1

Miodrag Bulatovi
CRVENI PETAO LETI PREMA NEBU

Sabrana dela Miodraga Bulativia, trea knjiga,
Prosveta, BIGZ, Mladinska knjiga, Srpska knjievna zadruga,
Beograd, 1989.

1
Maslaak i poetak

Bosa, polunaga, sva izgrebana i upava, luda Mara leala je na
livadi. Izvaljena nauznak, s crnim kovrdama u travi i cveu, gledala
je veito planim oima u provaliju neba: inilo joj se da mu kraja
nema, kao to ga nije bilo ni vrstoj zemlji pod njenim pleima.
Izgledalo joj je da se sunce u pomamnom obrtanju sve vie zagreva.
Podnevna vrelina dopirala je i do njenih slepoonica i mutila joj
misli.
Ni o emu vanom nije mislila. Samo je tako leala, grickala
kiselicu i gledala oblaak to se, poput jagnjee koe, rastezao
izmeu iljatog kamenog brda i sunca. Oblak je bio nean i nije se
mogao mnogo rastegnuti: pucali su mu avovi i on se raspadao kao
to se rainja svaka koa kad se tegli na sve strane.
Prelazila je rukama preko mladih i jo jedrih grudi, stiskala ih,
gnjeila ih vlanim dlanovima, uverena da e joj se bolovi u utrobi
stiati. Ruke su klizile niz telo, prtile ga, muile ga kao tue da je.
Ali bolovi nisu prestajali, i ona je drhtala i utala. Ruke su se, najzad,
sastajale na trbuhu i tu se hvatale i stezale. Ali bol na njih nikako nije
hteo da pree. I one su se, te dobre ruke pokrzanih noktiju,
rastavljale i na slabinama savijale u gr. Krti i okotali nokti grebli su
kou, ulazili u nju, sekli je: jai i otriji bio je bol u mesu oko pupka.
Misli na neto drugo, ree sebi kad oseti da ju je popao hladan
znoj, misli na neto deseto. I zaboravi da postoje nevolje. Zamisli da
nigde na zemlji nema bola. Eto, jesi li shvatila: nema vie muka i
patnji, i ljudi lake diu i koraaju. Ni tebe vie ne pee, zar ne vidi.
Misli o tome kako ti je dobro i kako je i ostalima lepo. Niko nije

2
nesrean. Ljudska srca su puna, i nikome nee suze na oi. Hajde,
jesi li ve zamislila.
Zamislila sam, ree opet sebi, sve sam zamislila. I lepo je. Na
sve strane je mir. Ljudi su se odjednom prodobrili i nee jedni
drugima oi da vade. To mi je bilo najtee da zamislim. U poetku
nisam mogla da poverujem oima kojima sam ih videla. A sad su tu,
preda mnom, krotki i meki.
Ne misli na bol, kad ti kaem, proaputa u sebi. Nije toliko
vaan - proi e. Bolje podigni glavu i araj oima po nebu. Gledaj u
sunce. Eto, tako. Ako moe, zagledaj mu se pravo u oi. Vidi na
kojoj mu je strani srce. Ima li due, je li surovo, i moe li ita u
svojoj kljualoj glavi da zamisli. Ako ti se uini da je dobro i lepo,
poljubi ga u gornju, zavrnutu usnu. A ako to nee, ne budi dokona i
misli na ta lii. Ima li kakve slinosti s cvetom bele rade. Nema, ne
lii na taj cvet. Da te ne podsea na carevo oko. Da, ba me podsea
na cvet carevo oko to raste po planinama. Ali, zar ti se ne ini da lii
i na bolesnog pauka koji, muen glavoboljom, guna i prede, i baca
oko sebe nevidljive smrtonosne konce. J este, i na tog pauka
vatronou lii.
Na nebu je videla oblaak. Topio se kao grudva snega u
detinjoj ruci. Sunce je sve vie hvatalo brzinu i njoj se opet mutilo u
glavi. Sad je tee mogla da zamisli ono to je htela. Nije je muila
glad, iako od jue nita nije jela. Drugi se neki avo motao njenom
utrobom i terao je da drhti, da se savija i oprua kao od gume da je.
Oi su joj bile pune svetlosti. Nije znala to plae. Oseala je
kako joj se po licu razlivaju suze. elela je da za veita vremena
ostane tako izvaljena, tako rastavljenih nogu i zabaene glave.
Neu da hulim, pomisli, neu da hulim. Jer nije loe kad se
plae. Posle plakanja e mi olakati, pa u bolje podnositi batine i
glad, i sve druge nevolje.
Kako su bolovi rasli, tako je ona obema rukama privlaila sebi
vlati trave i umice cvea i duvala u neokrnjene i okrugle glave
maslaka. Gledala je kako se beli plodovi diu a onda opet k njoj
vraaju. Duvala je jae, i bele semenke, bezbroj njih, upadale su u
struju vetra i letele sve vie i vie. Duvala je jo, i jo, dok je bol
rastao; duvala je plaui i kroz suze videla kako se odjednom celo
nebo prekrilo plodovima maslaka.

3
Ne, nema vie neba, inilo joj se. Sve je to meka i golicava
vuna maslaka. Ni sunce se vie ne vidi - cveem se pregrejani
nebeski svod opleo. Ni iljatih brda nema - uma pobelela. Ni zemlja
na kojoj lei u ritama nije vie tvrda - eto postelje nevoljnicima,
prosjacima i skitnicama, onima koje je jutros sretala na ljenikom
putu.
Duvala je jo, ne briui suze to su joj sve vie golicale
jagodice, i mislila kako bi bilo lepo svu zemlju i sve nebo
maslakom i drugim cveem da okiti i prekrije. Bolova bi tada
nestalo, raunala je. Patnji vie ne bi bilo, zamiljala je. I sve bi bilo
lepo i svetlo kao pre, aputala je.
Leala je na bregu, na proplanku, i gledala kako se roj belog
semenja komea i okree, kako se razreuje i opet gua, noen
vrelim vetrom; kako se trava, koju je i dalje razgrtala i eljala
prstima, guva, ve alosno obrena.
A nije videla dolinu to je poinjala stotinak metara ispod nje;
ni pranjavi put koji je vodio u gradi; ni reku to se stalno i
uzaludno prestizala s tom gadnom, s tom prljavom i dombastom
putinom provlaei se kroz joja i vrbake.
Nije videla, niti e ikada moi da vidi, kako se nekoliko
najkrupnijih plodova poe da odvaja od svog uskomeanog jata; i da
se, pravei bele krugove, sputa k zemlji.
Prvi plod pade kraj puta i ukrsti svoju senku sa senkom divlje
kruke: tu e uskoro neko doi da isprui svoje umorne noge.
Krvave, zalupaste i gotovo okotale, noge e leati jedna pored
druge. Grejae ih i pei praina i sunce, i one e se micati i
dodirivati. Tako ispruene, tako ostavljene, podsetie svakog
prolaznika na izranjavljene i nerazumne guterove koji ne mogu da
miruju ni trena. etiri pranjave, etiri jogunaste, etiri ljudske noge
tabana okrenutih ka istoku.
Drugi plod, nalik na galeba, spusti se nasred muslimanskog
groblja, koje je od puta branila samo ograda od zarale ice: tu e
neki ljudi izgubiti ono to nikad vie nee moi da nau i povrate.
Teko e im pasti taj gubitak, pa e se, prvi put otkako se znaju,
priljubiti jedan uz drugog. Bie zagrljeni tako vrsto da e im se i
suze meati. Zatei e ih no i prvi strahovi kraj belog maslakovog
ploda.

4
Trei i dotad najvei plod, u kosom letu zabode se u trnje
pokraj bletavobele kuice, pokraj vesele gomile: i tu e dugorepi
avo brzo doi po svoje. Rakija e ljudima okrenuti pamet naopako:
upae se za perine, vui se za ui i noseve; poigrae se s
pogurenim nezvanim gostom koji se na njih nee naljutiti; pucae za
ar-pticom, olovom e joj raskomadati srce. Kad se s ljenikih
bregova spusti no, kezie se na mesec, pa ak i na zvezde. avo
uvrnutih nogu i klempavih uiju preskakae veliki plod maslaka,
cerekati se i nuditi ih rakijom, ve polumrtve; aputae im glasom
slepog mia da zna kud je odleteo crveni petao i ta e s njim biti.
Ljudi e blenuti u krastavog avola i lajae na mesec i na zvezde sve
dok se ne razdani.
Ostale pahuljice padale su po putu, koji se, vijugajui ispod
brega, guio u nesvakidanje arenoj guvi i meteu. Tuda e, pre
mnogih drugih, proi pogrbljen ovek crnih, velikih - najneveselijih
oiju. Svi e ga poznati po golotinji, po petlu, po kaljucanju.
Drae nos u petlovom perju; mirkae ne stresajui sa sebe
prainu. I kad ga budu muili, elee da se izjednai s njima. Bosi
ovek nosie ar-petla i gaziti ovje brabonjke i bele maslakove
pahuljice.


2
Tuna braa

Ili su runim, pranjavim putem, k reci to je tiho umorila.
Vukli su se tromo, sa zaveijajiima na pleima. Toliko su se znali i
poznavali da im se nije zapoinjao novi razgovor. Pa su ili bosi i
dronjavi, prljavi i zaputeni: takve ih nepregledni i svakojaki putevi
znaju ve petnaestak godina.
Snaga im je bila pri kraju, videlo se, ali su koraali po navici,
nesvesni lude elje da treba da stignu na kraj sveta. Nisu se osvrtali
iza sebe, niti su oi skidali sa ute i tvrde zemljurine puta.
A imali bi ta i videti - svet ih je gledao: bolesna i tankovrata
deca, mahom gola i kriva; iljoglavi oevi varolije s kesama ispod
oiju; krezube enetine razmekanih trbuina i otkastih nogu; beli

5
starci i slinave babe bez glasa i teine. Bilo je tu jo mnogo ljudi: svi
su ih s uenjem gledali, jer poodavno njihovo Bijelo Polje nisu
gazile udnije noge. Niko nije progovarao; samo su se podgurkivali i
beili oi. Ali, kako su skitai odmicali, tako su se i oni oslobaali:
im strance izgubie iz oiju, vrati im se glas i oni brzo poee da
prevru jeziinama, i da blebeu i o ezi koja je sprila penicu i
jeam jo u klasu, i o tome kako e poskapati od gladi i nematine.
Dui i crnji ovek, onaj Petar, zgrabi Jovana za ruku i stee je.
Iako je znao da taj stisak nita ne znai, Jovan odozdo pogleda svog
drugara i zinu oekujui re.
Dugonogi je itav trenutak gledao rohavo Jovanovo lice.
Nikako nije mogao da nae pravu re za misao koja mu je leala na
vrhu jezika. Pa ga je samo gledao, pa je samo blenuo. Njegove lepe
oi izraavale su umor, a pre vremena izrovano i naborano lice
dosadu i gaenje. eleo je da pljune u pitomo i iroko Jovanovo lice,
uokvireno riom bradom, da pesnicom ulubi i smrska baburasti nos
to mu se crveneo pred oima.
Jovan se nije usuivao da po drugi put podigne pogled do
Petrovih oiju: gledao je neto nie. I video je kako se modre Petrove
usne rasteu, kako bubre od dobro mu poznatog besa. Jarost i gorina
esto su obuzimale njegovog drugara - ni ovog puta nije hteo da mu
se protivi. Petrovi prsti stezali su mu lakat i podlakticu, ali je on znao
da e ga pobediti i nadmudriti samo trpljenjem i utanjem.
Petar ga je sve vie stezao. J ovan se malo uvi i zadrhta.
Pogleda ga u oi i ree:
ta ti je?
Most, ree Petar bunovno i smrai se.
Pa ta? ree Jovan i pokua da oslobodi ruku.
Pa most! bubnu Petar. Zar ga ne vidi?
Vidim. Pa ta s tim? ree Jovan.
I tebi on ne zadaje nikakvu brigu? ree Petar.
Prei emo ga i - kvit, ree Jovan. Zar je prvi?
Ali nije ni poslednji, ree Petar gnevno.
Hvala bogu to nije poslednji, ree bolno Jovan kad
oslobodi ruku.
Petar oseti da vie ne stee J ovanov lakat i obuze ga srdba.
Hteo je neega da se doepa, neega vrstog i otrog. Ali kad spazi

6
da u blizini niega nema za ta bi se uhvatio ili s im bi se sudario,
on odgurnu od sebe labavog J ovana i ujuri u reku.
S crvotonog mosta Jovan je gledao kako Petar gazi sve dublje
i dublje - kao da su ga dole vukle zelene mahovine i mulj. Mlatarao
je rukama oko sebe, tukao bezazlenu reku, tabanima pipao sumnjivo
dno i povodio se za nejakom maticom. Voda mu se pope do pojasa -
Ljenica je bila najdublja tu, pod mostom. Oseao je kako od njega, s
vodom, odlaze bes i srdba njegova praskava. I dah mu je postajao
mirniji, lupanje srca ravnomernije, a pogled mranih oiju blai i
meki.
Raskoraen i s rukama na trbuhu, Jovan je s mosta pljuckao u
vodu. mirkao je i gledao kako se njegov drug igra s rekom, kako
kvasi svoju iljatu i kosmatu glavu, i vrat svoj dugi i ilavi, i cii pri
tom kao dete koje su iznenada bacili u vir s obale.
Naavi se nasred reke, Petar stade. Voda mu je grgoljila oko
rebara. Bio je miran, i nije vie eleo da raepi iroke Jovanove
vilice. Sunce mu je grejalo obnaena ramena i laktove. Sve vie se
smirivao. Korio je sebe to je malopre onako grubo odgurnuo
Jovana. Skot si, ree sebi, pravi si skot. to ga mui. Ne zasluuje
to. Da njega nije, odavno bi krepao od gladi. Nemoj vie to da radi.
Oko Petrovih nogu poee da se obmotavaju zelene alge.
Pristizale su i ribice, bedna gaovica, ribice nalik na punoglavce, i
pokuavale da ga nanu. Algi je bilo sve vie. I ribice su u jatima
nasrtale na nj. On se uznemiri. Poe da drhti. Zgadi mu se bistra
Ljenica. Pogleda prema mostu i viknu:
Ej!
ta hoe? ree Jovan i sav se iskrivi.
Gladan sam! viknu Petar.
I ja, ree Jovan.
Ali ja sam gladniji! viknu Petar i najei se.
Nisi, ree Jovan i ispravi se. Nisi.
Kako sme da kae da nisam gladniji! ree Petar. Kad
dobro zna...
Nita ne znam, zakikota se J ovan. Ba nita.
Ako nita drugo, treba da zna da ne sme da mi se protivi,
ree Petar.
Dobro, gladniji si, ree trezveno Jovan i isturi trbui. Pa
ta s tim?

7
Dokle e da me seca? ree Petar.
J ovan slee ramenima i zamalo ne prsnu u smeh.
Vek mi pojede, avole debeli, ree Petar. Budunost i
karijeru mi upropasti. Otkako sam s tobom, samo me maleri prate.
Baksuze.
Rairenih ruku i pognut, na mostu se crneo J ovan; i Petru se
inilo kako hoe k njemu da skoi, da zaroni. Ali Jovan itav
trenutak osta tako razapet: niti polete, niti skoi u vodu, niti bilo ta
drugo uradi. Samo je gledao ribe i ribice koje su plivale iznad
ljigavih i zelenih algi.
utke podelie koru hleba i pooe putem. Iza njih je ostajalo
samrtniko zapomaganje bjelopoljskog hode, lupanje zvona koje je
opominjalo na glad i nesreu, i agor subotnje svetine na nedalekom
stonom pazaritu. Nisu dobro poznavali ovaj kraj, ali pooe pravo,
putem uz Ljenicu.
Kad smo poslednji put ovuda proli? zapita Petar setno.
Ne seam se da smo ikad ovde bili, ree ozbiljno Jovan i
obuhvati Petra oko struka.
Ne ljuti se na mene, poe Petar tiho i s izrazom krivca u
oima. Nepravedan sam prema tebi.
Ne detinji, ree Jovan. Ti na mene nemoj da se ljuti, a sa
mnom emo lako.
Petar prebaci ruku preko njegovih ramena. Primeti da su vrela.
Mnogo si bolji od mene, ree Petar.
Ja sam veliki gad, ree Jovan. Stalno se smejem. I kad
treba i kad ne treba. Gad sam, da zna: meni je sve smeno... a to
tebe mnogo esti... meni se najvie smeje kad, recimo, vidim
pogreb...
I tebe ljuti to ja stalno viem, ree Petar.
Ne, ree Jovan. Sve to ti radi, ja volim.
Pa i ja volim kad se ti smeje, ree Petar iskreno. Pa ak i
kad sam gladan. Eto, sad bih voleo da se smeje. Hajde, poni. Nek ti
suze pou... zna kako se ve ti smeje...
E, sad ba ne mogu, ree tuno Jovan. Sad bih mogao
samo da plaem, da ne suim obraza do mrkle noi...
A to to ba sad? upita nervozno Petar.
Ne znam, zacvile Jovan. Moda zbog sunca i vruine. Ili
zbog praine.

8
Nee, valjda, na ovoj ezi da plae? ljutnu se Petar.
Oseam da e se danas dogoditi neka nesrea, proaputa
J ovan.
Gde? izbei se Petar. Gde misli da e se dogoditi?
Ne znam, ree Jovan. Negde na zemlji. Moda ak i u
blizini. Ali oseam. Ja uvek oseam. Mislim da mi se i zbog toga
plae.
Moda se ona ve i dogodila, ree Petar muklo i tvrdo. Ne
misli na to.
Zna ve: nesreu oseam u vazduhu, ree Jovan. Ba sam
gad. I da nije toga, to da ne oseam, ja bih se toliko smejao da bih na
kraju pukao od smeha. Ba sam gad.
Ne govori gluposti, ree Petar i namrti se.
Da li ti mnogo smetam? apnu J ovan. Ako ti smetam...
Petar je utao. Jovanova ramena bila su isuvie vrela, ali on s
njih nije hteo da mie ruku.
Ako ti smetam...
Manimo se tunih pria, ree odluno Petar. Neemo,
valjda, samo o tome kao tetke. Treba neki debeo hlad da naemo i da
se lepo odmorimo.
S obe strane puta raslo je trnje. Neto dalje kooperile su se
pranjava aptovina i kopriva u klasu. Na posnim straninama to su
se dizale od same reke i puta, na dve strane, zelenele su se niske
kleke. Glog i ipurci smenjivali su se s bledim jojem i jasenjem,
koje se crnelo oko razgraenih i izgaenih njivica brkatog jema i
pitome penice.
Peklo je sunce. Hlada pokraj puta nije bilo. Ljudi su gazili
prainu kao blato i gledali ute breuljke oko puta, s kojih su
poplave, vetrovi i sunce odnosili sve ono za ta bi se gladan i
nesrean ovek mogao uhvatiti: zevale su mnogobrojne krape,
belelo se kamenje, crnele su se vododerine - bile su to njive.
Videli su i guave obanie kako na vezama dre poludivlje i
baljeave kravice koje nisu imale ta da pasu, pa su rikale ili, prosto-
naprosto, gledale u daljinu i sunce. Znoj im je obojici tekao niz lice,
a hlada zaista nigde nije bilo.
Petru se uini da e se sruiti u prainu, pa se nasloni na svog
nieg druga. Jovan se nape i odra ga. Petru uzbua u glavi: one
duplje mu ispunie praina, opako sunce i uta kukuruzna kora o

9
kojoj je mislio ak i kad mu se nesvestica okrenula oko glave. Sniza
se pored raskoraenog Jovana, klee pored njega i neto smrsi.
Jovan ga epa za ramena. Podie ga. Petar je otvarao oi i
gledao u pogaeno ito pored puta. to su ga izgazili, sueno je
mislio, to su ga porunili. Ba grehota. Surovi ti seljaci iz brda to
subotom idu u Bijelo Polje po gas, so i brano. Gaze ito, gaze
sirotinjski hleb. Vidi, to ito je gaeno i pre klasanja. Sramota. Ali,
pogledaj: jeam se opirao ljudskoj nepanji - koljenio se, zametao
zrno i utvrivao ga.
Eda li igde hlada? zapita Petar kad ustade.
Eno ga, ree Jovan kad ugleda drvo pokraj puta.
Je li daleko? ree Petar bunovno.
Tu smo, ree Jovan brzo.
Gladan sam, ree Petar s prikrivenim besom.
Jovan outa. Stadoe ispod divlje kruke.
Petar neno pogleda dugaki plod maslaka to mu se
nadohvat ruke beleo i ree:
I ti ovo naziva drvetom?
Ipak, bie hlada bar za glavu, ree Jovan.
A ostalo, veli, nek gori, ree Petar.
Pa i nek gori, ree J ovan i zacereka se. Vrlo vano.
Opruie se jedan pored drugog.
Petar uplete prste ispod glave i vide muslimansko groblje
preko puta. Gurave humke zarasle u iak, divlji ovas i nanu. Natruli
drveni iljci vire iz kupinjaka i otre travuljine, kojoj nisu mogli nita
ni stoka, ni rava vremena, ni opako sunce. Beli i ve krnji niani s
istonjakim arama i slovima. Jedan sasvim sve grob - velika
gomila ute i peskovite zemlje: kako li se uvijaju nesrenikove kosti.
Oko groba sijaset naherenog mramorja i obinog kamena.
Petar je gledao zaputeno groblje. Dopada mi se, ree u sebi.
Nema ni krstova, ni imena s datumima roenja i smrti, ni smenih
fotografija. Lei dole, zemlja i kamen uvijaju ti rebra, a niko ne zna
gde si. Niko ne dolazi da te oplakuje, kori, grdi i lae. Ba divota.
Samo nema smisla to sade duvan izmeu grobova, to vercuju
tako.
Jovan je mirkao zranim oima, naviknutim na sve, i video
kako putem idu dva oveka s nosiljkom. Ne, ne nose ranjenika,
pomisli. Mrtvaca tegle. Uvijenog u belo platno, nose ga na daskama.

10
Ej, donose nam mrtvaca, ree Jovan.
A ja mislim o hlebu, do avola, ree Petar.
Pa misli i dalje, ree Jovan.
Okreni glavu i na drugu stranu, ree Petar.
Na ljunkovitoj ledini to se kroz joje i vrbak sputala ka
reici, na obalu, belela se kua. Ni mala, ni velika. Ali bletava kao i
sve kue to su takve kad imaju sreu da ue pokraj ravog puta, i
kad su pune ljudi koji piju i vesele se. Od plastova sena i slame, od
gomila lanjske pleve i ae, i od velike trenje zatitnice, ne vidi se
ba sve. Glavno je da se pred kuom, u slabom hladu na brzu ruku
sklepanog naslona, areni nevesta. Njih dvojica dobro je vide: velika
glava joj lii na neku udnu zemljanu posudu. Crne joj se velike i
pomalo kose oi. Kao grad stoji na tekim nogama - ne bi je
pokrenuo ni sam avo. Iako je pod naslonom, greje je sunce: tope se
pomade, boje i ulja kojima su joj namazali krute obraze, nabubrele
usne, dugi vrat i crne i debele pletenice.
Petar vide kako ona dvojica spustie nasred puta nosila s belim
tovarom. Dugo je gledao kako se ljudi klate i grle iznad dugake i
bele mrlje na putu.
Seljaci su zaobilazili i ljude i njihov beli prtljag - skretali su s
puta, lomili ogradu i gazili prezrelo ito, koje se prosipalo. On zatim
pogleda J ovana, ije je lice, okrenuto prema svadbarima i nevesti,
bilo zadovoljno i razvueno u velik, irok osmeh.
Imaemo ta da gledamo, ree Petar. Nee nam biti
dosadno.
Da, ree Jovan i protrlja riu bradu. Da.
Predstava, ree Petar. Prava predstava.
Da, ree Jovan i opet ugleda arenu nevestu.
Sunce je prilo retke grane divlje kruke.
Vetri je ljuljao visoki plod maslaka.


3
Beli cvet

Umorni i znojavi, grobari su se vukli, s mukom teglei tovar
na daskama. Bosi i dronjavi, a, povrh svega, i jako pijani, s bocama

11
rakije u depovima, njih dvojica su pleli korake putem i sve se vie
pribliavali groblju. Posrtali su i spoticali se; tovar se na daskama
ljuljao, ali mu se jo nije padalo u prainu.
Petar je gledao prvog, onog Sreka. Bila je to crna i neobrijana
ljudina oiju sitnih, iskrljetenih i nezgodno posaenih navrh lobanje.
Masna i etvrtasta glava klatila se na neprijatno tankom vratu. Petar
je zamatrao i prouavao njegovo mrano, ali i nekako veselo lice: oi
njegove, iako zapaljene i crvene, neprestano su se smeile, pa se oko
njih skupljalo mnotvo bora i boria.
Jovan je pratio drugog, Ismeta. etvrtast i zdepast, niskog ela
i isturenih vilinih kostiju, on se trudio da dri korak sa Srekom.
Poto od nosiljke nije mogao da vidi zemlju i put kojim je gazio,
klecao je i prevrtao oima. Kako je Sreko bio dui i nepaljiviji, to
je zamotani i mrtvi avo klizio po dasci: bela stopala sve vie su mu
se primicala licu, i njega je poinjalo da obuzima gaenje. Pijan i
balav, ugibao se pod nosiljkom, i koraao neveto kao dete koje su
tek izvadili iz dupka i pustili ga da samo hoda.
Petar i Jovan videe kako se Sreko spotae i kako kleknu. Za
nosiljkom sniza se i Ismet: zamalo mu u prainu ne ispadoe buljave
plave oi. On se pridie, opsova Sreka i vrati na daske beli tovar.
Da su hteli da se dignu, skitai bi videli sve. S rukama ispod
glave, i oprueni preko puta, oni su videli samo dugaku belu mrlju
na daskama i dve ljudske glave koje su se primicale jedna drugoj. I
nita vie, sem zaslepljujue svetlosti, krljavog trnja oko puta,
strmih njiva, i praine, koja je kao mali oblak lebdela na mestu gde
su Sreko i Ismet posrnuli.
Ni uti, tako leei, nita nisu mogli: takva je ega bila.


4
S avolom izmeu sebe

Ve pijan, Sreko potegnu iz flae: bio je to gorki, triput peen
i prepeen ljivov otrov. Vatra mu proe drelom i on zamirka.
Opet povue i, osetivi novu toplinu negde u utrobi, prui bocu
Ismetu.
Dobra je, ree Sreko jaa od one prve.

12
itav trenutak gledao je mrdanje Ismetove jabuice, i oseao
da s onih nekoliko gutljaja jo nije utolio e.
Nije, ree oajniki Ismet i zasuzi. Nita ne valja.
Tebi nijedna ne valja, ree Sreko.
Pio bih neto jae, ree Ismet zlovoljno. Neto kao
benzin.
Danas ne bi trebalo toliko da pijemo, ree Sreko.
Ismet zakoluta abljim oima.
Ne polivaj je rakijom, ree Sreko. Samo joj jo to treba.
Nee joj od rakije biti ni gore ni bolje, ree Ismet glasom
propovednika.
Jadna ona, ree Sreko. Doivela je da je sahranjuju
bitange za jeftine pare.
Biraj rei, ree Ismet i do nasred ela podie debelu obrvu.
Otkad te znam, gad si, ree Sreko.
Vara se, ree Ismet brzo. Ja sam dobar ovek. Fin ovek.
Mana mi je samo to to ne mogu da ivim dok ne uradim neto loe.
Samo to. Ali sam, u stvari, jako dobar ovek. To svi znaju.
Ako i zbog kog propadnem, propau zbog tebe, ree
Sreko kao za sebe.
ta ti mogu kad si kukavica, ree Ismet suvo i hladno.
Sreko pokua da ustane. Ali samo klee.
J esu li je zaista toliko muili?
Kako da nisu, ree Ismet. Gledao sam sto puta kako je
dever, onaj Ibro, tue. Bio je zaljubljen u nju i dok joj je mu bio iv.
Jedva je doekao da postane udovica. Nije mu se dala, po svoj prilici.
I on ju je svakodnevno muio batinama i glau.
Kako joj je bilo ime?
Zaboravio sam, pravo da ti kaem, ree Ismet.
Gad, ree Sreko. ta mu je sve to trebalo. Bolje da je
pio.
Nikako mu se nije dala, ree Ismet. A imao je merak na
nju.
Gadna Turuljina, taj Ibro, ree Sreko.
Nita gori od vaeg Spasoja, ree Ismet. Dao roenoj eni
konopac i naterao je da se obesi. Sve zbog jedne nosate i guzate
enetine. A pravio se aneo - hteo je pre rata i predsednik optine da
bude. Ibro bar nije izigravao sveca.

13
Sreko gadljivo odmahnu glavom i pljunu u prainu.
Vidi, i taj va Spasoje i danas nekog vraga trai, ree
Ismet. Stalno se vrti oko vlasti. Na reveru nosi tri odlikovanja, iako
na okupatora nije ni metka ispalio.
Sreko je utao.
Koliko nam je ostalo para? zapita Ismet.
Sreko se seao prepodneva. Svet, pravoslavni i muslimanski,
trao je oko trone kuerine: svi su hteli da vide pokojnicu koju su za
ivota vie alili nego sada. ene su vritale i psovale, a ljudi su
nadirali preko plota. Bilo je tu i dece i staraca. Otvarali su se
prozorii susednih kua: na sve strane videle su se samo nekakve
glave, nekakve ruke, nekakvi vratovi. J edino su bili mirni neradnici,
besposliari i skitnice kojih su bili puni jendeci. Najspokojniji od
svih bili su njih dvojica: gledali su mnogoglavu rulju i mislili kako
da dou do malo hleba i rakije.
Prosed, krupan i razjaren, Ibro je jurio u susret radoznalom
svetu. Mahao je motkom oko sebe i sipao psovke. Ali je narod stizao
sa svih strana, nadirao preko ograde, koja je Ibrovu mranu kuu
delila od zaplaenog i ne tako obinog ivlja. Krkljao je nasred
dvorita, hvatao se za glavu, tukao se sa susedima koji nisu hteli da
ga ostave. Pridolice ni vrelom vodom nije bilo mogue rasterati.
Tada su njih dvojica, seao se Sreko, upali u Ibrovu kuu,
izagnali iz nje besposliare koji su se bili dali u pljaku. Zavili su le
u belo platno i krenuli prema ljenikom groblju. Za njima je dugo
trao veliki i glavati Ibro, i neuteno plakao. Po svoj prilici, hteo je
da ih stigne, da im se pridrui, ali su oni pourili. Pre no to su
zamakli za breg, okrenuli su se i videli ga nasred puta: kriao je i
tukao se pesnicama u glavu. Izgovarao je njeno ime. Vesti u svom
grobarskom, svom strvinarskom poslu, njih dvojica su, s bocama
uzgred kupljene rakije, brzo nestali iz oiju zaprepaenog,
radoznalog i uplaenog sveta.
Odgovori, kad te lepo pitam: koliko jo imamo para?
Ne brini, ree Sreko. Tri dana ne moramo dolaziti k sebi.
uvaj dobro te pare, zareza Ismet.
Pogledae se s mrnjom.
Kako su vam gadni obiaji: jo se nije ni ohladila a ve je
nosimo na groblje.

14
Ne bi, valjda, hteo da mrtve meemo u salamuru, ree
Ismet.
Nisam na to mislio, ree Sreko.
Mrzim vas to oboavate mrtve, ree Ismet. Gadni ste:
divite im se, ljubite ih, grlite. Pih!
Pa... ona je jo vrua, ree Sreko sa strahom.
To je od sunca, ree Ismet. I mi smo vrui.
ini mi se i da mrda, ree Sreko.
Mrda tebi u glavi, ree Ismet.
Sreko otpi. Onda s mukom ustade i podie kraj nosiljke.
Obuze ga alost koju je poodavno zaboravio. Seao se davno
preminulog oca, kom ni danas ne zna za grob, i majke koja je proeci
preminula negde pred nekom bogomoljom. U belom svetu imao je i
brata, o kome za poslednjih dvadeset godina nita nije uo.
Krei, ree Sreko muklo. Ti bi tu i zanoio.
Bih, ree Ismet.
Pooe. Praina im se usuka oko nogu.
Ismet ga je merio sa zaviu. Bilo mu je krivo to je manji. Ta
injenica uvek je u njemu podsticala zlobu i pakost, i on bi prestajao
da se s njim ali. Nije hteo da mu prizna koliko ga mrzi zbog toga,
koliko mu zavidi, i ta bi dao da su ga krstili u crkvi ili na bilo kom
drugom mestu na zemlji. Neravnopravan sam, aputao je u sebi,
neravnopravan sam. Zato i inim prljave stvari: bar u neemu moram
prednjaiti. Kad puno prljavtina i gadluka uinim, siguran sam da e
rei kako sam hrabar, kako sam opasan i vaan. A dok ne postanem
to za im udim, ja sam za vas samo lojava, smrdljiva i podmukla
Turuljina Ismet. I nita vie.
Nisu ili - ljuljali su se. Bela pokojnica mogla je pasti svakog
asa.
J esi li siguran da zna gde treba da je zakopamo, upita
Sreko. Zna gde se oni kopaju?
Pazi da ti iz depa ne ispadne flaa, ree Ismet i oseti zavist
prema trkljastom i prljavom pravoslavcu ispred sebe.
Ne pravi se lud, ree Sreko. uo si ta sam te pitao.
Nisam, laga Ismet i obradova se.
U kom se delu groblja kopaju? ree Sreko. Zna li?
Ismet ree da zna. I oseti slast od lai. Prevario sam ga, ree u
sebi. Ne znam gde se kopaju. Jer odavno nikog iz njihove kue nisam

15
zakopao. Prevario sam te, i ta mi moe. I stalno u te lagati. Na
kraju u ti i glavu otkinuti i baciti je psima i makama. Razume li
me. I ne idi tako brzo. Pau. Lako je tebi - napred si i vidi kud
gazi. Pau, zar ne vidi. Samo mi jo to treba. Lake idi, kad ti
kaem. Ispustiu nosila i posle neu hteti da ih podignem. Stani za
trenutak. Hteo bih da povuem malo, da gucnem. Da se napijem i
zaboravim da sam strvinar koji je krai od svog drugara za itave dve
muke glave.
Obojica posrnue. Padoe na kolena. Ali ne ispustie nosiljku.
Bela klada se samo zaljulja, prevrnu i umiri.
to toliko uri? ree Ismet zadihano.
Ostavi tu rakiju, ree Sreko ozbiljno. Kako ti se ve
jednom ne ogadi!


5
Petao

Kud se to sprema, Muhareme? upita seljak zastavi nasred
puta.
U varo, odgovori tiho sitni, neugledni i pognuti ovek. U
Bijelo Polje.
Pa da te priekam ree ovek i zaturi na potiljak okruglu
kapu. Da idemo zajedno?
Neu ja tako brzo, ree Muharem. Idi ti. Ne gubi vreme
zbog mene.
Onda emo se videti dole, u kafani, ree ovek. Da
popijemo koju.
Dobro, ree Muharem i od stida obori glavu.
Kad oveka nestade, Muharem ree sebi: Vidi, ne preziru te
svi. Ne budi nesrean. Eto, komija te pozvao. Nemoj da mu odbije
ast. Uvredie ga. I ne misli vie kako te se svi stide. Nije tano.
Ovaj s kojim si malopre razgovarao vien je ovek i pristaje da s
tobom u kafani sedi za istim stolom. Kad to moe i hoe on, inie i
drugi. Jer ti nisi najgori. Ti si samo sitan, bolestan i utljiv. Ako ti se
jezik razvee, sve e biti u redu. Oprostie ti to si nejak i to kalje.
J er nisi ti jedini bolestan. Skoro svi su bolesni. Boluju najvie od

16
glave i od srca. To je, po svoj prilici, najgore. A ti samo kalje i
izbacuje neto rumeno. Samo to.
Da bi izbegao kaalj, prisloni se uz ljivovo deblo. Umiri se.
Opruenih ruku i bez ijednog pokreta, gledao je u mutno prozorsko
okno. I odraz njegov bio je pognut i skamenjen. A on sav tanak i
pljosnat. Video je svoju dugu i koatu glavu, i crnu kosu oeljanu i
zalizanu. U dnu kolibe utela se gomilica slame u kojoj je spavao.
Nazirali su se jo sto od bukovine, patuljasta tronona stoliica i
furuna bubnjara, koju je proletos zaboravio da odnese na tavan.
Njegovo oko nita vie nije moglo da nae.
Njegova pojava, slabo odraena u oknu etvrtastog prozoria,
pokrenu se. Sekiru i druge alatke ubaci u kolibu, a onda zakljua
vrata. Treba se uvek osigurati, pomisli, i klju zavue pod kamen, u
koprive. Jer moe naii neka lopua ili neka skitnica i odneti mi sve
to imam.
Tamnim oima tridesetogodinjeg grudobolnika i osamljenika
gledao je svog crvenog petla. Krupan, sjajan i kooperan, petao je
peruao kokoku. irio je muka i topla krila i dizao prainu.
Izbolovano i zaputeno Muharemovo lice ozari stidna radost.
Jo uei kraj plota, on se nasmei petlu, koji je mlatarao krilima
zaklanjajui tako potpuno srenu rtvicu. Ali se brzo rastui i ree:
To ti je poslednji put...
Muharem otvori aku s jemom. Prva prie kokoka. Kad
petao s njegovog dlana pouka i poslednje zrno, Muharem ga
pomilova i uze u naruje.
Petao se nije branio. Naviknut na takve zagrljaje, samo je
rakolio i odmicao glavu od Muharema, koji mu je tepao naetim
glasom. ovek je bez prestanka zujao, a petao ga je gledao oima
pripitomljenog jastreba.
Ali moram da te prodam, ree Muharem glasno i pogladi vrat
plamene boje. Moram. Gasa nemam. Ni soli. Pedeset dinara duan
sam susedu. Gazda-Iliji ve drugu godinu dugujem trista dinara, red
je da mu ih vratim. On stalno govori da mu ih ne moram vraati. Ne
znam to mi prata. Moda zato to me ali. E, bogami, neu vie da
me ali i da prelazi preko mojih dugova. Kao da sam poslednja ua.
Prodau te, petliu, i pare mu baciti na sto. Mora ih uzeti. A ti nemoj
na mene zbog toga da se ljuti. Obeaj da nee.

17
Muharem izbi na ljeniki put. Propusti brkate i namrgoene
seljake s crnogorskim kapama, skloni se pred buljukom plavom
bojom markiranih ovaca i jagnjadi, pa ree petlu: Moda te budui
gazda nee odmah zaklati. Moda e mu trebati za kokoke. ta ga
zna. Ala bi to bila uivacija. Ti jedan, a njih desetak. Bolje no kod
mene, samo s jednom.
Sluaj, poe opet Muharem. Potrebne su mi pare jo za jednu
stvar. Otii u s njima u kafanu, gde e me ekati komija. Rekao je
da hoe da me asti. I ja u primiti ast. A onda, kad se ljudi iz
komiluka iskupe, ja u poeti da plaam. Lupau pesnicom u sto i
kelner e drhtati preda mnom. Napiu sve. Nudiu ih ime budem
mogao. Tamo u kafani, danas, moram postati ovek. Vreme je ve da
uem meu ljude. Kad se zaoveim, bie mi lake i ivot i bolest da
podnosim. Eto, kao to vidi, moja budunost prilino zavisi od tebe.
Bie mi te ao, ali nieg na svetu nema to se ne bi moglo prealiti i
zaboraviti.
Stie ga druga stoka, novi buljuci. Bilo je tu i krava, i volova, i
junaca. Da ne bi gutao prainu, on sakri nos u toplo i meko petlovo
perje i seti se peruanja pred kuom, i mirne kokoke s kljunom
zagnjurenim u travu i koprivu. alost ga obuze. Pomilova petla i
produi da kaljuca: Za mene mnogo ne brini. Muiu se i dalje.
Gledau da postanem ovek: tada bih glad, nematinu i bolest lake
podnosio. Ako ikako mognem, i ako ne umrem jesenas, nas suiave
obino s jeseni kosi, gledau da se vratim u vodenicu. Bolestan sam
ti mnogo, i iznemogao, i nisam vie ni za kakav tei rad, a
ponajmanje za napolicu. Gazda Ilija ne trai od mene mnogo, sve mi
prata, ali to je ono to me najvie udi i vrea. Vidi da mu
upropaujem imanje, da nema od mene vajde, a uti. I stalno me
gleda i ispituje utke. Izbei na me oi pa po itav sat ne trepe. I
mene je pomalo strah od njega. Volim ga kao da mi je otac, ili stric,
ali ga moram napustiti - sram me ivog pojede to mu imanje
upropastih. Otii u u vodenicu, odakle me i doveo. Ne znam ta e
on na to rei. Neka misli ta hoe, ali neka zna da ja elim da
postanem ovek, i da radim ono za ta imam snage. A to je
vodenica...
Bosi Muharem gazi prainu i ovje brabonjke, a petao
izduuje iju i gleda sve nova i nova stada ovaca i jagnjadi. Petao
zbog neega strepi i mirka, a Muharem prebira po glavi hiljadu puta

18
lemljenu misao: Upali li mi kec s vodenicom, i ako me i na prolee
preskoi smrt, ii u da prosim devojku.
Preturao je po mislima i seanju sve one koje bi smeo da
zaprosi. Ismetu Hasanovu neu, jer je previe vesela i raskalana,
pomisli. airu, takoe. Hajru u zaobii zbog jedne druge stvari. Te
tri bi me htele. Sudei po onome to sam uo da su govorile o meni,
zameraju mi samo bolest. Hajra je, ak, rekla da to nije tako strano
to sam suiav. Ali nju neu jer je tri mua pod zemlju oterala, pa ja
lako mogu biti etvrti: zato joj ne smem prag prekoraiti - godine mi
njene pogoleme ne bi smetale, dosta je starija od mene, poele su
glavu da joj osvajaju bele, i mislim da se ne bi hvatala za tu gatnjik.
Odmiui putem, doe do grene misli, do Ivanke. To je dugi,
beloputi i brkati aneo sa ukastim ilicama u oima. Iz susednog je
sela, s onu stranu Ljenice. Nita to je usedelica, ree sebi, nita za
to. I ta s tim to smo druge vere. Ti, Muhareme, nikad ne bi dirao
njenog Hrista, a ni ona tvog Muhameda. I sve bi bilo lepo. I ako bi ti
zamarala to si bolestan, na nju se ne bi ljutio.
Oseajui kako se vreli petao mie u njegovom naruju,
Muharem se seti kokoke i njenog alosnog poloaja: nije se videla,
zaklanjala su je crvena i rairena krila njegovog petla. Kad god bi
ugledao to veselje, Muharema bi obuzeli i stid i neka udno tiha
radost, i elja da promeni svoje samotniko ivotarenje u ia-Ilijinoj
kolibici, u koju su, pre njegovog useljenja, spraali goveda. eleo je
da se u paprati, u slami svoje izbice, ili na bilo kom drugom mestu na
zemlji, nae nasamo s Ivankom. Udenuo bi se nekako izmeu njenih
okruglih kolena i ispriao joj otkad eli da su tako na gomili. Samo
bi joj istinu govorio. Kazao bi joj da misli na nju i danju i nou, i kad
motikom kria tuu zemlju, i kad se zaburue u usitnjenu slamu svog
skrovita. Rekao bi joj da mu u san dolazi, i da mu drei akire. Ne
smem ni u snu da budem dokraja ovek, rekao bi joj. Jer, im me se
dotaknu tvoje svete ruke, poinjem da gubim ljudske oblike. Izgubim
sve to moe da ima ovek. Brzo se pretvorim u svog crvenog petla.
Ti se zavue u kou kokoke i odene se njenim lepim perjem. Onda
trim za tobom, gonim te po koprivama i korovu. Pa kad se posle
peruanja probudim, dugo mi se ini da nikako neu moi da se
preobratim u oveka. Kazao bi joj jo: Ej, gledam te ve punih deset
ili petnaest godina, i znam kako die. Ti si moja kraljica, i ne ljuti se
to hou da te preko Ljenice prevedem, i da te za veita vremena

19
zatvorim u moju kolibu... I ko zna koliko bi jo kaljao i vezao
kleei, nesigurno uglavljen izmeu njenih debelih i modrih nogu.
Muharem ubrza hod. Izgleda da sam poprilino zadocnio,
zakljui i obuze ga strah pri pomisli da e za sat-dva neko drugi
drati u naruju njegovog petla. ta u ja onda bez njega, zapita se.
Kad njega ne bude bilo, neu moi da sanjam da sam ovek. S
Ivankom e onda biti gotovo: ni u snu mi nee biti blizu. A poto ni s
jednom drugom neu da se enim, poto nju ekam...
Tad se sledi. Po svoj prilici, ve mi je kasno za pazar, pomisli i
vide veliko sunce kako iznad njega lebdi kao deji zmaj. Ali, moda
je i dobro to sam zakasnio, ree u sebi pa nastavi: Ba je dobro to
te neu prodati, petliu, ba je dobro. Zaceniu. Traiu za tebe
dvesta hiljada. Onda u i dalje gledati kako rakoli i kako opkrae
kokoke. Pa zato te onda nosim ak u Bijelo Polje kad nikako ne
elim da te prodam. ta u s tobom u onoliku subotnju graju na
pazaritu. Uostalom, i ti vidi malo sveta. Bie tamo i kokoaka, pa
moe biti svata. A nisi mi teak.
Seti se Ivanke. Obino uva stoku oko Ljenice. Legne na
lea, rairi ruke i noge, i cupka travu. On ide putem, pa im je
ugleda, une u joje i posmatra. Vidi joj okruglu glavu i sve druge
izboine s prednje strane. Otvorenih usta, ona blene u oblaie ili
sunce to se kloni smiraju, i lei dugo kao mrtva da je, kao peruana
da je, kao da eka samo nebo da se na nju svali. On puzi po zemlji i
osea da ga poinje obuzimati neko udno, roditeljsko oseanje
prema brdu od mesa, prema kladi od krpa i stidnih izboina. Tada
samo eli da joj prie i neprimetno podvue pod nju svoj kaput - da
se zamiljeno i alosno dete ne prehladi.
Nikad s njom nije progovorio ni rei. A esto mu se za to
pruala prilika. Jer je stoka koju je uvala stalno prelazila preko reke
i harala ia-Ilijine njive. J ednom je njihovo drebe ujurilo u gazdin
jeam. Dola je da ga vrati Ivanka. On ga je uhvatio i doveo blizu
nje. Nije smeo da joj prie. Samo je drao drebe za grivu. Milovao
ga je po glavi, po toplim pleima, po trbuhu.
Ivanka se udila iskraj plota: nije pominjao tetu, niti je
progovarao. Zadihana, prsata, bosa; raskoraena, kao da se za trku
spremala, mokra od rose, u tankoj haljini koja joj se pripijala uz
usedeliki jaka bedra. Obuzeo ga je strah. Osetio je koliko je slab i
nejak prema njoj, namrtenoj i naroguenoj. Zaeleo je da padne pred

20
njene noge, da joj tankim rukama obgrli gola i od rose mokra kolena,
da joj kae kako se ne ljuti to je njihovo drebe nainilo tetu - vrlo
vano, jeam je ionako pregust - i kako je srean to je ba ona dola
da ga vrati.
Ali nije imao hrabrosti ni da joj nazove dobar dan. Drala je
suknju, koja joj je otkrivala i kolena i neto vie, i bila malo
izbeena, tako da su joj laktovi zalazili u rosnu paprat. Pobrkale su
mu se misli. Mokar i musav, gledao ju je preko drebeta. Ivanka mu
se udila. Nije se micala, niti je suknju sputala preko kolena.
drebe se odjednom okrenulo, epalo ga za ruku, negde za
koulju na pleima, ugrizlo ga i odgurnulo. Sa zemlje, iz trave i
kupina, gledao ga je kako tri elei i od Ivanke da pobegne. Ali ga
je ona zgrabila za ubu i brzo zaularila. Video je kako je ipila sa
zemlje, i kako se brzo nala gore, na ravnim drepevim leima.
Udarala ga je nogama u slabine i tapom po sapima. I jurila je tako,
povijena, golih nogu pripijenih uz drepeve bokove. Proleteli su
pored njega i brzo nestali. Vadei se iz kupina i trnjaka, rekao je
sebi: Eto, ne da ti se nikako da postane ovek...
Danas se seao samo trenutka kad joj je vetar zadigao mokru
haljinu i obnaio debele i miiave noge sve do sastavaka. Nikad mu
se vie za razgovor s njom nije pruila bolja prilika.
Pranjav, znojav i iznuren, Muharem izbi iza okuke i spazi
belu kuu pokraj puta. Vezani za plot, konji su se tukli zadnjim
nogama. Bletava kuica tresla se od pesme i vike. Nasred puta se
okretalo crnogorsko kolo. Ispod naslona, ali uglavnom sva na suncu,
arenela se mlada. inilo mu se da je prelepa.
Bravo, Kajice, ree glasno, bravo, Kajice. Ti se, bogami,
oeni. Lepo. I ja u uskoro. Sram te bilo, nisi me zvao u svatove. Ja
u tebe zvati - nismo uzalud odrasli zajedno.
Kad se primae gomili, Muharem se ohladi. Zamuri i zaustavi
dah. Upamti poslednji kliktaj pesme, ukipi se i oseti da e mu se iz
naruja, ne prestane li da drhti, oteti petao, i da e onda poleteti na
suprotnu stranu, prema nebu.
Pognuta i s izrazom bola i patnje na licu, luda Mara stajala je u
ipraju kraj puta. Gledala ga je oima koje vie nisu mogle da plau.
Pratila ga je budno, i pitala se to toliko uri. Ne bi mu se glasnula da
je nije primetio. Pustila bi ga da proe i da, diui za sobom prainu,
sam sa sobom razgovara.

