz Meksika (izuzev pojedinanih
nalazita u Teksasu). To su, moe se rei, najtraeniji kaktusi uopte. Zbirke
meksikih kaktusa izdvajaju se medju svim ostalim po raznovrsnosti oblika i
boja.
JUNE DRAVE SAD
Iz meksikog centra kaktusi se ire u susedne drave SAD, naroito
KALIFORNIJU, ARIZONU, NOVI MEKSIKO i TEKSAS. U ARIZONI ak
postoje veliki rezervati gde je zatien uglavnom dinovski sahuaro izgleda
kandelabra - CARNEGIA GIGANTEA. To je tipina biljka za Arizonu. U
rezervatima ima i mnogo opuncija, ehinocereusa i FEROCACTUS
WISLIZENII. U Teksasu su uglavnom zastupljeni echinocereusi, ali se tu
nalaze i ASTROPHYTUM ASTERIAS i ARIOCARPUS FISSURATUS.
Zanimljivo je da je upravo tu postojbina MAMMILLARIA
CAMPTOTRICHA i MAMMILLARIA PROLIFERA koje su takve da ih
moe gajiti svaki poetnik. Ostali kaktusi, kako iz Tcksasa, tako i iz drugih
drava severnoamerike Unije, imaju mnogo suptilnije zahteve.
U klimatskom pogledu, sve te teritorije spadaju u stepe i pustinje. Padavina je
svuda malo. Zimi je tamo toliko hladno da se mladi izdanci smrznu. Preive
samo stariji delovi biljke, iz kojih izbijaju novi izdanci.
NAJSEVERNIJE DRAVE SAD I JUNA KANADA
Klima tih regiona odlikuje se velikim hladnoama, pa je teren po nekoliko
sedmica pokriven veim ili manjim slojem snega. Tokom leta padaju obilne
kie. Ovde kaktusi rastu samo na mestima sa kojih voda posle kie brzo otie
dakle, slinim kao kod nas. Tu uspevaju posebno razne na hladnou otporne
opuncije. kao i neki ECHINOCEREUSI koji kod nas u alpinarijumima ili u
sanduiima pred prozorom izdre cele godine pod otvorenim nebom. Loptasti
kaktusi su redji. npr. NEOBESSEYA MISSURIENSIS u dravi Misuri ili
COLORADOA MESSAE VERDAE u dravi Kolorado. Veliki areal ima
CORYPHANTA VIVIPARA. i to od Teksasa do Kanade. Gajenje ovih
biljaka, izuzev opuncije. ehinocereusa i CORYPHANTA VIVIPARA je tako
teko da ih tek retko moemo nai i ponekoj kolekciji O njihovom gajenju
govori se u poglavlju o gajenju kaktusa otpornih na hladnou.
CENTRALNA AMERIKA
To je podruje s velikim koliinama padavina i sa veoma vlanim vazduhom.
Ovde se ubrajaju ne samo drave na Panamskoj prevlaci, ve i najsevernije
drave juno Amerike tj. VENECUELA i KOLUMBIJA, kao i ostrva
Karipskog mora, naroito KUBA. Kaktusi rastu samo na nekim mestima. Ima
mnogo epifita. koji ive u krunama umskih stabala, naroito iz roda
EPIPHYLLUM (syn. PHYLLOCACTUS) i RHIPSALIS. Od loptastih
kaktusa tu raste izdvojeno pojedinano mamilarija, ee se nadju
melokaktusi. Samo sa Kube ih je bilo izdvojeno est vrsta. Tu i tamo moemo
naii na razne vrste nenih pilozocereusa. Svi kaktusi iz pomenutih dalekih
krajeva zahtevaju veoma toplo stanite prilikom prezimljavanja. Temperatura
ne srne biti ispod 18 C.
JUNOAMERIKI CENTAR
U onoj meri u kojoj je Meksiko centar postojanja kaktusa u Severnoj Americi,
centar kaktusa na junoj hemisferi je severopazadna ARGENTINA i
jugozapadna BOLIVIJA. Tu je takodje u odredjenoj zoni skoncentrisano
ogromno mnotvo vrsta. To su krajevi proarani oazama klime karakteristine
za predvorje glavnog andskog grebena. U tim predelima kaktusi ine preteni
deo biljaka koje se u dananje vreme gaje u kolekcijama. Teren se izdie od
juga ka severu, ali se klima ne menja mnogo, jer su severnije zone blie
ekvatoru, pa je i intenzitet insolacije vei. I dok u dolinama uz vctako
navodnjavanje uspeva i pamuk, na gorskim strminama i grebenima nalaze se
samo kaktusi i druge isto tako otporne biljke. Padavina ima dosta, ali u obliku
pljuskova koji brzo prodju, a zatim opet nastaje dugotrajno, suvo razdoblje.
Sa golih strmih stena kinica se brzo slije. Kaktusi, dakle, imaju veoma suvu
sredinu. Kini period nailazi u prolenim i letnjim mesecima. Zimi je sve
suvo. Najnie zimske temperature kolebaju se prema nadmorskoj visini
pojedinih stanita. Zanimljivo je da se tu veina vrsta kaktusa nalazi samo na
manjim arealima. Malo je vrsta koje bi se mogle nai na veim povrinama.
Kordoba je argentinska pokrajina gde raste skoro polovina svih vrsta
popularnog roda GYMNOCALYCIUM. Prekrivena je planinskim masivima
Sijera grande i Sijera ika. Nisu to naroito visoke planine. S obzirom na
znatnu udaljenost od ekvatora, zime su hladne, temperatura neto ispod nule
dosta je esta.
La RIOHA je sledea provincija gde nailazimo na brojne vrste gimnokalicija.
Tu dominira planina Sijera de Famatina poznata u literaturi Gimnokalicije
sa niih poloaja imaju iste dobre osobine kao i one iz susedne Kordobe.
Medjutim. Sijera de Famatina je via nego Sijera u Kordobi. Gimnokalicije sa
veih visina imaju jake bodljea njihovo gajenje nije tako jednostavno. Zato
ih esto kalemimo. SIERRA de FAMATINA je istovremeno najjunije
nalazite lobivije (LOBIVIA FAMATIMENSIS).
SALTA je provincija koja se nalazi neto severnijc. Kaktusi tu rastu od oko 3
000 m nadmorske visine. Lovci kaktusa poseuju SALTU vie nego druga
argentinska stanita kaktusa. Tu raste veliki broj razliitih vrsta kaktusa. Od
gimnokalicija tu su nadjene samo tri vrste, ali zato ima mnogo lobivija.
rebutija. nekoliko vrsta Acanthocalycium i sl. Salta je takodje poznato stanite
prekrasnih parodija. Tu poinje zona pasakanoidnih trihocercusa. To su
ogromni, veinom nerazgranati stubovi s dugim bodljama. Skupine tih
giganata daju poseban izgled povrinama stotina kvadratnih kilometara gorskih
strmina i grebena.
Jedan od prvih lovaca kaktusa koji je proao kroz taj kaktusov raj bio je
eki istraiva A. V. Fri. Otkrio je i preko desetinu do log vremena potpuno
nepoznatih vrsta. Njegovim stopama proli su zatim, klasini put kroz dolinu
Kebrade del Toro na gorske pampase (junoamerike stepe. Prim. prev) u
okolini Kai, mnogi slavni kolekcionari, profesionalci i amateri. Jedni da bi
sakupili mnoge vrste privlanih kaktusa i njegovog semenja za trite, drugi
da bi tako proveli odmor i poveali svoje kolekcije. Kaktusi iz SALTE ne
samo to su lepi, atraktivni, ve su i korisni. Relativno se lako gaje, samo ako
ima sveeg vazduha. Zimi im odgovara i temperatura neto ispod nule; kaktusi
sa viih poloaja podnose bez posledica i slabiji mraz.
Huhui najsevernija argentinska provincija ima slinu prirodnu sredinu i
slinu vegetaciju kao i Salta. Tu takodje rastu lobivije, rebucije i parodije.
Nadju se i pseudolobivije. Neke od njih imaju enormne bodlje. Tako brdska
PSEUDOLOBIVIA DUCIS PAULII ima bodlje dugake ak 15 cm. Mnogo
ima visokogorskih opuncija roda TEPHROCACTUS. Stvaraju niske, veoma
razgranate, a ponekad i iroko obojene ogromne pokrivae. Mogu da ive ak i
na granici venog snega. Nisu retki sluajevi da je strana zajednice kaktusa
zaklonjena od sunca, prekrivena snegom debljine od nekoliko santimetara
dok prisojna strana ima otvorene cvetove. Na niim poloajima nalaze se
ehinopsi koji cvetaju nou, i imaju duge, cevaste cvetove.
BOLIVIJA jugozapadnim svojim delovima lei na visini od oko 4 000 metara
nadmorske visine. Na toj nadmorskoj visini nalazi se Titikaka najvie
plovno jezero na svetu. Klima je izrazito visinska, lako visoko nad
horizontom, sunce u toku dana zagreva zemljita, dok su noi veoma hladne.
Zimi nastaju jake hladnoe i temperatura dostie i -20C.
U niim poloajima, na oko 3 000 m nadmorske visine, rastu mnoge vrste
divnih kaktusa. Osim pasakanoidnih trihocereusa tu se nalaze itave kolonije
OREOCEREUSA veoma popularnih kolekcionarskih biljaka. Ima i mnogo
lobivija, pseudolobivija i parodija. PARODIA MAASII i srodne vrste
snabdevene su veoma dugakim i lepo obojenim bodljama. BOLIVIJA je
domovina i raznih vrsta sada veoma traenih sulkorebucija. U dolinama, gde
je toplije, rastu i stubasti kleistokaktusi, naroito snenobeli prekrasni
CLEISTOCACTUS STRAUSSII, koji dominira u veim kolekcijama. Na
visinama vegetiraju visokobrdske minijaturne lobivije i zanimljiva
NEOWERDERMANNIA VORWERKII. Otkrioju je A. V. Fri. Kaktusi iz
tih dalekih regiona se kod nas veoma dobro oseaju. Odgovara im kad ih
gajimo pod vedrim nebom. Izuzetak je NEOWERDERMANNIA
VORWEKII koja spada u grupu nekoliko kaktusa koje je veoma teko gajiti.
GRAN AKO
Bolivijski Kordiljeri naglo prelaze u ogromnu niziju poznatu pod imenom
GRAN AKO. Ona poinje u istonoj Boliviji, prostire se preko zapadne
polovine Paragvaja i severne Argentine i dopire do Brazila. Jo na poetku
naeg veka tu su na svoj tradicionalni nain ivela mnogobrojna
domorodaka plemena Indijanaca skoro netaknutih civilizacijom. Imena
velikih reka koje kroz taj kraj protiu, Rio Pilkomajo i Rio Parana su svakom
poznata iz raznih pustolovnih knjiga i uzbudljivih putopisa. Tome je doprineo
i eki putopisac A. V. Fri koji je medju Indijancima June Amerike proveo
vie godina.
Gran ako lei na nadmorskoj visini od 400 do 500 m. Tokom letnjih meseci
tu pada kia. Poto leto na junoj hemisferi nastupa kad je kod nas zima, u
ovim krajevima obilne kie poinju negde u novembru a prestaju u manu.
Kie ne padaju stalno ali su obilne. Tu je i dosta toplo. Zato se ne treba
uditi to je cela nizina Gran ako obrasla umom koja ponegde ima karakter
tropske praume. U Gran aku preovladjuje listopadno drvee, palme i grmlje.
Zimi vlada sua, ime se ta zona razlikuje od tropa iz sliva Amazona. Za
vreme sue mnoga stabla izgube lie. Temperature u zimskim mesecima su
dosta niske izjutra bude i 2 C, ali to traje kratko, jer se posle izlaska
sunca temperatura brzo povea na 20 C i vie. U praumama Gran aka
ponegde rastu cereusi slini drveu, a ima i mnogo grmolikih opuncija. Tamo
raste i PEIRESKIOPSIS. Izgledom i oblikom njeni cvetovi veoma podseaju
na ruu ipurka. Domoroci je nazivaju SAA ROSA. tj umska rua. U
krunama starog drvea vegetiraju razne vrste epifitskih ripsalisa. Ljubitelji
kaktusa veoma cene akensku gimnokaliciju. posebno GYMNOCALYCIUM
MIHANOVICHII, G. FRIEDRICHII, G. DAMSII, G. ANIZITSII i dr. To su
uglavnom manji loptasti kaktusi sa divno obojenim epidermisom. Lako se gaje
i cvetaju neprekidno od prolea do jeseni. Cesto se razvija serija utih, belih ili
ruiastih cvetova. jedna za drugom. Novi oblici pronadjeni su tek pre
nekoliko godina i to kako u bolivijskom tako i paragvajskom delu Gran Caka u
blizini granice ovih zemalja. U centralnom delu Paragvaja raste
GYMNOCALYCIUM MEGATAE, koja dostie prosenu visinu do 30 cm.
esto nailazimo i na ehinopsije; medju njima se istie svojim dugim vitkim i
pri dnu upadljivo zadebljanim bodljama ECHINOPSIS CHACOANA.
Svi kaktusi iz Gran aka rastu izdano kao biljke sa vretenastim korenom. U
toplijim uslovima prezimljavaju bolje nego planinske vrste ali ne smeju
suvie da se isuuju.
ISTONI PARAGVAJ I JUNI BRAZIL
Jugoistono od granice Paragvaja, iza isturenog dela Argentine nalazi se juna
brazilska provincija Rio Grande de Sul. Istoni deo Paragvaja ima isti karakter
kao i Rio Grande. To je kraj ispresecan mnogobrojnim planinskim masivima.
Padine tih masiva obrasle su drveem. dok su vii delovi ogoljeni. Na
planinskim grebenima izmedju stena i povrina pod travom postoje uslovi za
kaktuse. Tu je postojbina roda NOTOCACTUS i njemu srodnih: WIGGINSIA
(SYN. MALACOCARPUS). BRASILICACTUS i ERIOCACTUS. Na
BRASILICACTUS i ERIOCACTUS nigde vie ne nailazimo, dok
NOTOCACTUS i WIGGINSIA dopiru do Urugvaja i dalje na jug du
obalnog pojasa okeana. Zanimljivo je da jedina vrsta. NOTOCACTUS
PAMPEANUS, raste i na predgorju Kordiljera u Kordobi. itavu uzbunu
izazvalo je u svoje vreme otkrie dvaju predstavnika roda FRAILEA i
WIGGINSIA u KOLUMBIJI, dakle u veoma udaljenom lokalitetu i to
severno od ekvatora To otkrie mnogi istraivai su hteli sami do provere,
mada nijedan nije uspeo da nadje te kaktuse. Preovladjuje miljenje da je u
pitanju greka. U regionu o kome sada govorimo ivi takodje omiljena
gimnokalicija. Ta vrsta kaktusa potpuno se razlikuje od onih vrsta koje ve
znamo iz Gran Caka. Imaju sasvim krupno seme i srodne su sa
GYMNOCALYCIUM DENUDATUM, poznatim pod nazivom pauinasti
kaktusi. U RIO GRANDE DE SUL, pored ve dugo poznatog
GYMNOCALYCIUM DENUDATUM, otkriven je zanimljiv G. HORSTII.
Dalje srodne vrste potiu, po svemu sudei iz argentinske provincije
MISIONES. Pretpostavlja se da odatle vodi poreklo GYMNOCALYCIUM
MEGALOTHELOS kojeg esto ima u kolekcijama. Cvetovi su mu beli.
Dalje prema zapadu u istonom Paragvaju rastu GYMNOCALYCIUM
FLEISCHERIANUM I G. PARAGUAYENSE, lepi veoma raznovrsni
kaktusi. Cvetovi su krupni, beli. sa ruiastim sreditem. JUNI BRAZIL je
tokom poslednjih nekoliko desetina godina postao omiljeni cilj ljubitelja
kaktusa. Tamo su pronadjene desetine novih notokaktusa, veoma lepi
eriokaktusi, razne fraileje itd.
Biljke koje potiu iz tih krajeva se kod nas kao kulture razvijaju na razne
naine. Tako, na primer, NOTOCACTUS OTTONIS sa svojim varijetetima
spada medju kaktuse koji imaju najvee zahteve, dok GYMNOCALYCIUM
FLEISCHERIANUM, koji u njegovoj neposrednoj blizini raste u prirodi,
esto gubi koren. Zato ga je bolje podizati kalemljenjem. Sa ostalim
notokaktusima i viginsijama i pored toga to se ne gaje tako lako kao otonisi,
iskusniji praktiari nemaju vee tekoe. Brazilikaktusi i eriokaktusi (osim
FRIOCACTUS LENINGHAUSII) obino se kaleme. Spadaju medju nalepe
kaktuse. To vai naroito za beliaste lopte BRASILICACTUS
HASELBERGII i njegove zlataste antipode BRASILICACTUS
GRASSNERII. Izvanredno lep, isto tako zlatast ERIOCACTUS
LENINGHAUSII odlikuje se stubastim rastom. Najseverniji predeli junog
Brazila imaju suvlju i topliju klimu. Tamo pored obilja opuncija, najee
rastu uglavnom stubasti kaktusi. Za njihovo gajenje neophodan je vei
staklenik, jer se ovoj vrsti mora obezbediti via temperatura. Stoga ih u
kolekcijama nalazimo veoma retko.
CENTRALNI BRAZIL
Centralna brazilska regija za cveare amatere doskora nije imala posebni
znaaj. Tek u poslednje vreme obavlja se intenzivno istraivanje, naroito u
provincijama BAIJA i PERNAMBUKO. Kolekcionari su obratili panju na ta
mesta kad je dolo do senzacionalnih otkria izvanredno lepog kaktusa
UEBELMANNIA i PECTINIFERA. Zatim su otkriveni i drugi kaktusi iz te
grupe. Postepeno je bilo preneto i mnogo drugih melokaktusa. Medju njima je,
moda najlepi azurnoplavi MELOCACTUS AZUREUS, sivi
MELOCACTUS GRISEUS kao i MELOCACTUS UEBELMANNIANUS sa
bodljama dugim i do 10 cm. U kolekcijama je sve vie diskokaktusa.
U navedenim zonama padaju este i obilne kie. Poto ima dovoljno vlage na
donjim delovima nekih uebelmanija rastu mahovine i liajevi. Vegetacija je
veoma bujna, a kaktusi se odravaju samo na stenovitim mestima, gde postoji
dobra prirodna drenaa. Srednja dnevna temperatura se kree oko 20 C, a
najnie temperatura se ne sputa ispod 10 C Kaktusi poreklom iz te zone
veoma si osetljivi na hladnou. Ve na temperaturi od 10 C na njima se
pojavljuju pege koje, po pravilu, znae poetak odumiranja.
URUGVAJ
U odnosu na ostale zemlje. URUGVAJ je mala zemlja, ali je za gajenje
kaktusa veoma znaajna zato to na tom podruju rastu neki od najpopularnijih
kaktusa. Pre svega, URUGVAJ je postojbina nekoliko vrsta iz roda
NOTOCACTUSA. To su, zapravo livadske biljke. Mada urugvajske livade
nisu istog tipa kao svei zeleni lugovi naih brdovitih ili vlanih nizijskih
livada i panjaka ipak su to livade. Za vreme kia kamenite i suve litice
brzo ozelene i procvetaju obiljem arenih cvetova. Na tim livadama, izmedju
kamenjara i trava rastu NOTOCACTUS OTTONIS, N. CONCINNUS, N.
APRICUS, N. TABULARIS, N. MAMMULLOSUS i N.
i
SUBMAMMULLOSUS. Svi ovi kaktusi, osim N. OTTONIS, rastu samo u
URUGVAJU.
Urugvaj ima takodje i svoje specifine gimnokalicije, daleke srodnike
brazilskih denudata. Ove gimnokalicije su dosta zastupljene u kolekcijama,
jer se lako razmnoavaju mnogobrojnim bonim izdancima. Preteno su sitni
pljosnati. Cvetaju obilno utim ili ruiastim cvetovima.
GYMNOCALYCIUM LEEANUM, G. NETRELIANUM, G.
HYPTIACANTHUM i G. GURKEANUM rastu na jugu. U centralnim
delovima zemlje ima malo kaktusa, izuzev nekoliko vrsta opuncija. Na
severnoj granici su stanita GYMNOCALYCIUM URUGUAYENSE, dok se
ponekad junije u provinciji TAKUAREMBO nalaze ehinopsisi. Ima ih i na
severnim prevojima, gde je vie sunca. Iz te zone poreklom je i
NOTOCACTUS HERTERI, krupna biljka s crvenim cvetovima.
Prolee poinje u oktobru, kada nastupa toplije vreme. Medjutim, i tada esto
none temperature padnu ispod nule. Temperature od - 2 C nisu nita
neobino. Ali to ovrslim biljkama ne smeta da jo vie i lepe cvetaju. Zbog
ove osobine kaktusi iz Urugvaja mogu da se gaje i u naim kolekcijama, jer
dobro podnose niske temperature, kao i potpuno suv vazduh i suvo zemljite.
U prolee brzo kreu u vegetaciju, ali im se tada mora obezbediti umerena
vlanost. Posle toga ve ne podnose suu u zoni korenovog sistema. Gube
koren i obnavljaju ga tek u prolee idue godine.
PATAGONIJA
JUNI DEO ARGENTINE je neplodan, suv i u pogledu vegetacije siromaan
kraj. Svojim geografskim poloajem PATAGONIJA odgovara priblino
srednjoevropskoj geografskoj irini, ali je klima mnogo otrija. Zimi dolazi
do zamrzavanja a ako se kaktusi ipak i tada odravaju, to omoguuju suvi
uslovislino kao na visokim planinama. U rejonu farmi negajeni kaktusi su
izmrzli. U patagonskim provincijama ubut i Rio Negro jo rastu i
gimnokalicije koje dovde dopiru iz Kordobe. To su uglavnom biljke srodnici
poznatog i korisnog GYMNOCALYCIUM GIBBOSUM. koji ima mnobrojne
varijetete. Iz CHUBUTA potie GYMNOCALYCIUM CHUBUTENSE, koji
je veoma slian sa G. GILBOSUM, ali ima skoro crnu pokoicu. Jo
junije se nalazi AUSTROCACI'US. koji je prilagodjen otrijoj klimi, ali kod
nas ne uspeva. Ovdc raste i PTEROCACTUS kao i prekrasna MAIHUENIA.
Samo neki specijalisti nastoje da ih gaje radi stvaranja kaktusa otpornih na
hladnou. Na istoku Argentine izmedju june granice URUGVAJA i
PATAGONIJE ima malo kaktusa. Jedini predstavnik roda NOTOKAKTUSA
(N. PAMPEANUS) bio je otkriven daleko na jugu, u Sijera de la Ventana.
Njevovo podruje obuhvata zonu duboko u unutranjosti zemlje, do provincije
Kordobe, Sijera de la Ventana je istovremeno najsevernije stanite
GYMNOCALYCIUM GIBBOSUM. Raste veinom u biljnim zajednicama,
zbijeno, a na pojedinim mestima odvojeno.
Neogomesia agavoides CASTAN.
Leophophora williansii (LEM. ex SD) COULT.
Turbinicarpus lophophoroides (WERD.) BUXB. et BACKBG.
Turbinicarpus polaskii BACKBG.
PERU
Svojim poloajem blizu ekvatora PERU je izuzetak medju zemljama s bogatim
vegetacijama kaktusa. Svi ostali regioni s kaktusima nalaze se u suptropskom
pojasu dakle, na veoj udaljenosti od ekvatora. Pogled na geografsku kartu
nam kazuje da se istono od Perua prostire ogromni zeleni pakao
amazonskih prauma. Tamonja vlana i zaguljiva atmosfera nije pogodna za
kaktuse. To to rastu u susednom Peruu, i to obilato, omoguava pre svega
greben KORDILJERA koji se protee nedaleko od obala Tihog okeana. Te
planine dostiu visinu i preko 5 000 m i obezbedjuju suvu klimu uslovljenu
glavnom morskom strujom koja nailazi pored zapadnih morskih obala JUNE
AMERIKE i naziva se Humboltova struja; ona hladi vlani okeanski vazduh
ve iznad morske povrine, tako da kia padne i pre nego to ova struja stigne
do kopna. Posledica toga je nastajanje obalske pustinjske zone, iroke oko 100
km, gde kia pada jedanput u nekoliko godina. Zato su tu poznate izmaglice
garua, koje se kondenzuju na zemlji u vidu obilne rose, omoguujui na taj
nain razvoj i postojanje oskudne vegetacije. U toj zoni rastu i kaktusi.
Oigledno je da i oni iskoriavaju maglu i rosu.
Sledea osobenost Perua jesu mnogobrojne poprene doline, koje se pruaju
upravno u odnosu na glavne grebene KORDILJERA. GARUA dopire sve
do tih dolina, i do visine od 600 m. U toj zemlji neverovatnih kontrasta,
srednji visinski poloaji Kordiljera obrasli su umom. U ovoj zoni kia pada
esto i obilato. Humboltova struja ne moe u viim slojevima da ohladi vlani
vazduh. Oblaci sa Tihog okeana prelaze preko priobalnog pojasa tako da
kondenzacija nastaje tek na padinama visokih planina. U pojasu gde rastu
ume kaktusi ne uspevaju. Pojavljuju se ponovo tek na viim poloajima gde
je opet veoma suvo i gde, osim kaktusa (i ostalih kserofita) druge biljke ne
uspevaju. Granica venog snega u Peruu je pomerena dosta visoko iznad 5
000 m. Iz tog se moe naslutiti naposredna blizina ekvatora. Neki
predstavnici kaktusa rastu uz tu granica Atmosferske prilike u Peruu su dosta
sloene. Tu se zapaa itava paleta raznih klima. U isto vreme, u podruju
svake od tih klima uspevaju samo odredjene, prilagodjene vrste kaktusa.
Okruglastih kaktusa je veoma malo: samo nekoliko vrsta roda OROYA.
Rastu na poloajima sa oko 5 000 m nadmorske visine, pa mogu podnositi
hladnou i do -20 C, u uslovima potpune sue. Jasno je da takve biljke ne
podnose vlanu sredinu u nekim staklenicima. Kaktusi roda MATUCANA i
SUBMATUCANA prilagodili su se uslovima klime visokih planina, ali tako
visoko OROYA ipak ne ide. Iz BOLIVIJE do PERUA ire se i neki
predstavnici lobivije. U toplijim dolinama raste vie vrsta melokaktusa. Osim
toga Peru je zemlja dekorativnih cereusa. U priobalnoj zoni raste
HAAGEOCEREUS, a u viim zonama BORZICACTUS - dok se na severu
nalaze divne bele kolonade ESPOSTOA. S juga, iz Bolivije dolazi
OREOCEREUS. Treba rei da je Peru sa gledita istraivanja kaktusa
obradjen tek posle drugog svetskog rata. Pokazalo se da su pojedine doline
medjusobno sasvim izolovane, tako da su se u svakoj od tih dolina, kojih je
veoma mnogo, razvile drugaije vrste, ili barem po spoljnom izgledu razliiti
varijeteti. Zanimljivo je da se kaktusi iz tih najsuvljih regiona, gde su kie
izuzetno retke, veoma dobro prilagodjavaju evropskim prilikama gajenja,
Cereoidni oblici zbog svojih areno obojenih bodlji mnogo se gaje u
staklenicima dok su spostoe poreklom sa dalekih planina, sa belim, gusto
ispletenim vlaknima i vretenastim korenom. Ipak. veina ovih kaktusa se
kalemi. OROYA sa visokih gora ima iste potrebe kao i ostale planinske vrste
kaktusa.
ILE
Hladna Humboltova struja zapljuskuje takodje priobalne delove ilea. To je
zemlja, duga 4 000 km. irine do 200 km. Juni delovi te zemlje su vlane i
umovite oblasti, a to se dalje ide ka severu, padavine se smanjuju. U
najsevernijim zonama kie su, kao i u Peruu, veoma retke. Tako u okolini
mesta COPIAPO nije pala kia tokom celih osam godina. Na obalskom pojasu
nalaze se naslage iste salitre, koje se, kada bi bilo padavina ne bi tu odrale. U
tim krajevima rastu veoma lepe i za kolekcionare znaajne vrste roda
COPIAPOA. Odravaju se samo zahvaljujui obilnoj magli i rosi. Nailazimo u
tom kraju i na rod CHILEOREBUTIA. To su minijaturni kaktusi koji ive na
peanom terenu. Koreni su debeli poput repe, tako da predstavljaju prave
rezervoare vode i stoga lake od ostalih kaktusa preive krizne periode sue.
Tamo gde se na jugu zavrava areal CAPIAPOA poinje zona roda
NEOPORTERIA. NEOCHILENIA i HORRIDOCACTUS. Ovde klima jo
nije ekstremno suva. Svake godine, za vreme zime. pada kia. Na prevojima
Kordiljera. koji se otro uzdiu i preko 5 000 m. raste najvei junoameriki
loptasti kaktus ERIOSYCE. Mada ne dostie veliinu najviih meksikih
ehinokaktusa, ipak postie veliinu dostojnu uvaavanja. To su veoma lepi,
kao bave veliki kaktusi s drugim bodljama i spletom vunastih niti na vrhu.
Slika ilske flore ne bi bila potpuna kad bi izostavili stubaste trihocereuse.
Rastu slobodno i neobino su otporni. Jedan od njih TRICHOCEREUS
CHILENSIS var. IKAANUS dobio je ime po Janu iki iz TROCNOVA.
koje je dao Benedikt Rezi (BENEDIKT ROEZL) - zato to raspored bodlji
podsea na husitski topuz.
ileanski kaktusi se u kolekcijama obino kaleme. Rastu dosta dobro i na
vlastitim korenovima. Najbolje im odgovara gajenje na slobodnim povrinama,
mada uspevaju i u staklenicima i u toplim lejama, samo ako su dobro
provetravani. Za manje kolekcije naroito su pogodne minijaturne
ileorebucije.
OSNOVNE METODE GAJENJA
Videli smo u kakvim raznovrsnim uslovima ive kaktusi u prirodi. Mada je to
bio samo kratak opis, jasno su istaknute razlike pojedinih stanita kaktusa. S
obzirom na uslove rasta u njihovoj postojbini, u Evropi su mogunosti gajenja
kaktusa drugaiji. To znai da moramo pokuati da prilagodimo kaktuse
uslovima koji kod nas postoje. Drugim reima, nastojimo da kaktuse
aklimatizujemo.
Mogunost aklimatizacije u vezi je sa sposobnou kaktusa da se
prilagodjavaju u novim uslovima. Takva osobina omoguila im je da se
tokom vekova ukorene na najrazliitimm stanitima. Izgled i druge osobine
kaktusa zavise od uslova koje im prua stanite. Neki ljubitelji kaktusa gaje
kaktuse pod otvorenim nebom, drugi pod staklom, neki ih vie provetravaju. a
drugi radije zasenjuju. Zemljite bogato mineralnim materijama ili, nasuprot,
siromano sa vie ili manje vode utie na porast tela, bodlji, dlaka, na
boju pokoice i vrstinu tkiva kaktusa. Strunjak ve na prvi pogled poznaje
da li je kaktus bio odgajen na suncu ili napola u hladu, pod staklom, pod
otvorenim nebom, kakva je bila ishrana i sl. Na osnovu spoljnjeg izgleda se
ak moe oceniti i ko je bio proizvodja kaktusa.
Kombinovanjem raznih sredstava i metoda gajenja iskusan strunjak moe
unapred vie manje odrediti kako e izgledati njegove budue biljke.
Najispravnije gajenje je ono pomou koga dobijamo biljke sa vrstom
strukturom, sa bogatim i vrstim bodljama, dakle sline kaktusima na
prirodnim stanitima. Neki, opet, vole brz rast i sjajan izgled tela, to se
pogodnim gajenjem moe takodje postii. Ipak ne smatramo da su
promene postignute raznim metodama gajenja trajne, pa da tako nastaju novi
varijeteti, ili ak vrste. Nasledne osobine i pri najrazliitijim nainima gajenja
ostaju uglavnom nepromenjene.
SUVOZEMNI KAKTUSI I EPIFITI
elimo da se podsetimo na to da prema postojeoj sistematizaciji o emu
e biti reci u zavrnom poglavlju kaktuse moemo podeliti na dve grupe.
Kaktusi svrstani u PRVU GRUPU rastu neposredno na povrini zemlje, dok
im je korenov sistem u zemlji Nazivamo ih zato suvozemnim ili terestrikim.
U ovu grupu spada veina vrsta. To su tipini kaktusi s dugim stabljikama.
areolama, iz kojih izrastaju bodlje ili barem svilica. Kaktusi iz druge grupe
rastu u vlanoj sredini, veinom u praumama i to u krunama drvea. ilice
kore na se uvlae u pukotine kore i za ishranu se koriste humusom koji se
stvara u naborima grana i sl. Ovakve kaktuse nazivamo epifitskim ili epifitima.
Od prve grupe se razlikuju po gradji tela. Stabla su ili tanka, krhka, ili su
olistala. rairena, sveezelena. Imaju sposobnost da stvaraju korene na raznim
mestima stabljike. Koreni esto slobodno vise nadole. pa mogu da se koriste
rosom koje ima dovoljno u praumama. Osim toga, oni se dre pukotina kore i
tako je biljka za drvee dobro privrena.
Ove grupe ive u prirodi u sasvim razliitim uslovima, u kulturi zahtevaju
razliite sredine, te u istoj sredini nije mogue gajiti biljke iz obe grupe. Zato
je gajenje epifita obradjeno u zasebnom poglavlju.
SMENA MIROVANJA I VEGETACIJE
U prirodi kaktusi mogu vegetirati samo ako raspolau sa dovoljno vlage. U
stvarnosti to znai da mogu rasti samo u kinom periodu, a zatim, moda,
jo samo onoliko vremena dok se zamljite neisui toliko da koren iz njega
vie ne moe srpsti hranljive materije. Na mestima gde kia pada samo
jedanput godinje, i to za kratko vreme, vegetacioni period je takodje kratak.
Tamo gde su kie ee, bude se kaktusi i po vie puta da bi zapoinjali s
vegetacijom. Medjutim. skoro u svim prirodnim stanitima najee su veoma
dugi periodi prave sue. Za vreme sue insolacija je veoma intenzivna i po
pravilu traje preko celog dana. Za to vreme kaktusi ne rasta Usled nedostatka
vlage, a naroito zbog jake insolacije nema neophodnih uslova za normalnu
fotosintezu, pa prema tome, ni za rast biljke. Zanimljivo je pratiti na koji nain
kaktusi odolevaju takvoj, bez preterivanja reeno, neprijateljskoj klimi. Pre
svega, oni u samom telu stvaraju rezerve vode i sokova. Stabljika je rebrasta,
izbrazdana ili razdeljena bradavicama (mamilama).
Zbog takvih neravnina na stabljici (telu) kaktusa, efekti sunanih zraka se
razbijaju pa su u odnosu na njih eksponirani samo neki delovi biljke, dok su
za to vreme ostali delovi zasenjeni. Stome su zatvorene, a njih je i inae manje
nego kod ostalih biljaka. Mnoge vrste kaktusa ublaavaju glavni udar
insolacije gusto postavljenim bodljama ili pak pomou bele svilice ili votane
prevlake. Neke manje vrste se skvre i zavuku u zemlju kao, na primer.
ileorebucije ili njima slian COPIAPOA HYPOGAEA ili
GYMNOCACTUS SUBTERRANEUS. Re hypogaea uzeta je iz grkog,
a SUBTERRANEUS iz latinskog: obe te reci u prevodu znae isto:
podzemni. Pravilna smena mirovanja i vegetacije je osnova ivotnog ritma
kaktusa. To je jedan od osnovnih preduslova uspenog gajenja. Vreme
mirovanja moramo bezuslovno uzimati u obzir. U Evropi mirovanje nije
iznudjeno suom, i uticajem sunca, nego niom temperaturom. Vreme
mirovanja kaktusa kod nas slino je mirovanju veine kaktusa u njihovoj
postojbini tokom zime, gde su veoma este niske temperature. Ipak. i tu
postoje razlike: osvetljavanje koje imaju u svojoj postojbini, mi im u naim
uslovima ne moemo pruiti, to, medjutim, nije odluujue zato to je
vegetaciona aktivnost zaustavljena, ili je svedena na minimum.
Vegetacioni period kaktusa je u naim uslovima mnogo dui nego u njihovoj
postojbini. To kaktusi dobro podnose. Oni bi i u svojoj postojbini mogli
vegetirati due kada bi imali vie vlage. Medjutim, u takvim uslovima razvila
bi se konkurentna vegetacija biljaka liara i u toj borbi za egzistenciju
kaktusi bi svakako podlegli.
Biljke koje potiu iz krajeva sa tako ekstremnim klimatskim uslovima kao
to su pustinje severnog ilea ili primorske zone Perua i u Evropi dobro
uspevaju od prolea do jeseni.
U vreme najveh letnjih ega, krajem jula i poetkom avgusta. nastaje manje
izraen period vegetacionog mirovanja. Re je o tzv. letnjoj stagnaciji koju
izazovu visoke temperature i suv vazduh. Letnja stagnacija nije ista kod svih
vrsta kaktusa. Prirodno je to je najizraenija kod vrsta koje potiu s visinskih
poloaja ilea. Ve smo rekli da mirovanje kaktusa u naim uslovima nastaje
usled hladnoe i sue. Svakako moramo voditi rauna o tome koje
temperature kaktusi mogu da podnesu. Pored kaktusa otpornih na niske
temperature tokom cele zime postoje i mnoge druge vrste koje rastu u
krajevima gde se nou sputaju temperature znatno ispod nule ali ipak ne
podnose nae zime. To su kaktusi koji bolje podnose hladnou. Ni kod nas im
hladnoa ne bi nakodila da biljke ne sadre mnogo vode i da nema kiovitih
dana. kada je prilino visoka vlanost vazduha. Ima mnogo kaktusa koji vole
hladnou. Tu. pre svega, spadaju rodovi LOBIVIA. REBUTIA.
TEPHROCACTUS, kao i njima srodni kaktusi iz rodova
GYMNOCALYCIUM i PARODIA. To su uglavnom junoamerike vrste
kojima pripadaju i svi oreocereusi. trihocercusi itd. U Severnoj Americi to su
rodovi ECHINOCEREUS, MAMMILLOPSIS, mamilarije sa visinskih
poloaja i sve vrste iz severnijih nalazita uglavnom minijaturne vrste
rodova TOUMEYA, UTAHIA, PEDIOCACTUS. mnogobrojni korifanti itd.
Ove vrste i u naim klimatskim uslovima dobro podnose temperature blizu
nule. Ako tokom leta cvetaju, ne treba ih zimi due izlagati temperaturi vioj
od 12 C i uza sve to moraju imati dovoljno osvetljenja. Nia temperatura, oko
5 C je povoljnija za vrste koje podnose hladnou. Postepen porast temperature
koje izaziva sunce tokom zime ne kodi im naprotiv, to pospeuje cvetanje.
Neke druge vrste kaktusa podnose toplotu. Potiu iz tropskih regiona i savana
gde je tokom cele godine toplo. Ovakve vrste ni kod nas ne podnose veu
hladnou. Kad bismo ih ostavili da prezimljuju na hladnoi, uginule bi ili bi
se na njima pojavile smedje mrlje. Za vreme mirovanja trae temperaturu od
1218 C. Medju vrste koje podnose toplotu spadaju naroito kaktusi roda
PILOSOCEREUS, CEPHALOCHRLUS, MELOCACTUS, DISCOCASTUS i
dr.
Gornja granica prezimljavanja vrsta koje su otporne na hladnou istovremeno
je najnia toplotna granica za prezimljavanje vrsta koje su priviknute na
toplotu. To je optimalna temperatura od 12 C. Na toj temperaturi mogu
prezimljavati kako kaktusi otporni na hladnou tako i kaktusi priviknuti na
toplotu; sve ostale vrste su na sredini izmedju ove dve grupe. Zato je bolje ako
za kaktuse iz obe grupe obezbedimo uslove koji su za njih najpogodniji. U
svakom sluaju za svaku vrstu valja pribaviti podatke o poreklu kako bismo,
naroito u zimskom periodu, tj. u vreme vegetacionog mirovanja, izbegli
mogue greke.
LETNJA STANITA
Od prolea do jeseni tj. za vreme trajanja vegetacionog perioda kaktusima
(uvek mislimo na suvozemne kaktuse) potrebno je to vie svetla. Mesto gde
nameravamo da gajimo kaktuse moramo izabrati tako da biljke to due budu
obasjane suncem. Pri tome treba spreiti. makar i privremeno, zasenjivanje
kaktusa nekim drveem, zgradama itd. Idealno mesto za kaktuse je ono koje
sunce obasjava im izgreje, ali da ih moe obasjati i kada zalazi. Tako
idealnih mesta nema mnogo, naroito u gradovima. Medjutim, i pri
poludnevnom suncu mogue je s uspehom gajiti veoma mnogo vanredno
lepih vrsta. Prepodnevno sunce je uvek povoljnije od popodnevnog. Zato su
bolji jugoistoni nego jugozapadni poloaji i sl. Ako kolekciju moramo
postaviti prema severoistoku ili severozapadu, onda se moraju izabrati samo
one vrste koje to mogu podneti. Svakako uz podesan izbor, i tu je mogue
postii dobre uspehe.
Echinocereus pectinatus (SCHEIDW.) ENG.
Echinofossulocactus zacatecasensis BR. et R.
Ferocactus gracilis GAT.
Gymnocaclycium guanchinense SCHUTZ
Gymnocaclycium denudatum (LK. et O.) PFEIFF.
Gymnocaclycium fleischerianum BACKBG.
Osim neposrednih sunanih zraka za vegetaciju je veoma vana i odbijena
(reflektovana) sunana svetlost i toplota. Otud, u stvari, uspeno gajenje
kaktusa u sobi, izvan prozora nije mogue. Pod prozorom ovde
podrazumevamo tradicionalne dvostruke prozore kakvi postoje na starim
zgradama. Ako kaktus postavimo izvan prozora odmah zapaamo
promene nabolje. U tom pogledu, dakle, kaktusi i nisu sobne biljke u pravom
znaenju te rei. Ukrasne biljke, kao to su aspidistri, begonije, kapradine itd.
jesu biljke koje trae hladnou, dok kaktusi vole sunce, i to sunce jakog
intenziteta. Sasvim je drugaije u modernim zgradama, gde su oba stakla
umetnuta u jedan ram, jedno blizu drugoga. Iza takvog prozora kaktus e se
oseati isto tako prijatno kao i izvan prozora. Starije zgrade imaju
medjuprozorski prostor gde se mogu zgodno smestiti delovi nae kolekcije
kaktusa, naroito tamo gde se i prozorski kapci otvaraju napolje.
Za gajenje kaktusa uvek je pogodnije ono stanite gde je horizont prostran.
Recimo, kaktus pod prozorom raspolae samo sa oko 10% dnevne svetlosti. a
ako se gaji izvan prozora, dobija ve 50% te svetlosti. To je velika razlika.
Ako se kaktus gaji na ravnom krovu visoke zgrade, biljka e raspolagati sa
svih 100% svetlosti odraene s horizonta i bie neposredno obasjana suncem.
Na intenzitet svetlosti utiu i lokalitet, nadmorska visina, blizina fabrika itd.
Sigurno je da kaktusi gajeni na veoj nadmorskoj visini, i u kraju sa istim
vazduhom imaju mnogo razvijenije i jae bodlje nego negde na niem
poloaju gde je vazduh zagadjen dimom i adji iz industrijskih pogona.
Najvei broj ljubitelja kaktusa gaji svoje biljke izvan prozora. Malo je.
medjutim. vrsta koje moemo postaviti u sandue izvan prozora bez ikakve
zatite, zato to samo najotpornije vrste kaktusa mogu podneti udljivost nae
klime. To su. inae veoma rairene ECHINOPSIS, neki trihocereusi i
opuncije, CHAMAFCEREUS SILVESTRII, kao i poneka mamilarija. Ipak
emo ponekad sami napraviti staklenik, smeten ispred prozora, napolju, i to,
kao to se vidi u najjednostavnijem obliku. Sa malo spretnosti svako moe
sam da ga napravi, a pored svega takorei da ga malo kota. Dovoljno je nai
neki sanduk, ije bone strane skratimo. Za pokrivanje tog staklenika
uzmemo tablu stakla, ili jo bolje providnu foliju razapetu na ram izradjen od
drvenih letava. Moemo koristiti i foliju od vreica, u kojima se prodaju
namirnice. Najvanije je, pritom, postaviti taj na mali staklenik tako sigurno
da ga ne moe odneti ni najjaa oluja. Razume se da moemo napraviti i
skuplji staklenik: osnovni okvir se savije ili zavari od uglastog gvodja, bone
i zadnje strane su od stakla, ili od folije. Prednja strana treba da bude uvek
drvena. Zgodno je ako zadnju stranu napravimo tako da se moe otvarati
zatvarati, a jo bolje ako je moemo naprosto skidati. Tako se lako ventilira, do
kaktusa se lako prilazi, moemo ih takodje iz stana uvek nadgledati jer, i to je
vano.
Kaktusi se mogu gajiti i na balkonu, terasi ili na ravnom krovu i to tako da se
napravi vei staklenik koji se postavi neposredno na pod ili na sto, a u sluaju
potrebe ve, prema postojeim prilikama, privrsti se na spoljni zid ili ogradu,
ali tako da biljke imaju to vie sunca i to iru slobodnu povrinu. Svi
vanprozorski staklenici treba da budu to nii. Potrebno je da prednja strana
bude visoka samo 10 do 12 cm, a zadnja neto vie, ali da nagib stakla ili folije
ne bude suvie strm. Ukoliko su vrhovi kaktusa blie krovu utoliko su i
rezultati gajenja bolji.
Crte 7
ema predprozorskog staklenika: levo vegetacioni vrhovi biljaka blizu
stakla, to je pravilno; desno kaktusi daleko od stakla, to je nepravilno, jer
prednja strana stvara senku.
Ako postoji vrt, moe se napraviti topla leja. Topla leja za kaktuse mora biti
plitka da bi biljke bile blizu stakla. U vrtovima gde u blizini ima stabala
drvea ili zgrada koje stvaraju hladovinu, pogodnije je da toplu leju
podignemo iznad povrine zemlje.
ZIMSKA STANITA
Za vreme vegetacionog mirovanja za kaktuse je najbolje ako u prostoriji za
prezimljavanje ne vlada visoka temperatura. Pri trajno visokoj toploti kaktusi
bi rasli i bez zalivanja. Iscrpljivala bi se rezervna voda nakupljena za vreme
rasta, a zatim i rezerve asimilata. S obzirom na to da u naim uslovima u
zimsko doba nema dovoljno osvetljavanja smanjila bi se korist od kaktusa.
Kaktusi bi rasli u visinu, izdanci bi bili bledi a bodlje gornjeg lanka ne bi
izrasle. Takve kaktuse moemo esto videti u toplim stanovima ili u radnim
prostorijama gde se tokom zime izduuju i deformiu. Kad su u pravilno
temperiranoj prostoriji mogu biti i nekoliko meseci bez svetlosti.
U stanu, dakle, radi prezimljavanja moemo drati kaktuse u svakoj prostoriji
gde se ne loi i gde nije prehladno. Moemo ih smestiti u sobnu vazu,
moemo ih i izvui iz zemlje i pojedinano umotati u svileni pair i ostaviti na
ormanu, u predsoblju ili u nekoj drugoj prostoriji. Svakako da postoje i druge
mogunosti. Veliku kolekciju je takodje mogue smestiti na maloj povrini,
pri emu biljke razmestimo u drvenu gajbu za voe. Gajbe moemo stavljati
jednu na drugu i na taj nain iskoristiti odgovarajue mesto sve do tavanice.
Tee je smestiti kaktuse iz hladnijih uslova u modernim stanovima, gde
postoji centralno grejanje. Tamo je teko nai hladniju prostoriju. U takvim
uslovima moramo se odrei gajenja biljaka kaktusa prilagodjenih na
hladnou. Biljke koje su prilagodjene toploti podnose normalnu sobnu
temperaturu bez teih posledica. Ipak je dobro staviti ih pored prozora da
imaju barem malo svetlosti. Prostor izmedju unutarnjeg i spoljnjeg prozora
prua mogunost za zimovanje nekoliko vrsta koje su naviknute na hladnou.
Svakako da police moramo podesiti tako da imaju istu irinu kao to je
udaljenost unutranjih i spoljnih prozorskih stakala. Na takvim policama
mogu biti kaktusi i na nekoliko nivoa. Ako se predvidja jae zahladjenje,
otvorimo ponekad unutranje prozorsko krilo. U vreme duih i jaih hladnoa
sve biljke privremeno premestimo u sobu kada taj hladni talas prodje,
vraamo ih ponovo medju prozorska stakla. To je proveren metod. Vrste
otporne na hladnou posle ovakvog prezimljavanja naroito bogato cvetaju.
Izuzetno za prezimljavanje moemo iskoristiti i podrum. Odgovarajui deo
podruma treba svake godine okreiti, svakako ne srne se upotrebiti deo
podruma gde uvamo krompir. Razne plesni napadaju i kaktuse,
priinjavajui im znatnu tetu. Vlane podrume isto tako ne koristimo, jer se
u njima razvijaju plesni koje mogu izazvati oteenje kaktusa. Kada to
opazimo obino je ve kasno i od cele kolekcije ostaju samo ogoleli delovi.
Najbolje prezimljavaju kaktusi u posebnom stakleniku, tj. u stakleniku gde
nema drugih biljaka koje zahtevaju veu vlaga. U stakleniku moemo lako
regulisati toplotu. Tamo ima i dovoljno svetlosti.
Crte 8
Predprozorski staklenik sa zagrevanjem: T izvor zagrevanja, TE termostat,
P metalna pregrada za razvodjenje toplote, I izolacija zidova i dna
staklenika, S
1
i S
2
krovna stakla.
U vreme jaih mrazeva i staklenike pokrivamo asurama i daskama tako da
su i tu kaktusi za neko vreme u mraka Staklenik se mora i zagrevati to
amateru priinjava tekoe. Zato mnogi proizvodjai kaktusa krajem novembra
ili poetkom decembra premetaju kolekcije iz staklenika u stan, a krajem
februara ih u zavisnosti od vremena, opet vraaju u staklenik. Pri tome se
staklenik, koji je cele zime bio hladan, mora zagrejati pre unoenja biljaka. U
protivnom, on deluje kao hladnjak - pa moe doi do teih oteenja. Tamo
gde postoji vea kolekcija neophodan je staklenik - u kome kaktusi provode
celu zimu. U takvim prostorijama jedna od osnovnih tekoa je zagrejavanje.
