Милош Црњански

Miloš Crnjanski
(1893 – 1977)
 Милош Црњански
Miloš Crnjanski
(1893 – 1977)

Милош Црњански се убраја међу најистакнутије писце српске књижевности. Био је не

само песник, романсијер, драматичар, есејиста и путописац, већ и професор историје,
философ, историчар уметности, новинар и дипломата, што још не исцрпљује опсег његове
личности. У годинама после I светског рата налазио се на почетку модернистичког покрета
у књижевности, а целокупно његово дело обележио је особен лирски израз. Од ране
младости сарадник је бројних часописа и алманаха, уредник и покретач листова, аутор
је тридесетак дела, од којих је две трећине антологијског карактера. Од родног Чонграда,
Темишвара, Иланџе, преко Ријеке, Београда, Загреба, Беча, кроз бројне градове Европе, у
којима ће током два светска рата, студијских и пословних путовања боравити, до Лондона
у којем ће као емигрант провести двадесет и пет година и повратка у домовину, прећи ће
Милош Црњански велики животни лук, „испуниће своју судбину” и оставити незаменљив
стваралачки опус, а у историји културе српског и других народа ванредно сведочанство
личности о времену и људима којима је испунио свој више од осам деценија дуги животни
век.

Miloš Crnjanski se ubraja među najistaknutije pisce srpske književnosti. Bio je ne samo pesnik,
romansijer, dramatičar, esejista i putopisac, već i profesor istorije, filosof, istoričar umetnosti,
novinar i diplomata, što još ne iscrpljuje opseg njegove ličnosti. U godinama posle I svetskog
rata nalazio se na početku modernističkog pokreta u književnosti, a celokupno njegovo delo
obeležio je osoben lirski izraz. Od rane mladosti saradnik je brojnih časopisa i almanaha, urednik
i pokretač listova, autor je tridesetak dela, od kojih je dve trećine antologijskog karaktera. Od
rodnog Čongrada, Temišvara, Ilandže, preko Rijeke, Beograda, Zagreba, Beča, kroz brojne
gradove Evrope, u kojima će tokom dva svetska rata, studijskih i poslovnih putovanja boraviti,
do Londona u kojem će kao emigrant provesti dvadeset i pet godina i povratka u domovinu, preći
će Miloš Crnjanski veliki životni luk, “ispuniće svoju sudbinu” i ostaviti nezamenljiv stvaralački
opus, a u istoriji kulture srpskog i drugih naroda vanredno svedočanstvo ličnosti o vremenu i
ljudima kojima je ispunio svoj više od osam decenija dugi životni vek.

5

C
Сад, у старости, при крају
живота, гледам шта је од тог
Панте остало. Ништа, осим породичне
фотографије, свог венчања, са матером моје
матере, која је у кринолини. Има нежну, малу
руку ‒ не Панта, него моја баба. Танка је, танка,
у пасу, а наслања се, једним замишљеним осмехом,
на свог Панту. Он је у униформи варошког капетана,
са два дуга, бела, реда дугмади која су закопчана чврсто.
Десну руку је, палцем, увукао у ту униформу,
са наполеоновском нежношћу, уз жену.
Како је страшан тај варошки капетан у лицу...
6 7
T Sad, u starosti, pri kraju života, gledam štaje od tog
Pante ostalo. Ništa, osim porodične fotografije, svog venčanja,
samaterom moje matere, koja je u krimlti. Ima nežnu, malu ruku
‒ ne Panta, nego moja baba. Tankaje, tanka, u pasu, a naslanja se,
jednim zamišljenim osmehom, na svog Pačtu. On je u uniformi
varoškog kapetana,sa dva duga, bela, reda dugmadi koja su
zakopčana čvrsto.
Desnu ruku je, palcem,uvukaou tu uniformu,
sa napoleonovskom nežnošću,uz ženu.
Kako je strašan taj varoški kapetan u licu...
Itaka i komentari, Beograd 1959.
П ознати преци Црњанског се у XVII веку налазе
у банатском месту Итебеју, одакле су дошли из
оближњег села Црња, по којем су вероватно добили
презиме, пишући га тада Церњански. Писац се сећа
свог деде, попа Мите, баба Јуле и њихове деце, а за
свог оца Тому каже да је прекинуо галерију попова и
официра из фамилије и премда није завршио школу,
доспео је до сеоског нотара у селу Шурјану где се
први пут оженио, картао и ловио. Прва Томина жена
преминула је млада, а други пут се оженио Марином,
ћерком граничарског официра, варошког капетана
Панчева Панте Вујића. Како је њен отац био и нека
врста цензора Панчева, припадала јој је столица првог
реда код „Трубача”, одакле је пратила гостовања
новосадског позоришта. Удала се за сиромашног
Тому, чије је дугове измирио таст, а они сами нису
имали ни за колевку, те су малог Милоша повијали у
једном кориту за мешење хлеба. Имали су још двоје
деце, али су она, као мала, умрла услед трагичних
стицаја околности.
P oznati preci Crnjanskog se u XVII veku nalaze
u banatskom mestu Itebeju, odakle su došli iz obližnjeg
sela Crnja, po kojem su verovatno dobili prezime, pišući
ga tada Cernjanski. Pisac se seća svog dede, popa Mite,
baba Jule i njihove dece, a za svog oca Tomu kaže da je
prekinuo galeriju popova i oficira iz familije i premda
nije završio školu, dospeo je do seoskog notara u selu
Šurjanu gde se prvi put oženio, kartao ilovio. Prva
Tominažena preminula je mlada, a drugi put se oženio
Marinom, ćerkom graničarskog oficira, varoškog
kapetana Pančeva Pante Vujića. Kako je njen otac bioi
neka vrsta cenzora Pančeva, pripadala joj je stolica
prvog reda kod “Trubača”, odakle je pratila gostovanja
novosadskog pozorišta. %,ala se za siromašnog Tomu,
čije je dugove izmirio tast, a oni sami nisu imali ni za
kolevku, te je mali Miloš bio povijen u jednom koritu za
mešenje hleba. Imali su još dvoje dece, ali su ona, kao
mala, umrla usled tragičnih sticaja okolnosti.
Итака и коментари, Београд 1959. Деда поп Мита
Deda pop Mita
 Мајка Марина
Majka Marina
К ада се сећа свога оца Црњански за њега каже да је био
ониска раста, снажних, широких груди са брковима и лепом
меком косом, плаховите нарави, али прилично уљудан,
скоро да је било „нечег шпанског у претераној учтивости
тог човека”. Пуно је играо и читао, и иза њега остао је пун
сандук књига и часописа. Премештен је Тома у Чонград (у
Мађарској) из Титела због политичких разлога ‒ скупљао
је новац за ондашњу социјалистичку Стражу. Своју другу
жену повео је у ову малу варош, где се 16. октобра 1893.
родио Милош. На нашег писца утицале су многе књиге које
је, заједно са бројним годиштима Заставе и Страже, његов
отац оставио иза себе, а исто тако и очеве приче о историји
Војводине, статутима, привилегијама и политичким
правима. У Чонграду, „панонском Сибиру”, како су га звали,
провешће Милош Црњански прве три године живота.
8 9
Отац Тома
Otac Toma
K ada se seća svoga oca Crnjanski za njega kaže da je bio
oniska rasta, snažnih, širokih grudi sa brkovima i lepom mekom
kosom, plahovite naravi, ali prilično uljudan, skoro da je bilo
“nečeg španskog u preteranoj učtivosti tog čoveka”. Puno je
igrao i čitao, i iza njega ostao je pun sanduk knjiga i časopisa.
Premešten je Toma u Čongrad (u Mađarskoj) iz Titela zbog
političkihrazloga ‒ skuplao je novac za ondašnju socijalističku
Stražu. Svoju druguženu poveo je u ovu malu varoš, gde se 16.
oktobra 1893. rodio Miloš. Na našeg pisca uticale sumnoge knjige
koje je, zajedno sa brojnim godištimaZasotave i Straže, njegov
otac ostavio iza sebe, a isto tako i očeve priče o istoriji Vojvodine,
statutima, privilegijama i političkim pravima. U Čongradu,
“panonskom Sibiru”, kako su ga zvali, provešće Miloš Crnjanski
prve tri godine života.
Спомен обележје постављено у Чонграду 1990. Аутор Белa Тоt (Tóth Béla)
 Т ома Црњански добија потом премештај у Темишвар,
тзв. „мали Беч”, где се сели са породицом, из којег је годину дана
пре своје смрти, наследивши брата, отишао у Иланчу, одакле
је посећивао породицу у Темишвару. Умро је на пречац, скоро
без знања других: ,,Кад је мој отац дошао, г. 1908, са села, да се
оперише у Темишвару, и кад је одустао од тога, рекао ми је да
зна да ће умрети, али да то треба да кријем od своје матере. Да
она не дозна. Вели, неће да је узнемирава. Треба умети умрети.
Извињавао се и мени што ми бриге ствара, сад, кад сам почео
да учим грчки. Вели, то је тешко, зна.”
Стара разгледница Чонграда
Stara razglednica Čongrada
12
T oma Crnjanski dobija potom premeštaj u Temišvar, tzv.
“mali Beč”, gde se seli sa porodicom, iz kojeg je godinu dana pre
svoje smrti, nasledivši brata, otišao u Ilanču, odakle je posećivao
porodicu u Temišvaru. Umro je na prečac, skoro bez znanja drugih:
“Kadje moj otac došao, g. 1908, sa sela, da se operišeu Temišvaru,
i kadje odustao odtoga, rekao mije daznada ćeumreti, ali dato
treba da krijem 0(5 svoje matere. Da ona ne dozna. Veli, neće da je
uznemirava. Trebaumeti umreti. Izvinjavao se i meni što mi brige
stvara, sad, kad sam počeo da učim grčki. Veli, toje teško, zna.”
Ж
ивео је Милош Црњански са мајком у Темишвару
у периоду 1896 ‒ 1912. када је град био модерна варош
са авенијама, парковима, веслачким клубовима,
индустријским предграђима, егзерциштима и гробљима.
У срцу „малог Беча” налазио се барокни центар са
катедралом у којој се изводио Бах, са манастирима
католичких фратара од којих је један био његова школа,
са српском Саборном црквом, са двором владике и малом
школом учитеља Берића. Трг је био опкољен терасама
ресторана и посластичарница, а за време топлих дана са
њега је допирала војна музика. Било је овде пуно каруца
и првих аута, жене су се облачиле по париској и бечкој
моди, прелетао је први аероплан, а мађарско и српско
позориште је редовно давало представе. Становали су у
згради Српске црквене општине, са погледом на Порту
и владичански двор. Прва четири разреда основне школе
похађа у српској школи, код учитеља Душана Берића, кога
ће се у позним годинама сећати као изузетног човека и
познаваоца литературе. Милошева мати Марина знала је
многе драме и стихове које је цитирала своме сину што је,
такође, оставило трага на њега.
Ž iveo je Miloš Crnjanski sa majkom u Temišvaru
u periodu 1896‒1912. kada je grad bio moderna varoš sa
avenijama, parkovima, veslačkim klubovima, industrijskim
predgrađima, egzercištima i groblljima. U srcu “malog Beča”
nalazio se barokni centar sa katedralom u kojoj se izvodio Bah,
sa manastirima katoličkih fratara od kojihjejedan bio njegova
škola, sa srpskom Sabornom crkvom, sa dvorom vladike i
malom školom učitelja Berića. Trg je bio opkolen terasama
restorana i poslastičarnica, a za vreme toplih dana sa njega je
dopirala vojna muzika. Bilo je ovde puno karuca i prvih auta,
žene su se oblačile po pariskoj i bečkoj modi, preletao je prvi
aeroplan, a mađarsko i srpsko pozorište je redovno davalo
predstave. Stanovali su u zgradi Srpske crkvene opštine, sa
pogledom na Portu i vladičanski dvor. Prva četiri razreda
osnovne škole pohađausrpskoj školi, kodučitela Dušana
Berića, koga će se u poznim godinama sećati kao izuzetnog Мшош Црњанскиу VI разреду гимнашје, Тшишвар, 1910. година
čoveka i poznavaoca literature. Miloševa mati Marina znala Mšoš Crnjanskiu VI razredu gimnašje, Tšišvar, 1910. godina
je mnoge drame i stihove koje je citirala svome sinu što je,
takođe, ostavilo traga na njega.
13
 Н
акон завршетка основне школе уписан је на
Пијаристички лицеј у Темишвару 1904, на један од најбољих
лицеја тадашње Аустро‒Угарске који су држали католички
фратри. Они су младог Милоша фасцинирали својом
ученошћу, познавањем литературе и античког позоришта,
те латинског и старогрчког који су за њих били скоро живи
језици. Млади Црњански се кретао међу својим вршњацима,
са којима је узимао часове француског и енглеског језика, а
приватно је учио сликарство и мачевање. Играо је за школску
репрезентацију, био у клубу гимнастичара Темишвара и клубу
железничара‒металаца који је био прави професионални
фудбалски клуб. Својим занимањима и припадношћу
живео је млади Црњански у Темишвару Срба и Мађара,
граду племића и пролетаријата, осећајући се свуда као код
куће. Започео је тако своје учење у месту са великом српском
књижевном традицијом, у граду у којем су се школовали или
су живели Јоаким Вујић, Вук Караџић, Милован Видаковић,
Васа Пелагић, Петар Прерадовић, Јаков Игњатовић, Јован
Стерија Поповић, Бранко Радичевић и Ђура Јакшић.

N akon završetka osnovne škole upisan je na Pijaristički

licej u Temišvaru 1904, na jedan od najboljih liceja tadašnje
Austro‒Ugarske koji su držali katolički fratri. Oni su mladog Miloša
fascinirali svojom učenošću, poznavanjem literature i antičkog
pozorišta, te latinskog i starogrčkog koji su za njih bili skoro živi
jezici. Mladi Crnjanski se kretao među svojim vršnjacima, sa
kojima je uzimao časove francuskog i engleskog jezika, a privatno
je učio slikarstvo i mačevanje. Igrao je za školsku reprezentaciju,
bio u klubu gimnastičara Temišvara i klubu železničara‒metalaca
koji je bio pravi profesionalni fudbalski klub. Svojim zanimanjima
i pripadnošću živeo je mladi Crnjanski u Temišvaru Srba i
Mađara, gradu plemića i proletarijata, osećajući se svuda kao kod
kuće. Započeo je tako svoje učenje u mestu sa velikom srpskom
književnom tradicijom, ugraduukojem suseškolovaliilisuživel
iJoakimVujić, Vuk Karadžić, Milovan Vidaković, Vasa Pelagić, Гимназијски цртеж Милоша Црњанског
Petar Preradović, Jakov Ignjatović, Jovan Sterija Popović, Branko Gimnazijski crtež Miloša Crnjanskog
Radičević i Đura Jakšić.

Милош Црњански као матурант, Тшишвар, 1912. година

Miloš Crnjanski kao maturant, Tšišvar, 1912. godina

14 15
 С а петнаест година Црњански штампа прву
песму у сомборском листу Голуб, под називом Судба, у
којој су метафоре живота олујно море и пропаст лађе
на пучини. Пред одлазак из Темишвара 1912. шаље
уреднику Босанске виле Кашиковићу своје песме, од
којих му је штампана У почетку беше сјај, док се другима
губи сваки траг. Под утицајем Метерлинка и Ростана
написао је стиховану драму Проклети кнез коју је
послао Народном позоришту у Београду и коју никада
више није видео. У то време у Новом Саду живи његов
полубрат Јован, син из првог брака Томе Црњанског.
Њему шаље рукопис романа за Бранково коло које
је излазило у Сремским Карловцима и он га лично
доноси, али ни од овог рукописа никада ништа неће
произићи, а ни остати.

S a petnaest godina Crnjanski štampa prvu pesmu u

somborskom listu Golub, pod nazivom Sudba, u kojoj su
metafore života olujno more i propastlađe na pučini. Pred
odlazak iz Temišvara 1912. šale uredniku Bosanske vile
Kašikoviću svoje pesme, od kojih mu je štampana U početku
beše sjaj, dok se drugima gubi svaki trag. Pod uticajem
Meterlinka i Rostana napisao je stihovanu dramu Prokleti
knez koju je poslao Narodnom pozorištu u Beogradu i
koju nikada više nije video. U to vreme u Novom Sadu živi
njegov polubrat Jovan, sin iz prvog braka Tome Crnjanskog.
Njemu šalje rukopis romana za Brankovo kolo koje je
izlazilo u Sremskim Karlovcima i on ga lično donosi, ali ni
od ovog rukopisa nikada ništa neće proizići, a ni ostati.

Голуб, лист за српску младеж, 1912. година.

Гимназијски цртеж Милоша Црњанског
Golub, list za srpsku mladež, 1912. godina.
Gimnazijski crtež Miloša Crnjanskog

16 17

Алегоријска кола на карневалу у Ријеци 1910. године
Alegorijska kola na karnevalu u Rijeci 1910. godine
18
Васа Вујић, ујак Мшоша Црњанског
Vasa Vujić, ujak Mšoša Crnjanskog
И ако је мајка намеравала да га пошаље у
Беч код свог брата Васе и на Експортну академију,
Црњански је, да 6и побегао од ујака, отпутовао
најпре у Опатију (Абацију), а потом у Ријеку,
тадашњу Фијуме, где је, не успевајући да упише
Академију ратне морнарице, уписао новоотворену
Експортну академију, замерајући се тако свом
ујаку који им од тада одриче помоћ. Она живи
као удовица у Иланчи и одобрава сину овај избор,
јер је академија обећавала запослење ученицима.
Живео је тада у добром крају Ријеке, у скупом
пансиону једне хрватске грофице, имајући за прве
суседе занимљиве ликове, а у ширем окружењу
богат и разноврстан живот. Учи италијански,
мачевање, радо игра фудбал, открива поезију
Кардучија и Леопардија, путује на Крк, у Трст и
Венецију на светковине и карневале, живи лепо и
ових дана сећаће се као најлепших у својој раној
младости. Помаже му полубрат Јован са којим
се често дописује. Црњански је своје спортско
искуство често стављао у први план, а учитељ
мачевања у Ријеци једна је од оних фигура које су
га овде највише фасцинирале.
I ako je majka nameravala da ga pošalje u
Beč kod svog brata Vase i na Eksportnu akademiju,
Crnjanski je, da 6i pobegao od ujaka, otputovao
najpre u Opatiju (Abaciju), a potom u Rij eku,
tadašnju Fijume, gde je, ne uspevajući da upiše
Akademijuratne mornarice, upisao novootvorenu
Eksportnu akademiju, zamerajući se tako svomujaku
koji im od tada odriče pomoć. Ona živi kao udovica
u Ilanči i odobrava sinu ovaj izbor, jer je akademija
obećavala zaposlenje učenicima. Živeo je tada u
dobrom kraju Rijeke, u skupom pansionu jedne
hrvatske grofice, imajući za prve susede zanimljive
likove, a u širem okruženju bogat i raznovrstan život.
Uči italijanski, mačevanje, rado igra fudbal, otkriva
poeziju Kardučija i Leopardija, putuje na Krk, u Trst
i Veneciju na svetkovine i karnevale, živi lepo i ovih
dana sećaće se kao najlepših u svojoj ranoj mladosti.
Pomaže mu polubratJovan sa kojim se često dopisuje.
Crnjanski je svoje sportsko iskustvo često stavlao u
prvi plan, a učitel» mačevanja u Rijeci jedna je od
onih figura koje su ga ovde najviše fascinirale.
19
 Па Ријека и Кантрида; позориште у коме сам упознао читав низ Ђулија,
Ада, Марија, играо с њима ‘фиоретто’, одлазио у Трст и Венецију. Тада сам
заволео море... Све то оставља неке трагове...
“Испунио сам своју судбину”, Београд 1992.

Pa Rijeka i Kantrida; pozorište u kome sam upoznao čitav niz Tjulija,

Ada, Marija, igrao s njima ‘fioretto’, odlaziou Trst i Đeneciju. Tada sam
zavoleo more... Sve to ostavlja neke tragove...
“Ispunio sam svoju sudbinu”

Опатија, прва половина 20. века

Opatija, prva polovina 20. veka

П од утицајем ујака мајка ипак обуставља новчана средства за Црњанског и овај

се сели у далеко сиромашније услове, упознајући глад и тескобу. Због неког “комичног
замешатељства” напушта академију, а потом и Ријеку, да би се, после неколико месеци
лутања по Јадрану, вратио у Иланчу. Годинама потом, враћао се Црњански Ријеци и
Опатији, остајући као и Растко Петровић, Дероко и Дединац, веран мору (“љубав према
мору исто тако могућа као могућност да човек воли, бескрајно, једну жену”).

P od uticajem ujaka majka ipak obustavlja novčana sredstva za Crnjanskog i ovaj se seli u
daleko siromašnije uslove, upoznajući glad i teskobu. Zbog nekog “komičnog zamešateljstva”
napušta akademiju, a potom i Rijeku, da bi se, posle nekoliko mesecilutanja poJadranu, vratio
u Ilanču. Godinama potom, vraćao se Crnjanski Rijeci i Opatiji, ostajući kao i Rastko Petrović,
Deroko i Dedinac, veran moru (“ljubav

20
 Ц рњански је село упознао у детињству,
најпре обилазећи свог оца, али Иланчу
Борио сам се да будем ту, то је варош. Није завичај, знате ручак и вечера.
Завичај је Калемегдан. Зато је и песма на крају опет дошла тамо по мене.
добро памти из периода повратка из А иначе,ја се осећам тамо као код куће. Разуме се, ишао сам на Триглав и у
Ријеке, када са својим рођацима упознаје Словенију, па могу да волим и Словенију. У Хрватској сам био као студент.
бројне стране сеоског живота, рачунајући За мене је и тамо лепо, знате. Ја никад не кажем Приморје него Ријека. Ријека
и оне декамеронске. Пред полазак у Беч те младости. И свега што иде са младошћу. Према томе, завичај то је оно што
јесени 1913, на Експортну академију и код
изаберете. Да у Срему је најлепше. Али у Београду, Србија.
свог упорног ујака, свратио је код брата у
Нови Сад, а играјући фудбал у новосадском
“Испунио сам своју судбину”, Београд 1992.
клубу УТК, одлази у Београд, где одлучује
да остане. У Београду његова мајка има
сестричину Мацу и млађег брата Николу,
Borio sam se da budem tu, toje varoš. Nije zavičaj, znateručak i večera.
који је умро у старој београдској лудници.
Овде је Црњански хтео да упише Војну Zavičajje Kalemegdan. Zatoje i pesma na kraju opet došla tamo po mene.
академију, али је наводно био одбијен због A inače,ja se osećam tamo kao kod kuće. Razume se, išao sam na Triglav iu
тога што је имао превише школе. Одлучује Sloveniju, pa mogu da volim i Sloveniju. UHrvatskoj sam bio kao student.
да, иако му се овде прилично допадало Za meneje i tamo lepo, znate.Ja nikad ne kažem Primorje nego Rijeka. Rijeka
(‘А Београд сам волео као што човек воли mladosti. I svega što ide samladošću. Prema tome, zavičaj toje ono što
своју фикс‒идеју”), оде у Беч на Експортну izaberete. Dau Sremuje najlepše.Lliu Beogradu, Srbija.
академију. Међутим, упорно бежи од
свог ујака Васе Вујића, обилазећи Пратер, “Ispunio sam svoju sudbinu”, Beograd 1992.
циркусе и друга места забаве, одлучујући

е
ин
се, накратко, за медицину, због чега га је ујак

год

ine
избацио.

4.
god
91
и1

4.
91
нск
C

i1
ња

nsk
Цр
rnjanski je selo upoznao u detinjstvu,

nja
лош

Cr
najpre obilazeći svog oca, ali Ilanču dobro pamti

loš
Ми
iz perioda povratka iz Rijeke, kada sa svojim

Mi
rođacima upoznaje brojne strane seoskog života,
računajući i one dekameronske. Pred polazak
u Beč te jeseni 1913, na Eksportnu akademiju
i kod svog upornog ujaka, svratio je kod brata
u Novi Sad, a igrajući fudbal u novosadskom
klubu UTK, odlazi u Beograd, gde odlučuje
da ostane. U Beogradu njegova majka ima
sestričinu Macu i mlađeg brata Nikolu, koji
je umro u staroj beogradskoj ludnici. Ovde je
Crnjanski hteo da upiše Vojnu akademiju, ali
je navodno bio odbijen zbog toga što je imao
previše škole. Odlučuje da, iako mu se ovde
prilično dopadalo (‘A Beograd sam voleo kao
što čovek voli svoju fiks‒ideju”), ode u Beč na
Eksportnu akademiju. Međutim, uporno beži Палата правде у Београду, фотографија из бедекера
od svog ujaka Vase Vujića, obilazeći Prater, Милоша Црњанског “Belgrade” (1936)
cirkuse i druga mesta zabave, odlučujući se,
nakratko, za medicinu, zbog čega ga je ujak Palata pravde u Beogradu, fotografija iz bedekera
izbacio. Miloša Crnjanskog “Belgrade” (1936)

22 23
 П ише „патетичну комедију” под називом Маска,
прелази затим на студије филозофије и историје и често
посећује чувене бечке музеје и галерије. Читао је књиге на
грчком и латинском, мађарском, немачком и италијанском
језику, док је руске писце читао у преводу на српски језик
(касније је овладао руским, шпанским, португалским и
енглеским језиком).

P iše ,,patetičnu komediju” pod nazivom Maska, prelazi

zatim na studije filozofije i istorije i često posećuje čuvene
bečke muzeje i galerije. Čitao je knjige na grčkom i latinskom,
mađarskom, nemačkom i italijanskom jeziku dok je ruske pisce
čitao u prevodu na srpski jezik (kasnije je ovladao ruskim,
španskim, portugalskim i engleskim jezikom).

У Бечу је Црњански учествовао у демонстрацијама и

Индекс Мшоша Црњанског са Бечког ушверзитета, 1913. година
IndeksMšoša Crnjanskog sa Bečkogušverziteta, 1913. goдиna
окупљањима преко студентског удружења Зора, а на вест о
атентату Гаврила Принципа на аустријског престолонаследника
и његовужену, сви они уАустрији, и у читавој Европи, били су
подједнако сумњиви и повезани „печатом убиства” јаче „него
црквом, традицијом или крвљу”. Аустро‒Угарска објављује
рат Србији. Црњански је доживео одмазду аустријских власти
због Принципових револверских хитаца у Сарајеву, али уместо
тамничког одела обукли су му униформу аустријског војника и
послали га на галицијски фронт да јуриша на Русе.
U
Beču je Crnjanski učestvovao u demonstracijama i
okupljanjima preko studentskog udruženja Zora, a na vest o atentatu
Gavrila Principa na austrijskog prestolonaslednika i njegovuženu,
svi oni uAustriji, i u čitavoj Evropi, bili su podjednako sumnjivi
i povezani “pečatom ubistva” jače “nego crkvom, tradicijom ili
krvlju”. Austro‒Ugarska objavluje rat Srbiji. Crnjanski je doživeo
odmazdu austrijskih VAasti zbog Principovih revolverskih hitaca
u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu
austrijskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse.