21
A ti na svadbu, Muhareme? ree luda Mara.
Muharem zbunjeno zatrepta oima.
Pa zar se na svadbu ide sa ivim petlom? opet upita luda
Mara.
Ne idem ja ni na kakvu svadbu, luda Maro, ree Muharem.
Proi e pored nje hteo-ne hteo, Muhareme, ree luda
Mara.
Muharema proe studen. Upitno je pogleda u oi. I ona ree:
Kajicu danas ene.
Pa neka ga ene.
Eh, jeknu luda Mara.
A valja li mu ta mlada? upita Muharem.
Ima u njoj sto kila, ree luda Mara. Sto kila.
Uh, ote se Muharemu.
Izgledaju kao maka i mi, ree luda Mara. Moe ga nositi
u zubima kao nita.
Uh, uh, nastavi Muharem s izrazom aljenja na licu.
Siromah Kajica.
Hajde da se ja i ti uzmemo, Muhareme, prostenja luda Mara
i usne joj iskrivi bol.
Na drugu sam bacio oko, luda Maro, ree Muharem toplo.
Ima li i u toj tvojoj sto kila? upita luda Mara sklonivi s lica
crne kovrde.
Ima i vie, ree Muharem i odmahnu rukom.
Pa udavie te, jadan bio, ree ona tuno.
Nee, luda Maro, nee, ree on kaijucajui. Ne da se
Muharem tako lako udaviti.
I rekavi to, Muharem produi.
Gledala ga je kako, umoran, zastajkuje, proputa ispred sebe
markiranu stoku, i rukavom slobodne ruke brie znoj sa obraza i ela.


6
Starac i ostali

Krupan, mrk i podbuo, starac Ilija stajao je prislonjen uz krilo
kue. Lea je okrenuo dugakoj i prepunoj trpezi, oko koje su se

22
gloili i veselili siti i pijani svadbari. Grebla mu je po mozgu
kretava i neujednaena svadbarska pesma, i on je eleo da bude to
dalje od te arene i dosadne rulje. Bilo mu je tesno u novom
crnogorskom odelu, u tom trobojnom oklopu, i nije znao kako te
neugodnosti da se oslobodi: pljuvae ubudue na sve trobojke, makar
bile i zastave. Oi njegove velike, nekad kose i pune vatre, a sad
poprskane krvavim ilicama i umorne, strogo su merile poslugu koja
je s punim sudovima trala iz kue prema trpezi to se ugibala pod
piem i jestivom. Sunce mu je udaralo pravo u teme i njemu je
poinjalo neto da umi u uima. Bojao se tog zujanja, te tanane i
nene piske; poslednjih godina, otkako mnogo jede i pije, to zujanje
je obino prethodilo kratkoj nesvestici i ubrzanom lupanju srca. I
nemo, za koju nikad nije znao, poinjala je da mu se javlja: posle
nje su dolazile meke i vlane tuge i otrovne misli koje su ga dovodile
do stranih zakljuaka i crnih ideja; i teskobe, kad je najvie eleo da
neim prekine svoje ivotarenje, da noevima izbode svoju punu i
trulu telesinu, i da se nekako u nadljudskim bolovima izgubi i
zaboravi; i gaenje, jezivo gaenje nad samim sobom, nad svojim
gnusnim i lanim ivotom, i nad svetinom koja ga je okruivala.
Trebalo je samo da popije nekoliko rakija pa da oseti ono to je sad
oseao: hladnu pusto u srcu, krvavu izmaglicu u prostranoj lobanji i
veliku, opipljivu, mnogoglavu la pred oima i na domaku ruku. I
isto kao i danas, uvek se gnuao svadbarskih, neukusnih i odvratnih
pesama; izbegavao je takve skupove, albe i parastose, jer je znao da
nee moi da se odbrani od rakije i ogavne sete koja je za njom
dolazila. Pa je zato najvie voleo da se iz gomile izdvoji, usami, i na
miru nagleda neba, sunca, bilja i zemlje.
U oku mu se zaiskri suza. On se tome zaudi: ni o emu
runom nije mislio. eleo je samo nekoliko trenutaka de bude sam.
Oseti i drugu suzu. To ga jo vie zbuni. Tekom rukom pree preko
oiju i mrkih obraza.
Ne oseti nikakvo olakanje. Doe mu da zgromi aku koju je
malopre podigao i otvorio: najradije bi pljuvao i poniavao tu
podmuklu, tu osramoenu ruku; toliko bi je pljuvao i vreao da joj
nikad vie ne bi palo na pamet da se podie i da time pridaje vanost
suzama.
Starac se obradova kad vide mladoenju. Sitan i zakrljao,
zelen u licu, ruku jako dugih i oputenih niz krhko telo, i potpuno

23
nezainteresovan za veselje prireeno u njegovu ast, Kajica se igrao
s deacima pored reice. Golobrad, utuen, neveseo i povuen u
sebe, samo se po smehu razlikovao od svojih drugova u igri: smeh
njegov bio je naet, suzdran nekako, vie krt no iskren. I tek kad bi
se nasmejao i borie mu zrakasto napale sive i bezizrazne oi, videlo
se da je neto stariji od deaka njegovog rasta.
Kajice!
Bilo je u tom pozivu, u tom poviku, i mrnje, i gneva, i
roditeljske strogosti, i ljubavi od koje se oko srca hvata leden krug.
Tuan je bio starev glas. A jo alosniji njegov izgled: zaljuljao se
kao staro, kao debelo drvo koje godinama truli iznutra i sa strahom i
jezom oekuje prvi snaniji vetar. Kruti obrazi se malo nabrae,
iskrivie. Na oi se opet navukoe teki, namrekani i crni kapci. I
tako nepokretan, s tupim bolom u potiljku, vide kako se njegov
sinovac Kajica prenu.
Kajice!
To vie nije bio glas kojim se neko drag i blizak poziva. Bila
je to kruta, hladna, predsmrtna opomena posle koje se nije moglo ni s
kim igrati. Velika i brkata stareva glava malo se prikloni grudima. I
tek kad oseti da pred njim neko sipljivo die, otvori oi i kroz toplu
maglu predsna spazi mladoenju.
Tu sam, strie.
Dobro je to si tu, ree starac.
Kajica to shvati kao alu i razvue tanke usne. Ukazae se
sitni, nareckani zubi ribe. I tek kad se starac uvreeno nakalja,
Kajica usnama pokri modre desni i kratke zube.
Sluaj, ree starac i poloi ruku na mladoenjino rame.
Sluaj.
Sluam, apnu Kajica.
Dobro zapamti ovo to ti govorim, ree starac. Govorim ti
u ime oca, koji me na samrti zakleo da vodim brigu o tebi. J esi li me
uo? Jesi li razumeo?
Kajica klimnu glavom.
Dananji dan vaan je za sve nas, ree starac mrano. Za
tebe je najvaniji. Devojku smo ti doveli. I te kakvu devojku. Svaki
drugi bi na tvom mestu bio srean.
Kajica se kiselo isceri.

24
Uozbilji se ve jednom, ree starac muklo. Krajnje je
vreme. Ne brukaj nas. Gledaj kako nas njena rodbina motri. Treba da
se pokaemo. Bar danas...
Hi-hi, hi-hi, zacereka se Kajica.
Ne uzimaj mi obraz, Kajice, ree starac strogo.
Kajica ga nije shvatao. arao je oima levo-desno - nije znao
na koju stranu da strugne.
Nemoj vie da krade, procedi starac kroz zube. Bije te
glas da si najobinija jajara. A poeo si i pilie da die. Jeste, jeste,
sve znam. Sve mi je tvoja majka rekla. I mene zbog svega toga srce
boli. Da zna. Hteo bih da jednom postane ovek. Ima punih
trideset godina, a ne rastavlja se od dece. Ali, sve to moe da se
popravi. Uvek moe da se postane ovek. J e l' da je tako?
Kajica ga je uplaeno gledao.
I kakvog smisla ima to stalno bei od kue! hrupi starac
uplaivi se da ga je neko uo. Samo ludi ljudi i krajnji nesrenici
bee ispod svog krova.
Kajica se spremao da zaplae. Starca to dirnu, pa produi malo
nenije:
Sramota, sine moj, sramota. Spava po tuim kuama kao
skitnica, a tvoj lepi dom pust. Bruka! Umesto da vodi kuu i
zameni oca, ti uva tua goveda. Sva srea to prijatelji to sve ne
znaju.
Znaju, promuca Kajica.
Uveriemo ih da su to klevete, planu starac. Je l'da
hoemo? Dok je tebi strica, ne boj se.
Ali ja volim da skitam, apnu Kajica.
To je zato to si bio bez ene, ree starac. Odsad nee.
Vezae te ona za svoju sisu, ne boj se. Nje se dri, sine, nje se dri.
Vidi samo kakva je - grad. Planina!
Ne volim to je onolika, ree Kajica glasno.
Zato ne voli? izbei se starac. Zato?
Tako... ne volim, otee Kajica. Bojim se...
Nema ega da se boji, sine, raskravi se starac. Vano je
prve noi da bude dobar. Posle joj nee pomoi ni da je jo onolika.
U to budi siguran. Nigde je nee biti. Bie mala i nemona kao aba
izvrnuta na lea.

25
J a sam se nje oduvek bojao, ree Kajica iskreno i glasom
koji je drhtao.
Zato da se boji? poe starac tuno. Kad je kod tebe na
donjem spratu sve u redu. Zato? J e l'da je sve na svom mestu? Zna
na ta mislim. Ne stidi se. Reci stricu slobodno. Kai. Oslobodi se.
Zamisli da sam ti drugar. Kai da je kod tebe kao i kod drugih.
Obraduj strica...
Jeste, ree Kajica i pocrvene. Ba kao kod drugih.
I nije kao ir? ree starac ne gledajui sinovca u oi.
Nije kao ir, ree Kajica.
Starac se izmae i udari ga po ramenu. Kajica se uvi, zanese,
ali ne pobee. Starac se grohotom zasmeja, lupi akom o belo krilo
kue i poe:
Pa kad je tako, neu vie da mi govori o strahu. Tu re da
nisam uo iz tvojih usta. Ne govori mi vie o tome. Takva momina,
pa se boji. Bruka! Hou da mi govori o drugom. Da mi pria kako
e dovee da je usue i oplete. Kako e da je erei i unitava.
Kako e da joj pravi decu. To stricu da pria. I deca e da je doje i
razvlae kao vuicu. To ti meni priaj. Sit je tvoj stric bljutavih i
tunih pria. Sad hou neto masno... i to od tebe... od moje krvi...
naslednika da nam napravi - jednog crnpurila... jer nam se krv
razvodnila, pa svi oekujemo da nas ti spase... za nju ne brini,
zdrava je i jaka kao drebica... sad samo ti da stisne petlju i da
ukree, nema ko drugi, da zna...
Starac se zagrcnu. Crven u licu i znojav, on se prisloni uz
oak kue. Kajica pokua da se izvue ispod njegove levice, ali ga
on jo vie privue k sebi.
Obeaj da e me posluati, poe starac tiho kad oseti da mu
se krati dah. Obeaj stricu svom. Hajde. Ponovi sve ono to sam ja
malopre govorio. Hou iz tvojih usta da ujem one rei.
Starac mu se unosio u lice. Beio je oi, drhtao i aputao:
Poni. Kai ta e dovee da joj radi. Ispriaj mi to pravim
reima, onako kako se to kae. Sve mi natenane ispriaj. Ne stidi se.
Stric tvoj sve zna i sve razume, i ni od ega ga vie nije sramota. Pa
se ni ti ne stidi. Ostavi to babama. Deder, poni, mukiu moj...
Sve sam zaboravio, priznade tiho Kajica i brada mu zadrhta.
Pokuaj da se seti, ree starac i oseti kako mu se preko
oiju navlae kapci koje nee moi lako da podigne. Govorio sam ti

26
kako e dovee da je razapne, i kako emo pre ovog doba godine
dobiti naslednika...
Starac zadrhta. Ruka kojom je drao uza se Kajicu pade mu
niz telo. Primeti kako Kajica odskoi u stranu.
Moe rei i odatle, apnu starac. Sluam te. Samo nita ne
preskai. Priaj. Izgovaraj sve rei.
Kajica se osvrnu oko sebe: u blizini nikoga nije bilo. Kad
shvati koliko je starcu stalo do njegovih rei, poe apatom:
Strie, sve u ono ponoviti ako mi neto prizna...
A ta to, sine? upita starac podigavi glavu. ta to?
Prvo da mi u poverenju kae: to ste mi je doveli, zamuca
Kajica. To da mi objasni...
Starac izbei oi. I vide kako Kajica, tiho cvilei, odjuri u
joje.
Iz kue izae Kajiina majka, sredovena ena sastavljenih
crnih obrva.
O emu onoliko priate? zapita ona bojaljivo priavi
starcu.
Zna se o emu, Anelija, procedi starac.
Pa reci mi, ree ona.
Govorili smo o onim stvarima, eno, ree starac muklo.
Priao mi je kako se naotrio za dovee. Kae da jedva eka no.
Smotau je, veli, striko moj, i zguvati kao krpu. A meni lupa srce od
sree. Lom u, veli, da napravim. Satreu je, kae i stiska zube.
Rusvaj e to da bude, veli. I doi, kae mi, sutra da vidi kako e
izgledati. avo mali!
Eh, poe majka razdragano. Snano je ono kao zemlja.
J edina mu je mana to je malen.
Snaan je i vet, da zna, ree starac gledajui u zemlju.
Ako se na strica bude izmetnuo, znae i gde avo spava,
ree majka i oseti da joj se vraa pouzdanje.
Veli on meni, eno: Striko, dva sina u odjednom da napra
T
vim. Da nadoknadim, veli, izgubljeno vreme. J er mnogi moji
vrnjaci imaju ve odraslu decu. I ja mu, Anelija, sve verujem. Naa
je to krv. Ne da se naa kost!
Smrai mu se pred oima. Utroba poe da mu se prevre. Da
ne bi grunuo u pla, on pritite elo uz ivinjak kue. I tu, uini se

27
Aneliji, zareza. Zakrguta zubima i zaele da na najstraniji nain
sebe osramoti i ponizi.
to je lae, ree sebi, to je tako lae. to ti je to trebalo.
Najgore je to to e poverovati. I dovee e, im se gosti i prijatelji
raziu, po tavanu traiti staru kolevku - nek bude spremna. Nee
moi da spava. Obigravae oko njihovih vrata i prislukivati. A loma
i rusvaja nee biti. Jer on je jo zelen i nejak. I sutra ujutro, kad ue u
njihovu sobu, nee ga zatei meu njenim kolenima, ni na krevetu
uopte. Leae iza vrata kao premlaeno kue koje je neko pustio
pod krov da ne kisne. to si to uradio, ludi stari.
Anelija ga povede stranom. Pao bi, sruio bi se na zemlju da
ga nije, onako sitna i kooperna, drala za ruku. Upita ga:
ta ti je, stari? Bolestan si?
Nisam, poe starac. Malo mi se zavrtelo u glavi. Nita
vie. Proi e to, eno.
Zovu te, stari, ree Anelija brino. Prijatelji te zovu.
to u im? ree starac i protrlja lice akom.
Da se kucne s njima, stari, ree Anelija kooperno.
Ne pije mi se vie rakija, ree starac tvrdo.
Hoe zdravicu da dre, stari, ree Anelija. Neko im s nae
strane mora otpozdraviti. Ko e ako nee ti.
Bojim se da neu imati ta da im kaem, ree starac.
Mora, stari, ree ena. Ti si sad glava nae porodice. Sve
ostalo je tanko i mravo.
ena ga privede trpezi. Uzbua mu u glavi. Nije mu bilo jasno
otkud im snaga da onoliko viu, i da onoliko urlaju. I pre no to ga
posadie u elo sofre, on s mukom podie flau s rakijom.
Zdrav si, glavni prijatelju! iskezi se s onu stranu trpeze
brkat, nosat i crven starac. Zdrav si!
itav trenutak je starac Ilija kroz paru to se dizala s jela
gledao svog krezubog prijatelja. I nita nije mogao da mu odgovori.
Izgledalo mu je da mu se jezik u pet vorova zavezao. I dok je
krezubi kretao i bulaznio ljuljajui se, stareva ruka s crnom bocom
trcala je nad mnogoglavom trpezom kao ugljenisana da je. Podli
oni kapci prevlaili su se preko zenica, i gusti mrak se sve vie
zgunjavao oko rei krbavog prijatelja nazdraviara.



28
7
Nevesti je ime Ivanka

Nepomina ispod naslona, Ivanka je gledala Muharema.
Gledala ga je ispod oka i ovla, kao da to uopte i nije bio on; gledala
ga je pogledom kojim je malopre traila Kajicu.
Videla je kako je, priljubivi se uz plot pored puta, zavukao
pljosnati i zailjeni nos petlu u perje ili negde pod krilo, i kako je
celo areno veselje posmatrao iznenaenim oima. Pognut, kao da se
sprema da se zakalje, dronjav i bos, proputao je pored sebe seljake
glava velikih, etvrtastih i brkatih: u odelima od crnog sukna i u
goveim opancima, zajapureni i neumorni, gonili su stoku. I njih je
Ivanka gledala pogledom bezbrinog obanina. U stvari, ni njih nije
gledala - samo ih je videla.
Zaudi je pogurena Muharemova pojava. Boe, to je onako
iznenaen, pomisli Ivanka, pa produi tromo i bezvoljno: Zato
onako zeva u nas; ta li mu je to toliko neobino. Ne vidi, valjda,
prvi put svadbu i veselje. Kako je gadan i udan taj na komija
Muharem. Zaputen i alostan, pa jo s petlom u naruju. Uopte, ta
e njemu petao - nije ovo prvi put da ga vidim s tim crvenim
avolom u naruju. I jo me ovo udi: to se bar ne obrije. Ovako
izgleda kao da se sprema za hodu. Boe dragi, kako su mu krupne i
tune oi. Pa on, po svoj prilici, hoe da zaplae. Od vruine,
verovatno.
Drala je teke ruke skrtene na trbuhu. Niz njeno iroko lice
slivao se znoj. Pomerala je pogled udesno. I videla je veselje,
podnapite i sasvim pijane svadbare. Trali su oko nje, jurili na sve
strane, psovali i pevali na sav glas.
U obesnim vragolijama prednjaio je Kajiin roak, zubati
Mrkoje: nije se smirivao, i velika usta neprestano su mu bila
razjapljena. Jakih, irokih lea i krivonogi, njeni roaci, mahom
stariji ljudi, vodili su tobo vane razgovore sa starcem Ilijom:
izmeu njih se cerilo nekoliko neoglodanih jagnjeih glava. Sitan i
bezvoljan, dever njen, Kajiina daljna svojta, leao je pod plotom;
pokuavao je da ustane, blebetao neto i pruao joj neljudski tanku
ruku.

29
Pogledom je traila Kajicu. Nije ga bilo. Nije bio ni u
znojavom i pijanom kolu, u kom se orila neslona i kripava pesma,
ni u kui, iz koje je izbijao otuni miris kuvane ovetine i zapaljenog
sira, a ni meu ljudima koji su iza nje govorili i kuckali se
kilenjaama.
Ba me briga to ga nema i to je takav, pomisli Ivanka. Vano
je da nisu sirotinja i da neu morati da idem u tuu njivu. Uostalom,
za mene kao usedelicu i ovaj je dobar. Bolje ita no nita. Moda e i
ovako biti lepo. Ako on ita bude mogao, nakotiu im pun tor dece. I
biu gazda u kui. Bogme, skupo u ih kotati. Povui e maka za
rep to im je Kajica onako nesojast... a moda e porasti kad ga ja
budem poela hraniti...
ula je kako ga njeni strievi, roaci i komije zovu.
Nazdravljali su mu i estitali. Nije joj bilo jasno to je Ilijino iroko
lice onako crno.
Kajicu su opet svi, s podignutim aama i bocama, zvali da
doe i primi estitanje. Rodbina nevestina htela je jo jednom da ga
vidi, da se s njim rukuje i malo bolje upozna: zanimala ih je najvie
zemlja koju je njegova majka nameravala da kupi odmah posle
venanja.
Sam u iblju i evaru, pokraj reice, Kajica se igrao s
punoglavcima i ribicama. Draio je i tu make, koje su na nj kidisale.
uo je kako ga svadbari zovu, najgrlatiji je bio upavi Mrkoje sa
zubima nalik na kukuruzna zrna, kako ga mole da doe i primi
zdravicu glavnog prijatelja, Ivankinog strica. Zvala ga je i majka,
glas joj odmah poznade, i starac Ilija. Zvali su ga svi, inilo mu se,
dok je makama bacao vodozemce, i dok je strepeo od noi koja ga
je oekivala kao crno i tvrdo brdo preko kog je, bez dovoljno snage i
volje, trebalo da pree.
Kroz svetinu se probijala luda Mara. Svadbari su je zadevali i
napadali dok je prolazila pokraj belog maslakovog pera. Nije se
branila, i oni su je nepotedno hvatali i tipali. Ivanki se inilo da k
njoj uri, da ima neto da joj kae. Pa oka s nje nije skidala. Gomila
je brzo zakloni, a ljudi je nekud povedoe, i Ivanku to raalosti. Doe
joj da napusti dosadno mesto na kom je straarila i premetala se s
noge na nogu, kao zavladiena da je, kao pred oltarom da je, i da
rastera pijanu rulju koja se povela za opipljivim tragom nerazumne i
nezatiene ene.

30
Ivanka je gledala kako se putem mie udna slika: dva oveka
nose neto belo i isto meu sobom - kao da su se na svadbu s
poklonom namerili. Teturaju se i klecaju, prainu silnu diu, dok
sunce pee u dasku na kojoj se ljulja leina.
Ljudi, po svoj prilici, pevaju, pevaju ili se svaaju; ili, prosto-
naprosto, govore glasno i o obinim stvarima po starom strvinarskom
obiaju. Izgleda da su bili zadovoljni to im do groblja nije ostajalo
jo mnogo, pa nisu ni pazili hoe li se ugruvati u krpe i arave
zamotano telo.
Ni skitai nisu bili daleko od nje. Leali su pod divljom
krukom i kroz trepavice gledali put neba i sunca. Bose noge
dosezale su im do sredine puta. Izgleda da nita ne progovaraju,
pomisli ona. Kao da su nemi. Otkako su se onde zaustavili, po svoj
prilici, nisu progovorili ni rei.
Mislei o skitaima, spazi Kajicu. uao je u evaru i trsci.
Bio joj je okrenut licem. Na suncu se sijalo njegovo malo i
vorugavo elo.
Ne sekiraj se to se igra s makama i ribicama, ree ona sebi.
Ne misli o tome. Neka se igra s im hoe. ta te se tie. Vano je da
si se udala, da e biti sita, i da ti u novoj kui niko nee motkom
brojati rebra. A njemu eno i ribica i punoglavaca. I svega mu eno...
ne bilo primenjeno, ba mi se ini kao da je Muharemov brat.
Obojica su utljivi, stidljivi i sipljivi. Slino i idu, i govore, i mrdaju
obrvama.
Videla je i prosjake i jurodive to su izvirali sa svih strana,
nicali iz iblja i primicali se trpezi. Ljudi su im bacali kosti, i oni su
se, mnogo njih, jagmili i tukli. Kljasti, guavi i nakaradni, sve vie su
se primicali i njoj i trpezi. I nju je poinjalo da obuzima gaenje.
Majice moja alosna, pomisli, majice moja tuna. Gde si
danas da vidi u kakvom sam ti narodu, u kakvom gadluku. Sve neki
nakaradni ljudi. Nigde zdravog uveta. Kao da ih je sve jo u utrobi
grom spalio.
Opet joj se nametala oku slika dvojice mirnih, dostojanstvenih
i udnih putnika.


8

31
O njima

J ovan primeti kako Sreko i Ismet unese nosiljku u groblje.
Nestadoe iza retkih ipuraka i spustie teret. J ovan ih je video
dopola. Glave su im bile primaknute. Zurili su jedan u drugog.
Kuckali su se flaama - bletala je na suncu rakija. Ne skidajui
pogled s njih, Jovan je trljao ekinje svoje rie brade.
Petar je gledao u nebo i nita nije video. To to se gore
nalazilo, to to se plavelo, to takozvano nebo gde su se nastanjivale
due posle smrti tela, bila je najobinija pusto, laka praznina bez
ieg vidljivog, bez ieg stvarnog za ta bi ljudski pogled zapeo.
Jovan je gledao kako se Sreko i Ismet grle.
Petra, koji je oseao da lei na pranjavoj zemlji, muila je
glad; taj sipljivi avo nalazio se negde u utrobi, na sredini tela, i
okretao se. inilo mu se da je taj avo velik koliko ceo njegov
eludac, i da ima pipke koji iz svakog grama njegovog izmuenog
tela ispijaju snagu, strpljenje i volju. Zahvatio je akama prainu i
pesak sa zemlje, i dugo ih gnjeio i mleo. Nikad ranije nije oseao
toliku vatru u trbuhu, ni toliko pepela u grlu, ni nekoga udnog i
bezukusnog praha na usnama i pod jezikom.
mirkajui, Jovan je piljio u retki trn iza kog se neto
dogaalo.
agor i pesma svadbarska meali su se sa zveckanjem sudova.
Oko trpeze se lupalo, pevalo i galamilo. I jelo se preko svake mere,
inilo se Petru. I onoj avo u elucu postajao je sve nemirniji, i
mreio mu je skoro obnevidele oi. Strpi se malo, ree sebi, strpi se.
Ostae i za tebe neka kost. Nee sve pojesti.
Pazi, ona dvojica pevaju, ree Jovan i drmnu Petra za ruku.
I piju. Pogledaj.
Kako mogu piti na gladan stomak? ree Petar ne pomerajui
se.
Odkud zna da piju na gladan stomak? upita detinjasto
J ovan i vano se namrti.
Petar otvori oi: nebo je sad bilo neto svetlije; kao da su se
vatre s ele zemlje obrele gore pa u njegove oi sipaju vreli pepeo i
jaru. I inilo mu se da graja oko dugake trpeze, da sito dovikivanje i
stenjanje, da lupanje sudova i grebanje kaika, da sav taj pregrejani

32
urnebes dolazi odozgo, iz prozranog i zapaljenog neba, a ne iz belog
i etvrtastog kuerka iskraj puta.
Petar ih je zamiljao ovako. Svi su gore, na nebu. Keze se
jedni na druge oko trpeze pretrpane jestivom. Iz nevidljivih sudova
toi crna orba. eljad se otima o kourine. Znojava, glavata mlada
tobo ne moe da jede, i svi je kljukaju kao urku. Raepili su joj
vilice. Trpaju joj u drelo vrele krompire, nedrobljeno meso i
komade tvrdog jemenog hleba. Zalivaju je jo toplijom orbom,
slatkim i kiselim mlekom i medovinom: da bolje svari mesite i testo,
i da laka kao pero skoi u kolo prva. Trbuh joj neprirodno raste, ali
se tome niko ne udi. Raduju se ak. Obigravaju oko njega i kriju se.
Kuckaju se, lou, lupkaju u nj da vide da li je vrst - zvei meina
kao bava. Trbuh sve vie raste, i sunce poinje drukije da ija.
Trbuh opet krupnja, a svadbari su iz trenutka u trenutak sve sitniji,
goljaviji i neprimetniji. Sve je alosno na toj nebeskoj svadbi, sem
mlade koja e ubrzo telesinom svojom da ispuni ceo nebeski prostor.
Vie se ne uju ni pesma svadbarska, ni muzika, ni vika. eljad juri
oko nje, tue se oko kora, kostiju i smrdljive orburine. Svi gledaju
gore, ali niko ne moe da joj vidi modru glavu na oblom trupcu
vrata. Na kraju, po plavetnilu dugo idu razvlaei trpezu. Trpeza se
raspada, ali sudovi s orbom i kostima ostaju gore. Onda svi idu
svako na svoju stranu, a mlada ostaje sama na nebu. Tako je velika
da ispunjava ceo Petrov vidik: noge joj modre visei miruju; rukama
se oslonila na vrhove planina; sedi na oblaku kao pela na
jabukovom cvetu. Oglodana ovja lobanja, nenaeta peena kokoka
utih lea i ugljenisanih nogu, razapeta jarea koa jedino se to
vidi iza nje, u pozadini...
Spazivi trpezu u daljini, J ovan se rastui. Pridie se malo i
sve ih obuhvati pogledom. Neki su igrali, a neki nisu. Bacali su oko
sebe kosti i hleb. Nije znao ko je sitiji a ko zadovoljniji. enjivo je
gledao u mladu.
Kako sam gladan, ree njukajui po vazduhu. Jovanove
rei vratie Petra s neba: sad svadbari sioe odozgo i zagrajae.
Ivanki splasnu trbuh, i sunce posta vee. Od stare nebeske slike osta
samo bleda mrlja - svadbari tre oko nje kao cirkuzani, dive joj se i
krajevima njenih arenih haljina briu masna i znojava lica.
Nikad nisam ovoliko bio gladan, ree Jovan.

33
Ni ja, ree Petar, i tek kad u svoj glas, uveri se da je na
zemlji.
Da li znaju koliko smo gladni? upita J ovan.
Ne budi lud, ree Petar. Gde si video da sit gladnom
veruje. Oni ne samo da ne znaju da smo gladni, no misle da ne
moemo ustati od sitosti.
Stoka seljaka, ree Jovan.
Petar sklopi oi i opet utonu u dreme.
Kako bi bilo da odem i zaitem malo hleba i kostiju? apnu
J ovan.
Ni govora, odsee Petar.
Ne bi to bilo loe, zapevui J ovan.
Ali bi bilo runo, grunu Petar.
Brzo bih se vratio, zbrza J ovan. I ti bi me onda
blagosiljao.
uti tu, ree Petar. I ekaj.
ta da ekam? uzjoguni se Jovan.
Pa njih, ree bunovno Petar. Moda e se setiti da bace
pred nas neku kost. ta ga zna.
Ali zato? pobuni se Jovan. Zato bi to radili? Nemaju
nikakvog razloga. Zar ne?
Dobro, imaju li kakvog razloga da to ne urade? zapita Petar
i malice otvori oi, te vide oajnog Jovana nad sobom.
Pa... nemaju, ree Jovan. Zaista nemaju. Ali... vrag bi ga
znao...
E, kad nemaju, ekaj, grunu iz basa Petar. Moda e osetiti
da se gadimo pronje.
Boe, da li e nas se setiti, zacvile Jovan i pogleda put
svadbara. Boe, ako ne mogu da se sete, prekini im za trenutak
veselje i kai im kako smo gladni i kako ne elimo da prosimo.
Verovatno e se setiti, apnu dremovno Petar. Seljaci su to,
od njih oekuj sve.
Boe, hoe li se setiti, ponovi plano Jovan i kao dete se
ugrize za kaiprst. Boe, priapni im da nas ne zaborave. Reci im:
Ljudi dobri i siti, prestanite ve jednom sa dranjem i pogledajte
kako vaa dva brata gladuju; bacite pred njih ono to ne nameravate
da pojedete, i oni e biti zadovoljni i, kao i uvek, krotki... tako reci,

34
boe. Ne traimo mi mnogo, samo da prou pored nas i da nam kao
psima bace koju kost i koju koru hleba...
U krupnom i suznom J ovanovom oku arenela se sita svadba.


9
Otmica

Muharem uzdrhta. Obli ga hladan znoj. Dah poe da mu se
krati. Da se jo vie ne povi, stegnuvi petla u naruju kao odoje,
zakaljao bi se. A onda bi i suze pole same. Ljudi bi to videli, i
njega bi jo jednom nadrastao stid.
Isposniki savijen, zgren gotovo, i prislonjen uz plot, gledao
je Ivanku sa svadbarima i deverima. Ulagivali su joj se, pokazivali
modre desni i crne zube, kitili je miriljavim i onim drugim cveem i
skakutali oko nje uvereni da e je nasrne jati i oraspoloiti. Donosili
su sirovu paprat, jovove grane i aptovinu, i zaklanjali je od sunca.
Mahali su brezovim prutovima iznad nje, naroito oko glave, na koju
su joj na tukli mnogo venaca od bele rade, carevog oka i rumene
penice, i tako je branili od muva, koje su u jatima napadale i konje i
svadbare.
Ali ona nije bila tuna, niti je imala zato da bude. Nije bila
ak ni ljuta, iako su joj smetali i dosaivali. Samo joj je dolazilo da
izdere iz plota kolac, i da ih sve rastera. Jer su je podseali, svi
redom, na udne ptice iz sna, na nosate prikaze bez krila, na
privienja koja su neprijatna oku, i koja treba baljeavom motkom
razjuriti.
Pogledom je traila Kajicu. Nije ga bilo. Opet ga potrai. Nije
bio ni s deacima. To je nimalo ne zabrinu. Htela je samo da ga vidi.
Jer joj se uinilo da je zaboravila kako izgleda.
Polako je okretala tekim vencima iskienu glavu. Prelazila je
s lica na lice. Nije htela da zadrava pogled ni na svekrvi Aneliji, ni
na starcu Iliji, ni na Mrkoju, pa ak ni na Muharemu, koji joj se inio
najzagonetniji.
Pognut kao grbavac, Muharem je pogledom lopova gledao
Ivanku. I oi su mu postajale sve vee: nije mogao da im veruje.

35
Stoka koja je jurila putem dizala je prainu, a on je kroz ukaste
oblaie piljio u glomazne vence to su venuli na njenoj glavi.
Obuze ga tiha zavist. Grlio je pevca i aputao mu: Vidi,
nesreo moja, kako nas prevari. Kako emo mi sad sami na svetu.
ta emo bez nje. Nju nam, crveni moj, odvedoe drugi. Ko e nam
davati da jedemo. Ko e nam koulje prati, siniu moj. Vidi,
preotee nam je. Krivi smo - to smo ekali toliko!
Skanjerali se i doekali da nam je tako rei ispred nosa dignu.
Eh, luda pameti naaj.
Nije imao snage da se ispravi. inilo mu se da e se zakaljati
im podigne glavu. Ovako ju je gledao odozdo, pravo u kolena, trbuh
i elo. utao je i dalje, nepokretan, i usukanog, tankog vrata.
Drao je nos u petlovom perju i oseao da se nebo smrauje.
Hteo je da joj kae: Dobra moja Ivanka. Zlatna moja Ivanka. J edina
moja Ivanka. to me prevari. to me ne saeka. Taman sam se bio
spremio da te item. Jer mislim da e me i ove jeseni smrt preskoiti.
Najzlatnija moja Ivanka. Nije lepo da te sanjam kad si tua. Dobra i
jedina moja sestrice. Ne ljuti se to hou neto da ti kaem. Ne zna
gde si dola. Oni su dobri, ali e te muiti. A ja bih te negovao kao
svoje dete. Okreni se. Zato me ne pogleda? Dao bih ti sve to
imam. ak i pare koje bi mi neko dao za petla. Ne bih iao u Bijelo
Polje kad bi me pogledala. Ne bih aavao komije - moda bih i
ovde, na tvojoj svadbi, mogao postati ovek. Samo to elim:
dovoljno bi mi bilo da ti to shvati, i da im kae. Tebi e najpre
poverovati. Pogledaj me -to gleda samo Kajicu.
Gledala ga je. Vide kako se malo uspravi uz plot, i kako se
onda zakalja. Padala je po njemu praina. Iza njegove glave cvetale
su koprive i neke beskorisne i opore trave. Petao se u njegovom
naruju crveneo kao najkrvaviji komad cigle. Gledala ga je i udila
se. Lice mu je bilo izbolovano i bledo, uokvireno mekom bradicom i
lepo. inilo joj se da mu usne razvlai smeak. I taj smeak nije bio
zlurad i pakostan: jedva se i primeivao. Bila je to vie senka no gr.
Pogleda mu paljivije u oi. U njima se neto iskrilo. Izgleda da je to
bila topla svetlost s neba. Tako nasmeeno, pljosnato i izdueno lice
videla je na zidu Petrove crkve u Bijelom Polju: bio je to neki svetac,
apostol, isposnik, ili neko slino udo.

36
ta li mu je, pomisli Ivanka. ta li je naem udnom komiji
Muharemu. Boe, nikad nisam videla da neko tako blesavo gleda.
Bogami, ba kao onaj iz bjelopoljske crkve.
Muharem krenu uz plot. Nije se usuivao da proe putem,
izmeu svadbara. Vrebao je trenutak da prolaz bude slobodan pa da
mugne izmeu njih neprimeen. Ali oni su igrali onuda kuda je
eleo da proe. Prolaz je bio zatvoren ak i stoci koja je u krdima
pristizala.
On zaustavi pogled na Kajici: stajao je nedaleko od Ivanke i
uplaeno blenuo u reku i modro joje. Gosti su mu jo nazdravljali.
Glavni prijatelj je stalno ustajao, podizao bocu i izgovarao Kajiino
ime.
Obraali su mu se i drugi. Naroito je bio nesrean i zgaen
zubati Mrkoje: ustajui i opet sedajui, maui rukama i mrdajui
brkovima, ovek ga je grdio i blagonaklono psovao. U igru se
uplitala i Anelija. Mislila je da e tetoenjem odobrovoljiti odsutnog
sina.
Ali je Kajica bio zamiljen. Pogledom ribe obuhvatao je
uzljuljanu gomilu i utao.
Muharem ga je gledao sa zebnjom. Bilo mu ga je ao.
Uporeivao ga je s mirnom Ivankom, zamiljao ga onako kiselog i
slabanog meu njenim kolenima, i stalno ponavljao u sebi: pa ona
e ga udaviti. Dovoljno je samo da se navali na njega - dua e mu na
nos izai. Jadni Kajice, ta ti je to trebalo.
Zamisli ih u postelji i obuze ga stid. Osmotri njegove bele,
tanke i glatke ruke iljatih laktova, njegove krhke noge neprirodno
dugih stopala, njegova obeena ramena s izbaenim plekama, i
raali se. Pa njega e boleti, pomisli stidno Muharem. Mnogo e ga
boleti. Siromah.
im se zakreni put odjazi i stoka zamae, Muharem krenu.


10
Praina

Siv i mrgodan, i gluv za sve to se oko trpeze i oko njega
blebetalo, starac Ilija je gledao put kojim je javila stoka. Praina je

37
dosezala do neba, inilo mu se, pa je i sunce drukije sijalo. Praina
je i do njega dolazila, donosio je neki krilati avo. Hvatala se
njegovih trepavica i obrva, i njemu se inilo da e oslepeti pusti li je
da ga tako zatrpava. Bila je koliko i svetlosti, i nagrizala je i
razjedala ivo i mrtvo tkivo na koje bi pala. Taloila se po jelu, i ono
je, izgledalo je starcu, gubilo ukus i miris. Bilo je koliko i vazduha, i
on ju je udisao plaei se da e se uguiti.
Vazduh, izgleda, nije ni postojao - to je praina lebdela nad
zemljom. Najvie ju je oseao u uima, gde je stvarala jedva ujan
um; u nozdrvama, gde se stvrdnjavala u epove; u ustima - tu, na
jeziku, oko zuba od zemlje, na nepcima i oko resice, pretvarala se u
blato koje se nije moglo ispljunuti.
Iako mu je okovratnik koulje bio dobro pripijen uz vrat,
nalazila je mesta da proe, i da onda klizi niz njegovo vrelo i znojavo
telo. Koa se njegova tom prainom oblagala, i on je poinjao da se
boji svraba i rana koje su se mogle brzo pojaviti.
I elu svadbu zatrpae praina ne dune li neki jai vetar. Pa
nee biti vie ni rakije, ni jestiva, ni pesme, ni alosti, ni trave, niti
ikakvog drugog bilja. Praina e da raste, da zasuuje izvore i reke, i
da se pribliava nebu. Nastae pravi i najvei mrak za koji je ikad
uo. Bio je siguran da e mu, dok bude umirao, iz nevidljivog levka
u usnu koljku, u sam mozak, kapati praina.
Iz utih oblaka, koje ni vetar nije mogao da razbije, izranjale
su glavurde ljudi iji su ga dodiri, otkako je malopre seo u elo sofre,
ozlovoljavali. Video je i ene nekakve, i neumorne prolaznike, i
potparene ovce koje su svoje slinave glave saginjale do same zemlje.
I dok je promatrao rulju oko sebe, i rulju na putu, oseao je da
postaje sve umorniji i mraniji. eleo je da za veita vremena
pobegne od gomile koju je sam sakupio i doveo pred kuu svog
pokojnog brata; od prijatelja koji su, iskapljujui ae i flae, s
potovanjem, pa ak i s divljenjem, pominjali njegovo obino i ve
bezvredno ime; od neutene Anelije koju je malopre podlo slagao i
prevario; od mrzovoljnog Kajice koji mu je danas, kao niko i nikad
dosad, osramotio i ocrnio obraz.
Nije ga teilo ni to to je znao da e se tuno veselje, za koje je
sam kriv bio, jednom, i to dosta brzo, svriti. Bio je svestan ta je
uinio, optuivao je sebe zbog toga, ali se iz nesree koju je sam
zakuvao i sebi i drugima nije imalo kud. Pa je sedeo, nepomian i

38
drven, razvlaei obraze i usne u smeak kad se to moralo, i gledao
preplaenog mladoenju koji nije smeo da prie ni trpezi, ni nevesti,
a ni njemu, svom stricu. Zvao ga je, okom mu je davao znak da
prie. Kajica je, neodluan i uplaen predstavom u kojoj je bez svoje
volje bio onaj o kom se, i glasno i kradom, najvie govori, arao
oima oko sebe, i stareva alost postajala je vea i strasnija.
Iz trenutka u trenutak bivalo mu je sve jasnije da od
nastavljanja njihove, nekad jake i celoj Crnoj Gori poznate, loze
nema nita; da e sve da se svri njime i Anelijom; i da e prah i
zelena mahovina pokriti sve ono to danas svet zna o njima; i da e
tui psi, neradnici, lopue i varalice, odvratni susedi i jo odvratniji
daljni roaci razvui sve ono to je godinama skupljano i uvano za
poslednjeg koji doe na svet.
Znao je da e brzo doi do jagme i opte otimaine. Srcem i
instinktom starog i naputenog vuka oseao je da mu je smrt blizu,
da mu visi nad glavom, da ga eka i vreba iz prikrajka. Isto oseanje
govorilo mu je da e i Kajicu brzo uzeti zemlja. Za sinom e pouriti
gurava Anelija. Pepeo s njihovih pustih zgarita razvejae vetrovi.
Zemlja njihova bie tuna; gazie je oni koji je nisu zasluili, pa e
se izroditi i iz alosti za svojim pravim sinovima zarasli u koprive,
paprat, divlje kupine i drugi korov. Kue njihove bie jo alosnije -
nee u njima savijati gnezda orlovi i golubovi, no e se lei i rasti
deca onih koji mu sad nazdravljaju, i koji, svesni da lau i njega i
sebe, govore o buduoj srei mladih suprunika.
Crn i slep za one koji su ga gledali s divljenjem, za one koji su
mu se ulagivaki smeili, otkrivajui psei bele i zdrave zubine, crn i
lep za sve redom oko trpeze, starac Ilija je sluao divlje povike
gonia stoke koji su se katkad pomaljali iz praine. Stoka je jurila, i
gonii su, maui oko sebe dugakim motkama, vikali i kriali,
opominjali i psovali. Belji i od vodeniara, bosi i dronjavi, vie ni
nalik na ljude, oni su, poput insekata koje jo nije ugledalo ljudsko
oko, plivali u meteu i gustom vihoru. Nadvikivali su se, elei da
nadglue blejanje ovaca, riku volova i mukanje krava, i nareckano i
strasno rzanje konja. Padali su i opet se dizali, ibali stoku koja je na
njih nasrtala, zvidali i kaljali, i guili se u prainu.
Saterana u tesnac puta, i mnogobrojna, stoka je nadirala sa
svih strana, ruila crvotone plotove i plavila ureene vrtie i livatke.
Nemoni da je vrate u plitko i usko korito puta, znajui koliku e

39
tetu morati da plate, oajni i izgubljeni, gonii su arlaukali i
zapomagali. Jo nemoniji da je stignu i da dre korak s njom,
stenjali su i klecali vukui za sobom krive i izlomljene motke.
Kotrljali su se nizbrdicama i crneli se nad vitkim volovskim
rogovima. Po ceo trenutak dubili bi na glavi, pa bi'se opet nali
prikovani za zemlju, rairenih ruku i rastavljenih nogu. S bolovima u
kimi i izgladnelom telu, savijali bi se u klupko, kako bi primili to
manje udaraca. Bez misli, i s jednom jedinom eljom da ostanu ivi i
da predaju stoku tamo kud je upuena, bez snage i u krajnjem
oajanju, hvatali su se konjima za repove. Konji su jurili, kroz grive
im je duvao vetar. I gonii su, ve tupi na bol, znojavi i krvavi,
pljuvali u konjska kopita, od ijih im se udaraca mutila i mraila
svest.
Starac spazi kako iz praine, sav beo i zguren, izroni
Muharem. Iao je na vrhovima prstiju, brzo ali paljivo, kao da je
nosio neto to se mora sauvati. Osvrtao se oko sebe elei da proe
pored svadbara neprimeen. Nije mu mnogo ni trebalo pa da im
pobegne iz oiju i opet uroni u guste oblake praine. I proao bi
mirno da ne bi starca.
Osetivi kako mu je krv prostrujala venama, a zatim pojurila u
glavu brzinom misli, starac se uznemiri. Uini mu se da nikad vie
nee moi da se digne. S gorinom u ustima, mrzovoljan i trom, on
se polako uspravi. Teskoba se pope do dunika. S jezika se izgubi re
izvinjenja koju je hteo da uputi glavnom prijatelju i ostalim gostima.
Svi videe kako, oslanjajui se na one to su stajali, odstupi od
trpeze. Na izgled snaan i robustan, surov i nepravedan, starac poe
stranom. Dugo se tako zanosio krivei velike i modre usne. I pao bi,
kreui se tako iskoen, da nije bilo ljudi koji su se povodili za njim.
ta ti je, stari? upita Mrkoje.
Sva srea to ga starac ne primeti - pljunuo bi mu u brkove.
Teturao se stranom, sad ve i bez pomoi, i oseao da danas treba
neto da uini: lepo ili runo, svejedno. I pre no to shvati ta bi to
moglo biti, zau glas glavnog prijatelja:
Zdrav si, Ilija!
S rukama na leima, pognut malo, starac se iskosi i okrenu
glavu prema glasu koji mu je jo nazdravljao. Iskezi zube, kripnu
njima. Htede da ga opsuje, da mu u lice saspe rei koje nije kazao
nikad nikome, ali ne mogade ni usta da otvori. Uuti ve jednom,

40
ree u sebi, i ne nazdravljaj mi vie. J er mi danas nije do veselja. J er
bih vie voleo da mi se na kui vije crn barjak no to se ovako
veselim. La je ovo velika. I ti si ta la, i ja, i svi smo la. Pa kad
zna da je tako, to mlati vilicama i tupi taj tvoj dugi i zeleni jezik.
Ti opet nazdravlja. Ti si, po svoj prilici, veseo. Moda ima i zato.
J a nemam. Ali zavei, pseto krbavo. J edi i pij kad te zapalo, i ne
izgovaraj moje ime. Ne sramoti me. Uuti, kad ti kaem. Ne
prestane li da melje, doi u i oterati te odatle. Glavu mi probi tom
svojom pijanom jeziinom. Skote glavati. Stoko zdrava i sita. Ro i
nikogoviu. Tikvo bez korena i gade koji poto-poto eli da se
upleka meu ljude. Ne nazdravljaj mi vie ako ne eli sam sebe da
unitim. uje li me, razume li me?
Zdrav si, Ilija, glavni moj prijatelju! Zdrav si i zdravicu moju
primi!
Oseao je da e mu se na zenice navui oni kapci, i da nikad
vie nee moi da ih podigne; da nee biti u stanju da izbliza zamotri
nejakog Muharema s petlom u naruju; i da e zaboraviti put kojim
pre noi eli da odmili do svog velikog i opustelog doma. Muharema
je hteo da gleda.
I gledao ga je. I udna neka ljubav, povezana s bolom u
potiljku, i s hladnoom oko srca, poe da ga obuzima. Bilo je u toj
ljubavi i tuge i uasa. Raskravi ga iznenadna toplina, i on oseti kako
mu se oi opet nalie suzama.
Vuklo ga je neto prema nesreniku to se jedva primeivao
nasred puta. Tiha zvonjava brujala mu je u uima, to se talasii reke
igraju s peskom ostavljajui na obali istu penu, i on vie nije uo
svoje neravnomerno disanje. U trepavice mu se uplitala praina, ali
on prvi put danas nije obraao veu panju na nju: hteo je kao nikad
dotad otvorenim oima da gleda svog grudobolnog napoliara, dobro
da ga osmotri i zapamti.
Iao je prema Muharemu, prodirao ga velikim oima, irei
ruke i posrui. Vie nije znao ta radi ni kud to ide. Kroz suze je
video samo izbolovano lice i nekakvog petla kog su u naruju drale
neije krhke ruke.
Zanet, omaijan tako, izbeen i bled, sve vie se primicao
oveku koji ga nije ekao. U talasima ga je zapljuskivala toplina,
smenjivala se s tugom i s hladnoom: s vremena na vreme izbijala je

41
odnekud ljubav. Neka udna ljubav koja se graniila sa eljom za
muenjem, sa eljom za zloinom.
Kud ovo idem, zapita se plovei krvavom sumaglicom
prevrelog dana, kud ovo idem. Kud li me ovo noge nose, i ta e biti
sa mnom nastavim li ovako da se kreem. Koga sam to video na putu
i koga sam to hteo da zagrlim i podignem do samog neba. Ne znam,
nita ne znam. Znam samo da mi je mutno i toplo u glavi, da su mi
oi pune suza i praine, da mi odelo vie nije tesno, i da mi je meko i
lepo pod nogama. Znam i to da me na putu niko ne eka, i da u
morati dugo da idem ako elim da stignem onog za kim sam poao.
Nije mogao primetiti da je za njim ilo pola svadbe. utali su
ak i najpijaniji. Tako se prate i uhode samo zanesenjaci, ludi ljudi i
meseari. Jedni nisu smeli da mu priu jer su mu poznavali aku.
Drugi su hteli da vide kud se to namerio, i ta e uiniti kad stigne
onog koji mu je uzmicao. Mileli su za njim, puzali, bauljali
etvoronoke, aputali. Bili su tu i glavni prijatelj, i zubati Mrkoje, i
Anelija s preplaenim Kajicom. Pratili su ga i prosjaci to su sve
dotad merkali trpezu; i divljani obani; i prolaznici kojima se nije
nastavljao put. Strepela je za njega najvie luda Mara, na koju niko
nije obraao panju. Jedino je Ivanka bila mirna: po svoj prilici, nije
gledala ni u oblaak ni u sunce, ve u nebesku pusto iz koje su se na
zemlju i po njenoj svadbi prosipale vrela svetlost i bezbojna jara.
Raskoraen, irok i vru, starac se nae licem u lice s
Muharemom. Nepomian i krvavih oiju, shvati gde je. I uplai se
toga. Ugleda svetinu iza sebe i obuze ga panika. Posumnjae,
pomisli, posumnjae. Zato moram sve brzo sakriti. Neka se sa mnom
sve dogodi, samo ono da ne saznaju. Mrzim ih. Ne zasluuju da ih
upliem u neto tako lepo i alosno.
eleo je da ga do smrti, koju je predoseao, tako gleda. Zatim
da ga grli i da ga ljubi. Da ga privije uza se i da ga, na oigled svih,
miluje. I ko zna koliko bi ga tako gledao da Muharem ne krenu.
Starac oseti da ostaje sam i obuze ga strah. Kad se Muharem udalji
nekoliko koraka, starac se zaljulja i grunu tako glasno da se svetina
koja je iza njega agorila odjednom utia:
Stoj, bre!
Muharem se zaustavi. Starac se navali na plot i ree:
Kuda?
U Bijelo Polje, na pazar, ree tiho Muharem.