Svakako, idealno je, kad smo u mogunosti, da staklenik poveemo sa
centralnim grejanjem u zgradi. U takvom sluaju ne mora se loiti pe za
zagrevanje staklenika. Ali, to se ne odnosi na sve sluajeve. Ukoliko nema
veih mrazeva, ritam loenja u zgradi se slae sa potrebama staklenika.
Medjutim, kada se temperatura spusti ispod nule. potrebno je da se staklenik
vie zagreva nou nego danju, prilike u stanu su upravo suprotne. Stoga bi
takav staklenik morao imati jo jedan, zaseban sistem grejanja koji bi
dejstvovao upravo u takvim situacijama. Za manje i amaterske staklenike
dobro se pokazao kamin u kome se loe briketi i jedno loenje moe da dri
toplotu preko 10 asova. Za ostale sisteme grejanja gorivo se mora dodavati
tokom noi. Mali kamini su nam korisni i u prolee, kada se u stanovima vie
ne greje ali po potrebi ta temperatura u stakleniku bude via. poto biljke
tada ve rastu. Za zagrevanje manjeg staklenika grejanje briketima je dalo
bolje rezultate nego ostali sistemi. Male jednostavne kamine dobro je obloiti
sa dva reda cigala. Taj zid se onda zagreje i pretvori u neku vrstu akumulatora
koji zrai umerenu toplotu. Od kamina ka dimnjaku treba sprovesti cevovod,
jer se na taj nain najbolje iskoristi i toplota dima koja se odvodi na veu
udaljenost od loita.
Crte 9
Obezbedjenje staklenika da ne padne: Z jaka ica privrena za ram okna
(1) i za bok staklenika (2).
Da bismo spreili nepotreban gubitak toplote, izolujemo staklenik tako da
postavimo dvostruke prozore. Ako su nam pri ruci plastine folije, razapnemo
ih u stakleniku radi hermetike toplotne izolacije, pri emu je zagrevanje
mnogo bolje. U svakom stakleniku trebalo bi instalirati termostat koji bi
signalisao pad temperature ispod kritine granice od oko 5 C.
Manje kolekcije moemo takodje uzimljavati u zagrejanom stakleniku pred
prozorom ili na terasi. Takav minijaturni staklenik je dublji od onog pravog,
kako bi u donjem delu ostao prostor za nametanje grejnih spirala. Iznad njih
je nepromoivi deo, gde kaktusi mogu stajati i leti i zimi. Takav mali staklenik
ne srne imati nikakve otvore (pukotine), a zimi mora biti dobro toplotno
izolovan, na primer oblaganjem polistirolovom ploom. Slinim ploama
obloimo staklenik sa svih strana i svuda ga izolujemo. Odozgo ga prokrijemo
dvostrukim staklom, s tim da spoljno staklo bude debljine 5 mm. Ako je
veoma hladno, odozgo pojaamo izolaciju koja zatiuje staklenik od
zamrzavanja. Poteban nam je i termostat kako bismo to bolje regulisali
zagrevanje. Materijal za pripajanje termostata moemo naai u literaturi za
radio-konstruktore. Ako nemate u takvom konstruisanju iskustva najbolje je da
zatraite strunu pomo. Pri dobrom funkcionisanju termostata ne troi se
mnogo struje.
PRIPREMA SUPSTRATA
U literaturi o kaktusima ima mnogo preporuka o sastavu zemljinog supstrata
za kaktuse. Miljenja pojedinih autora esto su protivurena, jer savete za
gajenje kaktusa esto daju i ljudi koji imaju malo praktinog iskustva. U
praksi, proverenoj na stotinama hiljada kaktusa, i dokazanoj tokom desetina
godina, pokazalo se da je za gajenje kaktusa najbolje zemljite koje ima ne
samo odredjene hemijske i bioloke ve, naroito i fizike osobine. U pogledu
hemijskog sastava zemljite mora sadrati sve elementarne hranljive materije
tj. azot, fosfor i kalijum (NPK), zatim kalcijum (Ca) i mikroelemente. Sledei
vani sastojci su ugljenik (C) - vodonik (H) i kiseonik (O) koji se nalaze
u vazduhu i vodi. Svi ti elementi moraju se nalaziti u takvom obliku da biljka
moe da ih primi, i to u odgovarajuim, dovoljnim koliinama. Vana je i
hemijska reakcija zemljita. Zemljite ne srne biti ni sa suvie kiselom, niti sa
suvie alkalnom reakcijom. Za veinu kaktusa najpovoljnija je slabo kisela
reakcija zemljita ija je pH vrednost oko 6. Kaktusi podnose neto kiseliju ili
alkalniju reakciju, ali ve pri vrednosti pH od 8 potpuno prestaju da rastu.
Bioloke osobine zemljita zavise neposredno od koliine mikroorganizama u
zemljitu. Najvanije su zemljine bakterije. Mnoge od njih razlau humus na
jednostavne materije, pristupane za biljke. Neke pak obogauju zemljite ak
i azotom. Drugim reima, zemljine bakterije nepekidno proizvode za biljke i
nove rezerve mineralnih materija.
Veoma vane su i fizike ili mehanike osobine zemljita, koje je sastavljeno
od estica razliite veliine. Ako se one sastoje od veoma malih ili od
preteno malih estica, te estice se medjusobno privlae, ili ak lepe. Takvo
zemljite je veoma zbijeno, a slabo porozno. Tada kaemo zemljite je
teko, ili, u obratnom sluaju, zemljite je lako. U takvom lakom zemljitu
preovladjuju zrna peska i sl. Veoma je propusno i porozno.
Zemljite za kaktuse, medjutim, treba da je vazduasto i propusno, s tim da
sadri dovoljnu koliinu finih, sitnih estica i humusa. To se moe poslii
meanjem nekoliko osnovnih suprstrata. Navodimo nekoliko takvih smea i
njihove najvanije osobine s obzirom na potrebe kaktusa.
Treset nastaje mineralizovanjem tresetne mahovine bez pristupa vazduha. To
je sirovi humus sa veoma malo hranljivih materija. Ipak ima vane osobine.
Veoma je kiseo i porozan. Dobro zadrava vodu i hranljive materije.
Kompost nastaje raspadanjem lia. Moe imati razliite osobine, to zavisi
od vrsta lia ijim je raspadanjem nastao. Najbolji je bukov kompost iz uma
sa krenjakom podlogom. Ima neutralnu reakciju. Kompost od hrastovog i
kestenovog lia je kiseo. Da bismo nainili dobar kompost, lie moramo
barem dve godine kompostovati i za to vreme nekoliko puta prevrtati.
Kompost etinara je sakupljena i sloena masa iglica bora ili jele u raznim
fazama raspadanja. U suvim zonama ispod sloja opalih iglica nalazi se zreliji
sloj upola raspadnut koji se sakuplja, kompostuje i ee promea. Ovaj
kompost je znatno kiseo i dodajemo ga alkalnim suprstratima. Zemljite ini
rastresitim, zamenjuje treset, od koga je i bolji.
Stajnjak je najbolji od govedje prostirke. to je stariji to je bolji. Od
njega nastaje crni, laki supstrat kada ve iseznu tragovi slame i osoke. Ima
neutralnu do slabo alkalnu reakciju. Blagotvorno dejstvo govedjeg stajnjaka
se, pored velike koliine osnovnih hranljivih materija, pripisuje dejstvu
hormona koji se nalaze u kravljem djubrivu.
Kompost biljnog korenja. Njegove osobine odredjuje zemljite na kome su
rasle biljke. Tako ovaj kompost sa aluvijuma sadri krenjak. Prilikom
kompostovanja preporuuje se meanje sa stajnjakom. Dodaje se esto
humusnim zemljitima. Dugo zadrava hranljive materije.
Pesak upotrebljavamo za poboljanje zemljinih meavina. Pesak ima razliite
osobine prema tome od ega je nastao. Neki pesak sadri dosta primese gline
koja dovodi do slepljivanja suprstrata. Takav pesak mora se oprati.
Mammillaria nivosa L.K.
Mammillaria cowperae SCHURLY.
Thelocactus bicolor (GAL.) BR. et R.
Thelocactus nidulans (QUEHL.) BR. et R.
Thelocactus schwarzii BACKBG.
Thelocactus hexaedrophorus (LEM.) BR. et R.
Neolloidea conoidea (DC.) BR. et R.
Coryphantha hesteri J. WRIGHT
Coryphantha cornifera (DC.) LEM.
Komadii sitne cigle takodje poboljavaju fizike osobine zemljita. Pesak i
izdrobljenu ciglu dodajemo u meavine za kaktuse najmanje jednu treinu, a za
osetljivije vrste i vie, ponegde ak 90%. Ako nemamo vremena za propiranje
ciglenog praha za vrste kaktusa koje ne podnose neoprane ciglice zbog
njihovog visokog alkaliteta, kao zamena koristi se zdrobljeni glinenac
(feldspat) ili granit.
Osnovnu meavinu za kaktuse sastavljamo na sledei nain: 2 do 3 dela treseta
ili pregorelog lia etinara, 1,5 deo peska, 1,5 deo isitnjene cigle, 2 dela
pregorelog stajnjaka i 1 deo komposta od biljnog korenja. Ovu osnovnu
meavinu moemo izmeniti dodavanjem ili oduzimanjem nekih elemenata,
ve prema tome za koje kaktuse je predvidjena. Tako za ECHINOPSIS.
APOROCACTUS, EPIPHYLLUM hybr. (syn. PHYLLOCACTUS)
dodajemo manje isitnjene cigle i peska, a poveavamo koliinu pregorelog
stajnjaka. Za cereuse dodajemo kompost, za mamilarije (u glavnom bele).
odvadimo treset, a dodamo kompost od biljnog korenja i isitnjenu ciglu. Za
izvesne vrste, koje imaju osetljiv koren, meavinu sastavljamo tako da sadri
elemenata humusa 10 do 20% ostalo treba da bude pesak i trulo korenje
biljaka.
Ranije se u meavinu dodavao kalcijum (Ca) u obliku starog maltera ili
mlevene krede. Pokazalo se, medjutim, da veina kaktusa ne podnosi
kalcijum u takvom obliku. Biljke venu i gube koren. Najizrazitije se to
pokazalo kod roda FEROCACTUS i ECHINOFOSSULOCACTUS. Za njih
danas upotrebljavamo peskovitu meavinu gde preovladava kiseli humus i
u kojoj se ovi rodovi kaktusa izvrsno razvijaju. Ako bismo, pak, primenili
takvu meavinu za astrofite posledice bi bile nepovoljne. Posebno stariji
primerci, kao to je ASTROPHYTUM ORNATUM, u kiselom humusu brzo
gube koren i uginu. Osnovnu meavinu za astrofite ini kompost trulog
korenja i do 70% peska i granuliranog materijala. Da bismo postigli
zadovoljavajui rast biljke, u vodu za zalivanje dodajemo vetako djubrivo u
istom obliku (HERBAPON i sl). Za astrofite zemljina reakcije treba da je
neutralna do blago alkalna. Kalcijum sadran u nanosnicama veinom je
dovoljan, inae ga moramo dodavati u oblku kalcita, plavljene krede ili gipsa
ali u malim koliinama. Dovoljan je jedan gram na jedan litar supstrata. Za
THELOCACTUS I CORYPHANTHA meamo zamljita isto kao za astrofite
i to polovinu od osnovne smee.
POSUDE ZA SADJENJE
Ukoliko ne rasadjujemo kaktuse neposredno u zemlju, u toplu leju, u mali
staklenik pred prozorima ili u gredicu, sadimo ih u sanduie, lonce i glinene
saksije. U poslednje vreme i u ovom pogledu nastale su promene. To se pre
svega odnosi na lonce.
Tradicionalne saksije od peene gline imaju mnogo nedostataka: zemlja u
malim saksijama brzo se sui tako da je moramo stalno zalivati inae
kaktusi, ako nemaju dovoljno vlage u vegetacionom periodu, ne rastu.
Medjutim, ni stalno zalivanje ne vredi mnogo zato to saksija koja ima
poroznu povrinu brzo isparava vodu. Na taj nain se supstrat u saksiji hladi, a
zidovi saksije, koji se sue u pravom smislu te rei upijaju vlagu iz korenovog
sistema. Nastaje strujanje vlage u pravcu zidova saksije, a zajedno sa vlagom
putuju i rastvorene hranljive materije. Za tim strujanjem povodi se i korenje
koje se oko zida saksije veoma razgrana, a zatim sklupa. Stalnim zalivanjem
supstrat gubi svoju vrednost, a ako upotrebljavamo vodu iz vodovoda brzo
se alkalizuje i dostigne granicu na kojoj nijedan kaktus ne moe vegetirati.
Zato su ranije saksije ukopavane u zemlju, kako bi se spreilo usisavanje vode
preko zidova saksija.
Praktinije i korisnije je za kaktuse upotrebljavati neporozne posude. Ranije su
to bile kutije od konzervi, koje se u poslednje vreme zamenjuju plastinim
loncima. U tom sluaju nestaju svi nedostaci glinenih saksija. Plastine lonce
saksije ne treba ukopavati u zemlju. Jedino se preporuuje da ih barem
delimino zaklonimo od najjaeg sunca. Ove posude su lagane, ne razbijaju se,
tankih su zidova pa se na istu povrinu moe smestiti za 10% vie kaktusa
nego ako su posude od peene gline. Plitke inije su ranije izradjivane ili od
drveta ili od peene gline. Bile su teke i lako su se razbijale. Drvene su
takodje imale svoje nedostatke. Trajnost im je bila ograniena. Pored toga, u
njima se razviju gljivice koje unitavaju drvo, smanjuju kvalitet zemlje a
posledica je uginue korena. Zato i ovde upotrebljavamo plastini ili limeni
materijal. Prednost lima je u tome to moemo napravili sudove u veliinama
koje su nam potrebne. U praksi se dobro pokazao pocinkovani lim. Limene
posude su izdrljive iako da se vea ulaganja isplate. Za vee biljke
uzimamo dubinu sudova 5-7 cm, a ostale veliine prema potrebi. Vani su
otvori na dnu radi oticanja vode. Otvori treba da su u preniku 6 mm s
tim da se nalaze u svakom uglu.
PRESADJIVANJE
Kaktuse presadjujemo obino u prolee. Manje biljke samo u sanduie, vee
pojedinano u saksije (lonce) ili u iroke, niske, okrugle inije (zdele). Ako
imamo toplu leju (gredicu) moemo ih posaditi na otvorenom gde veoma
uspeno rastu tokom celog vegetacionog perioda. U jesen ih vadimo iz zemlje
i poslaemo jedan do drugog u sandui kako bi se najbolje iskoristio prostor.
Tako ih na pogodnom mestu ostavljamo da prezime.
Zemlja u koju kaktus presadjujemo ne treba ni da je suvie mokra ni mnogo
suva. Ako u sanduie sadimo manje biljke, sadimo ih u razmaku duine
prenika biljke a kod veih je dovoljna polovina prenika. Iskustvo nam
pokazuje da kaktusi najbolje rastu ako su posadjeni toliko zgusnuto da jedan
drugog dodiruju, i obratno: kaktusi posadjeni na veem razmaku slabo se
ukorenjuju, a ponekad uopte ne rastu.
Presadjivati ih moemo ne samo u prolee, ve i pri kraju letnje stagnacije, tj.
krajem jula i poetkom avgusta. Za kaktuse koji cvetaju u prolee to je ak
bolje. Sve biljke presadjene u pomenutom vremenu jo do jeseni veoma
dobro rastu, esto bolje nego one koje nismo presadili. Neki cveari obino
presadjuju celu kolekciju tokom leta, ime sebi utede posao prolenog
presadjivanja. Neki drugi presadjuju kaktuse ak i dvaput - u prolee, i u
jesen - i postiu dobre rezultate.
Prilikom sadjenja moramo se drati nekih osnovnih pravila. Vano je da su
ilice korena dobro rasporedjene. Velika je greka ako su ile korena
presavijene ili ak okrenute nagore. Takvi kaktusi prinudno sede. Ako je
koren dugaak, bolje je da ga malo podreemo. U tom sluaju ne sadimo
biljku odmah, ve je ostavimo da lei na suvom mestu da rane zarastu. Tek
posle toga je sadimo. Sledee pravilo je da staru zemlju odstranimo.
Uostalom, zemlja prilikom sadjenja spadne sama sa korena ili, ako treba,
dovoljno je da malo stresemo kaktus. Ako je zemlja zalepljena za koren,
nastojimo da je oprezno odlepimo, moemo se posluiti i nekom etkicom.
Naroito paljivo odstranjujemo ostatke stare zemlje ako je koren napadnut
nekom tetoinom. Zatim ga dezinfikujemo tek posle nekoliko dana
sadimo. Veoma je opasno ako je supstrat suvie vlaan mokar. Zato jo
prilikom sadjenja moramo voditi rauna da obezbedimo oticanje suvine
vode. U svakoj posudi proveravamo da li su ispravni svi otvori. Ako su
zaepljeni proiavamo ih. Otvori u limenim posudama moraju se buiti
iznutra napolje, kako bi i odgovarajui sastojci ili u istom smeru. Ako su
posude sa irokim dnom, moramo se pobrinuti da izbuimo i nekoliko otvora
na njihovim krajevima. Inae, ako posuda dodje u kosi poloaj, napravi se
minijaturno podzemno jezero. Supstrat je onda stalno mokar to ne moe
podneti koren nijednog kaktusa.
Crte 10
Sadjenje kaktusa: levo pravilan poloaj korena, desno nepravilan poloaj
(koren je savijen nagore), S levo je crep dobro poloen, s izboinom nagore,
desno je nepravilan poloaj, D drenaa
Crte 11
Sanduii i inije moraju imati otvore za oticanje vode u sva etiri ugla
posude. Ako je otvor za oticanje vode samo u sredini, prilikom naginjanja
posude ostaje na dnu dosta vode. Biljke u gornjem delu posude tada trpe usled
nedostatka vlage, dok je u donjem delu koren ugroen prekomernom vlagom.
Vodu moemo udaljiti i drenaom: na svaki otvor za oticanje vode poloimo
krhotine stare saksije. Poloimo ih uzdignutom stranom nagore, kako bi voda
pod njim mogla slobodno proticati. Pored toga na dno svakog lonca, inije ili
sanduia stavimo oko 1 cm debeli sloj krupnijeg peska, krhotine cigle i sl.
Tehnika sadjenja u lonac je jednostavna. Levom rukom drimo kaktus na
potrebnoj visini, desnom nametamo koren da slobodno visi zatim uz
koren sipamo supstrat. Uzimamo ga ili desnom rukom ili lopaticom. U loncu
ne smeju ostati nikakve upljine. Da bi supstrat dopro do korenia,
pomaemo se ili nekim drvcetom ili, jo bolje ruicom supene kaike. Sve to
radimo paljivo pazei da ne otetimo koren. Konano, lonac malo lupnemo
sa strane, dnom udarimo o dlan leve ruke, a supstrat dopunimo do vrha
naokolo. Zatim proveravamo da li smo moda, kaktus posadili previsoko, ili
prenisko. Kod irokih biljaka zemlju podbacimo i pod donji deo stabljike i
odmah utaknemo ploicu s imenom kaktusa. Zemlju oko korena nikad ne
sabijamo.
Za kaktuse biramo radije manje nego vee lonce. Za okruglaste biljke prenik
lonca treba da je neto vei od prenika kaktusa. Za stubaste biljke se veliina
posude bira prema veliini korenovog sistema. Uzimamo takav lonac u kome
se korenov sistem moe udobno smestiti. Ako sadimo u sandui, moramo
postupiti na drugi nain. Sandui napunimo do vrha meavinom zemlje.
Suviak odstranimo pomou neke letvice, kojom izravnamo povrinu. Pre
sadjenja svakog kaktusa moramo rukom ili kaikom odvaditi zemlju da bi se
dobio prostor za koren koji nanie nametamo i rasporedimo tako da nijedan
koreni ne bude okrenut na gore; biljku drimo levom rukom u pravilnom
poloaju, a desnom nagremo supstrat. Slino postupamo sa sadjenjem na
otvorenom prostoru, u stakleniku ili leji.
POETAK VEGETACIJE
Posle presadjivanja kaktuse ne treba odmah zalivati, naroito ako smo -
prilikom odstranjivanja stare zemlje povredili koren. Posle presadjivanja
biljke gotovo uvek premetamo; u tom sluaju menjaju se svetlosni uslovi, pa
lako moe doi do oegotina. Sunce je u martu ili u aprilu ve prilino jako.
Na taj nain na otvorenom prostoru privikavamo biljke na izmenjeno
osvetljavanje i istovremeno ih pripremamo za nastupajuu vegetaciju.
Do oprljivanja biljaka dolazi u prolee veoma esto, to se deava i iskusnim
praktiarima. U zatvorenom prostoru, u pretprozorskom stakleniku ili u toploj
leji sunce moe da izazove veoma visoku temperaturu. Samo za pola asa
iva u termometru dostigne preko 50 C - to neprilagodjeni kaktusi ne mogu
da podnesu. tetno dcjstvo se poveava ako je vazduh suv. Zato se preporuuje
oroavanje. Moemo i odmah u poetku nastojati da provetravanje bude jae.
to deluje povoljno, naroito kod vrsta sa visinskih poloaja koje vole
strujanje vazduha i kolebanje temperature.
Stvarni poetak vegetacije se ne moe tano odrediti. Ako hoemo da
zagrevamo staklenik ve od februara na 20-25 C, ili ako imamo toplu leju.
moemo obezbediti uslove da kaktusi ponu vegetaciju ve krajem februara.
Inae se biljke premetaju u letnje stanite tek krajem marta ili poetkom
aprila. Kao to je ve reeno, u poetku kaktuse zasenjujemo i slabo
oroavamo kako bismo odrali vlagu u vazduhu. Zaklanjamo ih od svetlosti
kad je vreme sunano da se tela kaktusa prerano ne isue. Posle nekoliko dana,
ako je vreme toplo, kaktusi pokazuju znakove vegetacije. Vegetacione kupe im
se sjaje, pojavljuju se nove bodlje, nova vunasta vlakna i uskoro opaamo
pupoljke. Posle nekoliko lepih dana (ako ih ima), biljke prvi put zalivamo.
Veoma se dobro pokazalo zalivanje toplom vodom. Kada je voda u kanti topla
toliko da u njoj moemo drati ruku, tada biljku moemo zalivati bez bojazni.
Zalivanje se obavlja kantom sa runom lulom. Topla voda sapere nahvatanu
prainu, pronikne do korena i malo zagreje supstrat. Istovremeno se pojaa
isparavanje. Ovaj postupak veoma ubrzava formiranje korena i prelaz kaktusa
u punu vegataciju. Za zalivanje se ni u kom sluaju ne koristi hladna voda.
Posle zalivanja kaktus se djubri, provetrava i zaklanja od sunca.
ZALIVANJE I DJUBRENJE
Pogodnost vode za zalivanje zavisi od koliine mineralnih materija koje su u
njoj rastvorene. Zato govorimo o mekoj vodi. koja sadri malo rastvorenih
mineralnih soli, i o tvrdoj kad ih sadri vie. Koliinu mineralnih materija
sadranih u vodi izraavamo u stepenima tvrdoe. Tzv. nemaka skala ima 30
stepeni. Najmeka je destilisana voda, a onda kinica. Povrinske vode iz
potoka, reka i ribnjaka su tvrdje, a bunarska voda je esto veoma tvrda. Voda
za zalivanje kaktusa ne srne biti tvrdja od 4 stepena nemake skale. Tvrdou
vode stvaraju obino soli krenjaka karbonati. estim zalivanjem soli se
nagomilavaju u supstratu i ine ga alkalnim. Ako se pH vrednost supstata
povea do 8 kaktusi prestaju da rastu. Zato se kinica smatra najboljom za
zalivanje kaktusa. Medjutim. i ona moe biti neista, naroito u veim
gradovima. Idealno bi bilo kada bi se kinica filtrirala kroz filtre napunjene
aktivnim ugljem. Tako bi se odstranili rastvoreni sumpor-vodonik, sumporni
oksid, razne katranske materije i grublje estice pepela. Veina cveara je,
medjutim, upuena na vodu iz vodovoda dakle, tvrdu vodu. Tvrdoa se
moe u znatnoj meri smanjiti kuvanjem. Ako se koristi treset, tada je
negativno dejstvo tvrde vode mnogo manje. Voda mora imati i kiselu
reakciju, o emu se podrobnije govori u odeljku o hidroponima. Ako smo
ipak prinudjeni da upotrebljavamo tvrdu vodu, moramo kaktuse svake godine
presadjivati. Kad imamo mnogo kaktusa, zalivamo ih obino iz limene kante
ili neposredno pomou gumenog creva sa nasadjenom ruom za rasprivanje
vode. Tako je bre. ali i to ima svoju negativnu stranu, jer se cela biljka
pokvasi, to umanjuje njen lep izgled. to je najvanije, sapere se fina vunica
koju neki kaktusi stvaraju u aksilama, ili na vegetacionoj kupi. Na zelenim
biljkama pojavljuje se tada siva naslaga koja kvari njihov izgled, a kada se
pojavi u veoj meri moe da zaepi stome. Zato je bolje kaktuse zalivati iz
kante sa lulom tako da se telo kaktusa ne pokvasi. To se obavlja dosta sporo,
jer se svaka biljka mora posebno zalivati. Korisno je zalivanje navlaivanjem.
To je mogue kada se kaktusi zajedno sa saksijama postave u vee posude u
koje se uvede voda za zalivanje i kada se supstrat dovoljno navlai, suvina
voda se odstrani.
Ako se kaktusi zalivaju crevom mlaz ne srne biti suvie jak. Pored toga,
zalivanje jakim mlazom kvari strukturu zemlje. Zahvati treba tako da vlaga
prome itavu zemljinu masu u posudi. Bolje je zahvati povremeno, ali
obilno, nego esto i malim koliinama vode.
Biljke treba zahvati prema potrebi, a ne na osnovu neke eme. Zalivamo kad
je zemlja skoro suva. Nije dobro ostaviti supstrat da se potpuno osui, ali ne
smemo nikad zahvati mokru zemlju. Kad je vreme toplo i suvo, zalivamo
ee a za hladnog i kiovitog vremena najbolje je ne zalivati.
Oroavanjc ne moe zameniti zalivanje, nego slui samo za odravanje
relativne vlanosti vazduha pri visokim temperaturama u zatvorenom
prostoru.
Djubrenje se ne preporuuje. U zdravoj i provetravanoj zemlji biljke dobro
rastu, a imaju i dovoljne koline hranljivih sastojaka. Ako se kaktusi ne
razvijaju uzrok tome ne moe biti nedostatak hranljivih sastojaka, pa je bolje
biljku presaditi nego vriti oglede s prihranjivanjem. Jedino kada znamo da je
supstrat siromaan (kakav se preporuuje za astrofite), zalivamo biljku
jedanput meseno hranljivim rastvorom tj. koristimo jednopromilni rastvor
(1:1000) djubriva (herbapon i sl). Dajemo tada i gram hranjivih soli na 1 litar
vode.
Crte 12
Zalivanje: 1 na lulu, 2 pomou rue, s tim to voda pada na biljku u to
sitnijim kapljicama, 3 natapanjem.
Coryphantha brevicornis
Coryphantha pectinata (ENG.) BR. et R.
Neobesseya missouriensis (SWEET) BR. et R.
Coryphantha bumamma (EHRENBG.) BR. et R.
Mammillaria magallanii SCHMOLL.
Ferocactus glaucescens (DC.) BR. et R. Ferocactus viridescens (TORR. et GRAY) BR. et R.
Ferocactus melocactiformis BR. et R.
Ferocactus horridus BR. et R.
Temperatura vode za zalivanje ne sme biti nia od temperature vazduha. U
prolee i u jesen zalivamo rano, leti navee, tj. kad su tela kaktusa donekle
ohladjena. Suncem zagrejane kaktuse ne smemo prskati vodom naroito ne
hladnom vodom.
PROVETRAVANJE I ZASENJIVANJE
Provetravanje (aeracija) i zasenjivanje u osnovi imaju isti cilj. Primenom ovih
postupaka moemo regulisati temperaturu u prostoriji gde se kaktusi gaje. to
vie provetravamo tim je manja potreba za zasenjivanjem. U prolee, i za
vreme formiranja korenovog sistema bolje je manje provetravati, a vie
zasenjivati. U zatvorenom prostoru je, naime, via temperatura nego napolju,
a istovremeno se zadrava vlaan vazduh. Otprilike posle 14 dana
zasenjivanjc se primenjuje sve manje, dok provetravanje treba da je sve ee.
Mamilarije, astrofite, telokaktuse i ehinocereuse tokom leta uopte ne
zasenjujemo. Naprotiv, ehinopse, notokaktuse i gimnokalicije zasenjujemo
vie. Vetako regulisanje vlage, svetlosti, toplote i vazduha zavisi, pre svega
od klimatskih uslova koji su i kod nas veoma razliiti. Tako, na primer,
rebucija podnosi i leti najjae sunce pod otvorenim nebom ako je gajimo
na poloajima oko 600 m nadmorske visine. Zasenjivanje se obavlja tako to
okna staklenika poprskamo krenim mlekom ili plavljenom kredom
pomeanom s vodom, ili se prekrivaju asurama iji je efekat bolji nego kada
se okna staklenika premazuju. Asure postavljamo po potrebi kada je
osunavanje najjae. Biljke, uglavnom, treba da su potpuno osvetljene. Ako
nemamo mogunosti da celog dana kontroliemo uslove u stakleniku, onda je
bolje da staklenike potpuno prekrijemo i tako kaktuse zasenimo. Kad treba da
zasenimo samo pojedine biljke, onda ih pokrivamo svilenim papirom. To je
neophodno za kaktuse koji su jo nerazvijeni i koji tek razvijaju korenov
sistem.
VLANOST VAZDUHA
Jedan od odluujuih preduslova za zdravu vegetaciju kaktusa jeste visoka
relativna vlanost vazduha. U toploj leji ili stakleniku, gde je vlanost vazduha
obino visoka kaktusi se najee dobro razvijaju i imaju zdrav izgled. Ali
u staklenicima ponekad vazduh moe da bude i veoma suv. Na smanjenu
vlanost vazduha kaktusi reaguju veoma brzo prestankom rasta. Neke vrste
ponu ponovnu vegetaciju tek posle dueg vremena. Stoga bi u svakom
stakleniku morao postojati higrometar koji nas stalno obavetava o relativnoj
vlanosti vazduha. Vlani vazduh odravamo na taj nain to u staklenik
postavimo sud s vodom koji ima veu povrinu isparavanja a, ako zatreba,
primenjujemo oroavanje ili navlaivanje. U modernim staklenicima postoje
automati koji pri sniavanju vlanosti ispod odredjene granice automatski
ukljuuju rasprivae. Pri tome pazimo da ne dodje do preteranog namakanja
supstrata i tela kaktusa. Kaktusima, u doba vegetacije odgovara vlaan vazduh,
ali ne podnose dugotrajnu i visoku vlanost. U vreme vegetacionog mirovanja
preterana vlanost nije poeljna ak je i opasna.
LETNJA STAGNACIJA (ZASTOJ)
U julu i u prvoj polovini avgusta esto nastaje due razdoblje letnjih ega. U
tom vremenu sunce ija po ceo dan, vazduh je veoma suv, a none temperature
su veoma visoke. Takvi uslovi esto izazovu obustavljanje rasta kaktusa,
naroito kod biljaka sa udaljenijih geografskih irina. Posebno je to
karakteristino za kaktuse koji su u prolee cvetali. pa su iscrpljeni cvetanjem i
stvaranjem ploda. Letnji zastoj nije retka pojava pa kod kaktusa, kad je toplo i
suvo. nastaje vegataciono mirovanje. Stagnacija se ne javlja kod svih vrsta
kaktusa. Neki kaktusi upravo u takvim uslovima najbolje rastu i stvaraju
veoma lepe bodlje. Tu spada veina meksikanskih vrsta, kao to su mamilarija,
ferokaktusi, astrofiti, telokaktusi, zatim svi melokaktusi, piloso-cereusi,
cefalocereusi i sl. Na ovakav zastoj mislimo jo u prolee, pa takve vrste
kaktusa gajimo odvojeno. Bioloki je najispravnije ako kaktuse u zastoju
zasenimo i ograniimo zalivanje tako da zemlja bude prilino suva. Preko
noi ih oroavamo. kako bismo spreili preterano isparavanje. Ako bismo u
toku tog prirodnog zastoja rasta mnogo zahvali, dolo bi do truljenja korena.
Rebucije, koje su na oegotine i toplotu najosetljivijc, veinom odumiru u
toku leta, a nikad zimi ili u prolee kao to bismo pretpostavljali. Ako se
vreme pogora i okia zavrava se i period letnjeg zastoja (stagnacije)
kaktusa. Tada kaktuse obilno zalijemo i oni se uskoro nadju u najbujnijoj
vegetaciji. Kad je leto hladno i kiovito, zastoj rasta nije izrazit pa na
osnovu toga mora se podesiti nega biljaka.
Kada su kaktusi iscrpljeni dugom zimom, a proletnji rast kratko trajao,
moemo letnji zastoj ograniiti. To postiemo na taj nain to prekinemo
provetravanje, a da se biljke ne oprlje, zasenjujemo ih malo vie i nekoliko
puta dnevno oroavamo. U zatvorenom prostoru vazduh je vlaan, stome
ostaju otvorene i kaktusi i dalje rastu. To preznojavanje kako to
nazivamo treba smatrati samo kao privremenu pojavu, izazvanu
odredjenim okolnostima. U svakom sluaju to ne bi mogao biti osnovni
metod gajenja. U takvim uslovima, naroito ako je zima bila topla, dolazi do
brzog rasta koji teti konzistenciji tkiva biljke, njenoj otpornosti protiv bolesti
i okolnih promena. Tako gajeni kaktusi imaju veoma lep sjaj, dobar izgled
kao da su naduvani. Bodlje i dlake se loije i sporije razvijaju, slabije nego
obino. Svaki cvear morao bi nastojati da odgaji biljke koje bi svojim
izgledom to vie nalikovale kaktusima koji rastu u prirodnim stanitima.
Letnji zastoj moemo iskoristiti, kao to je reeno, za presadjivanje. Moemo
u julu kaktuse izvaditi iz zemlje, a u sluaju potrebe skratiti koren i ostaviti ih
naposadjene u zatvorenim i hladovitim prostorijama dok se ne pokau latentni
korenovi. Posle sadjenje moemo ih odmah zaliti. Brzo stvaraju veliki broj
novih korenova i u toku prve sedmice bujno rastu. Nedelju dana posle
presadjivanja, kaktuse preznojavamo ali odmah posle toga ih normalno
provetravamo. Do 10. avgusta treba zavriti presadjivanje. Kaktusi presadjeni
tokom leta dostignu do jeseni odgovajui zastoj rasta, a u prolee upadljivo
prestignu one kaktuse koji leti nisu presadjivani.
PRESTANAK VEGETACIJE
Nae leto ima mnogo due dane nego to su oni na koje su kaktusi navikli u
prirodi. Neke vrste se zbog drukijeg ritma svetlosti i tame teko
prilagodjavaju. Svakako da je to razlog to mnogi kaktusi poinju da cvetaju
tek u vreme ravnodnevnice. To su ariokarpusi, neoporteriji, Gymnocactus
gielsdorfinus, neke mamilarije, npr. Mamillaria rhodantha, M. pringlei, M.
schiedeana i M. plumosa. Uza sve to u vreme ravnodnevnice ve nastaje
hladnije vreme, veinom je oblano a i intenzitet insolacije je manji. U to
vreme kaktuse obino ne zasenjujemo, ali omoguujemo pristup sveeg
vazduha. Istovremeno ograniavamo zalivanje, jer zemlja jo dugo ostaje
mokra. Biljke sada ve skoro i ne rastu, ali stvaraju najdue i najlepe bodlje.
Vodimo rauna o tome da se tela kaktusa suvie ne kvase. Zato ne vlaimo
biljke i uvamo ih naroito od prokapljivanja. Voda koja prodre do
vegetacione kupe, ili medju aksile, moe izazvati truljenje ili omoguiti razvoj
raznih gljivinih bolesti. Noni pad temperature skoro do nule opasan je samo
za vrste koje vole toplotu. Veina kaktusa dobro podnosi temperature. Ako
prete jesenji mrazevi, dovoljno je da biljke preko noi pokrijemo novinskim
papirom. Na isti nain zatiujemo i kaktuse koji su posadjeni u vrtu. Ove
kaktuse poinjemo premetati u tople prostorije otprilike polovinom oktobra.
U toplim staklenicima, ili lejama, i u staklenicima ispred prozora, kaktuse
ostavljamo otprilike do polovine novembra. Kaktuse koji vole toplotu
premetamo jo ranije.
Gymnocalycium kozelskyanum SCHUTZ
Gymnocalycium pungens FLEISCHER
Gymnocactus mandragora (FRI.) BACKBG.
Gymnocalycium uruguayense (AR.) BR. et R.
Homalacephala texensis (HOPFF.) BR. et R.
Pelecyphora asseliformis EHRENBERG
Pyrrhocactus umadeave (FRI) BR. et R.
Strombocactus disciformis (DC.) BR. et R.
POSEBNE METODE GAJENJA
EPIFITSKI KAKTUSI
U vlanom tropskom pojasu ogromna prostranstva su pokrivena praumama.
Tropska prauma je zajednica u kojoj se nalaze najrazliitije biljke. Osnovu
ine visoka stabla koja stvaraju gust hlad. Zato dole, na zemlji, mogu da
opstanu samo biljke s velikim liem pomou kojeg iskoriuju ono malo
svetlosti. Lijane izrastu sve do vrhova stabala da bi se barem malo domogle
suneve svetlosti. A gore, u granje se preseli velika skupina biljaka koje
nazivamo epifitima. Epifiti spadaju u najrazliilije botanike grupe. Od viih
biljaka to su, uglavnom, kapradinie, bromelije, orhideje i kaktusi.
Svima epifitima zajedniko je to to se ne oiljavaju u zemlji ve na granama
praumskih gorostasa; privruju se uz koru tih stabala svojim lepljivim
korenjem, ili rastu u ravama grana i u krunama palmi, medju peteljkama
listova. Epifiti su zaklonjeni samo poslednjim spletom grana, tako da rastu u
polusenci. Mnogi epifiti rastu i u visinskim praumama gde su stabla inae
nia, ali je zato tamo uvek magla, koja se kondenzuje u obliku rose. U toj
vlanoj praumskoj zoni raste naroito mnogo epifitskih biljaka. Razumljivo
je da ovakvi posebni uslovi stvaraju sasvim drugaije oblike od onih na kakve
smo navikli kod prizemnih kaktusa. Medjutim, i ovde nailazimo na veliku
raznovrsnost oblika. To su veinom tanke, visee stabljike, razliito
razgranate i vie ili manje lankovite. Tela kaktusa su esto plosnata; potpuno
su gola ili imaju sasvim kratke, mekane i neupadljive bodlje. Svi epifitski
kaktusi imaju na stabljikama vazdune korenove, i to celom duinom
stabljike, ili na takvim mestima gde dva lanka srastaju, esto se vazduni
korenii nalaze i na samom vrhu bonog izdanka. Vazduni korenovi se
ukorenjuju ako naidju na pogodan supstrat, ili na neko ravasto mesto sa malo
nataloenog humusa.
Doskora smo malo znali o epifitnim kaktusima, i to najvie iz botanikih
bati. Neto vie se gaje Zygocactus i hibridi roda Epiphyllum. Danas se u
stanovima esto postavljaju tzv. epifitni ormani, gde se gaje razne bromelije,
kapradini i orhideje. Epifitni kaktusi se esto trae i zbog viseeg oblika i
vanredno lepog oblika grana. Ovi kaktusi spadaju uglavnom u podfamiliju
Cereoideae. Ima ih mnogo vrsta mada sve nemaju isti ivotni ritam. Bez
obzira na botaniku klasifikaciju, moemo ih sve grubo podeliti u tri grupe.
Rhipsalis, Hatiora i Lepismium
Prvu grupu ine visee biljke. Njihove grane formiraju veinom slabe lanke,
ponekad listasto proirene. To su rodovi Rhipsalis. Hatiora i Lepismium
Cvetaju malim cvetovima, i to kasno u jesen i zimi. Upravo ta okolnost to
cvetaju, a esto i rastu zimi, odredjuje celokupan postupak gajenja.
Ove biljke vole svetla i relativno topla mesta u stanu ili u stakleniku sa
temperaturom izmedju 16 i 20 C U stanovima najbolje uspevaju u epifitnim
stalaama, gde treba da zauzmu mesto blizu prozora. Tamo ih moemo
zalivati i oroavati, a da ne otetimo nametaj u stanu. Ovi epifiti se. naime,
moraju zalivati i zimi. U prirodi, na granama, a kad esto pada kia, zemlja
nikad nije suvie mokra, zato to je ima samo u tankom sloju. Voda brzo
otie, pa je esto, nekoliko asova posle kie suprstrat prosuen. Da bi smo to
bolje podraavali prirodne uslove, ove biljke treba oroavati, a redje zalivati.
Najbolji supstrat za razvoj ovih epifita je meavina od istih delova treseta i
polutrulog lia, najbolje bukovog. Zemlja treba da sadri neznatnu koliinu
kalcijuma. Za uspean rast epifita supstrat treba da je kisele reakcije sa
vrednou pH od 4,5. Za zalivanje se preporuuje meka voda. Presadjujemo ih
ili u prolee posle cvetanja, ili krajem leta. kada se kod vrsta te grupe zavrava
letnje mirovanje. Slobodno visee vrste se dobro smetaju u korpice za
orhideje. Ako ih gajimo u stanu van epifitnih oramana, bolje je saditi ih u
sudove od neporoznog materijala, dakle u plastine lonce ili inije, sudove od
glazirane keramike i sl. U takvim sudovima se koreni ne sue tako brzo. Dobro
uspevaju takodje na tresetu ili u vodenoj kulturi.
Ako postoje mogunosti da ih leti smestimo u vrtu ispod drvea, ili u zasenjeni
deo balkona to e im koristiti. Neposredno osvetljavanjc tokom leta
podnose samo izjutra i predvee. Preko dana moraju biti u polusenci. Ako je
suvo vreme. oroavamo ne samo biljke, ve i iru okolinu gde se one nalaze
kako bi odrali vlaan vazduh. Mada samo neki epifiti iz ove grupe rastu
tokom leta. oni na vazduhu toliko ovrsnu da zimi bogato cvetaju. Pravilnom
negom postiemo da veina vrsta cveta iz svake aerole. Iz poneke areole izadju
ak i po 3 cveta. Ovi cvetovi su, istina, mali ali zbog velike koliine deluju
neobino zanimljivo i lepo. Plodovi su bele ili ruiaste bobice, a neverovatno
slini bobicama imele. Ptice koje ih jedu prenose seme na druga mesta.
Zygocactus, Epiphyllopsis i Rhipsalidopsis
U drugu grupu spadaju kaktusi koji su medjusobno po izgledu veoma slini.
To su grmii ije se granice sastoje od malih i pljosnatih lanaka. Na mestu
gde izrasta nov lanak granice su veoma suene, i tu se pojavljuje vazduno
korenje. Neke od ovih biljaka cvetaju zimi, neke leti ime su odredjene i
razlike u njihovom gajenju. Zygocactus koji je vie poznat pod pogrenim
imenom Epiphzllum je najpopularniji epifit, koji se veoma esto gaji. Mada je
u brazilskim praumama, gde se Zygocactus truncatus nalazi, klima dosta
specifina, njegovi hibridi su u Evropi dosta aklimatizovani i dobro uspevaju.
Cvetaju zimi dosta velikim zigomorfnim cvetovima, najee u decembru.
Otud naziv boini kaktus. Uzgajamo ga bilo s vertikalnim korenom ili
kalemljen na peireskii ili nekoj drugoj podlozi. Otprilike est sedmica posle
cvetanja ovaj kaktus miruje, a na prolee opet poinje da raste. Za vreme
mirovanja ga ne zalivamo, a odrava se na temperaturi od oko 8 C Za vreme
vegetacije najbolje ga je smestiti na poluzasenjeno, skrovito mesto u vrtu ili
na leji, gde biljke esto prskamo i ne dozvoljavamo da se sue. U avgustu
smanjujemo zalivanje kako bismo obustavili rast. U tom periodu koji traje
otprilike mesec dana, poinje pupljenje. Cesto se deava da, posle prenoenja
u stan. pupoljci odpadnu. To se ne deava zbog prenoenja, kako se esto
misli, nego zbog sobne temperature i suvog vazduha. Ravnotea inilaca rasta
je naruena, biljka je toliko oslabljena da pupoljci prestaju da se razvijaju i
propadaju. Da bismo odrali vlaan vazduh a time i pupoljke na kaktusima,
dovoljno je da na biljku navuemo veu plastinu kesa S obzirom da
zigokaktusi potiu iz tropa, zimi ne podnose visoku temperaturu, pa je
najbolje ako je ona oko 8 C. Dobro cvetaju i u neto hladnijoj sredini. Trae
bolju zemlju; dobro je da se supstratu koji smo preporuili za prethodnu
grupu, doda vei deo govedjeg stajnjaka. Zigokaktus sa vertikalnim korenom
se moe dobro razvijati samo uz kiselu reakciju zemljita. U tom pogledu je
mnogo osetljiviji nego ostali kaktusi, pa se uglavnom zbog toga kalemi na
manje osetljive podloge.
Epiphyllopsis i Rhipsalidopsis su po spoljanosti slini zigokaktusu mada
su njihovi lanci razliite veliine. Cvetaju tek na prolee, i to simetrinim
cvetovima. U pogledu gajenja su gotovo u svemu slini zigokaktusima
jedino vreme ogranienog zalivanja u avgustu ne dolazi u obzir. Ako
Rhipsalidopsis treba da cveta u prolee, tokom zime mora da miruje 100 dana
na temperaturi od 10 C. Za to vreme se mora takodje umereno zahvati da ne
uvene. Ove biljke dobro uspevaju na rastresitijem zemljitu nego zigokaktusi
dakle na zemljitu sa neto vie treseta. Epiphyllopsis gartneri i
Rhipsatidopsis rosea su medjusobno ukrtani, pa je nastalo nekoliko veoma
lepih hibnda koji se sada dosta gaje. Gaje se ili s vertikalnim korenom, ili se
kaleme na slian nain kao zigokaktusi.
Selenicereus, Hylocereus i Epiphyllum
Treu grupu ine vrste koje rastu u klimatskim uslovima s duim suvim
periodom. Rastu i na niim stablima drvea, ali i na stenama, ili medju
proredjenim bunjem. Kod nas zimi miruju, a vegetacioni period i cvetanje su
u letnjim mesecima. Kaktusi ove grupe imaju ve neto jae grane, a time i
vee rezerve vode u vreme sue. Ovde spada Aporocactus koji ima visee
grane i Selenicereus. Hylocereus i Deamia koji se vazdunim korenjem hvataju
za pogodan oslonac, pa se rastui penju uvis. Te biljke nisu epifiti u pravom
smislu te rei. ali su za njihov porast neophodni slini usIovi. Od pravih epifita
ovamo spada Epiphvllum i neki njemu slini rodovi. Sve ove biljke trae
zemlju s veom propusnom moi, ali i bogatu zemlju u kojoj su glavni
sastojci treset i govedji stajnjak. Tokom leta, u vreme bujnog rasta, dodajemo
rastvoreno kompleksno mineralno djubrivo i to 1 gram na 1 litar vode.
Izdanci selenicercusa mogu u jednoj sezoni narasti i 2 m. Mesto gde su
smeteni kaktusi treba zaseniti, ali ne mnogo. Ako ih gajimo u stakleniku,
provetravamo ih tokom noi. Zatim nas iznenadi u prolee i aporokaktus sa
mnogo cvetova, koji pokriju elu biljku. Kod sclcnicereusa, uglavnom vrste
Selenicereus grandiflorus kraljica noi, moemo oekivati i uvene, kao
iz bajke lepe, ogromne cvetove. Selenicereusi cvetaju usred leta, u toplim
noima. Rascvetaju se odmah posle zalaska sunca. Otprilike sat kasnije
isputaju jak, prijatan miris. Izjutra, posle izlaska sunca, brzo uvenu. Slian
nain razvoja imaju epifiti iz grupe fylokaktusa Moramo voditi rauna o tome
da li je u pitanju originalna vrsta, ili krianac Botanike vrste Epiphullum
veoma su retke i mogu se gajiti samo u stakleniku. Dostiu znatnu veliinu, ali
retko cvetaju. Na primer, Epiphyllum grandilobum je puzavica koja u svojoj
postojbini Panami i Kostariki dostie visinu od preko sotinu metara, a pojedine
grane su iroke do 25 cm. U botanikoj bati u Berkliju bio je zasadjen kalem
ove biljke u orhidejinom stakleniku i za deset godina narastao je toliko da je
probio zid visok nekoliko stotina stopa (1 stopa 30,48 cm Prim. prev).
Jo u prolom veku su se Epiphyllum i veoma srodna Nopahochia ukrtale
kako uzajamno, tako uglavnom sa Heliocereus speciasus, kao i sa Selenicereus
grandiflorus. Kasnije su se takodje ukrtale sa Heliocervus coccineus i
Aporocactus flagelliformis. Tako je nastao veliki broj hibrida. U prolom
stoleu, naime, glavni cilj praktiara bio je da se dobiju to vei cvetovi lepih
boja. U poslednje vreme pak, trai se nizak rast, vei broj cvetova koji to due
traju. Tako, na pnmer, krupnocvetni francuski hibridi imali su ogromne
cvetove, ali su u roku od 24 sata venuli. Danas pojedini cvetovi izdre kod
nekih vicevetnih hribrida 3 do 4 dana.
