ФАМИЛИЈА AMARANTHACEAE

РЕЗИМЕ

Amarathaceae је фамилија биљака скривеносеменица (Magnoliophyta,

Angiosprermae) која припада реду Caryophyllales, надреду Caryophyllanae, подкласи
Caryophyllideae, класи Magnoliopsida. Amarathaceae је породица цветова амаранта са
око 175 родова и више од 2.500 врста, углавном биљака и подгрмља, распрострањених
готово широм света. Чланови породице могу бити једногодишње или вишегодишње
биљке и обично расту на сланом тлу.

Ова породица представља највећу колекцију биљака које врше Ц4 фотосинтезу,

а која у великој мери спречава фотореспирацију и тиме повећава толеранцију на сушу.
Стабљике, корени, лишће или цветови многих врста су црвене боје због присуства
карактеристичних беталаинских пигмената. Листови су понекад сочни или длакави и
обично су распоређени наизменично дуж стабљика. Цветови су ситни, могу бити
појединачни или скупљени у цвасти, класове или метлице и актиноморфни. Плод може
бити орашица, коштуница или бобица.

Amarathaceae је раширена и космополитска породица интродукована код нас из

Америке. Многе врсте су халофити, толеришу слана тла или расту у сувим степама или
полу-пустињама.

Бројне врсте важне су прехрамбене културе, а неколико их се гаји као украс у

баштама. Неколико је и проблематичних инвазивних врста, а познато је да многе од
ових врста узрокују алергију на полен. Прехрамбени усеви у породици укључују
различите облике репе (Beta vulgaris) и спанаћ (Spinacia oleracea). Неке врсте - наиме,
пшеница Инка или перјаница (Amaranthus caudatus), црвени амарант (Amaranthus
cruentus) су високопротеинске псеудо-зрнасте културе, јестиве житарице од интереса
за пољопривредне истраживаче. Dysphania ambrosioides (мексички чај) и Dysphania
anthelmintica користе се као лековито биље. Неколико врста амаранта се, такође,
индиректно користи као извор соде.

Систематика Amarathaceae је предмет интензивних новијих истраживања.

Најважнији представници породице Аmarathaceae су родови: Amaranthus, Bassiа, Beta
vulgaris, Celosia, Salicornia, Gomphrena и Halogeton.

Највећи род, Amaranthus, садржи око 70 врста биљака које су честе у

ненасељеним областима широм Европе и делова Америке. Амарант је
„супержитарица” која, у поређењу са пшеницом, садржи шест пута више калцијума,
пет пута више гвожђа и три пута више влакана, али није богата калоријама. Амарант је
древна житарица којa није стављена у исти ранг с јечмом, пшеницом, овсом или ражи,
али заборав у који је амарант утонуо заиста није заслужен. Постоји неколико десетина
врста амаранта, а код нас је најпознатији црвени (Amaranthus cruentus). Амарант је
ситан и не садржи глутен, што га чини изузетно здравим за исхрану. Род, такође,
садржи мноштво коровских биљака, посебно штир (Amaranthus retroflexus) и бљутави
штир (Amaranthus blitoides) које заступљене и код нас. Цаклењача (Salicornia europaea,
род Salicornia) је једногодишња или двогодишња биљка која се, такође, местимично
јавља код нас на слатинама. У Србији је до сада забележена само у Војводини (Сента,
Бечеј у Бачкој и Драгутиново, Слано Копово, Ново Милошево и Меленци у Банату).
Репа (Beta vulgaris) има четири култивисана облика биљке. Гаји се због јестивог лишћа
и корења. Свака од четири различите врсте користи се различито: обична баштенска
репа (која се назива и цвекла или стона репа) гаји се као баштенско поврће, блитва
(такође названа лисна репа или сребрна репа) узгаја се због лишћа богатог храњивим
састојцима, шећерна репа је комерцијално важна као главни извор шећера, и сточна
репа је сочна храна за стоку. Шећерна репа је глобално економски најважнија међу ове
четири сорте репе, па чак и међу биљкама целе своје фамилије.

Значај биљака породице Amarathaceae је глобално велики.

Кључне речи: амарант, штир, систематика, скривеносеменице, фамилија

Amarathaceae, распрострањеност, представници породице.