42
A ta e tamo?
Pevca da prodam, ree Muharem. I da kupim gasa i soli.
Tako li se imanje radi, je li? ito se prosu, a ti skita? Tako,
a?
Ali starev glas i pored jaine nije bio ni ubedljiv ni strog.
Pokuavao je svom licu da prida izraz svireposti, ali je bio svestan da
mu to teko polazi za rukom: slaba je to maska bila, i mogao ju je,
bojao se, ko god je hteo prozreli. Tim pre to mu se s trepavica nisu
nikako otkidale dve krupne suze.
Oko njih dvojice sjati se svetina; dooe ak i oni to su do
malopre igrali. ene uvelih i speenih lica, neto podmladene
veseljem i rakijom; konjoglavaste devojure zabraene belim
maramama i s mukim crnim kiobranima iznad lobanja; upavi i
beli starci to su se samo uz pomo tapova i plotova drali na
nogama; lojem, orbom i testom umazana, zaputena i divlja deca.
Muharemu se inilo da se ceo svet oko njih skupio. Izgledalo
mu je da se i nebo na njegova ramena svaljuje i da i zemlja postaje
sve tvra i vrelija pod njim.
Starac je lake disao: mogao je slobodno da ga gleda, da slua
njegov glas, koji je od jutros poeo da zaboravlja. I bio je tu, pred
njim, prisutan, iako jadan i alostan. Nije obraao panju na svetinu
koja je oekivala da se neto desi. Tople rei nisu smele preko
njegovog jezika.
Hoe da me ponizi, pomisli Muharem i zaele da propadne u
zemlju. Hoe da me pred njima osramoti. to mu to treba da mi je
znati. Ako mu je do toga, to me ne vodi u umu, tamo gde to niko
nee videti. Tamo nek radi sa mnom ta god mu padne na pamet.
Seljak neki, jedan od prolaznika kojima se nije nastavljao put,
upita svog saputnika:
ta mu je kad ga onoliko mustra?
ovek slegnu ramenima.
Da mu nije neki rod?
Napoliar mu je, kau, ree ovek.
A, tako, ree seljak. Tako. Sad razumem.
Pogreio si, ree Muharem sebi, grdno si pogreio. Nisi smeo
ovuda da prolazi. Danas je Ivankina svadba, i trebalo je da je
zaobie. Hoe da te ponize to si ovuda naiao. I ko zna zato sve

43
jo. Moda su i saznali da je stalno sanja. Bie da si se negde
izlanuo dok spava, svata zbori.
Starcu se uini da Muharem nikad nije bio lepi i smerniji.
Prouavao je svaki deli njegovog nenog tela, i tuga ga je
proimala. Najradije bi ga zatitio od sunca i praine koju mu je
pravo u lice nagonio vetar.
Poboja se da e njegovu grenu misao otkriti radoznala gomila
iza njegovih lea. Treba da zavara trag, zverko stara, ree sebi.
Iznenadi ih. Uradi neto to ne oekuju. Psuj Muharema, grdi ga. Na
to ima pravo jer ti je napoliar, a to je vie no da je sluga. Nikome
nee odgovarati i ako ga udari. Lupi ga, zvizni ga. I ne drhti. Udari
ga koliko da sakrije da ga voli i da ti ga je mnogo ao. Sravni ga sa
zemljom, pa nek misle kako si onaj stari, onaj nekadanji naduveni,
natmureni i moni gazda.
I hteo je to da uini. Pokuavao je da pokrene ruku: bila je
neposluna. I noga kojom je hteo da ga utne bila je nepokorna. I sav
je on bio nepomian, i drhtao je od rave misli s kojom se borio.
Najgrublje rei kojih se mogao setiti izgovori:
Kako sme, more, da dri pevca?
Ljudi se zgledae. Oekivali su neto gore.
Pusti ga, stari! kriknu luda Mara iz gomile.
Muharem podie glavu i pogleda ga moleivo.
Govori! ree starac. Govori kad te lepo pitam!
Ali ja imam i kokoku, ree detinjasto Muharem. Ne drim
samo pevca.
Svadbari stadoe da se kikou. Starac nije znao ko je predmet
poruge: on ili Muharem. Bojao se da e na Muharemov raun uti
neto runo. Njemu su mogli rei ta su hteli - odavno se ni na kog
ne ljuti.
Pitam te lepo, Muhareme: pevca kako sme da dri?
Pa... zato da ne smem, zamuca Muharem i podie guste i
niske obrve do nasred ela. I drugi dre.
Da, ali kako ti sme da ga dri? uzviknu starac i prodrma
plot.
Eto, smem, procedi kroz zube Muharem i obori glavu.
I to ti je odgovor, je li? ree bahato starac.

44
Stari, nikad mi nisi rekao da ne smem da drim petla, ree
Muharem. Posluao bih te da si mi ikad naredio. To i sam dobro
zna.
Pusti ga, stari! povika opet luda Mara.
Nema putanja! grmnu Mrkoje. Nema!
Muharem je uo kako se kikou, kako viu i neto mu
dovikuju. Izgovarali su njegovo ime, i to, izgleda, svi, ak i ene koje
su pristizale. Nije smeo da podigne glavu i vidi starca, koji je dahtao.
Bojao se da e mu neko pljunuti u lice pomakne li se samo. Zato se
sve vie uvlaio u svoju auru, priljubljujui obraz uz petlov hrbat.
Znao je, oseao je da e se danas s njim zbiti neto vanoj.
Vie se bojao sramote no batina. Sve neka rade sa mnom, samo neka
mi gae ne skidaju, proaputa u sebi i poe da podrhtava. Samo to da
mi ne urade, pomisli sa strahom opet i seti se svog najveeg
ponienja...
Bilo je to poodavno. Imao je petnaest ili esnaest godina. Kao i
danas, goreo je mesec avgust. iveo je u kolibi u kojoj i sada tavori.
Te godine postao je Ilijin napoliar. Svet se tome udio: zar onako
mali i nean deko da bude napoliar. Tmurni starac nije mnogo
davao na prie. I jednog dana dogodilo se udo.
Premoren i znojav, Muharem je otiao u joje da se rashladi i
da etelicama i veziocima snoplja donese vode. Svalio se kraj izvora
i pogledao u zapaljeno nebo. Probudio ga je starac Ilija, koji tada nije
bio tako sed i podbuo. I stao je da ga gleda pogledom naroitim.
Nikad dotad nije video da neko nekog tako promatra i odmerava.
Starac dugo nije progovarao ni rei. Samo mu je priao i zagrlio ga
maljavim i jakim rukama. Muharem se i zaudio i prepao. Ali nije ni
pisnuo. ekao je da starac progovori bilo ta. I starac je poeo
glasom nenim, blagim, uspavljujuim. Pitao ga je da li je gladan i bi
li hteo para.
Ne, rekao je Muharem.
Hoe li odelo i opanke da ti kupim?
Muharem je odbio sve ponude.
Tada su se starcu zavodnile oi. Deko se udio suzama
kojima nije znao pravi razlog. I hteo je da pobegne. Starac mu je
rekao:
Ako si umoran, ne mora vie ni raditi.

45
Muharem je i to odbio. Znojav od muke i straha, rekao je
starcu da to ne bi bilo lepo.
Starcu je drhtala brada, seao se. I sav je drhtao. Onda mu se
obratio glasom kakvim se obraaju dedovi unucima ili oevi
sinovima:
Muharemice, misli li na ene?
Ne jo, proaputao je Muharem i pocrveneo.
Zar jo nisi poeo? zapitao je starac.
Ne jo, odgovorio je i poeleo da umre.
A ako bi te neka uhvatila za onu stvaricu, ta bi joj uradio?
upitao je starac.
Muharem je outao.
Zar je ne bi povalio? proaputao je starac.
Opet nije odgovorio. To je starca najvie uzbudilo i zaudilo,
zakljuivao je docnije Muharem: da sam mu odmah odgovorio ovo
to sad mislim, pustio bi me.
Starac mu je aputao kraj uva:
Muharemice moj, kako stoji s onom nesreom? Zna na ta
mislim... lepo odgovori starcu Iliji... razumeo si ta sam te pitao...
Deko ga je lepo razumeo, ali nije mogao ni da zine.
Starac je ponovio nekoliko puta, prvo tiho, a onda grozniavo i
glasno. I deko se uplaio da e ga stari zadaviti - toliko se bio
razjario.
Kad se starac uverio da je deko zanemeo, poeo je da plae.
Pa je stao da ga svlai i da mu, kad je pokuao da se brani, zadaje
kratke i odsene uke, od kojih mu je dugo zujalo u uima. A kad je
starac, svukavi ga potpuno, video da je dole sve u redu, da je kao i
kod ostalih deaka njegovih godina, poeo je jo vie da plae. I te
suze kao da su bile radosnice, uinilo se Muharemu. Starac se dugo
tresao u travi, kraj izvora, ponavljajui:
Kako sam srean, Muharemice moj, kako sam srean...
Izgubljen i gotovo bez svesti, deko je nauznak leao u travi i
drao ruke meu nogama. Video je nad sobom vrelo i isto nebo i
mislio da spava i sanja dugi avgustovski dan. Iz bunila su ga vratili
starevi jecaji:
Pa to mi to odmah nisi kazao, skote mali! to si to krio od
mene, gade!

46
Deko je zgrabio odelce i potrao. Za njim se nadao starac:
hteo je da ga uhvati i izudara toliko je bio srean i besan. Na
izlasku iz ume ga je stigao i oteo mu koulju i pantalonice - na sebi
nita vie nije imao.
Kad je starac prestao da tri za njim, ugledali su ga vezioci
snoplja i obani. Dugim prutovima terali su ga od ume prema njivi.
Fijukale su brezove grane, pucala je neija koa.
Da bi prikrio suze i alost koja ga je ljuljala iz temelja, starac
je, pritiskujui na grudi njegovo iscepano i sto puta krpljeno odelo,
vikao:
Uhvatite lentinu! Uhvatite vucibatinu i neradnika! Izleava
se i spava po umi, dok se moje ito prosipa! Ovamo mi tog
lezilebovia!
Naterali su ga preko njive. Gonili su ga strnjitem sve do
etelica. Onda su ga, uz urnebesan smeh, terali oko snoplja.
Zaokupljen sa svih strana, morao je da protri kroz gomilu ena i
devojaka. Gaale su ga prezrelim i trulim ljivama mednicama.
Vritale su i mahale srpovima koji su bletali na ivandanskom suncu.
Neke su krile oi akama i rukoveem, a neke nisu niim. Neke su
gledale kroz prste, dok su drugima oi htele da iskoe od uda: po
svoj prilici, imale su ta i da vide.
Mrav, s rebrima koja su se nazirala ispod dugo neprane koe,
trao je izmeu nadniarki. Noge su mu se podsecale, i on je eleo da
se ubije, da srpom iskaia svoje slabe udove, da prospe sebi creva i
da tako zaboravi svoju veliku sramotu.
Na susednoj njivi doekale su ga druge etelice. Gaale su ga
zemljom i kamenjem. Pljuvale su ga, seao se, mnogo su ga pljuvale.
Najtee mu je padalo to to ih je sve poznavao i to je meu njima
bila i Ivanka koju je ve bio poeo da susree u snovima. Snage vie
nije imao, tako da su ga mogle stii i uhvatiti; jo lake im je bilo da
ga onako unakaenog rastrgnu ili kamenuju. Ali one to, na njegovu
alost, nisu uinile.
Kao sumanut, preko njive je trao starac Ilija i guei se
kriao:
Brao, uhvatite ga! Ne dajte mu da pobegne! Ostau bez
napoliara! Zaustavite ga! Ovamo mi ga dajte da mu pre no to
umakne prebrojim rebra! Da presliam lopova koji me godinama
mui i potkrada!

47
Videvi da e deko zaista umai onima koji su trali za njim,
starac je gotovo u hropcu zapomagao:
Brao moja, uhvatite mi ga! Ne dajte mu da se dohvati ume!
U njega su mi kljuevi! Kljuevi, kad vam kaem! Zbog
kljueva mi treba...
Izgreban, zemljav, popljuvan kao strvina da je, ujurio je u
umu i pruio se po zemlji. Ni plakati nije mogao toliko ga je bilo
stid. Samo je, oi krijui akama, drhtao iza ljenikih kleka sve do
noi. Po meseini se obukao i nestao.
Kud su ga sve nosile nemirne noge - ne zna ni sad. Ali je
siguran da do svoje smrti oi njegove nee videti onoliko zla i jada
koliko su za tih pet godina skitnje i tumaranja videle.
Vratio se u selo potiteniji, dronjaviji i grudobolniji. Doe
odnekud usred dana, po vruini, s crvenim petlom u naruju. iroko
razvue modre i debele usne, pokaza naete zube, i nita ne ree.
Tako se pozdravi sa seljacima koji su bili poeli i da ga zaboravljaju.
Otada, znaju to njegovi susedi i poznanici, a ponajbolje starac
Ilija, koji ga opet pusti u kolibu na kraju imanja, stalno dri tu ivinu.
Ma kud da krene, nosi petla; pogne se i neto mu apue. Niko ne
razume te rei, niko ne shvata te razgovore. ovek mili putem i zuji,
a petao prevre oima kao sojka. oveku toplo oko srca; petlu jo
toplije u naruju.
Ljudi ne znaju ta su oni jedan drugome, pa nagaaju i svata
priaju. Pomau orlovima i lisicama, i raduju se kad koka ostane
sama. Muharem posle svake tete boluje po itava tri dana. Nesanica
i tugovanje prestanu tek kad odnekud dobavi novog crvenka.
Tako ve godinama traje njegovo pregonjenje s ljudima,
orlovima i lisicama.
Pusti ga, stari! povika luda Mara. Ne mui ga vie! Nevin
je i estit na Muharem, ludi stari! Pa ga ne mui vie, tako ti boga!
Starac je mrko gledao preplaenog Muharema, sluao krkljanje
lude Mare, koja je ve bila pod gomilom, i aputao u sebi: Znam da
je nevin i bezgrean moj Muharem, eno. Sve znam i razumem te, i
pustio bih ga da smem. Da se nita ne bi posumnjalo, moram ga
muiti. A ti to toliko brine za siromaha Muharema, bei iz ove rulje
ako ti to ve nije kasno. Idi na svoj breg, luda i dobra Maro, beri
cvee i duvaj u maslake.
Gomila zaagori.

48
Digni glavu! ree starac.
Muharem ga slepo poslua.
J e li, Muhareme, zabrunda starac, je li taj tvoj petao Vlah
ili Turin?
Ne znam, ree tiho Muharem. Kod mene se ispilio...
dodue, od tuih je jaja... pozajmio sam ih od...
Gomila se zacereka.
Turin je, vidim ja! grunu ovek. Vidi se po svemu!
Poto se gomila jo smejala, starac resi da je umiri. etvrtast i
glavat, raskoraen nasred puta, on istre iz debelog pojasa od svile
veliki starinski revolver. I naniani, izmaknuvi se malo. Ruka mu se
zatrese. I sav je on, inilo se umirenim svadbarima, drhtao.
ta e to, stari? kriknu Anelija drei Kajicu uza se.
Hou da ga ubijem! zagrme starac.
Koga to, pobogu? zgranu se ena. Koga to?
Onog Turina, ree starac i odgurnu Aneliju, koja pade u
jendek pokraj puta.
Zar naeg Muharema da ubije? poe plaui ena, koja nije
mogla da ustane.
uti tu, babetino! zalaja zubati Mrkoje i jo grublje je
odgurnu. I ne meaj se u tue poslove! On ako ga ubije, on e i da
odgovara! ta se to tebe tie!
Niko drugi nije progovarao. Poraen tim utanjem i punim
odobravanjem, starac procedi lenjo:
Neu ja Muharemu nita. Dobar je on, izgleda. Vidite kako
uti i slua me. I kako oekuje zrno. Petla njegovog hou da ubijem.
Samo petla, brao...
A zato samo petla? viknu neko iskraj Kajice i Mrkoja, koji
je bio ozlovoljen poslednjim starevim reima.
Muharem pretrnu i privi petla uza se. Doe mu da padne na
kolena i obgrli stareve noge. Ali ne zaplaka.
Pokai petla! ree starac i mrdnu brkovima. Deder! to si
ga zagrlio kao sin da ti je! Bre!
Muharem je drhtao i gledao ga moleivo.
Pokai ga ili u u tebe pucati! ree umorno starac.
Sa zemlje se podie Anelija i, kleei, zavapi:
Pazi ta radi, stari! Pazi, kumim te bogom...

49
Ne pie nam se dobro, petliu moj, proaputa Muharem i oseti
da e ga, ne zguri li se malo, zadrmati kaalj. Odmae ruke s petlom i
okrenu glavu.
Ne mrdaj! ree starac bunovno. Tako.
Muharem se umiri i oseti da e umreti im petao bude pao u
prainu. ekao je pucanj i u mislima video Ivanku pod naslonom:
gledala ga je, i bio joj je gadan dok je oekivao da odjekne pucanj i
olovo otkine mladu i lepu petlovu glavu.
Svetina se stia. Odjeknu pucanj.
Muharem se okrenu i zinu od sree starac je promaio. itav
trenutak gledao je uplaenog petla oko koga je letelo perje.
Zaori se smeh. Kikotao se i Mrkoje, i glavni prijatelj. Svi su,
sem Ivanke i Anelije, razvlaili svoja runa i crvena usta. ak se i
kiseli Kajica cerio.
Stoko, ree starac u sebi, sita stoko.
Kako si dobar to si promaio, stari, ree u sebi Muharem.
Kako si zlatan. Hajde, jo pucaj. Volim da sluam pucnjavu. Milo mi
je da se igram s nesreom. Hajde, pucaj pa promai. Ponovi to
nekoliko puta. ini to sve dok ti se ne ogadi taj runi revolver na
kolo. Pucaj, samo pazi da mene ne pogodi. Onda emo te nas
dvojica vie voleti.
Ispod oka je gledao starca. Nije znao hoe li jo da puca. Vie
se plaio njegovog mranog pogleda no revolvera koji mu je visio u
ruci. Bojao se da petla vrati u zagrljaj. Ruke su ga bolele. Kad petla
privue na grudi, starac kroi prema njemu.
Svadbari su jo neto oekivali.
Je li ti, Muhareme, poe ovek kao iz bave, je li, ti? Jesi li
komunista, a?
Nisam ja nita, proaputa Muharem i isprui vrat.
Glavni prijatelj se kretavo zacereka. Starac ga gadno opsova
u sebi.
A taj tvoj, taj tvoj petao, je li... komunista...
Muharem pogleda po gomili, koja je oekivala njegov
odgovor, uplai se natutenog starca, odmeri petla kao da ga prvi put
vidi, i ree snebivljivo:
Pa... crven je... eto, vidi i sam, stari...
Gomila se zaljuljala od smeha. Pljeskali su Muharemu, a
zvidali starcu. Onda se nije znalo ko se kome smeje, a ko kome divi.

50
Pili su i tu, okupljeni oko njih dvojice, nazdravljali i kreveljili se.
Kuckali su se bocama, sudarali se lobanjama, grlili se i ljubili. ene
su bile na ljudima, a ljudi u praini. Mrkoje je lupao u staru kantu, ali
svetina nije mogla da se umiri.
Smeju nam se, Muharemice, ree starac u sebi. Vidi,
ismejavaju nas. ele da te ubijem. A ja to ne mogu. Ne mogu, pa
makar sve saznali, makar pukla bruka. Oprosti mi, ne mogu da te
ubijem. Samo u da te muim. Moda e i to biti dosta.
Muharem ga je gledao kao krivac. eleo je da mu poljubi
iroka i pranjava stopala.
Uz optu viku i odobravanje, starac poe prema Muharemu.
Zgrabi ga za prsa, za kaputi, koji poe da se epa i raspada. itav
trenutak gledao je pljosnatu, svetaku Muharemovu glavu, koja je
sve vie padala prema njegovoj maljavoj i vrstoj ruci. Gledao mu je
u pravu kosu, jutros oeljanu: rasla je i u crnim pramenovima
sputala se sve do obrva.
J e li, ti zareza ovek tako glasno da ga gotovo svi ue, je
li, ti! Je l' i ti izgrauje socijalizam...
Glavni prijatelj naulji ui. Ljudi se zgledae, a ene prestae
da gau.
Muharem zadrhta. Oseti da e se zakaljati, da e pasti, pa jo
obori glavu.
ovek mu je gledao u ravno teme, puno slame i trunja.
Govori! ree starac. Govori! Nisi nem, kako mi se ini!
J a ne izgraujem nita, ree Muharem. Ni tvoje imanje ne
radim kako treba, stari. Zna i sam... pa to me pita... sve zna,
stari...
Bravo, sokole! zablebeta glavni prijatelj. Bravo,
govornie!
ta e sad, Ilija! povika Mrkoje besno i otkri duge i retke
zube. Pritera te taj... uza zid te pritera, taj tvoj...
Da, da! nastavi glavni prijatelj. Taj va Muharem jeziinu
ima, a ne jezik! Vidra je to, bogami!
Kako si mudar i pametan, ree starac u sebi. Pa kako fino
ume da se snae. Eto, nekoliko puta me nadmudri i nadgornja. A
meni, iako mi se smeju zbog toga, milo. Tako, deko, samo ti mene
nadmudruj. Srce moje krupnja kad te uje. Pa tobom moe ovek i da
se ponosi, Muharemice.

51
Odgovori na ono to sam te pitao! viknu starac i snano ga
prodrma. Odgovaraj! Pusti malo tu jeziinu, nek te svi uju! Da me
psuje, glasniji bi bio! Deder!
Muharemove usne upie se u ovekovu kandastu aku.
Plakalo mu se. Voleo je krupnog, maljavog i osornog starca. Ljubio
je njegovu tvrdu i slanu aku, i oseao kako mu telom struji slatka i
bockava toplina; ljubio ju je sve dok se ona nije iskrenula i uzela
poloaj ruke koja prosi. I kad se ona tako zavrnu, kad
nokte okrenu gore, njegova usta ostadoe poluotvorena,
iskrivljena, i s tihim grem koji je malopre zapamtila Ivanka.
ta na Muharem zna! povika pijani Mrkoje i pomoe
Aneliji da se progura do trpeze.
Junaina, kad ti kaem! ree glavni prijatelj.
Dobro je dete taj greni Muharem ree Anelija. Kao da je
od naih.
Eh, jeknu glavni prijatelj. Kako se samo seti! Ljubi mu
ruku. icaro je to stari! Ja u njemu, veli, ruku da poljubim, a on e
mene da pusti. Lija, asti mi, prava lija!
Retko se ko smejao.
A ta emo sad stari? lanu zlobno i nezadovoljno Mrkoje
kad se vrati u gomilu.
Kako sam srean, pomisli starac. Ruku mi je poljubio. Prvi
put. Znai da i za mene ima mesta u njegovom srcu. Ne mrzi me. O
boe. O ljudi. Zar ne vidite da me se ne gadi, i da je ljubio moje
prljave ruke. Gadovi. Skotovi. Hulje site i pijane. Vi ne znate ta to
znai. Ja vie nisam sam. Nisam ni nesrean. On je poljubio moju, a
ja u njegovu ruku. Ja u da ljubim obe njegove ruke. Prvo u ih
moliti da mi oproste, a onda u da ih pozlatim. I gledau ih dan-no
kao da su sveeve. Uokviriu ih i neu dati da se vie zlopate i mue.
A vi puknite od besa, zlobnici i podvaladije. Gladnice koji ste danas
doli da se smejete ovoj nakaradnoj svadbi, i da se najedete.
Gladnice nad gladnicama.
Svi videe kako Muharemova glava opet poe da pada. I
uenju ne bi kraja kada se njegove usne upie u starevu ruku.
Bravo, mali! povika glavni prijatelj. Bravo, Muhareme!
Dri se sad, stari! kliknu Mrkoje. Prste uvaj, odgrie ti
ih.
Ima tu neto! zakalja se glavni prijatelj.

52
Ne ini to vie, Muhareme, ree u sebi starac. Ne ljubi mi
ruku. Lepo je i dobro to to radi, ali prestani ve jednom.
Posumnjali su. Jesi li uo Ivankinog strica. Da zna ta je rekao,
odmah bi pustio moju ruku i pobegao. Ne ljubi vie tu podlu i
uprljanu ruku. Jer ona ti je bezbroj puta zlo nanela. Mii usne s nje,
kad ti kaem. I bei od mene ako ti je stalo pamet da me ne ostavi.
Kidaj dok je vreme.
Starca podie topla jeza. Smrad nekakav oseti. Nije znao
otkuda dolazi: da li od Muharema koji nije odvajao usne od njegove
nadlanice, od potparenih i prljavih ovaca to su u buljucima prolazile
pored njih, ili od glavnog prijatelja koji im se, izbeenih oiju i
iskeenih vilica, primicao. Kad primeti da ih svi zapanjeno
posmatraju, starac gadljivo iskrivi vilice. kripnu zubima, zareza i,
kad glavni prijatelj naulji klempave ui, grunu:
Stoice lojava! Stoice muslimanska...
Ali je Muharem jo drhtao pred njim i grlio petla. Starac oseti
kako mu krv pojuri u glavu, kako ga zagluhnu i kako mu oi
zamrei. Gotovo bez daha, drui, on odgurnu Muharema tako
snano da se i sam zaljulja.
Starac se zanese. Uini mu se da e, im padne, izgubiti i dah i
pamet, i da nikad vie nee moi da vidi kako mu Muharem ljubi
ruku. S naporom se odra na nogama. Oseti da ga neka, dotad mu
nepoznata, snaga vue k zemlji. Misao svoju suenu i poplaenu
uhvati na malopre poljubljenoj levici. Prsti su na njoj bili raireni, i
drhtali su. Izmeu njih je video kako se nevelika guvica
Muharemovog tela koprca na zemlji. Uplai se bola u potiljku i tihog
uma u uima. Oi stadoe da se mute: vide na svojoj aci debele,
crne i tople Muharemove usne i smre mu se. Obuze ga teskoba. Dah
mu se jo vie skrati. Sve slabije je uo svetinu koja je neto traila.
Poboja se da e mu se preko oiju navui teki kapci. Zaele da krii,
da urlikanjem prolomi meku tamu u koju je sve vie propadao, da
razagna crvenu maglu to se kao pauina hvatala oko sunca.
Teturajui se, poe iznemoglo:
Brao, pa on mi je obalavio ruku! Brao... zamislite, obalavio
mi aku...
Okrenu se prema licima koja su se, po svoj prilici, neemu
udila. Nije ih dobro video, i sve ih je slabije raspoznavao. Klatio se,

53
jedva se drao na nogama. Ne primeti kad mu stari crnogorski
revolver pade u prainu.
Ne daj se, stari! kriknu odnekud luda Mara. Ne daj se...
dri se... rano ti je jo da umre...
Ne sluti, luda Maro, ree prekorno Anelija.
Stropotavao se, plot se pod njim lomio. Nebo je za njim
padalo, sputalo se i drobilo kao sra. Bliio se zemlji i pruao uvis
levu ruku. aputao je:
Brao, zar niste videli... onaj gad... ona vaica mi obalavila
ruku...
Leao je u praini rairenih ruku i rastavljenih nogu.
Raskopavali su mu crveni crnogorski damadan, opervaen zlatnim
arama, i trljali mu vrat. Prtili su mu elo rapavim prstima, i on nije
imao snage da ih pljune. Dizali su mu i mukali glavu kao prezrelu
tikvu. Beili su mu oi, i vukli ga za nos. Trali su oko njega, gazili
ga i preskakali; i vikali da se hladi, da umire, da krepava.
Gusta svetlost bletala mu je u oima, i njega je poinjala da
boli glava od toga. Hteo je neim da zakloni sunce, koje mu je, inilo
mu se, prilo i sam goli mozak. Ali nije mogao ni da se makne ni da
skrene pogled s lica i ruku koje su se iznad njega nadnosile i kretale.
ija su to lica, zapita se. ije su to glave. I gde sam ja ovo. Da
ovo nije neiji pogreb. Kakva je ovo svetina.
Znao je samo da je iv, i da je negde u tuini, meu potpuno
nepoznatim i runim ljudima koji ele da ga to pre ugledaju mrtvog.
Nad samim njegovim elom, tu ispred oiju, okretalo se nekoliko
crvenih glava. Ne, to nisu glave, ini mi se. To su lobanje. Ne, opet
se buni misao iz mraka, nisu to ni lobanje. To su sunca. J edno je
veliko kao ono zaklonjeno, ono to se polako sputa i to lebdi u
oblaku praine kao laki plod maslaka. Drugo je jo neobinije:
brkato, upavo, s nosinom sovuljage. Tree je balavo, uplakano,
musavo, zabraeno crnom maramom. etvrto i pretposlednje koje
vidi, dok lei nauznak, ima lojave obraze i crvenomodra usta koja
podseaju na ranu, na zasek sekire. Peto, neto mu poznatije, raste
brzinom peurke na vratu rode, na toj udno tankoj i klimavoj iji
koju eli obalavljenom levicom da epa, zasue i prekine.
Poe polako da dolazi k sebi. Iznad eljadi to se gomilala oko
njega i galamila, ugleda usukanog Kajicu. Grickao je travku, krivio
usne i drao na ramenu maku. Neko utnu stolicu na kojoj je stajao,

54
i maka, izgubivi oslonac, polete iznad gomile i starca kao ptica, i
zari nokte u koru trenjevog debla.
Starac je drhtao. Usne su mu se micale. Pokuavao je da
podigne levicu, koju su mu trljali. Hteo je da je pogleda, da vidi je li
jo obalavljena, i da nisu na njoj kakav drugi trag ostavile one crne,
one debele, one vrele usne.
Ali onih usana nije bilo. Traio je lobanju mutnih i crnih oiju,
glavu s trinama sena i slame u kosi. Traio je usko, izbolovano i
bradicom optoeno lice.
Kad shvati da trai lice oveka kog je malopre onako
odgurnuo, postide se. Zemljano lice obli mu rumen. Drhtavica
proeta njegovim raereenim telom. Zasuzie mu oi.
Hteo je da kae: Glavni prijatelju, Mrkoje, Anelija, i svi vi
koji me tu trljate i mesite, idite do sto avola. Ostavite me da malo
gledam u nebo. Umoran sam i bolestan od vas. Zato mi beite s
oiju. I ti, Kajice, to vae kiselicu ili nekakvu slinu travu, i ti idi
s milim bogom. Idite svi i pustite me da slobodno diem.
Ali, skupivi snagu, ree:
A gde je onaj nesrenik... onaj Muharem...
Svetina uzbua i njemu se uini da e ga udaviti. Tiho zaplaka.
Brzo se postide svojih suza. Zastenja:
J e li iv onaj siromah to mi je obalavio ruku... onaj
Muharem ... i ta je s njegovim petlom... ini mi se da je petla nosio
u naruju... ba tako nekako ...
Ni ovoga puta niko ga ne u. Videli su mu suze - udili su im
se.
ovek je nepomino leao, gledao u nebo, koje se vie nije
lomilo, grcao i stideo se. Guio se od plaa, elei da zapita mrske
ljude oko sebe ta je s crnim ovekom pljosnatog nosa, s onim s
kojim se poigrao. Moda bi i zinuo da nisu urlali i skakali oko njega.
Vraala mu se u svest slika: stoji nasred puta i dri za prsa
oveka koji preko petla gleda u zemlju. Bol mu razdire srce dok ga
drmusa. Pokuava da zaustavi suze koje hoe da ga izdaju. ovek
leti prema zemlji, i on ga vidi samo u poloaju odgurnutog i
nemonog da se zadri na nogama. U nesigurnom okviru slabi ovek
dugo stoji i nikako ne moe da padne.
Najradije bi se naao u blizini ovekovoj - pruio bi ruke i
prihvatio ga. Ne bi dao da tresne o tvrdu zemlju, i da se povredi. A

55
ako ne bi imao snage da ga doeka na ruke i u naruju kao dete
ponese do njegove kolibe, pritegao bi opanke i poao da ga jo
jednom trai. Ovoga puta bi ga naao, siguran je.
Sve vie je propadao u mrak bez rubova i dna. Hteo je, dok je
jo oseao ivo tle pod nogama i rukama, da neke rei prevali preko
jezika. Ali je zemlja sa svim opipljivim stvarima beala od njega, i
on je oseao da mu dah postaje sve krai. Oko jezika mu se motala
neslana pauina, u one duplje kapala je tama, i on je sav postajao
bestelesniji i ledeniji.
Bol u potiljku raste. Sva utroba se popela do dunika. Kroz
vratne ile, ini mu se, krv ili nekakva topla i gusta vodurina juri u
glavu.
Negde usred oblaka mokre i sukrviave magle stoji go deak.
Predugim i istanjenim rukama pokuava da sakrije golotinju; savija
se i gri, i vitka rebarca stidno se istiu. Deakove oi plau: iznad
njih su niske, ravne i debele obrve.
Oima koje bole starac gleda goljavka. Ruke bi hteo k njemu
da prui; suze da mu pokupi; golotinju od sveta da mu sakrije.
Ali ga je bezoblina tama vukla k sebi, i on nije mogao ni
estito da se nagleda mravog i izranjavljenog deakovog tela.
Oseao je da odlazi tamo odakle se ne vraa, i strah mu je ledio srce.
Pokuavao je da krikne, da zovne deaka po imenu i od njega zatrai
pomo, ali nije mogao od sluzavih i mlakih algi kojih mu je bilo
puno drelo.
Od zemlje se udaljavao brzinom bolesnog sna. Leteo je
mlatarajui rukama. Propadao je elei jo samo da taj slatki predsan
to due potraje.
Gledao je deaka i vie mu se nije plakalo. Deak je nestao u
magli - to vie i nije bio go i iv ovek, ve izduena i bleda mrlja i
alosna uspomena...
Ni tri puna dana ne prooe od Muharemovog bekstva, kadli
starac Ilija krenu na put.
Kud e to? zapita ga sused.
Idem malo do nekih roaka, ree starac i poblede.
Pa zar u ovo doba? zaudi se seljak. Zar se sad ide u
posete? Radovi su u punom jeku.
Moram, jeknu starac. Moram. Poruili su za mene.
ivot e ti se prosuti, ree sused.

56
Neka se prospe, ree starac. Neka se prospe.
Pa dobro, ree seljak. Kako ti kae.
Sunce jo nije bilo pokupilo rosu sa trave. Mimoilazio se sa
seljacima koji su jo za noi bili na njivama. Pravio se da ih ne vidi,
ali su ga oni stalno zapitkivali kud je to uranio. Lagao ih je
odmahujui tapom. Onda su i oni razgovor izvrtali u alu i, smejui
se, slagali snoplje u krstine.
Stigao je do apanovog groblja. Ugledao krstove i humke
svoje ene i dece, namrtio se i pomislio: bez onih kojih nema moe
se i mora iveti. Ne moe se samo bez ivih. Njih treba voleti i aliti.
A vi, mrtvi, spavajte. eno moja, poivaj u miru: neu te vie ni tui
ni muiti. I vi, sinovi moji, Ivane, Vide i Petre, leite mirno. Otac va
ne pominje vas mnogo. Ne uznemirava vas estim pohodima,
sveama, suzama i naricanjem. On vas se samo ponekad seti. To biva
kad padne no, i kad ostane sam u svom prostranom i opustelom
domu. Brzo vas zaboravi, jer se seti da, pre no to ga san savlada,
mora porazmisliti o ivima, kojima je tee no vama ovde. Spokojno
leite, dobra eno i nakazna deco moja, i ne prevrite se mnogo u
grobu. I ne ljutite se na mene to nemam vremena da vam okopam i
uredim grobove. Star sam i iznemogao, i imam poslova. Nemam
vremena za suze i pla. Oprostite mi i ovog puta to moram brzo da
vas ostavim. Jer poao sam da traim onog nesrenika, onog
Muharema. Vi ga ne znate i ne vredi vam ga opisivati. To je moj
napoliar. Pobegao mi, ostavio me. A ja imanju sam ne mogu nita.
Pa sam se uputio da ga negde naem, i da ga vratim kui. Ako ga
ikad naem, doi emo zajedno da vam udimo po sveu uz mramor.
A sada, porodico moja zakopana, do vienja.
Okrenu glavu od razgraenog i zaputenog groblja ispod kog
se, duboko dole, penila belogriva Ljenica. I sleen, ree sebi glasno:
A sad, stari, kreni. Od ovog prokletog mesta granaju se etiri puta.
Idu na etiri strane sveta. Kojim god da poe, moe nai
Muharema. J edan vodi u Banje Selo, a onda ide dalje. Drugi uri
pravo u Bijelo Polje i ko zna kud jo. Trei se penje iz Okladi i uz
Modri Do, a zatim silazi u ahovie. etvrti, i najiri, provlai se
kroz mranu umu, gura uz Granarevo i izbija na vrh planine Lie.
Idi tim putem, stari. J er tvoj Muharem mora tuda da je otiao. Glas
mi neki govori da je taj put tvog deka odmamio. Ne misli se mnogo,
no odmah poi.

57
Pre noi stie u Pavino Polje. Sakri se od nekih poznanika i
krenu preko mosta.
Ljudi videe da je stranac i da zvera oko sebe. Pa ga jedan od
njih, onaj najkrakatiji, upita:
Da neto nisi izgubio, stari?
Jesam, ree starac mirno.
A ta? upita brkajlija.
Napoliara, ree starac tvrdo. Pobegao mi s imanja, a ito
se prosu. Pa sam vrlo zabrinut.
Pa kako izgleda taj tvoj napoliar? upita ovek.
Deko je to, ree starac. esnaest mu je godina, mislim.
Ima krupne crne i malo kose oi. Onog dana kad je pobegao, bio je
bos.
Bi li nam znao rei ta ima na sebi? ree ovek. Jer ovuda
mnogo takvih prolazi, pa ko bi ih zapamtio.
Ne, ree starac tiho. Jer je go pobegao s mog imanja.
Ba go? izbei ovek oi. Ba go, veli?
Ba go, ree starac. Bez ieg na sebi.
E, ovuda goli jo nisu prolazili, stari, ree ovek i krenu.
Svakakve druge smo gledali, ali takve jo nismo.
Ljudi odoe i starac osta na mostu sam. Brzo pade no. Ne
htede da ide ni u iju kuu da trai prenoite. Isprui se na mostu.
Reka je umela i zvezde su je ispraale. Iznad njegove glave leteli su
bludni svici: padalo je snoplje ak i planinom.
Bio je umoran i oi su mu se sklapale. Govorio je sebi: Stari,
ludi stari, zaspi i ne budi se vie. Jer si zasluio pseu smrt. Taman je
za tebe da umre na mostu kao prokaenik, kao prosjak. Nije za tebe
dom, nisi za ljudsku trpezu. Ti treba da krepa negde u nepoznatom
svetu, i da ti niko nikad ni za grob ne sazna.
Stari, opet ree sebi, sluaj, stari, nemoj da te san prevari pre
no to ti neto kaem. Ne sme umreti dok ne nae onog kog trai.
Pae na kolena, pred Muharemove noge, i zamoliti ga da ti oprosti.
Posle neka te i avoli nose u svoje stene ako hoe. Vano je da pre
smrti izmoli oprotaj. Tako, stari, tako. To zapamti pa onda zaspi.
Ustade sa suncem i produi putem pored reke, prema
Pljevljima. Bio je siguran da je Muharem negde u planinama.
Krstarei tako raznim putevima, stie ak do Bosne. Ali
Muharema ni tamo nije bilo.

58
Kada drugi put, godinu dana kasnije, krenu, niko ga ne vide.
Izvue se iz kue jo za noi i poe preko sela. Doe do apanovog
groblja i stade. Bio je ljut i kiseo, i nije mu se vodio nikakav
razgovor s mrtvima.
Pljunu na mlade borie i krenu putem za Bijelo Polje.
Zadovoljan to nikog poznatog ne srete, starac se sa suncem pojavi s
onu stranu Lima.
Shvativi kolik je put prevalio, sede da se odmori. S tihim
prezirom i gaenjem gledao je sitni, neugledni, prljavi i zaputeni
prekolimski svet to se od rane zore crneo na svojim malim njivama.
Otkad je saznao za sebe i za ljude, gadio se slabotinje i svega to je
bilo tanko, nejako i siromano. Ljude koje je gledao nije mogao
zamisliti ni pod orujem, ni na konju u trku, i to mu je bilo dovoljno
da ih gleda onako kako ih je oduvek gledao. Pognutih vratova i
mutnih oiju, pljosnati i sivi, mahom guavi i krljavi, s prtenim
kouljama do kolena, ti ljudi su, kako muslimani tako i pravoslavni,
mileli po svojim vrtovima, zahvali paprike i milovali tikve.
Ljudi, poe starac. Ljudi, smem li vas neto zapitati?
Sme, rekoe sitni i guavi ljudi. Kako ne bi smeo.
Starac im prie. Ree im:
Da se sluajno negde u blizini ne nalazi deak po imenu
Muharem? Pobegao je s one strane Lima tano pre godinu dana.
Nama niko ne bei, ree ovek. Pogotovu su nam s vaih
strana retki gosti. Vie mi beimo tamo.
Moda je ovuda proao, ree starac sa eljom da razuveri
sumnjiavog guavca.
A ta ti doe taj Muharem kad ga toliko trai? zapita
ovek.
Gotovo nita, ree starac. Napoliar mi je bio.
Pa zar se za napoliarem toliko traga? ree ovek. Njih bar
ima napretek.
Donekle ima pravo, ree starac i oseti pronicljiv pogled na
sebi. Ali ga ja traim zbog kljueva koje je sa sobom poneo.
Ambar, molim te, nikako ne mogu da otvorim. A unutra sav alat i... i
ito...
Pa zar ti se isplati toliko vreme da gubi zbog tih kljueva?
ree ovek. Obij vrata, brate, i odmah promeni katanac. Eto, ja bih
ti sve to za male pare udesio. Ba sam bez posla.

59
Tebi sve to izgleda obino, ree starac. Pitao bih te da se
tebi dogodilo ovako neto... da ti je neko odneo tako vane
kljueve... pa jo da ne zna hoe li ikad s njima da se vrati.
A to misli da taj Muharem mora biti u ovim krajevima?
Majka mu je bila rodom negde odavde, ree starac. Pa ga
je moda povukla elja za ujevinom.
Kako su se njeni prezivali, zna li?
To ni ona nije znala, ree starac. Znali smo joj samo ime:
Nidara. I da je negde iz Prekolimlja. Nita vie.
Bie najbolje da se vrati i promeni katanac na ambaru,
ree ovek i opipa svoju naduvenu guu.
Ako ga negde vidite, recite mu da se vrati, ree starac i
poe.
Nikad ga neemo videti, ree ovek i izgubi se u tikvama.
Ali ja ga moram nai, ree starac potiteno i, poto mu niko
ne odgovori, produi.
Iao je iz sela u selo, zavirivao po talama i sklonitima,
uveren da e u nekom trapu, u nekom grmu, nai poplaenog i
uvreenog deka Muharema. Viali su ga kako ide od kue do kue i
neto pita, i udili se kako mu ne dosadi da tako dugo trai jedno te
isto.
Da ovuda nije proao deko crnih i malo kosih oiju? pita
starac i obazrivo gleda oko sebe.
Prolo je mnogo takvih, stari, kau ljudi.
Taj kog traim ima tanke ruke, kae starac.
Svi koji skitaju imaju tanke ruke, kau ljudi.
Mislim da je uvek nasmeen, dodaje starac.
Eh, sleu ramenima ljudi. Svi se oni nasmee kad im se
pokae kora hleba.
Da, ali on je stalno malice nasmeen, primeuje starac.
Moe biti, kau ljudi sumnjiavo. Ali ne verujemo, stari.
Nemam nikakvog razloga da vas laem, kae starac
uvreeno. to mi ne verujete?
Ni mi nemamo nikakvog razloga da ti verujemo, kau ljudi,
sigurni na svojim pragovima.
Ako ovuda naie, recite mu da odmah ide kui, apue
ozlovoljeni starac. Kaite mu da ga gazda trai, da mu je hitno

60
potreban. Eto, mene je platio da mu ga naem i dovedem. Recite to
deku. Hoete li?
Rei emo mu i to, i jo toliko, stari, kau ljudi i zatvaraju
vrata.
Starac poe da se plai samoe. Pred oima stadoe da mu se
pojavljuju razna uda i privienja. Tuni deak Muharem obino
predvodi gomile vampira i rogatih ljudi.
U snove mu se uplie slaboumna Nidara: na njegove oi
pokuava da rastrgne i pojede jednogodinjeg Muharema. I on tri za
njom, pua i moli je da mu ga da. Tamnoputa Nidara nestaje s
detetom koje se krivi, i starca poinje da ispunjava samrtnika alost.
San se obino prekida na najgorem mestu, tako da ni posle,
budan, ne zna je li crnpurasti mukari ostao iv.
ini mu se jo da ga, dok se vue pored tuih plotova, prati
besni Muharem: jezdi na crnom drepcu, jezdi namrgoena momina
nabranih obrva, i nosi kao koplje noinu od dva metra, i hoe na nj
da ga nabode. Vidi kako ga Muharem nabada na no i poinje da
zapomae. Pa priziva prolaznike da ga odbrane od stranog i
neumoljivog nasilnika i krvopije.
Od straha se prikljui prosjacima. Primie ga lepo. I on se
obradova to ga niko ne zapita za ime, ranije zanimanje i adresu.
Sprijatelji se s njima pre no to nastavie put. Bilo je tu i dece, i
sredovenih ljudi, i staraca. Svi su deaci, inilo mu se, liili na
Muharema, i on ih zavole kao da su mu najblia svojta, kao da su mu
sinovi.
Ljudi, ree im starac. Hvala vam i gde uli i gde ne uli to
ste me primili i poveli sa sobom. Nisam vie mogao sam. I avoli su
bili poeli da me jau.
Niko mu nita ne odgovori.
Brao, poe sa zebnjom starac. Budite do kraja dobri
prema meni: pomozite mi da naem deaka Muharema. Pobegao je s
mog imanja. Ostavio ito da se prosipa. Upropastio me, udesio me. I
ako ga ne pronaem, potpuno sam propao. Ako mu na trag ne
stanem, pii - propalo! Eto, tako vam je sa mnom...
Pa ja sam Muharem, ree plavi deak spljotenog nosa. Ja
sam taj.
Lepo ti je ime, ree starac. I ti si lep i zlatan, deko moj.
Ali nisi onaj kog traim.