24 25
 Б оравећи у Новом Саду уочи Првог светског рата
увиђа да се град никад није радосније орио од песме него
тада. Време је проводио на купалиштима на Дунаву,
скачући у његову мутну воду због једне жене са којом је
касније ухапшен у Сегедину. Теретило га је највише што
је у џепу носио свилену мараму у српским националним
бојама са сликом Скопља, а највише му је помогло
што је говорио језик иследника. Полиција га је након
саслушања упутила у Бечкерек (данашњи Зрењанин), у
К und К регименту 6р. 29 која је за њега била надлежна.
Са 6атаљоном је провео неко време у месту Кукујевци,
затим у Шиду, одакле је завршио у Вуковару у болници.
Мајка Милоша Црњанског повлачи своје рођачке везе и
њега пребацују у Ријеку, тачно на место где га Аустрија
није хтела, у Академију ратне морнарице која је тада била
претворена у болницу. Црњански проучава болеснике
и болести, нарочито епилептичаре, са задатком да
открива симуланте међу њима. Суочава се непрестано са
осећањима страха, гађења и сажаљења према људима.
Више није био онај Црњански који се у Бечу одрекао
студија медицине, јер су биле повезане са неугодним
мирисима. Враћа се на лето 1915. у пук у Бечкерек,
одакле одлази у брда Галиције, и тамо се упознаје са
страхотама бојишта. Овде је учествовао у маршевима,
биткама и позадинским рововима, где је гледао
болеснике, самосакаћења, читао писма и добијао пакете
од мајке. Чита Записе из мртвог дома Достојевског и пише
песме: једна од њих је Серената. „Нису, уосталом, слике
битака које су најстрашније у успомени, него успомене
животињске патње, троглодитског живота који смо
водили”, писао је у Коментарима касније. Напослетку
је одатле био премештен, опет на мајчину иницијативу,
у Беч, у болницу манастира „Кћери божанске љубави”,
код извесне тетке, католичке калуђерице, за коју није
знао ни да постоји.
Мшош Црњански у аустријској униформи 1914. године
Mšoš Crnjanskiu austrijskoj uniformi 1914. godine
B oraveći u Novom Sadu uoči Prvog svetskog rata uviđa
da se grad nikad nije radosnije orio od pesme nego tada.
Vreme je provodio na kupalištima na Dunavu, skačući u
njegovu mutnu vodu zbog jedne žene sa kojom je kasnije
uhapšen u Segedinu. Teretilo ga je najviše što je u džepu
nosio svilenu maramu u srpskim nacionalnim bojama sa
slikom Skopll, a najviše muje pomoglo što je govorio jezik
islednika. Policija ga je nakon saslušanja uputila u Bečkerek
(današnji Zrenjanin), u K ips1 K regimentu 6r. 29 koja je za
njega bila nadležna. Sa 6ataljonom je proveo neko vreme
u mestu Kukujevci, zatim u Šidu, odakle je završio u
Vukovaru u bolnici. Majka Miloša Crnjanskog povlači svoje
rođačke veze i njega prebacuju u Rijeku, tačno na mesto
gde ga Austrija nije htela, u Akademiju ratne mornarice
koja je tada bila pretvorena u bolnicu. Crnjanski proučava
bolesnike i bolesti, naročito epiAeptičare, sa zadatkom
da otkriva simulante među njima. Suočava se neprestano
sa osećanjima straha, gađenja i sažaljenja prema ludima.
Više nije bio onaj Crnjanski koji se u Beču odrekao studija
medicine, jer su bile povezane sa neugodnim mirisima.
Vraća se na leto 1915. u puk u Bečkerek, odakle odlazi u
brda Galicije, i tamo se upoznaje sa strahotama bojišta.
Ovde je učestvovao umarševima, bitkama i pozadinskim
rovovima, gde je gledao bolesnike, samosakaćenja, čitao
pisma i dobijao pakete od majke. Čita Zapise iz mrtvog doma
Dostojevskog i piše pesme: jedna od njih je Serenata. “Nisu,
uostalom, slike bitaka koje su najstrašnije u uspomeni, nego
uspomene životinjske patnje, trogloditskog života koji smo
vodili”, pisao je u Komentarima kasnije. Naposletku je
odatle bio premešten, opet na majčinu inicijativu, u Beč,
u bolnicu manastira “Kćeri božanske lubavi”, kod izvesne
tetke, katoličke kaluđerice, za koju nije znao ni da postoji.
27
 Серената Serenata

Чуj, плаче Месец млад и жут. Čuj, plače Mesec mlad i žut.
Слушај ме, драга, последњи пут. Slušaj me, draga, poslednji put.

Умрећу, па кад се зажелиш мене, Umreću, pa kad se zaželiš mene,

не вичи име моје у смирај дана. ne viči ime moje u smiraj dana.
Слушај ветар са лишћа свелог, жутог. Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog.

Певаће ти: да сам ја љубио јесен, Pevaće ti: da sam ja ljubio jesen,
а не твоје страсти, ни чланке твоје голе, a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole,
но стисак грања руменог увенулог. no stisak granja rumenog uvenulog.

А кад те за мном срце заболи: A kad te za mnom srce zaboli:

загрли и љуби грану што вене. zagrli i ljubi granu što vene.
Ах, нико нема части ни страсти, Ah, niko nema časti ni strasti,
ни пламена доста да мене воли: ni plamena dosta da mene voli:
Но само јабланови вити No samo jablanovi viti
и борови пусти поносити. i borovi pusti ponositi.
Но само јабланови вити No samo jablanovi viti
и борови пусти поносити. i borovi pusti ponositi.

Идентификација аустријског официра 1918.

Identifikacija austrijskog oficira 1918.

З а Беч те 1915. године каже да је био једна велика јавна кућа —

„корупција, проституција, меланхолија, свуда.” Поред дружења
са својим некадашњим универзитетским друговима, Црњански
се сусретао и излазио са мајчиним братом од стрица, мајором
Костом Вујићем, који се тада налазио на положају ађутанта
Врховног војног суда. Трајало је то до јесени 1916. године, када
је премештен у Сегедин, иронијом случаја или уделом, како је
Црњански писао, “комедијанта Буце”, недалеко од места где
је 4. августа 1914. био ухапшен. Упућен је на рад у цивилство
у Дирекцију државних железница у којој се налазила и тајна
Команда војног транспорта, која је управљала ратним саобраћајем
преко ратишта на Балкану и у Румунији. Песме које је писао за
време ратовања слао је Јулију Бенешићу, полонисти и уреднику
загребачког Савременика. Имао је храбрости да под својим пуним
именом, у униформи аустријског официра, за време рата, штампа
антиратне песме и оне ће му до краја живота бити најдраже.
Бенешића је упознао тек при свом одласку у Италију.
28
Z a Beč te 1915. godine kaže da je bio jedna velika javna kuća —
“korupcija, prostitucija, melanholija, svuda.” Pored druženja sa svojim
nekadašnjim univerzitetskim drugovima, Crnjanski se susretao i
izlazio sa majčinim bratom od strica, majorom Kostom Vujićem, koji
se tada nalazio na položaju ađutanta Vrhovnog vojnog suda. Trajalo
je to do jeseni 1916. godine, kada je premešten u Segedin, ironijom
slučaja ili udelom, kako je Crnjanski pisao, “komedijanta Buce”,
nedaleko od mesta gde je 4. avgusta 1914. bio uhapšen. Upućen je na
rad u civilstvo u Direkciju državnih železnica u kojoj se nalazila i tajna
Komanda vojnog transporta, koja je upravljala ratnim saobraćajem
preko ratišta na Balkanu i u Rumuniji. Pesme koje je pisao za vreme
ratovanja slao jeJuliju Benešiću, polonisti i uredniku zagrebačkog
Savremenika. Imao je hrabrosti da pod svojim punim imenom, u
uniformi austrijskog oficira, za vreme rata, štampa antiratne pesme
i one će mu do kraja života biti najdraže. Benešića je upoznao tek pri
svom odlasku u Italiju.
Лирика Итаке, Театар поезије, Београд, 1972.
Airika Itake, Teatar poezije, Đeograd, 1972. 29

„Маска”, режија Горчин Стојановић, Народно позориште Сомбор 2007.
“Maska”, režija Gorčin Stojanović, Narodno pozorište Sombor 2007.
У међувремену је у Бечу донета одлука да се, због великог броја губитака, сви студенти Универзитета упуте у школе за резервне
официре, па је тим поводом Црњански стигао у један заробљенички логор код Острогона, где је већ после три месеца полагао испит.
Одатле га шаљу у Италију, у Врховну команду армије на Сочи у Сан Вито, на Таљаменту. Тамо одлази специјалним официрским возом из
Пеште. После извесног времена испоставило се да је тамо послат грешком, па је пребачен у Опатију, у један хотел претворен у болницу,
да се одмори и опорави. Овде сабира своје песме за Лирику Итаке и у Савременик шаље своју прозу, док Дневник о Чарнојевићу постепено
нараста. После краћег времена враћен је у Коморан у 29. регименту. Почетком септембра 1918. Црњански је додељен у батаљон који се
припрема за војевање на италијанским ратиштима, међутим изненада му бива саопштено да иде у Беч на три месеца ради полагања
испита на Универзитету, што је представљало потез Аустрије да унапреди свој академски кадар који је у ратним околностима заостајао
са образовањем. Црњански 1918. уписује Експортну академију, велику жељу његовог ујака, и учествује у данима распада Аустрије и
завршетка рата. Бенешићу је послао своју драму Маска, коју је овај одмах дао у штампу. Одлучује да се врати у 29. регименту у Коморан,
да узме своје ствари, надајући се и заосталој плати, коју не налази јер се пук распустио. Наставља пут возом, преко узавреле Пеште, до
своје земље, до Иланче у коју одлази код мајке. Стиже у Загреб 1918. где се дружи са Бенешићем који му је штампао Маску у издању
Друштва хрватских књижевника, а у Савременику му је објавио и Легенду, која је после ушла у Приче о мушком. Борави и код песника
Драгутина Домјанића и Петра Коњовића. У болници Милосрдних сестара упознао је и Иву Андрића, за којег ће се везати и са њим
остати у преписци скоро до краја живота, а постао је и члан редакције Књижевни југ. Напушта Загреб и стиже до Новог Сада, код брата
Јована, у собу на Салајци из које је својевремено истрцавао да би пратио србијанске глумце, а меду њима и комичара Буцу.
30
U
međuvremenu je u Beču doneta odluka da se, zbogvelikogbroja gubitaka,
svi studenti Univerziteta upute u škole za rezervne oficire, pa je tim povodom
Crnjanski stigao u jedan zarobljenički logor kod Ostrogona, gde je već posle tri
meseca polagao ispit. Odatle ga šalju u Italiju, u Vrhovnu komandu armije na Soči
u San Vito, na Taljamentu. Tamo odlazi specijalnim oficirskim vozom iz Pešte.
Posle izvesnog vremena ispostavilo se da je tamo poslat greškom, pa je prebačen u
Opatiju, u jedan hotel pretvoren u bolnicu, da se odmori i oporavi. Ovde sabira svoje
pesme za Liriku Itake i u Savremenik šalje svoju prozu, dok Dnevnik o Čarnojeviću
postepeno narasta. Posle kraćeg vremena vraćen je u Komoran u 29. regimentu.
Početkom septembra 1918. Crnjanski je dodeljen u bataljon koji se priprema za
vojevanje na italijanskim ratištima, medutim iznenada mu biva saopšteno da ide
u Beč na tri meseca radi polaganja ispita na Univerzitetu, što je predstavljalo potez
Austrije da unapredi svoj akademski kadar koji je u ratnim okolnostima zaostajao
sa obrazovanjem. Crnjanski 1918. upisuje Eksportnu akademiju, veliku želju
njegovogujaka, i učestvuje u danima raspadaAustrije i završetka rata. Benešiću je
poslao svoju dramu Maska, koju je ovaj odmah dao u štampu. Odlučuje da se vrati
u 29. regimentu u Komoran, da uzme svoje stvari, nadajući se i zaostaloj plati,
koju ne nalazi jer se puk raspustio. Nastavlja put vozom, preko uzavrele Pešte, do
svoje zemlje, do Ilanče u koju odlazi kod majke. Stiže u Zagreb 1918. gde se druži
sa Benešićem koji mu je štampao Masku u izdanju Društva hrvatskih književnika,
a u Savremeniku mu je objavio i Legendu, koja je posle ušla u Priće o muškom.
Boravi i kod pesnika Dragutina
Domjanića i Petra Konjovića. U bolnici Milosrdnih sestara upoznao je i Ivu
Andrića, za kojeg će se vezati i sa njim ostati u prepisci skoro do kraja života, a
postao je i član redakcije Književni jug. Napušta Zagreb i stiže do Novog Sada,
kod brataJovana, u sobu na Salajci iz koje je svojevremeno istrcavao da bi pratio
srbijanske glumce, a medu njima i komičara Bucu.
Милош Црњански и братфован у Ханчи 1920. године
Miloš Crnjanski i bratfovan u Hanči 1920. godine
31
 ЕТЕРИЗАМ
Другу Иви Андрићу
Моја је бајка: да се у сну док се спава
добра чине, и да ништа
није јава.
Нисмо знали а и мали смо
чедо у даљини.
Рекао сам ти цвет један лак
испуниће твоје мисли.
Све осмехе који су од бола свисли,
сачуваће зрак
негде у даљини.
О ничег нек те није жао.
Зато сам ти ту мисао дао
тужној голој и белој,
невеселој.
Гледај у јесен мирно,
како се губи дан
и љуби.
Благо као једно звоно
да зазвони у даљини
мишљу том сам те додирно.
Разгледница Новог Сада с почетка XX века.
32
ETERIZAM
Drugu Ivi Andriću
Moja je bajka: da se u snu dok se spava
dobra čine, i da ništa
nije java.
Nismo znali a inali smo
čedo u daljini.
Rekao sam ti cvet jedan lak
ispuniće tvoje misli.
Sve osmehe koji su od bola svisli,
sačuvaće zrak
negde u daljini.
O ničeg nek te nije žao.
Zato sam ti tu misao dao
tužnoj goloj i beloj,
neveseloj.
Gledaj u jesen mirno,
kako se gubi dan
i ljubi.
Blago kao jedno zvono
da zazvoni u daljini
mišlju tom sam te dodirno.
33
 Ц рњански затим путује у Темишвар, па у Иланчу код
мајке, где проводи зиму 1918, припремајући песме и Дневник
о Чарнојевићу за о6јављивање. Године 1919. долази у Београд,
на Универзитет који управо почиње да ради. Уписује студије
упоредне књижевности код Богдана Поповића, заједно са
историјом и историјом уметности, где му признају само
два семестра са Универзитета у Бечу. Покреће часопис Дан
који је био први литерарни часопис у Београду после Првог
светског рата, а оснива се и Група уметника: Сибе Миличић,
песник и сликар, Тодор Манојловић, песник и критичар,
Сима Пандуровић, песник, Бранко Поповић, сликар и
Милош Црњански ликовни есејиста, Милош Црњански, а по доласку у Београд
1920. године и Иво Андрић. С. Б. Цвијановићу предао је рукопис своје
прве збирке песама ‒ Лирику Итаке, састављену од педесетак
Miloš Crnjanski
песама, од којих су две са посветама: Аници Савић, потоњој
1920. godine
Ребац, док је друга омаж Иви Андрићу. Књига наилази на
велики одзив читалачке публике, тако да Цвијановић одмах
штампа и прозу Прмче о мушком (1920), у огромном тиражу,
који годинама неће моћи да распрода.
C rnjanski zatim putuje u Temišvar, pa u Ilanču kod
majke, gde provodi zimu 1918, pripremajući pesme i Dnevnik o
Čarnojeviću za o6javl,ivanje. Godine 1919. dolazi u Beograd, na
Univerzitet koji upravo počinje da radi. Upisuje studije uporedne
književnosti kod Bogdana Popovića, zajedno sa istorijom i
istorijom umetnosti, gde mu priznaju samo dva semestra sa
Univerziteta u Beču. Pokreće časopis Dan koji je bio prvi literarni
časopis u Beogradu posle Prvog svetskog rata, a osniva se i Grupa
umetnika: Sibe Miličić, pesnik i slikar, Todor Manojlović, pesnik i
kritičar, Sima Pandurović, pesnik, Branko Popović, slikar i likovni
esejista, Miloš Crnjanski, a po dolasku u Beograd i Ivo Andrić.
S. B. Cvijanoviću predao je rukopis svoje prve zbirke pesama ‒
Liriku Itake, sastavljenu od pedesetak pesama, od kojih su dve
sa posvetama: Anici Savić, potonjoj Rebac, dok je druga omaž
Ivi Andriću. Kljiga nailazi na veliki odziv čitalačke publike, tako
da Cvijanović odmah štampa i prozuDrmče o muškom (1920), u
ogromnom tiražu, koji godinama neće moći da rasproda.
35
 Б еоградски универзитет, смештен у капетан Мишино
здање (архитектуром налик на зграду Универзитета у
Упсали у Шведској), повратио му је сву животну радост
коју је изгубио на крају рата. На Универзитету упознаје
лепу студенткињу Видосаву Виду Ружић, кћерку бившег
дворског саветника и писца Добре Ружића, која ће уз
њега остати до краја живота.
B eogradski univerzitet, smešten u kapetan Mišino zdanje
(arhitekturom nalik na zgradu Univerziteta u Upsali u
Švedskoj), povratio muje svuživotnuradost kojuje izgubio
na kraju rata. Na Univerzitetu upoznaje lepu studentkinju
Vidosavu Vidu Ružić, kćerku bivšeg dvorskog savetnika i
pisca Dobre Ružića, koja će uz njega ostati do kraja života.

Индекс Милоша Црњанскког са Универзитета у Београду 1919. године

Indeks Miloša Crnjanskkog sa Univerziteta u Beogradu 1919. godиne

36
 П оједини чланови Групе уметника прихватају сарадњу
у Српском књижевном гласнику у јесен 1920. Позив Богдана
Поповића прихвата и Црњански и у октобарском броју
објављује Објашњење Суматре, тај манифест нове песничке
школе. Те године Група уметника се распала. Црњански доноси
одлуку да иде у Париз у који га је у отерала „страшна глупост,
подлост, та страшна мржња литерарних фарисеја, са којима
сам се био, први пут, срео”. У Паризу су сви тадашњи присутни
српски писци биди одушевљени франкофили, као што је Растко
Петровић, Душан Матић, Бошко Токин, Сибе Миличић. Борави
у Паризу са Видом, а често проводи време са нашим сликарима
и вајарима Савом Шумановићем, Сретеном Стојановићем,
Милом Милуновићем и другима. Но тек што је стигао у Париз
иде у Бретању. Цвијановићу пише из Париза, када му најављује
превод кинеске и јапанске лирике из француских и енглеских
превода, а започиње и са превођењем Казановиних мемоара.
38
P ojedini članovi Grupe umetnika prihvataju saradnju u Srpskom
književnom glasnmkuujesen 1920. Poziv Bogdana Popovića prihvata
i Crnjanski i u oktobarskom broju objavljuje Objašnjenje Sumatre, taj
manifest nove pesničke škole. Te godine Grupa umetnika se raspala.
Crnjanski donosi odlu1su da ide u Pariz u koji ga je u oterala “strašna
gAupost, podlost, ta strašna mržnja literarnih fariseja, sa kojima
sam se bio, prvi put, sreo”. U Parizu su svi tadašnji prisutni srpski
pisci bidi oduševljeni frankofili, kao što je Rastio Petrović, Dušan
Matić, Boško Tokin, Sibe Miličić. Boravi u Parizu sa Vidom, a često
provodi vreme sa našim slikarima i vajarima Savom Šumanovićem,
Sretenom Stojanovićem, Milom Milunovićem i drugima. No tek što
je stigao u Pariz ide u Bretanju. Cvijanoviću piše iz Pariza, kada mu
najavljuje prevod kineske i japanske lirike iz francuskih i engleskih
Милош Црњански пред одлазак у Париз 1920. гoдиnе
prevoda, a započinje i sa prevođenjem Kazanovinihmemoara.
Miloš Crnjanski pred odlazak u Pariz 1920. godine
 Путник Putnik
Идем слободно Idem slobodno
нико ми није однео, niko mi nije odneo,
да љубим, тужну моћ. da ljubim., tužnu moć.
Раширим руке, али не у зоре Raširimruke, ali neu zore
него у море и ноћ. nego u more i noć.
Осмехом улазим, стиго ма куд, Osmehom uAazim, stigo ma kud,
у тужне и болне јаве. u tužne i bolnejave.
Кад волим, мени и греси свуд Kad volim, meni i gresi svud
небеса плету, nebesa pletu,
око радосно погнуте главе. okoradosno pognute glave.
Остављам болним осмехом сан, Ostavljam bolnim osmehom san,
да прође и оде и мре. da prođe i ode i mre.
Љубав је пут бескрајан Ljubavje put beskrajan
на ком је дозвољено све. na komje dozvoljeno sve.
Не жалим ни тебе ни себе ја, Ne žalim ni tebe ni sebeja,
и смешим се на даљине. i smešim se na daljine.
Умор ми само у очима сја, Umor mi samo u očima sja,
и све што иштем од тебе i sve što ištem od tebe
то је: часак‒два to je: časak‒dva
тишине, тишине. tišine, tišine.

Јегерндорф 1915. Jegerndor 1915.

Сава Шумановић, Портрет Милоша Црњанског,

40 уље на платну, 1921. гoдиnе
 Т оком 1920. године Свесловенска књижара у тек
покренутој библиотеци Албатрос објавила је Дневник о
Чарнојевићу. Винавер је толико одушевљен Дневником,
толико га је „поразио својом лепотом, младалачком
зрелошћу, нечим разочарано поетским”, да му је уступио
првенство у овој едицији у односу на своју књигу Громобран
свемира. Петар Добровић је урадио вињету за насловну
страну библиотеке. У историји српске књижевности 20.
века двадесете године представљаће преломно доба за
развој модерне српске књижевне идеје. Уморни од рата
и поратног бешчашћа, млади и осујећени, пуни енергије
и мржње према традиционализму тзв. прве модерне,
Милош Црњански, Станислав Винавер, Растко Петровић,
Драгиша Васић, Душан Васиљев, Станислав Краков,
Тодор Манојловић, Драган Алексић, надреалисти,
зенитисти, авангардисти уопште ‒ често заступници
опречних поетичких идеја, заступају исти став да се српска
књижевност и култура морају из корена изменити. Удео
Црњанског у том напору капиталан је. Лирика Итаке, Приче
о мушком и Дневник о Чарнојевићу, три су превратничке
књиге после којих српска књижевност више није могла да
буде традиционално стерилна, дистанцирана и хладна.
Почетком септембра путује на војну вежбу у Мостар,
у пешадијски пук бр. 31. На путу до тамо, у возу, вежба
гласно изговарање команди, у страху да се пред водом не
продере на немачком, узвикујући аустријске команде.
У Мостару се дружи са Алексом Шантићем („Шантић
је тада био већ остарео, али прав, висок, леп, а поносит,
и природан, уљудан, необично. Изгледао ми је као неки
осиромашио бег, који није продао очеву кућу.”). Он му је
најлепше од свих причао о свом граду, а да није помињао
литературу.
42
T okom 1920. godine Sveslovenska knjižara u tek
pokrenutoj biblioteci Albatros objavila je Dnevnik o
Čarnojeviću. Vinaver je toliko oduševlen Dnevnikom, toliko
ga je “porazio svojom lepotom, mladalačkom zrelošću, nečim
razočarano poetskim”, da mu je ustupio prvenstvo u ovoj ediciji
u odnosu na svoju knjigu Gromobran svemira. Petar Dobrović
je uradio vinjetu za naslovnu stranu biblioteke. U istoriji
srpske književnosti 20. veka dvadesete godine predstavljaće
prelomno doba za razvoj moderne srpske književne ideje.
Umorni od rata i poratnog beščašća, mladi i osujećeni, puni
energije i mržnje prema tradicionalizmu tzv. prve moderne,
Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver, Rastko Petrović, Dragiša
Vasić, Dušan Vasiljev, Stanislav Krakov, Todor Manojlović,
Dragan Aleksić, nadrealisti, zenitisti, avangardisti uopšte ‒
često zastupnici oprečnih poetičkih ideja, zastupaju isti stav
da se srpska književnost i kultura moraju iz korena izmeniti.
Udeo Crnjanskog u tom naporu kapitalan je. Lirika Itake,
Priče o muškom i Dnevnik o Čarnojeviću, tri su prevratničke
knjige posle kojih srpska književnost više nije mogla da bude
tradicionalno sterilna, distancirana i hladna.
Početkom septembra putuje na vojnu vežbu u Mostar,
u pešadijski puk br. 31. Na putu do tamo, u vozu, vežba glasno
izgovaranje komandi, u strahu da se pred vodom ne prodere na
nemačkom, uzvikujući austrijske komande. U Mostaru se druži
sa Aleksom Šantićem (“Šantić je tada bio već ostareo, ali prav,
visok, lep, a ponosit, i prirodan, uljudan, neobično. Izgledao mi
je kao neki osiromašio beg, koji nije prodao očevu kuću.”). On
mu je najlepše od svih pričao o svom gradu a da nije pominjao
literaturu.
Петар Добровић, “Часопис Данас”, 1934/36.
Часопис су уређивали Мирослав Крлежа и Милан Богдановић, а излазио је у Београду од јануара до маја 1934, када је забрањен.
Поред уредника на слици су приказани Марко Ристић, Васа Срзентић, Веселин Маслеша, док је сликар овде дао свој једини
“радни” аутопортрет.
Petar Dobrović, “Časopis Danas”, 1934/36.
Časopis su uređivali Miroslav Krleža i Milan Bogdanović, a izlazio je u Beogradu od januara do maja 1934, kada je zabranjen.
Pored urednika na slici su prikazani Marko Ristić, Vasa Srzentić, Veselin Masleša, dokje slikar ovde dao svojjedini
“radni” autoportret.
43