2
 САДРЖАЈ

РЕЗИМЕ....................................................................................................................................2

Кључне речи..............................................................................................................................3

УВОД.........................................................................................................................................5

ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ФАМИЛИЈЕ AMARATHACEAE.........................................6

 Вегетативне особине....................................................................................................6

 Фотосинтеза..................................................................................................................7

 Распрострањеност........................................................................................................7

 Економски значај..........................................................................................................8

НАЈВАЖНИЈИ ПРЕДСТАВНИЦИ ПОРОДИЦЕ AMARATHACEAE.................................9

 Amaranthus....................................................................................................................9

 Bassia............................................................................................................................1

 Beta vulgaris.................................................................................................................11

 Celosia..........................................................................................................................12

 Salicornia......................................................................................................................13

 Gomphrena...................................................................................................................14

 Halogeton.....................................................................................................................15

 Artiplex.........................................................................................................................15

 Spinacia oleracea..........................................................................................................16

ЗАКЉУЧАК............................................................................................................................17

ЛИТЕРАТУРА........................................................................................................................18

3
 УВОД

Претпоставља се да постоји око пола милиона биљних врста, при чему се

уопштено могу разликовати међусобно одвојени родови, који стварају надређене и
подређене групе. Тај велики број организама је дисконтинуирано и хијерархијски
рашчлањен. Та велика разноврсност облика, свих живих бића, не само биљака, је
настала као последица сродствене диференцијације и тумачењем ступњевите
сличности, као и разврставањем и именовањем различитих група биљака којима се
баве систематика, филогенија, таксономија и номенклатура. Систематика биљака се
бави проучавањем разноврсности биљног света. Она тражи путеве да се та
разноврсност сведе на логично уређени систем у односу на сродност, а не на сличност
међу биљкама.

Врста је еколошки и морфолошки слична група јединки које се могу међусобно

укрштати и давати потомство. Репродуктивно су изоловане од јединки других врста и
не могу се са њима укрштати. Сродне врсте по пореклу које имају заједничке особине,
сврставају се у исти род (Genus). Тако су и добиле име, свака врста има у имену две
речи на латинском језику - прва означава род, а друга ближе одређује особину врсте.
Више сличних родова групише се у фамилије (Familia), а фамилије које имају велику
сличност сврставају се у ред (Ordo), па затим по истом принципу у класу (Classis) и на
крају у раздео (Phylum).

Раздео Magnoliophyta припада великој групи биљака, познатој као цветнице.

Биљке овог раздела су скривеносеменице и затварају семене заметке у омотач или
плодник тучка. Јављају се у форми дрвећа, жбунова и зељастих форми. Описано је до
данас око 226.000 врста скривеносеменица, што чини половину светске флоре.
Насељавају све просторе на Земљи - живе у води и на копну где граде ливаде, степе,
шуме и џунгле, а међу њима има и биљака пескова, сланих терена, пустиња, хладних и
планинских предела. Област југоистоцне Азије, сматра се колевком настанка
скривеносеменица, зато што се ту срећу најпримитивније грађене врсте.

Раздео Magnoliophyta се дели на две класе: Magnoliopsida (дикотиле) и

Liliopsida (монокотиле).

Amarathaceae је фамилија биљака скривеносеменица (Magnoliophyta,

Angiosprermae) која припада класи Magnoliopsida, подкласи Caryophyllideae, надреду
Caryophyllanae и реду Caryophyllales.

Систематика Amarathaceae је предмет интензивних новијих истраживања.

Молекуларно-генетске студије откриле су да традиционална класификација, заснована
на морфолошким и анатомским карактерима, често није одражавала филогенетске везе.
Некадашње Amarathaceae (у њиховом уском опису) класификоване су у две

4
подфамилије, Amaranthoideae и Gomphrenoideae, и садрже око 65 родова и 900 врста у
тропској Африци и Северној Америци. Утврђено је да су Amaranthoideae и неки родови
Gomphrenoideae полифилетични, па су потребне таксономске промене. Актуелне
студије класификовале су врсте бивших Chenopodiaceae на осам различитих
подфамилија (истраживање још није завршено): Polycnemoideae које се сматрају
основном лозом, Betoideae, Camphorosmoideae, Chenopodioideae, Corispermoideae,
Salicornioideae, Salsoloideae и Suaedoideae. У овој прелиминарној класификацији,
Amarathaceae су подељенe у 10 подпородица са приближно 180 родова и 2500 врста.

ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ФАМИЛИЈЕ AMARATHACEAE

Вегетативне особине
Стабљике, корени, лишће или цветови многих врста су црвене боје због
присуства карактеристичних беталаинских пигмената. У фитохемијским
истраживањима у овим биљкама је пронађено неколико метилендиокси-флавонола,
сапонина (посебна група гликозида које у свом саставу поред шећера имају и
тритерпенска или стероидна једињења, а њихови раствори када се мешају стварају
пену), тритерпеноида, екдистероида (хормони секса и пресвлачења инсеката) и
специфичних угљених хидрата смештених у корену.

Једноставни листови су понекад сочни или длакави и обично су распоређени

наизменично дуж стабљика. Приперак (модификовани или специјализовани лист) и
мали приперци су зељасти.

Цветови су ситни, могу бити појединачни или скупљени у цвасти, класове или
метлице и актиноморфни. Неке врсте имају и једнополне цветове. Цветови су
правилни, са периjантом од четири до пет листића, често спојених. Суви су и кожасти.
Четири до пет прашника је насупрот латицама, уколико их је више, тај број је онда
сведен на један. Прашници имају две или четири поленске вреће (локуле). Прашници
могу имати и везикуларне додатке. Зрна полена су сферна са многим порама
(пантопоративна). Број пора се креће од неколико, па до 250 (код Froelichia). Тучак је
састављен од две до три карпеле са једноставним стубићем. Плодник је надцветан,
једноок са једним семеним заметком.

Плод може бити капсула, орашица, коштуница или бобица. Дијаспоре (биљна
јединица за распршивање која се састоји од семена или споре плус свих додатних
ткива која помажу у распршивању) су семе или плод, чешће се перијант задржава и
модификује се у плоду ради ширења. Понекад чак приперак и мали приперци могу
припадати дијаспори. Ређе је плод обложена капсула или бобица. Хоризонтално или
вертикално, семе често има задебљали или дрвенасти омотач семена. Зелени или бели

5
ембрион је или спиралан (и без перисперма) или прстенаст (ретко раван). Основни број
хромозома је (ретко 6) углавном 8-9.

Фотосинтеза
Иако већина породице користи уобичајени пут фотосинтезе Ц3, многе врсте у
породици, око 800 врста, су биљке Ц4, што значи да фотосинтетишу са посебним
механизмом фиксирања угљеника. Ова породица представља највећу колекцију биљака
са тим фотосинтетским начином. Унутар породице јавља се неколико врста
фотосинтезе Ц4 која у великој мери спречава фотореспирацију и тиме повећава
толеранцију на сушу. С' тога се чини да се овај пут фотосинтезе развио око 15 пута
независно током еволуције породице. Отприлике две трећине врста Ц4 припада
бившим Chenopodiaceae. Прва појава фотосинтезе Ц4 датира из раног миоцена, пре око
24 милиона година, али у неким групама овај начин је еволуирао много касније, пре
око 6 (или мање) милиона година.

Слика 1. Попречни пресек листова који врше Ц3 и Ц4 фотосинтезу

Вишеструко порекло фотосинтезе Ц4 у Amaranthaceae сматра се еволуцијским

одговором на неумитно смањење атмосферског СО 2 нивоа, заједно са новијим трајним
недостатком воде и високим температурама. Врсте са већом ефикасношћу коришћења
воде имале су селективну предност и могле су се проширити на сушна станишта.

Распрострањеност
Amarathaceae је раширена и космополитска породица интродукована код нас из
Америке. Биљке из фамилије Amarathaceae су претежно тропске, из тропских крајева,
док бивше Chenopodiaceae имају своја станишта у сувим, умереним и топлим
умереним областима. Многе врсте су халофити, толеришу слана тла или расту у сувим
степама или полу-пустињама.

6
 Економски значај
Бројне врсте, укључујући репу, важне су прехрамбене културе, а неколико их се
гаји као украс у баштама.