61
teta, ree plavi deak i zacereka se. Ba teta. Imao bih
mekog gazdu.
Vara se, deko, ree starac. Nisam nimalo mek, a ni
dobar. Naprotiv. Straan sam i gadan. J a sam, mali moj, najgori
ovek koga si u ivotu dosad sreo. To ti je sigurno. Najgnusniji i
najprljaviji gad. Zato i ispatam. Zato e tek maleri da me stiu. Ovo
je tek poetak. ivi bili pa videli.
Ja u te braniti, stari, ree plavi deak.
Ne treba mene tititi, deko, ree starac. Treba me pustiti
da krepam negde nasred puta kao pas. Tako sa mnom treba. I zato te
molim da ne bude prema meni dobar i popustljiv. Neka mi, psu
poganom, sve iskija na nos.
Primi me za napoliara, stari, zacvile plavi deko. Radiu
sve to je radio taj tvoj Muharem. Sluau te bolje od njega. Volim
kad mi se nareuje. Moe i da me mui. I to e mi biti slatko.
Volim zemlju...
Vukao se s prosjacima dugim pranjavim putevima. Od svih
njih, umeo je alosnije i lepe da moli i ite. Znao je da blagosilja, da
prua aku, da se pravi lep i kljast. Nauio je od svojih saputnika da
vraa, da pogaa sudbinu i da tumai snove i bez kalendara.
Deca su se njega plaila: zaputen, odrpan i bos, podseao ih je
na avola iz pria; beala su od njega i zato to nisu mogla da sluaju
njegovu jednolinu i dosadnu priu o nekakvom deaku koji ga je
ostavio. Stariji obani i prolaznici jo vie su ga izbegavali: bili su
uvereni da sve izmilja kako bi ih tronuo, i kako bi im izmamio koru
hleba.
Na jednoj raskrsnici prosjaci se okupie oko njega. Plavi
deko mu ree:
Stari, moramo te ostaviti. J er ti toliko pominje tog tvog
Muharema da si ve dosadio i bogu i ljudima. Dosadan si, stari. Ko o
emu, ti o njemu. Priaj to drugima. Nama vie nee. Idi, stari, sad
sam. Idi, kad ti lepo kaemo. Ne gledaj nas tako ne pomae ti. Idi i
sam trai onog tvog... onog Muharema...
Trao je za njima i molio da ga saekaju.
Ljudi! vikao je. Ljudi moji! ekajte me! Ne ostavljajte me
samog! Vodite me sa sobom. ekajte da vam ispriam to stalno
pominjem Muharema. Razumeete me. Nikome to jo nisam kazao.
Vama u sve potanko da objasnim. Ionako ne mogu vie da izdrim -

62
pojede me moja gnusna la! Srce hoe da mi prepukne, brao!
ekajte me ako iega ljudskog ima u vama...
Klecao je, gutao prainu i kaljao. Kad ih izgubi iz vida, srui
se nasred puta. Saputao je, mislei da su oko njega, zato ga je
napustio Muharem i to on sada njega trai. Kad otvori oi, ugleda
nad sobom neke prekolimske krljavce. Vraali su se s bjelopoljske
pijace. Nisu znali ta e s njim. Uini im se da je siao s uma, ali ih
to mnogo ne iznenadi. Gurnue ga s puta, u trnje, pa odoe.
Nekoliko dana lutao je u nadi da e stii prosjake s kojima se
bio zbliio. Raspitivao se i za njih i za Muharema. Hteo je da im se
poveri, i da ih zamoli za oprotaj.
Skitao je i dalje sam, i blagosiljao ruke koje su se k njemu
pruale. esto je zaboravljao ta trai i kud je krenuo.
Kad oseti da se leto blii kraju i da ga reumatine kosti igaju,
promeni pravac. Ne znajui kud se uputio i dokle eli da stigne, izbi
na Lim. Pregazi ga i zae u sela u kojima su ga znali. Ni s kim ne
govorei, doe jednog jutra pred svoj gluvi i naputeni dom.
Shvativi da je na mestu odakle je i poao pre nekoliko
meseci, gorko zajeca. Nikoga nije bilo da ga podigne sa zemlje i
unese u kuu. I on je itavu venost pred pragom leao onesveen.
Iznemogao i mamuran, starac proe pored radnika koji su
snopove jema denuli u krstine. inilo mu se da nikad, otkad pamti
sunce, nije bilo tako vrelo. Mutilo mu se u glavi dok se primicao
umi i izvoru. Iao je preko njive tuda je jednom trao zgranuti i
razgolieni deak, nemoan i da umakne i da sakrije golotinju.
Pomiljao je da gazi po deakovom tragu i udna neka sila vukla ga
je k zemlji. Zato je i urio prema izvoru: studenom vodom okvasie
elo i vratne ile, i neprijatna oseanja ostavie ga na miru bar do
noi.
Muharemice, tuni i osetljivi deko, poe starac glasno kad se
spusti do izvora. Na dananji dan, tano pre tri godine, sedeli smo
ovde i priali. I ti si, go i onesveen, leao u koprivama. Onda si
nestao, i ostavio me da tugujem za tobom. Od tebe mi je ostalo samo
pocepano, prljavo i znojem natopljeno odelo. Deko, to si ostavio
starca samog. Dana ni noi nema kad te se starac ne seti. Bilo bi lepo
da mi se vrati, ako ne na due a ono bar na dan-dva - sveli bismo
raune, izmenjali po koju re i napili se gorke rakije.

63
Starac se nadnese nad izvor. Vide svoju iroku glavu. Kako se
povrina vode talasala cvetajui sve lepim i lepim kruiima, tako
se i odraz njegovog lica mrekao i savijao. I u vodi su mu obrazi bili
podnaduli, tamnouti, a oi zakrvavljene i suzne. Okvir izvoria
lomili su dugi i jo kruti brkovi.
I pre no to rukama zahvati vodu, starac poe da drhti. Tresao
se itav trenutak nad lepom vodom koja ga je ekala. Odjednom, kao
pogoen hladnom strelom u samo srce, okrenu se i pade na zemlju.
Valjao se kao veliko bure. Mo koje nije bio svestan prikova ga za
ledinu: tako izvaljen, podsetio bi svako ljudsko oko na trulu kladu
koja se u koprcanju zaustavila usred korova i kopriva.
Plakao je i ruku povlaio po travi - nekad se na njoj koprcalo
osramoeno deakovo telo. Pipao je zemlju, putao da mu koljku
toplog dlana ispune neravnine i ispupenja ledine. U
mislima je video kako se deak mui i kida. Prolazili su mu
prsti kroz travu, i njega je poinjala da podilazi topla jeza.
Nikog nije bilo u blizini da ga vidi. Tiho je cvileo, puzao, i
oima meseara i zanesenjaka traio po zemlji tragove. A kad shvati
da deakove noge nisu ostavile nikakav trag, poe da ljubi zemlju
koju su gazile. Bauljao je, njukao i neto aputao. inilo mu se da
e tako dozvati iz nepovratnih dana ili iz seanja unesreenog i
goludravog deaka.
Sa strane se odroni kamen i bunu u izvor. areno ogledalo
prte u paramparad. Pokidae se i izmeae krugovi. U kljuu vode
to za trenutak pokulja iz izvorske tame, iz travuljine i jovovih ila,
blesnu tanak sunev zrak, pa se brzo, im se voda vrati zemlji i
uznemirenom izvoru, izgubi.
Muhareme, proaputa starac, ne mogu oima svojim da
poverujem da te kraj mene nema. Oi kau da nisi tu, i da te nigde u
blizini ne vide. Ali ja neu da im verujem. Hou da te naem, i da te
gledam. Da te dovedem ovamo, kod ovog izvora, gde je i zapoela
moja bruka i nesrea onog dana, i da te zamolim za malo milosti. Ma
gde da si, nee mi umai. Nai u te, ak i u miju rupu da si se
zavukao. ekaj samo - videe ta starac zna.
Radnici videe kako zakljua kuu. Uradi jo neto i mimoie
ih utke. Ni oni njemu nita ne rekoe; znali su kako je prek, a nisu
bili eljni grdnje i vike.
Ej! viknu starac s kraja imanja. Ej, vi!

64
Ljudi bacie snoplje i odazvae mu se.
Radite dobro! zakrklja starac. Nemojte da bude kao proli
put!
Ljudi se latie snoplja. Gledao ih je dugo. Gadio ih se.
Prezirao ih je - nikad mu se nijedan nije usprotivio. Video je kako
tre prema gumnu, kako se uvijaju pod teretom slame i ita. Noge su
im drhtale. Drugo im se nita nije videlo.
Kao noen vetrom iao je selima koja su se sputala prema
Brodarevu. Oseao je kako je umoran, kako ga izdaje snaga, ali nije
smeo da se zaustavi. inilo mu se da bi slika reke i mosta, koje je
odavno nosio u uobrazilji, iezla i stopila se s javom. eleo je da
stigne do tog mosta, i nita vie. J er je poodavno uvrteo sebi u glavu
da e ona reka naneti izgubljenog Muharema.
Tog i sledeeg dana prevali velik put. U pono stie do neke
reke. Bila je dosta manja od Lima, i penila se. Poe niz vodu: bio je
siguran da e nai ono to trai. Pre zore, mokar i sleen, natrapa na
most. Tu se i zaustavi. Odavno nije video lepu i veu raskrsnicu.
Putevi su se ravali na sve etiri strane sveta. Poverova da je to ono
mesto iju je sliku u svojoj svesti bio stvorio pre no to je krenuo na
put.
Dani su prolazili a on se nije micao s mosta. Gledao je kako se
na raskrsnici sastaju i rastaju ljudi iz raznih krajeva. Bili su dosta
neobini: na glavama su imali iroke ajkae a na nogama opanke s
velikim i zavrnutim kljunovima. Dolazili su i odlazili na neuglednim
brdskim konjiima i pokuavali da, iekujui se, zapodenu razgovor
s njim. Ali iz njega ni sam avo nije mogao iupati re.
J edino je razgovarao s rekom. Gledao joj je u talase koji su
nestajali i opet se pojavljivali, i aputao: Reko, po stoti put ti kaem -
s mosta te gledam i ekam da nanese deka koji se zove Muharem.
Deko moj prezimena nema, crn je i tanak, a usta su mu modra kao
ivit. to ga ve jednom ne nanese. to se igra sa mnom. Siguran
sam da si ga odnela, ili da ga, dok ti ovo zborim, nosi. Reci mi kad
ga bude ovuda pronosila; da mu se jo jednom zagledam u kose oi.
Reko, prijatelju, budi dobra prema meni i ne izneveri me. Reko, sad
nikoga nemam sem tebe i njega. Pa kad je tako, apni mi kad e da
ga pronese. Okovau te u zvezde. Platiu da ti se deset godina u
bjelopoljskoj crkvi pominje ime ako me ne prevari. Uiniu to god
hoe, samo me ne zaboravi.

65
Reka je bila neumoljiva.
Ljudi poverovae da je nem i prestae da mu se obraaju.
Pruao je ruku prema obanima, prolaznicima i stanovnicima
oblinjih sela. Sputali su mu na dlan ono to im se zateklo u
depovima ili torbama, i prolazili. I on bi dugo trljao oi i gledao za
njima.
Na mostu su se najee odmarali prosjaci. Deaci i devojice,
stariji i sasvim stari ljudi i ene. Obino su upreni malim
zaveljajima i pomau se tapovima. Na mostu ponajee doekuju
zalazak sunca, a onda se ili rastaju ili se zajedno gube na jednom od
puteva.
Zagleda svima u oi. ini mu se da svi lie na Muharema i da
je Muharem u svima njima podjednako. Da mu se jezik nije zavezao,
neto bi ih pitao. Pomenuo bi deakovo ime: moda bi za nekog od
njih to neto znailo. Onda bi uzgred dodao ta su njih dvojica jedan
drugome, i oni bi shvatili to on toliko eka na mostu.
Od dugog ekanja poraste mu velika i progruana brada. Kosa
mu zajaha preko uiju i ulepi se; iak je najvie umrsi. Oi mu
utekoe u glavu i dobie staklast sjaj. Oslabi, prepolovi se. Poboja se
da e mu se oduzeti noge, i da e oslepeti. Najtee bi mu bilo da
izgubi oi - ne bi video kako reka nosi Muharema.
Siv od praine koju je vetar nosio pravo na njega, valjiv i
zaputen, starac je kleao na mostu i nadao se.
Dobra reko, ree starac kad se spusti no, dobra reko.
Nastavlja s lagarijama. Sram te bilo. Pa zar ne vidi da propadoh
ovde na mostu ekajui da ti omeka srce. Reci mi poteno: jesi li ga
ikad videla. J e li te gazio. I je li mnogo propao i osuio se. J er je
odavno otiao s mog imanja. Ne znam tano kad, ali mi se ini da je
otada prolo sto godina. Da mu neko nije izbio oi. Jesu li mu itave
noge i ruke. I je li jo onako tih i mek.
Najbolja i najmilija moja reko, nastavi da zuji starac. Koga to
toliko pronosi. Stalno vidim kako ti iz trbuha vire neije ruke i noge.
Jesu li to umobolnici, prosjaci ili obini nevoljnici. ime ih mami.
apue li im togod, umiljava li im se. Obeava li im da e im kod
tebe biti toplo, i da nee biti gladni i edni. Reci mi poteno kako e
se, ako to ve nisi uinila, doepati deaka kosih oiju i modrih
usana.

66
Ali je reka bila zabavljena svojom tamom, svojom vodom i
svojim neumornim i koastim talasima. Beala je od mosta i obala, i
nije joj bilo do razgovora.
Mali deko, poe starac glasom koji se kidao, mali deko. to
ve jednom ne naie ispod mosta. Znam da si se utopio, i da te ova
voda nosi. Pa kad ve u nepovrat putuje, to ne pouri. Pobelee mi
oi gledajui u reku i njene talase. Pojavi se. Hteo bih samo jo
jednom da te vidim, pa da se onda vratim u selo i da tamo krepam.
Kue jedno neveselo, ne mui starca vie.
Od silnog gledanja zamreie mu se oi. Zamuti mu se u glavi.
Uini mu se da reka naopako tee, da k njemu ide, i da na svojim
irokim leima nosi telo crnog deaka: iz vode vire isprane i
podnadule ruke; ute se kolena i tabani.
Pue raskrsnica; rasue se putevi. Most odlete uvis. Dah poe
da mu se krati. Rairenih ruku polete prema tankom, prema
pljosnatom telu. Znao je samo da treba, jo u letu, poput ptice
grabljivice, da otme od reke les, i da se onda izgubi s mosta. Mirno
telo to je plovilo kao isprovaljivani komad plute eleo je veito da
zadri u zagrljaju. Padao je brzinom natrule klade i bio uveren da e
nadmudriti i prevariti reku-otmiara.
Doe k sebi tek kad poe da tone. Matica ga je vukla k sredini.
Spazi da od reke nita nije oteo, i raalosti se. Obuze ga uas kad
vide da reka nije nita ni nosila.
Prvi put otkako je saznao za sebe, prepusti se nesrei. Znao je
da zlo s tom vodom dolazi, da e ga ono brzo i uzeti, ali ne htede da
se brani. Tonuo je i izranjao na povrinu, propadao i opet se dizao, i
eleo da reka to pre pobedi.
Ni danas mu nije jasno kako se naao na obali, nedaleko od
mosta, i ko su bili ljudi koji su ga trljali. Seao se da su to bili neki
seljaci, mahom starci. Tako brzo su govorili da ih nita nije razumeo.
Unese ga u prvu kuu na koju naioe.
Odakle si, stari? upita ga domain, neemuran ovek
klempavih uiju.
Starac ga je tupo gledao.
Ko si i odakle si, stari? upita opet alosni oveuljak branei
se od dece.

67
eljad shvati da je nem. Niko ga vie nije nita ni pitao.
Prinosili su mu da jede i da pije. Domain mu se alio na golotinju i
bosotinju, na glad i nestaicu, i suze su mu se iskrile u oima.
Starac zavole klempavog nesrenika. Bilo mu je ao to ne
moe da pokrene jezik i dokraja mu se ispovedi.
Navali jesen. Poee kie i poplave. Domain proturi po
selima glas da mu se u kui nalazi nem ovek.
Ljudi su dolazili i pokuavali da iz njega izmame re. Kad ni
muenjem to ne postigoe, seljaci ga natovarie na konja i do terase
na prijepoljsko pazarite.
Nepomian i zaputen, starac je gledao svet koji je pored njega
prolazio.
Ljudi, cvileo je domain, poznajete li ovog starca? Ljudi,
da li ste ga ikad videli...
Ne, kau ljudi i gube se u gunguli koja kljua po sokaiima
i oko epenaka.
Kod mene je ve dvadeset dana, stenje domain. Sve mi se
ini da nije od roenja nem, i da nikako nije siromah.
A uje li? upita neko.
Sve uje i razume, kae domain.
Neki udljiv starac, mrmljaju prolaznici.
Brao, apue domain, pustite glas po narodu da se trai
neko ko ga poznaje. Spasite i mene i njega.
Svetina ga je zagledala. Podizali su mu glavu, vukli ga za
brkove i dugu, ulepljenu bradu. Zavirivali su mu u zube i u oi. Poto
ga niko ne poznade, i poto pazarite opuste, pred samu no,
domain klee preda nj i zaplaka:
Stari, nemam te kud natrag. Glad nas je pritisla, video si. A ti
jede, hvala bogu, za etvoro. Ostani tu. Oprosti mi pred bogom to
moram da te ostavim. Neka te neko drugi sad prihvati. J a ne mogu...
Gledao je kako se klempavi nesrenik sve vie udaljuje, i kako
nestaje u pustoj i tamom obavljenoj uliici.
Tu, na pazaritu, provede dva dana. I ko zna koliko bi jo
kisnuo da ne naiee ljudi koji ga poznadoe.
Bili su to gonii stoke koji su krda ovaca i koza terali uz Lim
do Priboja. Brzo ga natovarie na konja i krenue natrag, prema
Bijelom Polju.
Kako zapade u ovaj nesojluk, bolan bio? upitae ga ljudi.

68
Starac ih je gledao velikim i mutnim oima.
ta si traio ovuda, stari?
Tek sutradan, pred samo vee, stigoe u Ljenicu. Mokrog,
blatnjavog i prozeblog, skinue ga s konja. Unese ga u kuu i
poloie na prostrani krevet.
Setivi se ene i sinova koji su poumirali ba na tom krevetu,
starac zaspa.
Probudi ga oko ponoi sused. Ree mu da su seljaci odvukli s
imanja sve to se dalo odvui: i ito, i seno, i slamu. Pokrali su i alat,
ak i svu starudiju. Razgrabili su stoku i poklali je. Poeli su ak i
krov s kue da skidaju.
Starac mu ne odgovori nita. I oveka to zaprepasti.
Gde li ga je to avo nosio? upita neko iz komiluka.
Tamo kud i druge nosi.
ta li je traio da nam je znati.
Eh, moda ni sam ne zna.
Boe, kako je propao.
Pa gde si video da se u skitnji goji.
I vilice mu se zakamenile, pomisli.
Ba njega briga to smo ga opljakali?
Drugi put emo i kou s lea da mu zgulimo.
Ali sam bog zna koliko taj koa na sebi ima.
Sledea godina proe u miru. Nesiguran na nogama i potiten,
kretao se po imanju. Ni s kim nije govorio. ivotario je od gotovine i
dugova koje su mu poznanici stali da vraaju.
Peto leto odnekud donese Muharema: izbi usred dana s
crvenim petlom u naruju. Srani udar starca odmah svali za plot.
Gubei tle pod nogama, prvi put za poslednjih pet godina zaele da
jo ivi.
Radnici ga podigoe iz korova i pleve, i zaudie se kad mrdnu
usnama:
Dovedite mi onu lopuu.
Koju lopuu?
Onog lojavog gada, ree starac i namrti se. Onog
pokvarenjaka Muharema...
I dok su ga vodili kui, aputao im je:

69
Dobro je to se ta lopovina dovukla. Vidi, bogati, bio sam
ga potpuno zaboravio. Ali sad u ja njemu rebra da prebrojim.
Videe kako se gazda pljaka i ostavlja...
Nemoj ga, stari, zakuka jedan od trojice. Dobar je on,
dobar.
Svi ste vi dobri kad morate, ree starac.
Njega potedi, molimo ti se, ree ovek. Oprosti mu ovog
puta.
Nikom ja ne pratam, ree starac. Zar ti to nije jasno?
Muharema dovedoe pre noi.
Ostavie ih zajedno, nasamo. I dok su se njih dvojica gledali,
radnici su obigravali oko kue: nadali su se tui i kuknjavi. Bili su
spremni da brane Muharema.
Rakije donesi, ree starac.
Hou, stari, apnu Muharem.
Pogledae se.
Gde si bio tako dugo? jeknu starac. I ta si inio tamo?
Muharema spopade sumnjiv kaalj i starca podie jeza.
to te nije bilo tako dugo? proaputa starac.
Muharem obori glavu. Bili su blizu jedan drugoga. Kucnue
se. Pogledi im se sretoe. Namrtenom starcu pue ispred oiju
najlepa zemaljska svetlost.
Tako se zavrilo njegovo petogodinje traganje i iekivanje.


11
Mladoenja pobee

Svadbari videe kako se Muharem zanese. Za trenutak osta na
nogama, a onda se nakrivi i poe nesigurno, kao po gredi. I pre no
to se ispravi, izdade ga snaga. Pade niice i zagnjuri lice u prainu.
Svadbari se zaudie kako ne ispusti petla.
Dugo osta nepomian. Zaboravi bol to mu prosvira kostima.
Samo da mi petao ne pobegne, pomisli i oseti slanu prainu na jeziku
i u oima, koje nije ni pokuavao da otvori.
Mrtav je! povika Mrkoje. Mrtav je.
Nije mrtav, zakrklja luda Mara.

70
Jeste! opet e Mrkoje razbivi o trenjevo stablo bocu s
rakijom. Kako da nije!
Nisam mrtav, pomisli Muharem i oseti kako mu se bol razliva
po celom telu. Nisam mrtav, nisam mrtav, nisam mrtav. J o dugo
hou da ivim. Hou smrt dugo da me preskae: i u jesen, i u
prolee, i opet iz poetka. Veito hou da ivim, i da kopam tuu
zemlju, ili da budem vodeniar. Hou da diem, makar i baljeavu
prainu s ovog puta. elim da postanem ovek. Da milim pored vas, i
da vam budem sluga, i vie od toga, ako elite. Moete me muiti
koliko god hoete, ali ja hou da sam ovek, i da nisam mrtav. Nita
vie.
Oseao je kako mu srce bije negde u koulji, kako tue o
zemlju uz koju se pripio kao krpelj; kako mu krv mari iz rana na
elu i ispod slepoonice, s laktova, kolena i slabina, i kako se mesa s
prainom u koju je zaronio; kako se petao, uplaen i ugruvan,
mukom mie elei da odleti iz njegovog zagrljaja.
Nita mi ne mpete, pomisli opipavi petla. Nita mi ne
moete dok mi je njega.
Mrtav je, zar ne vidite! zaurla Mrkoje trei prema putu.
Nikad neu biti mrtav, pomisli Muharem i zaele da ispljune
prainu, trunje i pesak.
I pomerio bi se, ustao moda, da ne bi buljuka ovaca i krda
teladi. Terana bievima i motkama, markirana stoka poe preko
njega kao preko najobinijeg mostia. Gazile su ga ovce, jagnjad;
prelazila je preko njega trkljasta telad. Pod otrim papcima uvijala
su se njegova rebra. Stoka je dugo javila, bezobzirno ga gazei.
Blejali su jagnjii trei za tuim majkama; zaudarala je potparena
vuna. Spoticale su se o njega ovce, prevrtale se jedna preko druge.
Njukala ga je telad, duvala mu za vrat, i bockala ga mladim
roiima.
Sem rike junaca i bukanja mladih volova, blejanja jagnjadi i
ovaca, nita drugo nije uo. Dolazilo mu je da plae, da jaue od
bolova, koji su iz trenutka u trenutak bivali sve jai i neizdrljiviji.
Ali se on sve vie grio, napinjao; stiskao vilice i mislio:
Dobro je to me ne vide svadbari... ni Ivanka me ne vidi... boe,
srean li sam... ali ta e biti kad stoka projavi, kad i gonii prou...
doi e i svaliti s mene ovo malo dronjaka, pa e me onda goniti po
putu, ne dajui mi da pobegnem gore u kleke... udarae me po golom

71
telu prutovima i koprivama... gaae me zemljom, kamenjem i
konjskim balegama, a onda e me naterati da optravam oko Ivanke,
trpeze i Kajiine kue... Gospode boe, ako te igde ima, sveti Alahu
ili vinji avole, ne dajte da to sa mnom rade... sve neka sa mnom
ine, samo neka me ne obnauju... oi neka mi vade, kou neka mi
zdiru s lea i gnjata, samo neka me ne sramote pred njom... jer ako bi
se to dogodilo, nikad vie ne bih mogao postati ovek...
Mrkoje zadrma plot i povika na gonie:
Ej! Zar ne vidite da pregaziste oveka!
Ne vidimo, ree umorni pranjavi ovek. Otkuda bismo i
videli.
Pa na putu je! povika Mrkoje.
Na putu ga nema, ree goni i jedva se zadra na nogama.
Lei! hrupi pijano Mrkoje. Lei...
Pa to ne ustane? upita goni. Nije dete.
Ne moe! ree Mrkoje.
Pa to mu ne pomognete? ree drugi goni.
Mi smo ga i oborili, zamumla Mrkoje.
Gonii odoe za stokom; utonue u oblak praine to se poput
magle vukla iznad puta.
Izgaen, pranjav, ni nalik na sebe malopreanjeg, Muharem
se pokrenu. Ne ustade - samo se malo uspravi: kao da oekuje da mu
novo breme legne na plea. Vie uei no stojei, pogleda put
svadbara. Pili su. Pevali su. Gaali su se busenjem, peskom, praznim
i punim bocama i sudovima.
iv je! povika luda Mara. iv je na Muharem!
Razjareni i pijani, svadbari su se smejali: ljutilo ih je to je iv
i to sad gleda u njih. Muharem je stresao sa petla prainu, mirkao
stidljivo i pogledom arao po gomili. Video je starca Iliju u velikoj
stolici s naslonom. Bio je miran i nepokretan. Ruke je drao na
kolenima i gledao u jednu taku. Raskopanog i mlohavog, polivali
su ga vodom mislei da e ga tako povratiti.
Muharem ga je dugo gledao, i bojao se njegovog ukoenog
pogleda. J adnik, pomisli i suze mu ovlaie prainu na trepavicama.
Kap ga zbog mene udarila. J er da ovuda nisam naiao...
Starac je ludim pogledom gledao Muharema. Video ga je
iscepanog, prljavog, sa zasuenim ranama po licu, vratu i rukama.
Usne su mu se micale: po svoj prilici, hteo je neto da kae. Siromah,

72
jo ne puta petla, pomisli i drhtavica prostruja njegovim telom. Eto,
ja sam kriv. Prvi sam zapoeo da ga muim. to mi je to trebalo. to
ga nisam pustio da mirno proe.
Drui i sa strahom, Muharem je pogledom traio Ivanku.
Najzad je ugleda. Stajala je na istom onom mestu, i gledala uzetog
starca. U njenom pogledu nije bilo ni srdbe, ni saaljenja, ni straha.
Prosto-naprosto - pogled joj je na njemu poivao.
elei da ga ne primeti, Muharem se jo vie skupi. I vide da
je ostala ista, da joj se ni pogled nije promenio. Sreom, ne vidi me,
pomisli i zaele da je na drugom kraju sveta.
Neto apnu petlu i spazi kako Ivanka okrenu glavu: tek ga sad
nije mogla videti.
Kajica pobee iz kola kao dete koje zna da mu nije mesto
meu starijima, i nae se pokraj Muharema. Iza njih se igralo i
pevalo. Mladoenja sede u prainu i, murei na jedno oko, zagleda
se u Muharema i njegovog petla.
Muharem se prepade. To nije bio pogled oveka, ve ribe.
Ali nemo gledanje ne potraja dugo. Obojica pogledae put
groblja. Tamo se tek dogaalo sto uda. Od uzavrele svetine nisu
mogli dobro da vide ni dvojicu skitaa ni grobare s belim teretom
izmeu sebe.
Vruina, Muhareme, zar ne? kmeknu Kajica. Je l'da je
velika vruina?
ta ono rade? apnu Muharem. ta li ono rade... gledaj,
Kajice...


12
O nogama

Dugake Petrove noge dosezale su do sredine puta; tvrdi i
gotovo okotali tabani dopola su virili iz praine i gledali skorelu i
ispucalu straninu to se kao kosi bedem dizala ispred samih
Petrovih oiju.
Ruku skrtenih na trbuhu, kao mrtav da je, glave zabaene, i
oputen sav, Petar je putao da mu sunce pee sklopljene one kapke,
koji su mu brideli. Senka kruke odavno je pobegla od njega, pa ga je

73
celom duinom prilo sunce. Leei tako, umrtvljen i gotovo bez
ikakvih elja, oseao je proticanje vremena. Bezbroj dana proveo je
ovako leei, grejui reumatine kosti, ali mu se nikad prelaenje
vremena nije uinilo tako opipljivo.
Vreme koje je nepovratno odmicalo, ostavljajui ga pustom
drumu bez ikakve nade i utehe, bilo je svetlost to je u obliku
nevidljive kule rasla na njegovim bolesnim i sada potpuno obamrlim
onim kapcima; i praina u koju se pretvaralo sve vidljivo i
nevidljivo; i zemlja pod njegovim pleima; i taj svud prisutni prah
to se poput vodeninog paspalja, poput svetlosti, skupljao i taloio
na njegovim obrazima, i punio mu razjapljena usta, i suio mu nepca
i jezik, i stizao bre od vazduha do dunika; i pesma svadbarska to
nije znala ni za kakve granice i meru, no se u uasnom neskladu
dizala put gustog neba, da bi nekoliko trenutaka kasnije kao bedan
eho doprla do njega i potpuno se izgubila; i obini razgovori jo
obinijih grobara koji nisu znali ni umeli da se oproste udno belog
tovara na daskama, pa su pili i priali ono to im nikad nee ni u snu
pasti na um, grlili se i gurkali, neponovljivi; i taj rii Jovan s oima
izgubljene ovce, taj etvrtasti i veito otekli avo to se za njim
naturio kao verno pseto, pa mu ne da mira, pa mu neprestano
dosauje i esti ga uvek istim pitanjima i uvek drukijom odanou.
uo je kako Ljenica ubori, preliva se i pretae s kamena na
kamen, odnosei s obala tiinu, korenje trava i mrtve ribe; kako
zemlja puca i rainja se, te sitno semenje deteline, zvonca i divljeg
ovsa propada i nestaje u dubinama letnjih krga; kako obreni i sto
puta gaeni trn iskraj puta die, otvara meki pupoljak to se zeleni
izmeu boce i upija u sebe svetlost avgustovskog podneva; kako mu
negde u telu bije srce, u tom telu to tako lako i brzo zarasta u divlje
travuljine i nestaje u gomilama preslane praine; kako mu venama
lagano krui krv; i kako Jovan, uspravljajui se, stenje, kaljuca, daje
znak da je iv, prilino veseo i veoma gladan.
Sluaj, ree Petar tiho i ne otvarajui oi, brinu me ove
moje noge.
Zato? graknu sreno Jovan.
Mrzi me da ti to objanjavam, ree Petar.
Ba si lud, ree Jovan. Zabrinjavaju te sopstvene noge. Ha,
kako mene ne zabrinjavaju moje.
Drugo su tvoje, ree Petar. Duplo su krae.

74
Kakve to sad veze ima? zacereka se J ovan. I ovo su,
valjda, noge?
Da, ree lenjo Petar. Ali pogledaj dokle moje doseu.
Pa ako, ree Jovan veselo. Vano je da ti nisu teke, a to
su duge, boe moj... nisi ti tu nita kriv. U krajnjem sluaju, moe
da ih privue k sebi, ili da ih podavije poda se.
U tome ba i jeste stvar, ree Petar neto ivlje. Ne mogu
da ih prikupim. A moe neko naii pa se spotai.
Ba te briga, ree Jovan. Nek vrat slomi ako hoe.
Da, ali i ja mogu da nastradam, ree Petar. Zbog toga sam i
brian.
Kako to da nastrada zbog svojih nogu? zapita J ovan. Nije
mi jasno.
Nita tebi nije jasno, ree Petar. Jer si tup kao tele.
Sve je meni jasno, zacereka se J ovan, ali ne to da moe
nastradati zbog svojih nogu. To ne mogu da shvatim. Razumem da
su ti kratke kao moje... manji ovek manje i vredi... ali to su prave
nourde, bato moj! Sve bih dao da sam tako krakat. Bogami. Ovako
sam esto nespokojan - tur samo to mi se ne vue po praini.
murei jo, Petar uzdahnu i ree:
Ti si zaista jako glup. Ozbiljno ti govorim.
Pa jesam, kiselo se isceri J ovan. J esam, nema ta. I ja
sam... i ja sam tako zadovoljan kad mi to kae ti, a ne neko drugi. Ti
mi to govori to me voli, a drugi bi iz mrnje...
Ne petljaj, ree strogo Petar. Jo bi se sad i rasplakao.
Nego sluaj. Moja nesrea je ba u ovim nogama. I da zna, zbog
njih u naposletku izgubiti tintaru. Eto, zamisli da sada naiu kola.
Seljaka kola, recimo. Jer druga dok je sveta i veka ovuda nee
naneti vetar. I ja ovako leim, murim ili gledam. I kola preu preko
mojih kraka i - gotovo. Odoh ja. Bogalj do groba.
Ali, kad se kola priblie, ti e lepo prikupiti noge k sebi, i
sve e biti u redu, ree Jovan uveren da mu je doskoio.
Pa o tome se i radi, ree gnevno Petar. Neu moi da
pomerim noge. Mrzee me, razume li. Zna li ti ta to znai kad
nekog mrzi da die. Jo je verovatnije da neu ni primetiti kola.
Tokovi me nagaze i - odoe moje stube. Eto, kao iz ale u se
ubogaljiti. as posla.

75
Nee tako biti, ree detinjasto Jovan. Ako kola ikad i
naiu, volovi e stati...
Volovi da stanu - trt!
... i seljaci e te, seljaci ili bilo ko drugi, zamoliti da skrajne
noge.
Ali ja ih neu skloniti i propau, ree Petar suvo i cinino.
Zato da ih ne skloni? ree Jovan.
A zato da ih sklonim? planu Petar. Kako ih nije sklonio
onaj prole godine... onaj, i ime sam mu znao... zna, bogati, priao
sam ti o njemu bar sto puta...
Ne seam se, ree Jovan. Ili se ne seam ili sam zaboravio,
jedno jeste.
Ti se niega lepog ne sea, ree Petar.
A ti, opet, boluje od preteranog pamenja, ree Jovan.
Bogati, pamti sve kao dete. Pitam se samo gde ti stanu tolika uda.
Ni manje glave, ni vee ludnice ... eto, to si ti...
Zna, poe Petar lagano i oteui, leao onaj ovek nasred
tesnog puta. Tako, etrdesetih je godina bio, moj ispisnik otprilike.
Leao i dremao na suncu. Noge ispruio, zapretao ih u vrelu prainu;
reumu ova hteo da pretekne. I mislio kud da krene. inilo mu se da
je ceo svet upoznao. Izgleda da mu se bilo smuilo skitanje
drumovima, pa nije znao ta da radi sa sobom i sa svojim nogama
koje su htele pravo u pakao i meu avole da ga odvedu - kao ovo
tebe i mene to e ove nae da odvedu, zna. I taman ti on poeo da
zaspiva, kadli naie kamion pun kukuruza - voze ga iz Srbije za Crnu
Goru. ofer svira, svira, a na ova ni repom da mrdne. Onda ona
oferina pone da vie na njega. ovek uti. Put je bio tako uzan da
ga kola nisu mogla mimoii.
Ustani, idiote, viknu mu ofer.
Neu, odgovori on i nastavi da drema.
A to, krele?, opet e ofer besno.
Mrzi me, pravo da ti kaem, veli njemu iskreno na ova.
Pa vidi li da u noge da ti precvikujem, skote, jo vie se
razbesneo ofer.
A ovek e njemu: Vidim, ali ta mogu, brate roeni.
Moe da ustane i da se za trenutak skloni, veli mu ofer,
van sebe od srdbe.

76
Kad bih mogao da ustanem, ko zna ta bih jo uradio, oferu
e ovek.
Tada ofer izae iz kola i poe da ga drma, i da ga moli da mu
se skloni s puta: Skloni se, bolan bio, skloni se: jer ako se ne
skloni, moram da te pregazim; a ako te pregazim, bajbokana mi ne
gine; a kad u buvaru odem, deca e mi od gladi poskapati.
ovek otvori oi, vide da je ofer crven i ljut i da su mu od
neke muke i suze pole, pa mu pljunu u lice.
Stoko jedna, ree mu na to ofer, stoko neslana, za tvoje
dobro te molim.
Ali na ova ni da zine: mrzi ga i oi da otvori.
ofer pokua da ga skrajne s puta, ali ga ovek ritnu nogom u
jaja i zagnjuri lice u prainu. Onda ofer sedne za volan i pone da
trubi. ovek u praini kao da ga i ne uje. ofer vikne:
Je l' opet nee da mi napravi prolaz?
Neu, odgovori mu na zemljak leei, i ta mi moe;
znam i ja, veli, za inat i za re.
Noge u ti precvikovati, pripreti mu ofer.
ovek proapue kao za sebe:
Pomerio bih se, ali me mrzi; kako to ne shvata, zaboga...
uostalom, da vidimo kako i to izgleda.
Onda ja ofer trubio jo itavo pola sata. oveku to dosadi, pa
poe da ga, niice leei, grdi i da mu psuje kamion; da ga vrea i da
ga zaikava - zamisli kako je taj hrabar i udan bio. ofer ne bi lenj,
dade gas svojoj prdaljci i potkresa ga do iznad kolena...
Pa ta je posle bilo? zapita Jovan oajniki.
ofer pobegao, a onog nesrenika odneli u bolnicu, ree
Petar glagoljivo. J o nije umro: mrzi ga, kau. Neki vele da mu je
milo to je ostao bez nogu: ne moe da skita. uo sam jo da su ga
nagovarali da tui onog tipa to ga je udesio, naknadu bi neku dobio,
ali njega mrzi.
Pa bi i ti tako hteo, je li? ree Jovan.
Ne mogu kazati da bih ba tako hteo, ali e mi se slian maler
sigurno desiti naiu li kola, ree Petar.
Pa pomerie noge, valjda? izbei se Jovan.
Neu da ih pomeram, viknu Petar promuklo. Neu! to ih
onaj nije pomerio! Kad je on mogao da ih ne pomera, mogu i ja!
Kako to da on moe, a ja da ne mogu. Neu, svinjo debela, neu!

77
Neka mi ih otfikare... psi neka ih razvlae i glou, ali neu da se
maknem... kad moe on, mogu i ja...
Ali, Petre...
Zavei, nitkove! siknu Petar. Ti koji me navodi na
podlost. ..
Petar se sav tresao. Ali nije imao snage da se pomeri, da
ustane, pa ni da podigne one kapke. Najvie je voleo da govori
murei, tada je bio najiskreniji i najpribraniji, da u svom mraku lei
horizontalno miran, i da u mislima gram slike predmeta i stvari koje
su ga okruavale. Tada je najjasnije mogao da sagleda ambis u kom
se nalazio, veitu pusto neba, ubitanost svetlosti koja je sve
razjedala i rainjala, tvrdou, glad i la zemlje u koju se sve vidljivo
i nevidljivo pretvaralo brzinom ivota. Tako zatvorenih oiju, mogao
je da vidi svoju dugu i mravu senku, pruenu po praini; i svog
dosadnog, bubuljiavog drugara s oima metiljave ovce, tog J ovana
koji je, kao po nekom zakonu, veito vukao napred ili nazad, ulevo
ili udesno, uglavnom uvek na neku svoju plano-komedijaku stranu.
Petar je drhtao od srdbe, ali mu je bilo ao da otvara oi i
kvari besprekorno sloenu sliku koja mu je titrala pred nosom. eleo
je da, ne pomerajui se, zatisne brbljiva usta Jovana kukumavke.
Onda bi, oseajui ga ivog i toplog pokraj sebe, dugo leao u svom
purpurnom predsnu. Ali ga je glas J ovanov obespokojavao:
Ne dam ja da te pregaze kola. ta bi ti to hteo, molim te lepo?
Da iz tvrdoglavosti ostane bogalj? Boe, lud li si! Pa da posle, kao
onaj o kom si malopre trtljao, trune po bolnicama! E, nee,
bogami. Ne dam ja da do toga doe. Pa kad bi se to zlo i dogodilo, ne
bih dao da te dugo dre u bolnici. Izgleda da oni tamo truju - ba mi
neko ree da je jue jedan nesrenik umro: otrovali ga. Vodio bih te
sa sobom. Nosio bih te. Prosio bih i hranio te kao malo dete. Zna
ve kako lepo umem da prosim. Onda mi ne bi branio da pruam
ruku prema ljudima. J er, kako bih bez tebe. Pre bih se ubio no to bih
dozvolio da mi te ma kud odvedu. Na kolicima bih te vozio, vukao
bih te - ni tada ne bismo smrdeli na jednom mestu. Kupio bih ti
take, i ti bi klecao za mnom. A ako bi ti noge bile precvikovane
visoko iznad kolena, kao onom o kom si mi malopre priao, kupio
bih ti magare i uz samar te uvezao. I opet bismo skitali...
Boe dragi, dosadan li je ovaj ovek, pomisli Petar. Dosadniji
je od konjske muve. Samo melje i melje - vodenica mu nije ravna.

78
Nikako da ga stigne - o emu li toliko trabunja. to me ne pusti da
malo odremam, i da tako zaboravim da e mi ubrzo otfikariti noge.
Vidim ja u emu je stvar, ree Jovan oiju punih suza. Ne
moe da me se otarasi drukije, pa hoe i noge da da da ti
precvikuju. I da me onda otera od sebe kao pseto. J e l'da je tako? Ne
budi lud, Petre, ne budi lud. Ako sam ti dosadio, lepo mi reci. I ja u
pokuati da odem bestraga. A ti idi kud si naumio. Samo, uvaj noge.
J er bez njih, da zna, ne vredi ni glavu imati, ni oi, niti ita drugo...
Nasred puta stajala je luda Mara. Gledala ih je utke, izgleda,
ak i s uenjem.


13
Obavezno

S flaom na grudima, Sreko je iznad belog tovara gledao
kako Ismet baulja izmeu mramorja. Puzao je, pipao boce i psovao.
Zagledao se u nerazumljive natpise na mermernim ploama, tako da
se Sreku inilo da zaista zna ta trai. Preskakao je preko grobova,
odavno zaraslih u travu, jahao ih kad nije mogao drukije da ih
obgrli, padao s njih i grdio Muhameda.
Ej! viknu promuklo Sreko. J esi li pronaao ono prokleto
mesto?
Jok ja! ree Ismet i pljunu u kupine, iz kojih s mukom
izvue ruku.
Da nije pobeglo, bogamu? ree Sreko.
Moda, ree Ismet. I mesto moe da pobegne.
Pa to mi dole nisi rekao da mesto moe da pobegne? ree
Sreko. Ne bih ni pristao da je nosim.
Mislio sam: to ba nama da pobegne, ree Ismet ozbiljno.
to ba mi da budemo takvi baksuzi. Ali, eto, vidi i sam.
Gadno si me nasamario, ree bahato Sreko. Neu ti to
zaboraviti.
Ma nemoj, isceri se Ismet pakosno.
Osvetiu ti se, ree Sreko i zaljulja se.
Kako? ree Ismet.
Gadno, ree Sreko.

79
I ja tebi, ree Ismet.
Kako? ree Sreko.
Lepo, ree Ismet. Vrlo lepo.
Moe samo da ne nae ono mesto, ree Sreko. I da me
tako izblamira. Zamisli, prouje se da nisam umeo da zakopam
jednu najobiniju bulu. Sa mnom bi onda bilo gotovo. Niko mi vie
ne bi poverio ni strvinu da zakopam. J e l' zna?
Ne znam, ree Ismet leei izmeu dve davno zatravljene
humke.
Ti nita ne zna, bubnu Sreko. Ti si dupe.
A ti stranjica, zacereka se Ismet.
Pa to je ... pa to je isto, ree brino Sreko i zakoluta oima.
Isto, mislim, ba isto...
Nije isto, ree Ismet i podie se iz jarka. Ti si ono prvo.
Iz trave nie luda Mara. U jednoj ruci drala je cvet, dok je
drugu pritiskivala na trbuh. Da ju je ko video, uinilo bi mu se da
hoe da se zakikoe ili da kine. Oi su joj bile mutne i razrogaene: u
njima se odslikavalo belo mramorje, udni tovar na daskama, i ljudi
zapetljani i sputani kupinovom lozom. Ne pomeri se s mesta, niti
cvet crveni pokrenu - drala ga je kao svecu. Samo promuklo ree:
Ej, vi...
Grobari videe njen cvet.
Ej, vi...
ta hoe, luda Maro? ree Sreko gotovo apatom i s
neskrivenom ljubavlju.
Nita, ree luda Mara.
Pa to si dola? opet e Sreko.
Zar vam nije vruina? upita luda Mara.
Nije, luda Maro, nije, ree Sreko. Nije nam vruina.
A onima to tamo svadbuju jeste, ree luda Mara. Pa mue
sirotog Muharema. Vikala sam im da ga ne diraju, ali oni ni da uju.
Molila sam ih i plakala, i oni su me izgazili... ini mi se da su me svi
gazili...
ao mi je, ree Sreko muklo. I nas su izgazili.
Mene su vie, ree luda Mara.
ini ti se, ree Sreko.
A boli li vas?

80
Mnogo nas boli, luda Maro, ree Sreko. Ali ne vredi o
tome priati.
Dosta razgovora, viknu Ismet i, prevrnuvi se na bok, baci
neto na nju.
Busen je pogodi ba u lice; zaepi joj usta zemljom.
Sreko vide kako se izgubi u trnju s crvenim cvetom u ruci.
Ismet otpi iz flae. Sreko gadljivo iskrivi usne, pljunu u travu
i ree:
Uradim ti neto i na tebe i na tvoju veru. Gade.
Nisi prvi, ree Ismet i opet se zavali.
Skote, to si je udario! ree Sreko.
Vidi, ja to tebi ne mogu da uradim, ree Ismet. Jer nema
vere.
Imam vere, ree Sreko uvreeno. Krten sam.
Nije to dovoljno, ree Ismet i prevrnu beli nian, koji se
razbi.
Nego ta je potrebno? poe trezvenije Sreko. Da pustim
da me sunete? Boe sauvaj! Pre bih dao nos da mi odseku.
Nikome ne treba tvoj nos, zacereka se Ismet prinevi ustima
flau. Toliko je crven i modar, i gadan, da ga ne bi ni psi s maslom
pojeli. Pih, gadnu li nosinu tegli...
Nemoj da mi vrea... da mi vrea... da mi vrea veru... jer
u te kao jagnje, kao jagnjece preklati...
Govorio sam o tvom nosu, a ne o tvojoj veri, zakrklja Ismet
i izbei velike plave oi.
ta ti ima protiv mene i mog nosa? zareza Sreko i ote mu
bocu. Govori!
Ismet se uvi pod teretom Srekove ruke. Odozdo pogleda
bojaljivo: bio je spreman da mu uzvrati udarcem, da zamahne
krampom koji se nalazio kraj belog tovara.
Ali ga Sreko snano privue k sebi. Znojava ela im se
dotakoe. Tako priljubljeni jedan uz drugog, jo bolje su videli
dugaku nesrenicu to se grejala na daskama izmeu njih.
Uplaeni Sreko prekinu utanje:
J e li, je l' zaista nema onog mesta?
Nema ga, ree hladno Ismet. Nigde ga nema.
A jesi li siguran da se oni kopaju ba ovde? proaputa
Sreko. Ima jo jedno groblje u blizini.