Gajenje hibridnih epifita nije teko. Mogu se gajiti ispred ili ispod prozora ili
napolju, na otvorenom, jaku egu veinom ne podnose, pa ih moramo smestiti
tako da su u hladu oko 10 do 15 asova. Leti ih redovno zahvamo po
mogunosti mekom vodom. Moemo ih i prihranjivati razredjenim dobro
raskvaenim govedjim stajnjakom. Poslednje prihranjivanje treba obaviti sa
vie fosfora i kalijuma, a manje azota. Fosfor se u pogodnom obliku dodaje
zalivanjem. Leti je dobro uvati biljke pod nadstrenicom zbog grada koji
moe da oteti naroito mlade, slabe sadnice. Moramo uvati biljke i od
provala oblaka i pljuskova naroito kad su kiovita leta. Zimi epifite
zalivamo samo malo, a prezimi ja vaju na temperaturi od 812 C. Prostorija
treba da je svetla, zato to se u januaru i februaru pojavljuju prvi pupoljci, to
se pupoljci vie razvijaju, to vie, ali oprezno zalivamo. Pupoljci epifita
ponekad veoma bogato izbijaju. Biljka ne moe sve da ishrani, te jedan broj
otpadne. Postoje, medjutim, vrste i hibridi kod kojih preovladjuju osobine
viecvetnica Nopalxochia phyllathoides, N. ackermanii i N. hamburgensis,
koje mogu imati na svakoj stabljici preko deset manjih cvetova.
Krupnocvetne vrste mogu razviti na jednoj grani najvie dva cveta. Opadanje
pupoljaka kod krupnocvetnih vrsta je, dakle, normalno. Ako se pak desi da
nema nijednog pupoljka, ili ako biljka prestane da cveta, to je siguran znak da
smo u gajenju neto pogreili. Ili su se koreni isuili, ili su biljke due
vremena bile izloene jakom suncu, ili je na biljke uticao suv vazduh. Suvie
vlaan supstrat, koji moe prouzrokovati trulenje korena, moe izazvati
potpuno opadanje pupoljaka. Najbolje je epifite presadjivati u avgustu.
KAKTUSI U SLOBODNOJ KULTURI
Gajenje kaktusa napolju ima mnogo prednosti. Slobodna kultura daje
neprocenjive pogodnosti pri gajenju visokih biljaka, ali je neophodna za
tropske vrste i kaktuse navikle na toplije uslove. Ovaj nain gajenja prvi je
primenio Josef Papirnik, jedan od najboljih strunjaka za kaktuse u SSR.
Poeo je da gaji kaktuse 1930. kad mu je bilo preko 60 godina. Mada je tada
bio poetnik, nabavio je meksikanske kaktuse. Zasadio ih je na hranljivu
podlogu i postavio u vrtu na drveni sto. Kaktusi su bili pod otvorenim nebom,
i imali preko dana suneve svetlosti i toplote, a nou obilnu rosu. Rasli su
tako dobro, da je ta kolekcija uskoro postala uvena. Za vreme toplih dana
polivao je pregrade izmedju saksija nekoliko puta dnevno a kad je kia due
padala, prekrivao je celu kolekciju staklenim krovom. Taj stakleni krov stajao
je na stubiima tako da je sve vazduh sa svih strana priticao do biljaka.
Poto se ta metoda pokazala uspenom, brzo su je prihvatili mnogi ljubitelji
kaktusa i poeli da neguju svoje kaktuse bez stakla. Naalost, gajenje pod
vedrim nebom je uspeno samo na nezagadjenim mestima, gde je vazduh ist
Mesto gde se kaktusi gaje u slobodnoj kulturi treba da je zatieno od vetra. Za
biljke su naroito nepogodni hladni severni i zapadni vetrovi. Pogodne su
terase okrenute ka jugu, mesta uz june strane zgrada, prostori zatieni gustim
ogradama i sl.
Kaktusi koji se slobodno gaje mogu biti u sanduiima ili u neporoznim
saksijama loncima. Kaktuse iznosimo napolje u aprilu kad je vreme
povoljno. Ovrslim biljkama ne kode ni slabiji mrazevi kojih ponekad ima i u
maju. U prvo vreme veoma je vano da budu ispod nadstrenice koja ih titi od
hladnih kia. Takvu nadstrenicu najlake emo napraviti od plastine folije.
Folije privrujemo na lagani drveni ram, ili na dve motke. Vano je da i pod
takvim krovom vazduh moe slobodno da struji oko biljaka. Kad je lepo
vreme folije uklanjamo, kako bi sunce slobodno obasjavalo kaktuse. Za
slobodno gajenje kaktusa, mala je opasnost od oegotina. U prvim danima
posle preseljenja iz tamnog zimskog boravita biljke treba posebno paziti.
Kaktusi se brzo snabdeju vodom i kreu ka cvetanju. Najvie nas prijatno
iznenade u jesen - kada porastu neverovatno duge i jake bodlje.
Mnogim kaktusima je veoma korisna blaga kia. Ali takva kupka ne srne da
traje dugo. Ne srne to biti ni jak pljusak. Kia koja biljke biuje skida sa njih
biljna vlakanca i uprlja ih isitnjenim i raskvaenim supstratom. Posle nekoliko
asova blage kie kaktusi kao da ivnu. Ako su, pak, kaktusi na toplom
vremenu esto izloeni kii. moe ih napasti zarazna trule koja zahvata
njihove vegetacione kupe. Tome su sklone naroito ilske okruglaste vrste.
Postoje i veoma otporni kaktusi koje u prolee moemo slobodno zasaditi u
vrtu. Te biljke podnose klimatske promene naeg podneblja bez veih
oteenja. Ne kode im ni sneg koji nekad padne u aprilu, niti dugotrajne kie
ak im ne kodi ni grad. To su uglavnom, stupaste vrste roda Trichocereusa.
Cereus, razne opuncije i ehinopsis. Niske kaktuse nije preporuljivo gajiti na
otvorenoj povrini, jer ih oteuju puevi i razni insekti.
Slobodno gajenje kaktusa moemo kombinovati i sa gajenjem u zatienom
prostoru (u predprozorskom stakleniku ili u toploj leji). Kia je i u ovom
sluaju dobrodola jer je tada vazduh istiji. Postoje i staklenici sa
prcklopnim krovom. U takvom stakleniku biljke mogu prezimiti a leti mogu
uivati prednosti slobodnog gajenja.
Svaka metoda ima odredjene mogunosti, pa nekim vrstama bolje odgovara
a za druge je manje pogodna. Slobodno gajenje nije uspeno za astrofite,
melokaktuse, cefalocereus senilis-e i sl. Medjutim, kad su se na ovaj nain
gajili ehinocereusi, bele mamilarije visinske dugobodljikave lobivije i
pseudolobivije rezultati su bili odlini. Mnoge retke vrste iz junih drava
SAD moemo odrati u dobroj formi, pa ih ak dovesti i do cvetanja jedino
gajenjem pod vedrim nebom.
U slobodnoj kulturi trebalo bi gajiti i podloge za kalemljenje izuzev
peireskije i peireskiopsisa. U nekim botanikim batama dre posebne vitrine
pod vedrim nebom. Umesto stakla se upotrebljava jaka iana mrea. U
takvim vitrinama dobro se razvijaju mnogi otporniji kaktusi i mnogobrojni
sukulenti. Na jakoj kii vitrine se jednostavno prekriju prozorima sa leja ili,
jo bolje, folijama. U krajevima gde ee pada grad dovoljno je biljke pokriti
gustom mreom razapetom na drvenom ramu. Ovakva mrea povoljno deluje
i zbog loga to se jaka kia razbija u fine kapljice.
Echinocactus grusonii HILDM.
Ferocactus hamatacanthus (MUHLENPFRD.) BR. et R.
Echinocereus blanckii (POS.) PALM.
Echinocereus pantalophus (DC.) RUMPL.
Echinocereus purpureus LEHM.
Krainzia guelzowiana (WERD.) BACKBG.
Epithelantha micromeris (ENG.) WEB.
Melocactus harlowii (BR. et R.) VPI.
KAKTUSI IJE JE GAJENJE TEE
Postoje kaktusi koje moe gajiti svako ko im moe obezbediti barem osnovne
uslove. Medjutim, postoje kaktusi s kojima ni najiskusniji cveari ne mogu
izai na kraj. Obino su to vrste koje zbog svog vanredno lepog izgleda
spadaju u najatraktivnije kaktuse. To su naroito astrofiti. uglavnom
Astrophytus asterias, A capricorne. A. senile i A. niveum sa svojim
varijetetima, zatim Thelocaclus bicolor. Laphophothele T. nidulans,
Echinomastus mackdowellii Gymnocactus beguinii i dr. Potiu iz krajeva u
kojima u periodu vegetacionog mirovanja prolaze kroz razdoblje dugotrajnih
visokih temperatura. Nasuprot tome, njihov vegetacioni period u prirodi je
veoma kratak. Mirovanje, koje im omoguimo kod nas za vreme zime.
svakako im ne moe nadoknaditi ono na ta su prilagodjene hiljadugodinjim
uticajem izvorne, svoje klime. Ali ne mora uvek tako biti. Poznato nam je da
kaktusi sa sevcrnoileanskih i peruanskih pustinja, gde kia. moda, padne
jednaput u nekoliko godina, imaju korene otporne na uticaje vlanog supstrata.
Vrste koje smo oznaili kao posebne gube veoma lako koren, i to uglavnom u
prolee i u jesen, kada zemlja due zadrava vlagu. Neki cveari nastoje da se
pomognu kalemljenjem, to upravo kod tih vrsta dovodi do mnogih nezgoda.
Tako na primer, Astrrophytum ornatum s vertikalnim korenom raste mnogo
bre nego kalemljene jedinke. Neke druge vrste rastu na podlogama prilino
brzo, i to u visinu; gube prirodni izgled i lepotu. pa ih moramo esto
prekalemljivati. Ipak, mogue je gajiti sve posebne vrste s vertikalnim
korenom ako potujemo nekoliko pravila. Pre svega bezuslovno je potrebno
izvaditi na jesen osetljive biljke iz zemlje i etkicom to bolje oistiti koren od
suvinog suprstrata. etkice ne smeju biti tvrde i otre da ne otetimo
koren; prilikom pripremanja biljaka ilice korena skraujemo makazama
otprilike za treinu. Ako su predugaki, moemo ih skratiti i vie. tako da se
prilikom sadjenja u prolee ne zalivaju. Posle skraivanja proveravamo da li
smo odstranili sve izumrle ili bolesne korenie. Presck zdravog korena je
svetle boje. Kada na preseku zapazimo smedje ili svetlosmedje mrlje, ili ak
fine takice, takav koren moremo skraivati sve dok ne dodjemo do zdravog
tkiva.
Neki praktiari pogreno smatraju da koren bolje usisava hranljive sastojke
ako je dui. Hranljivi sastojci naime, usisavaju iz zemlje fine dlaice, na
zavrecima novih korenia. Kratak koren, koji ima vie zdravih vrhova sa
dlaicama, moe da snabde biljku sa mnogo vie hranljivih sastojaka nego dui
koren s manjim brojem korenovih dlaica sisalica. Skraivanjem
potpomaemo njihovo raeljavanje a time i stvaranje novih vrhova. Osim
toga, kaktusi sa skraenim korenom se lake sade, a mogu da stanu i u manju
posudu.
Korenje moemo skraivati od novembra do januara. Tako pripremljene
kaktuse moramo privremeno smestiti u toplu i suvu prostoriju kako bi rane na
korenu to pre zarasle. Ako to propustimo, itav korenov sistem bi u hladnoj i
vlanoj sredini bio napadnut tekom infekcijom, ime bi bila ugroena itava
biljka. Poto rane zarastu, postavljamo kaktuse u normalan poloaj. Stavljamo
ih u prazne saksije tako da korenovi stoje slobodno u vazduhu. Kaktusi sede
sami na saksiji loncu. Ako su slabiji tanji omotamo donji deo korena
svilenim papirom, to omoguava da koren stoji uspravno. Prezimljavamo ih
na normalnoj temperaturi.
Sledei, veoma vaan postupak obavljamo pred poetak vegetacije. Biljke
smetamo u staklenike za ukupno vreme od oko etrnaest toplih dana. Za to
vreme kaktusi su stalno u praznim loncima i u potpunoj suvoi. Na
februarskom i martovskom suncu moramo ih briljivo zatititi od prejakog
sunca (makar belim papirom) da se ne oprle. U tom obilju toplote, koja je
samo nadoknada onog to biljke imaju u prirodi, biljke doivljavaju
intenzivne fizioloke promene. Pre svega, one donekle usahnu a u
njihovom telu se poveava koncentracija sokova. Uskoro posle toga, na
rubovima starog korena pojavljuju se zaeci korenovih ilica u vidu belih
koninih izrataja. Time kaktusi pokazuju da su pripremljeni za vegetaciju
i da oekuju zalivanje. Tek sada ih moemo zasaditi u pravo zemljite.
Posle sadjenje kaktusa moramo stalno obezbedjivati neophodne uslove za
njihov razvoj. Ako bi se, dakle, za due vreme posle zasadjivanja temperatura
snizila i mokri supstrat se ohladio ili potpuno isuio, ceo na dotada nji trud
bi bio uzaludan. Stoga - ve prema individualnim uslovima treba da
ekamo da se za uspean dalji razvoj biljke steknu svi uslovi. Pri oglednom
sadjenju kaktusa krajem juna dolo se do zakljuka da su se biljke veoma
brzo razvijale i tako nadoknadile zaostatak u rastu zbog kasnije sadnje.
Mnogi uporedni ogledi su pokazali da skraivanje korena stimulativno deluje
na dalji razvoj biljke. Kaktusi sa skraenim korenom rasli su mnogo bolje
nego kontrolni sa neskraenim korenom pa su ak i bolje cvetali.
Neki praktiari primenjuju ovu metodu na sve svoje kaktuse, pa je razumljivo
to postiu dobre rezultate. Ovo je pogodno, naroito tamo gde se u prolee
biljke sade slobodno u zemlju. Postoje i druge vrste kaktusa koje ne trpe dui
suvi period. Takve kaktuse moramo zasaditi rano u prolee inae postoji
opasnost da uvenu. Ovde spadaju naroito kaktusi iz junog Brazila i
Urugvaja, koji se bude sasvim rano u prolee, kao to su na primer
Gymnocalycium denudatum, Notocactus ottonis, ostali notokaktusi i neke
parodije. Ove kaktuse ne ubrajamo u osetljive.
Kod ovih, kao i kod vrsta koje cvetaju rano s prolea (rebucije) bolje je
skratiti koren leti, u vreme vegetacionog mirovanja. Kaktuse vadimo iz
zemlje u drugoj polovini jula. kad zastane rast Korenovi se oiste i skrate
kao to je ve reeno. Kada se pojave nove ilice, biljke se zasade, posle ega
dolazi do nagle jesenje, vegetacije. Moe se zakljuiti da je za
severnoamerike vrste bolje skraivati korenove u jesen, a za junoamerike
tokom leta.
Ova metoda nije pogodna za male sejance i za kalemljene biljke. Ovde bi
kalemi mogli da iscrpu podlogu. Podloga sama ne upije vodu, a rast kalema je
mnogo sporiji nego na podlogama koje su i tokom zime odravane sveim. Za
uspean razvoj posebno osetljivih vrsta, treba obezbediti i sve ostale uslove.
Tako astrofiti, kao to je ve nekoliko puta naglaeno, ne podnose kiselo
zemljite. Zamljina reakcija treba da je blago alkalna, sa vrednou Ph 7
7,5. Astrofiti ne podnose ni jako humusni supstrat. Medjutim, sledei za
gajenje teak rod Ferocactus raste dobro samo u kiseloj sredini. Na istom
supstratu, na kome astrofiti bujaju, ferokaktusi su krljavi.
HIDROPONI
Jo pre stotinu godina bilo je dokazano da biljke ne ive neposredno i samo od
hrane iz zemlje. Ve tada je bilo poznato da glavne hranljive sastojke one
mogu primati jedino u obliku prostih mineralnih soli, koje moraju biti
rastvorene u vodi. Pored ugljenika koji biljke pa prema tome i kaktusi crpu iz
vazduha oni se hrane i razredjenim mineralnim solima, rastvorenim u vodi.
Prvi podatak o tome da se i kaktusi mogu uzgajati hidroponski objavljen je
1921. g. U to doba se za oiljavanje podloga i rcI.nica upotrebljavao
razdrobljeni drveni ugalj. Nemaki strunjak za kaktuse R. Zur (Rudolf Suhr)
zapazio je da kad oiljene kaktuse sa drvenog uglja (kao suprstrata) presadi u
zemljite, osetljivije vrste odmah ostanu bez korena. Tada je doao na misao
da bi se to moglo spreiti ako biljke ostavi u isitnjenom suvom supstratu a
da ih prihranjuje vetaki. Za pripremu hranljivog rastvora uzeo je recept iz
starog leksikona. Ogled je uspeo. Posle pet godina ponovo je pisao i
objanjavao kako su mu kaktusi, prihranjivani iskljuivo vetaki, rasli i
cvetali.
Otprilike deset godina kasnije nailazimo na izvetaj o slinim ogledima. Ovog
puta bila je re o istoj hidroponiji, gde je koren oglednih biljaka bio uronjen
neposredno u hranljivi rastvor. Ove oglede izvodila je u Zagrebu Zora Klas.
Ogledi, dosta brojni veoma su briljivo obavljeni. Pokazalo se da kaktusi u
hranljivom rastvoru mnogo bolje rastu nego kontrolne biljke zasadjene na
normalnom supstratu; to je isto vailo i za oiljavanje. U SSR su takodje u to
vreme obavljeni odgovarajui ogledi. Glavno je bilo oiljavanje kaktusa, jer
obinim nainom gajenja nije bilo mogue naterati kaktus da stvara koren.
Medjutim, hidroponi se ipak nisu proirili, najvie zbog toga to je teko bilo
napraviti hranljivi rastvor. Gajiti vei broj biljaka u staklenim bazenima bilo
je teko. Menjanje hranljivog rastvora bilo je sporo, nije bilo pogodnog
naina za uvrivanje kaktusa itd. Tek posle drugog svetskog rata u nekim
naprednijim zavodima za cvearstvo prelo se na sterilne supstate. Bila je
razradjena i u praksi proverena tzv. ljunana i tresetna kultura. Tako se i u
gajenju kaktusa prelo na nove, savremene metode gajenja. Tome su
doprinele i neke druge okolnosti: sve je tee pronai odgovarajuu zemlju za
presadjivanje kolekcija kaktusa.
Melocactus breederoianus BUIN.
Melocactus griseus BUIN. et BREED.
Melocactus concinnus BUIN. et BREED.
Discocactus heptacanthus (ROEDER) BR. et R.
Notocactus ottonis (LEHM.) BERG.
Discocactus horstii BUIN. et BREED.
Notocactus ottonis var. vencluianus SCHUTZ
Notocactus scopa var. romosus (V. OSTEN) BACKBG.
Postoje i druge tekoe u pogledu spravljanja supstrata. Sama zemlja im
mnogo nedostataka. Njen sastav se, svake godine menja. Na primer. postoje
razlike u sastavu pregorelog liara. ak i liar od istog lia, i sa istog
mesta ponekad ima razliite osobine. Naime, humifikacioni proces ne tee
ravnomerno, zemljine bakterije su jednom zastupljene u veoj, drugi put u
manjoj koliini, a prema stepenu vlanosti tu vegetiraju razne vrste gljivica i
sl. Usled toga, kao i ostalih inilaca struktura i osobine zemlje mogu se brzo
menjati. Osnovno je to da nikad tano ne znamo sastav supstrata. A ta da
kaemo za samo gajenje? Prilikom zalivanja se, opet, stalno ispiraju hranljivi
sastojci. Na stepenu vlanosti koji odgovara kaktusima kao biljkama koje
vole suu, bakterije nemaju povoljne uslove za razvoj. Zaustavlja se
razlaganje humusa, hranljive materije se ne nadoknadjuju. Veoma brzo se
menjaju i fizike osobine supstrata koji se slee pa je provetravanje sve
loije, jedini lek je stalno presadjivanje. Sve te potekoe otpadaju pri gajenju
kaktusa bez zemlje. Inertni suprstrat ne trai nikakvu negu, uvek je isti i
moemo ga regenerisati. Hranljive sastojke dodajemo u istim porcijama.
Njegov sastav moemo u celini menjati jednostavnim postupkom. U toj metodi
gajenja nita nije ostavljeno sluaju, a na rezultate moemo pouzdano uticati.
Kad piemo o gajenju kaktusa bez zemlje, koristimo se vlastitim iskustvima iz
perioda dueg od 20 godina. Hidroponsko gajenje kaktusa danas vie nije
nikakva neproverena novina. Kod nas (u SSR Prim. prev.) ima mnogo
velikih, srednjih i malih kolekcija u kojima ljubitelji kaktusa za svoje uspehe
mogu zahvaliti jedino hidroponiji.
Sejanci cercusa i do metar duine i polumetarske lopte kaktusa i ferokaktusa
odlino uspevaju bez zemlje. Kaktusi obilno cvetaju i stvaraju seme dobre
klijavosti. Bodlje su dugake i vrste. Mnoge, inae osetljive vrste uspevaju u
hidroponiji bolje nego na tradicionalnim supstratima.
Poznate su tri osnovne metode hidoponije. Medjusobno se razlikuju u pogledu
postupka. Zajedniki princip je taj to se biljke ishranjuju iskljuivo iz
veslakog hranljivog rastvora.
1. Kultura u vodi: koren visi neposredno u vodenom rastvoru.
2. Kultura na pesku: korenje je postavljeno u vrst sterilni supstrat do koga
se na razne naine dovodi hranljivi rastvor. Ovoj kulturi slina je kultura na
tresetu.
3. Kultura na vazduhu: korenovi vise slobodno u vazduhu, a hranljivi rastvor
se ubrizgava ili raspruje pomou raznih mehanizama.
Za gajenje kaktusa pogodne su samo prve dve metode tj. vodena kultura i
peana kultura.
Kultura u vodi
Dugogodinjom praksom je provercno da je kaktuse mogue gajiti trajno kao
kulturu u vodi. Korenovi tada vise u hranljivom rastvoru, bogato se
razgranjavaju, a nadzemni deo tela raste kao iz vode. Hranljivi rastvor se
nalazi u staklenim ili keramikim sudovima. U novije vreme na tritu se
mogu dobiti i plastini sudovi, koji su vrlo pogodni za ovu svrhu. Posebno
izradjene, tzv. hidroponske vaze nisu praktine. Prilino su iroke i zauzimaju
mnogo mesta. Upotrebljavaju ih samo oni praktiari koji gaje mali broj
kaktusa. Posude za kaktuse ne moraju biti velike. Za biljke obine veliine
dovoljna je tegla zapremine 200 ml, a za vee biljke uzimamo vee tegle i sl.
Najvanije je uvrivanje kaktusa, i to tako da hranljivi rastvor ne kvasi telo
biljke, ve da se u njemu nalazi samo koren. Ranije su korieni zapuai
(epovi) od plute ali danas imamo na raspolaganju mnogo bolje materijale.
To je penasti polistirol. Iz ploe oko 2 cm debele izreemo noem epove
potrebnog prenika. U sredini izdubimo odgovarajui otvor za provlaenje
korena. Nastojimo da bude to manji, zato to koren pre utapanja u rastvor
skraujemo. Na kraju odvojimo deo materijala, tako da nastane malo
udubljenje loa koja odgovara donjem delu kaktusa. Donji deo treba da je
naslonjen sigurno na polistirolovoj podlozi prstenu.
Za visoke biljke uzimamo deblji komad polisterola za opunciju iseemo
ovalni otvor. Uvek nastojimo da oko korena i tela kaktusa ostane to manje
upljina, ime se maksimalno smanje gubici vode usled isparavanja. To je za
kaktuse, kojima je neophodna suneva svctlost i toplota veoma vano.
Polisterov zapua prsten ima i tu dobru stranu to je u pitanju mekan
materijal. Moemo ga slobodno nabiti u posudu sa hranljivim rastvorom i
uglaviti tako da vazduh prolazi to manje; to je vano zbog maksimalnog
smanjenja isparavanja rastvora.
Posuda za hidroponiju od neprovidnog materijala je veoma pogodna.
Medjutim, i pri upotrebi tegli moe se postii da koren, koji ne voli svetlost
(negativni heliotropizam), bude u tami. Osim toga, uz pristup svetlosti
mnoile bi se ilice kojima je potrebno vie hranljivih materija. Da bi staklo
bilo neprovidno, za svaku teglu napravimo valjkastu futrolu ili od finog
papira ili od kartona.
Trajnije su okvakve futrole od lima. Moemo iskoristiti prazne kutije od
konzervi odgovarajue veliine. Jo bolji je komad savijenog aluminijumskog
lima. Takav valjak od aluminijuma ne rdja, sjajan je i dobro odbija suneve
zrake. Na taj nain se spreava preterano zagrevanje rastvora. Crni omota,
naprotiv, pojaava zagrevanje.
Za istu hidroponiju najpogodnije su podloge ili reznice na kojim se ve
zapaaju zaeci korena. Ako elimo da prekvalifikujemo ve oiljene
kaktuse, vadimo ih iz dotadanjeg supstrata, korenje sreemo na 23 cm i
dobro operemo od suvine gline. Ostavljamo ih 14 dana u suvoj sredini. Tek
posle toga ih prenosimo u hidroponije.
Pripremljene kaktuse postavljamo preko polisterove ploe zapuaa: ako
kaktusi imaju korenove, provuemo ih oprezno kroz otvor zapuaa. U
posudu naspemo istu vodu. u koju smo dodali malo preparata protiv plesni
i to tako da se u nju uranja samo donji deo korena. Kada su kaktusi jo bez
korena, nivo vode mora da dodiruje korenov vrat. Zatim svakog dana
proveravamo da li se stvara novo korenje. U neprovidnim posudama to radimo
izvlaenjem biljke, dok je u staklenim sudovima osmatranje lake.
Crte 13
Hidroponija vodena kultura: S tegla od gorice (senfa), P zapua (ep)
od polistirena, N hranljivi rastvor, V cilindar omota koji ne proputa
svetlost.
Tek kad su novi korenovi dugi oko 1 cm, i ako ih ima vie, vodu zamenimo
hranljivim rastvorom u polovinoj koncentraciji. Ako dajemo normalno 1
gram hranljivih soli na 1 litar vode, upotrebljavamo najpre rastvor u kome je u
litru samo 0,5 grama hranljivih soli. Tek posle etrnaest dana odlijemo
iskorieni rastvor i damo kaktusima hranljivi rastvor u punoj, optimalnoj
koncetraciji. Dalja nega je uglavnom, jednostavna. Posle svakih navrenih 14
dana izlijemo stari rastvor i zamenimo novim. Ako se pojave plesni, isperemo
ili oistimo posudu, pa je tek tada napunimo sveim rastvorom hranljivih soli.
Kada se kod biljaka koje nisu imale korenje stvori nov korenov sistem,
postepeno sniavamo nivo tenosti tako da i tu gornji deo korena, u duini od
oko 2 cm, ostane u vazduhu. Ako se rastvor bre isparava, a nivo tenosti se
sniava, ispareni deo rastvora nadoknadimo obinom vodom. Na jesen, posle
zavrene vegetacije, hranljivi rastvor se prolije, a korenovi se ostave na
suvom sve do prolea.
Podloga sa otpornim korenom moe ostati u rastvoru tokom cele zime. U
prolee se poinje, isto kao u procesu oiljavanja obinom vodom, zatim
rastvorom polovine koncentracije i tek pri punoj vegetaciji se korenju
daje normalni rastvor hranljivih soli.
S obzirom na to da je korenu kaktusa potreban i vazduh, preporuuje se
svakodnevno vadjenje biljke zajedno s korenom, i posle kratkog vremena,
ponovno vraanje u rastvor.
Iz izloenog je jasno da pri ovom nainu gajenja i nege moramo primenjivati
mnogo postupaka, dobro prilagodjenih za svaku biljku posebno. Kada bismo
smestili vie biljaka na zajedniku podlogu tada bi bili potrebni sloeniji
uredjaji. Zato istu hidroponiju moemo upotrebljavati samo u sluaju ako
gajimo manji broj kaktusa.
Hidroponija nam prua neprocenjive koristi prilikom raznih istraivanja u
pogledu ishrane kaktusa. Pitanja o najpovoljnijem sastavu hranljivih soli.
najboljoj koncentraciji rastvora, optimalnoj pH vrednosti i dr, mogu se resiti
prostim ogledima. Kao najjednostavniji ogled navodimo poredjenje
efikasnosti raznih tzv. punovrednih djubriva za pripremu hranljivih rastvora.
Dovoljno je gajiti isovremeno nekoliko serija istih kaktusa u rastvorima
raznih smea. Za kratko vreme zapaze se nedostaci rastvora s obzirom na
potrebe oglednih biljaka. Takvu minijaturnu laboratoriju moe imati svaki
ljubitelj kaktusa i u tom sluaju, sam moe odgovoriti na mnogo pitanja koja
ga zanimaju.
Pri gajenju kaktusa za prodaju (trite) istu hidroponiju ne treba
primenjivati. Naime, prilikom presadjivanja u zemlju mora se stvarati novi
korenov sistem. Korenje formirano u rastvoru treba ostaviti da se osui pa
ga ponovo oiljavati. To je, svakako, sporo i naporno a u veem obimu
nije ni rentabilno.
Kultura na pesku
Gajenje kaktusa na vrstim supstratima sve vie primenjuju mnogobrojni
praktiari. Od gajenja u zemlji razlikuje se po tome to se biljka ipak sadi u
vrst supstrat, slino kao u zemlju, ali taj supstrat ne sadri nikakve hranljive
soli i slui biljci samo kao oslonac. Takvih supstrata ima mnogo. U tu svrhu
moemo iskoristiti svaki materijal koji je dovoljno vrst Ne srne biti rastvorljiv
u vodi i mora biti otporan na slabe kiseline i baze. Glavno je da takvi supstrati
ne menjaju hemijski spoj i pH hranljivih rastvora. Zato su neki od takvih
materijala primenjivi tek posle odredjene, prethodne obrade. Najee se
primenjuju sledei supstrati.
Pesak. Postoji mnogo vrsta peska. Za nae potrebe pogodan je jedino kvarcni
pesak. Tzv. staklarski pesak je skoro isti kremen. U njemu praktino nema
nikakvih primesa. Prenik zrna peska treba da je do 4 m/m. Svaki pesak se pre
upotrebe mora dobro isprati. To se obavlja najlake ako pesak naspemo u sito
(za brano), pa ga propiramo jakim mlazom vode sve dok ne potee bistra
voda. Sloj peska u situ ne srne biti debeo, jer se tee propira. Rcni pesak se
takodje mora prati, jer uvek sadri odredjenu koliinnu mulja. Naroito
briljivo se mora ispirati iskopani pesak. jer se slepljuje ako je slabo ispran.
Isprani pesak ostavljamo da se dobro prosui i uskladitimo ga na suvom
mestu.
Zrnasti granit, isto kao i ostale razdrobljene stene moe se upotrebiti pod
uslovom da je zrnast kao i pesak. S obzirom na to da je ta smea uvek
sastavljena od krupnijih zrnaca, meamo je otprilike s polovinom istog finog
peska.
Plovuac u prahu (pemza). U Zapadnoj Nemakoj je to najpoznatiji supstrat
Prednost mu je to je homogen; veoma je porozan. Prah plovuca je jeftin, jer
se dobija kao otpad prilikom industrijske obrade. Ipak. ovaj supstrat nije tako
idealan kao to izgleda. Poto je porozan, veoma upija rastvor, a na povrini se
pojavljuju plesni. Smatra se da vezuje gvodje i fosfor ime oteava rast
kaktusa.
Sitna cigla (antuka) je otpadni materijal u proizvodnji cigle, usitnjen posebnim
drobilicama. Ko ima dovoljno strpljenja, moe i sam proizvoditi ovaj supstrat
od starih cigala ili crepa. Dovoljno je imati eki i sito sa okcima oko 6 mm.
Antuka se upotrebljava kao izvrstan materijal za tenis-igralita. U poslednje
vreme se uspeno koristi kao zamena za pesak prilikom izrade betonskih
blokova i panela. Za kaktuse je pogodna krupnoa do 6 mm. Antuka sadri
uvek znatan procenat praha, koji svakako moramo odstraniti, jer postoji
opasnost od unitenja korena. Poto se praina lepi na pojedina zrna,
odstraniemo je jedino propiranjem kroz gusto sito kao to je to opisano za
pesak. Cigle se proizvode od ciglarske gline, iji je glavni sastojak kaolin. U
sitnoj cigli preovladjuju oksidi silicijuma i aluminijuma. kao i neki drugi
sastojci. Karakteristinu boju ciglama daje gvodjani oksid. to je crvenilo
intenzivnije vea je koliina gvodja. U svakoj cigli ima i odredjena koliina
kalcijuma, koja se kree od 3 do 15% Dakle, antuka iz jedne fabrike razlikuje
se od antuke iz druge fabrike. Kalcijum dioksid CaO
2
kao sastojak posle
vlaenja se menja u kalcijum hidroksid Ca(OH)
2
, Zato sveza antuka moe u
poetku imati bazinu reakciju. Ako procenat kalcijuma nije naroito visok,
brzo dolazi do neutralisanja, a supstrat vie ne utie na reakciju.
amotna masa. Ima svojstva veoma slina svojstvima antuke. Proizvodi se od
slinog materijala i na isti nain kao i od cigle. U Austriji smatraju da je ova
masa bolja od pemze i antuke. Krupnoa zrnaca je ista kao kod antuke.
Vulkanski tuf (prenac) se upotrebljava umesto antuke ili amotne mase.
Pogodan je samo tuf koji se provetravanjem raspada na sitni prah.
Prosejavanjem kroz reeto izdvajamo krupnije estice, a prosejavanjem kroz
gusto sito odvajamo nepotrebni prah. Ovaj tuf se pokazao pogodan za kaktuse
koji ne podnose kalcijum.
Erdbrand je peena glina koja nastaje u severnoekim povrinskim
kopovima prilikom sagorevanja slojeva mrkog uglja. Crvene je boje a ima
izgled antuke. Zrnaste je strukture, ali posle prolaza kroz sito ostaju estice
prenika do 6 mm. Sadri neznatne koliine kalcijuma. Za vrste kaktusa
osctljive na kalcijum ovo je kao i antuka veoma pogodan supstrat. Sastoji se
preteno od krupnijih zrnaca, pa ga je dobro pomeati sa finim peskom.
ljaka i koks. ljaka se, kao otpadni materijal prilikom plavljenja u
topionikim peima, moe lako dobaviti, jer je svuda ima (u SSR prim.
prev.). Da bi se dobila odgovarajua granulacija, dovoljno je da prodje kroz
sito. Sitni koks ima sline osobine. I jedan, i drugi materijal se tokom od
nekoliko meseci mora u tankom sloju, izloiti uticaju kie i vazduha. Na taj
nain se oslobode svi rastvorljivi sastojci kao i tetni gasovi. Potom je to
zaista dobar supstrat
Drveni ugalj je materijal koji je pre nekoliko desetina godina proverio u
praksi Rudolf Zur (Rudolf Zur). Kaktusi su na ovom supstratu rasli dobro vie
godina, ako se radilo o kaktusima veoma osetljivog korena. Danas je
proizvodnja drvenog uglja znatno ograniena, pa se stoga upotrebljava samo u
izuzetnim sluajevima.
Perlit je veoma porozan i lak materijal. Upotrebljava se u gradjevinarstvu. U
cvearske svrhe dolazi pod imenom agroperlit. Mnogi ljubitelji kaktusa ga
upotrebljavaju umesto antuke i sl. i postiu dobre rezultate. Laki je od vode
zato prilikom zalivanja brzo i mnogo bubri. To moemo spreiti ako posle
sadjenja biljka povrinu pokrijemo sa oko 1 cm debelim slojem sitnih
kamenia ili grubljeg peska. Na taj nain se povrina uvrsti, pa se moe
zalivati normalno tj. odozgo. Na dno posude, ispod perlita, treba postaviti
drenani sloj.
Keramzit je takodje prirodni materijal koji se upotrebljava u gradjevinarstvu.
Sastoji se od zaobljenih estica razne veliine. Za negu kaktusa je pogodna
granulacija do 6 mm.
Bialaston se izradjuje od plastine mase (PVC); crne je boje. Poto se u njemu
bre stvaraju prilino vrste korenove ile, za kaktuse je manje pogodan;
oteava kontrolu korenovog sistema i odstranjivanje bolesnih delova.
Granulirani polisterol se u poslednje vreme upotrebljava umesto peska za
razrahljivanje teih zemljita. Veoma je lagan i lako se spira vodom.
Treset je organska materija. Njegova struktura je najblia normalnom
zemljitu. Veoma je kiseo. Predstavlja podlogu za posebnu, tzv. tresetnu
kulturu.
Izbor supstrata
Treba znati da svaki supstrat ima svoje dobre i nepovoljne strane. Idealni
supstrat treba da dobro upija hranljivi rastvor, a istovremeno da se iz njega
mogu lako isprati suvine hranljive soli. Morao bi biti tako jeftin da se uvek
iskoriava u sveem stanju, i da ima strukturu koja bi se mogla regenerisati;
zatim, da bude to laki, ali ne toliko lak da pliva na vodi.
Nijedan od navedenih supstrata nema sve te osobine. Silikatni pesak-ljunak je
jeftin, ali ga nema svuda. Providan je pa svetlost prodire u dubinu, te nastaju
povoljni uslovi za razvoj mnogobrojnih plesni. Koksa i ljake ma svuda u
dovoljnim koliinama, ali se mora mnogo prosejavati da se dobiju
odgovarajue granule; zatim se jo nekoliko meseci mora izlagati uticaju
atmosferilija. Prah cigle i amota nije zgodan za upotrebu, teak je.
Odstranjivanje suvinih soli nije jednostavno. Keramzit se jo tee nabavlja.
Perlit i granulovani polistirol su prilino lagani, pa se prilikom zalivanja
njihov supstrat nadme, a estice se teko ispiraju. Pemza je takodje lagana, ali
se retko moe dobiti. Relativno su najpogodniji antuka, amotni prah,
keramzit, pesak i isitnjeni granit Ove supstrate moemo i kombinovati.
Naroito je pogodno pomeati antuku s grubljim peskom, granitni prah s
peskom, pesak sa keramzitom i sl. Moemo dodati i 10 do 15% treseta, koji
dosta brzo menja svoje hemijske osobine, liavamo se dakle, prednosti
stabilnog supstrata glavnog svojstva kulture bez zemlje. Krupnoe
granulacije, navedene za pojedine supstrate, pokazale su se kao najbolje za
razvijanje biljke. Tu vai pravilo da manji kaktusi trae i finije granule. Kad
je u pitanju setva, pojedina zrnca supstrata ne smeju u preniku biti vea od 3
mm. Supstratu namenjenom za setvu uvek dodajemo sve treset. Istu smeu i
sa tresetom upotrebljavamo prilikom pikiranja malih sejanaca. Mlade biljke
prenika oko 2 cm sadimo na supstrat bez treseta sa granulama do 4 mm. Tek
kada su kaktusi prenika preko 5 cm, negujemo ih na supstratu normalne
granulacije.
Sadjenje
Na vrstim supstratima kaktuse gajimo na dva naina. U prvom sluaju
upotrebljavamo obine posude kao i za gajenje u smei zemlje dakle,
plitke posude, (najbolje je da budu metalne), i saksije-lonce od plastine mase
ili lima. Saksije od peene gline nisu podesne. Posude treba da su. po
mogunosti, male i plitke. Sadi se na isti nain kao na zemljitu. Ovde je
takodje vano da se obezbedi oticanje suvine lenosti. Zato naslaemo
izlomljene crepove na otvore pri dnu sudova.
U drugom sluaju upotrebljavamo posude duboke 10 i vie cm. Ove posude
nemaju otvore na dnu, ve na bonim stranama, i to 23 cm iznad dna. U te
sudove stavljamo deblji sloj grubljeg materijala. Na taj materijal se rasprostre
oko 6 cm debeo sloj supstrata normalne granulacije u koji se sade kaktusi.
Hranljivi rastvor se naliva dok ne pone isticati kroz bone otvore. Tako se u
supstratu stvori rezerva hranljivih materija. Ovakav mehanizam moemo
primeniti samo tamo gde postoji mogunost donjeg zagrevanja; jer, ukoliko
se desi da due potraje niska temperatura, kod osetljivih vrsta kaktusa
propadne korenov sistem.
Uobiajeno je sadjenje u niske, male posude u koje ee treba dodavati vodu,
ali ako primenjujemo vlaenje, to moemo izbei. Vlagu supstrata u tim
posudama moemo regulisati bolje nego u dubokim posudama i tako otkloniti
opasnost da preteranim vlaenjem ugrozimo koren na prolee i u jesen.
Za sejance su najpogodnije plitke posude, duboke samo 4 cm; za vee biljke,
iznad 4 cm u preniku, dovoljna je dubina od 5 do 6 cm. Za kaktuse koji
razvijaju koren u dubinu, i posude moraju biti dublje. Jedino sasvim velike
biljke sadimo u okrugle saksije lonce duboke oko 18 cm. Medjutim, za
rastue grupe mamilarija, ehinocereusa kad su u porastu i s manjim korenom
uzimamo plie, ali iroke posude, samo 7 cm duboke najbolje metalne.
Posude sa irokim dnom moraju imati vie ovora za odliv vode, uglavnom na
rubovima posuda.
Kaktuse sadimo uvek u potpuno suv supstrat. Jednom rukom drimo kaktus, a
drugom sipamo supstrat oko korena. Pazimo da u posudi ne ostanu nepotrebne
upljine i da koren bude dobro obgrljen supstratom. Povremeno lupkamo
posudu o neku tvrdju podlogu da se supstrat slegne i dobro razmesti oko
korena. Prilikom sadjenja veeg broja biljaka najbolje je da du jedne strane
suda napravimo od supstrata neku vrstu nasipa, na koji rasporedimo korenje
prvog reda kaktusa koje sadimo. Zaspemo ih supstratom, pa napravimo sledei
kosi nasip, poloimo drugi red i tako postupamo dok ne posadimo sve kaktuse.
Ako sadimo kaktuse koji prileu na supstrat velikom povrinom, na dno
posude postavljamo 3 do 4 manja lonia od peene gline sa dnom nagore.
Tako u supstratu napravimo upljinu koja omoguava bolje provetravanje i
prosuivaje; u protivnom, supstrat bi dugo ostao vlaan, to bi ugrozilo
korenov vrat i donji deo tela kaktusa. U supstrat sadimo samo donji deo
korena. Gornju treinu, odnosno i polovinu lonca ispunimo grubljim oblicima
ili drugim glatkim i neporoznim materijalom. Voda brzo otie, a mesta gde
najee dolazi do infekcije ostaju stalno suva. Za prelaz od normalne kulture
na gajenje kaktusa bez zemlje ne moramo biljke posebno pripremati. Sa korena
odstranimo staru zemlju, a ne moramo ga propirati kao za istu hidroponiju.
Saditi moemo slobodno i sa manjim grumeniima zemlje na korenu;
korenov vrat treba briljivo oistiti od zemlje. Mogue je i presadjivanje iz
granuliranog supstrata u normalnu zemlju bez nekih naroitih priprema. Ta
mogua smena dveju vrsta kultura prua praktiarima veliku prednost u
odnosu na istu hidroponiju.
Sledea velika prednost je u tome to se presadjivanje moe obaviti u svako
doba, kako u vreme vegetacije tako i u vreme mirovanja. Biljke sadimo u
suv i sterilan materijal, pa nema opasnosti od infekcije. Posle presadjivanja,
najmanje dva dana kaktus ne zalivamo. To je minimalno vreme potrebno za
zaraivanje povreda na ilama. U sluaju oteenja i debljih delova korena,
morali bismo saekati sa zalivanjem otprilike jednu sedmicu. Ako biljke
preadjujemo tokom vegetacije, ostavimo supstrat da se pre toga prisui, zatim
ga s korena lagano stresemo i zasadjujemo na opisani nain. Kada
presadjujemo kaktuse koji su izgubili koren ili reznice, sadimo ih tek kad se
pojave zaeci korena. Sadimo dublje nego obino zato to korenii u
poetku dosta teko prodiru, pa bi mogli izdii biljku. U tom sluaju bismo ih
morali ponovo saditi.
Hranljivi rastvor
Hranljivi rastvor treba da sadri sve potrebne sastojke kako bi se kaktusi
mogli dobro razvijati. Sastojci treba da su u odgovarajuem medjusobnom
odnosu i koncentraciji. Osnovni elementi su azot, fosfor i kalijum (N, P i K).
Osim ovih sastojaka biljkama je potreban i kalcijum (Ca), a u manjim
koliinama i gvodje (Fe). Veoma vaan sastojak, ugljenik (C) biljke uzimaju
iz vazduha asimilacijom ugljendioskida. Hranljivi rastvor mora sadrati jo
mnogo drugih elemenata koji pak treba da su zastupljeni samo u neznatnim
koliinama jer bi, inae, delovali negativno na biljke; nazivamo ih
mikroelementima.
U hranljivi rastvor dodaje se i vitamin B
1
hormon rasta, a po potrebi i
drugi sastojci, npr. ekstrakt zemlje. Za ogledne svrhe pogodni su rastvori
koje, prema uputsvima svako moe sam da sastavi Prednost je u tome to se
odnos pojedinih sastojaka moe menjati. Za tane oglede upotrebljavamo
destilovanu vodu, inae je dobra i kinica. Za istu hidroponiju vodu treba
uvek prokuvati. Ima mnogo recepata za sastavljanje hranljivih rastvora. Ovde
navodimo samo dva, i to klasini Knopov rastvor kao i popularni rastvor Van
der Krona.
Knopov rastvor Kronov rastvor
H2O 1.000,00 g H
2
O 1.000,00 g
Ca(NO3)
2
1,00 g KNO
3
0,50 g
Mg(SO
4
)
2
0,25 g CaSO
4
0,50 g
KH
2
PO
4
0,25 g MgSO
4
0,50 g
KNO
3
0,25 g Ca
3
(PO
4
)
2
0.25 g
FeSO
4
0,05 g Fe
3
(PO
4
)
2
0,25 g
U hranljivi rastvor se dodaje i rastvor mikroelemenata. Najpoznatiji rastvor
ovih elemenata je prema Hoaglandu.
Rastvor mikroelemenata prema Hoaglandu:
H
2
O 18 litara
LiCl 0,3 g
SnCl
2
0,3 g
KJ 0,.5 g
Co(NO
3
)
2
1,0 g
TiO2 1,0 g
Al
2
(SO
4
), 1,0 g
NiSO
4
1,0 g
KBr 0,3 g
CuSO
4
1,0 g
ZnSO
4
1,0 g
MnCl
2
7,0 g
H
3
BO
3
11,0 g
Ovaj dodatni rastvor se koristi tako da se na 1 litar hranljivog rastvora doda 1
cm3 ovog rastvora. Soli se takodje mogu rastvoriti samo u 1 litru vode, pa se
dodaje na 18 litara takodje 1 cm5 hranljivog rastvora. Ove rastvore, a naroito
ovaj o mikroelementima dajemo zbog toga da bi italac imao predstavu o
razlici izmedju koliina hranljivog rastvora i mikroelemenata, gde je u pitanju
ogromno razredjivanje. Kod veine mikroelemenata dovoljno je 0.5 1
gram soli na 18 000 litara hranljivog rastvora. Jaa koncentracija bi mogla biti
opasna. Komplikovani rastvori su bili jedan od uzroka to se hidroponija
biljaka i kaktusa nije prenela iz laboratorija u neposredno gajenje kaktusa.
Sreom, danas ne moramo vie s mukom sastavljati komplikovane rastvore.
U svakoj drogeriji ili semenarskoj trgovini moemo jeftino kupiti tzv.
punovredna vetaka djubriva. To su smee hranljivih soli sastavljene tako da
se u njima nalaze svi osnovni sastojci. Hoaglandov rastvor zamenjen je
preparatom mikrola, koji razredjujemo prema uputstvu. Postoje i smee koje
se sastoje od svih mikroelemenata. Proizvode se ak i specijalne smee za
hidroponiju. Dovoljno je rastvoriti pilulu u 1 litru vode i hranljivi rastvor je
gotov. Zvui lepo, ali to ipak nije tako jednostavno. Kaktusi koji stvaraju
obilje zelene mase imaju, naime, drukije zahteve nego, na primer, sobne
biljke. Vaan je uzajamni odnos pojedinih hranljivih sastojaka, a takodje i
reakcija rastvora, to se tie medjusobnog odnosa hranljivih soli, koji bi bio
najpovoljniji za rast kaktusa miljenja o tome se znatno razlikuju. Ranije
se tvrdilo da kaktusi trae uglavnom fosfor i kalijum, dok im azot nije mnogo
vaan. Pa ipak, uporedni ogledi u poslednje vreme pokazuju da je potreba
kaktusa za azotom znaajna. Ako azota nema dovoljno, biljka zaostaje u
rastu. Praktiari su to odavno znali. Zemljite nastalo raspadanjem stajnjaka
uvek je inilo osnovu za uspehe proslavljenih ljubitelja kaktusa: oni su,
medjutim, ta svoja iskustva zadravali za sebe. U strunim knjigama je
preporuivana posna zemlja.
Trichocereus candicans (GILL.) BR. et R.
Toumeya papyracantha (ENG.) BR. et R.
Selenicereus grandiflorus (L.) BR. et R.
Trichocereus chilensis (COLLA) BR. et R.
Na osnovu toga nastalo je gledite da hranljive soli treba da sadre samo
neznatan postotak azota. U SSR su takodje obavljeni briljivi uporedni ogledi
radi odredjivanja najpovoljnijih hranljivih rastvora za kaktuse. Kao dosad
relativno najbolji ve due vremena se koristi preparat herbapon. s veinom
mikroelemcnata koji se nalaze u tzv. intrakompleksnom spoju. To je hemijski
spoj koji obezbedjuje da soli u supstratu ne predju u druga, nova jedinjenja
koja biljke korenom ne bi mogle primati. Odnos osnovnih hranljivih sastojaka,
prema podacima proizvodjaa, ovakav je: N:P205:k20 - 15,35% : 7,68% :
30,71%. U herbaponu nema nijednog jedinjenja sa kalcijumom. Neko vreme se
herbapon isporuivao u tabletama tako da se vaganjem nije proveravala
teina. Sada se prodaje u kesicama od po 10 grama. Sadraj jedne kesice se
mora rastvarati u 10 litara vode. To je dovoljno za potrebe gajenja kaktusa.