Затим Фиоренца и тераса, где је Микеланђело зидао утврђење, на
брзу руку, бранећи своје радно место.
Види се кубе Брунелескија, а у позадини брда Фијезоле.
При огради стоји моја жена, у путничком капуту,
а погнула је своју главу.
„Код Хиперборејаца”, књ. II, Београд 1966.
У
Zatim Fiorenca i terasa, gde je Mikelanđelo zidao utvrđenje, na
brzu ruku, braneći svoje radno mesto.
Београду је за то време решено да се у српску војску ипак
Vidi se kube Bruneleskija, au pozadini brda Fijezole.
позову и приме аустријски бивши официри, односно да
Pri ogradi stoji moja žena, u putničkom kaputu,
буду део резерве. Црњанског су свуда тражили, али га нису
a pognulaje svoju glavu.
нашли, па су га прогласили за војног бегунца. Он за то сазнаје
од своје матере, одазива се на позив, али у Београд стиже тек
“Kod Hiperborejaca”, knj. II, Beograd 1966.
након три месеца које је провео у Италији. У Риму је био у
посети код Иве Андрића, тадашњег секретара југословенске
амбасаде у Ватикану, а затим је са њим отишао у Фиренцу,
где му се придружила Вида са којом се настанио у Фиезолу
крај Фиренце, месту у којем ће настати поема Стражилово. Из
Италије иде на Хвар, где посећује Сиба Миличића и Петра
Добровића, а са Хвара одлази у Београд, па у Дубровник где
се верио са Видом Ружић. Своју веридбу објавио је у листу
Политика.
U Beogradu je za to vreme rešeno da se u srpsku vojsku
ipak pozovu i prime austrijski bivši oficiri, odnosno da budu deo
rezerve. Crnjanskog su svuda tražili, ali ga nisu našli, pa su ga
proglasili za vojnog begunca. On za to saznaje od svoje matere,
odaziva se na poziv, ali u Beograd stiže tek nakon tri meseca
koje je proveo u Italiji. U Rimuje bio u poseti kod Ive Andrića,
tadašnjeg sekretara jugoslovenske ambasade u Vatikanu, a zatim
je sa njim otišao u Firencu, gde mu se pridružila Vida sa kojom se
nastanio u Fiezolu kraj Firence, mestu u kojem će nastati poema
Stražilovo. Iz Italije ide na Hvar, gde posećuje Siba Miličića i Petra
Dobrovića, a sa Hvara odlazi u Beograd, pa u Dubrovnik gde se
verio sa Vidom Ružić. Svoju veridbu objavio je ulistu Politika.
45
 У
Београду се, октобра месеца 1921, жени Видосавом Ружић. Брачни пар се настањује
у Панчеву јер је Црњански постављен за привременог предметног учитеља у панчевачкој
гимназији, али не остаје дуже од једне године. Професорски посао му овде 6аш није пријао:
предаје српски језик, историју, географију и гимнастику која је замењена разредним
старешинством. Често се дописује са Андрићем. Ферије проводи на мору, у Херцег Новом,
јер му је препоручен опоравак због пронађеног катара на плућима, а са мора одлази у
Румунију, у бању. Исте године, 1922, завршава студије на Филозофском факултету у
Београду, а указом од 30. октобра постављен је за суплента Четврте гимназије у Београду,
где добија само часове француског језика и географије.
U
Beogradu se, oktobra meseca 1921, ženi Vidosavom Ružić. Bračni par se nastanjuje u
Pančevu j er j e Crnjanski postavljen za privremenog predmetnog učitela u pančevačkoj gimnaziji,
ali ne ostaje duže od jedne godine. Profesorski posao mu ovde 6a& nije prijao: predaje srpski
jezik, istoriju, geografiju i gimnastiku koja je zamenjena razrednim starehinstvom. Često se
dopisuje sa Andrićem. Ferije provodi na moru, u Herceg Novom, jer mu je preporučen oporavak
zbog pronađenog katara na plućima, a sa mora odlazi u Rumuniju, u banju. Iste godine, 1922,
zavrkava studije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, aukazom od 30. oktobra postavljen]e za
suplenta Četvrte gimnazije u Beogradu, gde dobija samo časove francuskog jezika i geografije.
Одмах при улазу у неосвојиву Боку, иза некад страшних
утврђења ђенерала Мамуле што се као стене издижу из
мора, Херцег Нови губи се у вртовима. Ова варош, из чијих
зидина цветају неранџе и лимунови, нова је још, мада је
грађена седам година пре Косова, од краља Твртка I и његова
синовца херцег Стјепана Косаче.
...
У вароши се пење, и сада, између старих бедема, високо под
тврђаву, у којој има старих, арапских натписа. Варош
је пуна руменог во1га и палми.
У пазарне дане, трг херцег‒новски лепши је од свих јужних
тргова. Воће мирише градом и стасити људи,у старој
ношњи, силазе са својих стена. Позе и покрети тих људи,
кошчатих и високих, разведре душу. Лепота телесна
нашега народа, негде је у срцу државе, дуж Херцеговине, дуж
Дрине. Нема јој равне у свету.
...
У Горскоме Вијенцу има четири лепа стиха о тој вароши:
Нови граде, сједиш на крај мора
и валове бројиш низ пучину
како старац на камен сједећи
што набраја своје бројанице.
Херцег Нови, Манастир Савина, из књиге Милоша Црњанског „Бока Которска”, Београд 1928.
Herceg Novi, Manastir Savina, iz knjige Miloša Crnjanskog “Boka Kotorska” Beograd 1928.
Odmah pri ulazu u neosvojivu Boku, ša nekad strašnih
utvrđenja đenerala Mamule što se kao stene izdižu iz
mora, Herceg Novi gubi se u vrtovima. Ova varoš, iz čijih
zidina cvetaju nerance i limunovi, novajejoš, ma daje
građena sedam godina pre Kosovd, oZ kralja Tvrtka I i njegova
sinovca herceg Stjepana Kosače.
...
U varoši se penje, i sada, između starih bedema, visoko pod
tvrđavu,u kojoj ima starih, arapskih natpisa. Varoš
je punarumenog vo1ga i palma.
U pazarne dane, trg herceg‒novski lepši je od svih južnih
trgova. Voće miriše gradom i stasitiljudi,u staroj
nošnji, silaze sa svojih stena. Poze i pokreti tih ljudi,
koščatih i visokih, razvedre dušu.Lepota telesna
našega naroda, negde je u srcu države, duž Hercegovine, duž
Drine. Nemajojravneu svetu.
...
U Gorskome Vencu ima četiri lepa stiha o toj varoši:
Novi grade, aediš na kraj mora
i valove brojiš niz pučinu
kako starac na kamen sjedeći
što nabraja svoje brojanice.

К рајем 1922. и почетком 1923. почиње да за Политику пише
серијал репортажа и путописа: највише путује по Војводини и
Мађарској. Други пут од Министарства тражи одсуство да 6и
отпутовао у Дубровник, због породичних обавеза, што ствара
нетрпељивост у школи, појачану нарочито када је у Политици
почела да излази серија репортажа са пута по Далмацији ‒
Шибеник, Книн, Крк, Сплит, Каштели, Трогир, Хвар. Одушевљен
је новинарством. Почетком летњих ферија Политика га шаље у
Ријеку, описује Сушак, границу са Италијом (Убиство Ријеке),
пише репортаже из Баната. Касније, у новембру, објављује
шест репортажа Код наших авијатичара. Борави неколико дана
у Новом Саду где је авијатичарска база, разговара са пилотима
и механичарима, вози се авионом који изводи лупинге, меј
фортове и остале фигуре над Новим Садом, Фрушком гором и
Сремом са капетаном Томићем, једним од првих пилота у рату.
06јављује књигу Антологија кинеске лирике (1923). Све чешће
се јавља на страницама листа Време где објављује репортаже
о манастиру Месићу, селу Долову, о гробу Кир Јање, српским
црквама у Румунији. У школи предаје историју и српски језик.
На путу за Крф путује у Боку Которску и Дубровник. На Крфу
ће написати Сербиу, а у Времену пише о острву Виду, о Крфу и
плавој гробници наше војске.
48
Знам да ћу се до смрти враћати, том старом граду, спуштајући се к њему узбуђен, тучен северним ветровима,у возу,
предосећајући га, као бисер, већ тамо горе око Хума, што хуји од ветрине, као огромна морска шкољка, на дну свом са
Дубровником. Нераздвојни смо ми још од оне чудне године кад сам много лутао, обишавши по јануарском мраку ртове
Бретање, оставив Париз у позном пролећу, сишав с Алпа, у расцвстане долине фиорентинске и сиенске, проводећи
лето над великим, римским луковима водовода и на прашним путевима пред Равеном, да бих натосле, опијајући се
лепотом Перуџе и умбријских видика, угледао, међу кубетима раскошним, у Млетцима, запенушане, зелене таласе
Јадрана, у лагунама, и вратио се, да се смирим, наслонивши плећа опет на брда своје земље и одморим од све те
промене и празнине света, од све те помаме за туђином, по својим Срђом.
Милош Црњански, Сабрана дела, књ. 1‒2, Београд 1930.
Антологија кинеске лирике,
Београд 1923.
Znam da ću se do smrti vraćati, tom starom gradu, spuštajući se k njemuuzbuđen, tučen severnim vetrovima,u vozu,
Miloš Crnjanski, predosećaju^i ga, kao biser, već tamo gore oko Huma, što huji od vetrine, kao ogromna morska školjka, na 9nu svom sa
Antologija kineske lirike, Dubrovnikom. Nerazdvojni smo mijoš od one čudne godit kš) sam mnogo Autao, obišaeši pojanuarskom mrakurtove
Beograd 1923. Bretanje, ostaviv Pariz u poznom proleću, sišae s Alpa, u rascvstans doline fiorentinske i sienske, provodeći
leto nad velikim, rimskim lukovima vodovoda i na prašnim putevima pred Ravenom, da bih natosle, opijajući se
lepotom Peruue i umbrijskih eidika, ugledao, među kubetima raskošnim, u Mletcima, zapenušane, zelene talase
Jadrana, u lagunama, i vratio se, da se smirim, naslonivši pleća opet na brda svoje zemlje i odmorim od sve te
promene i praznine sveta, od sve te pomame za tuđinom, po svojim Srđom.
Sabrana dela, knj. 1‒2, Beograd 1930.
K rajem 1922. i početkom 1923. počinje da za Politiku piše serijal
reportaža i putopisa: najviše putuje po Vojvodini i Mađarskoj. Drugi
put od Ministarstva traži odsustvo da 6i otputovao u Dubrovnik,
zbog porodičnih obaveza, što stvara netrpelivost u školi, pojačanu
naročito kada je u Politici počela da izlazi serija reportaža sa puta po
Dalmaciji ‒ Šibenik, Knin, Krk, Split, Kašteli, Trogir, Hvar. Oduševlen
je novinarstvom. Početkom letnjih ferija Politika ga šalje u Rijeku,
opisuje Sušak, granicu sa Italijom (Ubistvo Rijeke), piše reportaže
iz Banata. Kasnije, u novembru, objavluje šest reportaža Kod naših
avijatičara. Boravi nekoliko dana u Novom Sadu gde je avijatičarska
baza, razgovara sa pilotima i mehaničarima, vozi se avionom koji
izvodi lupinge, mej fortove i ostale figure nad Novim Sadom,
Fruškom gorom i Sremom sa kapetanom Tomićem, jednim od prvih
pilota u ratu. 06javljuje knjigu Antologija kineske lirike (1923). Sve
češće se javla na stranicama lista Vreme gde objavljuje reportaže o
manastiru Mesiću, selu Dolovu, o grobu Kir Janje, srpskim crkvama
u Rumuniji. U školi predaje istoriju i srpski jezik. Na putu za Krf
putuje u Boku Kotorsku i Dubrovnik. Na Krfu će napisati Serbiu, a u
Vremenu piše o ostrvu Vidu, o Krfu i plavoj grobnici naše vojske.

Када сам ушао у гимназију као професор, многи књижевници су узвикнули:
мртав. Међутим, то није тако: ја сам до сада пропустио 260 матураната
(то је истио тако посао као да сам правио ципеле) и сада сви ти младићи
донекле мисле мојом главом, осећају мојим срцем. Кнез Михаило је
онакав каквим сам га ја направио и начинио, Сократова смрт, Француска
револуција. Идем и даље и велим да чак волим свој позив професора, тим
пре што је то господски занат; оно бедно то је плата, то су зграде у којима
предајемо ‒ али, ја бар никога не варам и ни од кога не зависим. Мој ме
занат, као што видите, није заморио, а да ме није заморио постоји још један
разлог; та омладина којој предајем, воли ме. Ето, о омладини се говори и
пише како је сва у чарлстону, како је будаласта, неозбиљна. То се мишљење
укоренило због неколико површних, богаташких и размажених младића.
Ова друга омладина коју ја познајем једна је од најсјајнијих и најбурнијих и
ја чисто са страхом гледам докле ће (и где ће?) доспети ‒ у добром смислу...
,,Испунио сам своју судбину” Београд 1992.
50
Острво Крф
Kada sam ušao u gimnaziju kao profesor, mnogi književnici su uzviknuli: ‒ mrtav.
Međutim, to nije tako: ja sam do sada propustio 260 maturanata (to je istio tako
posao kao da sam pravio cipele) i sada svi ti mladići donekle misle mojom glavom,
osećaju mojim srcem. Knez Mihailo je onakav kakvim sam ga ja napravio i načinio,
Sokratova smrt, Francuska revolucija. Idem i dalje i velim da čak volim svoj poziv
profesora, tim pre što je to gospodski zanat; ono bedno to je plata, to su zgrade u
kojima predajemo ‒ ali, ja bar nikoga ne varam i ni od koga ne zavisim. Moj me
zanat, kao što vidite, nije zamorio, a da me nije zamorio postoji još jedan razlog;
ta omladina kojoj predajem, voli me. Eto, o omladini se govori i piše kako je sva Порођајем у туђини, под замрзлим снегом, Porođajem u tuđini, pod zamrzlim snegom,
u čarlstonu, kako je budalasta, neozbiljna. To se mišljenje ukorenilo zbog nekoliko хранише ме твојим гласом, слабошћу и негом. hraniše me tvojim glasom, slabošću i negom.
površnih, bogataških i razmaženih mladića. Ova druga omladina koju ja poznajem Спустише ме у немоћ детињства, да те волим Spustiše me u nemoć detinjstva, da te volim
jedna je od najsjajnijih i najburnijih i ja čisto sa strahom gledam dokle će (i gde će?)
и бригом, за Тобом, за цео живот, оболим i brigom, za Tobom, za ceo život, obolim
dospeti ‒ u dobrom smislu...”
Сербиа 1925. Serbia 1925.
51
 П олаже професорски испит 1926. године, што
резултира унапређењем из звања суплента у
професора. Дописује се са Марком Ристићем,
према којем гаји велико пријатељство. На крају
школске 1926/27. године директор Гимназије оцењује
Црњанског као наставника оценом добар и још каже:
“Одличне стручне спреме, обичне дидакт‒методске
способности, педагошки нетактичан, на струци ван
службе мало ради, много се више бави књижевним
радовима и новинарством, ово му апсорбује сву пажњу
и ове послове претпоставља службеним дужностима,
адм. послове не воли, у грађанству исправан.”

P olaže profesorski ispit 1926. godine, što rezultira

unapređenjem iz zvanja suplenta u profesora. Dopisuje se
sa Markom Ristićem, prema kojem gaji veliko prijateljstvo.
Na kraju školske 1926/27. godine direktor Gimnazije
ocenjuje Crnjanskog kao nastavnika ocenom dobar i još
kaže: “Odlične stručne spreme, obične didakt‒metodske
sposobnosti, pedagoški netaktičan, na struci van službe
malo radi, mnogo se više bavi književnim radovima i
novinarstvom, ovo mu apsorbuje svu pažnju i ove poslove
pretpostavlja službenim dužnostima, adm. poslove ne
voli, u građanstvu ispravan.”

Сведочанство о положеном испиту за професора

Svedočanstvo o položenom ispitu za profesora

VII разред београдске Четврте мушке гимназије, Момчило Настасијевић и Милош Црњански у средини, 1931. година

VII razred beogradske Četvrte muške gimnazije, Momčilo Nastasijević i Miloš Crnjanski u sredini, 1931. godina

52 53

Милош Црњански, Наше плаже
на Јадрану, Београд 1927.
Miloš Crnjanski, Naše plaže
na Jadranu, Beograd 1927.
Г одине 1927, излазе Наше плаже на Јадрану. Крајем године у наставцима у Српском књижевном
гласнику почињу да излазе Сеобе. Током 1928. године објављује књижицу Бока Которска, неку
врста бедекера и антологију Песме старог Јапана, затим текстове Тајна Албрехта Дирера, поводом
четристогодишњице рођења уметника и Шекспирове сонете. Одлуком Министарства просвете,
а на тражење Министарства иностраних послова, одобрено му је једногодишње одсуство, као
поверљивом лицу за вршење пропаганде у Берлину, где стиже почетком јуна. Почиње да пише
Ирис Берлина, тј. Књигу о Немачкој. Редовно се дописује са Васом Стајићем, највише по питању
грађе за свој роман Сеобе: Радовало би ме кад би ми што нашли о Јунаку мог романа полковнику
Вуку Исаковичу, који је 1753. даровао икону Св. (...) Штиљановића манастиру Шишатовцу, где се и
сада налази. Исто би ме тако интересовало и све друго што 6и ми историјског рекли о љу6авима
мога романа, мада ми ни најмање није до историјске, већ до поетске и психолошке стране
романа...”. Из Берлина води вишемесечну полемику са Марком Царом на страницама Времена
1929. године. Повод је било одбијање путописа из Италије и Бретање, које је Црњански понудио
на штампање Српској књижевној задрузи.
G odine 1927, izlaze Naše plaže na Jadranu. Krajem godine u nastavcima u Srpskom književnom
glasniku počinjuda izlaze Seobe. Tokom 1928. godine objavluje knjižicuBoka Kotorska, neku
vrsta bedekera i antologiju Pesme starog Japana, zatim tekstove Tajna Albrehta Direra, povodom
četristogodišnjice rođenja umetnika i Šekspirovi soneti. Odlukom Ministarstva prosvete, a na traženje
Ministarstva inostranih poslova, odobreno mu je jednogodišnje odsustvo, kao poverlivom licu za vršenje
propagande u Berlinu, gde stiže početkom juna. Počinje da piše Iris Berlina, tj. Knjigu o Nemačkoj.
Redovno se dopisuje sa Vasom Stajićem, najviše po pitanju građe za svoj roman Seobe: Radovalo bi me
kad bi mi što našli o Junaku mog romana polkovniku Vuku Isakoviču, koji je 1753. darovao ikonu Sv.
(...) Štiljanovića manastiru Šišatovcu, gde se i sada nalazi. Isto bi me tako interesovalo i sve drugo što 6i
mi istorijskog rekli o Lju6avima moga romana, mada mi ni najmanje nije do istorijske, već do poetske i
psihološke strane romana...”. Iz Berlina vodi višemesečnu polemiku sa Markom Carom na stranicama
Vremena 1929. godine. Povod je bilo odbijanje putopisa iz Italije i Bretanje, kojeje Crnjanski ponudio
na štampanje Srpskoj književnoj zadruzi.
Пераст, из бедекера Милоша Црњанског “Бока Которска”, Београд 1928.
Perast, iz bedekera Miloša Crnjanskog “Boka Kotorska”, Beograd 1928.
Писмо Црњанског Васи Стајићу, 1928.
Pismo Crnjanskog Vasi Stajiću, 1928.
55
Ја немам пријатеља... којима бих
читао своје песме или поверавао своје
књижевне намере. Чак и моја жена,
која ме је пратила свуда на мојим
путовањима, у Бретању, Италију
и тако даље, има једну комплетну,
потпуну иронију према књижевности
и књижевном животу. И баш зато је
она једина која пришећује шта радим
и која осети и како треба да радим.
А најлепша црта те даме је та, да
она о томе не говори по друштвима и
монденским скуповима.

„Испунио сам своју

судбину”, Београд 1992.

Ja nemam prijatelja... kojima bih čitao svoje

pesme ši poveravao svoje književne namere.
Čak i moja žena, koja meje pratila svuda
na mojim putovanjima, u Bretanju, Italiju
i tako dalje, imajednu kompletnu, potpunu
ironiju prema književnosti i književnom
životu. I baš zatoje onajedina koja pršećuje
šta radim i koja oseti i kako treba daradim.
A najlepša crta te dameje ta, da ona o tome
ne govori po društvima i mondenskim
skupovima.

“Ispunio sam svoju

sudbinu”, Beograd 1992.

Милош Црњански крајем 20‒их година Видосава Црњански

Miloš Crnjanski krajem 20‒ih godina Вида Црњански
57
 Не људи;
никад се њино срце не упозна,
али у моме родном крају,
мирише цвеће,
као и пре.

Тсурајуки
Из Антологије ,,Песме старог Јапана”

Ne ljudi;
nikad se njino srce ne upozna,
ali u mome rodnom kraju,
miriše cveće,
kao i pre.

Tsurajuki
Iz Antologije ,,Pesme starog Japana”

Албрехт Дирер, Меланхолија I, 1514.

Albreht Direr, Melancholy I, 1514.

58 59
 Берлин 30‒их година XX века.

У Берлину ствара широк круг познанстава, пре свега

међу писцима и новинарима. Немачком ПЕН клубу
препоручује прво Исидору Секулић, а потом Вељка
Петровића који ће овде одржати предавање о савременој
југословенској литератури и бити врло топло примљен.
Из Берлина се враћа јер је смењен са службе на начин који
отворено не сме описати, чак ни у писму Иви Андрићу.
Поново је у Београду, киван и нерасположен. На месту је
секретара удружења књижевника које има 67 чланова.
Године 1929. излазе Сеобе у издању чувеног београдског
издавача Геце Кона, Црњансковог земљака из Чонграда,
а исте године Академија наука наградила је ово дело, о
којем се доста пише. Црњански је поново у Београду 1930.
године. У пролеће чланови београдског ПЕН клуба, у
којем су поред Црњанског и Десанка Максимовић, Густав
Крклец, Ранко Младеновић, Тодор Манојловић и други,
крећу на књижевно крстарење по Јадрану бродом од
Сушака до Котора и возом од Сплита до Цетиња, Сарајева,
Ужица и Београда. Бројна књижевна матина и вечери, као
и неформални сусрети у којима су се дружили, били су
садржај ове турнеје.

U Berlinu stvara širok krug poznanstava, pre svega među

piscima i novinarima. Nemačkom PEN klubu preporučuje
prvo Isidoru Sekulić, a potom Vel,ka Petrovića koji će ovde
održati predavanje o savremenoj jugoslovenskoj literaturi i
biti vrlo topao primljen. Iz Berlina se vraća jer je smenjen sa
službe na način koji otvoreno ne sme opisati, čak ni u pismu
Ivi Andriću. Ponovo je u Beogradu, kivan i neraspoložen. Na
mestu)e sekretara udruženja književnika koje ima 67 članova.
Godine 1929. izlaze Seobe u izdanju čuvenog beogradskog
izdavača Gece Kona, Crnjanskovog zemljaka iz Čongrada, a
iste godine Akademija nauka nagradila je ovo delo, o kojem
se dosta piše. Crnjanski je ponovo u Beogradu 1930. godine.
U proleće članovi beogradskog PEN kluba, u kojem su pored
Crnjanskog i Desanka Maksimović, Gustav Krklec, Ranko
Mladenović, Todor Manojlović i drugi, kreću na književno
krstarenje po Jadranu brodom od Sušaka do Kotora i vozom
od Splita do Cetinja, Sarajeva, Užica i Beograda. Brojna
književna matina i večeri, kao i neformalni susreti u kojima su
se družili, bili su sadržaj ove turneje.

60
 У оквиру турнеје српског ПЕН‒а
1930. писци су посетили слапове Крке.
Турнеја је започела 17. маја на Сушаку, а
завршила се 27. маја у Ужицу. Путовало се
возом и бродом, а свуда су их дочекивали
писци ‒ у Шибенику, Цриквеници,
Сплиту, Дубровнику, Котору, Цетињу,
Сарајеву. Ово путовање је искоришћено
да се широј културној јавности представи
и објасни улога ПЕН‒а као првог светског
удружења писаца у које су учлањени и
југословенски писци.

U okviru turneje srpskog PEN‒a 1930.

pisci su posetili slapoveKrke. Turneja je
započela 17. maja na ušaku, a završila se 27.
maja u Užicu. Putovalo se vozom i brodom,
a svuda su ih dočekivali pisci ‒ u Šibeniku,
Crikvenici, Splitu, Dubrovniku, Kotoru,
Cetinju, Sarajevu. Ovo putovanje je
iskorišćeno da se široj kulturnoj javnosti
predstavi i objasni uloga EN‒a kao prvog
svetskog udruženja pisaca u oje su učlanjeni
i jugoslovenski pisci.

Милош Црњански и Густав Крклец 1930. Тодор Манојловић, Јосип Кулунуић, Милош Црњански и Густав Крклец на турнеји ПЕН‒а 1930.

Miloš Crnjanski i Gustav Krklec 1930. Todor Manojlović, Josip Kulunuić, Miloš Crnjanski i Gustav Krklec na turneji PEN‒a 1930.

62 63
 У оквиру турнеје српског ПЕН‒а писци су посетили слапове Крке.
С лева на десно: Милан Богдановић (?), Милош Црњански,
Нико Бартуловић, Јосип Кулунуић, Милан Кашанин, Густав Крклец
Тодор Манојловић. У првом реду: Десанка Максимовић и Ранко Младеновић.

Uokviru turneje srpskog PEN‒a pisci su posetili slapove Krke.

Sleva na desno: Milan Bogdanović (?), Miloš Crnjanski,
Niko Bartulović, Josip Kulunuić, Milan Kašanin, Gustav Krkle^
Милош Црњански на броду 1930. Todor Manojlović. Uprvomredu: Desanka Maksimović i Ranko Mladenović.

Miloš Crnjanski na brodu 1930.