Прехрамбени усеви у породици укључују различите облике репе (Beta vulgaris,

укључујући баштенску репу, блитву, шећерну репу и сточну репу) и спанаћ (Spinacia
oleracea). Неке врсте - наиме, пшеница Инка или перјаница (Amaranthus caudatus),
црвени амарант (Amaranthus cruentus) су високопротеинске псеудо-зрнасте културе,
јестиве житарице од интереса за пољопривредне истраживаче. Dysphania ambrosioides
(мексички чај) и Dysphania anthelmintica користе се као лековито биље. Неколико врста
амаранта се, такође, индиректно користи као извор соде.

Бројне врсте су популарне вртне украсне биљке, посебно врсте из родова

Alternanthera, Amaranthus, Celosia и Iresine. Уобичајене вртне украсне биљке у овој
породици укључују врсте глобус амарант (Gomphrena globosa) и петлову кресту
(Celosia cristata). Родови Alternanthera  и Iresine имају по неколико врста које се
узгајају као биљке за подлоге због својих атрактивних листова живописних боја.
Остале врсте се сматрају коровом, нпр. штир (Amaranthus retroflexus) и алигаторски
коров (Alternanthera philoxeroides). Неколико је и проблематичних инвазивних врста,
посебно у Северној Америци, укључујући бодљикави руски чичак (Kali tragus) и летњи
чемпрес (Bassia scoparia). Познато је да многе од ових врста узрокују алергију на
полен.

Слика 2. Штир (Amaranthus retroflexus)

Највећи род, Amaranthus, садржи око 70 врста биљака, укључујући украсне

врсте перјаница, индијски штир (Amaranthus hybridus) и тробојни штир (Amaranthus
tricolor). Род такође садржи мноштво коровских биљака познатих као амарант, посебно
штир (Amaranthus retroflexus), бљутави штир (Amaranthus blitoides) и бели амарант
(Amaranthus albus), које су честе у отпадним областима широм Европе и делова
Америке.

7
 НАЈВАЖНИЈИ ПРЕДСТАВНИЦИ ПОРОДИЦЕ AMARATHACEAE

Amaranthus
Амарант (род Amaranthus) je род од 60-70 врста цветних биљака из породице
Amarathaceae, распрострањених готово широм света. Неколико врста амаранта
корисно је као прехрамбена култура и узгаја се, како због лишћа, тако и због јестивог
семена, које је хранљива псеудожитарица (семе без траве које се користи попут
житарица). Бројне врсте, укључујући пшеницу Инка или перјаницу (Amaranthus
caudatus), индијски штир (Amaranthus hybridus) и тробојни штир (Amaranthus tricolor),
уобичајени су украси у вртовима. Неколико врста се сматра коровом.

Биљке амаранта су обично једногодишње или краткотрајне вишегодишње

биљке. Стабљике су често црвенкасте боје и понекад су наоружане бодљама. Носе
једноставне, наизменично поређане листове и често имају ружичасти корен. Биљке
могу бити једнодомне (цветови оба пола су на истој јединки) или дводомне (свака
јединка производи цветове једног пола). Мали цветови обично имају шарене
прекриваче и поређани су у густе китњасте цвасти. Једна биљка може да произведе
стотине или хиљаде семена, појединачно рађаних у сувим капсулама плодова.

Индијанци и претколумбијске цивилизације користили су неколико врста

амаранта за храну од праисторије. Астеци и народи других култура конзумирали су
лиснато зеленило и семе, а биљке су користили као лековито биље и као извор свечане
боје за лице и тело. Само се три врсте обично узгајају као (уистину, незначајни)
прехрамбени усеви у савременој пољопривреди: пшеница Инка или перјаница, црвени
амарант (Amaranthus cruentus) и индијски штир и од локалног су значаја у деловима
Латинске Америке, тропске Азије и Африке. С' обзиром на то да амаранти обично дају
високе приносе лишћа и семена, лако се узгајају и беру и лако се кувају, биљке су
погодне као потенцијални алтернативни усеви. И лишће и семе су нутритивно густи и
добри су извори дијеталних влакана, калцијума и гвожђа. Семе је, такође, богато
протеинима. Листови се могу јести свежи или кувани попут спанаћа и често се додају у
салате или супе. Семе орашастог укуса може се искочити, скувати у кашу или млети у
брашно за употребу у пекарским производима (обично помешано са житним брашном).