Pri hidroponiji prolazimo i bez zemljinih bakterija. Njihovu ulogu preuzela je
hernija, koja nam prua hranljive soli u takvom obliku da ih biljni koren moe
primiti. Dodaje se samo vitamin B1, koji ubrzava stvaranje korena. Dodajemo
ga hranljivom rastvoru uglavnom na prolec u koliini od 1 miligram na 1
litar. Jedna tableta thiamina forte sadri 50 miligrama loga vitamina:
dovoljna je dakle, za 50 litara hranljivog rastvora. Ako nam je potrebna manja
koliina rastvora rastvaramo tablete s manjim sadrajem tog vitamina.
U hranljivim rastvorima nadju se i materije rastenja. U nekim takvim
rastvorima nalazi se i ekstrakt zemljita i drugi dodaci. Primena hormona
rasta jo je u oglednom stadiju: sigurno je da kaktusi rastu sasvim dobro i bez
takvih materija. Dugogodinjim razmatranjem hiljada kaktusa nismo opazili
nikakve negativne znake zbog nedostatka auksina i drugih stimulatora rasta.
Dosad nismo pominjali neka druga djubriva kao to su: citramfoska, arborit,
cererit i dr. Ta djubriva su pogodna samo za kulture na otvorenom prostoru;
naime, brzo se rastvara samo deo hranljivih soli, dok se ostalo rastvara
postepeno u zemljitu. Za hidropniju, pak. traimo samo takve smee
hranljivih soli koje se u vodi odmah rastvaraju, pa ih biljke mogu primati.
Voda
Ostaje jo jedan vaan inilac - a to je voda. Najpogodnija je kinica ili barem
da je voda meka. Veina praktiara je, ipak. upuena iskljuivo na vodu iz
vodovoda, koja je tvrda. Na tvrdou izvorske vode utie prvenstveno kiseli
kalcijum karbonat Kada se upotrebljava pitka povrinska voda, ona se
popravlja dodavanjem gaenog krea. Tako nastaje slab. ali za biljke ipak
znaajan rastvor kalcijumhidroksida. estim zalivanjem te materije stignu do
supstrata. Biljke ih delimino iskoriste, a ostaci se taloe. Isparava samo
voda, dok mineralne soli koje izazivaju tvrdou ostaju u supstratu. Postepeno
se poveava alkalitet; moe se dogoditi i da biljke sasvim zastanu u rastu.
Zato vodi za zalivanje obraamo toliku panju. Tvrdoa vode se izraava u
tzv. nemakim stepenima dH. 1 dH ima voda u kojoj se nalazi 10 miligrama
CaO u 1 litru. tj. 1 gram u 100 litara vode. Samo odredjivanje tvrdoe ne daje
nam sigurnost da se stepen tvrdoe nee promeniti. U velikim gradovima
pojedini delovi grada mogu biti snabdeveni vodom iz raznih izvora pa tako
nastaju esto i velike razlike. Ako stepen tvrdoe ne prekorai oko 6 dH -
ukoliko koristimo herbapon, nije jo kritino stanje. Herbapon, kao to smo
ve pomenuli, ne sadri nijedno jedinjenje kalcijuma; kaktusima ipak treba
neto kalcijuma, ali ga mogu crpsti iz vode. Za zalivanje bez hranljivih soli
moramo vodu briljivo dekalcifikovati, to se postie oksidacijom, pomou
razredjene sumporne kiseline. Razredjena kiselina nije tako opasna kao
koncentrovana. a potrebne koliine se lake odmeravaju. Ako u vodu iz
vodovoda dodamo kiseline, dolazi do hemijske reakcije usled ega se
jedinjenja kalcijuma menjaju u kalcijum-sulfat. To je sadra koja se samo
neznatno rastvara u vodi. Ostatak se taloi na dno posude kao beli praak. Ako
1 cm3 koncentrovane sumporne kiseline dodamo na 100 litara vode, tada e se
njena tvrdoa sniziti za 1 dH. Moda je jo bolja i pogodnija oksidacija
pomou oksalne kiseline; 45 grama kristala te kiseline rastvori se u 1 litru vode
pa 5 cm
3
takvog rastvora dodatog u 10 litara vode sniava njenu tvrdou za 1
dH. Kalcijum-oksalat, koji se tada stvara, pada na dno suda tako da tvrdou
vode. tj. prisustvo kalcijuma moemo prema potrebi regulisati. Voda za
zalivanje treba da ima najvie 4 stepena tvrdoe, a pH 5 do 6, nikada vie.
Reakciju kontroliemo najlake pomou indikatorskog papiria koji moemo
kupiti u radnji gde se prodaje laboratorijska oprema. Komadi tog papira
zamoimo u vodu, malo saekamo i zatim uporedimo boju s kontrolnom
tabelom (skalom) boja. Ta metoda nije sasvim pouzdana, ali je jednostavna.
Vea odstupanja od normale signalizuju upadljivu promenu boje. Ako, pak, ne
znamo tvrdou vode koja nam je pri ruci, toj vodi kapanjem dodamo razredjeni
rastvor kiseline, promeamo i reakciju izmerimo papiriem. Pri tome pamtimo
koliko smo kapljica nakapali da bismo doli do prave reakcije i tano znali
koliko kapljica emo sledeeg puta dodati istoj koliini vode. Vodu ostavljamo
uvek da odstoji 24 sata kako bi se kreni talog mogao staloiti na dno
posude. Posle navedenog vremena mogue je tano odrediti pH. Posude
moraju imati hemijski inertnu spoljnu prevlaku, jer je ve slaba koncentracija
kiseline dovoljna da pri eoj upotrebi razori pocinkovanu ili metalnu
povrinu.
Dekalcifikacija vode je veoma vana, jer nam tedi mnogo inae neizostavnog
posla oko estog presadjivanja.
Sada prelazimo na razne smetnje rasta biljaka koje najee nastaju pri
prejakom alkalitetu supstrata.
Naini vlaenja
Prilikom gajenja na granuliranoj podlozi kaktuse zalivamo hranljivim
rastvorom na isti nain kao kad bi bili zasadjeni na normalnom zemljitu.
Posle svakog zalivanja hranljivim rastvorom tela kaktusa bismo morali oprati
istom vodom jer se, u protivnom, na pokoei stvaraju sive navlake taloi
hranljivih soli. Pravilno je da svaku biljku zalivamo individualno, i to iz
kantice sa reetkom ( ruom).
Prednosti ovakvog naina zapaziemo tek kad predjemo na zalivanje
namakanjem, vlaenjem. Ako zbirka kaktusa nije velika, ispod svake saksije
lonca podmetnemo plitki okrugli tanjiri u koji nalijemo rastvor, ili vodu.
Kroz otvore saksije za oticanje, vlaga e spolja pronicati unutra, tako da e
supstrat upiti dovoljnu koliinu vode. Ceo ovaj postupak moe se
pojednostaviti ako biljke stavimo u sudove duboke oko 5 cm tako moemo
ovlaiti sve kaktuse odjednom. U tu svrhu moemo upotrebiti neko sandue
obloeno iznutra plastinom folijom radi zadravanja vode. Za vee zbirke
trebae nam i vee posude u koje stavljamo kaktuse, bilo da su to inije,
lonci, sanduci. Na taj naimjnoemo odjednom snabdeti hranljivim rastvorom
ili vodom mnogo biljaka. Posuda, svakako, treba da stoji vodoravno.
Zalivanje ovlaivanjem ili natapanjem ima mnogo prednosti, zato to smo
sigurni da e supstrat svake biljke biti ovlaen. Zalivanje je jednostavno i
moe se brzo obaviti, pri emu tela kaktusa ostanu suva; ne dolazi do
splavljivanja finih vlasi koje ostaju iste i bele a biljke imaju mnogo lepi
izgled nego kad ih zalivamo odozgo. Neki kaktusi koji imaju karakteristinu
votanu prevlaku stvaraju je jedino ako je ne kvasi voda kojom biljku
zalivamo. Glavna prednost je, ipak, u tome to se postie rast kaktusa. Ako u
ogledne svrhe jedan deo biljaka zalivamo vlaenjem, a drugi deo obino,
zapaamo veliku razliku u njihovom izgledu. Neovlaeni kaktusi u poredjenju
s onima koje ovlaujemo odozdo izgledaju naprosto zaputeni. Prilikom
ovlaivanja morali bismo na jednom mestu grupisati sve biljke koje se nalaze
u posudama iste dubine: takve biljke venu istom brzinom, pa ih moemo
istovremeno ovlaivati. Kada bismo u istim razmacima ovlaivali kaktuse u
malim i velikim sudovima, oni u malim bi stradali od isuivanja, a kaktusi u
velikim sudovima od vlage. Vee biljke naroito kad je re o osetljivijim
vrstama, uvek je bolje negovati individualno.
Prilikom gajenja na podlozi od mineralizovanog korenja kao i u vodenoj
kulturi u prolee, najpre zalivamo biljke obinom toplom vodom, dakle bez
hranljivih sastojaka. Ovakvim postupkom se istovremeno sapere praina
nagomilana tokom zime. Prava temperatura vode je takva u kojoj moemo
drati ruku. Prvo zalivanje emo obaviti svakako po lepom. toplom i suvom
vremenu. Posle tog prvog zalivanja supstrat ne srne biti mokar, ve samo
ovlaen. Korenov sistem u to vreme jo ne radi potpuno s tim to moramo
raunati i na ponovno pogoranje vremena. Tek kad su se stekli svi prcduslovi
za punu vegetaciju, otpoinjemo redovno zalivanje biljaka a moemo ih i
ovlaivati. Za povrinu od 1 m
2
treba nam oko 15 litara tenosti. Vodu
ostavljamo da prethodno odstoji jedan sat zatim viak crpemo pomou
gumenog creva ili natega. Posle takvog redovnog natapanja biljku ne moramo
zahvati 14 dana. Supstrat veoma dugo zadrava vlagu. Kada se prosui,
moemo natapanje ponovili. Zalivamo stalno istom vodom, dakle bez
hranljivih soli. Uz prvo redovno zalivanje moemo dodati vitamin B
1
a u
sluaju potrebe i hormone rasta mada to nije obavezno. Kaktus se spontano
veoma dobro ukorenjuje pa ga ne moramo posebno stimulisati.
Kada su kaktusi dobro upili vodu. i kad vidimo da su u punoj vegetaciji,
zalijemo ih hranljivim rastvorom. To obino biva poetkom maja. Hranljivi
rastvor pripremamo tako da npr., rastvorimo 1 gram herbapona na svaki litar
vode. Najbolje da to opet inimo natapanjem. Prema svim pravilima, najpre
treba dati samo polovinu koncetracije hranljivih soli ali nam iskustvo
pokazuje da im navedeni redosled ne smeta. Koren je u vrstom supstratu
mnogo vri nego u istoj hidroponiji.
U leto, kad je vreme toplo, moemo ostaviti hranljivi rastvor ili samo vodu da
u sudu stoje dva ili tri dana. Posle toga ponekad i nema ta da se crpi. ali se
zato na kaktusima vidi kako su posle takve kupke ivnuli. S obzirom na to
da. posle isparavanja vode u supstratu ostane jo izvesna koliina neiscrpljenih
soli, zalivanje hranljivim rastvorom smenjujemo zalivanjem istom vodom.
Neutroene hranljive soli se rastvore a koren i tako ima dovoljno rezerve.
Ako bismo stalno zahvali hranljivim rastvorom, koncentracija soli mogla bi
porasti i otetiti koren. Smenjivanjem zalivanja nastojimo da to spreimo.
Ukoliko obavljamo namakanje odozdo, ne moramo ni izdaleka zalivati toliko
kao kad zalivamo odozgo. Uestanost zalivanja zavisi, uostalom, od toga
kakvo je vreme, od sredine u kojoj se biljka nalazi, kao i od poloaja zbirke
kaktusa. Namakanje se obavlja po lepom vremenu. Supstrat se isuuje bre u
vedrim danima nego kad je oblano znai u julu bre nego u prolee ili u
jesen. Kolekcija kaktusa koja se nalazi na uarenoj junoj strani velikog grada
ili na nekoj osunanoj terasi trai vie vlage nego da je na vlanom vazduhu.
na obali planinskog ili vetakog jezera. Na poloajima gde se supstrat
ubrzano isuuje, zalivamo ee, ali pri tom smenjujemo hranljivi rastvor sa
dva ili tri zalivanja istom vodom. Hranljivi rastvor dajemo od maja do
avgusta, i to otprilike oko pet puta tokom itave sezone. Krajem avgusta
dajemo poslednju porciju hranljivih soli. Oko polovine septembra moemo
kaktuse zaliti rastvorom u kome se nalaze samo fosfor i kalijum. Moe to biti
rastvor kiselog kalijevog fosfata, i to opet 1 gram na 1 litar vode. Naime,
hranljive soli su potrebne kaktusima u poveanim koliinama pred period
vegetativnog mirovanja.
Biljkama ni u kom sluaju nisu potrebne sve hranljive soli kojima ih
snabdevamo. Deava se da se posle izvesnog vrevema na povrini supstrata
pojave beliaste navlake; to su mali kristali suvinih soli. Da bismo to spreili
moramo dvaput u sezoni dobro proprati supstrat Najjednostavnije je da elu
kolekciju izloimo u toku od nekoliko sati mirnoj i toploj kie. Kinica
rastvori i sapere sve rastvorljive sastojke; na kii se razrastu i nove korenove
ile. Posle takvog propiranja biljaka, zalijemo ih hranljivim rastvorom, ime
znatno potpomaemo vegetaciju. Ako to nije mogue, moramo kod biljaka
iji nas rast ne zadovoljava ee menjati supstrat. Zalivanje emo obustaviti
krajem septembra ili poetkom oktobra. U tom periodu supstrat dugo
zadrava vlagu. Zato u pogledu zalivanja u jesen moramo biti oprezni kao i
pri gajenju na zemlji. U toku zime kaktusi ostaju u suvom supstratu, a za
prezimljavanje vrede uobiajena pravila.
Regeneracija supstrata
Veinu vrstih supstrata moemo ponovno iskoristiti, Zato prilikom
presadjivanja upotrebljeni materijal ostavljamo na pogodno mesto. Mcdjutim.
pre nego to ga ponovo upotrebimo treba ga regenerisati i dezinfikovati.
Regeneraciju obavljamo da bismo materijal oslobodili svih nepotrebnih soli i
moguih primesa koje su se u njemu stvorile. To su, pre svega, ostaci zemlje
u kojoj su kaktusi bili ranije posadjeni. Na biljkama se zadralo i dosta
praine. U starom supstratu nalaze se ostaci korena. ila i sl. Otuda potreba da
se granulovana podloga dobro propere; to se ini postupno, u manjim
koliinama, a ne sve odjednom. Isprani supstrat dezinfikujemo vrelom parom.
Najbolje je ako ga saspemo u neku staru posudu, nalijemo toliko vode da
pokrije dno do 3 cm, a posudu stavimo na vatru. Voda brzo provri, a vrela
para u toku poluasovnog delovanja uniti sve prozrokovae bolesti i
tetoina, kao i seme korova. Regenerisani supstrat ostavimo da se prosui pa
je tada spreman za novo sadjenje.
Regeneriemo uglavnom antuku (sitnu ciglu), amotni prah, keramzit i perlit.
Pesak regeneriemo izuzetno ako bi nabavka sveeg peska zahtevala vie
posla od ovog postupka, ljaku i koks ne regeneriemo. Naelno se uzima da
ne treba biljke saditi u supstrat koji nije regenerisan jer se u protivnom ire
infektivne bolesti i tetoine; a ovako, oslobodili smo se velike brige i stvorili
preduslove za uspeno sadjenje. Uostalom, praksa je pokazala da kaktusi slabo
razvijaju korenov sistem i ne daju zdrave biljke na supstratu koji je propran, ali
nije dovoljno dezinfikovan vrelom parom.
Gajenje na tresetu
Prelazni tip izmedju gajenja u zemlji i na vrstom supstratu je gajenje na
tresetu. Treset se po nekim svojim osobinana pribliava zemljitu. Za razliku
od ve opisanih supstrata, on je organskog porekla; to je u osnovi humus koji
ne sadri hranljive materije; u njemu se teko nadje neka tetoina, dok se u
pukotinama zemljita esto sakriju takve tetoine.
Slaba strana treseta je u tome to se njegove osobine u poredjenju s mineralnim
supstratima ili vetakim materijama brzo menjaju. To se naroito odnosi na
kiselost. Nije podesan ni za sve vrste kaktusa. Zbog svoje znatne kiselosti nije
pogodan za gajenje astrofita, ariokarpusa i mnogih drugih oselljivih vrsta.
Naprotiv, pogodan je za gajenje obinih vrsta kaktusa za prodaju. U
inostranstvu se primenjuje u velikim centrima i to kao prirodan treset, ili na
razne naine popravljen.
Priprema supstrata veoma je jednostavna. Treset, ako je presovan u paketie,
najpre rastresemo i protisnemo kroz sito. Tako dobijemo vlaknastu, vazduastu
materiju kojoj dodajemo pesak ili sitnu ciglu, perlit i sl. Odnos treseta i
drenanih materijala treba da je 2:1, dakle dva zapreminska dela treseta, a
jedan deo peska. Sve to dobro izmeamo i moemo otpoeti sadjenje.
Sadimo u smeu koja je malo vlana. Drimo se pravila kao da presadjujemo u
obino zemljite. Na dnu svake posude moramo staviti drenau radi oticanja
suvine vode. U principu, sadimo u neporozne posude. Ovde je takodje
najekonominije i najpogodnije namakanje. S obzirom da treset ima osobinu
prekomernog upijanja vode pa se sporije sui zalivamo u ovom sluaju u
veim vremenskim razmacima.
Bez obzira na to da li zalivamo mekom vodom, vremenom ipak dolazi do
hemijskih promena. Ranije kisela, reakcija se menja u neutralnu i alkalnu. Ovo
ne moemo spreili ni povremenim propiranjem; upravo obratno time se
kiseline bre rastvore, a alkalizacija se pojaava. Da bi nam bre rasle, biljke
moramo ee presadjivati. Poto se mlade biljke takodje esto presadjuju
upotreba tresetne kulture je u ekonomskom pogledu probitana. Tresetni
supstrat je mnogo jeftiniji nego da traimo druge supstrate. Kada tome
dodamo mogunost istovremenog ovlaivanja veih povrina, utede su i
vee.
Opasnost gljivinih epidemija moe se u znatnoj meri spreiti primenom
fungicida. Sve prednosti tresetne kulture dolaze jo vie do izraaja kada
gajimo manju koliinu biljaka ili ako se u veem broju gaje vrste koje
povoljno reaguju na treset. Postoji mogunost da se zasade odrasli sejanci.
odnosno sadnice ili kalemljene jedinke neposredno u manje lonce, gde dobro
rastu i stalno su pripremljeni za distribuciju. Tako otpada jedno presadjivanje.
a potroa dobija kaktuse s kvalitetnim korenovim sistemom, osposobljene za
dalje gajenje. Na isti nain se veoma brzo obavlja oiljavanje podloge i
kalema.
GAJENJE KAKTUSA OTPORNIH NA HLADNOU
Nema mnogo kaktusa koji bi u naim klimatskim uslovima mogli biti
slobodno zasadjeni i koji bi izdrali nau zimu bez posebne nege. To su
veinom opuncije iz SAD, koje rastu u kiovitoj hladovini Stcnovitih planina
pa sve do kanadskih granica; nalazimo ih ak i u junoj Kanadi. Najotporniji
su Opuntia humifusa (syn. Rafinesquei). O. camanehica, O. rhodanlha i O.
fragilis. Svaka od ovih vrsta ima mnogo varijeteta, koje se od njih vie ili
manje razlikuju. Poznato je jo nekoliko vrsta opuncija koje u naim vrtovima
neko vreme dobro rastu, ali kad nastaje jaa ili nepovoljna zima one se
smrznu.
Opuncije otporne na hladnou stvaraju niske, u irinu razgranate grmove.
Pljosnati, okrugli ili kod Opuntia fragilis loptasti lanci se jako skvre u
jesen, i kad je vlano. To kvrenje im upravo omoguuje da preive nau
udljivu zimu. Najbolje uspevaju na suvim i osunanim junim padinana. U
suvljim regijama moemo pokuati gajenje i ostalih vrsta opuncija, ali i nekih
kaktusa koji spadaju u druge rodove. Kao otporne na hladnou, u SSR su
uspeno gajene Coryphanthu vivipara, C. neomexicana i C arizonica, zatim
Echinocereus coccineus, E. viridiflorus i Neobesseya missuriensis. Neki
kaktusi iz june Amerike podnose u svojoj domovini znatne hladnoe, ali
evropsku dugu i vlanu zimu ne mogu da preive. Izgleda da je jedino na
hladnou otporna Maihuenia poeppigii. Medjutim, zbog toga to je pomenuta
biljka retka i teko dostupna ove injenice jo nisu dovoljno proverene.
Da bi biljke koje smo zasadili na otvorenom prostoru izdrale hladnou, rasle i
cvetale neophodno je dobro pripremiti zemljite. To se naroito odnosi na
ve pomenute loptaste vrste. Zemljite mora, pre svega, biti veoma porozno,
bez trajno podzemnih voda. Od hranljivih sastojaka ne srne da preovladjuje
azot jer bi rast bio prilino bujan, a tkivo kaktusa suvie krhko. U zemlju
treba pomeati dosta pepela mrkog uglja i veliku dozu Tomasovog brana,
ime emo bogatiti zemlju kalijumom, fosforom i kalcijumom, uz istovremeno
oslobadjanje od suvinog azota. Tokom itavog prolea i leta vodimo borbu
protiv korova. Moramo raunati s tim da je tkivo opuncija koje su otporne na
hladnou veoma negostoljubivo i neprijatno jer protiv njenih bodlji ne tite
ni kone rukavice. Ako se u leji nadje pirevina. ili neki drugi dosadni i trajni
korov, ostaje nam jedino da povadimo kaktuse i leju oistimo od korova. Neki
praktiari se protiv korova oko ovih opuncija brane upotrebom savremenih
herbicida. Pre prskanja veih povrina dobro je proveriti uinak na nekoliko
oglednih biljaka.
Osetljivije vrste inae podnose dosta jake hladnoe, ali im teti esto
zamrzavanje i odmrzavanje zemljita. Veoma teko podnose i dugotrajne kie.
Oreocereus celsianus i O. trollii lako podnesu nekoliko stepeni suvog mraza,
ali propadnu u kiovitim danima, kada se na temperaturi oko nule na njihovom
telu stvara ledena pokorica. Ovakve kaktuse protiv udljive zime zatiujemo
pokrivanjem folijama i to ve krajem septembra. Na taj nain se spreava
suvie veliko vlaenje zemljita i omoguuje uspeno dovravanje vegetacije.
Medjutim. ako nastanu takve hladnoe da se zemlja zamrzne i ispod folija,
biljke pokrijemo jo jednim slojem papira ime ih zatitimo pred najjaim
mrazevima. U toplijim krajevima, gde su pljuskovi ei i gde se zemlja i pod
pokrivaima smeka, pokrivala treba izdii radi provetravanja. Ako se tano
pridravamo navedenih uputstava tada moemo izdvojiti sledee kaktuse
otporne na hladnou: Opuntia imbricata, O. arborescens, O. hystricina, O.
phaecantha, Echinocereus mojavensis, E. oklahomensis, E. fendleri,
Sclerocactus whiplei, S. polyancistrus, Echinomastus johnsonii, Pediocactus
simpsonii, Toumeya papyracantha i Utahia sileri, a od junoamerikih
Tephrocactus corrugatus, T. pentlandii, T. andicolus i dr.
Veina navedenih vrsta spada u najvee retkosti koje se u kolekcijama sa
uobiajenim gajenjem ne mogu dugo odrati. Moda je to zato to zahtevaju
posebnu negu u hladnijim uslovima, za vreme mrazeva.
Lepeza kaktusa otpornih na hladnou znatno se proiruje ako zimi takve
osetljivije vrste izvadimo iz zemlje, pa ih prezimljujemo na nekom veoma
hladnom mestu. Moe to biti dublja gredica u stakleniku, nezagrejavana soba,
veranda ili staklenik. Za one ljubitelje kaktusa koji u gradu nemaju
odgovarajue uslove, pogodna je zimi i vikendkuica.
Posle rata u strunim asopisima objavljeno je mnogo podataka o tome kako
je neverovatno veliki broj vrsta kaktusa preivco otre zime u nezagrejanim,
hladnim staklenicima ili prostorijama, gde su, usled napada iz vazduha, svi
prozori bili bez stakla. Gajenje kaktusa otpornih na hladnou tek je na
poetku. Za one ljubitelje kaktusa koji imaju vrtove ili kolibe na junim
padinama, ogledni alpinariji s ovim zanimljivim kaktusima mogu biti izvor
novih otkria i zadovoljstava.
Kada je u svoje vreme A. V. Fri doneo junoamerike visokoplaninske vrste
kaktusa, gajio ih je ogledno u alpinanju sa vitrinama koje je nazvao
andina. Posle toga se uvidclo da se kaktusi iz June Amerike ne mogu
prilagoditi evropskoj zimi. Veina vrsta otpornih na hladnou poreklom je iz
Severne Amerike.
Vea otpornost prema udima klime postignuta je s nekim na hladnou
otpornim vrstama kalemljenim na opunciji, koja je na hladnou inae otporna.
U tu svrhu naroito je pogodna Opuntia fragilis koja ima lanke jajastog
oblika. Kalem se mora nasaditi donekle ekscentrino (vidi kalemljenje na
opuncije).
RAZMNOAVANJE KAKTUSA
Svaki ljubitelj kaktusa nastoji da povea kolekciju. Kad neko poinje taj rad i
kad ispoetka zasniva kolekciju, raduje se svakom novom kaktusu, bez obzira
na to da li je re o botanikoj ili kolekcionarskoj retkosti. Neki cveari
sakupljaju samo kaktuse odredjenog roda. drugi se interesuju samo za
kristate, trei samo za male kaktuse i sl. Najjednostavnije je vegetativno
razmnoavanje. Vano je da ne razmnoavamo bolesne biljke. Sa
poklonjenim izdankom moemo uneti u zbirku razne bolesti i tetoine
kojih bismo se kasnije teko reili. Mogu se na takvim biljkama nalaziti i klice
raznih bolesti, koje se, zatim, prenose i na zdrave biljke. Pri vegetativnom
razmnoavanju postoji jo jedna opasnost. Cesto se, naime, razmnoavaju
biljke sa preteranom odn. patolokom sklonou ka stvaranju izdanaka. Takve
biljke ne rastu normalno, nemaju tipian habitus, ve stvaraju itavu gomilu
izdanaka. Obilno stvaranje izdanaka ima jo jednu nepovoljnu okolnost: takve
biljke obino retko cvetaju, ako uopte cvetaju. Vegetativno razmnoavanje, s
druge strane, ima velike prednosti. Neki posebno lepi primerci mogu se
razmnoavati samo izdancima ili reznicama. Na primer. postoji
Gymnocalycium gibbosum var. nobille s potpuno belim bodljama. Ukoliko se
u kolekcijama i nalazi, ova biljka je razmnoavana iskljuivo izdancima.
Naime, original biljke ne cveta a i kad bi cvetao. pitanje je da li bi sejanci
imali iste lepe, bele bodlje. Slino je i sa Echinocactus grusonii. I u ovom
sluaju nailazimo na oblik sa belim bodljama. Medju stotinama hiljada
sejanaca normalnih grusonija nije se u toku dugih godina vise naao nijedan
beli. Svi su imali ivopisne ilibarno ute bodlje. Kaktus sa belim bodljama je
stoga razmnoavan iskljuivo vegetativnim putem. Tek odskora uspelo je
nekim cvearima da dobiju biljke ijim se semenom prenosi osobina da daje
biljke sa belim bodljama.
Kristale i monstroze isto tako razmnoavamo iskljuivo vegetativnim putem.
Veoma cenjeni hibridi Epiphyllum (filokaktusi), zigokaktusi i dr. mogu se
razmnoavati samo pomou reznica. Poseban problem je razmnoavanje
podloga za kalemljenje; njih nikad nema dovoljno a potrebne koliine
moemo relativno brzo gajiti jedino izdancima i kalemovima.
Kalemljenje spada u vegetativne naine razmnoavanja kaktusa. Mogu se
kalemiti mali izdanci koji se sami ne bi mogli oiliti, ve bi se nckalemljeni
osuili: moemo kalemiti i sasvim male sejance koji bi se. inae
nckalemljeni teko odrali preko zime. Kalemljenjem moemo sauvati i vee
biljke, koje iz ma kojih razloga nisu u stanju da se oile. Konano, ako dobro
savladamo tehniku kalemljenja, moemo razmnoiti svaku biljku. Tako su se,
pre nekoliko godina na jednoj veoj setvenoj povrini Gymnocalycium
friedrichii pojavila dva sejanca bez hlorofila. Njihova tela bila su intenzivno
crvena.
Bez hlorofila te biljke ne bi mogle stvarati asimilate. Oba sejanca je jedan
cvear odmah posle nicanja okalemio i poeo razmnoavati tamnocrvene
kaktuse, koji su veoma upadljivi. Posle nekoliko godina, od tih jedinki
razmnoene su hiljade primeraka, koji su iz Japana izvezeni u sve krajeve
sveta. Pored nedostatka hlorofila, ovaj oblik se odlikuje i vanredno bujnim
stvaranjem izdanaka, to omoguava brzo razmnoavanje kalemljenjem. Ove
biljke nalaze se i u choslovakim kolekcijama.
Prvobitna Gymnocalycium friedrichii f. rubra je bila sasvim crvena; uvedena
je u gajenje pod nazivom Gymnocalycium Hibotan. Kasnije se pojavila
poboljana varijanta. Ona je svetlocrvena sa slabim prelazom ka ljubiastoj
boji. Epidermis se umereno sjaji. To je veoma efektna biljka koja deluje kao
da zrai i opalizuje. Komercijalno ime je Gymnocalycium Nishiki Ukus
japanskih cveara dokazuje i kombinacija svetloplave podloge sa crvenim
kalemom. Ovim uspehom jo nije bio zavren napor Japanaca da prodru na
svetsko trite.
Notocactus purpureus RITT.
Notocactus herteri WERD.
Notocacus mueller-moelleri FRI.
Wiggnisia arechavaletai
Eriocactus schumannianus (NIC.) BACKBG.
(K. SCH. ex SPRG) D. M. PORT.
Eriocactus leninghausii
Wiggnisiakavarikii
(NIC.) BACKBG.
(FRI) BACKBG.
Fraliea castanea BACKBG.
Chileaorbutia odieri (LEM.) RITT.
Gymnocalcycium horridispinu FRANK.
U ogromnim koliinama reprodukovana je Gymn. friedrichii sa zanimljivo
mramorastom povrinom tela. Nailazimo i na sasvim mreasto-crvenu
Mammilariju woburnensis. S obzirom na to da za sline kuriozitete uvek ima
dovoljno kupaca, doi e do grandioznog razmnoavanja atraktivnih mutacija
primenom kalemljenja.
Vegetativno razmnoavanje, naroito kalemljenje, moe dovesti do irenja
zaraza ako se ne obrati dovoljno panje na odgovarajui izbor matinih biljaka
i podloga za kalemljenje. Zato svaku podlogu na koju kalem nije prirastao, ili
je na njoj uginuo odmah izdvajamo i spaljujemo.
Veoma proiren nain za poveanje kolekcija je setva semena. Posmatranje
sejanaca u fazi klijanja je veoma zanimljivo. Gajenjem sejanaca moemo
mnogo nauiti. Upoznajemo ta je za njih dobro, a ta im smeta. Tako emo
pronii u zakonitosti rasta i razvoja kaktusa mnogo dublje i bre nego prilikom
gajenja starijih biljaka. Od semena dobijamo zaista zdrave mladice, a
kalemljenjem na zdravu podlogu moemo brzo doi do biljaka koje su
sposobne za cvetanje. Dobro je da svaki put ostavimo i poneki sejanac s
razudjenijim korenom. Cesto se deava da posle nekoliko godina takav
sejanac prestigne sve svoje kalemljene rodjake. Najvea pogodnost vlastite
setve jeste mogunost izbora najboljih i najlepih primeraka za kolekciju.
Sejanci i koji s poetka brzo rastu, kasnije postanu veoma razvijeni, te se vrlo
dobro aklimatizuju. Zato takvi primerci za kolekciju imaju najveu vrednost.
IZDANCI I REZNICE
Izdanci su delovi biljke izrasli iz neke areole ili aksile starijeg kaktusa.
Ponekad je dovoljan dodir, pa da se izdanak odvoji od matine biljke. To
najbolje moemo posmatrati kod jedne od najpoznatijih vrsta Echinopsis
eyriesii. Na areolama izrastaju dosta upadljive, bodljaste loptice. Lako ih
otkinemo i vidimo da su bile prirasle samo tankom cevicon provodnih
snopia. Posle odvajanja ostala je samo neznatna ranica, pored koje esto
zapaamo ve dobro razvijene korenie. Posle sadjenja i oiljavanja izdanak
raste normalno, kao samostalna biljka.
Ovakav nain razmnoavanja nazivamo vegetativnim, za razliku od
generativnog razmnoavanja, kada nova biljka nie iz semena. Pri
vegetativnom razmnoavanju sve biljke iznikle iz jedne matine biljke po
osobinama su sline. Kod stranooplodnih kaktusa uzajamnim opraivanjem
izdanaka sa iste matine biljke ne dobija se seme. Postoje vrste koje stvaraju
tako mnogo izdanaka da ih je suvino gajiti iz semena. Osim ve pomenute
Echinopsis eyriesii i vrsta koje su s njom srodne mogue je, kao primer
navesti sledee kaktuse: Mammillaria fragilis, M. prolifera. M. multiceps,
Chamaecereus silvestrii i druge. Ostale vrste stvaraju izdanke u ogranienoj
koliini a neke ih uopte ne stvaraju. Neke vrste, ako se neguju na
zemljitu bogatom hranljivim materijama, stvaraju vie izdanaka nego biljke
negovane na posnom supstratu. Neke vrste daju izdanke samo u sluajevima
ako im nekim mehanikim nainom nanesemo ranu.
Posebna pojava su podzemni izdanci. Tako se govori o krtolicama kod
Notocactus ottonis. Javljaju se na donjoj strani biljke, dakle pod zemljom. U
prvobitnom obliku su smedje boje. S obzirom na mesto postanka, oblik i boja
su stvarno do izvesne mere slini minijaturnim krtolicama. Medjutim. nije re
o krtolama, ve o izdancima koji posle odvajanja i presadjivanja brzo menjaju
izgled i postaju normalni otonisi. Sline izdanke sa osnovnog dela kaktusa
zapaamo kod Gymnocalycium denudatum. G. paraguayense i sl. Odvojeni
izdanak ostavimo dan-dva da lei toplom, suvom i hladovitom mestu da bi
povreda usled razdvajanja zarasla. Zatim biljicu sadimo u zemljite, gde se
uskoro oili i poinje samostalan rast. Ako sadimo na granulovanu podlogu, tj.
na hidroponiju. izdanke moramo dublje zasaditi da se rastui koren ne izdigne.
Reznica je deo biljke koji se odsecanjem odvaja od matine biljke.
Kalemarskim noem (skalpelom) reemo one reznice koje je, inae, teko
odvojiti. Kada bismo ih silom razdvajali, mogli bismo istrgnuti dugi komad
provodnih snopia iz tela matine biljke i time je nepotrebno otetiti. Ovakvim
reznicama moemo lako i praktino umnoavati mnogo vrsta kaktusa. Poto je
na reznici povreda vea, dobro je da je odmah posle odvajanja dezinfikujemo,
jer bi mesto gde je rez nainjem moglo postati ulaz za infekciju. Negujemo,
dakle, i ranu na matinoj biljci i na reznici. Ranije se za dezinfekciju
upotrebljavao prah drvenog uglja ili sadre koji je na rani stvarao vrstu
prevlaku koja se posle zarastanja rane mogla odlepiti. Sada se zna da je mnogo
bolje upotrebiti aluminijumov prah. Nanosimo ga etkicom neposredno na
povrinu reza. Prah se zalepi za vlanu povrinu i stvori sloj koji mehaniki i
hemijski spreava infekciju.
Reznice ne sadimo tako brzo kao izdanke. Rana se mora dobro isuiti, mora se
stvoriti kalus, a pored toga reznica mora dobiti dovoljno vremena da se
ukoreni. Ne treba se plaili to reznicu ostavljamo nezasadjenu sve dok se ne
pojave zaeci korena. To zavisi od temperature i vrste biljke, pa traje od 10 do
30 dana. Reznice se najbolje oiljavaju u prolee, kad poinje vegetacija.
Moemo ih odvajati od matine biljke ve krajem zime. Matine biljke i
reznice stavljamo obino iznad radijatora ili cevi centralnog grejanja, gde je
toplo i suvo. Moramo paziti da se ne oegnu. Reznica mora biti u istom
poloaju u kakvom e biti prilikom sadjenja. Ako dozvolimo da reznice
opuncije ili cerusa lee, one e se iskriviti. Kasnije se teko sade, a nastala
deformacija se vie ne moe ispraviti. Cesto se desi da koren ne izrasta tamo
gde je to potrebno ve se ilice pojavljuju na celoj duini stabljike koja lei.
Zato je najbolje staviti reznice u dovoljno irok lonac, a ako je potrebno,
uvrstiti ih u uspravnom poloaju zguvanim papirom.
Crte 14
Rezovi: 1- korena cereusa esto je sa strane, 2 iseak iy sredine u obliku
konusa, 3 odrezak Eppiphylluma ispod suprotno postavljenih areola, 4
konaan oblik odreska koji se pri sadjenju privezuje uz dra.
Na taj nain se razmnoava veina cercusa, opuncija, epifita (ranije
filokaktusa), zigokaktusa i mnogo drugih loptastih ili stubastih kaktusa.
Poznati hibridi se razmnoavaju reznicama zato to jedino na taj nain
sauvaju osobine matinih biljaka. Reznice zigogaktusa ( boini kaktus),
lumbergera ( uskrnji kaktus) i ripsalidopsisa odsecamo na uskom delu,
izmedju lanaka. Moemo odrezati samo jedan lanak ili i granicu sa vie
lanaka, ve prema tome koliko biljaka elimo da dobijemo.
Reznice epifita (filokaktusa) ne odseca mo na najuem mestu, ve 3 do 5 cm
vie, gde centralna osa stabljike nije tako drvenasta, i gde je granica iroka
barem 2 cm. Rez napravimo oko pola centimetra ispod dve medju sobno
suprotne areole. Zatim napravimo jo dva reza ukoso i nagore. Reznica tada
ima oblik koji lii na lastin rep. Kada tako pripremljenu reznicu zasadimo,
izrastu iz oba donja okca reznice, od kojih svaka ima svoj vlastiti koren. Tako
od jedne reznice dobijemo dve biljke.
Kod reznica stubastih biljaka deava se da se ogolelo tkivo na mestu reza
veoma isui, tako da na donjem kraju nastane duboka upljina. Takve se
reznice teko oiljavaju. To emo spreiti ako donji deo odseemo u obliku
useenog konusa Posle toga, iz sredine izniknu korenovi. Reznice sadimo
kada se na njima primete zaeci korena. Moemo ih zasaditi na otvorenom
zemljitu. Neki praktiari stavljaju reznice najpre u isti pesak ili smeu treseta
i peska. U takvom suprstratu reznice se brzo oiljavaju, - ali moramo paziti da
se suvie ne oile. Prilikom sadjenja u lonac koren bi se mogao nepotrebno
otetili. Dugake reznice, koje nisu dovoljno stabilne, priveemo spreda uz
tap, koji s privezanom reznicom zabodemo u supstrat. Ovim postupkom
spreavamo da se biljke prilikom oiljavanja savijaju. Veina kaktusa se lako
oiljava. Samo s nekim vrstama ima tekoa. To su reznice pektinalnih i
drugih zadebljalih ehinocereusa koje moramo uvek odsecati do same matine
biljke. Ako bismo ih odsecali u sredinjem delu, ne bi se mogle oiliti. Na brzi
razvoj korena utie vlaan vazduh. Supstrat treba da je samo donekle vlaan.
Gymnocalycium friedrichii (WERD.) PAOUT
Gymnocalycium sagillonis (CELS.) BR. et R.
Gymnocalycium griseopallidum BACKBG.
Gymnocalycium zagarrae CARD.
Gymnocalycium kurztianum (GUERCKE) BR. et R.
Rebutia violaciflora BACKBG.
Aylostera heliosa RAUSCH
Hymenilobivia carbadai FRI
Ni u kom sluaju reznice ne smemo prezasititi vlagom. Kad je toplo, dobro je
reznice u toku dana nekoliko puta orositi. Izdanke i reznice koje se dugo ne
mogu oiliti, ili su se isuile, negujemo u zatvorenom prostoru, dakle pod
staklom ili folijom i podesimo neto veu hladovinu. I ovde postoje izuzeci.
Tako se kod Opuntia microdasys deava da i oiljene reznice u zatvorenom
prostoru masovno propadnu. Ako to pravovremeno zapazimo, izdvajamo
natrule jedinke, obezbedimo pristup sveeg vazduha i sunca a sve to
dezinfikujemo. Poseban sluaj s reznicama su tzv. odseene glavice. Tu su
rezne povrine naroito velike. Postupamo s njima kao i s reznicama ali
isuivanje reza i oiljavanje traju obino mnogo due. Glavice odsecamo ako
je donji dco biljke zahvaen trulei ili pak zato to je biljka prestarela i runa.
Kae se da biljke podmladjujemo. Cesto glavicu odreemo zbog toga da bi
donji deo prisilili da puta izdanke. Posle oiljavanja, kroz povrinu preseka
moe doi do infekcije. Velikom oiljku treba dosta vremena da stekne
sposobnost zatite od infekcije i da postane otporan kao raniji epidermis. Zato
pod odrezanu glavicu podmeemo sloj ljunka kako bi bazalni deo ostao suv.
Neke vrste ne stvaraju izdanke, pa matine biljke tek moramo od njih
proizvesti. Stubaste cereuse jednostavno preseemo, gornji deo ukorenimo kao
reznicu, a iz donjeg dela izbijaju izdanci koje odvajamo i negujemo kao
reznice. Postepeno se pojavljuju novi izdanci Da bismo dobili to vei broj
izdanaka, nastojimo da matinoj biljci stvorimo to bolje uslove. Rezom je ne
smemo oslabiti. Zato orezujemo starije izdanke i. ako je to mogue, uvek
ostavljamo deo na matinoj biljci. esto se razviju itave gomile glaviica,
zato to se iz mladjeg tkiva stvara vie izdanaka. Veoma zanimljivo je
razmnoavanje iz pojedinih bradavica (mamila). To uspeva samo kod nekih
vrsta. Tako npr. mamile Dolichothele longimamma, odvojene od matine
biljke, sposobne su da se oile i stvore nove biljke. Mamile odseemo uza
samo telo biljke. Za to su pogodne samo dobro razvijene, ali ne suvie stare
mamile. Postupamo s njima kao i sa reznicama. tj. ostavljamo ih da stoje na
toplom mestu, delimino zaklonjene od sunca. Kad se dobro prosue srezane
povrine, tada ih sadimo u sanduie uz odravanje vlanog vazduha.
Ukorenjena bradavica (mamila) se, posle izvesnog vremena rasprsne i iz
njenog boka izraste nova biljka. Slino se razmnoava i Mammillaria
plumosa i druge vrste. Ponekad uspevamo da ukorenimo i deo rebra s jednom
ili dve areole; to je, medjutim, izuzetak. To inimo kad su u pitanju retke
biljke. Sve ee se govori o primeni stimulatora koji bi trebalo da ubrzaju
oiljavanje izdanaka i reznica. Kaktusi se dobro oiljavaju. mada mnogi
praktiari nastoje da proces stvaranja korena ubrzaju primenom stimulatora.
Moderni stimulatori, primenjivani u gajenju kaktusa uglavnom su u obliku
praha, koji ne sadre samo auksine kao dosad, ve i nikotinsku kiselinu,
fungicidne materije, vitamin B i dr. Svi ti sastojci vezani su za nosa. npr. za
aktivni ugalj (karborafin). i talk u odnosu 1:1. Stimulacioni prah se nanese na
srezano mesto ranu, tako da pokrije celu povrinu. Najbolje je ako takvo
srezano mesto kaktusa namoimo krae vreme u stimulator. Zatim se rana
ostavlja nekoliko dana da se prisui, pa se biljke tek tada sade na vlani
supstrat. Stimulisane biljke bre se ukorenjuju i izbijanje korena je jae nego
primenom tradicionalne metode.
Stimulatori se upotrebljavaju u razliitim smeama npr. na 1 lirat nosaa
0.4 litra talka, 0.4 litra karborafina i 0.2 litra tiurama (tetraalkiltiuramdisulfid)
ili pak nerila 80: dodaje se 20 mg heteroauksina, 10 mg nikotinske kiseline i
nekoliko tableta B1 forte vitamina razdrobljenog u obliku praha. Smea mora
biti sasvim homogena; u tu svrhu heteroauksin i nikotinsku kiselinu
rastvorimo i taj rastvor pomeamo sa karborafinom. Poto se karborafin isui
na temperaturi od 60 C, razdrobimo ga i u treem sudu ponovo isitnimo u
prah. Zatim se doda talk i fungicid i poto se sve izmea stimulator je
spremljen za upotrebu.
KALEMLJENJE KAKTUSA
Kalemljenje je u osnovi hirurki zahvat kojim spajamo delove dveju biljaka i
stvaramo organizam sposoban za dalju vegetaciju. Struan naziv za to spajanje
i sraivanje tkiva razliitih jedinki je transplantacija. Taj postupak
omoguava, npr. brzo razmnoavanje novih sorata voaka i ukrasnog drvea;
ima i druge primene. Kod drvea se vri transplantacija kalemljenjem ili
okuliranjem. Za kaktuse jedino kalemljenje ima znaaj. Prenoenje okaca, tj.
pojedinih bradavica (mamila) ili delova rebara sa areolom je vie zanimljiv
izuzetak, a malo kad uspeno. Isto tako retko uspeva ogled sa kalemljenjem
biljaka iz dve razne familije. Kau da je uspelo kalemljenje na kaktus
madagaskarske biljke roda Didiera. Mogue je i u okviru familije Cactaceae
uspeno kalemiti predstavnike vrsta veoma dalekog srodstva. Uzajamno
kalemljenje izmedju podfamilija je dosta esto. Svakako, mogunost primanja
kalema je vea nego pri ukrtanju polnim putem. Tato npr., nikad nije uspelo
ukrtanje opuncije sa gimnokalicijom, ali kalemljenje gimnokalicije na
opunciju je dosta esto.
Zato kalemimo kaktuse?
1. Kalemljenjem olakavamo gajenje osetljivih vrsta ili formi. Koren nekih
vrsta esto napadaju bolesti ve pri manjem nedostatku ili greci koju smo
nainili u toku nege i gajenja, ili pri pogrenoj upotrebi zemljine smee.
Kalemljenjem ovih setljivih vrsta izbegavamo takve tekoe.
2. Ubrzavamo rast biljaka. Kaktusi odgajeni na podlogama redovno se
odlikuju sposobnou da brzo narastu do velikih dimenzija. One zato i
mnogo jae hrane kalem. Najvie je to izraeno prilikom kalemljenja
sejanaca.
3. Kalemljene biljke bre dostiu odgovarajuu veliinu - ranije cvetaju.
Postie se, dakle, bre procvetavanje. cvetovi su brojniji, a esto i krupniji
nego na nekalemljenim biljakama.
4. Kalemljeni kaktusi imaju obino mnogo due i jae bodlje, vie resica i
finih vlakana. Prema tome, uticajem na stvaranje odgovarajuih izdanaka
istovremeno utiemo i na estetski izgled biljke.
5. Kalemljenjem odravamo u ivotu samu biljku koja, bez kalemljenja, ne bi
bila sposobna za samostalni opstanak. To se posebno odnosi na aureje ili
rubre, tj. na kaktuse bez hlorofila.
6. Kalemljenjem spaavamo biljke ozledjene u fazi kad nema izgleda na
njihovo oiljavanje tj. uglavnom zimi.
Podloge i njihove osobine
Tehniku kalemljenja mogue je savladati eim vebanjem. Tee je znati
koja podloga odgovara odredjenom cilju. Naime, ne prima podloga svaku
plemku. Razne podloge utiu i na izgled kalemljene biljke. Zanimljivo je da
ista podloga moe kod neke vrste kaktusa povoljno uticati na duinu bodlji,
dok se kod drugih vrsta bodlje ne razvijaju dobro; na sline uticaje nailazimo
i kad je re o sposobnosti za cvetanje i sl. Zato emo najpre govoriti o podlozi
na koju se najee kalemi i oceniti njene kvalitete.
Trichocereus spachianus stvara svetlozelene stubove visoke do 2 m. Obrazuje
izdanke na donjem delu. U prcniku dostie oko 6 cm i ima 10-15 plitkih
rebara. Veoma je otporan i dobro podnosi hladnou. Dobro raste i kad je leti
zasadjen slobodno u vrtu, podnosi i slabije mrazeve u prolee ili u jesen.
Prihvata dobro sve kaleme. Naroito je, kao podloga, pogodan za Espostoa,
Haageocereus, Oreocereus i za veinu ostalih loptastih vrsta. Rebucije,
lobivije i sl. vrste rastu na njemu dosta dobro, ne deformiu se, ali cvetanje
nije redovno. Podloge u novije doba odgajene iz semena bolje su nego stare,
stoleima vegetativno razmnoavane. Negativna strana je esto bujanje
izdanaka, naroito ako su na njega nakalemljene vrste koje su manje bujne.
Tu podlogu moramo i zimi povremeno zalivati, inae uvene, smeura se i vie
ne moe da upija vodu. Trichoccereus santiagvensis potie iz Argentine
(Santiago del Estero). Po izgledu lii na Trichocereus spachianus koji se gaji i
u SSR. Ima bele bodlje, a u prirodi dostie visinu do 8 m. Kao podloga ima
iste osobine kao i T. spachionus.