64 65
 Г еца Кон објављује 1930. путопис Љубав у Тоскани, награђен
од Друштва уметности Цвијета Зузорић. Путописи из
Асизија, Пизе, Сиене, Перуђе итд. праве заокрет у односу
на дотадашња поимања књижевности путописа. Црњански
је изабран за редовног члана Историјског друштва у Новом
Саду. Из штампе излазе две књиге Сабраних дела Милоша
Црњанског, у редакцији Вељка Петровића, Драгише Васића
и Милана Кашанина, са предговором Милана Богдановића
који за њега каже да је један од изразитијих нових писаца,
најупечатљивији представник нове литературе. Милош
Црњански постао је позната београдска фигура, “средњег
раста али танак и лак, жустар, препланулог лица, шешира
округлог облика, јако истурене доње уснице, коректан, он
оставља угодан утисак ‒ тако га описује новинар и писац
Бранимир Брана Ћосић. Чешће се виђа сам на улици, него
у друштву. Али зато се увек може видети на фудбалским
утакмицама и боксерским мечевима ‒ то не пропушта.”
(Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског) Геца Кон
објављује и нову путописну књигу Црњанског Књигу о
Немачкој 1931. године, раније објављивану у наставцима
у Српском књижевном гласнику и награђену од стране
Народног универзитета Коларац. Опет га једни хвале, а
други оспоравају. У Српском књижевном гласнику објављује
незавршени роман из београдског живота Сузни крокодил,
у четири наставка. Предаје историју у Четвртој мушкој
гимназији у Београду. Опаска Марка Ристића о Црњанском
и његовом каријеризму у књижевности у тексту Надреализам
овде и данас (1932) разбеснеће Црњанског и дојучерашње
пријателство ће се угасити. Он се све више удаљава од својих
пријатеља писаца, али његова популарност не јењава ‒ по
листи популарности коју је направила Правда његове Сеобе
су најчитаније међу матурантима. На страницама Политике
и Времена тече жучна расправа између Црњанског и Милана
Богдановића поводом написа Црњанског у Времену: Ми
постајамо колонија стране књиге. У ову расправу укључио
се велики број напредних културних и јавних радника,
осуђујући његове ставове. Све је добило озбиљна политичка
значења и завршило на суду. Многи пријатељи су га
оставили или је он њих оставио у кавгама које је последњих
година водио на свим странама. За време расправе излазио
је у наставцима у Времену роман Кап шпанске крви, који је
био лоше оцењен. У јесен 1934. излази први број недељног
листа Идеја, чији је главни уредник Црњански. Лист је за
књижевност, политичка и друштвена питања, а сарадници
листа били су Станислав Винавер, Исидора Секулић, Иво
Андрић, Александар Белић, Тодор Манојловић, Бранислав
Нушић. Напашће га тзв. леви писци и биће окарактерисан
као профашистички. Следеће 1935. године лист се гаси.
66
G eca Kon objavljuje 1930. putopis Ljubav u Toskani,
nagrađen od Društva umetnosti Cvijeta Zuzorić. Putopisi
iz Asizija, Pize, Siene, Peruđe itd. prave zaokret u odnosu
na dotadašnja poimanja književnosti putopisa. Crnjanski je
izabran za redovnog člana Istorijskog društva u Novom Sadu.
Iz štampe izlaze dve knjige Sabranih dela Miloha Crnjanskog, u
redakciji Veljka Petrovića, Dragi &e Vasića i Milana Kašanina, sa
predgovorom Milana Bogdanovića koji za njega kaže da je jedan
od izrazitijih novih pisaca, najupečatljiviji predstavnik nove
literature. Miloš Crnjanski postao je poznata beogradska figura,
“srednjeg rasta alm tanak i lak, žustar, preplanulog lica, šešira
okruglog oblika, jako isturene donje usnice, korektan, on ostavla
ugodan utisak ‒ tako ga opisuje novinar i pisac Branimir Brana
Ćosić. Češće se viđa sam na ulici, nego u društvu. Ali zato se uvek
može videti na fudbalskim utakmicama i bokserskim mečevima
‒ to ne propukta.” (Radovan Popović, Život Miloša Crnjanskog)
Geca Kon objavljuje i novu putopisnu knjigu Crnjanskog Knjigu
o Nemačkoj 1931. godine, ranije objavljivanu u nastavcima u
Srpskom književnom glasniku i nagrađenu od strane Narodnog
univerziteta Kolarac. Opet ga jedni hvale, a drugi osporavaju.
U Srpskom književnom glasniku objavljuje nezavraeni roman
iz beogradskog života Suzni krokodil, u četiri nastavka. Predaje
istoriju u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Opaska Marka
Ristića o Crnjanskom i njegovom karijerizmu u književnosti u
tekstu Nadrealizam ovde i danas (1932) razbesneće Crnjanskog i
dojučerašnje prijatelstvo će se ugasiti. On se sve više udaljava od
svojih prijatelja pisaca, ali njegova popularnost ne jenjava ‒ po listi
popularnosti koji je napravila Pravda njegove Seobe su najčitanije
među maturantima. Na stranicama Politike i Vremena teče žučna
rasprava između Crnjanskog i Milana Bogdanovića povodom
napisa Crnjanskog u Vremenu: Mi postajamo kolonija strane
knjige. U ovu raspravu uključio se veliki broj naprednih kulturnih
i javnih radnika, osuđujući njegove stavove. Sve je dobilo ozbiljna
politička značenja i završilo na sudu. Mnogi prijatelji su ga ostavili
ili je on njih ostavio u kavgama koje je poslednjihgodina vodio
na svim stranama. Za vreme rasprave izlazio je u nastavcima u
Vremenu roman Kap španske krvi, koji je bio loše ocenjen. U jesen
1934. izlazi prvi broj nedeljnog lista Ideja, čiji je glavni urednik
Crnjanski. List je za književnost, politička i društvena pitanja, a
saradnici lista bili su Stanislav Vinaver, Isidora Sekulić, Ivo Andrić,
Aleksandar Belić, Todor Manojlović, Branislav Nušić. Napašće ga
tzv. levi pisci i biće okarakterisan kao profašistički. Sledeće 1935.
godine list se gasi.
67
 Банкет Шведско‒југословенског друштва, 13. 5. Милош
1936. у сали Гранд хотела
Црњански у Стокхолму.
у Стокхолму, 1936. С лева на десно су бароница Стернстед, супруга
Вида и Милош Црњански у Берлину директора Шведске привредне коморе, аташе Црњански, шведска списатељица Марика Стернстед и инжењер Ерик Филип
Vida i Miloš u Berlinu Banket Švedsko‒jugoslovenskog društva, 13.5.1936. u sali Grand hotela u Stokholmu. S leva na desno su baronica Sternsted, supruga direktora Sved-
ske privredne komore, ataše Crnjanski, švedska spisateljica Marika Sternsted i inženjer Erik Filip

П остављен је за дописника Пете положајне групе

Централног пресбироа у Берлину. Свој одлазак у Немачку
објашњава тешкоћама материјалне природе, које је као
професор и новинар имао, те хајком литерарних противника и
гађењем над ситуацијом у литератури. Приредио је и написао
предговор за књигу песама Лазе Костића Песме и мисли о
поезији. Први извештај Централном пресбироу Црњански
шаље 31. јануара, о томе како је у немачким новинама
објављено више чланака о музеју Кнеза Павла, а он сам је
најавио неколико чланака о том музеју за немачке часописе.
Најјачи утисак из Немачке, у самом почетку службовања, је
да је позиција Националсоцијалистичке партије врло јака и
да нема никога ко би јој се супротставио. Касније ће поводом
предстојећих избора рећи да: „Немачка, то је Хитлер, Хитлер,
то је Немачка. Тоталитет тај већ давно једна је од оних епоха
коју Хитлер нарочито обећава.”
P ostavljen je za dopisnika Pete položajne grupe Centralnog
presbiroa u Berlinu. Svoj odlazak u Nemačku objašnjava
teškoćama materijalne prirode, koje je kao profesor i novinar
imao, hajkom literarnih protivnika i gađenjem nad situacijom
u literaturi. Priredio je i napisao predgovor za knjigu pesama
Laze Kostića Pesme i misli o poeziji. Prvi izveštaj Centralnom
presbirou Crnjanski šalje 31. januara, o tome kako je u nemačkim
novinama objavljeno više članaka o muzeju Kneza Pavla, a on sam
je najavio nekoliko članaka o tom muzeju za nemačke časopise.
Najjači utisak iz Nemačke, u samom početku službovanja, je da je
pozicija Nacionalsocijalističke partij e vrlo jaka i da nema nikoga
ko bi joj se suprotstavio. Kasnije će povodom predstojećih izbora
reći da: “Nemačka, to je Hitler, Hitler, to je Nemačka. Totalitet taj
već davno jedna je od onih epoha koju Hitler naročito obećava.”
Г одине 1936, од 11. до 19. маја, Црњански путује по Шведској.
У Стокхолму му је Шведско‒југословенско друштво, које је тада
имало дипломатску улогу, приредило свечану вечеру. Путује
у Немачку. За време олимпијаде у Берлину Црњански је веома
активан у организовању гостовања наших спортиста и уметника.
Настоји да заинтересује немачке филмске раднике за снимање
у Југославији, а штампу снабдева разним информацијама и
фотографијама о Југославији. Поново сарађује с Временом, који
ужива велику наклоност Милана Стојадиновића, председника
владе. Објављује из Данске низ репортажа, а нарочито је
одушевљен Андерсеновом кућом. Описује и Кронберг близу
Копенхагена, где се налази Хамлетов гроб. На француском 1936.
излази његов бедекер Belgrade и превод књиге Мусолини Емила
Лудвига. Редакција листа Време у договору са југословенском
владом и Миланом Стојадиновићем шаље 1937. Црњанског у
Шпанију, са задатком да детаљно обавештава из штаба генерала
Франка. Црњански ће редовно слати обавештења и са фронта,
међутим, већ јула 1937, смањеног одушевљења за Франка, тражи
одмор. Путује у Енглеску и Шкотску, стиже и до Рејкјавика,
главног града Исланда. Милан Стојадиновић потписује 15. марта
1938. решење о премештају Милоша Црњанског из Берлина —
постављен је за дописника за штампу Централног пресбироа при
Краљевском посланству у Риму.
G odine 1936, od 11. do 19. maja, Crnjanski putuje po
5vedskoj. U Stokholmu mu je Švedsko‒)ugoslovensko društvo, koje
je tada imalo diplomatsku ulogu, priredilo svečanu večeru. Putuje u
Nemačku. Za vreme olimpijade u Berlinu Crnjanski je veoma aktivan
u organizovanju gostovanja naših sportista i umetnika. Nastoji da
zainteresuje nemačke filmske radnike za snimanje u Jugoslaviji, a
štampu snabdeva raznim informacijama i fotografijama o Jugoslaviji.
Ponovo sarađuje s Vremenom, koji uživa veliku naklonost Milana
Stojadinovića, predsednika vlade. Objavljuje iz Danske niz reportaža,
a naročito je oduševljen Andersenovom kućom. Opisuje i Kronborg
blizu Kopenhagena, gde se nalazi Hamletov grob. Na francuskom
1936. izlazi njegov bedeker Belgrade i prevod knjige Musolini Emila
Ludviga. Redakcija lista Vreme u dogovoru sa jugoslovenskom
vladom i Milanom Stojadinovićem šalje 1937. Crnjanskog u §paniju,
sa zadatkom da detalno obaveštava iz štaba generala Franka.
Crnjanski će redovno slati obaveštenja i sa fronta, međutim, već
jula 1937, smanjenog oduševlenja za Franka, traži odmor. Putuje u
Englesku i 5kotsku, stiže i do Rejkjavika, glavnog grada Islanda.
Milan Stojadinović potpisuje 15. marta 1938. rešenje o premeštaju
Miloša Crnjanskog iz Berlina — postavlen je za dopisnika za štampu
Centralnog presbiroa pri Kraljevskom poslanstvuu Rimu.

68 69
 Г одине 1939. Црњанском умире мајка, што га је потресло, јер
у предсмртним тренуцима није могао бити поред ње, а нити је могао
доћи на сахрану. Креће се у високим италијанским и дипломатским
круговима, проучава италијанску културу, књижевност и уметност
и у то време настају зачеци књига Код Хиперборејаца и Књиге о
Микеланђелу. Рат је у Европи и њему у Рим стижу последња писма
далеких љубави.

G odine1939. Crnjanskom umire majka, što ga je potreslo, jer u

predsmrtnim trenucima nije mogao biti pored nje, a nitije mogao doći
na sahranu. Kreće se u visokim italijanskim i diplomatskim krugovima,
proučava italijansku kulturu, književnost i umetnost i u to vreme nastaju
začeci kaiga Kod Hiperborejaca i Knjige o Mikelanđelu. Rat je u Evropi i
njemu u Rim stižu poslednja pisma dalekih ljubavi.

Мајка Марина у позним годинама

Majka Marina u poznim godinama

Возачка дозвола издата

у Риму 1933.

Vozačka dozvola izdata

u Rimu 1933.

70 71
 С еобе излазе на мађарском 1941. године у преводу
Золтана Чуке. Југословенској амбасади наређено је да напусти
Рим. У Мадриду је Црњанског са женом дочекао Јован Дучић и
платио им возне карте за Лисабон, где се југословенска колонија
ускоро почела осипати. У Португалији проводи три месеца,
чита Камоењша у оригиналу ‒ он за Црњанског представља
највећег светског лиричара. На позив председника емигрантске
владе Душана Симовића одлазе у Лондон. Црњански у почетку
ради као чиновник при Дирекцији за информативну службу.
У емигрантским владама, као и у влади Тито‒Шубашић, у
својству саветника за штампу, остао је до маја 1945. У земљу
не жели да се врати због Идеја, које су оквалификоване као
профашистичко гласило, због чега су му претили затвором.
Дипломатски пасош Виде Црњански
Diplomatski pasoš Vide Crnjanski
S eobe izlaze na mađarskom 1941. godine u prevodu Zoltana
Čuke. Jugoslovenskoj ambasadi naređeno je da napusti Rim. U
Madridu je Crnjanskog sa ženom dočekao Jovan Dučić i platio im
vozne karte za Lisabon, gde se jugoslovenska kolonija uskoro počela
osipati. U Portugaliji provodi tri meseca, čita Kamoenjša u originalu
‒ on za Crnjanskog predstavlja najvećeg svetskog liričara. Na poziv
predsednika emigrantske vlade Dušana Simovića odlaze u London.
Crnjanski u početku radi kao činovnik pri Direkciji za informativnu
službu. U emigrantskim vladama, kao i u vladi Tito‒Šubašić, u svojstvu
savetnika za štampu, ostao je do maja 1945. U zemlju ne želi da se vrati
zbog Ideja, koje su okvalifikovane kao profašističko glasilo, zbog čega
su mu pretili zatvorom.
73
Милош Црњански, Асизи, 1940.
Miloš Crnjanski, Asizi, 1940.
 Милош Црњански, Roccaraso, 1940.
Miloš Crnjanski, Roccaraso, 1940.
Ц рњански jе своjе спортско искуство често стављао у
први план, а богато спортско искуство стицао је дуги низ
година (био је регистрован као фудбалер, а током живота се
бавио још и бициклизмом, боксом, веслањем, гимнастиком,
једрењем, ловом, мачевањем, планинарењем, пливањем и
тенисом). Црњански је био активан фудбалер. Првотимац СК
„Баната” Богољуб Бата Стојковић о Милошу говори следеће:
„Испочетка није бриљирао, али временом је знао да буде и
један од најбољих на утакмици. Одушевљавало га је играње
ногомета. Био је брз, срчан, али и пргав играч, па и свађалица
при свакој, па и најмањој неправди у игри.” У боксерској школи
Милорада Гаковића, познатијег као Сики, професионалног
првака Београда (1924) тренирао је једно време и Црњански.
Сики је за Милоша рекао да је био изразито талентован,
дисциплинован, амбициозан и заинтересован. ...,,Вежбао
је, открио сам то од првог часа, да 6и научио правилно и
ефикасно да удари. Трагао је да открије како и где ударити.
Наравно, да би се противник разоружао...”
74
C rnjanski je svoje sportsko iskustvo često stavljao u prvi
plan, a učitelj mačevanja u Rijeci jedna je od onih figura koje
su ga ovde najviše fascinirale (bio je registrovan kao fudbaler,
a tokom života se bavio još i biciklizmom, boksom, veslanjem,
gimnastikom, jedrenjem, lovom, mačevanjem, planinarenjem,
plivanjem i tenisom). Crnjanskije bio aktivan fudbaler. Prvotimac
SK „Banata” Bogolub Bata Stojković o Milošu govori sledeće:
„Ispočetka nije briljirao, ali vremenom je znao da bude i jedan
od najboljih na utakmici. Oduševljavalo ga je igranje nogometa.
Bio je brz, srčan, ali i prgav igrač, pa i svađalica pri svakoj,
pa i najmanjoj nepravdi u igri.” U bokserskoj školi Milorada
Gakovića, poznatijeg kao Siki, profesionalnog prvaka Beograda
(1924) trenirao je jedno vreme i Crnjanski. Siki je za Miloša
rekao da je bio izrazito talentovan, disciplinovan, ambiciozan i
zainteresovan. „...Vežbao je, otkrio sam to od prvog časa, da 6i
naučio pravilno i efikasno da udari. Tragao je da otkrije kako i
gde udariti. Naravno, da bi se protivnikra zoružao...”
Милош Црњански на Бледу 1939. године
Miloš Crnjanski na Bledu 1939. godine
75
 Н апустивши место саветника за штампу, пао је у беду.
Покушавао је да те 1945. године живи као писац у Лондону,
али није успео. Превео је књигу о британској авиј ацији (R.A.F.
in the Middle East), радио је на синхронизацији једног филма
на нашем језику (Фани под плинском светлошћу) и написао
је један водич (Рим и његова околина), али од тога није могао
живети. Уписује се на Универзитет, на студије међународног
права, трговине, институција и историје, које ће окончати 1951.
године. За то време радио је у ексклузивној обућарској радњи
Хелстерн анд санс (Hellstern & Sons) као писар и благајник
(clerk‒bookkeeper), а када је 1948. изгубио то место, разносио
је књиге за једну чувену књижару на Пикадилију (Hatchards).
Црњански упорно студира међународно право, а 1947. стиче
и диплому хотелијерске школе и диплому за драматургију и
филмску режију. Иако је одлично знао више страних језика,
није добио место рецепционера у хотелу.
Лондон, прва половина XX века
76
N apustivši mesto savetnika za štampu, pao je u bedu.
Pokušavao je da te 1945. godine živi kao pisac u Londonu, ali nije
uspeo. Preveo je knjigu o britanskoj avij aciji (R.A.F. in the Middle
East), radio j e na sinhronizaciji jednog filma na našem jeziku (Fani
pod plinskom svetlošću) i napisao je jedan vodič (Rim i njegova
okolina), ali od toga nije mogao živeti. Upisuje se na Univerzitet,
na studije međunarodnog prava, trgovine, institucija i istorije,
koje će okončati 1951. godine. Za to vreme radio je u ekskluzivnoj
obućarskoj radnji Helstern and sans (Hellstern & Sons) kao
pisar i blagajnik (clerk‒bookkeeper), a kadaje 1948. izgubio to
mesto, raznosioje knjige za jednu čuvenu knjižaru na Pikadiliju
(Hatchards). Crnjanski uporno studira međunarodno pravo, a
1947. stiče i diplomu hotelijerske škole i diplomu za dramaturgiju
i filmskurežiju. Iako je odlično znao više stranihjezika, nije dobio
mesto recepcionerau hotelu.
Лондонска диплома
Londonska diploma
77
 К ада је 1948. изгубио посао у књижари због
повређене ноге, и он и Вида остали без икаквих
прихода, становали су код вицекраљице Индије
Лејле Пеџет (Leila Paget), добротворке и болничарке
у Србији током I св. рата, по којој једна улица
у Београду носи име, у њеној малој “кући за
кочијаша” унутар раскошног јапанског врта,
на адреси Ворен хаус (Warren House, Warren
Road, Kingston Hill). Одуживали су јој се тако
што је Вида месила колаче за њене пријеме, а њен
муж адресирао коверте за позивнице. Црњански овде пише
Другу књигу Сеоба, али стрпљење губи због третмана његове
супруге Виде као слушкиње. Сели се у Финчли, сиротињско
предграђе Лондона, где започиње да пише роман Лондонски
обућари. Одушак налази у Британском музеју, ишчитавајући
књиге о Србији и јужнословенским земљама. Године 1921.
Црњански је у Панчеву анонимно и под псеудонимом написао
мали детективски роман Подземни клуб. Четири деценије
касније пише анонимно, али као писац‒дух, ghost‒writer, за
Клуб духова (Ghost Club), како се звало удружење у Лондону.

K ada j e 1948. izgubio posao u knjižari zbog povređene noge,

i on i Vida ostali bez ikakvih prihoda, stanovali su kod vicekralice
Indije Lejle Pedžet (Leila Paget), dobrotvorke i bolničarke u Srbiji
tokom I sv. rata, po kojoj jedna ulica u Beogradu nosi ime, u
njenoj: maloj “kući za kočijaša” unutar raskošnog japanskog vrta,
na adresi Voren haus (Warren House, Warren Road, Kingston
Hill). Oduživali su joj se tako što je Vida mesila kolače za njene
prijeme, a njen muž adresirao koverte za pozivnice. Crnjanski
ovde piše Drugu knjigu Seoba, ali strpljenje gubi zbog tretmana
njegove supruge Vide kao sluškinje. Seli se u Finčli, sirotinjsko
predgrađe Londona, gde započinje da piše roman Londonski
obućari. Odušak nalazi u Britanskom muzeju, iščitavajući knjige
Врт Warren House‒a – фотографија штампана као ускршња честитка коју је Црњанском упутила лејди Л. Пеџет
o Srbiji i južnoslovenskim zemljama. Godine 1921. Crnjanski je u
Pančevu anonimno i pod pseudonimom napisao mali detektivski Vrt Warren House‒a – fotografija štampana kao uskršnja čestitka koju je Crnjanskom uputila lejdi L. Pedžet
Лејла Пецет roman Podzemni klub. Četiri decenije kasnije piše anonimno, ali
kao pisac‒duh, ghost‒writer, za Klub duhova (Ghost Club), kako
Lejla Pecet se zvalo udruženje uLondonu.