8
 Слика 3. Перјаница (Amaranthus cruentus)

Одређени број амараната штетан је пољопривредни коров, а неколико се сматра

инвазивним врстама у подручјима изван њихових матичних подручја. Често познате
као амарант , ове врсте толерантне су на различите услове узгоја и лако се поново сеју.
Најмање једна врста, Палмеров амарант (Amaranthus Palmeri), развила је отпорност на
уобичајени хербицид глифосат (C3H8NO5P) и проблематичан је штеточина у генетски
модификованим усевима памука и соје у Сједињеним Државама.

Неколико врста амараната припада роду Amaranthus и дистрибуира се готово

широм света. Бљутави штир, или медитерански штир (Amaranthus graecizans), расте
дуж површине земље са стабљикама које се уздижу на врховима. Бодљикави амарант
(Amaranthus spinosus) има бодље у дну лисних петељки. Обични штир (Amaranthus
retroflexus) је крупна биљка, висока до 3 метра.

Остали амаранти укључују крилати амарант (Cycloloma atriplicifolium), који је

разграната, усправна биљка с јастучастим листовима. Може достићи висину од 60 цм и
често се може наћи на песковитом земљишту.

Bassia
Bassia је род од око 10 врста једногодишњих биљака из породице Amarathaceae,
пореклом првенствено из Евроазије. Многе врсте басија могу толерисати слано
земљиште и могу бити отровне за животиње на испаши, посебно за овце. Неколико их
се сматра инвазивним врстама у подручјима ван њиховог матичног подручја,
укључујући петокраку смреку (Bassia hyssopifolia) и длакаву смреку (Bassia hirsuta),
које су уведене у Америку.

Чланови рода су обично биље или грмље, и често су прекривени густим

длакама. Уски листови су седећи (нема петељку или лисну дршку) и распоређени су
наизменично дуж стабљика. Многи од њих имају необичне кукасте или конусне
додатке. Плодови су орашице са малим смеђим семенкама.

9
 Слика 4. Летњи чемпрес (Kochia scopariа)

Љетни чемпрес, који се понекад назива и чемпрес Белведере (Kochia scoparia),

широко је узгајан једногодишња биљка. Једна сорта, позната као ватрени грм, је
подгрмље у облику глобуса са уским длакавим листовима који у јесен постају
пурпурно црвени.Често се гаји као украсна летња жива ограда.

Beta vulgaris
Репа (Beta vulgaris) има четири култивисана облика биљке. Beta vulgaris
(породица Amarathaceae), гајена због јестивог лишћа и корења. Свака од четири
различите врсте користи се различито: (1) обична баштенска репа (која се назива и
цвекла или стона репа) гаји се као баштенско поврће; (2) блитва (такође названа лисна
репа или сребрна репа) узгаја се због лишћа богатог храњивим састојцима; (3) шећерна
репа је комерцијално важна као главни извор шећера; и (4) сточна репа је сочна храна
за стоку.

Цвекла се највише узгаја у умерено хладним пределима или током хладније

сезоне. Сезона раста варира од 8 до 10 недеља за баштенску репу у повољним
климатским условима. Репа најбоље успева у дубоким растреситим земљиштима која
садрже пуно органских материја. Добро реагују на хемијска ђубрива и стајско ђубриво.
Узгајана интензивно под наводњавањем, цвекла толерише релативно висок садржај
соли у земљишту, али је осетљива на високу киселост и на низак садржај бора (В).
Недостатак бора успорава раст и узрокује црне лезије (пукотине) у месу корена.

Баштенска репа се првенствено гаји због густог меснатог корена који се

формира током прве сезоне. У другој сезони настаје високо, разгранато, лиснато стабло
које носи гроздове ситних зелених цветова који се развијају у смеђе, плутасте плодове
који се обично називају семенским лоптицама. Корен има облик од глобуларног до
дугачког и суженог. Боје коже и меса су обично тамнољубичасто црвене, мада су неке
готово беле. Корени репе су добар извор рибофлавина (члан витамина Б-комплекса),
као и фолне киселине, мангана и антиоксиданса бетаина. Често се конзервирају, цели
или исечени, а често се киселе, зачињују или сервирају у слатко-киселом сосу. Листови
баштенске репе могу се кувати или јести свежи, ако се беру док су млади.