Trichocereus macrogonus raste veoma brzo. Kad poraste 2-3 m, pone se
granati s donje strane. Telo je plave boje, sa prenikom od 7 cm. Ima 7
rebara, koja su uglavnom niska i pljosnata. Ranije je smatran najboljom
podlogom, danas se manje upotrebljava. Mnoge vrste na njemu rastu brzo, ali
na tetu dobrog izgleda. Mnoge vrste mogu da srastaju. ali kasnije zastanu,
dok podloga dalje puta izdanke. Na ovoj podlozi izvrsno rastu svi varijeteti
Trichocereus ehilensis, pri emu stvaraju posebno lepe bodlje. Cephalocereus
senilis takodje dobro na njemu raste, ali se mora kalemiti spajanjem na
iseak, dakle na potpuno mlado tkivo. To je i odlina podloga za kristate.
Hladnou i suu dobro podnosi; inae je veoma otporan na bolesti.
Trichocereus pachanoi je dosta slian sa T. macrogonus. samo je manje plav,
rebra su pljosnatija. a bodlji veinom i nema. Jedro ne odrvenjuje. To je
odlina podloga, ali ne odgovara za minijaturne vrste. Zato se Neoporteria,
Copiapoa, Horridocactus i sl. na njoj razvijaju bolje nego na bilo kojoj drugoj
podlozi. Prilikom kalemljenja treba praviti takve preseke da podloga i gajeni
kaktus prilegnu jedno uz drugo samo povrinom od oko 25 mm. Podnosi dobro
hladnou i suu. Dobro prima kaleme i u vreme vegetacionog mirovanja. Zato
je pogodna za kalemljenje radi zatite nekih kaktusa.
Trichocereus chickendantzii je na prvi pogled slian manjem T. spachianus.
Tokom rasta ostaje kratko stubast. Jako puta izdanke i stvara itave kitice
glava; ima do 18 rebara koja su veoma niska. Prenik tela je 6-8 cm. Veoma je
soan i ima mekano meso. Doskora se malo koristio, ali se pokazalo da je kao
podloga najbolji za one vrste kaktusa koji se zimi skvre i uvenu. Ima tu slabu
stranu da stalno buja; zato je dobro podloge odsecati tek kad su veliine oraha.
Na njemu dobro rastu ehinocereusi, naroito pektinatni, i Mammillopsis
senilis. koja na njemu izdanke puta ranije nego na ostalim podlogama
Pogodna je i za Pediocactus, Neobesseya i Toumeya papyracantha. Podnosi
veoma hladne zime i temperature do -3C.
Trichocereus lamplochlorus je svetlozelen, sjajan, debeo oko 6 cm; ima stubast
rast, kasnije stvara proredjene, oko pola metra visoke grmove. Veoma je soan,
a izvrsno prihvata uvenule kalemove, te se upotrebljava za podravanje biljaka
koje nemaju snagu da se oile. a koje bi teko prirasle za drugu podlogu. Poto
ga kasnije kalem iscrpe, potrebno je zatienu biljku posle nekoliko godina
prekalemiti. Lamplochlorus je najbolja podloga za gimnokaliciju koja pripada
podrodu Muscosemineum Gymnocalycium mihanovichii. G. friedrichii, G.
delaetti i sl.
Trichocereus candicans raste u poetku kao loptast i brzo dostigne znatnu
veliinu. Od poznatih podloga je najjai, ima oko 12 cm u preniku. Tkivo mu
je dosta mekano, zato kasnije polee. Primenjuje se tamo gde treba nakalemiti
starije, jae biljke; dobro ih prima i hrani niz godina. To je dosta retka biljka da
bi se mogla koristiti za uobiajeno kalemljenje. Zato se upotrebljava kao
podloga samo za zaista retke primerke. Dobro podnosi hladnou i suu.
Trihocereus cuzcoensis se u poslednje vreme nalazi na tritu kao seme. Dok
je u poetnom razvoju, slian je slabijem T. pachanoL U inostranstvu se na
njemu dosta kalemi, moda zbog toga to ga je mogue brzo umnoiti setvom
semena. U SSR je malo poznat, pa zato o njemu ne postoje odgovarajua
iskustva. Trichocereus terscheckii i T. pasacana stvaraju u prirodi visoke
kolonade i rastu do irine 30 i 35 cm To su visinske, otporne biljke. Najee
se upotrebljavaju za podlogu kao sejanci, veliine grkog oraha. To su retke i
skupe podloge, jer se mogu umnoavati samo semenom. Obino ni srezane
glave ne mogu da se oile. Sejanci rastu slobodno tako da ih moemo
kalemiti tek u treoj godini. Ova podloga je pogodna za retke vrste koje na
njoj rastu slobodno, sa izraenim vlastitim karakteristikama. To je otporna,
tvrda podloga, koja podnosi velike hladnoe i samo retko stvara izdanke. Na
njoj dobro rastu biljke roda Pelecyphora, Solisia, Turfinicarpus. Tonmeya,
Escobaria, Navajoa, zatim Blossfeldia, Frailea i Neochilenia. Zreliji pasakani
su ukras kolekcije, ali ih malo ko upotrebljava kao podlogu.
Echinopsis eyriesii i njegovi hibridi su se dobro pokazali kao podloga
prilikom kalemljenja malih sejanaca. Medjutim, bolje je ehinopse radi
kalemljenja sejati iz semena tipova koji slabo putaju izdanke. Ehinopsis
prihvata plemke svih vrsta i to veoma sigurno. U tome je njegov najvei
znaaj. Delove dvogodinjih i trogodinjih sejanaca moemo odrezati i gajiti
na njihovom vlastitom korenu. Odseeni delovi sejanca ehinopsisa oiljavaju
se mnogo bolje nego sa drugih podloga. Osetljive vrste radije
prekalemljujemo na trajnu podlogu. Ehinopsis je trajna podloga samo za
nekoliko vrsta. To su, uglavnom, vrste roda Thelocactus i Coryphantha. Moe
se uopteno rei da su za ehinopsis neophodni bogat supstrat i gajenje u
zatvorenom prostoru (vlaan vazduh). Inae, pod kalemima uvenu ime
daju jo vie izdanaka. Kad jednom uvenu, obino vie ne uspevaju da
ponovno upiju vodu.
Cereus peruvianus raste u prirodi kao grm s granama dugim do 3 m. Mlade
biljke, koje koristimo za kalemljenje, veinom imaju 4-5 rebrastih brazdi sa
prosenom debljinom oko 5 cm. Nae (evropske) biljke su veinom krianci,
jer ih gajimo iz semena koje dobijamo iz junoevropskih botanikih bati. U
njima obino raste vie srodnih vrsta koje istovremeno cvetaju. pa su
medjusobno opraivani posredstvom insekata. Uostalom, postojbina te vrste
nije poznata, ali je sigurno da mu ime nije odgovarajue, jer ne potie iz
Perua; sejanci se medjusobno znatno razlikuju. Pravilo je da su za podlogu
dobri zeleni tipovi; svetloplavo su obojeni, kao injem pokriveni, po izgledu su
veoma lepi. ali su kao podloga manje pogodni zato to su osetljivi na
hladnou. To je odlina podloga za sve vrste roda Lobivia, Rebutia i srodne
biljke; ako nemamo spahijane, moemo je koristiti i za Pilocereus, Espostoa,
Oreocereus, kao i za druge loptaste kaktuse. Gymnokalycia, notokaktusi,
astrofite, fraileje i druge loptaste vrste ovu podlogu trajno ne podnose; plemke
prirastu, dolazi ak do bujnog rasta, ali otprilike posle godinu dana izmedju
kalema i podloge stvara se sloj mrtvih elija, koji nazivamo zakrpa. Taj sloj
je sive boje, pa ponekad ispunjava celo spojno mesto kalema, iz koga se moe
izvui kao ep. Nezgoda sa peruvijanima je i u tome da se za vreme zime, u
prvoj godini posle kalemljenja, pogotovo ako su zimovnici hladni, na njima
stvaraju ponekad crne pege. od ega esto i uginu. To nije neka bolest, ve
fizioloki poremeaj. U drugoj, i u sledeim godinama, ta pegavost se ne
pojavljuje. Podloga vemenom odrveni. a kalem ivi desetinama godina.
Vremenom nastanu biljke ogromnih dimenzija.
Cereus jamacaru, C. davami, C. slenogonus i C. alacripolanus su srodne vrste i
imaju kao podloge iste osobine kao i C. peruvianus. Dobre su naroito C.
davami i C. stenogonus. Eriocereus toruosus, E. pomanensis, E. guelichii, E
bonplandii i E martinii medjusobno dosta lie kako po habitusu, tako i po
drugim osobinama. Kada ovrsnu, postanu dobre podloge. Vremenom obino
odrvene i tada nisu tako osetljive na hladnou kao u poetku. Pogodne su za
kalemljenje sejanaca, ali samo do prenika 1 cm. To su tanke podloge koje ne
debljaju ni kada se okaleme. Svakako da na njih ne treba kalemiti vrste otporne
na hladnou. Nisu pogodne ni za neke loptaste kaktuse koji stvaraju kratku osu
i izrastaju u stranu. Ovi kaktusi vremenom putaju izdanke. Praktiari smatraju
da je kalem sebi podlogu privukao. Kod eriocereusa je povoljno to to se
posle kalemljenja retko povredjuju.
Eriocereus jusbertii je deblji od ostalih erocereusa, i ima oko 4 cm u preniku.
Ima kratke, crne bodlje, upadljivo sline Echinopsis eyriesii To je, izgleda,
krianac izmedju nekog criocereusa i naeg ehinopsisa, ali to nije dokazano.
Cvetovi su veliki i bele boje. Prilikom njihovog opraivanja polenom
Echinopsis evriesii daju seme, iz kojeg niu pravi Eriocereus jusbertii. To je
jedna od najboljih podlogu uopte. Odgovara za sve vrste kalema koji se na
njoj u svemu dobro i prirodno razvijaju. Kaleme najbolje prima rano u prolee
dakle, jo pre vlastitog poetka vegetacije. Leti, tj. u doba punog rasta,
kalemljenje vie ne uspeva. Ako i pored toga elimo da kalemimo, jusberte
moramo ostaviti da svenu. Neki praktian preporuuju letnje kalemljenje samo
po hladnom i kiovitom vremenu. Najbolje su mlade podloge iz semena
odgajene biljke. Stare, desetinama godina srezivanc jusberte degenerisane su, a
esto i bolesne.
Roseocactus tephracanthus ima grmolik, pa i stablast rast. Izdanci su
osmorebarni, prenika do 6 cm. Kad je mlad. dok je tanji, pogodan je kao
podloga za kaktuse roda Wilcoxia. Sigurno bi na njemu rasli i drugi kalemi,
ali u tom pogledu nema veih iskustava.
Selenicereus grandiflorus, poznata kraljica noi se gaji veinom kao
krianac sa Selenicereus pteranthus. To je biljka puzavica sa granama od po 4
i 5 rebara, debljine samo od po 1 do 2 cm. To je vrsta koja voli toplotu, zimi
trai 12-16
O
C. Moemo je zalivati i za vreme vegetacionog mirovanja.
Odgovara sejancima kaktusa koji su prilagodjeni toplijim uslovima.
Selenicereus hamatus ima sline osobine i primenu kao i S. grandiflorus.
Pored toga na duge, zelene izdanke sa kljunastim izrascima na rebrima
kaleme se Aporocactus, Zygocactus i Rhipsalidopsis. Tako nastanu lepa i
cvetovima bogata stabaoca.
Myrtillocactus geometrizans. Sejanci te vrste su petorebarni, divni plavi
stubii. To je najlepa podloga za minijaturne kaktuse roda Blossfeldia. U
Japanu na njemu uveliko kaleme tzv. crveni mihanovi. To je mutacija
Gymnocalvcium friedrichii. Biljke nemaju hlorofila, obojene su
naranastocrvenom bojom. To je poznata atrakcija sa kojom su iz Japana
preplavili trita zapadnoevropskih zemalja. Za biljke koje se kaleme na ovoj
podlozi zimi se mora obezbediti temperatura od 12-14 C i ne smeju uvenuti.
Astrophytum asterias (ZUCC.) LEM.
Astrophytum niveum KAYS.
Ariocarpus furfuraceus (WATS.) THOMPS.
Astrophytum ornatum var. niveum SCHUTZ et FLEISCHER
Austrocylindroopuntia cylindrica (LAMARCK.) BACKBG. crist.
Discocactus carasolensis n. n.
Turbinicarpus lophophoroides (WERD.) BUXB. et BACKBG. crist.
Opuncije kao podloge veoma su dobre. Lobivije i rebucije na njima rastu brzo
i uspeno. Od opuncija brzo stvaramo matine biljke. Slau se dobro i sa
gimnokalicijama. Naroito krupnije vrste stvaraju vrlo brzo lepo razvijene
biljke. One su se pokazale i kao veoma dobra podloga za brojne vrste roda
Copiapoa. Za kalemljenje vrsta roda Tephrocactus, Pterocactus i nenijih
opuncija to je jedina podloga. Pogodna je i za neke bujne ehinocereuse i
vilkoksije. Od bezbroj vrsta primenu je nala naroito Opuntia ficus indica.
Sjajnozeleni, srednje veliki lanci mogu biti i 2 cm debeli. Postoji vie oblika:
za ovu kao i za ostale vrste koje treba da slue kao trajna podloga vai pravilo
da moraju biti dovoljno ovrsle. O. tomentosa ima lanke duge oko 15 cm.
tamnozelene. obrasle po povrini kratkim, gustim maljama. Ako uzmemo
takav lanak u ruku, imamo oseaj kao da je od somota. lanci su ui, ali
duguljasti, pa su izvrsni za trajnu podlogu. Vremenom se pretvore u loptast i
drvenast buni koji stalno i dobro ishranjuje kalem. Kada kalemljenje
dobru uspe. tada je opuncija u pravom smislu te rei vena podloga. Biljke
koje rastu na opunciji i preko etvrt veka nisu vie retkost, jedna opuncija, koju
nije bilo mogue poblie odrediti, pogodna je za Ferocactus laspinus, koji na
ostalim vrstama opuncije ne raste, ali na ovoj opunciji ne samo to brzo
napreduje, ve se izgledom i kvalitetom bodlji ravna sa uvoznim biljkama.
Medju ostalim opuncijama nalo bi se. svakako, mnogo izvrsnih vrsta za
podloge pa bi se ogledi isplatili. Dobro se, na primer pokazala i O.
Leucntricha. Gusto je obrasla pa je s njom, prilikom kalemljenja, teko
postupati. O. robusta je inae s malo bodlji; postoje oblici i bez bodlji, ali se
mogu upotrebiti samo za druge vrste opuncije. Sa austrocylindropuncijom se
slae O. subuluta, ali samo za tefrokaktuse. Godine 1928 preporuivao je A. V.
Fri O. cardenche, ali se u praksi ova podloga nije pokazala pogodnom. O.
fragilis (otporna na hladnou) dobro se pokazala kao podloga za pediokaktuse,
navajoe, neobesseye, coloradoe i druge osetljive vrste iz dalekih, hladnih
regiona. Ove biljke za kalemljenje ostavljamo preko zime napolju, samo pod
lakom nastrenicom od providne folije.
Peireskiopsis velutina i P. spathulata su grmoliki kaktusi sa slabim stablima i
pravilnim listovima. Izgledaju kao maloliste peireskije, ali spadaju u
podfamiliju Opuntioideae. Reznice, ukoliko ne odrvene, brzo se oiljavaju, pa
se na njima moe ubrzo kalemiti. Kaleme se ak mali sejanci i to na najmladji
deo. Kalemi neobino brzo rastu i daju bujne izdanke. S obzirom na to da ih je
mogue umnoili znatno bre masovnije nego ma koju drugu podlogu u
poslednje vreme postale su veoma popularne. Tokom zime peircskiopsis
prezimljuje u toplim prostorijama; zalivamo ga da ne izgubi listove. Peireskia
aculeata i P. sacharosa su grmovi ili ak stabla s normalnim listovima. Na jo
nerazgranate izdanke najee se kalemi Zygocactus (boini kaktus). Slino
se razvijaju na peireskijama Epiphylopsis gaertnerii, Rhipsalidopsis rosea i
njihovi hibridi. Razmnoavaju se uspeno biljnim reznicama. Ukorenjuju se
brzo na tresetu s peskom, na umerenoj toploti pri dnu reznica. Echinocereus
salmdyckianus se preporuuje kao podloga za Epithelantha micromeris. Ovu
podlogu, kao i jae tipove Echinocereus pentalophus, treba primeniti za
Echinocereus pectinatus, E. subinermis, kao i za ostale osetljivije vrste.
Kao zanimljivost navodimo da je A. V. Fri kalemio fraileje i kriance
Lobivia einsteinii na Mammillaria hidalgensis. Prilikom kalemljenja podloga
se morala dvaput srezati da se mesto srastanja ne okvasi mlenim sokom koju
ova mamilarija izluuje. Kalemljenjem na ovu podlogu A. V. Fri je nastojao
da biljke ostanu malene. Mnogo zavisi od toga kako biljke negujemo. Poto
su veinom u pitanju otporne vrste, koje dobro rastu, negujemo ih na istom
vazduhu i uz dovoljno svctlosti. Moemo ih tada i obilno zahvati. Sigurno je
da je pogreno negovati podloge u suvim uslovima. U takvom sluaju tkivo
im postane sundjerasto, pa teko prihvata kaleme. Cesto se deava da je donja
polovina podloge mekana, malo nakvaena samo joj je vrh vrst. Takve
podloge moramo pripremiti za kalemljenje i to tako to emo najpre odsei
gornji deo. Rez napravimo neto vie od mesta gde emo kalemiti. Pre toga
dobro zalijemo. Kalemiti moemo otprilike posle jedne sedmice, jer u
medjuvremenu donji delovi dobro upiju vodu. Jedino je izuzetak Eriocereus
jusbertii. Kad na njega kalemimo, mora biti svenuo.
Veoma ovrsla podloga je preduslov uspeha u kalemljenju. Izmedju pravilno
odabrane, otporne podloge i kalema uspostavlja se ravnotea. Oba ova
elementa se uzajamno iskoriuju, to je uslov dugotrajnosti tog spoja. Veliki
broj primeraka raste na podlogama desetinama godina i za to vreme se razviju
u prekrasne biljke. Neki cveari gree kad u nameri da to bre stvore to vei
broj podloga gaje kaktuse u hladu i u toploj sredini, bez provetravanja, a uz
obilno djubrenje. Tako gajene podloge nisu izdrljive, a ako biljka jo
promeni sredinu, poinje da se sui pod kalemom. Kalem stagnira i ne raste,
pe ak odumire. U takvom sluaju najbolje ga je pravovremeno prekalemiti
na otpornu podlogu. Relativno najbre moemo odgajiti peireskie i
peireskiopsis. Kod ovih vrsta ubrzavanje rasta ne kodi. Neke podloge, kao
to je ve navedeno prilikom analize pojedinih vrsta, slue samo privremeno.
Tako se pretpostavlja da e i ehinopsis obavljati svoj zadatak dve do tri
godine. Posle toga ga kalemimo ili oiljavamo, ili prekalemljujemo.
Medjutim, i ti privremeni, prelazni kalemovi treba da su otporni ako elimo
postii dobre rezultate. U nekim sluajevima podloge cereusa su u poetku
veoma slabe i tek kad su starije, obim tela im se poveava. Postoje razne
metode kako doi do biljaka koje bi ve u korenu bile deblje, jae.
Najjednostavnije je da se sa jae. deblje biljke sree gornji, zadebljali deo i
ukoreni kao reznica. Preostala srezana povrina uskoro puta nov izdanak koji
zadeblja; kad dostigne duinu od oko 20 cm. odseemo ga i oilimo. Tako
postepeno sa jedne matine biljke dobijamo vei broj jaih podloga.
Trichocereus spachianus, T. macrogonus i T. pachanoi gajimo u vrtu u
nadjubrenoj leji. Kad naraste do 1 m visine, ponu nicati veoma debeli izdanci.
Odseeni i oiljeni izdanci daju zaista izvrsne, iroke i vrste podloge za
posebno dobre kaleme. Zadebljali Eriocereus jusbertii gajimo na taj nain to
mu odreemo vrh za oko 1 cm ispod vegetacione kupe i nakalemimo na
zadebljalu opunciju, lanke opuncije moemo prisiliti da ojaaju ako ih
zasadimo slobodno u vrtu ili leji u stakleniku a novorastue lanke stalno
orezujemo. Ovim nainom lako dobijamo zadebljalu podlogu, debelu preko
dva centimetra, pogodnu za vee kaleme.
Tehnika i nain kalemljenja
Kad elimo da kalemimo. pored podloge i kalema potrebna su nam razna
pomagala; njih emo unapred pripremiti da nam budu pri ruci. Za taj posao
nepohodan je sledei pribor:
1. Dva kalemarska noa. Oba moraju biti od nerdjajueg elika, sa ravnom
otricom, zailjenom pri vrhu. Jedan od njih treba da ima ravan deo otrice,
dug oko 20 cm kako bi se rez mogao obaviti jednim potezom. Drugi no
moe biti krai i u celini tanak.
2. Brijae seivo (ilet) je potrebno uglavnom za kalemljenje sejanaca ili
malih podloga.
3. Gumice moemo kupiti u prodavnici gumenih proizvoda. Moemo ih isei i
od unutranje gume bicikla. Treba da su iroke oko 1 mm pa zato
njihovo rezanje zahteva odredjenu spretnost.
4. Stare makaze. Slue naroito za seenje bodlji koje bi pri manipulaciji
kalemom ometale ili onemoguavale dobro spajanje kalema sa podlogom.
5. Aluminijski prah i etkica za dezinfekciju povreda posle kalemljenja.
Lobivia cinnabariana var. oligotricha (CARD.) RAUSCH.
Lobivia farmatimensis (SPEG.) BR. et R.
Lobivia nigrostoma KRZGR. et BURN.
Arthrocereus rondonianus BACKBG. et VOLL.
Cleistocactus dependens GARD.
Hertrichocereus beneckei (EHRENBG.) BACKBG.
Azureocereus hertilingianus (BACKBG.) BACKBG.
Loxanthocereus sp.
Ko dosad nije kalemio, dobro je da nabavi komad neke tkanine, ili papirne
vate radi uvijanja podloge. Prilikom izvodjenja reza podlogu treba rukom
vrsto uhvatiti, jer dodir s bodljama obino nije prijatan. Kada sve
pripremimo, tada poinjemo kalemljenje. Najobiniji nain je kalemljenje
vodoravnim rezom. Ovim nainom se kaleme naroito loptasti i krai stubasti
oblici na stubaste podloge. Uvek najpre preseemo podlogu, i to oko 1 cm
iznad mesta gde e se nasaditi kalem. Zatim kosim rezom uokrug odseemo
rubove rebara. Tako nastaje useeni konus. Sada izvodimo drugi rez kako
bismo prvi rez ispravili. Taj prvi rez, naime, nikad nije potpuno ravan.
Konani rez mora biti vodoravan i potpuno gladak. To se postie jednim
potezom. No zato treba da je fino otar, dakle bez zubaca. Ako u tome ne
uspemo, bolje je izvesti nov rez tako da na preseku ne ostanu nikakve
neravnine. Dok pripremamo kalem, presek pokrijemo platnom da se ne sui
(slino postupamo i s pelcerom). Preseemo ga vodoravno, ukosimo rubove i,
ako treba, napravimo i drugi, izravnavajui rez. I ovde presek mora biti
potpuno gladak. Sad sa rezne povrine podloge skinemo platno i priljubimo
plemku reznom povrinom na presek podloge. Idealno bi bilo kad bi podloga
i plemka imali isti prenik; ali to nije neophodno. Veinom je plemka tanji ili
deblji. Vano je da se dodiruju provodni snopii koji se nalaze u sredini rezne
povrine kao krui. Ukoliko i ti krugovi nisu iste veliine, nasadimo kalem
ekscentrino, kako bi se krajevi provodnih snopia pokrivali barem s jedne
strane ili se presecali. Kad smestimo kalem na podlogu, laganim pritiskom ga
namestimo tako da se dobro priljubi uz podlogu, i da se istisne vazduh. Zatim
kalem gumicama privrstimo uz podlogu. Treba paziti da kalem ne isklizne,
ili da se usled pritiska gumice ne odvoji. Stoga gumicu rastegnemo prstima
desne ruke. a saksiju s biljkom levom rukom malo izdignemo, dok desnom
rukom podvuemo gumicu ispod dna. Zatim lonac postavimo na sto. Sa dva
prsta ga pritiskujemo na dasku stola, a kaiprstom pridravamo kalem. Sad
nataknemo gumicu na kalem i brzo razvuemo tako da je drimo razapetu
iznad kalema, izmedju palca i kaiprsta desne ruke. Kaiprst leve ruke
oslobodimo sa kalema, a gumicu paljivo spustimo na kalem. Obino
nataknemo dve gumice unakrst, to je vei i vri kaktus koji kalemimo,
gumice jae pritegnemo. Bolje je da upotrebimo nekoliko gumica koje
labavije priteu. nego manji broj jaih gumica. Sve to moramo raditi pazei
da usled jakog steznaja gumica ne otetimo kalem. Manipulaciju gumicama
dobro je unapred uvebati, pa na neki drveni valjak, nakalemiti, recimo,
neki zapua. U prvim ogledima bolje je da sve radimo na debljoj podlozi i da
kao kalem ne uzimamo neku skupocenu vrstu.
Crte 15
Kalemljenje: 1- kalemarski no sa dugim ravnim seivom, 2 kalemljenje na
cereusu, S iskoeno gornje rebro podloge, R kalem, G gumica, 3 -
kalemljenje kristata, R pravilno formiran kalem, S iskoen gornji deo
podloge, G gumica.
Ukoliko je vea podloga vea je i asimilaciona povrina, a time je i bujniji rast
nakalemljenog kaktusa. Kod loptastih kaktusa visoka podloga ne deluje dobro.
Zato se obino kalemljenje obavlja oko 10 cm iznad zemlje. Kalem odseemo
uvek na dovoljno irokom mestu. Nastojimo da visina ne bude mnogo vea od
irine. Visoki kalemovi su labilni, esto se savijaju, pa je velika vetina
uvrstiti ih u odgovarajui poloaj da se, pre ili kasnije, ne prevrnu.
Kalemimo po lepom vremenu, tj. kad je toplo i suvo. Kalemi u tom sluaju
srastu veoma brzo. Manji kalemovi esto srastu ve za jedan dan. Za srastanje
kalemova sa irom reznom povrinom treba da prodje sedmica pa i vie.
Gumice ne treba prebrzo uklanjati, jer kad kalem proradi i pone da upija vodu
mogle bi nastati upljine, pa bi svee tkivo na mestu srastanja moglo biti
poremeemo. To se spreava pritiskom gumica. Tek okalemljcne biljke
postavljamo u hladovinu, jer bi ih sunce moglo oei. Ako uskoro posle
kalemljenja pone kia i vazduh postane vlaan, postoji opasnost da se rezna
povrina inficira. Da bismo to spreili. odmah posle okalemljivanja nanesemo
na slobodni deo povrine reznih povreda podloge i kalema aluminijski prah.
ili tu povrinu oprskamo sa 0,03% rastvora heryla 80 ili orthocida 50. Ove
preparate moemo dodati aluminijskom prahu, i to dvadeseti volumenski deo
(5%). U tom sluaju svakako da izostaje prskanje. Otkako su uvedene ovakve
mere, broj gubitaka u kalemljenju opao je s ranijih 10% na svega 1%.
Ostali naini kalemljenja
estim kalemljenjem postepeno stiemo iskustvo i sigurnost Neki praktiari
postali su u tome pravi majstori. U ehoslovakoj je najbolji umetnik u toj
vetini bio sada ve pokojni Ludvik Kozelsky iz Kolina. Dosad je isprobano
mnogo raznih naina kalemljenja koji u odredjenim prilikama mogu imati
veliki znaaj. Od mnogobrojnih varijanata navodimo samo neke najvanije.
Visoke podloge. Ako kalemimo na visoke cereuse, razume se da gumice ne
moemo navui pod lonac. Zakaimo ih, dakle, za bodlje na podlozi. U tom
sluaju moramo gumicu spreda staviti na plemku. Kada podloga nema
dovoljno vrste bodlje, za koje bi se gumice zakaile, moemo na cereus
navui gumicu kao prsten. Ako nije dovoljno jaka, presavijemo je nekoliko
puta. Za gumicu zatim obesimo otprilike etiri kuke koje smo ranije napravili
od jake ice. Zatim stavimo kalem i nategnemo gumice koje zakaimo za
kuke. Ovim nainom moemo kalemiti ak i dva metra visoki cereus i ubrzo
dobiti odline biljke.
Opuncije stvaraju tekoe zbog toga to im lanci nisu okrugli ak ni
provodni snopii, kojim se dovode sokovi, nemaju oblik kruga i ne nalaze se
u sredini rezne povrine. Imaju izgled svetle linije ovalnog oblika, sasvim
blizu pokoice. I u ovom sluaju provodni snopii podloge i plemke moraju
se barem delimino pokrivati. S obzirom na to to je povrina reza opuncije
klizavija nego kod cereusa, za natezanje gumica su potrebni jo vea
spretnost i iskustvo. Naime, presek kalema treba istovremeno odrati na
povrini reza i izravnavati nateg gumica s obe strane. Gumicu obino ne
podvlaimo pod lonac, ve je privrstimo za mali klin koji smo naboli u
lanak opuncije. Kalem emo u odgovarajui poloaj dovesti tako to emo
oko 3 cm ispod kalema palcem i kaiprstom leve ruke pritisnuti gumicu uz
obe pljosnate strane opuncije. Zatim desnom rukom navuemo gumeni prsten
tesno oko podloge. Taj prsten pridrava gumice uz telo opuncije i spreava
pomeranje kalema. esto na opuncije kalemimo neku tanju plemku na primer
Aporocactus flagelliformis, Chamaecereus silvestrii ili neki slabiji
ehinocereus. Najbolje je da plemka ne preseemo popreko, ve ukoso. Plemka
tada lei na povrini reza opuncije, pa ga na nekoliko mesta moemo lako
gumicama pritegnuti.
Sledei nain kalemljenja tankih plemke je kalemljenje na klin. Odseeni deo
plemke zakosimo u obliku klina, a odgovarajui klinasturez napravimo i na
podlozi. Zatim kalem uglavimo u proek, a sve to spojimo najbolje utaknutom
bodljom. Nikad ne upotrebljavamo iglu, jer bi korodirala.
Na opuncijama se mogu isprobati i ostale varijante reza Tako. na primer, da se
kalem ne bi klizao, napravimo stepenasti rez, ili povrinu preseka priljubimo sa
strane na iru. pljosnatu stranu lanka podloge na mestu gde smo prethodno
uklonili pokoicu. Takve rezove medjutim, retko izvode ak najiskusniji
ljubitelji kaktusa, poto zahtevaju veliku spretnost i dobro oko kako bi se oba
reza mogla poklopiti. Fri je rado kalemio u ljeb. U tom sluaju rez na
podlozi nije ravan, ve je iseen slino koritu. Rez na kalemu mora takvom
obliku potpuno odgovarati Fri je uspevao da ovaj nain kalemljenja uspeno
ostvari ve pri prvom pokuaja
Kalemljenje klinom je veoma jednostavan i uspean nain. esto ga je i rado
demonstrirao prilikom svojih instruktivnih kalemljenja ve pomenuti Ludvik
Kozclsky. Na primer, tanki izdanak Wileoxia viperina se zaree kao olovka.
Zatim se pomou jaeg klina na preseku cereusa napravi otvor u koji se
zailjeni kalem vrsto uglavi. Kalem sraste s podlogom bez makakvog
pritezanja ili uvrivanja. Na slabu stabljiku peireskije kalemi se uglavnom u
procep. Na odgovarajuoj visini peireskiju koso preseemo i napravimo urez
dug 1 cm. lanak zigokaktusa sreemo malo s obe pljosnate strane i uglavimo
u rascep nainjen rezom. Oko 3 mm od gornjeg ruba procepa probodemo
duom bodljom podlogu i kalem. Zatim i gornji kraj rascepa stegnemo nekim
pritezaem (moda spojkama za suenje rublja) ili ga stegnemo likom. Kad
kalem pone da raste, ovaj steza otpustimo, a bodlju jo ne izvlaimo.
Dosad smo opisivali kalemljenje na oiljenoj podlozi; medjutim, mogue je
kalemiti i na podlozi koja je potpuno bez korena. Tako moemo odsei lanak
opuncije posadjene u lonce. Gumicu nateemo ili oko celog lanka, ili preko
drvceta kojim smo ga probuili. Kad elimo da gumicu razvuemo preko celog
lanka, na donjem delu lanka se moe napraviti mali popreni rez da gumica
ne spadne. Ako je lanak opuncije jo mekan, pa bi se natezanjem gumice
iskrivio, stegnemo ga izmedju dve drvene daice ili ploice koje spajamo sa
nekoliko popreno poloenih gumica. Kalem normalno priraste, opuncija se
veoma brzo oili ako s njom postupimo kao i sa ostalim reznicama.
Slino moemo kalemiti na eriocereuse, naroito na Eriocereus jusbertii
Dugake izdanke reemo na cepke visoke 8 do 10 cm.
Crte 16
Razni naini kalemljenja: 1 na opunciji, 2 na opunciji u klin, 3
kalemljenje povrinsko (kalem prorezan uzduno), 4 - stepenasto kalemljenje,
5 - kalemnljenje na pereskiiji u procep, 6 kalemnljenje izdubljeno, 7
kalemnljenje na visokoj podlozi, 8 kalemljenje na podlozi zasadjenoj
napolju, 9 drugi nain. D drvce kojim je opuncija probuena slui za
pridravanje gumica. G, PG prsten privren gumicama, T kin, G
iane kuke, Z utezi kao zamena za gumice.
Kalemimo na gornjem delu. Posle malog uvenua, na donjoj povrini preseka
brzo se pojavljuju ilice. Opisanim nainom mogue je kalemiti na opuncije i
F.riocereus jusbertii, i u periodu vegetacionog mirovanja. Za ovaj rad
najpogodniji je mesec februar. Svee okalemljene biljke postavimo u tople
prostorije, naprimer iznad radijatora centralnog grejanja i drimo ih nekoliko
dana na temperaturi od oko 30 C Srauju veoma sigurno i na prolee se
ukorenjuju istovremeno s ostalim kaktusima koji kreu u vegetaciju.
Grebenaste oblike ili kristate gajimo skoro iskljuivo kalemljenjem. Ko voli
ovakve kuriozitete mora ovladati vetinom kalemljenja i imati pri ruci neke
deblje podloge. Dolaze u obzir primerci trihocereusa, a posebno Trichocereus
macrogonus. Kod kristata su provodni snopii paralelno poredjani, slino kao
kod opuncije. U ovom sluaju takodje vodimo rauna da se provodni snopii
na kalemu i podlozi barem delimino pokrivaju ili presecaju. Kaleme emo
dobiti ako krajeve grebena vertikalno odseemo. Poto srezana biljka i dalje
raste u pravcu grebena, odrezani delovi se brzo popune, narastu. Odrezani deo
je donekle savijen, pa ga moramo na donjem kraju srezati vodoravnim rezom.
Tako dodjemo do ravne povrine na kojoj kalem moe prirasti uz podlogu.
Kristatima odgovara via podloga, zato gumice prikaimo za bodlje ili za kuke
kao to je ve opisano.
Kalemljenje sejanaca
Ponekad je neophodno kalemiti ak male sejance, i to nekoliko dana posle
nicanja. Cilj je da sejance osetljivih vrsta provedemo kroz kritinu fazu
razvoja, kada inae ima najvie gubitaka. Poto sejanac poraste nije vie
osctljiv, i na dobrom mestu se brzo razvija.
Kalemljenjem ubrzavamo rast u prvoj godini pet do deset puta. Ako kalemimo
u prvom prolenom terminu tj. u martu i aprilu, kaleme nekih vrsta moemo
rezati po drugi put u istoj godini. Gornji deo ponovno nakalemimo, a donji deo
na podlozi puta izdanke. Kod nekih vrsta, naroito retkih ileanskih kaktusa,
moemo takve matine biljke stvoriti samo od veoma mladih sejanaca. Iz
starijih areola izdanci ne bi izrasli. Kalemljeni sejanci mnogo ranije cvetaju.
Sejance moemo kalemiti bilo na ehinopsis ili ak na mlade cereuse, a u
sluaju potrebe na peireskiopsis. U ehoslovakoj se najee primenjuje
kalemljenje na ehinopsis - a neki cveari su ovu metodu uvebali do
savrenstva. To je posebno inio poznati praktiar Jan uba iz Tineka u
Olomoucu, koji se za taj nain kalemljenja specijalizovao. Sejanci proklijali u
januaru ili u februaru esto su mu cvetali ve u avgustu iste godine. Svojim
izvanrednim uspesima postao je slavan i medju svetskim strunjacima za
gajenje kaktusa. Kalemljenje brzorastuih cercusa na sejance uveli su u
praksu nemaki cveari. Kalemi tu rastu sporije, ali se zato veoma esto
postie trajno spajanje. Kalemljenje na pcireskiopsis se proirilo tek posle
drugog svetskog rata, i to iz Japana. Glavna prednost ove metode je
mogunost brzog umnoavanja podloga i brzog rasta kalema.
Princip kalemljenja je za sve navedene podloge isti. Glavno je da provodni
snopii kalema prirastu na mestu gde prolaze provodni snopii podloge. Na
preseku sejanca provodni snopii se vide samo kao svetlija taka u sredini
povrine reza. Plemku na podlogu postavljamo ekscentrino, kako bi se
provodni snopii plemke poklopili sa snopiima podloge.
Crte 17
Kalemljenje sejanaca: 1 pomou gumice (G), 2 metod pomou pareta
stakla, S usko pare stakla, J etiketka-daica kao podupira stakla, 3
kalemljenje na perieskopsisu: D spiralna tanka ica pridrava kalem.
Za pravljenje preseka na sejancima najbolji je ilet. Uspeno srastaju i dobro
rastu sejanci rezani u donjoj treini, gde su i najiri. Ako kalemimo na
ehinopsis. najbolje su podloge iroke samo 1 do 2 cm. Rez moramo izvesti
dosta nisko, kako bi krug provodnih snopia bio vidljiv.
Kada kalemimo na sejance cereusa, pomou ileta reemo s njih vrh visok
samo oko 3 mm. Sejanci podloge moraju biti veoma mladi, priblino 4 cm
dugaki; njihovi provodni snopii su iste veliine kao i kod kalema, pa ih zato
postavljamo tano u sredinu.
Prilikom kalemljenja na peireskiopsis uzimamo, po pravilu veoma mlade
izdanke. Podlogu pripremamo tako to odseemo oko 4 cm duge krajeve
granica koje imaju dobro razvijena barem 4 listia i oilimo ih kao reznice,
koje ne ostavljamo da se prosuuju, ve ih odmah sadimo. Pre sadjenja
moemo donji deo umoiti u prah koji stimulie oiljavanje. Veoma brzo se
oiljavaju i. kada ponu rasti, moemo kalemiti. Kalemimo na najmladjem
delu izdanka oko 3 5 mm ispod vegetacionog vrha. Provodni snopii se
vide kao svetla taka usred povrine reza. U tom sluaju sejanac postavimo
tano centar na centar. Ako se desi da smo presek napravili nie.
ugledaemo blizu ruba svetli krui provodni snop. Ovde lakodje moemo
uspeno kalemiti, s tim da presek plemke priljubimo na sejanac tako da
osovina kalema dodje u dodir sa provodnim snopiima podloge. Mlado tkivo
se brzo sjedini i zaraste. Kod starijih sejanaca, ili pri kalemljenju na zreliji deo
podloge, ne dobijamo najbolje rezultate.
Sejance vre konzistencije pridravamo prilikom kalemljenja gumicom.
Male i jo mekane sejance bismo povredili ak i slabom gumicom, te ih stoga
pridravamo komadiem platna vezanim s oba kraja za gumice, ime
uspevamo da se platno odrava u mirnom, napetom poloaju. Pogodna je
metoda sa staklenom ploicom. Staklenu ploicu treba da poloimo jednim
krajem na sejanac, a drugim na neki predmet na kome e staklo biti sigurno, a
koje mora leati vodoravno. U tom cilju staklenu ploicu iseemo tako da bude
iroka 1 cm, a dugaka oko 6 cm. Neznatan pritisak obezbedjuje sigurno
sraivanje plemke i sejanca. Kalemljenje cereusa i peireskiopsisa na sejance
vri se samo primenom pomenute metode. Sejanci se mogu postaviti na
podlogu i malo pritisnuti da se rezne povrine spoje, s tim to se pritisak
vie niim ne sme poveavati. Tako i srastu.
Ovaj nain je posebno uspean sa peireskiopsisom. Teko kalemljeni sejanci
srastu za nekoliko sati. Kalemljene biljke odmah smetamo u topli prostor u
hladovinu, ali da ne budu u mraku. Jedino na peireskiopsis je najbolje kalemiti
uvee jer je to najbolji nain da se smanje gubici koji bi mogli nastati ako
se tokom dana temperatura povea. Sve podloge se moraju jedan dan pre
kalemljenja dobro zaliti.
Opuntia hystricina var. bensonii BACKBG.
Stetsonia coryone (SD.) BR. et R.
Cereus Pitahaya crist.
Espostoa lanata (HBK.) BR. et R. f. cristata
Oreocereus neocelsianus BACKBG.
Denmosa rhodacantha (SD) BR. et R.
Chamaecereus silvestrii (SPEG.) BR. et R.
Isolatocereus dumortieri (SCHEIDW.) BACKBG. f. aurea
Univerzalna podloga za sve vrste sejanaca je ehinopsis. Poslednjih nekoliko
godina se i u Cehoslovakoj vie upotrebljava peireskiopsis pa se dolo do
zakljuka da i ovaj kaktus prima veinu vrsta. Sejanci cereusa inae dobro
primaju kaleme, mada se dosta esto javljaju loe posledice usled slabog
afiniteta.
Pribor za kalemljenje
Ljubitelji kaktusa su i veliki novatori, pa se povremeno pojave razna
poboljanja i pomagala koja treba da olakaju kalemljenje. Jedan od njih se
sastoji od drvene motke privrene za stabilnu podlogu koja ima zareze na
razliitim rastojanjima. U te zareze se uvuku elastine limene trake tako, da je
jedan njihov kraj u zarezu, a drugi pritiskuje plemku na podlozi. Izmedju
vibrirajueg lima i plemke stavlja se komadi mekog filca radi zatite biljke
od mehanike povrede.
Sledee pomagalo je kalemarski prsten. To je metalni obru prenika oko 6
cm koji se moe lako natai na podlogu. Prsten ima odgovarajue zareze kako
bi se za njih mogle privrstiti ukrtene gumice koje blagim pritiskom
pridravaju kalem. U nategnutom poloaju odrava ih prsten koji je na njih
obeen.
Najvei broj pomagala pronadjen je za pridravanje sejanaca. Etiketa
probuena ekserom, ica savijena pod pravim uglom ili tanka ica spiralno
savijena i privezana uz drvce mogu biti od velike koristi. Jednim delom se za
bode u supstrat pored podloge, a drugim lako dodiruje kalem. Prilikom
kalemljenja na peireskiopsis praktinim su se pokazale staklene epruvete koje
naprosto nataknemo na kalem. Vata utisnuta u epruvetu pridrava kalem. Pa
ipak ova pomagala se nisu u praksi najbolje pokazala. Moe se rei da je bolje
dobro se uvebati u manipulisanju gumicama. To je jednostavniji i sigurniji
postupak.
Za male sejance je najbolja metoda sa staklenom ploicom. Sve ove aparate
moe zameniti jednostavan uredjaj: iz medju dva mala magneta prizmatinog
oblika stegnemo stakaoce ili etiketu, pa ih pomou magneta privrstimo na
gvozdenu ili limenu ploicu i sl.
Kontrola uspeha kalemljenja
Posle skidanja gumica kontroliemo da li je kalemljenje uspelo. To se moe
utvrditi po stepenu sraivanja oba kalemljena elementa po obodu preseka.
Deava se, medjutim, da pelcer priraste samo delimino. Tada zapaamo da na
nekim mestima izmedju njega i podloge postoje upljinice, ali i u tom
sluaju plemka moe imati dobru vegetaciju, mada takav spoj nije savren.
Ponekad se deava da je sraivanje dobro, ali kalem ne raste: pre se deava da
se kovra i da je sve usahliji. To nam je znak da li smo izabrali podlogu koja se
sa plemkom ne slae, ili se provodni snopii nepotpuno dodiruju tako da do
plemke ne pritiu hranljive soli iz podloge. Ako, pored svega toga, podloga
pone da daje izdanke najbolje je da plemku skinemo i obavimo
prekalemljivanje, esto se plemka moe odvojiti, pa se vidi da ve ima kratke
zaetke korena. Ostavljamo ga tada da nekoliko dana lei, a zatim ga moemo
oiliti kao reznicu.
Kad je kalemljenje uspelo, podloga daje kalemu snani ivotni podsticaj. Taj
proces je naroito povoljan za vrste koje u prirodi dostiu velike dimenzije.
Kod patuljastih vrsta nije poeljna bujna podloga, zato to prisiljava kalem da
raste do neprirodne veliine, ili utie na stvaranje brojnih izdanaka, pa ga tako
deformie. Ovo se moe donekle spreiti ako bujne podloge gajimo na
zemljitu siromanom azotom, ali bogatijom kalijumom i fosforom.
Kada se desi da kalem koji se dobro razvijao odjednom prestane rasti, a
podloga daje bujne izdanke, ili ako je podloga jaka i najedrala od vode, a
kalem smeuran to znai da je spoj prekinut. Izmedju podloge i kalema
nastao je sloj mrtvih elija. Tada nam ne preostaje nita drugo nego da
odstranimo odumrlo tkivo, a kalem oilimo.
Dalja nega kalemljene biljke je laka nego nega biljaka s vertikalnim korenom.
Sadimo je u nadjubrenu zemlju i pazimo da se podloga ne isuuje, jer bi je
kalem mogao iscrpsti. Do tog dolazi uglavnom zimi, kada kalemi zaponu
vegetaciju, bez obzira na to da li je podloga jo u stadiju mirovanja. Zato je
dobro kalemljenim biljkama i u toku zime odravati vlaan supstrat: to povlai
i potrebu za donekle veom toplotom. U protivnom bi koren mogao uginuti i
kod najotpornijih podloga. Neke podloge posle nekoliko godina odrvene, to je
povoljno, jer se u takvim podlogama voda bolje zadrava u tkivu. Takav koren
omoguava kalemljenom kaktusu da se godinama dobro razvija. Kalemljeni
peireskiopsisi ponu brzo da daju izdanke: kaemo da putaju vukove.
Izdanci rastu iz pazuha lista i odvode hranljive sokove od kalema: zato ih
neizostavno odstranjujemo, i to zalamanjem, da iza neeljenog izdanka ne bi
ostalo okce, koje bi se dalje razvijalo.
Razmnoavanje prenoenjem tkiva (meristema)
Razmnoavanje pomou meristema je pronadjeno pre nekoliko godina: to je
ogroman napredak u vegetativnom razmnoavanju biljaka Metod se sastoji u
tome to se odabrano tvorno tkivo (meristem) stavlja u hranljivi rastvor u
epruvetu gde dalje raste. Da ne bi nastalo deljenje lanaka u koren-stablo-list.
epruvete se okreu na posebno konstruisanom uredjaju. Time se neprekidno
menja polaritet, a razvija se samo osnovno, nediferencirano tkivo. U
poslednje vreme se isti uinak postie delovanjem hemijskih materija.
Kada se stvori dovoljna koliina tkiva, izvadimo ga iz epruvete, podelimo na
nekoliko delova i svaki deo prenesemo u nove posude, gde tkivo dalje raste.
Ako prestanemo da obremo epruvetu, odnosno ako ne upotrebljavamo
hemijske materije (koje spreavaju diferencijaciju), iz osnovnog tkiva poinju
da se stvaraju normalne biljke, nastaju populacije sa svojstvima matine
biljke. Ova metoda se najpre primenjivaia za razmnoavanje retkih hibrida
orhideja, dok se danas tako razmnoavaju i hrizanteme, pelargonije i druge
biljke. Sledea prednost je u tome to razmnoene biljke oslobodimo bolesti,
na primer viroza, zato to obnovljeno tkivo nije jo inficirano.
U novije vreme je dokazano da se pomou ove metode mogu razmnoavati i
kaktusi. Kultivacija se obavlja uz apsolutnu sterilnost, mora se obezbediti
stalno osvetljavanje i stalna temperatura od oko 35 C. Primenom ove metode
postie se najmanje trostruko bri razvoj biljaka nego vegetativnim
razmnoavanjem. Razmnoavanje tkivom meristema naroito je pogodno za
neke biljke koje ne stvaraju seme, ili ga stvaraju u malim koliinama, zatim
za neke retke hibride i sl. Znaajno je i to to relativno lako dolazimo do
veoma slinih jedinki vetski primat u korienju metode meristema za
razmnoavannje kaktusa imaju ehoslovaki strunjaci za gajenje kaktusa.
RAZMNOAVANJE KAKTUSA SEMENOM
O cvetovima, opraivanju, semenu
Postoji miljenje da kaktusi cvetaju jedanput u sedam godina ili ak svega
jedanput u svom ivotnom ciklusu. Mnogobrojni kaktusi koji bogato cvetaju u
naim kolekcijama pokazuju neto drugo. Svi kaktusi cvetaju svake godine.
Mnogi su ukraeni cvetovima od prolea pa sve do jeseni. Veina ipak cveta
jedanput u sezoni u odredjenom periodu. Neki nas cvetovima obraduju ve
rano u prolee, drugi tokom leta ili u jesen, a zigokaktusi ba krajem
decembra, dakle, usred zime. U naim uslovima gajenja ne cvetaju jedino neke
vrste zato to nema mogunosti da dostignu potrebnu veliinu. U prirodi su to
visoka stabla ili iroki grmovi a toliki prostor im se u naim uslovima
gajenja ne moe obezbediti.
Cvetovi kaktusa, isto kao i cvetovi ostalih biljaka, imaju muke i enske
organe tj. pranike i tuak. Pre oplodjenja dolazi do prenoenja polena
(cvetnog praha) na ig tuka to je opraivanje. Tada polenova zrna klijaju u
polenovu cev, koja prorasta kroz stubi tuka i dolazi do jajne elije. Jajna
elija se nalazi u embrionovoj kesici semenog zametka, u plodniku tuka.