78 79

Р оман о Лондону првобитно је почео да пише на енглеском
језику, са идејом да га понуди неком енглеском издавачу, али се
касније предомислио и превео га на српски. Чита Шекспира и
Џона Дона, одлази у библиотеку Британског музеја. Поратне
године су године политичке емиграције, материјалних недаћа,
носталгије, године очајања због немоћи да се усамљен и одбачен
одупре таквом животу. Мисли да је крај и да никада више
неће моћи да се врати у градове и села своје младости. Милан
Стојадиновић, бивши председник владе и његов пријатељ,
позива га 1950. да сарађује за лист Ел економист (El economist)
који покреће у Буенос Ајресу Црњански се у невољи одазива и
постаје стални дописник, али последње године сарадње, 1955,
неће му бити исплаћен ни један долар за чланке о енглеској
економији. Године 1951. добија енглеско држављанство, али
задржава и југословенско. Ни то му неће помоћи да нађе
службу. Његова супруга Видосава за то време шије луткице и
тако их издржава.
80
Из ТВ серије “Роман о Лондону”
(1988), у адаптацији Мире
Траиловић и]ована Ћирилова,
режија Мира Траиловић,
гл. женска улога Вера Чукић,
костим Љевка Калчић
Iz TV serije “Roman o Londonu”
(1988), u adaptaciji Mire Trailović i]
ovana Ćiršova,
režija Mira Trašović,
gl. ženska uloga Vera Čukić,
kostim Ljeeka Kalčić
R oman o Londonu prvobitno je počeo da piše na engleskom
jeziku, sa idejom da ga ponudi nekom engleskom izdavaču, ali se
kasnije predomislio i preveo ga na srpski. Čita Šekspira i Džona
Dona, odlazi u biblioteku Britanskog muzeja. Poratne godine su
godine političke emigracije, materijalnih nedaća, nostalgije, godine
očajanja zbog nemoći da se usaml,en i odbačen odupre takvom
životu. Misli da je kraj i da nikada više neće moći da se vrati u
gradove i sela svoje mladosti. Milan Stojadinović, bivši predsednik
vlade i njegov prijatel,, poziva ga 1950. da sarađuj e za list El
ekonomist (El economist) koji pokreće u Buenos Airesu Crnjanski
se u nevolji odaziva i postaje stalni dopisnik, ali poslednje godine Диплома Виде Црњански из модног дизајна 1951. године
saradnje, 1955, neće mu biti isplaćen ni jedan dolar za članke o
Diploma Vide Crnjanski iz modnog dizajna 1951. godine
engleskoj ekonomiji. Godine 1951. dobija englesko državlanstvo,
ali zadržava i jugoslovensko. Ni to mu neće pomoći da nađe
službu Njegova supruga Vidosava za to vreme šije lutkice i tako ih
izdržava.
81
 У писму Херману Оулду, генералном секретару ПЕН‒а у
Лондону, датираном 30. марта 1950, Милош Црњански разматра
(не)могућности свог положаја у Енглеској, односно неналажења
одређеног запослења, анализирајући свој политички статус и
одговоре које је добијао од Енглеза. За њих каже да никада нису
знали ко им је пријатељ, а ко није. А потом:
„Ви рекосте да је моја каријера била толико политичка ‘да
аутоматски искључује одређене могућности’. Међутим, ви
кажете BBC и сличне институције су затворене за мене због
мојих ‘политичких веза’.
Којих веза драги Оулд?
Годинама, с времена на време, ја сам слушао сличне алузије од
такозваних енглеских пријатеља, али, нико ми ништа недолично
није могао рећи о мојим политичким везама.
Уколико мислите на принца Павла и Стојадиновића, пре рата, ја
једноставно на таква питања не желим да одговарам.
О свему пре рата може само моја земља да суди, и о мојим
везама, пошто она још увек није ничија колонија.
Међутим, принц је био љубимац ваше Краљевске куће, а колико
ја знам и Стојадин исто тако, као експонент англо‒југословенских
финансијских кругова. Иако су они отишли у Беч, ја то сигурно
нећу и као што видите остао сам у Лондону. Уколико су ваше
опаске ехо онога што сте чули о моме службовању у дипломатији
за време мог боравка у Берлину или Риму, па добро, ја мислим да
није фер све то поставити на тај начин и после мог дугогодишњег
боравка у Лондону. Без сумње ваш Парламент је знао и 1941.
године коме гарантује тако висок статус савезничке почасти, или
није?
Али ја сам уверен да сви наши проблеми, ипак потичу отуда
што ви допуштате вашем Inteligence да се меша у политику, и
поред тога пгго његови службеници нису увек интелигентни.”
Британска лична карта Милоша Црњанског
Britanska lična karta Miloša Crnjanskog
82
U pismu Hermanu Ouldu, generalnom sekretaru PEN‒a
u Londonu, datiranom 30. marta 1950, Miloš Crnjanski razmatra
(ne)mogućnosti svog položaja u Engleskoj, odnosno nenalaženja
određenog zaposlenja, analizirajući svoj politički status i odgovore
koje je dobijao od Engleza. Za njih kaže da nikada nisu znali ko im
je prijatelj, a ko nije. A potom:
“Vi rekoste da je moja karijera bila toliko politička ‘da automatski
isklzučuje određene mogućnosti’. Međutim, vi kažete BBC i slične
institucije su zatvorene za mene zbog mojih ‘političkih veza’.
Kojih veza dragi Ould?
Godinama, s vremena na vreme, ja sam slušao slične aluzije od
takozvanih engleskih prijatelja, ali, niko mi ništa nedolično nije
mogao reći o mojim političkim vezama.
Ukoliko mislite na princa Pavla i Stojadinovića, pre rata, ja
jednostavno na takva pitanja ne želim da odgovaram.
O svemu pre rata može samo moja zemlja da sudi, i o mojim vezama,
pošto ona još uvek nije ničija kolonija.
Međutim, princ je bio ljubimac vaše Kral.evske kuće, a koliko ja
znam i Stojadin isto tako, kao eksponent anglo‒jugoslovenskih
finansijskih krugova. Iako su oni otišli u Beč, ja to sigurno neću i kao
što vidite ostao sam u Londonu. Ukoliko su vaše opaske eho onoga
što ste čuli o mome službovanju u diplomatiji za vreme mog boravka
u Berlinu ili Rimu, pa dobro, ja mislim da nije fer sve to postaviti
na taj način i posle mog dugogodišnjeg boravka u Londonu. Bez
sumnje vaš Parlament je znao i 1941. godine kome garantuje tako
visok status savezničke počasti, ili nije?
Ali ja sam uveren da svi naši problemi, ipak potiču otuda što vi
dopuštate vašem Inteligence da se meša u politiku, i pored toga
pggo njegovi službenici nisu uvek inteligentni.”
83
 П утује за Париз 1952. где га дочекују Станислав
Краков и Драган Р. Аћимовић, којем ће годину дана
касније послати рукопис за књигу Одабрани стихови
и она ће изаћи у Паризу 1954. а исте године њих
двојица ће се поново срести у Лондону. Црњански је те
године објавио енглески превод Аћимовићеве песме
Париз‒Београд за једну антологију избеглих писаца, и
тај превод ће се, заједно са песмом Црњанског Осмехом
Синагоге, читати у току једне књижевне емисије Радио
Даблина. Марко Ристић, некадашњи велики пријатељ.
Милоша Црњанског, подсећа га се у свом тексту Три
мртва песника: Црњански је као лиричар достигао
врх свога остварења и ‒ замро. И после доста година,
након повратка Црњанског из емиграције, Ристић
неће сматрати за потребно да ставове из овога текста
ревидира, али ће их ублажити признањем да је његов
суд о пишчевој стерилности демантовало објављивање
Друге књиге Сеоба. Крајем децембра 1955. уследио је
позив из издавачке куће Минерва у Суботици у вези
са штампањем Сеоба и Дневиика о Чарнојевићу, чему се
Црњански одазива и пристаје. Књига излази из штампе
1956. године.
P utuje za Pariz 1952. gde ga dočekuju Stanislav Krakov
i Dragan R. Aćimović, kojem će godinu dana kasnije
poslati rukopis za knjigu Odabrani stihovi i ona će izaći u
Parizu 1954. a iste godine njih dvojica će se ponovo sresti
u Londonu. Crnjanski je te godine objavio engleski prevod
Aćimovićeve pesme Pariz‒Beograd za jednu antologiju
izbeglih pisaca, i taj prevod će se, zajedno sa pesmom
Crnjanskog Osmehom Sinagoge, čitati u toku jedne
književne emisije Radio Dablina. Marko Ristić, nekadašnji
veliki prijatel. Miloša Crnjanskog, podseća ga se u svom
tekstu Tri mrtva pesnika: Crnjanski je kao liričar dostigao
vrh svoga ostvarenja i ‒ zamro. I posle dosta godina,
nakon povratka Crnjanskog iz emigracije, Ristić neće
smatrati za potrebno da stavove iz ovoga teksta revidira,
ali će ih ublažiti priznanjem da je njegov sud o piščevoj
sterilnosti demantovalo objavljivanje Druge knjige Seoba.
Krajem decembra 1955. usledio je poziv iz izdavačke kuće
Minerva u Subotici u vezi sa štampanjem Seoba i Dneviika
o Čarnojeviću, čemu se Crnjanski odaziva i pristaje. Knjiga
izlazi iz štampe 1956. godine.
84
Милош Црњански, Сеобе, 1988.
Miloš Crnjanski, Seobe, 1988.
У књижевним новинама излази одломак необјављене књиге Код Хиперборејаца, под насловом
Римске ноћи и дани. Лондонски Observer поредио је Црњанског са Толстојем, када су се у излозима
лондонских књижара Сеобе појавиле на енглеском. (Када су Сеобе преведене на француски језик
1988. ‒ Migration, прев. Д. Поповић, у издању швајцарске куће “L’age d’homme” ‒ добиле су велику
награду француских издавача за најбољи страни роман те године.) Просвета тражи да објави Лирику
Итаке са коментарима. Писац је овој антологији додао песме које сматра да са Итаком чине једну
целину а оне су приређене према издању његових Одабрашх стихова (Париз 1954). Објављује књигу
Итака и коментари, са поговором Танасија Младеновића и пишчевим напоменама, што представља
истински догађај у књижевном свету 1960. године. Раде Константиновић 1959. каже да “Коментари
Црњанског нису непосредни коментари поезије. Изузев некадашњег објашњења Суматре, написаног
за Богдана Поповића, и можда неколико алузија, недоречених мутних говора о поезији овде једва и
да има: много више је то покушај једне аутобиографије. Оно што, уз сваку песму, Црњански назива
коментаром, у ствари је исечак из живота, тренутак у коме је песма написана.” Све су живље везе
Милоша Црњанског са отаџбином. У преписци је са пријатељима из Београда и Новог Сада, највише
са писцима. Уредник Књижевних новина Танасије Младеновић штампа у часопису нове одломке из
Друге књиге Сеоба.
U
književnim novinama izlazi odlomak neobjavljene knjige Kod Hiperborejaca, pod naslovom
Rimske noći i dani. Londonski (lhgusg poredio je Crnjanskog sa Tolstojem, kada su se u izlozima londonskih
knjižara Seobe pojavile na engleskom. (Kada su Seobe prevedene na francuski jezik 1988. ‒ Migration,
prev. D. Popović, u izdanju švajcarske kuće “L’age d’homme” ‒ dobile su veliku nagradu francuskih
izdavača za najbolji strani roman te godine.) Prosveta traži da objaviLkriku Itake sa komentarima. Pisac je
ovoj antologiji dodao pesme koje smatra da sa Itakom čine jednu celinu a one su priređene prema izdanju
njegovih Odabrašh stihova (Pariz 1954). ObjavAuje knjigu Itaka i komentari, sa pogovorom Tanasija
Mladenovića i piščevim napomenama, što predstavl.a istinski događaj u književnom svetu 1960. godine.
Rade Konstantinović 1959. kaže da “Komentari Crnjanskog nisu neposredni komentari poezije. Izuzev
nekadašnjeg objašnjenja Sumatre, napisanog za Bogdana Popovića, i možda nekoliko aluzija, nedorečenih
mutnih govora o poeziji ovde jedva i da ima: mnogo više je to pokušaj jedne autobiografije. Ono što,
uz svaku pesmu, Crnjanski naziva komentarom, u stvari je isečak iz života, trenutak u kome je pesma
napisana.” Sve su življe veze Midoša Crnjanskog sa otadžbinom. U prepisci je sa prijateljima iz Beograda i
Novog Sada, najviše sa piscima. Urednik Književnih novina Tanasije Mladenović štampa u časopisu nove
oddomke iz Druge knjige Seoba.
85
 Међутим, данашње новинарство представља једино
место где песник може највише да затрепери; ту је
вртлог од свега онога што нас окружава, политике,
личних драма и тако даље. Једна ноћ крај телефона
у једној велико) редакцији је много занимљивија и
значајнија него годину дана нерада. Ту се долази у
везу са земљом, са оним што нас окружује, ту тек
можете да разумете извесне односе социјалне и
личне. Једном речју, песник ши књижевник треба
да живи бар извесно време у каквој редакцији. То је
колико цело једно путовање у иностранство. А не би
требало да има романописца који не 6и бар годину
дана живео у тој средини. Моје је уверење да ће се из
новинарства и појавити први прави наш роман.
,,Испунио сам своју судбину”, Београд 1992.
Новинарска идентификација Милоша Црњанског
Novinarska identifikacija Miloša Crnjanskog
86
Međutim, današnje novtarstvo predstavlja jedino mesto
gde pesnikmože najviše da zatreperi; tuje vrtlog od svega
onoga što nas okružava, politike, ličnih drama i tako dalje.
Jedna noć kraj telefona u jednoj veliko) redakciji je mnogo
zanimljivija i značajnija nego godinu dana nerada. Tu
se dolaziu vezu sa zemljom, sa onim što nas okružuje,
tu tek možete da razumete izvesne odnose socijalne i
lične. Jednom rečju, pesnik ši književnik treba da živi
bar izvesno vreme u kakvoj redakciji. To je koliko celo
jedno putovanje u inostranstvo. L ne bi trebalo da ima
romanopisca koji ne 6i bar godinu dana živeou toj sredini.
Mojejeuverenje da će se iz novinarstva i pojaviti prvi
pravi našroman.
Ispunio sam svoju sudbinu, Beograd 1992.
Н а плажи у близини Лондона, у месту које се зове Куден бич (Cooden Beach), пише
свој Ламент над Београдом 1956. године. У антологији Борислава Михајловића Михиза
Српски песници између два рата налазе се стихови Црњанског. Уноси га и Зоран Мишић
у запажену Антологију српске поезије. У издању Минерве излази прва књига Сеоба и
Дневник о Чарнојевићу са предговором Ристе Тошовића. Црњански је следеће године
започео сарадњу са часописима Књижевне новине и Књижевност, где излазе одломци
његове Друге књиге Сеоба, и са часописом Савременик. Емиграција уЛондону врши
притисак на њега зато што их избегава и што се не укључује у њихове активности. У
листовима по Лондону, Минхену и Чикагу нападају га за лојалност према комунистичком
режиму у Југославији, који му је наводно омогућио и извођење драме Конак (у издању
Минерве, 1958). У драми обрађује убиство краља Александра Обреновића и краљице
Драге 1903. године, са збивањима у Београду и у Бијарицу, чувеном летовалишту на
Атлантику. Крајем године Андрић долази у Лондон и Црњански се среће са њим у
нашој амбасади. “Па ви Црњански и нисте емигрант”, говорио му је Андрић. “Ваше се
књиге штампају и читају код нас, и многи ваши читаоци и не знају да сте ван земље, јер
је Ваше дело присутно...”.
N a plaži u blizini Londona, u mestu koje se zove Kuden bič (Cooden Beach), piše svoj Lament nad Beogradom 1956. godine. U antologiji Borislava
Mihajlovića Mihiza Srpski pesnici između dva rata nalaze se stihovi Crnjanskog. Unosi ga i Zoran Mišić u zapaženu Antologiju srpske poezije. U izdanju
Minerve izlazi prva knjiga Seoba i Dnevnik o Čarnojeviću sa predgovorom Riste Tošovića. Crnjanski je sledeće godine započeo saradnju sa časopisima
Književne novine i Književnost, gde izlaze odlomci njegove D,ruge knjige Seoba, i sa časopisom Savremenik. Emigracija uLondonu vrši pritisak na njega
zato što ih izbegava i što se ne uključuje u njihove aktivnosti. U listovima po Londonu, Minhenu i Čikagu napadaju ga za lojalnost prema komunističkom
režimu uJugoslaviji, koji mu je navodno omogućio i izvođenje drame Konak (u izdanju Minerve, 1958). U drami obrađuje ubistvo kralja Aleksandra
Obrenovića i kralice Drage 1903. godine, sa zbivanjima u Beogradu i u Bijaricu, čuvenom letovalištu na Atlantiku. Krajem godine Andrić dolazi u London
i Crnjanski se sreće sa njim u našoj ambasadi. “Pa vi Crnjanski i niste emigrant”, govorio mu je Andrić. “Vaše se knjige štampaju i čitaju kod nas, i mnogi
vaši čitaoci i ne znajuda ste van zemlje, jer je Vaše delo prisutno...”.
 Ц рњански и даље станује у Нотинг Хилу, Квинс корт 83
(Nothing Hill, Queen’s Court), у кварту у којем станују сиромашни
и емигранти из целог света. На овој адреси провео је последњих
петнаест година.
Црњански је свој боравак у Лондону, када је као дописник и аташе
за штампу овде био од 1941. до 1945, започео у самом центру, у
хотелу Парк Лејн (Parc Lane). Отада је променио неколико адреса.
Од 1948. до 1953. становао је код Лејле Пеџет у, и данас, најстаријем
јапанском врту у Британији. Последњих дванаест година у
Лондону боравио је на адреси 31‒155, Queen’s Court, Queen’s Way,
Лондон. Изнад улаза је 2004. године постављена плава округла
спомен‒плоча, једно од честих лондонских обележја данас.
88
C rnjanski i dalje stanuje u Noting Hilu, Kvins kort
83 (Nothing Hill, Queen’s Court), u kvartu u kojem stanuju
siromašni i emigranti iz celog sveta. Na ovoj adresi proveo je
poslednjihpetnaest godina.
Crnjanski je svoj boravak u Londonu, kada je kao dopisnik i ataše
za štampu ovde bio od 1941. do 1945, započeo u samom centru, u
hotelu RaA Eape. Otada je promenio nekoliko adresa. Od 1948. do
1953. stanovao je kod Lejle Pedžet u, i danas, najstarijem japanskom
vrtu u Britaniji. Poslednjih dvanaest godina u Londonu boravio je
na adresi 31‒155, Queen’s Court, Queen’s Way, London. Iznad
ulaza je 2008. godine postavljena plava okrugla spomen‒ploča,
jedno od čestih londonskih obelehja danas
89
 Ламент над Београдом
ТИ, ПРОШЛОСТ, и мој свет,
младост, љубави, гондоле, и, на небу, Мљеци,
привиђате ми се још, као сан, талас, лепи цвет,
у друштву маски, које је по мене дошло.
Само, то нисам ја, ни Венеција што се плави,
него неке рушевине, авети, и стећци,
што остају за нама на земљи, и,у трави.
Па кажу: ,,Ту лежи паша! ‒ Просјак! ‒ Пас!”
А вичу и француско ,,tout passe”.
И наше ,,прошло”.
...
,,Ламент над Београдом”, Јоханесбург 1962.
,,Lament nad Beogradom”, Johanesburg 1962.
90
Aament nad Beogradom
TI, PROŠLOST, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljeci,
priviđatemi sejoš, kao san, talas,lepi cvet,
u društvu maski, kojeje po mene došlo.
Samo, to nisamja, ni Venecša što se plavi,
nego nekeruševine, aveti, i stećci,
što ostaju za nama na zemlji, i,u travi.
Pa kažu: “Tu leži paša! ‒ Prosjak! ‒ Pas!”
A viču i francusko ČoŠra^e”.
Inaše “prošlo”.
...
К
рајем 1961. године Драган Р. Аћимовић се
поново среће са Црњанским у Лондону, са којим је
од париских Одабраних песама у сталној преписци.
Црњански му даје рукопис поеме Ламент над
Београдом коју Аћимовић, као библиофилско издање,
у 75 примерака, штампа 1962. у Јоханесбургу. У јулу га
је у Лондону посетио Танасије Младеновић, како 6и
са њим уговорио објављивање Сабраних дела Милоша
Црњанског у десет књига, у издању Матице српске и
редакцији Младена Лесковца. Крајем године излазак
Друге књиге Сеоба сматра се главним догађајем у српској
књижевности ‒ о њима пишу Никола Милошевић,
Милослав Мирковић, Драшко Ређеп, Мухарем
Первић, Петар Џаџић, Томислав Ладан, Миодраг
Максимовић, Бошко Новаковић, Зоран Глушчевић,
Живорад Стојковић, Јован Христић, Борислав
Михајловић Михиз, Милан Влајчић и други. У Новом
Саду умире му брат Јован 1963. године.
K rajem 1961. godine Dragan R. Aćimović se ponovo
sreće sa Crnjanskim u Londonu, sa kojim je od pariskih
Odabranih pesama u stadnoj prepisci. Crnjanski mu daje
rukopis poeme Lament nad Beogradom koju Aćimović,
kao bibliofilsko izdanje, u 75 primeraka, štampa 1962. u
Johanesburgu. U julu ga je u Londonu posetio Tanasije
Mladenović, kako 6i sa njim ugovorio objavljivanje
Sabranih dela Miloša Crnjanskog u deset kaiga, u izdanju
Matice srpske i redakciji Mladena Leskovca. Krajem
godine izlazak Druge knjige Seoba smatra se glavnim
događajem usrpskoj kaiževnosti ‒ o njima pišu Nikola
Milošević, Miloslav Mirković, Draško Ređep, Muharem
Pervić, Petar Džadžić, Tomislav Ladan, Miodrag
Maksimović, Boško Novaković, Zoran Gluščević, Živorad
Stojković, Jovan Hristić, Borislav Mihajlović Mihiz, Milan
Vlajčić i drugi. U Novom Sadu umire mu bratJovan 1963.
godine.
Лондон ‒ снимак Милоша Црњанског
Londt ‒ snimak Miloša Crnjanskog
91
 Г одине 1964. на питање шта је главна одлика његовог стваралаштва одговара: “Национални осећај пре свега, као
и код целе моје генерације. Љу6ав према свом, не баш сретном народу. Љу6ав према нашој заосталој књижевности.
Та љубав није никаква заостала заслуга. Она је просто последица мог рођења на северној граници, крајњој граници
нашег народа. То је имало за последицу претерани осећај национализма. Ја тиме тумачим пред самим собом
скоро све што сам радио, писао, претрпео, до завршетка године 1934. О боравку у туђини каже да писац ,,као Антеј
постаје снажнији само кад додирне своју земљу. Херкул је иностранство. У туђини се губи воља за радом, туђина
увек смањује остварену количину рада. Има изузетака разуме се. То су камелеони. А камелеони су многобројни у
нашем времену. ...Значи само да се велики писац рађа и цвета само у свом родном крају...”
Из штампе излази антологија Предрага Палавестре Српска и хрватска поезија двадестог века и у њој Ламент
над Београдом, док је Црњанском песме На улици и Привиђења Миодраг Павловић унео у своју Антологију српског
песништва. Народном позоришту у Београду Црњански шаље нову драму Тесла, а издавачком предузећу Просвета
рукопис своје нове књиге Код Хиперборешца. Просвети и Стевану Раичковићу шаље Стражилово, Сербиу и Ламент
над Београдом за нову књигу ‒ Три поеме. У јесен 1964. године у Лондон долази Танасије Мдаденовић са задатком да
Црњанског убеди да се врати у земљу, на шта је Црњански начелно и пристао.

G odine 1964. na pitanje šta je glavna odlika njegovog stvaralaštva odgovara: “Nacionalni osećaj pre svega, kao i
kod cele moje generacije. Lju6av prema svom, ne baš sretnom narodu. Lju6av prema našoj zaostaloj književnosti. Ta lubav
nije nikakva zaostala zasluga. Ona je prosto posledica mog rođenja na severnoj granici, krajnjoj granici našeg naroda.
To je imalo za posledicu preterani osećaj nacionalizma.Ja time tumačim pred samim sobom skoro sve što sam radio,
pisao, pretrpeo, do završetka godine 1934.” 0 boravku u tuđini kaže da pisac°kaoAntej postaje snažnijisamo kaddodirne
svojuzemlu. Herkul je inostranstvo. Utuđini se gubi volja za radom, tuđina uvek smanjuje ostvarenu količinu rada. Ima
izuzetaka razume se. To su kameleoni. A kameleoni su mnogobrojni u našem vremenu. „Znači samo da se veliki pisac
rađa i cveta samo u svom rodnom kraju...”
Iz štampe izlazi antologija Predraga Palavestre Srpska i hrvatska poezija dvadestog veka i u njoj Lament nad
Beogradom, dok je Crnjanskove pesme Na ulici i Priviđenja Miodrag Pavlović uneo u svoju Antologiju srpskog pesništva.
Narodnom pozorištu u Beogradu Crnjanski šalje novu dramu Tesla, a izdavačkom preduzeću Prosveta rukopis svoje
nove knjige Kod Hiperborešca. Prosveti i Stevanu Raičkoviću šale Stražilovo, Serbiu i Lament nad Beogradom za novu
knjigu ‒ Tri poeme. Ujesen 1964. godine uLondon dolazi Tanasije Mdadenović sa zadatkom da Crnjanskog ubedi da se
vrati u zemlju, na šta je Crnjanski načelno i pristao.

Са Танасијем Младеновићем у Лондону

Sa Tanasijem Mladenovićem u Londonu

92 93
 Било је сеоба и биће их всчно, али живети у
својој земљи је логично, ма какав то живот
био. У туђини није.

“Роман о Лондону”, 1971.

Bilo je seobe i biće ih vsčno, ali živeti u

svojoj zemljije logično, ma kakav to život bio.
U tuđini nije.

“Roman oLondonu”, 1971.

Амбасадор Срђа Прица, Црњански, Славка Ранковић, Александар Ранковић, Вукица Прица, Слободан Ранковић и
Н.Н. Фотографију је снимио Мирослав‒Мића Ранковић.
Ambasador Srđa Prica, Crnjanski, Slavka Ranković, Aleksandar Ranković, Vukica Prica, Slobodan Ranković i N.N.
Fotografiju je snimio Miroslav‒Mića Ranković.

П осле четврт века странствовања Милош Црњански креће

крајем јула 1965. године у домовину. На путу за Београд застао
је прво у Трсту, где га је дочекао брачни пар Прица, а затим
остаје у Опатији где се састаје са Александром Ранковићем.
Његовом доласку посредовао је амбасадор у Лондону Срђа
Прица, а Црњанском и његовој жени гарантован је трособан
стан, као и трошкови боравка у хотелу Ексцелзиор у Београду
до усељења. Након доласка обилази Београд и друге градове,
даје интервјуе по редакцијама и о6јављује рукописе који су
настали у емиграцији. Излазе књиге Лирика, проза, есеји, Сербиа,
Сеобе, Ламент над Београдом и Три поеме. Обе књиге Сеоба излазе
на мађарском, у преводу Золтана Чуке. Ради на новој књизи о
Милош Црњански у Опатији 1965. Микеланђелу.
Miloš Crnjanski u Opatiki 1965.
P osle četvrt veka stranstvovanja Miloš Crnjanski kreće
krajem jula 1965. godine u domovinu. Na putu za Beograd zastao
je prvo u Trstu, gde ga je dočekao bračni par Prica, a zatim ostaje
u Opatiji gde se sastaje sa Aleksandrom Rankovićem. Njegovom
dolasku posredovao je ambasador uLondonu Srđa Prica, a
Crnjanskom i njegovoj ženi garantovan je trosoban stan, kao
i troškovi boravka u hotelu Ekscelzior u Beogradu do uselenja.
Nakon dolaska obilazi Beograd i druge gradove, daje intervjue po
redakcijama i o6javljuje rukopise koji su nastali u emigraciji. Izlaze
knjige Lirika, proza, eseji, Serbia, Seobe, Lament nad Beogradom
i Tri poeme. Obe knjige Seoba izlaze na mađarskom, u prevodu
Zoltana Čuke. Radi na novoj knjizi o Mikelanđelu.

94 95
 Брак у мом речнику не постоји. Можда је то старомодно, али
ја сам на брак мислио само у својој првој љубави. Мој приватни
живот није интересантан, нимало. ]а не кажем да није можда
дивно живети за једну, вољену, жену, али има фанатика који
живе, за свој сан. Остају сами до смрти. То доказују толики
мртви у прошлости. (Смеје се.) Џорџ, жени као Елен, треба бура,
од које сваки лист у шуми, свака срна, задрхти. Тесла НЕ дрхти.
Има друга посла.
,,Тесла”, Београд 1966.
П ремијера драме Тесла у режији Бранислава Борозана
изведена је у Народном позоришту у Београду 1966. године.
Сам Црњански је незадовољан представом и захтева да се
она скине са репертоара. Црњански сређује старе рукописе и
пише нове, појављује се на књижевним вечерима и састанцима
удружења књижевника. Просвета објављује његова Сабрана
дела у десет књига: Сеобе I‒III (са предговором Николе
Милошевића), Поезија (Лирика Итаке и коментари, Антологија
кинеске лирике, Песме старог Јапана, Ламент над Београдом),
Проза, Путописи, Код Хиперборејаца I‒II, Драме (Маска, Конак,
Тесла) и Есеји. Бројне одломке из појединих дела објављује по
часописима. Он је писац у жижи интересовања јавности ‒ о
њему се пише, он даје интервјуе, његово дело се тумачи.
96
Brak u mom rečniku ne postoji. Moždaje to staromodno, ali ja sam
na brak mislio samo u svojoj prvojljubavi. Moj privatni život nije
interesantan, nimalo. ]a ne kažem da nije možda divno živeti za jednu,
voljenu, ženu, ali ima fanatika koji žive, za svoj san. Ostaju sami do
šrti. To dokazuju toliki mrtviu prošlosti. (Smeje se.) Džorc, ženi kao
Elen, treba bura, od koje svaki listu šumi, svaka srna, zadrhti. Tesla NE
drhti. Ima druga posla.
,,Tesla”, Beograd 1966.
P remijera drame Tesla u režiji Branislava Borozana
izvedena je u Narodnom pozorištu u Beogradu 1966. godine. Sam
Crnjanski je nezadovoljan predstavom i zahteva da se ona skine sa
repertoara. Crnjanski sređuje stare rukopise i piše nove, pojavluje
se na književnim večerima i sastancima %,ruženja književnika.
Prosveta objavluje njegova Sabrana dela u deset knjiga: Seobe
1‒111 (sa predgovorom Nikole Miloševića), Poezija (Lirika Itake i
komentari, Antologija kineske lirike, Pesme starog Japana, Lament
nad Beogradom), Proza, Putopisi, Kod Hiperborejaca I‒II, Drame
(Maska, Konak, Tesla) i Eseji. Brojne odlomke iz pojedinih dela
objavljuje po časopisima. On je pisac u žiži interesovanja javnosti
‒ o njemu se piše, on daje intervjue, njegovo delo se tumači.
Сцена из представе Тесла, у режији Никите Миливојевића са Драганом Мићановићем у главној улози, Мадленијанум 2005.
Scena iz predstave Tesla, u režiji Nikite Milivojevića sa Draganom Mićanovićеm u glavnoj ulozi, Madlenijanum 2005.
97
 ЦРЊАНСКИ – Једини боравак тог писца у Ваљеву догодио се 12. маја 1970. године.
За његово књижевно вече у Дому културе велика дворана је била препуна, а пажња
присутних таква да је изненађени Црњански помислио да смо сви ми Ваљевци одличног
здравља кад за сат и по времена нико ни да се накашље. Он је читао свој путопис „Наша
небеса”, одломак из друге књиге „Сеоба” и поему „Ламент над Беградом”, а још понешто
из његовог опуса Милица Јаневска и Воја Брајовић. Гимназијски професор књижевности
Мирко Бојанић је имао уводну реч о знамитом писцу, Зоран Јоксимовић је водио ту
узбудљиву приредбу. – Кад смо Боћа Милосављевић (онда упослен у Дому омладине) и
ја у београдској кафани „Влтава” договарли са Црњанским његов долазак међу Ваљевце,
он се нарочито интересовао ко ће њега да довезе и хоће ли та вожња бити безбедна. Тог
задатка примио се Миленко Радовић. Милош Црњански је провео у Ваљеву пуна 24 сата
(спавао је у „Нарцису”) а уз варљиво памћење једина трајна сведочанства о том догађају
су леп чланак у „Напреду” Здравка Лазића и две фотографије што их је снимио Радош
Глишић.

З. Р., Бити Ваљевац ‒ Лексикон ВА митологије (V), Ревија Колубара

CRNJANSKI – Jedini boravak tog pisca u Valjevu dogodio se 12. maja 1970. godine. Za njegovo
književno veče u Domu kulture velika dvorana je bila prepuna, a pažnja prisutnih takva da je
iznenađeni Crnjanski pomislio da smo svi mi Valjevci odličnog zdravlja kad za sat i po vremena
niko ni da se nakašlje. On je čitao svoj putopis „Naša nebesa”, odlomak iz druge knjige „Seoba”
i poemu „Lament nad Begradom”, a još ponešto iz njegovog opusa Milica Janevska i Voja
Brajović. Gimnazijski profesor književnosti Mirko Bojanić je imao uvodnu reč o zanemitom
piscu, Zoran Joksimović je vodio tu uzbudljivu priredbu. – Kad smo Boća Milosavljević (onda
uposlen u Domu omladine) i ja u beogradskoj kafani „Vltava” dogovarli sa Crnjanskim njegov
dolazak među Valjevce, on se naročito interesovao ko će njega da doveze i hoće li ta vožnja biti
bezbedna. Tog zadatka primio se Milenko Radović. Miloš Crnjanski je proveo u Valjevu puna 24
sata (spavao je u „Narcisu”) a uz varljivo pamćenje jedina trajna svedočanstva o tom događaju
su lep članak u „Napredu” Zdravka Lazića i dve fotografije što ih je snimio Radoš Glišić.

Z. R., Biti Valjevac ‒ Leksikon VA mitologije (V), Revija Kolubara

Милица Јаневска, Зоран Јоксимовић, Милош Црњански и Воја Брајовић, 1970.

Milica Janevska, Zoran Joksimović, Miloš Crnjanski i Voja Brajović, 1970.