10
 Блитва (Beta vulgaris, подврста cicla) је, такође, сорта репе из породице амарант
(Amarathaceae), узгајана због јестивих листова и лисних листова. Свежа блитва је врло
кварљива и тешко се испоручује на удаљена тржишта. Млади листови могу се јести
сирови у салатама, док се већи листови и стабљике обично динстају и често се користе
у супама. Блитва је добар извор рибофлавина, гвожђа и витамина А, Ц и К. Блитва је
популарна баштенска биљка у многим медитеранским земљама због своје лакоће
узгоја, продуктивности и толеранције на умерено топло време. Блитва је двогодишња
биљка, али се обично узгаја као једногодишња. За разлику од осталих сорти репе, она
нема меснато корење. Његови велики листови могу нарасти до више од 30 цм у дужину
и могу се непрестано брати током сезоне раста, иако се производња успорава у летњој
врућини. Неке сорте, које се често продају као „дугина блитва“, имају шарене петељке,
које могу бити црвене, наранџасте, жуте или бледо зелене. Биљку убија дубоко
смрзавање, али може да опстане у благој клими. Блитва, углавном, цвета друге године
током које је лишће горко и неукусно.

Слика 5. Шећерна репа Слика 6.„Дугина“ блитва

Шећерна репа (Beta vulgaris) је облик репе из породице амарант (Amarathaceae),

гајена као извор шећера. Способна да акумулира до 22% сахарозе у корену, шећерна
репа чини око једне трећине светске производње шећера. Шећерна репа је економски
најважнија од ове четири сорте репе. Европско узгајање шећерне репе доживљава
експанзију у Немачкој још у XVIII веку.

Узгајање сточне репе датира из праисторије. Иако се првенствено користи као

храна за животиње, сточна репа је стекла популарност као баштенско поврће, јер су и
корен и лишће јестиви. Бледи корени у просеку имају по 4 кг, мада су забележени и до
20 кг тежине. Слично као шећерна репа, сточна репа има висок садржај сахарозе.

Celosia

11
 Celosia је род око 45 врста зељастих биљака из породице амарант
(Amarathaceae), пореклом из тропске Америке и Африке. Бројне врсте, укључујући
петлове кресте (Celosia cristata), гаје се као баштенске украсне биљке и понекад их
називају вукодлацима због својих густих класастих цветова. Лагос спанаћ или сребрна
петлова креста (Celosia argentea), важна је прехрамбена култура у западној Африци,
где се гаји због храњивог зелениша.

Чланове рода карактеришу наизменични једноставни или режњасти листови и

мали разметљиви цветови у густим класовима. Цвасти гајених облика често су
спљоштене или валовите и чине компактне или пернате гроздове. Многи производе
обилне количине семена и лако се могу сами сетвати у погодним условима за узгој.

Петлове кресте (Celosia cristata) су уобичајена вртна биљка породице амарант

(Amarathaceae). Петлове кресте су нежне вишегодишње биљке, али се обично гаје као
једногодишње биљке у хладнијим климатским условима. Биљке производе густе
валовите цвасти које подсећају на црвене кресте на главама петлова, па је отуда и
њихов заједнички назив. Боје се крећу од беле и жуте до нијанси наранџасте, црвене и
љубичасте. Цвеће се може сушити и користити у цветним аранжманима.

Слика 7. Петлова креста (Celosia cristata)

Биљке петлове кресте имају једноставне овалне листове који су наизменично

распоређени дуж стабљике и често се носе на црвенкастој петељци (лисној дршци).
Зељасте биљке нарасту око 20-80 цм, у зависности од сорте. Мали цветови имају
шарене приперке и густо су поређани у раскошне цвасти. Они производе велике
количине семена.

Лагос спанаћ или сребрна петлова креста (Celosia argentea) је и украсна и

прехрамбена биљка. Његове цвасти су углавном више класасте.