81
Ba ovde, ree glasno Ismet. Tu negde sam pre desetak
godina zakopao njenog mua. I jo sam nekog iz njihove kue tu
zakopao.
Pa ta da radimo? ree Sreko.
Hajde da je tu ostavimo, apnu Ismet i pogleda preda se.
Pa neka je drugi zakopaju. Zato moramo ba mi...
Pih, gade! hrupi Sreko i snano ga odgurnu.
Ismet pade u trnje i koprive. Zajauka, ali ne pokua da se
digne.
Drei ruke na drvenoj nosiljci, Sreko ga je prezrivo gledao.
Kad jo jednom kamenicama odbi ludu Maru, Ismet se zavali
u korov, izmeu dve humke.
Boji li se, poe mucajui Sreko, boji li se smrti?
Jok ja, ree Ismet i oseti da mu se u glavi muti.
A mene ponekad uhvati strah, ree tiho Sreko i pogleda
beli tovar. Pa rhe muka spopadne. To obino biva kad vuem neku
strvinu. Onda sebi kaem: I tebe e tako uskoro.
Nee ba tako, ree tiho Ismet.
Nego kako e? upita panino Sreko.
Ispuniu ti obeanje, ree Ismet. Do rake te neu vui za
noge, ve za ruke. I neu dati da te u zemlju zakopaju golog. Gledau
da te od zemljurine zatitim kakvim vreama.
Ne, ne vreama, zamuca Sreko.
Nego im? ree Ismet iz trnja i podsmeljivo.
Neim lepim, ree Sreko drhtavo. Kakvim platnom. Po
mogustvu, belim, istim...
Ni za krst se ne sekiraj, ree Ismet. Ukrstiu dve motke i
zabosti ih u humku. Ime da ne stavljam?
Kako ne! ree Sreko brino. Obavezno.
I da napiem ovako: Ovde lei Sreko Strvinar... koji pogibe
od neprijateljske ruke ...
Ne tako, zaboga, ree meko Sreko. Stavi moje pravo
prezime, ako ga se sea.
Zaboravio sam, ree Ismet. Ali mi ga ne mora sad
kazivati, jer e mi opet izvetriti iz glave.
Sreko ugleda beli tovar i strese se. Pogleda znojavog Ismeta i
zgadi se. Okrenu se oko sebe. Ali nikog nije bilo u blizini. Uplaie
ga ega i pusto - svadba i svadbari nalazili su se na, kraju sveta,

82
inilo mu se. Skitai koje je malopre na putu ugledao bili su jo
udaljeniji. I on je bio sam na svetu; sam i nemoan da se izvue iz
trnja u koje se zapetljao.
Ej, luda Maro, poe on cvilei. Gde si, nesreo moja?
Niko mu se nije odazivao.
Ako si tu negde, u trnju, luda Maro, doi da mi pokae kako
da zakopam ovu sirotu.
Odgovora nije bilo.
Ti si tu negde, u ipragu, luda Maro, ree Sreko. Odazovi
mi se i posavetuj me. J er ti si danas, izgleda, jedino pametno
eljade...
Kad mu se ni ovog puta niko ne glasnu, Sreko plano
zablebeta:
Majice boja, kad niko drugi nee, posavetuj me bar ti. Reci
mi gde da zakopam ovu jadnicu. Ismetu se spava, a ja vie ne mogu
da je gledam. Rakija mi je udarila u glavu, pa sve dvostruko vidim...
pomozi mi ako ikako moe, molim ti se...
Petar i Jovan gledali su kako se Sreko nadnosi nad le i mota
oko Ismeta, i kako pri tom plae. To isto video je i Kajica iz joja i
udio se: to plae kad ga nisu oenili. Videla je to i luda Mara s
puta; a videlo je to i nekoliko potpuno pijanih i poodavno
nerazumnih svadbara.


14
Petla ovamo

Na starevo uenje, zubati Mrkoje se ustremi na Muharema.
Nalete na sudove koje su ene nosile oko trpeze i pade. Starca to
obradova. Ali se Mrkoje die i, da bi nadgluio smeh, povika:
Ej, Muhareme! Ovamo tog petla! Bre!
Muharem se sledi. Poblede i uvue glavu meu ramena.
Petla! Petla! povika Mrkoje. ta eka?
Opet se nesrea primie, pomisli Muharem i jeza ga podie.
Opet hoe da mi te uzmu, crveni moj, ree petlu. Oseam da emo se
ovoga puta najgore provesti. Dri se dobro, dri se.

83
Petao isprui vrat, mrdnu krestom, koja mu je zaklanjala oi, i
vide kako Mrkoje, razmiui svetinu oko sebe, pojuri pravo prema
njima.
Petla ovamo, kad ti kaem! zakrklja upavi Mrkoje. ta se
tu misli i skanjera!
Nemoj da mi ga uzima, proaputa Muharem i obori pogled.
Nemoj...
A zato? ree Mrkoje neto tie i ustuknu. Zato da ti ga ne
uzmemo?
Pa, to mi je sav mal, ree tiho Muharem i zastide se svojih
rei.
Mrkoje se sav izvi, nakrivi i, jedva se dreu na nogama, poe
da prevre jezikom:
A ta emo ako nam je vrlo potreban?
Potrebniji je meni, ree Muharem i podie oborenu glavu.
Kako to? grunu Mrkoje. Zato da tebi bude potrebniji no
nama?
Stid me da ti to kaem, apnu Muharem. Sramota me.
Muhareme, on nam sad treba, ree Mrkoje. Danas...
Ali on meni treba zauvek, proaputa Muharem. Ne samo
za jedan dan. Zato vas i molim da mi ga ostavite.
Pa gde si video, zaboga, Muhareme, da neto oveku za
svagda treba? poe tiho Mrkoje. Ne petljaj i ne izvodi, bolan
bio...
Istinu govorim, ree Muharem. Bez njega ne mogu ni dana
ni sata.
Mrkoje se zaustavi. Muharemove rei uinie mu se ubedljive.
Verujem ti, ree Mrkoje. Ali mene su poslali da ti ga
uzmem. Treba nam svima.
Uzmite nekog drugog, zavapi Muharem. Nije ovaj jedini.
Mrkoje se osvrnu i vide pijanu gomilu oko kue. Vritali su,
huali su, rikali su. Najrazjareniji je bio glavni prijatelj: odskakao je
od zemlje kao lopta, besneo i gubio se u optem meteu.
Mrkoje! vikali su. Mrkoje! to ve jednom ne donosi tog
vrajeg petla!
Koliko emo te jo ekati, Mrkoje, vucibatino!
Dovlai se bre, crni Mrkoje!

84
Kriala je negde i luda Mara, ali joj nije mogao razaznati rei.
Grdila je nekoga, pominjala Muharemovo ime i, primajui udarce,
jaukala. Mrkoju je nje bilo najalije.
Mrkoje okrenu gomili lea i vide kako Muharem drhti. Raali
se. Najradije bi otiao u reku i zamoio glavu u prvi vir - toliko mu je
bilo ao pocepanog, iskrvavljenog i pranjavog oveka s petlom u
naruju.
Ne mogu ti pomoi, apnu Mrkoje.
Moe ako hoe, ree Muharem jo tie.
Koji te vrag ovuda naneo! ree Mrkoje. Bolje da si udario
kosama.
Eto...
itav trenutak posmatrao je Muharema, koji se skupljao i
grio branei se od kalja to mu se u duniku prepreivao.
Mrkoje, svinjo! povika glavni prijatelj. Petla ovamo!
Petla ovamo ili emo ti mozak prosuti po travi!
Pogledajte: ljubav vodi s Muharemom!
ta je ovim ljudima! kmeknu glavni prijatelj. Samo da mi
je da ne uvrede Muharema!
Mrkoje spusti ruku na Muharemovo rame. I ree mu:
uje li ih... uje li ih, Muhareme?
ujem, protenja Muharem.
Moram ti uzeti petla, ree Mrkoje. Moram. Rastrgnue me
ako im ga ne donesem.
A ta u ja onda zapita detinjasto Muharem.
Doi e sutra kod mene ree Mrkoje. Dau ti para da
kupi drugog.
Nema na svetu petla koji moe zameniti ovog, apnu
Muharem.
Pa nije zlatan, pobogu! ljutnu se Mrkoje. Nije zlatan, ali...
je nezamenjiv...
Prui mi petla, Muhareme, ree Mrkoje. Lepe je tako no
da ti ga sam uzmem.
Muharem je rukama zaklanjao petla elei da ga nevelikim i
kostobolnim zagrljajem sakrije. Kaputi poderani otkopavao je i
trpao petlove noge u nedra. Sva srea to je petao shvatao opasnost, i
to se nije branio: glavu svoju ponosnu zavlaio je Muharemu u

85
rukav, rep savijao kao da se kroz plot provlai, a krila priljubljivao
uz telo ne bi li bio manji i neprimetniji.
Sad e da mi te uzmu, ree Muharem u sebi i uini mu se da je
petla potpuno sakrio. Uzee te i nikad vie nee hteti da mi te vrate.
Vidim to. Sad je gore no malopre, da zna. Ali se ti dobro dri pa im
pobegni. Poleti iznad joja u vrbak, a odande zvizni pravo prema
naoj kui. I im gore stigne, operuaj koku daj joj znak da si se s
tekog i dugog puta vratio, i da je opet sve u redu.
Muharem se savi oko petla i unu. Dole, na zemlji, spopade
ga kaalj. Kidao se kraj plota, i prevrtao tako strano da se Mrkoju
inilo da je u nj uao neki avo; odskakao je od zemlje, zarivao lice u
suvu travu, u zemlju, u debelu prainu, pazei pri tom da ne ozledi,
otkrije ili ispusti iz zagrljaja petla. Kad se smiri i kad, tako zavaljen,
s nezdravim rumenilom u obrazima, pogleda oko sebe, gotov da
ponovo zaplae, ugleda namrtenog i pijanog Mrkoja sa svetinom iza
sebe, i shvati da je odbrani doao kraj.
Ne uzimajte mi ga, promuca kaljucajui. Ostavite mi ga.
Moramo, ree Mrkoje suvo. Treba im. Zar ne uje kako
me grde to ga ne donosim.
Pa... zamoli ih da me ovog puta preskoe, ree Muharem.
Ne vredi, ree Mrkoje i zaljulja se.
Smilujte se, ree Muharem glasno i sa eljom da ga i drugi
uju. Siromah sam ovek... i ovo mi je sve bogatstvo... a pored toga
ima i jo jedna stvar zbog koje mi je potreban... ja bih vam je rekao
kad bih znao da me posle toga neete ismejavati, i kad bih bio
siguran da mi ga ne biste uzeli... eto, ako hoete, ja u vam odmah...
Pevaj tu pesmu drugome, ree Mrkoje i podie ga sa zemlje.
Smiluj se, preklinjem te, zakuka Muharem.
Niko ni meni nee da se smiluje, Muhareme, ree Mrkoje
suvo i epa petla za noge. Vidi da me ve gaaju pitom i
kolaima.
Pazi kako ga dri, promuca Muharem. Pazi, Mrkoje, pazi.
Ne tako, zaboga... ne tako ... ne za noge...


15
Kajica se igra s jaretom

86

Starac Ilija vide kako se Muharemovo lice razvue u uasnu
grimasu, i kako se zatim skupi i nabra. Otvorenih usta, obrva
podignutih i sastavljenih, i ruku pruenih k svetini, koja brzo zakloni
i Mrkoja i petla, Muharem je itavu venost stajao ne mogavi ni da
zaplae.
Starac zatim spazi kako neki ljudi zgrabie Muharema tamo
gde je i Mrkoje nestao. Uznemiri se. Vide crnu Muharemovu glavu,
koja naglo izroni iz gomile: podizali su ga, drali ga na rukama,
nosili ga tako.
Plovila je nad usklobuanom svetinom Muharemova glava sa
zaleenim osmehom pratanja, s malim grem bola oko usana;
plovila i ljuljala se, padajui nekud, potanjajui i izranjajui ponovo,
psei iskeena, izgrebana i krvava. Sirio je svoje tanke ruke,
mlatarao njima kao nedotuena vrana krilima, jedva odravajui
ravnoteu; lea su mu se gola pokazivala, prljenovi kime ocrtavali
na tankoj koi; noge su mu izgaene trcale iznad gomile crvenih
glava, dok mu je laki trup tela padao nekud dole, na ruke koje su ga
doekivale da bi ga to dalje odbacile.
ta to radite s njim, ree starac u sebi. ta to radite. Jeste li
izgubili pamet, ljudi moji. ta vam je. Ne bacajte vie tog siromaha
pukog, tog jadnika. Pustite ga da ve jednom padne na zemlju, da se
razbije ili da vam za veita vremena pobegne. Ne muite ga, ja vas
molim. Preselo vam. Gubali se. Oh, ne doekujte ga pesnicama. ake
bar otvorite. Jer ga tako boli. Rebarca ete mu tanka polomiti, u grob
ga pre vremena oterati. Pamet ste izgubili.
...dobri moj Muhareme, oprosti starcu za sve ovo. J a sam kriv.
Jer sam prvi zapoeo. Sve sam prvi zakuvao. Ja sam grean, a ne oni.
Oni bi te malopre i propustili da te nisam ja zaustavio i odgurnuo.
Zato meni oprosti, a njih prezri. Pogledaj me, smiluj mi se. Ako
ikako moe, glavu svoju naruenu k starcu okreni. Hteo bih da
vidim hoe li ita moi da proita u mojim oima. Deko moj,
imam neto vano da ti kaem. Neto to ti nikad nisam smeo rei.
Neto to niko dosad nije uo iz mojih usta. Re je samo o tebi i
meni, i ni o kom drugom vie.
Uznemiren ali potpuno nepokretan, starac vide mladoenju.
Trao je oko gomile i ravnoduno gledao kako Muharema
bacaju uvis, i kako ga onda doekuju dole, iznad same zemlje.

87
Grickao je kiselicu, gledao kako je ko obuen, i ko je od koga
pijaniji. Video je preko gomile svadbarske konje i neiju stoku u
svojim njivama, ali tome nije pridavao nikakvu vanost.
Neka haraju, pomisli Kajica, neka haraju. Kad ve nema trave
- nek se najedu jema. teta jeste, ali ta ja tu mogu. Vano je da ih
ja nisam uveo u njivu. A majci ako je ao ita, neka ide i izvede ih.
J er nisam ja tu nikakva glava porodice pa da o svemu mislim. To ni
ubudue neu da budem, makar stari i Anelija pukli. Njih dvoje bi
hteli da mi na glavu natovare trista uda. Ali se ja, bogami, ne dam.
Ako misle ovom mladom da me zavedu, grdno se varaju - tvrda je
Kajica kost. Nisu mene ni pametniji ni mudriji mogli nadgornjati...
ako im je stalo da teta ne bude velika, neka poalju Muharema da
vrati konje iz ita. A ako Muharem ne moe - moi e Ivanka.
Ionako se ukoila stojei na jednom mestu, kobilina jedna. Nek i
ona pokae svoje modre nourde - kako ja celog dana ne savijam rep
poda se... ja, bogami, neu ni za ta prstom da maknem u ovoj kui.
Ja hou samo da jedem, da lovim ribice, i da ih dajem makama.
Neka me ostave na miru. Vrag ih odneo i s ovom svadbom. Sve su to
zakuvali Anelija i Ilija, bestraga im glava. Sva srea to se stari
oduzeo... s majkom u lake... a za Ivanku neu ni da ujem: jer ko
zna ta bi od mene traila...
Kajice, avole crvljivi, nastavi starac. Vidi li kako nam
Muharemicu mue. Ako u tebi ima i trunice muke snage, potri i
isprei se ispred njih, i reci: Stojte, sto vas avola ponelo. Ja sam
ovde glavni, reci, i zbog mene ste se sakupili. Zato vam kao jedina
muka glava, kao otac porodice, nareujem da prestanete muiti
naeg jadnog Muharema. J er nije on kriv, kai, jer nije on kriv to je
imao pevca, i to ga je put ovuda naneo. Zato prestanite tako da ga
bacate - ugruvae se. Bubrege ete mu odbiti, kosti mu smrskati kao
piletu, creva mu zamrsiti. Podvikni im da prestanu s ludom igrom, i
objasni im da ne da da ovek izgubi glavu ba na tvojoj svadbi.
Greh je i sramota to to s njim ine.
Ali se Kajica igrao s jaretom, koje mu je lizalo i trpkalo slane
dlanove. U gomili pijanih i raspojasanih nije ni primeivao starca
koji je slinio kao dete i gledao kako se bezduni svadbari igraju s
Muharemom.
Muharema su odbacivali tako snano da se po nekoliko puta
prevrtao u vazduhu. Video je nebo sa suncem i oblakom, koji mu se

88
pribliavao; ute stranine s jemom u koje nee ulaziti srp; krivi put
s grobljem na levoj strani, i dvojicu skitaa opruenih ispod kruke.
Gledani odozgo, svadbari su izgledali pomamniji no to su
bili. Negde nasred tog arenila to se gibalo, okretalo i vrtelo, belela
se mladoenjina kua i on je pokuavao, dok je padao, siguran da e
ga doekati neije ruke, da ugleda Ivanku. Ali se bliio zemlji tako
brzo da je nikako nije mogao spaziti.
Bol se razlivao njegovim slabim i izmrcvarenim telom. J er ga
nisu doekivali samo otvorenim akama i pesnicama, nego, po svoj
prilici, i nekim vrstim predmetima. Na mahove je gubio svest elei
da ne zaboravi samo Ivanku i petla, kog uopte nije mogao da nae
pogledom, opet dolazio k sebi, siguran da se nikad vie nee
onesvestiti.
Nosite me odavde, mislio je, nosite me odavde. Ne sramotite
me pred ovolikim narodom, preklinjem vas. Poimo u umu, preko
reke, i onda inite sa mnom ta hoete. Tamo me moete bacati s
noge na nogu, i igrati se sa mnom kao loptom. Onde me moete
doekivati i noevima. Neu se braniti ni ako me budete i vrelim
gvoem boli. Jer ja sam grean, i red je da mi sve poganstvo iskija
na nos. Zgreio sam toliko da zasluujem najruniju kaznu. Ui mi
odvalite s lobanje, nos mi srubite, oi mi iskopajte. Jer sam kriv, jer
sam vam pokvario dananje veselje. Starca Iliju zbog mene je lupila
kap, i ko zna ta e se s ostalima jo desiti. Sve zbog mene.
Izbaen s dotad najvie snage, pakosti i zlovolje, uz urlik i
vrisku, krenuvi gore rairenih ruku, Muharem oseti da mu je to
poslednji let u nebo, i da ga niko nee doekati kad bude padao.
Odozgo se stropotavao pljotimice, sa suncem medu
trepavicama. Bi kako je osetio: ekala ga je samo zemlja. Svetina se
razmae i zaurla kad u kako lupi; kad vide da se, ugruvan sav,
opruzi i izdui.
Dolazio je k sebi, polako otvarajui oi. U blizini nije bilo
nikoga, i on se morao naprezati da bi video ljude koji su se malopre
njime igrali. Nije ih mnogo razlikovao od ostalih; samo je znao da su
tamo negde oko trpeze, koja mu odjednom iskrsnu pred oima.
Vraao se iz dugog i bolnog predsna i nije mogao ni naporom
volje da izmeni sliku gomile koja je nedaleko od njega buala: eljad
je dubila na glavi, svi su tako stajali, i ili, i skakali, i pevali; i on im
je video noge koje su se udno kretale, hvatajui se nekog

89
nevidljivog tla, neke gornje zemlje. J o nije mogao da razabere gde
je, i kako se naao ba tu, ali mu je bilo jasno da bi trebalo da se
pokrene, i da se onda izgubi.
Pokrenuti se nije mogao. Pa je leao tako, zabaene glave,
rairenih ruku i iroko rastavljenih nogu. Zdrave i celovite misli sve
vie su mu dolazile u svest: Gde li je sad moj petao. Gde li je. Da li
su ga ve zaklali, ourili i oerupali. Ili je moda ve odavno peen,
skuvan i raskomadan?
Ali naopaki put nikoga pored njega nije vodio i on je ostajao
bez odgovora.
Tada mu se uini da vidi petla. Nije vie bio u Mrkojevim
apama. Oerupan i pokisao, iao je po gomili. Pokuavali su da ga
uhvate, ali nisu stizali. Ni ito koje su iz nevidljivih ruku prosipali
nije im moglo pomoi. Petao je koraao snano, sigurno, i Muharem
je bio srean; plam mu je ario obraze i mreio mu oi, koje su ga
bolele.
Poinjao je da shvata gde je, i suze su mu vlaile trepavice. I
dalje je umornim pogledom pratio petla. Ali on nije vie iao po
gomili, natkriljujui je. Sad se crveneo u naruju privienja koje se
zvalo Ivanka. Muharema opet obuze stidna radost.
Gde si to otiao, ree u sebi petlu. Kako si se usudio tu da se
zaustavi. Kako, kako, kako. Zar te nije strah. J e li ti lepo, crveni
moj. Dobro je kad ti je toplo i kad joj nisi teak. Tako, ostani tu jo,
mani druge, i gledaj da joj ne dosadi. J er i ona je, sirota, danas
premorena. Eto, celog dana je na nogama, a to nije nimalo lako. Reci
joj da me ne gleda, da me uopte ne gleda, i da okrene glavu na
drugu stranu. Neka se zabavlja s mladoenjom, i neka joj ne pada na
pamet da mene pominje. Odmah joj reci da se potpuno okrene: neu
da me ovakvog vidi i zapamti.
Suze su sve vie bubrile u Muharemovom oku, i on je video da
petao vie nije u Ivankinom zagrljaju. Drala ga je na grudima, i
vrsto, luda Mara. Petao je ispruao iju, mrdao glavom levo i desno,
ne elei da napusti enin zagrljaj.
Tako, i tu ti je dobro, ree Muharem petlu, i tu ti je lepo. Isto
kao kod Ivanke. Moda e ti u zagrljaju lude Mare biti najbolje. Jer
Ivanka ima mladoenju i druge brige. A luda Mara nikoga nema sem
tebe i mene: na iste smo grane spali, i ne ostaje nam nita drugo no
da i dalje budemo gladna, alosna i slona braa. Muharem se osloni

90
na laktove. Malo podie otealu glavu. I vide da nigde nema ni
Ivanke, ni lude Mare, ni petla; niti bilo kog poznatog. uo je kako
urnebesno galame tamo negde oko trpeze.
Nikome nije ni padalo na pamet da je iv, i da ga treba dii sa
zemlje i vodom napojiti. Leao je tako, nemoan da se makne, i
oseao da mu je lepo i prijatno to je sam, i to ga niko ne gleda -
sramote je bilo manje. Gde li je sad moj crvenko, moj petli, zapita
se i podie ga topla jeza koja za trenutak nadvlada bol u kostima i
mesu.
Tada spazi Iliju. Miran i ustolien, starac je gledao put njega.
Muharema je obuzimao strah od tog pogleda. Ostavljen od svih,
potpuno zaboravljen, s rukama oputenim preko stolice, starac je
mrdao usnama, elei, po svoj prilici, neto vano da kae. Pogled
mu je postajao sve strasniji i strasniji, a izraz lica sve izopaeniji.
Muharemice moj, ree ovek u sebi, moe li ustati. Ako te
kosti toliko ne bole, dopuzaj do moje stolice. Hou neto vano da ti
kaem. Neto to nikad niti si uo niti e ikada i uti. U pitanju smo
samo nas dvojica, i niko vie. I to to ti budem rekao, nikome ne
govori, pa ni crnoj zemlji. To je moja najvea sramota. Poveriu ti
se, a ti e biti dobar i zavezae jezik u sto vorova. Dovui se do
mene i pokuaj da zaboravi ovu dananju komediju. Sve zaboravi.
Sve mani k vragu. Jer e sve lepo biti. I oprosti meni, slabom starcu,
zbog kog tako nepokretan lei.
Starce, mislio je Muharem, dobri starce. Ne mogu do tebe da
dobauljam. Boli me svaka koica. I ini mi se da e glava nadvoje
da mi prsne. Utroba mi se kida. Noge su mi se utapile. Ne misli da
ne bih dopuzao do tebe da mogu. Kleknuo bih uz tvoju stolicu i
poloio ovu moju runu i grenu glavu na tvoja kolena. I ljubio bih ti
dugo stare i dareljive ruke koje nema ko da ti na krilu skrsti. Ljubio
bih ti i noge, i trag tvojih stopala i krajiak tvoje odee; i sve to je
tvoje. Molio bih te da mi oprosti to sam morao danas da te
zaikavam; to nisam klisnuo s petlom preko reke i u umu; to sam
se zaljubio u Ivanku, tvoju sadanju snahu - kako sam samo to smeo!
Starce, nastavi Muharem, ne gledaj me tako. to bei oi.
Plai me. I da me nita ne boli, izgleda da se ne bih usudio da ti
priem ruci. Obori malo pogled, ili mu bar promeni pravac. Ne
streljaj me tako, jer nikad neu smeti da se dovuem do tvojih nogu...

91
Gledali bi se jo dugo da ne bi nekih ljudi koji stadoe izmeu
njih.


16
Jade moj

Luda Mara poe da tri oko starca. Spoticala se i padala, dizala
se i opet posrtala. Od tranja ukrug mutilo joj se u glavi, pa joj se
inilo da ljudi koji jure za njom ne dodiruju zemlju, no da, iako bez
krila, lete.
Letela je i ona, hvatajui se stareve stolice i krijui se iza
njegovih lea. Kad bi joj se sasvim primakli, utljivi i bleskasti od
poude, koje im je bilo najvie u oima, i kad je i starcu postajalo
jasno da e je uhvatiti, ona bi se izvila i izmigoljila im se iz ruku:
tada bi i samog avola podsetila na polugolog i neuhvatljivog
gutera.
Toliko joj je bualo u glavi da nije mogla prepoznati one koji
su je gonili. Jedan je stvarno liio na Mrkoja, drugi je imao brkove
glavnog prijatelja, dok je trei podseao na sve ljude koje je do tada
srela i upoznala. Ali to to su, dok im je izmicala, bili jedna jedina
iva mrlja i masa, nimalo je nije bunilo: poodavno ne razlikuje ljude,
ne raspoznaje ih ba najbolje, i ini joj se da su svi isti i jednaki.
Trapavi i nespretni, ovog puta laki no obino, ljudi su
obigravali oko nepominog starca. Njukajui po vazduhu i sledei
neulovljivu enu, poluslepi od mutne elje i zla koje su sobom nosili,
saplitali su se o duge i ispruene stareve noge.
S mukom su ustajali i, pokuavajui da polete za njom, gazili,
gnjeili i udarali starca. Ali je vitko i preplanulo telo odskakalo od
zemlje i bealo od ljudi koji su se, sveano i bolesno nemi,
stropotavali i, strasno se grei, grizli travu i zemlju zubima.
Ne daj me, stari! povika luda Mara kad shvati da e je
epati zle ruke.
Starac mrdnu usnama.
Ljudi ni dalje nisu progovarali, i njoj se inilo da im se nikad
nee ni razvezati jezici. Ovako utljivi, izgledalo joj je, bili su
opasniji. Pogleda starca i poe prestravljeno:

92
Stari, jade moj, progovori! I reci im da me ostave...
Starac zatrese brkovima.
Pamet hoe da mi pomere, ree ona plano. .Zatiti me.
Trojici se pridrui etvrti. im poe da sledi njen opipljivi
trag, i on zaneme.
Gotova si, ree sebi, gotova si. Ovaj etvrti e ti smrsiti konce.
Zato bei to pre, ako nee ivu da te rastrgnu pred ovim starcem.
Skloni se ispred njegovih oiju: sramota je da tako star i nemoan
gleda kako te raepljuju, sramota bi to bila velika, a greh jo vei.
Mii se odavde, preklinjem te. Bei u joje - tamo tvoju bruku sem
njih niko nee videti.
Sve se okretalo i vitlalo oko nje: i sunce koje je i dalje putalo
iz sebe beskrajno duge konce i uarene niti; i nebo koje se sve vie
mutilo i paralo; i svetina koja je pristizala i seirila, pila i galamila; i
starac sam, ustolien i mudar, u vrelom i ujednaenom ritmu obletao
je oko nje, i njoj se inilo da e je ba on najpre uhvatiti i stegnuti
crnim, ispucalim i maljavim rukama.
Branie i ona starca ako mogne. Nee dati da ga epaju, gaze i
mue, niti e dozvoliti da ga onako bespotedno i sramotno polivaju
sumnjivim vodurinama, rakijtinom i splainama.
A ti, stari, ni repom da mrdne... i ba te briga to hoe da me
rastrgnu...
Uasnut, uvreen i musav, starac vide kako luda Mara odskoi
u stranu. Zaslepljeni ljudi pojurie za njom. Oseanje stida obuze
starca - u mislima je ve video kako je obaraju i mue.
Tamo, u joju, stigoe je. Od prvog udarca u lea zaljulja se.
Drugi ovek je epa za kosu. I privukao bi je k sebi da ne bi treeg,
koji je udari pesnicom u slabine.
ensko telo se izvi, kosa se prosu po pleima. Tako
prelomljenu, zabaene glave i podignutih ruku, polunagu i vrelu,
povedoe je stranom. Najodmorniji i najmraniji, onaj etvrti,
maioniarskom vetinom prosu je po zemlji i obnai.
Luda i najlua Maro, ree sebi, sad izdri. Oi e ti ispasti od
bolova i muka. Pamet e izgubiti od njihovog mutnog zla. Stisni
zube i zatvori oi. I ne gledaj ih - prezri ih tako. I zamiljaj kako se
nad rekom rastae i opet u klupko zamotava sunce.
Ljudi nisu nita govorili.

93
Lomila su joj se plea. Savijala joj se i u vor zavezivala tanka
kima. Oi je drala zatvorene, ali je ljude oseala oko sebe. Jer ih je
bilo svuda: i na njoj, i pod njom, i oko nje. I kud god bi se pruile
njene nemone ruke, nale bi njih. Primeivala je kako su vreli, i
kako drhte. Bio je to strah, znala je. Strah mesa i kostiju. Onaj isti
strah i tuga to su i nju ispunjali ak i u trenucima naslade,
najstranije odmazde ili bratimljenja. Zato se nije udila to ih je,
dok su se oko nje vrzmali, groznica onako drmala.
ula je kako umi reka, i kako podmuklo i prevarantski prolazi
pored njih. Razlikovala je uborenje, koje je sa svakim novim
talasom i u svakom novom trenutku bilo drukije: jedan je donosio
bratsku ljubav od koje se topilo uvreeno srce; drugi opasnu mrnju
koja je kidala i trovala mueno telo; trei je sjedinjavao bol s
nasladom, prelivao preko oiju jo guu, jo goru tamu; etvrti je
bio sav od krvave magle kojoj nije bilo kraja.
Reka je ila. Znala je to i oseala svojim nevelikim razumom.
Reka je odlazila i nije bilo nade da e ikad naneti ono to je ve
jednom odnela. Donosila je svaki put drukiji i drukiji strah i
strepnju, i ona se bojala da e potpuno izgubiti pamet. Reka je rasla
kao planina u snu padaviara. Talasi su se po njoj guvali; izrastale
su joj kvrge i guke po leima i slabinama. Voda je sve vie
nadolazila, i nigde vie nije bilo preanjih obala.
Reka je tako krupnjala, i eni se inilo da e svojim vodenim
hrbatom brzo dosei do neba. Reka, to modro brdo to se valja
pretesnim koritom, nije ni ljubav prevarene i unakaene sestre; ni
mrnja njena duboka i dugotrajna; ni naslada to se mesa s otrim i
po stoti put probuenim bolom.
To to tee k njoj, to to se na sve strane razliva i prua, to to
preti da ih sve petoro zatrpa i poplavi, strah je goli i veiti. Sledie ih
i nekud odneti, iako su na jednoj gomili - boji se osramoeno telo. I
niko nee znati gde je zapoela sramota kakvu jo nije zemlja
zapamtila. Bie to strano: izgledae kao da se nita nije ni dogodilo.
Reka ima telo. To je velika adaja. Reka ima i vrat koji je
srastao s trupom. Glava joj je iroka, zatupasta i rogata. Na elu ima
krunu od pene i gorobilja, koje veito nosi sve do ua. Sad zeva i,
primiui se, lie joj tabane jezikom od mulja i nanosa.
Ledena jeza poe pre vode uz glenjeve i listove raereenih
nogu. Bolom se ispunie okrugle i nene aice kolena, i slabo telo

94
poe da drhti i da se boji. Kad se uboge aice prelie bolom i
stravom, i kad ledene iskrice uzgamizae preko stegana, i kad se sva
strepnja zemlje i sveta skupi i savi u njenoj utrobi, slabi krik ote se iz
guvice poraenog mesa.
Ljudi znaju za strah, ali ne i za reku koja oko sebe mae
prljavim repom. uju krik, ali im ni na kraj pameti nije da razapeta
ena ne lae. Ne bi poverovali ni kad bi im ispriala ta vidi. Duga je
to adaja. Ide brzo, iako joj se noge ne vide.
Osedlana je, kao za trku spremljena. Gaze po njoj avoli i
nekakva uda kojima ne zna imena. Piste i zvide, i bukaju u vodu;
im jedni nestanu, niknu odnekud drugi, jo rogatiji i mnogo
klempaviji.
Vodena adaja ima mutne, velike oi - rekao bi ovek da iz
njih suklja neka magla. Bez zuba je, ali zato ima predug jezik. Otud,
iz sunerastih eljusti, iklja ledena voda. Munjeviti mlazevi imaju
samo jednu metu - njenu utrobu. Toi se tako smrzli otrov, i njoj
dolazi da jo jednom zajaue, da zakuka, i da smrtno uplai one koji
je dre razapetu. I ko zna ta bi sa sobom uradila da ne vidi kako se
oblik vodenog udovita menja: moda s novim avolom dolazi i
nova srea.
Protuva od vode i pene ne moe biti blie. Glavurda joj je sve
ira i krupnija, a mnogokraka zvezda izmeu rogova sve vidljivija i
runija. ena osea da joj je trbuh pun leda, pa se gri i previja, i bol
se sa svih strana uliva u najrunije i najbolnije mesto. Dah joj se
krati, ali jo ima snage za rei koje ljudi kao i da ne uju:
Brao, ne muite svoju sestricu... ne muite je, dobra moja
brao...
Za ljude je ona udo. Ne ono od vode i nanosa, ve obino
zemaljsko udovite od kostiju, mesa i koe koju treba to je mogue
vie razapeti. Znaj u znanje praotaca: da udo pod sobom treba goreti
i sagoreti; da mu treba stati na rep, a onda mu ruku staviti u grkljan;
da ga treba dugo i dugo muiti i zlostavljati, tako da glogov kolac,
poboden u glavu, smatra za nagradu.
Oni jo svata znaju - zato je tako dugo ne putaju ispod sebe.
Oni tako mnogo znaju da im se nita ne govori. Ista im je samo
misao - dvonogog avola bodi i probodi, i kako zna prikuj ga za
zemlju; jer bludne i rune misli budi u mirnim i zaposlenim ljudima;
unitenog ga ostavi usred ovog Kajiinog joja - nek i ostalim

95
zmijama otrovnicama bude jasno ta ih eka budu li se motale i
uvijale oko puta na kom se slavi, peva i pije.
Ljudi su samo ljudi - nita ne razumeja. Gledaju je i ude se.
Vide da plae, i krivo im je to im kvari zabavu i uivanje. Radije bi
je gledali nasmejanu. Vilice im se krive od nezadovoljstva. ude se i
tome to mie usnama. Po svoj prilici, hteli bi da razumeju i shvate
rei koje s mukom prelaze preko njenih usana. Ne mogu. ini im se
da mumla. Ali, to su prave, ljudske rei.
Luda Maro, apue ena, luda Maro. Nemoj vie da se boji.
Prola je reka s elenkom na glavi, nisu te pokrili njeni prljavi talasi.
Sad je red da se smiri i kae sebi da ti je dobro. I jeste ti dobro.
Nema vie posla s adajom, no s anelima. Jer oko tebe su zaista
aneli, njih etvorica. Vidi kako su im rumena i nasmejana lica. Krila
im ne vidi, ali to ne znai da ih nemaju. I srca velika oni imaju, srca
aneoska. I zato to su dobri, ine ovo s tobom. Saalili se. U stvari,
oni te ovo brane od avoljih sila, i od zlih ljudi koji se tu negde
vesele, i koji bi te najradije rastrgli na komade kao gladni psi. Vidi,
oni e te i odbraniti - toliko su dobri. I ti e, kad ustane, poljubiti
njihove stope, i bezbroj puta u sebi izgovoriti molitvu koju si, po svoj
prilici, zaboravila. Ii e njihovim tragom i blagosiljati ih. Tako se
mora zahvaliti braniocima.
Mrak joj se hvata oko trepavica, i njoj se ini da nikad nee
svanuti. Ne zna tano gde je: zna samo da se sva pretvara u ono
mesto koje je iga i pee. Kravi se i ugiba zemlja pod njenim
pleima. Bol je rainja i raspameuje, ali ona zna da svako zlo ima
kraj, pa i njeno da e ga imati i ne da ustima da jauu i milost da
trae.
Mrak je sve gui ispred njenih oiju i ona vie jasno ne vidi
pomamljenu etvoricu. Izgleda joj da su se pretvorili u jednu masu, u
jednu jedinu izraslinu bolesnog i vrelog mesita. Teka je njenom
izmrcvarenom telu ta gomila, pa joj dolazi da iupa svoje ake iz
njihovih i da stegne sebe za grkljan. Ali snage ima samo za rei koje
niko nikad nee razumeti.
Runa i gadna Maro, opet apue ena, posluaj me. Ne ljuti
se na njih, na anele. Nesreni su i jadni, zar ne vidi. Pa kad im
nita drugo nije ostalo, pusti ih da se bar poigraju s tobom. Sad te
boli, ali ti nita od toga nee biti. Vanija je njihova srea od tvojih
muka. Odavno ti to govorim, a ti stalno zaboravlja. Poela si da

96
pamti rune stvari - moram te oduiti od toga. Ne budi zlopamtilo. I
pusti ih da se ale s tobom: moda e im se uiniti da tako postaju
ljudi.
Smiri se, tugo moja. Naredi srcu da uuti - dosadno je to
njegovo cviljenje. I ako nisi zaboravila reci, kai im da se ne obaziru
na tebe i na tvoje suze. Neka ine ono to ine - neka nesrei svojoj
daju oduka. Reci im da nisu prvi koji ti zadaju bol i koji te ovako
mue. Kai im da ljudi rade to s tobom godinama. Uhvate te i
pesnicama izudaraju. Kad potiljkom tresne o zemlju, ponu da te
peku. Ne proe mnogo vremena a ti, veito tako dronjava i bosa,
primeti kako ti raste trbuh. Posle davi decu ili ih ivu baca u
Ljenicu. Zatim nastavi da skita po selima, da prosi i da
blagosilja. Moli se Bogu ili najbludnijem drvetu u umi za due
svih ljudi koje si srela. Najvie se boji za one koji su te ivim
ognjem pekli: jer ti se veito ini da su, posle onog to su s tobom
inili, jo nesreniji i alosniji.
Reci im da se ni ubudue neu na njih ljutiti. Ne dam da se u
moje guravo srce uvuku mrnja, zlo i pakost. Mogu initi sa mnom
ta god hoe i kad god to budu hteli. Ja u pored seoskih plotova vui
trbuh, a onda u bacati u reku ono to sam i dosad bacala. I to e tako
trajati ni manje ni vie no hiljadu godina: oni brkati, crni i
zadovoljni, a ja veito pokorna i uplakana. Kai im to i zatvori oi. I
okreni se, jade moj.
Uini joj se da nedaleko od mesta na kom je leala stoji starac
Ilija. Ispolivan vodurinom i splainama, raskopan i mlohav, jedva se
drao na nogama. Stajao je i sve se vie nadnosio nad sramnu
gomilu. Oi njegove otete sve vie su krupnjale - u njima su se
okretali veliki krugovi tamne vode. Tako razglavljen i nemoan,
podnaduo i nem, sve vie im se primicao.
Stari, ree mu ena, hoe li to i ti da me mui. Da bude peti,
je li. Ne branim ti se ja, mrcino matora, ali se bojim da e ti dua na
nos izai im mi se primakne. Pustila bih te kad bih znala da e
posle toga ostati iv i da e ti se povratiti govor. A poto nisam
sigurna da e tako biti - bei od mene. Otrovae se, i avo e ti
umileti u srce. Star si da bi postao aneo, ovek nikad nisi ni bio, pa
se zato mii s tog brega. I ne gledaj me tim tvojim crnim i
zakrvavljenim oima. Idi, nisi dobar. Jer si muio Muharema. Kriv si
poprilino za njegovu nesreu, i zato ti ne dam ni da priviri k meni.

97
Iz zemlje i pene izroni Muharem.
Muhareme, to plae, ree ena. I to si se tako snudio,
nesreo moja. Nije to, valjda, zbog petla. Ako je samo zbog njega,
morau da te grdim. Ne vredi plakati za perjem. Jo bih te i razumela
da plae za onima koji su ti ga uzeli. Oni su pravi nesrenici. Ti nisi.
Ti si... ti si obini i dobri Muharem. Ne ljuti se na njih - oni su
aneli, iako im jo niko nije video krila. I ta god urade, sveto je. Pa
zato ne huli, izgrdi srce ako uzdivlja, sagni izboranu iju, pa trpi.
Skruen, bos i dronjav, s rukama prekrtenim na prsima,
Muharem poe stranom i pravo k njima. Lice mu je bilo bledo i
izgrebano, a oi uplaene. I njoj se inilo da neto alosno i vano
hoe da joj kae.
Muhareme, ree ena, Muhareme. Ti moe doi. Drae me
za ruku. Bie mi lake muke da podnosim. ini mi se da bi mi bolovi
prestali kad bi me ti uhvatio za ruku. Doi brzo. Hou neto da ti
kaem. Ponekad mi se ini da smo iste krvi, i da nas je podojila ista
sisa. Jeste, mi smo braa. Ako to dosad nisi znao, od danas zapamti.
Zajedno nas i mue: mene bole tvoje, a tebe moje rane. Tebi se otac
ne zna. A ja ne znam ni majka ko mi je bila. Othranili su nas i podigli
isti ljudi, ba ovi koji nas danas mue. Zato oni i imaju toliko pravo
na nas, i zato im se mi ne protivimo mnogo.
Muharem poe da se pretvara u avola. Pokazae mu se kozje
ui, nikoe mu rogovi i rep. Ruke mu zamenie krilca, a nos
crvenomodra izraslina. Na ramenima arenog avola stoji petao i
mlati krilima od plamena.
To je zato to si bio dobar, ree glasno ena. Samo na dobre
kidiu avoli. Ali se ti ne sekiraj mnogo zbog toga - preobratie se u
oveka im ti prva zla misao umili u srce.
Gua tama. Sad vie ne zna da li je ikad i videla sunce i
svetlost. Dah poe da joj se krati. Utroba poe k duniku - to je
gadna teskoba. Sva se zemlja ljulja, i ona vie nije sigurna da se s
brkatim anelima nee survali u provaliju.
To to sa svih strana nadolazi, taj mrak, reka je. Reka velika i
crna. Reka bez imena, mostova i obala. Tako je velika i brza da bi i
adaju s elenkom pokorila i potopila.
Reko, crna reko, ree ena. Najcrnja reko. Najlepa moja
sestro. Prei preko nas. Htela bih da zaboravim sve to sam dosad
znala: i svoj bol kojim dosadih i bogu i ljudima; i dananju svadbu sa

98
svadbarima i anelima koji mi isprtie telo; i starca Iliju s
Muharemom i njegovim petlom; i Ivanku s mladoenjom; i one
nesrenike na putu, one skitnice to se gledaju s grobarima. I sve, i
sve da izae iz moje pameti.
Crna moja reko, poplavi nas. Odnesi sa sobom i moju i
njihovu sramotu. Odnesi je tamo gde nema ljudi, i gde niko nikad za
nju nee saznati. Predajemo ti se. Poigraj se s nama. Pregazi nas.
Htela bih da posle izaemo isti i lepi. I da jo jednom pokuamo da
budemo ljudi.
Reka raste kao bol.
Na breuljku, iznad joja, stoje etiri oveka. Nita ne rade,
sem to gledaju kako se na suncem sprenoj ledini gri i savija
polunago telo lude Mare. Spokojni su, ali jo ne mogu jedan
drugome u oi da pogledaju. Njih reka koja juri kroz joje ne
podsea ni na ta. Ona se ni po emu ne razlikuje od drugih reka i
potoina koje su do tada viali i gazili. Jer ona samo donosi i odnosi
vodu. I nita vie.


17
Kajica i greh

Kiselo iskeen, Kajica spazi etvoricu. Crneli su se u joju,
oko lude Mare. J edan joj je gazio crnu i dugu kosu, dvojica su to
gledali, a etvrti je radio neto runo. Nije dokraja shvatao tu igru, ali
se gadio. Znao je da i on uskoro treba tako neto da otpone i studen
mu je ledila kimu i krivila vilice. alio ju je otprilike kako se ali
neko ko nepravedno dobija batine. ena se bacakala i jaukala, i njega
je obuzimao samrtniki strah.
Bogami, niko nee mene nagovoriti na tako neto, pomisli on i
skoi. Mogu mi oni dovesti i deset Ivanki - nijednoj neu ni da se
primaknem. Nije Kajica lud: ja da im to radim, a one da viu i da
plau. Pa me mogu lako i na sud odvesti. to je najvanije, onako
moe i da se umre. Ne ide mi se na robiju zbog neijeg efa. Imam ja
pametnijih stvari. A starcu ako je do neega stalo, ne znam tano
kakvog to naslednika eli i stalno spominje, neka sam izvoli. Meni
nikakav naslednik ne treba. Ja hou da sauvam zdravlje, moda i

99
ist obraz, i nita vie. S majkom se ne svaam, nisam ni gladan ni
edan, i vrlo sam srean. Ni porez nam nije ba mnogo velik. ivimo
mirno, naroito ja. I nije mi ni na kraj pameti da se provodim. Ako je
do zabave, imam je - tu su make i ribice.
Zgaen i uplaen, Kajica potra stazicom koja je ila sve do
starca i trpeze. Kad spazi da mu neki svadbari idu u susret i da se
neto doaptavaju, on se narogui. Popravi cvet na reveru kaputia,
nakalja se i zauze pozu kavgadije. Ali mu ni to ne bi dosta, sam
sebi nije bio ubedljiv, pa poe da pevui neku bezobraznu pesmicu.
Ljudi se skrajnue s puta. Kad primetie da ne pue od
nadmenosti, stadoe da se kikou u ake.
Kajica se osvrnu. Uini mu se da su ga se uplaili i poraste za
glavu. Ljude to jo vie zaudi, pa izbeie oi. On im prkosno ree:
Nema kod Kajice labavo! Nema, nema!
Ljudi zinue.
Da, da! ree Kajica. Nema kod mene mrdanja!
Ljudi sklopie vilice - kljocnue im zubi.
To Kajicu uplai. Pomisli da e poi za njim, da e ga uhvatiti
i ispljuvati, zaklati i odrati, pa pouri.
Iza njega, na putu, svadbari ostadoe kao ukopani. A malo
podalje, na ledini, neko poe da zapomae i da priziva majku.
Spazivi starca pred sobom, Kajica se preobrati u starog
plaljivca i podrugljivka. Ne htede da ga zaobie. Poe pravo k
njemu. Shvati da je starac nemoan, i da nikako nee moi da
podigne ruke kojima bi ga strievski jako klepio iza uiju. Osmeli se
i stade uz samu njegovu stolicu. Starac ga je gledao. Kajica mu ree:
Okamenio si se, a? Starac nita ne odgovori. Ti li si hteo da me
upropasti, je li? Govori. U starevim oima kao da neto blesnu.
Izgleda da se zrak svetlosti zapleo u ukaste ilice njegovih enica.
Hteo si da me oeni, stari, ree Kajica nadmeno. Da mi
kuu iskopa.
Stareve oi se smraie.
A to boli! ree Kajica i poe da ga cima za brk. Video sam
malopre, na ledini, u joju.
Stareva glava poe da se klati. I ko zna koliko bi tako mrdala
da je Kajica ne vrati na staro mesto. Pusti mokri brk i gadljivo
odmahnu rukom.

100
Neki ljudi su gledali kako ga cima za veliki nos i kako mu
neto govori starateljski blagim i pomalo podsmeljivim glasom.
Kajica se sueli s gomilom. Opet mu slabano telo proe strah.
arao je oima po skupini i traio najpijanije. Tada spazi glavnog
prijatelja: s mukom se drao na nogama, a i rei je nekakve nejasne i
mutne izgovarao.
Kajica poe da mu se prikrada. Tako se veto i oprezno
provlaio izmeu svadbara da ga ne primetie ak ni Anelija ni
Mrkoje.
Glavni prijatelj ne oseti kad se Kajica pobode uz njega. Po
svoj prilici, ne bi osetio ni dueg ni veeg oveka. Stalno se petlio i
vraao na sedite. Psovao je one koji su posluivali jestivom i piem,
jer mu vie nisu davali da pije.
Sad u te udesiti, ree Kajica u sebi, sad u te udesiti. Kotae
te dananji ruak, dajem ti re. Treba i ti da zna da nema sa mnom
ale.
Kajica se nakalja i u basu izgovori ovekovo ime.
Glavni prijatelj se okrenu i povika:
Gde si, mladoenja, sabljo britka! Gde si! Traim te ve ceo
sat, a ti i ne haje za mene!
Tu sam, pisnu iznenada Kajica i naljuti ga sopstveni glas.
Tu sam, glavni prijatelju, dodade neto muevnije.
Ti si ovde glava porodice, je l' tako! zakrklja glavni prijatelj.
Pa naredi da mi se donese boca rakije! J er kakvo mi je to veselje
kad nema da se pije do mile volje! J e l' tako, Kajice, munjo iz oblaka,
je l tako...
Rakije ovamo! povika Kajica kretavo i jo jednom ga
naljuti izdajniko grlo. Rakije, kad kaem!
iv bio, sine moj! zaplaka glavni prijatelj i rairi ruke.
Kajica mu smiljeno pade u zagrljaj. Glavni prijatelj poe da
se trese od plaa i sree, i Kajica mu zavue ruku pod kaput. I pre no
to se starac smiri, izvue otuda debeli novanik. Pokretom avola
strpa novanik u nedra i izmae se.
Glavni prijatelj izgubi oslonac i zaljulja se. I pao bi sledeeg
trenutka da ne bi velike stolice koja ga zadra. Kajica utnu nogom
stolicu i glavni prijatelj niice pade na zemlju.
Celu tu igru, koja je trajala samo nekoliko trenutaka, pratila je
jedino Ivanka. Ona se i ne zaudi kad vide kako se starev novanik

101
izgubi u Kajiinim nedrima. ak ni obrve ne podie, niti bilo ta
drugo uini. Vide kako glavni prijatelj pogodi glavom nekakav
lonac, i osta mirna.
Gleda me udno, proaputa Kajica. To me nikako ne raduje.
Ako me i dalje bude tako gledala - zlo po mene. Trepni bar jednom,
vrag ti oi iskopao. Kako moe tako dugo u jednu taku da gleda,
avole krakati.
Kajica brzo nestade iz oiju glavnog prijatelja. Nae se sam
samcit, i slatko oseanje greha ispuni svaki deli njegovog krhkog
tela. Laktom napipa novanik i poradova se. itav trenutak premirala
mu je ruka od topline, i on zaele da do kraja ivota ostane lopov.
Blago meni s tobom, ree u sebi novaniku, blago meni. Ti si
mi peti od jutros, najmiliji, i, po svoj prilici, najdeblji. Ti si moja
srea i moja slast, debeljko crni. I da mi tebe nije, tee bih i tunije
doekao no koja preti da me udavi. Samo u uz tvoju pomo ostati
iv, debeljko moj.
Usred tople i kratke drhtavice podie glavu. Ivanka ga je
gledala kao i malopre.
Nikako ne trepe, pomisli Kajica. Kako moe, munja je
spalila. Ja i kad ne gledam u sunce, stalno trepem, a ona
upeobrazila kao da su joj oi od stakla i ugljena.
Ivanka ga je jo gledala.
Osvetiu ti se, ree u sebi Kajica i pokua da zauzme pozu
mrzovoljnog natmurenka.
Ali je slatka i topla drhtavica tiho tresla njegovo telo, i on
nikako nije mogao da se namrti. Pa ju je gledao, sitno trepui i
crvenei.
Ivanka kao da je tek poinjala da ga gleda.
Kajica se ohladi i poe trezvenije da misli. I prvo to uini bi:
isplazi se na nju koliko god je mogao.
Ona se ni tad ne zaudi. I on poe manijaki da se plazi, da
kalje, da krklja.
Sva srea to ga je gledalo samo pola svadbara, i to meu
posmatraima nije bilo starca Ilije i Anelije.