Spermatina elija iz polenove cevi se spaja sa jajnom elijom (to je
oplodjenje), a iz oplodjene jajne elije se obrazuje embrion (klica), dok se iz
semenog zametka formira seme. Ako su u pitanju kaktusi koji cvetaju,
moemo proizvesti seme od vlastitih biljaka. Svaka kolekcija bi trebala na neki
nain da se specijalizuje i obezbedi proizvodnju kvalitetnog semena odredjene
vrste. To znai da moramo imati vie primeraka tih biljaka. Naime, velika
veina kaktusa se oplodjava posle unakrsnog opraivanja. To znai da cvet
moe biti opraen samo polenom neke druge jedinke s tim to svaki od
roditelja mora proizilaziti iz istog semena. Kod vrsta koje se oprauju
unakrsno, ne moemo opraivati cvetove polenom matine biljke. Priroda kao
da potpomae spajanje embrionalnih elija raznih jedinki. Ako, dakle, elimo
da kod biljaka sa unakrsnim opraivanjem (samosterilnih vrsta) dobijamo plod
iz semena. moramo na etkicu nakupiti cvetnog praha sa biljke drobrog
opraivaa i njome pogladiti ig cveta druge biljke iste vrste. Polenom sa tog
cveta opet moemo opraiti ig prvog cveta; ako ima vie cvetova, moemo ih
redom sve opraiti.
Uspeh opraivanja zavisi uglavnom od kvaliteta polena. Kvalitetan polen je
suvi prah koji se lako lepi na etkicu. Vlani ili speeni polen esto i ne klija.
ig treba da je zreo, da ima neravnu ili lepljivu povrinu. Polen moemo
naneti i na jo nezreli ig. Polenova zrna imaju odredjenu ivotnu sposobnost,
a kad ig sazri, ta ga zrna obino oprae.
Polen moemo i konzervisati. Deava se ponekad da se cvetovi koje bismo
eleli da unakrsno opraimo ne otvaraju istovremeno. U tom sluaju
prenesemo polen na komad vreg kartona veliine oko 4x6 cm. koji
stavimo u koverat. Na tom kovertu zapiemo ime biljke i datum uzimanja
polena. Zatim polen sklonimo na hladnije i suvo mesto. Kada se otvori cvet
matice biljke, uzmemo ranije pripremljen polen i pokuamo da je opraimo.
Rezultat nije pouzdan jer ivotna sposobnost polena raznih vrsta kaktusa nije
ista, ali korisno je pokuati. Prilikom ogleda u nekim sluajevima je uspelo
opraivanje polenom starim 6 sedmica, dok je neki drugi polen ve posle
jednog dana izgubio mo klijavosti.
Da bismo dobili nehibridno seme. trebaju nam po pravilu, barem dve jedinke
iste vrste. Ima, medjutim. biljaka koje se oprauju vlastitim polenom. Takve
biljke zovemo samooplodnim autogamnim. Za opraivanje je dovoljan
jedan cvet: polen prenesemo tada sa pranika na ig tog istog cveta opet
etkicom. Autogamne su, na primer, Echinocactus gnissonii kao i neki oblici
Gymnocalycium gibbosum koji stvaraju plodove samoopraivanjem. Kod
nekih vrsta roda Frailea to je jo lake. Opraivanje se obavi jo u pupoljiu,
tako da se cvet i ne otvori, a iz pupoljka se razvije plod sa zrelim i dobro
klijavim semenom. Takve biljke se zovu kleistogamne. Kod njih je za
dobijanjc semena dovoljna samo jedna jedinka. Kaktusi sa unakrsnim
opraivanjem ponekad oprauju vlastitim polenom: na ig se najpre prenese
polen s nekog po srodnosti veoma dalekog kaktusa. Zatim se otprilike u
intervalima od po pet minuta nanosi na ig vlastiti polen. Tudji polen ovde
dosad neobjanjenim nainom blokira samosterilitet. Na tako nadraenom
igu dobro isklija i vlastiti polen i dolazi do savrenog opraivanja. U odnosu
na vrstu, dobijamo isto, tj. nehibridno seme. Za vie vrsta kaktusa se za
ovakav nain opraivanja pokazao dobro polen sa Astrophytum asterias i
Hamatocactus setispinus. Za gimnokalicije bio je pogodan polen
Gymnocalycium saglionisa. Ponavljamo da ova metoda uspeva samo izmedju
po srodstvu znatno udaljenih vrsta. Kada bismo, na primer. pokuali
opraivanje vlastitim polenom kod Astrophytum capricorne i iskoristili polen
Astrophytum asterias, nastali bi hibridi. Hibridi bi se stvorili i kada bismo
polenom Gymnocalycium saglionis opraili veoma sline Gymnocalycium
pflanzii, G. zegarrae i sl. Kod rue, georgine i mnogih drugih ukrasnih biljaka
nastojimo da ukrtanjem stvaramo stalno nove podvrste. Nasuprot tome, kod
kaktusa u osnovi cenimo samo iste botanike vrste pa zato prilikom
opraivanja nastojimo da ograniimo mogunost nastajanja hibridnog semena.
Sumnjive plodove radije unitavamo; ipak. u odredjenim sluajevima
pristupamo i hibridizaciji kada elimo da postignemo odredjeno poboljanje
neke osobine. Medjutim, poto je za ovaj postupak potrebno poznavanje
genetskih zakona, to je veoma sloen i naporan proces. Za postizanje takvog
cilja nisu dovoljne ni nekolike godine, a ponekad ni ceo ljudski vek.
Genetiari su ukrtanjem i selekcijom tokom nekolikih ljudskih generacija
postigli uspehe sa epifitima. Kod epifita se botanike vrste neguju samo
izuzetno. Slino je i sa zigokaktusom, Epiphyllopsisom, Rhipsalidopsisom i
drugim kaktusima, koji se neguju kao sobne biljke. Ukrtanjem astrofita dolo
se do zanimljivih oblika. Svakako prilikom rada na ukrtanju kriance treba
tano obeleavati.
Veoma dobre uspehe moemo postii kada za ukrteno opraivanje izaberemo
naroito lepe jedinke iste vrste. Na primer, ako za roditelje odaberemo kaktuse
sa posebno dugim bodljama, ili neke sa najlepe obojenim i krupnim bodljama,
upadljivom bojom tela i sl, s velikim izgledima moemo oekivati da e se te
dobre osobine pojaviti i kod potomstva i to ponekad i izrazitije. Tako, u
odnosu na vrstu dobijamo naprosto iste biljke, sa karakteristinim, ali u
kvalitativnom pogledu poboljanim svojstvima vrste. Paljiv izbor roditelja je
jedan od naina kako odnegovati biljke sline onim najlepim koje rastu u
prirodi. Ako prilikom izbora roditeljskih parova izvrimo negativnu selekciju,
kasnije izluujemo biljke sa loim osobinama, osetljive na bolesti, sa
reduciranim bodljama, koje slabo rastu ili rastu uvis umesto uirinu i sl.
Potomci zdravih i bujnih jedinki obino mnogo bolje klijaju, bre i zdravije
rastu nego potomci drugostepenih biljaka. Za kaktuse takodje vai pravilo da
postoje razlike u kvalitetu semena.
Posle uspenog opraivanja i oplodjenja, plodnik se transformie u plod.
Ostavljamo ga da dobro sazri kako bi seme bilo zrelo i dobre klijavosti. Zrelost
semena najlake ocenjujemo kod vrsta iji zreli plod bobica puca. Kod
gimnokalicija na plodu se odjednom pojavi okomita pukotina iz koje se vidi
ve zrela semenka. Plodovi nekih astrofita se otvaraju. Napukli plod ima oblik
zvezde. i u sredini se nalazi slobodno seme. Ostali astrofiti pucaju du celog
obima. Gymnocalycium denutatum omeka i seme ispada. Rebucije i ejlosteri
imaju suve plodove na donjem delu biljke; oni sami sa lakoom izbacuju seme.
Zreli plodovi parodije omotani su tankom, suvom opnom koja puca i seme se
oslobadja. Mamilarije i melokaktusi istiskuju zrele plodove iz aksila. i to
esto dosta naglo. Melokaktusi ak ponekad odbacuju plodove od biljke. Iz
aksila blizu vegetacione kupe korifanti istiskuju zrele, relativno krupne
plodove. Prema konzistenciji, plodove kaktusa moemo podeliti na suve i
sone. Iz suvih plodova seme se lako vadi, pa ga stavljamo u papirne kesice.
Vano je da uvek tano zapiemo ime odgovarujue vrste ili varijeteta, ili da
zapiemo broj pod kojim vodimo matinu biljku u registru svoje kolekcije.
Mnogo je tee izvui seme iz sonih plodova. Plodove moramo najpre
ispirati; to se najlake obavlja odmah posle branja da se ne raspadnu i da
se seme ne ubudja. Neki praktiari, naime, smatraju da seme koje ostaje u
plodu zadri klijavost due nego ono koje smo ispirali, ali se u praksi to nije
potvrdilo. Seme se ispira tako da plodove stavimo na lanenu krpu ili komad
tkanine od najlona ili slinog materijala. Tkaninu presavijemo tako da
dobijemo vreicu iz koje seme ne moe ispasti. Vreicu drimo levom rukom,
zaronimo je u vodu, a desnom rukom je trljamo. Plodovi se rastresu, soni
deo se ispere i isplavi zajedno s vodom, a seme ostane u vreici. Oprano seme
potopimo jo u dezinfekcioni rastvor, najbolje Chinosol W u koncentraciji 1
gram na 1 litar vode ili u rastvor hipermangana ruiaste boje. Zatim seme
ostavimo na papiru da se sui. Osueno seme saspemo na drugi papir,
oistimo od ostataka ploda koji se jo nadju na semenu i ostavimo na suvo i
hladno mesto. Pranje semena je vaan postupak.
Setva kuktusovog semena
Kaktuse najee razmnoavamo setvom: to je najzanimljiviji posao u gajenju
ovih biljaka. U poredjenju s vegetativnim razmnoavanjem, setva ima dve
glavne prednosti. Pre svega, bre dobijemo vei broj biljaka: osim toga, iz
semena izrastu nove, zdrave generacije. To je velika prednost, naroito kod
vrsta koje posle stalnog i viegodinjeg vegetativnog razmnoavanja slabije
rastu ili su bolesne. Setvom uvoznog i novog semena dobijamo kaktuse kojih
dotad u SSR kolekcijama nije bilo i to u varijetetnoj irini u kojoj se
pojavljuju u prirodi.
Posude za setvu su duboke oko 5 cm da bi ispod stakla kojim zasejani
supstrat pokrivamo ostao prazan uplji prostor visine barem 3 cm, kako se
usev na sunanoj svetlosti ne bi pregrejao.
Smea zemlje, odnosno setveni supstrat, mora biti veoma dobro pripremljen,
naroito kada su u pitanju njegove fizike osobine. Dobra je smea komadia
sitne cigle prenika do 3 mm i peska, od koga polovina finog i polovina
grubljeg peska. Pesak mora biti opran, bez primesa gline. Isitnjenu ciglu i
pesak pomeamo u odnosu 1:1 s dodatkom 15% presovanog treseta. Koristi se
prirodan, dakle neotkieljen treset. Ta smea ima povoljne fizike osobine
neophodne za setvu mada je siroomana u hranljivim sastojcima, pa zato
prilikom prvog zalivanja vodi dodajemo hranljive soli. U tu svrhu uspeno
upotrebljavamo proizvod Herbapon (1 gram Herbapona rastvori se u litar
vode).
Echinopsis
Gymnocacycium megatae Y. ITO
Echinofossulacactus multicostatus (HILDM.) BR et R.
Echinopsis eyriesii (TURP.) ZUCC.
Gymnocacycium occultum FRI. ex SCHUTZ
Gymnocacycium rugonesii CAST.
Gymnocacycium stellatum var. paucicostatum (BACKBG.) R. STRONG
Pre setve supstrat moramo dezinfikovati - i to najbolje parom. Parimo ga 1 sat,
koliko je najmanje potrebno da se unite klice mahovine, gljivica i plesni.
Seme, koje smo sami proizveli ili kupili pre setve uvek jedanput operemo,
dezinfikujemo i osuimo. Zatim ga dovodimo u dodir sa sredstvom koje sadri
TMTD (tetramethyl thiuram disulfid), npr. Heryl 80 ili Thiuram. Jo jae
dejstvo ima sredstvo u kome je Captan (Orthocid 50). Seme stavljamo u
staklenu epruvetu, dodamo malo nekog od pomenutih sredstava, zaepimo
epruvetu i protresemo je, kako bi se semenke zapraile. Ostala sredstva, npr.
ona koja sadre ivu, a koja su ranije upotrebljavana, nije mogue preporuiti
za sve vrste kaktusa.
Sloj setvenog materijala moe imati 1,5 do 2 cm. Povrinu izravnamo i
podelimo na polja, pomou uskog komadia stakla, komada lima ili nekog
drugog pogodnog materijala. Zatim seme posejemo po irini uvek po
povrini polja. Ne treba sejati suvie gusto da ne moramo proredjivati;
zatrpavati seme ne treba. Ranije se preporuivalo da se seme zatrpa istom
debljinom supstrata kao to je i samo seme, ali danas se to smatra pogrenim.
Da bi dobro klijalo, seme mora biti na povrini jedino se uz supstrat pritisne
nekim ravnim predmetom; izuzetak je seme opuncije, koje treba prekriti sa 0,5
cm debelim slojem supstrata na kome je zasejano.
Za setvu je potrebno pripremiti i setveni plan kako bismo tano znali u koje
polje je zasejana pojedina vrsta semena. Ako sejemo na veoj povrini, dobro
je oznaiti pojedine vrste tekuim brojevima i voditi taan registar
odgovarajuih vrsta kaktusa. Uz svaki takav broj kaktus seme naznai
se datum setve, naziv vrste, poreklo semena, datum poetka klijanja i broj
isklijalih semenki. Takvi podaci pokau ponekad svoju vrednost tek posle
nekoliko godina. Kada je seme posejano, pristupamo ovlaivanju. Vlaimo ga
veoma finom izmaglicom od vode, a jo je bolje ako supstrat upija vodu
odozdo. Najpogodnija je meka i prokuvana voda sa dodatkom hranljivih soli
kao to je ve navedeno. Posudu prekrijemo staklenom ploom koja se
premae krenim mlekom koliko to zahteva stanite, tj. poloaj i mesto gde se
seje. Seme najbolje klija u hladu, ali nikad u mraku. Umesto kreenja staklenu
posudu moemo prekriti novinskim papirom. Ukoliko ne bismo staklo
zaklonili, usled izloenosti sunevim zracima u posudi bi se razvila visoka
temperatura i sparuilo zasejano seme. Posle zalivanja treba se pobrinuti da
posejano seme dobije odgovarajuu toplotu. U starijim prirunicima
preporuivana je kao najpogodnija temperatura klijanja od 25 C do 30 C
Medjutim, prema iskustvu strunjaka, neke vrste kaktusa klijaju mnogo bolje
na niim temperaturama. To su naroito parodije, rebucije i visinska
gimnokalicija. Na osnovu ogleda obavljenih za poslednjih nekoliko godina
utvrdjene su iznenadjujue niske optimalne temperature za neke vrste, i to:
Rebutia minuskula 15 C, Rebutia marsonerii i Oreocereus trollii 15-20 C,
Cleistocactus straussii 20 C, Cereus peruvianus 20-25 C i Astrophytum
myriostigma 15-2OC, Ukoliko su temperature vie od navedenih, klijanje se
naglo usporava. Najgore je to to seme jednom pregrejano ne klija vie ni na
optimalnoj temperaturi. Kada tano saznamo najoptimalnije temperature za
svaku vrstu, procenat klijavosti bie znatno vei nego danas. Za to e,
svakako, biti potrebno dosta vremena, jer organizacija ogleda ako se eli
da budu egzaktni zahteva dosta sloene uredjaje i znatne koliine semena.
U medjuvremenu moemo se rukovoditi poznavanjem prirodnih uslova.
Glavno je da pazimo na temperaturu koja ne srne da predje granicu od 25 C
za vrste priviknute na toplije uslove, a 20 C za ostale visinske vrste. U
literaturi se ranije preporuivalo odravanje postojane temperature za vreme
klijanja. U tu svrhu su ak bili konstruisani sasvim jednostavni aparati za
sejanje semena. Sastoje se od dva dela. U donjem odeljku je izvor toplotea u
gornjem zasejano seme sa hidroizolacionom metalnom pregradom koja
istovremeno provodi toplotu. lzmedju te pregrade i posude sa semenom mora
postojati prazan prostor visok 3 cm za strujanje vazduha. Kao izvor toplote
obino se koristi sijalica od 25 W. Kad sija sunce, toplota se mora iskljuiti,
jer bi se biljke pregrejale. Za tu svrhu najbolje je imati termostat. Dobar izvor
toplote je elektrini termofor (jastuk) ija se toplota moe menjati. Termofor
umotavamo u vreicu od folije da se ne ovlai i ne isprlja. Svaki uredjaj
moramo na nekoliko dana unapred proveriti i temperaturu tano regulisati.
Medjutim, dobre rezultate moemo postii i bez setvenih aparata, ako sejemo
u godinje doba ija prirodna toplota odgovara vrsti kaktusa. Parodiju je na
primer najbolje sejati zimi. kada je sobna temperatura potpuno dovoljna za
klijanje. Veinu vrsta kaktusa sejemo u martu ili aprilu, naroito mamilarije,
ilske vrste i sl. U letnje doba, kad je sunce jako, (ali u hladu) najbolje klijaju
vrste prilagodjene na toplotu, kao to su astrofiti, melokaktusi i pilocercusi.
Klijaju naroito dobro pred letnju oluju, kad je sparno vreme.
Moe se dakle uopteno rei da najbolje klija svee seme dakle, tek
sazrelo. Ipak, postoje vrste ije seme odmah posle berbe slabo klija, a tek
posle godinudve odmaranja ima visok procenat klijavosti. Iskusni cveari ve
poznaju takve biljke. Posle berbe slabo klijaju Pyrrhocactus umadeave,
Echinocereus subinermis, Mammillaria armillata, M. pilispina, M. viereckii,
Echinocactus horizontalonius i dr. U prvoj godini posle sazrevanja slabo
klijaju Gymmocalycium friedrichii, G. megatae i jo neki. Dosad nije
pronadjen nain na koji bi se seme tih biljaka navelo da bolje klija. Dobro je tri
dana ostaviti seme potopljeno u mekoj vodi da nabubri. Desi se da seme u ta tri
dana pone klijati pod vodom. Neki specijalisti ostavljaju da u vodi proklijaju
naroito fraileje i druge vrste. Naklijalo seme pada na dno, odakle ga
prenosimo na supstrat. Neke vrste (astrofite) esto klijaju ve drugog dana. a
veina klija u prvih sedam dana.
Crte 18
Staklenik za setvu sa uredjajem za zagrevanje.
Medjutim, za klijanje ehinocereusa i opuncija treba vie vremena. Zato ih
nikad ne sejemo zajedno, kao to inimo sa semenom koje brzo klija. Seme
jedne vrste kaktusa ne klija odjednom, istovremeno. Posle prve faze. kad se
pojave prvi sejanci, nastaje druga faza kad isklija veina biljica. Zatim
nastaje trea faza doklijavanje. Moemo smatrati da je taj proces zavren,
etrnaest dana posle poetka klijanja. Sve do klijanja kao i do doklijavanja,
setvena povrina mora biti pokrivena staklom. Povrina u sudu se ne srne
osuiti, jer bi klijanje bilo poremeeno. Posle doklijavanja pristupamo
provetravanju. U poetku staklo samo malo odignemo i postepeno
poveavamo dovod sveeg vazduha. Ako je zasejano mnogo biljaka, nastaju
tekoe zbog toga to je razliito vreme klijanja. Provetravanjem biljaka koje
su poele da klijaju ometamo klijanje ostalih biljaka. Zato je bolje svaku vrstu
zasejati posebno u neku malu posudu ili plastini lonac, a klijale vrste
premestiti na neko drugo mesto. Za sve to treba dosta mesta. Potrebno je jo da
pomenemo jesenju setvu. Taniji termin bi bio setva u kasno leto, jer je
najpogodnije vreme od polovine avgusta do polovine septembra. U tom
razdoblju jo je dosta toplo, ali su noi osetno hladnije. Pribliava se vreme
ravnodnevnice, kada smena svetlosti i tame odgovara klimatskim uslovima
postojbine veine kaktusa. Time se objanjava uspena setva u kasno leto. To
je i vreme kada zriju mnogi plodovi; seme veine vrsta tada postie
maksimalnu klijavost, pa se moe odmah sejati.
Svee obrano seme klija veinom u jesen vrlo dobro. Tako svee semenke
vrsta roda Frailea u povoljnim uslovima klijaju tokom 24 do 36 asova, i to
esto sa 100% klijavosti. Mesec dana posle berbe klijavost se postepeno
smanji i obnavlja se tek posle 6 meseci. Svee ubrano seme gimnokalicije,
rebucije i drugih junoamerikih vrsta klija najbolje upravo u jesen. U to
vreme najmanje je gubitaka prilikom setve. Nezgoda je jedino u tome to su
do zavretka vegetacije sejanci jo mali. pa ih je teko odrati do prolea.
Zato biljke iz jesenje setve treba da prezime na temperaturi od 16 do 18 C s
tim da im se da to vie svetlosti. Na toj temperaturi one stvarno rastu ele
zime. mada sporo. Mogu da prezime i na nioj temperaturi. Zatim se rast za
vreme od oko dva meseca zaustavi, ali se ve u februaru nastavlja. Sejanci iz
jesenje setve do kraja sledeeg vegetacionog perioda postanu mnogo vei od
onih iz prolene setve. Dok sejanci iz prolene setve ponu klijati, sejance iz
jesenje setve moemo ve kalemiti, ime stiemo dalje prednosti.
Setva u tegle
Da se usev ne bi osuio, moramo ga dvaput ili triput dnevno zaklanjati od
svetlosti ili povremeno postaviti setveni sud u posudu s toplom vodom i
ostaviti da supstrat upije vlagu kroz otvore na dnu posude. Ovim postupcima,
medjutim, u ranije sterilni supstrat mogu se uneti gljivice mahovine, koje se
veoma brzo ire. To nas prisiljava na prerano pikiranje. esto se pojavi i
mnogo opasnih plesni. Inficiran usev sigurno ne priinjava zadovoljstvo, ve
brigu, obino tada ne pomae ni brzo pikiranje, jer se uvek prenese mnogo
napadnutih jedinki na kojima se jo ne opaaju znaci zaraenosti. Da bi
izbegli takve tekoe i onemoguili sekundarnu infekciju, razradjena je
metoda setve u hermetiki zatvorenom prostoru. Najbolje je uzeti staklene
tegle od jednog litra u kojim se u domainstvu sterilie voe.
Upotrebljavamo isti supstrat kao i za normalnu setvu, dakle, polovinu tucane
cigle, etvrtinu grubljeg peska prenika estica do 3 mm i etvrtinu finijeg
peska; tome dodamo 15% presovanog treseta i sve to dobro izmeamo.
Smeu steriliemo jo u tegli. Na dno tegle naspemo oko 2 cm supstrata. U
sredinu uglavimo staklenu cevicu prenika oko 1 cm koja dodiruje dno tegle
iz koje viri za oko 2 cm.
Crte 19
Setva u specijalnu teglu: Z patent-tegla, G gumica, V poklopac, P
opruga za pritezanje poklopca, S sterilizovani supstrat, T cevica za
nalivanje hranljivog rastvora, K proklijali sejanci.
Cev se stavlja zato da bismo supstrat mogli lake zalivati. Posle toga se
steriliu supstrat i tegla. Radimo isto to i domaica prilikom konzervisanja, s
tom razlikom to su tegle bez gumica i bez poklopca, pa ih steriliemo
istovremeno, ali odvojeno. Tegle moraju biti u vodi tako da je povrina vode
na istoj visini s povrinom supstrata. Vodu zagrejemo do kljuanja
steriliemo pri 100 C jedan sat. Zatim sve to ostavljamo da se ohladi.
Prilikom hladjenja stavimo poklopce na tegle da bismo spreili infekciju iz
vazduha ali ih malo podignemo podmetnutom ibicom ili akalicom. U
protivnom poklopci bi se priljubili uz tegle, pa bi ih kasnije teko bilo odvojiti.
Kada je sve ohladjeno, moemo poeti setvu.
i
Seme uvek pripremimo unapred. Mnogo ta zavisi od dobrog propiranja.
Seme mora biti bez ostataka ploda, pa ga pod lupom paljivo pregledamo;
semenke koje nisu potpuno iste radije odbacimo, jer bi ostaci ploda mogli
postati izvor infekcije i pokvariti rezultat. Seme se mora tretirati i preparatom
Heryl 80 ili Orthocid 50. U teglu seme sejemo iz kaiice koju potresamo da
seme postepeno pada, dok levom rukom lagano okreemo teglu ime
postiemo ravnomernu rasporedjenost semenki.
Supstrat u tegli moramo jo zaliti. Hranljivi rastvor, na primer 1 gram
Herbopona u 1 litar prokuvane meke vode nalivamo kroz staklenu cev koju
smo postavili u sredini supstrata. Nalivamo kroz levak, ili pomou dovoljno
velike pipete. Rastvor dodajemo sve dok se supstrat ne natopi, ali s tim da
nimalo tenosti ne lei na povrini supstrata. Ako se desi da preteramo s
dolivanjem, suvinu koliinu rastvora izvuemo pomou cevi sa gumenom
lopticom ili pipetom. Ovo zalivanje moemo obaviti pred setvu ili posle
setve.
Ostaje nam jo da na tegle poloimo gumice, pritegnemo poklopce i spone
koje priteu poklopce uz tegle, ime se spreava prodor spoljnjeg vazduha.
Seme je sada u hermetiki zatvorenom prostoru ime je zavren glavni
postupak. Tegle sa semenom drimo na odgovarajuoj temperaturi i uvamo
ih od neposredne suneve svctlosti. jer bi ona za kratko vreme mogla unititi
seme. odnosno sejance. U upljini zatvorene tegle vazduh je stalno veoma
vlaan, pa seme ne moramo zalivati. Kad se temperatura snizi, isparena voda
se uhvati na poklopcu i na unutarnjim stranama tegle, pa se ponovo slije na
supstrat. Na taj nain se stvori idealna sredina za klijanje.
Glavne prednosti ove metode:
1. Spreava infekciju opasnim plesnima, irenje gljivica i mahovine.
2. Supstrat se ne moe osuiti i seme nije ugroeno kao primenom
tradicionalne metode.
3. Izbegnuto je esto zalivanje ili oroavanje koje ako je voda tvrda
brzo alkalizuje supstrat, ime se moe ozbiljno ugroziti klijavost i
zdravstveno stanje tek izniklih sejanaca. Moemo se ak i udaljiti nekoliko
dana, a semenu se nee nita dogoditi
4. Sejance, koji su iznikli u sterilnoj i zatvorenoj sredini, za due vreme ne
moramo provetravati ime izbegavamo tekoe koje nastaju setvom na
stari nain usled neravnomernog klijanja raznih vrsta. Poto ne
provetravamo samim tim nijednoj vrsti ne ometamo klijanje, pa sve
semenke mogu da izbiju. Time dobijamo i mnogo vei procenat isklijalih
biljica nego to to moemo postii bilo kojom drugom metodom.
5. Mladi sejanci se razvijaju mnogo bre nego uz primenu tradicionalne
metode sejanja. To je posebno vano za sitnosemene vrste, ije su semenke
veoma male, pa u prvoj godini rastu usporeno. To vai naroito za vrste
roda: Parodia, Blossfeldia, Strombocactus, Gymnokalycia podroda,
Microsemineum i sl. Ranije se setva kaktusa ovih vrsta zavravala
neuspehom; tek sejanjem u teglu omogueno je njihovo masovno gajenje.
Pored sve mogue opreznosti, moe se desiti da se u nekim teglama pojave
plesni To su gusto isprepletena, bela tkiva koja izgledaju kao komadi belog
filca. Plesan je taksonomski odredjena kao Fusarium moniliforme var.
subglutinans. Poto se pojavljuje redovno kod odredjene vrste kaktusa i kad je
zasejan u vie tegli, moe se pretpostaviti da se zaraza iri zaraenim semenom
ije klice nisu unitene ni pranjem, niti primenom sredstva za dezinfekciju. To
je plesan koja se nikad ne pojavljuje u suvom vazduhu. Ne iri se brzo, ali
vremenom ipak unitava sejance. Tegle, u kojim opazimo plesan, otvaramo,
ime onemoguimo dalji razvoj infekcije. Takvu teglu i nadalje ostavljamo
otvorenu.
Kad sejanci dovoljno porastu, tegle postepeno otvaramo tako da se sejanci
mogu pikirati. Astrofite moemo vaditi 6 sedmica posle setve, dok za veinu
ostalih vrsta tegle ostavljamo zatvorene oko 3 meseca. Tegle u koje je zasejano
sitno seme mogu ostati zatvorene ak celu godinu. Ako opazimo da se u tom
periodu smanjila vlanost, seme moramo makar dvaput zaliti dobro
prokuvanom kisnicom, na isti na in kao i prvi put. Ovo zalivanje obavljamo
iznad neke druge posude s toplom vodom da nam se u teglu iz vazduha ne
unese infekcija. Topla vazduna stuja koja se podie spreava takvu opasnost,
prilikom otvaranja tegle dolazi do razmene vazduha i dopune ugljendioksida.
Zatim posudu ponovo paljivo zatvorimo.
Posle otvaranja tegle sejance nikada ne pikiramo odmah, ve tek posle tri
sedmice. Za to vreme biljke ne zalivamo, tegle ostavljamo otvorene, kako bi
sejanci postali otporniji. U medjuvremenu oni izgube svetlozelenu boju,
donekle se prisue i ovrsnu, sto nam je upravo i potrebno. Iz tegle postepeno
biramo sejance, vadimo ih i pikiramo.
Pikiranje sejanaca
Bez obzira na to kako sejemo, sejance pre ili kasnije presadjujemo. U novom
supstratu rastu mnogo bolje nego da ih nismo presadili. Sadimo ih u koritanca
duboka oko 3 cm, najbolje metalna, od pocinkovanog ili aluminijskog lima.
Iskustvo je pokazalo da je za ovu svrhu najbolji supstrat iste smee kao i za
setvu. Supstratu dodamo thiuram u odnosu 1 : 3 000, ili supstrat sterilizujemo.
Pikira se u malo vlaan supstrat. Zalivamo dva dana i to najbolje deliminim
potapanjem. Za zalivanje upotrebljavamo rastvor hranljivih soli u normalnoj
koncentraciji, tj. 1 gram Herbapona na 1 litar prokuvane vode. Ukoliko
dodamo 2 3 grama preparata koji sadri captan (Orthocid 50) izostavljamo
dodavanje ihiurama. Sejance pikiramo mekom pincetom. Moramo raditi
veoma paljivo, da suvinim pritiskanjem ne povredimo ili unitimo sejance.
Zatim stisnutom pincetom nainimo rupu u supstratu. Sejance pikiramo tako
da koren usmerimo nadole. Nikad se ne sme dozvoliti da koren bude stisnut,
ili presavijen nagore. U takvom sluaju ga radije stegnemo pomou pincete i
oprezno uguramo u supstrat. Kad razmaknemo pincetu, koren ostaje
uspravan. Sejance sadimo malo dublje nego sto je to bilo u tegli. Supstrat
prigrnemo uz korenov vrat, ali bez pritiskivanja.
Heliaporus mallisonii HORT.
Aporocactus flagelliformis (L.) LEM.
Epsis x Lobivia Zazrak nad Vltavou (hybrid)
Parodia schutziana JAJO
Echinopsis obrepanda (SD.) K. SCH.
Parodia yamparesi CARD.
Rhipsalidopsis rosea (LAG.) BR. et R.
Neopteria gerocephala Y. ITO.
Vano je da sejance pikiramo u pravilnim razmacima. Obino se grei kad se
biljice sade suvie daleko jedna od druge. Najpovoljniji je razmak koji
odgovara preniku pojedine biljke. Bujnije vrste moemo vie razmaknuti, ali
ne vie od jednog i po prenika samih tih biljaka. Iskustvo pokazuje da
sejanci najbolje rastu kada se uzajamno skoro dotiu. Sejanci pikirani na
veim razmacima venu i propadaju. Sejanci koji rastu tesno jedan uz drugi
uzajamno zaklanjaju zemljite ispod sebe, ime spreavaju bre isparavanje
vode. Korenjem protkan supstrat bolje zadrava pravilnu fiziku strukturu,
prozraen je i ne pogorava svoje dobre osobine. Kada se na ovaj nain
pikirani sejanci stesne, moramo ih ponovo pikirati. Postupamo slino kao
prilikom prvog presadjivanja. Poto su biljice sada vee, lake manipuliemo
njima. Upotrebljavamo limena koritanca, duboka oko 4 cm, napunjena
supstratom istog sastava kako je ve opisano. Sadimo opet na razmak
prenika sejanaca i poklanjamo panju korenju, tj. nastojimo da njihov
poloaj odgovara prirodnom, uobiajenom rastu. Ponovno dva-tri dana ne
zalivamo, zatim ovlaimo supstrat hranljivim rastvorom koji u porcijama
dodajemo na svakih 14 dana. Drugo pikiranje moemo obaviti u normalnu
zemljinu smeu u kojoj odgajamo starije kaktuse. Zalivamo samo vodom.
Ako, pak, nameravamo da negujemo sejance u hidroponiji, presadjujemo ih
na setveni supstrat tek kada dostignu prenik preko 2 cm. Tek tada ih
posadimo u posude sa krhotinama (isitnjeni materijal). Nene biljice bolje
rastu u mekem supstratu sa tresetom.
Setva na agar-agar i sline metode
Seme kaktusa se moe sejati i na agar-agar ili elatin. Agar ili elatin
iseemo na uske trake i ostavimo u vodi da nabubre, a zatim ih raskuvamo.
Posle kuvanja rastvor nalijemo u neki sud ili staklenu teglu, gde se brzo stegne
u pihtijastu masu. Seme se jednostavno poseje po povrini, posudu pokrijemo
staklom i odravamo odgovarajuu toplotu. Seme veinom dobro klija pa je
ova metoda popularna kod nekih ljubitelja kaktusa. Tekoe nastaju oko
presadjivanja: korenii ne prodiru u agar, ostaju na povrini. Zato moramo
pikirati veoma mlade biljke, to dovodi do gubitaka.
Na slian nain mogue je seme sejati na komadie upijae hartije ija se
vlanost stalno odrava. Klijavost je i u ovom sluaju dobra, ali uz brzo
pikiranjc nastaje uskoro krizni period Rukovanje sa tek isklijanim biljicama je
naporno i zahteva veliku opreznost i strpljivost. Ove metode navodimo samo
radi informacije. Rezultati do kojih dolazimo ne mogu se uporediti sa mnogo
boljim rezultatima koje postiemo sejanjem u tegle.
Setva uz upotrebu vetake svetlosti
Ve due vremena obavljaju se ogledi radi utvrdjivanja metoda za setvu u
uslovima vetakog osvetljavanja, i to uglavnom zato to u amaterskim
uslovima nije mogue sauvati setvenu povrinu od pregrejavanja sunanim
zracima ili, obratno, spreiti negativan uticaj dueg nedostatka svetlosti.
Isprobavane su razne prizme i kugle, s tim to je u gornjem delu bila
postavljena sijalica; takav nain se najbolje pokazao u vreme klijanja. Za
normalan rast isklijalih sejanaca to ni izdaleka nije dovoljno. Kaktusima je za
uspean rast i razvoj potreban intenzitet osvetijavanja od 8 do 12 hiljada luksa.
Problem je bio reen kada su kao izvor svetlosti, a istovremeno i toplote
upotrebljene luminiscentne cevi, tj. 35 ovakvih izvora jedan pored drugog.
Instaliraju se tako da se izmedju njih ostave razmaci od svega 15 do 30 mm.
Luminiscentne cevi (sa tzv. dnevnim osvetlenjem) treba da imaju jainu do
30 W. Ako upotrebljavamo ovakve kratke cevi (60 cm dugake) biramo one
koje imaju jainu samo 20 W. Sejance postavimo odmah ispod ovih cevi, tj.
njihovi vrhovi treba da su udaljeni samo oko 1 do 3 cm od reetke cevi.
Optimalna udaljenost za razne vrste se odredjuje proverom. Tegle sa
zasejanim semenom se postave u sanduk obloen polistirolom radi toplotne
izolacije. S gornje strane se postave cevi, a sanduk se pokrije s donje strane
obloenim staniolom koji deluje kao reflektor. Seme i klijajui sejanci treba
da su osvetljeni svetlou intenziteta 6 000 luksa, pa ih zato u prvoj fazi
postavimo na neto veu udaljenost od cevi. Osvetljavanje traje 812 asova
dnevno, a ostatak dana biljke su u mraku.
U takvom uredjaju sejanci uvek imaju dovoljno svetlosti i toplote. Nisu
izloeni udima vremena a ne preti im ni oprljivanje. Rastu pravilno i
zaudjujue brzo. Setvu moemo obaviti po elji, pa i usred zime. Sejanci
zasejani poetkom novembra i prevedeni u prolee na normalnu kulturu
dostigli su za 10 meseci prenik preko 20 mm, a fraileja je ak pustila
pupoljke. Moskovski cveari koji su prvi konstruisali taj inkubator, gaje
sejance pod cevima dve godine i tek u treoj godini ih oprezno prevode na
dnevnu svetlost.
BOLESTI I TETOINE - ZATITA KAKTUSA
Zadovoljstvo koje oseamo kad imamo lepu kolekciju kaktusa esto je
pomueno pojavom raznih bolesti i tetoina, iji je broj veliki. Odmah treba
naglasiti da kaktusi u kolekcijama kojima se posveuje odgovarajua panja i
nega mnogo bolje odolevaju bolestima i tetoinama nego zanemarene, loe
ishranjivane ili na neodgovarajuem mestu smetene kolekcije, gde svetlosni i
toplotni uslovi ne odgovaraju potrebama zdravog rasta. Ponekad i neki
pogrean postupak, na primer preterano zalivanje, moe dovesti do tetnih
posledica. Bolesti i tetoine najvie napadaju oslabljene biljke. Ako se
primenjuje i dobra nega, kaktusi tokom zime moraju dugo biti u
vegetacionom mirovanju. Mnogi kaktusi na letnjim egama zaustavljaju rast
Takvi zastoji u vegetaciji znae izvesno smanjenje otpornosti protiv mnogih
bolesti i tetoina. Prema tome, bolesti i tetoine mogu se pojaviti i u dobro
negovanim kolekcijama.
Osnovni preduslov uspene borbe protiv tetoina i bolesti jeste njihovo
pravovremeno otkrivanje. Nije to uvek lako, naroito kad su u pitanju bolesti
prouzrokovane gljivicama ili virusima. U veini sluajeva cvear-amater ne
moe detaljno upoznati sve bolesti i tetoine. Ovde se prua iroko polje
delatnosti mladim mikolozima, virusolozima i entomolozima. Zato emo mi
razmotriti samo najvanije i najee prouzrokovae bolesti kao i tetoine
koje se pojavljuju na kaktusima.
FIZIOLOKE POVREDE I OTEENJA
Kaktuse najee oteuju nepovoljni uticaji spoljne sredine, dakle inioci
neparazitarnog porekla. Moe se rei da svako naruavanje osnovnih principa
gajenja o kojim je pisano u odgovarajuim poglavljima, moe prouzrokovati
poremeaje u ivotnim procesima biljaka. Najvaniji uzroci fiziolokih
poremeaja:
Niske temperature
Dosta niske temperature usporavaju rast kaktusa. Koren obustavlja aktivnost, a
ako je u vlanom supstratu, moe i da istrune. Zato vodimo rauna da u
vegetacionom periodu kaktusi ne trpe hlanou. Ako temperatura spadne ispod
nule, veina biljaka izmrzne. lzmrzli kaktusi su tvrdi, a epidermis je slabijeg
sjaja. Kad ih prenesemo u topliju sredinu, telo im omeka i brzo podleu
truljenju. Zato ne smemo dozvoliti da temperatura padne ispod minimuma koji
se pominje u poglavlju o prezimljavanju. Naroito su opasni proleni pozni
mrazevi, koji ugroavaju biljke na letnjim stanitima. Jesenji mrazevi, i nisu
toliko opasni. Kad se desi da kaktusi izmrznu, ne smeju se naglo odmrzavati,
ve ih treba skloniti dalje od svetlosti i u hladniju sredinu da postepeno
odmrznu.
Visoka temperatura i intenzivna insolacija
Naglo poveanje temperature u zatvorenoj prostoriji vodi ka toplotnom udaru
biljaka, naroito ako je vazduh suv. To izaziva opadanje pupoljaka, promenu
boje epidermisa na crveno, da bi se na kraju pojavile i prave opekotine u vidu
udubljenih beliastih povrina, ve prema stepenu oteenja unutranjeg
tkiva. Najvea opasnost od stvaranja opekotina javlja se u prolee, posle
prenoenja biljaka iz prostorija gde su prezimile u zatiene prostore ispred
prozora ili u nezagrejani staklenik. Na visoke temperature su naroito osetljivi
sejanci. Najvanije su preventivne mere. Kaktuse zatiujemo od oegotina
sklanjanjem u hlad i provetravanjem u odredjenim intervalima. Biljke
podlegle toplotnom udaru sklanjamo u hlad. Ako nisu potpuno unitene, one
e esto ponovo izrasti mada rane od oegotina ostanu dugo vidljive.
Vlanost supstrata
Suvie obilno zalivanje ili trajno navlaen supstrat izaziva oteenje
korenovog sistema. Obino usledi i gljivina infekcija, pa koren truli. Zato jo
prilikom sadjenja vodimo rauna o drenai, poroznosti i propusnosti supstrata
da se ne zaepe otvori za oticanje vode. Ako je u nekom sudu supstrat stalno
mokar, biljke odmah presadjujemo u drugi supstrat.
Vlanost vazduha
Trajno visoka vlanost vazduha u teglama ili staklenicima izaziva poveanje
osetljivosti kaktusa. Oslabljene i osetljive biljke lako podleu truljenju ili
gljivinim bolestima. Suvie suv vazduh takodje je nepovoljan: rast se
usporava i stvaraju preduslovi za irenje crvenog pauka. Ako je vazduh
veoma vlaan provetravamo, a ako je hladno zagrevamo prostoriju gde se
nalaze biljke. Na suvom vazduhu oroavamo, ovlaujui ili zalivajui i
okolnu sredinu odn. okolne biljke.
Nedostatak svetlosti. Za uspean razvoj kaktusa neophodno je mnogo
svetlosti. Pri nedovoljnom osvetljavanju dolazi do deformacija: biljke se
izduuju, postaju slabe i daju svetlozelene do beliaste izdanke. To se
naroito zapaa zimi, kad se kaktusi nalaze u pretoploj sredini. Zimski rast
ograniavamo zahladjivanjem. Vodimo rauna da je konstrukcija staklenika i
drugih uredjaja takva da proputa to vie svetlosti.
Reakcija zemljita
Na suvie kiselom ili alkalnom supstratu kaktusi ne mogu vegetirati. Ako je
kiselost manja od pH 4 ili vea od pH 7, nastaju sline pojave kao i pri
nedostatku vlage. Zato nastojimo da reakcija supstrata ili hranljivog rastvora
bude na pH 5.5 do 6.5. Zalivamo mekom vodom. Pri neodgovarajuoj reakciji
supstrata biljke presadjujemo.
Nedostatak hranljivih soli. Nedostatak neke od hranljivih materija (N, P, K)
ili nedostatak mikroelemenata izaziva zastoj u rastu biljaka. Simptomi takvih
poremeaja su drukiji pri nedostatku svakog od odredjenih elemenata. Sve te
poremeaje ne moemo opisivati. Kad je u pitanju poremeaj rasta biljaka,
najbolje je da ih presadimo u sve, nov supstrat.
tetne hemikalije
Ima ih mnogo: gas u domainstvima, gasovi od dima. isparavanja raznih boja i
lakova, materijala za impregniranje; tu je i sumpor-dioksid iz vazduha u blizini
industrijskih pogona i sl. Povrede mogu nastati i usled pogrene primene
insekticida ili fungicida. Povrede zapaamo u obliku smedjih pega ili kao
oplutnjavanje. Kada se pojave takvi simptomi, obino je kasno. U takvom
sluaju nastojimo da to bre odstranimo uzrok povrede ili oteenja, s tim da
to bolje provetravamo odgovarajuu prostoriju gde se biljke nalaze.
Preduzimamo preventivne mere i primenjujemo samo proverena sredstva i
preparate u propisanoj, odgovarajuoj koncentraciji.
VIROZE
Kod kaktusa su virusne bolesti relativno retke. Ipak, ta se oboljenja ponekad
javljaju kao izdubljene utozelene pege nepravilnog oblika sa naglaenim
rubovima. Mladi lanci su posebno jako zaraeni i otpadaju. itav rast biljke
u zavisnosti od jaine napada ili je slabiji, ili biljka uopte ne raste, a esto i
ugine. Na svim vrstama kaktusa znaci viroze esto nisu vidljivi. Tako
naroito PE1RESKIA ACULEATA i druge vrste upotrebljene kao podloge za
kalemljenje, iako su zaraene, ne pokazuju nikakve znakove oboljenja, ali pri
kalemljenju zaraze i plemku. Zaraza se prenosi posle povreda, npr.
inficiranim noem prilikom kalemljenja ili uzimanja reznica. uboda nekog
insekta i sl. Najee se pojavljuje na zigokaktusima, ripsalidopsisima, i na
kaktusima roda EPIPHYLLUM. Iz semena biljaka zaraenih virusima, po
pravilu, veinom izrastu zdrave biljke, bez znakova virusnog oboljenja,
ukoliko ne uzimamo u obzir vitalno slabljenje, uobiajeno za seme ovakvih
biljaka. Protiv viroza kaktusa ne postoje sredstva suzbijanja. Napadnute
jedinke ne smemo razmnoavati. Najbolje je da ih iz zbirke odmah
odstranimo.
BAKTERIOZE
Bolesti izazvane bakterijama kod kaktusa skoro su nepoznate tako da ih u
standardnim zbirkama o gajenju kaktusa i ne susreemo.
MIKOZE
Na kaktusima se pojavljuje nekoliko vrsta parazitskih gljiva. Obratiemo
panju samo na one najpoznatije. Vano je da se gljivine bolesti razvijaju
samo tamo gde za njihov razvoj postoje uslovi tj. znatna vlanost, nedostatak
sveeg vazduha i povoljna temperatura. Napadaju uglavnom biljke oslabljene
fiziolokim povredama i bolestima, ili tetoinama. Sprovodjenje
odgovarajuih mera je najbolja preventiva. Neke gljive vegetiraju samo na
povrini biljke, druge proniknu u eliju i razaraju ih svojom aktivnou ili
prouzrokuju truleno raspadanje tkiva. - PHYTOPHTHORA OMNIVORA
izaziva trule korena i bazalnih delova kaktusa. Trule se brzo iri. Smedje
pege trulei ubrzo zahvataju celo telo i kaktus ugine. Napadnutu biljku
moramo brzo odstraniti iz kolekcije i kontrolisati da li su zahvaene i biljke iz
blie okoline. Ako su posadjene u sanduie, neophodno je da ih presadimo u
nov supstrat. Nagnjila mesto treba odsei sve do zdravog tkiva, gde ne sme
vie biti ni traga od smedje obojenog, bolesnog tkiva. Ranu posipamo
aluminijskim prahom. Kad se povreda zasui, to traje dosta dugo, tada
otcepimo gornji, stvrdnuti sloj pod kojim se esto jo nalaze klice korena.
Zdravi ostatak biljke moemo jo spasiti kalemljenjem.
HELMINTHOSPORIUM CACTIVOR je gljiva koja naroito razorno deluje
na sejance tokom prve dve godine, a redja je na starijim biljakama. Infekcija se
ostvaruje kroz stomc. Sejanac vene i za dva dana se potpuno osui i otvrdne.
Navedena gljiva moe opasno da ugrozi kaktuse. Posle setve u tegle bolest je
skoro potpuno onemoguena; spreavamo je potapanjem semena u preparat
TMTD (HERYL 80, THIURAM) ili CAPTAN, sterilizacijom (parenjem)
supstrata za setvu i zalivanjem prokuvanom vodom.
Botrytis cinerea veoma je esta gljivica koja napada uglavnom odumirue
delove biljke, ali pod odredjenim okolnostima i ive biljne delove. Stvara sive
navlake od bezbroj konidija koje se pri dodiru pretvaraju u prah. Tako se
zaraza brzo iri. U kasnu jesen napada precvetale pupoljke Gymnocalycium
damsii i G. mihanovichii. Odatle prodire u telo biljke, koja za kratko vreme
istruli. Zatita je u poveanoj temperaturi-toploti, ime se postie snienje
relativne vlanosti vazduha.
Klijanje spora spreavamo prskanjem bakarnim preparatima - npr. 03%
KUPRIKOL 30.
Sulcorebutia rauschii FRANK
Melocactus acunai Leon
Gymnocalycium vatteri BUIN.
Sulcorebutia taratensis (CARD.) BACKBG.
Opuntia (syn. Tephrocactus) alexandrii var. bruchii (SPEG.) ROWL.
Mnogobrojne plesni (RHIZOCTONIA, PYTHIUM) se javljaju najee u
pikiralitima. Micelijum najpre stvara prevlake na povrini supstrata, zatim
prodire i do biljaka, dovodei do raspadanja tkiva. Napadnuta biljka se
nakrivi na onu stranu odakle ju je gljiva napala. Najee se nadje na
biljkama koje su zasadjene u zajednici, na otvorenom, ili u sanduiu. Kad se
pojavi, jedino to nam preostaje jeste da povadimo sve biljke iz sanduia, ili
barem one koje se nalaze u iroj okolini napadnutog kaktusa. Obino je
zahvaen mnogo vei broj jedinki nego to nam se to u prvi mah uini. Manje
napadnute biljke, gde ima jo izgleda da ih spasimo, zagnjurimo u vodu s
preparatom protiv plesni BENLATE ili FUNDAZOL. Zatim ih ostavimo da
se prosue. Bolest se javlja uglavnom tokom leta, u vreme nepogoda, kada
sparina, tople noi i visoka vlanost vazduha stvaraju uslove za pojavu ove
opasne bolesti. Zanimljivo je da se, im temperatura nou padne na 7 C gljiva
prestane da se razvija, a bolesne biljke obaviju napadnuto mesto debljim
slojem pokorice, tako da se to mesto kasnije moe odvojiti. Leenje moemo
ubrzati ako kaktus smestimo u hladnjak, gde reguliemo temperaturu na 3 do 4
C. Kao preventivno sredstvo najuspenije se pokazao 1,5% rastvor HFRYLA
80, TMIURAMA ili suspenzija koja sadri 03% CAPTANA.