Salicornia

12
 Род Salicornia је род око 30 врста једногодишњих сочних биљака из породице
амарант (Amarathaceae). Salicornia су пореклом са сланих мочвара и плажа широм
света, халофитне биљке које у лишћу и стабљима акумулирају соли као адаптацију на
своја слана станишта. Неколико врста, укључујући цаклењаче (Salicornia europaea) и
(Salicornia brachiata) јестиве су и могу се јести сирове или куване. Биљке Salicornia су
обично мале и имају спојене јарко зелене стабљике које на јесен постану црвене или
љубичасте. Редуковани листови су ситни и положај им је као на скали, а двополни
цветови дају мале меснате плодове са једним семеном.

Цаклењача (Salicornia europaea) је једногодишња или двогодишња биљка која

се местимично јавља код нас на слатинама у Војводини. Усправна је, ређе полуполегла,
гола, сјајна, зелена или жуто црнвенкаста биљка, сразмерно слабо развијеног корена.
Стабљика јој је сукулентна, јако граната, пирамидална, састављена као и гране од
ваљкастих чланака са по два мала закржљала опнаста листића.
Тупи или шиљати, 1-3 цм дуги класови развијени на врху стабљике и грана.
Цветови без брактеја, ситни, двополни. Цветни омотач у облику затворене, само на
врху разрезане вреће и после цветања мање-више потпуно обавија плод. Има два
прашника, два пераста жига. У плоду има само једну кукасту длакаву семенку. Клица
је у облику потковице. Биљка цвета од јула до октобра.

Слика 8. Цаклењача (Salicornia europaea)

Распрострањена је у Евроазији, на Медитерану. У Србији је до сада забележена
само у Војводини (Сента, Бечеј у Бачкој и Драгутиново, Слано Копово, Ново
Милошево и Меленци у Банату). Услед мелиорације слатина данас је, можда, и са ових
локалитета нестала.

Gomphrena
Глобус амарант (Gomphrena globosa) је украсна баштенска биљка из породице
амарант (Amarathaceae), рода Gomphrena, гајена због сјајних сферичних цветних

13
гроздова. Глобус амарант је пореклом из Гватемале, Панаме и Бразила, а гаји се широм
света. Цвеће је привлачно за лептире и често се суши - чува за цветне аранжмане.

Слика 9. Глобус амарант (Gomphrena globosa)

Глобус амарант је једногодишња биљка која достиже 30-90 цм висине. Листови

су једноставни, са читавим рубовима и распоређени су супротно дуж црвенкастих
стабљика. Биљка непрекидно ствара густе округле цветне гроздове на дугим
петељкама током лета и јесени. У ситним цветовима недостају праве латице, али имају
црвене, ружичасте, љубичасте, наранџасте или беле брактеје.

Halogeton
Halogeton је род од девет врста коровских биљака из породице амарант
(Amarathaceae), пореклом из југозападног Сибира и северозападне Кине. Врсте
халогетона су углавном једногодишње биљке и познате су по својој способности да
толеришу слано земљиште. Неколико их се сматра инвазивним врстама у подручјима
изван њиховог матичног подручја.

Чланови рода имају црвенкасте стабљике и варирају у висини од неколико

центиметара до око 60 цм, у зависности од врсте. Већина има плавкасто зелене
цилиндричне листове са длакастом кичмом на врху. Иако сочни листови имају врло
висок садржај воде, многи акумулирају соли и биљоједи их углавном избегавају. Прави
цветови су неупадљиви, али врло обилно семе носе криласта лишћа (приперци) која
подсећају на раскошно цвеће.

Једна врста, позната као халогетон (Halogeton glomeratus), унесена је у Неваду

око 1930. године и сматра се штетним коровом у већем делу западних дела Сједињених
Држава. Ограничена је на слана полупустињска земљишта, првенствено на подручја
као што су напуштена поља и путеви. Висок садржај оксалата чини биљку отровном за
испашу животиња као што су овце и говеда, али те животиње не једу биљку у
количини када су на располагању друге крме. Елиминација корова прскањем
хербицида изводљива је само на малим површинама.