18

102
Dobri moj stari

Ivanka vide kako se itava gomila ljudi i ena okupi oko
Mrkoja, koji je drao pevca za noge. Meu onima to poslednji
pritrae bio je i Kajica: istezao je iju, drao ruke u nedrima i
pljuckao naprazno. Mladoenju zaklonie neija lea, i on vide
Mrkoja razjapljenih vilica. Toliko se smejao da joj se inilo ispae
mu klimavi i retki zubi.
A ta emo sad? zapita neko iz gomile.
Zini da ti kaem, ree Mrkoje i poe opet da se kikoe.
Vrati petla Muharemu, ree neka mukobanja i progura se
do Mrkoja.
J ok! tucnu Mrkoje. To nikako!
Ogreiemo se, ree mukobanja i, nabravi obrve, poloi
teku ruku na Mrkojevo rame.
Ma neemo, ne boj se! kljocnu Mrkoje zubima.
Lako ti je s Muharemom, ree ena muklo. Napadni jaeg
kad si takav mudonja.
Ljudi poee da se cerekaju. Mrkoje poblede, ali se pritvorno
nasmei. Onda pogleda enu i ree joj:
E, jesi avo. Pravi pravcati avo... avo u suknji...
enetino krezuba! odsee ena i poe.
S prikrivenim uenjem Mrkoje pogleda svetinu to se
cerekala, osvetniki stisnu petla, obrisa sline rukavom i ree:
Eh, napila se pa ne zna ta melje.
Neki deko, po svoj prilici, Kajiin drugar, prui Mrkoju
okanj s rakijom.
E, sad emo malo da se igramo, ree Mrkoje i noktom
raepi petlov kljun. Iznenaena svetina uzbua. Poee se smejati
ak i crnim maramama zabraene babe.
Tada Ivanka spazi kako nekoliko svadbara prie Muharemu,
koji je leao. Vie mu nije videla velike crne oi ni izubijano lice.
Sad mu je gledala samo bosa i pranjava stopala.
Ej, Muhareme, ree ovek. Jesi li iv?
iv sam, proaputa Muharem i bolno se nasmei.
A mi mislili da si odavno odapeo, ree ovek kroz smeh.
iv sam jo, iv sam jo, ree Muharem tiho i sa strahom.

103
Pa smo doli da te zakopamo, poali se drugi ovek.
Muharem se nasmei i oseti da mu se primie vrtoglavica.
Htede da ih zapita to su doli, ali se poboja da e ih time uvrediti, pa
outa. Bilo mu je jasno da nisu tek onako. Najzad se osmeli:
Trebam li vam to... to ste doli... da opet nisam kriv, Hi
tako neto...
A avo bi ga znao, ree trei ovek. Izgleda da smo svi
krivi. Ali to preskoimo.
Muharem se nekako nalakti i upita zadihano:
to ste doli?
Da te vidimo, zaboga, ree drugi ovek. Ni zbog ega
drugog. to se plai?
Pa... jeste li me videli? proaputa Muharem. J este li me
dobro videli...
Tek kad ustane, dobro emo te videti, ree trei ovek.
Muharem se uplai. Ree:
Opet neto hoete... da neete opet sa mnom da se igrate...
Ma ne, Muhareme, ne, ree prvi ovek. Kakvo igranje!
Hoemo samo da ustane i da se malo proveselimo. Da cvrcnemo po
koju. Sveanost mu nekakva danas doe. Eto, to hoemo.
Boe, kako ste dobri, promuca Muharem.
Zato dobri to hoemo da se malo proveselimo s tobom,
ree prvi ovek. Dobri su samo oni koji se danas ene i udaju, i oni
koji su doneli onoliko jela i pia. Je l tako...
Boe, kako ste dobri, jedva ree Muharem i suze mu
skliznue preko jagodica.
Ustani, ree prvi ovek. Ustani, Muhareme.
Izgleda mi da je bolje ovako, apnu Muharem.
Nee biti ba tako, ree drugi ovek i uhvati ga za rame.
ini mi se da ne mogu da ustanem, ree Muharem i
uplaeno ih pogleda. Sav sam izlomljen.
Mi emo ti pomoi, ree prvi ovek.
Podigoe ga sa zemlje. Uzee ga meu se. Krenue.
Oseao je da bi se sruio na zemlju da nije bilo njih. Krv mu je
nadirala u glavu. Povraalo mu se. Video je kako svud oko njega
igraju, kako piju, grle se i razbijaju boce s rakijom. Nedaleko od kola
koje se luaki okretalo, dvojica su se tukli. Ve podeljena i

104
opredeljena, svetina ih je bodrila: jedni plavog a drugi crnog
kavgadiju. Obojica su bili raupani, krvavi i posustali.
Razvadite ih, ree Muharem.
Kakvo razdvajanje! ree neko. Da moemo, mi bismo ih
jo vie zavadili i zakrvili!
S Muharemom izmeu sebe ljudi nastavie da mile. Vie su ga
vukli nego to je iao sam. inilo mu se da su mu noge od drveta, da
e mu ruke otpasti im ga puste. Koraao je neveto, kao dete koje
prvi put hoda. Savijao se koliko je mogao kako bi preduhitrio kaalj.
Kud ete me to? zapita Muharem. Kud me to vodite?
Nigde, bolan bio, nigde, ree jedan od trojice.
Pustite me da padnem ako sam vam teak, ree tiho
Muharem.
Kako ti moe biti teak, ree ovek. Nikome ti,
Muhareme, ne moe biti teak.
Dobro, ali kud me to vodite? zacvile Muharem.
Niko mu ne odgovori. Zapljusnu ga talas vrtoglavice. Dolazei
k sebi, upita ih:
A ta je s mojim petlom?
I njega e videti, ree jedan.
Ljudi su prolazili pored njih etvorice. Izgleda da su mislili
samo na svadbu, na pie i na veselje.
Muharem je bio srean to ga niko ne gleda. Boe, kako mi se
muti u glavi, pomisli on i klonu.
Kad izaoe iz najvee guve, Muharem ugleda Ivanku.
Stajala je mirno, nepokretna kao i kad ju je malopre video. Iza nje se
nazirala trpeza s velikim i okruglim hlebovima, pitama i oglodanim
ovjim glavama. Oko nje nikoga nije bilo. Tako sama, gledala je
iznad nemirnih glava to su kao u nekom tesnom loncu kljuale i
meale se. Iskiena vencima i travom, arena i nepomina, Ivanka je
skrtene ruke drala na trbuhu.
Kad shvati da ga vode pravo k njoj, Muharem ree:
Zaobiimo je.
A, to nikako, ree ovek. Jedino joj ti nisi estitao.
Ne privodite me njoj, proaputa Muharem.
Zato? brecnu se ovek. Nije, valjda, gubava.
Ali sam zato ja gubav, apnu Muharem.

105
Ne petljaj, bolan bio, ree ovek. estitaj joj i ne mudruj
mnogo.
to to ne biste vi uradili mesto mene? zapita Muharem.
Pitala je malopre za tebe, ree ovek. I kako bi sad bilo da
ne ode...
Pitala, kae, za mene? proaputa Muharem i obli ga stidna
rumen. ta je pitala? Da joj nisam bio neto potreban... moda je
htela da je posluam... ili tako neto...
Pitala je jesi li iv, ree ovek.
Pa lepo je od nje i to, zadrhta Muharem. Ali bih joj radije
estitao drugi put. Vidite i sami kako sad izgledam. Trebalo bi da se
operem, oeljam ... poklon neki da donesem...
estitae joj i bez svega toga, ree ovek. Vrlo vano to
nisi spremio poklon.
Spremio bih se ja da sam znao da e joj svadba biti ba
danas, ree Muharem. Ali nisam znao.
Pobodoe se ispred Ivanke. Dok su ga drali za ramena,
pokuavao je da stane vrsto, da se uspravi. To mu nije polazilo za
rukom: bol se svrdlao u kolenima, a onda se irio ravnomerno i
prema krstima i prema ukljevima nogu.
Ivanka, snajice, poe jedan od njih. Evo i Muharem hoe
da ti estita udaju.
Muharem zadrhta. Poboja se da e zaplakati. Glava mu klonu
prema grudima. Izbee kaalj. Obuze ga stid. Hteo je da joj kae:
Ivanice, evo i mene da ti estitam. Sreno. I ne ljuti se na mene to
ti na svadbu dolazim ovakav. Ne kori me to sam ti pokvario veselje.
Oprosti mi to stalno mislim na tebe. Nemam na kog drugog. Da na
tebe ne mislim, odavno bi me moja bolest gadna pokosila. Oprosti mi
to u na tebe misliti dok god budem gazio po zemlji; nijednu drugu
ne mogu da zamislim na tvom mestu. Ne grdim te to si se udala i to
si me ostavila. Nita za to. Vano je da te nisu odveli daleko: tu smo,
susedi kao i ranije. I jo vie od danas - braa. Ti si moja sestrica. I ja
u da te titim od nasilnika i nevaljalaca.
Ali nije mogao ni da zine. Samo su mu usne drhtale a oi
sevale. Krivilo mu se lice, i ljudima koji su ga drali inilo se da
hoe da kine. Nikad je nije promatrao tako izbliza. Uplai se njenog
velikog trbuha i ruku koje su ga podupirale i uvale. Znoj ga obli.
Htede da krene, ali brzo oseti da e ga noge izdati.

106
Ljudi su ga gledali oekujui da kae bilo ta.
Glavu je obarao prema grudima. Video je svoje dronjke, koji
su drhtali. Stideo se svoje golotinje. Nije imao hrabrosti da je jo
jednom pogleda.
Pa estitaj joj, Muhareme, ree onaj koji ga je drao za jaku
kaputia.
Muharem tiho zajeca.
to plae, Muhareme? zapita Ivanka iz basa.
Muharema zaguie suze. Snizao bi se na zemlju, pao ispred
njenih nogu, da ne bi oveka koji ga snano prodrma.
Ma ta ti je, ovee boji,'ta ti je? ree ovek.
Zna, sekira se to nije doao s poklonom, ree drugi ovek.
Boe, kako sam srean, pomisli Muharem. Pita me to plaem.
Znai da misli na mene i da je peku moje suze. Nisam se prevario:
stalo joj je do mene. Kako sam srean... raalila se gledajui me...
omekalo joj srce, koje dobro poznajem... eto, nisam ba mnogo
nesrean, i treba da prestanem da plaem...
Ivanka se mrtila ne krijui gaenje. Gledala je kako ga vode i
odvode pored nje. Ba su mogli i da mi ga ne dovode, pomisli.
Budale pijane, misle da mi je potrebno njegovo estitanje. Kako tu
stoku boju nije stid: koga mi i ta mi estitaju - ono usukano pile to
lovi ribice i daje ih makama, onog nesoja kom e dua na nos
izleteti im prvi put legnem preko njega.
Ivanka spazi kako se trojica s Muharemom zaustavie kraj
starca Ilije. Primeti jo kako Muharem podie s grudi svoju crnu
glavu i kako preplaeno pogleda nepokretnog i izbeenog starca.
Stari! viknu ovek. Dobri moj stari!
Neto nalik na suze zaiskri se u uglu starevih oiju.
to su te ostavili, starino? nastavi ovek gromoglasno. Pa
svi otili! Pih, sramote! Nikog nema ni ruke da ti na krilo vrati! Ni
nos da ti obrie! Bruke ove, bruke!
Starac se gledao s Muharemom. Nije imao snage da pokrene
jezik, niti da zaustavi suze, koje su urkom tekle niz njegove
mrkoute obraze.
Muharem se jedva drao na nogama. U sebi je aputao: Dobri
stari, vidim da su te svi ostavili. Svi igraju i pevaju, i nije ih briga to
ti takav samuje. Ali, ne ljuti se na njih, stari moj, veselje je danas
veliko. Sinovca eni, snaju su ti doveli, pa ih pusti da se izjure i

107
naigraju. Ni ja se na njih ne srdim, iako su se onako sa mnom
poigrali. Zato im i ti oprosti, stari. Da smem, ja bih kleknuo preda te i
vratio ti na krilo ruke. I negovao bih te, i uvao bih te, i hranio bih te.
Ali ja ne smem ni da ti priem, jer znam da me se gadi, i da me
prezire. to me tako gleda, dobri stari, to me toliko prezire i ali.
J er nisam ja nesrean onoliko koliko misle i koliko se tebi ini -
malopre me pitala to plaem, i jo je neto htela da mi kae, neto
lepo, ali nije mogla od ove trojice to me dre da ne padnem. Onda
jo ujem i ovo: petla e da mi vrate, rekli su, jer im ne treba. Nisu
gladni, kau. A dok mi je petla nema meni nesree - mogu da sanjam
ta hou, pa i s Ivankom da leim u istom krevetu. A to sam ovakav,
ne mari. Brzo e to da proe. Hou da ivim, stari, hiljadu godina, i
da ti budem prijatelj i desna ruka u nevolji, ako dozvoljava. eleo
bih da ozdravi, i da mi i dalje nareuje ta i kako da radim na
imanju. Dobri stari, ne plai i ne plai me tim tvojim ludim
pogledom...
Muharemu se inilo da starac pokuava da ustane, da se
makne, da podigne i rairi ruke.
Slini i dalje sam, stari, ree tuno ovek i Muharema kao
lutku okrenu na drugu stranu.
Budi hrabar, ree Muharem u sebi, i oseti da bi i bez njih
trojice mogao stajati na nogama. Budi vrst i ne cmizdri. Sve ide
nabolje. Obeali su da e ti vratiti petla. Veruj im. Nikad ni u koga
nemoj da sumnja. I raduj se unapred. Koraaj sigurno i svi e
poverovati da nisi slabi, i da e zaista iveti hiljadu godina.
Stigoe do najbunije gomile.
Evo Muharema! ree neko glasno.
Gomila se malo razmae, i on vide Mrkoja s petlom na krilu.
Gazda-Muhareme! povika Mrkoje. Gde si dosad, bogati?
Tu sam, apnu Muharem i sledi se.
Nemiran, raupan, s krilima koja nisu htela da prilegnu uz
telo, petao je pokuavao da kukurikne, ali nije mogao od rakije koju
mu je Mrkoje sipao u drelo.
Muharemovo lice bolno se iskrivi. Ne plai, ree sebi. Jo je
iv. Ako su ga napili, to ne znai da e ga i pojesti. Nisu oni ravi.
Hoe samo da se igraju s njim. Pa neka se i poigraju, na kraju
krajeva. Vano je samo da se nas dvojica vratimo zdravi i itavi kui.
Poigrali su se i sa mnom, pa me evo jo ivog. Izlomili su me celog,

108
namuili me, ali, boe moj - svak jednom mora da doivi nesreu
koja ga ekaj Pa bolje danas no sutra. Bruka i pad ekaju svakog
oveka, pa ne bi bilo ljudski da sa svojim petlom izlazi iz obavezne
igre. Najvanije je zasad to se jo nije naao u kotlu vrele vode.
Da ne bi jednu aicu, Muhareme? zapita Mrkoje i vide
tanki i neni petlov jeziak.
Ne bih, ree Muharem i odmahnu glavom.
Bogami, ovaj tvoj deko hoe, ree Mrkoje izruivi iz
okanja i poslednju kap rakije u petlovo drelo.
Svet se vrzmao oko Mrkoja, gurao se i galamio, i on nije
mogao dobro da vidi petla. Pokuavao je da se osloni na noge.
Vraalo mu se pouzdanje. eleo je da ga to pre puste ona dvojica,
da maknu svoje ape s njegovih ramena, koja ga vie nisu bolela kao
ranije.
Prvo se izgubi jedan, a zatim i drugi ovek. Ostade sam. Nije
se plaio da nee moi dugo da izdri tako, ali je molio boga da ga
niko ne dodirne. Svadbari su jurili pored njega, pijani i bezobzirni, i
mogli su ga i najmanjim dodirom oboriti.
Onda se nikad vie ne bih digao, pomisli Muharem, niti bih
ovako dobro mogao da vidim ta se zbiva s mojim crvenkom. Sad
vidim gotovo sve, i dobro mi je. Eno, sad mu opet sipaju rakiju u
drelo. Mrkoje to radi, stalno sipa iz rakijske aice. Ali njemu je i to
mnogo. Cri e jer ga'niko dosad nije tako astio. Pui e mu maleno
srce, veselje e im se pokvariti, a ja u ostati bez iega i bez ikoga na
svetu.
Muharem vide kako uz graju, smeh i buku pustie petla.
Petao pade na plot i zakukurika.
Malo je promukao, pomisli Muharem i sneveseli se. Izgoreli
mu grlo rakijom. Ali i to e brzo proi.
Ljudi su se smejali tako glasno da su ih vilice bolele. Hvatali
su se za prepune trbuhe, padali i valjali se po zemlji. Dole su se grlili,
ljubili, balili. Hvatali su za noge one koji su stajali, i vukli ih k sebi.
Kriali su gledajui odozdo kako petao peva.
Ivanka vide kako se gomila jo vie rasturi, i kako Mrkoje
pade na kolena. Kleao je tako itav trenutak, krivio usne i mirkao.
Buljio je u petla, koji se stresao i nadimao, i bes ga je iz temelja
ljuljao. Tada Ivanka primeti kako se Mrkoje, kleei pred petlom kao

109
pred suncem, razjaren i mokar od rakije, prignu k zemlji i kako
polete za praznom rakijskom bocom:
Kukurii, crveni avole!
Plot se zaljulja od boce koja prte u paramparad. Petao
zakukurika neartikulisano i u kosom letu nae se na stogu sena.
Opet ostavljen sam, neto sigurniji na nogama, ali pognut,
rairenih ruku i izduenog vrata, kao da se sprema da se i sam odlepi
od zemlje i vine visoko, Muharem vide kako se crvena lopta
petlovog tela ustremi uvis. Visina stoga sena bila mu je mala. Leteo
je prema oblinjoj trenji, mlatarao krilima i kretao.
Muharem pomisli: Vidi ga, leti kao avion. Ko bi se tome
nadao. Bogami, leti bre od aviona. Kako je pijan, moe odleteti i na
samo nebo, i ostaviti me samog. Kako bih u ovoj tuini bez njega.
Petliu moj crveni, deko moj, leti koliko ti je volja, pevaj i kukurii,
i uveseljavaj ih, samo nemoj da odleti ak na nebo. Seti se i mene.
Okreni se i osmotri: sam sam, potpuno sam. Svi me se gade i bee od
mene. Noge me bole, a i ruke. Loman sam ti sav. Trudim se da se ne
sruim na zemlju. Ali ih pri tom ne mrzim. I gledam u tebe kao u
najlepu zvezdu neba u pono. Zato pazi ta radi: kad moe na mene
da misli Ivanka, moe i ti..


19
Divlja kruka i srce

Dok se Jovan vrteo ne znajui kako da zapone razgovor koji
je jo malopre doao do mrtve take, Petar je gledao veliku semenku
maslaka. Uareno leto oko nje je bubrilo, jara je treperila i dugaki
plod se savijao as na jednu, a as na drugu stranu. Video je kako
vetri trpka i otkida komad po komad belog ploda, i obuzimao ga je
nemir.
Koliko smo ve ovde? zapita Petar.
Zato pita? brzo e uvreeni Jovan.
Onaj maslaak je u pitanju, zna, ree Petar. Vetar ga je
gotovo celog oerupao. Pa me zanima koliko mu je za to trebalo
vremena.
Tu smo ve dva sata, ree Jovan.

110
A zar nismo jue doli? zapita Petar.
Pre dva sata, kaem ti, ree Jovan.
U pravu si, promrmlja Petar. Pre dva sata vetar je naeo
onaj maslaak. I brzo e ga dokrajiti.
Za to mu nisu trebala dva itava sata, ree pakosno Jovan.
Mogao je on to zaas, da je hteo.
A da li on uopte neto hoe, i da li ita zna?
Kako da ne zna. On je mudrac koji ima veliku mo.
A da li bi i nas mogao tako lako da odnese? upita Petar.
Ne moe nam nita dok leimo, ree vano Jovan.
Onda bolje da to due tu dremamo, ree Petar. Dok ne
prestane da duva.
Ma ta radili, on nas eka, ree Jovan. Lopov je to matori.
Da zna samo kolika mu je brada.
Sigurno ima i ruke velike, procedi dremljivo Petar.
Vie su nalik na krila, poe Jovan zanesenjaki. Pa kad se
razmahne...
Preko Petrovih oiju prevlaila se koprenica sna. Leao je
mirno. I potpuno bi utvrdio san da Jovan ne poe da se mekolji i
premeta. Vetar se alio s prainom na drumu, i njemu se inilo da se
uti oblaci diu ak do neba. Negde ispod vetra, i iza praine, umela
je reka. I njeno uborenje iz trenutka u trenutak bilo je sve lepe i
toplije.
Jovane, zar ti se ne ini da je vreme kao ova reka iskraj nas:
podvaladijski tiho i neujno odlazi, i odnosi neto to je bilo nae.
Zar ti se ne ini, a?
ini mi se, ali te ne razumem, ree Jovan. Kako to?
Lepo, ree razdraeno Petar. Prosto-naprosto prelazi preko
naih oiju i nosi sa sobom neto to nam je pripadalo.
Ma jok, odsee Jovan. Ni govora. Nema tu nikakve
slinosti.
Ima, usprotivi se planim glasom Petar. Ima. Kako to ne
moe da oseti?
Ko bi to osetio, podsmehnu se J ovan. Potrebne su za to
neke naroite ui. Moda veslake.
Sluaj, poe jo tunije Petar. Utiaj se malo i osluni:
ue kako voda nosi neto lepo... neto meko...

111
Video sam malopre s mosta ta ta tvoja reka odnosi sve
sama gola govna. Eto ta odnosi. I to je tebi lepo i meko...
Kako si grub, ree Petar glasom oveka koji se predaje.
A ti luckast, ree Jovan.
asak docnije, Petar prekide nelagodno utanje:
Gledaj, jo jedno pare odneo vetar.
Pa nek nosi, ree Jovan. Njegovo je. I to se to tebe tie?
Maslaak...
Onako, prosto sam primetio, ree Petar. Nita vie.
Vetri prestade. Razgovor utrnu. S rukama ispod glave, i
nepomian, Petar je gledao ute i izlokane stranine iznad puta i
onog groblja, i rubove neba koje se oprezno oslanjalo na vrhove
brda. uo je kako veselnici na svadbi galame i pevaju, pominjui
nekakvog petla, koji je bez prestanka kukurikao; kako se grobari
prepiru, optuuju i psuju; kako malena i zmijuljasta reka ubori
odnosei sa sobom sve ono u ta se moglo uzdati: i vreme, i topli
dan, i kasno leto, i sve ostale lepe stvari kojima nikad nije znao
pravog imena, a koje je uvek voleo i prieljkivao. Govorilo mu se, ali
je utao poraen malopreanjim Jovanovim reima.
Jovan se sneveseli. Zakljui da je bio grub prema Petru. Kako
sad da ga oraspoloim, zapita se. Ba sam gad. to mi je trebalo da
onoliko budem iskren. Do avola, ovaj moj Perica pravo je dete:
svakoj gluposti trai nalije. I ako mu stalno ne povlauje - propao
si. Ako drugi put bude rekao kako reka odnosi neto to je bilo nae,
ja u dodati: Ta, ima pravo; odnosi ne samo ono to je nekad nama
pripadalo, nego i ono to e tek pasti u nae vlasnitvo. Tako u rei.
Ali, kako sad da ga pokrenem. Moda bi trebalo i da poemo.
Ria svinjo, ree Jovan sebi. Oneraspoloio si svog gladnog
burazera. Ba si ria svinja. Sad mu se primakni, lezi uz njega i trai
da ti oprosti. Reci mu neto lepo. J er to ti je brat - drugog, hvala
bogu, i nema. Kai mu da vreme prolazi iako to zaista ne osea. Ili
izvedi neku svoju staru glupost koja ga je uvek veselila. Hajde, ria
svinjo, hajde.
Jovan se primae Petru i poloi ruku na njegove razdrljene
grudi. Oseti da bi najradije suzama, koje nisu htele na njegove oi,
zatraio oprotaj.
Petar je mirovao. Pod Jovanovom rukom ravnomerno je
kuckalo veliko i prostrano skitniko srce.

112
Zasuzie mu oi. To ga obradova. Drei ruku pokraj Petrovog
srca, utao je i kroz suze gledao kako novi vetri stidno perua i
napada dugaki i beli plod maslaka. Bi mu ga ao. Htede to da kae
Petru, ali se poboja da bi ga tek onda suze odale. J er on je mrzeo i
prezirao suze i ljude koji su im se preputali. Zato outa, i zaele da
poljubi Petrova skorela stopala.
Sakrij suze, ree Jovan sebi. Ne brukaj se. Tetko ria, ne slini
vie. Tetko guzata, budi ovek i stisni zube. Ne dozvoli da ti suze
vidi Petar, niti iko drugi. Budi hrabar kao to si uvek bio. Nikad te
niko nije video uplakanog. Drugo je to kad si sam pa po navici kao
ena slini. Eto, ako hoe da sakrije suze, da ih presee, kai Petru
neto grubo, neto ozbiljno, neto vano.
Ali pre no to zausti da bilo ta kae, Petar tiho zapita:
J e l' mi kuca srce.
Da, ree Jovan. Kuca.
A tvoje?
I moje, ree Jovan. ak i moje.
Kuca li isto kao i moje? upita Petar.
Ne ba isto, ali slino, ree Jovan.
E, pa lepo, ree Petar zadovoljno. A ja mislio da se
naljutilo na mene pa prestalo.
Ne bi bilo srce kad bi se ljutilo, ree Jovan. Ono to ne sme
da radi.
Na ta li ljudsko srce lii? upita Petar dremovno.
Na brdo i reku koja ispod njega tee, ree Jovan.
Drukije sam ga zamiljao, ree Petar.
Ima neko pa je nalik na planinu, ree struno Jovan. Samo,
nijedno takvo nisam video.
A meni se ini da srce ne nalii ni na ta drugo no na petla,
apnu sanjivo Petar. Na velikog crvenog petla. Pa ti i ivot traje dok
taj petao kukurie. A im on skona - ode sve nizbrdo: zbogom, noge
i ivote, zbogom, slinavi Jovane, zbogom, dupe jedno bubuljiavo...
Na asnu re, oseam kako u grudima i ne nosim srce no jednog
crvenog petlia - kad god se utiam, ujem ga: zeva, kukurie, mlati
krilima... evo, sad... pst, Jovice, pst... tako, sad ga ujem ... oh, slatki
moj crvenko, samo ti pevaj... kukurii to due moe od tebe mi,
izgleda, sve zavisi...

113
E, sad se ti malo stiaj, apnu Jovan iroko otvorivi oi.
Samo malo. uti, molim te, uti. Dosta si priao, pusti sad mene...
izgleda da se i kod mene neto deava... brate slatki, Perice, zlatni
moj vetropire, glaska se i moj petli... kooperi se, skae s bunjita
na plot i kukuriku... pazi, moj nije sasvim crven kao taj tvoj - idu
niza nj nekakve ukaste pruge... uje li ga: kukuriku...
Lezi, ta se tu vrpolji, ree tiho Petar. Odmori se. Ne
mekolji se toliko, zaboga. Tako, opruzi te tvoje masne i debele
nourde i dremaj. I sluaj svog petlia... Hajde, vidi kako ja...
Hou, Perice, neveselo proaputa Jovan. Posluau te.
Utonue u dreme.
Jovice, glasnu se tiho Petar. Ne da mi petli da zaspim ...
Ni meni moj ne da, odgovori apatom J ovan.
Kako je to fino imati u grudima petlia, razneeno ree
Petar. Pa da niega drugog nema, zbog toga bi vredelo iveti.
Tano, ree Jovan drei ruku u nedrima.
Samo da nam ih ne ubiju, zastenja plano Petar.
Nee, ree vano Jovan. Kidnuemo im.
A da li i drugi imaju ovo to mi imamo? upita detinjasto
Jovan. Mislim na petlie ...
Neki imaju, a neki nemaju, ree Petar umorno. Spavaj.
Proe itava venost - sto trenutaka u praini. Bili su tako
priljubljeni jedan uz drugog da usnie isti san: njih dvojica imaju
jednog petla. Ljudima su debeli vratovi, ruke duge i oi pohlepne;
crveni petao izmie pijanoj gomili, ne da se. Ljudi prete orujem, i
njih dvojica im se bacaju pred noge: Ljudi dobri, kau, ljudi dobri; ne
uzimajte nam petla, ne ostavljajte nas bez srca. Ljudi nita ne
razumeju, i njih dvojica cvile: Ljudi dobri, njega ako nam uzmete,
uzeli ste nam sve. Sva srea to ljudi opet nita ne razumeju: petao
im bei, leti i kukurie, i njih dvojica poinju da plau...
U isti tren obojica otvorie oi. Premoreni, znojavi i uplaeni,
gledali su put neba. Gore, u visinama, vijorili su se nekakvi glasovi. I
oni nisu znali da li je to pesma ili pla. Trenutak docnije sve im bi
jasno: nad ljudskim koleom, nad grajom svadbarskom, orilo se
crveno petlovo kukurikanje.
Moj se petli uutao, ree gotovo plano Jovan. I moj,
ree Petar.

114
Pa ta emo sad? upita Jovan drei ruku u nedrima.
Spavaju, ree Petar. Pa kad se odmore, opet e propevati. Sad
sluaj onog njihovog... pazi kako kreti...
Oi su im se odmarale na visinama. utali su sluajui pisku i
buku to su klobuale nasred puta. Moda bi im se i uinilo kako su
zanemeli, kako su im se vilice okamenile a jezici osuili, da se J ovan
ne glasnu:
Kako bi bilo da se negde zaposlimo... i da ne budemo
povazdan zajedno kao slepci...
Toliko ima vrednih i zaposlenih da me muka hvata, ree
tiho Petar.
Pokuajmo, ree Jovan. Da vidimo i to kako izgleda. ta
vredi da se zapoljavamo kad e nas brzo isterati iz slube, ree
Petar. Fini smo mi ljudi, nismo za takve stvari. J e l' tako?
Nije tako, ree pouzdano Jovan. Nego kako? upita Petar
ne pomerajui se. Reci. Moda je vreme da se rastanemo, ree
J ovan. Dosta smo i bili zajedno.
ta vredi da se rastajemo kad emo se opet nai, ree
oajniki Petar. Recimo, odavde krenemo. Ti ode jednim, a ja
drugim putem. Izgubimo se, kako ono kau, za veita vremena.
Obigravamo zemlju, utiremo put drugima. Lutamo, lutamo, a svetu
nigde kraja. A poto je zemlja okrugla, mi se ba ovde sretnemo i
zagrlimo. I kaemo jedan drugome: ala smo bili magarci to smo se
rastajali. Eto, tu bismo se sreli. Pod ovom divljom krukom.
Znai: nastavljamo sa skitnjom, ree potiteno Jovan. Da,
ree Petar. Ti si tako trtast, tako ruan, tako buljav, tako odvratan i
gadan da te ne mogu ostaviti. Veito si slinav i krmeljiv. Smrdi kao
tvor. Poeo si, po svoj prilici, da se iv raspada. Ali zbog svega toga
i ne mogu da se maknem od tebe.
A ta e biti ako se ja uljudim?
Ti da se uljudi! grunu Petar. Od tebe da postane ovek?
Nikad! Od govana se pita ne pravi. Ti jedino i znai neto zato to si
nula. Ti ostaje ono to si i bio - gad i nesoj.
Kako ti sve ume lepo da objasni, ree ushieno Jovan.
Ba kao uitelj.
Da si drukiji, pljunuo bih ti u lice, ree Petar gledajui u
stranu. A ovako - slaa mi je kost iz tvoje ruke ...

115
Pa ta sam ja onda tebi kad nee da me ostavi? poe Jovan
primiui mu se. ta ti ja onda doem?
ta ja znam ta si mi! ljutnu se Petar. Nisi mi nita. Ni rod,
ni pomozi bog. Tako: sreli se, pa poli zajedno. Sluajno se nali.
Eto, vidi, nisi mi nita. Nit volim ja tebe, nit voli ti mene...
J ovan se jo vie privi uza nj.
A ta mu ga opet zna, moda mi neto i doe, ree Petar
kao za sebe. Ko bi se inae godinama vukao i natezao s jednim
takvim kratkonogim jazavcem. Mora tu neto da ima, neko srodstvo
za koje ne znamo, neka krv... na primer: moj deda pomeao kolena s
tvojom babom, ili obrnuto - nek bude ovo drugo, vidim da ti se vie
svia... ekaj da vidim ta bismo jo jedan drugome mogli biti. Braa
nismo, sestre nismo, jetrve nismo, roaci nismo, moj deda tvoju babu
i tvoja baba mog dedu, iz istog mesta nismo...
Eh, ti...
Iz istog mesta nismo, nastavi Petar omamljen suncem,
dabome da nismo. I ime sam ti zaboravio, i nadimak, ne znam ni ko
si ni ta si - ne vidim te, sunce mi izgore oni vid, samo mi se ini da
si ruan, i ja ni asa ne mogu bez tebe... pa ta se ja tu toliko mislim i
muim, pa ti si, pa ti si - moja domovina... moja runa, moja rohava,
moja buljava, moja grbava, moja dobra i zlatna domovina...
Petar odmahnu rukom i gadljivo pljunu. Odmae se od ovog
vrelog i znojavog drugara i zakilji.
A ti si onda moja vlada, ree Jovan i oseti suze oko
trepavica. Moe tako?
Moe, brate, kako god hoe, ree Petar i pokaza ludu Maru
koja je ila prema Sreku i Ismetu. Kod nas sve moe.
Pojaanje, ree Jovan gledajui enjivo za enom.
ta ga zna: moe im i pomoi, ree Petar pogledavi je
preko obrene semenke maslaka. Moda i kod njih sve moe.
A oni drugi nikako da uhvate petla, ree Jovan. Pobegao
im na trenju pa odozgo peva kao lud.
Dosetljiv neki petao, ree Petar kad zatvori oi i kad se
potpuno prepusti suncu.
I dok je J ovan sa zaviu gledao srene svadbare koji su
obletali oko mlade i oko trenje na kojoj se nalazilo pijano
kukurikalo rairenih krila i razjapljenog kljuna, Petar je, gotovo kao
za sebe, tiho i otegnuto aputao:

116
Nije ba ni ovako loe. Skita, skita, i ni brige te to su ti
noge ranjave i dotrajale. Tuga te za trenutak obuzme kad se seti da
te negde u selu ekaju majka i sestra. Ali i to proe, pa ti posle sve
doe smeno. Obrauje se kad shvati da te niko ni u kakav ljudski
tor ne moe uterati, da nigde nisi, da te ni u kakvim postojeim i
nepostojeim spiskovima i knjigama nema, i da ti ni ova gadna
zemljurina to veito smrdi na leeve i neist nita ne moe. Ba
lepo. Gde ti glava - tu ti i hrana. Kad ti se smui ivot, zapodene
svau s Jovanom i stane ga ubeivati da je ba on kriv to si poeo
govna jesti i skitati, i to si ga nadrljao. Onda on to uradi sutradan i
teraj dalje za iste pare... kucne ponegde neko ene, oseti miris
ognjita i smrdljivih i valjivih ponjava, pa si onda zadugo miran.
Stigne tako do mora i vidi da se dalje peke ne moe, pa opet
natrag. Stigne do drugog mora, pomokri se u nj iz istog inata, pa
mu okrene lea. I stalno tako - do smrdljivog grobia peke...
J ovan ga nije sluao. Gledao je ludu Maru.


20
Zagrljaj

Leei u bunju i visokoj travi, luda Mara gledala je kako
Sreko i Ismet puzaju po groblju. Nije znala ta su to izgubili, ali je
bila sigurna da nee nita nai. Vukli su za sobom alatke, Sreko
lopatu, a Ismet kramp, i bauljali. Ponegde bi zastali i poeli prstima
eprkati zemlju. Vukli su se etvoronoke i njoj je izgledalo da nikad
nisu ni stajali na nogama kao ostali ljudi.
inilo joj se jo da se nikad nee ni uspraviti, da e veito tako
puzati, pasti travu i preivati, traiti neto to jo niko nije ni izgubio,
a kamoli naao. Podseali su je na naputene deake kojima je
dockan da se vrate iz zavodljive, rune i opasne igre. Grickala je
travu i aputala u sebi: Ba mi ih je ao.
Primicali su se jedan drugome. Neto su govorili, ali nije
mogla uti ta. Nije im ak ni rei razaznavala. Samo je gledala kako
se, bespomoni i s ikom na ritama odela, pribliuju belom tovaru.
Pre no to se sastadoe, ona ree:
Ej, ta to radite?

117
Obojica se prenue. Ismet ree:
Nita, luda Maro, nita.
Zar ne vidite kako se okree sunce? upita luda Mara
apatom.
Vidimo, ree Sreko pijano.
Izgleda mi da se odmotava ba kao klupko, ree luda Mara.
Bogami.
Kao klupko, potvrdi Ismet jedva pokrenuvi jezik.
A ta e ti tu, luda Maro? strogo e Sreko. Kog vraga
trai?
Luda Mara izviri iz trave. Polugola, s rukama na trbuhu, i
kleei, ree:
Opet su me silovali...
A jesu li uhvatili onog petla? zapita Ismet.
Nisu, ree luda Mara. Izgleda mi da ga nikad nee ni
uhvatiti.
Idi pa im pomozi, ree Sreko. ta e ovde? Hajde, idi!
E, ali ja ne elim da ga uhvate, ree luda Mara i podie
obrve.
A to ne eli? tucnu Sreko.
Pa... ne bi bilo lepo kad bi ga uhvatili, ree luda Mara. Bio
bi to i greh i sramota. I ta bi posle siroti ovek, siroti Muharem. Bilo
bi runo...
Ni runo, ni lepo, ree Sreko gnjeei zemlju rukama.
Kako tako moe da govori, ree luda Mara. Imali ste,
valjda, i vi nekad petla...
To je bilo davno, ree Sreko i zagrli Ismeta. Kad smo bili
mali.
Vi ga i sad imate, ree luda Mara i uhvati se za trbuh.
Pa gde nam je, avole enski? zamumla Sreko. Gde nam
je?
U nedrima, ree luda Mara i nasmei se. Tamo je.
Bogami, nedra mi prazna, ree uplaeno Sreko. I njegova
isto. Sem zemlje i nekih travuljina, nita nema.
A ti, ima li petla? zakrklja Ismet.
Imam, ree brino luda Mara.
A gde ti je? zlobno se isceri Ismet.

118
Tu negde, apnu luda Mara i rukom pokaza umarak. Tu
negde.
Idi odavde, luda Maro! povika Ismet. Smeta.
Bih da vam pomognem, ree luda Mara.
Vuci se odavde! narogui se Ismet. Tvoje mi pomoi!
Nemojte me grditi, poe ona plano. Malopre su me muili
i... napunili... eno, onamo, kod reke, u joju...
Gubi se! viknu Sreko. I nas su napunili!
Ali nisu kao mene, ree plano luda Mara.
Nas su jo gore! iskezi se Sreko. Gubi se, kad ti kaem!
Bei, gade pogani!
Ne mogu u zemlju da propadnem, proaputa luda Mara.
Sreko zamahnu lopatom. Luda Mara nestade u travi i njega
obuze jo vei bes. Spazi nemonog Ismeta koji kao da je oekivao
udarac, i spusti lopatu. Onda opet pogleda po bunju, prema mestu
gde je ena nestala, i tiho zovnu...
Ej, luda Maro! Gde si to?
Oko njega bilo je tiho.
Dobra moja Maro, poe tuno ovek. Pokai se za
trenutak. Nita ti neu. Hou samo da mi kae gde se kopaju
Ibrovii. Hajde, lepa moja Marice ...
U groblju se kopaju, ree luda Mara iz paprati.
Zar se ne sea gde smo zakopali onog njihovog starca?
upita Sreko. Ba si i ti s nama bila.
Meni se ini da smo ga bacili u reku, ree luda Mara iz
trave.
Nismo, ree Sreko tiho. Dobro se seam da smo ga ba tu
negde zakopali. Ali sam zaboravio tano gde.
Boe, kako se vrti sunce, ree kao za sebe luda Mara.
Pogledajte, prede kao pauk.
Sreka to sneveseli. Sae se ak do Ismeta, zagrli ga i poe
uplaeno:
Seti se, avole jedan! Seti se.
A to se ti ne seti? pobuni se Ismet.
Stao mi mozak od rakije, ree Sreko.
I meni, ree Ismet.
Luda Mara vide kako se, zagrljeni, sruie na zemlju.

119
Sluaj, malopre sam te slagao, ree apatom Ismet. Rekao
sam ti da se ne bojim smrti. Slagao sam te. Eto, sad se bojim. Zato
sam te tako vrsto zagrlio.
Nema ega da se boji, odgovori Sreko. Smrt ti je bedna
stvar, da zna. Samo sklopi oi i zine: gadosti izau iz tebe, savlada
te kratak ani i - svrena stvar.
Zar se ti niega ne boji? apnu Ismet.
Niega sem ovog nesrenog tovara, ree Sreko tiho.
A da vidi kako ja drhtim, poe Ismet. Zavui mi ruku u
nedra. Evo, osluni.
Pa ovo ti je desna strana, ree Sreko. Nije ti tu srce.
Tu mora biti proaputa prestravljeni Ismet.
Bogami, nema ga, ree Sreko likujui. Bie da je na levo
j.
Ma na desnoj je, zacvile Ismet. Malopre sam ga...
Nema ga ni na levoj, ree Sreko tiho i s prikrivenom
radou.
Mora biti tu negde, zadrhta Ismet. Mora, bogamu... lepo
potrai...
Nema ga nigde, ree Sreko. Celog sam te pretraio...
Pogledaj jo jednom, apnu Ismet. Sakrilo se ...
Sreko ga poe pipati i gnjeiti. Oslukivao je, kuckao ga,
odmicao od njega glavu i zatvarao jedno oko - treba pogoditi kud je
pobeglo ovekovo srce. To ne ide lako, ali se on ne ljuti zbog toga.
ak se i smeka, i kao da kae: udno je to ljudsko srce; nikad s
njim nisi naisto - misli, tu je, a ono ko zna kod koga je.
Ismet je drhtao i krio lice akama. Prevrtao se i okretao, legao
potrbuke, a zatim nauznak, i znojio se. Usta su mu bila puna zemlje,
a kosa trave i ika.
Nema ga, kad ti kaem, ree Sreko. Moda ga nisi ni
imao. To e najpre biti.
Imao sam ga, skoi sa zemlje Ismet i zaplaka. Sluao sam
ga kako udara i kako hoe da mi pobegne iz koulje. Kako da ga
nisam imao! Tolike mi brige i muke zadaje ve godinama.
Da li si ga imao, ne znam, ali ga sad nema, ree Sreko i
potegnu iz flae.
Moda sam ostao bez njega zato to sam celog veka bio
gad, poe da zamuckuje Ismet. ta misli? Eto, malopre sam te

120
nagovarao da leinu ostavimo i pobegnemo s parama. Niko ne bi
hteo da je zakopa, i psi bi je razvukli kao strvinu. Onda sam pokuao
da ti dokaem kako bi bilo lepo da silujemo ludu Maru. I to je bila
gadost. Zamisli, muiti namuenog! I jo sam neto hteo, ali ti to do
noi neu smeti da kaem. Sramota me. Zatim sam jo neto eleo. I
jo, i jo, i jo. Do sutra ti ne bih mogao ispriati ta sam sve hteo. Pa
se zbog svega toga srce na mene naljutilo... ta veli na to... odgovori
mi ve jednom... to si se ukrutio...
Pobeglo.
Pa kud bi? poe kroz suze Ismet. Kud bi najpre?
Sreko ga je tupo gledao.
Da nije ulo u tebe? upita Ismet. Uvek si bio funjara. I bez
srca.
Nije, ne brini, promumla Sreko. Mnogo mi je i mojega,
na vrh glave mi se popelo.
Da nije tu negde, oko nas, u travi? zapita Ismet i znaajno
pogleda u belu nesrenicu na nosilima.
Ne sumnja, valjda, u nju?
U nekoga je moralo ui.
Lako emo za tvoje srce, ree grubo Sreko i sevnu oima.
Prvo reci gde si sakrio onaj litrenjak... onu ljutu...
Ismet kleknu, pogleda prema nebu i razjarenom suncu, stite
obraze akama i zavapi:
Ljudi moji dobri, kako u bez srca...
Gde si sakrio litrenjak, lopove? zareza Sreko.
Iz trave se pomoli luda Mara i vide Ismeta kako plae.
Gospode, ako te negde ima, poe luda Mara poluglasno.
Boe od krpa, zemlje i ugljena, ne daj da Muharemu uzmu i zakolju
petla; nagluvi i bradati glavonja, smiluj se Ismetu i vrati mu srce. Ti
koji okree sunce i voli moje maslake, ne daj da se siroti Ismet
onako mui. Vrati mu srce i pusti ga da ide kui. ula sam ta je
malopre govorio. Sve je lagao. On je samo hteo da bude rav - to i
mnogi drugi hoe, pa ne mogu. A srce je detinje imao, sigurna sam.
Nita on loe ne moe da uini mali je jo za greh. Sreka kazni.
Gadna je to psina: on Ismeta i pokuava da iskvari. Njemu srce nije
ni trebalo davati.

121
Kroz travu i ipraje videla je kako Sreko otpija iz
pronaenog litrenjaka, i kako demekasti Ismet, plaui, grebe svoje
uto i runo lice.


21
Nemoj odozgo da slee

Obliven hladnim znojem, starac Ilija gledao je kako se
svadbari gomilaju oko Mrkoja. Zagrljeni ili s bocama rakije u
rukama i iznad glave, krakati i patuljasti, buni ili odavno pijani,
gledali su put trenje, na ijoj se najvioj grani crveneo petao.
Zaletali su se i gaali kamenicama; upali su busenje i bacali
ga gore. Izdirali su iz plotova kolje i prue, uvereni da e, ako niim
drugim a ono sigurno time pogoditi i strovaliti petla. Tu su bila
upava i dronjava seoska deca, s mladoenjom na elu: on je zatezao
praku i nianio... ali kamen, izbaen malenom snagom, nije hteo
gore, i padao je, uz opti smeh, kraj samog debla trenje.
Neki su donosili vitke stube: sva srea to nije bilo treznog
koji bi uz njih ustrao i brzo se uspeo do petla. ene mukobanjaste
dovlaile su kotlove vrele vode i gledale gore.
Petao je bez prestanka kukurikao u kruni trenje.
Starac spazi Muharema. Malo izdvojen iz gungule, i pognut,
mirkao je na suncu i gledao kamenice i drvlje koje je letelo uz
trenju, a zatim sramno padalo pred noge onih koji su ga i izbacivali.
aputao je: Tako, crveni moj, tako. Nemoj da im se preda. Dri se
hrabro. A oni neka viu koliko god hoe. Izdri gore to due. Neka
vide da nam nita ne mogu. Pre noi emo u selo, kui: ti poleti kao
zmaj, a ja u polako uzbrdo. I nemoj toliko da peva; prsnue ti grlo.
De, posluaj me.
Tada starac vide kako Mrkoje zgrabi Muharema za ramena.
Muhareme! zinu pijani Mrkoje. Zovi ga odozgo. Hajde,
bre! Tera egu sa mnom!
Zovni ga ti, ree Muharem.
Vabni ga, kad ti kaem! dreknu Mrkoje.
Poznae ti glas, Muhareme, ree mukobanja iskraj kotla
vrue vode.