Fuzarijum (FUSARIUM) izaziva trule koja se brzo iri od korena ili donjeg
dela biljke, tako da biljka omeka i brzo ugine. Javlja se uglavnom na gusto
zasadjenim, starijim sejancima. Biljke se prekriju belom ili ruiastom
navlakom. Bolest se esto javlja u jesen. Pri najmanjoj povredi se bolest iri od
vrha nadole. Ako na vreme uoimo bolest, postupamo na isti nain kao i protiv
oboljenja prouzrokovanih od strane PHYTOPHTHORA OMNIVORA.
Ponekad se fuzarijum javlja i u sterilnoj setvenoj sredini, u teglama. Infekcija
se iri zaraenim semenom. Ako teglu otvorimo, vlanost vazduha se smanji i
plesan se povue.
Sve pomenute vrste parazitskih gljiva prodiru svojim micelijama u unutranji
deo biljke, gde stvaraju trule. Mnoge vrste razaraju samo potkoicu, a u
dubinu ne prodiru. Takve gljive prouzrokuju pegavost. ire se sporo, i to u
intervalima, sve dok ne prekriju vei deo povrine biljke koja se skvri i esto
ugine samo zato, jer izgubi sposobnost asimilacije. Jedna od tih gljiva je
determinisana kao STAGANOSPORA ASSANS. Pegavost se najee iri u
prolee i tokom leta. Provcrcno preventivno sredstvo je bakarni preparat (0,5%
KUPRIKOL 30) kojim prskamo biljke. Dobro je s vremena na vreme menjati
ova sredstva, pa koristiti i preparate na bazi cinka (NOVOZIR MN-80 ili
DITHANE M-45, KUPRIKOL -30, KUPRIKOL 50) i na bazi sumpora
(POLYBARIT ili SULIKOL - K). Uspeno deluje i kombinacija sa 3 grama
DITHANE M-45 i 5 grama KUPRIKOLA - 50 na 1 litar vode. Jae napadnute
biljke kupamo u tom rastvoru due vremena, ako treba i jedan sat.
TETOINE
Biljne vai
To su veoma neprijatni paraziti koji, kad se jednom uvuku u kolekciju
kaktusa, teko moemo da ih unitimo. Najbolje je svaku novu biljku koju tek
unosimo u kolekciju zatititi od zaraze prethodnom obradom insekticidom, pa
je u poetku drati odvojeno; i tek kad smo sigurni da nije napadnuta
tetoinom, unosimo je medju ostale kaktuse. U veim kolekcijama treba
redovno obavljati preventivno prskanje kako bi se spreilo razmnoavanje
tetoine. Od dostupnih pesticida dobro deluje FOSFOTION E-50 u
normalnoj 0,2% koncentraciji. Prskanje izvodimo po oblanom vremenu. Niz
preventivnih prskanja obavljamo u prolee, ponavljamo ga u julu i u
septembru. Posebno je vano jesenje prskanje. Neki cveari polivaju sve
biljke rastvorom FOSFOTION A E50 svakih 14 dana. Na taj nain se suzbiju
i paraziti na korenu, a odstranjuju se i mravi.
Postoji mnogo vrsta vaiju. Delimo ih na korenove vai, vlaknaste vai i
titaste vai
Korenova va pripada vrsti RISPERSIA FALCIFERA. ivi na korenu
kaktusa, gde stvara bela voskasta vlakna. Razmnoava se veoma brzo, u
mladjem stadijumu se kree brzo, prelazei na oblinje i udaljenije biljke. U
suvom i aerobnom zemljitu se neobino brzo razmnoava. Koren se prevlaci
belom navlakom, u ijim smocima ive hiljade jedinki napadaa. esto biljka
potpuno ostane bez korena. To je veoma esta, rasprostranjena tetoina, pa
se iz velikih kolekcija teko odstranjuje. Kiseo supstrat, upotreba treseta i
sadjenje u neporozne sudove ograniavaju razmnoavanje korenove vai.
Korenovu va veoma uspeno unitavamo polivanjem nekim od
organofosfata, npr. INTRATIONOM 50. Od stranih preparata kod nas je
primenjivan uvozni ULTRACID 40 EC (Ciba-Geigy) i ACTELLIC 50 EC
(Plant Protection). Ovi preparati se ne smeju primenjivati po toplom i
sunanom vremenu, jer mogu izazvati oegotine na biljkama.
Vlaknaste vai
Vlaknaste vai su iz roda PSEUDOCOCCUS i ERIOCOCCUS. Ima ih vie
vrsta. Nalazimo ih na svim delovima biljke, naroito izmedju rebara, u
aksilama, u delovima izmedju podloge i kalema. U hladnim staklenicima zimi
se sele blie korenu. Stvaraju bele votane iscedine koje lie na pramene vune
ili pamuka, gde se takodje razmnoavaju. Tek izlegle larve su veoma pokretne
i brzo prelaze i na ostale biljke. Kad se jako razmnoe, izazivaju trule.
Sredstvo za preventivu je prskanje sa 0,2% FOSFOTIONOM E-50 ili
METATHIONOM P-5.
titaste vai
Na kaktusima parazitira nekoliko vrsta, od kojih je najopasnija DIASPIS
ECHINOCACTI - titasta kaktusova va. Pokretljive su samo u najranijem
stadijumu, kasnije se privrste uz biljku i vie se ne kreu. Stvaraju votanu
prevlaku radi zatite svog mekanog tela. Odrasle titaste vai su veoma otporne
protiv insekcitida. Zatita protiv njih je viekratno prskanje sa 0,2%
FOSFOTIONOM E-50.
Nematode (NEMATODA)
Nematode su crvii mikroskopske veliine. ive na korenu kaktusa koji siu.
Napadnute biljke kunjaju i posle izvesnog vremena mogu i uginuti. Najee
se javlja Kaktusova nematoda (N. CACTI). Na ilama napadnutih kaktusa
pojave se u poetku bele. kasnije smedje izrasline veliine makovog zrna.
To su samice, ije se telo pretvorilo u mehuri (cistu) napunjenu jajima. Iz
jaja se kasnije izlegu larve, koje trae koren kaktusa i siu ga. Protiv ove
tetoine primenjuje se preparat NEMAFOS. Koren dezinfikujemo tako da
kaktus potapamo u vodu, zagrejanu do 51 C. Ova metoda je opasna utoliko
to se biljke otete ako temperatura predje navedenu granicu, dok nia toplota
ne unitava jaja tetoine.
Protiv svih vrsta vai i nematoda pokazali su se kao veoma uspeni tzv.
granulirani insekticidi. To su granule velike kao zrnce prosa, koje se veu za
supstrat i sistematski deluju protiv tetoina. Granule se u manjoj koliini
pomeaju sa smeom zemlje ili drugim supstratom. Aktivna materija se posle
zalivanja supstrata postepeno rastvara i usisavaju je ile biljaka; tako ovaj
rastvor, zajedno s hranljivim solima stie sve do epidermalnog tkiva. Na taj
nain se temeljito unite tetoine na korenu i na telu kaktusa. Dejstvo traje
od 6 sedmica do nekoliko meseci to zavisi od vrste sredstava koje smo
primenili. Preparat deluje, dakle, i na nove generacije parazita, i to u fazi kada
su najosetljiviji. Zahvaljujui ovim granuliranim insekticidima, koji mnogo
bolje deluju nego prskanja raznim organofosfatima, mnoge kolekcije su se
oslobodile opasnih tetoina.
Grinje (TETRANYCHIDAE)
To su sitni pauci koji siu elije pokorice, tako da napadnuti kaktus dobija
sivozelenu, a kasnije slabo rdjastu boju. Najeaje grinja hmelja
(TETRANYCHUS TELARIUS). Vano je odmah preduzeti mere im
opazimo tetoinu, tj. dok biljka nije jae napadnuta. Od hemijskih sredstava
dobro deluju preparati na bazi sumpora. Dobra osobina ovih sredstava je to
to smrad brzo iezava, a loa to ostavljaju pege na povrini biljke. Zato
radije upotrebljavamo ARAFOSFOTION koji smrdi, ali zato unitava i
jajaca grinja. Za svaki sluaj, prskanje treba ponoviti.
Mravi
Mravi su neprijatni i kad nisu neposredni paraziti. Oni marljivo grade svoje
kolonije koje se sastoje iz sistema hodnika, neposredno ispod kaktusa, u
toploj leji, ili u stakleniku. Na povrini supstrata stvaraju gomile gline, ime
zatrpavaju cele biljke. Koren kaktusa u takvoj koloniji ne moe da se razvija,
jer mravi stalno prekidaju vezu izmedju finih ilica korena i zemljita. Pored
toga. mravi neguju crvie i muice sa kojih liu slatke izluine medljiku.
Uza sve to, oni i oteuju cvetove i razvlae semenke. Zato mrave u
kolekcijama intenzivno unitavamo, mada to nije lako. Polivanjem kolonije sa
02% FOSFOTIONOM E50 zahvatamo samo njihov povrinski deo, dok
donji spratovi ostanu netaknuti Ipak, smrad preparata utie ne mrave i oni
bee dalje sa tog mesta.
Muve
Muve iz roda grobarki (SCIARA) su sitne muice ije larve ive u humusu, ali
napadaju esto i sasvim mlade sejance, koje iznutra izjedaju. Protiv njih se
primenjuje prskanje sa nikotinskim preparatima i zapraivanje
GAMACIDOM.
Puevi
Puevi golai svojom prodrljivou u vlanim letima mogu izazvati velike
tete. Unitavamo ih namamljujuim sredstvom LIMACIDOM, koji posipamo
na komadie crepa ili kartona. Takve mamce razmestimo na razmacima od po
pola metra. Puevi se hvataju na LIMACID, zalepe se i posle ih odstranimo.
Mokrice-glomerate
Mokrice-glomerate nanose tetu uglavnom zimi, kada nagrizaju nenije vrste
kaktusa. Od njih trpe najvie epifiti. Hvatamo ih mamcima, npr. na razrezane
krompire.
Poljski mievi
Poljski mievi prouzrokuju tete bilo nagrizanjem kaktusa najee su
napadani GYMNOCALYCIUM DENUDATUM i ASTROPHYTUM
ASTERIAS - ili prodiranjem semena. Najvea opasnost od njih je u jesen,
kada ih je najvie. Zato u to vreme postavljamo mamce da bismo ih unitili u
to veem broju.
Na kraju treba rei neto o osnovim pravilima prilikom primene zatitnih
preparata. Ne postoji univerzalno sredstvo protiv svih vrsta bolesti i tetoina.
esto se pojavi nov parazit, a jo ee novi preparati. Nije uvek lako doneti
odluku koje sredstvo upotrebiti protiv odredjene bolesti ili tetoine. Bez
isprobavanja ili konsultovanja sa strunjakom ne mogu se odrediti preparat i
nain upotrebe. Prilikom primene sredstava za prskanje uvek odravamo
odgovarajuu koncentraciju i strogo primenjujemo sigurnosne propise koji su
navedeni na svakom omotu. Novo sredstvo nikad ne koristimo odjednom na
celoj zbirci. Uvek prethodno izvrimo probu na nekoliko jedinki i otprilike
sedam dana posmatramo dejstvo pre nego pristupimo primeni u veoj meri.
Uz takvu opreznost utedeemo mnogo vremena i sredstava i izbei vee
tete. Nikad ne obavljamo prskanje biljaka za vreme dok su tela kaktusa
zagrejana.
KALENDAR RADOVA
Hronolokim pregledom najvanijih radova vezanih za gajenje kaktusa
nastojimo da zadovoljimo glavne praktine zahteve. U praksi se moemo brzo
orijentisati koje i kakve mere moramo preduzeti u odredjenom mesecu. Re
je, svakako, o strunim merama; sve to je podrobnije opisano u prethodnim
poglavljima. Paljiv italac e i u godinama sa neuobiajenim vremenskim
prilikama svoju brigu o kaktusima prilagoditi odgovarajuim uslovima.
Januar
Tokom januara, usred zime. svi nadzemni kaktusi moraju biti u stanju
mirovanja. Naa briga se ograniava na to da temperatura u zimovniku ne
pada ispod kritine take, tj. za veinu kaktusa 3 do 5 C. U dane bez mraza
provetravamo. ali uvamo biljke od promaje. Jednom sedmino ih
pregledamo, pa ako opazimo neku trule, odmah napadnutu biljku izolujemo i
pruimo joj odgovarajuu negu. Istovremeno pazimo da se ne razviju
tetoine. U toplijem stanitu je glavna opasnost od napada grinja, vlaknastih
i titastih vai. Otkrivene tetoine treba odmah unititi.
Kaktuse priviknute na toplije uslove, kao i one koji zimi rastu i cvetaju, dakle
vrste RHIPSALIS i ZYGOCACTUS ostavljamo u toplijim prostorijama, a
supstrat odravamo u umerenoj vlanosti. Biljke koje nameravamo da
presadimo vadimo postepeno iz zemlje, ukoliko to ve ranije nismo uinili.
Suvie dugo korenje skraujemo, a bolesne delove korena odstranjujemo.
Tada ostavimo kaktuse dva dana u toploj i suvoj prostoriji, pa ih zatim stavimo
u prazne lonce za cvee i ostavimo da miruju. U januaru sejemo parodije i
rebucije na sobnoj temperaturi. U drugoj polovini januara moemo sejati i
ostale vrste, s tim da pojaamo temperaturu. Kontroliemo da toplota bude ni
suvie jaka ni suvie slaba. Sada je glavni momenat da izradimo plan sadjenja,
da odredimo broj sanduia, inija, lonaca. Sanduie moemo sami napraviti,
ili ih pravovremeno poruujemo. Opravljamo razne sudove van prozora i na
terasama ili pravimo nove. U slobodnom vremenu prouavamo strunu
literaturu.
Februar
Februar je u starijim cvearskim prirunicima i asopisima nazivan mesecem
smrti. To je bilo u vreme kada su kaktuse jo zimi povremeno zahvali da se ne
osue fine ile korena. Ali od vremena otkad kaktusi prezimljuju u suvom, ili
sa ogolelim korenjem, februar je prestao da bude opasan. Produavamo, dakle,
primenu dosadanjeg naina gajenja. Ko ima staklenik, taj ima i vie posla.
Sada je poslednji as da presadimo sve to nije bilo presadjeno u jesen. U
drugoj polovini meseca kad je vreme lepo biljke se mogu presadjivati u tople
leje. U stakleniku za sunanih dana je veoma toplo. Zato staklenik ee
provetravamo. Sejanci na gornjim policama poinju da rastu: zato ih ee
oroavamo, a prema potrebi i zalijemo. U zatvorenom prostoru postoji
opasnost da se kaktusi oprlje. Ako ne provetravamo dovoljno, u popednevnim
asovima moramo poeti sa zasenjivanjem. Zasejan supstrat koji drimo u
stanovima moramo drati na dovoljnoj toploti. Sejance iz januarske setve
postepeno privikavamo na manje vlanu sredinu. Nastalo je vreme za
kalemljenje ERIOCEREUS JUSBERTII. Kaleme smetamo na suvo i drimo
na vioj temperaturi jednu sedmicu.
Mart
U stakleniku ve poinje vreme pune vegetacije. Za lepog toplog vremena prvi
put zalivamo po mogunosti toplom vodom. Probamo da li u vodi moemo
drati ruku, pa tek tada kropimo biljke. Za kaktuse koje drimo u stanu bie
korisno ako ih pomerimo na osunano mesto ili barem blie prozoru. Stalno ih
drimo na suvom, a ako imaju vie svetlosti, mogu imati i vie toplote koja
podstie stvaranje zametaka korena. Poetak ovog meseca je najbolje vreme
za sterilizaciju zemlje proparivanjem. Pre sadjenja je moramo ostaviti 14 dana
da se na vazduhu odmori. Ako kaktusi krajem marta ve imaju zaetke
korena, sadimo ih i od tog asa odravamo vlaan supstrat. Dolo je vreme i
za rast kaktusa na vanprozorskim ispustima, balkonima, terasama.
Sejance sejane u januaru i februaru esto pregledamo. Ako su se na povrini
supstrata pojavila fina vlakanca plesni, odmah ih jednim drvcetom
odstranjujemo i oroavamo bilo rastvorom 1,5% HERYLA 80 ih
THIURAMA, ili jo bolje 0,2-0.3% rastvorom sredstva koje sadri CAPTAN.
Ukoliko je u pitanju jai napad, ostavimo supstrat da se prisui, a sejance
oprezno prepikiramo. Setvenu posudu s ostacima semena stavimo na suvo
mesto, a u avgustu pokuamo sreu sa doklijavanjem.
Opasnost od oprljivanja je velika. Sunce je jo veoma visoko. Zato je najbolje
da prozorska okna na staklenicima i toplim zastakljenim lejama dobro
okreimo. Ako nam se ipak poneka biljka oegne, premestimo je u hlad, pa se
oeeni deo zaceli.
April
Poetkom aprila moraju se svi kaktusi bezuslovno da presele na letnje
stanite, u predprozorske posude, terase i hladne leje. Razume se, za ovo
preseljavanje iskoristiemo dan kad je lepo vreme sa blaom temperaturom
spoljnog vazduha. Posebno briljivo zasenjujemo biljke koje su dotad bile u
prostorijama, gde su imale neuporedivo manje svetlosti pa ih na obilje
svetlosti treba postepeno privikavati.
To u jo veoj meri vai za kaktuse koji su prezimili u potpunom mraku.
Zalivamo ih umereno, i to kad su dani sunani. Ako je oblano, ne zalivamo.
Poto noi bivaju hladne, provetravamo prema potrebi kad je vreme toplo, i to
uvek samo za kratko vreme. U zatvorenoj prostoriji, gde je vazduh vlaan i
gde je toplo kaktusi se bolje oiljavaju i bre upijaju vodu. Ako podloge ve
rastu, moemo pristupiti kalemljenju lanjskih sejanaca iz jesenje setve, kao i
sejanaca izniklih iz januarske i februarske setve. Kalemimo samo kada je tzv.
kalemarsko vreme znai, kad je toplo i suvo. Sada je najbolje vreme za
kalemljenje veih sejanaca i podloga na ERIOCEREUS JUSBERXII, koji
prima kaleme samo kad nije u punoj vegetaciji. Sve kaleme stavljamo u tople,
suve i zasenjene uslove, kako bi se to pre zacelile rezne rane i biljke imale
dobre uslove za rast. Otprilike posle jedne sedmice odstranjujemo gumice.
U drugoj polovini aprila, ako je lepo vreme, moemo pristupiti setvi veine
vrsta kaktusa. Posebno je zgodno sejati u tegle zato to seme klija im se stvori
optimalna toplota. Radimo sa najveom panjom, kao da smo u laboratoriji.
Krajem meseca poinju da cvetaju rebucije i mamilarije. uvamo ih po
mogunosti od preterane vlanosti, jer bi polen mogao da se ovlai, a
opraivanje ne bi uspelo. Polen prenosimo nenom etkicom.
Matucana hynei (O.) BR. et R.
Submatucana paucicostata (RITT.) BACKBG.
Sulcorebutia tiraquensis (CARD.) BACKBG.
Mediolobivia spiralisepala SCHUTZ. Sulcorebutia kruegeri (CARD.) RITT.
Rodentiophila atacamensis RITT.
Epiphyllum hybr.
Uebelmannia pectinifera BUIN.
Maj
Cela kolekcija je u punoj vegetaciji, vegetacione kupe kaktusa su sjajne, svaka
biljka ima poetke novih bodlji, a mnoge i cvetove. Rebucije i mamilarije
nastavljaju da cvetaju tokom celog meseca. Rascvetavaju se i prve
gimnokalicije (GYMNOCALYCIUM BRUCHII. G. URUGUAYENSE i dr.),
ostale imaju dobro vidljive pupoljke. Pupoljke zapaamo i kod notokaktusa i
mnogobrojnih drugih vrsta. Kada neka biljka sedi, pregledamo koren i s
njim postupamo kao sa reznicom ili ga nakalemimo. Provetravamo da ne
bismo morali mnogo zasenjivati.
Glavna tekoa u ovom mesecu su esta zahladjenja. U te dane moramo
oprezno zalivati, da se ne bi desilo da, usled naglog zahladjenja, supstrat
postane suvie mokar. Za tih nekoliko hladnih dana i noi moglo bi se desiti da
usled preterane vlanosti supstrata uginu sve mlade ile korona. Rast bi zastao,
pa bi prolo mnogo vremena dok ne ispravimo tu greku.
U drugoj polovini meseca, kad ponovo otopli otpornije kaktuse moemo
premestiti na osunano mesto u vrt, ili ih neposredno saditi u leju. Podloge
otpornijih vrsta moemo drati na otvorenom. One nee rasti tako brzo. ali e
zato imati vrsto tkivo i dobro e primati kaleme. Kada takve biljke
premestimo u neto zatieniji prostor, veoma dobro rastu. Epifite takodje
moemo preneti u vrt, ali na poluzasenjeno mesto. Produavamo sa
pikiranjem sejanaca. Svakog dana kontroliemo njihovo zdravstveno stanje,
pa ako uoimo znakove gljivinih bolesti, odmah prskamo fungicidima.
Nikad ne prskamo u vreme kad su biljke zagrejane od sunca. Kad je lepo,
toplo vreme. marljivo kalemimo sejance i vee kaktuse. Svaki dan dobijen u
prolee donosi na jesen vei prirast.
Jun
Poetkom meseca ve je lepo letnje vreme, sunani su dani i tople noi.
Moemo sada slobodno skinuti okna stakala sa toplih leja i omoguiti
biljkama da iskoriste punu sunevu svetlost i obilje sveeg vazduha. Tamo
gde, usled prisustva pepela i praine to nije mogue, barem visoko otvaramo
prozorska okna na ramovima. ili zaklonimo kolekciju folijama uz
obezbedjeno slobodno strujanje vazduha sa obe bone strane.
U junu kaktusi obiluju i cvetovima. Otvaraju se stalno novi cvetovi. Poto
jedni cvetaju izjutra, drugi oko podne, a trei popodne, zbirku pregledamo
barem triput dnevno, kako ne bismo propustili pogodan momenat za
opraivanje.
Nastavljamo kalemljenje. Prvi proleni kalemi su porasli dovoljno tako da ih
moemo prekalemiti kako bismo dobili biljku maticu, a kasnije podloge sa
nje. Na ostatke kalema koje smo ostavili na podlogama prekalemimo
odrezane terminalne delove podloge da se ne osue. Kasnije s njih odstranimo
areole i prisilimo ostatak kalema, iako je veoma tanak, na stvaranje bonih
izdanaka.
Sada je najbolje vreme za setvu vrsta koje su priviknute na toplije uslove, kao
i astrofita. U ovom vremenu se postie visok stepen klijavosti.
Zigokaktusi se nalaze u stanju vegetacionog mirovanja.
Jul
Kad su sparni dani, i kaktusima je veinom prilino toplo. Tada provetravamo
to ee i danju i nou. Supstrat se brzo sui. zato dobro zalivamo, i to uvee,
kada biljke nisu suvie zagrejane suncem. Ako se kaktus gaji i neguje na
granulovanoj podlozi, moemo ostaviti hranljivi rastvor ili vodu za zalivanje
da stoje u inijama dva-tri dana, sve dok slobodno ne ispare. Kad opazimo da
je rast kaktusa usporen, znai da poinje doba letnje stagnacije. Sada opreznije
zalivamo zato to u stagnaciji koren ne radi potpuno, pa bi lako mogao da
ugine. Truljenje se ponekad iri tako brzo da ne ostane nita to bi se moglo
spasiti. Najvie su ugroene rebucije, lobivije i parodije koje su poreklom sa
visinskih poloaja.
Sanduii sa sejancima su takodje u opasnosti. U vreme najveih sparina
poinje da deluje trule korenovog vrata. Najvie su ugroene biljke koje se
nalaze na humusnom supstratu. Kad opazimo trule, odmah izvadimo sve
sejance iz zaraenog sanduia, ostavimo korenje da se prisui. a ako postoji
mogunost, stavljamo ih nekoliko dana u hladnjau, gde je temperatura 3 do 4
C. Najbolje je da ih ostavimo nezasadjene sve dok ne zahladi. Kad nastanu
hladnije noi. rast se obnavlja. Svim biljkama godi kad na njih nekoliko sati
pada kia, pogotovu kada je blaga i topla. Jaa kia ne bi im nanela neku veu
tetu, ali bi ih isprskala zemljom, blatom. Posebno je za biljke koje gajimo u
hidroponskoj isitnjenoj podlozi vana ovakva kia, zato to kia spere sve
neiskoriene rastvorene soli. Posle toga dolazi redovno zalivanje hranljivim
rastvorom.
Avgust
U prvoj polovini ovog meseca nega i gajenje kaktusa se ne razlikuje od nege
krajem jula. Petnaesti avgust je poslednji rok za kalemljenje, mada je bolje taj
posao obaviti ranije. Kasni kalemi prirataju, ali nikad dobro ne narastu. Zato
poinje najpovoljnije vreme za tzv. jesenju setvu.
Cvetovi polako nestaju sa kaktusa, ali zato zrije sve vie plodova. Seme
sakupljamo, istimo i ostavljamo u vreice. Tek ubrane semenke najbolje
klijaju. Zato ne odgadjamo setvu onih vrsta koje nameravamo da razmnoimo.
Kaktusi sada imaju najlepe i najdue bodlje. Pojavljuju se gusta biljna vlakna.
Biljke sazrevaju i pripremaju se za zimski odmor. Taj proces potpomaemo
na taj nain to prostor stalno provetravamo i, ako je mogue biljke negujemo
bez stakla, na otvorenom.
U avgustu se ponekad upravo epidemijski razmnoavaju tetoine, uglavnom
vai. Prskanje obavljamo najbolje nekim od organofosfata, na primer
FOSFOTIONOM E-50. Koristimo se aparatom za prskanje voaka. Prskanje
izvodimo u intervalima, svakih 10 dana i to kad nema vetra i kad ne sija
sunce.
Epifite, koje smo tokom leta drali u hladovini krajem ovog meseca
prenosimo na sunce. Zigokaktusi poinju novi rast. Tako se zavrava vreme
njihovog vegetacionog mirovanja, i od tada odravamo njihov rast kako bi
stvorili nove lanke i bogato cvetali.
Pri gajenju na granulovanoj podlozi, krajem meseca biljke jo jednom
zalijemo rastvorom hranljivih materija. Ubudue emo zahvati samo mekom
vodom, ili uz dodavanje kiselog kalijevog fosfata, koji potpomae dozrevanje
tkiva. Ariokarpuse premetamo na najsunaniji poloaj, jer treba uskoro da
procvetaju.
Septembar
Poto je jo toplo i sunce greje, nastavlja se dozrevanje kaktusa. Miholjsko
leto im prija. Cvetaju jesenje mamilarije, poinju da cvetaju neoporterije, a
za ariokarpuse je sad glavna sezona cvetanja koja traje sve do oktobra.
Kopiapoe su u najboljem rastu, naroito kad ima jutarnje rose.
Ako se u drugoj polovini meseca vreme pogora, provetravanjc ograniavamo
samo na toplije dane, inae okna drimo zatvorena. Odstranjujemo uvele
cvetove, jer bi mogli da trunu, a trule bi mogla zahvatiti i telo biljke. Mnogo
ariokarpusa je tako uginulo odmah posle prvog cvetanja. Pazimo i na
pupoljke, koji se jo ne razvijaju, ali mogu biti zahvaeni truleom.
U tople dane jo jednom prskamo preparatima insekticida i fungicida.
Epifite prenosimo u prostorije, zigokaktuse stavljamo na prozor sobe gde
nema grejanja kako bismo i mogli zahvati i prihranjivati.
Oktobar
Dolo je vreme opteg preseljavanja kaktusa pod krov. Jedino neki otporniji
kaktusi u toploj leji mogu ostati do novembra. Prilikom prenoenja kaktusi su
ve suvi, zato to ih dugo nismo zahvali. Ipak, pre nego to ih konano
smestimo u hladni zimovnik, ostavimo ih jo nekoJiko dana u zagrejanoj
prostoriji, kako bi se supstrat bolje prosuio. Tako isto postupamo kada biljke
prezimljujemo sa ogolelim korenjem. Male sejance smetamo, ako je to
mogue, izmedju prozora ili u stakleniku na polici, i drimo ih u sporom rastu.
Iz vrta preseljavamo i one otpornije biljke koje su bile posadjene na
otvorenom.
Za peireskiopsise i kalemljene i nekalemljene zimi je potrebno obezbediti
sobnu temperaturu, inae lie opada i mnogo biljaka u gine. Ne podnose suv
vazduh. Zato ih moemo smestiti u prazan akvarijum, gde ih redovno zalivamo
i odravamo u sporom rastu. Proveren je i sledei veoma jednostavan metod:
peireskiopsise postavimo u neki sanduk a njega umetnemo u plastinu vreu
koju naduvamo i zaveemo. Ovakav uredjaj moemo instalirati i u hladnom
stakleniku, ali pcireskiopsise moramo dopunski zagrevati. Ako ih nema
mnogo, dovoljna je sijalica od 25 do 40 vati.
Novembar Decembar
Sada i u staklenicima ima malo svetlosti; kaktusi u ovo vreme ne smeju da
rastu. Zato i u staklenicima sniavamo temperaturu na 8 do 10 C. Za vrste
koje vole toplotu zagrevamo ih vie. Sve to se jo nalazi u toploj leji
preseljava se u zimovnik. Ako skraujemo korenje, treba u novembru povaditi
biljke iz zemlje, ostaviti ih nekoliko dana na toplom mestu da se supstrat
prosui. Supstrat se odstrani, korenje skrati, a kad rane zarastu, kaktuse
ostavimo tako da se ile korena ne savijaju i prenesu se na mesto gde e
ostati sve do prolea. Biljke moemo pojedinano zaviti u papir i smestiti u
korpu ili kofer. Ako za vreme zime ostavljamo biljke u podrumu, moramo ga
najpre okreiti da bismo unitili klice gljivica i plesni. Nikad ne smeju u istoj
prostoriji biti i krompiri.
Sadnice do veliine trenje ostavljamo posadjene u plitkim inijama.
Kalemljene biljke je bolje ostaviti zasadjene i samo ponekad ovlaiti supstrat.
Za kaktuse koji su smeteni u suvim i hladnim prostorijama i nalaze se u fazi
mirovanja, sada je potrebna samo minimalna nega. Otprilike jednom
sedmino ih pregledamo, pa ako opazimo poetak trulei odmah odsecamo
napadnuti deo kaktusa, poto smo odstranili napadnuto tkivo, ranu posipamo
aluminijumskim prahom, a biljku stavimo na radijator. Moemo pokuati da
je spasemo kalemljenjem; za tu svrhu je najpogodniji kao podloga
TRICHOCEREUS PACHANOI.
Uza sve to prouavamo strunu literaturu, dovravamo evidenciju kolekcije,
nastojimo da na vreme poruimo seme i sastavljamo registar biljaka za
razmenu.
SISTEMATIKA KAKTUSA NAJVANIJI RODOVI
Jo iz vremena Linea, koji je sve kaktuse uvrstio u jedan rod CACTAE,
mnogobrojni botaniari su nastojali da za ove biljke stvore novi sitematski
raspored. Medjutim, jo niko nije uspeo da sastavi potpunu sistematiku.
Takav sistem morao bi da, s jedne strane, izrazi stepen srodnosti pojedinih
rodova, a s druge strane, da bude slika, odraz razvoja cele familije kaktusa
CACTACEAE. Taj zadatak je veoma teak, pa e proi jo mnogo godina
dok se resi. Treba uzeti u obzir da danas poznajemo najmanje 2 700 vrsta
kaktusa koje treba razvrstati. Tu se javlja potekoa zato to postoje prelazni
oblici koji se na osnovu svojih osobina mogu uvrstiti u razne rodove.
Ve smo rekli da je Line poznavao samo jedan rod. Poznati sistematiar Karl
uman (Karl Schuman) je jo krajem prolog veka poznavao 21 rod.
Ameriki botaniari Britn i Rouz (Briton & Rose) u svojoj monografiji iz
19191923. g. rasporedjuju kaktuse u 124 roda. Najvee savremeno delo
Die Caclaceae Kurta Bakeberga (CURT BACKEBERG), koje je objavljeno
od 1958. do 1962. g. zasnovan je na sistemu, koji sve kaktuse svrstava u 220
rodova. Austrijski botaniar F. Buksbaum (FRANT. BUXBAUM) radi na
novom sistemu, ali e proi dosta vremena dok stigne do konanih
zakljuaka. Njegov privremeni sistem obuhvata zasad 150 rodova.
Svi moderni sistemi polaze od osnovne podele cele familije CACTACEAE na
tri podfamilije:
1. PHRLSKIOIDEAE K. SCH.
2. OPUNTIOIDEAE K. SCH.
3. CEREOIDEAE K. SCH.
Peireskioideae su najprimitivnji kaktusi. Imaju jo prave listove, a jednostavni
cvetovi su skupljeni u grozdove. Opuntioideue su ve visoko sukulentne, samo
neke vrste imaju listove i to veoma reducirane. Kaktusi ove podfamilije imaju
glohide. Cvetovi su pojedinani. Svi ostali kaktusi spadaju u podfamiliju
Cereoideae bilo da su loptastog ili stubastog, ili nekog drugog oblika.
Ovamo spada veina vrsta koje se gaje u kolekcijama. Za uzgajivae i
sakupljae kaktusa vano je da znaju uglavnom botaniki naziv pojedinih
kaktusa. Taj naziv se sastoji od dva latinska imena. Na primer Sotocactus
ottonis: prvo ime je naziv roda, a drugo vrsta. Iza naziva biljke navedena je
skraenica imena autora koji je dao ime biljci. U naem sluaju to je bio
LEHMANN skraeno LEHM. On je, medjutim, uvrstio ottonis u rod
ECHINOCACTUS. Tek je Alvin Berger uvrstio ovu biljku medju notokaktuse.
U takvom sluaju se ime ranijeg autora stavlja u zagrade. Prema pravilima
botanike nomenklature pie se NOTOCACTUS OTTONIS (LEHM.) BERG.
Neke vrste su jenoobrazne, uniformne. Sve jedinke su medjubosno tako sline
da o njihovoj rodovskoj pripadnosti nema sumnje; na primer
ECHINOCACTUS GRUSONII. Kaktusi su veinom veoma varijabilni.
Pripadnici iste vrste, kada se nadju i na istom nalazitustanitu. dakle u prirodi,
medjusobno se znatno razlikuju i variraju po duini i boji bodlji (trnova), po
broju rebara, boji cvetova i sl.
Biljke sa izrazitim razlikama, posebno ako su stalne u potomstvu, nazivaju se
varijeteti. To se kratko belei sa var. iza naziva vrste kojoj varijetet pripada,
na primer GYMNOCALYCIUM GIBBOSUM (HAW.) PREIFF. var.
NOBIl.F. (HAW.) Y. ITO. Ako su razlike manje znaajne, govorimo o formi.
Belei se kratko sa f. iza naziva vrste, odnosno varijeteta. Moe postojati i
dalja podela vrste (species), na podvrstu (subspecies), varijeteta na podvarijete
(subvarietas) itd. Izmcdju pojedinih autora esto postoje razlike u gleditu, da
li odredjena biljka ima karakter odvojene vrste, ili je to samo varijetet i sl.
Oznaka forma upotrebljava se u razliitom smislu. Pre svega, to je
sistematska kategorija, a vaee imenovanje mora se ravnati prema popisu i na
osnovu pravila botanike nomenklature. Ponekad se kao forma oznaavaju
posebne vrste deformacija, npr. forma cristata, f. monstrosa, f. aurea i f. rubra.
Konano, re forma se upotrebljava za ocenu odredjenog kvaliteta neke
biljke ili grupe odnosno zajednice biljaka. Tako kaemo: Mammillaria
centricirrha, forma sa naroito dugim bodljama, forma sa isto belim
bodljama, forma (oblik) sa velikim ili malim cvetovima i sl.
Od ukupnog broja oko 200 rodova i 2.700 vrsta, u ovoj knjizi smo u
mogunosti da govorimo samo o nekima, i to samo ukratko. Ovde su
navedeni rodovi koje poznaju ljubitelji kaktusa. Kad je re o nazivu roda.
upotrebljavamo imena koja su uobiajena, bez obzira na to da li ih ovaj ili
onaj autor priznaje. Iscrpno poznavanje veeg broja rodova i vrsta mogue je
stei tek dugogodinjim prouavanjem.
Opuntia (syn. Tephrocactus) glomerata HAW.
Opuntia (syn. Tephrocactus) diademata LEM.
ACANTHOCALYCIUM BCKBG.
Severozapadna Argentina
To su srednje krupni, loptasti kaktusi, s lepim bodljama. Relativno krupni
cvetovi imaju plodnik i stubi obrasli vrstim, iljatim ljuspama koje
izgledaju kao izrezane od pergamenta. To su visinske biljke. Trae veoma
sve vazduh. Poznato je 12 vrsta. Najvie se gaji A. violaceum (WERD.)
BCKBG. sa utim bodljama i ljubiastim cvetovima, A. klimpelianum
(WEIDL et WERD) BCKBG. ima bele cvetove, a A. spiniflorum (K.SCH.)
HCKBG. ruiaste. Drugi ogranak ovog roda ini grupa biljaka koje su sline
labrnjama Cvetovi izrastaju iz bonih areola, ali imaju osnovne karakteristike
roda Acanthocalycium, npr. Achionanthum (SPEG.) BCKBG.
ANCISTROCACTUS, BR. et. R
Severni Meksiko i Teksas
Radi se o loptastim i kratko stubastim biljkama sa repastim korenom. Jedna od
srednjih bodlji je uvek kukasta. Opisane su 4 vrste.
AGROCACTUS LEM.
Juni i srednji Meksiko
Karakteristika mu je grmoliki rast. Biljno telo je slabo izraeno, dugako,
visee. Bodlje su kratke, ali guste, simetrine. To je kaktus koji bez velike
nege dobro uspeva ispred prozora, medju ostalim sobnim biljkama. Opisano je
5 vrsta. Najpoznatiji je A. flagelliformis (L) LEM. koji dostie do 1 m duine i
ima intenzivnu karmin boju. Gaji se i kao krianac, koji ima krupnije cvetove.
AREQUIPA BR. et R.
Juni Peru i severni ile
To su u poetku loptaste, kasnije stubaste i do pola metra visoke biljke,
veinom s gusto rasporedjenim bodljama. Cvetovi imaju dugake stubie.
Opisano je 8 vrsta. Nisu pogodne za manje kolekcije.
AR1OCARPUS SCHEIDW.
Srednji i severni Meksiko, juni Teksas
Nisu to mnogo velike, ali su pljosnate biljke, sline erodiranom kamenju
obrazlom liajevima (mimikrija). Na povrini tela stvaraju se sivozelene i
sivosmedje bradavice. Cvetovi su beli, ruiasti, ljubiasti i uti. Gajenje nije
jednostavno, ali s obzirom na svoj izgled spadaju medju najomiljenije kaktuse.
Neki smatraju da postoje i kao samostalni rod ROSEOCACTUS. Taj naziv
nije usvojen, jer sve ove vrste stvaraju jasno ogranienu celinu. zahtevaju
veoma propusni, mineralni supstrat (kao astrofite), mnogo sunca i van
vegetacije potpuno suvu sredinu. Opisano je dosad 8 vrsta. A. furfuraceus
(WATS.) THOMPS, A. trigonus (WEB.) K. SCH, A retusu SCHEIDW. i A.
SCAPHAROSTRUS BOD, preteno s mamilama igliastog oblika i manje-
vie savijenim iljkom. Zatim A. Fissuratus (Eng.) K.Sch., A. lloydii Rose, A
inlermedius Bckbg. et Kilian i A. kotschoubeyanus (Lem.) K. Sch. s
mamilama veoma zbijenim, na povrini izbrazdanim i razdeljenim na sredini
jasnom brazdom. Na osnovu najnovijih istraivanja medju ove biljke spada i
A. agavoides (Castaneda) E. F. Anderson, ranije samostalni rod Neogomesia
Castan. Rodovi Roseocactus i Neogomesia imaju vegetacione vorove
razmetene drukije nego kod Ariocarpusa.
ASTROPHYTUM LEM.
Srednji i severni Meksiko, juni Teksas
Ovaj rod predstavlja grupu od nekoliko vrsta; od svih ostalih kaktusa oni se
razlikuju po belom paperju koje manje vie pokriva celo telo. Ima krupne,
tanjiraste semenke. Cvetovi su krupni, uti. ponekad sa crvenim sreditem. To
su biljke koje se tee gaje. Zbog neobino zanimljivog izgleda spadaju medju
najpopularnije i najtraenije kaktuse uopte. Gajimo ih na veoma propusnom
mineralnom supstratu uz mnogo sunca. Opisano je dosad est vrsta, pri emu
svaka ima po nekoliko varijeteta i formi, A. asterias (Zucc.) Lem. je pljosnat,
diskosni, osmorebarni kaktus, bez bodlji. A. myriostigma Lem. je takodje bez
bodlji. Ima 4 do 8 rebara, koja su gusto prevuena paperjastom tvorevinom.
A. myriostigma var. nudum R. Mey je potpuno bez paperja. A. coahuilense
(Moli.). Kays. je slian miriostigmi, ali s tom razlikom to u sredini ima
crvene cvetove. A. capricorne (Dietr.) Br. et R. A. senile Fri i A. niveum W.
Haage et Sad. su osmorebarne biljke s dugim bodljama. A. ornatum (DG)
Web. je najvei od svih ostalih, narasle i do jedan metar, ima 8 rebara i tvrde,
prave bodlje.
AYLOSTERA SPEG.
Severozapadna Argentina, juna Bolivija
To su sasvim male, loptaste ili kratke stubaste biljke, koje obilato daju izdanke.
Po izgledu su sline robucijama. Od njih se razlikuju po tome to su cvetne
cevi srasle sa stubiem koji je obrastao dlakama i ekinjama. To su visinke
biljke koje se uspeno gaje. Podnose i manje osunano stanite. Cvetaju veoma
brzo i dobro. Opisano je oko 20 vrsta. A. deminuta (Web.) Bckbg. ima cvetove
tamnovran boje, A. fiebrigii (Gurke) Bckbg. utocrvene, A. pseudodeminuta
(Bckbg.) Bckbg. tamnopurpurne, A. spinosissima (Bckbg.) Bckbg. je dobro
pokrivena bodljama, cvetovi su ciglastocrveni. A kupperiana (Bod.) Bckbg. je
veoma lepa sa cvetovima oran boje. Putopisac W. Rausch prilikom
ekspedicije u Kordiljere, naao je (1968. g.) nekoliko novih vrsta. Najlepi je
A. heliosa Rausch koji podsea na meksiki kaktus Solisiapectinata. Cvetovi
su oran boje.
AZTEKIUM BOD.
Srednji Meksiko (Nuovo Leon)
Jedina poznata vrsta Aztekium ritteri (Bod.) Bod. je mala, pljosnata sivozelena
biljka. Ima 9 do 11 niskih rebara. Medju njima su vidljiva medjurebra. Na
areolama se nalaze samo 1 do 3 slabe bodlje. Ruiasti cvetii imaju u
preniku samo oko 8 mm, teko se gaji, dosta je osteljiva. Jo najbolje uspeva
kalemljena. Spada medju meksike raritete.
BARTSCHELLA BR. et R.
Poluosirvo Kalifornije
Jedina poznata vrsta Bartschellla schumannii (Hildm.) Br. et R. je mala,
mamilarijama slina biljka. Gaji se skoro iskljuivo kao kalemljena na
Eriocactus jusbertii.
BLOSSFELDIA WERD.
Severozapadna Argentina, juna Bolivija
To su najmanji poznati kaktusi uopte. Prenik im je samo 10 do 15 mm.
Daju izdanke i stvaraju male gomilice. Nemaju ni rebra, ni bodlje. Cvetovi su
veoma sitni. To su visinske biljke, koje se dosta teko gaje. Ove kaktuse
najbolje je kalemiti. Popularne su kod kolekcionara minijatura. Opisano je
dosad 6 vrsta, koje su medjusobno veoma sline.
BRASILICACTUS BCKBG
Juni Brazil (Rio Grande do Sul)
Ovi loptasti kaktusi imaju u preniku oko 10 cm. Brojna rebra su pretvorena u
male bradavice. Gusto su naikani kratkim bodljama. Cvetovi su relativno
sitni. Gajenje nije teko, preporuuje se posebna zatita od sunanih
oegotina. To su veoma lepe i popularne biljke. Opisane su tri vrste, ali se
gaje samo dve i to B. graessneri (K. Sch.) Bckbg. sa zlatastim bodljama i
zelenim cvetovima i B. hasetbergii (Hge.) Bckbg, sav obavijen belim
bodljama, sa cvetovima oran-crvene boje.
CARNEGIA BR. et R.
Arizona
To je monotipski rod. Carnegia gigantea (Eng.) Br. et R. u prirodi naraste do
12 m visine. Spada medju vrste ugroene uticajima civilizacije.
CEPIIALOCEREUS PFEIFF.
Srednji Meksiko (Hidalgo)
Ovde spada jedna vrsta, C. senilis (Haw.) Pfeiff. u prirodi do 15 metara
visoka u evropskim uslovima veinom mali stubi obavijen gustim, dugim,
sasvim belim vlasima. Ubraja se medju veoma osetljive vrste. Zbog svog
upadljivog izgleda veoma je traen. Gaji se na veoma poroznom mineralnom
supstratu uz dosta sunca. Moe se odrati u vreme vegetacionog mirovanja uz
oprezno zalivanje i u suvom ambijentu. Zimi ne podnosi sniavanje
temperature ispod 10 C.
CEREUS MIL
Juna Amerika istono od Kordiljera
To su stubasti kaktusi, veoma raireni po itavoj junoj Americi, poznatiji pod
starim nazivom Piptanthocereus. Stabljike imaju malo rebara, ponekad samo
etiri. Rastu veoma dobro, za vreme leta mogu se presadjivati na otvorenu
gredicu. Opisano je oko 45 vrsta. Uglavnom se gaji C. dayamii Speg. i C
stenogonus K. Sch. kao uvena podloga za kalemljenje. Dobre podloge su i C
peruvianua (L.) Mili. i C jamacaru DC. U botanikim batama bogato cvetaju.
CLEISTOCACTUS LEM
Bolivija, Peru, Paragvaj, Urugvaj, severna Argentina
To su nene, ne ba visoke, grmolike biljke. Aerole su jedna uz drugu, bodlje
su guste i nene. Zanimljivi su cvetovi, koji su cevasti, cev je savijena. Lako se
gaje. Opisano je oko 50 vrsta. Najlepa je C strausii (Heese) Bckbg. sa tankim,
lepim belim bodljama. C baumannii (Lem.) Lem. ima bodlje u raznim bojama.
Brzo cveta.
COPIAPOA BR. R.
Severni ile
Ovi loptasti ili kratko stubasti kaktusi imaju dosta izdanaka i vegetacionu kupu
pokrivenu gustim dlaicama. Rastu u ekstremno suvim pustinjama. Za gajenje
obezbedjujemo propusni mineralni supstrat i dobro provetravanje. Odgovara
im suva i hladna zima. Opisano je oko 50 vrsta. Najlepe su kao kreda bele C.
cinerea (Phil) Br. et R. i C. lembekei Bckbg., obe sa crnim bodljama, zatim
maslinastc, sivozelene C. haseltoniana Bckbg., C. gigantea Bckbg. i dr. Duge,
bele vlasi ima C. krainziana Riti. Minijaturne su C. hypogaea Riti i C.
tenussima Riti., obe tamnosmedje do crne, dobro cvetaju i utog su cveta.
CORYPHANTHA (ENG.) LEM.
Meksiko, SAD i juna Kanada
Veinom su to manje, loptaste ili kratko stubaste biljke. Neke putaju izdanke
i stvaraju jastuie. Imaju bradavice spiralno poredjane, slino kao kod
mamilarije. Na gornjoj povrini bradavica postoji brazda iz koje izbijaju
cvetovi. Cvetovi su krupni, postavljeni na vrhu biljke. S obzirom na gajenje,
delimo ih u tri grupe: s retkim bodljama su livadske biljke, gaje se kao i
mamilarije. Sa gustim bodljama tvrdi korifanti se gaje kao astrofiti. Trea
grupa su biljke otporne na hladnou, rastu na sever okrenutim stanitina.
Trae veoma hladnu zimu. dok se leti gaje na otvorenom. Opisano je oko 50
vrsta. U prvu grupu spadaju naroito C. elephuntidens (lem.) Lem., C.
bumamma (Ehrenbg.) Br. et R., C. andreae J. A. Purp. et Bod. i druge; u
drugu grupu dolaze C. cornifera (Dc.) Um., C. pallida Br. et. R., C. difficilis
(Quehl.) Berg. i sl, a u treu C. vivipara (Nuti.) Eng. i dr.
DENMOZA BR. et. R.
Severozapadna Argentina
U prirodi doseu prenik do 30 cm, a visina im je do 1.5 m. Cvetovi imaju
naroit oblik. Cevasti su, na gornjoj strani donekle sueni, koralnocrvene
boje, jedina vrsta D. erytrocephala (K.Sch.) Berg. ima, dok je mlada, jake,
duge, crvene bodlje. U starijem stadijumu dobije ekinje i vlasi. Zbog toga je
mladi stadijum ove biljke ubrajan u posebnu vrstu i opisan kao D.
rhodacantha (Sd.) Br. et R. Za gajenje nije naroito pogodna, cveta tek u
kasnijim fazama razvia.
DISCOCACTUS PFEIFF.
Brazil, Paragvaj, Bolivija
Pljosnate biljke, oblika diska sa cefalijem na vrhu. Cvetaju nou. Imaju
relativno krupne, veinom bele cvetove. Poznato je oko 20 vrsta i stalno se
otkrivaju nove vrste. Najpoznatija je lepa minijatura D. horstii. Za
diskokaktuse u novije vreme vlada veliko interesovanje. Sve vrste vole toplotu.