98 99
 И злазе Изабрана дела (1967) у четири књиге ‒ Дневник о Чарнојевићу и друге прозе и обе књиге Сеоба, са предговором Петра
Џаџића. Објављује и одломке из Ембахада, Књиге о Микеланђелу и Романа о Лондону. Године 1968. излазе Лирика и Сеобе, а 1970.
Кап шпанске крви. Нолит 1971. објављује Роман о Лондону. Црњанском је те године доделена награда за животно дело, а цео износ
награде поклонио је Фонду за изградњу пруге Београд‒Бар. Следеће године за Роман оЛондону добио је НИН‒ову награду, а исто
дело је 1973. награђено за најчитанију књигу године Народне библиотеке Србије. Појављује се и Зборник радова о Црњанском (1972),
у издању Института за књижевност и уметност. Трећи програм Радио‒Београда емитује енглеске успомене Црњанског: Први
помени Срба у Енглеској, Британско‒балканске везе, Келти у нашим рекама, Вендски трг у Британији, Односи Велике Британије и Срба
у прошлости, итд. Од ове године до краја његовог живота неће изаћи ниједна књига. У јануару исте године, у Театру поезије у
Београду, изведена је Лирика Итаке, адаптација његове поезије. Награду Дисовог пролећа у Чачку добио је 1973. године.
Мшош Црњански на додели награде за најчитаншу књигу Народне библштеке Србије, 1973.
Mšoš Crnjanski na dodeli nagrade za najčitanšu knjigu Narodne biblšteke Srbije, 1973.
100
I zlaze Izabrana dela (1967) učetiri knjige ‒ Dnevnik o Čarnojeviću i druge proze i obe knjige Seoba, sa
predgovorom Petra Džadžića. Objavljuje i odlomke iz Embahada, Knjige o Mikelanđelu i Romana o Londonu.
Godine 1968. izlaze Lirika i Seobe, a 1970. Kap španske krvi. Nolit 1971. objavlju]e Roman o Aondonu. Crnjanskom je
te godine dodelena nagrada za životno delo, a ceo iznos nagrade poklonio je Fondu za izgradnju pruge Beograd‒Bar.
Sledeće godine za Roman oLondonu dobio je NIN‒ovu nagradu, a isto delo je 1973. nagrađeno za najčitaniju
knjigu godine Narodne biblioteke Srbije. Pojavljuje se i Zbornik radova o Crnjanskom (1972), u izdanju Instituta
za književnost i umetnost. Treći program Radio‒Beograda emituje engleske uspomene Crnjanskog: Prvi pomeni
Srba u Engleskoj, Britansko‒balkanske veze, Kelti u našim rekama, Vendski trg u Đritaniji, Odnosi Velike Britanije i
Srbau prošlosti, itd. Od ove godine do kraja njegovog života neće izaći nijedna knjiga. Ujanuaru iste godine, u Teatru
poezije u Beogradu, izvedena je Lirika Itake, adaptacija njegove poezije. NagraduDisovogprolećauČačkudobioje
1973‒godine.
Мома Марковић, дир. Борбе, Милош Црњански Танасије Младеновиć
Moma Marković, dir. Borbe, Miloš Crnjanski Tanasije Mladenović
101
 А затим, Карловци, место моје драго. Па у Карловцима има
успомена које су везане за мој живот, и којих се сећам. Када сам
дошао кући из Првог светског рата, тамо је све било разрушено,
тунел код Чортановаца је био разрушен, па смо преко чортановачког
брда прешли пешице, па пошто је било кише и блата, тоциљали
смо се да бисмо сишли на ону другу страну. Карловци! Карловци
су нешто што је поезија, чиста. Сви мисле да волим Бранка и да
хоћу да будем Бранко Радичевић. Боже сачувај! Бранко је нешто у
прошлом веку. Ја сам у модерном добу. Није у томе ствар. Али,
Бранко је био онај, и то први који је радост створио, тако да су,
захваљујући њему, младост, по себи, ђачки живот, ђачка љубав и
младост уопште, постали код нас једно, онај од свакога признати
поетични део живота. Зато волим да идем тамо.
“A zatim, Karlovci, mesto moje drago. Pa u Karlovcima ima uspomena
koje su vezane za moj život, i kojih se sećam. Kada sam došao kući iz
Prvog svetskog rata, tamoje sve bilo razrušeno, tunel kod Čortanovaca
je bio razrušen, pa smo preko čortanovačkog brda prešli pešice, papošto
je bilo kiše i blata, tociljali smo se da bismo sišli na onu drugu stranu.
Karlovci! Karlovci su nešto što je poezija, čista. Svi misle da volim Branka
i da hoću Za budem Branko Radičević. Bože sačuvaj! Branko je nešto u
prošlom veku. Ja sam u modernom dobu. Nije u tome stvar. Ali, Branko
je bio onaj, i to prvi koji je radost stvorio, tako da su, zahvaljujući njemu,
mladost, po sebi, đački život, đačka ljubav i mladost u opšte, postali kod
nas jedno, onaj odsvakog a riznati poetični deo života. Zato volim da
idem tamo.”

,,Испунио сам своју судбину”, Београд 1992.

Стара разгледница Сремских Карловаца Милош Црњански у Сремским Карловцима

102 Stara razglednica Sremskih Karlovaca Miloš Crnjanski Cremskim Karlovcima 103
 Имам, при крају живота, врло високо —релативно високо — мишљење, о
свом књижевном раду. При завршетку тог рада — пошто не знам колико
ће ми очни вид, и моје године, дозволити да посвршавам још понешто, врло
мирно ћу одложити, кад будем морао, перо. Многи се питају да ли сам
задовољан у својој земљи, после свих оних литерарних напада и интрига,
против мене, које сам доживео? Задовољан сам, пре свега зато што, у
иностранству, и туђини, сасвим сигурно, не бих био могао да напишем, и
штампам, све то. Испунио сам своју судбину.
У мојој Антологији кинеске поезије каже се: ,,Испунити своју судбину
значи моћи почивати.”

Imam, pri kraju života, vrlo visoko —relativno visoko — mišljenje, o svom
književnom radu. Pri završetku tograda — pošto ne znam koliko će mi očni vid,
i moje godine, dozvoliti da posvršavam još ponešto, vrlo mirno ću odložiti, kad
budem morao, pero. Mnogi se pitaju da li sam zadovoljan u svojoj zemlji, posle
svih onih literarnih napada i intriga, protiv mene, koje sam doživeo? Zadovoljan
sam, pre svega zato što, u inostranstvu, i tuđini, sas‒vim sigurno, ne bih bio
mogao da napišem, i štampam, sve to. Ispunio sam svoju sudbinu.
U mojoj Antologiji kineske poezije kaže se: »Ispuniti svoju sudbinu znači moći
počivati.«

Милош Црњански, Испунио сам своју судбину, Београд 1992.

Miloš Crnjanski, Ispunio sam svoju sudbinu, Beograd 1992.

У родном месту Чонграду одржано је јула месеца 1974.

велико књижевно вече, на којем је говорио Стојан Вујичић, научни
сарадник Мађарске академије наука, историчар књижевности и
песник.
Књижевни матине одржан 13. октобра у Народном
позоришту у Београду био је централни догађај јесени 1974.
године, јер су се на њему, први и последњи пут заједно, могли
видети и чути великани српске књижевности. Учествовали су
Милош Црњански, Иво Андрић, Душан Матић, Александар
Вучо, Меша Селимовић, Бранко Ћопић, Васко Попа, Стеван
Раичковић.
U rodnom mestu Čongradu održano je jula meseca 1974. veliko
književno veče, na kojem je govorio Stojan Vujičić, naučni saradnik
Mađarske akademije nauka, istoričar književnosti i pesnik.
Književni matine održan 13. oktobra u Narodnom pozorištuu
Beogradu bio je centralni događaj jeseni 1974. godine, jer su se na
njemu, prvi i poslednji put zajedno, mogli videti i čuti velikani srpske
književnosti. Užestvovali su Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Dušan
Matić, Aleksandar Vučo, Meša Selimović, Branko Ćopić, Vasko Popa,
Stevan Raičković.

104 105
 У младости сам имао жељу да будем сликар, ратови,
пљачке, селидбе, разнели су моје цртеже, моје слике, и сад,
у старости, са зида, гледа ме подругљиво, један, недовршен,
аутопортрет, који сам радио једног лета, за време школског
распуста, када сам имао петнаест или шеснаест година, а
који се иронијом случаја, сачувао. Non finito.

“Испунио сам своју судбину”, Београд 1992.

Umladosti sam imao želju Za budem slikar, ratovi, pljačke,

selidbe, razneli su moje crteže, moje slike, i sad,u starosti, sa zida,
gleda me podrugljivo, jedan, ne dovršen, autoportret, koji sam
radio jednog leta, za vreme školskog raspusta, kada sam imao
petnaest ili šesnaest godina, a koji se ironijom slučaja, sačuvao.
Non finito.

“Ispunio sam svoju sudbinu”, Beograd 1992.

Милош и Вида Црњански у свом стану у Толбухиновој (данасМекензијева) 81 у Београду.

Miloš i Vida Crnjanskiu svom stanuu Tolbuhinovoj (danasMekenzi)eva) 81 u Beogradu.

106 107
 М
илош Црњански са навршених више од осамдесет година живота,
често болује и губи ведрину, жустрост и енергију, напушта га воља. Углавном
објављује одломке из Књиге о Микеланђелу и Ембахада. Преминуо је у 85.
години живота, након вишедневног одбијања хране, 30. новембра 1977. године.
Сахрањен је у Београду 2. децембра, у Алеји заслужних грађана на Новом
гро6љу.
Удовица песника Суматре и Стражилова заувек је склопила очи 1978.
године, десетак месеци након смрти свога мужа. Међутим, њена последња
жеља, да са њим почива у гробу није испоштована. Сахрањена је у гробници
своје породице Ружић на Новом гробљу. Свега стотинак метара од свог
животног сапутника у Алеји заслужних грађана. Весник модерне покопан је
сам, иако његови пријатељи тврде да је и у самртном часу понављао жељу да
почива поред супруге.

M
iloš Crnjanski sa navršenih više od osamdeset godina života, često boluje
i gubi vedrinu, žustrost i energiju, napušta ga volja. Uglavnom objavljuje odlomke
iz Knjige o Mikelanđelu i Embahada. Preminuo je u 85. godini života, nakon
višednevnog odbijanja hrane, 30. novembra 1977. godine. Sahranjen je u Beogradu
2. decembra, u Aleji zaslužni hgrađana na Novom groбlju.
Udovica pesnika Sumatre i Stražilova zauvekje sklopila oči 1978. godine,
desetak meseci nakon smrti svoga muža. Međutim, njena poslednja želja, da sa
njim počiva u grobu nije ispoštovana. Sahranjena je u grobnici svoje porodice
Ružić na Novom groblju. Svega stotinak metara od svog životnog saputnika u
Aleji zaslužnih građana. Vesnik moderne pokopan je sam, iako njegovi prijatelji
tvrde da je i u samrtnom času ponavlao želju da počiva pored supruge.

Мшић од Мачве, Аргонаути са Истера шш на вест о смтри Мшоша Црњанског, уље на платну, 1977.
Mšić od Mačve, Argonauti sa Istera šš na vest o smtri Mšoša Crnjanskog, ulje na platnu, 1977.

108 109
 П осле пишчеве сахране, према речима Виде
Црњански, из његовог стана у Маршала Толбухина 81,
непознати лопов однео је следеће рукописе: Гундулић,
The Shoemakers of London, Juhahaha, Espana.

P osle piščeve sahrane, prema rečima Vide Crnjanski,

iz njegovog stana u Maršala Tolbuhina 81, nepoznati lopov
odneo je sledeće rukopise: Gundulić, The Shoemakers of
London, Juhahaha, Espana.

Легат Милоша Црњанског у Народној библиотеци у Београду

110
Legat Miloša Crnjanskog u Narodnoj biblioteci u Beogradu
 Н а згради у некадашњој улици Маршала Толбухина (садашња Макензијева
81 у Београду), где су Вида и Милош Црњански живели од доласка из изгнанства
1965. до њихове смрти, стављено је спомен‒обележје. Посебна целина коју чине
ствари, библиотека, рукописи и документација Милоша Црњанског смештена је
као легат у Народну библиотеку Србије, од које је делом створена и спомен‒соба.
Њу чини писаћи сто индустријског дизајна са почетка седамдесетих година
прошлог века, столица с тапацираним седиштем, мала стона лампа поцепаног
абажура, кожна мапа за папир и лупа, писаћа машина марке “Adler”, мала
витрина у којој су фотоапарат марке “Icon”, лутка коју је сашила Вида, споменар
чије је корице украсила везом пишчева мајка и на чију је прву страну залепила
прамен синовљеве косе, мала метална биста Дантеа, те прибор за писање ... и око
500 књига на полицама, аутопортрет Милоша Црњанског и велике фотографије
његових познатих портрета.
Један део легата чине оригинални рукописи објављених и необјављених
литерарних текстова М. Црњанског, сврстаних према жанровском, односно
хронолошком принципу (насталих у периоду од средине 30‒их до средине
70‒их година XX века). Бројна кореспонденција је такође саставни део легата,
а низ личности са којима се Црњански дописивао је огроман (Иво Андрић,
Драгослав Андрић, Милош И. Бандић, Александар Дероко, Милан Кашанин,
Иван В. Лалић, Младен Лесковац, Велимир Лукић, Раде Марковић, Гојко
Милетић, Никола Милошевић, итд.). Обухваћена су и документа М. Црњанског:
крштеница, сведочанства о школовању и дипломе, документа о војној обавези,
дичне карте, пасоши, документа о службовању, почасне дипломе, одликовања,
чланске карте, прес клипинг као и стотине фотографија, а у легату су и цртежи
Црњанског. До сада је једино завршен Каталог библиотеке Милоша Црњанског,
ауторке Светлане Јанчић. Комплетни подаци о Библиотеци су у бази података и
доступни су на сајту Библиотеке.
112
N a zgradi u nekadašnjoj ulici Maršala Tolbuhina (sadašnja Makenzijeva 81 u
Beogradu), gde su na Vida i Miloš Crnjanski živeli od dolaska iz izgnanstva 1965.
do njihove smrti, stavljeno je spomen‒obeležje. Posebna celina koju čine stvari,
biblioteka, rukopisi i dokumentacija Miloša Crnjanskog smeštena je kao legat u
Narodnu biblioteku Srbije, od koje je delom stvorena i spomen‒soba. Nju čini pisaći
sto industrijskog dizajna sa početka sedamdesetih godina pro&log veka, stolica s
tapaciranim sedištem, mala stona lampa pocepanog abažura, kožna mapa za papir i
lupa, pisaća mačina marke “Adler”, mala vitrina u kojoj su fotoaparat marke “Icon”,
lutka koju je sašila Vida, spomenar čije je korice ukrasila vezom piščeva majka i na
čiju je prvu stranu zalepila pramen sinovleve kose, mala metalna bista Dantea, te
pribor za pisanje ... i oko 500 knjiga na policama, autoportret Miloša Crnjanskog i
velike fotografije njegovih poznatih portreta.
Jedan deo legata čine originalni rukopisi objavlenih i neobjavljenih literarnih tekstova
M. Crnjanskog, svrstanih prema žanrovskom, odnosno hronološkom principu
(nastalih u periodu od sredine 30‒ih do sredine 70‒ih godina XX veka). Brojna
korespondencija je takođe sastavni deo legata, a niz ličnosti sa kojima se Crnjanski
dopisivao je ogroman (Ivo Andrić, Dragoslav Andrić, Miloš I. Bandić, Aleksandar
Deroko, Milan Kašanin, Ivan V. Lalić, Mladen Leskovac, Velimir Lukić, Rade Marković,
Gojko Miletić, Nikola Milošević, itd.). Obuhvaćena su i dokumenta M. Crnjanskog:
krštenica, svedočanstva o školovanju i diplome, dokumenta o vojnoj obavezi, dične
karte, pasoši, dokumenta o službovanju, počasne diplome, odlikovanja, članske
karte, pres kliping kao i stotine fotografija, a u legatu su i crteži Crnjanskog. Do sada
je jedino završen Katalog biblioteke Miloša Crnjanskog, autorke Svetlane Jančić.
Kompletni podaci o Biblioteci su u bazi podataka i dostupni su na sajtu Biblioteke.
113
Увојак косе малог Милоса Црњанског који је његова мајка
сацувала у својеруцно везеном споменару
Uvojak kose malog Milosa Crnjanskog koji je njegova majka 115
sacuvala u svojerucno vezenom spomenaru
 Гроб Милоšа Црњанског у Алеји великана на Новом гробљу у Београду
Гроб Видосаве Црњански у породиčној гробници Добриćа на Новом гробљу у Београду
Grob Miloša Crnjanskog u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu
Grob Vidosave Crnjanski u porodičnoj grobnici Dobrića na Novom groblju u Beogradu

116 117
 Изложба о Милошу Црњанском у
Народној библиотеци Србије, Београд 1993.

Izložba Milošu Crnjanskom u

Narodnoj biblioteci Srbije, Beograd 1993.

118 119
 K ада је Црњански говорио о завичају, помињао је и родно место у Мађарској: “Свега
сам три године био у Чонграду где је мој отац био протеран. Они сад праве неки музеј
тамо, знате, а погрешили су. Ја тамо никад нисам учио школу.“ Чињеница да је за њега
питање завичаја ствар опредељења и афинитета, осећање припадности које је писац
највише изградио кроз свој језик и склоност ка историји и култури, јер је завичај „оно
што изаберете“, а то су на првом месту били Београд и Србија, није умањила потребу
других да створе трајни помен у месту у којем се родио и живео. Наиме, родитељи
Милоша Црњанског закупили су током свог боравка у Чонграду двособан стан од Ђерђа
Харингера у унутрашњем дворишту зграде на тргу Сентхаромшаг бр. 27. Ово место,
нажалост, није никада заживело као спомен простор, тако да је једна друга некретнина
посвећена великом писцу. Касније је и овај центар, који је функционисао као музеј и
језичка лабораторија укинут и сада се на његовом месту налази филијала жупанијског
Туристичког завода. Ипак је 2002. године на зиду Библиотеке и Информативног центра
„Чемеги Карољ“ откривен рељеф Милоша Црњанског вајарке Дринке Радовановић
и отворена стална поставка у Библиотеци посвећена њему, коју је реализовао Музеј
Војводине.
Цртеж Милоша Црњанског из средње школе
Crtež Miloša Crnjanskog iz srednje škole
120
K
ada je Crnjanski govorio o zavičaju, pominjao je i rodno mesto u Mađarskoj:
“Svega sam tri godine bio u Čongradu gde je moj otac bio proteran. Oni sad prave neki
muzej tamo, znate, a pogrešili su. Ja tamo nikad nisam učio školu.“ Činjenica da je za njega
pitanje zavičaja stvar opredeljenja i afiniteta, osećanje pripadnosti koje je pisac najviše
izgradio kroz svoj jezik i afinitet ka istoriji i kulturi, jer je zavičaj „ono što izaberete“, a
to su na prvom mestu bili Beograd i Srbija, nije umanjila potrebu drugih da stvore trajni
pomen u mestu u kojem se rodio i živeo. Naime, roditelji Miloša Crnjanskog zakupili
su tokom svog boravka u Čongradu dvosoban stan od Đerđa Haringera u unutrašnjem
dvorištu zgrade na trgu Sentharomšag br. 27. Ovo mesto, nažalost, nije nikada zaživelo
kao spomen prostor, tako da je jedna druga nekretnina posvećena velikom piscu. Kasnije
je i ovaj centar, koji je funkcionisao kao muzej i jezička laboratorija ukinut i sada se na
njegovom mestu nalazi filijala županijskog Turističkog zavoda. Ipak je 2002. godine na
zidu Biblioteke i Informativnog centra „Čemegi Karolj“ otkriven reljef Miloša Crnjanskog
vajarke Drinke Radovanović i otvorena stalna postavka u Biblioteci posvećena njemu,
koju je realizovao Muzej Vojvodine.
121
122 123
 “Од свих нас, једини је Црњански рођени писац.” Иво Андрић
У српској књижевности 20. века Милош Цраански је један од оних стваралаца који се
као песник, приповедач, романсијер, есејиста и публициста најаутентичније јављао, најдуже
ћутао и у свом стварању достизао разнородне вредности и резултате. Од новинара чије се
друштвено‒политичко опредељење у једном тренутку отворено супроставило слободи и
прогресу он се временом уздигао до песника и романсијера највишег реда и тиме обележио
не само занимљив животни пут, већ и један прекретнички период наше новије књижевне
историје.
Књижевни опус Милоша Црњанског сврстава се међу најзначајније у српској књижевности
20. века. Делујући у књижевности преко пет деценија, Црњански је имао пресудног утицаја
на њен развој не само у периоду успона модернизма и сучељавања различитих идеологија и
поетика током 20‒их и 30‒их година, већ и у периоду позног модернизма и првих наговештаја
постмодернизма. Језички и стилски самосвојна, његова дела проширила су тематски регистар
савремене српске поезије и прозе, утицала су на промене карактера и статуса појединих жанрова,
али и на промене односа у целокупном жанровском систему, због чега им је посвећена велика
пажња у нашој савременој књижевној теорији, историји и критици. Дела су му превођена на
енглески, француски, шпански, немачки, фламански, руски, мађарски, пољски, чешки, словачки,
румунски и друге језике.
И у поезији и у животу он живи као сентиментални анархист и уморан дефетист који са
тугом посматра реликвије своје младости, сада попрскане крвљу и попљуване у блату. Осећао
се тада припадником напредних друштвених снага и гласно се изјашњавао за социјализам, али
његово бунтовништво из тих година била је само „крвава експлозија” неког нејасног друштвеног
талога донесеног из рата. Књижевно стварање Милоша Црњанског у том периоду било је крупан
допринос напору његове генерације да се нађе нов језик и израз за нове теме и садржаје. Говорећи
о литерарном програму своје песничке генерације, он је писао:
„Као нека секта, после толиког времена, док је уметност значила разбибригу, доносимо
немир и преврат, у речи, у осећају и мишљењу. Ако га још нисмо изразили, имамо га неоспорно
о себи. Из маса, из земље, из времена прешао је на нас. И не да се угушити... Прекинули смо
са традицијом, јер се бацамо стрмоглаво у будућност... лирика постаје страсна исповест нове
вере.”
Потпуно новим стихом и са пуно емотивне горчине он је тада казивао свој бунт, опевао
бесмисленост рата, јетко негирао видовданске митове и саркастично исмевао заблуду о „златном
веку” који је обећаван човечанству. Снагом своје сугестивне песничке речи он је многе вредности
грађанске идеологије претварао у рушевине, те је у стиху и у прози тих поратних година био
снажан све док је у њему живео револт на рат.
124
“Od svih nas, jedini je Crnjanski rođeni pisac.” Ivo Andrić
U
srpskoj književnosti 20. veka Miloš Craanski je jedan odčovih stvaralaca koji se kao pesnik,
pripovedač, romansijer, esejista i publicista najautentičnije javljao, najduže ćutao i u svom stvaranju
dostizao raznorodne vrednosti i rezultate. Od novinara čije se društveno‒političko opredeljenje
u jednom trenutku otvoreno suprostavilo slobodi i progresu on se vremenom uzigao do pesnika
i romansijera najvišeg reda i time obeležio ne samo zanimliv životni put, već i jedan prekretnički
period naše novije književne istorije.
Kaiževni opus Miloša Crnjanskog svrstava se među najznačajnije’u srpskoj književnosti 20.
veka. Delujući u književnosti preko pet decenija, Crnjanski je imao presudnog uticaja na njen razvoj
ne samo u periodu uspona modernizma i sučeljavanja različitih ideologija i poetika tokom 20‒ih
i 30‒ih godina, već i u periodu poznog modernizma i prvih nagoveštaja postmodernizma. Jezički
i stilski samosvojna, njegova dela proširila su tematski registar savremene srpske poezije i proze,
utidala su na promene karaktera i statusa pojedinih žanrova, ali i na promene odnosa u celokupnom
žanrovskom sistemu, zbog čega im je posvećena velika pažnja u našoj savremenoj književnoj teoriji,
istoriji i kritici. Dela su mu prevođena na engleski, francuski, španski, nemački, flamanski, ruski,
mađarski, pol,ski, češki, slovački, rumunski i dr. jezike.
I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra
relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlu i popluvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom
naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz
tihgodina bila je samo „krvava eksplozija” nekog nejasnog društvenog taloga doćesenog iz rata.
Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove
generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje
pesničLe generacije, onje pisao:
„Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost značila razbibrigu, donosimo nemir
i prevrat, u reči, u osećaju mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa,
iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne da se ugušiti... Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo
strmoglavo u budućnost... lirika postaje strasna ispovest nove vere.”
Potpuno novim stihom i sa puno emotivne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao
besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku”
kojije obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske
ideologije pretvarao uruševine, te je u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u
njemu živeo revolt na rat.
125
 М
илош Црњански припада генерацији која је тако стекла језик неверице, пометње, обезнађености
и апсурда, језик који ће своје оваплоћење изнедрити у лирици и прози, у опсесивним мотивима ратовања
и са њим у вези са сеобама и утопијским пределима која човеку нуде смирење у сну о срећи. Његова
Лирика Итаке (1920) жигосала је жучно и горко сам чин рата, бесмисао и дехуманизацију који из њега
произилазе, иронично негирајући историјске митове, истовремено изражавајући космичке екстазе и
чежње за далеким, свепрожимајућим просторима и везама. Развезаност слободног стиха који изневерава
норме парнасовског покрета није једино наслеђе ове поетске збирке. Изнедриће се и један својеврсни
доживљај света ‒ суматраизам, доживљај света у којем је све повезано, што води једној етеричној мирноћи
и заклону од немилих удара историјске стварности у којој заправо све постаје располућено. После Лирике
Итаке говор о националној историји постаје срођен са искошеним погледом, духом ироније и вољом
за разумевањем које не мора да буде пријатно. Године 1959. објављује Итаку и коментаре, у којој су
песмама из Лирике Итаке додате и друте песме и поеме, за које је писац сматрао „да са њима чине једну
целину”, сада допуњене прозним коментарима претежно аутобиографско‒мемоарског типа.

M
iloš Crnjanski pripada generaciji koja je tako stekla jezik neverice, pometnje, obeznađenosti i apsurda,
jezik koji će svoje ovaploćenje iznedriti u lirici i prozi, u opsesivnim motivima ratovanja i sa njim u vezi sa
seobama i utopijskim predelima koja čoveku nude smirenje u snu o sreći. Njegova Lirika Itake (1920) žigosala
je žučno i gorko sam čin rata, besmisao i dehumanizaciju koji iz njega proizilaze, ironično negirajući istorijske
mitove, istovremeno izražavajući kosmičke ekstaze i čežnje za dalekim, sveprožimajućim prostorima i
vezama. Razvezanost slobodnog stiha koji izneverava norme parnasovskog pokreta nije jedino nasleđe ove
poetske zbirke. Iznedriće se i jedan svojevrsni doživljaj sveta ‒ sumatraizam, doživljaj sveta u kojem je sve
povezano, što vodi jednoj eteričnoj mirnoći i zaklonu od nemilih udara istorijske stvarnosti u kojoj zapravo
sve postaje raspolućeno. Posle Lirike Itake govor o nacionalnoj istoriji postaje srođen sa iskošenim pogledom,
duhom ironije i voaom za razumevanjem koje ne mora da bude prijatno. Godine 1959. objavl»uje Itaku i
komentare, u kojoj su pesmama iz Lirike Itake dodate i drute pesme i poeme, za koje je pisac smatrao „da
sa njima čine jednu celinu”, sada dopunjene proznim komentarima pretežno autobiografsko‒memoarskog
tipa.