122
Muharema povedoe do mesta odakle se petao najbolje video.
Ej, zovnu Muharem sipljivo, prekrstivi ruke na grudima.
Ej!
Jae, ree Mrkoje. Ne vredi njemu aputati.
Ne mogu jae, ree Muharem.
Tako te i ja jedva ujem, ree Mrkoje.
Ej! ponovi Muharem i zamalo se ne zakalja. uje li me?
Crvenko moj, sii brzo. Sleti askom.
Gomila se utei ljuljala. Svi su gledali i sluali pognutog
Muharema, ije je vabljenje podsealo na stenjanje:
Crveni, okreni se. Pa mi sleti na rame. Ili na glavu. Ili e da
ti pruim ruke...
Muharem se zakalja. Ali produi:
Trae te. Zar me ne uje? ele da se spusti. Hoe da te
nahrane itom. Ne boj se. Nita ti nee. Nije ova vrela voda
spremljena za tebe.
Petao je kukurikao. Po svoj prilici, nita nije uo do svoju
pijanu pesmu.
Starac se sledi kad Muharema zakloni buna gomila. Ostavite
siromaha, ree u sebi. to ste se na njega ostrvili, kukini sinovi. I
petla njegovog ne dirajte vie. Zabavljajte se drukije. Ostavite slabe
i nezatiene. Ako vam je do igre, jedni na druge kidiite.
Starevo oko nije moglo da nae Muharema. Ono samo uhvati
Ivanku u trenutku kad je podizala glavu. Starac primeti kako ona,
strogo odmerivi gomilu, opet obori glavu.
Sluaj ti, mesecolika, ree joj starac, sluaj ti. Dobro me uj.
Rumena si, jaka si, zdrava si, i ja se ponosim tobom. Obraam ti se
jer mi se ini da danas jedino tebi rakija nije popila pamet. Pogledaj
me. Svi su me ostavili. Dok sam imao snage i para, trali su za
mnom. A danas, kad sam pao, poee da me preskau. Sve se udim
to u brke nisu poeli da mi pljuju: jer sam ih sve samo dobrim
zaduio, pa oekujem najgore.
Sluaj ti, obrvao kudrava, nastavi starac. Hteo bih da doe
do mene. Da mi svojim lepim rukama obrie lice, da mi od vetra i
praine zakloni oi, i da mi sa zemlje podigne ruke. Hou da mi
zakopa koulju, da me oelja, i da mi na glavu stavi crnogorsku
kapu koju gaze. I da mi dugo dri ruke na ramenima - dako se tako
pokrenem. Nasloniu glavu na tvoj veliki i meki trbuh i mirovau

123
itavu venost. Onda u moliti da mi oprosti to sam te doveo u
nau nezdravu kuu. Jer mi odavno nismo ono to se o nama misli i
govori. Teimo se priama o staroj slavi; laima se uljuljkujemo. A
bolest i tuga odavno spavaju u naem mesu i u naoj krvi. Pogledaj
kako smo se izrodili. Imao sam tri sina. Bili su sitni, krljavi, runi, i
smrt ih je brzo pokosila. Ni po emu se nisu razlikovali od
Muharema. ini mi se da su ak bili i runiji -sve sama alost, sve
sama slabotinja, sve sama tanji. I moj se brat izrodio: pogledaj
Kajicu, tvog mladoenju. Otac njegov bio je krupniji i jai od mene.
Iza onakvog medveda ostade osavi usukanko, rica jedna, pile
jedno zlehudo to pijucka naprazno i zvidue. Pa me ne kori to sam
te doveo u njegov krevetac. Znam, bie ti tesan i kratak. Doveo sam
te da nam, ako se to ikako bude moglo, popravi razvodnjenu krv.
Slab je i mrzovoljan na Kajica, ali emo ga moliti da se pokrene.
Hraniemo ga naroitim jestivima, pojiti ga najboljim piima. Znamo
za neke trave, i za neke vradbine. Uzeemo ga meu se:
drakaemo ga parama, makama i ribicama; obeavaemo mu
zlatna brda i doline; priaemo mu aljive prie; milovaemo ga i
gladiti, ljubiemo ga svuda i aoljiti. Ui emo mu izvui ako te ni
tada ne bude hteo. Siguran sam da emo ga navesti i navaditi. A ne
bude li mogao nita da uini on - ja u. Moda e me muka i ova
iznenadna bolest proi, a smrt mimoii. Glas e da mi se vrati, stara
snaga da nadoe. I niko o tom runom grehu nee znati sem tebe i
mene. I ti e da nam rodi i odnjivi sina. Bie crn, kudrav i kosook,
i nee imati nareckane zube i tanke ruke. Bie to pravi drebac.
Zemlja e se ugibati pod njim; nebo e se prolamati od njegove
njiske i rzanja. Jo jednom ti se molim kao majici bojoj: doi i
digni mi ruke iz praine; uspravi me na noge i reci mi da emo
Kajicu nekako namamiti i navesti; kai glasno, i svima, da e me
smrt preskakati jo stotinu godina; zaboravi moju gadnu, moju tunu
misao, i ivi veito.
Gomila se uskomea i razredi, i starac vide muslimansko
groblje zaraslo u iak, aptovinu i kupine. Izmeu mramorja teturale
su se crne figure grobara, kojima nikako nije polazilo za rukom da se
udalje od bletavog tovara na daskama. Video je jo bolje i istije
nepomine skitae pod divljom krukom, i udio se kako im se um
ne pomrai od sunca koje ih je tako dugo peklo. U daljini se naziralo

124
smradno Bijelo Polje, i njega je obuzimao strah od jeke zvona koja je
otuda u toplim talasima navirala.
Sledi se kad spazi kako Mrkoje epa Muharema za prsi. ta
to opet hoe od njega, zapita se starac i vide da dvojica dre o
ramenu puke. Nee, valjda, da ga ubiju. Boe, povrati mi snagu da
odem i da ih kao pse rasteram.
Vabi petla! ree bahato Mrkoje.
Ne pomae, ree Muharem jedva se drei na nogama.
Video si malopre.
Vabi, kad ti kaem! zabrunda Mrkoje.
to e vam? apnu Muharem kad vide sve tri puke.
Mrkoje iskezi zube i Muharem pomisli da e mu pljunuti u
lice, pa obori glavu i procedi:
Pa... lepo mu je i gore...
Ako ga ne bude dovabio, pucaemo, ree Mrkoje.
Prvo mi recite to vam je toliko stalo do njega? osmeli se
Muharem i podie glavu s grudi.
Svadbari trae da ga ivog kljuknemo u vrelu vodu, smrsi
pijano Mrkoje i pusti Muharema. Zato e i tebi biti bolje ako ga
dovabi.
ao mi ga je, proaputa Muharem.
Hoe li onda tebe mesto njega malice da kljuknemo i
erupamo?
Starac ne u njihove rei, ali vide kako se Muharem izmae,
izdvoji iz guve i pogleda gore.
Crveni moj deko! viknu Muharem. Golupiu! Nemoj
nikako odozgo da slee. Ostani gore zauvek. Hoe da te kljuknu u
vrelu vodu i da te onda oerupaju. Veseli im se. Zato ostani gore,
makar te nikad vie ne drao u naruju.
Mrkoje opet zgrabi Muharema za grudi i snano ga odgurnu.
I pao bi, video je starac, da nije bilo ljudi koji ga doekae na
ruke.
Muharem zatim pogleda po gomili, koja vie nije htela s njim
da se igra, i osmeh vlane zahvalnosti razveza mu se na usnama.
Primeti u trenu da ga je jedan od trojice pod pukama pljunuo, i doe
mu da zaplae.
ovek iskraj Mrkoj a naniani. Puka mu drmnu rame.

125
Svetinu to ne zbuni - na sve strane su igrali, pevali i pili. Samo
je nekoliko njih gledalo uz trenju.
Muharem vide kako petao, trgavi se na pucanj, polete
stranom. Kukurikao je, inilo mu se. Ali nije znao da li je poleteo pre
pucnja ili tek kad ga je kurum pogodio. Premirao je od straha i
aputao, tako da su ga oni izmeu kojih se nalazio mogli uti:
Moda si samo ranjen... dri se, ne slei na zemlju... lako
emo s ranama... znam mnogo trava kojima u ti ih zaceliti... samo ti
ostani iv...
Starac vide kako i Mrkoje pogleda niz cev. Onda oseti miris
baruta.
Psi, ree starac u sebi. Gadne i odvratne psine.
Ni Mrkoje nije promaio, pomisli Muharem i zaele da i njega
olovo nae.
Kukuriui, petao se na drugi pucanj tre, zaustavi na asak,
tako da se Muharemu uini da e na tom mestu veito i ostati. Ali se
on s novim kukurikom odlepi od tla i opet polete stranom i gore.
Daleko e odleteti, pomisli Muharem i obuze ga drhtavica.
Bojim se da e mu se izgubiti svaki trag.
Svetina se uzgiba. Mnogi su i dalje igrali, ali je bilo i onih koji
su gledali pognutog Muharema i petla. Pesma im je zamirala na
usnama, pijani povici krili su se negde ispred zuba, a izraz uenja i
zaprepaenja zamenjivale su grimase besa i razjarenosti. Zasukivali
su crvene vratove, zevali i pokuavali da se odre na nogama. Preko
njihovih irokih lica, kroz njihove rakijom i igrom zamuene oi
leteo je petao kao crvena zvezda repatica. I ko zna u kakav bi poloaj
dole njihove upave glave, dokle bi im se vratine zasukivale i
uvrtale, i koliko bi u kosom i zviduem letu jurio petao, da se ne
zau i trei pucanj.
Muharem nije mogao da pogodi ko je pucao: Mrkoje, ona
dvojica iza njega, ili pak neko od druge estorice s pukama. Ali je
video da ni ovaj poslednji nije promaio. Samo u srce da ga ne
pogode, pomisli Muharem jo ne shvatajui ta se deava.
Petao se na pucanj za trenutak zaustavi: koliko da vidi ko mu
se to smeje, i ko to za njim prosipa vatru i olovo. Osta dugo tako
podvinute glave, oputenih kandi i rairenih krila. A kad kroz perje
propusti i tree uareno zrno, tre se i vinu pravo gore.

126
Moda bi i pao da nije bilo plotuna i kuruma koji su ga
stizali. Ljudi su pogledali niz cevi, klatili se i pucali, vikali i
podvriskivali, a prazne i dimljive aure padale su im oko nogu. Dugo
su tako pucali. Dimila se iskraj njih zagrejana voda; belele su se
iznad kotlova zubine mukobanjastih enturaa.
Pogaan, petao je leteo sve pomamnije, sve bre. Bio je toliko
udaljen od zemlje i gomile da mu niko, pa ni prestravljeni Muharem,
nije mogao razlikovati noge od krila, ni vrat s glavom od repa i perja.
To to je Muharem video bila je pregrt vatre, uarena lopta to je,
dobijajui sve veu brzinu, nestajala u plavetnilu neba.
Vazduh je podrhtavao od pesme. Zemlja se ugibala od igre.
Muharema je ledila misao da e petao odleteti na samo nebo.
Nikad ga odozgo nee pustiti, aputao je. Jer e i njima
zatrebati.
Pa u ostati sam samcit.
Kad petao zakloni sunce, Muharem vide kako crvena svetlost
obli lica svadbara. Rumenilo se i nebo, i brda koja su ga svojim
vrhovima probadala, i oguljene stranine, i put, i reka to se krila po
joju i vrbacima. Krv se iz crvene take toila, i Muharemu su suze
skakale preko jagodica. Purpurno perje letelo je na sve strane, i bilo
ga je tako mnogo da nikog oko sebe nije mogao da prepozna: ljudi su
se od njega branili, ali ih je ono zasipalo i prekrivalo.
Negde usred uzbuale gomile stajao je Muharem i bio
nemoan da se s mesta pomeri. Kroz suze je gledao crvenu taku
koja je postajala sve manja, i ljude koji su bez prestanka nianili i
pucali. eleo je samo jedno: da ode do mesta gde e petao pasti, da
ga rairenih ruku doeka, i da vidi jesu li mu olovom razneli srce.
Ali je petao leteo sve bre, ne miui se ispred sunca, i nije ni
pomiljao hoe li i gde e pasti. Hitrinom zvezde parao je nebo,
nestajui iz oiju zabezeknute svetine. Vatronoa.
Ustolieni starac Ilija gledao je preko Ivanke, Kajice i ena to
su prosipale vodu iz kotlova. Video je Muharema, koji je, jedva se
drei na nogama, plakao. aputao je: Smiri se, deko moj, smiri se.
Ne ali toliko petla. Znam, voleo si ga. Ali pokuaj da ga zaboravi.
Jer nema zemaljske stvari koju ovek ne bi mogao da zaboravi i
preali. Zato ne tuguj toliko za petlom. Nije on takva retkost. Ako je
do toga, dau nekako znak ovoj stoci to me okruuje da ti odmah
nabave drugog. Saberi se, jer im igra nije uspela dokraja. Petao im je

127
pobegao ... vinuo se u samo nebo, i odozgo ga ni avo ne bi mogao
vratiti. Pogledaj oko sebe: prevarili su se. Vidi li kako se u samo
sunce pretvorio, i kako nam odozgo ija, krvav i raupan. Zato se
stiaj, mali moj, obrisi suze i doi da sedne kraj mog kolena.
Ljudi su i dalje pucali; verovatno, ni sami nisu znali u ta.
Kolo se okretalo kao pre. Nije vie bilo mukobanjastih ena ni onih
ljudeskara i kepeca to su uz trenju bacali kamenice i drvlje.
Petla vie niko nije ni pominjao - kao da nikad nije ni
kukurikao. Reklo bi se da je svetina bila veselija no ikad ranije.
Samo je Muharem piljio u crvenu taku na nebu, i cvileo kao tene.


22
Nesporazum

Muharem se nae u udu. Kud u sad, zapita se. Svadbi i
svadbarima vie ne trebam. Uradili su to su hteli. Mislim da bi
najbolje bilo da se izgubim.
Primeti da ga niko ne gleda. eleo je da ga bilo ko zapita kako
mu je bez petla. Onda bi pokuao da prestane da plae, i da im kae
kako bi najradije umro. Verovao je da bi se tako najpre smirio, i da bi
zaboravio svoju sramotu.
Ali nikoga nije bilo ni da ga pozdravi, ni da ga opsuje. I njega
je obuzimao jo vei emer. eleo je da ga neko dodirne: ne bi se
naljutio ni kad bi ga odgurnuli. Toliko me preziru da nee ni da me
pljunu, pomisli.
itav trenutak gledao je oko sebe. Starac Ilija mrdao je
bradom kao i malopre. Drei na ici desetak ribica, Kajica je draio
make. Ostale dece nije bilo u blizini.
Razvaljenih vilica, Mrkoje je pevao i Muharemu se inilo da
e mu poispadati klimavi zubi. Mukobanjaste ene nosile su meu
sobom prazne kotlove. Na visokom kocu zatitniki se belela davno
oglodana konjska glava.
Bogatu trpezu napadali su prosjaci, divljana obanad, muve
i leptirovi. Isparavala se rakija, dimile su se orbe, zaudaralo je ovje
meso, kravio se loj. Svadbarski konji, okieni maramama i
pekirima, polirali su penicu i pre vremena preplanuli ovas.

128
Sunce se vrtelo ba iznad Ivankine glave, i Muharem ga je
gledao kroz suze na trepavicama. Ivanka je jedina bila spokojna: u
sve je gledala, a nikog nije videla. Venuli su na njoj venci od cvea i
trava.
Ne gleda me vie, pomisli Muharem i jo vie se sneveseli.
Niti misli na mene. Eto, prevario sam se - nije me ni pitala kako mi
je sad, bez petla. Potpuno me zaboravila. Moda me ak i ne vidi.
Svi mi znaci govore da ju je zabavljala igra s mojim petliem... to
znai da je kao i oni...
E, kad je tako, bei odavde, ree sebi. Gubi se, ludi
Muhareme, gubi se. Ne smetaj im. Zar ne vidi kako si im gadan, i
kako okreu glavu kad pored tebe prolaze. Ti vie nisi vaan, jer
nema petla. Sad trae drugu rtvu. J er su siti, obesni i mnogo
nesreni.
Bei odavde, kad ti lepo kaem. Dok si itav, i voda ti je
sjatka.
Zapita se kuda da bei. Kui, u selo. ta e tamo. Preko reke i
u iprag. Ni tamo nee. U brda, u kleke. Ne, tamo je pusto i strano.
Ni zadimiti putem i natrag ne moe. J o je gore biti sam. Zato je
najbolje da pobegne od jednih k drugima. J er mu je mesto meu
ljudima, bilo kakvi da su. Jedino to posigurno zna i osea.
Odlui da bei k skitnicama i grobarima. Proe pored Ivanke i
oseti miris jela. Zaboravi glad pri pomisli da ga je videla iscepanog i
izgrebanog. Ne usudi se da podigne glavu i vidi ko ga je to zovnuo.
Glasnula se neka ena, svakako. Moda i Ivanka.
Kad razminu trpezu, opet u onaj glas. Poznade ga. Zvala ga je
mukobanjasta, brkata susetka.
ta u ti? apnu Muharem.
Bi li malo hleba i sira? ree ena. Ili, moda, mesa i
orbe?
Zaigra mu srce od sete. Pa produi klecajui.
Bi li neto jeo, jadan bio? zabrunda ena glasom gonia
stoke.
Izmae joj. Nae se na istini, na putu. uo je kako grobari
pevaju, i kako skitnice razgovaraju. Tek tu shvati koliko je usamljen
i nesrean.
Pa ta e ti sad na svetu sam, Muhareme, zapita se. Potpuno si
sam. Nikad ti gore nije bilo. Dok si imao petla - nekako se i moglo.

129
A sad e povui maka za rep. Nisi se oenio - Ivanku si ekao. Nju
ti ugrabili, oteli je. Dok je petao bio s tobom, mogao si je bar sanjati.
A sad, kad njega nema, nita ni od snova. Ni u snovima nee odsad
smeti da ide do kraja kao drugi ljudi. ivota za tebe nema - jer vie
nisi ovek; ti vie nita nisi. Eto ta si danas zaradio.
Uplai se samoe. Zaele da se to pre nae meu ljudima.
Kaljui i povijajui se, s rukama na grudima, u kojima kao da je
neto krkalo, poe putem. Kako je iao, bojei se da ne padne u
prainu, tako je u njemu sve vie rasla elja za ljudskim prisustvom.
Neka rade sa mnom ta god hoe, samo neka me puste da ih
gledam u oi, i da im sluam glas, pomisli i poboja se da skitnice i
grobari nee hteti s njim da razgovaraju. Neka me i mue, neka me i
poniavaju. ta mari. Glavno da Ivanka to ne vidi. Neka me mue -
samo neka me i dodiruju.
Petar i J ovan leali su pod krukom. Spremali su se za
polazak, Petar je bio mrzovoljan, a J ovan iv i gotovo veseo.
Ide k nama, apnu J ovan.
Ko? zevnu Petar.
Onaj to je imao petla, ree tiho Jovan.
Kako je dronjav, ree Petar i raalosti se. Dronjaviji od
nas.
Gledali su ga. Klecao je i sam sa sobom govorio. Nisu to bile
rei, ve apat, prekidan kaljem. utali su oekujui da im prie.
Muharem prvo spazi J ovana. Kad ugleda i Petra, prepade se.
Gledali su ga ispitivaki. S mesta se nisu pomerali.
Hteo je da im kae: Zlostavljajte me, samo nemojte tako da me
gledate. to se mrtite. ta sam vam to skrivio te me tako streljate
oima. Dozvolite da proem pored vas, da se poklonim ako treba, i
da pobegnem. Vi ste dobri, vi ste zlatni ljudi, ali su vam oi mrane, i
mene je strah od njih...
Prii, ree Petar u sebi, prii. ujem da su ti petla oteli i da si
zbog toga nesrean. Ima rasta i da tuguje - divnu si pticu imao. I ja
imam petla. Nikad ga nisam video, ali mislim da je crven, da je
krvav, i da je tei od olova. Veito mlati krilcima, damara, pevui; ne
da nesrei i runom snu na moje oi. Po njemu raspoznajem dan od
noi. Dok mi je njega, ne bojim se jada i zla po kojima svakodnevno
gazim. Prii da te malice ne laem; da ti kaem da nikad vie nee
biti srean i spokojan, i da ti se nijedna elja odsad pa do smrti nee

130
ispuniti. Ali nemoj da plae - runo ti to stoji. Da mi nije muno
ustati, priao bih ti i zagrlio te; ini mi se da bih imao jo nekih lepih
i neutenih stvarica da ti apnem na uvo.
to se toliko plai, ovee, proaputa Jovan u sebi. Ne
mrzimo te. Nismo mi siti i pijani svadbari, ve gladne i edne
skitnice. Nismo mi izgubljeni i nesreni da bismo se onoliko veselili.
Nas godinama mue svrabovi i srdobolje. Pa kad je tako, pa kad
nismo kao oni koji su te danas rasplakali, pristupi. Hteo bih da ti
oeljam zamrenu koiu, i da te nauim kako da doe do novog
petla. Hteo bih i da te nahranim - prvo pare hleba do kog doem
tebi u dati. Jer mi se ini da si gladniji od mene, da si malice i
bolestan, tugo moja izgrebana i pocepana. Zato se pomeri s tog
mesta, kroi k meni, ne boj se.
Muharema ohladi nov talas straha. Ljudi nita nisu govorili, i
to ga je bunilo. Imao je mnogo tota da im kae, ali nije smeo ni da
zine. Pa je drhtao itav trenutak, elei da se zavue u trnje i pobegne
im za veita vremena. Gledao ih je glave pognute i ruku skrtenih na
prsima.
Odjeci stidne pesme dopirali su do njegovog uva - to su se
grobari veselili. Hteo je tamo gde se ivi, pije i peva. Nije znao ko su
ti ljudi, i ta e u to doba dana i godine na muslimanskom groblju, ali
je verovao da e mu neto rei im im prie.
J ovan zausti da neto kae. Ali skupljeni Muharem mugnu
pored njih.
Pobee, apnu J ovan.
Dronjaviji je od nas, ponovi Petar kao za sebe.
Luda Mara nie iz trave. Gledala je Muharema oima make.
Drala je ruke na trbuhu i sve se vie savijala - bila je to zverica
koja se spremala na skok. Muharem se i nje uplai. Pretrnu i uspori
hod.
Kud e to, Muhareme? zapita luda Mara.
Muharem pogleda vesele grobare i ree tiho:
Hteo bih malo da pevam...
Pa to ne peva sam?
Ne mogu, ree Muharem i malo se oslobodi. Ne mogu
sam.
Nije njima do pesme, ree luda Mara i zae u umarak.
Petar i J ovan videe kako se Muharem pobode kraj grobara.

131


23
Sve pesme su moje

ta hoe? upita bahato Sreko.
Strah me je da budem sam, poe Muharem tiho. Videh vas,
pa... pa dooh da vam malo pravim drutvo...
Sreko odgurnu Ismeta i ustade.
Kakvo drutvo? bubnu Sreko.
Eto, da budem s vama.
Tada Muharem vide beli tovar i ustuknu. Hteo je jo neto da
kae, ali mu rei zastadoe u grlu. Iznenadi ga uplakano i prljavo
Ismetovo lice: ovek je zemljavom rukom trljao obraze; drugom
rukom pretraivao je nedra.
Kako mi moemo sami, Muhareme, zabrunda Sreko.
Kako se mi ne plaimo.
Ali vi niste sami, apnu Muharem i iskosa pogleda beli
tovar na daskama.
Nego s kim smo? ree zlurado Sreko.
Jedan s drugim, ree Muharem.
Doao si samo to da nam kae? zinu Sreko i zaljulja se.
Nisam nita hteo da vam kaem, apnu Muharem i prepade
se.
Pa ta si onda hteo? viknu Sreko. ta si hteo?
Hteo sam da pevam s vama, ree Muharem i pogleda tunog
Ismeta.
Zar ti se, Muhareme, ne ini da je pevanje runa stvar?
zavapi gorko iskeeni Sreko. Ljigava stvar.
Muharem se malo otkravi. ivnu i ree:
Sve to ljudi rade meni nije gadno.
Pa ni ono to su ti uzeli pevca? izbei se Sreko. Ni to?
Nisu krivi, ree Muharem. Bio im je potreban.
A, tu smo! kliknu Sreko iskrivivi vilice. Tu smo, ptiice.
Ti si od onih to sve prataju i... to vole da pevaju...
J este, ugrabi Muharem. Mnogo volim da pevam ... samo
ne smem...

132
Sa zemlje ga je velikim i suznim oima gledao Ismet.
Bi li, onda, malice rakije, Muhareme? namignu Sreko i
prui mu bocu.
Sve to radite vi, radiu i ja, ree Muharem i otpi.
Posle treeg gutljaja Muharemu se zavrte u glavi. Vrati bocu i
ree krivei usne:
Dobra je. Prepeenica.
Glavno je da kvasi, ree Sreko mutno i sede.
I to to kae, ree Muharem veselo i zaele da je pijan kao
Sreko. Kvasi i te kako.
Je li sad sve u redu, Muhareme? jeknu Sreko. Da nismo
ta zaboravili?
Bili smo se dogovorili da pevamo, ree Muharem.
Pa dobro, gotovo viknu Sreko i povue Muharema.
Muharem se srui medu njih dvojicu. Pri zadovoljstvu to je s
ljudima, zaboravi bolove koji su se probudili oko uboja. Ieznu i
nelagodnost to je kraj belog tovara. Od sree mu nadodoe suze. Ali
osta miran. Ne uvi se ni kad ga glomazni Sreko zagrli. Boe, kako
su dobri, pomisli. Pravi ljudi. Ne stide me se. Pa me jo i dodiruju
bez gaenja.
Sreko ga privue k sebi. Muharem oseti vonj to je izbijao iz
njegovih dronjaka, i znoj koji mu je vlaio elo, lice i vrat, i htede da
zapeva. eleo je da ljubi velike i prljave ovekove ruke i da ih dugo
dri u nedrima, kraj srca.
Pa dobro, Muhareme, zakrklja Sreko. Pa dobro, lepi moj,
koja je tvoja pesma?
Sve pesme su moje, ree Muharem.
Ali koju najvie voli?
Volim sve podjednako, ree Muharem i zagleda se u mutne
ovekove oi. Nema nijedne koja mi nije draga.
Sreko je kripao zubima i kolutao oima. Navaljivao se na
krhkog Muharema, koji se nije izmicao. Tuni Ismet buljio je preda
se, u trnje: inilo se da trai neto to se teko nalazi - ruke su mu
visile, glava mu se klimala, i sav je bio mlohav. Pred njim se beleo
tovar, i on je pokuavao da ga nikako ne gleda.
Sreko zamahnu rukom. Kad oseti da mu se uz vrat prilepi
iroka aka, Ismet se malo tre, ali ne podie glavu. Osta nepomian,
s pogledom u divljoj travuljini i bocama.

133
Ej! kriknu Sreko. Ej, Ismete! Ne dremaj!
Ismet neto promrmlja.
Ismete, hajde da pevamo! ree Sreko. Evo, i Muharem e
nam pomoi.
ovek je utao. Sreko ga zgrabi za ramena i prodrma.
Ismet podie glavu: oi su mu bile vlane i uplaene.
Poinji onu tvoju pesmu, ree Sreko. Muharemu je svaka
lepa.
Tek tada se Ismetu razveza jezik:
Pevao bih, ali ne mogu...
Kako to? uplai se Sreko.
... kako da pevam kad nemam srca...
Ni malopre ga nisi imao, pa si pevao, ree Sreko.
Da, ali jo nisam znao da ga nemam, ree Ismet plano.
Pevaj, more, i ba te briga za srce! povika Sreko i poe da
se iskaljaje.
Ne mogu, ree tuno Ismet. Nita ne moe da se uradi bez
srca. Ni lepo, ni runo.
Pa za pesmu ti treba samo glas, ree prekorno Sreko.
Ismet obori glavu i poe da mrke.
A gde ti je srce? zapita ga Muharem saaljivo.
Izgubio sam ga, apnu Ismet ne podiui glavu.
Hteo bih da ti pomognem, ree uzbueno Muharem. Ovo
to imam, deliemo.
Meni treba celo srce, zacvile Ismet.
Muharem je gledao u beli tovar.
Kad primi i trei amar, Ismet se pokrenu: oima deteta koje je
skrivilo pogleda Sreka.
Poinjemo, momci! povika Sreko. Ovu ariju i vrapci
znaju. Deder!
Ismet i Muharem se pogledae. Sreko poe otegnutim,
naetim glasom:
Duni, vetre, malo sa Neretve...
Muharem prihvati. Plakalo mu se od sree.
Srekov glas se prekide na najlepem mestu, pri kraju.
Obojica pogledae Ismeta: niz debele obraze tekle su mu suze.
Hajde sad sam, poe tiho Sreko. De, poni. Polako...

134
Ismet presta da plae. Htede da se uhvati za poetak pesme.
Sreko i Muharem gledali su kako zeva pokuavajui da krene.
Mucao je, krivio vilice, kidao glas. Kad se uveri da ne moe zapevati
ni u drutvu, a ni sam, Ismet glasno zajeca. Plakao je akama steui
obraze, tresao se i odskakivao od zemlje kao prljava lopta.
Sreko je pevao razvlaei re po re:
Pa rasteraj maglu sa Mostara...
Ali i njegova pesma brzo utrnu. On otpi iz litrenjaka i zgrabi
Muharema za vrat.
Muharemu poee da klecaju kolena.
A ta e sad, sokole? ree grubo Sreko i oseti kako se
gumeni Muharemov vrat savija i prua pod njegovim prstima.
J o bih pevao, zakrklja Muharem. Ima jo puno pesama.
Znam da ima, ree Sreko. I ja ih mnogo znam, i mnogo
volim. Ali, ta nam vredi kad je taj skot do tebe izgubio glas.
Moda bismo ga pesmom oraspoloili, ree Muharem. Ona
je lek... tako kau...
Muharem je eleo da iskapi Srekov litrenjak. inilo mu se da
bi mu pesma i rakija pomogle da to pre zaboravi dananju sramotu i
poraz. Zato je netremice gledao u krvave Srekove oi i ponavljao da
treba produiti s pevanjem.
Petar i Jovan gledali su kako se Sreko i Muharem neto
dogovaraju. Stojei nasred puta, videli su i ludu Maru. I ona je
radoznalo posmatrala Muharema, koji je otpijao iz boce.
Muhareme zastenja Sreko, jesi li ikad spavao sa enom?
Ne, apnu Muharem. Nikad.
Dosta s takvim razgovorima, ree Ismet.
Sreko rukavom obrisa znoj s ela. Muharem obori glavu i
poe stidljivo da uvre krajiak kaputa.
A onu stvaricu, jesi li video? upita Sreko glasom koji je
drhtao.
Muharem odmahnu glavom.
I sigurno bi voleo da je vidi? opet e tiho Sreko.
Sve to su videli ljudi, eleo bih da vidim i ja, procedi kroz
zube Muharem.
Lepo, ree Sreko. Lepo.
Muharema obli rumen.
Ba ste skotovi, ree Ismet.

135
Sreku poe da se krati dah:
I veli: sve to su videli i radili ljudi...
Velim, apnu Muharem.
Onda zamuri, ree uzbueno Sreko i odgurnu Ismeta.
Zamurio sam, ree Muharem. Treba li jo ta?
Prui mi ruku, ree Sreko.
Ismet vide kako im se vrhovi prstiju dodirnue. Obuze ga
gaenje - nikad nije voleo da gleda kako se ljudi zbliuju i
dotiu. Toliko se naljuti da mu oi presuie. Spazi kako Srekova
ruka povede Muharemovu aicu. Gotovo bez daha i pognuti, eljusti
razjapljenih a oiju zatvorenih, drhtali su nad belom gomilom koja ih
je ekala.
Iz trnja nie luda Mara i primeti da se dve ruke pribliie
tovaru. Podie je jeza; bol u utrobi se stia. Dve pijane, dve lude, dve
zemljave ruke skliznue preko prve izboine; smirie se tek na
drugoj.
ta ovo radim, zapita se Muharem, ta ovo radim. Gde sam
ovo, i kud to seta moja ruka. Tu sam, meu ljudima; a ruku su moju
uhvatili i stegli. Izgleda da su mi sunce i rakija udarili u glavu, pa
vie ne vladam sobom. Znam samo da moja ruka nije dobra, da se
uzjogunila, i da me ne slua vie. Ruko, hou da te ubijem. Okree
mi se beli tovar ispred oiju. Rakijo, gora si od sunca. Vladam li bar
malo sobom. Vladam. I znam ta inim: sluam Sreka. Hou da se
izjednaim i s njim, i sa svim ostalim ljudima. Gusta li je svetlost to
mi kaplje u oi. Ruko, ti radi neto runo. ta li mi to zuji i bubnja u
uima. Ruko, ne idi dalje. to mi krv juri kroz vratne ile u glavu.
Hou da postanem ovek: a da bih to postao, moram initi sve to oni
rade i sve to oni hoe. Ruko, budi dobra; zaustavi se za trenutak i ne
sramoti me.
Sreko je sve vie stezao krhku i poslunu Muharemovu ruku.
Igrao se njom, alio se, priljubljivao je uz beli tovar. I ljuljao se kao
veliko i natrulo deblo. inilo mu se da se nekako prazni: da iz njega
izlaze voda, sve vrste krvi, sva creva i dua, i da kraj belog tovara
ostaje da plai prolaznike i dug smrdljiv kostur. U zbrkanim mislima,
i murei, video je sebe: kraj izbolovanog i prestravljenog Muharema
zgrila se telesina. vornovata glava vrti se sve veom brzinom na
bolesnim ilama vrata. Njegovo telo je bez teine - samo da ne pirne
vetar. Oglodana lobanja to muri i kezi se na prolaznike i mramorje

136
metalnim zubinama brzo e sleteti s nepostojeih ramena i otkotrljati
se u koprive. Nad belom mrljom tovara ostae do same noi
pogrbljeno strailo. I dok je sveta, groblja i Ljeniana, na tom mestu
zemlje nee se savijati i muiti tako znojava, tako ljigava i tako runa
spodoba.
Ne vredi ti vie ni da otvara oi, ree sebi Sreko. Izgubio si
srce. Malopre je iz tebe izletelo: imalo je telo zmije, krila ptice i
glavu gutera. Sad si laki za itavu gomilu bledog i iliastog mesa;
sad e jo vie da se krivi i ljulja na vetru. I nita ti vie ne
pomae. Pa ni ustajati s mesta ne mora - sve je gotovo. Bez srca si
isto kao i Ismet, kao i mnogi drugi koje jo nisi sreo i upoznao. Vie
nee moi da peva kao ranije, da se raduje, a ni da plae kao
ostali ljudi. A srce oko sebe ne trai, ne diraj zemlju i travu: zavuklo
se u prvu jamu na koju je nailo. Zato muri i dalje; miruj. I po
belom tovaru vodi paljivo Muharemovu aicu. Neka opipa ono to
inae nikada ne bi. Ako ikako moe budi dobar prema njemu.
Zvizni ga slobodnom rukom, sravni ga sa zemljom, povuci ga za nos,
cimni ga za uvo, i ne zagoravaj mu mokrim i lanim reima ionako
muan ivot. Raspali ga i ti, za grlo ga epaj. Neka oseti da ga se
niko ne gadi, da je ovek, i da to nije tako lako biti.
Sreko je levom rukom preturao po nedrima. Srca zaista nije
bilo. Ali je utao, elei da tim otkriem ne obraduje Ismeta i
raalosti Muharema. Nita, nita, aputao je u sebi, doiveo sam ja i
mnogo tee i runije stvari. Gledao je kao i kad je imao srce: Ismet je
krio lice akama, a Muharem je drhtao. Ba ste deca, ponavljao je u
sebi, ba ste deca.
Svata li mora da se radi da bi se postalo ovek, pomisli
Muharem i zaele da je na drugom kraju sveta. Ovo to inim, po
svoj prilici, nije lepo, ali ne smem ustati i usprotiviti se Sreku.
Oterae me od sebe i ja u opet u selo i kui kao neovek.
Ruka Muharemova etala je belom povrinom; klizila je od
mesta gde bi trebalo da se nalaze grudi, i sputala se sve nie.
Kad mu aka stie do najrunije izboine, i kad tu osta,
Muharem izgubi dah. Otvori oi, i preseni ga belilo. Svest poe da
mu se muti. Vide svoju ruku u Srekovoj: leala je s dlanom nadole,
na najstidnijem, na najalosnijem mestu. Nadooe mu suze. Pokua
da pomeri aku.
Miruj, zareza Sreko.

137
Ovako se ne postaje ovek zacvile Muharem.
Zar ti je do toga jo stalo? upita Sreko.
Jeste, ree Muharem.
Pa to onda plae? na to e Sreko.
Pusti me, zavapi Muharem i sav se izvi.
Puten si, ree Sreko gadljivo.
Ali je Muharem jo drao aku na tunoj izboini tovara.
J esi li zadovoljan? upita Sreko.
Ja sam hteo samo da pevamo, ree Muharem plano. Nita
drugo nisam hteo.
Hteo si da postane ovek, lanu Sreko i pade kraj tovara.
Naveo si me... ti si me naveo... nikad se sam ne bih setio...
Dobro si proao, iskalja se Sreko. ak ni srce nisi
izgubio.
Ali nisam ni ovek postao, ree Muharem.
Stojei iznad bletavog tovara, gledao je kako Sreko zvera
oko sebe, pilji u trnje i razgre travu - da tu negde nije srce; i kako
tuni i bespomoni Ismet mirka i trepe na suncu.
Pognut i nesiguran na nogama, Muharem je prinosio aku licu
i zagledao je. Dlan njegov bio je, kao i malopre, znojav, uljevi! i
ispucao. Primicao je k sebi i odmicao grenu ruku, i nikako nije znao
kako da je kazni i prezre. Pljunuo bi je da je bio siguran da e je tako
poniziti. Uvalio bi je u neist da je znao da e je tako osramotiti. Sve
bi s njom radio, svata bi s njom inio, a najradije je ne bi uz telo
nosio.
Muharem panino odstupi u stranu. Iskraj belih niana viknu
kroz suze.
Prevarili ste me! Rekli ste da emo samo pevati! Naveli ste
me na greh...
Niko mu ne odgovori. utali su obojica, i Sreko i Ismet. Tiho
su slinili. Zagrljeni i zavaljeni, znojavi i zemljavi, gledali su ga
pijanim i izbuljenim oima. Nita nisu ni imali da mu kau. Prosto-
naprosto, gledali su ga kao to se gleda svaki drugi prolaznik. To
Muharema najvie i sneveseli. Ispred njih se beleo dugaki tovar:
svetlost se velika na njemu gomilala.
I kako je natrake uzmicao, beei od nestvarno belog i
naherenog mramorja, tako su i njihove glave, inilo mu se, postajale
sve dalje i manje. Pa mu, kad se na istom putu nae, jedino one,

138
teke i vrljave, mutne i krvave, od svega to je u groblju video,
ostadoe jasne u seanju.


24
Puno cvea

Kad potpuno osta sam, zau poznat glas:
O, Muhareme ...
Obazre se oko sebe. Sve je treperilo na suncu. Kad se poziv
ponovi, Muharem se okrenu i u trnju i travi vide ludu Maru. Kleei,
mahala mu je rukom sa svog brega. Crnela se u cveu, u gomilama
bele rade i poznog maslaka.
ta je? odgovori Muharem.
Bei k meni!
Kako? ueprtlja se Muharem. Kako to?
Lepo! ree crna Mara s brega. Gde ja, tu i ti.
Ne znam da li to moe... da li bih tamo mogao postati
ovek... i jo neto, ja sam...
Mi smo braa, ree neno luda Mara. J er oboje elimo da
ivimo hiljadu godina.
Ne mogu, ree Muharem sipljivo. Nikako. Uprljan sam.
Grean sam.
Ne mari, ree luda Mara. Nita ne mari.
Mari, ree Muharem.
Doi, jade moj, ree luda Mara. Ovde ima puno cvea.
Dole ga na putu uopte nema. Zar ne vidi?
Vidim, ali ta vredi, ree Muharem snebivljivo. Doao bih
da nisam ovakav.
Eh, udan li si, s nenim prekorom ree luda Mara.
Do zemlje je savi otar i iznenadan bol. Gledaj u sunce koje se
okree i odmotava kao klupko, ree luda Mara sebi. I duvaj u bele
krunice maslaka, pa e bol prestati da te mui i kida. Duvaj, dok se
ne zadie, i dok lake pahuljice ne zastru celo nebo. Onda e
zaboraviti da si iva, da si u cveu i u trnju, i da ti je srce veliko kao
zvezda. Uinie ti se da Muharem ne bei od tebe, no da se kao
siroe privija uz tvoj skut: on plae i apue da je grean, a ti mu

139
miluje ruke za koje misli da su prljave; daje mu da jede i tera ga
da duva u maslake - moe tako odnekud iskrsnuti petao. Uinie ti
se da si zemlja. A ona je prostrana kao koulja; i nepokretna je; i ne
zna ni za kakav bol. Tako uradi ako hoe da ti bolovi i emer ne
raznesu i ne ojade utrobu. I gledaj kako se vrti sunce, i kako svuda
lete bele kokice.
Da smem, doao bih do tebe, luda Maro, proaputa u sebi
Muharem. Moda bi me nauila kako da kaznim ruku. Ili bi mi
pokazala kako s nje da sperem sramotu. S nje i sa sebe. J er ti zna
trave za koje niko nikad nije uo, pa bi me iscelila. Ne bih kroz svet
iao kao prokaenik, kao gubavac. Tebi bih da doem, najlua Maro.
Moda zna kako se zaboravljaju sramote, porazi i druge prljavtine,
i kako se postaje ovek.
Ali ludu Maru vie nije video, niti je ita mogao da joj kae:
beleo se maslaak, i bilo ga je koliko i svetlosti.
Muharem pojuri putem. Nenadno se srete sa skitnicama. Nisu
vie leali, ali nisu ni stajali. Nae se licem u lice s Petrom: ovek ga
je gledao kao i malopre. Od njegovog pogleda Muharema podie
jeza. Rii Jovan napravi grimasu; usta debela skupi, oi uzrikavi a
nos mesnati iskrivi, i onda mu se nasmei. I to Muharema uplai. Pa,
gledajui preda se, procedi:
Hteo bih da proem ... ako je ikako mogue ...
Mogue je, ree Petar muklo.
Pa... hvala, promuca Muharem.
Nema na emu, nasmei se opet Jovan.
Ima, ree Muharem i krenu.
J ovan pogleda brinog Petra. Petar upita Muharema:
Kud e to?
Ne znam, apnu Muharem ne podiui glavu.
Ako nema kud, mogao bi s nama, ree tiho Petar.
Muharem ih pogleda s uenjem. Velike Petrove usne
razvlaile su se u smeak. To Muharema ohrabri, pa ga zapita:
Kud to?
U skitnju, ree Petar.
A moe li se tamo postati ovek? apnu Muharem i pogleda
u svoju grenu ruku.
U skitnji se postaje samo skitnica, ree Petar. I to
neizleiva skitnica.

140
Rav ovek da li bi se u skitnji mogao popraviti? upita
Muharem plano.
Kako sebe moe da smatra ravim? pobuni se Jovan i
skoi prema Muharemu. Bogamu, petla mu uzeli, a on sebi uvrteo u
glavu da je rav... ja bih, da sam na tvom mestu, celom svetu probio
glavu...
Eto, ja tako, ree Muharem i poele da im umakne.
Hajde s nama, ree toplo Jovan prekidajui tiinu. Pa emo
s tvojim zlom lako, ja te uzimam na duu.
Smem li znati dokle idete? upita Muharem ne skidajui
pogled s rieg Jovanovog osmeha.
Do mora, ree Petar vano.
A onda? na to e Muharem zamiljeno.
Onda natrag, ree brzo Jovan i ak do zaliska podie obrvu.
Muharemovo lice iskrivi jedva primetan gr. On ree:
Nisam ja za tako lepe puteve ...
Zato ne bi bio? upita ga Petar.
Muharem pogleda u svoju ruku, zaplaka i pobee.
Stojei u mestu bez rei, gledali su kako tri putem.


25
Brao najroenija

Sad se presliaj, ree sebi Muharem diui se iz praine, dobro
se presliaj. Uzmi sebe na ispit. Vidi ta si uradio. Pevca si imao,
ljudi ti ga uzeli, i on otiao na nebo. Ivanku si imao - cela stvar bila
je gotovo svrena, trebalo je samo jo ona da pristane, ali ti je otee.
Gazdu si dobrog imao i tvojom krivicom udari ga kap. Veselje si im
pokvario, Ivanki zgadio ivot, a sebe osramotio. Skitnicama se
zamerio, rakije se grobarske napio, pa onda od svih pobegao. Ali sve
bi dobro bilo da nisi ruku svoju uprljao i onu nesrenicu opipao.
Greh si poinio, golem greh. Sad niega nema, a greh nosi, i nosie
ga dok baulja po zemlji.
Pokuavao je da se digne, ali nije mogao.
Dobro su te danas izgnjeili, aputao je pipajui uboje i rane.
Lepo su te udesili. Sad ne moe ni da se digne. Fino, bogami.

141
Leae tu dok se ne ugui u kalju. Ako, to si i zasluio. Koji te
vrag terao i da polazi od kue, pa jo i pevca da nosi. Sve bi se lepo
svrilo da njega nisi poneo - novac bi negde naao i vratio ga ia-
Iliji. ak i da niko nije hteo da ti ga pozajmi, starac bi te priekao.
Ali se po tebi uzmuvao avo, i evo ta ti se desilo.
Tek kad pode, klecajui, posta mu jasno koliko je sam i
grean.
Doe do raskrsnice. Odatle je mogao na nekoliko strana:
natrag, u varo, levo, preko reke, desno, u pusta brda. Ali on poe
etvrtim putem, pravo prema svadbi i ljudima. inilo mu se da
jedino oni koji su ga izigrali mogu i da ga prihvate, prime i zagrle.
Njih e zamoliti da mu oproste - mnogo im danas dosauje. Odmai
e od tela grenu ruku i ispriati im kako su ga naveli na gadost.
Molie ih da izmisle najsuroviju kaznu za njegovu ruku. Neka je i
pljuju, neka je i vrelom vodom ispeku, neka je i odseku ako ele. J er
on hoe ceo da bude ist i dobar, bez ikakvih grehova i prljavtina.
Grlie im kolena, ljubice im ruke ako mu dozvole, i moliti ih da ga
sve do noi ne ostavljaju samog. Onda e, uzmogne li, da se dovue
do starca. Drae njegovu nabranu i polumrtvu ruku u svojim
nedrima, kraj srca, i priati sve ono to nikad nije smeo da mu
pomene. Rei e mu koliko voli Ivanku, koliko bi za nju dao, i ta bi
pristao da uini samo nje da se domogne. Uzeti starac nikome nee
moi da oda njegovu najveu tajnu. I bie srean to moe
nesmetano da sedi pored njega. Pokuae da namesti stareve ruke,
da im vrati predanju snagu. Gledae da ga pokrene, da ga naui
kako se hoda, dri tap, galami i nareuje. I niko o toj njihovoj slozi
nee nita znati. Gore, u selu, u brdima, bie stalno zajedno. Nee
dozvoliti da seoske lopue, neradnici i lezilebovii razvlae njegovu
imovinu. Sve e dovesti u red, i po kui i stoci nee moi da se vidi
da je gazda na umoru.
Sedei u velikoj stolici, ostavljen od svih i zaboravljen i od
najblie rodbine, izdvojen iz metea, starac Ilija je oseao kako mu
venama bre no obino krui mlaka krv. Izbeene oi nije skidao s
pranjavog, dombastog i divljeg puta kojim je klecao dronjavi
Muharem i vikao:
Ljudi moji dobri! Brao moja... ljudi...

142
Starac je gledao kako Muharem tri, spotie se i pada. Guio
se u kalju, pritiskivao levom rukom koulju na grudima, plakao i
kriao:
Brao moja dobra! Primite me k sebi... sretnite me... grean
sam...
Pognut, i iskoen, kao da ide po gredi, Muharem je vapio:
Ljudi, grean sam mnogo! Rukom sam je opipao! Greh sam
poinio, najvei greh otkad postoje ljudi! Primite me k sebi... pljunite
mi u lice ili me ubijte na mestu... gasom me polijte i onda zapalite...
ne treba vie da ivim ovakav! Zato mi prekratite ivot i muke...
preklinjem vas...
Muharema ne uplai rumeni curak krvi koji mu oboji usne i
potee niz bradicu. Sada se bojao samo uprljane desnice, koju je, to
je mogao vie, odmicao od sebe. Ni posumnjati nije mogao da ga
nee primiti i zagrliti, i da mu nee oprostiti. Posrtao je, gubei svest,
i krkljao:
Najmiliji moji ljudi... brao najroenija... brao jedina... ne
ostavljajte me...