DOLICHOTHELE (K.SCH.) BR. et. R.
Srednji i severni Meksiko, juni Teksas
Srodne su sa rodom Mammillaria, od koga se razlikuju veoma dugakim
bradavicama, a ponekad i belim cvetovima. Gajenje je dosta jednostavno.
Opisano je oko 15 vrsta. D. camptotricha (Dams.) Tieg. i D. decipiens
(Scheidw.) Tieg. spada medju kaktuse s najveim zahtevima. Zatim D.
longimamma (Dc.) Br. et R. s neobino dugakim mamilama i njoj sline D.
sphaerica (Dietr.) Br. et R. i D. melaleuca (Karw.) Craig su veoma popularne.
Imaju velike, ute cvetove. D. baumii (Bod.) Werd. et Buxb je sitna biljka, sa
belim bodljama D. surculosa (Bod.) Buxb. stvara niske, guste grmie, a cveta
bogato. Cvetovi su uti.
ECHINOCACTUS LK. et E.
Srednji i severni Meksiko, june drave SAD
Veinom su to veliki, loptasti, kasnije kratko stubasti kaktusi. Neki od njih su
najvei loptasti kaktusi uopte. Imaju jaka rebra, velike bodlje, a temena su
obavijena gustim biljnim paperjem. U SSR se gaje sa uspehom, brzo rastu,
ali retko cvetaju. Poznato je oko 10 vrsta. Nejpoznatiji E. grusonii Hildm, sa
zlatastim bodljama se smatra jednim od najlepih kaktusa uopte. E. ingens
Zucc, E. grandis Rose, E. palmeri Rose i E. visnaga Hook, dok su mladi, teko
se medjusobno razlikuju. U prirodi dostiu oko 1 m u preniku i 3 metra
visine, tako da su teke po nekoliko tona. ive, izgleda, nekoliko stotina
godina. E. horizontalonius Lem. je manji, u kulturi se ne moe dugo odrati.
ECHINOCEREUS ENG.
Srednji i severni Meksiko, june drave SAD
To su biljke mekog tkiva sa poleglim stabljikama. ponekad kratkog stubastog
rasta. Veliki cvetovi divnih boja imaju zeleni ig. Cvetni omota i plodnik su
veoma bodljikavi. Veinom se razviju i razrastu u velike kolonije. Za
kolekcionare su najatraktivniji oni iz grupe E. Pectinatus (Scheidw.) Gusto su
obavijeni kratkim bodljama i relativno su mali. Najmanji od svih
ehinocereusa je E. davisii A. D. Houghton. sa cvetovima zelene boje.
prenika 810 mm. Opisano je oko 90 vrsta.
ECHINOFOSSULOCACTUS LAWR.
Srednji i severni Meksiko
Ovo su loptasti kaktusi srednje veliine. Imaju mnogo rebara (ak preko
stotinu) koja se esto razliito naborana. Bodlje su ravne i dugake, ili. opet,
pljosnate, kao od pergamenta. Gajenje je dosta lako na mineralnom i dovoljno
propusnom supstratu. Zahtevaju dosta sunca, a tokom zime treba da su u
suvom i na hladnom mestu. Ako su zimi dovoljno osvetljeni, bogato cvetaju u
prolee. Poznato je oko 40 vrsta i sve su lepe. Najmanje rebara ima E.
coptonogonus (Lem.) Lawr., a najvie E. multicostatus (Hildm.) Br. et R. i E.
zacatecasensin Br. et R. Naziv Stenocactus je sinonim.
ECHINOMASTUS BR. et R.
Severni Meksiko, june drave SAD
Srednje su velike, loptaste ili stubaste biljke. Rebra su im u znatnoj meri
klupasto razmetena. Bliske su po osobinama rodu Thelocactus, s tim to
imaju gue rasporedjene bodlje. To su veoma lepe biljke, ali pri gajenju
zadaju velike tekoe, jo su najuspelije kao kalemljene. Poznajemo oko 11
vrsta. Najee se gaji E. macdowellii (Reb.) Br. et R. obavijen belim i gusto
rasporedjenim bodljama. Veoma je zahvalan za gajenje.
ECHINOPSIS ZUCC.
Bolivija i Juna Argentina. Juni Brazil, Urugvaj i Paragvaj
To su loptaste, a nekad i stubaste biljke koje pokatkad putaju jake izdanke.
Imaju jaka. ravna rebra. Karakteristini su dugaki, trokraki cvetovi koji se
rascvetavaju nou. Gajenje je jednostavno, osetljive su na oegotine.
Poznajemo oko 50 vrsta. E. eyriesii (Turp.) Zucc. se esto gaji ispred prozora, i
to je jedan od najrasprostranjenijih kaktusa. E. leucantha (Gill.) walp. (i
campylacantha) ima na vrhu savijene, dugake bodlje. E. chacoana (Schutz) sa
paragvajskog aka, ima srednju bodlju dugaku i pravolinijsku; E.
werdermanniana (Fleischer) ima najkrupnije cvetove iste ruiaste boje.
EPIPHYLLUM HAW.
Meksiko i Juna Amerika
Biljke su opte poznate pod nazivom filokaktus. Ovi grmovi, sa pljosnatim ili
trogranim stabljikama, koje podseaju na listove uspeno se gaje. Otud naziv
lisnati kaktus. Veinom su to krianci sa krupnim, divnim cvetovima. Gaje
se prema uputstvima datim u poglavlju o epifitima.
EPITHELANTHA (WEB.) BR. et R.
Zapadni Teksas i severni Meksiko
To su male biljke, bliske mamilarijama, obavijene kratkim, belim bodljicama.
Lepo izgledaju, ali se veoma teko gaje. Veinom se gaje kao kalemljene.
Opisano je nekoliko vrsta, koje je teko razlikovati. Najpoznatiji je E.
micromeris (Eng.) Web.
ERIOCACTUS BCKBG.
Paragvaj, juni Brazil
Srodni su sa notokaktusima, od kojih se uglavnom razlikuju po tome to
narastu do velikih dimenzija i uvek umaju zakoenu vegetacionu kupu. U
prirodi dostiu visinu preko jednog metra, a nekad i dva. Dosad su poznate tri
vrste: E. leninghausil (Hge jr.) Bckbg. s dugim, zlatastim vlasima-
najpopularniji, zatim E. schumannianus (Nic.) Bckbg. sa vegetacionom
kupom pokrivenom gustim, belim biljnim paperjem i s dugakim bodljama,
kao i blisko srodni E. grossei (K. Sch.) Bckbg. Nedavno su opisane i ostale
vrste, a posebno veoma lep E. magnificus Ritter i E. claviceps Ritter.
ERIOCEREUS (BERG.) RICC
Paragvaj, Urugvaj, juni Brazil i istona Argentina
Tanki, u prirodi su veinom kao puzavice ili polegli cercusi. Gaje se
uglavnom Kao veoma dobre podloge, i to E. jusbertii (Reb.) Ricc. E. plandii
(Parm.) Ricc. i E. torturus (Forb.) Ricc. E. martinii (Lab.) Ricc brzo i
bogato cvetaju nou i imaju krupne cvetove.
ERIOSYCE PHIL.
ile
Ovo su najvei loptasti kaktusi june Amerike. U prirodi narastu do 0,5 m u
preniku i preko 1 m visine. To su visinski kaktusi, trae mnogo sveeg
vazduha, a zimi hladno i suvo mesto. Vretenasto korenje na otvorenom dobro
se razvija, ali se preporuuje i kalemljenje. Opisano je vie vrsta, ali su sve
one u mladjoj fazi razvoja medjusobno veoma sline, te neki autori smatraju
varijetetom jedino vrste E. ceralistes (O.) Br. et R. U kolekcijama su relativno
retke.
ESCOBARIA BR. et R.
Severni Meksiko, June drave SAD
To su male biljke srodne sa korifantama, ali imaju manje cvetove. U novije
vreme ljubitelji kaktusa ih sve ee trae kao minijature. Gajenje je
komplikovano. Najbolje uspevaju na kulturi istrulelog korenja. Naroito su
lepe E. nelliae (Croiz.) Bckbg., E. leci Bod., E. hesteri (Wnght) Buxb. itd. Do
sada poznajemo oko 20 vrsta.
ESPOSTOA BR. et R.
Juni Ekvador, severni Peru
Ovi stubasti kaktusi su potpuno obavijeni belim vlaknima koja na vegaticionoj
kupi biljke stvaraju splet slian vati. Oni su jo kao sejanci veoma lepi. Rastu u
planinama, ali blizu ekvatora. Kad je hladno, treba ih oprezno zahvati, zimi
trae temperaturu iznad 8 C. Poznajemo oko 10 vrsta, ukljuujui i
neodredjen rod Pseudoespostoa. Najbelji je E. lanata (Hbk.) Br. et R. E.
mirabilis Ritt, ima crvene srednje bodlje. E. melanostele (Vpl.) Brog. ima
proredjene vlasi, brzo raste.
FEROCACTUS BR. et R.
Jug SAD, Meksiko, poluostrvo Kalifornije
Osim Echinocactusa ovo su najvei loptasti kaktusi. Imaju jaka rebra, vrste
bodlje, ponekad savijene kukasto, iroke oko 10 mm. Sejanci dobro rastu, vee
biljke ne podnose alkalno zemljite. U povoljnim uslovima, uz dovoljno
svetlosti i vazduha. brzo dostignu velike dimenzije. Poznato je oko 40 vrsta.
Najpoznatiji iz zajednice sa ravnim bodljama je veoma zahvalan za gajenje F.
histrix (Dc.) Linds. (sin. F. electracanthus i F. melocactiformis). F. glaucescens
(Dc.) Br. et R. ima divno kao injem pokriveno telo plave boje. a sa zlatastim
bodljama. F. pringlei (Cout.) Br. et R. ima crvene bodlje i bele vlasi. Iz
zajednice sa kukastim bodljama najvie se gaji F. latispinus(Haw.) Br. et R.
veoma lepo snabdeven bodljama i pljosnat.
FRAILEA BR. et R.
Urugvaj, Paragvaj, Bolivija, juni Brazil, severna Argentina, Kolumbija
Sve su to veoma poznate minijature. Tela su im razliite boje, bodlje kratke.
Cvetaju kao jo male biljke; cvetovi se, medjutim, otvaraju samo kad su
potpuno osunani. Menjaju se u plodove sa zrelim semenom i ne otvorivi se
(kleistogamija). Za gajenje veinom nisu pogodne. Veoma su popularne. U
poslednje vreme otkriveno je mnogo novih biljaka, uglavnom u Paragvaju i u
junom Brazilu, tako da broj opisanih vrsta i varijeteta sada iznosi oko 40.
Najlepi je F. cataphracta (Dams.) Br. et R., zelen, s ljubiastim
polumesecima ispod areola, i E. asterioides Werd. i F. castanea Bckbg.. koje
imaju telo kestenjaste boje i oblikom podseaju na Astrophytum asterias i dr.
GYMNOCALYCIUM PFEIFF.
Bolivija, Paragvaj, Urugvaj, juni Brazil i Argentina istono od Kordiljera
To su loptasti kaktusi srednje veliine, od kojih su neki minijaturni. U
pogledu oblika i boje tela, kao i bodlji veoma su razliiti. Obilato cvetaju i
cvetovi su krupni. Gajimo ih bez tekoa. Podnose i manje osunano stanite.
Veoma su popularni medju ljubiteljima kaktusa. Poznato je oko 100 vrsta.
Delimo ih, prema obliku semena, na 5 podrodova. Podrod Gymnocalicium
ima krupne semenkc. Ovde spada i G. denudatum (Lk. et O.) Pfeiff. s
prileglim bodljama, G. uruguayense (Ar.) Br. et R. sa utim ili ruiastim
cvetovima; G. fleischerianum Bckbg. i G. paraguayense (K. Sch.) Shiitz
imaju bele cvetove sa ruiastim sreditem itd. Podrod Ovatisemineum
Schutz se odlikuje okruglastim, crnim semenom prenika oko 1 mm.
Najraireniji je G. gibbosum (Haw.) Pfeiff, koji ima mnogo varijeteta. Ima
bele cvetove i veoma je otrovan i G. baldianum Speg. sa cvetovima divne
crvene boje. Biljke iz podroda Microsemineum chiitz imaju sitno seme,
manje od 1 mm. Ovde spada mnogo vrsta. Najpoznatija je G. saglionis (Cels,)
Br. ct R.. najvea od svih. s elegantnim bodljama. G. multiflorum (Hook) Br.
et R. i G. monvillei (Lem.) Br. ct R. sa bodljama boje ilibara. G. weissianum
Bckbg. G. nidulans Bckbg. s dugakim bodljama, zatim najnoviji G. bicolor
Schtitz s tvrdim dvobojnim bodljama, G. horridispinum Frank sa dugakim,
divlje isturenim bodljama i dr. Podrod Muscosemineum Schutz obuhvata
biljke s malim, smedjim, kao prahom kakaoa posutim semenkama. Ovde spada
i G. mihanovichii (Fri et GGrke) Br. et. R., G. friedrichii (Werd) Pa., G.
anisitii (K. Sch.) Br. et R., G. damsii (K. Sch.) B. et R., zatim G. pungens
Fleischer s dugakim, razmaknutim bodljama i relativno velika G. megatae Y.
Yto. U poslednjem podrodu Trichosemineum Schutz su gimnokalicije sa
sjajnim semenom koljkastog oblika i smedje boje; imaju veinom razvijeni
arillus. Ovde spada poznati G. quehlianum (Hge. jr.) Berg., veoma pljosnat i
sivosmedje boje.
HAAGEOCEREUS BCKBG.
Peru
Veinom su to veoma lepi bodljasti, neni stubovi. zanimljivo obojeni, koji
uspevaju uglavnom u staklenim teglama. Od njih se mogu sastavljati efektne
skupine boja. Nije ih teko gajiti. Poznato je oko 50 vrsta; postoje i brojni
varijeteti.
HAMATOCACTUS BR. et R.
Severni Meksiko, Teksas, Novi Meksiko
Blisko su srodne s rodom Ferocactus. To su lepe. razrasle biljke koje obilno
cvetaju. Gaje se kao ferokaktusi. G. setispinus (Eng) Br. et R. je manja, za
gajenje veoma pogodna biljka. Cvet je ute boje sa crvenim srcem. H.
hamatacanthus (Muhtenpfordt) Knuth je vea i ima veoma dugake crvene i
ute bodlje. Ponekad se pribraja rodu Ferocactus.
HELIOCEREUS (BERG.) BR. et R.
Meksiko, Gvatemala
Ove minijaturne biljice s jakim repastim korenjem u poslednje vreme su
veoma traene. Tela su im razliito obojena, bodlje su kratke, bele ili crne. Kad
su s vretenastim korenom, teko se gaje. Zato je dobro da ih kalemimo.
Poznajemo oko 20 vrsta. Najpoznatije je Ch. glabrescens Ritt.
Ove grmolike biljke s poleglim granama imaju krupne, divno obojene
cvetove. Gaje se kao epifiti. H. speciosus (Cavan) Br. et R. i H. cinnabarinus
(Eichl.) Br. et R. su esto ukrteni sa Epiphyllum.
HOMALOCEPHALA BR. et R.
Teksas, novi Meksiko, severni Meksiko
Jedina poznata vrsta H. texensis je biljka oblika diska sa prenikom do 30 cm.
U pogledu gajenja ima velike zahteve. Preporuuje se kalemljenje.
HORRIDOCACTUS BCKBG.
ile
Opravdanost ovog roda neki autori pobijaju, pa horidokaktuse svrstavaju u
rod Pyrrhocactus ili Neochilenia. To su srednje krupne, lepe bodljaste biljake.
Gaje se veinom primenom kalemljenja. Zimi im pogoduje hladno i suvo
mesto.
CHAMAECEREUS BR. et. R.
Severna Argentina
Jedina vrsta Ch., silvestrii (Speg.) Br. et R. spada u najrasprostranjenije
kaktuse. Svetozelene, kao prst dugake i jake stabljike stvaraju gusto grmlje.
Veoma je otporna; gajenje je lako. Za vreme zime treba obezbediti hladno
zimovanje. Ako je suva. moe da podnese i nekoliko stepeni ispod nule.
Cveta u prolee, cvetovi su jarko crvene boje.
CHILEOREBUTIA RITT.
ile
Ove minijaturne biljice s jakim repastim korenjem u poslednje vreme su
veoma traene. Tela su im razliito obojena, bodlje su kratke, bele ili crne. Kad
su s vretenastim korenom, teko se gaje. Zato je dobro da ih kalemimo.
Poznajemo oko 20 vrsta. Najpoznatije je Ch. glabrescens Ritt.
ISLAYA BCKBG.
Juni Peru
To su srednje velike, kratke stubaste biljke; imaju mnogobrojne vrste,
razliito obojene bodlje. Cvetovi su veinom uti, iroko otvoreni, sa kratkom
drkom. U poslednje vreme opisano je mnogo novih vrsta. Poznatije su I.
bicolor Akers et Buin, I. flavida Ritt., I. copiapoides Rauh et Bckbg., I. minor
Bckbg. To su lepe biljke, ali se teko gaje i neguju. Preporuuje se kalemljenje.
KRAINZIA BCKBG.
Meksiko
Ove mamilarijama sline biljke imaju kukaste srednje bodlje i krupne cvetove.
Gaje se obino nekalemljene, jer ih je kao krtolasto-korenaste teko gajiti.
Opisane su dve vrste: K. guelzowiana (Werd.) Bckbg, s gustim, belim vlasima
i crvenim srednjim bodljama, veoma lepa sa velikim, crvenim cvetovima. K.
longiflora (Br. et R.) Bckbg, je slina, ima proredjenije vlasi, manje cvetove,
ruiaste boje.
LEUCHTENBERGIA HOOK
Srednji i severni Meksiko
Jedina vrsta L. principis Hook jedan je od najlepih kaktusa. Pojedine mamile
su trograne, tanke, duge 10 cm. Iz areola na krajevima mamila izrastaju duge
papiraste bodlje. Cvetovi su krupni, uti. Gaje se kao ariokarpus.
LOBIVIA BR. et R.
Severna Argentina, Bolivija do srednjeg Perua
Ove male biljke ponekad stvaraju i vee kolonije. Svima su zajedniki kratki
trolisni cvetovi s drkom obrastam vlasima. Dobro rastu putanjem
adventivnog korenja. Poto su visinske biljke, zahtevaju otriji vazduh, pa
zato zimi ne zahtevaju veu toplotu. Postoji preko stotinu vrsta koje se mnogo
razlikuju prema izgledu, kao i po bodljama, i po boji cveta. Najdue bodlje
ima L. boliviensis, a najlepe cvetove s takozvanim himenom (hymen) imaju.
L jajoiana Bckbg., L. nigrostoma Krzgr. et Buin. i L. haageana Bckbg.
LOPHOPHORA COULT.
Srednji Meksiko, juni Teksas
To su mali, loptasti ili spljoteni, sivi kaktusi bez bodlji. Imaju bele cvetove.
Zbog narkotinih svojstava upotrebljavani su prilikom domorodakih
sveanosti. Opisano je oko 7 vrsta, a najpoznatiji je L williamsii (Lem.)
Coult. Gaji se kao ariokarpus.
LOXANTHOCEREUS BCKBG
Peru
Ove biljke imaju grmolik rast, pojedine grane su tanki stubii, ponekad kao
puzavice. Karakteristian je zigomorfni cvet koji se iroko otvara. Polo
cvetaju relativno mlade, ove biljke su u kolekcijama dosta retke. Neophodni
su topli uslovi za zimovanje, kao i blago zasenjena mesta tokom letnjih ega.
Spori rast se ubrzava kalemljenjem.
MAMMILLARIA HAW.
June drave SAD, Meksiko, dopire do Venecuele i Kolumbije.
Mamilarije nemaju rebra, ve bradavice mamile. Cvetovi se razvijaju sa
ljebova mamila, sa tzv. aksila i nalaze se u krugu oko vegetacione kupe. Nisu
veliki, ali ih zato ima mnogo. Plodovi su glatki, bez ljuspi i bez hlorofila.
Sazrevaju u telu, pa tek kad sazru, bivaju potisnuti napolje i pojave se na
povrini. U evropskim kolekcijama dobro rastu, pa su popularne medju
cvearima. Za gajenje su neophodni dobra insolacija i provetravanje.
Najpraktinija je podela vrsta u grupe sline po izgledu. Tako govorimo o
zelenim mamilarijama (M. centricirrha Lem., M. carne a Zucc., M.
karwinskiana Mart i dr.). obojenim (M. rhodantha Lk. et O., M. pringlei
(Coult.) Brand., M. spinosissima Lem. i dr.), belim (M. elegans Dc., M.
plumosa Web., M. hahniana Werd. i dr. kukastim (M. bocasana Pos., M.
bombycina Quehl., M. moelleriana Bod. i dr.). Medju mamilarijama ima
takodje nekoliko minijatura. To su, u stvari, najlepe i najredje vrste, na primer
M. herrerae Werd, M. laciacantha Eng., M. albicoma Bod. i dr. Posebno su
cenjene nove opisane vrste M. saboae Glass., M. theresae Cutak, i M. goldii
Glass et Foster. To su minijature koje obino cvetaju i odlikuju se krupnim
cvetovima. Mamilarija ima u kolekcijama u bogatom izboru.
MATUCANA BR. et R.
Peru
Ovi kaktusi su lepi u starijem stadijumu razvitka, stubasti su a potiu s
visinskih poloaja. Imaju velike, zigomorfne cvetove. Opisano je 13 vrsta.
Najpoznatija je mathaynei (O.) Br. et R. sa lepim crvenim cvetovima.
MEDIOLOBIVIA BCKBG.
Severna Argentina (Salta, Jujuy)
Malog tela, ove biljke su sline rebucijama, ali su cvetovi slini lobivijama. U
ovom rodu su sjedinjene vrste ranijih rodova Pygmaeolobivi a Bckbg.,
Digitorebutia Fri i Cylindrorebutia Fri. Rastu sasvim dobro. Ako zimuju u
hladovini, na prolee obilno cvetaju. Kalemljene rastu do veih dimenzija i
imaju vei broj cvetova. Opisano je oko 20 vrsta. M. aureiflora Bckg. sa
nekoliko divnih varijeteta ima zlatastoutc cvetove. Dalje dobre vrste su M.
euanthema (Bckbg.) Krainz sa crvenim cvetovima. FRIOVE M. einsteinii
M. steineckei, M. karreri i M. rubriviridis spadaju medju najvee raritete i
esto se jo navode pod FRI-ovim rodom Cylindrorebutia.
MELOCACTUS (TOURN.) LK. et O.
Meksiko, Gvatemala, Brazil, Venecuela, Peru
Ovaj rod je privukao panju prvih naseljenika Amerike svojim posebnim
oblikom, tzv. cefalijumom. Na odredjenom stadiju razvitka melokaktus
obustavi rast, a iz vegetacione kupe pone da izrasta upavi cefalijum, koji
nema bodlji, nego stvara samo male cvetove i plodove koji lie na mamilarije.
U pogledu gajenja spada u rodove sa posebnim zahtevima. Dovoljna koliina
vlage i hranljivih materija u vreme porasta obezbedjuiu im uspean razvoj,
tako da biljke tokom 8 do 10 godina dobiju cefalijum. Stalno se pronalaze
nove vrste koje izazivaju ivo zanimanje cveara. Od starijih vrsta traen je
Meloeras Miqu. s dugakim bodljama. Od novijih se pominju Mel. azureus
Buin. et Bred. Mel. concinnus Buin. Mel. uebelmannii n. n. sa bodljama
dugakim i 15 cm i dr. Veoma zahvalan je Mel. brederooianus Buin, koji
stvara cefalijum ve kao malena biljka.
MONVILLEA BR. et R.
Istoni Brazil, Venecuela, Ekvador, Peru, severna Argentina, Paragvaj
Ovaj rod je slian rodu Cereus. Izdanci su slabi, ponekad polegli ili bunasto
raireni. Imaju bujan rast, ali se malo gaje. Od 16 poznatih vrsta najvaniji je
M. cavendishii (Monv.) Br. et R. i zanimljivo mramorasta M. spegazzinii
(Web.) Br. et R. Uz dobru i pravilnu negu brzo procvetaju.
MYRTILLOCACTUS CONS
Meksiko, Gvatemala
To su grmovi ili ak nisko drvee, ije krune stavaraiu mnotvo grana. Imaju
male, bele cvetove. Sa jedne areole izbija katkad i po nekoliko pupoljaka.
Plodovi su maleni, veliine krupnije bobice borovnice i mogu se jesti. Od etiri
vrste najpoznatija je M. geometrizans (Mart) Cons. Gaji se dosta uspeno zato
to sejanci dobro rastu i veoma su lepo prekriveni plavkastom kao inje
prevlakom. Japanci na nju kaleme crveni oblik Gymnocalycium friednchii. Ne
podnosi zimovanje na hladnom.
NAVAJOA CROIZ.
Arizona
Ove sitne, doskora nepoznate biljke se razlikuju od ostalih kaktusa uglavnom
po tome to bodlje imaju plutastu strukturu. Opisane su dve vrste: N.
peeblesiana Groiz. Ima bele i kratke bodlje, dok se N. fickeiseni i Bckbg.
poznaje po 35 mm dugim, isto tako belim bodljama. Gaji se kao kalemljena,
najbolje na Trichocereus pasakana. Razmnoava se lako izdancima; ove biljke
su retke, pa se mnogo trae.
NEOBESSEYA BR. et R.
Teksas, Oklahoma, Montana, Novi Meksiko, Kolorado, Kanzas
Rastu u obliku jastuia, sa vie glava. Ove biljke su veoma srodne sa
korifantama. od kojih se razlikuju po crvenim plodovima i crnim semenom. Da
bi se odrale u srednjeevropskim uslovima najbolje ih je gajiti na otvorenom,
uz eventualnu zaitu od kie. Posle cvetanja dovoljno je samo ogranieno
zalivanje. Zemljite za gajenje treba da je veoma propusno, a zimovanje
biljaka uz nisku temperaturu. U prirodi, na svom stanitu, a katkad i u naim
uslovima izdrava i jae mrazeve. Zbog oteanog gajenja su veoma retke. U
SSR se najee gaji N. missouriensis (Sweet) Br. et R.
NEOBUXBAUMI BCKBG.
Meksiko
U prirodi se javlja u vidu monih stubova i esto se iri u veim zajednicama.
Od etiri vrste najbolje kod nas uspeva N. polylopha (Dc) Bckbg., naroito
kad je zasadjena slobodno u stakleniku. Zahteva toplije zimovanje. N. tetetzo
(Web.) Bckbg, je u svojoj postojbini visoka i 15 metara; kod nas ne uspeva.
NEOGOMESIA CAST.
Meksiko (Tamaulipas)
Jedina vrsta Neogom. agavoides Cast. je u srodstvu sa ariokarpusom i gaji se
na isti nain.
NEOLLOYDIA BR. et B.
Meksiko, Teksas
Srodne su sa rodom Coryphantha. Na vrhu imaju krupne raznobojne cvetove i
manje-vie cilindrino telo, dok neke rastu grmoliko. Kad se osui, plod je
kao od papira. Seme je mutnocme boje. Uspeva dobro nakalemljena na
ehinopsis, a jo bolje na Trichocereus schickendantzii. Dosta bujnu podlogu
ne moe dugo izdrati. Poznato je osam vrsta, od kojih se najee gaje N.
ceratites (Quehl) Br. et R., N. conoidea (Dc.) Br. ct R. i N. grandiflora (O.)
Bcrg.; N. odorata (Bod.) Bckbg, ranije poznata kao Cumarinia Knuth, ali se
znatno razlikuje kako po obliku tela, tako i plodom. etiri srednje bodlje su
kukaste.
NEOCHILENIA BCKBG.
ile
To su biljke srednje veliine sa raznobojnim cvetovima ija je cvetna loa
obrasla vunastim ili vlasastim izratajima. Backeberg ovde ubraja i vrste koje
su bile svrstane u rod Chileore butia prema ranijem Friovom predlogu. Prave
neohilenije su N. jussieui (Mony) Bckbg., N. fusca (Muhlpf.) Bckbg. i N.
hankeana (Forst) Dolz. N. pauciostata (Ritt) Bckbg. izgleda kao prekrivena
injem veoma lepe plavosive boje. Uspeva na blago zasenjenom stanitu,
najbolje ako je kalemljena.
NEOPORTERIA BR. et R.
ile
Loptaste, kasnije stubaste biljke imaju karakteristine, relativno dugake, uvek
crvene cvetove s tankom cvetnom loom. Podnose dosta hladnu zimu. Neke
cvetaju rano u jesen. Ima preko dvadeset poznatih vrsta, medju kojima veoma
lepih kaktusa. Najlepi je N. gerocephala Y. Ito., poznati pod imenom A.
senilis (Phil.) Bckbg. koji je ceo obavijen mekanim, belim bodljama. Veoma
sroaan je i N. multicolor Ritt; ima gusto ispletene vlasi raznih boja. od bele do
ute, pa i crne.
NOTOCACTUS (K. SCH.) BERG.
Urugvaj, Paragvaj, juni Brazil, Argentina
Veina vrsta ovog poznatog roda ima krupne, ute cvetove sa crveno obojenim
igom. U prolee se ne smeju suvie isuiti. Broj vrsta i varijeteta iznosi oko
150. Najpoznatiji je N. ottonis (Lehm.) Berg. sa preko 40 varijeteta i formi.
Redak je N. ottonis var. veneluianus Schiitz, koji ima crvene cvetove. Najlepi
je N. seopa (Spreng.) Berg. s manjim, utim cvetovima. Ruiasto cveta
minijaturni N. rutilans Dan. et Krainz.; najvei je N. herteri Werd. sa
prenikom 15 cm i ima crvene cvetove. Od novijih ovih kaktusa
najzanimljiviji je N. uebelmannianus Buin., koji je po obliku tela slian sa
Gymnocalycum denudatum i ima crvene cvetove.
OBREGONIA FRI
Meksiko (Tamaulipas)
Ovaj monotipski rod obuhvata samo vrstu O. denegrii Fri; odlikuje se
mamilama transformisanim u ljuspice. Ova biljka je raritet u kolekcijama
kaktusa. Trai propusno zemljite i zasenjivanje zbog osetljivosti na jako
osunavanje. Ako je izloena jakom suncu, kao i druge meksike retke vrste,
postaje smedja i postepeno odumire. Ta biljka je jedna od najlepih Friovih
otkria.
OPUNTIA (TOURNEF.) MILL
Od Kanade do Patagonije
To su najraireniji kaktusi veinom sa pljosnatim lancima; srodni su sa
Austrocylindroopuntia Bckbg. i Cylindroopuntia (Eng.) Knuth., kao i
Tephrocactus Lem. Postoji jo mnogo srodnih rodova. Veinom imaju
gigantski rast. Brzo rastu, pa su manje pogodni za kolekcije. O. robusta
Wendl. je jedna od najlepih pljosnatih opuncija. Njeni kao injem posuti
plaviasti lanci, okruglog oblika imaju u preniku 25 cm. Zbog svog
zakrljalog rasta i lepe boje glohida veoma je popularna. O. microdasys
(Lehm.) Pfeiff. Za manje kolekcije je pogodna mala Tephrocactus s loptastim
lancima i zanimljivim bodljama. Ako su nakalemljene na ostale opuncije,
dobro uspevaju. Opuncija ima preko 300 vrsta, sa mnogo varijeteta. Mnoge
su otporne na hladnou i gaje se u alpinariju. To su O. humifusa Raf.,
rasprostranjena pod nazivom O. rafinesque i Eng., O. rhodantha K. Sch., O.
fragilis (Nut.) Haw. i dr.
OREOCEREUS (BERG.) RICC
Severna Argentina, Bolivija, Peru
Ima cereoidni rast, stvara razgranate grmove, visoke preko jednog metra.
Pojedini izdanci su jaki, debljine do 12 cm. Najvei ukras ine duge, bele
vlasi, iz kojih izviruju obojene bodlje. Rastu dobro i kao biljke s vretenastim
korenom i kao kalemljene, jer su to visinske biljke koje trae mnogo vazduha.
Potreban im je supstrat bogat hranljivim materijama. Ako se pogreno gaji, na
telu ove biljke javljaju se rune pege. Najpoznatija je O. neocelsianus Bckbg.
sa zlatastim ili crvenim sredinim bodljama i O. trollii (Kupp.) Bckbg. sa
visinskih poloaja (oko 3,500 m n.v.) potpuno obavijen svilastim vlaknima,
nieg je rasta. O. hondriksenianua Bckbg. i O. fossulatus (Lab.) Bckbg. su
neniji, prvi od njih na vegetacionoj kupi ima vunaste vlasi tamnosmedje ili
crne boje. Ako neko eli da se specijalizuje za odredjeni rod, tada se
preporuuje rod Oreocereus kao pogodan zbog velike varijabilnosti.
OROYA BR. et R.
Peru
Ovi loptasti kaktusi imaju po povrini zamimljive bodlje. Cvetovi se pojavljuju
iz vegetacione kupe, sitni su i goli, kao od voska, boje narandaste i crvene.
Poznato je 6 vrsta, od kojih svi rastu u planinama. O. neoperuviana Bckbg.
raste na nadmorskoj visini od 5 000 m. Polo retko cvetaju, u kolekcijama su
veoma cenjene.
PACHYCEREUS (BERG.) BR. et R.
Severni i srednji Meksiko
To su monumentalna, u poetku kolonadna. kasnije veoma razgranata stabla
visoka i preko 10 metara. U prodaji se mogu nai semenke od 7 poznatih vrsta.
Sejanci s poetka dobro rastu, ali kasnije, ako nema odgovarajuh uslova. ne
mogu napredovati.
PA RODIA SPEG.
Juna Bolivija, severna Argentina, Paragvaj, juni i srednji Brazil.
Po srodstvu pripada notokaktusima, ima veoma sitno seme, plod je u zreloj
fazi suv, obavijen tankom membranom. Poznato je oko 200 vrsta i svake
godine se otkrivaju nove. To su veoma lepe biljke, belog tela ili s obojenim
bodljama, cvetovi su uraznim nijansama uti i crveni, veoma bogato cvetaju.
Rod Parodia se deli na dva podroda. Podrod Parodia obuhvata biljke koje
imaju smedje semenke, sitne kao prah. Podrod Proloparodia Buxy, ima
krupnije seme, po pravilu crno.
U pogledu svrstavanja brazilskih parodija tekoe priinjava to to izgledom
odgovaraju rodu Parodia, ali imaju seme kao kod notokaktusa. Zato je neki
smatraju notokaktusom. a istovremeno se predlae da se uvrsti u samostalni
rod Brasiliaparodia; ovaj naziv zasad jo nije usvojen. Najlepe, jarko crvene
cvetove ima P. sanguiniflora., Fri dok najdue bodlje, i to ak 15 cm
dugake ima P. maxima Ritt.
PEDIOCACTUS BR. et R.
SAD (Kolorado, Montana, Novi Meksiko, Ajdaho)
Ovo su loptaste, kasnije malo izduene biljke. U prirodi podnose jake
mrazeve. P. simpsonii (Eng.) Br. et R. na prvi pogled podsea na neku
mamilariju. Veoma je osetljiva u evropskom podneblju. Nedavno opisana P.
knowltonii L. Bens. iz Kolorada je minijaturna vrsta. Uspeno se gaji, pa se
veruje da e se prilagoditi i u evrpskim kolekcijama.
PEIRESKIA (PLUM.) MILL
Tropska Amerika
Lii skoro na lisnati grm. P. aculeata (Plum.) Mill. se koristi kao podloga za
Zygocactus i dr.
PEIRESKIOPS1S BR. et R.
Meksiko, Gvatemala
Slian je peireskijama. ali prema mnogim oznakama spada u podfamiliju
Opuntioideae. Rastu kao grmovi P. velutina Rose i P. spathulata (O.) Br. et R.
pa se u novije vreme upotrebljavaju kao podloge za mnogobrojne vrste
sejanaca koji na njima brzo rastu i daju bujne izdanke.
PELECYPHORA EHRENB.
Meksiko
Manje biljke zanimljive su zato to imaju bradavice kao da su s obe strane
stisnute, a areole su dugake i uske. Bodlje su poredjane grebenasto. Telo je
veoma tvrdo. Teko se gaje, pa su pogodne za iskusne cvcare. Opisane su dve
vrste P. aselliformis Ehrenb. ima bodlje poredjane tako da su sline
stonogama. P. pseudopectinata ima eljaste bodlje, neto razmaknutije. Obe
ove biljke spadaju u najlepe kaktuse.
PILOSOCEREUS. BYL et ROWL
Meksiko do severnog Perua i srednjeg Brazila
To su stubasti kaktusi koji u vreme cvetanja stvaraju manje-vie gustu vunu.
Cvetovi su zvonasti. Potrebno je obezbediti toplije zimovanje, a leti gajenje u
stakleniku. Zemljite treba da je bogato hranljivim materijama i propusno. Ima
ih oko 60 vrsta. Najlepi su oni koji imaju dlake na areolama i van zone
cvetanja. P. palmeri (Rose) Byl. et Rowl. je jedan od najlepih i najee
gajenih kaktusa.
PSEUDOLOBIVIA BCKBG.
Severna Argentina, Bolivija
Izgledom tela, ove visinske biljke su sline lobivijama, a po izgledu cveta
ehinopsisima. Gaje se kao lobivija. Poznato je 25 vrsta. P. ancistrophora
(Speg) Bckbg. ima bele cvetove, P. aurea (Br. et R.) Bckbg. je zlatastouta, P.
kermesina Krainz. mreasto-karminasta. Najdue bodlje (oko 15 cm) ima P.
ducis pauli (Fri) Krainz. Od kasnije pronadjenin vrlo je dobra P. pojoensis
Rausch., koja cveta od prolea do jeseni i ima crvene cvetove.
PYRRHOCACTUS BERG.
Zapadna Argentina
To su loptasti do cilindrini kaktusi, sa gusto rasporedjenim bodljama.
Cvetovi imaju upav plodnik i cvetnu lou. Veinom se gaje kao kalemljeni,
medjutim rastu sporo. Tokom leta titimo ih od prejakog sunca i dobro
provetravamo. Poznat je P. straussianus (K. Sch.) Berg. obavijen gustim,
vrstim bodljama. Lep je P. catamarcensis (Web.) Bckbg. sa elegantno
savijenim, gibljivim i nagore okrenutim bodljama. Najosetljiviji, ali i najlepi
je P. umadeave (Fri) Bckbg. Raniji njegov naziv je Frisea umadeave Fri. P.
subaianus Bckbg. je dosta redak.
REBUTIA K. Ch.
Severna Argentina, Bolivija
Manje loptaste ili spljotene biljke, bogato cvetaju iz bonih areola. Telo je
mekano-mesnato, prelazi u pljosnate bradavice. Bodlje su kratke i mekane.
To su visinske biljke, koje rastu na stenama zaklonjenim od sunca, gde esto
stvaraju vieglave jastuie. Gaje se uspeno i ima ih u kolekcijama. Podnose
i manje osunane poloaje. Jako letnje sunce podnose samo na viim
poloajima. Poznajemo preko 20 vrsta i mnogobrojne varijetete. Najpoznatiji
je R. minuscula K. Sch. sa crvenim cvetovima i vei, R. maraoneri Bckbg. sa
utim cvetom.
RHIPSALIDOPSIS BR. et R.
Juni Brazil
Epifitni kaktus sa jedinom vrstom R. rosea (Lag.) Br. et R. je slian sitnijem
zigokaktusu. Postoji veliki broj raznobojnih hibrida. Da bi cvetao, zimi,
tokom tri meseca, mora imati temperaturu od 10 C. Dobro raste na
sopstvenom vretenastom korenu, a esto se kalemi na peireskiji.
RHIPSALIS GARTN.
Tropska Amerika, Afrika, Cejlon, Madagaskar
Zajedno s rodom Hatiora Br. et R. i Lepismium Pfeiff. obrazuje skupinu
epifitnih kaktusa, pogodnih vie za epifitni ormar.
RODENT1OPHULA RITT.
ile Atacama
Srodan je s rodom Eriosyce. Navode se 4 vrste. U kolekcijama se retko javlja
R. atacamensis Ritt., tvrda je to biljka, gusto obrasla vrstim bodljama.
Najbolje se kalemi na Trichocereus pasacana.
SCLEROCACTUS BR. et R.
Arizona, Juta (Utah), Kolorado
To su lepe biljke s bodljama koje se pri gajenju najtee sauvaju. Retko se
due vremena odre u nekoj kolekciji Gajimo ih na mineralnoj podlozi uz
minimalno zalivanje. Opisano je 6 vrsta. S vremena na vreme se pojave S.
polyancistrus (Eng. et Big.) Br. et R., S. whiplei (Eng. et Big.) Br. et R. i S.
intermedius Peebl.
SELENICEREUS (BERG.) BR. et R.
Tropska Amerika
Stvara tanke izdanke sa etiri ili vie rebara sa vazdunim korenjem, kojim se
pripija uz drvee. Ima ogromne cvetove, iroke do 30 cm i dugake 25 cm.
Trai zimovanje u toplom. Opisano je oko 30 vrsta, od kojih su najpoznatiji S.
grandiflorus (L) Br. et R. kraljica noi. Postoji veliki broj krianaca.
SOEHRENSIA BCKBG.
Argentina
Po izgledu cvetova sline su lobivijama, ali s velikim loptastim i kratko
cilindrinim telima. Gaje se kao i lobivije. Veoma lepe biljke su S. bruchii
(Br. et R.) Bckbg. i S. formosa (Pfeiff.) Bckbg. s dugakim, lepo obojenim
bodljama.
SOLISIA R. et R.
Meksiko (Puebla i Oaxaca)
Jedina vrsta S. pectinata (B. Stein) Br. et R. je po habitusu veoma slina
Pelecyphora pseudopectinata, ali cvetovi se ne pojavljuju na vrhu ve sa
bonih delova tela. To je veoma lepa, ali i osetljiva vrsta, jo najbolje raste
kalemljena na Eriocereus jusbertii. Treba obratiti panju na crvenog pauka.
STROMBOCACTUS BR. R.
Srednji Meksiko
To je monotipski rod. Kaktusi vrste S. discifornis (Dc.) Br. et R. su pljosnate
sivozelene do sive biljke ija su rebra spiralno poredjana i podeljena u male
bradavice. Cvet izrasta iz temenih areola. Imaju neno seme. Nisu posebno
osetljive, ali su pogodnije za iskusnije cveare. Veinom se gaje kalemljene
biljke.
SUBMATUCANA BCKBG.
Peru
Ovaj rod je blizak rodu Matucana, ali ima cvetove s dugakom cvetnom
loom, vie-manje zigomorfne. Opisano je 10 vrsta. Retko ih nalazimo u
kolekcijama. Gajenje nije teko.
SULCOREBUTIA BCKBG.
Bolivija
Cvetovi su slini cvetovima rebucije, dok oblik tela vie podsea na lobivije.
Bodlje su mnogo jae nego kod rebucije. Gaje se isto kao rebucije. Dugo je
bila poznata samo jedna vrsta S. ateinbachii (Werd.) Bckbg., ali je u poslednje
vreme pronadjeno mnogo novih vrsta. Danas je poznato preko 30 vrsta.
Najlepe su E. arenacea (Card.) Ritt. i E. rauschii. Frank: obe su retke. ute
cvetove ima E. kruegeri (Card.) Ritt., a lepa je i S. candiae (Card.) Bckbg., a S.
tiraquensis (Card.) Bckbg, i S. hoffmanniana Bckbg. imaju tamnoljubiaste
cvetove. S. canigueralii (Card.) Bckbg. moe imati narandaste i crvene
cvetove. Sulkorebucije dobro uspevaju na sopstvenom vretenastom korenu.
THELOCACTUS (K. SCH.) BR. et T.
Sredjnji i severni Meksiko, Teksas
Biljke su pljosnate, loptaste ili blago cilindrine. Rebra su razdeljena
poprenim zarezima u kvrge ili mamile. Od areole nagore prua se etkica, na
ijem kraju se razvija cvet. Od korifanata se uglavnom razlikuje time to je
plodnik Ijuspast. Trae puno sunca i propusno zemljite. Pri hidroponskom
gajenju najbolje rastu na istim krhotinama cigle. Kao podloge su povoljni
ehinopsis i Eriocereus jusbertii Poznato je oko 20 vrsta. Veoma lepa siva ili
sivoplava. kao injem pokrivena tela i dugake bodlje imaju T. fossulatus
(Scheidw.) Br. et R., T. nidulans (Quehl.) Br. et. R., T. lophothele (Sd.) Br. et
R. i dr. Divne, svilastosjajne cvetove ima T. bicolor (Gal.) Br. et R.
Najjare boje imaju cvetovi minijaturnog T. schwarzii Bckbg.
THRIXANTHOCEREUS BCKBG.
Scvcrni Peru
Ovaj rod je veoma slian rodu Espostoa; razlikuje se uglavnom po drugaijem
formiranju cefalija. Vrste T. blossfeldiorum (Werd.) Bckbg. i T. senilis Ritt.
spadaju u najlepe stubaste kaktuse uopte. Odraemo ih ako ih kalemimo na
dobroj podlozi i ako im zimi obezbedimo povoljnu temperaturu.
TOUMYEA BR. et R.
Novi Meksiko, severna Arizona
Jedina vrsta T. papyracantha (Eng.) Br. et R. je minijaturni kaktus sa
pljosnatim, savitljivim bodljama, koje izgledaju kao da su od papira.
Najuspenije se gaji kalemljenjem na mekoj podlozi (Trichocereus
schickendantzii, Trichocereus, Echinocercus) i to tokom leta napolju, na
punom suncu, a zimi na nioj temperaturi. Podnosi i mraz, ali celu zimu
napolju kod nas ne moe izdrati.
TRICHOCEREUS (BERG.) RICC
Srednja Argentina i ile sve do Ekvadora
Stubasti kaktusi, koji cvetaju nou i imaju cvetove s dugom cvetnom loom.
Gaje se lako i brzo rastu. T. spachianus (Lem.) Ricc, T. macrogonus (Sd.)
Ricc. T. pachanoi Br. et. R. i T. schickendantizii (Web.) Br. et R. su poznata
podloge T. pasacana (Web.) Br. et R., T. terscheckii (Parm.) Br. et R. i drugi
sa monumentalnim stubovima. Najlepi je T. ehilensis (Colla) Br. et R.,
naroito njegovi varijeteti s dugakim bodljama. T. ehilensis var. tiikaaanus,
koji je preneo B. Resi (B. Roesl), a ime mu dao praki strunjak Sajc (Seitz).
slian je husitskom ezlu. Poznato je oko 30 vrsta.
TURBINICARPUS BUX. ex BACKBG.
Srednji Meksiko
Veoma je srodan rodu Toumeya, s kojim neki autori povezuju rod Navajoa
Croiz. To su malene, ali lepe biljke. Gaje se veinom kao kalemljene i veoma
su cenjene kod cveara. Poznato je 8 vrsta; tipina je T. schmiedeckianus
(Bod.) Buxb. et Bckbg.
UEBELMANNIA BUIN.
Brazil Minas Gerais
Kaktusi ovog roda imaju itavu povrinu tela pokrivenu sitnim bradaviastim
izratajima. Kod najlepeg predstavnika U. pectinifera Buin. bradavice su
pokrivene belom votanom prevlakom. Neke vrste, npr. U. gummifera (Bckbg.
et Voll) Buin ako se zarezu, izluuju belo, lepljivo mleko. Gajimo ih na
supstratu sa pH 56, a zimi trai temperaturu oko 10 C.
UTAHIA BR. et R.
Severna Arizona
Opisana je jedina vrsta U. sileri (Eng.) Br. et R. koja raste u prirodi na
erodiranoj sadri. Veoma je osetljiva. Kao najbolji supstrat za nju potvrdila se
antuka s dodatkom sadre (oko 5%). Minimalno zalivanje u duim intervalima
kao i zimovanje u hladnim uslovima su preduslovi za uspeno gajenje ovog
kaktusa.
WEINGARTIA WERD.
Bolivija, severna Argentina
Loptasti kaktusi s kratkom, golom cvetnom loom. Cvetaju esto i veoma
bogato. Najpoznatija je W. neocumingii Bckbg. Ima ute i narandaste
cvetove. Dalje vrste su: W. fidaiana (Bckbg.) Werd. i W. neumanniana
(Bckbg.) Werd. koje izrazito rastu u visinu. U poslednje vreme opisane su
nove vrste, tako da se ukupan broj poveao na petnaest.
WILCOXIA BR. et R.
Teksas, severni i srednji Meksiko, poluostrvo Kalifornije
To su mali grmii. Nakalemljeni na opunciju bogato cvetaju i imaju relativno
krupan cvet. Dosad je opisano 8 vrsta. Gaje se malo, pritom jo najee W.
schmollii (Wgt.) Bckbg. sa ruiastim cvetovima. Srodni su za
ehinocereusom u koji su ranije bili svrstani.
WIGGINSIA D. M. PORTER
Brazil, Urugvaj, Argentina, Kolumbija
Raniji naziv ovog roda (iz 1849 g.) Bio je Malacocarpus. Pokazalo se da taj
naziv ne vai, jer je ime Malacocarpus ve ranije bilo upotrebljeno. Zato je
nedavno dobio novo ime Wigginsia. Viginsije su loptasti kaktusi koji
veinom individualno rastu. Vegetaciona kupa im je prekrivena gustom
vunom. Sa areola, ispod vune izrastaju uti, tanjirasto raireni cvetovi. Dobro
uspevaju, ali je leti potrebno zasenjivanje. Zimi ne smeju da se mnogo isuuju
i tada im vie pogoduju hladniji uslovi. Opisano je 12 vrsta, od kojih su neke
medjusobno veoma sline.
ZYGOCACTUS K. SCH.
Brazil
Ovaj poznati boini kaktus je rairen pod imenom Epiphyllum. To su mali
grmovi za pljosnatim lancima, na ijim krajevima izrasta cvet. Z. truncatus
(Haw.) K. Sch. cveta zimi. Poznato je vie batenskih oblika koji cvetaju u
raznim bojama i u razliito vreme tokom zime. Rastu dobro na sopstvenom
vretenastom korenu, ali se veinom gaje kao kalemljene kako bi se dobili lepi
grmovi. To su veoma prilagodljive biljke.