126 127
 С ачувана су три драмска дела Црњанског. Прво је Маска (1918) поетична комедија о
лубави и смрти. Она има два сижејна тока: један је љубавна драма са трагичним исходом, а
у другом се јављају историјске личности чије судбине назначују положај Срба у туђем свету.
Ослања се на структуру италијанског барокног позоришта које пуно дугује опери. Поетична
комедија “замишљена је као оперски либрето, на нивоу фабуле, одабира личности и теме”
(Мирјана Миочиновић). Друго драмско дело је Конак (1958), чија је тема трагична судбина
угасника династије Обреновића, Александра и његове супруге Драге Машин. Црњанског овде
као да више интересују емоције произведене историјским догађајима, или у упливу на њих, ,,него
повесни и државни значај онога што се догађа на сцени” (Марта Фрајнд). У трећем драмском
делу Тесла (1966) користе се жанрови комада са тезом биографске и психолошке драме. Писао
га је с амбицијом да оствари целовит портрет чувеног научника Николе Тесле, али његовим
извођењем, исте године када је дело настало, није био задовољан и тражио је да га скину са
репертоара.
Приче о мушком (1920) тематизују кључне егзистенцијалне категорије као што су љубав,
сексуалност, рат и смрт из, као што наслов збирке сугерише, својеврсне мушке перспективе, која
је од приче до приче носилац значења у једном широком и контрадикторном смислу. У њима
се находе елементи поетике својствене покрету експресионизма и као такве Приче представљају
прву значајну приповедачку књигу српске књижевности након Првог светског рата. “Ако нам
туга све допушта, онда не чуди што у својој јединој збирци прича, Причама о мушком, Црњански
мимо свих обзира исписује приче које ни данас нисмо у стању да жанровски класификујемо. Јер
шта је Света Војводина, чија се радња збива по топосима Панчева, него прича о прељуби, али
и прича о побуни и прича о историји. Шта је Апотеоза до прича‒здравица! Шта кажемо ако
устврдимо да су приче из циклуса Мутни символи фантастичне, без правог премца у ранијој
традицији српске књижевности.” (Васа Павковић)
Дневник о Чарнојевићу (1921) настао је на основама ратничких белешки Црњанског,
али је многоструко умањен због уредничких и издавачких захтева. Он је и новела и кратки
роман, о рату и о љубави, у њему налазимо пример егзистенцијалистичког романа, као и
“узаврели поетски роман о психологији човека” (М. Богдановић). Кратки роман у форми
исповести представља посебан датум у историји српске књижевности и нашег модерног
романа. Необичност главног јунака Петра Рајића испољава се у његовој подвојености: ратник са
Галиције, привидно равнодушан на трагичне околности око себе, оваплоћује се у његову стално
присутну сенку, у сањалицу Чарнојевића, личност која измиче следу реалних догађаја и хрли
ка новим и непознатим, али утешним просторима, који нуде спокојство и мир. Читави пасуси,
читаве епизоде смењују се у овој књизи нагло и брзо, а такав начин уметничког обликовања
може оставити утисак да је Црњански тежио, пре свега, за неким чисто формалним ефектима.
“Тумачи овог дела заборавили су и један битан детаљ: да та прича почиње као сећање на једну
прву априлску ноћ. И да та ноћ шале, шегачења, одређује и домет те приче као првоаприлске
измишљотине, првоаприлског измотавања, првоаприлског бунила у којем јунак Дневника о
Чарнојевићу, подсмевајући се уздрмалој црно‒жутој монархији која се распала у ритовима и
рововима, у рату, сања своју смрт. Смрт као од шале.” (Мирослав Јосић Вишњић)
У историји српске књижевности 20. века двадесете године представљаће преломно
доба за развој модерне српске књижевне идеје. Уморни од рата и поратног бешчашћа, млади
и осујећени, пуни енергије и мржње према традиционализму тзв. прве модерне, Милош
Црњански, Станислав Винавер, Растко Петровић, Драгиша Васић, Душан Васиљев, Станислав
Краков, Тодор Манојловић, Драган Алексић, надреалисти, зенитисти, авангардисти уопште ‒
често заступници опречних поетичких идеја, заступају исти став да се српска књижевност и
култура морају из корена изменити. Удео Црњанског у том напору капиталан је. Лирика Итаке,
Приче о мушком и Дневник о Чарнојевићу, три су превратничке књиге после којих српска
књижевност више није могла да буде традиционално стерилна, дистанцирана.
128
S ačuvana su tri dramska dela Crnjanskog. Prvo je Maska (1918) poetična komedija o lubavi
i smrti. Ona ima dva sižejna toka: jedan je ljubavna drama sa tragičnim ishodom, a u drugom se
javljaju istorijske ličnosti čije sudbine naznačuju položaj Srba u tuđem svetu. Oslanja se na strukturu
italijanskog baroknog pozorišta koje puno duguje operi. Poetična komedija “zamišlena je kao operski
libreto, na nivou fabule, odabira ličnosti i teme” (Mirjana Miočinović). Drugo dramsko delo je Konak
(1958), čija je tema tragična sudbina ugasnika dinastije Obrenovića, Aleksandra i njegove supruge
Drage Mašin. Crnjanskog ovde kao da više interesuju emocije proizvedene istorijskim događajima,
iliuuplivu na njih, ‘nego povesni i državni značaj onoga što se događa na sceni” (Marta Frajnd).
U trećem dramskom delu Tesla (1966) koriste se žanrovi komada sa tezom biografske i psihološke
drame. Pisao ga je s ambicijom da ostvari celovit portret čuvenog naučnika Nikole Tesle, ali njegovim
izvođenjem, iste godine kada je delo nastalo, nije bio zadovolan i tražio je da ga skinu sa repertoara.
Priče o muškom (1920) tematizuju ključne egzistencijalne kategorije kao što suljubav,
seksualnost, rat i smrt iz, kao što naslov zbirke sugeriše, svojevrsne muške perspektive, koja je od
priče do priče nosilac značenja u jednom širokom i kontradiktornom smislu. U njima se nahode
elementi poetike svojstvene pokretu ekspresionizma i kao takve Priče predstavljaju prvu značajnu
pripovedačku knjigu srpske književnosti nakon Prvog svetskog rata. “Ako nam tuga sve dopušta,
onda ne čudi što u svojoj jedinoj zbirci priča, Pričama o muškom, Crnjanski mimo svih obzira
ispisuje priče koje ni danas nismo u stanju da žanrovski klasifikujemo. Jer šta je Sveta Vojvodina,
čija se radnja zbiva po toposima Pančeva, nego priča o preljubi, ali i priča o pobuni i priča o istoriji.
ŠtajeApoteozado priča‒zdravica! Šta kažemo ako ustvrdimo da su priče iz ciklusa Mutni simvoli
fantastične, bez pravog premca u ranijoj tradiciji srpske književnosti.” (Vasa Pavković)
Dnevnik o Čarnojeviću (1921) nastao je na osnovama ratničkih beleški Crnjanskog, ali je
mnogostruko umanjen zbog uredničkih i izdavačkih zahteva. On je i novela i kratki roman, o ratu
i o ljubavi, u njemu nalazimo primer egzistencijalističkog romana, kao i “uzavreli poetski roman
o psihologiji čoveka” (M. Bogdanović). Kratki roman u formi ispovesti predstavla poseban datum
u istoriji srpske književnosti i našeg modernog romana. Neobičnost glavnog junaka Petra Rajića
ispoljava se u njegovoj podvojenosti: ratnik sa Galicije, prividno ravnodušan na tragične okolnosti
oko sebe, ovaploćuje se u njegovu stalno prisutnu senku, u sanjalmcuČarnojevića, ličnost koja izmiče
sledurealnihdogađaja i hrli ka novim i nepoznatim, ali utešnim prostorima, koji nude spokojstvo i
mir. Čitavi pasusi, čitave epizode smenjuju se u ovoj knjizi naglo i brzo, a takav način umetničkog
oblikovanja može ostaviti utisak da je Crnjanski težio, pre svega, za nekim čisto formalnim efektima.
“Tumači ovog dela zaboravili su i jedan bitan detalj: da ta priča počinje kao sećanje na jednu prvu
aprilsku noć. I da ta noć šale, šegačenja, određuj e i domet te priče kao prvoaprilske izmišljotine,
prvoaprilskog izmotavanja, prvoaprilskog bunila u kojem junak Dnevnika o Čarnojeviću,
podsmevajući se uzdrmaloj crno‒žutoj monarhiji koja se raspala u ritovima i rovovima, u ratu, sanja
svoju smrt. Smrt kao od šale.” (Miroslav Josić Višnjić)
U istoriji srpske književnosti 20. veka dvadesete godine predstavljaće prelomno doba za
razvoj moderne srpske književne ideje. Umorni od rata i poratnog beščašća, mladi i osujećeni, puni
energije i mržnje prema tradicionalizmutzv. prve moderne, Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver,
Rastko Petrović, Dragiša Vasić, Dušan Vasiljev, Stanislav Krakov, Todor Manojlović, Dragan Aleksić,
nadrealisti, zenitisti, avangardisti uopšte ‒ često zastupnici oprečnih poetičkih ideja, zastupaju isti
stav da se srpska književnost i kultura moraju iz kor ena izmeniti. Udeo Crnjanskog u tom naporu
kapitalan j e. Lirika Itake, Priče o muškom i Dnevnik o Čarnojeviću, tri su prevratničke knjige posle
kojih srpska književnost više nije mogla da bude tradicionalno sterilna, distancirana.
 П рви том романа Сеобе (1929) означио је делимичну
прекретницу код Црњанског: романсијерска визија проткана
лиризмом поседује изражену друштвено‒историјску димензију, које
нема у Чарнојевићу. Сеобе су велика историјско‒поетска синтеза ХVIII
века. Главни јунак романа, оберст Вук Исакович, креће са својим
Славонско‒подунавским пуком у војну 1743, где се бори и ратује
преко годину дана, на туђој територији и за заставу Марије Терезије. У
њему се јавља мисао, визија о Русији, замљи спасења и обећане среће
за којом, незадовољан својом и судбином свог народа, све више жуди.
Одсуство узбудљивих интрига и живих дијалога погодују развоју
штимунга и успореном темпу приповедања, иза чега лежи велика
драмска снага. Писац даје личности у непрекидном развитку и то је
основна одлика романа: у свету јаких, душевних преживљавања, без
много видљивих знакова динамичности, одигравају се преломи који
мењају судбине људи, где жена Вука Исаковича Дафина, представља
центар унутрашњих изукрштаности, између свог мужа и његовог
рођеног брата Аранђела. Реалне историјске околности нису узете
дословно, већ као декор. Писац превазилази смисао који се у њима
налази тако што чињенице претвара у симболе, при чему конкретно
историјско осећање зрачи универзалном литерарном поруком.

P rvi tom romana Seobe (1929) označio je delimičnu prekretnicu

kod Crnjanskog: romansijerska vizija protkana lirizmom poseduje
izraženu društveno‒istorijsku dimenziju, koje nema u Čarnojeviću. Seobe
su velika istorijsko‒poetska sinteza HVIII veka. Glavni junak romana,
oberst Vuk Isakovič, kreće sa svojim Slavonsko‒podunavskim pukom u
vojnu 1743, gde se bori i ratuje preko godinu dana, na tuđoj teritoriji i za
zastavu Marije Terezije. U njemu se javlja misao, vizija o Rusiji, zamlji
spasenja i obećane sreće za kojom, nezadovolan svojom i sudbinom
svog naroda, sve više žudi. Odsustvo uzbudljivih intriga i živih dijaloga
pogoduju razvoju štimunga i usporenom tempu pripovedanja, iza čega
leži velika dramska snaga. Pisac daje ličnosti u neprekidnom razvitku
i to je osnovna odlika romana: u svetu jakih, duševnih preživljavanja,
bez mnogo vidljivih znakova dinamičnosti, odigravaju se prelomi koji
menjaju sudbine ljudi, gde žena Vuka Isakoviča Dafina, predstavlja
centar unutrašnjih izukrštanosti, između svog muža i njegovog rođenog
brata Aranđela. Realne istorijske okolnosti nisuuzete doslovno, već kao
dekor. Pisac prevazilazi smisao koji se u njima nalazi tako što činjenice
Филм ,,Сеобе” (1987/1994), сценарио Александар Саша
pretvara u simbole, pri čemu konkretno istorijsko osećanje zrači Петровић и Жак Дониол Валкроз, режија Ллександар Саша
univerzalnomliterarnom porukom. Петровић, главне улоге Изабел Ипер (Дафина), Ричард Бери
(Аранђел).

130 131
 Једог дана, као што се често дешава у тој земљи, кроз пролетну топлоту и процветале воћке, удари мраз и ледени пљусак.
На ветру, који повија кишу, по рекама, лађа Аранђела Исаковича, пуна коња, што беше на путу, преко, к Турцима, би захваћена
водом и преврнута. Једва га извукоше, већ укоченог.
Кад су га донели дома, настаде такав врисак и лелек по кући, да се нико и не зачуди кад она тихо, помодрелим уснама, нареди
да га пренесу у њену одају, на велику пећ, крај које беше постављена широка, млетачка постеља. Она је врискала од страха, да не
умре и да је не остави, без заштите, са малом децом, ту, међу том послугом његовом циганском, што је личила на разбојнике.

Сеобе, Београд 1929.

Jedog dana, kao što se često dešava u toj zemlji, kroz proletnu toplotu i procvetale voćke, udari mraz i ledeni pljusak. Na vetru, koji povija kišu,
po rekama, lađa Aranđela Isakoviča, puna konja, što beše na putu, preko, k Turcima, bi zahvaćena vodom i prevrnuta. Jedva ga izvukoše, već
ukočenog.
Kad su ga doneli doma, nastade takav vrisak i lelek po kući, da se niko i ne začudi kad ona tiho, pomodrelim usnama, naredi da ga prenesu
u njenu odaju, na veliku peć, kraj koje beše postavljena široka, mletačka postelja. Ona je vriskala od straha, da ne umre i da je ne ostavi, bez
zaštite, sa malom decom, tu, među tom poslugom njegovom ciganskom, što je ličila na razbojnike.

Seobe

Миленко Јеремић, скица за

сцену потапања Аранђеловог
брода у филму ,,Сеобе”

Milenko Jeremić, skica za

scenu potapanja Aranđelovog
broda u filmu ,,Seobe”

132

Сцена из недовршене ТВ серије према Другој књизи Сеоба, у режији Александра Саше Петровића (1989)
Друга књига Сеоба (1962) за актере има нове личности,
суочене са сличним проблемима као и претходне. Павле
Исакович, посинак Вуков, треба заједно са братучедима
Трифуном, Ђурђем и Петром да оствари Вуков сан о
исељењу у Русију. Знају да Срби у Угарској тешко могу
опстати пред све учесталијим и безобзирнијим покушајима
германизације. Српске војнике, који су сачињавали нај6ољи
део војске Марије Терезије, понижавају после свршетка
великих ратова са Турцима: желе да угуше националну свест
у њима и да од њих направе сељаке на имањима аустријских и
мађарских племића. Аустрија је обманула Србе, искористила
њихове војничке способности и потом их гурнула у беду и
анонимност многољудне масе свог царства. Вук Исакович
је доживео најгоре разочарење када је, борећи се против
Француза, у сцени пред Стразбуром, схватио да су он и
његов подунавски пук само оруђе у рукама једне силе која их
бездушно искоришћава. И Павле пролази пут од заноса до
сазнања пораза, само ће он више искусити од Вука и на крају
осетити дубљи, очајнији и безнаднији слом.
134
Druga knjiga Seoba (1962) za aktere ima nove ličnosti,
suočene sa sličnim problemima kao i prethodne. Pavle Isakovič,
posinak Vukov, treba zajedno sa bratučedima Trifunom, “Eurđem
i Petrom da ostvari Vukov san o iselenju u Rusiju. Znaju da Srbi u
Ugarskoj tepgko mogu opstati pred sve učestalijim i bezobzirnijim
pokušajima germanizacije. Srpske vojnike, koji su sačinjavali
naj6olji deo vojske Marije Terezije, ponižavaju posle svršetka
velikih ratova sa Turcima: žele da uguše nacionalnu svest u njima
i da od njih naprave seljake na imanjima austrijskih i mađarskih
plemića. Austrija je obmanula Srbe, iskoristila njihove vojničke
sposobnosti i potom ih gurnula u bedu i anonimnost mnogoljudne
mase svog carstva. Vuk Isakovič je doživeo najgore razočarenje
kada je, boreći se protiv Francuza, u sceni pred Strazburom,
shvatio da su on i njegov podunavski puk samo oruđe u rukama
jedne sile koja ih bezdušno iskorišćava. I Pavle prolazi put od
zanosa do saznanja poraza, samo će on više iskusiti od Vuka i na
kraju osetiti dublji, očajniji i beznadniji slom.
Превареном Вуку остао је сан о Русији као последња нада. Павле ће наследити тај сан, али ће га
околности приморати да се једнога дана пробуди и спозна сурову збиљу око себе, која поништава
визије о узвишеној будућности. Биће потребно само неколико месеци, па да Павле увиди сличност
између аустријског царства и Русије. Од мистичне представе о моћној и доброј земљи, која саосећа
са патњама Срба и разуме њихове јадиковке о Косову и кнезу Лазару, о васкрсу слободе без које не
могу, од те представе присутне у колективној свести, није на пољима Украјине остало скоро ништа.
Павле и његови сународници пашће, у већој или мањој мери, у резигнацију, очекујући у ратовима
смрт, нестанак и заборав. Тако ће и Павле погинути у једном од многих ратова с непријатељима
Русије. Драма његовог успона и пада одиграла се у кратком року, у току две године 1852‒1853. У овом
роману је продубљена епска димензија приповедања, унето је више догађаја и личности, а радња
је обогаћена великим 6ројем ситуација. Ни овде карактери главних ликова нису строго одређени.
Аутентичности целокупне нарације много доприноси архаична стилизација говора јунака романа
и описа које писац даје.
Prevarenom Vuku ostao je san o Rusiji kao poslednja nada. Pavle će naslediti taj san, ali će ga okolnosti
primorati da se jednoga dana probudi i spozna surovu zbilju oko sebe, koja poništava vizije o uzvišenoj
budućnosti. Biće potrebno samo nekoliko meseci, pa da Pavle uvidi sličnost između austrijskog carstva i
Rusije. Od mistične predstave o moćnoj i dobroj zemld, koja saoseća sa patnjama Srba i razume njihove
jadikovke o Kosovu i knezu Lazaru, o vaskrsu slobode bez koje ne mogu, od te predstave prisutne u
kolektivnoj svesti, nije na poljima Ukrajine ostalo skoro ništa. Pavle i njegovi sunarodnici pašće, u većoj
ili manjoj meri, u rezignaciju, očekujući u ratovima smrt, nestanak i zaborav. Tako će i Pavle poginuti u
jednom od mnogih ratova s neprijateljima Rusije. Drama njegovog uspona i pada odigrala se u kratkom
roku, u toku dveju godina 1852‒1853. U ovom romanu je produblena epska dimenzija pripovedanja, uneto
je više događajailičnosti,aradnjajeobogaćenavelikim6rojemsituacija.Ni ovde karakteri glavnih likova nisu
strogo određeni. Autentičnosti celokupne naracije mnogo doprinosi arhaična stilizacija govora junaka
romana i opisa koje pisac daje.
135
 Књига о Немачкој (1931) у свом централном делу Ирису Берлина
одступа од поетског призвука карактеристичном за ранију путописну прозу.
Коришћењем контрастних слика, што је новина у односу на претходна
дела, развија идеју о илузијама о сопственом начину живота и облицима
живљења у урбанизованим срединама. Не постоји права лирска експресија
и овај путопис “у којем се стално упоређује старо и ново, изворни немачки и
импортовани амерички начин живота, много више од субјективног виђења, у
основи је тачан објективни снимак и често сугестивна слика немачког начина
живота тридесетих година” (Марко Недић).

Knjiga o Nemačkoj (1931) u svom centralnom delu Irisu Berlina odstupa

od poetskog prizvuka karakterističnih za raniju putopisnu prozu. Korišćenjem
kontrastnih slika, što je novina u odnosu na prethodna dela, razvija ideju o iluzijama
o sopstvenom načinuživota i oblicima življenja u urbanizovanim sredinama. Ne
postoji prava lirska ekspresija i ovaj putopis “u kojem se stalno upoređuje staro
i novo, izvorni nemački i importovani američki način života, mnogo više od
subjektivnog viđenja, u osnovi je tačan objektivni snimak i
često sugestivna slika nemačkog načina života tridesetih godina” (Marko Nedić).

Путопис Љубав у Тоскани (1930), у којем нас писац проводи

кроз италијанске градове као што су Пиза, Сиена, Сан Ђемињано,
кроз наизглед туристичко бављење њима, открива и једну
филозофску димензију дела. “Суко6љавање стилова: праштавих
циничних упадица, пореклом из путних цртица за новине, и поезије,
не само чисте, него дубоко аргументоване ‒ мислимо да је делимично
последица чињенице што песник заправо није путописац: али је
делимично и продукт темперамента над којим аутор није имао увек
довољно власти. А кад је имао, тај темперамент, састављен по једној
шпанској узречици, од самих гуштерских репова, исписао је одељке
блиставе веселости.” (Исидора Секулић).

Putopis Ljubav u Toskani (1930), u kojem nas pisac provodi kroz

italijanske gradove kao što su Piza, Siena, San 1)eminjano, kroz naizgled
turističko bavljenje njima, otkriva i jednu filozofsku dimenziju dela.
“Suko6ljavanje stilova: praštavih ciničnih upadica, poreklom iz putnih
crtica za novine, i poezije, ne samo čiste, nego duboko argumentovane
‒ mislimo da je delimično posledica činjenice što pesnik zapravo nije
putopisac: ali je delimično i produkt temperamenta nad kojim autor nije
imao uvek dovoljno vlasti. A kad je imao, taj temperament, sastavl.en po
jednoj španskoj uzrečici, od samih gušterskih repova, ispisao je odeljke
blistave veselosti.” (Isidora Sekulić).

Ђорђе Живић Ћапша, Портрет Мшоша Црњанског, 2008.