Atriplex

14
 Лобода (род Atriplex) припада роду од око 300 врста биљака и жбуња из
породице амарант (Amarathaceae). Често се виђа на сланим земљиштима. Лобода
биљке расту у умереним и суптропским пределима света. Млади листови неколико
врста, укључујући планински спанаћ (Аtriplex hortensis), једу се свежи или кувани
попут правог спанаћа. Неколико врста су уобичајени грмови западне Северне Америке,
посебно четворокрилни слани грм (Аtriplex canescens) и бодљикави слани грм (Аtriplex
confertifolia). Ове биљке су једногодишње или вишегодишње и толерантне на со.
Листови им могу бити режњасти, цели или назубљени. Распоређени су наизменично
или супротно дуж стабљика. Листови неких врста су бели и изгледају прљаво или
брашнасто. Мали цветови могу бити двополни или једнополни и обично се формирају
у класасте гроздове.

Spinacia oleracea
Спанаћ (Spinacia oleracea) је издржљив лиснати годишњак породице амарант
(Amarathaceae), који се користи као поврће. Широко је узгајан у северној Европи и
Сједињеним Државама. Спанаћ се продаје свеж, конзервиран и смрзнут. Значајан замах
добио је као усев двадесетих година ХХ века, када је први пут скренута пажња на
висок садржај гвожђа и витамина А и Ц у њему. Спанаћ се служи као зелена салата и
као кувано поврће.

Јестиви листови су поређани у розету из које излази семенска стабљика.

Једноставни листови су донекле троугласти или јајолики и могу бити равни или
наборани. Цветови су неупадљиви и дају мале суве плодове. Спанаћу је потребно
хладно време и дубоко, богато, добро земљиште како би се постигао брз раст и
максимална површина листа. Семе се може сејати на сваке две недеље од раног
пролећа до краја лета, у редове по 30 цм, а биљке се редом проређују. Последње сетве
дају младе биљке које дају род на јесен и стоје преко зиме, дајући лишће у рано
пролеће или чак током зиме, ако зима није претерано јака.

15
 Слика 10. Спанаћ (Spinacia oleracea)

ЗАКЉУЧАК

Амарант се у народу назива и штир, шћир, руменика или лисичји реп. Богат је
једном од најбитнијих аминокиселина - лизином, који је карактеристичан за намирнице
животињског порекла, а веома оскудан код биљака. Такође, садржи и метионин и
цистеин. Од минерала амарант садржи доста калцијума и гвожђа, који су у савременој
исхрани оскудни и потребно их је више уносити, поготово код деце и жена. Поред тога
садржи и магнезијум (Mg), цинк (Zn), фосфор (P), сумпор (S), бакар (Cu) и витамине А
и комплекс витамина Б. Амарант је богат влакнима, али није и калоријама (386
kcal/100g). Угљени хидрати су углавном у виду скроба. Беланчевина садржи око 15%, а
масти 7%. Обилује антиоксидансима попут токотриенола и сквалена који делују
антиканцерогено. Препоручује се и код снижавања лошег холестерола.

Безглутенско семе амарант има вишеструке благотворне ефекте на људски

организам.

16
 Из овог семинарског рада можемо закључити какве благодети нам могу донети
биљке којима не посвећујемо довољно пажње, а налазе се око нас, нама на услузи, за
добробит нашег здравља и опстанка.

„Ако следимо природу као вођу, никад нећемо залутати.“ (Цицерон)

ЛИТЕРАТУРА

1. Ђорђевић-Милорадовић, Ј. (2020) Биологија I - ауторизована скрипта,

ВТШСС Пожаревац, Пожаревац: 79 - 97.
2. Simpson G. M.: “Diversity and Classification of Flowering Plants: Eudicots”,
Plant Systematics, Science Direct (2010).
3. G. Kadereit, T. Borsch, K. Weising, and H. Freitag: “Phylogeny of
Amaranthaceae and Chenopodiaceae and the Evolution of C4 Photosynthesis”,
International Journal of Plant Sciences, Vol. 164, No.6 (2003), 959-986.
4. M. Piirainen, O. Liebisch, G.Kadereit: “Phylogeny, biogeography, systematics
and taxonomy of Salicornioideae (Amaranthaceae / Chenopodiaceae)”, Taxon,
(2017), 109–132.
5. Amaranthaceae - Erflorapantnagar; Приступљено 10.12.2020. у 14:17.

17
6. Amaranthus-retroflexus - Alchetron; Приступљено 10.12.2020. у 11:43.

18