26
Poslednja tajna

Dri se, deko moj, ree starac u sebi. Ne daj se. Odri se na
nogama. I priekaj: muke e brzo proi. Stojei izdri sve, kao pravi
ovek. Ne daj da te zemlja privue k sebi. Otmi joj se i pljuni je.
Stisni ake. Savladaj kaalj koji te gui. I ne boj se krvi koja ti vlai
usne. Pokuaj da ide tako pognut. Posluae te noge, videe. Ako
ikako moe, doi do mene. Hou da razgovaram s tobom. A pre
svega, da ti poljubim ruku za koju kae da je grena. Hou dugo da
ti je ljubim i da je drim uz obraz. Nije ona prljava, niti si ti grean.
Dobre su tvoje ruke, mali moj, i nita runo ne mogu da uine. I srce
je tvoje meko i dobro, srce detinje.
Doi, aputao je starac gledajui kako se Muharem rui, kako
pada. Doi samo za asak. Hteo bih da kleknem na kolena preda te i
da te zamolim da mi oprosti. J a sam grean, a ne ti. Nema mog
greha pod nebom. Sin si mi! Nikom dosad to nisam smeo da kaem.

143
Ni tebi to nisam govorio, i od tebe sam to krio. Stideo sam te se,
prezirao sam te, muio sam te. Sve sam to inio samo da niko ne bi
posumnjao da sam ti otac.
Dobauljaj etvoronoke, ako ne moe nikako drukije,
nastavi starac kad vide da Muharem ne moe da se digne. Znam da
pojma nema ni majka ko ti je.
Radila je na mom imanju. Bila je maloumna, ali mi to nije
smetalo - divno je sluala, i utala. Obino je sedela u uglu ili iza
furune, drhtala i oekivala da joj neto naredim. Negovala je moju
bolesnu enu i stalno joj ljubila ruke. Gledao sam ih kako
razgovaraju, i gaenje me obuzimalo. enu sam svoju mrzeo -porod
mi je truo izrodila: nijedan od moja tri zlatna sinia nije uao u estu
godinu; jedva sam ekao da ozdravi pa da je opet ponem tui.
Nidara je tvojoj majci ime bilo - muslimanka iz Prekolimlja.
Oi su joj bile velike, crne i uplaene, i ja sam se esto pitao otkud
toliko suza u njima.
Nidara, to stalno plae?, pitam je.
Ne plaem ja to, odgovara ona, ja se tako smejem.
Da ti kod mene nije ravo?, pitam je.
Nigde mi bolje nije bilo, srie Nidara i tri da klekne i da
mi poljubi noge.
Reci kad ogladni, ili kad ti drugo ta zatreba, kaem joj, i
nemoj da se mui.
Nita mi ne treba, prevre jezikom Nidara i uvlai glavu u
ramena.
Vidim, oi joj pune suza, pa se pitam - smeje li se ili plae?
Pridie se iz kreveta moja runa, moja uta ena. Uini mi se
da je ozdravila, i da e iveti stotinu godina. Zaeleh da joj glavu
kljuknem u lokvu, da je tako udavim. Poe da se smeje na mene, i da
mi govori kako e Nidari, koja ju je negovala i podigla na noge, da
kupi preoblak i opanke.
Zgadie mi se i jedna i druga, i poeh da drhtim:
Ti si me otrovala. Ti si me otrovala; ti si oduvek bila trula i
bolestan si mi porod nakotila... ti, kuka, ti, pseto podmuklo...
Tukao sam je, udarao je koliko god sam mogao. Ona se srui
na zemlju. Nidara polete za njom i stade da je brani. Gazio sam ih i
mleo sve dok mi se muka nije popela do dunika.

144
Svu no je moja votana ena jeala, i meni je dolazilo da joj
razvrnem vilice. Krkljala je, molila me da joj oprostim.
Nidara, idi i reci mu da sam kriva, mumlala je, kriva sam,
kriva... ko bi drugi...
J aukala je tako glasno da nisam mogao da zaspim. Mislio sam
na svoje sinove i na Nidaru uvek sam joj zavideo na zdravlju i
maloj pameti. Moji sinovi: teka zemlja uvija im rebarca. Nidara:
mrke, cvili i oblee oko moje ene, i nita pod milim bogom ne
zna.
Pre sunca probudi me Nidara. Kleknu kraj mog kreveta i
zajeca:
Gazdarica ne moe da zatvori oi.
Pogledah je.
Gazdarica nee da se probudi, ree Nidara. Molila sam je
i ljubila itav sat, pa nee.
Moli je i ljubi jo, rekoh bunovno.
Ne vredi, ree Nidara. I drmusala sam je, pa nita. Zinula
pa nee ni da die.
Ja u je probuditi, rekoh gnevno i odgurnuh uplakanu
Nidaru.
Moja stidljiva ena leala je na krevetu iskoena i sklupana.
Rukama je krila izbolovano lice. Po ustakljenim oima zakljuih da
neu moi da je probudim ni vikom ni nenom molbom. Kraj nje je
uala Nidara.
Nije trebalo ba sad da umre, rekoh. Po ovoj kii... teko
emo je zakopati...
Nidara je htela da iskopa oi za njom.
Ostadoh sasvim sam. enu svoju alio nisam, ali mi je bez nje
bilo neobino. San mi na oi nije hteo. Poeh neumereno da jedem i
da pijem. Opijao sam se gotovo svakog dana. Proklet si, aputao sam
sebi. Proklet si, i zato sve to od tebe na zemlju padne mora odneti
avo - ne prieljkuj vie naslednika, uzalud ti je.
Bio sam kukavica i nisam smeo da se ubijem: nekoliko puta
sam s tavana skidao puku. esto sam pomiljao na Nidaru -nije
bila iste pameti, ali je imala iroka ramena, jake ruke i veliku glavu.
Moda bi ona mogla da mi popravi uspavanu i razvodnjenu krv. A
utala bi.

145
J o se grob moje ene nije bio zatravio a ja zgrabih Nidaru za
perin. Povedoh je u ambar. Pokazah joj jedino suvo i isto mesto i
rekoh:
Zna li ti, Nidara, da ja vie nikoga nemam...
Ne znam, proaputa Nidara.
Pa svi su otili, rekoh oajniki. I ja sam ostao sasvim
sam.
Svi otili, ree Nidara i sneveseli se.
Pa u i ja da umrem, Nidara, sam. I nikog nee biti da mi
kraj glave sveu zapali... ni da me ljudski opremi i zakopa...
Nai e se neko, jedva sroi Nidara.
Nee, Nidara, nee, poeh plaui. Pa e psi da me kao
strvinu razvlae.
Gledao sam kako me, izvaljena i prestravljena, motri.
Pomozi mi, Nidara, plakao sam kleei pred njom.
Kako da ti pomognem, jade, zamuca Nidara i lice joj se
iskrivi od straha.
Pomozi mi, Nidara, aputao sam propadajui u mrak.
Jo sam joj neto govorio. Seam se da sam pominjao sinove.
Prilazio sam joj elei i da je smodim i tu za veita vremena
ostavim, i da je svu pozlatim i podignem do zvezda.
Nidara stade da cvili. Slamom joj zaepih usta.
Napolju je sijalo sunce. Vetri je gladio duge brkove zlatne
rai.
Spazih kako joj se nadima trbuh. Dozvah je k sebi. Ona kleknu
i obori pogled. Pomilovah je po temenu, rekoh joj:
Raste.
Rastem, ree ona i pogleda me.
Oi su joj bile pune suza, i ja nisam znao da li je tuna ili
radosna.
uti.
utim.
A ako te budu pitali... zna li ta treba da kae...
Neka skitnica me uhvatila i povela u umu... gad jedan
gadni...
Ako se negde izlane, iupau ti jezik i baciti ga psima.
Nikad joj vie nisam pogledao u oi.

146
Rasla je brzo. Gledao sam kako pored plota vue veliki trbuh.
S tugom sam se seao sinova. Pogledom sam pratio Nidaru, otpijao
iz flae i aputao:
Porunjala si mnogo. Nosi muko. Ako me oda, policu te
gasom i zapaliti.
Da bih prikrio trag - oterah je. I ti se rodi u susednom selu, u
vodenici. Nisam smeo da je vratim na imanje. Gledao sam kako prosi
nosei te u naruju, kako luta od kue do kue, iz sela u selo, i kako
o praznicima pognuta stoji pred crkvom ili damijom. Ne seam se
da sam joj ikad na dlan spustio novi.
I dalje sam jeo i pio preko mere. Nikom nisam smeo da se
pojadam, ni da priznam da si moj sin, moj naslednik: k vragu bi
otila moja ast, moje ordenje i sva moja slava.
Pobojah se da e mi omekati srce i da u je zavoleti. Pozvah
je jedne kine noi i rekoh joj:
Ostavi to kopile i idi.
Kud u? Pada kia...
Prestae kia.
Prigrli te i zajeca.
Idi kud zna, rekoh ne gledajui je u oi. I ako se ikad
vrati, oi u ti vrelim gvoem izvaditi.
Dadoh joj neto para, a zatim za njom zalupih vrata. Susedi te
odnese u no i kiu.
Priali su mi da je nekoliko dana obletala oko mog imanja:
kose od alosti postrigla, lice izgrebla i naruila. Zatim joj se izgubi
svaki trag.
Ti osta iv - slatko ti i dobro bilo mleko prosjakinja i skitnica
kojih je po naim selima uvek bilo mnogo. Gledao sam te kako
raste, kako vezuje dan s danom, i kako se u tvoje slabo telo gnezdi
opaka suica. Srce mi se stezalo gledajui te kako tegli po tuim
njivama. Pomoi ti nikako nisam smeo. Sve vie sam pio i jeo, i
inilo mi se da neu dugo biti meu ivima.
Nidaru niko vie nije video u naim krajevima. Tu skoro mi
rekoe da luta bosanskim drumovima, oronula i luda za tobom. Kau
i da se ogubala. Ljubi zemlju, blagosilja prolaznike, i izgovara tvoje
ime. Izgleda da ne srne na nae strane; a moda i ne ume put da
pogodi.

147
Ali ti ne tuguj za njom. Ako je ikad ovuda vetrovi nanesu,
zadraemo je. Oduzeemo joj prosjaku torbu i tap, nahraniti je,
poljubiti trag njenih nogu, i ostaviti je da ivi s nama. avoli e je
ovuda navesti, i zato ne plai.
Starac je pogledom arao po gomili, dok mu se neizgovorena
misao prelivala preko usana: Susedi, nikogovii, nitavila i bedo.
Ostavite se igre i pesme. Sasluajte me. I ne zaboravite ovo to u
vam, smrtan ve, rei. Muharem je moj sin. To dosad nije znala ni
crna zemlja. Poveravam vam se da biste znali kako da se ubudue
ravnate prema njemu. Dugove svima pratam, velike kao i male isto,
samo me sasluajte, i posle moje smrti uinite kako kaem. Sve to
imam, pripada mom sinu Muharemu. Spomenik mi ne podiite, jer
ga nisam zasluio. Sveu mi ne palite, jer nisam ovek ve
najobinija psina. Ne spominjite me na skupovima, na albama i
svadbama, i ime moje neka se zatre i potpuno zaboravi. Prema mom
jedinom sinu budite dobri, i nemojte ga muiti, potkradati i lagati.
Ako u vama ima iega ljudskog, pomozite mu da postane ovek,
ravan i vama i drugima. Sine, zacvile starac, ako ve ne moe da se
makne, podigni bar glavu sa zemlje i pogledaj me. I uj ta ti
govorim. Kad me smrt odnese, preseli se u moju kuu, zacari se gore.
Skini s tavana puku koju krijem vie od dvadeset godina, jer se uvek
bunama i pljakama nadam, i ne daj rama na sebe. Budi bez milosti
prema nasilnicima, pljakaima i lopuama. I oeni se to pre.
Devojuru kakvu jaku dovedi - neka bude to krakatija, rumenija i
zdravija. Decu s njom raaj. A ti joj se ne dri suknje, no gde god
moe, zabodi nae seme. Ne daj, preklinjem te, i molim ti se kao
pred bogom, da nam se prekine ionako istanjena loza. Bio bi greh i
sramota velika da tue psine vuku ono to smo krvavom mukom
spealili nas dvojica. Podigni sa zemlje glavu i prestani da plae i da
se plai smrt moe samo da nas odnese, a ne i da nas osramoti i
porazi. Zato joj se iskezi, pljuni joj u eljusti, pesmom nadglui ove
ivotinje ije mi dranje probi mozak. Onda idi u svoju kuu, u onu
koja ti i dolikuje. Mene pusti da ovde, pred svima, ispustim svoju
pseu duu. Jer nisam zasluio da izdiem na odru, pored sveca, i
okruen dobrim ljudima. Neka mi gavranovi iskopaju oi, neka me
crvi po potocima raznose - samo ti ostani iv, i ne zaboravi da nisi
grean.


148

27
Glavom do neba

Starac je bespomono plakao. Muharem je iznemoglo
mrmljao:
Oprostite mi... oprostite...
Leei niice, nogu rastavljenih a ruku rairenih, s
okrvavljenom bradicom u praini, Muharem je gledao put svadbe.
Izmeu njega i starca opet se okretalo kolo. Pijaniji i lui no pre,
ljudi su skakali, previjali se kao da su od gume i krpa, a ne od mesa i
kostiju, pevali i kriali, vikali i podvriskivali, i on im je video hitre
noge, iroka ramena i etvrtaste glave. Na trenutke mu se inilo da
uopte ne dodiruju zemlju, da su bestelesno laki, i da e i bez krila
poleteti iznad gomile. Nije znao ko je poinjao, a ko zavravao
pesmu, ni ko je na utabanoj zemlji, a ko visoko iznad nje i u kolu.
Izgubi svaku nadu da e starca ikad vie videti - zgazie ga
ovako igrajui. Traio je pogledom Mrkoja ili bilo kog poznatog. Ali
ih nije bilo; ili ih nije mogao razlikovati od ostalih. J o tee mu je
bilo nai mladoenju Kajicu i drugu decu. Ceo taj raskravljeni
urnebes, sva ta uzavrela rulja podseala je Muharema na ogroman roj
pela tek putenih iz konice.
Kroz suze je video Ivanku. Nikad nije bila takva. Nepokretna,
sigurna na modrim nogama, drala je u ruci cvet. Kako je ona rasla,
tako se i cvet uveavao. Ona najzad poraste toliko da nadvisi kuu
pored koje je stajala. I cvet iika i natkrili gomilu.
Ivanka je bila tako velika da je elom dodirivala nebo i sunce.
Svadbari su gmizali oko nje, i gledali kako sve vie raste. Gomila se
ljuljala i gibala, lomila i prevrtala, dubila na glavi i opet se pobadala
na noge, arenei se oko glenjeva najvee i najlepe mlade sveta.
Krv mu je liptala preko zuba, suze su mu bubrile oko
trepavica, i on je podizao pogled ne bi li joj se zagledao u lice i u oi.
Daleko joj je bila glava, i on je video samo lanie i erdane koji su
joj bletali oko vrata. Beleo se najbelji i najmirisniji cvet koji je
dotad drala enska ruka. Zeleneli su se venci od najzelenijeg
umskog bilja kojim je bila okiena.

149
Odnekud se pojavi crveni petao. Letei prema nebu, podseao
ga je na pregrt vatre baene u provaliju. Muharemu se inilo da
njegov ar-petao juri prema Ivanki, i da e joj sleteti na ramena ili na
dinovski cvet. Stidna radost obuzimala ga je i u bunilu.
Ostani na njenim ramenima to due moe, hteo je da mu
dovikne, i krilima joj zakloni oi od sunca. Zna, ona se danas udala,
i obrazi joj moraju biti isti i beli. A sunce avolski pri i pee sve
to dokui. Sunce e joj izgoreti i trepavice, i obrve, i elu e je
poruiti. Zato je ti odbrani: neka veito ostane najmlaa, najdivnija, i
najmilija. Rairi krila ako ti ih nisu olovom polomili.
Petao je leteo, strmoglavljivao se, ostavljajui za sobom
stokrak i krvav trag. Muharem je lagano okretao glavu, i pratio ga, i
studen mu je ledila srce. Obrtalo se oko njegove glave sebino nebo,
sputalo se i opet podizalo u nesluene visine, prolamalo se od
njegovog plaa, sve krvavo.
Ne mogavi da se pomeri, tako razapet na putu, aputao je u
sebi: Petliu, deko moj. To to iz tebe iklja - moja je krv, a ovo to
iz mog grla izlazi - tvoja. To da zna. J er mi smo odavno jedno - dva
tela s jednim jedinim srcem. Zato se ne udi to emo istog trenutka i
umreti. Kad potpuno bude odleteo na nebo, kad te nijedno
zemaljsko oko ne bude moglo da stigne i ugleda, i kad se sasvim
izgubi u toj prokletoj svetlosti, tad u i ja da tresnem elom o
zemlju, i da prestanem da diem i plaem. Bojim se da nam sva krv
ne istee iz premorenih tela: kako emo onda oko najvee Ivanke
obletati i braniti je od sunca. Utroba mi se prevre i kida, glava mi
sve vie tea na ramenima, i ne znam vie ta ti govorim, i ta bi,
moda, trebalo da ti kaem.
U mislima je video sebe i Ivanku. Stoje jedno pored drugog na
nekom putu. Oboje su tako visoki da nijedan od radoznalih
prolaznika ne moe da im vidi lica. Dre se za ruke. Izmeu njih je
petao - jedna noga mu na njenom, a druga na njegovom ramenu.
Petao kukurie tako lepo i tako sreno da mu se dive svi ljudi i sve
ivotinje na zemlji.
Ali je Muharem jo nejak da bi dugo ostao pored nje - boji se
da ga vetar ne zanese i ne preturi. I zato ne sme Ivanki da pogleda u
lice. A eli samo jedno: da glavu svoju ranjavu, da glavu svoju,
kvrgavu, spusti na njen veliki, na njen beli i meki trbuh. Ni sad ne
zna ta bi trebalo da joj kae. Vetar rastre jablanove, erei crne

150
bukve i upa iz zemlje ubogo raslinje, i on se mora drati vrsto.
Popusti li, ispusti li iz svoje ruke Ivankinu ruku, odletee sa svojim
petlom na nebo. I Ivanka e, kraljica sveta, ostati na zemlji, i jo
jednom pripasti sivom i krmeljivom Kajici koji mu sad nije ni do
kolena.
Ali ti ne sme da odleti na nebo, ree sebi kad oseti da
malaksava. Ne sme gore. Nikako. Mora ostati ovde, na zemlji koju
gazi sada tua, ali samo tvoja Ivanka. Tu negde, kraj nje, mora
postati ovek. ta s tim to ona ve ivi pod tuim krovom. Vano je
da ete bosim nogama gaziti istu prainu, gledati u isto nebo i u iste
zvezde. Moi e da je vidi i izbliza: kopae njene njive dok te
bude sluila snaga. Posle e joj kao prosjak pruati ruku. A ona nee
biti tvrda srca, i nikad se na svom leaju nee probuditi nesrean.
Milovae njenu decu i inie ti se da su tvoja... ne sme da odleti
na nebo... sramota je da uzmie, i da elo priklanja k zemlji. Pravi
ljudi nikad se ne predaju. Oni mogu da umru, ali nikad kao
osramoeni. Ti mora postati ovek ba tu gde su te, otkad zna za
sebe, muili, i gde su te danas prevarili i izigrali. Mora, makar iveo
hiljadu godina.
Postati ovek, proaputa. Sasvim obian ovek. ovek ni
najbolji, ni poslednji. Neprimetan, neujan, ali na svom, na pravom
ljudskom mestu. I biti uvek spreman da uradi ono to se od tebe
trai.
ta to znai, zapita se. J e li to jednostavno i moe li to svak.
ini mi se da moe, i da mora. Treba stisnuti zube i uiniti neto
lepo. Neto to nikome nee smetati. Ako nita drugo, a ono bar
drati petla.
Ali, ako emo po tome, ti si grean, ree sebi. Drao si petla, i
inilo ti se da je sve bilo u redu. Nije. Smetao je ba onima koji su ti
ga danas oteli i prisvojili. Znai da nisi bio neprimetan i neujan. A
pored toga, bio si i sebian: sanjao si. Kako si smeo da radi neto to
drugima smeta. Ako se ve usudi da sanja, sanjaj ne smetajui
drugima. Sanjaj i za druge.
Matao si da Ivanka bude tvoja. Kako si i to smeo. Bila je
namenjena drugome. Kada bi saznali ta si eleo, i kada bi im postalo
jasno koliko je jo voli, imali bi pravo da te unite. A ti koji, otkad
te znam, apue da treba biti ovek, ne bi smeo da im se brani.
Vidi, smetala su tvoja matanja, veita sanjalice. Toliko si bio kriv,

151
toliko si bio zgreio da si potpuno zasluio dananju sramotu. Treba
im stegnuti ruku za ovo to su danas uradili s tobom. Kaznom te
trebalo poplaiti jo onog dana kada si, premoren trogodinjom
skitnjom, uzeo s puta slabog i ostavljenog crvenog petlia, uveren da
e vas obojicu pratiti samo srea. Batinu ti je trebalo pokazati jo
onog trenutka kad si prvi put ugledao Ivanku, i kad si zaeleo da se
bar za nekoliko trenutaka nae izmeu njenih kolena.
Postati ovek, opet je aputao. Znai li to nikog ne vreati,
nikog ne zlostavljati. I isterati iz svog srca zlo koje tu stalno spava i
vreba. Zaboraviti tue nepravde i gadosti. Potpuno smetnuti s uma
svoje bedne, svoje alosne elje. Eto, ako hoe da bude ovek,
ustani, otii u Bijelo Polje, i nai onog oveka koji ti je malopre
toplo nazvao dobro jutro. Odri re. Ui s njim u kafanu, polupaj sve
to se polupati moe, zagrlite se, izljubite se kao tetke, isplaite se
ako vam rakija bude omekala srca, pa poite svojim kuama.
U povratku ne zaboravi da svrati do svadbara. Klekni im pred
noge i trai da ti u ime svih ljudi sveta oproste: to si mislio na
Ivanku; to si drao crvene petlove, i to si danas s najlepim od svih
proao pored njih; to si protivreio starcu kog je ba zbog toga
tresnula kap; to si, odmah posle toga, pristao da te privode Ivanki i
nemonom ia-Iliji; to si nagovarao petla da nikako ne slee s
neba; to si uvredio skitae koji su te zvali na put do mora i natrag;
to si pevao i pio nad mrtvom enom u belim prnjama, i to si je
onda, onako nepokretnu i jadnu, opipao; i to si, najzad, zaeleo da
umre, kad zna da se to ne sme, da to ne treba, i da je to odvratno. U
njima ima mnogo ljudskog, im su mogli onoliko da te mue, pa se
ne boj da ti nee oprostiti. Oni su dobri, jer kao niko na zemlji, znaju
za dobra dela i velika zgreenja, za sreu i za krvave patnje. Ako se
ijedan od njih uzjoguni, Ivanka i Kajica e mu rei da popusti, i ti e
brzo kao ovek ii izmeu njih, i razgovarati sa svima redom o
sunim godinama i o zlim vremenima. Obeae im da vie nee
drati crvenu ivinu i da nikome nee priati ta ti u san dolazi. Eto,
ini mi se, to znai postati ovek.
Izgledalo mu je da se nikad nee dii i uspraviti na noge.
Zemlja pod njim nije vie tvrda: sad je to meka ljuljaka koja nagoni
san na oi. Ve ga nita ne boli; ne plai se da e mu elo, kad udari
o zemlju, prsnuti nadvoje. Glava polako klone, i, pribliujui se
zemlji, podsea na veliki cvet suncokreta to se povodi za suncem.

152
Nije mu jasno na kom je kraju sveta, ali zna da su mu usta
puna zemlje i zgruane krvi, a u oima jo vie praine i trunja.
Dogaa se neto vano, osea njegovo telo, pa treperi i gri se.
Jo mu se oi nisu bile sklopile, pa je video da je petlovom
krvlju celo nebo natopljeno. Ni sunce se sasvim nije videlo -
zaklanjali su ga veliki oblaci crvenog perja to je letelo na sve strane.
ta li se ono mealo s rumenim i lakim paperjem, ta je to preskakale
i vrcalo preko peruki. Da nisu to petlove kande, nokti njegovi, oi
njegove, srce iskomadano njegovo.
Ne, nisu to ni pahuljice. To su beli i beskrajno laki plodovi
maslaka. On to sad zna. I siguran je da se na svom bregu u
bolovima previja luda Mara, i da duva u ogromno struje s kog prsi
meko seme. Krajikom oka video je kako beli oblaci postaju sve
gui, a crveno perje sve ree i tanje.
Zaboravljao je na sebe. Mutne oi s mukom i bolom pratile su
petla. Ranjen i iskidan, sav od zeva i kukurikanja, krstario je
nebesima. Bio je as na jednom, a as na drugom kraju belog
prostora u kom se bez povratka gubilo sve to je bilo ljudsko. Taj
mali, taj crveni, taj uareni avo rairenih krila. Gubei svest,
poslednji put ga je uporeivao sa zmajem iz pria i bajki. Kao nikad
dotle, telo mu je obuzimala topla jeza, i on je hteo sebe da prekori.
Ali mu se misao gubila u slatkoj izmaglici velikog sna na pomolu.
Ne voli ga toliko, hteo je da kae sebi. Nije to lepo. Zar si
zaboravio ono to sam ti malopre govorio. Ne gledaj ga vie: i to
smeta nekome - neka i drugi gledaju malo za njim. J er on vie nije
samo tvoj. On sad pripada svima, a naroito pravo na njega imaju oni
koje boli vie no tebe. Ne ali ga vie. J er on je tako velik, tako
vaan, i tako straan, da ga ne moe oaliti obino ljudsko srce. Ne
gubi oi za njim. Jer si hiljaditi koji sa zemlje gleda kako poput
munje eva i zvidi nebom. Smiri srce, i pusti ga da rairenih krila
splamti u visinama.
Bio je svestan samo jo toga da, dok on propada s gipkom
zemljom ispod sebe, negde na nekom zaaranom bregu bolovi kidaju
i razdiru utrobu polunage ene koju, po svoj prilici, zovu luda Mara.
Vie nita nije znao. ak ni da je zubima zagrizao zemlju. Ni da mu
se u praini koprcalo prostrano i neunitivo srce.



153
28
Ljudi, kosti i psi

Umorni preko svake mere, poluivi i gotovo ludi od ege i
svetlosti koja ih je proimala i pekla, Petar i J ovan leali su nasred
puta. Senka divlje kruke od njih je bila daleko, krilati plod maslaka
oboren i potpuno obren, i oni su mirkali gledaj ui kako se ugrej
ani vetar igra sa pre vremena sazrelim struj em jema i rai.
Usijanim oima, koje su bolele, arali su po poharanom nebu. Videli
su i sunce to je arilo, i pleata ljenika brda to su se znojila,
odiui zelenom zaparom. Osmuen nebeskom vatrom i usamljen,
crneo se orao; nadletao je pranjavi put, muslimansko groblje i
svadbare, i pitao.
Ogladneo je, zastenja J ovan.
Prituila mu vruina, gotovo jeknu Petar. Zato piti.
Jovan zapreta ruke u prainu i ree:
Pa kad mu je tu teko, to ne ide dalje. Njemu je bar lako. J a
da imam krila - eh, svet bi mi malen i tesan bio... a njemu se ne
odlazi...
ta ga zna: moda mu je ovo zaviaj, ree Petar gledajui
grabljivicu kroz trepavice.
Zar nebo moe da bude zaviaj, poe unjkavo Jovan.
Nema se za ta ni uhvatiti. Sve prazno i belo... gore moe i srce da
stane...
Petar outa. Uzdra se od runih rei kojima je hteo da poklopi
blebetalo iskraj sebe.
Mislio sam da samo zemlja moe da bude zaviaj, nastavi
stidljivo J ovan.
Ne melji, odsee tiho Petar.
A ta e orlu zaviaj? ree Jovan i izbei oi. Ako ima
zaviaj, onda vie nije orao.
Ne melji, ree Petar.
Da hoe malo da se promenimo, zakuka piskavo Jovan. Ih,
ala bi to bilo lepo! epao bih te kandama, pa pravo gore, na nebo.
Bilo bi nam tamo divno, ravnica, brate, ravnica... a na sve strane
putevi, nigde uzbrdice, nema o ta da se spotakne. Ali on nee -
sigurno ne voli trnje i prainu. Ptica je to. Nije ala - orao!

154
Orao se dizao sve vie i vie. Leteo je pravo, zatim se iskretao
na bok, po itav trenutak dubio na otrim krilima, da bi se
asak docnije odlepio od tla i vinuo u prazninu. Orao je beao od
zemlje i njihovih oiju, i oni nisu uli njegovo tuno pitanje. Orla
vie nije bilo ni na visinama i oni su oseali kako im praina raste po
stopalima i cevanicama.
Nikad ga vie neemo videti, ree Jovan.
Sram ga bilo, ree Petar.
Nebo je bilo puno strave, topline i orlovih krila.
Jovane, poe Petar glasom ranjenika. Pomeri mi noge.
Izgoree mi ovako.
Pomeri ti moje, odgovori Jovan podraavajui ga. I moje
gore.
Ne mogu, ree Petar glasom oveka koji propada u mrak i
san.
Ni ja ne mogu, otee J ovan i s mukom se uzdra od smeha.
Ne volim te vie, ote se Petru. Nee da mi pomeri
noge...
Mnogo, brate, trai, ree Jovan.
Gde li sam ovo, proaputa u sebi Petar. U kakvoj to praini
leim. Kakav je ovo put poda mnom kud li e me odvesti, putino,
u ta li e me jo uvaliti. Sunce mi izgore i popi pamet; creva mi
zapee i kou osmudi. Ko je ovo pokraj mene: i njega sunce pee, i
on se topi, loj s njega kaplje i curi. J e li to moj ili neki drugi J ovan -
koji je da je, svejedno, i ime e mu sunce spaliti, i noge mu skoanjiti
i izgoreti, i nita od njega nee ostati. Boe, zakloni me tom tvojom
kljastom apom; povedi me u hlad ili me kljukni u prvu lokvu na
koju nagazi; ovako vie ne mogu: tvoje nebo je prazno i ja ga se
bojim; tvoje je srce pijandura i pauk koji mi iz prstiju izvlai krv.
Razroki i runi boe, dosta mi je tvoje vreline i tvoje svetlosti...
upava Petrova lobanja valjala se po praini mogla je i bez
uzglavlja. S nje su gledale velike i zapaljene oi. Ali orla nigde nije
bilo.
Gde li je? apnu Petar i oseti da je na zemlji.
Otiao da jede, ree Jovan. Pa da se onda malice odmori.
Hteo bih jo jednom da ga ujem, ree Petar.
Zaustavie dah; zamurie. I ko zna koliko bi pranjava tiina
trajala da se Petar ne glasnu:

155
Ne ujem orla, ali ujem neto drugo. A zna li ta?
Ne, ree Jovan. Nemamo iste ui.
Petlia ujem, apnu Petar i poe tiho da plae. Onog mog,
zna ti ve... srean li sam, mislio sam da se naljutio na mene i da je
otiao kokokama. Siromah mali: kukurie. I njemu sunce udarilo u
glavu.
Perice, kliknu Jovan i otvori oi. I moj propevao.
Promukao je, ali pevui. Oseam da se jedva dri na nogama, i da je
pijan od vruine i svetlosti. Pazi kako je umoran i oerupan - ko mi
te to oupao, deko moj. Mali moj crvenko, da li si se i ti mene
ueleo. A oice, to su ti krvave.
Jovan se savijao i grio. Telo mu je postajalo as mlohava
opruga, as izvaljena klada, a as gomila pregrejanog mesita u
krpama. Lice mu je bilo izoblieno od radosti - rastezalo se i
skupljalo, i jedino su ga rei koje su odnekud iz njega probijale inile
shvatljivim. Gledao je kako suze teku niz naborane Petrove obraze:
meale su se s prainom i pravile crne brazde.
Vruina mi je, tiho je plakao Petar. Vruina... hoe oi da
mi ispadnu...
Leali su, nepokretniji no ikad. Preko njihovih gotovo
obnevidelih oiju prevlaila se tanka koprenica ivog sna. Petlii u
grudima kukuriu, i to vie ne sluaju samo oni. Kukurikanje to
jasnije je od orlovog pitanja i moe se nadaleko uti. Pesma bubri i
pretvara se u bujne mlazeve puteva koji od mesta na kom lee
ikljaju na sve etiri strane zemlje. Putevi prolaze kroz njihove oi
to kljuaju. Putevi zuje kroz njihov zemljavi mozak. Putevi ibaju
preko njihovih okotalih nogu. Putevi ostavljaju krvave tragove na
njihovoj prljavoj koi. Putevi gmiu i po nebu i po zemlji. J edan je
crn i deli muslimansko groblje nadvoje -grobari nikad vie nee moi
da se zagrle. Drugi je bletav i usijan, prepun maslakovih kokica i
goveih balega, i gazi svadbu i svadbare pod njim se vidi samo
velika Ivanka s grakama znoja oko slepoonica. etvrti kleca niz
Ljenicu i stie do plave vode koju zovu more - elom svojim dotie
slanu baru, a zatim se jogunasto valja preko nje. Bezbroj puteva
polazi jo iz njihovih obolelih oiju, i oni ne znaju koji je od njih
najdui i najlepi. Pa, oekujui da se neto vano i nenadno dogodi,
mirno lee, znoje se i ute.

156
Moj petli jo pevui, proaputa Jovan. ta li mu to
znai?
To znai da je vreme za polazak, ree Petar.
Boe, sreni li smo, ree Jovan.
Ustani i pomozi mi da se dignem, ree Petar. Molim te.
S kolenima i akama u praini, na putu se video Muharem. S
mukom je podizao glavu, i kao da je pogledom neto traio. Pored
njega su jurili gonii stoke. Prosjaki dronjavi, mali i beli od praine,
mahali su bievima i motkama. Petru i Jovanu se inilo da e ga,
iako iznureni i slabani, nekako zakaiti i oboriti. Iznemogao i nem,
ljuljao se, i svakog trenutka mogao je elom tresnuti o zemlju.
ao mi ga je, ree Jovan poto krenu. Hajde da mu
pridemo.
Ostavi ga, ree Petar ljutilo. Zar ne vidi, on sad plae.
Oslanjajui se jedan na drugog, prodoe pored njega utke.
Hramali su uz plot koji ih je delio od razjarene i pijane gomile.
Nosnice su im draili topli mirisi raznih jela i rakije. Ali im ni to nije
moglo zadugo zakovati oi za lonce, erpe i tepsije s pitama, mesom
i pokvaenim hlebom. Pa su polako odmicali, okrenuvi glave u
pravcu suprotnom od onog u kom su ili.
Nimalo ih nije uzbuivala mlada, koju su svadbari tovarili i
pretovarivali vencima i travama. Nije ih alostio ni tankonogi
mladoenja kog su silom privodili nevesti. J o manje im je bio
smean jednooki seoski fotograf-lutalica koji je, pravei satanske
grimase na crvenom i oglodanom licu, uzaludno pokuavao da naini
snimak.
Mladoenja je beao obigravajui oko neveste. Fotograf je
trao za njim i molio ga gotovo neljudskim glasom da se samo za
asak smiri; padao je na kolena onako dugaak i dronjav, i pitao,
ustajao i plakao, i lice mu je dobijalo zastraujui izraz privienja.
Mladoenja je beao i zapomagao, i fotograf-zanesenjak bio je
nasmeeno oajan.
Jovan se naglo prenu; zinu od uda. Kraj puta, ba uz plot,
leala je gomila kostiju i kora hleba.
Vidi, ree Jovan ushieno.
Vidim, ree Petar obino.
I ne kae na to nita, izbei Jovan ovje oi.
Gotovo nita, ree Petar hladno.

157
J ovan se uznemiri. Stade tapkati u mestu, trljati ruke i
naprazno srkati. Onda bojaljivo apnu:
Kako bi bilo da unemo i naderemo se? Da se upravo
nagloemo... ja bih, pravo da ti kaem, vrlo rado trpnuo koicu-
dve...
Petar ga povue za rukav.
I to bi, zna, ostalo meu nama, ree Jovan i obori glavu. I
niko sem tebe i mene...
Zar ne vidi da je to ostavljeno psima?
Vidim, ali bih strpao u dep dve-tri koske. Da glouckamo
usput.
Pa to je psima ostavljeno, ree tuno i odluno Petar. A mi
smo nekakvi ljudi, do avola!
Jesmo, proaputa Jovan ne skidajui pogled s gomile
otpadaka. Mislim da smo... da smo nekakvi ljudi...
Pa zar bi bilo lepo psima obrok da pojedemo?
Ne bi bilo lepo, ree Jovan razvlaei re po re.
Onda ne zijaj vie, ree Petar. Vrat e ustuknuti.
Da me ne uhvati na ono kako smo ljudi, a ne psi, ne bih se
lake ale dizao iza onog plota poe da guna Jovan. Ali, ti tvrdi
da smo nekakvi ljudi, je li, pa neka ti bude. Da li i ovo da ostane
meu nama? ...
Dugo su mileli putem, nita ne govorei.
Ej, prosjaci! Ej, vidite li ta vam nosim!
ovek koji je vikao za njima nosio je u naruju velik i pljosnat
hleb. I kretao je preko njega kao preko spasonosnog tita:
Ej, brao! Ej, drugari! Stanite! Mlada hoe ovim hlebom da
vas daruje! Zar me ne ujete, brao...
Petar i J ovan sluali su kako umi gladna reka.
ovek otkotrlja hleb niza stranu, lupi kapom po praini, sono
opsova i zadimi natrag.
Stigavi na mesto gde je put skretao ulevo, pravei lakat koji
je zalazio u reku, ljudi se pogledae. Gledali su se dugo - podsealo
je to na nemo presliavanje. Celog dana nisu se jedan drugome tako
zagledali u oi. Petru zadrhta brada; niz jagodice potekoe suze. Bio
je miran, i drao je ruke na trbuhu.
to plae? upita ga Jovan.

158
Petar tiho zajeca. Jovan se uplai da e mu drugar pasti; zadra
ga-
Da te nisam uvredio? poe Jovan unjkavo. Gad sam ja
veliki, pa sam moda neto runo izvalio.
Nisi me uvredio, promuca Petar. Ti si dobar.
Pa to onda plae? upita zabrinuto Jovan i razdvoji obrve.
Boli me... mnogo me boli, sricao je Petar.
A ta te to boli? kmeknu J ovan i unese mu se u lice.
To to smo... to smo ljudi...
Eh, ree Jovan i oseti kako mu suze bvlaie trepavice.
Vano je da smo zdravi i itavi. Zna, prepao si me. Posumnjao sam
da te opet zaboleo zub.
Topla jeza prostruja Jovanovim telom. On se skupi i poe da
cvili.
A to ti plae? brzo e Petar mrkui.
I mene boli, jedva izgovori J ovan. Boli me ono to smo
ljudi... i to me vie boli no tebe. J er se ja, da nije tebe, ne bih ni
trudio da budem ovek...
Smiri se, dobri i valjivi moj deko, ree Petar i zagrli ga.
Hajde, prestani da cmizdri. Slinavi moj, pogledaj me.
Ne mogu, mnogo me boli...
Pa proi e, zaboga, proi e, otezao je Petar.
Nee, ree Jovan jogunasto. Dok god smo zajedno, to e
nas obojicu boleti. Naroito mene. Jer ja sam ovek samo zato to
sam s tobom. A im bih se od tebe odvojio - izjednaio bih se s
najpoganijom svinjom. I onda me nita ne bi peklo.
Pa ni ja ne bih toliko navaljivao da budemo estiti i da
ostanemo ljudi da se nisam s tobom uputio, zastenja Petar i oseti
novu bujicu suza. Mnoge stvari ja samo radi tebe inim, da zna. I
ko zna ta bih sve inio da me nije stid od tebe...
A zna li se koliko sve to moe potrajati? brino e Jovan.
Ne zna se, ree Petar.
to se ti stidi od mene kad se ja ne stidim od tebe? mrknu
J ovan.
Debeljko moj, poe neno Petar. Ispravi se. Zgurio si se
kao neka babetina. De, posluaj me.
J ovan podie glavu.
Obrisae jedan drugome suze.

159
Hou da ti se poverim, ree Petar plano. Ovo to e sad
uti, moda ti nikad nisam rekao.
Jovan zasuka vrat; naulji uvo.
Nikad nisam ovoliko bio gladan, ree Petar.
A nigde kue u blizini, ree Jovan.
Pa ta da radim ako me i dalje bude ovako muilo?
Ja u se snai, ree znaajno Jovan i izvede udan pokret
rukom.
Neu ni da prosi ni da krade, ree Petar. Ako te budem
video da si prema nekome pruio ruku, pljunuu te. A onda u uzeti
makaze i odsei ti prste. Jesi li me razumeo?
Stalno ti govorim da je jelo najvanija stvar, ree Jovan i
rukavom obrisa znoj s ela.
A meni se esto ini da nita nije najvanije, ree Petar.
Boli li te ono jo? upita Jovan poto se privi uza nj.
Boli, proaputa Petar.
I mene, ree plano Jovan.
Iskoen sav, podignute glave i zasukanog vrata, Petar je stajao
nasred puta. Vilica razjapljenih i ruku rairenih, raskoraen i bez
snage da se pomeri, da krene, zurio je u vrelu pusto neba. Bualo
mu je u glavi. Oseao je kako mu se kuvaju oi. Sunce ga je dralo
prikovanog za zemlju i on je ridajui aputao:
Ako me glad ovako dugo bude muila, morau da te
pojedem.
J ovan je tapkao u mestu i brisao suze.
Jesi li uo: poeu da te jedem, graknu Petar.
Pa dobro, ree Jovan mirno. Jedi. ta ja tu mogu.
Ne znam samo s koje strane da te nanem, ree Petar.
Odozgo ili odozdo.
Jovan je sve grevitije plakao. Nad njega se nadnosio dugaki,
crni i oglodani ovek, i njega je poinjao da obuzima slatki strah od
glasa koji je podrhtavao:
Deko moj, reci s koje strane da ponem.
S koje god hoe, ree Jovan. Svejedno mi je.
Poeu od glave, nastavi Petar jecajui. Skrcau je kao
lenik. Zatim u ti pojesti ruke: otkinem ih i zaas ih nema! Bez njih
e biti bolji - nee imati ime da prosi i da ini druge prljavtine.
Razume li: prvo glavu, a onda ruke!

160
Razumem, glasnu se J ovan.
Zatim na red dolaze plea, lea i rebra, zacvile Petar
iznemoglo. Ceo trup u ti za tili as smazati. Izderem iz tebe srce i
svu iznutricu i sve to strpam sebi u trbuh. I creva, i krv, i sve! Sve u
da poderem, i od tebe nee ostati ni traga!
Drhui, Petar je manijaki obletao oko Jovana. Unosio mu se
u lice, krgutao i guio se u suzama. J ecao je i tucao, i lice mu je
dobijalo nestvaran izraz.
J ovan je bio neutean. Petar pade na kolena i obgrli mu noge.
Plakao je dole.
A onda u ove noge da savaem. Jednu za drugom. I tebe
vie nee biti. Sem mene, niko te se ni setiti nee. A mene e gristi
savest to sam te odjednom pojeo, i to te nisam ostavio da i dalje
skita...
Neka bude kako ti kae, apnu J ovan. Ali te molim da mi
ostavi noge. Sve drugo pojedi, a njih nemoj.
to ti je ba do njih toliko stalo? tuknu Petar i podie glavu
s J ovanovih kolena.
Jako mi ih je ao, poe Jovan pravei rukama udne i
gotovo neshvatljive pokrete. Uvek sam nekako do njih drao. Pa mi
uini: ostavi ih. Zna, kad mene ne bude bilo, kad ne bude bilo koe i
rebara, ruku i glave, neka one mesto mene skitaju. Do mora i natrag,
pa opet iz poetka...
Petar ga je gledao s uenjem.
Neka lutaju moje noice, nastavi zanesenjaki Jovan
mrdajui prstima. Jedna pored druge. Nisu im potrebni ni glava ni
mozak. Trupa, vrata i ruku uvek su se gadile. Srce im, dodue, ne bi
bilo suvino, ali i bez njega mogu. Moje gadne i zlatne noge... one su
dobre - nisu kao ruke koje su navikle da prose, da se biju, i da ine
ostale gadluke. One, sirote, samo idu i idu ... gmiu kao debeli crvi...
I nita ti pod milim bogom ne znaju. I nose srce i oi ako ih gde u
blizini ima...
Posluau te, ree Petar sleeno i priljubi elo uz Jovanova
kolena. Ali znaj da nikom drugom tako neto ne bih uinio. Tebi
moram jer si mi brat. Uiniu kako eli, ostaviu ti ih, pa neka ih
avoli nose kud im padne na pamet.
Velika ti hvala, zaplaka se J ovan. Ti si zaista moj brat, moj
jedini i najbolji brat. I budi siguran da u ti i posle, kad me ne bude

161
bilo, biti zahvalan. Veito zahvalan. Pominjau te svuda, i govoriu
da je samo tvojom zaslugom od mene neto ostalo. A posle toga niko
nee moi da te zaboravi.
Zbog tebe vredi biti ovek, ree Petar.
I zbog tebe vredi imati noge, ree Jovan.
Okrenue se. Lepo se videla svadba. Igralo se i pevalo kao i na
poetku. Fotograf-arobnjak po stoti put je kljocao aparatom, koji je
od sveta, sunca i namrgoene Ivanke krila crna i iskrpljena marama.
Mladoenje nije bilo ni meu decom. Sine, vikala je starica. I
ljudi su ga panino traili. Sine moj dobri, kriala je majka, sine moj
lepi, odazovi se. Niko nije mogao da ga nae. Starica je jo dugo
kriala; zapomagala je. Tukla se u grudi i glavu proklinjui i dan kad
ga je rodila. Ali sina nigde nije bilo, i pogrbljenoj starici ostajalo je
samo da vie, da ga zove, da se spotie, i da pada.
Starac nekakav uzeti gledao je velikim i crnim oima iznad
gomile. Ni sam avo ne bi pogodio u koga je to piljio, i za kim
plakao. Raskopan i pranjav, oputen sav, rukama dodirujui
zemlju, sedeo je u visokoj stolici od bukovine. Svadbari su oko njega
skakali, pitali i vritali. Vukli su ga za nos; pljuvali su mu u brkove.
Malo dalje, nasred puta, videli su Muharema. Nije mogao da
se digne. Kleao je i gledao prema svadbi. Ridao je i grebao upalo i
izbolovano lice. Vikao je, ali ne tako glasno da bi ga i oni koji su jeli,
pili i pevali mogli uti:
Brao, kriv sam... oprostite mi... i ne ostavljajte me... hteo
sam da se izjednaim s vama, i da postanem ovek...
Nisu ga primeivali ak ni grobari. Oni nisu ni mogli nita uti
- toliko su bili pijani i uplakani. Ni srca svoja nisu traili - toliko su
bili mali. Sva srea to su bili zagrljeni - drukije ih Petar i Jovan ne
bi ni videli. Ispred njih je bletao najistiji teret koji su dotad nosili
ljudi. Toliko je sijao da je liio na neko drugo, na neko malo sunce;
toliko je bio beo da se u nj nije moglo dugo gledati.
Podigoe oi. I videe da nebo poinje da se muti. Beli oblaci
maslaka motali su se jedan oko drugog kao uzljueni rojevi pela. I
nebo brzo izgubi plavetnilo i visinu.
Maslaka je bilo vie no na gori lista, vie no trave - bilo ga je
koliko i vazduha. Bilo ga je toliko da nisu mogli videti ni groblje s
belim tovarom, ni crnog oveka koji je kleao pred svadbom kao

162
pred hramom, ni mnoge svadbare koji su malopre poeli da zavrzuju
kolo ba oko onog uzetog starca.
Maslaka je bilo sve vie, i oni su poinjali da se plae. A nisu
ni slutili da dotad najei i najotrovniji bolovi cepaju i haraju utrobu
polunage ene; i da od njenog bola tuguje i sama zemlja, onaj breg
nad putem, da pati, da se srami i otvara - dako joj tako muke bar za
trenutak prestanu. Jo manje bi poverovali da plae, da grli trnje i
umsko cvee, i da duva u naruja poznog maslaka.
ula se pesma. Dolazila je sa svih strana: i ispod zemlje, i s
neba, i iz ume, i sa rekom. Oslukivali su - pevali su petlii u
grudima; pitali su svi orlovi koje su dotad u visinama i iznad
drumova videli; kukurikao je crveni petao onog oveka s bradicom i
briima kog su malopre mimoili, kukurikao i zevao, i sipao oko
sebe krv, vatru i perje; njiskali su i rzali oznojeni konji; neslono, ko
u klinac a ko u plou, pevali su svadbari. Ceo taj pregrejani urnebes
toio im se u mozak, klinio im se u meso.
Nisu vie razlikovali pesmu od kuknjave. inilo im se da i oni
sami kukuriu, da piste kao onaj orao, i da su deli te opte, te velike
i kljuale pesme. Od maslaka se vie ni sunce nije videlo: sa mesta
gde je trebalo da se nalazi dopirale su najrunija pesma i
najprodornija dernjava.
Zar ne vidi da sam te naeo? apnu grozniavo Petar.
Samo ti jedi, jedva odgovori J ovan.
Ve sam ti skrcao glavu, dodade Petar gotovo u bunilu.
Sad su na redu vrat i rebra...
Jesam li ti gorak? upita Jovan i spotae se.
Pribliio sam ti se srcu, zavapi Petar. Videe ta e biti od
tebe. Samo se dri vrsto, i nemoj da padne... eto, tako...
J ovan je beznadenije plakao.
Hramali su, zagrljeni. Pleli su korake sporo. Probijali su se
kroz opipljivu, gustu pesmu i maslaak tee no kroz korov, no kroz
oblake.
A put je, i ispred njih i iza njih, bio izrovan i beo.