136 137

Човек нема моћ, ни у мислима, ни у привиђењу, да прати
погледом оне, које воли, а за које би чак и живот дао.
,,Роман о Лондону”, Београд 1971.
Čovek nema moć, ni u mislima, ni u priviđenju, da prati
pogledom one, koje voli, a za koje bi čak i život dao.
Miloš Crnjanski, Roman o Londonu
138
Роман о Лондону (1971), последњи роман Милоша Црњанског, који је у великој мери
аутобиографски, описује трагичну судбину расељених лица на позадини једног огромног града, какав
је Лондон са својих “ужих, четири и ширих, четрнаест милиона становника”. Сугестивна повест о
усамљености људске јединке у модерном свету и њеној немоћи да му се одупре, немоћи да се одупре
вртложном милионском граду, који попут огромне сисаљке гута све живо, је средишња тема око које
је саткана космополитска фреска. Бивши руски официр и књаз Николај Радионович Рјепнин и његова
жена Нађа главни су актери романа, чији се наративни, мисаони, психолошки и поетски токови
сливају у слојевиту и многозначну структуру. То је не само прича о њима, већ и о другим Русима
који су стигли пре њих у Лондон, прича о лондонском свету, подјармљеном егзистенцији и стицању
новца. Присутно је неколико тематских токова, који се могу одредити као однос према усамљености,
самоубиству, старости, жени, прошдости у Русији, емигрантској организацији, Енглезима и Енглеској,
слободној вољи, сталешкој припадности итд. Историјом о странствовању руског кнеза Рјепнина
довршена је повест о странствовању Србина Павла Исаковича. Роман о Лондону разрешава тему сеоба
отрежњујућим сазнањем: “Било је сеоба и биће их вечно, али живети у својој земљи је логично, ма
какав то живот био. У туђини није.” Сликајући живот у спознатом бесмислу, изгладнеди и намучени
живот, овај роман представља темељну критику не само западноевропске цивилизације него и
модерног стања лудске цивилизације уопште. Ширећи сазнајно поље од појединачног судбинског
случаја преко једног емигрантског света до слике једног града и друштва, Роман о Лондону се уобличава
као прави српски роман за крај столећа у којем је живео Црњански и почетак новог времена.
Roman o Londonu (1971),poslednjiromanMiloša Crnjanskog, koji je u velikoj meri autobiografski,
opisuje tragičnu sudbinu raseljenih lica na pozadini jednog ogromnog grada, kakav je London sa svojih
“užih, četiri i širih, četrnaest miliona stanovnika”. Sugestivna povest o usaml‒enosti ludske jedinke u
modernom svetu i njenoj nemoći da mu se odupre, nemoći da se odupre vrtložnom milionskom gradu,
koji poput ogromne sisaljke guta sve živo, je središnja tema oko koje je satkana kosmopolitska freska.
Bivši ruski oficir i knjaz Nikolaj Radionovič Rjepnin i njegova žena Nađa glavni su akteri romana, čiji
se narativni, misaoni, psihološki i poetski tokovi slivaju u slojevitu i mnogoznačnu strukturu. To je ne
samo priča o njima, već i o drugim Rusima koji su stigli pre njih u London, priča o londonskom svetu,
podjarmljenom egzistenciji i sticanju novca. Prisutno je nekoliko tematskih tokova, koji se mogu odrediti
kao odnos prema usaml‒enosti, samoubistvu, starosti, ženi, prošdosti u Rusiji, emigrantskoj organizaciji,
Englezima i Engleskoj, slobodnoj volji, staleškoj pripadnosti itd. Istorijom o stranstvovanju ruskog kneza
Rjepnina dovršena je povest o stranstvovanju Srbina Pavla Isakoviča. Roman o Londonu razrešava temu
seoba otrežnjujućim saznanjem: “Bilo je seoba i biće ih večno, ali živeti u svojoj zemlji je logično, ma
kakav to život bio. U tuđini nije.” Slikajući život u spoznatom besmislu, izgladnedi i namučeni život, ovaj
roman predstavl.a temeljnu kritiku ne samo zapadnoevropske civilizacije nego i modernog stanja ludske
civilizacije uopšte. Šireći saznajno pole od pojedinačnog sudbinskog slučaja preko jednog emigrantskog
sveta do slike jednog grada i društva, Roman o Londonu se uobličava kao pravi srpski roman za kraj
Crnjanskovog stoleća i početak novog vremena.
139
 Књига Три поеме (1965) саставлена је од Стражилова, написаног
1921, Сербие настале на Крфу 1925. и Ламента над Београдом
написаног 1956. и објављеног у посебном библиофилском издању
(Јоханесбург 1962). Стражилово, после песме Суматра (1920) представља
први и најкрупнији корак ка откривању немира савременог човека и
савладавању света његовим растварањем у духовном. Асоцијације
на завичај, на Бранка Радичевића, човека и песника, се обогаћују,
кореспондирајући истовремено са појавном лепотом Тоскане која се
нуди. Дунав и Арно се сливају у јединствен пејзаж и доживљај, а у таквом
просторном и временском симултанизму појава, стихови Црњанског
звуче аутентично и сугестивно, при чему се отварају нове и непознате
могућности песничке слике. Садашњост живи кроз прошло, које у
додиру са садашњим постаје обогаћено новим смислом и искуством.
“Бранкова судбина у Стражилову је туга и опомена виђена оком модерног
песника као простор у којем су оба ова песника стварала. Давна и помало
заборављена мдадост добија у овој поеми снагу стварног доживљаја
туђе судбине као своје” (Хатиџа Крњевић). Сербиа је песнички монолог
састављен од питања без одговора и у немоћи да се измире две супротне
тежње у субјекту песме и у песми. У Стражилову су та два тока изведена
на плану туђина‒завичај, а овде је сва сложеност остварена у оквиру
једне реалности и симбола, чија вредност варира између негативног
и позитивног пола који се међусобно докидају ‒ Србије. Колебање
између изрицања и одрицања, успони и падови од једне до друге
крајности ‒ језгро су драматичне лепоте ове поеме. Сумња, кроз коју се
проткала Сербија, у Ламенту над Београдом је уступила место уверењу о
постојећем и пронађеном уточишту. Опозиција прошлост‒будућност
означена је присуством двеју многозначних стварности у простору и
времену, а њихови токови се и графички уочавају различитим типом
штампе. Београд постаје симбол који у себи носи значења вечности, где
се садашњост опажа као тренутак који се губи на размеђи драматичне
прошлости и утешне будућности, који су немилосрдно разлучени: поема
је својом једном половином сабласни кошмар прошлости, а другом
химна поново откривеном и васпостављеном уточишту Београду, који
пркосно истрајава. Молитва и химна истовремено, Ламент представља
свесно продубљавање супротности које стоје удаљено као две крајности
непрекинуте љубави. Последња поема означила је дуго путовање у
будућност која се поистоветила са вечношћу.
Кап шпанске крви (1970) је “роман написан 1932. године. 0
љубави маварског крала Лудвига I према чувеној глумици Лоли Монтез,
Иркињи која има можда само ‘кап шпанске крви’... О љубави остарелог
човека и младе жене, лепотице због које су се људи убијали. Врста
психопатолошке студије о старцу и младој жени”, рекао је Милош
Црњански за дело које остаје у суштини роман ,,о историји једне познате
љубави” (Марко Недић).
140
Knjiga Tri poeme (1965) sastavlena je od Stražilova, napisanog
1921, Serbie nastale na Krfu 1925. i Lamenta nad Beogradom
napisanog 1956. i objavljenog u posebnom bibliofilskom izdanju
(Johanesburg 1962). Stražilovo, posle pesme Sumatra (1920) predstavla
prvi i najkrupniji korak ka otkrivanju nemira savremenog čoveka i
savladavanju sveta njegovim rastvaranjem u duhovnom. Asocijacije
na zavičaj, na Branka Radičevića, čoveka i pesnika, se obogaćuju,
korespondirajući istovremeno sa pojavnom lepotom Toskane koja se
nudi. Dunav i Arno se slivaju u jedinstven pejzaž i doživljaj, a u takvom
prostornom i vremenskom simultanizmu pojava, stihovi Crnjanskog
zvuče autentično i sugestivno, pri čemu se otvaraju nove i nepoznate
mogućnosti pesničke slike. Sadašnjost živi kroz prošlo, koje u dodiru sa
sadašnjim postaje obogaćeno novim smislom i iskustvom. “Brankova
sudbina u Stražilovuje tuga i opomena viđena okom modernog pesnika
kao prostor u kojem su oba ova pesnika stvarala. Davna i pomalo
zaboravljena mdadost dobija u ovoj poemi snagu stvarnog doživlaja
tuđe sudbine kao svoje” (Hatidža Krnjević). Serbia je pesnički monolog
sastavljen od pitanja bez odgovora i u nemoći da se izmire dve suprotne
težnje u subjektu pesme i u pesmi. U Stražilovu su ta dva toka izvedena
na planu tuđina‒zavičaj, a ovde je sva složenost ostvarena u okviru jedne
realnosti i simbola, čija vrednost varira između negativnog i pozitivnog
pola koji se međusobno dokidaju ‒ Srbije. Kolebanje između izricanja
i odricanja, usponi i padovi od jedne do druge krajnosti ‒ jezgro su
dramatične lepote ove poeme. Sumnja, kroz koju se protkala Serbija,
u Lamentu nad Beogradom je ustupila mesto uverenju o postojećem
i pronađenom utočištu. Opozicija prošlost‒budućnost označena je
prisustvom dveju mnogoznačnih stvarnosti u prostoru i vremenu, a
njihovi tokovi se i grafički uočavaju različitim tipom štampe. Beograd
npostaje simbol koji u sebi nosi značenja večnosti, gde se sadašnjost
opaža kao trenutak koji se gubi na razmeđi dramatične prošlosti i
utešne budućnosti, koji su nemilosrdno razlučeni: poema je svojom
jednom polovinom sablasni košmar prošlosti, a drugom himna ponovo
otkrivenom i vaspostavljenom utočištu Beogradu, koji prkosno istrajava.
Molitva i himna istovremeno, Lament predstavlja svesno produbldvanje
suprotnosti koje stoje udal.eno kao dve kraJnosti neprekinute ljubavi.
Poslednja poema označila je dugo putovanje u budućnost koja se
poistovetila sa večnošću.
Kap španske krvi (1970) je “roman napisan 1932. godine. 0
ljubavi mavarskog krala Ludviga I prema čuvenoj glumici Loli Montez,
Irkinji koja ima možda samo ‘kap španske krvi’... O ljubavi ostarelog
čoveka i mlade žene, lepotice zbog koje su se ljudi ubijali. Vrsta
psihopatološke studije o starcu i mladoj ženi”, rekao je Miloš Crnjanski
za delo koje ostaje u suštini roman o istoriji jedne poznate lubavi”
(Marko Nedić).
141
 Код Хиперборејаца (1966) је књига саткана од успомена
из пишчевог личног живота и путешествија по Италији, Данској,
Норвешкој, Шведској. Црњански смешта свет Хиперборејаца
у реалан простор ‒ описује Рим и дипломатске кругове у
којима се кретао, затим просторе других земаља, као и људе и
збивања који не нарушавају границе познатог и свакодневног.
Оно изузетно у њиховим судбинама може се објаснити
историјским приликама, тј. отпочињањем II светског рата.
Мемоарско‒путописни слој овог дела представљају одређена
расположења, мисли и реминисценције, сусрети и расправе
на поједине теме, као што су оне о Тасу, Леопардију Кардучију
Кјеркегору, Ибзену, Андерсену, Стриндбергу, Микеланђелу,
Тиберију, Цицерону или о културним везама међу земљама
из различитих делова света и епоха. Иза ове “документарне”
димензије може се открити “дубљи метафизички ток и у
том току својеврсну оригиналну верзију свих битних линија
филозофске поруке ранијег књижевног стваралаштва Милоша
Црњанског” (Никола Милошевић).
142
Kod Hiperborejaca (1966) je knjiga satkana oduspomena
iz piščevog ličnog života i putešestvija po Italiji, Danskoj,
Norveškoj, Švedskoj. Crnjanski smešta svet Hiperborejaca u
realan prostor ‒ opisuje Rim i diplomatske krugove u kojima se
kretao, zatim prostore drugih zemalja, kao i lude i zbivanja koji
ne narušavaju granice poznatog i svakodnevnog. Ono izuzetno
u njihovim sudbinama može se objasniti istorijskim prilikama,
tj. otpočinjanjem II svetskog rata. Memoarsko‒putopisni
sloj ovog dela predstavljaju određena raspoloženja, misli i
reminiscencije, susreti i rasprave na pojedine teme, kao što su one
o Tasu, Leopardiju Kardučiju Kjerkegoru, Ibzenu, Andersenu,
Strindbergu Mikelanđelu, Tiberiju, Ciceronu ili o kulturnim
vezama među zemljama iz različitih delova sveta i epoha. Iza ove
“dokumentarne” dimenzije može se otkriti “dublji metafizički
tok i u tom toku svojevrsnu originalnu verziju svih bitnih
linija filozofske poruke ranijeg književnog stvaralaštva Miloša
Crnjanskog” (Nikola Milošević).
Јутро је, меđутим, у Риму, ванредно. Сунчани зраци, падају
укосо, а благо, као месечина, која се жути и која је топла,
а ти зраци продиру у груди, као неке пријатне стреле. То
је једино Сунце које сија и богаташу и сиромаху, и младом
човеку, и болеснику, и старцу. Сунце и Рим стапају се у
сећању у једно. Нигде у Европи Сунце не сија тако. Ни на
један главни град земље. Нити игде фонтане хладе тако лепо.
Сам тај факт, који се понавља – ујутро, у Риму – претвара
се у дубоку људску срећу, а сви у Риму учествујемо, у том
балету, који носи наслов: Il Giorno. Дан.
Код Хиперборејаца II, 1966.
Jutro je, međutim, u Rimu, vanredno. Sunčani zraci, padaju
ukoso, a blago, kao mesečina, koja se žuti i koja je topla, a ti zraci
prodiru u grudi, kao neke prijatne strele. To je jedino Sunce koje
sija i bogatašu i siromahu, i mladom čoveku, i bolesniku, i starcu.
Sunce i Rim stapaju se u sećanju u jedno. Nigde u Evropi Sunce
ne sija tako. Ni na jedan glavni grad zemlje. Niti igde fontane
hlade tako lepo. Sam taj fakt, koji se ponavlja – ujutro, u Rimu –
pretvara se u duboku ljudsku sreću, a svi u Rimu učestvujemo,
u tom baletu, koji nosi naslov: Il Giorno. Dan. Crnjanski, Kod
Hiperborejaca II, 1966.
143
 То није Фидија. Фидија је религиозан. Микеланђело
у оном запису о Давиду, није. Он честита тим
записом, и кликће, СЕБИ, да је извадио из камена
младића, коме божија помоћ није потребна и који
ту помоћ не тражи, У СЕБЕ се поуздава. Давид
са праћком ‒ каже ‒ и ја Микеланђело. Скрхали
смо, сломили материју. Нема ту побожности
античког човека, ни страха од судбине, као
код Грка. Нема чак ни оне покорности човека
пред законима своје отаџбине, које има код
Спартанаца, код Термопила. Има нечег новог,
дрског, личног, барокног, као у осталом у свему
што Микеланђело, кад год може, ради. Зато
га сматрам почетком барока. Фиоренца је
очекивала старозаветног, историјског, Давида.
Малог Давида, пастира, као што су били сви
Давиди, у Фиоренци, ПРЕ Микеланђела.

,,Књига о Микеланђелу”, Београд 1981.

Књига о Микеланђелу (1981) представља плод Црњансковог истраживања, проучавања и писања које је обухватило четврт века и
налазило врело и инспирацију у личности генијалног ренесансног италијанског уметника. Микеланђело је Црњанског интересовао још
од ране младости, од времена када се и сам писац занимао историјом уметности и стварао цртеже за које је био награђиван у гимназији. To nije Fidija. Fidija je religiozan. Mikelanđelo u
Но више него сликар и скулптор, писца је занимао Микеланђело песник и — човек. Поетичка страна и књиге о Микеланђелу, сагледана onom zapisu o Davidu, nije. On čestita tim zapisom,
кроз бројне студије о великом уметнику ренесансе, обележене руком Црњанског и исписане на маргинама у његовој библиотеци из легата, i klikće, SEBI, da je izvadio iz kamena mladića, kome
откривала је дах многих музеја и галерија у којима је током живота боравио Црњански, за кога је то била врста живота а не туристички božija pomoć nije potrebna i koji tu pomoć ne traži,
обилазак знаменитости. Зато је у приповедању о градовима Италије које је објединио у књизи Љубав у Тоскани, посвећујући то дело U SEBE se pouzdava. David sa praćkom ‒ kaže ‒
Видосави Црњански, у поглављу које се зове Пиза, написао: “Али ја нисам, као други питници, весело и безбрижно, дошао да то видим. i ja Mikelanđelo. Skrhali smo, slomili materiju.
Из мојих крајева ни десеторо овде били нису. Ја сам дошао да дрхћућом руком успоставим везе, невидљиве и невероватне, милујући ову Nema tu pobožnosti antičkog čoveka, ni straha od
цркву”. sudbine, kao kod Grka. Nema čak ni one pokornosti
čoveka pred zakonima svoje otadžbine, koje ima
kod Spartanaca, kod Termopila. Ima nečeg novog,
Knjiga o Mikelanđelu (1981) predstavlja plod Crnjanskovog istraživanja, proučavanja i pisanja koje je obuhvatilo četvrt veka i nalazilo
vrelo i inspiraciju u lmčnosti genijalnog renesansnog italijanskog umetnika. Mikelanđelo je Crnjanskog interesovao još od rane mladosti, od drskog, ličnog, baroknog, kao u ostalom u svemu što
vremena kada se i sam pisac zanimao istorijom umetnosti i stvarao crteže za koje je bio nagrađivan u gimnaziji. No više nego slikar i skulptor, Mikelanđelo, kad god može, radi. Zato ga smatram
pisca je zanimao Mikelanđelo pesnik i — čovek. Poetička strana i knjige o Mikelanđelu, sagledana kroz brojne studije o velikomumetniku početkom baroka. Fiorenca je očekivala starozavetnog,
renesanse, obeležene rukom Crnjanskog i ispisane na marginama u njegovoj biblioteci iz legata, otkrivala je dah mnogih muzeja i galerija u istorijskog, Davida. Malog Davida, pastira, kao što
kojima je tokom života boravio Crnjanski, za koga je to bila vrsta života a ne turistički obilazak znamenitosti. Zato je u pripovedanju o gradovima su bili svi Davidi, u Fiorenci, PRE Mikelanđela.
Italije koje je objedinio u knjizi Ljubav u Toskani, posvećujući to delo Vidosavi Crnjanski, u poglavlju koje se zove Piza, napisao: “Ali ja nisam,
kao drugi pitnici, veselo i bezbrižno, došao da to vidim. Iz mojih krajeva ni desetoro ovde bili nisu.Ja sam došao da drhćućom rukom uspostavim Knjiga o Mikelanđelu
veze, nevidlive i neverovatne, milujući ovu crkvu”.

144 145
 Ембахаде, I‒IV (1983) премда недовршене, јер писац
није имао воље да уобличује ово, њему ипак најдраже дело,
представљају револт једног поштеног писца, патриоте и
надахнутог песника, на све поступке ситних душа, насилника,
лажних вођа, против свих који су кућу градили одозго, а
рушили одоздо, у дугој историји Југославије. Чине неку
врсту обрачуна са свима онима којима је недостајало чистоте,
одговорности, луцидности и срчаности на положајима које
су заузимали, који су деловали из сујете, зависти, злобе, за
ситну пару, способни да направе безброј неправди и унесреће
многе. Црњански се овде испоставља као хроничар једног
ритуализованог и затвореног круга југословенских дипломата,
политичара и војника.
Богатством израза, симболике и универзалног исказа
који превазилази просторне и језичке границе, пленило је
стваралаштво Милоша Црњанског не само домаћу читалачку
публику већ и страну, што је условило да се његово дело нађе
преведено на четрнаест језика ‒ француски, немачки, руски,
енглески, шпански, италијански, мађарски, словачки, чешки,
пољски, бугарски, фламански, португалски и румунски ‒ и
добије бројна признања.

Embahade, I‒IV (1983) premda nedovršene, jer pisac

nije imao volje da uobličuje ovo, njemu ipak najdraže delo,
predstavljaju revolt jednog poštenog pisca, patriote i nadahnutog
pesnika, na sve postupke sitnih duša, nasilnika, lažnih vođa,
protiv svih koji su kuću gradili odozgo, a rušili odozdo, u dugoj
istoriji Jugoslavije. Čine neku vrstu obračuna sa svima onima
kojima je nedostajalo čistote, odgovornosti, lucidnosti i srčanosti
na položajima koje su zauzimali, koji su delovaAi iz sujete, zavisti,
zlobe, za sitnu paru, sposobni da naprave bezbroj nepravdi i
unesreće mnoge. Crnjanski se ovde ispostavla kao hroničar jednog
rituadizovanog i zatvorenog kruga jugoslovenskih diplomata,
političara i vojnika.
Bogatstvom izraza, simbolike i univerzalnog iskaza koji
prevazilazi prostorne i jezičke granice, plenilo je stvaralaštvo
Miloša Crnjanskog ne samo domaću čitalačku publiku već
i stranu, što je uslovilo da se njegovo delo nađe prevedeno na
četrnaest jezika ‒ francuski, nemački, ruski, engleski, španski,
italijanski, mađarski, slovački, češki, poaski, bugarski, flamanski,
portugalski i rumunski ‒ i dobije brojna priznanja.
146
Есеји Милоша Црњанског су нудили једну рефлексивност која
је превазилазила конкретност задате ситуације, међу којом је аутор
уврстио како промишљања своје и туђих поетика, стваралачких
законитости или импулса, тако и историјске теме које су се кретале
унутар бројних, ужих или ширих оквира. Више него иједан други
интервју или исказ, есеји пружају увид у токове стваралаштва самог
Црњанског, постајући нека форма поетског коментара, манифестно
изречене поетике. Они непатворено показују утицаје и мене које су
доводиле до промена стваралачког курса или примене друге форме
или жанра. “Отуда, чак и када се препуштао суматраистичким
смирењима, Црњански је увек био тип ангажованог романтика
захваљујући једном специфичном схватању уметника и уметности.
Парадоксалност уметничког ангажмана, код Милоша Црњанског,
указује се тако не као идеолошко деловање, већ као настојање да се у
потпуности преузме стварност.” (Горана Раичевић) Есејизмом су биле
проткане бројне студије, поговори и предговори књига, те прикази
које је објављивао у дневној штампи и бројним часописима, а који
заједно у целини његовог дела, откривају јединствену стваралачку
путању, дефинишући и објашњавајући слојеве и видове стваралаштва
једног од највећих српских писаца прошлог века.
Eseji Miloša Crnjanskog su nudili jednu refleksivnost koja je
prevazilazila konkretnost zadate situacije, među kojom je autor uvrstio
kako promišljanja svoje i tuđih poetika, stvaralačkih zakonitosti ili
impulsa, tako i istorijske teme koje su se kretale unutar brojnih, užih
ili širih okvira. Više nego ijedan drugi intervju ili iskaz eseji pružaju
uvid u tokove stvaralaštva samog Crnjanskog, postajući neka forma
poetskog komentara, manifestno izrečene poetike. Oni nepatvoreno
pokazujuuticaje i mene koje su dovodile do promena stvaralačkog
kursa ili primene druge forme ili žanra. “Otuda, čak i kada se prepuštao
sumatraističkim smirenjima, Crnjanski je uvek bio tip angažovanog
romantika zahval.u)’ući jednom specifičnom shvatanju umetnika
i umetnosti. Paradoksalnost umetničkog angažmana, kod Miloša
Crnjanskog, ukazuje se tako ne kao ideološko delovanje, već kao
nastojanje da se u potpunosti preuzme stvarnost.” (Gorana Raičević)
Esejizmom su bile protkane brojne studije, pogovori i predgovori knjiga,
te prikazi koje je objavlivao u dnevnoj štampi i brojnim časopisima, a
koji zajedno u celini njegovog dela, otkrivaju jedinstvenu stvaralačku
putanju, definišući i objašnjavajući slojeve i vidove stvaralaštva jednog
od najvećih srpskih pisaca prošlog veka.
147
 Дринка Радовановић, Споменик Милошу Црњанском, бронзана биста је 1993. постављена
на Калемегдан у Београду

Drinka Radovanović, Spomenik Milošu Crnjanskom, bronzana bista je 1993. postavljena na

Kalemegdan u Beogradu

Спомен обележје у Мекензијевој 81 где је Милош Црњански са супругом живео,

по повратку из емиграције
148 149
 Лидија Мустеданагић
Библиографија уз текст МИЛОШ ЦРЊАНСКИ – ЖИВОТ И ДЕЛО
Никола Милошевић, Роман Милоша Црњанског, СКЗ, Београд 1970.
Марко Недић, Стари роман Милоша Црњанског, Летопис Матице српске, књ. 407, св. 4, Нови Сад 1971.
Југословенски књижевни лексикон, Матица српска, Нови Сад 1971.
Милош Црњански, Црњански о себи; Коментари уз Итаку, У: Сербиа, Сеобе, Ламент над Београдом, Српска књижевност у сто књига,
МС и СКЗ, Нови Сад – Београд 1972.
Петар Џаџић, Простори среће у делу Милоша Црњанског, Нолит, Београд 1976.
Милош И. Бандић, Милош Црњански – нацрт књижевног пута и стваралаштва, Летопис Матице српске,
Год. 153, Књ. 419, св. 1, Нови Сад 1977.
Никола Милошевић, Књижевност и метафизика – зиданица на песку, Слово љубве, Београд 1978.
Радован Поповић, Живот Милоша Црњанског, Просвета, Београд 1980.
Владимир Буњац, Дневник о Црњанском, БИГЗ, Београд 1982.
Јован Деретић, Историја српске књижевности, Нолит, Београд 1983.
Владимир Буњац, Каменовани Црњански, “Милан Ракић”, Ваљево 1986.
Иван Глишић, Буре и осаме Милоша Црњанског, Издање аутора, Шабац 1988.
Зоран Аврамовић, “Идеје” Милоша Црњанског, У: Прилози за историју српске књижевне периодике, Матица српска – Институт
за књижевност и уметност, Нови Сад – Београд 1990.
Слободан Зубановић, Атлас о Црњанском, Завод за уџбенике, Београд 1991.
Милош Црњански, Испунио сам своју судбину, БИГЗ, Београд 1992.
Др Федора Бикар, Живот и стваралаштво Милоша Црњанског – Изложба Музеја Војводине, Нови Сад 1993, Рад Mузеја Војводине,
36, Нови Сад 1993.
Радован Поповић, Црњански: документарна биографија, Просвета, Београд – Горњи Милановац 1993.
Стојан Трећаков и Владимир Шовљански, О Црњанском – архивалије, Матица српска, Нови Сад 1993.
Милош Црњански 1893–1993, Издан – Будимпешта 1993.
Петар Џаџић, Милош Црњански (1893-1977), У: Сто најзнаменитијих Срба, Београд – Нови Сад 1993.
Мирјана Поповић-Радовић, Књижевна радионица изгнанства, “Вук Караџић” – Народна библиотека Србије, Заједница културе
Србије, Параћин – Београд 1993.
Др Федора Бикар, Музеј Милоша Црњанског – Чонград, Музеј Војводине, Нови Сад 1993.
Бoшко Станишић, Милош Црњански – фудбалер и спортиста, Просвета, Београд 1995.
Петар Марјановић, Црњански и позориште, Прометеј, Академија уметности – Купола, Нови Сад – Београд 1995.
Мирослав Јосић Вишњић, У другом кругу, Изабрана дела Мирослава Јосића Вишњића, Драганић, Београд 1995.
Никола Бертолино, Поговор, У: Књига о Микеланђелу, Дела Милоша Црњанског, том 5. књ. 10, Задужбина Милоша Црњанског, БИГЗ,
СКЗ –L’age d’Homme, Београд – Lausanne 1998.
Лидија Мустеданагић, Стална изложба Милош Црњански – Állandó kiállítás Miloš Crnjanski (1893–1977), Музеј Војводине, Библиотека
“Чемеги Карољ”, Нови Сад – Чонград 2002.
Лидија Мустеданагић, Гротескно у делу Милоша Црњанског, Српске народне новине, 51, Будимпешта 2002.
Мирјана Поповић-Радовић, Књижевна радионица изгнанства Милоша Црњанског 1940-1965, Прометеј, Нови Сад 2003.
Mилован Витезовић, Црњански и Ранковић, Кровови, 53/54/55, Сремски Карловци 2002/2003.
Драган Р. Аћимовић, Са Црњанским у Лондону, “Филип Вишњић”, Београд 2005.
Књига о Црњанском, (прир. Мило Ломпар), СКЗ, Београд 2005.
Горана Раичевић, Есеји Милоша Црњанског, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад 2005.
Предраг Палавестра, Историја Српског ПЕН-а. Лични поглед: 1926–2006: реконструкција и сведочење, Српски ПЕН центар, Београд 2006.
Радован Поповић, Јесен Милоша Црњанског (фељтон), Вечерње новости оnline, 10. 02. – 21. 02. 2008. доступно на: www.novosti.rs
150
Lidija Mustedanagić
Bibliografija uz tekst MILOŠ CRNjANSKI – ŽIVOT I DELO
Nikola Milošević, Roman Miloša Crnjanskog, SKZ, Beograd 1970.
Marko Nedić, Stari roman Miloša Crnjanskog, Letopis Matice srpske, knj. 407, sv. 4, Novi Sad 1971.
Jugoslovenski književni leksikon, Matica srpska, Novi Sad 1971.
Miloš Crnjanski, Crnjanski o sebi; Komentari uz Itaku, U: Serbia, Seobe, Lament nad Beogradom, Srpska književnost u sto knjiga, MS i SKZ, Novi
Sad – Beograd 1972.
Petar Džadžić, Prostori sreće u delu Miloša Crnjanskog, Nolit, Beograd 1976.
Miloš I. Bandić, Miloš Crnjanski – nacrt književnog puta i stvaralaštva, Letopis Matice srpske, God. 153, Knj. 419, sv. 1, Novi Sad 1977.
Nikola Milošević, Književnost i metafizika – zidanica na pesku, Slovo ljubve, Beograd 1978.
Radovan Popović, Život Miloša Crnjanskog, Prosveta, Beograd 1980.
Vladimir Bunjac, Dnevnik o Crnjanskom, BIGZ, Beograd 1982.
Jovan Deretić, Istorija srpske književnosti, Nolit, Beograd 1983.
Vladimir Bunjac, Kamenovani Crnjanski, “Milan Rakić”, Valjevo 1986.
Ivan Glišić, Bure i osame Miloša Crnjanskog, Izdanje autora, Šabac 1988.
Zoran Avramović, “Ideje” Miloša Crnjanskog, U: Prilozi za istoriju srpske književne periodike, Matica srpska – Institut za književnost i umetnost,
Novi Sad – Beograd 1990.
Slobodan Zubanović, Atlas o Crnjanskom, Zavod za udžbenike, Beograd 1991.
Miloš Crnjanski, Ispunio sam svoju sudbinu, BIGZ, Beograd 1992.
Dr Fedora Bikar, Život i stvaralaštvo Miloša Crnjanskog – Izložba Muzeja Vojvodine, Novi Sad 1993, Rad Muzeja Vojvodine, 36, Novi Sad 1993.
Radovan Popović, Crnjanski: dokumentarna biografija, Prosveta, Beograd – Gornji Milanovac 1993.
Stojan Trećakov i Vladimir Šovljanski, O Crnjanskom – arhivalije, Matica srpska, Novi Sad 1993.
Miloš Crnjanski 1893–1993, Izdan – Budimpešta 1993.
Petar Džadžić, Miloš Crnjanski (1893-1977), U: Sto najznamenitijih Srba, Beograd – Novi Sad 1993.
Mirjana Popović-Radović, Književna radionica izgnanstva, “Vuk Karadžić” – Narodna biblioteka Srbije, Zajednica kulture Srbije,
Paraćin – Beograd 1993.
Dr Fedora Bikar, Muzej Miloša Crnjanskog – Čongrad, Muzej Vojvodine, Novi Sad 1993.
Boško Stanišić, Miloš Crnjanski – fudbaler i sportista, Prosveta, Beograd 1995.
Petar Marjanović, Crnjanski i pozorište, Prometej, Akademija umetnosti – Kupola, Novi Sad – Beograd 1995.
Miroslav Josić Višnjić, U drugom krugu, Izabrana dela Miroslava Josića Višnjića, Draganić, Beograd 1995.
Nikola Bertolino, Pogovor, U: Knjiga o Mikelanđelu, Dela Miloša Crnjanskog, tom 5. knj. 10, Zadužbina Miloša Crnjanskog, BIGZ, SKZ –L’age
d’Homme, Beograd – Lausanne 1998.
Lidija Mustedanagić, Stalna izložba Miloš Crnjanski – Állandó kiállítás Miloš Crnjanski (1893–1977), Muzej Vojvodine, Biblioteka “Čemegi
Karolj”, Novi Sad – Čongrad 2002.
Lidija Mustedanagić, Groteskno u delu Miloša Crnjanskog, Srpske narodne novine, 51, Budimpešta 2002.
Mirjana Popović-Radović, Književna radionica izgnanstva Miloša Crnjanskog 1940-1965, Prometej, Novi Sad 2003.
Milovan Vitezović, Crnjanski i Ranković, Krovovi, 53/54/55, Sremski Karlovci 2002/2003.
Dragan R. Aćimović, Sa Crnjanskim u Londonu, “Filip Višnjić”, Beograd 2005.
Knjiga o Crnjanskom, (prir. Milo Lompar), SKZ, Beograd 2005.
Gorana Raičević, Eseji Miloša Crnjanskog, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad 2005.
Predrag Palavestra, Istorija Srpskog PEN-a. Lični pogled: 1926–2006: rekonstrukcija i svedočenje, Srpski PEN centar, Beograd 2006.
Radovan Popović, Jesen Miloša Crnjanskog (feljton), Večernje novosti online, 10. 02. – 21. 02. 2008. dostupno na: www.novosti.rs
151